Makedonija i Grcija Bitkata za definiranje nova balkanska nacija Македонија и Грција - Битката за дефинирање нова балканска нација Македонија и Грчка – Битка за дефинисање нове балканске нације Ова књига је написана као одговор на релативно нови спор између Грка и Македонаца. Иако је разматрање овог спора централно за ову дискусију, идеје које су овде описане превазилазе га. Спор између Грка и Македонаца данас има посебан значај у светским догађајима, због значаја који Македонија има на Балкану. Ова мала држава, нова Република Македонија, има дугу историју ангажовања са малим и великим силама самог Балкана, са Западном Европом, Русијом и Турском. Македонија се види као могуће кризно жариште за рат огромних међународних размера. Група Македонаца у Аустралији замолила је Џона Даласа Шеја да напише памфлет на енглеском који би представио македонску страну историјских догађаја везаних за спор са Грчком око употребе имена Македонија. Након објективне и истраживачке мисије, летак је прерастао у књигу, а америчка издавачка кућа „Мекфарленд” је први западни издавач који је показао интересовање за његово објављивање. Недавно је, како смо већ писали у нашем недељнику, књига на македонском језику објављена у издању издавача „Макавеј”. У неколико наставака представљамо главне садржајне сегменте књиге Џона Шија. ЈЕЗИЧКЕ СУПРОТНОСТИ Данашњи Грци воле да старе Македонце виде као Грке. Ово је део њиховог оправдања за преузимање дела Македоније у раном деветнаестом веку и и данас се користи као оправдање за њихов међународни став. Грчки аргументи се често фокусирају на време Александра јер је његов утицај на ширење хеленске културе у далеке крајеве света неупитан. Јасно је и да извлаче неку сатисфакцију из замишљања неке породичне везе са том необичном особом. Међутим, данашње Грке би одбацили и стари Македонци и стари Грци“, каже Џон Шеј. Према аутору, Македонци, који су се појавили око 700-800 година пре нове ере, вековима су били мала група која се налазила на веома малој територији. Ова територија је била мали део онога што је данас познато као Грчка Македонија. Језик којим су говорили није био грчки. Грци их нису признавали. Временом су њихови владари тежили да имају културну сродност и политичку моћ са Грцима, па су почели да користе грчке учитеље за своју децу. Негде око четвртог века пре нове ере, македонско племство је често користило грчки у службене сврхе, док су обични људи у својим домовима говорили матерњи македонски. Проблем данашњих лингвиста је што из изворног македонског језика није сачувана, односно пронађена ниједна реченица. Са извесним степеном сигурности знамо да је дијалект који је користила Александрова мултикултурална војска дошао из јужних делова Грчке (из региона око Атине) и да је коришћен широм света као трговачки језик. Ниједан лингвиста није прихватио овај језик као изворни језик Македонаца. Дакле, имамо јасне доказе да је грчки језик који су користили Македонци био нови језик. Дакле, не бисмо могли рећи да употреба овог језика доказује било какву лингвистичку повезаност између старих Македонаца и Грка. Многи академици су закључили да древни македонски језик није био грчки дијалект и да је био у сродству са северним суседима Македоније, Илирима и Трачанима. Цитат из дела „Македонци” Питера Хила у званичној аустралијској енциклопедији „Аустралијски народи (у Аустралији живи око 200.000 Македонаца), каже: „Сигурно је да језик којим је говорила Александрова мајка није био грчки. Александар је уживао у предностима грчког образовања и усвојио грчки као језик свог царства, али тврдити да га је то учинило Грком значи рећи да су Ирци и Индијци заправо Британци јер су усвојили енглески језик за одређене административне сврхе“. МАКЕДОНЦИ НЕРАФИНИСАНИ Џон Шеј је детаљно, објективно и без икакве пристрасности истражио политичке разлоге употребе грчког језика и ставове Македонаца према њему, као и језички карактер древне Македоније... MAJ.21/11 odlično očuvana kao nova

Slike Biblioteka Karijatide, Prosveta, Beograd, 1994, tvrd povez, 366 str.) L4

Die Prostitution 1-2 Prostitucija na nemačkom u dva toma Handbuch der Gesamten Sexualwissenschaft in Einzeldarstellungen: Die Prostitution (2 Volumes) Iwan Bloch; Georg Loewenstein Published by Louis Marcus Verlagsbuchhandlung, Berlin 1912-1925, 23cm x 17cm. xxxvi, 870, viii, 728 pages. Green cloth, black lettering, marbled edges. Text is in German. Handbook of the Whole Sexual Science in Individual Views: Prostitution tvrd povez, stanje Veoma dobro.

Applied Time Series Analysis For Menagerial Foreasting Charles R.Nelson Примењена анализа временских серија Фор Менагериал Форестинг Цхарлес Р.Нелсон Способност моделирања и извођења моделирања и анализе одлука је суштинска карактеристика многих апликација у стварном свету, од хитне медицинске помоћи у јединицама интензивне неге до војних система командовања и контроле. Постојећи формализми и методе закључивања нису били делотворни у апликацијама у реалном времену где су компромиси између квалитета одлучивања и обрадивости рачунара од суштинског значаја. У пракси, ефикасан приступ временски критичном динамичком моделирању одлука треба да пружи експлицитну подршку за моделирање временских процеса и за бављење временски критичним ситуацијама. odlično očuvana RUSKNJ

Ja BARMEN Ugostiteljski radnik Zoran Slavković Ja BARMEN Ugostiteljski radnik Zoran Slavković Zoran Slavković Zoran Slavković Oblast: ugostiteljstvo Ja BARMEN Zoran Slavković ugostiteljski radnik, Beograd,2012. god. ,463. strane, ilustrovano,25. cm Tvrd povez, u boji. Najkompletnija enciklopedija pića na srpskom jeziku. Ja barmen Knjiga je NOVA....Kokteli ....➡️ ➡️ -------------------------------- M

62375) ELECTRICAL MACHINES In three volumes, A. Ivanov - Smolensky , MIR Publishers Moscow 1982 ; Električne mašine The book is in three volumes as follows. Volume I: Preface. Introduction. Transformers. A General Theory of Electrical Machines. Volume II: Classification of Electrical Machines. Mechanical, Hydraulic and Thermal Analysis and Design. Induction Machi­nes. Synchronous Machines. Volume III: D.C. and Commutator Machines. Tran­sients in Electrical Machines. The book is intended for college and university students majoring in elec­trical-machine theory and design. It will also be useful to electrical power engineers. The subject matter in the text is presented in the sequence traditionally followed in the Soviet Union. It starts with transformers, passes on to induction and synchronous machines, d.c. machines, and concludes with a.c. commutator machines. Separate chapters are devoted to a general theory of electrical machines, machine design and engineerIng, and transients in electrical machinery. The electromagnetic processes that take place in electrical machines are examined from the view-point of electro-mechanical and mechanoelectrical energy conversion. With such an approach, it has been possible to extend the mathematics used to both conventional and any other conceivable types of electrical machines. In addition to electromagnetic processes, consideration is given to the thermal, aerodynamic, hydraulic and mechanical processes associated with electromechanical and mechanoelectric energy conversion. In view of the importance attached to the above accompanying processes, the text discusses general aspects of machine design and engineering. tri knjige , engleski jezik , tvrd povez, format 13 x 20,5 cm , zaštitni omot ( prvi tom nema zaštitni omot ) , ilustrovano, 400 + 464 + 280 strana

Orginal-futrolu/masku za Samsung Galaxy S24 Ultra.

Manastir Sveti Prohor Pčinjski / priredio Nenad Makuljević Beograd / Vranje 2021. Tvrd povez, bogato ilustrovano, veliki format (31 cm), 679 strane. Knjiga je nekorišćena (nova). Ods1 Rad započet pre više od deset godina rezultirao je objavljivanjem monografije `Manastir Sveti Prohor Pčinjski`. Ova temeljna i moderna, a ipak tradicionalna studija rađena je zajednički od strane Eparhije vranjske, manastira Sveti Prohor i Centra za vizuelnu kulturu Balkana Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Ona je svojevrsni podsticaj da se još više ljudi uključi u istraživanje manastira i manastirskog kompleksa. Do podataka nije bilo lako doći, ali su upravo takve teškoće dovele do postepenog i temeljnog rada, čulo se na promociji. Sadržaj: Reč priređivača Svetlana Smolčić Makuljević: Istorija manastira Svetog Prohora Pčinjskog Nenad Makuljević: Manastir Svetog Prohora Pčinjskog od obnove Pećke patrijaršije do kraja XX veka Tatjana Subotin-Golubović: Himnografski tekstovi posvećeni Svetom Prohoru Pčinjskom Svetlana Smolčić Makuljević: Pod blagoslovom Svetog oca Prohora Pčinjskog: sakralna topografija i mesto poklonjenja Jadranka Prolović: Arhitektura crkvenog kompleksa od osnivanja do XVI veka Nenad Makuljević: Nova crkva Svetog Prohora Pčinjskog Jadranka Prolović: Živopis crkve Svetog Prohora Pčinjskog od XIV do XVI/XVII veka Ivana Ženarju: Zidno slikarstvo crkve Svetog Prohora Pčinjskog u XIX i XX veku Vuk Dautović: Enterijer crkve Svetog Prohora Pčinjskog Irena Ćirović: Ikonostas crkve Svetog Prohora Pčinjskog Irena Ćirović: Zbirka ikona manastira Svetog Prohora Pčinjskog Vuk Dautović: Riznica manastira Svetog Prohora Pčinjskog Ana Kostić Đekić: Konaci manastira Svetog Prohora Pčinjskog Summary Literatura Registri

