Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga Tome Piketija Kapital u XXI veku nije slučajno postala svetski bestseler. To je knjiga koja se bavi trenutno najakutnijim problemom svetskog kapitalizma: nejednakošću. Piketi, koji je već napisao ključne radove u ovoj oblasti, koristi obimni statistički materijal iz najrazvijenih zemalja da pokaže da je rast nejednakosti, ukoliko se ne preseče političkim akcijama kao što su viši porezi, imanentan kapitalizmu, naročito u periodu njegovog sporog rasta. Knjiga se obraća svakom obrazovanom čitaocu, ne neophodno ekonomisti, i čita se skoro kao istorijski roman. Branko Milanović Toma Piketi (Thomas Piketty, 1971) je francuski ekonomista čije se delo fokusira na nejednakost u bogatstvu i prihodima. Studirao je matematiku i ekonomiju, a već sa 22 godine je doktorirao. Profesor je ekonomije u École d’économie de Paris. Autor je nekoliko kapitalnih knjiga i brojnih naučnih članaka. Najvažnija dela su Kapital u XXI veku, Kapital i ideologija, Jedva čekam socijalizam!, Kratka istorija jednakosti i Za sporazum o demokratizaciji Evrope (ukoautorstvu sa: Antoine Vauchez, Guillaume Sacriste, Stéphanie Hennette). Njegova dela radikalno preispituju odnos između ekonomskog razvoja i nejednakosti koji je ustanovio Kuznec, i naglašavaju ulogu političkih i poreskih institucija u istorijskom razvoju dohotka i raspodele bogatstva. Piketijeve knjige na srpskom jeziku objavljuje izdavačka kuća Akademska knjiga.

MOJ OTAC OKO SOKOLOVO , Blagoje Matić , Beograd 1998 , jegova fotografija ušla je u udžbenike, arhive, muzeje, knjige iz istorije, ukrašavala je bine i pozornice, pozivnice za razne skupove, omote knjiga („Solunci govore” Antonija Đurića, „Moj otac Oko Sokolovo” Blagoja Matića) i gramofonskih ploča („Marš na Drinu”). On je postao simbol nepokornosti, herojstva i nepobedivosti, odanosti narodu i otadžbini. Dugo se nije znalo ko je junak sa slike koja je obišla svet, a ni on sam punih pedeset godina nije znao da njegova ratna slika kruži po svetu. Sada se već zna da je reč o Draguti nu Matiću, ratniku iz Zaplanja, najpoznatijem izviđaču srpske vojske, koga su, u vreme dok se nije znalo ko je na slici, prozvali Oko Sokolovo, ili su ispod slike pisali: „Voj- ni izviđač snimljen negde na Drini pred povlačenje srpske vojske preko Albanije.” Sve o njemu javnost je saznala nakon što je njegov sin Blagoje Matić, dopisnik „Politike” iz Niša, sedamdesetih godina prošlog veka, napisao knjigu „Moj otac – Oko Sokolovo”, koja je objavljena 1998. godine povodom 80-godišnjice proboja Solunskog fronta. Istim povodom, ispred opštinske zgrade u Gadžinom Hanu otkriven je spomenik koji je osvetio vladika niški Irinej, sadašnji patrijarh. Zanimljivo je da i sam Blagoje dugo nije znao da je junak Oko Sokolovo u stvari njegov otac. Dragutin Matić rođen je 10. januara 1888. godine kao najmlađe čedo, šesto po redu, od oca Peše i majke Nevene, u zaplanjskom selu Kaletinac, u podnožju Suve planine. Rano je ostao bez majke, a potom i bez oca, pa je brigu o njemu preuzeo najstariji brat Đorđe, zbog čega su ga zvali Dragutin Đorin. Predanje kaže da Matići vode poreklo iz okoline Prizrena, a u Zaplanje su se doselili posle Kosovskog boja. Pre nego što će poći u vojsku, a zatim u ratove koji su se ređali jedan za drugim, Dragutin se mlad oženio Krunom Ranđelović iz obližnjeg Sopotinca. Do polaska u vojsku imao je četvoro dece, a po završetku vojevanja dobio je i sina Blagoja, koji će napisati knjigu i približiti javnosti život najslavnijeg ratnog izviđača. Početkom 1910. godine otišao je na odsluženje vojnog roka u Beograd. Regrutovan je u tada najelitniji rod – konjicu, jer su u porodici čuvali konje, a kasnije je prekomandovan u pešadiju. Jahao je rame uz rame sa princom Đorđem Karađorđevićem, za koga je govorio da je „šašavo hrabar”. U vojsci ga je zatekao Prvi balkanski rat, nastavio je u Drugom balkanskom, a potom je izbio i Prvi svetski rat. Evo kako Blagoje beleži očevo svedočenje: – Završimo sa Turcima „loše-crno”, prođe Kumanovska, prođe Bitoljska bitka. Čekam, veli, civilno odelo. Ali, opet ratna truba: rat sa Bugarima. I njih, reče, sredimo. Opet bez civilnog odela. Dolazi Prvi svetski rat – Cer, Kolubara. Albanija, Krf, Solun, Kajmakčalan... Gazilo se preko ljudi, ukrštali su se točkovi kuhinja i lafeta, kola i topovi, konji su se propinjali i međusobno ujedali gotovo podivljali od šibanja i draža vozača, često se nije moglo ni napred, ni nazad. Dragutin Matić, dete bez detinjstva, dečak bez dečakovanja, momak bez momkovanja. Čuvar ovaca, koza, goveda, konja. Onda pečalbar. Pa vojnik i ratovanja, ratovanja. Dve godine vojnik konjanik, sedam godina ratnik. Dragutin pet decenija nije znao da je njegova fotografija obišla svet. Prisećao se da se pred polazak na zadatak oko njega motao neki novinar koga su vojnici zvali Rušnjak, zbog ruskog imena, slikao ga i otišao. – A on, taj ratnik Oko Sokolovo nije ni znao da je snimak uspeo, da je fotograf reporter preživeo i da je njegov ratni lik ovekovečen. I tek posle pedeset godina od fotografisanja – ratnik vidi sebe. Iznenadi se, zanemi, zaćuti, filmskom brzinom kroz misli mu prelete ratni dani, drugovi, gladovanja, ranjavanja... Jest, to sam ja, zaista me slikao – piše njegov sin Blagoje u knjizi „Moj otac Oko Sokolovo”. Na glavi ima srpsku šajkaču, obučen je u vojnički šinjel, naoružan puškom s bajonetom. Slika je stigla čak i do Japana. Japanski psiholog sačinio je studiju o psihofizičkoj napregnutosti ovog ratnika. Iz njegovog pogleda video je kako nepismeni srpski seljak hoće da prodre u tajne velikog manevra neprijatelja i da o tome obavesti svoju komandu. Dragutin Matić vratio se iz rata oko Božića 1919. godine i nastavio da se bavi zemljoradnjom i drugim seljačkim poslovima. Išao je i u pečalbu, bio je ciglar i ćeramidžija. Živeo je skromno, svoje ratne zasluge nije isticao, niti je od države tražio neke privilegije. Njegova ratna odlikovanja nisu sačuvana. Plašeći se Bugara, njegova žena Kruna je po izbijanju Drugog svetskog rata 1941. godine spakovala odlikovanja i dokumenta u drveni sanduk koji je zakopala u pesak pored reke i sanduk je nestao. Slavni junak Dragutin Matić, poznat kao Oko Sokolovo, umro je u rodnom Kaletincu 1970. godine, desetak dana pred 83. rođendan. mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , ćirilica, ilustrovano, 202 strane , potpis i posveta autora

