Leksikografska građa ovog rečnika obuhvata aktuelne reči današnjeg književnog i govornog italijanskog jezika. Namenjen je svima koji žele da nauče ovaj blago zvučan jezik, pre svega osnovcima i srednjoškolcima. Ovo izdanje dvojezičnog rečnika usklađeno je sa novim udžbenicima italijanskog jezika kod nas. Lakom učenju jezika doprinosi kratak pregled gramatike, obeležavanje neophodnih naglasaka, pravilnog izgovora, kao i spisak nepravilnih glagola.

"Ko se to usuđuje da me budi iz moje dremke?" zarežao je vuk.To je tata koji čita knjigu svojoj ćerki. Vuk bi obično proždrao ljude očas posla.Ali ovog puta... Ne želi da propusti ni trenutak!Ali baš tada, tata zatvara knjigu."Ne! Ne mogu da ostave stvari ovako! Kako se priča završava?"

Šta zaboga taj dlakavi pauk radi na nozi gospođice Stern?"AAAAAAAAAAAH!"VRIŠTALI SU SVI.I tako ceo razred kreće u fantastičnu avanturu!

Radna sveska pred vama sadrži mnoštvo aktivnosti koje će podstaći dete da logički razmišlja i razvije fine grafomotoričke veštine. Dete će povezivati linije, učiti da broji, tražiti sličnosti i razlike, učiti odnose u prostoru, godišnja doba i još mnogo toga.

Reč autora: Ideje me, zapisao je Žid, zanimaju iznad svega. One žive, one se bore, umiru kao ljudi. Tako se esej javlja kao izvanredna reakcija protiv linearnog pripovedanja, što podrazumeva ostvarenu težnju ka sinhronosti poput one na slikarskom platnu. Istovremeno, esej, podrazumevajući erudiciju i specifičan talenat, nudi pravo na izbor, uključujući ravnopravno u igru i samog čitaoca.

Zbirka priča.

Odlomak: Većina ljudi ceo život provede kao putnik koji je ušao u prvi autobus koji se pojavio na stanici i ne pogledavši koje je krajnje odredište tog autobusa. Puštaju da prevoznik drži konce njihovog života u svojim rukama i određuje gde će autobus napraviti pauzu, gde će putnik smeti da izađe iz autobusa i koliko će smeti da se tamo zadrži. Putnik najčešće ne zna ni gde je ni zašto je tu. A što je najgore, veruje da tako mora da bude, da je to jedino moguće. Nikad se i ne zapita kako je vozač uspeo da bude vozač, kako je stekao pravo da određuje da li će voziti desno ili levo, da li će juriti ili voziti polako, kada će i gde stati. A istina je da smo svi rođeni da budemo samo i jedino vozači autobusa svog života. Tako treba i tako mora, ukoliko želimo da znamo da smo stvarno živeli. Vaši potencijali su ogromni. Ali i prepreke za njihovo ostvarivanje mogu biti velike i brojne. Da biste ih prevladali morate ih prvo pronaći. U tome će vam pomoći ova knjiga. Kad otkrijete i uklonite prepreke učinićete da vaša sudbine bude uspeh sada.

Zbirka poezije.

Zbirka poezije. Iz recenzije: ’’U četvrtoj zbirci pesama Arkam gori Aleksandar Petrović Babić izlazi „iz trećeg lica / kao iz tesnog / spandeksa / antiheroja“ i započinje šetnju kroz razrušenu Republiku Arkam. Autor oslikava stripovsku psihomitologiju bića čija je jedina nada da ga „kao kontrabandu“ bilo ko izvede iz te države koja se „deli / na sve sitnije / komade hleba“. Arkam gori jeste poezija degradirane zajednice koja se udaljava od arhetipskog Čoveka dok tipsko postaje primitivno, a mitsko: infantilno mitomansko. Ko nije spreman da čita podeljenu stvarnost, ni sebe u njoj, nije spreman za ovu antiavanturu. Ko zaplovi, saznaće šta u drugoj realnosti radi Bob Dilan, a šta u ovoj, zaboga, radimo svi mi.’’

