Beograd 1940 god.,tvrd povez,120 str.,ilustrovano.Korice su klimave-povez delimično popustio,oštećenja na vrhu i dnu rikne,unutra ima poneka ilustracija obojena bojicom,sve ostalo korektno,lepo vidljivo i čitljivo. žan3 177g

MILAN PAJEVIĆ ČUDNOVATA PLANETA (ne)ispričane priče PROMETEJ NOVI SAD 2020 Pažnja !!! POSVETA PISCA datirano 06.05.2021. !!!!!!!!!!!!! BROŠ LATINICA 214 STRANA NEKORIŠĆENO

ENCIKLOPEDIJA ŠAHOVSKIH OTVARANJA C - FIDE Izdavac: Sahovski informator Beograd Cvrst povez 348 str. Omotnica je dosta ostecena i prilepljena je sa unutrasnje strane selotejpom. Knjiga ocuvana.

RETKO IZ 1943 GODINE,TVRD POVEZ,LEPO OCUVANA KNJIGA

RETKO,IZDANJE IZ 1946 GODINE,TVRD POVEZ,LEPO OCUVANO,112 STRANICA

Autor - osoba Budimir, Milan, 1891-1975 = Budimir, Milan, 1891-1975 Naslov Sa balkanskih istočnika / Milan Budimir Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1969 (Beograd : Kultura) Fizički opis 282 str. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ62, ; ǂknj. ǂ417 ISBN (Plast.) Stanje: odlično očuvano! 1. Reč unapred 2. Izvori i istočnici 3. Balkanski koreni evropske pismenosti 4. Homerova pesma o smri i ljubavi 5. Poreklo evropske scene 6. Vukova buna 7. Trikleti babuni i babice patarenske 8. Adamsko koleno 9. Kočićev mesijanizam 10. VAMPIRIZAM u evropskoj književnosti 11. Ej, pusto more!... (pesnik Laza Kostić) 12. Balkanski prilog Oktobru MILAN BUDIMIR (Varcar Vakuf, 2. 11. 1891 – Beograd, 17. 10. 1975) Milan Budimir je bio jedan od najznačajnijih srpskih klasičnih filologa, redovni profesor Univerziteta u Beogradu, šef Katedre za klasičnu filologiju. AKADEMIJE, KATEDRE, PRIZNANJA Milan Budimir bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti, kao i Akademije nauka i umjetnosti BiH. Bio je redovni profesor i dugogodišnji šef na Katedri za klasičnu filologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde je radio od 1921. do penzionisanja 1962. Godine 1964. dobio je `Oktobarsku nagradu` Beograda i Orden rada sa crvenom zastavom, a 1967. `Sedmojulsku nagradu`. UČITELJ Bio je učitelj u tradicijskom smislu te reči. Od velikog broja njegovih učenika, izdvojićemo najpoznatije u svetu nauke: akademike Franju Barišića, Milutina Garašanina, Slobodana Dušanića, Fanulu Papazoglu, Vojislava Đurića, Dragoslava Srejovića, Mirona Flašara, profesore univerziteta Momira Jovića, Branka Gavelu, Emiliju Jovanović Mason, Radoslava Katičića, Kseniju Maricki Gađanski, Miroslavu Mirković, Milenu Milin, Miodraga Stojanovića, Ninoslavu Radošević, Radmilu Šalabalić, Bojanu Šijački Manević, mitropolita dr Amfilohija Radovića, Ljiljanu Crepajac, Ivana Gađanskog... NAJBOLJI UČENICI Sam profesor Budimir je od svih svojih učenika izdvojio Ljiljanu Crepajac i naročito Miroslava Markovića, koji je bio profesor na Kembridžu, potom šef katedre u Ilinoisu, SAD. Iako je do svoje 50. godine napisao preko sto knjiga, Marković je razočarao i izneverio svog profesora — kako je govorio sam Budimir — jedino pristankom da pređe u katoličku veru da bi mogao da napreduje na američkom univerzitetu. MILAN BUDIMIR KAO BALKANOLOG DOKTORSKA DISERTACIJA 2. Život i naučna karijera Milana Budimira Život i delo akademika Milana Budimira predstavljaju deo kulturne i naučne istorije Srbije i Jugoslavije XX veka. Rođen je 2. novembra 1891. godine u malom Mrkonjić-Gradu u Bosni i Hercegovini u siromašnoj porodici. Otac Đorđe bio je berberin i sitan trgovac, pored ostalog bavio se i prodajom kalendara i narodnih pesmarica, a majka Jovanka bila je prosta narodna žena, tiha i nepismena. Kako je sam profesor Budimir govorio „Otac je bio bundžija pa je čak dva puta putovao u Beč kod Kalaja da se lično njemu žali na neke nepravde. Majka je govorila ikavski, otac ijekavski, i eto korena moga interesovanja za filologiju! U školi smo učili ćirilicu i latinicu, crkveno slovensku i nemačku azbuku, i goticu i latinicu, a sećam se dobro kada sam, kao lektiru, dobio jednu knjižicu sa crkvenim pesmama na staroslovenskom jeziku... Tada, u tim nemirnim dečačkim godinama, počelo je moje vezivanje za te jezičke misterije... Jezici su mi uopšte išli od ruke – naučio sam brzo grčki i latinski, a već u nižim razredima gimnazije znao sam mađarski, nemački, francuski, kasnije italijanski, ruski, hebrejski i druge jezike... U vreme kada sam mogao samostalno da čitam, čitao sam literaturu na dvanaest jezika...` Posle završene osnovne škole u rodnom mestu, Milan Budimir je zahvaljujući svojim komšijama muslimanima dobio 1902. godine stipendiju za dalje školovanje. Tada postaje đak Klasične gimnazije u Sarajevu, i u njoj uči do 1910. godine. Još kao gimnazijalac, da bi obezbedio sredstva za školovanje davao je časove mlađim đacima, a jedan od njih bio je i Gavrilo Princip. On je posebno ostao u sećanju profesoru Budimiru kao vrlo inteligentan i sposoban mladić. Pošto je u Klasičnu gimnaziju prešao iz Trgovačke škole morao je da polaže latinski jezik kao dopunski ispit pa se zahvaljujući tome i upoznao sa Milanom Budimirom. Zajedno su učestvovali i u tajnim školskim organizacijama i društvima, kojih je po pričanju profesora Budimira bilo tri. Jedno je bilo literarno na kojima su članovi društva čitali svoje početničke književne radove, drugo je bilo vezano za pomoć mlađim i slabijim đacima, a treće je bilo političko, čiji su ciljevi, plan i program rada bili široko jugoslovenski i patriotski orijentisani.