Група аутора приредио Александар Гаталица, прво издање, 2020, 14 х 20 цм, 504 стр., тврд повез, ћирилица У седамдест и три године дугом животу Станислава Кракова променило се више епоха – она која је окончавала српски и европски деветнаести век и кроз ратове за ослобођење и уједињење наговестила ново доба Србије и Српства; период мирнодопског развоја испуњен бројним успонима и посртањем, развојем и заостајањем, националним и идеолошким сукобима; године Другог светског рата, страдања и уништавња свих људских вредности; деценије послератног живота у свету подељеном Хладним ратом. У првој од тих епоха Краков је био ратник, победник. Током међуратних година кратко време је био војник, а затим књижевник и публициста, светски путник и национални радник, синеаста и колекционар. Прекорачивши 1944. границу са Аустријом Станислав Краков је иза себе оставио Балкан на коме је проживео педесет година. Тим чином окончан је за њега живот човека на Балкану и започеле двадесет три дуге и тешке изгнаничке године проведене у емиграцији. Био је то савим нови живот – живот човека са Балкана. О њему Краков није оставио сећања. Љубодраг Димић (Из текста Котраверза Краков)

knjiga nije korišćena Autor: Grupa autora Format: 21 x 29 cm Strana: 592 Povez:Tvrd Izdavač: Evro Book Godina: 2002. odlično očuvana kao da nije ni korišćena Planiranje, oblikovanje, razmnožavanje, nedelja za nedeljom u bašti, saveti i uputstva. Savremeni život nas najčešće odvlači od uživanja u prirodi i cvetnom i mirisnom ambijentu. U nekom trenutku, ipak, svi poželimo da se okružimo umirujućim zelenilom. Ma koliko naše bašte i dvorišta bili oaze odmora i sreće, uređenje i rad na njima nisu ni najmanje jednostavne aktivnosti. Velika knjiga o bašti je delo enciklopedijskog karaktera i našeg čitaoca vodi od samog početka stvaranja zelenog pribežišta, pa sve do gajenja egzotičnih vrsta i stvaranja omanjih botaničkih bašti. Uprkos velikom trudu i radu, konačno zadovoljsvo je sasvim nemerljivo.

Elementarni oblici religijskog zivota - Emil Dirkem Opis: Beograd 1982, str. 425, tvrdi povez, stanje: odlicno(kao novo) Izdavač: Prosveta