“Poema Crni čovek prvi put je objavljena u časopisu “Novi mir”, u januaru 1926. godine, ubrzo poslije Jesenjinove smrti. Postojalo je nekoliko verzija ove poeme, Jesenjin je dugo radio na njoj, a kažu da je ona koju je pjesnik recitovao svojim prijateljima bila mnogo “teža”, tragičnija, od konačne koja je objavljena. Maksim Gorki piše da je duboko potresen plakao kada mu je ovaj recitovao jednu od prvih verzija Crnog čoveka. Poslije Jesenjinove smrti, kada je objavljena poema Crni čovek, oglasili su se mnogi kritičari i napadi na Jesenjina su bili nemilosrdni. Optužnica se zvala “jesenjština”. U njoj je sabrano sve što je u to vrijeme, sa stanovišta politike i ideologije, označavano kao dekadencija i tuđe sovjetskom društvu. Smatrano je naročito opasnim za mladi naraštaj. Dogmatičari su u Jesenjinovoj poeziji našli “dokaze”: dekadenciju, individualizam (a tada se slavio kolektivizam), pijanstvo, besposlica, nevjerica u svakodnevicu i njeno javno nipodaštavanje, klonuće duše… “U ovom životu nije novo mreti”… Jedinka, slaba da sve to izbjegne, brzo se prikloni skitnji, alkoholu, izgredu, rezignaciji, pa život nije ništa… (…) (…) Kad je uz “Crnog čoveka” počela da se pominje i riječ ludilo, Jesenjinovi prijatelji nastojali su da šire objasne pojam dvojnika u umjetničkom stvaranju. Dokazivali su da “Crni čovek” nije ni Jesenjinovo buncanje ni halucinacija, kako su pojedinci pisali, nego prototip crnog čovjeka koji postoji u djelima velikih pisaca, i prije i poslije Puškinovog “Mocarta i Salijera”. Pominju se Šekspir, Servantes, Lope de Vega, Edgar Alan Po, Čehov, Gogolj… U zaštitu Jesenjina ustao je i Maksim Gorki. Gorki piše belgijskom književniku Francu Elensu 1926.godine: “Kad biste vi znali, dragi moj, kakve je čudesne, iskrene i dirljive pjesme napisao pred smrt, kako je veličanstvena njegova poema ’Crni čovek’ koja se upravo pojavila iz štampe. Mi smo izgubili velikog ruskog pjesnika”. Gorki je pronicljivom analizom “Crnog čoveka” uočio među prvima visoke umjetničke i filozofske odlike poeme, što i današnja ruska književna kritika uzima kao najveće vrijednosti ovog Jesenjinovog remek-djela. U Jesenjinovoj drami Gorki je vidio duboko poučnu socijalnu dramu. I Vladimir Majakovski je stao u odbranu Jesenjina. On piše: “Pojavile su se pjesme, članci i uspomene, čak i drame. Po mom mišljenju, 99% onoga što je napisano o Jesenjinu prosto je besmislica, ili štetna besmislica”.” (izvor: Ljuba Vukmanović – Tragom Jesenjina)

Zbirka poezije. Iz recenzija: ’’Na sceni postavljenoj motivima gradilišta, u atmosferi udaranja čekića ili brujanja šlajferica Malme je i intiman glas čoveka koji preispituje sopstveno postojanje, pokušava da pobedi sebe u talasima euforije i depresije, odustajanja i novorođene želje da se postane bolji i drugi. Malme je daleko, ali da li je to dovoljno „Da se obriše sećanje na sebe”?’’ Radomir Lazović ’’U eri postkapitalizma, kada se svaki smisao, svaki pokušaj uspostavljanja vertikale gubi, i za posljedicu ima potpuni gubitak sigurnosti, Stevan Tatalović nam kroz trideset i devet pjesama koje čine zbirku Malme, daje preciznu, vjernu i potresnu sliku stvarnosti. Tatalovićev jezik je oslobođen ukrasa, potrebe za uljepšavanjem. Niz slika, poredanih jedna uz drugu, uzmeniravajući kolaž, govori sasvim dovoljno. Čak i ono što ne želimo znati. Upravo zato je važno da je čitamo.’’ Senka Marić

Iz recenzije: „Junakinja poeme Šećer, led i varikina gotovo da se nalazi u neprobojnom mehuru odakle posmatra svet koji joj se čini istovremeno vrlo bliskim, i nepodnošljivo stranim. Lirska, nekad i začudna imaginacija oživljava i pulsira u pokušajima da se opiše svet koji se razume u slikama, u stanjima i asocijacijama. Otud nekad i hermetičnost u izrazu, otud mnoštvo lične simbolike u fragmentima jedne lirske priče koja se razlistava u ljubavnu, porodičnu, bračnu, u priču o detinjstvu i svakodnevici. Godišnja doba se smenjuju, roditelji umiru, deca rastu; ciklus je zaokružen. U nepomućenom i bespomoćnom stanju melanholije, neophodne su nam belina i nevinost, čistota i transparentnost elemenata iz naslova knjige da bismo preživeli.“ Katarina Pantović

