Bigzov udžbenik iz srpskog za drugi razred osnovne škole. Udžbenik je u skladu sa Nastavnim planom i programom predviđenim za učenike drugog razreda osnovne škole.

…u kojima je na virtuozan način rastvorio i ismijao mentalitete i blentalitete s jugoslavenskih prostora. Zbirka tekstova ovog sarajevskog pisca (nizozemske adrese) zapravo je niz pisama imaginarnom uredniku u maniri uobičajenih članaka takve vrste – pisama čitatelja – koji ovdje imaju biti simbolom propitkivanja raznih smislova te jedne univerzalne žalopojke nad svim i svačim (od ukočenog pauka u kuhinji do toga kako razlučiti uš od prauši). S ishodištem u jednoj točki stvarnosti, a završetkom u bespuću totalnog apsurda i groteske, ovi su tekstovi svojevrstan cinični komentar kao jedini mogući izbor nemoćnog pojedinaca pred zastrašujućom stvarnošću. Aristid Teofanović rođen je u Sarajevu 1951. Pod ovim imenom objavio je dramu Arhajci (preradu Aristofanovih Aharnjana), 1991. Pod imenom Slobodan Blagojević objavio je šest knjiga pjesama, dvije knjige eseja, te prijevod Sabranih pjesama Konstantina Kavafija. Pod imenom Anhel Antonić objavio je tri knjige pjesama. Od 1992. živi u Amsterdamu, Nizozemska. Istovremeno s ovom knjigom u Biblioteci Feral Tribune objavljen je i njezin svojevrsni nastavak pod naslovom Mrka kapa. Aristid Teofanović je pseudonim Slobodana Blagojevića.

Maštovite i smele slike i njihovi spojevi služe ovde širenju jednog imaginativnog prostora, u kojem se osnovna emocija preobražava u višeslojna naslućivanja onoga što je prevazilazi. Poezija jakih, ali i pesnički uspešno kontrolisanih emocija. Ivan V. Lalić Pesme Jelene Lengold, koje su osvojile tematski prostor urbanosti i intime, i čija intonacija ide od ushićenosti do melanholije, meditativne sete i intelektualne sumnje, snažno se utiskuju u čitalački doživljaj. Mileta Aćimović Ivkov Jelena Lengold nije pisac minornih preokupacija niti kratkog daha: njena poezija, pa i proza, motivski se nadovezuju na Ijubavni diskurs liričara u izvornom smislu reči. Dragana V. Todoreskov Pesme snažnih osećanja i neposrednog i sugestivnog izraza. Ove pesme su, zapravo, priče u formi vanredno uobličenih pesama. Gojko Božović Participirajući u diskursu srpske poezije kako je on konstituisan 80-ih godina 20. stoleća, Jelena Lengold proizvodi poeziju koja je zasnovana na modernističkoj, urbanoj, pesničkoj paradigmi, izrazito lirskog naboja. Dubravka Đurić Lirsko ja, iako dovedeno do neke vrste zaokružene psihološke figure putem memoarske retrospekcije sećanja i povlašćenih trenutaka prošlosti, aktualizuje se u sadašnjem dnevničkom beleženju osećanja između onoga nekada i sada. Bojana Stojanović Pantović

„Ovaj zaigrani roman o ljubavi i požudi nateraće rumenilo u obraze čak i najtvrdokornijih liberala i pohotljivaca.“ The Washington Post Kažem jasno i glasno: sapima. Ne zadnjicom, ni dupetom, ni bokovima, ni trticom, već sapima. Jer kad ja nju zajašem, ispuni me ovakvo osećanje: da sam na mišićavoj, baršunastoj ždrebici, ustreptaloj a poslušnoj. Čvrste su te sapi i možda odista tako orijaške kao što govori predanje što o njoj po čitavom kraljevstvu kruži, raspaljujući maštu mojih podanika. (Sve te priče dođu mi do ušiju, ali me ne srde, već mi laskaju.) Ovom knjigom Vargas Ljosa je uspeo da nam svoje omiljene teme, ljubav i erotiku, predstavi na nov, veoma provokativan način. Tumačeći šest reprodukcija slika, on ih ujedno oživljava i kroz njih nam priča priče u kojima ljupki i lepi Fončito uznemirava svoju maćehu, donju Lukreciju, a don Rigoberto se posvećuje ponoćnim maštanjima terajući nas da se zapitamo je li dečak sam Eros koji se zavlači u nedra zrele žene, ili je reč o sanjarijama njenog muža, don Rigoberta. Preplićući mit i stvarnost, Vargas Ljosa će nas provesti i kroz ispovesti vladara drevne Lidije i Dijane, boginje lova. Neveliko po obimu ali bremenito temama od kojih bi nas obuzeo stid da ih na ovako maestralan način pisac nije obradio, ovo delo je jedinstveno u opusu Marija Vargasa Ljose.