Električne instalacije i osvetljenje, Mila Miškovića, odgovoraju na mnoga praktična pitanja koja će omogućiti bezbedan rad električarima- profesionalcima, kao i korisnicima. Nagli razvoj elektrotehnike uslovio je da većina evropskih država zahteva potpunu bezbednost i zaštitu u radu sa savremenim električnim instalacijama. Knjiga je zato koncipirana tako da se istovremeno moze koristiti kao udžbenik i kao priručnik za osnovnu i dopunsku edukaciju u ovoj oblasti. Sadrži veliki broj tehničkih, grafičkih i tabelarnih podataka za elektroinstalacioni materijal, kao i šeme, obrasce i praktična uputstva za rad, uz upućivanje na domaće i inostrane propise, pre svega, na DIN i VDE, odnosno EN norme i IEC preporuke i standarde. Pojedina područja iz ove knjige u našoj tehničkoj literaturi do danas nisu obrađena uopšte, ili su obrađena samo delimično (BUS instalacije, sistemi električnog razvoda, tipovi razvoda električnih instalacija A1, A2, B1, B2, C, D, E, F, G). Na jednom mestu sakupljeni su podaci neophodni elektroinstalaterima (električarima), elektrotehničarima, projektantima, inženjerima, brojnim stručnim pojedincima, te svima onima koji se svakodnevno susreću s praktičnim problemima u vezi s izvođenjem i održavanjem električnih instalacija niskog i malog napona (korisnicima električne energije u industriji, domaćinstvu, školama, zdravstvu…). Istovremeno knjiga može imati udžbeničko-priručnički karakter i može se koristiti za osnovnu stručnu naobrazbu i dopunsku edukaciju. Posebna pažnja je posvećena preglednosti knjige a to je postignuto podelom na 5 glavnih tematskih celina i 27 poglavlja, odnosom teksta i slika kroz naglašavanje važnijeg od manje važnog (svi grafički prikazi, električne šeme a i delovi teksta su višebojni) i to sigurno olakšava brzo snalaženje pri upotrebi knjige. Priručnik je napisan sa namerom da jednostavnošću, stručnoscu, kvalitetom i praktičnom upotrebljivošću popuni prazninu u jednoj značajnoj oblasti elektrotehnike. U najnovijem izdanju Električne instalacije i osvetljenje zadržale su koncept preglednosti i jednostavnosti izlaganja građe, praćen ilustracijama, tabelama, šemama i grafikonima u boji. Povez: tvrdi Strana: 302 Format: A4 Pismo: latinica Izdavač: CFP Apostrof God: 2020

Izdavač: Muzej savremene umetnosti, Beograd Opis: Beograd 1987, meki povez, stanje skoro odlicno str. 109, reprodukcije, latinica