` Po rečima profesora Budimira ovde se još nije spominjalo ime Mlada Bosna, a rad društva je značajno unapređen dolaskom Vladimira Gaćinovića. Po njemu, to ime je ova organizacija dobila 1917. godine od strane Božidara Purića koji je prvi put tako nazvao u Krfskom zabavniku podražavajući italijansku organizaciju pod imenom `La Giovane Italia` (Mlada Italija). Kao najbolji učenik Klasične gimnazije profesor Budimir je želeo da studira matematiku, ali je od bosanske vlade dobio stipendiju za studije Klasične filologije na Univerzitetu u Beču. U Beču je profesor Milan Budimir učio kod poznatog naučnika, filologa Ludviga Radermahera, a pored njega predavali su mu najpoznatija imena tadašnjeg naučnog sveta kakvi su bili Konstantin Jireček, Milan Rešetar, Paul Krečmer i profesor Borman uz čije zalaganje je profesor Budimir i ušao u tajne naučnog filološkog rada. Pored izuzetnih rezultata na studijama, vrlo aktivno je učestvovao i u svim studentskim organizacijama koje su stvarali studenti iz svih jugoslovenskih krajeva. Godine 1910. je sa grupom studenata na samrtničkoj postelji posetio i našeg poznatog pesnika Lazu Kostića koji je na profesora Budimira ostavio poseban utisak. Već 1912. godine profesor Budimir zapada u probleme pošto je sa grupom naših studenata u Beču organizovao parastos srpskim vojnicima poginulim u Prvom balkanskom ratu. Tada su ih austrougarske vlasti pohapsile i strpale u pritvor. Po izlasku iz pritvora profesor Budimir je umalo bio izbačen sa fakulteta, ali se zalaganjem profesora Radermahera spasio te kazne. Ponovni ispad dogodio se odmah posle sarajevskog atentata, kada je Budimir opet bio pritvoren zbog učešća u demonstracijama u kojima su izvikivane parole protiv Austrougarske monarhije, i posle kojih mu je za kaznu bila ukinuta stipendija. Međutim ta česta zatvaranja i tortura od strane policijskih vlasti počele su negativno da se odražavaju na zdravstveno stanje mladog Budimira a naročito na njegov vid. U toku Prvog svetskog rata Budimir ne učestvuje kao vojnik već u radnom odredu aktivno radi kao prevodilac, spasavajući mnoge naše ratne zarobljenike. Po završetku rata profesor Budimir se vraća u slobodnu i rodnu Bosnu i Hercegovinu gde započinje i svoju profesorsku karijeru. Prvo je 1918. godine postao suplent gimnazije u Bihaću, a 1919–1920. radi u Klasičnoj gimnaziji u Sarajevu. To su ujedno i godine kada se profesor Budimir aktivno bavio i novinarstvom. Osnovao je časopise Novo djelo, Slovenski jug i Oko koje je i uređivao i na kojima je radio sa mnogim istaknutim novinarima-književnicima od kojih posebno ističemo saradnju sa Branislavom Nušićem. Takođe je značajno istaći da sam proučavajući literaturu vezano za izradu ovog rada upravo u izdanjima lista „Novo djelo` pronašao i nekoliko radova profesora Budimira koji verovatno predstavljaju i prve radove koje je Budimir objavio, a kojih nema na spisku u njegovim do sada objavljivanim bibliografijama. Ovde prvenstveno mislim na nekolicinu kratkih izlaganja koji se tiču praktične politike, kao što je kritika rada Narodnog Vijeća u novoformiranoj državi i nekoliko radova vezanih za pitanja političke teorije i književnosti. U svom članku „Socijalna tehnika` Budimir govori o odnosu pojedinca prema dešavanjima u politici i državi, dok u članku „Aristrokate u demokratijama` govori o mogućim političkim zloupotrebama unutar partija, apsolutizaciji vlasti i o veoma izraženoj pojavi odvajanja rukovodstva političkih partija od članstva. Autor ovih članaka nudi i moguća rešenja koje prvenstveno vidi u obrazovanju pojedinca koji bi tek sa dovoljno znanja i iskustva ulazio u politiku, verovatno po ugledu na Platona. Pored toga u to vreme se mladi naučnik bavio i utopijom kao jednom od tema svog naučnog zanimanja, a iz tog perioda značajan je i rad „Niče kod nas` koji u stvari predstavlja prikaz o prevođenju Ničeovog dela. Budimir naime smatra da svako onaj ko želi da se bavi Ničeovim delom, pored nemačkog mora dobro poznavati i grčki jezik. Upravo se tih godina Milan Budimir i oženio Cvijetom Budimir, rođenom Cihler, doktorom bioloških nauka. Cvijeta Budimir bila je rođena 1886. godine u Senju, a umrla je u Beogradu 1970. godine. Završila je fakultet prirodnih nauka u Zagrebu gde je i doktorirala. Radila je kao profesor na Preparandiji u Sarajevu gde se i upoznala sa Milanom Budimirom. Bila je posebno aktivna u društvenom radu i jedan je od osnivača i prvi sekretar Radikalno-demokratske-napredne omladine koju je Milan Budimir i osnovao. Ovo društvo se skraćeno zvalo RADENA pa su po njemu i dali ime svojoj ćerki. Posle preseljenja Milana Budimira u Beograd i početka njegovog rada na Filozofskom fakultetu, Cvijeta je bila profesor u Srpsko-nemačkoj građanskoj školi. Penzionisala se 1931. godine kako bi se u potpunosti posvetila radu sa profesorom Budimirom koji već u to vreme nije bio u mogućnosti da samostalno čita zbog potpunog gubitka vida. Ceo svoj život je posle toga posvetila porodici i njemu. Iste 1920. godine profesor Budimir odlazi u Prag na proslavu sedamdesetogodišnjice predsednika Čehoslovačke republike Tomaša Masarika koga je poznavao još iz vremena studiranja. Pri povratku Budimir svraća u Beč gde kod svojih starih i uvaženih profesora Ludviga Radermahera i Hansa fon Arnima pred kojima brani svoju doktorsku disertaciju