Surova i potresna priča o razorenom, ali uzbudljivom detinjstvu dečaka Emila, zarobljenog u paranoična bunila svog oca koji regrutuje sina za svoje nerealne poduhvate. U Emilu, koji jedini kontakt sa ocem ima dok ga ovaj surovo prebija, povereni zadaci izazivaju strah i zebnju da li će oca zadovoljiti, ali istovremeno i ponos zbog važne uloge koju naizgled dobija. U ovoj svojoj najintimnijoj knjizi Šalandon slika jezivi portret jedne porodice, pri čemu smo užasnuti i duboko dirnuti nesrećom svakog njenog člana. “Moj otac je govorio da je bio pevač, fudbaler, trener džuda, pastor Pentekostne američke crkve i lični savetnik generala De Gola sve do 1958. Jednoga dana rekao mi je da ga je General izdao. Najbolji prijatelj postao mu je najgori neprijatelj. Tad mi je otac saopštio da će ubiti De Gola. I zatražio da mu pomognem. Nisam imao izbora. To je bilo naređenje. Bio sam ponosan. Ali sam se, isto tako, i plašio… Kad imate trinaest godina, pištolj je čudno težak.” – Sorž Šalandon Sorž Šalandon je francuski novinar i pisac, rođen 1952. godine u Tunisu. Kao novinar, od 1973. do 2007. godine, pisao je za list Liberasion, gde je osim ostalog pratio i tadašnja aktuelna dešavanja u Iranu, Iraku, Libanu, Somaliji i Avganistanu. Godine 1988. primio je Nagradu „Alber Londr“ za svoje reportaže o Severnoj Irskoj i o suđenju Klausu Barbiju. Potom je radio za list Kanar anšen. Autor nekoliko romana, među kojima su Le petit Bonzi (Maleni Bonzi, 2005), Mon traître (Moj izdajnik, 2008) i La Légende de nos pères (Legenda naših očeva, 2009), za svoj drugi roman Une promesse (Obećanje, 2006) dobio je Nagradu „Medici“ (Prix Médicis). Za roman Povratak u Kilibegz (Retour à Killybegs, 2011) Šalandon je dobio Veliku nagradu Francuske akademije, potom Nagradu čitalaca Festivala „Ulica knjiga” (Festival Rue des Livres 2012), a ovaj se roman našao i u užem izboru za prestižnu Gonkurovu nagradu. Sorž Šalandon prvi je dobitnik Gonkurove nagrade studenata Srbije, 2012. godine i to upravo za roman Povratak u Kilibegz. Gonkurovu nagradu gimnazijalaca dobio je za roman Le Quatrième mur (Četvrti zid, Geopoetika, 2015). Godine 2015. objavio je knjigu Profession du pére (Zanimanje oca, Geopoetika, 2019).