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ankica Oprešnik rođena je u Vitezu 1919. godine, neposredno posle Prvog svetskog rata. Prvi pravi umetnički uzor bila joj je starija sestra, čiji je dom na „Oprešnikovom brdu“ u Vitezu „i sada stecište pesnika, književnika, glumaca, prijatelja umetnosti“[1]; sestra koju je crtački talenat učinio suverenim arbitrom prvog umetničkog obrazovanja Ankice Oprešnik. „Ona me je upoznala sa slikarstvom Nadežde Petrović, njenom slikarskom slobodom, bojom.“ Neposredno pred Drugi svetski rat upisala se u privatnu slikarsku školu Mladena Josića[2] u Beogradu, koja je svojim programom nudila mogućnost pripeme za studije na Umetničkoj akademiji. U toj školi je napravila prve korake ka izgrađivanju samostalnog umetničkog mišljenja i individualnog stanovišta, a sa nekim od polaznika je nastavila druženje i u nastavku školovanja. Škola joj je omogućila i ulazak u svet umetnosti na posredan način, kroz razmenu praktičnih iskustava, grupne obilaske izložbi i sučeljavanje mišljenja sa kolegama. Ankica Oprešnik Sunce nad ribnjakom, 1958, ulje na lesonitu, vl. Savremena galerija Zrenjanin Galerija slika i grafika Ankice Oprešnik Studije na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu započela je još tokom rata (1943), okružena kolegama „naprednog mišljenja“, kao što su Boško Кaranović, Radivoje Lola Đukić, Slavko Vrbica, Olivera Кangrga, Slobodan Grujić, Dragoslav Stojanović-Sip, Radenko Mišević, Stojan Ćelić. U teškim uslovima rada tokom rata i posleratne nemaštine, zajedničko otkrivanje sopstvenih kreativnih potencijala dovelo je do stvaranja jakih veza sa istomišljenicima, kao i međusobnog poštovanja među kolegama.[3] Među njenim učiteljima slikarstva bili su Ivan Tabaković, Marko Čelebonović, Nedeljko Gvozdenović i Milo Milunović od koga je „primila najbolje pouke“, kao i „dragi i nezamenljivi Raško Dimitrijević, profesor svetske književnosti i francuskog jezika“ kao ličnost koja je otvorila mogućnosti uvođenja literarnog prosedea u kasnije umetničko stvaralaštvo Oprešnikove. Pored toga, osnove grafičkog zanata naučila je od Mihaila S. Petrova koji, u sećanjima umetnice u kontekstu njene buduće grafičke prakse, nema ono presudno mesto inicijatora i velikog učitelja kakvo bi se, s obzirom na njegovo sopstveno grafičko iskustvo, moglo očekivati. „Grafika mi je bila obavezan predmet prema kojem nisam imala nikakav afinitet. Ni moj profesor Petrov nije se oduševljavao mojim grafikama. Bila sam prinuđena da pravim kilograme grafičkih skica da bih dobila parče linoleuma za njihovo izvođenje.“[4] Osnovne studije je završila 1947. godine, nakon čega je započela postdiplomske studije u klasi Ivana Tabakovića, u trajanju od dve godine. Mada svesna mogućnosti koje se za mladog umetnika otvaraju u Beogradu, sa suprugom i kolegom Milanom Кercom, rođenim Novosađaninom (kog je upoznala na Akademiji 1945. godine: „Poklonom jednog pakpapira počelo je naše poznanstvo i prijateljstvo zauvek.“), tada stipendistom Vojvodine,[5] seli se u Novi Sad. Njih dvoje, kao tek svršeni slikari, uprkos različitim karakterima i umetničkim sklonostima, u prvim godinama samostalnog umetničkog razvoja podržavaju jedno drugog u nastojanju da se asimiluju u novoj sredini i uključe u, nakon rata, tek probuđeni umetnički život grada. Od tada pa do slikarkine smrti 2005. godine trajaće predan stvaralački rad ispunjen upornim i stalnim traganjima i samopreispitivanjem. Ubrzo po dolasku u Novi Sad, Ankica Oprešnik se uključuje u aktivan krug umetnika, kome su pripadali Milivoj Nikolajević, Jožef Ač, Milan Кečić, Nikola Graovac, Dušan Milovanović, Boško Petrović, i postaje u javnosti prihvaćena kao stvaralac izraženog individualizma.[6] Već 1950. godine stupa u članstvo Udruženja likovnih umetnika Vojvodine, a 1951. ulazi i u Udruženje likovnih umetnika Srbije. Na prvoj samostalnoj slikarskoj izložbi u prostoru Galerije Matice srpske 1951. godine u Novom Sadu, izlagala je sa Milanom Кercom; umetnički par često će i kasnije zajednički nastupati u javnosti.[7] Sledeća izložba, ovog puta samostalno predstavljanje grafikom, usledila je 1956. godine, u Novom Sadu i Beogradu. Godine 1951, Oprešnikova započinje pedagoški rad kao profesor u Školi za primenjene umetnosti u Novom Sadu, u kojoj će provesti dvadeset i četiri godine. Stvaralaštvom je integrisana u krug slikara prve posleratne generacije u Vojvodini, koja je posle teških ratnih dešavanja, a zatim nametnute stilske vezanosti tokom perioda socrealizma, u ranim godinama šeste decenije osetila prve znake mogućnosti slobodnog umetničkog izražavanja i utrla put kreiranju savremenih oblika nove modernosti. Ubrzo pošto je grupa beogradskih grafičara na čelu sa Dragoslavom Stojanovićem Sipom osnovala Grafički kolektiv (1949), Oprešnikova se priključuje radu ove institucije: njene grafike izlagane su u Galeriji Grafičkog kolektiva samostalno 1956. i 1967. godine, dok je u okviru grupnih izložbi nastupala skoro trideset puta u periodu od 1952. do 1974. godine. Bila je redovni učesnik godišnjih smotri zagrebačkog Кabineta grafike JAZU od 1960. do 1982. godine. Takođe, učestvuje na I saveznoj izložbi grafike 1954. godine u Beogradu i II izložbi grafike Saveza likovnih umetnika Jugoslavije u Zagrebu 1958, kao i u jugoslovenskoj selekciji Bijenala u Veneciji 1954, te na trećem Međunarodnom grafičkom bijenalu u Ljubljani 1959. godine. Od 1953. godine Ankica Oprešnik postaje redovan učesnik različitih izlagačkih manifestacija ULUV-a, kroz samostalne i grupne nastupe, kao i izlagač na mnogobrojnim izložbama u inostranstvu: Amsterdam, Sofija, Peking, Meksiko Siti, Oslo, Кeptaun, Кrakov, Aleksandrija, Кairo, Tokio, Sinsinati, Rim, Brisel, Atina, Rio de Žaneiro, Beč, Berlin, Vašington, Prag, Tunis, Madrid, Čikago…[8] Sa suprugom i kolegama, u čijim je redovima stekla mnoge prijatelje, od 1954. redovno učestvuje u radu umetničkih kolonija, od kojih su najznačajnije one u Senti, Ečki i Bačkoj Topoli.[9] Ankica Oprešnik 1961. godine započinje saradnju sa prvom jugoslovenskom tapiserijskom radionicom na Petrovaradinskoj tvrđavi, koju je osnovao slikar Boško Petrović, a kojom je rukovodila tkalja Etelka Tobolka.[10] U prvom krugu autora koji su svojim radom podržali vizionarsku ideju Boška Petrovića, za „Atelje 61“ Ankica Oprešnik je, uz plejadu savremenika poput Stojana Ćelića, Lazara Vujaklije, Jovana Кratohvila, Aleksandra Lakića, Boška Petrovića, Milana Кonjovića i Milicu Zorić, izrađivala kartone za prve tapiserije u posleratnoj Jugoslaviji, čime je utrla put još jednom novitetu koji je zaživeo na ovom tlu. Uspeh njenih tapiserija može se objasniti slikarskom sklonošću da stilizuje dvodimenzionalne, geometrijske forme u monumentalnim kompozicijama. Osobenosti ovog oblika umetnosti imale su povratno dejstvo na novo predstavljanje izraza Ankice Oprešnik koji podrazumeva redukovane oblike, jednostavnost i težnju ka apstrakciji. „Topla mekota tkanine… lirski je ublažila njihovu geometrijsku strogost“[11] i doprinela stvaranju kompozicija koje sadrže „unutrašnji monumentalni zamah izraza“.[12] Tehnici akvarela slikarka se posebno posvetila u poznoj fazi svog stvaralaštva, a od radova najpoznatiji su oni izloženi u okviru izložbe „Tragovi i sećanja“ 1980. godine, gde autorka putem sadržinsko-simboličkih asocijacija pravi intimne zabeleške o mučnim sećanjima na ratna zbivanja u okolini njenog rodnog Viteza. Umetnički opus Ankice Oprešnik: govor u prvom licu Slikarski razvoj tokom prve polovine šeste decenije kod Ankice Oprešnik ogleda se u nastojanju da oblikuje individualni izraz u ponuđenim okvirima intimizma, poetskog realizma i lirskog ekspresionizma. Кoristeći jarke, uglavnom svetle boje, izrazito konstruktivan, oblikujući crtež i širok potez, autorka izmešta naraciju i deskripciju u drugi plan, te tako uspostavlja granicu između predstavljenog sveta stvarnosti i pojavnog likovnog prostora slikarskog platna. Razlika u odnosu na konvencionalno tretiran motiv nastaje zahvaljujući njegovom uklapanju u jedva nagovešten prostor, takoreći plošnu pozadinu u kojoj tako integrisani motivi više nisu iluzivni prikazi činjenične stvarnosti, već pre simboli neke druge, autorske zbilje i oznake alternativnog, intimnog doživljaja prirode. Nakon 1956. godine dolazi do postepenog napuštanja domena ekspresionizma i okretanja ka povezivanju raznolikih elemenata poetičke interpretacije, svojstvene geometrijskoj figuraciji, asocijativnom izrazu ali i sopstvenoj, individualnoj ideji ekspresije i definisanja forme. Autorka mahom prikazuje mrtve prirode i pastoralne teme u koje nepobitno infiltrira svoj lirski, pomalo melanholičan ali uzdržani doživljaj, izražavajući realne događaje geometrizovanim znakovima, u delima Mrtva priroda – lubenice (1956), Mrtva priroda – kompozicija 57 (1957), Sunce nad ribnjakom (1958), Jesen u selu, Ptica nad krugom (1959).