Veoma dobro očuvano. Autor - osoba Grlić, Ljubiša Naslov Enciklopedija samoniklog jestivog bilja / Ljubiša Grlić ; [fotografije Ljubiša Grlić i Stipe Hećimović ; crteži Nela Krstić] Vrsta građe enciklopedija, leksikon Jezik srpski Godina 1990 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : August Cesarec, 1990 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 391 str. : ilustr. u bojama ; 25 cm Drugi autori - osoba Hećimović, Stipe Krstić, Nela Zbirka Biblioteka Priručnici Napomene Bibliografija: str. 364-366 Registri. Predmetne odrednice Jestive biljke -- Enciklopedije Samonikle biljke – Enciklopedije IZ PREDGOVORA PRVOM IZDANJU U posljednje vrijeme povećava se interes za jestive biljke koje slobodno rastu u prirodi. Spoznaja da živimo u sve zagađenijem i zatrovanijem svijetu mijenja neke ustaljene pristupe prehrani i postepeno nas orijentira prema zdravoj prirodnoj biljnoj hrani, kojom naše jelovnike možemo i osvježiti i obogatiti. Sve više maha uzimaju pokreti koji teže približiti suvremenog čovjeka prirodi, a širi se i vegetarijanstvo, koje će u bogatstvu naše flore naći veliké mogućnosti za ostvarenje svojih ideja. Osim toga, sadašnje naše teškoće i sniženi standard života upućuju nas na prirodu, na neiscrpne i besplatne izvore biljne hrane. Napokon, neizvjesnost življenja u današnjem nemirnom svijetu, a i strah od izbijanja rata, navode nas da razmišljamo o rezervnoj hrani, koja bi nam olakšala preživljavanje u svim okolnostima što bi nas mogle zadesiti. Rezultate prvih istraživanja vitaminske vrijednosti 75 vrsta naših divljih jestivih biljaka objavio sam još 1952-54, a pokušaji sistematizacije takvog bilja datiraju od 1954–56, kada su izašle moje prve knjige s tog područja. U njima sam nastojao skrenuti pažnju na obilje novih, do tada kod nas nepoznatih izvora zdrave i ukusne hrane, što ih nalazimo u bogatoj i raznolikoj flori naše zemlje. Slijedila su mnoga istraživanja i publikacije naših vojnih stručnjaka, tako da o samoniklom jestivom bilju danas postoji već prilično opsežna domaća literatura. Za više od 30 godina bavljenja tim područjem prikupio sam obilnu građu. Uz terenska i laboratorijska istraživanja, anketiranja te organoleptičke i kulinarske eksperimente, snimio sam više od 3000 fotografija jestivih biljaka na njihovim prirodnim staništima, a skupio sam i mnoštvo podataka proučavanjem strane i domaće literature. Smatrao sam korisnim srediti sav taj materijal, sažeti ga i objaviti u obliku popularnog, bogato ilustriranog priručnika. Budući da je moja knjiga Samoniklo jestivo bilje (1980) već duže vrijeme rasprodana, a kako se zanimanje za djelo takva sadržaja ne smanjuje, prihvatio sam se pripremanja ovog izdanja. Svjestan sam da naslov „Enciklopedija“ obavezuje i da pretpostavlja što kompletnije, sistematski i pregledno obrađeno gradivo, u kojem će čitalac brzo i jednostavno doći do željenih informacija. U ovu knjigu, za razliku od prethodne, nisam uvrstio jestive gljive, jer su posljednjih godina kod nas objavljeni specijalizirani gljivarski priručnici. Ipak, ova je knjiga sadržajem opsežnija, već i zato što je sistematski dio proširen sa 140 novih, kod nas dosad neopisanih jestivih vrsta. Tako je ovdje u zasebnim člancima obrađeno ukupno 409 biljnih vrsta, a uz to je veći broj jestivih biljaka uzgredno opisan u člancima o njima srodnim vrstama. Tekstovi o ranije uvrštenim biljkama za ovu su enciklopediju temeljito revidirani, prošireni i dopunjeni. Sistematski dio knjige ilustriran je sa 490 odabranih fotografija, od kojih su više od polovice nove, ranije neobjavljene. Znatno je proširen i uvodni, opći dio, u koji su ušla neka nova poglavlja. Biljke su i u ovoj knjizi obrađene po botaničkom sistemu, tako da je kao temeljna taksonomska kategorija uzéta biljna vrsta, a kao viša kategorija porodica. Tamo gdje su uvrštene po dvije ili više vrsta iz jedne porodice, iznijeta su i neka karakteristična obilježja te porodice. Pri morfološkom. opisivanju i izlaganju ostalih podataka držao sam se za sve biljke istog redoslijeda, pa će čitaoci, nadam se, lako naći podatke koji ih budu zanimali. Novost je da su sve uvrštene biljke po značenju razvrstane u tri skupine (A, V i C), što će omogućiti lakše odabiranje. U ovo izdanje uveden je i ilustrirani Rječnik stručnih pojmova, koji će čitaocima s nedovoljno stručnog znanja olakšati snalaženje u priručniku. Kalendar branja donosi pregled dostupnosti jestivih vrsta u pojedinim mjesecima. Indeksi botaničkih i narodnih naziva na kraju knjige također će omogućiti brzo pronalaženje podataka o pojedinim biljnim vrstama. Svojom suradnjom i sugestijama mnogo su me obavezali mr Stipe Hećimović, prof. Dragomir Brkić, prof. Dr Takanobu Itai, prof, dr Vladimir Dévidé, gospoda Yasuyo Hondo, drCharles C. Fulton, prof. dr Vanda Kochansky-Devidé, recenzenti profesori dr Zvonimir Dévidé i dr Mirko Filajdić te autor crteža Nela Krstić. Svima i ovdje srdačno zahvaljujem. Zagreb, u studenom 1985. Lj. G. UZ DRUGO IZDANJE Tekst prvog izdanja temeljito je revidiran, na više mjesta dotjeran ili dopunjen novijim podacima. Usvojio sam i neke sugestije čitatelja, na čemu im i ovdje zahvaljujem. Zagreb, u siječnju 1990. Samonikle jestive biljke su najstariji izvor hrane dostupan ljudskoj vrsti. Danas je upotreba ovog izvora hrane očuvana samo kod zajednica koje nisu imale jači dodir sa civilizacijom. Tokom novije istorije samoniklo jestivo bilje najčešće se koristilo u vreme raznih nepogoda i nestašica izazvanih ratovima, ali posljednjih decenija interes za ovu oblast sve više raste, kako kod nas tako i u celom svetu. Značaj samonikle flore kroz istoriju Samonikle jestive biljke, odnosno divlja flora bio je osnovni izvor hrane praistorijskog čoveka pre nego što se naučio lovu i ribolovu. Razvojem civilizacije čovek je počeo da kultiviše jestive biljke i postepeno izgubio urođeni instinkt za prepoznavanje jestivih biljaka. Međutim, samonikla flora je tokom istorije ostala značajan izvor hrane, pogotovo u kriznim vremenima (kakvi su ratovi, na primer), pa se znanje o jestivosti pojedinih biljaka održalo i do danas. Po pravilu su samonikle biljke znatno bogatije vitaminima i mineralima od gajenih vrsta, a takođe u najvećoj meri oslobođene najrazličitijih toksina koji se koriste u savremenoj poljoprivredi (herbicidi, insekticidi i sl.) i prehrambenoj industriji (različiti aditivi). Osim toga, veliki broj jestivih vrsta svrstava se i među lekovite biljke i obratno, a lekovito delovanje biljaka može se (osim kroz čajeve, tinkture i sl.) ispoljiti kroz jela pripremljena od njih. Ne postoji oštra granica između fitoterapije i dijetoterapije. Obe ove grane medicine stare su koliko i samo čovečanstvo. Zanimljiv je podatak da su se, tokom 20. veka, pripadnici mnogih primitivnih plemena, kojima je samonikla flora do tada bila osnovna hrana, počeli razboljevati zbog prelaska na način ishrane civilizovanog čoveka. Podela Samonikle lekovite biljke mogu se razvrstati na više načina, a osnovna podela može biti prema delovima biljaka koji se mogu koristiti u ljudskoj ishrani. Korenasto povrće U ovu grupu spada mesnato korenje, lukovice, krtole i rizomi. Najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među monokotiledonim biljkama. Tu prvenstveno spadaju razne vrste kaćuna i drugih vrsta iz porodice orhideja, zatim mnoge vrste iz porodice ljiljana (lukovi, grančica, divlji ljiljan, pokosnica, ptičje mleko, pasji zub, vilin luk) i neke močvarne i vodene vrste (strelica, vodena bokvica, vodoljub, rogozi, trske, dremovac). Među dikotiledonim biljkama najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među glavočikama (čičoka, stričak, čičak, cikorija, maslačak, kozja brada, kravačac, dragušica), zatim među zvončićima i lopočovkama, dok su u drugim porodicama manje zastupljene. Glavni hranljivi sastojak divljeg korenastog povrća najčešće je skrob, a kod glavočika i inulin. Hranljiva vrednost slična je žitaricama od kojih je korenasto povrće siromašnije belančevinama. Podzemni delovi jednogodišnjih biljaka najčešće se sakupljaju u jesen, na kraju vegetacione sezone, dok se podzemni delovi višegodišnjih biljaka sakupljaju i u jesen i u proleće. Kada ne sadrže gorke, opore, škodljive ili nesvarljive sastojke ovi podzemni delovi mogu poslužiti kao ukusno povrće. Mogu se jesti prokuvani ili pečeni na žaru, poput krtola kaćuna ili dodavati salatama u svežem stanju, kako se najčešće koriste različiti divlji lukovi (sremuš, vlašac, vinogradarski luk, planinski luk, sibirski luk i druge vrste). Druge vrste divljeg korenastog povrća, obzirom da su često veoma bogate skrobom, mogu se sušiti, mleti i koristiti za mešenje hleba ili kao zamena za kafu. Pre upotrebe treba ih dobro oprati, a po potrebi i oljuštiti. Neki podzemni delovi koji se prikupljaju mogu se sušiti i kao takvi kasnije koristiti za pripremu čajeva ili kao začini. Podzemne delove aromatičnih vrsta ne bi trebalo pre sušenja prati, već samo dobro obrisati čistom krpom. Očišćena biljna droga seče se na sitnije komade ili listiće i niže na konac ili rasprostire u tankom sloju na specijalnim mrežama. Suši se prirodnim putem na promajnom