Lisi nije darovita čarobnica. Međutim, njene dve ćerke se pokazuju izvanredno obdarenim u toj veštini. Lisi koristi svoje ćerke da bi ostvarila svoja davnašnja htenja i nade. Uzbudljiva razmena identiteta počinje… “Kada su moje kćeri navršile dvanaest godina uvela sam ih u tajne moći. Tajne, nije baš prava reč, pošto one nisu ni znale da takve moći postoje. Ja sam ih od njih krila (pošto smo istog pola pred devojčicama, drugih tajni nisam imala). Kako su devojčice rasle tek naslućujući tu realnost, bile su prilično ravnodušne prema njoj. Nisu shvatale da poseduju bilo kakve posebne moći, niti da je neophodno da njima, na neki način, ovladaju, baš kao što ih nije zanimalo da nauče kako se pripremaju jela koja sam im servirala. I jedno i drugo im je delovalo daleko i nezanimljivo. Međutim, one nisu ni pomišljale da se pobune protiv tih dosadnih časova. ” “Postavlja se pitanje u koje polje smestiti delo Mari Ndije – etničko, nacionalno, transnacionalno?… Glas Mari Ndije nemoguće je pridružiti bilo kojoj savremenoj književnoj struji posebno. NJeni romani ne dele ideologiju i estetiku pokreta négritude, niti su primer literature imigranata. Severnoamerički model multikulturalizma, kao što često biva slučaj, na njenom opusu otkriva svoju nepotpunost. Ipak, ona nije književno siroče – njeni romani ravnopravno nose kako estetiku novog romana, tako i postmoderne dileme identiteta.” Veronik Bone, Africultures Mari Ndije je ovogosiŠnja dobitnica Gonkurove nagrade, za roman Tri moćne žene ŠESTI ROMAN ZNAČAJNE SAVREMENE FRANCUSKE KNJIŽEVNICE, OVENČANE NAJUGLEDNIJIM PRIZNANJIMA – FEMINA (2001) I GONKUR (2009).

Zbirka izabranih pesama Branka Miljkovića, jednog od najcitiranijih srpskih pesnika. Govor o poeziji Branka Miljkovića, pesnika koji je čitav svoj pesnički izraz organizovao okolo onoga što se „u dnu pesme krije“, praktično je nesvodiv na ispis na zadnjoj korici priređenog izbora iz njegove poezije. Miljković se, kao što je poznato, pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka afirmisao kao jedan od najistaknutijih predstavnika novog pesništva, a njegovi filozofemski pesnički iskazi, formalno i versifikacijski vrsno udešeni, zvučnost njegove melodije i simboličnost onoga što je stalo u nju smeštaju na presek neosimbolističkih i nadrealističkih kretanja u jeziku. Mnogo je razloga zbog kojih je pesniku koji je u građenju pesme zahvatao iz mitskih i folklornih slojeva, i filtrirao misaonost u aperturi visoke lirike, lako odrediti mesto u kanonu nacionalnog i jugoslovenskog pesništva, i smatrati takvo određenje objektivnim. A paralelno sa objektivnim, njegovo pesništvo i danas ima – možda i snažnije – sasvim subjektivno mesto u čitalačkim razvojima i doživljajima sada već nekoliko generacija: Branko Miljković je, rečju, jedan od najcitiranijih srpskih pesnika, a njegovi stihovi danas nadilaze karakter lirskog i upotrebljavaju se kao gnomski izrazi.

Sudbina muslimanskog carstva na zapadu počiva na plećima Ibn Zamraka, vezira Muhameda V, koji se danonoćno bori da očuva krhki mir između sultana i hrišćanskih zemalja. U dugim besanim noćima, Ibn Zamrak ispisuje stihove koji će krasiti zidove nove palate u Alhambri. Međutim, senke prošlosti su duge, a neprijatelji brojni. Sa druge strane Sredozemnog mora zakopana je tajna koja ga može uništiti. Kilometrima daleko od Granade, u kamenolomima Al Marijata, hladnoj tamnici Kalat Jasuba i haremu marinidskih vlastodržaca zatočeni su Ahmed, Abdel i Ajša, žrtve vezirove žudnje za moći. Njih troje otkriće Ibn Zamrakovu tajnu i otisnuti se na pogibeljno putovanje kako bi se osvetili neprijatelju čija moć i ambicija nemaju granice.

Učestao je stav da su u periodu nakon hladnog rata mediji postali uticajan faktor koji definiše spoljnu politiku Sjedinjenih Američkih država. Bilo da je reč o novinama, radiju, televiziji ili internetu, svedoci smo istorijskog trenutka u kojem se putem ovih medija prenose ozbiljne naznake početka novog hladnog rata. Ideja autora bila je da pruži uvid u stvarnu ulogu medija u izgradnji spoljnopolitičkih procesa u Sjedinjenim Američkim Državama, kao i da pojasni njihov odnos sa američkom administracijom.