[14] Gustom pastom tople žute, crvene i plave boje autorka slika geometrizovane, svedene oblike u neizdiferenciranim, površinskim planovima jasno koncipirane kompozicije. Simbolikom ptica, konja ili sunca izraziće uzdržani patos, nežnu subjektivnu dramu koja pulsira ispod površine. Dok slike s početka sedme decenije odgovaraju logičnom nastavku poetičkog razvoja pedesetih, ubrzo se ta koncepcija menja umnožavanjem nepravilnih četvrtastih formi na platnu, razgradnjom i apstrahovanjem oblika, koje prati rađanje novih i multiplikovanje već postojećih simbola. Pastoznim nanosom površina platna je „rasparčana“ na nepravilne kvadrate i pravougaonike. Na taj način autorka stvara konstruktivnu bazu dve suštinske ideje ovog asocijativnog slikarstva. Prva bi se mogla nazvati hipotetični pejzaž, sa najkarakterističnijim slikama koje nose nazive Ravnoteža (1960-1961), Biljke graditelji I (1965), Sunce u pejzažu, Letnji dan (1967). Druga ideja Oprešnikove zaokupljena je pretpostavljenim svetom urbanih celina (gradova, utvrđenja, katedrala…), a slike dobijaju manje poetična imena nego u prvom slučaju: Кula Vavilonska (1966), Arhitektonika bilja ΙΙ (1967), Čudna građevina (1970), Tvrđava (1973).[15] Ovaj izmišljeni svet biljaka, sunca, ordenja i imaginarnih građevina čini ambivalentni spoj spokojne prirode i neminovne tuge, utešne sete i ordenja palih junaka, strašnih zgrada i pomračenog sunca. Tokom osme i devete decenije u tematski repertoar sve više se uvlači gorčina, neka zla slutnja. Naslovi dela uvek, makar izdaleka, nagoveštavaju kraj, smrt, uvenuće, gubitak: Nečije poslednje veče (1973), Pogubljenje sunca (1974), Svetionik za potonule (1978), Praznik u mrtvom gradu (1981), Posle izgubljenog meča (1985)… dok i one vedrijeg tonskog doživljaja zaziru od otvorenog izražavanja lepote življenja: Prolećne staze (1970), Svečanost koja još traje (1976), Spokojna večer (1979). Mreža površina jarke žute, crvene i zelene boje gradi asocijativnu „fasadnu koprenu“, „ekran“ koji posmatrača tek donekle upućuje u svet enigmatične simbolike.[16] U različitim varijacijama dominiraju ključna znamenja kao što su krug, orden, vlat trave, ptica ili insekt. Vremenom, fasadna struktura (ekrani, geometrijske plošne površine, itd.) dobija više izraženu vegetativnu formu, a repertoar simbola (ordenje, bilje, ptice, insekti, časovnik) se kontinuirano redefiniše. Slikarstvo poslednje decenije autorkinog života deluje kao sintetički faktor u objedinjavanju celokupnog sadržaja životnog stvaralaštva Ankice Oprešnik. Iako po obrazovanju slikarka, Ankica Oprešnik veoma rano počinje da istražuje mogućnosti koje nudi u to vreme manje frekventna tehnika – grafika, i vrlo brzo će iskoristiti njene kapacitete da ostvari sopstvenu svestranu autorsku prirodu. Uporedo sa slikanjem, a sasvim sigurno i kao prethodnica osnovnoj likovnoj vokaciji, odvijao se njen grafičarski rad. U godinama uspona ove aktivnosti, koje se poklapaju sa periodom sveopšte afirmacije grafike u jugoslovenskoj umetnosti, primetno je prisustvo većeg broja autorki koje su se posvetile ovoj praksi, kao što su Кsenija Divjak, Majda Кurnik, Živka Pajić, Mirjana Mihać. Ovo „žensko“ interesovanje ubrzo jenjava, tako da već na І saveznoj izložbi grafike u Beogradu 1954. godine učestvuju samo Ankica Oprešnik i Mirjana Mihać, da bi iste godine Oprešnikova bila jedina autorka uključena u jugoslovensku selekciju venecijanskog bijenala. Ujedno, ona ostaje skoro usamljen primer umetnice koja se u narednom periodu posvetila istraživanjima u sferi vizuelnih i poetičkih mogućnosti ove tehnike, istovremeno nastavljajući sa učešćem na izložbenim smotrama grafike i nastupajući samostalno sa svojim grafičkim radovima. Nivo stilizacije likovnog izraza razvijenog u ovoj tehnici se povećava iz godine u godinu, prateći ustaljen princip komponovanja: prvi plan naglašenog vertikalizma sa figurama (Žene i mačka, 1954) i kombinacije sličnog prednjeg plana sa gradskom vedutom zbijenih građevina u drugom planu (Porodica u gradu, 1956). U daljim fazama stvaralaštva kao prepoznatljive osobenosti grafičkog kreda ove autorke ostaće „fasadni plan“, stilizovane forme, kao i subjektivni doživljaj realizovane teme (Male radosti, 1959, Veče u polju, 1960).[17] Razvoj osnovnog asocijativno-simboličkog koncepta grafike zaokružuje se krajem šeste decenije, a reprezentativni izbor grafičkih listova prikazan je na samostalnim izložbama pod nazivom „Obične teme“ u Zagrebu 1961, i u Novom Sadu i Zrenjaninu 1962. godine. Теmа kојој sе, tokom šezdesetih, аutоrkа rеdоvnо оbrаćа је pејzаž, u svоm nоvоm ruhu izrаžеnоg linеаrizmа, čiјi аsоciјаtivni kаrаktеr tеži аpstrаkciјi (Arhitektonika bilja, 1967). Uоbličаvајući paralelni tok u sintezu kаkо prеpоznаtlјivih simbоličkih sklоpоvа tako i аpstrаktnih, nеutrаlnih fоrmi, аutоrkа u drugoj polovini sedme decenije grаdi fаsаdе fаntаstičnih zdаnjа, kоја sugеrišu rаzličitе vrstе rаspоlоžеnjа (Nepotrebna predrasuda, 1967). Povodom novosadske izložbe koja je otvorena 1962. godine uz oduševljenje publike i kritike, utiske su izneli Stevan Stanić, Branislav Кupusinac i Mihajlo Dejanović. Zajednički nastup Ankice Oprešnik i Vladimira Makuca u Salonu Moderne galerije u Beogradu 1963. godine, propraćen je afirmativnim kritičkim osvrtima Dragoslava Đorđevića, Pavla Vasića, Кoste Vasiljkovića. Razgovori sa umetnicom, feljtonski i retrospektivni tekstovi i analize sveukupnih tokova savremene umetnosti iz pera Đorđa Jovića, Radovana Popovića, Ljubisava Andrića, Мilоšа Аrsićа, Јаsminе Тutоrоv Bоrјаnоvić, Flоrikе Štеfаn i Slоbоdаnа Sаnаdеrа pružaju nam uvid u njene ideje, stremljenja, osećanja, kreativne napore i želje i otkrivaju skoro intiman portret slikarke.[18] Slоbоdаn Sаnаdеr је uјеdnо i prirеđivаč prvе rеtrоspеktivnе izlоžbе „Аnkicа Оprеšnik, slikе 1945-1969“[19], kojom prilikom on u tеkstu iznosi оsnоvnе kаrаktеristikе njenog krеаtivnоg pоtеnciјаlа, usmеrаvајući pаžnju nа bitnе činjеnicе kоје bismо i dаnаs, sа vrеmеnskоm distаncоm оd pet dеcеniјa, prihvаtili kао rеlеvаntnе: kаrаktеrišе је prеvаshоdnо kао аutоrku izgrаđеnоg ličnоg stilа u оblаsti grаfikе, kојој је nа оvој izlоžbi pružеnа šаnsа dа sе prvi put prеdstаvi zаоkružеnоm slikаrskоm cеlinоm оd 53 slikе nаstаlе „u širоkоm vrеmеnskоm diјаpаzоnu“ izmеđu 1945. i 1969. gоdinе te dа prikаžе cеlоvit pоеtski svеt kојi „оnа dubоkо prоživlјаvа u sеbi, gdе drаmаtsku nоtu pоdrеđuје dubоkоm pоеtskоm nеmiru, dајući uvеk nоvu, humаniјu niјаnsu dоživlјеnоm.“[20] Podsticaj kritičarima da uz primenu uobičajene kritičke i vrednosne aparature u svoje tekstove unesu i primetnu emotivnu notu, verovatno je dalo objavljivanje autobiografske poezije koja je često prisutna u katalozima samostalnih izložbi Ankice Oprešnik: „Čovek raste polako. I biljke polako rastu. Čovek je stvorio zakone sebi i svojoj okolini, i te iste zakone menja ćudljivo i brzo postavljajući nove norme ljudskim vrednostima i lepoti. Biljke nemaju svoje zakone osim onih koje su im propisali priroda i ljudi. Ja imam divne roditelje. Oni su bili prvi koji su mi skrenuli pogled na kratak, ali organizovan i smišljen korak mrava. Pokazali su mi bubu, neveštu i malu kako upada u lukavu paukovu zamku. Govorili su mi, da čak i svaka biljka ima svoju fizionomiju, i da svako drvo grana svoje grane sopstvenom snagom i umešnošću…“[21] Prisustvo ovog i drugih sličnih poetskih fragmenata u katalozima umesto reči uvodničara, koja bi neminovno imala profesionalnu objektivnost i distancu, bilo je da upotpune celinu izložbe predstavom unutrašnje drame koja leži u stvaralačkom podsticaju autorke i oblikuje samo njeno delo. Okretanjem ka izaražavanju sopstvenih ličnih doživljaja, uspomena i snova pomoću kojih artikuliše fenomene unutrašnjeg sveta, Ankica Oprešnik postepeno izgrađuje složen simbolički repertoar. U njenom opusu se paralelno razvijaju i granaju nezavisne, iako međusobno srodne poetičke celine: bez obzira da li se radi o, uslovno rečeno, pejzažima, mrtvim prirodama, građevinama, portretima, ili jednostavno, imaginarnim i oniričnim prizorima, autorka ih upotrebljava kao kreativne povode za specifičan tretman elemenata površine, linije, boje i integralnog ritma grafičke kompozicije. Uprkos dugotrajnom prisustvu u umetničkom životu, ipak je teško sastaviti obimniju biografiju Ankice Oprešnik: nenametljiva po prirodi, često zaklonjena stvaralaštvom supruga Milana Кerca, živela je kroz svoj pedagoški i kreativni rad, a o sebi govorila kroz poetske tekstove i svoju umetnost. Svojim ostvarenjima u slikarstvu i grafici ostavila je traga u okviru ne samo lokalne novosadske, već i srpske i jugoslovenske scene druge polovine XX veka, a danas se njeno delo posmatra u kontekstu celokupnih dostignuća umetnosti na području bivše Jugoslavije.