napisanu na latinskom jeziku De tempostatum daemonibus capita IV (O olujnim demonima kod indoevropskih naroda). Kao mlad doktor nauka Budimir se vraća u zemlju i već 1921. godine postaje asistent na Katedri za klasičnu filologiju Univerziteta u Beogradu a iste godine je unapređen i u zvanje docenta. Njegov dolazak na beogradski univerzitet umnogome je uticao na razvoj klasičnih studija kod nas, jer je cela jedna značajna oblast, nauka o grčkom i latinskom jeziku, ostajala na periferiji interesovanja tadašnjih srpskih naučnika, jer su mnogo više bili okrenuti antičkoj istoriji, arheologiji i istoriji religije. Stavljajući nauku o jeziku u sam vrh svoga interesovanja profesor Budimir nije zapostavio nijednu od srodnih disciplina koje bi mu pomogle da dođe do rešavanja jezičkih i drugih naučnih problema. Zdravstveni problemi mladog naučnika vezani za vid i dalje su se pogoršavali i Budimir je već 1922. godine ostao skoro potpuno slep. Njegov dalji naučni rad bio je prvenstveno vezan za pomoć njegove supruge i pomoć njegovih studenata. Zahvaljujući čudesnoj i živototvornoj snazi svoga duha, nepresušnog i neumornog u stvaralačkom radu u kome nije bilo ni prekida ni predaha, Milan Budimir je tek u godinama koje su bile pred njim, osvetlio novim znanjem i novim tumačenjima mnoge skrivene i još nepročitane stranice najstarijih istočnika balkanske kulture i istorije. Rad profesora Budimira na Beogradskom univerzitetu prošao je kroz dva značajna perioda. Prvi je bio period od 1921. do 1942. godine odnosno do početka Drugog svetskog rata na našim prostorima kada je Budimir od strane okupatorskih vlasti bio prisilno penzionisan, i drugi period, period posle oslobođenja zemlje 1945. godine, kada je ponovo vraćen na Univerzitet gde je kao profesor i šef Katedre za klasične nauke radio do kraja svog radnog veka, odnosno do 1962. godine. Budimir je u međuvremenu napredovao u zvanjima pa je 1928. godine unapređen u zvanje vanrednog, a 1938. godine i redovnog profesora. Celokupno delo akademika Milana Budimira predstavlja svojevrsno traganje za izgubljenim vremenom. Već u njegovom prvom velikom radu - Carmen Arvale iz 1926. godine - vremenu je dato značajno mesto; kasnije, iz godine u godinu, u svakoj proučavanoj pojavi vreme je dobijalo sve veću dimenziju da bi na stranicama pisanim pred smrt postalo faktor koji sve gradi i sve objašnjava. Odmah treba istaći da vreme koje je Milan Budimir otkrio u analiziranim literarnim delima, u događajima iz bliže i dalje prošlosti ili u rečima iz svakodnevnog života nije ravnodušno i vezano za jednu pojavu, već da je to onaj oblik vremena s kojim možda računa još samo biologija, ona nevidljiva, beskrajno duga, a ipak stvaralačka i živa prošlost stalno prisutna oko nas i u nama. Tu prošlost koja ne umire, od koje se nikad nismo razdvojili i za koju nismo znali da je nosimo u sebi, Milan Budimir je tražio i otkrivao u arheološkim nalazima i pisanim izvorima, u mitu i religiji, u krupnim događajima političke i kulturne istorije - da bi pokazao šta stari i novi Balkan znači za nas Balkance i za ostali svet. Otkriće ovog vida vremena omogućilo je Milanu Budimiru da uspostavi vlastiti pogled na istoriju i da od vrsnog lingviste postane utemeljivač novog metodskog pristupa u humanističkim naukama. U svim slučajevima, bilo da analizira lingvistički, arheološki, etnografski, literarni ili istorijski dokument, on uvek koristi isti metodski postupak - temeljno kretanje unazad, niz vreme, do istočnika. Za potpuno razumevanje jedne pojave nije bitan njen vidljivi istorijski život već ono što se događalo u vremenu koje je prethodilo njenom nestanku. Za Milana Budimira poznavanje onoga što se zbilo ab origine omogućuje objašnjenje svega onoga što je u sadašnjosti i naslućivanje onoga što će se dogoditi u budućnosti. On ne traži izvore već praizvore i njega ne zanima toliko egzistencija proučavane pojave koliko njena esencija. Prema Budimiru, saznati znači upoznati događaje koji su se odigravali in illo tempore, tj. potpuno ovladati vremenom. Stoga on u svim svojim redovima traži prapočetke i često, kao junaci iz mitova koji hoće da saznaju svoju sudbinu, vrši smeli descensus ad inferos, spušta se od najtamnijih dubina da bi tamo, u mraku, među nejasnim senkama, našao objašnjenje za stvari koje obasjava jarka svetlost istorije. Po njegovom shvatanju, svako novo stanje u istoriji implicira neko prethodno stanje, neki početni totalitet koji se u vremenu i prostoru rasparčava, kreće i preobražava. Naš je zadatak da te usitnjene i razbacane komade prepoznamo i prikupimo, da ih povežemo u organsku celinu i tako otkrijemo osnovni istočnik. Doslednom primenom načela Milan Budimir je u nas utemeljio paleobalkanologiju. Brojne doprinose Milana Budimira humanističkim naukama, prvenstveno arheologiji, balkanologiji, etnologiji, istoriji, kao i istoriji religije i književnosti, nemoguće je ovom prilikom ni izbliza pobrojati, a kamoli detaljno prikazati. Na stranicama njegovog obimnog dela ima tako mnogo dragocenih i inspirativnih podataka za upoznavanje i dalje proučavanje starog i novog Balkana da su pomenute nauke samo delom stigle da ih iskoriste i razrade. Ostaje još veoma mnogo njegovih zaključaka, posebno onih uzgrednih napomena ili naslućivanja, za koje verujem da će zauzeti važno mesto u budućim balkanološkim