Ovim romanom započeta je epoha realizma u srpskoj književnosti. Nastao je spajanjem dva romaneskna modela - pikarskog i romantičarskog. Pikarski se odnosi na prikazivanje likova koji su obično probisveti ili lutalice, a romantičarsko se odnosi na prikazivanje strasti. Sve to oslikano je u dva glavna lika i najbolja prijatelja, Milana i Branka, koji su sasvim različiti. Sve ličnosti u romanu postavljene su u glavne tokove društvenih kretanja.

– Mera opreza mera je i duhovitosti. – Zasigurno! Kad neko iza sebe ima petnaestak knjiga, od čega je polovina u proznom obliku, reći da je zreo i ozbiljan pisac više nije kompliment. Ali, reći da je svež – jeste. Blašković je još uvek mladić u književnosti, i na tome mu treba zavideti. To je mladost koja pobeđuje i sopstvenu mudrost i književni dar. No, ima neka pametna, suptilna i primerena mera dokumentarnog u vrcavoj dnevničkoj svakodnevici pretočenoj u ovaj Blaškovićev roman. Površno čitanje tih „dnevnih zapovesti“ zamka je za naivnog čitaoca. Duhovitost i intimistička prisnost, kao i prividna lakoća izricanja, ram su za sliku preko koje Blašković upućuje umetničku poruku koja se, s namerom, sastoji od paradoksa ozbiljne i mudre vedrine. Vladislav Bajac Kažu da je Česlav Miloš u svom poslednjem intervjuu na ovom svetu rekao, možete zamisliti s kakvim ukusom u ustima, kako je književnost turnir grbavaca. Kako god. Na taj viteški megdan, evo već osmi prozni put, izlazi i Laslo Blašković, pisac prefinjenog stila, poetske snage i literarne erudicije, inspirisan formom dnevničkih zapisa kojom ispisuje svoje svakodnevične kobajagi događaje, a sve prebirajući po rodnoj Podbari, starom kraju Novog Sada, iz koje izvlači sudbine oblikovane njenim kapijama i ulicama, onima od pre i ovima od sad. Imena znana i neznana koje čuva topografija ove novosadske Čubure (tek nešto plavnije i ravnije), upletena su veštim rukama u niti prostora i vremena koje na dodir prepoznajemo i u raznim petrogradima, istanbulima i dablinima. Ova podmoderna Postbara izazov je dovoljno velik za svakog književnog znalca i životnog amatera. Ivana Đurić Paunović

Pod evroreformskom vladom se ubrzano obnavljaju “strašne devedesete”. Mi smo, po zamahu krize, sada negde tek u 1992.godini, tako da je 1993. ono što nam predstoji. (Slobodan Antonić) U čitavoj deceniji devedesetih, američki stav bio je presudan i konstantno nenaklonjen jugoslovenskim i srpskim interesima, a Bejker je nametnu Mesića za predsednika SFRJ. (Momir Bulatović) Fransoa Miteran mi je krajem 1991. rekao: “Ako Slovenija i Hrvatska odluče da izađu iz Jugoslavije, mi tu ništa ne možemo”.Francuskoj je bio važnij i odnos prema Nemačkoj, nego prema Srbiji i Jugoslaviji. (Borisav Jović) Vrh SPS i predsednik Milošević učinili su niz Katastofalnih grešaka:tolerisano je stvaranje sloja ratnih bogataša, data im je politička moć preko tobože leve partije supruge predsednika Miloševića, razvila se nepodnošljiva korupcija, zavedena je blokada RS i prihvaćen ultimatum Ahtisarija i povučena vojska sa Kosova. (akademik Mihailo Marković) Šestooktobrašima-jakobincima ništa ne znači ni to što “osmi putnik” velikih sila ne samo da nije ostao u devedesetim, nego je “preživeo” i atentat na Đinđića. (Đuro Biblija)

Zbirka poezije. Odlomak: Deo si sunca, njegov si san, njegovo oko, njegov zrak. U zahvaćenom pesku sijaš svetlucavo, gipko i postojano, Ukras si sveta, tajna postojanja, magična igra, Lako se sabiraš i oduzimaš, retko srećeš. Kao prah, kao grumen, kao list, kao suza, kao svet, Dodiruju te, kradu, pretaču, preoblikuju, skrivaju. U podzemnom, opasnom svetu, sijaš spokojno. Ti si svetlost, Pokazuješ put, osvetljavaš mrak, razgoniš tamu, Budiš svest o božanskom, svetom, neprolaznom, večnom. Čarolija tvojih oblika pleni lepotom, Deo si sunca, njegov si san, njegovo oko, njegov zrak.