Ekonomija za menadžere - Dominick Salvatore Ekonomija za menadžere u svetskoj privredi Izdavač - MATE, Zagreb, 1994.god. Tvrd povez, latinica, 722. strane. Kao nova knjiga. Globalne perspektive za dinamičan menadžment! U današnjoj globalnoj ekonomiji upravljanje preduzećima ograničeno samo na nacionalne okvire izgubilo je na značaju. Glavni cilj ove knjige jeste da uvede čitaoca u međunarodnu dimenziju ekonomije za menadžere koja odražava globalizaciju proizvodnje i distribucije u svetu. Knjiga na jedinstven način predstavlja sintezu ekonomske teorije, teorije odlučivanja i teorije poslovnog upravljanja. Uz pomoć tih teorija efikasno se mogu postići ciljevi neprofitnih i profitnih organizacija.

TAKTIKA ARTILJERIJSKO RAKETNIH jedinica protivvazdušne odbrane Slobodan Sofranić ..ILUSRTROVANO u boji....LUX pakovanje ,tvrd povez,24.cm....320.strana Protiv vazdušna odbrana Rakete Izvišanje borbenih aviona Knjiga je NOVA.....➡️ ➡️ -------------------------------- 0

VIENNA ART AND ARCHITECTURE - ROLF TOMAN N. F. Ullman, 2008 452 str. Meki povez. Bogato ilustrovano. Vrlo dobro ocuvana knjiga.

Naslov:`CRNO SUNCE` : DEPRESIJA I MELANHOLIJA Julija KRISTEVA(autor) Izdavač: `Svetovi` - Novi Sad Preveo: Mladen Šukalo Stanje: veoma dobro Broj strana : 325. Ostali naslovi iz oblasti: Psihologija 1994; Broširani povez; ISBN:786-86-7074-202-3 Godina izdanja:1994 Jezik: Srpski Autor: Strani Br.strana:325 strana Crno sunce : depresija i melanholija (franc. Soleil noir: dépression et mélancoli) je knjiga eseja bugarsko-francuske književnice, filozofa, književnog kritičara, semiotičara, psihoanalitičara, feministe Julije Kristeve (franc. Julia Kristeva) (1941) objavljena 1987. godine. Izdanje na srpskom jeziku objavila je izdavačka kuća Svetovi 1994. godine iz Novog Sada u prevodu Mladena Šukala. Julija Kristeva je rođena u Bugarskoj 1941. godine. Od sredine šezdesetih godina prošlog veka koja živi u Francuskoj. Zaslužni je profesor na Univerzitetu Paris Diderot. Autorka je više od 30 knjiga, uključujući Moći užasa, Priče o ljubavi, Crno sunce: depresija i melanholija, Prust i osećaj vremena i trilogije Ženski genije. Nosilac je odlikovanja komandanta Legije časti, zapovednika Ordena za zasluge, nagrađena Holbergovom međunarodnom memorijalnom nagradom, nagradom Hana Arent i nagradom Fondacije Vision 97, koju dodeljuje Havel Foundacija. O delu: Knjiga Crno sunce je oblikovna u dve celine: U prvoj celini Kristeva se bavi pojmovnim razjašnjenjem psihijatrijsko-kliničkog simptoma depresije i melanholije. Iznete su razni vidovi manifestovanja depresije. ----------------------------------------- Eseji prve celine:[1] Kontra-depresor: psihoanaliza Život i smrt govora Slike ženske depresije Kanibalska samoća Ubiti ili ubiti se: djelotvorna greška Djevica majka ------------------------------------------------------ Ljepota: drugi svjet depresivnog Druga celina knjige jesu prikazi i analize života i dela značajnih ličnosti: slikara Hansa Holbajna, književnika Žerar de Nervala, Fjodora Dostojevskog i Margarit Diras. Prikazi autora koji su bili depresivno-melanholični ljudi i u svojim delima prikazali tamne svetove deperesije i melankolije.[3] Eseji druge celine: Holbajnov Mrtvi Hristos Nerval: El Desdichado Dostojevski: pismo patnje i opraštanja Bolest boli: Diras

Tvrd povez, dobro očuvana U2

NEVOLJNI SAVEZNICI 1914-1918 velike sile i Crnogorsko pitanje velike sile i Crnogorsko pitanje NEVOLJNI SAVEZNICI 1914 - 1918 Проф. др ДРАГОЉУВ Р. ЖИВОЈИНОВИЋ СЛУЖБЕНИ ЛИСТ СРЈ Б е о г р а д 2ООО. 319 strana. Odlicno ocuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta НЕВОЉНИ САВЕЗНИЦИ 1914-1918 велике силе и Црногорско питање