istraživanjima. Ovom prilikom zadržaću se samo na jednom problemu koji je u više mahova razrađivao Milan Budimir, na njegovom viđenju i tumačenju najstarijeg evropskog književnog dela - Homerove `Ilijade`. Za sve istraživače homerskog pitanja, bez obzira na velika međusobna neslaganja. `Ilijada` je vremenski plasirana 800. godine i sredine VI stoleća st. ere, a prostorno - između Jonije i Atike, između istočnih i zapadnih obala Egejskog mora. Za ontologiju ove velike Homerove pesme o smrti i ljubavi i Milan Budimir traži rešenje u pomenutim hronološkim i geografskim okvirima i pri tom se smelo zalaže za atičku redakciju `Ilijade` i relativno pozni datum njenog nastanka. Glavni cilj njegovih istraživanja nije, međutim, objašnjenje te istorijske `Ilijade`, već iznalaženje njenih prapočetaka, njenog istočnjaka iz kojeg su proistekle i druge istorijske pojave od najvećeg značaja za kulturnu i političku istoriju Balkana i Evrope. u nebrojenim raspravama o homerskom pitanju nigde se ne sreće tvrda činjenica koju iznosi Milan Budimir da se Homerova pesma o trojanskom ratu odnosi upravo na nas, tačnije rečeno na Dardance i Brige, naše drevne balkanske pretke. Najnovija lingvistička i arheološka istraživanja su utvrdila da su Dardanci, čiji je eponimni heros Dardan prešao sa Balkana u Troadu i preko svog sina Ila postao rodonačelnik trojanske kraljevske loze, od davnina, verovatno već od sredine V milenija stare ere, naseljavali centralnobalkansko područje i da su se oni tu zadržali i u rimsko doba, sve do dolaska Slovena. Oko stare srpske prestonice Rasa, čije je dardansko ime glasilo Arsa, otkriveni su u prošloj godini arheološki nalazi koji dokumentuju prisustvo Dardanaca na ovom području u periodima koji su prethodili i sledili trojanskom ratu. S druge strane, za dardanske saplemenike, balkanske Brige, koji su naselili oblasti od Troade do centralnih delova Anadolije, polihistor Elijan kaže da su imali svoju pesmu o divnom Ahileju i njegovim ljubavima. Pomenuti podaci, brojne jezičke mrvice i čudne forme Homerovih stihova poslužili su Milanu Budimiru da krene u dubine vekova i da utvrdi da `Ilijada` ima dugu predistoriju, da je njen pesnik bliže kraju negoli početku epskog stvaralaštva i da je istočnik najstarijeg spomenika evropske literature jedna negrčka, starobalkanska poema. Budimir je uverljivo pokazao da u `Ilijadi` `imamo mešavinu raznih epoha, drevnih ostataka i svežih tvorevina, imamo borce sa kamenom, zatim sa bronzanim i gvozdenim oružjem, imamo borbu između Evropljana i Azijata`. I ne samo to; kada je razotkrio događaje koji su se odigrali in illo tempore, stigao do početka i ovladao vremenom, on je saznao da se u otkrivenom istočniku nalaze objašnjenja i za niz drugih, kasnijih pojava na Balkanu, čak i onih sa kojima se u svom veku suočavao. U starobalkanskom istočniku za `Ilijadu` i u samoj `Ilijadi` on je na prvom mestu našao `blagu vest` za ljudski rod koja je `preko starogrčke škole, zatim preko sofista i filozofa, pa posle preko rimskih književnika slala svim potonjim pokoljenjima poruku o najvećoj ljubavi, ljubavi prema čoveku i čovečanstvu`. Duh ljubavi, besprimernog junaštva, duboke humanosti i težnje ka višoj pravdi koji je pre pedesetak vekova uspostavljen na vrletnim gorama Balkanskog poluostrva nikada nije odumro; prema Budimiru, taj duh se reinkarnira i živi među bogumilima i paternima, u našoj narodnoj poeziji, u Vukovoj buni, u optimističkom mesijanizmu Petra Kočića da bi, najzad, postao i balkanski prilog velikoj oktobarskoj revoluciji. Balkanac Dardan, sa paladionom - svetinjom nad svetinjama - u rukama, stiže u Aziju da utvrdi moć Troje, a njegov potomak Eneja dolazi u Italiju da zasnuje sjaj i slavu Rima. Za Milana Budimira nije slučajnost već očekivana nužnost što Dioklecijan i Justinijan - dva gorostasa sa centralnog Balkana - spasavaju Imperium Romanum i što, opet jedan Dardanac, Nišlija Konstantin Veliki podiže na Bosforu drugi Rim. Iznad svega on ne smatra ravnodušnom činjenicu da ovi veliki ljudi pripadaju centralnom Balkanu, oblasti koju su u VI veku naselili naši preci i koja do dana današnjeg nije, još od početka srednjeg veka, u znatnijoj meri izmenila svoje slovenske starosedeoce. Ovo je Milanu Budimiru pouzdan znak `da će balkanski čovek imati još prilike da dokaže i osvetla svoje pravo lice`. Ovde je prikazan samo maleni deo onoga što je Milan Budimir otkrio u ponovno nađenom vremenu. Tragali su za izgubljenim vremenom i tvorci prastarih mitova, i veliki istoričari iz prošlosti i sadašnjosti, i Marsel Prust u literaturi i Sigmund Frojd u psihologiji, i to uvek s ciljem da opravdaju čoveka i bolje razumeju njegova ponašanja, ali je njihovo nađeno vreme, za razliku od Budimirovog, smrtno vreme koje se nosi kao teški balast, koje sve razara i sve mrvi. Naš veliki lingvista našao je jedno drugojačije, stvaralačko vreme, u kome ništa ne propada, ni dobro ni zlo, ni lepo ni ružno, već se sve vezuje, umnožava i raste, otkrio je vreme koje se lako i sa ponosom nosi. U balkanskim istočnicima anticipiran je deo naših sudbina i budućnosti naših potomaka. Milan Budimir nas uči da u tim istočnicima ima nepresušne snage, velike dobrote i uzvišene plemenitosti; njima se možda najbolje može objasniti i delo čoveka kome je ova komemoracija posvećena, delo prožeto ljubavlju i izuzetnom hrabrošću. MG81 (N)