mestu, može i na osunčanom. Osušeni podzemni biljni delovi čuvaju se u suvim i hladnim prostorijama, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlje zeleno povrće Divlje povrće je najpoznatija i najrasprostranjenija kategorija samoniklog jestivog bilja. Najčešće se za jelo upotrebljavaju mladi listovi ili prolećni izdanci, a ređe ceo nadzemni deo biljke. Divlje zeleno povrće raste na gotovo svakoj zelenoj površini, a neretko se mogu naći oko ljudskih naseobina, uz puteve, na železničkim nasipima i sličnim mestima. Često se ubrajaju i u korove. Najukusnije vrste ove grupe samoniklih biljaka pripada porodicama kupusnjača, glavočika, troskota, lobodnjača i štitara, ali i među mnogim drugim. Posebno su sočni i ukusni izdanci nekih trajnica dok im se još nisu razvili listovi, kao na primer izdanci špargle, bljušta, pepeljuge, hmelja, paviti, japanske kiselice itd. Divlje zeleno povrće posebno je značajno kao bogat izvor vitamina C, obično bogatiji od gajenog povrća. Ovim vitaminom naročito su bogati listovi vrsta iz porodica kupusnjača i ruža. Karoten je takođe prisutan u svi zelenim biljnim delovima. Pored ova dva vitamina divlje zeleno povrće bogato je i vitaminima B1, B2, E, K, P, folnom kiselinom i mnogim drugim bioaktivnim materijama. Zeleni delovi biljaka beru se dok su još mladi i sočni, najčešće pre cvetanja. Starenjem i formiranjem cvetova često gube prijatan ukus i postaju gorki i nejestivi, a neke vrste mogu čak sadržati i otrovne sastojke. Biljke je najbolje sakupljati rano ujutro, dan-dva posle obilne kiše. Biljke ubrane posle kiše ili u zaseni blažeg su ukusa od onih ubranih tokom sušnih dana ili na osunčanim mestima. Divlje zeleno povrće najčešće se koristi sveže, u salatama, kada je njegova hranljiva vrednost i najveća, ali se mogu pripremati i kao variva ili čorbe. Divlje povrće svežinu može sačuvati u frižideru nekoliko dana, ali se takođe može i konzervirati i sačuvati kao zimnica. Neki od načina konzerviranja su: zamrzavanje – u zamrzivaču se divlje zeleno povrće može čuvati nekoliko meseci, a pre zamrzavanja potrebno ga je blanširati (preliti vrelom vodom); sušenje – biljke je najbolje sušiti prostrto u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom mestu zaklonjenom od direktnog sunca; ukiseljavanje – divlje zeleno povrće može se ostavljati kao turšija, na isti način kao i gajeno. Jestivi cvetovi Slatki napitak od suvog grožđa, limuna, jaja i cvetova crne zove Jestivi samonikli cvetovi bliski su divljem povrću, ali se od njega razlikuju većim sadržajem šećera, a često i prijatnim mirisom koji se dobro slaže sa raznim poslasticama, pa je i njihova primena u kulinarstvu nešto drugačija. Osim toga cvetovi su i dekorativni, pa uvek mogu poslužiti za ukrašavanje različitih obroka, kako slatkih tako i slanih. Mnogi cvetovi sadrže važne bioaktivne sastojke, poput vitamina C, a oni žute boje bogati su bioflavonoidima i karotenom. Cvetovi se sakupljaju kada su u punom razvoju, mada se kod nekih vrsta koriste i pupoljci (pupoljci dragoljuba mogu se koristiti kao začin - zamena za kapar). Aromatični cvetovi sakupljaju se rano ujutro, pre izgrevanja sunca, a nearomatični oko podneva. Cvetovi različitih vrsta mogu se koristiti za pripremu raznih poslastica (cvetovi crne zove ili bagrema), čorbi, variva ili salata (cvetovi dragoljuba i crvene deteline) ili omleta (cvetovi maslačka), ali se najčešće koriste za dekoraciju (cvetovi ljubičice, bele rade, nevena, crnog sleza, jagorčevine i dr). Cvetovi različitih vrsta mogu se i sušiti i tako osušeni koristiti za pripremu aromatičnih biljnih čajeva (crvena detelina, lipa, kamilica, divizma). Suše se kao i zeleno povrće, u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom i zasenjenom mestu. Osušeni cvetovi čuvaju se na hladnom mestu, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlji plodovi Sirupi od samoniklog voća i cveća Divlje voće, odnosno jestivi plodovi samoniklih biljaka dospevaju za branje od početka juna do kasne jeseni, odnosno u periodu kada drugi delovi najvećeg broja vrsta samoniklih biljaka nisu više jestivi. Najveći broj divljih vrsta sa kojih se sakupljaju plodovi svrstan je u porodicu ruža (Rosaceae), ali ih ima i u drugim porodicama (vresovke, ogrozdi, kozokrvinke, drenovke, šipci i dr). Divlji plodovi (jestivi, ali i otrovni!) najčešće su živo obojeni. Imaju mesnat i sočan perikarp (oplodnicu, omotač ploda) u kome je jedno seme (kod koštunica – džanarika, trnjina, drenjina, lešnik...), više semena (bobice – ribizla, borovnica, šipurak, glog...), ili pripadaju grupi zbirnih plodova (kupina, malina, šumska jagoda). U divlje plodove ubrajaju se i šišarke nekih četinara (na primer šišarke občne kleke, tise). Divlji plodovi su, zavisno od vrste, značajan izvor vitamina, naročito vitamina C i karotena, a takođe su bogati i mineralima (kalijum, kalcijum, fosfor, magnezijum), ugljenim hidratima, organskim kiselinama (jabučna, limunska, vinska), skrobom, pektinima i dr. Samonikli divlji plodovi najčešće se beru kada su sasvim zreli, jer su tada najukusniji i sadrže najviše hranljivih materija. Međutim postoje i oni koji su po sazrevanju tvrdi, oporog ili kiselog ukusa, a postaju ukusni tek posle jačih mrazeva, kada postanu prezreli i nagnjili.[Ovde nije reč o pravom procesu truljenja pod uticajem mikroorganizama, već o procesu samomaceracije, odnosno pretvaranju tvrdog perikarpa u kašastu masu pod uticajem enzima koji razlažu ćelijske membrane.] Ovakvi su plodovi mukinje, brekinje, jarebike ili oskoruše. Nasuprot njima šipurak se bere čim zarudi (počne da se crveni) jer sasvim zreo plod postaje mekan, teže se obrađuje i brže propada, a uz to u njemu ima manje vitamina C nego u nedozrelom plodu. Pri sakupljanju samoniklih plodova strogo se mora voditi računa da se dobro upozna izgled ne samo ploda, već i cele biljke, njene morfologije i staništa na kojima se može naći, kako ne bi došlo do zamene vrsta. Treba uvek imati na umu da u prirodi postoje brojne vrste čiji su plodovi otrovni, ali često naizgled sočni i ukusni, jarkih i privlačnih boja. Ovakve zamene najčešće se mogu desiti pri sakupljanju bobica i njihov ishod u nekim slučajevima može biti i fatalan. Divlje voće najčešće se konzumira sveže, samo ili kao sastojak voćnih salata, ali se može, poput kultivisanog voća, koristiti i za pripremu različitih poslastica ili kao zimnica u obliku sokova, sirupa, kompota, džemova, želea... Divlji plodovi mogu se i sušiti i kasnije koristiti uglavnom za pripremu ukusnih čajeva. Od divljeg voća mogu se spravljati i voćna vina, rakije i likeri, kao i voćno sirće. Kod pripreme nekih vrsta samoniklog voća treba biti veoma oprezan, jer su im neki delovi jestivi, a drugi otrovni. Karakterističan primer za ovu pojavu je tisa (Taxus baccata), kod koje je crveni omotač oko šišarice sočan i ukusan, dok je sama šišarica unutar njega veoma otrovna, kao i svi ostali delovi ove vrsta. Seme Seme je po svom sastavu najkompletnija i verovatno najzdravija hrana, jer sadrži znatnu količinu skroba, belančevina, bogato je vitaminom E, vitaminima B kompleksa, kao i važnim mineralima. Najčešće se sakuplja seme lobode, deteline, tušta, vijušca, gunjice, štira, nekih trava, kao i seme nekih vrsta drveća, kakvi su žirevi hrasta i bukve, pitomi kesten i seme borova (seme borova je najčešće veoma sitno, osim semena pinjola, koje je u svetu veoma cenjeni začin). Kalendar branja samoniklih jestivih biljaka FEBRUAR – plodovi breze, borovi pupoljci MART – kora hrastova i drugog drveća, jagorčevina, kopriva, ljubičica, maslačak, podbel, pupoljci topole, pupoljci breze i drugog drveća, vodopija APRIL – pitomi kesten, dobričica, glog, jagorčevina, kamilica, kopriva, lazarkinja, ljubičica, dan i noć, maslačak, oman, plućnjak, podbel (cvet i list), rosopas, rusomača, srčenjak MAJ – bagremov cvet, bokvica, dobričica, glog, jagoda, kamilica, kopriva, kesten pitomi, mrtva kopriva, kupina, lazarkinja, lipa, maslačak, majkina dušica, matičnjak, medveđe grožđe, plućnjak, podbel, preslica, rosopas, vrkuta, crna zova, žalfija JUN – gloginje, beli slez, bokvica, borovnica, dan i noć, divizma, dobričica, glog, kesten pitomi, jagoda, jagorčevina, mrtva kopriva, kruška, kupina, malina, matičnjak, majčina dušica, majska ruža, neven, pelin, orah, plućnjak, rusomača, preslica, različak, slez crni, suručica, kamilica, vrkuta, vranilova trava, cvet zove JUL – bokvica, borovnica, breza, brđanka, divizma, divlja ruža, dupčac, kunica, jagoda, žalfija, kim, kokotac, kopriva, mrtva kopriva, kupina, lipa, matičnjak, nana, orah, pelin, podbel, preslica, slez beli i crni, timijan, kamilica, trandovilje, troskot, vrkuta, vranilova trava, vratić, cvetovi zove AVGUST – kim, breza, šipurak, drenjina, kopriva, hmelj, kupina, slez beli i crni, hrastova kora, lincura, nana, orah, pelin SEPTEMBAR – divizma, šipurak, drenjina, hmelj, hrastova kora, kokotac, lincura, nana, neven, oman, orah, pelin, slez beli, zečji trn, slatki koren, žutika, divlja šargarepa OKTOBAR – brđanka, dinjica, glog, iđirot, kopriva, lincura, maslačak, slez beli, zečji trn, slatki koren NOVEMBAR – gloginje, iđirot, maslačak MG144 (N)