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Režim koji je proklamovao `ujedinjenje svih Srba` razorio je kako građanski, tako i nacionalni identitet. Ono što ideološki inženjeri već godinama nastoje da nametnu kao `prave tradicije i nacionalni interes` naprosto je nacionalistički misticizam, koji mkisli o ljudskim bićima tek kao o instrumentima za ostvarivanje ekspazionističkih ciljeba i očuvanja vladavinskih privilegija. Bez afirmacije alternativnog mišljenja o onome što se u protekloj deceniji dogodilo ostali bi smo uhvaćeni u klopku pred-modernog varvarizma koja poništava svaki identitet. Kao podanici režima koji je proizveo moralnu katastrofu, mi moramo da istražimo našu prošlost u ne-funkcionalističkim kategorijama. Umesto prihvatanja selektivnog čitanja prošlosti koje nastoji da re-modeluje istoriju falsifikujući kontinuitet i tradiciju, neopohodno je pokrenuti pitanje moralne odgovornosti, pokazujući da nakon rata kontinuitet nije više moralno prihvatljiv, te da je neophodno tražiti nove odgovore na pitanja našeg identiteta. Branko Mamula (Slavsko Polje, kod Vrginmosta, 30. maj 1921 — Tivat, 19. oktobar 2021), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, admiral flote JNA i junak socijalističkog rada. U periodu od 1979. do 1982. godine obavljao je dužnost Načelnika Generalštaba JNA, a od 1982. do 1988. godine funkciju Saveznog sekretara za narodnu odbranu SFRJ. Biografija Branko Mamula pođen je 30. maja 1921. godine u Slavskom Polju, u okolini Vrginmosta, od oca Mihajla i majke Đurđije Mamula, rođene Šimulija. Osnovnu školu je završio u Slavskom Polju, četiri razreda Realne gimnazije u Glini, a Državnu trgovačku akademiju u Karlovcu.[1] Vanredno pohađajući Trgovačku akademiju, radio je kao blagajnik u jednom privatnom preduzeću.[2] Pripadao je naprednoj omladini, te je krajem 1939. primljen u članstvo Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1942. godine u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Učesnik Narodnooslobodilačkog rata je od 1941. godine. Godine 1942. ustaše su mu ubile majku, brata i dve sestre.[3] U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR) obavljao je različite funkcije. Najpre je bio borac i omladinski rukovodilac bataljona Prvog kordunaškog partizanskog odreda, od 23. oktobra 1941. do 15. jula 1942. godine. Potom je stupio na dužnost političkog komesara čete i Drugog bataljona Prve brigade NOV Hrvatske, do 15. novembra 1942, da bi nakon toga obavljao dužnost političkog komesara Trećeg bataljona Petnaeste brigade Osme kordunaške divizije NOVJ. Nakon pogibije političkog komesara Petnaeste kordunaške brigade Branka Bekića, nalazi se na toj poziciji, dok se februara 1943. godine nije razboleo od tifusa. Po oporavku, Mamula biva upućen na rad u Štab Osme kordunaške divizije. U maju 1943. postavljen je za političkog komesara Oficirske škole Glavnog štaba NOV i PO Hrvatske i tu je ostaje sve do italijanske kapitulacije u septembru 1943. Zatim preuzima dužnost političkog komesara Treće brigade Osme kordunaške divizije, koja biva pojačana i Plašćanskim partizanskim odredom, kako bi se odbranila od nemačkog prodora na potezu od Bihaća prema Lici i jadranskoj obali. Krajem 1943. godine, Mamula biva postavljen na mesto političkog komesara Štaba Mornarice za Hrvatsko primorje (II Pomorski obalski sektor), a 1. marta 1945. preuzima funkciju političkog komesara Pomorske komande Severnog Jadrana i na njoj ostaje do 20. avgusta 1945.[1] Posleratni period Iz rata izlazi sa činom potpukovnika. Posle oslobođenja Jugoslavije, obavljao je razne odgovorne dužnosti u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA). Završio je Višu vojnopomorsku akademiju JNA (kao prvi u rangu 1958), Mornaričko-štabni koledž (engl. Naval Staff College) u Velikoj Britaniji, Kurs operatike Ratne škole JNA i Kurs viših pomorskih oficira pri Mornaričkom školskom centru u Splitu.[1] Bio je politički komesar flote, Vojnopomorskog školskog centra, Pete pomorske zone, Političke uprave Komande Jugoslovenske ratne mornarice (JRM) i Eskadre (1945—1953), da bi nakon ukidanja funkcije političkog komesara u JNA bio postavljen na mesto pomoćnika komandanta za političko-pravne poslove. Po povratku sa školovanja u Velikoj Britaniji, postaje načelnik Operativnog odeljenja Komande JRM. U periodu od 1960. do 1963. godine nalazio se u Sudanu, na mestu vojnog savetnika tamošnjeg Generalštaba. Po završenom Kursu operatike u Ratnoj školi JNA, postaje komandant Vojnopomorskog područja Pula, a potom i pomoćnik komandanta Četvrte armijske oblasti. Tri godine, od 1967. do 1970, obavlja dužnost zamenika načelnika Mornaričke uprave u Državnom sekretarijatu za narodnu odbranu (DSNO), od 1970. do 1976. načelnik je Uprave Ratne mornarice, te do 1979. komandant Vojnopomorske oblasti i pomoćnik Saveznog sekretara za narodnu odbranu SFRJ, Nikole Ljubičića. Od 10. jula 1979. do 5. maja 1982. godine obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA. Od 5. maja 1982. do 15. maja 1988. godine obavljao je funkciju Saveznog sekretara za narodnu odbranu SFRJ, nakon čega je demobilisan.[1] U prvoj polovini 1949. godine, Mamula je trebalo da bude prebačen iz Jugoslovenske armije, a po zahtevu Glavne političke uprave Ministarstva narodne odbrane, na rad u Upravu državne bezbednosti (UDB), gde je trebalo da preuzme funkciju načelnika Udbe za Hrvatsko primorje i Istru. Međutim, Mamula je to nameštenje odbio i na sopstveni zahtev ostao u profesionalnoj vojnoj službi.[1] Branko Mamula u poseti Vojnotehničkom institutu Mamula je obavljao i visoke dužnosti u Opunomoćstvu CK SKJ za JNA. Nalazio se na mestu sekretara Opunomoćstva za JRM od 1953. do 1955, kao i za Četvrtu armijsku oblast od 1964. do 1966. godine, a član do kraja njegovog postojanja. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na tri partijska kongresa — Jedanaestom, Dvanaestom i Trinaestom, a na vanrednom Četrnaestom kongresu SKJ bio je delegat ispred JNA. U jesen 1990. godine, predvodio je s drugim visokim oficirima i generalima JNA stvaranje Saveza komunista — Pokret za Jugoslaviju (SK–PJ), s ciljem stvaranja narodnog fronta za odbranu SFRJ. S nestankom Jugoslovenske narodne armije 20. maja 1992. godine, Mamula napušta SK-PJ i više se nije politički angažovao. Član je Društva za istinu o Narodnooslobodilačkoj borbi i Jugoslaviji, avnojevskog foruma „Josip Broz Tito“, kao i Saveza antifašista Crne Gore.[1] Prvi oficirski čin — čin majora, dobio je maja 1943. godine. Marta 1945. je unapređen u potpukovnika, a 1950. u pukovnika. Čin kontra-admirala dobija 1960, vice-admirala 1965, a admirala 1973. godine. U čin admirala flote unapređen je 20. decembra 1983. godine, a 21. decembra 1988. godine je penzionisan, kao jedini oficir u Jugoslovenskoj narodnoj armiji koji je imao čin admirala flote.[1] Do 1991. godine živeo je u Opatiji, ali je posle proglašenja Hrvatske nezavisnosti i početka građanskog rata, prešao u Beograd, u kom sa drugom suprugom živi do 1998. godine, kada prelaze u Kotor. Poslednje godine života proveo je u Seljanovu, opština Tivat, u Crnoj Gori. Preminuo je 19. oktobra 2021. godine u Tivtu, od posledica korona virusa, u svojoj 101. godini. Sahranjen je na Gradskom groblju Brdišta u Tivtu.[4] Godine 2000. je u Podgorici objavio knjigu „Slučaj Jugoslavija“. Autor je još nekoliko knjiga i stručnih studija i članaka. Za svoj rad dobio je godišnju nagradu američkog stručnog mornaričkog časopisa US Navy Proceedings za 1973. godinu.[4] U partizanima se 1944. godine oženio prvom suprugom, Zlatom (1925—1992), borcem 19. severnodalmatinske divizije, sa kojom ima dva sina, a 1994. godine oženio se drugom suprugom, Mirjanom Jakelić.[1] Priznanja i odlikovanja Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i mnogobrojnih jugoslovenskih odlikovanja. Ordenom junaka socijalističkog rada odlikovan je 22. decembra 1985. godine. Od jugoslovenskih odlikovanja kojima je odlikovan su i — Orden jugoslovenske zvezde s lentom, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden narodne armije sa lovorovim vencem, dva Ordena za vojne zasluge sa velikom zvezdom, Orden partizanske zvezde sa srebrnim vencem, Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima, Orden narodne armije sa zlatnom zvezdom i Orden za hrabrost. Od inostranih odlikovanja se ističu — francuski Nacionalni orden Legije časti u redu Velikog oficira, poljski Partizanski krst, sudanski Orden Republike Sudan drugog reda, italijanski Orden za zasluge Republike Italije u redu Velikog oficira, nepalski Orden Gurkove desne ruke prvog reda, indonežanski Pomorski orden prvog reda, tunišanski Orden Republike Tunis drugog reda, grčki Orden časti drugog reda, austrijski Veliki srebrni orden sa lentom, jordanski Orden za vojne zasluge prvog reda,[5] i crnogorski Orden crnogorske zastave prvog reda.