Stanje kao na slikama.. Ima podvlačenja fluo markerom,inače dobro očuvana. Izdanje 2010 godine,274 strane Retko..

odlicno stanje Dnevničke zabilješke o razbijanju Partije, Armije i Države 1997. Vremenski okvir `Dnevnickih zabiljeski` dr Vase Predojevica zahvata predratnu fazu i pocetak oruzanog razbijanja SFRJ (septembar 1989 - avgust 1991), u kome je autor bio na duznosti u Komandi Pete vojne oblasti. Tezisni sadrzaji tih kazivanja odnose se na gibanja i eskalaciju tenzija u SKJ i JNA, kao i drustvu, koje su postupno dovele do razbijanja SKJ i na 14. kongresu (januar 1990), samoraspustanja Organizacije SKJ u JNA (decembar 1990). Citajuci `Dnevnicke zabjeljeske`, citaoci ce ostati pod brojnim i snaznim dojmovima o mnogim pitanjima, a narocito o proizvodnji `nove` nacio-sovinisticke realnosti i zavadjanju naroda; o SKJ i SKJ u JNA; o JNA I Vrhovnoj komandi sa njenim stabom; o Komandi Pete vojne oblasti; o odnosima sa Slovenijom i Hrvatskom; o medijskom i pravom oruzanom ratu; o zlotpotrebi, manipulisanju i istorijskoj degradaciji JNA; o `topljenju` brojne i moralne snage armijskog sastava; o izdajama i `izdajama` itd. raspad raspadanje jugoslavije rat devedesetih