Branko Ćopić rođen je 1915. godine u Hašanima. Smatra se jednim od najplodnijih pisaca s prostora nekadašnje Jugoslavije. Stvarao je književnost i za decu i za odrasle. Inspiraciju za svoja dela često je nalazio na prostorima gde je proveo detinjstvo, u Bosanskoj Krajini, a njegovo pisanje se odlikuje slikovitošću, vedrinom, humorom i živom zainteresovanošću za život običnog čoveka i seljaka, mada mu nije bilo strano ni pisanje satiričnih priča. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i ovenčan je Nagradom AVNOJ-a i Njegoševom nagradom, koju je dobio za delo Bašta sljezove boje. U ovoj nagrađenoj zbirci pripovedaka izdatoj 1970. godine Ćopić se, već kao zreo čovek, vraća detinjstvu i svom dedi Radetu, koji je imao veliku ulogu u njegovom odrastanju. Iako je posredi niz zasebnih kratkih priča, sve ih povezuje jedinstveno značenje, kao i isti likovi i okruženje, te čine pripovednu celinu i svojevrsnu sintezu celokupnog Ćopićevog opusa. Mada je Bašta sljezove boje priča o detinjstvu, iz nje zrači životna mudrost, stečena iz kontakta i života sa starcima, života kakav današnje generacije ne poznaju. Jer ti starci, ma koliko ponekad budalasto i osobenjački delovali, mudri su, bistri i puni duha, te su mogli podariti dečaku lekcije kojih će se sećati čitavog života.

“Rođen sam 9. prosinca 1901. i tou Rijeci, na Jadranskom moru, poslijepodne u tričetvrt pet (prema jednoj drugoj verziji u pola pet). Kad sam imao trideset i dvije funte (16 kg) napustio sam Rijeku, motao se Venecijom, Balkanom, i svašta doživio, između ostalog ubojstvo Nj.V. kralja Aleksandra od Srbije, zajedno s njegovom bračnom polovicom. Kada sam dosegao 1,20 m, preselio sam se u Budimpeštu i živio tamo do 1,21 m. Ubrajao sam se među revnosne posjetitelje brojnih dječjih igrališta, gdje sam svojom sanjalačkom i zloćudnom prirodom neugodno upadao u oči. Na visini od otprilike 1,52 m u meni se probudio eros, ali mi isprva nije priređivao velike neugodnosti — (moja ljubav prema politici u to je doba već bila prilično prisutna). Zanimanje za umjetnost, osobito za lijepu književnost, javlja se relativno kasno (na visini od okruglo 1,70 m), ali tek od 1,79 m nadalje počinje predstavljati nagon, ne baš neodoljiv, ali ipak nagon. Kad je izbio svjetski rat, već sam bio 1,67 m, a kad je završio, imao sam 1,80 (u ratu sam se vrlo brzo “izvlačio”). S 1,69 imao sam svoj prvi izrazito seksualni doživljaj — a danas, kad sam već odavno prestao rasti (1,84 m) s blagom se sjetom prisjećam onih slutnjama bremenitih dana. Danas rastem ionako samo u širinu — ali o tomu vam još ne mogu ništa priopćiti, naime samome sebi sam još uvijek isuviše blizak.” Ödön von Horvath

Zbirka govora čuvene klimatske aktivistkinje Grete Tunberg, koja je dva puta nominovana za Nobelovu nagradu i koju je američki magazin Tajm proglasio za ličnost 2019. Greta, kroz svoje govore, daje najsažetije i najjasnije objašnjenje dramatičnih klimatskih promena sa kojima se suočava naša planeta. To malo remek-delo je postalo manifest klimatskog pokreta. Ono je ujedno i apel na uzbunu i poziv u pomoć. Najpoznatiji lanac knjižara u engleskoj, Waterstone, je knjigu 2019. proglasio knjigom godine.

Autorka razmatra period intezivne izgradnje u Beogradu u periodu od 1947. do 1967. god., osvetljava problematiku iz različitih aspekata - socijalnih, istorijskih, inženjerskih - i daje ocenu vrednovanja na osnovu odgovarajuće metodologije.