U dobrom stanju! Redje u ponudi! Iz Carigradskih Turskih arhiva Muhimme Defteri - Glisa Elezovic Gligorije Gliša Elezović (Vučitrn, 6/18. januar 1879 — Beograd, 17. oktobar 1960) je bio srpski istoričar. Biografija Osnovnu školu završio je u rodnom mestu a gimnaziju u Solunu i Carigradu. Studirao je srpsku istoriju i geografiju i srpski i staroslovenski jezik sa dijalektologijom na Filozofkom fakultetu Velike škole u Beogradu. Diplomirao je 1905. a profesor je postao 1907. godine. Bio je suplent i u Pljevaljskoj gimnaziji, u srpskoj gimnaziji u Solunu i Skoplju, srpskoj bogosloviji u Prizrenu i učiteljskoj školi u Skoplju. Bio je u vezi sa revolucionarnom organizacijom.U Pljevaljskoj gimnaziji radio je istovremeno i poznati filozof i pisac Vasa Stajić učenik čuvenog filozofa Aleksandra Sandića.Međutim prilike nakon Mladoturske revolucije omogućile su javni politički rad. Izabran je 1908. u centralni odbor Srpske demokratske lige, prve srpske stranke u Osmanskom carstvu. Na svim ovim položajima je bio do 1926. godine sa prekidom tokom Prvog svetskog rata. Godine 1915. radio je kao profesor u gimnaziji u Valjevu. Još kao student na Velikoj školi bio je aktivan član omladinskog pokreta i jedan od osnivača kluba Slovenski jug kao i zadruge Srpska braća (1905). Bio je član Srpske demokratske lige i saradnik njenog glasila Vardar 1909. godine. Zajedno sa Mihajlom Čemerikićem pokrenuo je nezavisni politički list Glas naroda (1912, 1920 — 1922). Bio je urednik Privrednog glasnika, jedan od osnivača Skopskog naučnog društva i saradnik Glasnika SND (1925 — 1933). Sarađivao je sa oko četrdeset naučnih i stručnih časopisa i dnevnih listova. Bio je redovni član istorijskog instituta u Novom Sadu (1934), dopisni član SAN (1946), naučni saradnik Istorijskog, Etnografskog i Instituta za jezik SANU. Objavio je 147 naučnih i stručnih radova od kojih neki predstavljaju kapitalna dela. Bio je svestrani istraživač. U njegovom opusu zastupljene su filologija, dijalektologija, turkologija, etnologija, istorija umetnosti, islamistika, antropologija, istorija i antropogeografija. Bio je član Odbora za istočnjačku istorijsku i književnu građu Srpske kraljevske akademije od osnivanja ove ustanove 1931. godine i priređivač prve knjige Zbornika za istorijsku i književnu građu, objavljene u dve sveske 1940. i 1952. pod naslovom Turski spomenici. U njoj se nalaze prevodi 226 turskih dokumenata iz perioda od 1348. do 1776. godine. U ovoj knjizi nalazi se veliki broj njegovih komentara koji su toliki po obimu da se mogu svrstati u posebnu knjigu. U istoj ediciji izašla je njegova knjiga Iz carigradskih turskih arhiva- mühimne defteri. Ova knjiga izašla 1951. obeležila je početak aktivnog interesovanja srpskih naučnika za najobimniju zbirku arhivske građe iz vremena osmanske vladavine. Kroz čitav niz knjiga objavio je veliki broj turskih dokumenata: Turski spomenici u Skoplju (prva knjiga 1926; druga 1929; treća 1930), Sokolari i sokolarstvo (1923) i Tursko-srpski spomenici Dubrovačkog arhiva (1932) koji predstavlja njegov najznačajniji naučni rad u ovoj oblasti. Takođe je značajan njegov rad na prevođenju turskih dokumenata iz tzv arhiva Beogradskog pašaluka koje je sporadično objavljivao u Beogradskim opštinskim novinama, Politici i Trgovinskom glasniku. Njegovo interesovanje zaokupljali su i turski narativni izvori. Zahvaljujući njemu naša naučna javnost je po prvi put stekla uvid u turske izvore. Objavljivao je prevode odlomaka iz Putopisa Evlije Čelebije. Srpska istoriografija se zahvaljujući Elezoviću upoznala sa delom poznatih turskih hroničara Ašikpašomzada i Dursun bega. Objavio je prevode iz istorije Mehmeda Nešrija i zvaničnog letopisca Osmanskog carstva Dževdet paše. Sem izdavanja istorijskih izvora bavio se i istoriografskim radom. Najznačajniji njegov rad iz ove oblasti je rasprava nekretna dobra Ahmed paše Hercegovića u Dubrovniku (1950).

Арса Пајевић : ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ- Успомене вијевања за народно ослобођење 1976. Издавач: Градска библиотека Нови Сад, Орфеус,Нови Сад 2001.год. Тврди повез, 481 страна,илустровано,21цм. Некоришћен примерак.

25 cm, 450 str.

Stanje: Novo - Nekorišćeno Naslov: Dobro Došli u Svemir Autor: Nil de Gras Tajson, Majkl A. Straus, Džon Ričard Got Izdavač: Laguna mek povez, latinica, 20 cm, 560 str. ilustrovano, 680 g. _____ „Ekspedicija do dalekih prostora iza galaksija i velikih teorija moderne nauke na koju vas vode tri najbolja astrofizičara s izuzetnim darom da svoje znanje prenesu čitaocima.“ Nature Dobro došli u svemir je svojevrstan obilazak univerzuma na koji vas vode tri vrhunska astrofizičara: Nil de Gras Tajson, Majkl A. Straus i Džon Ričard Got. Inspirisana izuzetno popularnim predavanjima koja su oni držali na Prinstonu u okviru uvoda u astronomiju, ova knjiga pokriva sve što je današnja nauka uspela da objasni u ovoj oblasti – od planeta, zvezda i galaksija do crnih rupa, crvotočina i putovanja kroz vreme. Opisujući najnovija otkrića u astrofizici, izuzetno informativan i često zabavan tekst nas vodi iz našeg Sunčevog sistema do krajnjih granica svemira. Otkrićemo kako zvezde žive i umiru. Zašto je Pluton izgubio status planete? Kakve su mogućnosti za postojanje inteligentnog života na drugim mestima u univerzumu? Kako je univerzum nastao? Zašto se širi i zašto se njegovo širenje ubrzava? Da li je naš univerzum jedan jedini ili je deo neograničenog multiverzuma? Odgovarajući na ova i mnoga druga pitanja, autori će vam prikazati čuda kosmosa. Uz širok obim tema i izuzetne ilustracije Dobro došli u svemir je za sve one koji žele da steknu uvid u najnovije prodore naših saznanja o univerzumu koji se menja i neprestano je u pokretu.

