Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! Izbor i predgovor Ante Marušić GLOBUS zagreb 1989 Tvrdi povez 298 str Zbirka Biblioteka Novi svijet Prevod dela: Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre RETKO U PONUDI! Maksimilijan Karl Emil Veber (nem. Maximilian Carl Emil Weber; Erfurt, 21. april 1864 — Minhen, 14. jun 1920) bio je nemački pravnik, ekonomista, istoričar, sociolog i političar, koji je značajno uticao na socijalnu teoriju i istraživanja, a posebno na sociologiju kao zasebnu disciplinu.[1] Njegova najveća dela se bave racionalizacijom i birokratizacijom u vreme ekspanzije kapitalizma i širenja modernosti.[2] Veber je, zajedno sa svojim kolegom Georgom Zimelom, jedna od ključnih figura zaslužnih za uspostavljanje metodološkog antipozitivizma, koji sociologiju posmatra kao neempiricističko polje istraživanja u kojem društveno delanje treba proučavati interpretativnim metodama zasnovanim na razumevanju značenja i svrhe koju pojedinac pridaje svom delanju. Maksa Vebera obično navode, zajedno sa Emilom Dirkemom i Karlom Marksom, kao jednog od tri glavna utemeljivača moderne društvene nauke i opisuju ga kao najznačajnijeg klasičnog mislioca u društvenim naukama.[3][4][5] Smatraju ga još i utemeljivačem teorije birokratske organizacije, koja predstavlja preteču savremenih teorija društvene organizacije. Detinjstvo i mladost[uredi] Rođen je 1864. godine u Erfurtu u Tiringiji, Nemačka kao najstariji od sedmoro dece bogatoga službenika. Majka mu je delomično poticala od francuskih hugenota i držala se strogih moralnih apsolutističkih ideja. Otac mu je bio član nacionalne liberalne strane, a njihova kuća ugošćavala je mnoge istaknute javne ličnosti, političare i naučnike. Maks Veber je rastao u intelektualnoj atmosferi. Krajem 1876. godine sa samo 13 godina napisao je dva istorijska eseja. U školi mu je bilo dosadno, pa kriomice čitao Getea. Pre univerziteta pročitao je mnoga klasična dela. Studije prava na Univerzitetu u Hajdelbergu upisao je 1882. godine. Nakon jednogodišnje vojne obaveze preselio se na Univerzitet u Berlinu. Pored studija paralelno je počeo da radi kao mladi advokat. Državni pravni ispit položio je 1886. godine. Nastavio je sa postdiplomskim studijima prava i istorije. Doktorat je odbranio 1889. godine disertacijom `Istorija srednjovekovnih poslovnih organizacija`. Oženio se 1893. godine Marijanom. Protestantska etika[uredi] Veber je najpoznatiji po tezi iz ekonomske sociologije koju je obrazložio u svojoj knjizi Protestantska etika i duh kapitalizma. U toj studiji Veber tvrdi da je asketski protestantizam, posebno na Zapadu, bio jedan od glavnih „izbornih afiniteta“ povezanih sa usponom kapitalizma, birokratijom i racionalno-pravnom državom-nacijom. Iznoseći argumente protiv Marksove prenaglašene materijalističke interpretacije razvoja kapitalizma, on je naprotiv naglašavao kulturne uticaje koji su ukorenjeni u religiji.[6] Protestantska etika je najranije delo koje pripada Veberovom širem poduhvatu na polju sociologije religije: nastavio je da ispituje religije Kine i Indije i drevni judaizam, sa posebnim osvrtom na očiglednu nerazvijenost kapitalizma u tim društvima, kao i na različite vidove društvene stratifikacije. Država i vlast[uredi] U drugom značajnijem delu, Politika kao poziv, Veber je definisao državu kao entitet koji ima „monopol na legitimnu upotrebu nasilja“. Njegova analiza birokratije u delu Privreda i društvo je i danas ključna za proučavanje organizacija. Veber je bio prvi koji je prepoznao da postoji nekoliko različitih aspekta vlasti, koje je on podelio na harizmatski, tradicionalni i racionalni. Njegova analiza birokratije naglašava da se moderne državne institucije zasnivaju na jednoj vrsti racionalno-pravne vlasti. Veberov doprinos razumevanju racionalizacije i sekularizacije u modernom zapadnom društvu (tzv. „Veberova teza“) doveo je do razvoja kritičke teorije, naročito u radu kasnijih mislilaca kao što je Jirgen Habermas. Politički angažman[uredi] Posle Prvog svetskog rata, Veber je bio jedan od osnivača liberalne Nemačke demokratske partije. Bezuspešno se kandidovao za poslanički mandat u parlamentu. Učestvovao je u odboru koji je sastavio ustav Vajmarske republike, gde je zastupao ideju jakog predsedništva izabranog od strane naroda.[3] Glavne ideje[uredi] Interpretativna i razumevajuća sociologija[uredi] Veber je svoje stajalište čvrsto povezivao s ljudskim delovanjem, koje je razgraničavao od ponašanja. Razlika leži u tome da ljudi deluju pridajući značenja tom istom delovanju, a zadatak je sociologije interpretacija tih značenja: „sociologija je nauka koja nastoji interpretativno da razume društveno delovanje kako bi došla do uzoročno-posledičnih zaključaka o smeru i učincima delovanja. Pod „delovanjem“ podrazumeva se ljudsko ponašanje, s tim da mu individua koja deluje pridaje određeno subjektivno značenje.“[7] Veberova je interpretativna sociologija delomično pod uticajem tada popularne hermeneutike, odnosno discipline koja se u izvornom obliku odnosi na proučavanje značenja u tekstovima. Veber, međutim, traži značenje u ljudskom ponašanju odnosno delovanju. U tom smislu on koristi termin razumijevanja (nem. Verstehen), koji je jedna od glavnih karakteristika sociologije. Bitno je pritom da Veber sociologiju razumevanja ne smatra intuitivnom i subjektivnom; ona za njega podrazumeva racionalnu proceduru, odnosno sistematizovano i rigorozno istraživanje.[8] Sociologija i istorija[uredi] Zbog svog širokog obrazovanja i različitih interesa, Veberova se istraživanja mogu smatrati interdisciplinarnima. Međutim, on je nastojao da ocrta konture nove discipline odnosno sociologije uspoređujući je s drugim disciplinama, poput istorije. Veber ih je vrlo oštro razlikovao: „... sociologija kao nauka teži formulisanju koncepata i generalizaciji zajedničkih karakteristika empirijskih procesa. Po tome se razlikuje od istorije, koja je usmerena na uzročno-posledičnu analizu i objašnjavanju individualnog delovanja, struktura i osoba koji su značajni za kulturu.“[7] Usprkos jasnom razlikovanju, Veber je u svom radu vrlo često kombinovao ta dva pristupa dajući svojim konceptima istorijsku dubinu i obilje specifičnih karakteristika. Na tom su tragu njegova istraživanja svetskih religija i protestantske etike. Jednom reči, da bi proučavali istoriju, sociolozi moraju razvijati teorijske koncepte. Međutim, te koncepte ne treba mešati s empirijskom stvarnošću; oni istovremeno moraju biti dovoljno uopšteni da ih istoričari mogu koristiti u svojim specifičnim istraživanjima. Idealni tipovi[uredi] U kontekstu njegovog interesa za razvoj koncepata, Veber raspravlja o idealnim tipovima. Idealni su tipovi instrumenti koji predstavljaju glavne karakteristike nekog predmeta istraživanja. Idealni tipovi ne postoje u empirijskoj stvarnosti, već se radi o apstrakcijama koje moraju biti korisne u društvenoj analizi. Veber je smatrao da nije dovoljno stvarati teorijske koncepte bez ikakvog temelja u stvarnosti. On drži da se u društvenoj analizi treba kretati induktivno, odnosno od stvarnog sveta iz kojeg se pažljivom analizom definišu određeni koncepti i pravila. Iako se temelje na emprijskoj i istorijskoj stvarnosti, idealni se tipovi ne mogu pronaći u čistom obliku, već služe za daljnja istraživanja i poređenja. Tipovi delovanja[uredi] Veber se koristio svojom metodom idealnog tipa kako bi razvio četiri glavna tipa ljudskog delovanja: instrumentalno-racionalno, vrednosno-racionalno, afektualno i tradicionalno delovanje. Za instrumentalno-racionalno delovanje karakteristično je da akter procenjuje između različitih sredstava za postizanje određenog cilja ili svrhe. Drugi oblik racionalnog delovanja, odnosno vrednosno-racionalno delovanje takođe je usmereno na procene mogućnosti za ostvarivanje određenog cilja. Međutim, kod tog su tipa delovanja ograničena određenim vrednostima koje su same sebi svrha. Nadalje, afektualno ili emotivno delovanje određeno je neposrednim emocijama prema nekome ili nečemu, bez razmatranja mogućnosti delovanja ili mogućih posledica delovanja. Konačno, tradicionalno je delovanje više vođeno navikama i nasleđem nego svešću i proračunatim delovanjem. U skladu s idejama o idealnim tipovima, oblici delovanja za Vebera jesu teorijski konstrukti, koji se u čistom obliku ne mogu pronaći u stvarnosti. U stvarnosti delovanje uvek podrazumeva mešavinu različitih tipova. Oblici vlasti[uredi] Veberova definicija na jasan način identifikuje moć kao društveni fenomen, odnosno kao fenomen koji nastaje na temelju društvenog delovanja i društvene interakcije. Moć je prema Veberu verovatnoća da će pojedinac ili određena grupa nametnuti i sprovesti svoju volju usprkos otporu drugih. Moć može biti legitimna ili nelegitimna, a Veber se najviše zanimao za legitimne oblike moći, odnosno vlast. Legitimna vlast takođe se može podeliti u tri idealna tipa: racionalnu, tradicionalnu i harizmatsku. Racionalna se vlast temelji na verovanju u legalnost pravila te pravu onih koji imaju vlast i da na temelju tih pravila izdaju naredbe. Primeri takvog oblika vlasti jesu ustavne republike i parlamentarne monarhije. Tradicionalna se vlast pak temelji na svetosti tradicije i legitimnosti onih koji vrše vlast u ime tradicije. Primeri su gerontokracija, patrijarhalizam i patrimonijalizam. Poslednja, harizmatska vlast temelji se na odanosti sledbenika posebnom karakteru, junaštvu ili posebnim moćima te normativnom poretku onih koji poseduju te karakteristike. Birokratija[uredi] Iako su birokratije postojale kroz istoriju, Veber je primarno zainteresiran za birokratije u modernim zapadnim društvima. Birokratije se mogu pronaći u različitim društvenim institucijama koje čine moderna društva, poput vlada u nacionalnim državama ili firmi koje čine temelj kapitalizma. Birokratije karakterišu brojni činioci: 1) organizacija službenih funkcija (ureda) na temelju određenih pravila; 2) svaki ured ima specifičnu sferu uticaja, skup obaveza za obavljanje određenih funkcija, autoritet za provođenje tih funkcija i sredstva prisile za obavljanje određenog zadatka; 3) uredi su organizovani u hijerarhijski sistem; 4) službenici se odabiraju na temelju tehničkih kvalifikacija i prikladnog treninga; 5) službenici ne poseduju sredstva proizvodnje; 6) službenici nisu vlasnici svog položaja jer je položaj deo organizacije; 7) administrativni akti, odluke i pravila se pismeno formulišu i čuvaju.[9] Svrha je birokratije delotvorno obavljanje određenih organizacijskih zadataka, što se postiže racionalnim organizovanjem društvenih položaja i uloga. Međutim, birokratije takođe mogu biti iracionalne i nedelotvorne, jer su službenici ograničeni apstraktnim pravilima i emocionalno indiferentnim uzorcima ponašanja. Racionalizacija i „gvozdeni kavez“[uredi] Birokratizacija je za za Vebera deo šireg društvenog procesa racionalizacije, koji zahvata sva područja modernih društava. Veber nikada nije izneo jedinstvenu i nedvosmislenu definiciju racionalizacije, ali se u njegovim delima može primetiti određena bojazan prema hegemoniji racionalno-legalne vlasti i instrumentalno-racionalnog delovanja. Tu je bojazan opisao u konceptu „gvozdenog kaveza“, odnosno potpuno racionalizovanog društva u kojem pojedinci ne mogu izbeći snažnim birokratskim organizacijama. Protestantska etika i duh kapitalizma[uredi] Jedna od najuticajnijih Veberovih knjiga je Protestantska etika i duh kapitalizma iz 1905. godine. Ona je deo šireg Veberovog interesa za svetske religije i posebno sociologiju religije. Veber je bio zainteresovan za otkrivanje korena kapitalističkog sistema. U tom je sistemu želja za ostvarivanjem profita i sticanjem bogatstva temeljni pokretač. Veber je korene takvog vrednosnog određenja pronašao u protestantskim crkvama, prvenstveno kalvinizmu. Protestantska je etika za razliku od na primer katoličke, koja naglašava onosvetska bogatstva, naglašavala ovosvetovne vrednosti poput rada, odricanja, ali i sticanja bogatstva radom i odricanjem od luksuza. Veber smatra da se takav etički svetonazor pojavio u Americi i Europi tokom 18. veka. Za razliku od ostalih društava u kojima se na sticanje bogatstva gledalo s moralnom osudom, protestantizam je sticanje profita pretvorio u etičku vrednosti samu po sebi. To je odigiralo ključnu ulogu u razvoju kapitalizma na Zapadu. Veberovo shvatanje klasa[uredi] Veber je smatrao da Marksovo pogrešno predviđanje pokazuje slabost njegove klasne teorije i da se suviše udsredsredio na vlasništvo.S tako pojednostavljenim merilom `vlasnik-nevlasnik` teško se može razumeti savremeno društvo.Klase ne zavise samo od prozvodnog vlasništva, već od položaja na tržištu.Spajajući oba merila - vlasništvo i stručnost - došao je do originalnog modela četvoroklasnog modela društvene strukture: gornju klasu, novu srednju klasu, staru srednju klasu i donju klasu. Veber bio svedok da će glavna klasa u budućnosti biti nova srednja klasa i mislio je da će administracija (birokratija) biti glavna poluga nastajućeg društvenog sistema.Veber nije verovao da se klase nalaze u talnom sukobu, kao što je Marks mislio. Ako nema klasne svesti, ako nema svesti o zajedničkom klasnom interesu, onda nema ni klasnog delovanja. Kritika[uredi] Ritcer iznosi četiri glavne kritike Veberova rada.[10] Prvo, Veberova metoda razumevajuće sociologije teško je sprovodljiva. Usprkos tome što se Veber zalaže za rigoroznu interpretativnu sociologiju, povezanost između te metode i njegovih širokih uvida teško je ponovljiva. Drugo, Veberu nedostaje jasno teoretizovana makrosociologija. Naime, njegova sociologija kreće od društvenog delovanja, a najvećim se delom bavi širokim društvenim procesima i pojavama poput birokratizacije, racionalizacije i kapitalizma. Treće, nedostaje mu kritička teorija, jer Veber ne ostavlja prostor za konstruktivnu promenu. To je vidljivo u konceptu gvozdenog kaveza prema kojemu su pojedinci zarobljeni u sve racionalizovanijem svetu. I konačno, što takođe proizlazi iz prethodnoga, njegova je teorija pesimistička, jer usprkos naglašavanja individualnog značenja, Veber smatra da smo zarobljeni u svetu koji sve manje ima smisla. Uticaj na sociologiju[uredi] Veber je značajno uticao na pravo, proučavanje religije i ekonomiju. Međutim, njegov je uticaj na sociologiju dalekosežan, posebno u proučavanju društvene stratifikacije, političke, urbane i ruralne sociologije te sociologije kulture. Veber se takođe smatra osnivačem strukturalne sociologije, zbog interesa za stratifikaciju i institucije te sociologije delovanja. Međunarodna je sociološka asocijacija za 14. svetski sociološki kongres u Montrealu 1998. godine sprovela anketu među svojim članovima kako bi utvrdila najuticajnije sociološke knjige 20. veka. Veberova postumno objavljena knjiga „Privreda i društvo“ (1922) bila je na prvome mestu, a „Protestantska etika i duh kapitalizma“ (1905) na četvrtom mestu. U anketi je sudelovalo 455 ispitanika, a prema rezultatima Veber je osvojio prvo mesto, odnosno izabran je za najuticajnijeg autora 20. veka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog `nepodobnosti` (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji `Srpskog lista`, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883-1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV. 1919. novi dnevni list `Jedinstvo` kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik `Jedinstva` iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u `Jedinstvu`. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888-1967) - proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige `Srpska umetnost u Vojvodini`, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis `Umetnički pregled` (1937-1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici`, `Vremenu`, časopisu `Reč i slika` i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista `Sloga` dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu `Obzor`, u `Književnom jugu` i u tada najuglednijem književnom časopisu `Savremenik`. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je `analitičko-naučna i umetnička u isti mah`. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio `Srpski književni glasnik`, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu `Pijana zemlja`, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je `da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena` i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka `Jutrenja i bdenja` (1926) i `Zaljubljenici` (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman `Trokošuljnik` (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja `Sudbine i ljudi` (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898-1985) imao je četvero djece: Mirko, arhitekt (1921-1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti. Bibliografija Knjige `Jutrenja i bdenja`, pripovijetke, Beograd, 1925, 1926. (s Veljkom Petrovićem) `Srpska umetnost u Vojvodini`, Novi Sad, 1927. `Zaljubljenici`, pripovijetke, Beograd, 1928. `Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i životopis`, Beograd, 1928. `Sabrana dela I-II`, Beograd, 1929-1932. `Trokošuljnik`, roman, Beograd, 1930. `Pijana zemlja I, II`, roman, Beograd, 1932. `Jugoslavische hedengasche beldenge kunst`, Amsterdam, 1935. `Srpska umetnost u Vojvodini do velike seobe`, Novi Sad, 1939. `L` art yougoslave des nos origines a nos jours`, Beograd, 1939. `Dva veka srpskog slikarstva`, Beograd, 1942. `Umetnost i umetnici`, Beograd, 1943. `Savremeni beogradski umetnici. Reprodukcije`, Beograd, 1953. `U senci slave`, Novi Sad, 1961. `Pronađene stvari`, eseji, Beograd, 1961. `Umetničke kritike`, Beograd, 1968. `Sudbine i ljudi`, ogledi, Beograd, 1968. `Susreti i pisma`, eseji, Novi Sad, 1974. (Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Pero Slijepčević, Ivan Meštrović, Toma Rosandić, Petar Konjović, Milan Milovanović, Sava Šumanović) `Srpska književnost u srednjem veku`, Beograd, 1975. `Slučajna otkrića`, eseji, Novi Sad, 1977. `Izabrani eseji`, Beograd, 1977. (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Bogdan Popović, Jovan Dučić) `Pogledi i misli`, eseji, Novi Sad, 1978. `Kamena otkrića`, studije o umetnosti, Beograd, 1978. `Priviđenja` I, Novi Sad, 1981. Milan Kašanin, Svetislav Marić: `Prepiska dvojice mladića`, Novi Sad, 1991. `Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima`, Zagreb, 2001. (Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Stevan Sremac, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Jovan Dučić) `Izabrana dela Milana Kašanina` * 1. `Srpska književnost u srednjem veku`, Beograd, 2002. * 2. `Zaljubljenici ; U senci slave : pripovetke`, Beograd, 2003. * `Zaljubljenici`: `Porušeni dom`, `Preobraženje`, `Ženih`, `Grešnici` * `U senci slave`: `Mrav`, `Udovica`, `Uoči praznika`, `Zaljubljenik`, `Parbenik božji`, `Vestalka`, `Na mesečini`, `Braća pravoslavna`, `Na pijaci`, `Viđenje`, `Seljaci`, `Usamljenik`, `Nemoć`, `U senci slave` * 3. `Pijana zemlja ; Trokošuljnik`, Beograd, 2003. * 4. `Priviđenja`, Beograd, 2003. * 5. `Sudbine i ljudi`, Beograd, 2004. * 6. `Susreti i pisma ; Pronađene stvari ; Misli`, Beograd, 2004. * 7. `Umetnost i umetnici`, Beograd, 2004. * 8. `Kamena otkrića ; Slučajna otkrića ; Sa Milanom Kašaninom ; O Milanu Kašaninu`, Beograd, 2004.