Tvrd povez, veći format, odlično očuvana 444 strane R4

Sve pohvale Za svakog ko zeli ozbiljan pristup rehabilitaciji i sl Perfektno stanje

Istorija, duhovni zivot, knjizevnost, umetnost i arhitektura Urednik Vojislav Korac Izdavac - SANU, Beograd Godina - 2000. Tiraz samo 600! Manastir Hilandar, Istorija Hilandara, Atos, Sveta Gora Knjiga u odlicnom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,sa ex/librisom na par strana,tvrd povez,ilustracije,format 29 cm,713 str. (67)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Srpsko slikarstvo XX veka - Miodrag B.Protić Izdavač: Nolit Beograd, 1970 Biblioteka: Sinteze Broj strana: 915, 244 strane sa slikama : ilustrovano Format: 27x20.5, ćirilica Povez: tvrd Miodrag B. Protić (Vrnjačka Banja, 10. maj 1922 – Beograd, 20. decembar 2014)[1] bio je srpski slikar, likovni kritičar, teoretičar i istoričar umetnosti i akademik. Biografija Osnovnu školu završio je u Vrnjačkoj Banji, a gimnaziju u Kraljevu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1950.[2] Učio je slikarstvo u Slikarskoj školi Mladena Josića 1943 — 1944. godine kod Jovana Bijelića i Zore Petrović. Dalje obrazovanje sticao je u Parizu 1953 — 1954, Italiji (u više navrata) i SAD 1963. Od 1950. do 1959. godine radi u Ministarstvu prosvete, nauke i kulture kada inicira osnivanje Moderne galerije. Otkupljuje umetničke radove sa izložbi i ateljea umetnika. Postavljen je za upravnika Moderne galerije 1959. Muzej savremene umetnosti u Beogradu otvara 1965. godine i na njegovom čelu je do penzionisanja 1980. Izlaže od 1946. godine na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvi put je samostalno izlagao 1956. Član je ULUS-a od 1948. Bio je član grupe „Samostalni“ (1951 — 1955) i „Decembarske grupe“ (1955 — 1960). Napisao je veliki broj knjiga, studija, eseja i kritika o srpskoj i jugoslovenskoj likovnoj umetnosti koje objavljuje od 1952. godine. Redovni kritičar „NIN“-a je između 1952. i 1958. Sarađivao u brojnim dnevnim listovima i časopisima: „Glas“, „Rad“, „Politika“, „Borba“, „Danas“, „Delo“, „Savremenik“, „Književnost“, „Letopis Matice srpske“, „Književne novine“, „Umetnost“ i dr. Bio je član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu od 1966. do 1991. godine. Oktobra 2022. u Protićevu čast u okviru MSU organizovana je izložba Gospodstvo uma: Miodrag B. Protić, život posvećen umetnosti.[3][4] Stvaralaštvo Slikarstvo Miodrag B. Protić je uz veliko angažovanje na osnivanju Moderne galerije i pisanju likovnih kritika u kojima je svakodnevno pratio tekući umetnički život ranih pedesetih godina, najviše bio posvećen svojoj osnovnoj delatnosti - slikarstvu. Pripadao je onaj generacija koja je prva posle raskida sa dogmatskom estetikom socijalističkog realizma povela našu umetnost prema slobodnom izrazu i osamvremenjivanju njenog jezika koje će je dovesti u red aktuelnih estetičkih tokova tog vremena. Protić, veoma obrazovan i informisan bio je na samom vrhu srpskih i jugoslovenskih umetnika koji je kao istaknuti akter vlastitim slikarstvom snažno usmeravao prema modernizmu ovaj pokret naše umetničke obnove posle Drugog svetskog rata. Smatrao je da nova umetnost poseduje sopstvenu tradiciju i autonomiju za koju se u novim uslovima treba izboriti samom slikarskom praksom. Već ranim delima je obezbeđivao legitimnost apstraktnoj umetnosti do čijeg je čistog izraza došao u nekoliko etapa. Tri su slikarska elementa kojima je Protić izgradio svoj slikarski stil - linija, boja i predmet. Tokom šeste decenije njegove slike su ukazale na taj istrajni put redukcije plastiče forme od realizma predmetnih elemenata do oblika koji je poprimio elemente znaka i simbola tokom šezdesetih godina. Pročišćavanje njegove slike do čiste apstraktne paradigme bilo privedeno konačnom izrazu tokom sedme decenije kada je u nekoliko značajnih ciklusa zaokružio opus dovodeći ga do najreprezentativnijih primera srspke i jugoslovenske umetnosti druge polovine 20. veka. Kritika Preporod srpske likovne umetnosti posle 1950. godine pratila je, a katkada i predvodila, i likovna kritika. Budući da je bio svestan značaja ove discipline u našem umetničkom životu, a posebno u vremenu obnove, Miodrag B. Protić je veliki doprinos dao neumorno pišući o tekućim likovnim zbivanjima, najviše tokom šeste decenije. Njegovo čisto kritičarsko angažovanje bilo je značajno smanjeno krajem te decenije kada je bio imenovan za upravnika Moderne galerije smatrajući da sa te pozicije ima manje prava da neposredno arbitrira kritičkim ocenama o pojavama i ličnostima na aktuelnoj sceni, Protić se okreće pisanju većih eseja i studija koje su na sintetički način objedinjavale stilske i estetičke periode nastanka i razvoja ponajpre, srpskog modernizma dvadesetog veka. U tom pogledu posebno su bile značajne izložbe i ciklusa „Jugoslovenska umetnost HH veka“ koji je inicirao u Muzeju savremen umetnosti a u kojem je sa timom najistakutijih stručnjaka dao jasnu sliku njenog razvoja i dostignuća. Nesumnjivo je da je Protić veoma mnogo doprineo novom unapređivanju likovne kritike kao aktivne discipline tumačenja dela umetnosti i njenih protagonista posle godina bučne ideološke propagande neposredno posle drugog rata. Time je on načinio svojevrsni priključak sa najznačajnijim umetničkim kritičarima između dva svetska rata i načinio jasan kontinuitet i sa tom značajnom tradicijom u novijem srpskom stvaralaštvu...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Svetski atlas vina Kritičari širom sveta ga pozdravljaju kao „izvanredan“ i „nezamenljiv“, postoji nekoliko tomova koji su imali tako monumentalan uticaj u svojoj oblasti kao Svetski atlas vina Hjua Džonsona: prodaja je premašila četiri miliona primeraka, a sada je objavljeno u trinaest jezici.Svetski poznati autori Hju Džonson i Džensis Robinson još jednom kombinuju svoje talente bez premca kako bi unapredili ovo remek-delo znanja o vinu. Sada ima 48 dodatnih stranica, uključujući 17 novih ilustracija u boji, 20 novih mapa i po prvi put duple stranice i fotografije preko cele stranice u odeljku atlasa za maksimalan vizuelni uticaj. Novi svet je proširen i za Australiju i za Južnu Ameriku; neki regioni Novog sveta čak imaju svoje sopstvene unose po prvi put, uključujući Rutherford, Oakville i Stag`s Leap iz Kalifornije; Mendoza (Argentina); Krečnjačka obala (Australija); Centralni Otago i Martinboro (Novi Zeland); i Konstancija (Južna Afrika). I pokrivenost Starim svetom je takođe porasla, uz dodatak Tora (Španija), Peleponeza (Grčka) i Gruzije. To je zaista neuporediva knjiga i suštinski dodatak biblioteci svakog ljubitelja vina ili profesionalaca.` Hugh Eric Allan Johnson OBE[1] (rođen 10. ožujka 1939. u Londonu) je engleski novinar, autor, urednik i stručnjak za vino. Smatra se najprodavanijim piscem o vinima na svijetu.[2] Vino koje je kušao 1964., Steinwein iz 1540. iz njemačkog vinograda Würzburger Stein, smatra se jednim od najstarijih koje je ikada kušano.[3][4] Također je strastveni vrtlar, koji godinama piše knjige i kolumne o vrtlarstvu. Rani život Rođen je kao sin Guya F. Johnsona CBE i Grace Kittel, školovao se u školi ragbija i učio engleski na King`s Collegeu u Cambridgeu. Karijera Johnson je postao član Društva za vino i hranu Sveučilišta Cambridge dok je bio student 1950-ih. Opisujući svoj uvod u kušanje vina, Johnson se prisjetio: ...moj cimer Adrian Cowell, član odbora Sveučilišnog društva za vino i hranu došao je nakon večere s dvije čaše i rekao: `Ma daj, Hugh, jesu li isti? Ili različiti?` Oba su, siguran sam, bili crveni burgundac, ali jedan je bio magičan, a drugi običan. Ovo mi je zaokupilo maštu. Bio je to moj damaščanski trenutak.[2][6] Johnson piše o vinu od 1960., nakon diplome je primljen kao pisac članaka za Condé Nast Publications, a počeo je raditi za Vogue i House & Garden, postavši 1962. urednik Wine & Food, a iste godine dopisnik za vino The Sunday Times, u kojem je 1967. postao urednik putovanja. Od 1968. do 1970. uređivao je časopis Queen naslijeđujući Jocelyn Stevens.[7] Objavio je široku lepezu knjiga, počevši od izdanja Wine 1966. Svjetski atlas vina (1971.) smatrao se prvim ozbiljnim pokušajem mapiranja svjetskih vinskih regija, a direktor INAO-a ga je opisao kao `veliki događaj u vinskoj književnosti“. Od njegovog pokretanja 1973. Johnson je bio predsjednik Sunday Times Wine Cluba, dijela Laithwaitesa, sada najvećeg svjetskog trgovca vinom poštom. Od 1986. do 2001. bio je direktor Bordeaux First Growth Chateau Latour, a 1990. bio je suosnivač Royal Tokaji Wine Company u pokušaju da se nakon komunizma obnovi tokajska industrija koja je bila u osnutku. Godine 1986. pokrenuo je kolekciju Hugh Johnson koja je prodavala (do 2010.) vinske čaše i druge artefakte vezane uz vino, uglavnom na Dalekom istoku, s trgovinom u ulici St James`s u Londonu. Njegovu knjigu Vintage: The Story of Wine, autoritativni kompendij od 500 stranica, prvi je put objavio Octopus 1989. godine, a 2004. ponovno uredio kao potpuno ilustrirano izdanje koje je objavio Mitchell Beazley. Također je pretvorena u TV seriju od 13 dijelova za Channel 4 i Boston P.B.S., koja se prvi put emitirala 1989. Od 1977. sastavljao je svoju godišnju Pocket Wine Book, prodanu u više milijuna primjeraka na čak 14 jezika. Godine 1973. Johnson je napisao The International Book of Trees. Godine 1975. postao je direktor uredništva časopisa Kraljevskog hortikulturnog društva (The Garden) i njegov kolumnist, `Tradescant`. `Tradov dnevnik`, sada u svojoj 44. godini, pojavljuje se na internetu iu časopisu Hortus. Godine 1979. objavio je Principe vrtlarstva, a 2010. novo prepisano izdanje Drveća. `Tradov dnevnik` tri je puta uvršten u antologiju, kao što su Hugh Johnson o vrtlarstvu (1993.), Hugh Johnson u vrtu (2009.) i `Sjedenje u hladu` (2021.). Izabran je za Decanter Man of the Year 1995., te je promaknut u časnika francuskog Reda Nationale du Mérite 2004. i časnika Reda Britanskog Carstva (OBE) 2007. `za zasluge u proizvodnji vina i hortikulturi`. Dobitnik je Veitch memorijalne medalje Kraljevskog hortikulturnog društva 2000. godine.[5] Johnson je poznat kao jedan od najglasnijih protivnika dodjele numeričkih ocjena vinu u svijetu vina. U autobiografiji A Life Uncorked također je izrazio žaljenje zbog utjecaja vinskog kritičara Roberta Parkera na svijet vina, koji je po njegovom mišljenju pomaknuo proizvodnju vina u mnogim regijama prema jednoličnijem, većem i bogatijem stilu.[7] Godine 2005. Johnson je izjavio: `Imperijalna hegemonija živi u Washingtonu, a diktator ukusa u Baltimoreu`.