Rusko izdanje Сапрыкин В.А. Урбанизация Атеизм Религия Retko u ponudi Izdato u Kazahstanu 1981. Lepo očuvano Влади́мир Алекса́ндрович Сапры́кин (род. 1935, село Антоновка, Исилькульский район, Омская область, СССР) — советский и российский религиовед, культуролог и социолог религии. Доктор философских наук (1978), профессор. Один из авторов «Атеистического словаря», «Православие: словарь атеиста» и энциклопедического словаря «Российская цивилизация: этнокультурные и религиозные аспекты»[1]. Владимир Александрович Сапрыкин Дата рождения 1935 Место рождения Антоновка, Исилькульский район, Омская область, СССР Страна Флаг СССР → Флаг России Научная сфера религиоведение культурология социология религии Место работы Московский государственный институт электроники и математики (технический университет) Альма-матер Петропавловский педагогический институт имени К. Д. Ушинского Академия общественных наук при ЦК КПСС Учёная степень доктор философских наук Учёное звание профессор Биография Править Родился в 1935 году в селе Антоновка Исилькульского района Омской области в семье крестьянской интеллигенции[2][3]. В 1959 году окончил историко-филологическое отделение Петропавловского педагогического института имени К. Д. Ушинского[3]. В 1959–1960 годах — учитель истории в средней школе в Балхаше[4]. В 1960—1965 и 1967—1968 годах — лектор и заведующий отделом пропаганды и агитации Балхашского городского комитета КПСС в Карагандинской области[4][3]. В 1965—1966 годах — главный редактор газеты «Балхашский рабочий»[3]. В 1970 году в Институте научного атеизма Академии общественных наук при ЦК КПСС защитил диссертацию на соискание учёной степени кандидата философских наук по теме «Роль субъективного фактора в процессе преодоления религии в условиях социализма»[5]. В 1978 году в Институте научного атеизма Академии общественных наук при ЦК КПСС защитил диссертацию на соискание учёной степени доктора философских наук по теме «Проблемы формирования научно-материалистического атеистического мировоззрения в условиях социалистического города» (специальность 09.00.06 — научный атеизм)[6]. В 1970—1980 годах являлся руководителем лекторской группы, заведующим отделами науки и учебных заведений, пропаганды и агитации Карагандинского областного комитета КПСС[4][3]. В 1980—1991 годах — инструктор, лектор, заведующий сектором отдела пропаганды ЦК КПСС, заведующий Всесоюзным домом политического просвещения при ЦК КПСС и руководитель Информационно-политического центра ЦК КПСС[3][7]. С октября 1991 года — профессор и заведующий кафедрой культурологии Московского государственного института электроники и математики (технического университета)[3]. Общественного-политическая деятельность Править Выступал на стороне коммунистов экспертом Конституционного суда Российской Федерации по делу КПСС[3]. Делегат II Чрезвычайного (восстановительного) съезда КПРФ[8]. До 2000 года являлся кандидатом в члены ЦК КПРФ и руководителем идеологического отдела партии[3][8]. Один из создателей общероссийской общественной организации «Российские учёные социалистической ориентации» (РУСО)[9]. Член редакционно-издательского совета журнала «Марксизм и современность»[8]. Научные труды Править Монографии Править Сапрыкин В. А., Сулацков А., Рудницкая Л., Штейн В. Как мы боремся с сектантством: (Об опыте атеистич. работы в г. Балхаше). — Алма-Ата: Казахстан, 1965. — 223 с. Сапрыкин В. А. Актуальные проблемы научно-атеистического воспитания в условиях города. — М.: Знание, 1986. — 64 с. (Новое в жизни, науке, технике. Научный атеизм; 6/1986). Сапрыкин В. А. Роль субъективного фактора в преодолении религии. — Алма-Ата: Казахстан, 1972. — 103 с. Сапрыкин В. А. Урбанизация и проблемы атеизма. — Алма-Ата: О-во `Знание` КазССР, 1974. — 39 с. — (Знание — народу/ О-во `Знание` КазССР). Целенаправленно и настойчиво: (Из опыта атеистической работы Карагандинского обкома КП Казахстана): Сборник статей / Сост. В. А. Сапрыкин. — Алма-Ата: Казахстан, 1975. — 168 с. Сапрыкин В. А. Социалистический город и атеистическое воспитание. — Алма-Ата: Казахстан, 1976. — 127 с. Сапрыкин В. А. Рука доброго друга: (Из опыта атеистического воспитания в условиях города). — М.: Политиздат, 1976. — 62 с. (Библиотечка атеиста). Сапрыкин В. А. Формирование атеистического мировоззрения рабочих. — Алма-Ата: О-во `Знание` КазССР, 1977. — 39 с. Сапрыкин В. А. Урбанизация. Атеизм. Религия. Проблемы формирования научно-материалистического атеистического мировоззрения в условиях социалистического города. — Алма-Ата: Казахстан, 1981. — 287 с. Сапрыкин В. А. Социалистический коллектив и атеистическое воспитание. Опыт, система, проблемы. - М.: Политиздат, 1983. — 175 с. Сапрыкин В. А. Урбанизация и атеистическое воспитание. — К.: Политиздат Украины, 1985. — 173 с. Сапрыкин В. А. Трудовой коллектив: атеисты и верующие. — М.: Политиздат, 1990. — 223 с. — ISBN 5-250-00771-6 Русская культура: ценности и архетип: [Сб. ст.] / М-во образования Рос. Федерации. Моск. гос. ин-т электроники и математики (Техн. ун-т); Под общ. ред. В. А. Сапрыкина. — М.: МГИЭМ, 2000. — 92 с. ISBN 5-230-16276-7 Сапрыкин В. А. Революция и контрреволюция: прометеи и плутократы: (философско-публицистическое эссе на главную тему нашего времени). — М.: Слово, 2004. — 373 с. ISBN 5-9290-0123-5 : 1000 экз. Сапрыкин В. А. Русская культура: понятие, генезис, самобытность, амбивалентность: учебное пособие. — М.: МГИЭМ, 2005. — 88 с. ISBN 5-94768-043-2 Сапрыкин В. А. Антикоммунизм. Оппортунизм. Контрреволюция: новое философско-политическое эссе о революции и революционерах, о контрреволюции и контрреволюционерах. — М.: Слово, 2007. — 475 с. ISBN 5-9290-0180-4 Сапрыкин В. А. Ценности социализма: суровая диалектика формационно-цивилизационной системы общественных ценностей. — М.: Алгоритм, 2014. — 479 с. ISBN 978-5-4438-0945-8 Сапрыкин В. А. Империализм и оппортунизм: классовые противники или союзники: популярные публицистические заметки. — М.: Алгоритм, 2016. — 399 с. ISBN 978-5-906817-99-0 : 200 экз. Учебные пособия Править Введение в культурологию : учебное пособие по курсу `Теория и история мировой и отечественной культуры` / Под ред. В. А. Сапрыкина. — В 3-х ч. — М.: МГИЭМ, 1995. — Ч.I. — 210 с., ч. II. — 413 с., ч. III. — 168 с. Сапрыкин В. А. Отечественная культура советского периода: антиномии, идеалы, ценности, историческое место: Учебное пособие. — М.: МГИЭМ, 2003. — 120 с. ISBN 5-94506-030-5 Культурология: в исходных научных понятиях, структурно-логических схемах, исторических феноменах культуры: учебное пособие / Э. В. Быкова и др.; под ред. В. А. Сапрыкина; М-во образования и науки Российской Федерации, Федеральное агентство по образованию, Гос. образовательное учреждение высшего проф. образования `Московский гос. ин-т электроники и математики` (технический ун-т)`, Каф. культурологии. — М.: МГИЭМ, 2010. — 612 с. ISBN 978-5-94506-249-8 Статьи Править Сапрыкин В. А. Атеистическая работа партийной организации в условиях города // Вопросы научного атеизма. Вып. 9. Система атеистического воспитания / Редкол. сб. А. Ф. Окулов (отв. ред.) и др.; Акад. обществ. наук при ЦК КПСС. Ин-т научного атеизма. — М.: Мысль, 1970. — С. 216—234. — 406 с. — 17 500 экз. Сапрыкин В. А. гл. V // Атеизм в СССР: становление и развитие / [Воронцов Г. В., Гараджа В. И., Денисов С. Г. и др.; Редкол.: А. Ф. Окулов (отв. ред.) и др.]; Акад. обществ. наук при ЦК КПСС, Ин-т науч. атеизма. — М.: Мысль, 1986. — 238 с. Сапрыкин В. А. Национальный вопрос и будущее России: проблема поиска альтернативы // Информационные войны. — 2009. — № 3 (11). — С. 31–41. ISSN 1996-4544 Сапрыкин В. А. Социальный оптимизм — решающий фактор успеха модернизации // Инновации. — 2012. — 5 (163). — С. 85-88 ISSN 2071-3010

BOŽO MILAČIĆ SUNČANE ZEMLJE I BIJELE NOĆI Zapisi s putovanja od Islanda do Sahare STVARNOST ZAGREB 1955 Predgovor JURE KAŠTELAN R e f e r e n c e LISABON GRUZIJA NAPULJ BARCELONA VALENCIJA TUNIS LIBIJA SAHARA BAALBEK POLJSKA ISLAND NORVEŠKA ZAGREB ............................................................ FOTOGRAFIJE ILUSTRACIJE BROŠ LATINICA ŠIVEN POVEZ 210 STRANA VRLO DOBRO !!!!!!!!!!