Odlično stanje Beograd Službeni List 1997 Vladimir Iljič Uljanov Lenjin (rus. Влади́мир Ильи́ч Улья́нов Ле́нин, O ovoj zvučnoj datoteci poslušaj (pomoć·info); Simbirsk, 22. april 1870 — Boljši Gorki, Suhanovska volost, Podolski okrug, Moskovska gubernija, RSFSR, SSSR. 21. januar 1924) bio je ruski revolucionar, državnik, filozof i publicista; predvodnik Oktobarske revolucije 1917. u Rusiji; osnivač prve Komunističke partije i Kominterne; utemeljivač Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike i Sovjetskog Saveza.[1] Za vreme njegove vlasti Ruska Imperija je raspuštena i zamenjena Sovjetskim Savezom, jednopartijskom socijalističkom državom; industrija i druge privredne grane su nacionalizovane i uvedene su široke društvene reforme. Njegovi teorijski doprinosi marksističkoj misli su poznate kao lenjinizam, koji zajedno sa marksističkom ekonomskom teorijom se zajedno naziva marksizam-lenjinizam. Lenjinova filozofija, demagogija i državnički sistem će imati veliki uticaj na dvadeseti vek čime se on sam može nazvati jednom od istaknutih političkih figura koje su obeležile tu epohu, svojim revolucionarnim, političkim i filozofskim radom je ostavio dubok značaj za potonje državnike koji će gajiti posthumno njegov kult ličnosti, u nekim sredinama čak i fanatično. Vladimir Lenjin je jedna od najbitnijih ličnosti celokupne ruske istorije, kao i jako bitna i kontroverzna figura moderne svetske istorije. Kao prvi sledbenik Marksizma u državnim krugovima i velikim krugovima samoga društva, postao je začetnik manifesta ideologije komunizma, koja će imati ogroman uticaj na dvadeseti vek i politička previranja u njemu. Vladimir Lenjin je rođen u bogatoj porodici srednje klase u Simbirsku. Lenjin se zainteresovao za revolucionarne levičarske politike nakon pogubljenja brata Aleksandra 1887. Bio je izbačen sa državnog kazanjskog univerziteta zbog učestvovanja u anticarističkim protestima. Posvetio se sledećim godina pravu i radikalnoj politici i postao je marksista. Preselio se u Sankt Peterburg 1893. i postao je visoka figura u Ruskoj socijaldemokratskoj partiji. Uhapšen je za podsticanje pobune i proteran u Sibir na tri godine. Oženio se Nadeždom Krupskajom i pobegao je u zapadnu Evropu. Živeo je u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj i Švajcarskoj i postao je poznat kao istaknuti partijski teoretičar. U 1903. imao je ključnu ulogu u podeli Ruske socijaldemokratske partije, predvodeći boljševičku frakciju protiv menjševika Julijusa Martova. Na kratko se vratio u Rusiju tokom revolucije 1905. Podsticao je nasilnu pobunu i kasnije je vodio kampanju da se Prvi svetski rat preobrazi u evropsku proletersku revoluciju. Nakon što je Februarskom revolucijom zbačen car Nikolaj II, Lenjin se vratio u Rusiju.[2] Lenjin je igrao važnu ulogu u vođenju Oktobarskoj revoluciji 1917, koja je vodila do zbacivanja Privremene vlade i osnivanja Ruske Socijalističke Federativne Sovjetske Republike, prve socijalističke države na svetu. Odmah nakon toga, nova vlada pod Lenjinovim vođstvom je krenula da uvodi socijalističke reforme, među kojima je prenos plemićkih i krunskih zemalja na radničke sovjete. Podržavao je svetsku revoluciju i trenutni mir sa Centralnim silama, pristavši na teški Brest-litovski mir kojim je predao Nemačkoj značajne delove bivše Ruske Imperije. Mir je poništen nakon što su Saveznici pobedili u ratu. Lenjin je 1921. predložio Novu ekonomsku politiku, kojim je započeta industrijalizacija i obnova nakon građanskog rata. RSFSR je 1922. ujedinila sa bivšim teritorijama Ruske Imperije u Sovjetski Savez, a Lenjin je izabran za njegovog vođu. Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor] Vladimir Iljič Uljanov Lenjin oko 1887. godine Njegovo porodično prezime je Uljanov, a publicistički i revolucionarni pseudonim mu je Lenjin (u početku Volgin, Nikolaj Lenjin, kasnije V. I. Lenjin) po sibirskoj reci Leni. Lenjin potiče iz ugledne porodice — otac Ilja Nikolajevič je bio upravnik školskog odbora u Simbirsku, nosilac Reda Stanislava prve klase i plemić (sa dobijenim pravom nasleđa) četvrtog od četrnaest redova ruskog plemstva. Majka Marija Aleksandrovna Blank je bila obrazovana žena, kći lekara. Njen otac je bio jevrejskog porekla, ali se preobratio u hrišćanstvo. Lenjin je imao je dva brata i tri sestre, i svi su, osim jedne sestre, postali profesionalni revolucionari. Lenjinov otac je umro 1886. godine, a stariji brat Aleksandar, kome je dečji san bio da postane komunistički vođa, je obešen 1887. zbog učestvovanja u neuspešnom pokušaju atentata na cara Aleksandra III. Porodica Uljanov je napustila mesto prebivališta i preselila se u Kazanj, gde je Lenjin iste godine upisao studije prava na Kazanjskom univerzitetu. Nakon učestvovanja u studentskim demonstracijama (premda je istraga pokazala da su njegova uloga i značaj u organizaciji i toku demonstracija nepostojeći), izbačen je sa univerziteta (što su vlasti eksplicitno obrazložile činjenicom da se radi o bratu pogubljenog Uljanova) i proteran u selo Kokuškino, gde je proveo oko godinu dana. [3] Školovanje revolucionara[uredi | uredi izvor] Lenjin u decembru 1895. godine Godine 1889, porodica Uljanov se preselila u Samaru, gde je Vladimir proveo oko četiri godine. U proleće 1890. dobio je dozvolu za privatno polaganje prava na Sanktpeterburškom univerzitetu, a već u jesen 1891. diplomirao je kao najbolji student. U jesen 1893. nastanio se u Sankt Peterburgu, gde je 1895. učestvovao u ujedinjavanju sanktpeterburških marksista u jedinstvenu organizaciju — Savez borbe za oslobađanje radničke klase. Organizacija je bila razbijena krajem 1895. godine, a uhapšeni Lenjin je proveo godinu dana u zatvoru, a potom je osuđen na trogodišnje progonstvo u sibirsko selo Šušenskoje u Minusinskom okrugu. Tada je napisao poznatu studiju Razvoj kapitalizma u Rusiji, u kojoj je pokušao da dokaže da kapitalizam ubrzano uništava seosku opštinu i stvara seoski proletarijat, koji može postati saveznik malobrojnog industrijskog radništva u Rusiji. Emigracija i ruski radnički pokret[uredi | uredi izvor] Iz zatvora je pušten januara 1900. godine, nakon čega je ubrzo emigrirao u Švajcarsku. Tamo je, zajedno sa Georgijem Plehanovom i Julijem Martovom, izdavao nedeljnik Iskra. Osnivače ruske socijaldemokratije, marksističke ortodokse Georgija Plehanova i Pavela Akselroda, Lenjin je sreo još 1895. u Ženevi. U to vreme je bila aktuelna borba s revizionizmom Eduarda Bernštajna, nemačkog socijaldemokrate i izvršioca Engelsove poruke, koji je savetovao socijalistima orijentaciju na sindikalnu borbu i poboljšanje opštih životnih uslova radničke klase kroz postepene društvene reforme i stvaranje širokog saveza radničke klase s građanskom liberalnom demokratijom. Svi vodeći predstavnici tadašnje socijaldemokratije, koja je Marksovu kritiku političke ekonomije, kao i opštu društveno-istorijsku filozofiju, smatrala teorijskim temeljem svog delovanja (Roza Luksemburg, Georgij Plehanov, Antonio Labriola, Avgust Bebel, Klara Cetkin...) okomili su se na Bernštajnovu revizionističku tezu koja je postala izvor buduće umerene zapadnoevropske socijaldemokratije koja se odmakla od Marksove teorije. Prema dostupnim podacima, iako se Lenjin slagao s njima u glavnim teorijskim i strateškim pitanjima, preko volje je prihvatio zacrtanu strategiju saradnje sa liberalnim strankama. Iskru je uređivao zajedno sa veteranima ruskog socijaldemokratskog pokreta (Georgij Plehanov, Pavel Akselrod, Vera Zasulič) i mlađim kolegama, od kojih je najznačajniji bio Julij Martov, budući vođa menjševika i, po mišljenju mnogih, jedini prijatelj koga je Lenjin ikada imao. Novine su krijumčarene u zemlju, ali njihov uticaj nije bio veliki. Oblikovanje Lenjinovih teorija[uredi | uredi izvor] Među marksistima su dugo trajali sporovi o prirodi lenjinizma. Prema sovjetskoj službenoj doktrini, to je bio marksizam par excellence. Lenjinovi protivnici su, pak, naglašavali rusku tradiciju — prema tim stavovima je Lenjin u ruhu marksizma oživeo rusku voluntarističko-terorističku tradiciju epitomiziranu u Petru Tkačevu. Uzmu li se Marksovi tekstovi, dela najistaknutijih marksističkih ortodoksa iz doba Druge Internacionale i sporovi između Lenjina i ideoloških protivnika, vidno je sledeće: Lenjinova verzija marksizma dobrim je delom utemeljena u Marksovoj misli i (ako ne u celosti, sasvim sigurno u delovima) čini jednu od legitimnih varijanti marksizma. Ona nije jedina ni jedino nužna. „Kreativna“ je u velikoj meri, i to ponajviše u tačkama u kojima se revolucionarni aktivista Lenjinovog kova nije mogao zadovoljiti opštom i u detaljima nedovoljno preciziranom obradom praktičnih pitanja u delu osnivača. Budući da Marksovi tekstovi ne daju odgovore na mnoga konkretna pitanja revolucionarne borbe, Lenjin je inovirao doktrinu uzimajući elemente iz ruske predmarksističke revolucionarne tradicije. Međutim, nije time prihvatio nijednu glavnu ideju Herzena, Černjiševskog, Nječajeva, Mihajlovskog ili Bakunjina: domorodna ruska buntovnička tradicija upregnuta je u marksizam u kojem nije bilo idealizacije seljaštva, želje da se sačuva patrijarhalna seoska opština, izvedu društvene promene preko akata individualnog terora ili „preskoči“ kapitalizam (za koji je sam Lenjin ionako tvrdio da je već uvukao Rusku Imperiju u svoj društveno-ekonomski sistem). Većina istoričara marksizma (Leszek Kolakovski, Džon Plamenac, Robert Taker) se slaže u tvrdnji da je Lenjin u razdoblju od 1901. do 1903. oblikovao sopstvenu verziju marksizma, koja se u trima tačkama razlikuje od glavne teorijske struje u doba Druge internacionale i koja se pokazala izuzetno uspešnom u borbi za vlast. Prvi značajniji otklon od standardne marksističke teorije onoga doba je Lenjinova teorija partije. U knjizi Šta da se radi? (rus. Что делат, 1902) Lenjin je napao doktrinu „ekonomizma“ — rusku varijantu britanskog sindikalizma koja je radnički pokret poistovetila sa pokretom radnika. Takva formulacija nije ostavljala prostora za avangardnu ulogu partije (komunističke — tada se još zvala socijaldemokratska), niti za svesno preoblikovanje društva prema revolucionarnom obrascu Marksove i Engelsove teorije. Lenjin je dobro uočio da radnička klasa ne haje za grandiozne ideje socijalističkih vizionara, nego je orijentisana pre svega na poboljšanje životnih uslova. Ili, po frazeologiji onoga vremena: „radnička klasa može proizvoditi samo buržoasku svest“. Sam je Lenjin u više navrata tako ustrojenu avangardu partijskih aktivista uporedio sa isusovcima („Mi smo mladoturci komunističke revolucije s nečim jezuitskim u sebi...“), najagilnijim redom katoličkog prozelitizma. Istorijske okolnosti koje su dovele do tih formulacija su: na 2. kongresu Partije 1903. došlo je do raskola na radikalnu levicu ili boljševike, i na demokratskiji orijentisanu srednju struju ili menjševike. Glavna tačka spora je bila upravo uloga Partije i njen uticaj. Dok su menjševici željeli masovniju, demokratsku, ideološki heterogeniju i šire zasnovanu socijaldemokratsku stranku, nalik već postojećima u zapadnoj Evropi — Lenjin je zamislio socijalističku partiju kao organizaciju profesionalnih revolucionara: ideološki monolitnog posednika „ispravne“ doktrine i teorijske svesti. Po njemu, budući da je vlasnik i nosilac autentične proleterske svesti, partija je faktički nezavisna u raspoloženju i idejnim previranjima u stvarnom proletarijatu. Tako zasnovana partija je, po Lenjinovom mišljenju, najbolji i adekvatni tumač autentičnih interesa proletarijata — šta god empirijski proletarijat o tome mislio. Štaviše: lenjinistička partija ne samo da „ispravno“ tumači prave interese proletarijata, nego ih, takoreći, stvara i implantira u konfliktnu društvenu stvarnost. Lenjin kao filozof[uredi | uredi izvor] Među duhovnim strujanjima na prelazu iz 19. u 20. vek, a koja su izazvala odjek u ruskoj — najviše boljševičkoj — sredini, važan je bio empriokriticizam austrijskih filozofa i fizičara Riharda Avenariusa i, u nešto modifikovanom obliku, Ernesta Maha. Dok je ovaj drugi važniji u istoriji nauke kao teorijski uticaj na Alberta Ajnštajna i neke druge fizičare, Avenarius je snažnije (i kratkotrajnije) obeležio rusku duhovnu kulturu na početku 20. veka. Osnovni pogled na svet obojice filozofa bio je scijentizam, radikalni antimetafizički stav i odbojnost prema tada snažnom neokantizmu koji se koncentrisao oko analize međuigre odnosa pojmova ljudskog iskustva kao skupa psihičkih sadržaja i „stvarnog“ supstrata empirijske stvarnosti. Empiriokriticizam je odbacivao taj polaritet kao pseudoproblem. Međutim, zbog više činilaca, među kojima su nezanemarljivi bili protivrečnosti i dvosmislenosti u formulacijama osnivača empiriokriticizma, u ruskoj verziji empiriokriticizam je poprimio neobične oblike. Njegovi glavni protagonisti su bili Aleksandar Bogdanov i Anatolij Lunačarski, obojica istaknuti boljševički funkcioneri. Bogdanov (koji je bio jedan od nekolicine najvažnijih boljševika) je između 1904. i 1906. objavio veoma opsežnu knjigu Empiriomonizam, dok je Lunačarski 1908. učestvovao u projektu „bogograditeljstva“ — esencijalno radikalno humanističkog pokreta s primesama ničeanstva. U ruskoj emigraciji, osuđenoj na političku paralizu posle poraza revolucije 1905, došlo je do raznih eklektičkih ideoloških strujanja i bujanja spisateljske delatnosti koja je nameravala da upotpuni filozofsku stranu marksizma — zapravo, poznate tekstove Fridriha Engelsa — tada popularnim i trendovskim misaonim pokretima i idejama. Lenjin je žestoko reagovao na takve pokušaje, a rezultat je bila njegova knjiga Materijalizam i empiriokriticizam 1909. godine. On, koji nije imao pravih interesa ni vremena za filozofska pitanja, prihvatio se čitanja stručne literature i pisanja polemičke knjige uglavnom iz dva razloga: glavni trend boljševičke ideologije je bila rastuća idejna uniformnost koja nije dopuštala nikakvo koketiranje s religijom niti provokativnim, potencijalno skliskim spekulacijama; međutim, još je važnije bilo poimanje marksizma kao sveobuhvatnog i samodovoljnog pogleda na svet, kome na društvenim, filozofskim, ekonomskim i političkim poljima nisu potrebne nikakve dopune ni „usavršavanja“. Lenjin je napao ruske empiriokritičare i njihove nemačko-austrijske prethodnike kao protagoniste opskurantizma i ideološke kolaboracioniste s buržoazijom; postavio je princip „partijnosti u filozofiji“ (tj., tražio je monolitnost u pogledu na svet i tvrdio da su filozofska propitivanja znak idejno-političke nepouzdanosti i kompromiserstva); podelio je celu zapadnu filozofiju na materijalizam i idealizam — materijaliste je proglasio društveno naprednima, a idealiste nazadnima. Uz to je išlo mnoštvo drugih pojednostavljenja, pokazatelja piščeve nezainteresiranosti za filozofsku problematiku kao takvu. Materijalizam i empiriokriticizam je, sudeći po eminentno stručnim kriterijumima, bezvredno amatersko delo.[traži se izvor] Međutim, ono je u istoriji ne samo filozofije, nego duhovne kulture uopšte, veoma važan tekst. U sovjetskoj državi je ta knjiga imala kanonski status konačnog filozofskoga izraza u istoriji, s daleko zlokobnijim naslednikom u legendarnom Kratkom kursu SKP-B (kolektivnom delu nastalom pod Staljinovim nadzorom). Sam Lenjin nije mario za sudbinu svog filozofskog obračuna: budući da je empiriokriticizam nestao još pre početka Prvog svetskoga rata, Bogdanov napustio politiku, a Lunačarski se vratio u okrilje ortodoksije — za Lenjina je cela zavrzlama, čim više nije imala političke reperkusije, prestala da bude interesantna. Doduše, tokom 1914—1915, u razdoblju smanjenog političkog manevarskog prostora, Lenjin se prihvatio čitanja Hegela i zapisivao marginalije uz njegovu Logiku. Te zabeleške su kasnije objavljene pod naslovom Filozofske sveske. U Sveskama se ne radi o razrađenoj filozofskoj doktrini, već je u nizu intrigantnih aforističkih zapažanja i komentara Lenjin revidirao veliki deo svojih grubih i pojednostavljenih stavova iz prethodnog razdoblja; to delimično svedoči i o svojevrsnoj fascinaciji hegelovskom dijalektikom. Međutim, iako je u Sovjetskom Savezu ta knjiga imala izvesnu ulogu u razdoblju posle Lenjinove smrti, nije mogla da poništi razorni uticaj Materijalizma i empiriokriticizma koji je dobio status sume filozofije. Prvi svetski rat i zapečaćeni voz[uredi | uredi izvor] Lenjin tokom Prvog svetskog rata Izbijanje Prvog svetskog rata dovelo je do kraha mnogih iluzija o anacionalnosti proletarijata, što je bila jedna od glavnih Marksovih ideja i socijaldemokratskih dogmi. Stvarnost je pokazala ne samo da radnici imaju domovinu, nego da je štaviše radništvo industrijalizovanih zemalja najdelotvornija vojna grupacija u vojskama zaraćenih zemalja. Međutim, Lenjin je odbio da se okrene ruskim interesima, kao što je učinila većina socijalista (npr. Plehanov). Vodio je politiku tzv. „revolucionarnog defetizma“ ili čekanja povoljne situacije da se ratni zanos istroši u ratnom zamoru, što bi po njemu moglo biti pogodan trenutak za revoluciju. Prekinuo je veze s vođama Druge internacionale i pokušao da okupi socijaliste-internacionaliste na konferencijama u švajcarskim gradovima Cimervaldu 1915. i Kinthalu 1916. godine. Tokom rata Lenjin je napisao i jedan od svojih najvažnijih tekstova, Imperijalizam kao najviši stadijum kapitalizma, 1917. U toj studiji, utemeljenoj na velikom delu nemačkog ekonomiste i političara Rudolfa Hilferdinga, Lenjin ističe ulogu monopolizacije i globalizacije finansijskog kapitala i postavlja strategiju revolucionarne borbe u za marksiste novonastalim okolnostima: umesto standardnog oslonca na proletarijat razvijenih zemalja, ruski marksista je ukazao na to da je komunistička revolucija verovatnija u delimično proleterizovanim zemljama u kojima je eksploatacija izuzetno žestoka, i da se revolucija mora temeljiti na vezi proletarijata i seljaštva i iskoristiti eksplozivnu smesu niza protivrečnosti, od nacionalnih do socijalnih: sam je proletarijat, posebno zapadnih industrijalizovanih zemalja, iako i dalje (bar u teoriji) glavna nada marksističkih pravovernika, u Lenjinovoj vizuri bio nesposoban i za početak revolucije i za njenu pobedu. Lenjin je veliki deo vremena do ruske revolucije februara 1917. proveo u ideološkim nadmetanjima, a katkad i saradnji u pojedinim pitanjima sa starim političkim poznanicima, menjševicima. U samoj carskoj Rusiji su niz poraza u ratu, veliki gubici u ljudstvu, privredna kriza i osiromašenje, pad autoriteta vladajućih klasa i opšti kolaps sistema doveli do masovnih štrajkova (9. marta preko 200.000 štrajkača u Petrogradu) i stvaranja radničkih veća („sovjeta“) u martu 1917. (ili u februaru po starom, julijanskom kalendaru). Car Nikolaj II abdicirao je 15. marta i obrazovana je vlada kneza Georgija Lavova pod glavnim uticajem liberalne stranke, kadeta (konstitucionalne demokrate). U zemlji su vladali nestabilnost, politička radikalizacija i previranje, jer su različite društvene, nacionalne i političke struje konačno došle do slobode izražavanja.[4] Lenjin je došao u Petrograd u specijalnom vozu. Naime, nemačke vlasti su želele da izbace Rusiju iz rata, a bilo im je dobro poznato da se Lenjin, kao i njegove pristalice, bori za izlazak iz rata. Tu su nemačke imperijalne vlasti imale svoj interes u okončanju rata na istoku, da bi prebacili snage na zapadno bojište. Lenjin je znao za njihove kalkulacije i iskoristio ih: uspeo je da dogovori da zajedno sa nekoliko desetina pristalica (među njima su bili i budući boljševički prvaci Grigorij Zinovjev i Karl Radek) dobije finansijsku pomoć Nemačke i obezbeđen prolaz ekstrateritorijalnog voza, posebne kompozicije koja se, pošavši iz Švajcarske, smela zaustaviti u Nemačkoj samo zbog nabavke namirnica — voz su pratila dva nemačka oficira i nekoliko vojnika. Stigli su na Finsku stanicu u Petrogradu za manje od dva dana. Kao što je napisao austrijski romanopisac i biograf Stefan Cvajg: „Milioni ubilačke tanadi ispaljeni su u svetskom ratu... Ali nijedan metak nije bio dalekometniji i nije odlučnije delovao na sudbinu novije istorije nego taj voz koji je nabijen najodlučnijim revolucionarima veka, u tom času jurnuo od švajcarske granice preko čitave Nemačke da bi stigao u Petrograd i onde razbio poredak vremena.“ Komunistički puč, revolucija i građanski rat[uredi | uredi izvor] Lenjin je 17. aprila, dan nakon dolaska u Rusiju, vozom punim zlata koje mahom bilo obezbeđeno od strane bankarske porodice Šif (jednom prilikom se i sam Jakob Šif, glava bogate dinastije hvalio na samrti kako je finansirao pad Ruske imperije) i od strane skandinavskih političkih partija pre svega Švedske, kao i drugova komunista iz Švajcarske pred vodećim partijskim službenicima pročitao referat poznat pod nazivom Aprilske teze. Osnovne teme tog slavnog političkog programa su sledeće: odbijanje podrške privremenoj vladi, traženje da Rusija izađe iz rata, projekat vlasti sovjeta i uništenja parlamentarizma, ukidanje vojske i policije, obnova Internacionale, promena naziva Socijaldemokratske partije u komunističku, konfiskacija zemlje veleposednika. Osim vidno utopijskih delova, taj program je uglavnom pogodio želju većine naroda — posebno u dve tačke: izlazak iz rata i podela zemlje. Većina menjševika (a i boljševika) se protivila većini teza koje je interpretirala kao Lenjinov radikalizam, voluntarizam i avanturizam. Međutim, u julu je Lenjin povukao poziv za sovjetskom vlašću: u sovjetima su menjševici i eseri imali premoć, pa bi vlast sovjeta bila, esencijalno, neboljševička. Kasnije su komunisti tvrdili da su u sovjetima imali „dubinsku većinu“ — što je, orvelovskim jezikom, priznanje da su bili u manjini. U julu dolazi, pod maskom demonstracija, do prvog neuspelog boljševičkog puča. Pod pretnjom hapšenja, Lenjin je pobegao iz Petrograda i skrivao se na selu, emigrirao u Finsku, vodio Partiju iz ilegale i napisao jedan od svojih najpoznatijih tekstova: Država i revolucija, utopijski anarhoidni spis u kojem ocrtava državu budućnosti kojom neposredno upravljaju mase i naoružani narod — u snažnoj suprotnosti sa svim što je napisao o toj temi i pre i posle (sam je Lenjin ubrzo odbacio Državu i revoluciju kao posebno anarho-sindikalističko zastranjenje). Vlada liberala Aleksandra Kerenskoga, nesposobna da donese odluku o izlasku iz rata i izložena pritiscima levih i desnih, carističkih radikala, tonula je u haos zajedno s celom zemljom, čemu je doprineo i neuspeli puč carističkog generala Kornilova. Oktobra 1917, Lenjin je procenio da je dozrelo vreme za odlučujući udar: boljševici su imali većinu u sovjetima (posebno u najvažnijem, Petrogradskom), njihov uticaj u mornarici i vojsci je rastao tako da su imali efektivnu kontrolu nad značajnim delom oružane sile; nasuprot tome, liberalna, menjševička i eserska opcija su slabile u vrtlogu dezorijentacije i neodlučnosti. Pod Lenjinovim vođstvom boljševici su 25. oktobra po starom, julijanskom kalendaru (7. novembra po novom, gregorijanskom) izveli puč u Petrogradu i preuzeli vlast uz minimalne žrtve. Nešto snažniji otpor nije sprečio da i Moskva dođe pod komunističku kontrolu 15. novembra. Relativno lak način preuzimanja vlasti kao da je potvrdio Lenjinova predviđanja o tome kako se „vlast kotrlja ulicama, samo je treba uzeti“. Drugi sveruski kongres sovjeta sazvan je 8. oktobra 1917. Boljševici, koji su upravljali radom kongresa i određivali njegov tok, ustanovili su Sovjet narodnih komesara kao vrhovno državno telo, a Lenjin je imenovan za predsednika Sovjeta, postavši tako poglavar nove države u nastajanju. Prvi Lenjinovi potezi bili su predlozi o tromesečnom primirju s Nemačkom i ukidanju privatnog vlasništva nad zemljom. Oba su usvojena, i boljševici su počeli nacionalizaciju i pregovore s carskom Nemačkom. Lenjin je isto tako ustao protiv tajne diplomatije i objavio mnoge tajne sporazume koji su sklopili zapadni saveznici kao što su Londonski ili Sajks-Pikotov sporazum.