Tvrd povez, nova 93 strane U2

Jedinstven primerak knjige,u koznom povezu,sa originalnom kutijom,idealna za poklon.Izdavac:Pravoslavna rec.285str;ilustr 36cm.Poklonicka putovanja na sveta mesta hriscanstva.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U kutiji! Arhipelag Gulag 1918–1956, 1-3 Roman Arhipelag GULAG umetničko je i istorijsko delo o represiji u Sovjetskom Savezu u periodu od 1918. do 1956. godine, izatkano na pismima, sećanjima i usmenom kazivanju 257 zatvorenika, kao i na ličnom iskustvu autora. Solženjicin je ovo delo tajno pisao od 1958. do 1968. godine (završio ga je 2. juna 1968); prvi tom objavljen je u Parizu decembra 1973. Sam Solženjicin odredio je taj svoj epohalni rad kao književno istraživanje. Na dokumentovan i publicistički način izneo je nebrojene činjenice staljinističke represije. Potkrepljene brutalnim dokazima, one svakom čitaocu omogućuju da se i sam oseti kao sužanj Gulaga; sužanj koji bez krivice biva uhapšen, koji je iz noći u noć potom mrcvaren ispitivanjima i podvrgavan sofisticiranim mučenjima sve dok ne potpiše priznanje za neučinjene zločine. Atmosfera totalnog terora s jedne strane i sveproždirućeg straha s druge, kao da prži svest i rađa unutrašnji protest protiv nehumanog sistema što obogaljuje dušu velikog naroda s obe strane bodljikave žice. Roman Arhipelag GULAG sudbonosno je uticao na život autora. Zbog njega, Solženjicina su proterali kao izdajnika, zbog njega su ga, potom, kao da se ništa nije desilo, pozvali da se vrati. Bez obzira na to kako se na ovo delo gledalo tada, ili kako se ono čita u sadašnjem trenutku, svoju građansku dužnost pisac je ispunio. I pred živima i pred mrtvima. Roman Arhipelag GULAG mora se pročitati ako ni zbog čega drugog, onda radi toga da ljudski rod nikad više olako ne dozvoli nešto slično, da svakog trenutka bude svestan koliko čoveku vredi sloboda. „Svi književni pravci imaju svoje periferije i svoje centre, odnosno vrhove. Autora knjige Arhipelag GULAG ja bih nazvao genijem `socijalističeskog realizma`. Ako sovjetska vlast nije imala svoga Homera, u liku Solženjicina ona ga je dobila. Ova knjiga bezuslovno jeste pisana u prvom redu za ruskog čitaoca, ali uzeti to kao razlog da se ona ne čita bilo bi isto što i odustati od čitanja Ilijade zbog nepoznavanja grčke mitologije i jer se imena njenih junaka teško izgovaraju. Zajednički imenilac za ova dva dela jeste tema razaranja: u prvom slučaju – grada, u drugom – nacije. Moguće je da će za dve hiljade godina čitanje GULAG-a biti jednako prijatno kao i čitanje Ilijade danas. Ali ako GULAG ne pročitamo danas, sasvim je moguće da će se mnogo pre negoli za dve hiljade godina desiti to da neće imati ko da čita ni jednu ni drugu.“ – Josif Brodski Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968), i `Prvi krug` (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gde je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam autor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa PInčona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

Požar i osiguranje u industriji - Milovan Vidaković, knjiga je u vrlo dobrom stanju. Izdanje:Beograd Povez:tvrd Broj strana:1450 Cena poštarine:300 din. K-36P

Stanje:Lepo očuvana knjiga,unutrašnjost kao nova Izdavač:Nolit,Beograd Izdato: 1976 Korica: tvrda Pismo : latinica Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama. U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ----Szoba polc---