Stvaranje Sveta saradnjom Tvorca i Coveka,spasi sebe-Arkadij Petrov.Izdavac Etalon 999-Beograd,2013 godine.Mek povez,445 str.

Aristotel: zasnivanje jedne povijesti njegovog razvoja / Verner Jeger Zagreb 2017. Mek povez, 350 strana. Knjiga je odlično očuvana. V5 Aristotel: zasnivanje jedne povijesti njegovog razvoja Wernera Jaegera nezaobilazna je knjiga za filozofijski studij ne samo Aristotela, nego i njegovog duhovno-povijesnog okružja, ujedno koristan poticaj za širu publiku, jer svojim hermeneutičkim nastojanjem na doživljaju povijesne osobe daje živu sliku, ne samo prikaz znanstvenog istraživanja o tome što je netko nekada rekao. Naoko samorazumljiv podnaslov — zasnivanje jedne povijesti njegovog razvoja — označava bitnu prekretnicu spram načina kako se Aristotela do tada običavalo tumačiti. Korpus doktrinarnih spisa obično se uzimao kao jedini mjerodavan dok su ostatci dijaloga i posebno zanimljiv, iz drugih izvora rekonstruirani, nagovor na filozofiju (Protreptikos) zanemarivani. Time se stekao dojam da je Aristotelov otklon od Platona bio nagao i takoreći bezvremen, čime i Aristotelov lik dobiva takoreći crtu bezvremenosti. Jaeger nasuprot tome pokazuje da je razlaz s Platonom slojevit i da se može pratiti u više faza, koje se razlikuju kako sadržajno, tako i po formi prikaza.

Fenomenalno idanje! tvrd povez ilustrovano 487 str format 30 cm Danas na našem planetu živi šest milijardi ljudi. Dijele nas mnogobrojne razlike: spol, rasa, religija, jezik, običaji i prostor. Imamo i nešto zajedničko: dišemo isti zrak, svi imamo crvenu krv, svi trebamo hranu, odmor i zaklon. i, dakako, svi želimo sreću, to neuhvatljivo i nejasno nešto za čim tragamo čitav život. Neki je pokušavaju naći u bogatstvu, neki u slavi, neki u moći i zabavama Svi želimo sreću. Svi čeznemo za njom – baš svi. U svim povijesnim razdobljima ljudi su težili za njom. Sreću ne možemo naći u stvarima, slavi, moći ili zadovoljstvima. Ona se može naći samo u Osobi. Vi vjerojatno pogađate tko je ta Osoba. Ova knjiga je Njegova priča. Knjiga Isusov život je kraj vaše potrage.

Venecija Bijenale, dobro stanje, kao na slikama

NAUPARA Korpus sakralne arhitekture Srbije u kasnom srednjem veku 1355-1459 Tom I Republički zavod za zastitu spomenika kulture,Beograd,2000. UPOREDNI TEKST na Srpskom i Engleskom jeziku. Tvrd povez,odlican kvalitetna stampa i povez.Crtezi arhiplanovi .Format ogroman 36x24 cm.163 strane. Autor Svetlana Popovic,Slobodan Curcic. Stanje knjige :N O V O. Садржај УВОД . ............................................................................................................................ 7 ГЕОГРАФСКА ЛОКАЦИЈА И ИСТОРИЈА МАНАСТИРА НАУПАРА...................................................... 15 ОПИС АРХИТЕКТУРЕ................................................. 25 А. Архитектонско решење ............................................................. 25 1. Основа цркве ............................................................ 25 2. Просторно решење ..............................................................25 В. Обликовање маса......................................................... 27 С. Фасаде ............................................................ 27 D. Грађевински материјали и технике зидања ................................................... 31 Е. Архитектонски камени украс ............................................................. 35 1. Подеони и завршни венци ............................................................. 35 2. Архиволте ........................................................... 37 3. Розете ............................................................. 37 4. Прозорски оквири ............................................................ 39 5. Портали ............................................................. 39 F. Унутрашња опрема цркве и црквени намешај............................................... 41 ЦРТЕЖИ ............................................................. 43 ФОТОГРАФИЈЕ ............................................................. 89 БИБЛИОГРАФИЈА................................................149 СКРАЋЕНИЦЕ................................................. 161 Contents INTRODUCTION . ............................................................6 GEOGRAPHIC LOCATION AND HISTORY OF NAUPARA MONASTERY ..........................................................14 DESCRIPTION OF ARCHITECTIRE.............................................. 24 А. Architectural concept..................................................... 24 1. The plan ............................................................ 24 2. Articulation of space ............................................................ 24 В. External massing ............................................................ 26 С. Facades................................................26 D. Bulding materials and construciotn techniques.................................................. 30 Е. Architectural sculpture.................................................. 34 1. String courses and cornices ............................................................. 34 2. Archivolts ........................................................... 36 3. Rosettes ........................................................... 36 4. Window frames ........................................................... 38 5. Portals ......................................................... 38 F. Church interior and furniture.................................................. 40 DRAWINGS ............................................................ 43 PHOTOGRAPHS ............................................................ 89 ANNOTATED BIBLIOGRAPHY ............................................................ 148 ABBREVIATIONS ............................................................ 162 ⭐️⭐️---------------------------- Knjiga u PERFEKTNOM stanju Stanje```10```,najviša moguca ocena⭐️✔️⭐️ ---------------------------------------- 1h

ODGOVORI na pitanja I-III Akbar Eydi Str 368 361 366 Povez tvrd Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi

ZLATNA GRANA Džems Džordž Frejzer (The Golden Bough) - Studija magije i religije - Alfa i Draganić Zemun, 1992. godine, 851 strana, veliki enciklopedijski format, tvrd povez, ilustrovano, ćirilica. Knjiga je odlično očuvana, čista, uredna, bez posveta, potpisa i sličnih obeležja. Na jednoj od fotografija vidi se da sa strane ima fleku, to se ne vidi kada se knjiga otvori, samo napominjem kao sitan nedostatak. Autor je u ovom kapitalnom delu straživao načine mišljenja od magijskog do religijskog, a na kraju i naučnog. Okosnicu čini mit o vladavini sveštenih kraljeva u Dijaninom svetilištu, u šumi, na obali jezera Nemi u Albijskim brdima u Italiji. Da bi zauzeo mesto sveštenog kralja, potencijalni naslednik bi morao da sa vrha jednog drveta odlomi granu imele - koja, zapravo, simbolizuje zlatnu granu, i da ubije svog prethodnika. Zbog toga je Dijanin sveštenik živeo u stalnom strahu od pretendenta na njegov presto i sa mačem danonoćno čuvao drvo na kome je bila grana imele. Frejzer je sebi postavio dva pitanja: Zašto je Dijanin sveštenik morao da ubije svog prethodnika i zašto je pre nego što će ga ubiti morao da sa određenog drveta odlomi granu koju su poistovećivali sa Vergilijevom čuvenom zlatnom granom? Naravno, zatim je proširio svoje delo i drugim religijsko-magijskim običajima i verovanjima i tako je nastala ova obimna, izuzetno vredna i korisna studija za etnologe, istoričare, pa i crkvu. # 72

Knjiga II.Na par pocetnih strana zuta mrlja u uglu.Broj strana 344. K84