[5] Međutim, raspad ruske vojske, prodor Nemaca, i okupljanje protivkomunističkih snaga uvukli su ih u vrtlog građanskog rata koji su, nemalim delom, i sami izazvali uzurpacijom vlasti. Lenjin je naumio da sklopi mir s Nemcima po svaku cenu: bio mu je potreban manevarski prostor kako bi konsolidovao boljševičku vlast, dok su nacionalni i internacionalno-revolucionarni interesi morali da budu, privremeno, stavljeni u drugi plan. Tome se žestoko protivila većina u komunističkom vođstvu (Buharin, Trocki, Zinovjev..), koji su u tome videli kako izdaju ruskih nacionalnih, tako i međunarodnih proleterskih interesa. Ipak, niz vojnih poraza je pokazao da je Lenjin bio u pravu: sovjetski je vođa na kraju uspeo da slomi otpor većine u partiji i prisili ih na, za Ruse, ponižavajući mir u Brest-Litovsku 3. marta 1918, po kojem je Nemačkoj ustupljena kontrola nad Finskom, Poljskom, Ukrajinom i baltičkim zemljama — Letonijom, Litvanijom i Estonijom. Nemačka vojna sila je stala, a Lenjin se usredsredio na učvršćenje boljševičke vlasti u Rusiji. Sam Brest-Litovski sporazum je postao bezvredan nakon poraza carske Nemačke u Prvom svetskom ratu novembra 1918. Lenjin drži govor U samoj zemlji se sukob zahuktavao. Lenjin je već u novembru 1917. sazvao izbore za Zakonodavnu skupštinu na kojima su boljševici dobili tek 25% glasova. To su bili u dotadašnjoj ruskoj istoriji jedini neposredni, opšti i regularni izbori, i to u trenutku kada su boljševici bili na vrhuncu popularnosti, koja još nije bila totalitaristički kontrolisana. Ipak, budući da ta slika stvarnosti, a pogotovo posledice koje bi morale slediti da se poštovala demokratska praksa, nisu odgovarali komunistima, naoružani mornari u boljševičkoj službi su rasterali skupštinu i tako okončali rusku parlamentarnu demokratiju. To je savršeno odgovaralo Lenjinovim idejama, formulisanim bar deceniju ranije, o tome kako partija bolje od naroda zna šta su „pravi“ narodni interesi — nezavisno od toga kakav je stav naroda, i sviđalo mu se to ili ne. Ipak, to ne znači da su boljševici imali politički artikulisanu većinu protiv sebe. Političke analize pokazuju da su, verovatno, tokom 1917. i u sledećim godinama, imali podršku aktivne i politički agresivne, relativno brojne manjine, pa su tu podršku maksimalno iskoristili u slamanju otpora atomizovanih protivnika na celom spektru, od carističkih generala do levičarskih anarhista i umerenijih socijalista. Takođe, Lenjinove predstave o prirodi vlasti menjale su se tokom rata i revolucije: od početne zamisli o savezu seljaštva i radništva, preko prebacivanja težišta na radništvo, obeleženog aluzijama na podređivanje seljaštva industrijskom radništvu („diktatura proletarijata“), do fokusa na Partiju kao jedinu pouzdanu političku silu nezavisnu i od radnika i od seljaka. I na planu strategije internacionalne revolucionarne borbe praksa je donela otrežnjenje: prvobitno su glavne nade polagane u izbijanje komunističkih revolucija u zapadnoj Evropi (posebno Nemačkoj), međutim, slom nekoliko pokušaja komunističkih pučeva (Mađarska, Nemačka), i poraz u invaziji na Poljsku, prisilio je boljševike da se koncentrišu na situaciju u sopstvenoj zemlji. Priroda vlasti je bila jasna: u decembru 1917, Lenjin je potpisao dekret o uspostavljanju Čeke („Чрезвичајнаја комиссија“ — Vanredna komisija), političke policije izuzetno širokih ovlašćenja koja je postala glavni instrument terora nad stvarnim i zamišljenim protivnicima. U deportacijama u konclogore, streljanjima talaca i odmazdama, rekvizicijama i slično stradali su pripadnici svih slojeva ruskog društva: aristokrate, inteligencija, radništvo, seljaštvo. Po različitim procenama Čeka je pogubila od 100.000 do 250.000 ljudi. Građanski rat se razmahao od 1918. i u tom haotičnom sukobu su se izdvojile dve snage: „Crveni“ ili boljševici i „Beli“, heterogenog sastava u kojem su dominirali caristički ruski nacionalisti, ali su učestvovali i socijalistički antiboljševički revolucionari. „Crveni“ su bili organizovani u „Crvenu armiju“, ideologizovanu komunističku vojsku uspostavljenu januara 1918. godine. Razjedinjenost i relativno slaba podrška intervencionista iz redova sila pobedničke Antante dovele su do poraza „Belih“ do 1920. Tokom tog razdoblja, kao i neposredno posle, došlo je do velikih razaranja i žrtava: masovna smrt od gladi, stradanje u bitkama i represalijama, teror i protivteror odneli su oko 9 miliona života. Među poznatijim posebnim događajima ističu se pogubljenje cele ruske carske porodice jula 1918. (motiv je bila želja boljševika da obezglave „bele“ protivnike — smaknuće dinastije učinilo je borbu za ponovnu uspostavu dinastije besmislenom) i atentat na Lenjina 30. avgusta 1918. godine. Lenjina je gađala Dora Kaplan, pripadnica stranke Socijalista-revolucionara. Atentatorka je smaknuta praktično odmah sledećeg dana unutar zidina Kremlja; Lenjin, pogođen sa dva metka u glavu, se oporavio nakon operacije, ali se smatra da je to ranjavanje ubrzalo njegovo telesno propadanje i doprinelo pojavi paralize. Lenjin i Staljin 1922. godine Nekoliko pojava je snažno obeležilo slom građanskog društva i uspostavljanje sve snažnijeg totalitarnog komunističkog režima: ironijom sudbine, Lenjin, koji je na vlast došao obećavajući mir, izlazak iz rata i prestanak krvarenja, bio je uzrok (ili najvažniji između više uzroka) daleko većeg prolivanja krvi i nesrazmerno snažnijih patnji — broj smrti u periodu njegove vlasti višestruko je premašio gubitke carske Rusije u Prvom svetskom ratu; boljševici su uveli tzv. „ratni komunizam“ ili nasilni ideologizovani ekonomski sistem koji se svodio na terorističku rekviziciju žita i hrane, organizaciju socijalističke privrede kao potpuno centralizovanog sistema bez tržišta i razmene dobara — taj „eksperiment“ je doveo do velikih gladi (od 3 do 5 miliona mrtvih), nasilja u eksploataciji seljaštva i kolapsa društva koji bi verovatno oduvao i boljševike s vlasti da Lenjin nije uspeo u proleće 1921. da napravi zaokret i uvede tzv. „NEP“ ili Novu ekonomsku politiku, koja je dopustila ograničenu razmenu dobara i dovela do kakvog-takvog oporavka zemlje: predstavljala je i priznanje poraza socijalističke privrede, koja je u svom radikalnom obliku oterala u smrt milione ljudi; iz zemlje je pobeglo i proterano oko 2 miliona ljudi, od autentičnih protivnika boljševičkoga režima do imaginarnih sumnjivaca; komunisti su okupirali neruske zemlje u kojima su na vlasti bile neboljševičke stranke i snage (Gruziju, Ukrajinu...) opravdavajući to potrebama „proleterske revolucije“ — iako se njihova vlast u pogledu nacionalnog pitanja nije, početkom 1920-ih, mogla redukovati na puki produžetak carskog ugnjetavanja, nije sporno da je totalitarni karakter boljševičke vlasti zanemario pravo nacija na samoopredeljenje — u državi u kojoj nije bilo sloboda za pojedince ili političke stranke iluzorno je bilo govoriti o istinskim nacionalnim slobodama; glavna karakteristika nove države bila je ideološka totalitarna vlast komunističke partije (boljševika) koja se predstavljala kao „diktatura proletarijata“ — ali, eksplozija koja je razorila stari poredak stvorila je u mnogim pojedincima, najzad u krugovima umetničke avangarde, skoro milenaristički zanos koji se neretko iskazivao u fantazijama o izgradnji potpuno novog društva i agresivnoj promociji svih oblika kulture koji su imali neodređeno „avangardnu“ i „revolucionarnu“ auru. Sovjetska država i Kominterna[uredi | uredi izvor] Sovjetska država je bila novost na političkoj karti sveta: ideološka diktatura temeljena na Lenjinovoj interpretaciji Marksovih postavki o društvenom sistemu. Budući da su, u prošlosti, svi pokušaji programatskog uspostavljanja bitno drugačijeg socijalnog poretka od već postojećih, ili propali ili bili geografski vrlo ograničeni ili kratkotrajni — sovjetska država, kao pobednička utopija, nije imala pravog prethodnika u istoriji. Uprkos pozivanju na baštinu pređašnjih revolucionarnih pokreta, od antičkog Spartakovog do Francuske revolucije i Pariske komune, sličnost je bila prividna: prvi put u zabeleženoj istoriji čovečanstva levi radikali su pobedili i održali vlast. Lenjin i boljševici su preduzeli niz mera za učvršćenje vlasti, od kojih je deo bio pragmatične prirode, a nemali broj je poticao iz ideološkog okvira komunističkog pogleda na svet. U Rusiji, boljševička partija je preimenovana u komunističku, pod imenom „Ruska komunistička partija (Boljševika)“, što je nedugo potom rezultovalo oštrom terminološkom diferencijacijom između lenjinističkih „komunista“ i ostalih levih stranaka marksističke orijentacije. Godine 1919, osnovana je Kominterna, što je skraćenica za Komunističku Internacionalu koja je trebalo da zameni, u očima komunista, diskreditovanu Drugu internacionalu. Po viđenju boljševika, komunistička revolucija je trebalo da se proširi i pobedi u industrijalizovanim zemljama zapadne Evrope, a Kominterna je bila uspostavljena kao baza revolucije. Vidi još[uredi | uredi izvor] Revolucionarna aktivnost Vladimira Lenjina Spisak marksističkih ekonomista lenjinizam marksizam ruska avangarda staljin

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez popustio i neke stranice su se uredno odvojile od tabaka, sve ostalo uredno! Autor: Keith Roberts, Izdavač: Grafički zavod Hrvatske - Zagreb, 1977. god. Broširan povez, 41,5 cm. Edicija Majstorska djela u velikom formatu Slike, crteži, grafike Impresionizam (franc. Impressionnisme), slikarski pokret nastao u Francuskoj 1860-ih sa velikim uticajem na umetnost u narednih pola veka.[2] Kao organizovan pokret, impresionizam je bio sasvim francuski fenomen, ali su njegove ideje i prakse usvojili i neki umetnici u Engleskoj i Nemačkoj, a imao je pristalica u Sjedinjenim Državama i Australiji.[2]. Na početku 20. veka, izvršio je presudan uticaj na umetnost avangarde u Evropi. U suštini, impresionisti su doveli u pitanje autoritet akademskog slikarstva do detalja dovršenih dela velikih razmera, u korist slikarstva kojim je izražen umetnikov neposredan odgovor na prirodu i svet.[1][2] Glavna tema najvećeg dela impresionističkog slikarstva je pejzaž, slikarski žanr koji je u ranijim tradicijama do epohe romantizma imao drugorazrednu ulogu, uglavnom kao pozađe ambicioznih scena mitološkog, hrišćanskog i istorijskog karaktera.[1] Jezgro impresionističke grupe je oformljeno 1860-ih, a ime je „dosetka” jednog kritičara koji je pisao o njihovoj prvoj izložbi održanoj u Parizu 1874. godine.[1][2] Ukupno je održano osam izložbi impresionista, poslednja 1886. godine, ujedno i trenutak kada grupa počinje da gubi koheziju, mada nikada nije ni bila zvaničnog karaktera. Pojavu impresionizma, na određeni način, najavljuju Englezi Džon Konstebl i Vilijam Tarner, iako ih se ne može smatrati neposrednom inspiracijom francuskih impresionista.[1] Francuski slikari Gistav Kurbe, i posebno Ežen Delakroa, glavna inspiracija većini vodećih slikara grupe, su prethodnica za mnoge ideje impresionizma.[1] Među najistaknutije predstavnike, a ujedno i osnivače pokreta, ubrajaju se: Klod Mone, Eduar Mane, Kamij Pisaro, Alfred Sisli, Edgar Dega i Ogist Renoar.[2] Nemački impresionizam predstavljaju Lovis Korint (Lovis Corinth), Maks Liberman (Max Liebermann), Leser Uri (Lesser Ury) i Maks Zlefogt (Max Slevogt) čiji je spontani pristup svetlu i atmosferi u svom ranom delu nagovestio Adolf fon Mencl.[2] Odlike stila i istorija impresionizma Grupa francuskih umetnika u Parizu je 1874. godine organizovala nezavisnu izložbu slika u galeriji-ateljeu velikog fotografa Nadara, sa očiglednom namerom da se predstavi publici izvan okvira zvaničnog Salona u organizaciji Francuske akademije umetnosti.[1] Klod Mone, jedan od učesnika izložbe, izložio je sliku pod imenom Impresija, rađanje sunca (Muzej Marmotan Mone, Pariz).[1] Izraz „impresionizam” je kovanica Luja Leroja, neblagonaklonog kritičara satiričnog lista Šarivari, koji je posetio izložbu održanu u galeriji velikog fotografa Nadara, i pronašao reč u imenu pomenute slike Kloda Monea, te svoju recenziju naprosto naslovio „Izložba impresionista”.[1][2] Opisujući sliku koja mu je poslužila za naslov njegovog članka, Leroj je napisao: Tapeta u svom začetnom stanju izgleda dovršenije od ovog morskog pejzaža. — Luj Leroj, 1874 Ime impresionizam je brzo široko prihvaćeno među kritikom i publikom, ali ga niko od umetnika na koje se odnosio nije odmah prihvatao, jer je korišćeno za opis vrlo različitih slika i slikovnih pristupa. Međutim, ova takoreći „dosetka kritičara” je postala ime jednog od najznačajnijih pokreta umetnosti s kraja 19. veka. Godinama kasnije Mone je ispričao priču koja stoji iza imenovanja slike i gužve koja je zbog toga nastala: Želeli su da znaju ime slike za katalog; jer nije mogla da prođe kao „Pogled na Avr”. Odgovorio sam: „Koristite impresija.” Neko je iz toga izveo „impresionizam” i tada je počela zabava. — Klod Mone Slika, Impresija, rađanje sunca, predstavlja romantični sklad neba i vode, primer atmosferske rastopljenosti koja karakteriše impresionizam. To je tanka svetloplava koprena kroz koju se probilo ružičasto-bledocrveno sunce koje se rađa. Odrazi u vodi su naznačeni kratkim, isprekidanim potezima kičice, ali slika kao celina nema ničeg od optičkih svojstava, naučne analize koje će kritičari i istoričari uskoro pripisati tom pokretu. Prve impresioniste su manje zanimale naučne teorije o svetlosti i boji od jednostavnog ali neodoljivog doživljaja prirodnog sveta, viđenog neposredno, u sjaju pune sunčeve svetlosti ili u hladnom i čarobnom tajanstvu zore ili sutona. Tek kasnije će neoimpresioniste — Žorža Seraa, Pola Sinjaka i, neko vreme, Kamija Pisara — opčiniti neka nova otkrića u naučnom percipiranju boje slike. Za Monea je slika Impresija, rađanje sunca, bio pokušaj da se uhvate prolazni vidovi jednog promenljivog trenutka, možda više nego ijedna njegova druga slika do kasnih serija venecijanskih prizora ili Lokvanja. Praktično je nemoguće pronaći jedinstvenu definiciju koja bi obuhvatila čitav spektar slikarskih pristupa koji se obično opisuju kao „impresionizam”.[1] Ipak, klasičan primer jednog impresionističkog pejzaža poseduje određene osobine koje se mogu lako uočiti: relativno je malih razmera; po akademskim standardima nedosledan po pitanju kompozicije; uglavnom je slikan napolju („plen-er”, fr. plein-air, ili „plenerizam” i „slikanje pred motivom” fr. peinture sur le motif) a ne u ateljeu; opšti kolorit slike odlikuju svetli tonovi boje sa komplementarnim kontrastima, a potezi kičicom su slobodni i maštoviti ne sledeći klasične obrasce lokalne boje i tonskog rešavanja oblika.[1] Uzevši u obzir ove činioce i razmotrivši istorijski kontekst i intelektualni i društveni okvir u kom se pokret pojavio, moguće je doći do određene definicije impresionizma i njegovih stvarnih dometa. Među učesnicima prve kolektivne izložbe impresionista, 1874. godine, su bili: Klod Mone, Kamij Pisaro, Pjer Ogist Renoar, Alfred Sisli, Edgar Dega, Pol Sezan i Berta Morizo.[1] Ovih sedam umetnika, zajedno sa Eduardom Maneom – koji nije učestvovao na ovoj, ali ni na jednoj drugoj izložbi grupe – generalno se smatraju vodećim slikarima impresionizma, mada po metodu rada, tehnici i izboru teme svojih slika, Dega i Mane se znatno razlikuju od ostalih. Veza između ovih umetnika se uspostavila u deceniji 1860-ih. Mone, Renoar, Sisli i Frederik Bazij su se upoznali 1862. godine u ateljeu akademskog slikara Šarla Glejra. Mone je upoznao Pisara oko 1860, a Sezan je uspostavio kontakt s grupom oko 1863. godine. Godine 1863. u Salonu odbijenih (Salon des Refusés), pod zvaničnim pokroviteljstvom francuske države, organizovana je izložba umetnika čija su dela odbijena za zvanični Salon iste godine. Tu je bio i Maneov Doručak na travi, posebno bitna slika za impresioniste koja je poslužila kao polazna tačka za ujedinjenje njihovih ciljeva i delovanja.[1] Krajem 1860-ih, Mane i Dega su održavali blizak kontakt sa ostalim impresionistima preko pariske kafane Gerboa, mesta gde su se ovi umetnici sastajali i razmenjivali mišljenja i ideje o svojoj umetnosti. Do 1870. godine svi impresionisti su se redovno prijavljivali na zvanični Salon, ali, nakon određenog početnog uspeha, njihova dela su sistematski odbijana. Jedan projekat Monea i Bazila iz ovog perioda, može se uzeti kao začetak ove izložbe iz 1874. godine. Zbog francusko-pruskog rata 1870. godine, početna grupa impresionista se raspala. Mone i Pisaro su potražili utočište u Londonu, a Bazij je poginuo na frontu. Nakon ukidanja Pariske komune 1871. godine, vratili su se zajedno u Pariz i odlučili da se više ne prijavljuju na izložbe Salona. Jedino je Mane, koji nikada nije ni učestvovao na izložbama impresionista, nastavio da prijavljuje svoja dela za Salon. Izložbe grupe impresionista su pod različitim imenima održane 1874. 1876. i 1877, godišnje između 1879. i 1882, a poslednji put 1886. godine. One su bile središte zajedničkog delovanja grupe, ali su se njihovi umetnički ciljevi i ideje o izlaganju postepeno sve više udaljavali. Na poslednjoj izložbi održanoj 1886. godine, izlagali su samo Dega, Berta Morizo i Pisaro od umetnika koji su činili početni krug, zajedno sa novim mlađim umetnicima, Gogenom, Seraom i Sinjakom. Između 1868. i 1883. godine, članovi grupe su takođe ponekad slikali zajedno, posebno pejzaže u dolini Sene na severozapadu Pariza, neretko i iste motive; Sisli, Renoar i Mane u Aržanteju gde je živeo Mone između 1872. i 1878. godine; Sezan, a kasnije i Gogen u Pontoazu gde je živeo Pisaro između 1872. i 1882. godine. Ovi radni kontakti ujedno sa zajedničkim delovanjem u Parizu, dali su njihovom slikarstvu određeni sklad u stilu i cilju u deceniji 1870-ih. Neki umetnici su ostali bliski zbog ličnog prijateljstva koje su tako razvili, posebno Mone, Renoar i Pisaro, ali je većina posle 1880. godine krenula vlastitim umetničkim putem. Većina manjih pejzaža koje su impresionisti izlagali 1870-ih, izgledaju u potpunosti nastali u prirodi, pred motivom slikanja. Umesto da slikaju u ateljeu, kao svi prethodni pejzažisti koji su tako stvarali velike slike za izlaganje, nastale na osnovu malih skica iz prirode, impresionisti su te svoje, za tadašnji standard „male” pejzaže smatrali gotovim delima za izlaganje, pridajući naročitu važnost spontanom zapisu prirode. Za primer mogu poslužiti određena dela izložena na prvoj izložbi impresionista iz 1874. godine: Impresija, rađanje sunca i Divlji makovi od Monea, Žetva od Renoara i Mraz od Pisara. Međutim, slikanje napolju, u prirodi, nije bila novost sama po sebi. Skiciranje pejzaža uljem u prirodi je bila standardna praksa usavršavanja francuskih pejzažista najmanje od kraja 18. veka, što je očigledno u manjim studijama pejzaža Pjera Anrija Valensijena nastalim u deceniji 1780-ih (Svi primjeri danas u Luvru). Ponekad je Valensijen skicirao isti motiv pod različitim metereološkim uslovima kao što će kasnije činiti Mone. Na početku 19. veka u Engleskoj je postojala slična tradicija skiciranja u prirodi u slikarstvu Džona Konstabla (Primeri u Muzeju Viktorija i Albert u Londonu). Međutim, ove male studije nisu bile predviđene za izlaganje, već se radilo o spontanom zapisu svetlosti i motiva koji bi umetnik kasnije koristio za ambicioznije kompozicije nastale u ateljeu i koje je na kraju izlagao publici. Ipak, postepeno su umetnici sve više cenili ove spontane skice i studije nastale u prirodi i na čistom vazduhu (plen-er). Nekoliko puta je Kamij Koro u Salonu izlagao skice i studije nastale neposredno pred motivom, umesto uobičajenih kompozicija koje je stvarao u ateljeu, a Dobinji je u decenijama 1850-ih i 1860-ih izlagao velike pejzaže koji su najvećim delom slikani u prirodi. Ova francuska tradicija predstavlja ishodište za kasnija dela impresionista. Vrlo malo je verovatno da su francuski impresionisti imali znanja o sličnim pokušajima engleskih prerafaelita između 1848. i 1856. godine. U svojim prvim studijama u prirodi, Pisaro i Berta Morizo su uzor našli u delu Kamija Koroa, a Moneovi neposredni mentori su bili slikari Ežen Boden i Johan Bartold Jongkind, koji su ga savetovali dok je slikao na obali blizu luke Avra. Ni jedan ni drugi nisu isključivo slikali u prirodi, ali se Boden zalagao da se slika na osnovu života i prirode kad god je to moguće, ili barem, po njegovim rečima, „dok je utisak (iz prirode) još uvek svež”. Jongkind je rutinski slikao akvarele, a povremeno 1860-ih, i uljane skice istih motiva. Mone je 1864. godine ponosno govorio da je naslikao sliku „u potpunosti pred motivom” (sur le motif), ali dela koja je prijavljivao za izložbe Salona u deceniji 1860-ih, sa možda jednim izuzetkom, slikao u ateljeu. Njegov jedini pokušaj slike većeg formata neposredno pred motivom, Žene u vrtu (1866), nije se više ponovio, a kada se 1870. godine poslednji put prijavio za Salon, poslao je dela nastala u ateljeu i uveličana na tradicionalni način, na osnovu skica iz prirode. U deceniji 1860-ih i drugi mladi impresionisti za Salon prijavljuju dela većih dimenzija slikana u ateljeu, takođe uveličane verzije studija „pred motivom”. Vremenom je impresioniste sve više opsedala ideja slikanja u prirodi. Naizgled je Sisli izložio dve takve slike u Salonu 1870. godine (jedna je bila Kanal Sen Marten, Muzej teniskog terena u Parizu), a grupne izložbe iz perioda 1870-ih su dala očekivani izlaz tim delima. U isto vreme Mane, pod uticajem Monea i drugih slikara grupe, slika manja uljana platna u prirodi, na primer Klod Mone u svom čamcu-ateljeu (1874; Nova pinakoteka u Minhenu), ali je ambicioznija dela predviđena za Salon i dalje slikao u ateljeu (na primer, U zimskom vrtu, 1878–9; Nacionalna galerija u Berlinu). Dega je oduvek slikao u ateljeu. Niko od impresionista, sa izuzetkom