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje !!! Fizika Metala Frederick Seitz (4. srpnja 1911. - 2. ožujka 2008.) bio je američki fizičar, lobist duhanske industrije, poricatelj klimatskih promjena i bivši čelnik Nacionalne akademije znanosti Sjedinjenih Država. Seitz je bio 4. predsjednik Sveučilišta Rockefeller od 1968. do 1978. i 17. predsjednik Nacionalne akademije znanosti Sjedinjenih Država od 1962. do 1969. Seitz je bio dobitnik Nacionalne medalje za znanost, NASA-ine nagrade za istaknute javne usluge i drugih počasti . Osnovao je Laboratorij za istraživanje materijala Frederick Seitz na Sveučilištu Illinois u Urbana-Champaignu i nekoliko drugih laboratorija za istraživanje materijala diljem Sjedinjenih Država.[1][2] Seitz je također bio osnivač i predsjednik Instituta George C. Marshall [3], konzultant za duhansku industriju i istaknuti poricatelj klimatskih promjena. Pozadina i osobni život Rođen u San Franciscu 4. srpnja 1911., Seitz je diplomirao u srednjoj školi Lick-Wilmerding sredinom zadnje godine, te nastavio studirati fiziku na Sveučilištu Stanford i stekao diplomu prvostupnika za tri godine, [1] diplomirao je 1932. [4] Oženio se s Elizabeth K. Marshall 18. svibnja 1935. [5] Seitz je umro 2. ožujka 2008. u New Yorku.[6][7] Iza sebe je ostavio sina, troje unučadi i četiri praunučadi.[6] Početak karijere Konstrukcija Wigner–Seitz primitivne ćelije. Seitz se preselio na Sveučilište Princeton kako bi studirao metale kod Eugenea Wignera [1], stekavši doktorat 1934. [6] [8] On i Wigner su bili pioniri jedne od prvih kvantnih teorija kristala i razvili su koncepte u fizici čvrstog stanja kao što je Wigner-Seitz jedinična ćelija[1] koja se koristi u proučavanju kristalnog materijala u fizici čvrstog stanja. Akademska karijera Nakon diplomskog studija, Seitz je nastavio raditi na fizici čvrstog stanja, objavivši The Modern Theory of Solids 1940. godine, motiviran željom da `napiše kohezivni prikaz različitih aspekata fizike čvrstog stanja kako bi tom području dao vrstu jedinstvo koje zaslužuje`. Moderna teorija čvrstih tijela pomogla je objediniti i razumjeti odnose između polja metalurgije, keramike i elektronike. Također je bio konzultant na mnogim projektima povezanim s Drugim svjetskim ratom u metalurgiji, radijacijskim oštećenjima krutih tvari i elektronici, između ostalog. On je, zajedno s Hillardom Huntingtonom, napravio prvi izračun energija formiranja i migracije praznina i intersticijala u bakru, inspirirajući mnoge radove o točkastim defektima u metalima.[1] Opseg njegovih objavljenih radova bio je širok, također pokrivajući `spektroskopiju, luminiscenciju, plastičnu deformaciju, učinke zračenja, fiziku metala, samodifuziju, točkaste defekte u metalima i izolatorima, te znanstvenu politiku`.[1] Na početku svoje akademske karijere, Seitz je radio na fakultetu Sveučilišta u Rochesteru (1935.-37.)[4], a nakon pauze kao istraživač fizičar u General Electric Laboratories (1937.-39.)[4] bio je na Sveučilištu u Pennsylvania (1939. – 1942.), a zatim Carnegie Institute of Technology (1942. – 1949.).[4] Od 1946. do 1947. Seitz je bio direktor programa obuke za atomsku energiju u Nacionalnom laboratoriju Oak Ridge. Imenovan je profesorom fizike na Sveučilištu Illinois, Urbana-Champaign, 1949. godine, postavši predstojnik odjela 1957. te dekan i potpredsjednik za istraživanje 1964. Seitz je također služio kao savjetnik NATO-a.[6] Od 1962. do 1969. Seitz je služio kao predsjednik Nacionalne akademije znanosti Sjedinjenih Država (NAS), s punim radnim vremenom od 1965. [9]. Kao predsjednik NAS-a inicirao je Sveučilišnu istraživačku udrugu, koja je sklopila ugovor s Komisijom za atomsku energiju za izgradnju najvećeg akceleratora čestica na svijetu u to vrijeme, Fermilaba.[1] Bio je predsjednik Sveučilišta Rockefeller od 1968. do 1978. tijekom kojeg je pomogao u pokretanju novih istraživačkih programa u molekularnoj biologiji, staničnoj biologiji i neuroznanosti kao i stvaranju zajedničkog MD-PhD programa sa Sveučilištem Cornell.[6] Povukao se sa Sveučilišta Rockefeller 1979., kada je postao predsjednik emeritus. Konzultantska karijera Nakon što je Seitz objavio rad o tamnjenju kristala, DuPont ga je 1939. zamolio za pomoć oko problema koji su imali sa postojanošću krom žute boje. Postao je `duboko uključen` u njihove istraživačke napore.[10] Između ostalog, istraživao je moguću upotrebu netoksičnog silicijevog karbida kao bijelog pigmenta.[11] Seitz je bio direktor Texas Instrumentsa (1971.-1982.) i Akzona Corporationa (1973.-1982.).[12] Nedugo prije svog umirovljenja 1979. sa Sveučilišta Rockefeller, Seitz je počeo raditi kao stalni konzultant za R.J. Reynolds Tobacco Company, koja je savjetovala njihov program medicinskog istraživanja [13] do 1988. [6] Reynolds je prethodno pružio `vrlo velikodušnu` potporu za biomedicinski rad u Rockefelleru.[14] Seitz je kasnije napisao da je `sav novac potrošen na temeljnu znanost, medicinsku znanost,` i ukazao na istraživanje kravljeg ludila i tuberkuloze koje je financirao Reynolds.[6] Ipak, kasnije akademske studije o utjecaju duhanske industrije zaključile su da je Seitz, koji je pomogao u dodjeli 45 milijuna dolara Reynoldsovog financiranja istraživanja, [15] `odigralo je ključnu ulogu... u pomaganju duhanskoj industriji da proizvede nesigurnost u pogledu utjecaja pušenja na zdravlje.` [16] Prema dopisu duhanske industrije iz 1989., Seitz je opisan kao zaposlenika Philip Morris Internationala kao `prilično starijeg i nedovoljno racionalnog da ponudi savjet.`[17] Godine 1984. Seitz je bio osnivački predsjednik Instituta George C. Marshall [18] [19] i bio je njegov predsjednik do 2001. [20] [21] Institut je osnovan kako bi se zalagao za Stratešku obrambenu inicijativu predsjednika Reagana, [22] ali `u 1990-ima se razgranao i postao jedan od vodećih think tankova koji pokušavaju razotkriti znanost o klimatskim promjenama.` [23] [24] A 1990. izvješće koje je koautorstvo sa suosnivačima Instituta Robertom Jastrowom i Williamom Nierenbergom `centralno informiralo o stajalištu Bushove administracije o klimatskim promjenama uzrokovanim ljudskim djelovanjem`.[25] Institut je također promovirao ekološki skepticizam općenito. Godine 1994. Institut je objavio Seitzov rad pod naslovom Kontroverze o globalnom zagrijavanju i ozonskim rupama: izazov znanstvenom sudu. Seitz je doveo u pitanje mišljenje da su CFC `najveća prijetnja ozonskom omotaču`.[26] U istom radu, komentirajući opasnosti sekundarnog udisanja duhanskog dima, zaključio je da `nema dobrih znanstvenih dokaza da je pasivno udisanje doista opasno u normalnim okolnostima.`[27] Seitz je bio središnja figura među poricateljima globalnog zatopljenja.[6][28] Bio je znanstvenik najvišeg ranga u grupi sumnjivaca koji su, počevši od ranih 1990-ih, odlučno osporavali sugestije da je globalno zatopljenje ozbiljna prijetnja.[29] Seitz je tvrdio da je znanost koja stoji iza globalnog zatopljenja neuvjerljiva i da `sigurno ne opravdava nametanje obveznih ograničenja emisija stakleničkih plinova`.[29] Godine 2001. Seitz i Jastrow postavili su pitanje je li globalno zatopljenje antropogeno.[30] Seitz je 1995. potpisao Deklaraciju iz Leipziga i, u otvorenom pismu pozivajući znanstvenike da potpišu peticiju o globalnom zatopljenju Oregonskog instituta za znanost i medicinu, pozvao je Sjedinjene Države da odbace Protokol iz Kyota.[6] Pismo je bilo popraćeno člankom od 12 stranica o klimatskim promjenama koji je slijedio stil i format gotovo identičan prilogu Proceedings of the National Academy of Sciences (PNAS), znanstvenom časopisu, [31] uključujući čak i datum publikacija (`26. listopada`) i broj sveska (`Vol. 13: 149–164 1999`), ali zapravo nije bila publikacija Nacionalne akademije znanosti (NAS). Kao odgovor, Nacionalna akademija znanosti Sjedinjenih Država poduzela je ono što je New York Times nazvao `izvanrednim korakom pobijanja stajališta jednog [od] svojih bivših predsjednika.` [6] [32] [33] NAS je također jasno dao do znanja da `Peticija ne odražava zaključke stručnih izvješća Akademije.` Seitz je opsežno surađivao s Fredom Singerom tijekom njegove konzultantske karijere za duhanske i naftne korporacije u pitanjima zdravlja i klimatskih promjena.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotaci malkice iskrzani po ivicama, nista strasno sve ostalo u dobrom i urednom stanju! ZAKONIK CARA STEFANA DUŠANA I-II - I struški i atonski rukopis - II studenički, hilandarski, hodoški i bistrički rukopis Urednik akademik mehmed begović Srpska akademija nauka i umetnosti 1975/1981 BEOGRAD Tvrd povez Veliki format 28,5cm Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić (oko 1308. — 20. decembar 1355), poznat i kao Stefan Dušan ili Dušan Silni, bio je poslednji srpski kralj iz dinastije Nemanjića, vladajući od 1331. do 1346. godine, a zatim je postao i prvi car srpske države[a][2][3][4], kada ga je na Vaskrs 16. aprila 1346. godine krunisao prvi srpski patrijarh Joanikije II. Dušan je vladao nad novonastalim Srpskim carstvom 9 godina — od svog krunisanja 1346. do svoje smrti 20. decembra 1355. godine. Car Dušan je opisan kao energičan vladar, jakog karaktera i temperamenta, zato je često nazivan i pod imenom „Dušan Silni”. Rođen je oko 1308. godine od oca Stefana Dečanskog i majke Teodore Smilec. Dušanov deda po ocu je srpski kralj Stefana Milutina, a po majci bugarski car Smilec. Kao dečak je zajedno sa svojim oslepljenim ocem, majkom i starijim bratom Dušicom izgnan u Carigrad, najverovatnije 1314. godine. To je bila kazna za mladog kralja Stefana Dečanskog, koji se pobunio protiv oca i pokušao da mu otme vlast, ali ga je kralj Milutin pobedio, oslepeo i poslao ga zajedno sa njegovom porodicom u vizantijsku prestonicu Carigrad. Početkom 1317. ili 1318. godine Stefanu Dečanskom je bilo dozvoljeno da se vrati u kraljevinu Srbiju. Mladi Dušan je ostao na dvoru svog dede Milutina, najverovatnije kao talac. 