Priručnik za nastavnike maternjeg jezika, sa didaktičkim napomenama, objašnjenjima i uputstvima kako da zanimljive sadržaje pojedinih knjiga u okviru Biblioteke “Popularna lingvistika” iskoriste u obradi jedinica iz gramatike, pravopisa i kulture izražavanja, kao i na časovima domaće lektire, u radu lingvističkih sekcija, takmičenjima u poznavanju maternjeg jezika i drugim vidovima nastavnih i vannastavnih aktivnosti. Na taj način pružena im je konkretna pomoć u radu, da sami pronalaze inventivnije i savremenije pristupe objašnjavanju jezičkih pojava i tako doprinesu uspešnijem ostvarivanju programskih zadataka, a samim tim i podizanju nivoa lingvističkog obrazovanja i kulture govora naših učenika.

O značajnim srpskim hemičarkama objavljen je veliki broj radova i knjiga, a o prvim ženama hemičarkama do nedavno se gotovo ništa nije znalo. Povodom Međunarodne godine hemije 2011, a na inicijativu Ivanke Popović, predsednice Srpskog hemijskog društva, hemičarka Ljiljana Ristić započela je istraživanje o prvim ženama koje su u Srbiji izučavale hemiju. Posle nekoliko meseci istraživanja po fondovima Arhiva Srbije, hemijskim časopisima, internetu i drugim dostupnim izvorima, Ljiljana Ristić je pronašla da je krajem XIX i početkom XX veka veći broj žena studirao hemiju. Neke od njih koje su nastavile studije u inostranstvu, uglavnom u Francuskoj, bile su među prvim studentkinjama na stranim univerzitetima. Od kraja XIX veka do početka Drugog svetskog rata 139 žena završilo je studije hemije, a sedam ih je i doktoriralo. Ljiljana Ristić je nastavnica hemije iz Beograda.

„Palahnjukovo potpuno originalno delo nateraće čak i prezasićenog čitaoca da se trgne i posveti mu pažnju.“ Publishers Weekley Prvo pravilo borilačkog kluba glasi: o borilačkom klubu se ne priča. Svakog vikenda, u podrumima i na parkinzima širom Amerike, mladići koji imaju dobre poslove i koji su odrasli bez očeva izuvaju cipele, skidaju košulje i tuku se jedni protiv drugih, uvek po dva borca, do iznemoglosti. Onda se vraćaju na posao sa šljivom na oku, sa rasklimanim zubima i osećanjem da mogu da se nose baš sa svime. Otuđeni pripovedač Borilačkog kluba ostavlja svoj sumorni posao pošto potpada pod uticaj Tajlera Derdena, enigmatičnog mladića – kinooperatera, konobara i mračnog, anarhističkog genija – koji priređuje te tajne borbe. Tajlerov izum – borilački klub – tek je početak njegovih planova za osvetu svetu u kojem se ljudskost može naći samo u grupama za podršku obolelima od raka. Već u svom debitantskom romanu Čak Palahnjuk je pokazao da je najveći satiričar i vizionar svoje generacije. Borilački klub je fantastično originalno delo koje razotkriva ono što se krije u srži našeg modernog sveta. „Hipnotičko, nemilosrdno i fantastično ispripovedano delo. Bezobrazno napeta, apokaliptična komedija užasa… sa otrovnom jasnoćom… Borilački klub postiže nešto što uspeva samo užasavajućim knjigama – on nam govori: evo ovako mi sada živimo. Možda je naša generacija napokon našla svog Dona DeLiloa.“ Bret Iston Elis „Ovaj sjajni komad nihilizma uspeva tamo gde mnogi samozvani transgresivni romani ne uspevaju: opasan je zato što je tako privlačan.“ Kirkus Reviews „Neodoljivo… Kao čokoladu ili pornografiju, želeli biste da ovo trošite polako, ali ipak ste primorani da projurite kroz njegov pametni, iscepkani, košmarni svet. Vizionarski roman divnog nasilja i jezivog intenziteta.“ Skot Hajm