Sislija, nije se isključivo ograničio na manja dela nastala neposredno pred motivom. Na izložbama grupe, Mone je izlagao i donekle dekorativna platna, kao na primer Japanka, 1876; Muzej lepih umetnosti u Bostonu), a Renoar iz današnje perspektive bitnu sliku impresionizma kao Bal u mlinu Galet (1876; Muzej teniskog terena u Parizu). Moguće je da i Pisaro koristio atelje tokom cele decenije 1870-ih za svoja ambicioznija dela (na primer, Obala Bu u Ermitazu, Pontoaz, 1877; Nacionalna galerija u Londonu). Posle 1880, većina impresionista je sve više uviđala nedostatke slikanja u prirodi neposredno pred motivom, posebno zbog činjenice da će se slike kasnije izlagati i posmatrati u enterijeru pod drugačijim svetlom, ali i zbog iskustava u vezi promenljivih čudi prirode i očigledne nemogućnosti da se načini neposredan zapis fenomena onako kako je to slikar na početku zamišljao. Renoar se žalio na neprestane smene sunca i oblaka, a Mone pored teškoće da se ponovo sretne sa istom kombinacijom klimatskih uslova, na nepredvidivu plimu dok je slikao na morskoj obali. Renoar je kasnije pričao kako su ga u deceniji 1880-ih frustracije slikanja u prirodi naterale da se vrati metodu Koroa, rada u ateljeu na osnovu manjih skica iz prirode (na primer kod slike Žena uređuje kosu; Sterling i Frensin Klark umetnički institut u Vilijamstaunu). Pisaro se praktično nije vratio slikanju u prirodi nakon 1880-ih, delom zbog problema s vidom, ali ponajviše zato što je, kako je kazao 1892. godine, jedino u ateljeu bio u stanju da svojim slikama pruži „intelektualno jedinstvo” kom je težio. Mone je i dalje održavao imidž slikara koji slika u prirodi, i svima koji su ga u ovom periodu intervjuisali je zaista tako i izgledalo, ali njegova pisma pokazuju da je sve učestalije koristio atelje za njihovo dovršavanje. Godine 1886. je izjavio da poslednje slike na kojima je radio, trebaju dorade u miru i tišini ateljea, a od 1890-ih većinu slika je opsežno dorađivao u ateljeu. Delom sputan sve učestalijom nemogućnošću da uhvati trenutke prirode, od naročitog značaja za njegovo slikarstvo, Mone je isto kao i Pisaro, krenuo da istražuje jednu novu vrstu jedinstva u svojim kompozicijama, trajnije i „ozbiljnije kvalitete” od onih koje je dobijao slikanjem napolju neposredno pred motivom. Ni pre ni kasnije od impresionista, nije se pojavio neki umetnički pokret koji bi tako visoko cenio slikanje pred motivom u prirodi, ali, paradoksalno, upravo je takvo iskustvo ono što je većini impresionista pokazalo da istinsko slikarstvo postavlja zahteve na koje se nije moglo sasvim uspešno odgovoriti spontanim skicama prolazne prirode. Pokret nastaje šezdesetih godina XIX veka, kada je Eduard Mane izložio dva remek-dela: „Doručak na travi“ (1863) u Salonu odbijenih i „Olimpiju`“ (1865) u zvaničnom Salonu. Obe slike su izazvale oštru reakciju građanskog ukusa koji se temeljio na delima velikih akademičara kakvi su bili Kabanel i Delaroš. Međutim, pored revoltiranog građanstva, oko Manea se okupila grupa mladih slikara, koja je u to vreme učila na Akademiji Suis i Ateljeu Gler. U tom krugu, koji se od 1866. okupljao u kafani Gerbua, nalazili su se gotovo svi budući impresionisti: Klod Mone, Kamij Pisaro, F. Bazil, Ogist Renoar, Edgar Dega, Pol Sezan. Pored njih, i književnici Emil Zola i Astrik, kao i kritičari Duranti i Dire. Počela je da se oblikuje ideja o novom pravcu. Grupa je sebe nazvala „Anonimno udruženje slikara, vajara i gravera’’. Posle francusko-pruskog rata mladi su se odvojili od Manea, i prvi put kao grupa izložili 1874. u ateljeu fotografa Feliksa Nadara, na Kapucinskom bulevaru. Tada je Mone prikazao svoju sliku „Impresija, rađanje sunca“. Kritika je i ovaj put bila oštra. Naziv „impresionizam“ upotrebio je Luj Leroj, kada je za list „Šarivari’’ napisao članak o izložbi. Ovaj izraz je upotrebio u podrugljivom smislu, ali se kasnije odomaćio i kod samih slikara. 1877. udruženje izlaže pod novim imenom. Impresionizam je bio izazvan nekolicinom činilaca. Umetnost renesanse je iscrpela ono što je mogla dati i iz toga se koncepta nije moglo ništa više učiniti. Drugi je elemenat pojava fotografije 1839. Luj Dager je primenjivao svoju dagerotipiju da bi se razvijalo vrlo brzo i u 20. veku već je poznata fotografija u boji. Umetničko delo prestalo je da konkuriše takmacu bez premca i ono počinje zaokret ka odvajanju i ovo odvajanje može da se prati kroz kasnije „izme“. I najzad činjenica je da je u optici definisana svetlost različitih talasnih dužina i izvršena spektralna analiza; crvena narandžasta, žuta, zelena, plava i ljubičasta - svetlost različitih talasnih dužina. Koristeći se pomoću principa poznavanja boja spektra umetnici su došli do zaključka da se bolje mogu izraziti pomoću boje nego pomoću neboja, bele i crne. Ovih 6 boja mogu se svesti na tri osnovne boje. Impresionisti su komponovali boje po principu komplementarnosti boja, sve od pojave slikara koji su to činili pomoću susedstva boja. Princip komplementarnih boja koristili su ne samo impresionisti već i fovisti. Za impresioniste ne postoji senka koja nema svetlo i crna boja ne postoji u platnu, senka se definiše čistim bojama. Impresionizam polazi od etape u kojoj se traže motivi koji su bogati svetlosnim efektima (rani Mane, Mone). No, posle se impresionisti služe tehnikom virgilizma da bi u svojoj završnoj fazi prešli na lake dodire četkicom i pointilizam. Impresioniste ne zanima predmet sam po sebi, već svetlost i svetlost nezavisna od fundamentalne boje predmeta, te je nezavisna i tekstura tkiva materijala. Impresionizam se zanima za svetlost koja predmet obavija i oblik se povezuje sa atmosferom i eliminiše crtež iz slike i time i oštre konture detalja. Kod realizma postoji svetlost i senka koja je na predmetu, međutim, kod impresionista se i senka smatra svetlom. Dešava se da su i prvi i n-ti plan dati jednakim intenzitetom a zadržava se čistota oblika i proporcija. Impresionizam je rastočio crtež - crtež je nestao i impresionizam, tražeći senzaciju za oči, je – izgubio glavu. Neki slikari su prošli kroz fazu impresionizma. Slikar Žorž Sera je pokušao da slici vrati volumen usvojivši tehniku impresionizma. To je postizao primenjujući nisko svetlo i dugačke senke. Njegovo stvaranje nazivamo neoimpresionizam ili postimpresionizam, a on ga je nazivao divizionizam. Edgar Dega prati pastelnim bojama krede ritmičke pokrete igračica i svoju je pažnju vezao za zatvoreni prostor, pa se samim tim razlikuje od impresionista tipa Kloda Monea. Kod njega svetlo definiše oblik. Impresionisti su ostavili da se oblici stope. S jedne strane, u jazu između impresionista i akademista, primećuje se postepeno nijansa kompromisa - akademisti otvaraju svoje palete primenjujući određenu luminoznost u koloritu, a metode impresionizma koje dovode do dislokacije čvrste forme i čistih optičkih eksperimenata nadoknađuju tehnički postupci gradnje slike pomoću bezbrojnih sitnih čestica primarnih boja i vraćaju slici volumen kao kod Seraa. Dega uzdiže tlo i na taj način skraćuje dubinu scene - podižući liniju horizonta. On preseca sliku po vertikali. Pod uticajem Manea bio je Anri de Tuluz-Lotrek, koji čistu boju polaže relativno kratkim potezima četke. Svoju pažnju usmerava u zatvorenom prostoru. Lotrek je bio pasionirani crtač sa snagom da u trenutku zabeleži i uhvati oblik, on ne konturira samo forme, on površinu oživljava grafičkim elementima. Volumen je kod njega manje izražen. On ritmizira boje. Išao je protiv klasične kompozicije slike, tako da on seče sliku na mestima koje mi ne očekujemo. Idući za tim da izrazi istinu, dao je slikarstvu drugi karakter. “Starao sam se da izrazim istinito, ne i glavno”. Svoju ličnost identifikuje sa svetlom. Išao je i za izvesnom deformacijom oblika da bi dao sliku svoga doživljaja. Bio je najveći majstor plakata i smatra se ocem plakata. Pol Sezan usvojio je paletu impresionista, ali je težio da slici vrati čvrstu strukturu i oblik - arhitekturu. Kratke poteze usmerava ka određenim pravcima da bi dobio na čvrstini slike i površine. Za proporciju se mnogo ne interesuje i često izvlači figure kao i El Greko. Kod njega uticaj dubine nije iluzionistički. Suprotno analitičko-optičkoj metodi impresionista, on teži za sintezom oblika i dolazi do saznanja da “je sve u prirodi oblikovano prema geometrijskim oblicima kugle, kupe i valjka. Iz ove njegove teze počinje kubizam. Iz rane faza impresionista, pored Eduarda Manea i Kloda Monea, može se pomenuti i Ogist Renoar koji slika ženske aktove i dečje glave i spada u onaj krug slikara u koji je rado priman a Cezan iako osetljiv, a po prirodi povučen, odvajao se od ostalih impresionista. Grupi koja se bavila problemom sinteze možemo priključiti i Pola Gogena i Vinsenta van Goga. Van Gog je prošao kroz nekoliko faza, najranija jeste holandska faza - prva faza kada je pokušavao kao misionar. Došavši u Pariz počinje njegov preobražaj. Iako je celog života zadržao čiste boje - boje impresionističke, on je postepeno napustio elemente impresionizma. Zadržao je kratke poteze u sistemu krivih linija i kompoziciju u sistemu komplementarnih boja. “Želeo sam da crvenim i zelenim bojama da izrazim ljudska stradanja i ljudske strasti”. Crtež je izrazit. Kod njega gore vatrometi grozničavo rasplamsalih boja. Gogen se inspiriše vitražima. Priklonio se velikim bojenim površinama i suprotstavljao ih rastočenoj impresionističkoj slici. U želji za što neposrednijim doživljavanjem prirode ide na arhipelag Tihog okeana. Dok je Van Gog anticipirao pojavu ekspresionizma, Pol Gogen je nagoveštavao pojavu fovizma. Impresionisti napuštaju atelje da bi slikali pod „vedrim nebom“. Obala reke Sene i Kanala, zajedno sa šumom Fontenblo (Barbizon), bili su glavni motivi tog novog slikarstva koje je predstavljalo prirodu preko subjektivne impresije. 1839. Ežen Ševrel je napisao knjigu „O zakonu simultanog kontrasta boje“, koju su impresionisti sa oduševljenjem čitali. Njegova istraživanja su pokazala da se svetlost sastoji od osnovnih boja: crvene, žute i plave, i od njihovih komplementara: narandžaste, ljubičaste i zelene. Zbog toga su senke slikane hladnim, a osvetljene površine toplim bojama, čime je stvoren radikalni prekid sa klasičnim slikarstvom. Impresionisti oslobađaju materiju težine i čvrstine, i transformišu energiju čiste svetlosti u razigrane vesele i senzualne pokrete boja. Esencijalni kriterijum ovog umetničkog pravca se sastoji u prikazivanju predmeta i prirode preko kolorističke analize svetlosti. Forma se menja pod uticajem svetlosti, rastapa, tako da je slika kod Monea došla do granice apstrakcije. Tako imamo čitave cikluse slika sa istim motivom slikanih u različitim fazama dana: „Ruanska katedrala“, „Lokvanji“, „Plastovi“, „Stanica Sen Lazar“. Tehniku impresionista nagovestio je još Žan-Batist-Simeon Šarden u XVIII veku, stavljajući poteze različitih tonova iste boje, ili komplementarnih, jedne kraj drugih, tako da se ton „meša“ u samom oku posmatrača. Tim divizionističkim tretmanom dobijali su iluziju treperenja svetlosti, svetlucanja vode, odsjaj. Kako bi fiksirali kratkotrajne prizore u prirodi bila im je potrebna brza tehnika, slična skiciranju. Potez postaje kratak, zapetast, brz, sličan elaboraciji kod Velaskeza, El Greka, Halsa, Goje, Fragonara. Priliv „šinoazerija“, pre svega japanskih estampi na svili i hartiji, promenio je odnos prema kompoziciji koja postaje neusiljena, poput isečka iz života. Pored svetlosti, impresionisti su istraživali i pokret, posebno Renoar i Dega. Dijapazon motiva se proširuje sa pejzaža na figure, gradski život, igranke, konjske trke, scene iz kafea, pozorišta. Dega se od ostalih impresionista razlikovao po temi, formi koja ostaje čvrsta, pri čemu nije zanemario analizu svetlosti. Polazeći od takvog tretmana boje, koji se iz početka nije dogmatski primenjivao, neoimpresionisti, čiji su glavni predstavnici Žorž Sera i Pol Sinjak, krenuli su putem naučne analize boje, da bi došli do tehnike poentilizma (ili divizionizma). Kao reakcija na impresionizam (koji je došao do faze kada je počeo da rastapa unutrašnju strukturu slike), javljaju se promene u delima Pola Sezana, [Vinsenta van Goga i Pola Gogena, budućih postimpresionista i preteča moderne. Cilj impresionizma je stvaranje perfekcionisane iluzije izgleda prirode, gde sve, pa čak i prolazni efekat svetlosti, može biti predstavljeno. Prikazivanje atmosfere i predstavljanje subjektivne impresije preko duhovnog podsticaja, određuju stilistički karakter ovog pravca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Импресионизам (франц. Impressionnisme), slikarski pokret nastao u Francuskoj 1860-ih sa velikim uticajem na umetnost u narednih pola veka.[2] Kao organizovan pokret, impresionizam je bio sasvim francuski fenomen, ali su njegove ideje i prakse usvojili i neki umetnici u Engleskoj i Nemačkoj, a imao je pristalica u Sjedinjenim Državama i Australiji.[2]. Na početku 20. veka, izvršio je presudan uticaj na umetnost avangarde u Evropi. U suštini, impresionisti su doveli u pitanje autoritet akademskog slikarstva do detalja dovršenih dela velikih razmera, u korist slikarstva kojim je izražen umetnikov neposredan odgovor na prirodu i svet.[1][2] Glavna tema najvećeg dela impresionističkog slikarstva je pejzaž, slikarski žanr koji je u ranijim tradicijama do epohe romantizma imao drugorazrednu ulogu, uglavnom kao pozađe ambicioznih scena mitološkog, hrišćanskog i istorijskog karaktera.[1] Jezgro impresionističke grupe je oformljeno 1860-ih, a ime je „dosetka” jednog kritičara koji je pisao o njihovoj prvoj izložbi održanoj u Parizu 1874. godine.[1][2] Ukupno je održano osam izložbi impresionista, poslednja 1886. godine, ujedno i trenutak kada grupa počinje da gubi koheziju, mada nikada nije ni bila zvaničnog karaktera. Pojavu impresionizma, na određeni način, najavljuju Englezi Džon Konstebl i Vilijam Tarner, iako ih se ne može smatrati neposrednom inspiracijom francuskih impresionista.[1] Francuski slikari Gistav Kurbe, i posebno Ežen Delakroa, glavna inspiracija većini vodećih slikara grupe, su prethodnica za mnoge ideje impresionizma.[1] Među najistaknutije predstavnike, a ujedno i osnivače pokreta, ubrajaju se: Klod Mone, Eduar Mane, Kamij Pisaro, Alfred Sisli, Edgar Dega i Ogist Renoar.[2] Nemački impresionizam predstavljaju Lovis Korint (Lovis Corinth), Maks Liberman (Max Liebermann), Leser Uri (Lesser Ury) i Maks Zlefogt (Max Slevogt) čiji je spontani pristup svetlu i atmosferi u svom ranom delu nagovestio Adolf fon Mencl.[2] Odlike stila i istorija impresionizma Grupa francuskih umetnika u Parizu je 1874. godine organizovala nezavisnu izložbu slika u galeriji-ateljeu velikog fotografa Nadara, sa očiglednom namerom da se predstavi publici izvan okvira zvaničnog Salona u organizaciji Francuske akademije umetnosti.[1] Klod Mone, jedan od učesnika izložbe, izložio je sliku pod imenom Impresija, rađanje sunca (Muzej Marmotan Mone, Pariz).[1] Izraz „impresionizam” je kovanica Luja Leroja, neblagonaklonog kritičara satiričnog lista Šarivari, koji je posetio izložbu održanu u galeriji velikog fotografa Nadara, i pronašao reč u imenu pomenute slike Kloda Monea, te svoju recenziju naprosto naslovio „Izložba impresionista”.[1][2] Opisujući sliku koja mu je poslužila za naslov njegovog članka, Leroj je napisao: Tapeta u svom začetnom stanju izgleda dovršenije od ovog morskog pejzaža. — Luj Leroj, 1874 Ime impresionizam je brzo široko prihvaćeno među kritikom i publikom, ali ga niko od umetnika na koje se odnosio nije odmah prihvatao, jer je korišćeno za opis vrlo različitih slika i slikovnih pristupa. Međutim, ova takoreći „dosetka kritičara” je postala ime jednog od najznačajnijih pokreta umetnosti s kraja 19. veka. Godinama kasnije Mone je ispričao priču koja stoji iza imenovanja slike i gužve koja je zbog toga nastala: Želeli su da znaju ime slike za katalog; jer nije mogla da prođe kao „Pogled na Havr”. Odgovorio sam: „Koristite impresija.” Neko je iz toga izveo „impresionizam” i tada je počela zabava. — Klod Mone Slika, Impresija, rađanje sunca, predstavlja romantični sklad neba i vode, primer atmosferske rastopljenosti koja karakteriše impresionizam. To je tanka svetloplava koprena kroz koju se probilo ružičasto-bledocrveno sunce koje se rađa. Odrazi u vodi su naznačeni kratkim, isprekidanim potezima kičice, ali slika kao celina nema ničeg od optičkih svojstava, naučne analize koje će kritičari i istoričari uskoro pripisati tom pokretu. Prve impresioniste su manje zanimale naučne teorije o svetlosti i boji od jednostavnog ali neodoljivog doživljaja prirodnog sveta, viđenog neposredno, u sjaju pune sunčeve svetlosti ili u hladnom i čarobnom tajanstvu zore ili sutona. Tek kasnije će neoimpresioniste — Žorža Seraa, Pola Sinjaka i, neko vreme, Kamija Pisara — opčiniti neka nova otkrića u naučnom percipiranju boje slike. Za Monea je slika Impresija, rađanje sunca, bio pokušaj da se uhvate prolazni vidovi jednog promenljivog trenutka, možda više nego ijedna njegova druga slika do kasnih serija venecijanskih prizora ili Lokvanja. Praktično je nemoguće pronaći jedinstvenu definiciju koja bi obuhvatila čitav spektar slikarskih pristupa koji se obično opisuju kao „impresionizam”.[1] Ipak, klasičan primer jednog impresionističkog pejzaža poseduje određene osobine koje se mogu lako uočiti: relativno je malih razmera; po akademskim standardima nedosledan po pitanju kompozicije; uglavnom je slikan napolju („plen-er”, fr. plein-air, ili „plenerizam” i „slikanje pred motivom” fr. peinture sur le motif) a ne u ateljeu; opšti kolorit slike odlikuju svetli tonovi boje sa komplementarnim kontrastima, a potezi kičicom su slobodni i maštoviti ne sledeći klasične obrasce lokalne boje i tonskog rešavanja oblika.[1] Uzevši u obzir ove činioce i razmotrivši istorijski kontekst i intelektualni i društveni okvir u kom se pokret pojavio, moguće je doći do određene definicije impresionizma i njegovih stvarnih dometa. Među učesnicima prve kolektivne izložbe impresionista, 1874. godine, su bili: Klod Mone, Kamij Pisaro, Pjer Ogist Renoar, Alfred Sisli, Edgar Dega, Pol Sezan i Berta Morizo.[1] Ovih sedam umetnika, zajedno sa Eduardom Maneom – koji nije učestvovao na ovoj, ali ni na jednoj drugoj izložbi grupe – generalno se smatraju vodećim slikarima impresionizma, mada po metodu rada, tehnici i izboru teme svojih slika, Dega i Mane se znatno razlikuju od ostalih. Veza između ovih umetnika se uspostavila u deceniji 1860-ih. Mone, Renoar, Sisli i Frederik Bazij su se upoznali 1862. godine u ateljeu akademskog slikara Šarla Glejra. Mone je upoznao Pisara oko 1860, a Sezan je uspostavio kontakt s grupom oko 1863. godine. Godine 1863. u Salonu odbijenih (Salon des Refusés), pod zvaničnim pokroviteljstvom francuske države, organizovana je izložba umetnika čija su dela odbijena za zvanični Salon iste godine. Tu je bio i Maneov Doručak na travi, posebno bitna slika za impresioniste koja je poslužila kao polazna tačka za ujedinjenje njihovih ciljeva i delovanja.[1] Krajem 1860-ih, Mane i Dega su održavali blizak kontakt sa ostalim impresionistima preko pariske kafane Gerboa, mesta gde su se ovi umetnici sastajali i razmenjivali mišljenja i ideje o svojoj umetnosti. Do 1870. godine svi impresionisti su se redovno prijavljivali na zvanični Salon, ali, nakon određenog početnog uspeha, njihova dela su sistematski odbijana. Jedan projekat Monea i Bazila iz ovog perioda, može se uzeti kao začetak ove izložbe iz 1874. godine. Zbog francusko-pruskog rata 1870. godine, početna grupa impresionista se raspala. Mone i Pisaro su potražili utočište u Londonu, a Bazij je poginuo na frontu. Nakon ukidanja Pariske komune 1871. godine, vratili su se zajedno u Pariz i odlučili da se više ne prijavljuju na izložbe Salona. Jedino je Mane, koji nikada nije ni učestvovao na izložbama impresionista, nastavio da prijavljuje svoja dela za Salon. Izložbe grupe impresionista su pod različitim imenima održane 1874. 