1321. godine, kralj Milutin umire, a posle godinu dana borbe za vlast — na srpski presto dolazi kralj Stefan, Dušanov otac, kome se iznenada povratio vid. Tom prilikom je Dušan proglašen za naslednika prestola i dodeljena mu je na upravu Zeta. Poznato da je Dušan učestvovao u bici kod Velbužda 1330. godine, gde je srpska vojska porazila bugarsku i ubila njihovog cara. U bici se Dušan pokazao kao izuzetan ratnik i komandant, i verovatno je još tu zadobio simpatije vojske i vlastele. Početkom 1331. godine, odnosi Dušana i njegovog oca kralja Stefana Dečanskog su se prilično zahladneli. Kralj Stefan je verovatno na nagovor svoje druge supruge, kraljice Marije Paleolog, razmišljao da umesto Dušana za naslednika proglasi svog drugog sina Simeona Sinišu. Uz podršku vlastele koja je želela veće osvajačke pohode, Dušan se pobunio protiv oca — svrgnuo ga sa vlasti, i potom utamničio. Stefan Dečanski je umro u tamnici, ali razlog smrti nikada nije bio u potpunosti otkriven. Postoji nekoliko teorija o tome: neki izvori tvrde da je Stefan umro prirodnom smrću, dok drugi nagoveštavaju na to da je Dušan naredio da se Stefan ubije — što bi mogao da bude jedan od razloga zašto Dušan nije proglašen za svetitelja. U toku svoje vladavine, Dušan će osvojiti mnoga područja i gradove. Učestvovao je tokom prvog vizantijskog građanskog rata na strani Jovana Kantakuzina, takođe je i tada proširio svoje teritorije. Ubrzo nakon tog rata se krunisao za cara, ali njegovu titulu nisu priznavale mnoge države. Dešava se drugi građanski rat u Vizantiji tokom kojeg je Stefan Dušan aktivno učestvovao i bio u savezu sa Jovanom V Paleologom, tokom tog rata je zauzeo Epir i Tesaliju. Napao je Bosnu i čak je stigao do glavnog grada Bobovca, ali zbog iznenadnog napada Vizantije, morao je da napusti Bosnu. Tokom vladavine je nekoliko puta ulazio u sukobe sa Ugarima, od kojih je zauzeo Mačvu. Za vreme njegovog života Srpska država postaje najjača vojna sila na Balkanu, čak je i predvideo opasnost od Turaka. Dušan se oženio bugarskom princezom Jelenom, sa kojom je dobio jedinog sina Uroša, a neki izvori smatraju da su imali i ćerku. Posle smrti cara Dušana 1355. godine, carski tron nasleđuje njegov sin Uroš, zvanično car Stefan Uroš V. Zanimljivo je da je imao svoj poseban odred plaćenika, od kojih je najpoznatiji Palman Braht.[5] Godine 1349. je doneo veoma važan dokument, koji se zove „Dušanov zakonik”, a pisan je na srpskoslovenskom jeziku. Dušanova carska kruna se danas nalazi u Cetinjskom manastiru, u Crnoj Gori. Car Dušan je takođe poznat po tome što je sagradio Manastir Svetih arhangela kod Prizrena, gde je i bio sahranjen sve do 1927. godine, kada je njegovo telo preneto u Crkvi Svetog Marka u Beogradu. Završio je takođe i zadužbinu svog oca Manastir Visoki Dečani. Dušan je smatran za heroja među današnjim Srbima, i ima veliko poštovanje u narodu. Jedno od obeležja Dušanove vladavine bila je i obimna zakonodavna delatnost. Izdat je veliki broj povelja. Još za vreme Dušanovog kraljevanja na srpski jezik je preveden Sintagmat Matije Vlastara koji predstavlja pravnu enciklopediju nastalu 1335. godine. Po ondašnjim shvatanjima Dušan je sa dobijanjem carske titule dobio pravo da postavlja zakone opšteg, univerzalnog karaktera.[119] Smisao svog zakonodavnog rada Dušan je pokušao da objasni u uvodnoj povelji prvog dela Zakonika gde se vidi da krajnji ciljevi nisu ovozemaljski. Smisao Zakonika je da pomogne dosezanje savršenog života i da doprinese spasenju.[120] Prvi deo Zakonika proglašen je 21. maja 1349. godine u Skoplju i sastoji se od 155 članova. Drugi deo donet je 1354. godine i sastoji se od 66 članova. Sastavljači nisu poznati, a verovatno su poticali iz kruga dvorana čija je služba bila povezana sa sudstvom. Original Zakonika nije sačuvan i poznat je samo na osnovu rukopisne tradicije. Sadržaj Zakonika je raznovrstan i nastoji da obuhvati gotovo sve oblasti života, ali je pojedinim oblastima posvećena različita pažnja — Srbija je iza sebe imala dugu pravnu tradiciju, pa su neke oblasti bile relativno dobro zakonski regulisane. U Zakoniku nisu doslovno ponavljane, a ni ukidane stare zakonske odredbe. Ti zakoni predstavljali su najveći autoritet i na njih se Dušan poziva u svojim propisima. Prvih 38 odredaba odnosi se na crkvu i tu se regulišu uglavnom aktuelni problemi odnosno ono što se ticalo položaja i delovanja crkve i njenih služitelja u konkretnim uslovima Dušanove države.[121] Grupa od narednih 25 članova se odnosi na vlastelu. Ovde Dušan i njegovi zakonodavci nisu raspolagali opštim zakonskim tekstovima na koje bi se mogli ugledati. Postojao je samo niz pojedinačnih pravnih akata nastao u dugom vremenskom periodu, a odnosi između vladara i vlastele uglavnom su regulisani propisima običajnog prava. U ostalim delovima Zakonika primetno je manje grupisanje članova, ali ne i izlaganje po nekom određenom sistemu koji je primetan u prvom delu Zakonika. U sistemu kazni vlastela je bila povlašćena u odnosu na druge slojeve društva. Nedostatak odredaba koje se odnose na građansko-pravnu problematiku objašnjava se time što je ova oblast bila obrađena u Zakonu gradskom (delu Nomokanona), Zemljoradničkom zakonu i Zakonu cara Justinijana. Dušanov Zakonik pre svega bavio problemima iz krivičnog prava.[122] Na oblikovanje Zakonika ogroman uticaj je imalo vizantijsko pravo. To se najbolje ogleda u načelu zakonitosti koje je preneto iz vizantijskog prava. Ovo načelo propisuje se u više članova. Pitanje je kolikog je uticaja ovo načelo imalo u praksi. Zakonik je nastavio svoj život dugo nakon Dušanove smrti. Sigurno se primenjivao za vreme Dušanovog naslednika, cara Uroša. Nije poznato da li je imao primenu tokom poslednjih decenija srpske srednjovekovne države. Sa konačnim padom srpske srednjovekovne države pod tursku vlast suzilo se područje na kome su se mogle primeniti odredbe Zakonika. Prostora za njegovu primenu bilo je u malim autonomnim oblastima pod mletačkom vlašću kao što su Grbalj i Paštrovići. O praktičnom značaju svedoči postojanje tri rukopisa iz ovog područja, ali i jezičko i terminološko prilagođavanje aktuelnim prilikama.[124] Dušanov zakonik (u starim prepisima se naziva Zakon blagovjernago cara Stefana) je, uz Zakonopravilo[125][126][127] svetog Save, najvažniji zakon (ustav) srednjovekovne Srbije. Dušanov zakonik je urađen na temeljima Zakonopravila. U nekim članovima car Dušan direktno upućuje na Zakonopravilo (članovi 6, 8, 11, 101, 109 i 196). Jedna trećina Zakonika je urađena po ugledu na odgovarajuće propise vizantijskog prava.[128] Velika je sličnost članova 171 i 172 Zakonika (koji propisuju nezavisnost sudstva) sa delovima iz vizantijskog zbornika Vasilike (knjiga VII, 1, 16-17), koje su bile vizantijska prerada Justinijanovog zbornika Dušanov zakonik[1] (u starim prepisima se naziva Zakon blagovjernago cara Stefana) je, uz Zakonopravilo[2][3][4] Svetog Save, najvažniji zakon srednjovekovne Srbije. Donet je na saboru vlastele i crkvenih velikodostojnika, održanom na Vaznesenje Gospodnje, 21. maja 1349. godine u Skoplju, i dopunjen je na saboru održanom 31. avgusta 1354. godine u Seru. Zakon je usvojen sa ciljem da se srpska država uredi propisima koji bi važili za celo carstvo i podjednako za sve podanike. Dušanov Zakonik je urađen na temeljima Zakonopravila. U nekim članovima Stefan Dušan direktno upućuje na Zakonopravilo (članovi 6, 8, 11, 101, 109 i 196). Jedna trećina Zakonika je urađena po ugledu na odgovarajuće propise vizantijskog prava[5]. Velika je sličnost članova 171 i 172 Zakonika (koji propisuju nezavisnost sudstva) sa delovima iz vizantijskog zbornika Vasilike (knjiga VII, 1, 16-17), koje su bile vizantijska prerada Justinijanovog zbornika[6][7]. Prvih 38 članova posvećeno je crkvi, njenim služiteljima i posedima, slede odredbe koje se odnose na povlastice vlastele i slobodnih ljudi i njihove dužnosti, a potom odredbe koje govore o obavezama zavisnog stanovništva, sebara (kmetovi i zemljoradnici). U nastavku dolaze odredbe o sudstvu, o kaznama za različite vrste krivičnih i drugih prestupa. Dušanov zakonik je sadržao 201 član (prema izdanju Stojana Novakovića iz 1898. godine)[8], ali se, u zavisnosti od sačuvanog prepisa, sastoji od 135 do 201 člana. Odredbe zakonika regulišu raznovrsne oblasti prava, ali njihov cilj nije da bio da predvidi sve slučajeve, već samo nova pitanja. Zakonik sačinjava jedinstvenu pravnu celinu zajedno sa dva vizantijska pravna akta: Zakon cara Justinijana (Justinijanov zbornik) i skraćena Sintagma Matije Vlastara....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1932 - 1933 Tri knjige ukoricene u jednu - Prva knjiga - Druga knjiga - Treca knjiga, sveska prva Dragoljub Aranđelović (Paraćin, 26. oktobar 1873 — Beograd, 4. maj 1950) bio je srpski pravnik, profesor i političar. Biografija Gimnaziju i Pravni fakultet, završio je u Beogradu, a 1904. doktorirao u Rostoku (Nemačka). Iste godine izabran je za docenta na Pravnom fakultetu u Beogradu, a 1906. postao je vanredni, a 1921. redovni profesor na tom fakultetu. Predavao je najpre rimsko pravo, a zatim građansko pravo i građanski sudski postupak. Uz nauku bavio se i publicistikom i politikom. Bio je narodni poslanik, a od juna 1911. do juna 1912. ministar pravde u Srbiji. Publicista Pisao je članke, monografije, prikaze i udžbenike iz predmeta koje je predavao na univerzitetu, a s nemačkog je preveo austrijski građanski zakonik. Neko vreme (1906—1910) je uređivao Arhiv za pravne i društvene nauke. Pravnik Kao pravnik pripadao je konzervativnoj struji, držeći se uglavnom austrijske pravne doktrine. Zauzimao se za punu recenziju austrijskog prava prilikom rada na izjednačavanju zakonodavska u predratnoj Jugoslaviji, a naročito za vreme šestojanuarske diktature. Jedan je od glavnih redaktora, predratnog jugoslovenskog građanskog sudskog postupka, vanparničkog postupka, stečajnog postupka, Zakona o prinudnom poravnanju van stečaja i sudskog poslovnika. Bio je u više navrata arbitar Jugoslavije u međunarodnim sudovima, a naročito u mešovitim sudovima koji su raspravljali sporove između Jugoslavije i Nemačke, Austrije i Mađarske, o imovinskim pitanjima u vezi s Versajskim mirom i drugim ugovorima u miru. Političar Kao političar pripadao je Radikalnoj stranci, a posle Prvog svetskog rata do 6. januar 1929. priklanja se Protićevom krilu Radikalne stranke, zalaže se za federativno uređenje Jugoslavije i u opoziciji je prema vladama. Posle šestojanuarske diktature 1929. godine Anđelković sarađuje sa režimom kralja Aleksandra, koji ga zbog toga nagrađuje, postavivši ga za senatora.