Reč izdavača: ’’Škotska, kraj 19. veka: farmer pomaže dečaku da se izbavi iz živog peska; da bi se odužio, njegov otac nudi da njegovom sinu plati studije. Da se ovaj susret nije desio, Aleksandar Fleming ne bi mogao da diplomira, svet ne bi imao penicilin, a Čerčil, dečak koji je spasen, ne bi izveo Evropu iz Drugog svetskog rata. Jesu li to samo slučajnosti? Koliko puta nam se dogodilo da pomislimo na neku osobu koju godinama nismo videli i da je odmah potom sretnemo? Ili da nam se, dok se dvoumimo, u rukama nađe predmet koji nepogrešivo ukazuje na određeni pravac? Vekovima su filozofi, ljudi od vere i nauke – od Seneke do Junga – bili zapitani nad savršenim sinhronicitetom ovih fenomena i odgovor je nedvosmislen: slučajnost ne postoji. Slučajnosti, u svojoj izuzetnoj jedinstvenosti koja prevazilazi zakone fizike i matematike, zapravo su manifestacije više volje. Tako nam se sudbina obraća i pokazuje put kojim treba da idemo kako bismo bili spokojni, zadovoljni i srećni. Marko Ćezati Kasin sakupio je bezbroj svedočenja i primera, iz istorije i štampe, i naučio da uvidi skrivenu sliku iza ovih nepredvidivih slučajeva. Nakon godina proučavanja, objašnjava nam kako da ih prepoznamo, sledimo i prigrlimo s poverenjem. Iako nekad deluje kao da nemaju smisla ili nas vode ka iracionalnim odlukama, čak i kad se jave kao udes ili bolest, to su dobronamerni znaci koji nas vode ka ravnoteži i duhovnom rastu.’’

Zbirka poezije. Reč autora: Ne znam da li je pesma data od Boga, kao što je Josif Brodski izjavio isledniku koji ga je ispitivao, ali mislim da pesme (barem neke) imaju dušu. Znaju više i vide više nego onaj ko ih piše.

Opis mala enciklopedija dinosaurusa knjiga je nova

Opis Mamac David Albahari knjiga je nova

“Zbirka Beogradski akvarel Ljubice Кubure je kolaž bajkovitih priča. U njima ima nepobeđenog šmeka i širine duha koje baštine čuvari nesrušenih zidina. Tako skupljene te priče čine da ovaj grad bude posebniji, topliji i nežniji nego što danas jeste. Jer ženski akvarel nikad nije od mramora, kamena i željeza. Ljubica piše na onaj isti način kako su svojevremeno opšte divljenje izazivale ulicama, kejovima, scenama i oblacima „lepe žene prolazeći kroz grad“: Beba Lončar, Olivera Кata-rina, Nikica Marinović, Ljubica Otašević, Milena Dravić, Milja Vujanović, Neda Arnerić, Lola Novaković, Vera Čukić, Vesna Vulović, Biljana Ristić, Ana Leković, Maja de Rado, Margita Stefanović, Tanja Bošković, Sonja Savić… One prolaze a razgovori prestaju, vreme gubi smisao i sunce nikad ne zalazi. Gospođica Кubura jeste u pravu da „uspomene loše idu uz Džonija Štulića“, ali ako se odreknemo uspomena, akvarelnih i poučnih priča, onda nam ostaje – šta?” – Petar Peca Popović U zbirci Beogradski akvarel, koja obuhvata priče o autentičnim i običnim ljudima iz Beograda, pronalazimo „slike” sa velikom paletom likova – od tinejdžera koji se prvi put upoznaju sa osećanjem ljubavi, sa ljudima u srednjim godinama, sa onima na važnim životnim prekretnicama, kao i sa ljudskim sudbinama koje se pred našim očima gase. To su fragmentarni isečci ljudskih sudbina, jedan trenutak istrgnut iz života pojedinca i zanavek zapisan.

Pad Kolumbije (2010) Lov na ježeve (2015) Saša Ilić rođen je 1972. godine, u Jagodini. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjigu priča (“Predosećanje građanskog rata”, 2000) i dva romana (“Berlinsko okno”, 2005; “Pad Kolumbije”, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka “Beton” u dnevnom listu “Danas” od osnivanja 2006. do oktobra 2013. Piše redovno za Peščanik i zagrebačke “Novosti”. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Kada sam otkrio Boga – a moj put prema Bogu vodio je kroz Jevanđelje – prvo što me je pogodilo je to da su Bogu svi važni, da on ne razlikuje ljude, da nije Bog samo dobrih nasuprot lošima, samo vernika nasuprot nevernicima, samo jedne vrste ljudi nasuprot drugima, već da je njemu svako podjednako važan i vredan. A ako je Bog do kojeg sam došao takav, onda i ja treba da razvijem takav odnos prema svima u svom okruženju. Iskreno, bio sam zapanjen otkrićem da je Bog takav; takav njegov odnos prema svima potpuno me je preokrenuo. Oko sebe više nisam video odvratna, omražena bića, već ljude sa kojima Bog ima određeni odnos, sa kojima i ja mogu uspostaviti drugačiji odnos, ako ih budem posmatrao onako kako ih Bog vidi. Mitr. Antonije Blum Možemo biti sigurni da je za mnoge slušaoce ili gledaoce ovih razgovora upravo taj spoj nepokolebivosti u veri i pažljivog odnosa prema čoveku koji se sa tom verom ne slaže, ali koji odlazi „postavljajući sebi nova pitanja“, poslužio kao povod da se raspitaju ko je taj čovek koji je u ovim dijalozima nastupao kao „Božiji advokat“. Neosporni autoritet u verskom životu Engleske, koji je vladika Antonije uživao, umnogome se zasnivao upravo na ovakvim susretima i razgovorima. Za nas danas, koji tek pokušavamo da izgradimo prostor u kojem bi se mogao odvijati dugo željeni dijalog Crkve i sveta, ovaj primer je izuzetno važan i vredan. Osim toga, reči vladike Antonija upućene su i nama, ništa manje nego „onima spolja“: „Od vernika, pre svega, očekujem veru“ – u ovoj jednostavnoj tvrdnji sadržan je stvarni izazov i oči­gledno je da odgovor na njega ne mogu biti samo reči… Otac Pavle Velikanov