1876. i 1877, godišnje između 1879. i 1882, a poslednji put 1886. godine. One su bile središte zajedničkog delovanja grupe, ali su se njihovi umetnički ciljevi i ideje o izlaganju postepeno sve više udaljavali. Na poslednjoj izložbi održanoj 1886. godine, izlagali su samo Dega, Berta Morizo i Pisaro od umetnika koji su činili početni krug, zajedno sa novim mlađim umetnicima, Gogenom, Seraom i Sinjakom. Između 1868. i 1883. godine, članovi grupe su takođe ponekad slikali zajedno, posebno pejzaže u dolini Sene na severozapadu Pariza, neretko i iste motive; Sisli, Renoar i Mane u Aržanteju gde je živeo Mone između 1872. i 1878. godine; Sezan, a kasnije i Gogen u Pontoazu gde je živeo Pisaro između 1872. i 1882. godine. Ovi radni kontakti ujedno sa zajedničkim delovanjem u Parizu, dali su njihovom slikarstvu određeni sklad u stilu i cilju u deceniji 1870-ih. Neki umetnici su ostali bliski zbog ličnog prijateljstva koje su tako razvili, posebno Mone, Renoar i Pisaro, ali je većina posle 1880. godine krenula vlastitim umetničkim putem. Većina manjih pejzaža koje su impresionisti izlagali 1870-ih, izgledaju u potpunosti nastali u prirodi, pred motivom slikanja. Umesto da slikaju u ateljeu, kao svi prethodni pejzažisti koji su tako stvarali velike slike za izlaganje, nastale na osnovu malih skica iz prirode, impresionisti su te svoje, za tadašnji standard „male” pejzaže smatrali gotovim delima za izlaganje, pridajući naročitu važnost spontanom zapisu prirode. Za primer mogu poslužiti određena dela izložena na prvoj izložbi impresionista iz 1874. godine: Impresija, rađanje sunca i Divlji makovi od Monea, Žetva od Renoara i Mraz od Pisara. Međutim, slikanje napolju, u prirodi, nije bila novost sama po sebi. Skiciranje pejzaža uljem u prirodi je bila standardna praksa usavršavanja francuskih pejzažista najmanje od kraja 18. veka, što je očigledno u manjim studijama pejzaža Pjera Anrija Valensijena nastalim u deceniji 1780-ih (Svi primjeri danas u Luvru). Ponekad je Valensijen skicirao isti motiv pod različitim metereološkim uslovima kao što će kasnije činiti Mone. Na početku 19. veka u Engleskoj je postojala slična tradicija skiciranja u prirodi u slikarstvu Džona Konstabla (Primeri u Muzeju Viktorija i Albert u Londonu). Međutim, ove male studije nisu bile predviđene za izlaganje, već se radilo o spontanom zapisu svetlosti i motiva koji bi umetnik kasnije koristio za ambicioznije kompozicije nastale u ateljeu i koje je na kraju izlagao publici. Ipak, postepeno su umetnici sve više cenili ove spontane skice i studije nastale u prirodi i na čistom vazduhu (plen-er). Nekoliko puta je Kamij Koro u Salonu izlagao skice i studije nastale neposredno pred motivom, umesto uobičajenih kompozicija koje je stvarao u ateljeu, a Dobinji je u decenijama 1850-ih i 1860-ih izlagao velike pejzaže koji su najvećim delom slikani u prirodi. Ova francuska tradicija predstavlja ishodište za kasnija dela impresionista. Vrlo malo je verovatno da su francuski impresionisti imali znanja o sličnim pokušajima engleskih prerafaelita između 1848. i 1856. godine. U svojim prvim studijama u prirodi, Pisaro i Berta Morizo su uzor našli u delu Kamija Koroa, a Moneovi neposredni mentori su bili slikari Ežen Boden i Johan Bartold Jongkind, koji su ga savetovali dok je slikao na obali blizu luke Avra. Ni jedan ni drugi nisu isključivo slikali u prirodi, ali se Boden zalagao da se slika na osnovu života i prirode kad god je to moguće, ili barem, po njegovim rečima, „dok je utisak (iz prirode) još uvek svež”. Jongkind je rutinski slikao akvarele, a povremeno 1860-ih, i uljane skice istih motiva. Mone je 1864. godine ponosno govorio da je naslikao sliku „u potpunosti pred motivom” (sur le motif), ali dela koja je prijavljivao za izložbe Salona u deceniji 1860-ih, sa možda jednim izuzetkom, slikao u ateljeu. Njegov jedini pokušaj slike većeg formata neposredno pred motivom, Žene u vrtu (1866), nije se više ponovio, a kada se 1870. godine poslednji put prijavio za Salon, poslao je dela nastala u ateljeu i uveličana na tradicionalni način, na osnovu skica iz prirode. U deceniji 1860-ih i drugi mladi impresionisti za Salon prijavljuju dela većih dimenzija slikana u ateljeu, takođe uveličane verzije studija „pred motivom”. Vremenom je impresioniste sve više opsedala ideja slikanja u prirodi. Naizgled je Sisli izložio dve takve slike u Salonu 1870. godine (jedna je bila Kanal Sen Marten, Muzej teniskog terena u Parizu), a grupne izložbe iz perioda 1870-ih su dala očekivani izlaz tim delima. U isto vreme Mane, pod uticajem Monea i drugih slikara grupe, slika manja uljana platna u prirodi, na primer Klod Mone u svom čamcu-ateljeu (1874; Nova pinakoteka u Minhenu), ali je ambicioznija dela predviđena za Salon i dalje slikao u ateljeu (na primer, U zimskom vrtu, 1878–9; Nacionalna galerija u Berlinu). Dega je oduvek slikao u ateljeu. Niko od impresionista, sa izuzetkom Sislija, nije se isključivo ograničio na manja dela nastala neposredno pred motivom. Na izložbama grupe, Mone je izlagao i donekle dekorativna platna, kao na primer Japanka, 1876; Muzej lepih umetnosti u Bostonu), a Renoar iz današnje perspektive bitnu sliku impresionizma kao Bal u mlinu Galet (1876; Muzej teniskog terena u Parizu). Moguće je da i Pisaro koristio atelje tokom cele decenije 1870-ih za svoja ambicioznija dela (na primer, Obala Bu u Ermitazu, Pontoaz, 1877; Nacionalna galerija u Londonu). Posle 1880, većina impresionista je sve više uviđala nedostatke slikanja u prirodi neposredno pred motivom, posebno zbog činjenice da će se slike kasnije izlagati i posmatrati u enterijeru pod drugačijim svetlom, ali i zbog iskustava u vezi promenljivih čudi prirode i očigledne nemogućnosti da se načini neposredan zapis fenomena onako kako je to slikar na početku zamišljao. Renoar se žalio na neprestane smene sunca i oblaka, a Mone pored teškoće da se ponovo sretne sa istom kombinacijom klimatskih uslova, na nepredvidivu plimu dok je slikao na morskoj obali. Renoar je kasnije pričao kako su ga u deceniji 1880-ih frustracije slikanja u prirodi naterale da se vrati metodu Koroa, rada u ateljeu na osnovu manjih skica iz prirode (na primer kod slike Žena uređuje kosu; Sterling i Frensin Klark umetnički institut u Vilijamstaunu). Pisaro se praktično nije vratio slikanju u prirodi nakon 1880-ih, delom zbog problema s vidom, ali ponajviše zato što je, kako je kazao 1892. godine, jedino u ateljeu bio u stanju da svojim slikama pruži „intelektualno jedinstvo” kom je težio. Mone je i dalje održavao imidž slikara koji slika u prirodi, i svima koji su ga u ovom periodu intervjuisali je zaista tako i izgledalo, ali njegova pisma pokazuju da je sve učestalije koristio atelje za njihovo dovršavanje. Godine 1886. je izjavio da poslednje slike na kojima je radio, trebaju dorade u miru i tišini ateljea, a od 1890-ih većinu slika je opsežno dorađivao u ateljeu. Delom sputan sve učestalijom nemogućnošću da uhvati trenutke prirode, od naročitog značaja za njegovo slikarstvo, Mone je isto kao i Pisaro, krenuo da istražuje jednu novu vrstu jedinstva u svojim kompozicijama, trajnije i „ozbiljnije kvalitete” od onih koje je dobijao slikanjem napolju neposredno pred motivom. Ni pre ni kasnije od impresionista, nije se pojavio neki umetnički pokret koji bi tako visoko cenio slikanje pred motivom u prirodi, ali, paradoksalno, upravo je takvo iskustvo ono što je većini impresionista pokazalo da istinsko slikarstvo postavlja zahteve na koje se nije moglo sasvim uspešno odgovoriti spontanim skicama prolazne prirode. Pokret nastaje šezdesetih godina XIX veka, kada je Eduard Mane izložio dva remek-dela: „Doručak na travi“ (1863) u Salonu odbijenih i „Olimpiju`“ (1865) u zvaničnom Salonu. Obe slike su izazvale oštru reakciju građanskog ukusa koji se temeljio na delima velikih akademičara kakvi su bili Kabanel i Delaroš. Međutim, pored revoltiranog građanstva, oko Manea se okupila grupa mladih slikara, koja je u to vreme učila na Akademiji Suis i Ateljeu Gler. U tom krugu, koji se od 1866. okupljao u kafani Gerbua, nalazili su se gotovo svi budući impresionisti: Klod Mone, Kamij Pisaro, F. Bazil, Ogist Renoar, Edgar Dega, Pol Sezan. Pored njih, i književnici Emil Zola i Astrik, kao i kritičari Duranti i Dire. Počela je da se oblikuje ideja o novom pravcu. Grupa je sebe nazvala „Anonimno udruženje slikara, vajara i gravera’’. Posle francusko-pruskog rata mladi su se odvojili od Manea, i prvi put kao grupa izložili 1874. u ateljeu fotografa Feliksa Nadara, na Kapucinskom bulevaru. Tada je Mone prikazao svoju sliku „Impresija, rađanje sunca“. Kritika je i ovaj put bila oštra. Naziv „impresionizam“ upotrebio je Luj Leroj, kada je za list „Šarivari’’ napisao članak o izložbi. Ovaj izraz je upotrebio u podrugljivom smislu, ali se kasnije odomaćio i kod samih slikara. 1877. udruženje izlaže pod novim imenom. Impresionizam je bio izazvan nekolicinom činilaca. Umetnost renesanse je iscrpela ono što je mogla dati i iz toga se koncepta nije moglo ništa više učiniti. Drugi je elemenat pojava fotografije 1839. Luj Dager je primenjivao svoju dagerotipiju da bi se razvijalo vrlo brzo i u 20. veku već je poznata fotografija u boji. Umetničko delo prestalo je da konkuriše takmacu bez premca i ono počinje zaokret ka odvajanju i ovo odvajanje može da se prati kroz kasnije „izme“. I najzad činjenica je da je u optici definisana svetlost različitih talasnih dužina i izvršena spektralna analiza; crvena narandžasta, žuta, zelena, plava i ljubičasta - svetlost različitih talasnih dužina. Koristeći se pomoću principa poznavanja boja spektra umetnici su došli do zaključka da se bolje mogu izraziti pomoću boje nego pomoću neboja, bele i crne. Ovih 6 boja mogu se svesti na tri osnovne boje. Impresionisti su komponovali boje po principu komplementarnosti boja, sve od pojave slikara koji su to činili pomoću susedstva boja. Princip komplementarnih boja koristili su ne samo impresionisti već i fovisti. Za impresioniste ne postoji senka koja nema svetlo i crna boja ne postoji u platnu, senka se definiše čistim bojama. Impresionizam polazi od etape u kojoj se traže motivi koji su bogati svetlosnim efektima (rani Mane, Mone). No, posle se impresionisti služe tehnikom virgilizma da bi u svojoj završnoj fazi prešli na lake dodire četkicom i pointilizam. Impresioniste ne zanima predmet sam po sebi, već svetlost i svetlost nezavisna od fundamentalne boje predmeta, te je nezavisna i tekstura tkiva materijala. Impresionizam se zanima za svetlost koja predmet obavija i oblik se povezuje sa atmosferom i eliminiše crtež iz slike i time i oštre konture detalja. Kod realizma postoji svetlost i senka koja je na predmetu, međutim, kod impresionista se i senka smatra svetlom. Dešava se da su i prvi i n-ti plan dati jednakim intenzitetom a zadržava se čistota oblika i proporcija. Impresionizam je rastočio crtež - crtež je nestao i impresionizam, tražeći senzaciju za oči, je – izgubio glavu. Neki slikari su prošli kroz fazu impresionizma. Slikar Žorž Sera je pokušao da slici vrati volumen usvojivši tehniku impresionizma. To je postizao primenjujući nisko svetlo i dugačke senke. Njegovo stvaranje nazivamo neoimpresionizam ili postimpresionizam, a on ga je nazivao divizionizam. Edgar Dega prati pastelnim bojama krede ritmičke pokrete igračica i svoju je pažnju vezao za zatvoreni prostor, pa se samim tim razlikuje od impresionista tipa Kloda Monea. Kod njega svetlo definiše oblik. Impresionisti su ostavili da se oblici stope. S jedne strane, u jazu između impresionista i akademista, primećuje se postepeno nijansa kompromisa - akademisti otvaraju svoje palete primenjujući određenu luminoznost u koloritu, a metode impresionizma koje dovode do dislokacije čvrste forme i čistih optičkih eksperimenata nadoknađuju tehnički postupci gradnje slike pomoću bezbrojnih sitnih čestica primarnih boja i vraćaju slici volumen kao kod Seraa. Dega uzdiže tlo i na taj način skraćuje dubinu scene - podižući liniju horizonta. On preseca sliku po vertikali. Pod uticajem Manea bio je Anri de Tuluz-Lotrek, koji čistu boju polaže relativno kratkim potezima četke. Svoju pažnju usmerava u zatvorenom prostoru. Lotrek je bio pasionirani crtač sa snagom da u trenutku zabeleži i uhvati oblik, on ne konturira samo forme, on površinu oživljava grafičkim elementima. Volumen je kod njega manje izražen. On ritmizira boje. Išao je protiv klasične kompozicije slike, tako da on seče sliku na mestima koje mi ne očekujemo. Idući za tim da izrazi istinu, dao je slikarstvu drugi karakter. “Starao sam se da izrazim istinito, ne i glavno”. Svoju ličnost identifikuje sa svetlom. Išao je i za izvesnom deformacijom oblika da bi dao sliku svoga doživljaja. Bio je najveći majstor plakata i smatra se ocem plakata. Pol Sezan usvojio je paletu impresionista, ali je težio da slici vrati čvrstu strukturu i oblik - arhitekturu. Kratke poteze usmerava ka određenim pravcima da bi dobio na čvrstini slike i površine. Za proporciju se mnogo ne interesuje i često izvlači figure kao i El Greko. Kod njega uticaj dubine nije iluzionistički. Suprotno analitičko-optičkoj metodi impresionista, on teži za sintezom oblika i dolazi do saznanja da “je sve u prirodi oblikovano prema geometrijskim oblicima kugle, kupe i valjka. Iz ove njegove teze počinje kubizam. Iz rane faza impresionista, pored Eduarda Manea i Kloda Monea, može se pomenuti i Ogist Renoar koji slika ženske aktove i dečje glave i spada u onaj krug slikara u koji je rado priman a Cezan iako osetljiv, a po prirodi povučen, odvajao se od ostalih impresionista. Grupi koja se bavila problemom sinteze možemo priključiti i Pola Gogena i Vinsenta van Goga. Van Gog je prošao kroz nekoliko faza, najranija jeste holandska faza - prva faza kada je pokušavao kao misionar. Došavši u Pariz počinje njegov preobražaj. Iako je celog života zadržao čiste boje - boje impresionističke, on je postepeno napustio elemente impresionizma. Zadržao je kratke poteze u sistemu krivih linija i kompoziciju u sistemu komplementarnih boja. “Želeo sam da crvenim i zelenim bojama da izrazim ljudska stradanja i ljudske strasti”. Crtež je izrazit. Kod njega gore vatrometi grozničavo rasplamsalih boja. Gogen se inspiriše vitražima. Priklonio se velikim bojenim površinama i suprotstavljao ih rastočenoj impresionističkoj slici. U želji za što neposrednijim doživljavanjem prirode ide na arhipelag Tihog okeana. Dok je Van Gog anticipirao pojavu ekspresionizma, Pol Gogen je nagoveštavao pojavu fovizma. Impresionisti napuštaju atelje da bi slikali pod „vedrim nebom“. Obala reke Sene i Kanala, zajedno sa šumom Fontenblo (Barbizon), bili su glavni motivi tog novog slikarstva koje je predstavljalo prirodu preko subjektivne impresije. 1839. Ežen Ševrel je napisao knjigu „O zakonu simultanog kontrasta boje“, koju su impresionisti sa oduševljenjem čitali. Njegova istraživanja su pokazala da se svetlost sastoji od osnovnih boja: crvene, žute i plave, i od njihovih komplementara: narandžaste, ljubičaste i zelene. Zbog toga su senke slikane hladnim, a osvetljene površine toplim bojama, čime je stvoren radikalni prekid sa klasičnim slikarstvom. Impresionisti oslobađaju materiju težine i čvrstine, i transformišu energiju čiste svetlosti u razigrane vesele i senzualne pokrete boja. Esencijalni kriterijum ovog umetničkog pravca se sastoji u prikazivanju predmeta i prirode preko kolorističke analize svetlosti. Forma se menja pod uticajem svetlosti, rastapa, tako da je slika kod Monea došla do granice apstrakcije. Tako imamo čitave cikluse slika sa istim motivom slikanih u različitim fazama dana: „Ruanska katedrala“, „Lokvanji“, „Plastovi“, „Stanica Sen Lazar“. Tehniku impresionista nagovestio je još Žan-Batist-Simeon Šarden u XVIII veku, stavljajući poteze različitih tonova iste boje, ili komplementarnih, jedne kraj drugih, tako da se ton „meša“ u samom oku posmatrača. Tim divizionističkim tretmanom dobijali su iluziju treperenja svetlosti, svetlucanja vode, odsjaj. Kako bi fiksirali kratkotrajne prizore u prirodi bila im je potrebna brza tehnika, slična skiciranju. Potez postaje kratak, zapetast, brz, sličan elaboraciji kod Velaskeza, El Greka, Halsa, Goje, Fragonara. Priliv „šinoazerija“, pre svega japanskih estampi na svili i hartiji, promenio je odnos prema kompoziciji koja postaje neusiljena, poput isečka iz života. Pored svetlosti, impresionisti su istraživali i pokret, posebno Renoar i Dega. Dijapazon motiva se proširuje sa pejzaža na figure, gradski život, igranke, konjske trke, scene iz kafea, pozorišta. Dega se od ostalih impresionista razlikovao po temi, formi koja ostaje čvrsta, pri čemu nije zanemario analizu svetlosti. Polazeći od takvog tretmana boje, koji se iz početka nije dogmatski primenjivao, neoimpresionisti, čiji su glavni predstavnici Žorž Sera i Pol Sinjak, krenuli su putem naučne analize boje, da bi došli do tehnike poentilizma (ili divizionizma). Kao reakcija na impresionizam (koji je došao do faze kada je počeo da rastapa unutrašnju strukturu slike), javljaju se promene u delima Pola Sezana, [Vinsenta van Goga i Pola Gogena, budućih postimpresionista i preteča moderne. Cilj impresionizma je stvaranje perfekcionisane iluzije izgleda prirode, gde sve, pa čak i prolazni efekat svetlosti, može biti predstavljeno. Prikazivanje atmosfere i predstavljanje subjektivne impresije preko duhovnog podsticaja, određuju stilistički karakter ovog pravca....

Odlično stanje Potpis autora Ilustrovano Slobodno zidarstvo, masonstvo ili masonerija, je sinkretističko udruženje koje se sastoji od bratskih organizacija koje porijeklo vode od mjesnih bratstava kamenorezaca, koja su od kraja 14. vijeka određivala kvalifikacije kamenorezaca i njihovu interakciju sa vlastima i mušterijama. Stepeni slobodnog zidarstva su tri ocjene srednjovjekovnog zanatskog ceha, a to su učenički, pomoćnički i majstorski stepeni. Ovo su stepeni koje nudi Plava loža Slobodnog zidarstva. Članovi ove organizacije su poznati kao slobodni zidari ili masoni. Postoje i dodatni stepeni, koji se razlikuju od područja i nadležnosti i njima obično upravljaju tijela koja se razlikuju od zanatskih stepeni. Osnovna, mjesna organizaciona jedinica slobodnog zidarstva je loža. Lože obično nadziru i njima upravljaju na regionalnom nivou (obično vezano za državnu, pokrajinsku ili nacionalnu granicu) Velike lože ili Veliki orijenti. Ne postoji međunarodna, svjetska Velika loža koja nadzire cjelokupno slobodno zidarstvo; svaka Velika loža je nezavisna i Velike lože ne moraju nužno da se međusobno priznaju da bi bile legitimne. Savremeno slobodno zidarstvo se sastoji od dvije glavne prepoznatljive skupine. Regularno slobodno zidarstvo insistira na tome da se u radnoj loži čitaju sveti spisi, da svaki član iskreno vjeruje u Vrhovno biće, da ženama nije dozvoljeno stupanje u organizaciju i da su rasprave o religiji i politici zabranjene. Kontinentalno slobodno zidarstvo je danas opšti pojam za „liberalnu” jurisdikciju koja je uklonila neka, ili sva, ograničenja. Masonska loža[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Masonska loža Loža u palati Rofija u Firenci, postavljena za francuski ritual Masonska loža je osnovna organizaciona jedinica slobodnog zidarstva.[1] Loža se redovno sastaje kako bi sprovela uobičajene formalnosti bilo koje druge manje organizacije (plaćanje računa, organizovanje društvenih i dobrotvornih događaja, izbor novih članova itd). Osim poslovnih pitanja, sastanak se može održati povodom svečanosti dodjele masonskog stepena[2] ili održavanje predavanja, koja su obično o nekom vidu masonske istorije ili ritualu.[3] Po završetku, sastanak Lože se može prekinuti formalnom večerom, koja ponekad uključuje zdravicu i pjesmu.[4] Većina masonskih rituala sastoji se od svečanosti stepena. Kandidati se postepeno iniciraju u slobodno zidarstvo, prvo u stepen učenika. Poslije nekog vremena, na posebnoj svečanosti, mogu biti unapređeni u stepen pomoćnika i na kraju će biti podignuti u stepen majstora masona. U svim ovim svečanostima, kandidat se provjerava lozinkama, znakovima i držanjem (tajno rukovanje) svojstvenim svakom stepenu.[5] Još jedna svečanost je godišnje postavljanje majstora i oficira lože. U nekim ložama instalirani majstor se vrednuje kao poseban čin, sa sopstvenim tajnama koje ga razlikuju od ostalih članova.[6] U drugim jurisdikcijama, ovaj čin nije priznat i nema nikakve unutrašnje ceremonije prenošenja novih tajni tokom postavljanja novog majstora lože.[7] Većina loža ima neku vrstu društvenog kalendara, koji omogućava masonima i njihovim partnerima da se sastanu u manje ritualizovanim okruženju.[8] Često u kombinaciji sa ovim događajima je obaveza svakog masona da da prilog u dobrotvorne svrhe. To se dešava i na nivuo Lože i Velike lože. Masonske dobrotvorne organizacije daju doprinose na mnogim poljima, kao što je obrazovanje ili pomoć u nepogodama.[9] Privatne mjesne Lože čine okosnicu slobodnog zidarstva i slobodni zidari će nužno biti inicirani u jednoj od njih. Takođe, postoje i posebne Lože u kojima se slobodni zidari sastaju kako bi proslavili događaji, kao što je sport ili masonsko istraživanje. Čin majstora masona takođe daje pravo masonu da dalje istražuje masonstvo kroz druge stepene, administrativno odvojene od Zanata, ili stepeni „Plave lože” koji su opisani ovdje, ali imaju sličan format na njihovim sastancima.[10] Postoji vrlo malo dosljednosti u slobodnom zidarstvu. S obzirom da je svaka masonska jurisdikcija nezavisna, svaka određuje sopstvene procedure. Izražavanje rituala, broj prisutnih oficira, raspored prostorija za sastanka itd, variraju od jurisdikcije do jurisdikcije.[10][11] Oficiri Lože se biraju ili imenuju na godišnjem nivou. Svaka Masonska loža ima Majstora, dva Čuvara, sekretara i blagajnika. Tu je i Privratnik, ili spoljašnji čuvar, koji se uvijek nalazi ispred vrata radne Lože. Ostali oficiri variraju između jurisdikcija.[10] Svaka Masonska loža postoji i djeluje u sklopu sa nizom drevnih pravila poznatih kao Masonski orijentiri. Ovi principi su do sada izbjegli sve univerzalno prihvaćene definicije.[12] Pridruživanje loži[uredi | uredi izvor] Kandidati će se susresti sa najaktivnijim članovima masonske lože kojoj se pridružuju prije inicijacije. Postupak varira između jurisdikcija, ali kandidate obično predstavljaju prijatelji u društvenoj funkciji lože ili u nekom obliku otvorene večeri u loži. U savremeno doba, zainteresovani često pronalaze mjesnu ložu preko interneta. Dužnost kandidata je da zatraži pridruživanje; iako se kandidati mogu ohrabriti na pridruživanje, oni se nikada ne pozivaju. Jednom kada se napravi inicijalni upitnik, obično slijedi intervju kako bi se odredila podobnost kandidata. Ako kandidat odluči da nastavi dalje, u loži se glasa o aplikaciji prije nego što on (ili ona, u zavisnosti od jurisdikcije) bude prihvaćen. Apsolutno minimalni uslov za bilo koje tijelo slobodno zidarstva jeste da kandidat mora biti slobodan i da se smatra da ima dobar karakter. Obično postoji uslov o starosti, koji se u velikoj mjeri razlikuje između Velikih loža i (u nekim jurisdikcijama) sposobnosti da bude prevaziđena izuzećem iz Velike lože. Osnovna pretpostavka je da kandidat treba da bude zrela odrasla osoba. Dodatno, većina Velikih loža zahtjeva da kandidat izjavi da vjeruje u Vrhovno biće. U nekoliko slučajeva, od kandidata se može zahtjevati da bude određene religije. Taj oblik slobodnog zidarstva je najčešći u Skandinaviji (poznat kao švedski red), gdje npr. primaju samo hrišćane. Na drugom kraju spektra, „liberalno” ili kontinentalno slobodno zidarstvo, npr. Veliki orijent Francuske, ne zahtjevaju od kandidata da vjeruju u bilo koje božanstvo i u članstvo prihvataju ateiste (uzrok nesklada sa ostatkom slobodnog zidarstva). Tokom svečanosti inicijacije, od kandidata se očekuje da se zakune (najčešće na izdanju svetog teksta prihvatljivog njegovoj ličnoj vjeroispovijesti) kako bi ispunio određene obaveze kao slobodni zidar. Organizacija[uredi | uredi izvor] Velike lože[uredi | uredi izvor] Velike lože i Veliki orijekti su nezavisna i suverena tijela koja upravljaju slobodnim zidarstvom u određenoj zemlji, državi ili geografskoj oblasti (nazvane jurisdikcije). Ne postoji jedinstveno nadzorno tijelo koje predsjedava svetskim slobodnim zidarstvom; veze između različitih jurisdikcija zavise isključivo od međusobnog priznanja.[13][14] Članstvo slobodnog zidarstva, koje postoji u različitim oblicima širom svijeta, Ujedinjena velika loža Engleske procjenjuje na oko 6 miliona.[15] Bratstvo je upravno organizovano u nezavisne Velike lože (ili ponekad Velike orijente), koja upravlja sopstvenom masonskom jurisdikcijom, koja se sastoji od podređenih (ili konstitutivnih) loža. Najveća jedinstvena jurisdikcija, u smislu članstva, jeste Ujedinjena velika loža Engleske (čije se članstvo procjenjuje na 250.000). Velika loža Škotske i Velika loža Irske zajedno imaju oko 150.000 članova. U Sjedinjenim Američkim Državama, ukupno članstvo broji nešto manje od 2 miliona.[16] Priznavanje, prijateljstvo i regularnost[uredi | uredi izvor] Veze između Velikih loža su određene konceptom priznanja. Svaka velika loža održava spisak drugih velikih loža koje priznaje.[17] Kada se dvije velike lože priznaju i u međusobnoj su masonskoj komunikaciji, kaže se da su u prijateljstvu, a bratstvo jedno lože može posjećivati drugu ložu i obrnuto i mogu djelovati masonski. Kada dvije velike lože nisu u prijateljstvu, međusobne posjete nisu dozvoljene. Postoji mnogo razloga zbog koga će jedna velika loža zadržati ili povući priznanje druge velike lože, ali dva najčešća razloga su ekskluzivna jurisdikcija i regularnost.