DION FORTUNE KOSMIČLKA DOKTRINA Izdavač: OLJA IVANOVSKA BEOGRAD 199O a) KOSMOGONIJA ............................................................. BROŠ LATINICA 125 STRANA NEKORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT Ekstra !!!!!!!!!!!!!!!!!! sk259

Narodna knjiga, 1950. Udžbenički format, 152 strane. Knjiga je požutela i sa smeđim flečicama, nekoliko rečenica je podvučeno grafitnom, sem toga je očuvana.

Knjiga je odlično očuvana. ,,Bonton ili etikecija predstavljaju kôd ponašanja kojim se, po ustaljenim normama određenog društva naglašavaju pravila lepog ponašanja i ophođenja. Termin etikecija nastao je tako što je Kralj Francuske Luj XIV (Kralj Sunce), bio vrlo nezadovoljan ponašanjem ljudi s dvora na kraljevskim prijemima. Pošto nije želeo da sa svakim ponaosob razgovara i objašnjava svoje nezadovoljstvo, naredio je da se izrade specijalne karte s ispisanim pravilima ponašanja. Karte (u smislu u kakvom se ovde pominju) na francuskom su etiquette, odakle i potiče naziv „etikecija“. Danas se maniri i lepo ponašanje uglavnom shvataju kao šablon za tipsko ponašanje i ignorišu kao relikt prošlosti. Međutim, etikecija je jedan od važnijih instrumenata umeća opštenja – biti svoj i ujedno umeti izgraditi mostove i održavati ono što nas spaja s drugim ljudima. Pritom, treba imati meru, jer naročita, prenaglašena učtivost dovodi do neučtivosti. Takvo ponašanje šalje nejasnu poruku. Ipak, pravila lepog ponašanja ne mogu da zastare jer učtivost ne zastareva. Neka pravila mogu biti izmenjena ili postati stvar prošlosti. Na primer, danas nam nisu potrebna pravila nošenja cilindra i štapa, kao ni pravila reveransa (poklona) ali su nam važna pravila rukovanja i pozdravljanja, pravila lepog ponašanja na javnim mestima, a tu su i neka novija kao pravila digitalne komunikacije… Sva ta i mnoga druga pravila ne propisuje nijedan zakon, već se ona zasnivaju na dobroj volji pojedinca: na poštovanju i dobronamernosti, na eleganciji (finoći) u postupcima, na odmerenosti, taktičnosti. Na svemu što nije ispoljavanje slabosti, već pokazivanje otvorenosti prema drugima. Sadržaj knjige S poštovanjem: etikecija i maniri obuhvata različite situacije i adekvatne savete koji doprinose da naša dela budu prijatna nama samima, a i drugima u našem okruženju; savete kako da izbegnemo neprijatne situacije, kako da prijatnije međusobno komuniciramo. Početak knjige posvećen je osnovnim stvarima – onome što odaje prvi utisak o nama, o načinu na koji ćemo ući u društvo i odnositi se prema ljudima iz našeg okruženja, kako ćemo preći preko grubosti i, na kraju poglavlja, kako ćemo se odnositi prema osobama s invaliditetom. Zatim se prelazi na poglavlje u kome su izložene najosnovnije situacije na javnim mestima. I to one u kojima se možemo zateći odmah čim zakoračimo izvan našeg stana ili kuće: gradski saobraćaj, javne ustanove, restoran, mesta za sport i rekreaciju, pozorište, muzej, bioskop, a završava se „odeljkom za pušače“. Kako izađemo u javnost, u društvo, počinjemo da komuniciramo s drugima. Poglavlje „Umetnost komuniciranja“ daje savete o svemu što treba imati u vidu dok razgovaramo licem u lice, pišemo pisma i poruke rukom ili digitalne, vodimo telefonske razgovore (preko stabilnog, mobilnog telefona, konferencijske pozive), bonton za socijalne mreže. IV poglavlje – vezano je za putovanja – umeće putovanja, zatim kako se ponašamo kada putujemo kolima, vozom, autobusom, avionom, brodom, kakvi su saveti za boravak u hotelu i tokom boravka na obali mora, reke, jezera. V poglavlje prikazuje sve detalje trpeze – svakodnevno i svečano aranžiranje stola, vladanje za stolom, posluživanje, prilike i neprilike, o razgovoru koji prati jelo. Zatim se prelazi na forme društvenih okupljanja - vrste prijema, zabava ili okupljanja koje možemo prirediti, kako pozivamo i kako odgovaramo na poziv, kako se i u kojim prilikama ponaša domaćin a kako gost. Pretposlednje poglavlje je vezano za davanje i primanje poklona – priroda poklona, šta i kako pokloniti, da li je u redu odbiti poklon i kako se poneti kada se zateknete u nezgodnoj situaciji sa poklonom. U poslednjem, VIII poglavlju su separati na četiri teme – bonton za decu, saveti za davanje napojnice, vodič za jelo i piće, detaljan prikaz dva najsvečanija večernja koda oblačenja. Iako je knjiga komponovana po ovom redosledu, praktično kao udžbenik, nije obavezno da se tako i čita. Svako iz sadržaja može da odabere temu koja ga zanima.``

Vučurovići - Vučurevići iz Bjelopavlića Dusan M. Vucurovic, Milan C. Vucurevic Beograd 1995. Tvrd povez, strana 265 Vrlo dobro stanje

Kompletan vodic za lecenje energijom Izdavac - Leo commerce, Beograd Godina - 2013. Sara Taj Predgovor Pol Makena Samoizlecenje, Bioenergija, Lecenje bioenergijom, Program za samoizlecenje Knjiga u dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,mek povez,format 22 cm,263 str. (99)