Iz recenzija: ’’U romanu Dvostav, Ilije Bakića, prikazana su dva modela totalitarističkog društva. U jednom prepoznajemo, na osnovu pažljivo utkanih simbola i mizanscena, komunistički državni aparat, dok u drugom, po specifičnoj upotrebi čoveka i knjige, drugi, nimalo ljudskiji, ali perfidniji model totalitarizma u kojem danas živimo. Ipak, ispod ovog tamnog prikaza sveta, koga unekoliko ublažava fantastika Ilije Bakića, da ne bismo propali od istine, kako je već rečeno, ostaje ona druga mogućnost sveta koja se prelama na stranicama knjige, kao putokaz i pribežište za sve one koji nisu spremni da se pomire sa ovakvim nakaznim svetom.’’ Msr Nenad Stanojević ’’Dvostav Ilije Bakića temelji se na ideji o sveopštem krivotvorenju i falsifikovanju, prožet je lažiranjima i prekrajanjima istine svake vrste, natopljen je maglovitom, a opet kristalo jasnom atmosferom društvene egzistencije u kojoj preovladavaju nelogičnosti, neistine i plasiranje demagogije. I iako je reč o umetničkom, fikcijskom delu, sam kraj unosi i notu dokumentarnog i realističnog – Bakić pominje prijatelja i pesnika Duška Vlajkovića Mitrovanova sa kojim je došao na ideju za priču o svetu u kome se iznajmljuju knjige/ljudi dok u pozadini konstantno svira državna himna sa kojom se i završava poslednji čin, to jest roman. Otvoren kraj – simbolično – ostavlja mogućnost za preispitivanje i promene, te nada za novim, boljim izdanjem – i ovoga puta – umire poslednja.’’ Msr Milana Poučki

HAJDUCI

ZELIM DA BUDEM VATROGASAC

ZBIRKA IZ MATEMATI 4

Grejdi u Misuriju, gradić sa sedamnaest hiljada duša, četrdeset devet tajni i jednim slavnim pesnikom, 1985. godine. Šesnaestogodišnji Sem je tih, povučen, uplašen i usamljen. Ne ume sa vršnjacima, ali ume sa gitarom i sa brojevima. Kako bi pobegao od briga kod kuće i majčine teške bolesti, tokom letnjeg raspusta počinje da radi u jedinom bioskopu u gradu. Bioskop je doduše pred zatvaranjem, baš kao i lokalna knjižara i dajner u kom se već generacijama okupljaju srednjoškolci, jer otkako je zatvorena fabrika tekstila, nekadašnji stub zajednice, i proizvodnja premeštena tamo gde je jeftinija radna snaga, stanovništvo se osipa, a grad propada. U srži teskobe, kada moraš da napraviš korak napred, makar za sobom ostavio ono što voliš, i kada nikada više ne možeš biti onakav kakav si bio nekad, ipak će ovo biti priča o prvom poljupcu, o prijateljstvu koje nastane kada vidimo druge onakvima kakvi jesu umesto onakvim kako ih mi zamišljamo, o tome šta se dešava na krovu bioskopa u toplim letnjim noćima za vreme festivala na jezeru, o tome šta je skok u ponor bez udarca o tlo, o tome zašto Džordž Lukas ne može da omane, o pokušajima da se nasnimi kaseta sa radija, a da voditelj ne priča tokom pesme, o gibsonki Martija Mekflaja, o tome šta znači kada se zakuneš u Bilija Ajdola i šta je Brusomobil. Red melanholije, red euforije, nežno ljubavno pismo odrastanju i jednoj posebnoj deceniji.