[18] Ekskluzivna jurisdikcija[uredi | uredi izvor] Ekskluzivna jurisdikcija je koncept pri kome samo jedna velika loža može biti priznata na određenom geografskom području. Ukoliko dvije velike lože polažu pravo na jurisdikciju na istom području, druga velika loža mora da bira između te dvije lože i možda sve ne odluče sve lože da priznaju istu (npr. Velika loža Njujorka se 1849. podijelila dvije rivalske frakcije, od kojih je svaka tvrdila da je legitimna Velika loža. Ostale Velike lože morale su da izaberu između dvije frakcije, sve dok se raskol ne riješi).[19] Ekskluzivna jurisdikcija se može izbjeći kada se jurisdikcija dvije Velike lože preklapa ukoliko su one u prijateljstvu i slažu se da dijele jurisdikciju (npr. s obzirom da je Velika loža Konektikata u prijateljstvu sa Princ Hol Velikom ložom Konektikata, princip ekskluzivne jurisdikcije se ne primjenjuje i ostale Velike lože mogu priznate obje).[20] Regularnost[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Regularno slobodno zidarstvo Regularnost je koncept zasnovan na privrženosti Masonskim orijentirima, osnovnim zahtjevima, načelima i ritualima zanatstva. Svaka Velika loža postavlja sopstvenu definiciju toga što su Orijentiri, i time određuje šta je regularno a šta je neregularno (i te definicije se ne moraju nužno slagati između Velikih loža). U suštini, svaka Velika loža će zadržati svoje orijentire (svoje zahtjeve, načela i rituale) kao regularne i sudiće ostalim Velikim ložama na osnovu njih. Ako su međusobne razlike velike, jedna Velika loža može drugu proglasiti „neregularnom” i povući ili odbiti priznanje.[21][22] Najčešća zajednička pravila za priznavanje (zasnovana na regularnosti) su ona koje je Ujedinjena velika loža Engleske donijela 1929. godine:[23] Veliku ložu bi trebalo da uspostavi postojeća regularna Velika loža ili najmanje tri regularne Lože; Vjerovanje u Vrhovno biće i u spise uslov je članstva; Inicijati bi trebalo da uzmu svoje zavjete nad tim spisima; Samo muškarci mogu biti primljeni i ne postoje veze između miješanih Loža; Velika loža ima punu kontrolu nad prva tri stepena i nije potčinjena drugom tijelu; Sve Lože trebaju prikazati spise sa šestarom i kompasima tokom sesije; Nema rasprave o politici ili religiji; Pridržavati se „drevnih orijentira, običaja i postupaka”. Ostali stepeni, redovi i tijela[uredi | uredi izvor] Vidi još: Masonska tijela i Spisak masonskih redova Slobodno zidarstvo Plave lože nudi samo tri tradicionalna stepena, i u većini jurisdikcija, čin prošlog ili postavljenog majstora. Masonski majstor može da proširi svoje iskustvo sticanjem viših stepeni, u pratećim tijelima koje je odobrila njegova Velika loža.[24] Drevni i Prihvaćeni Škotski red je sistem od 33 stepena (uključujući i tri stepena Plave lože) kojim upravlja mjesni ili nacionalni Vrhovni savjet. Ovaj sistem je popularan u Sjevernoj Americi i kontinentalnoj Evropi. Jorkški red, sa sličnim opsegom, vrši upravu nad tri reda Masonstva, prvenstveno Kraljevskom arkom, Kriptom i Vitezovima Templarima.[25] U Ujedinjenom Kraljevstvu, odvojena tijela upravljaju svakim redom. Slobodi zidari se podstiču da se pridruže Svetoj kraljevskoj arci, koja je povezana sa Mark masonstvom u Škotskoj i Irskoj, ali je odvojena u Engleskoj. Templarsko i Kripstsko masonstvo takođe postoji.[26] U nordijskim zemljama, preovlađuje Švedski red, a varijacija ovog reda zastupljena je i u Njemačkoj. Rituali i simbolika[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Rituali i simbolika slobodnog zidarstva Slobodno zidarstvo sebe opisuje kao „prekrasan sistem moralnosti, prikriven u alegoriji i ilustrovan simbolima”.[27] Simbolika je uglavnom, ali ne isključivo, zasnovana na ručnim alatima kamenorezaca — šestar i uglomjer, libela, gleterica i ostali. Za svaki od ovih alata priložena je moralna lekcija, iako namjerna nikako nije konzistentna. Značenje simbolike se podučava i istražuje kroz rituale.[10] Svi slobodni zidari svoje putovanje započinju u svom „zanatu” postepeno inicijacijom, usvajanjem i podizanjem tri stepena Zanata ili slobodnog zidarstva Plave lože. Tokom ova tri rituala, kandidat se postepeno podučava značenju simbola Lože, a kandidat držanjem, znacima i riječima drugim masonima pokazuje da je iniciran. Inicijacija je dijelom alegorija i dijelom lekcija i okreće se oko gradnje Solomonovog hrama, kao i umješnost i smrt njegovog glavnog arhitekte, Hirama Abifa. Stepeni koji se stiču su učenik, pomoćnik i majstor. Iako postoje različite verzije ovih rituala, sa najmanje dvije razlike u rasporedu i verziji Hiramovog mita u ložama, svaka verzije je prepoznatljiva bilo kom slobodnom zidaru iz bilo koje jurisdikcije.[10] U nekim jurisdikcijama, glavne teme svakog stepena su ilustrovane na masonskoj tabli. Ovaj slikani prikaz masonskih tema izložen je u loži u zavisnosti o kome se stepenu radi i kandidatu se na taj način objašnjava kako da ilustruje legendu i simboliku svakog stepena.[28] Ideja o bratstvu slobodnih zidara vjerovatno potiče iz pravne definicije brata iz 16. vijeka kao onog ko se zakleo na uzajamnu podršku drugome. Prema tome, slobodni zidari se zaklinju svakom stepenu da će čuvati tajnu tog stepena i da će podržavati i štititi svoju braću, osim ako nisu prekršili zakon.[29] U većini loža zakletva ili obećanje se vrši iznad Knjige Svetog zakona, koja je knjiga božanskog otkrovenja prikladna religijskim uvjerenjima pojedinog brata (u anglo-američkoj tradiciji to je Biblija). U liberalnom kontinentalnom slobodnom zidarstvu, dozvoljene su knjige osim svetih spisa, koje su jedan od razloga raskola među Velikim ložama.[30] Istorija[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Istorija slobodnog zidarstva Razvoj[uredi | uredi izvor] Goose & Gridiron u Londonu, mjesto osnivanja Velike lože Londona i Vestminstera (kasnije Velika loža Engleske) Od sredine 19. vijeka, masonski istoričari su tražili porijeklo pokreta u nizu sličnih dokumenata poznatih kao Old Charges, koji vodi porijeklo iz Regius Poem do 1425. godine[31] do početka 18. vijeka. Aludirajući na članstvo u loži operativnih masona, oni povezuju mitološku istoriju zanata, dužnosti stepena i način na koji se zaklinju na vrijednosti prilikom pristupanja.[32] U 15. vijeku se vidi i prvi dokaz ceremonijalne regalije.[33] Ne postoji jasan mehanizam pomoću koga su ove mjesne trgovinske organizacije postale današnje Masonske lože, ali najraniji rituali i poznate lozinke, iz operativnih loža sa prelaza sa 17. na 18. vijek, pokazuju kontinuitet sa ritualima koje su na kraju 18. vijeka razvili prihvaćeni ili mogući masoni, pošto su oni članovi koji nisu praktikovali fizički zanat postali poznati.[34] Zapisnik iz Lože Edinburga (Kapela Svete Marije) br. 1 u Škotskoj pokazuje kontinuitet od operativne lože 1598. godine do savremene moguće Lože.[35] To je najstarija masonska loža na svijetu.[36] Pogled na sobu u Masonskoj dvorani u Beri Sent Edmundsu u Engleskoj, početkom 20. vijeka. Soba je pripremljena za saziv Svetog kraljevskog svoda Alternativno, Tomas de Kvinsi u svom radu Rosicrucians and Freemasonry predstavlja teoriju koja ukazuje da se slobodno zidarstvo možda razvilo iz rozenkrojcerizma. Ovu teoriju je predstavio i njemački profesor J. G. Buhle 1803. godine.[37][38] Prva Velika loža, Velika loža Londona i Vestminstera (kasnije poznata kao Velika loža Engleske (VLE) osnovana je na Jovanjdan 24. juna 1717. godine,[39] kada su se već postojeće četiri londonske lože sastale na zajedničkoj večeri. Mnoge engleske lože su se pridružile novom regularnom tijelu, koja je samo ušla u period samopromocije i širenja. Međutim, mnoge lože nisu mogle podržati promjene koje su neke od loža VLE napravila u ritualu (postale su poznate kao moderne) i nekoliko njih je formiralo suparničku Veliku ložu 17. maja 1751. godine pod imenom Drevna velika loža Engleske. Ove dvije Velike lože su se borila za nadmoć, sve dok moderne lože nisu vratile drevni ritual. One su se 27. decembra 1813. godine ujedinile u Ujedinjenu veliku ložu Engleske (UVLE).[40][41] Velika loža Irske i Velika loža Škotske osnovane su 1725. i 1736. godine, iako nisu uspjele ubijediti sve postojeće lože u svojim zemljama da im se pridruže.[42][43] Sjeverna Amerika[uredi | uredi izvor] Spomenik Erasmusu Džejmsu Filipsu, prvom slobodnom zidaru na prostoru današnje Kanade Najstarija američka loža osnovana je u Pensilvaniji. Kolektor za luku Pensilvanije, Džon Mur, pisao je svim prisutnim ložama u Pensilvaniji 1715. godine, dvije godine prije nego osnovana prva Velika loža u Londonu. Prva velika loža Engleske imenovala je Pokrajinskog Velikog majstora za Sjevernu Ameriku 1731. godine, sa sjedištem u Pensilvaniji. Ostale lože u koloniji dobila su ovlašćenja od kasnije Drevne velike lože Engleske, Velike lože Irske i Velike lože Škotske, koje su bile prilično dobro zastupljene u putujućim ložama Britanske vojske. Mnoge lože nastale su bez naloga iz bilo koje Velike lože, tražiće i plaćajući njihovo odobrenje tek nakon što su bile sigurne u svoj opstanak. Nakon Američke revolucije, nezavisna Velika loža SAD se razvila u svakoj od saveznih država. Neki misle da je kratko organizovanje sveobuhvatne „Velike lože SAD” sa Džordžom Vašingtonom (koji je bio član Virdžinijske lože) kao prvim Velikim majstorom, ali ta ideja je bila kratkotrajna. Razne državne Velike lože nisu željele izgubiti sopstveni autoritet time što bi pristale na takvo tijelo. Princ Hol slobodno zidarstvo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Princ Hol slobodno zidarstvo Princ Hol slobodno zidarstvo postoji jer su rane američke lože odbijale da u svoje redove prime Afroamerikance. Godine 1775, Afroamerikanac Princ Hol,[44] zajedno sa još 14 Afroamerikanaca, iniciran je u Britansku vojnu ložu po nalogu Velike lože Irske, nakon što su odbili da ih prime u druge lože u Bostonu. Kada je Britanska vojna loža napustila Sjevernu Ameriku nakon završetka Američke revolucije, ovi 15 ljudi dobili su ovlašćenje da se sastanu kao loža, ali ne da iniciraju slobodne zidare. Godine 1784, ove osobe su dobile nalog od Prve velike lože Engleske (PVLE) i osnovali su Afričku ložu, br. 459. Kada je 1813. godine osnovana Ujedinjena velika loža Engleske (UVLE), sve lože sa sjedištem u SAD su izbrisane sa njenog spiska — uglavnom zahvaljujući Ratu iz 1812. Tako, odvojena i od UVLE i od bile koje priznate Velike lože SAD, Afrička loža promijenilo je svoje ime u Afrička loža, br. 1. — i defakto je postala „Velika loža” (ova loža se ne smije miješati sa raznim ložama na afričkom kontinentu). Kao i ostalo slobodno zidarstvo u SAD, Princ Hol slobodno zidarstvo ubrzano je rasla i organizovala se po sistemu Velikih loža u svakoj saveznoj državi.[45] Širenjem rasne segregacije u Sjevernoj Americi sredinom 19. i početkom 20. vijeka Afroamerikancima je otežano pridruživanje ložama izvan jurisdikcije Princ Hola — uz to je i onemogućena priznanje zajedničke jurisdikcije između paralelnih masonskih tijela u SAD. Od osamdesetih godina, takav vid diskriminacije je otišao u prošlost. Danas većina Velikih loža u SAD priznaje svoje Princ Hol dvojnike i predstavnici obje tradicije rade na punom priznanju.[46] Ujedinjena velika loža Engleske nema problema sa priznanjem Velikih loža Princ Hola. Iako ističu svoje nasljeđe kao lože crnih Amerikanaca,[47] Princ Hol je otvoren za sve ljude bez obzira na rasu ili religiju.[48] Pojava kontinentalnog slobodnog zidarstva[uredi | uredi izvor] Englesko slobodno zidarstvo se proširilo na Francusku dvadesetih godina 18. vijeka, prvo kao loža protjeranih jakobita, a zatim se proširilo na francuske lože koje su pratile moderni ritual. Iz Francuske i Engleske, slobodno zidarstvo se raširilo na većinu kontinentalne Evrope tokom 18. vijeka. Velika loža Francuske osnovana je za vrijeme Velikog majstora vojvode Klermona, koji je imao samo nominalni autoritet. Njegov nasljednik, vojvoda Orleana, rekonstruisao je centralno tijelo kao Veliki orijent Francuske 1773. godine. Nakratko zaustavljena tokom Francuske revolucije, francusko slobodno zidarstvo nastavilo je svoj rast u narednom vijeku,[49] prvo pod vođstvom Aleksandra de Grasa. Kao karijerni armijski oficir, sa svojom porodicom je živio u Čarlstonu u Južnoj Karolini od 1783. do početka 19. vijeka, nakon što je napustio San Domingo tokom Haićanske revolucije. Tags: Masoni u Srbiji Jugoslaviji masonska loža mason istorija masona simboli

Odlično stanje Ilustrovano MIHAILO POPOVSKI TAJANSTVENI SVET MASONA AUTORSKO IZDANJE BROŠ LATINICA 206 STRANA retko u ponudi Slobodno zidarstvo, masonstvo ili masonerija, je sinkretističko udruženje koje se sastoji od bratskih organizacija koje porijeklo vode od mjesnih bratstava kamenorezaca, koja su od kraja 14. vijeka određivala kvalifikacije kamenorezaca i njihovu interakciju sa vlastima i mušterijama. Stepeni slobodnog zidarstva su tri ocjene srednjovjekovnog zanatskog ceha, a to su učenički, pomoćnički i majstorski stepeni. Ovo su stepeni koje nudi Plava loža Slobodnog zidarstva. Članovi ove organizacije su poznati kao slobodni zidari ili masoni. Postoje i dodatni stepeni, koji se razlikuju od područja i nadležnosti i njima obično upravljaju tijela koja se razlikuju od zanatskih stepeni. Osnovna, mjesna organizaciona jedinica slobodnog zidarstva je loža. Lože obično nadziru i njima upravljaju na regionalnom nivou (obično vezano za državnu, pokrajinsku ili nacionalnu granicu) Velike lože ili Veliki orijenti. Ne postoji međunarodna, svjetska Velika loža koja nadzire cjelokupno slobodno zidarstvo; svaka Velika loža je nezavisna i Velike lože ne moraju nužno da se međusobno priznaju da bi bile legitimne. Savremeno slobodno zidarstvo se sastoji od dvije glavne prepoznatljive skupine. Regularno slobodno zidarstvo insistira na tome da se u radnoj loži čitaju sveti spisi, da svaki član iskreno vjeruje u Vrhovno biće, da ženama nije dozvoljeno stupanje u organizaciju i da su rasprave o religiji i politici zabranjene. Kontinentalno slobodno zidarstvo je danas opšti pojam za „liberalnu” jurisdikciju koja je uklonila neka, ili sva, ograničenja. Masonska loža[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Masonska loža Loža u palati Rofija u Firenci, postavljena za francuski ritual Masonska loža je osnovna organizaciona jedinica slobodnog zidarstva.[1] Loža se redovno sastaje kako bi sprovela uobičajene formalnosti bilo koje druge manje organizacije (plaćanje računa, organizovanje društvenih i dobrotvornih događaja, izbor novih članova itd). Osim poslovnih pitanja, sastanak se može održati povodom svečanosti dodjele masonskog stepena[2] ili održavanje predavanja, koja su obično o nekom vidu masonske istorije ili ritualu.[3] Po završetku, sastanak Lože se može prekinuti formalnom večerom, koja ponekad uključuje zdravicu i pjesmu.[4] Većina masonskih rituala sastoji se od svečanosti stepena. Kandidati se postepeno iniciraju u slobodno zidarstvo, prvo u stepen učenika. Poslije nekog vremena, na posebnoj svečanosti, mogu biti unapređeni u stepen pomoćnika i na kraju će biti podignuti u stepen majstora masona. U svim ovim svečanostima, kandidat se provjerava lozinkama, znakovima i držanjem (tajno rukovanje) svojstvenim svakom stepenu.[5] Još jedna svečanost je godišnje postavljanje majstora i oficira lože. U nekim ložama instalirani majstor se vrednuje kao poseban čin, sa sopstvenim tajnama koje ga razlikuju od ostalih članova.[6] U drugim jurisdikcijama, ovaj čin nije priznat i nema nikakve unutrašnje ceremonije prenošenja novih tajni tokom postavljanja novog majstora lože.[7] Većina loža ima neku vrstu društvenog kalendara, koji omogućava masonima i njihovim partnerima da se sastanu u manje ritualizovanim okruženju.[8] Često u kombinaciji sa ovim događajima je obaveza svakog masona da da prilog u dobrotvorne svrhe. To se dešava i na nivuo Lože i Velike lože. Masonske dobrotvorne organizacije daju doprinose na mnogim poljima, kao što je obrazovanje ili pomoć u nepogodama.[9] Privatne mjesne Lože čine okosnicu slobodnog zidarstva i slobodni zidari će nužno biti inicirani u jednoj od njih. Takođe, postoje i posebne Lože u kojima se slobodni zidari sastaju kako bi proslavili događaji, kao što je sport ili masonsko istraživanje. Čin majstora masona takođe daje pravo masonu da dalje istražuje masonstvo kroz druge stepene, administrativno odvojene od Zanata, ili stepeni „Plave lože” koji su opisani ovdje, ali imaju sličan format na njihovim sastancima.[10] Postoji vrlo malo dosljednosti u slobodnom zidarstvu. S obzirom da je svaka masonska jurisdikcija nezavisna, svaka određuje sopstvene procedure. Izražavanje rituala, broj prisutnih oficira, raspored prostorija za sastanka itd, variraju od jurisdikcije do jurisdikcije.[10][11] Oficiri Lože se biraju ili imenuju na godišnjem nivou. Svaka Masonska loža ima Majstora, dva Čuvara, sekretara i blagajnika. Tu je i Privratnik, ili spoljašnji čuvar, koji se uvijek nalazi ispred vrata radne Lože. Ostali oficiri variraju između jurisdikcija.[10] Svaka Masonska loža postoji i djeluje u sklopu sa nizom drevnih pravila poznatih kao Masonski orijentiri. Ovi principi su do sada izbjegli sve univerzalno prihvaćene definicije.[12] Pridruživanje loži[uredi | uredi izvor] Kandidati će se susresti sa najaktivnijim članovima masonske lože kojoj se pridružuju prije inicijacije. Postupak varira između jurisdikcija, ali kandidate obično predstavljaju prijatelji u društvenoj funkciji lože ili u nekom obliku otvorene večeri u loži. U savremeno doba, zainteresovani često pronalaze mjesnu ložu preko interneta. Dužnost kandidata je da zatraži pridruživanje; iako se kandidati mogu ohrabriti na pridruživanje, oni se nikada ne pozivaju. Jednom kada se napravi inicijalni upitnik, obično slijedi intervju kako bi se odredila podobnost kandidata. Ako kandidat odluči da nastavi dalje, u loži se glasa o aplikaciji prije nego što on (ili ona, u zavisnosti od jurisdikcije) bude prihvaćen. Apsolutno minimalni uslov za bilo koje tijelo slobodno zidarstva jeste da kandidat mora biti slobodan i da se smatra da ima dobar karakter. Obično postoji uslov o starosti, koji se u velikoj mjeri razlikuje između Velikih loža i (u nekim jurisdikcijama) sposobnosti da bude prevaziđena izuzećem iz Velike lože. Osnovna pretpostavka je da kandidat treba da bude zrela odrasla osoba. Dodatno, većina Velikih loža zahtjeva da kandidat izjavi da vjeruje u Vrhovno biće. U nekoliko slučajeva, od kandidata se može zahtjevati da bude određene religije. Taj oblik slobodnog zidarstva je najčešći u Skandinaviji (poznat kao švedski red), gdje npr. primaju samo hrišćane. Na drugom kraju spektra, „liberalno” ili kontinentalno slobodno zidarstvo, npr. Veliki orijent Francuske, ne zahtjevaju od kandidata da vjeruju u bilo koje božanstvo i u članstvo prihvataju ateiste (uzrok nesklada sa ostatkom slobodnog zidarstva). Tokom svečanosti inicijacije, od kandidata se očekuje da se zakune (najčešće na izdanju svetog teksta prihvatljivog njegovoj ličnoj vjeroispovijesti) kako bi ispunio određene obaveze kao slobodni zidar. Organizacija[uredi | uredi izvor] Velike lože[uredi | uredi izvor] Velike lože i Veliki orijekti su nezavisna i suverena tijela koja upravljaju slobodnim zidarstvom u određenoj zemlji, državi ili geografskoj oblasti (nazvane jurisdikcije). Ne postoji jedinstveno nadzorno tijelo koje predsjedava svetskim slobodnim zidarstvom; veze između različitih jurisdikcija zavise isključivo od međusobnog priznanja.[13][14] Članstvo slobodnog zidarstva, koje postoji u različitim oblicima širom svijeta, Ujedinjena velika loža Engleske procjenjuje na oko 6 miliona.[15] Bratstvo je upravno organizovano u nezavisne Velike lože (ili ponekad Velike orijente), koja upravlja sopstvenom masonskom jurisdikcijom, koja se sastoji od podređenih (ili konstitutivnih) loža. Najveća jedinstvena jurisdikcija, u smislu članstva, jeste Ujedinjena velika loža Engleske (čije se članstvo procjenjuje na 250.000). Velika loža Škotske i Velika loža Irske zajedno imaju oko 150.000 članova. U Sjedinjenim Američkim Državama, ukupno članstvo broji nešto manje od 2 miliona.[16] Priznavanje, prijateljstvo i regularnost[uredi | uredi izvor] Veze između Velikih loža su određene konceptom priznanja. Svaka velika loža održava spisak drugih velikih loža koje priznaje.[17] Kada se dvije velike lože priznaju i u međusobnoj su masonskoj komunikaciji, kaže se da su u prijateljstvu, a bratstvo jedno lože može posjećivati drugu ložu i obrnuto i mogu djelovati masonski. Kada dvije velike lože nisu u prijateljstvu, međusobne posjete nisu dozvoljene. Postoji mnogo razloga zbog koga će jedna velika loža zadržati ili povući priznanje druge velike lože, ali dva najčešća razloga su ekskluzivna jurisdikcija i regularnost.[18] Ekskluzivna jurisdikcija[uredi | uredi izvor] Ekskluzivna jurisdikcija je koncept pri kome samo jedna velika loža može biti priznata na određenom geografskom području. Ukoliko dvije velike lože polažu pravo na jurisdikciju na istom području, druga velika loža mora da bira između te dvije lože i možda sve ne odluče sve lože da priznaju istu (npr. Velika loža Njujorka se 1849. podijelila dvije rivalske frakcije, od kojih je svaka tvrdila da je legitimna Velika loža. Ostale Velike lože morale su da izaberu između dvije frakcije, sve dok se raskol ne riješi).[19] Ekskluzivna jurisdikcija se može izbjeći kada se jurisdikcija dvije Velike lože preklapa ukoliko su one u prijateljstvu i slažu se da dijele jurisdikciju (npr. s obzirom da je Velika loža Konektikata u prijateljstvu sa Princ Hol Velikom ložom Konektikata, princip ekskluzivne jurisdikcije se ne primjenjuje i ostale Velike lože mogu priznate obje).[20] Regularnost[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Regularno slobodno zidarstvo Regularnost je koncept zasnovan na privrženosti Masonskim orijentirima, osnovnim zahtjevima, načelima i ritualima zanatstva. Svaka Velika loža postavlja sopstvenu definiciju toga što su Orijentiri, i time određuje šta je regularno a šta je neregularno (i te definicije se ne moraju nužno slagati između Velikih loža). U suštini, svaka Velika loža će zadržati svoje orijentire (svoje zahtjeve, načela i rituale) kao regularne i sudiće ostalim Velikim ložama na osnovu njih. Ako su međusobne razlike velike, jedna Velika loža može drugu proglasiti „neregularnom” i povući ili odbiti priznanje.