John Locke - An Essay Concerning Human Understanding George Berkeley - A Treatise Concerning the Principles of Human Knowledge, Three Dialogues David Hume - An Enquiry Concerning Human Understanding, Dialogues Concerning Natural Religion Izdavac - Anchor Books Godina - 1974. Empiristi, Lok, Hjum, Berkli, Tri dijaloga Knjiga u dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,mek povez,format 18 cm,517 str. (99)

OGLEDI IZ VOJNE MISLI Peko Dapčević Tematika: VOJSKA General-pukovnik PEKO DAPČEVIĆ VINC ,260.strana BEOGRAD,1986.god.,24.cm,TVRD povez sa omotom Knjiga je N O V A ---------------------------- 1v

LIVES OF THE TWELFE CAESARS SUETONIUS WORDSWORTH EDITIONS LIMITED 1997 UNIVERSITY OF OXFORD BROŠ 366 STRANA DOBRO OČUVANO

МИЛАН КОМНЕНИЋ У З Н Е С Е Њ А КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ БЕОГРАД 199О Ликовно опремио: ДОБРИЛО НИКОЛИЋ ......................................................... ТВРДЕ КОРИЦЕ ЋИРИЛИЦА ШИВЕН ПОВЕЗ 120 СТРАНА ОДЛИЧНО !!!!!!!!!!!

СПОМЕНИЦА ПРЕМИНУЛИМ РЕВОЛУЦИОНАРИМА СЛОБОДАНУ ПЕНЕЗИЋУ КРЦУНУ И СВЕТОЛИКУ ЛАЗАРЕВИЋУ ВЕСТИ ТИТОВО УЖИЦЕ 1964 ГОВОРИ ОДРЖАНИ НА САХРАНИ ПРЕМИНУЛИХ РЕВОЛУЦИОНАРА СЛОБОДАНА ПЕНЕЗИЋА КРЦУНА И СВЕТОЛИКА ЛАЗАРЕВИЋА 8. НОВЕМБРА 1964. У АЛЕЈИ ХЕРОЈА НА НОВОМ ГРОБЉУ У БЕОГРАДУ Пажња !!! ПЕЧАТ МЕЂУНАРОДНОГ МАРАТОНА `КАДИЊАЧА` ТИТОВО УЖИЦЕ (Р а р и т е т) ............................................................ ГОВОРИ ДОБРИЦА ЋОСИЋ ОСКАР ДАВИЧО БРАНКО В. РАДИЧЕВИЋ АНТОНИЈЕ ИСАКОВИЋ НИКОЛА ЉУБИЧИЋ, генерал ИВАН МАЧЕК МИЛОШ МИНИЋ ТАНАСИЈЕ МЛАДЕНОВИЋ ИТД ........... ........................................................ ФОТОГРАФИЈЕ ТВРДЕ КОРИЦЕ ЋИРИЛИЦА ШИВЕН ПОВЕЗ 148 СТРАНА НЕКОРИШЋЕНО

KRUGOVI ŽIVOTA - klasični vodič za sistem čakri Anodea Džudit „Krugovi života najznačajnija je i najuticajnija ikad napisana knjiga o čakrama.“ – Džon Frend, osnivač anusara joge Dalekovidi sistem za duhovni razvoj i krepko fizičko zdravlje Kao portali između fizičke i duhovne ravni, čakre nude neprevaziđene mogućnosti za razvoj, isceljenje i preobražaj. Ovaj klasični uvod u sistem čakri, koji je prodat u više od dvesta hiljada primeraka, u potpunosti je ažuriran i proširen. Obuhvata obnovljena poglavlja o vezama, evoluciji i isceljenju, i novi deo o odgoju dece sa zdravim čakrama. Krugovi života vode vas na moćno putovanje kroz sve transcedentalnije nivoe svesti. Posmatrajte ovaj drevni metafizički sistem u svetlu novih metafora koje se kreću od kvantne fizike do dečjeg razvoja. Naučite kako da istražujete i balansirate svojim čakrama služeći se poetskim meditacijama i jednostavnim joga pokretima – a dok stičete duhovnu mudrost osetićete kako vam se zdravlje poboljšava, kako imate više energije, kreativnosti i sposobnosti da manifestujete svoje snove. Dr Anodea Džudit, osnivač i direktor Svetih centara, originalni je pisac i duhovni učitelj. Magistrirala je i doktorirala psihologiju i ljudsko zdravlje i registrovani je instruktor joge. Džudit smatraju jednim od najistaknutijih stručnjaka za odnos između čakri i terapeutskih problema kao i za tumačenje sistema čakri za zapadnjački stil života. Drži radionice širom sveta i izdaje sertifikate iz svoje oblasti putem Svetih centara. Izdavač: Edicija, Beograd Broj strana: 369 Povez: mek

D. S. Mereškovski: Napoleon - život i delo

ВЛАДАН МАТИЋ ДАЛЕКА ОСТРВА ПРОСВЕТА / АЛТЕРА БЕОГРАД 2009 Библиотека САВРЕМЕНА КЊИЖЕВНОСТ БЕОГРАД 2009 Р е ф е р е н ц е 1. МОРЕ У ГРАДОВИМА 2. МАРТИНИК 3. МАДАГАСКАР 4. МАУРИЦИЈУС ............................................................ Пажња !!! ПОСВЕТА ПИСЦА датирана 2015 !!!!!!!!!!!1 БРОШ ЋИРИЛИЦА 79 СТРАНА НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ Екстра !!!!!!!!!

SHAKESPEARE MACHBETH PENGUIN BOOKS LONDON 1971 THE PELICAN BROŠ LATINICA 112 STRANA Odlično ***********

Edited by Miroslav Antevski and Dragana Mitrović Na engleskom. 2012., broširani povez, 493 strane, tiraž 300, nepodvlačena, nova knjiga, težina 800 grama. *