„S gospodom bogom nema šale“ glasi jedna rečenica iz Kaina, Saramagovog završnog obračuna sa judeo-hrišćanskom tradicijom. U ovom zaprepašćujućem književnom apokrifu Bog je negativac, anđeli su loši momci, a samo je Kain, božjom voljom ubica svog brata Avelja, istinski preobraćenik i svedok brojnih božjih nedela i osionosti. Zahvaljujući moći da putuje kroz vreme, jer je osuđen na večito lutanje, Kain prelazi „iz proteklih u buduće vidove sadašnjosti“, od Prvog greha do Potopa, preispitujući tako starozavetne priče o postanku sveta, Sodomi i Gomori, rušenju Jerihona, Avramovom žrtvovanju svog sina Isaka, iskušavanju pravednoga Jova, zidanju Vavilonske kule, krvavim ratovima plemena Izrailjevog za Obećanu zemlju… Lišavajući se uobičajenog nakita pismenosti, portugalski nobelovac je svojim poslednjim objavljenim romanom krunisao jednu visoku književnu građevinu, sazdanu od sve samih parabola u čijoj je jezgri osporavanje pravaca kojima je čovek krenuo i vrednosti koje je izneverio – umnogome vođen rukom svoga tvorca. „Ova priča nas jednostavno nosi, utoliko više što varnice koje iskre iz piščeve radionice potvrđuju da smo u rukama neponovljivog majstora.“ New York Times „Do sad neviđena blasfemija Starog zaveta… Poigravajući se u svom stilu sa pravopisnim normama, Saramago u ovom romanu neprestano nalazi pukotine u logici biblijskog boga.“ New Yorker

Roman Priče sa Sabalana sastoji se od dve celine-priče (Planina me dozivaše i Na ivici provalije), obe nastale 1990/91. godine u tzv. postrevolucionarnom Iranu. Glavni junak je dečak koji je zbog iznenadne smrti oca prisiljen da prerano odraste i preuzme ulogu glave porodice, u ruralnom planinskom masivu Sabalana (rodnom kraju autora), udaljenom od svake urbane civilizacije. Ovo je priča o divljoj i divnoj prirodi i vladanju njenih zakonitosti, o ljubavi prema ljudima i životinjama, o oštroj i prekrasnoj zimi, kao i o opasnostima koje od njih prete. Dakle, borba protiv seoskog i surovog i za njih, za konje, pse i vukove i protiv njih. Borba za život. Knjiga je prevedena na nemački i engleski jezik i dobitnik je dve evropske nagrade. Oba dela ovog romana pojedinačno su proglašena za Knjigu godine u Iranu. V. Bajac Mohamad Reza Bajrami (1965) autor je preko trideset knjiga za koje je dobio najvažnije nagrade u svojoj domovini. Trenutno je direktor “Kuće iranskih priča”.

Godina izdanja: 1988 Autor: Domaći Tip: Dvojezični Jezik: Engleski Vrsta: Opšti Izdavač: Obod, 1988, Cetinje Broj stranica: 826 latinica ; tvrd povez ; 12,5cm x 17,5cm x 4,6cm biblioteka: Obodovi rečnici stranih jezika. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam.

Zbirka novela. Iz recenzije: ’’Lajtmotiv ovih novela je - donkihoterija. Prva koja ,,otvara" zbirku je Orlandova bura, ujedno uzeta i za naslov samog kvarteta. Ona in/direktno upućuje i na sve ostale imaginarne ,,bure" junaka novele. Postupak vezivanja priča učinjen je i na planu rasporeda, pa prva korespondira sa trećom, a druga sa četvrtom, što tvori takozvanu ukrštenu rimu. Jedan od glavnih motiva je zaboravljeni motiv traganja ili tragalaštva, bilo da junak traga podstaknut sopstvenom željom (Orlando, Filis) ili mu je traganje nametnuto (Leminkajnen). Orlandova bura Živojina Petrovića delo je koje se oslanja na pikarsku književnost i uspešno spaja tradicionalno i moderno književno nasleđe. Čitajući ga ne uspevamo da ostanemo imuni na (anti) junake njegovih novela. Sve nedaće sa kojima sa kojima se one nose čitalac duboko proživljava, stalno povlačeći paralelu oni - ja, otkrivajući pri tom zaboravljene slojeve svog unutrašnjeg bića.’’