[21][22] Najčešća zajednička pravila za priznavanje (zasnovana na regularnosti) su ona koje je Ujedinjena velika loža Engleske donijela 1929. godine:[23] Veliku ložu bi trebalo da uspostavi postojeća regularna Velika loža ili najmanje tri regularne Lože; Vjerovanje u Vrhovno biće i u spise uslov je članstva; Inicijati bi trebalo da uzmu svoje zavjete nad tim spisima; Samo muškarci mogu biti primljeni i ne postoje veze između miješanih Loža; Velika loža ima punu kontrolu nad prva tri stepena i nije potčinjena drugom tijelu; Sve Lože trebaju prikazati spise sa šestarom i kompasima tokom sesije; Nema rasprave o politici ili religiji; Pridržavati se „drevnih orijentira, običaja i postupaka”. Ostali stepeni, redovi i tijela[uredi | uredi izvor] Vidi još: Masonska tijela i Spisak masonskih redova Slobodno zidarstvo Plave lože nudi samo tri tradicionalna stepena, i u većini jurisdikcija, čin prošlog ili postavljenog majstora. Masonski majstor može da proširi svoje iskustvo sticanjem viših stepeni, u pratećim tijelima koje je odobrila njegova Velika loža.[24] Drevni i Prihvaćeni Škotski red je sistem od 33 stepena (uključujući i tri stepena Plave lože) kojim upravlja mjesni ili nacionalni Vrhovni savjet. Ovaj sistem je popularan u Sjevernoj Americi i kontinentalnoj Evropi. Jorkški red, sa sličnim opsegom, vrši upravu nad tri reda Masonstva, prvenstveno Kraljevskom arkom, Kriptom i Vitezovima Templarima.[25] U Ujedinjenom Kraljevstvu, odvojena tijela upravljaju svakim redom. Slobodi zidari se podstiču da se pridruže Svetoj kraljevskoj arci, koja je povezana sa Mark masonstvom u Škotskoj i Irskoj, ali je odvojena u Engleskoj. Templarsko i Kripstsko masonstvo takođe postoji.[26] U nordijskim zemljama, preovlađuje Švedski red, a varijacija ovog reda zastupljena je i u Njemačkoj. Rituali i simbolika[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Rituali i simbolika slobodnog zidarstva Slobodno zidarstvo sebe opisuje kao „prekrasan sistem moralnosti, prikriven u alegoriji i ilustrovan simbolima”.[27] Simbolika je uglavnom, ali ne isključivo, zasnovana na ručnim alatima kamenorezaca — šestar i uglomjer, libela, gleterica i ostali. Za svaki od ovih alata priložena je moralna lekcija, iako namjerna nikako nije konzistentna. Značenje simbolike se podučava i istražuje kroz rituale.[10] Svi slobodni zidari svoje putovanje započinju u svom „zanatu” postepeno inicijacijom, usvajanjem i podizanjem tri stepena Zanata ili slobodnog zidarstva Plave lože. Tokom ova tri rituala, kandidat se postepeno podučava značenju simbola Lože, a kandidat držanjem, znacima i riječima drugim masonima pokazuje da je iniciran. Inicijacija je dijelom alegorija i dijelom lekcija i okreće se oko gradnje Solomonovog hrama, kao i umješnost i smrt njegovog glavnog arhitekte, Hirama Abifa. Stepeni koji se stiču su učenik, pomoćnik i majstor. Iako postoje različite verzije ovih rituala, sa najmanje dvije razlike u rasporedu i verziji Hiramovog mita u ložama, svaka verzije je prepoznatljiva bilo kom slobodnom zidaru iz bilo koje jurisdikcije.[10] U nekim jurisdikcijama, glavne teme svakog stepena su ilustrovane na masonskoj tabli. Ovaj slikani prikaz masonskih tema izložen je u loži u zavisnosti o kome se stepenu radi i kandidatu se na taj način objašnjava kako da ilustruje legendu i simboliku svakog stepena.[28] Ideja o bratstvu slobodnih zidara vjerovatno potiče iz pravne definicije brata iz 16. vijeka kao onog ko se zakleo na uzajamnu podršku drugome. Prema tome, slobodni zidari se zaklinju svakom stepenu da će čuvati tajnu tog stepena i da će podržavati i štititi svoju braću, osim ako nisu prekršili zakon.[29] U većini loža zakletva ili obećanje se vrši iznad Knjige Svetog zakona, koja je knjiga božanskog otkrovenja prikladna religijskim uvjerenjima pojedinog brata (u anglo-američkoj tradiciji to je Biblija). U liberalnom kontinentalnom slobodnom zidarstvu, dozvoljene su knjige osim svetih spisa, koje su jedan od razloga raskola među Velikim ložama.[30] Istorija[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Istorija slobodnog zidarstva Razvoj[uredi | uredi izvor] Goose & Gridiron u Londonu, mjesto osnivanja Velike lože Londona i Vestminstera (kasnije Velika loža Engleske) Od sredine 19. vijeka, masonski istoričari su tražili porijeklo pokreta u nizu sličnih dokumenata poznatih kao Old Charges, koji vodi porijeklo iz Regius Poem do 1425. godine[31] do početka 18. vijeka. Aludirajući na članstvo u loži operativnih masona, oni povezuju mitološku istoriju zanata, dužnosti stepena i način na koji se zaklinju na vrijednosti prilikom pristupanja.[32] U 15. vijeku se vidi i prvi dokaz ceremonijalne regalije.[33] Ne postoji jasan mehanizam pomoću koga su ove mjesne trgovinske organizacije postale današnje Masonske lože, ali najraniji rituali i poznate lozinke, iz operativnih loža sa prelaza sa 17. na 18. vijek, pokazuju kontinuitet sa ritualima koje su na kraju 18. vijeka razvili prihvaćeni ili mogući masoni, pošto su oni članovi koji nisu praktikovali fizički zanat postali poznati.[34] Zapisnik iz Lože Edinburga (Kapela Svete Marije) br. 1 u Škotskoj pokazuje kontinuitet od operativne lože 1598. godine do savremene moguće Lože.[35] To je najstarija masonska loža na svijetu.[36] Pogled na sobu u Masonskoj dvorani u Beri Sent Edmundsu u Engleskoj, početkom 20. vijeka. Soba je pripremljena za saziv Svetog kraljevskog svoda Alternativno, Tomas de Kvinsi u svom radu Rosicrucians and Freemasonry predstavlja teoriju koja ukazuje da se slobodno zidarstvo možda razvilo iz rozenkrojcerizma. Ovu teoriju je predstavio i njemački profesor J. G. Buhle 1803. godine.[37][38] Prva Velika loža, Velika loža Londona i Vestminstera (kasnije poznata kao Velika loža Engleske (VLE) osnovana je na Jovanjdan 24. juna 1717. godine,[39] kada su se već postojeće četiri londonske lože sastale na zajedničkoj večeri. Mnoge engleske lože su se pridružile novom regularnom tijelu, koja je samo ušla u period samopromocije i širenja. Međutim, mnoge lože nisu mogle podržati promjene koje su neke od loža VLE napravila u ritualu (postale su poznate kao moderne) i nekoliko njih je formiralo suparničku Veliku ložu 17. maja 1751. godine pod imenom Drevna velika loža Engleske. Ove dvije Velike lože su se borila za nadmoć, sve dok moderne lože nisu vratile drevni ritual. One su se 27. decembra 1813. godine ujedinile u Ujedinjenu veliku ložu Engleske (UVLE).[40][41] Velika loža Irske i Velika loža Škotske osnovane su 1725. i 1736. godine, iako nisu uspjele ubijediti sve postojeće lože u svojim zemljama da im se pridruže.[42][43] Sjeverna Amerika[uredi | uredi izvor] Spomenik Erasmusu Džejmsu Filipsu, prvom slobodnom zidaru na prostoru današnje Kanade Najstarija američka loža osnovana je u Pensilvaniji. Kolektor za luku Pensilvanije, Džon Mur, pisao je svim prisutnim ložama u Pensilvaniji 1715. godine, dvije godine prije nego osnovana prva Velika loža u Londonu. Prva velika loža Engleske imenovala je Pokrajinskog Velikog majstora za Sjevernu Ameriku 1731. godine, sa sjedištem u Pensilvaniji. Ostale lože u koloniji dobila su ovlašćenja od kasnije Drevne velike lože Engleske, Velike lože Irske i Velike lože Škotske, koje su bile prilično dobro zastupljene u putujućim ložama Britanske vojske. Mnoge lože nastale su bez naloga iz bilo koje Velike lože, tražiće i plaćajući njihovo odobrenje tek nakon što su bile sigurne u svoj opstanak. Nakon Američke revolucije, nezavisna Velika loža SAD se razvila u svakoj od saveznih država. Neki misle da je kratko organizovanje sveobuhvatne „Velike lože SAD” sa Džordžom Vašingtonom (koji je bio član Virdžinijske lože) kao prvim Velikim majstorom, ali ta ideja je bila kratkotrajna. Razne državne Velike lože nisu željele izgubiti sopstveni autoritet time što bi pristale na takvo tijelo. Princ Hol slobodno zidarstvo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Princ Hol slobodno zidarstvo Princ Hol slobodno zidarstvo postoji jer su rane američke lože odbijale da u svoje redove prime Afroamerikance. Godine 1775, Afroamerikanac Princ Hol,[44] zajedno sa još 14 Afroamerikanaca, iniciran je u Britansku vojnu ložu po nalogu Velike lože Irske, nakon što su odbili da ih prime u druge lože u Bostonu. Kada je Britanska vojna loža napustila Sjevernu Ameriku nakon završetka Američke revolucije, ovi 15 ljudi dobili su ovlašćenje da se sastanu kao loža, ali ne da iniciraju slobodne zidare. Godine 1784, ove osobe su dobile nalog od Prve velike lože Engleske (PVLE) i osnovali su Afričku ložu, br. 459. Kada je 1813. godine osnovana Ujedinjena velika loža Engleske (UVLE), sve lože sa sjedištem u SAD su izbrisane sa njenog spiska — uglavnom zahvaljujući Ratu iz 1812. Tako, odvojena i od UVLE i od bile koje priznate Velike lože SAD, Afrička loža promijenilo je svoje ime u Afrička loža, br. 1. — i defakto je postala „Velika loža” (ova loža se ne smije miješati sa raznim ložama na afričkom kontinentu). Kao i ostalo slobodno zidarstvo u SAD, Princ Hol slobodno zidarstvo ubrzano je rasla i organizovala se po sistemu Velikih loža u svakoj saveznoj državi.[45] Širenjem rasne segregacije u Sjevernoj Americi sredinom 19. i početkom 20. vijeka Afroamerikancima je otežano pridruživanje ložama izvan jurisdikcije Princ Hola — uz to je i onemogućena priznanje zajedničke jurisdikcije između paralelnih masonskih tijela u SAD. Od osamdesetih godina, takav vid diskriminacije je otišao u prošlost. Danas većina Velikih loža u SAD priznaje svoje Princ Hol dvojnike i predstavnici obje tradicije rade na punom priznanju.[46] Ujedinjena velika loža Engleske nema problema sa priznanjem Velikih loža Princ Hola. Iako ističu svoje nasljeđe kao lože crnih Amerikanaca,[47] Princ Hol je otvoren za sve ljude bez obzira na rasu ili religiju.[48] Pojava kontinentalnog slobodnog zidarstva[uredi | uredi izvor] Englesko slobodno zidarstvo se proširilo na Francusku dvadesetih godina 18. vijeka, prvo kao loža protjeranih jakobita, a zatim se proširilo na francuske lože koje su pratile moderni ritual. Iz Francuske i Engleske, slobodno zidarstvo se raširilo na većinu kontinentalne Evrope tokom 18. vijeka. Velika loža Francuske osnovana je za vrijeme Velikog majstora vojvode Klermona, koji je imao samo nominalni autoritet. Njegov nasljednik, vojvoda Orleana, rekonstruisao je centralno tijelo kao Veliki orijent Francuske 1773. godine. Nakratko zaustavljena tokom Francuske revolucije, francusko slobodno zidarstvo nastavilo je svoj rast u narednom vijeku,[49] prvo pod vođstvom Aleksandra de Grasa. Kao karijerni armijski oficir, sa svojom porodicom je živio u Čarlstonu u Južnoj Karolini od 1783. do početka 19. vijeka, nakon što je napustio San Domingo tokom Haićanske revolucije. Tags: Masoni u svetu Srbiji Jugoslaviji masonske lože rituali pravila

Vil Djurant ISTORIJA CIVILIZACIJE 1-12 NOVO + 2 KNJIGE Vojnoizdavački zavod i Narodna knjiga Beograd, 2004. godine, 12 tomova, lux izdanje, veći format, tvrd povez, zlatotisak. Ćirilica. Knjige su nove. Uz komplet idu dodatno DVE BONUS knjige koje se ne sadrže u kompletu. Vilijam Džejms Djurant (1885 - 1981), američki pisac, istoričar i filozof. Najpoznatiji je upravo po svom delu ISTORIJA CIVILIZACIJA u 12 tomova, The Story of Civilization koju je napisao zajedno sa svojom suprugom Arijel i objavljivao između 1935. i 1975. godine. Njegovo ranije delo Istorija filozofije (engl. The Story of Philosophy), koju je napisao 1926, je značajno pomoglo popularizovanju filozofije. Komplet sadrži sledeće naslove: 01. ISTOČNE CIVILIZACIJE 02. ŽIVOT GRČKE 03. CEZAR I HRIST 04. DOBA VERE I 05. DOBA VERE II 06. RENESANSA 07. REFORMACIJA 08. POČETAK DOBA RAZUMA 09. DOBA LUJA XIV 10. VOLTEROVO DOBA 11. RUSO I REVOLUCIJA 12. NAPOLEONOVO DOBA BONUS KNJIGE: 1. UM CARUJE - Životi i mišljenja velikih filozofa - PLATON - ARISTOTEL I GRČKA NAUKA - BEKON - SPINOZA - VOLTER I FRANCUSKA PROSVEĆENOST - IMANUEL KANT I NEMAČKI IDEALIZAM - ŠOPENHAUER - HERBERT SPENSER - FRIDRIH NIČE - SAVREMENI EVROPSKI FILOZOFI 2. OGNJIŠTE MUDROSTI Smotra ljudskog života i ljudske sudbine ISTORIJA CIVILIZACIJE 01 ISTOČNE CIVILIZACIJE Istorija civilizacije u Egiptu i na Bliskom istoku do Aleksandrove smrti, i u Indiji, Kini i Japanu od samih početaka do našnjih dana sa uvodom o prirodi i osnovama civilizacije i 86 ilustracija i mapa. Knjiga se može porediti sa velikim delima francuskih enciklopedista osamnaestog veka jer predstavlja najsveobuhvatniji pokušaj našeg doba da se obuhvati ogromna panorama ljudske istorije i kulture. Sumerska kultura, kao kolevka prvih gradova i pisanih zakona, Egipat koji je usavršio monumentalnu arhitekturu, medicinu i mumifikaciju pre 3500 godina, Vavilon u kome se razvila astronomija i fizika i odakle je poteklo seme zapadne mitologije, Judeja sa Bliskog istoka i njihov kralj Asurbanipal koji je na skulpturama prikazan kao pola čovek, pola čudovište, kao i Judejci koji su odoleli svim pokušajima da ih zatru i zauvek sačuvali svoju kulturu u besmrtnom Starom zavetu. 02 ŽIVOT GRČKE Istorija grčke civilizacije od početaka i istorija Bliskog istoka od smrti Aleksandra Velikog do rimskog osvajanja sa uvodom o preistorijskoj kulturi Krita. Tokom dinamične sinteze istorije sveta, autor se bavi večito fascinirajućim problemom grčke civilizacije. Tako je ŽIVOT GRČKE knjiga čiji stil podseća na zlatno doba pisanja o istoriji, pre nego što je usko stručno proučavanje istorije okupiralo tu oblast. Vil Djurant je u potpunosti sagledao životni put Grčke, na isti način kao što bi to činio jedan Atinjanin u petom veku, sa svojim umom željnim znanja, u stalnom traganju za suštinom divne panorame Periklove Atine. Ovo delo Za ovo delo koje je Vil Djurant pisao punih 50 godina, dobio je prestižnu Pulicerovu nagradu. 03 CEZAR I HRIST Autor je učinio da ova knjiga predstavlja monumentalni prikaz istorije sveta, pripremajući je dvadeset pet, a pišući je punih pet godina! Kao i svi tomovi ISTORIJE CIVILIZACIJE, tako se i ovaj tom može čitati nezavisno od drugih. Knjiga sadrži mnoštvo paralela sa savremenom istorijom. Autor iskreno veruje da čitanje događaja iz prošlosti treba da rasvetli sadašnjost i osvetli budućnost. Tako, u klasnim trvenjima i permanentnim borbama za vlast koje simbolišu rimsku istoriju od braće Grah do Cezara, on nalazi analogiju sa razvojem Evrope i Amerike od Francuske revolucije do danas. Djurant nas podseća da su diktatori uvek koristili iste metode, da se socijalna pomoć koristila više od jednog veka pre Hrista i da je prvi rimski sindikat ustanovljen oko 600 godina pre Hrista! Takođe, saznajemo za bankrotstva banaka, „svinjsku burad“ (dotacije iz federalne državne blagajne za javne radove u rejonu nekog kongresmena ili senatora), depresije, vladine projekte i propise, državni socijalizam, prioritetne planove u doba rata, izbornu korupciju, trgovačka udruženja i druge fenomene starog Rima koji bi lako mogli da se uklope u današnje naslove novinskih tekstova. 04 DOBA VERE I 05 DOBA VERE II Istorija srednjovekovne civilizacije - hrišcanske, islamske i judejske, od Konstantina do Dantea, od 325. do 1300. godine naše ere, označava se dobom vere. To doba, iz pera Vila Djuranta, sadrži prikaz srednjevekovnih dostignuća i govori o tome kakav značaj za naše doba imaju hrišćanski, islamski i judejski život i kultura Srednjeg veka. Knjiga sadrži uzbudljive priče o svetom Avgustinu, Hipatiji, Justinijanu, Muhamedu, Harunu al-Rašidu, Karlu Velikom, Vilijamu Osvajaču, Eleonori od Akvitanije, Ričardu Lavljeg Srca, Saladinu, Majmonidu, svetom Franji, svetom Tomi Akvinskom, Rodžeru Bejkonu i mnogim drugim istoriji poznatim ličnostima. Tu su, naravno, i najčuvenije ljubavne priče u istoriji književnosti o Eloizi i Abelaru, o Danteu i Beatriče, ispisane sa uzbudljivom erudicijom. Obe knjige DOBA VERE obuhvataju ekonomiju, politiku, pravo, vlast, religiju, moral, ponašanje, obrazovanje, književnost, nauku, filozofiju i umetnost hrišćana, muslimana i Jevreja, tokom jedne epohe koja je bila svedok sudbinskih borbi između tri velike religije, kao i borbe između religioznog i svetovnog pogleda na ljudski život. Jedna fascinantna priča spaja romantiku, siromaštvo, sjaj, pobožnost i poročnost, feudalizam i monaštvo, jeresi i inkvizicije, katedrale i univerzitete, trubadure i minezingere jednog živopisnog milenijuma. 06 RENESANSA Period od 1304-1576 godine, predstavalja istoriju italijanske civilizacije. Ovaj deo ISTORIJE CIVILIZACIJE sadrži portret jednog sveta na njegovom slavnom vrhuncu, portret fascinantnu i raskošnu Italiju u doba renesanse, od Petrarkinog rodenja do Ticijanove smrti. U ovom tomu, autor izlaže uvodnu studiju ekonomske podloge koja obuhvata razvoj industrije, rast bankarskih porodica, osvrćući se pre svega na čuvane Medičijeve. Na taj nacin on objašnjava razloge zbog kojih je Italija bila prva država, a Firenca prvi grad u Italiji koji ce doživeti budenje modernog doba, prateći procvat kulture od Firence do Milana, Mantove, Ferare, Verone, Venecije, Padove, Parme, Bolonje, Riminija, Urbina, Perude, Sijene i Napulja, a vrhunac je Rim, grad velikih papa renesansne epohe. U svakom gradu Italije, svedoci smo blistave parade prinčeva, kraljica, vojvoda, duždeva, zatim pesnika, istoričara, naučnika i filozofa; slikara, vajara, gravera, iluminatora, grnčara i arhitekata, čitajući mi, zapravo, prisustvujemo razvitku industrije, obrazovanja, ponašanja, morala, kriminala i mode, jer pred našim očima defiluju žene, ljubavi i venčanja, epidemije, gladi, zemljotresi i pogibije. Pred nama je snažni uspon čovečanstva koje se hrabro kreće od konačnog sveta ka svetu beskonačnosti. Ovo je, ujedno, i istorija naroda pod vedrom jutarnjom svetlošću renesanse, kada su bronzana vrata krstionice u Firenci postala simbol pravih rajskih dveri. U takvom ambijentu, sa Pikom dela Mirandolom saznajemo kako je čovek razmišljao, sa Makijavelijem kako je vladao, sa Kastiljoneom kako je živeo, sa Savonarolom kako je umirao. Na gotovo svakom koraku, Vil Djurant probranim rečima crta žive vinjete, Petrarke, Bokača, Kozima, Medičija, Fra Andelika, Donatela, Lorenca Veličanstvenog, Botičelija, Andreje del Sarta, Lodovika Mora, Beatriče i Izabele d Este, Leonarda da Vinčija, Bramantea, Pjera dela Frančeske, Sinjorelija, Perudina, Mantenje, Ariosta, Đovanija Belinija, Đorodonea, Aldusa Manucijusa, Koreda, Aleksandra VI, ezara i Lukreciju Bordžiju, Julija II, Lava X, Rafaela, Mikelanđela, Klementa VII. Autor dovodi priču do dramatičnog vrhunca sa rumenilom sutona Firence i Venecije posle strašnog pustošenja Rima 1527. godine, ali pokazuje kako je čak i opadanje renesanse bilo plodno zahvaljujući Ticijanu, Aretinu, Veronezeu, Celiniju, i, možemo reci, novom Mikelanđelovom životu. Tako nam je ukazano kako je renesansa, oživljavajući klasičnu kulturu, okončala hiljadugodišnju vladavinu orijentalnog duha u Evropi. Na kraju, sledi priprema za Erazma Roterdamskog, Frensisa Bekona i Dekarta, za Spinozu, Voltera, Gibona, Getea, kao i za titane našeg doba u kojima još živi duh renesanse. 07 REFORMACIJA Evropska civilizacija od Viklifa do Kalvina: 1300-1564. Knjigu karakteriše pomno izučavanje ljudi i ideja, verovanja i važnih događaja u doba reformacije. Rreformacije, svakako, predstavlja najznačajniji događaj moderne istorije i u isto vreme nastavak monumentalnog istoriografskog rada Vila Djuranta. Dramatičnost ove epohe, može se porediti sa našom, savremenom, u kojoj su dominirale i dominiraju revolucije i revolucionarna gibanja. Tokom perioda reformacije,socijalne revolucije prate versku revoluciju u gotovo svakoj fazi, tako da je ova knjiga napisana upravo sa tog nekonvencionalnog stanovišta dveju konvergentnih drama. Autor razmišlja o religiji uopšte, o njenom delovanju na pojedinca i na grupu, kao i o stanju i problemima Rimokatoličke crkve u toku dva veka pre Martina Lutera. On se bavi Engleskom, Nemačkom i Češkom, prikazujući ideje i sukobe luteranske reformacije, te sa simpatijama razmatra Erazmove napore usmerene na mirno samoreformisanje Crkve. 08 POČETAK DOBA RAZUMA Doba razuma jeste vreme Šekspira, Bekona, Montenja, Rembranta, Galilea i Dekarta u periodu 1558-1648. Autori u ovom tomu prikazuju razvoj nauke i vaskrsenje filozofije usred vojnih i verskih sukoba. To je, takođe, bilo i doba Keplera i Galileja, Đordana Bruna i Renea Dekarta, pronalaska složenog mikroskopa, teleskopa, termometra, barometra, logaritamskog i decimalnog sistema, otkrića planetarnih orbita i zakona. Postepeno su se rađali moderna Evropa i moderni um. 09 DOBA LUJA XIV Kralj Sunce predstavljen je u ovom tomu u svom najboljem, najgorem i najviše ljudskom izdanju. Engleska i Kromvel, Milton, Čarls I, Džonatan Svift, od genijalnosti do ludila. Švedska i Rusija u doba Petra Velikog. Knjiga se završava sumrakom ralja Sunca, o čemu je pisao i Štefan Cvajg, iz drugog ugla, na romansiran način, oslikavajući ukupnu Francusku tog doba - ali ovo što je Vil Djurant obradio, neuporedivo je, jer se on držao istorijskih činjenica, bez ikakvih izmena. 10 DOBA VOLTERA Doba prosvećenosti nije bez razloga nazvano DOBA VOLTERA, jer je upravo Volter bio najveći pobornik procvata umetnosti i nauke. U ovoj knjizi se Vil Djurant fokusirao na istoriju i dešavanja Francuskoj, Britaniji i Nemačkoj u periodu od 1715. pa do 1756. godine. Vladavina Luja XV, zatim engleska filozofska misp u prvoj polovini XVIII veka, pa Volterov rad, obogaćen podrobnim opisom tadašnjeg okruženja u kom su njegovi tekstovi nastajali. Sledi Johan Sebastijan Bah, jedan od najvećih kompozitora kako baroka, tako muzičke umetnosti uopšte, a na kraju, autor se ponovo vraća Volterovim mislima i tezama, kao i enciklopediji Denija Didroa i filozofskoj klimi tadašnje Evrope. 11 RUSO I RENESANSA Osvrt na dežavanja u Francuskoj i ostatku Evrope u periodu stvaranja Žan Žak Rusoa i tokom Francuske revolucije. Ova knjiga je, takođe, autora ovenčala Pulicerovom nagradom. Autor nas prvo upoznaje sa događajima iz Sedmogodišnjeg rata, dok se u daljem pisanju bazira na razlikama i sličnostima Voltera i Rusoa. Sledi analiza i prikaz katoličkog juga, gde govori o kulturnim i političkim dešavanjima u tadašnjoj Italiji, Španiji i Portugaliji, ali i o austrijskom vunderkindu, Volfgangu Amadeusu Mocartu. Nezaobilazan je i njegov osvrt na slovenske narode, kao i prisutnosti Osmanlija u tom delu Evrope, a tu je i deo posvećen vladavini Katarine Velike u Rusiji. Kao što je obrađen katolički jug, isti pristup je učinjen i kada je u pitanju protestantski sever, kao i Kantov filozofski rad. Džonsonova Engleska kao i krah francuskog feudalizma predstavljaju posebno obrađene teme, radi zaokruživanja tog, za istoriju značajnog perioda. 12 NAPOLEONOVO DOBA U ovoj knjizi, Djurant prati dešavanja iz perioda Francuske revolucije, kao i Napoleonovu vladavinu, uključujući njegova osvajanja i ratove. Osim što je u fokusu Francuska i Bonapartin uspon, autor kroz knjigu prati i kulturno-umetnička dešavanja i razvoj tadašnje Evrope, poput Betovena i književnih dela takozvanih Jezerskih pesnika Engleske. Na kraju, značajan deo knjige autor posvećuje opisu opsade Moskve, Vaterlou, a onda i potpunom krahu Napoleonove vojske, što prati i njegovo izgnanstvo na ostrvo Sveta Jelena, kao i dešavanja neposredno posle toga. Sa ovom knjigom, 12. tomom ISTORIJE CIVILIZACIJE, Vil Djurant završava svoje kapitalno delo. U opisu korišćeni podaci sa interneta.

Dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja... Autor - osoba Kropotkin, Petr Alekseevič, 1842-1921 = Kropotkin, Petr Alekseevič, 1842-1921 Naslov Anarhizam i moral / Petar Kropotkin ; izbor tekstova, beleške i pogovor Zoran Đinđić ; predgovor Predrag Matvejević ; [preveli Jugoslava Široka, Zoran Đinđić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1984 (Beograd : Beogradski-izdavačko grafički zavod) Fizički opis 270 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Đinđić, Zoran, 1952-2003 = Đinđić, Zoran, 1952-2003 Matvejević, Predrag, 1932-2017 = Matvejević, Predrag, 1932-2017 Široka, Jugoslava, 1954- = Široka, Jugoslava, 1954- Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta ; 33 (Broš.) Napomene Tiraž 5.000 Predgovor: str. 7-12 Pogovor: str. 237-266 Bibliografski podaci: str. 270-[271]. Predmetne odrednice Kropotkin, Petar, 1842-1935 -- `Anarhizam i moral` Anarhizam Knez Petar Aleksejevič Kropotkin (rus. Пётр Алексеевич Кропоткин; Moskva, 9. decembar 1842 – Dmitrov, 8. februar 1921) je bio ruski teoretičar anarhizma, geograf, istoričar, pisac, aktivista i knez koji se odrekao svoje titule. Petar Kropotkin je rođen 9. decembra 1842. u Moskvi, u aristokratiskoj porodici, na drugom najvišem nivou. Njegova majka je bila ćerka kozaškog generala. Njegov otac, Aleksej Petrovič Kropotkin, bio je knez u Smolensku, iz dinastije Rjurikoviči koja je vladala Rusijom pre uspona Romanovih. Kropotkinov otac je posedovao velike zemljišne posede i skoro 1.200 kmetova u tri provincije. Pod uticajem republikanskih učenja, Kropotkin se odrekao svoje titule princa u svojoj 12. godini, i „čak je prekoravao svoje prijatelje, kada bi ga tako oslovili”. Obrazovanje je stekao u Petrogradu u prestižnoj vojnoj školi, gde su se učvrstila njegova interesovanja za rusku politiku i prirodne nauke. Na opšte iznenađenje izabrao je službu u Sibiru, a iskustva iz Sibira oblikovala su njegove misli. 1862. u Sibiru je obavio važna geografska i antropološka istraživanja koja su donela važne geografske informacije. 1867. Kropotkin se vratio u Petrovgrad, gde je dobio mesto u Ruskom geografskom društvu. Njegovo odbijanje da sledi porodičnu tradiciju vojne službe podstaklo je njegovog oca da ga liši nasledstva, „što je napravilo od njega princa bez sredstava za izdržavanje”. U ime društva istraživao je glečere Finske i Švedske između 1871. i 1873. Stekao je reputaciju u naučnim krugovima i u svojoj tridesetoj godini suočio se sa izborom između produžetka karijere ili popuštanja političkim impulsima. Evo šta je rekao u „Zapisima jednog revolucionara“: „…Dobio sam telegram od Geografskog društva: „Skupština vas moli da prihvatite poziciju sekretara Društva.“ U isto vreme odlazeći sekretar me je nagovarao da prihvatim predlog. Moje nade su se ostvarile. Ali u međuvremenu druge misli i druge težnje su obuzimale moj um. Ozbiljno sam razmislio o odgovoru i poslao, „Najlepše hvala, ali ne mogu prihvatiti.“ Kasnije u „Zapisima“ on objašnjava: „Ali kakvo sam ja imao pravo na ove najveće užitke, kada su svuda oko mene samo beda i borba za plesnjivo parče hleba; kad sve što potrošim da bi omogućio da živim u tom svetu viših emocija mora biti oduzeto od samih usta onih koji seju žito i nemaju dovoljno hleba za svoju decu? Tokom svojih geografskih istraživanja, Kropotkin je takođe izučavao spise vodećih političkih teoretičara i konačno prihvatio socijalističke revolucionarne poglede. Pridružio se Internacionali 1872. ali je ubrzo bio razočaran njenim ograničenjima. Kada je došlo do podele Internacionale na dve suprotstavljene struje, Kropotkin je pristao uz federalističko i libertersko krilo. Vratio se u Rusiju, nakon što je potpuno dovršio svoje teorije, i počeo je sa širenjem anarhističke propagande. 1874. uhapšen je i zatvoren u Tvrđavu Sv. Petra i Sv. Pavla: Strašnu tvrđavu gde je toliko mnogo prave snage Rusije poginulo tokom poslednja dva veka, i čije se samo ime u Petrovgradu izgovara šapatom. Posle dramatičnog bekstva 1876. dospeo je do Engleske i onda Švajcarske da bi se ponovo pridružio Jurskoj Federaciji, zatim do Pariza, i onda nazad u Švajcarsku da bi uređivao „Le Revolte“. Atentat na Cara doveo je do njegovog proterivanja. Izbegao je u Englesku i obnovio svoje izučavanje Francuske revolucije. Obeshrabren političkom atmosferom, on i njegova žena vratili su se u Pariz. Zajedno sa ostalima uhapšeni su i optuženi u spektakularnom javnom procesu u kome su optuženi izveli sjajnu odbranu omogućujući sebi da propagiraju anarhizam u Evropi. Godine 1883, ponovo je uhapšen i osuđen na pet godina zatvora zbog anarhističkih aktivnosti. Pušten je na slobodu posle tri godine i posle toga je živeo i radio u Engleskoj 30 godina. Godine 1889, preselio se u Čikago i živeo u kraju Hal haus. Međutim njegovi anarhistički pogledi učinili su ga nepoželjnim gostom u SAD, pa se vratio u London. Vrativši se u Rusiju posle revolucije iz 1905, ostatak svog života posvetio je pisanju. Bio je zgrožen antisocijalističkim kontrarevolucionarnim postupcima Lenjina, o kom je imao sledeće da kaže: Lenjin je neuporediv sa bilo kojom revolucionarnom ličnošću u istoriji. Revolucionari su imali ideale. Lenjin ih nema. Vladimire Iljiču (Lenjin), vaši konkretni postupci su potpuno nedostojni ideja koje se pretvarate da posedujete. Smrt Kropotkin je umro od upale pluća u Dmitrovu, u blizini Moskve, 8. februara 1921. Lenjinova ponuda za državni pogreb u Kremlju je odbijena. Pogrebu 13. februara prisustvovalo je više od 100.000 ljudi. To je bio poslednji masovni skup koji nije organizovala država u narednih 70 godina u Rusiji. Dok je povorka prolazila pored zatvora, politički zatvorenici su pevali anarhističku himnu mrtvima. Pod pritiskom Kropotkinovih poštovalaca, anarhističkim zatvorenicima je dozvoljeno da prisustvuju sahrani. U masi su se vijorile crne zastave i transparenti: „Gde ima vlasti nema slobode!“, „anarhisti traže da budu pušteni iz zatvora socijalizma!“. Dela Glavne knjige: Osvajanje hleba Dnevnik P. A. Kropotkina Etika Velika Francuska revolucija U ruskim i francuskim zatvorima Zapisi jednog revolucionara Uzajamna pomoć Ruska revolucija i anarhizam Savremena nauka i anarhizam Teror u Rusiji MG54

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sto jedna anegdota i 300 fotografija iz sedam deceija FK Vojvodina FK Vojvodina je srpski fudbalski klub iz Novog Sada i deo je SD Vojvodina. Osnovan je u proleće 1914. godine, i važi za jedan od najvećih klubova na prostoru bivše Jugoslavije. Navijačka grupa Vojvodine se zove Firma, a ona je osnovana 1989. godine, iako je Klub navijača FK Vojvodina osnovan još 15. decembra 1937. Istorija Početak Klub je osnovan 6. marta 1914. zaslugom novosadskih studenata. Dok se svet spremao za Prvi svetski rat, grupa omladinaca nošena ljubavlju prema tada malo popularnoj i znanoj igri, rešila je da osnuje fudbalski klub koji bi predstavljao srpsku zajednicu u Novom Sadu. Za ime novosadskog kluba uzet je naziv Vojvodina, kako bi se naglasilo sećanje na političko-teritorijalnu jedinicu Vojvodstvo Srbije u kom su Srbi, bar na papiru, dobili ravnopravnost u Habzburškoj carevini. Među osnivačima tog dana u štrikerskoj radnji Save Šijakova, u današnjoj Temerinskoj ulici na mestu Tehnometala, su bili budući tekstilni industrijalac Milenko Šijakov, budući univerzitetski profesor Vladimir Milićević, budući hemičar Milenko Hinić, budući pravnici Radenko Rakić i Kamenko Ćirić, Gojko Tošić, Đorđe Živanov, Branko Gospođinački, Živojin Bajazet i budući doktor prava Kosta Hadži. Među njima su bili i Milenkov brat, Đorđe Šijakov, i njihov otac, Sava. Između dva svetska rata Posle rata, iz Praga je donesen komplet dresova FK Slavije, koji su ostali zaštitni znak Vojvodine do današnjih dana. Prvu zvaničnu utakmicu u ligi Župa I [2] koja se nalazila u sklopu Beogradskog loptačkog podsaveza (osnovan 12. marta 1920) Vojvodina je odigrala 12. septembra 1920. godine protiv novosadskog NAK-a i zabeležila pobedu - 2:0. Dve godine kasnije novosadski fudbalski klubovi biće suspendovani od strane Beogradskog loptačkog podsaveza jer su hteli da formiraju svoj savez. BLS je odlučio da za te klubove napravi župu i tako reši taj problem. Prvenstvo Novog Sada, odnosno župe je igrano u proleće 1923. godine između četiri novosadska kluba: Juda Makabi (koja će nakon šest kola biti prva), NTK, Vojvodina i NAK. Naredne sezone 1923/24 u konkurenciji istih ekipa Vojvodina je prvak Novosadske župe a isti uspeh ponoviće i dve sezone kasnije 1925/26 i to će ujedno biti poslednji trofej Vojvodine u BLP u kojem je natupala sve do 1930. kada prelazi u novoosnovani Novosadski nogometni podsavez (osnovan 13. april 1930). Prva titula u NNP-u Vojvodina je ostvarila u sezoni I razreda 1931/32 a u jesen 1932. godine u toku nove sezone I razreda Vojvodina je kao prvak NNP-a prebačena u državnu (prvu) ligu i nije učestvovala u prolećnom delu takmičenja NNP-a. Godinu i po dana kasnije u proleće 1934. godine Vojvodina se vraća u NNP i u konkurenciji sedam klubova ubedljivo osvaja prvo mesto u I razredu. Do početka rata Vojvodina će postati još tri puta prvak Novosadskog nogometnog podsaveza i po broju titula biti najbolja (jednu manje, 4, imaće Novosadski AK, a po jednu ŠSK Mačva (Šabac) i Železnički SK (Inđija)).[3] U takmičenju u Državnoj ligi Vojvodina je nastupala dve sezone. U prvoj je u konkurenciji pet klubova 1. grupe [4] u osam kola zabeležila dve pobede isto toliko nerešenih rezultata i četiri poraza što je bilo dovoljno za treće mesto. U drugoj sezoni Državne lige 2. grupe takođe u konkurenciji pet klubova [5] Vojvodina završava takmičenje na drugom mestu sa osovojenih osam bodova (četiri pobede i isto toliko upisanih poraza).[3] Godine 1924, zajedno sa klubom Juda Makabi, Vojvodina gradi stadion „Karađorđe“, prema nacrtu inženjera i predsednika kluba Dake Popovića. Do tada, i jedni i drugi su igrali na stadionu kod Jodne banje, koji je pripadao novosadskom klubu UTK, koji je okupljao mađarsku omladinu. Prvu utakmicu FK Vojvodina je odigrala u Kovilju, na igralištu „Šajkaša“. Za crveno-bele tada su igrali uglavnom đaci i studenti. Vojvodina je dobila tu utakmicu rezultatom 5:0. Međutim, sledeći meč, novosadska ekipa je odigrala tek 1919, nakon završetka rata. Nakon Drugog svetskog rata Iako povremen učesnik prve lige u međuratnom periodu, ozbiljniju ulogu u prvoj ligi, Vojvodina je počela da igra pedesetih godina 20. veka. Prvi ozbiljniji rezultat je 4. mesto 1952/53. godine. Narednih godina, Vojvodina je redovno pobeđivala favorite, ali nije uspela da osvoji titulu. 1955. godine je izboren plasman u Mitropa kup (preteču kupa UEFA), a ostale su zapamćene pobede protiv Rome u Novom Sadu sa 4:1 i u Rimu sa 5:4. I narednih godina, Voša je učestvovala u ovom kupu i ostvarivala zapažene rezultate. Tadašnja zlatna generacija je stekla velike simpatije svojom lepršavom igrom, a najpoznatiji igrači su bili Vujadin Boškov i Todor Veselinović. Početkom 60-ih, izvršena je smena generacija i već 1962. godine, Vojvodina postaje vicešampion. Konačno, 1965/66. godine, Voša stiže do prve titule. Najpoznatiji igrači ovog tima su bili Ilija Pantelić i Silvester Takač. U Kupu šampiona, Voša stiže do četvrtfinala, gde je izbačena od Seltika iz Glazgova, koji je te godine i osvojio ovaj kup, a jedini poraz mu je nanela upravo Vojvodina u Novom Sadu. 70-ih godina, Vojvodina je često bila u samom vrhu tabele, a 1974/75. godine je u poslednjem kolu ispustila titulu, ostavši na drugom mestu. 1977. Vojvodina je osvojila svoj prvi evropski trofej, Mitropa kup, pobedivši u grupi ispred Vašaša, Fjorentine i Sparte Prag. 80-e godine su bile krizne, kulminirajući ispadanjem u drugu ligu 1985/86. Usledila je rekonstrukcija tima, koji se ekspresno vraća u Prvu ligu, a za dve sezone ovaj novi tim Vojvodine osvaja drugu titulu 1988/89., u jednoj od poslednjih sezona pred raspad SFRJ....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova knjiga sadrži zbirku političkih pisama Maksa Vebera u kojima on, uglavnom, razmatra dnevnopolitičke probleme unutrašnje i spoljne nemačke politike u periodu oko Prvog svetskog rata. Nemali broj tekstova posvećen je revoluciji u Rusiji. Veber podseća da je Rusija svetska sila koja ima presudni značaj za budućnost zapadne kulture. Sa druge strane, moramo da primetimo, autor se prema ovom pitanju odnosi na suviše jednostran način i, čak, sa mržnjom prema Svetom ruskom caru Nikolaju II Romanovu, ali i uopšte prema Rusiji. On se, doduše, zalaže za ljudska prava u Rusiji, ali ne iz ljubavi prema Rusima, već iz interesa, da bi se na taj način lakše slomila njena politička moć; tako Veber, potpuno apsurdno, smatra da su Rusija i njen carski sistem osnovni krivci za Prvi svetski rat?! (Pri tome, razume se, sasvim je jasno da je i carski sistem imao svoje ozbiljne nedostatke.) Jedini filozofki tekst, u strogom smislu, jeste Politika kao poziv, u kome se ova delatnost sagledava u opštem smislu, nezavisno od stranačkih stavova. Maksimilijan Karl Emil Veber (nem. Maximilian Carl Emil Weber; Erfurt, 21. april 1864 — Minhen, 14. jun 1920) bio je nemački pravnik, ekonomista, istoričar, sociolog i političar, koji je značajno uticao na socijalnu teoriju i istraživanja, a posebno na sociologiju kao zasebnu disciplinu.[1] Njegova najveća dela se bave racionalizacijom i birokratizacijom u vreme ekspanzije kapitalizma i širenja modernosti.[2] Veber je, zajedno sa svojim kolegom Georgom Zimelom, jedna od ključnih figura zaslužnih za uspostavljanje metodološkog antipozitivizma, koji sociologiju posmatra kao neempiricističko polje istraživanja u kojem društveno delanje treba proučavati interpretativnim metodama zasnovanim na razumevanju značenja i svrhe koju pojedinac pridaje svom delanju. Maksa Vebera obično navode, zajedno sa Emilom Dirkemom i Karlom Marksom, kao jednog od tri glavna utemeljivača moderne društvene nauke i opisuju ga kao najznačajnijeg klasičnog mislioca u društvenim naukama.[3][4][5] Smatraju ga još i utemeljivačem teorije birokratske organizacije, koja predstavlja preteču savremenih teorija društvene organizacije. Detinjstvo i mladost[uredi] Rođen je 1864. godine u Erfurtu u Tiringiji, Nemačka kao najstariji od sedmoro dece bogatoga službenika. Majka mu je delomično poticala od francuskih hugenota i držala se strogih moralnih apsolutističkih ideja. Otac mu je bio član nacionalne liberalne strane, a njihova kuća ugošćavala je mnoge istaknute javne ličnosti, političare i naučnike. Maks Veber je rastao u intelektualnoj atmosferi. Krajem 1876. godine sa samo 13 godina napisao je dva istorijska eseja. U školi mu je bilo dosadno, pa kriomice čitao Getea. Pre univerziteta pročitao je mnoga klasična dela. Studije prava na Univerzitetu u Hajdelbergu upisao je 1882. godine. Nakon jednogodišnje vojne obaveze preselio se na Univerzitet u Berlinu. Pored studija paralelno je počeo da radi kao mladi advokat. Državni pravni ispit položio je 1886. godine. Nastavio je sa postdiplomskim studijima prava i istorije. Doktorat je odbranio 1889. godine disertacijom `Istorija srednjovekovnih poslovnih organizacija`. Oženio se 1893. godine Marijanom. Protestantska etika[uredi] Veber je najpoznatiji po tezi iz ekonomske sociologije koju je obrazložio u svojoj knjizi Protestantska etika i duh kapitalizma. U toj studiji Veber tvrdi da je asketski protestantizam, posebno na Zapadu, bio jedan od glavnih „izbornih afiniteta“ povezanih sa usponom kapitalizma, birokratijom i racionalno-pravnom državom-nacijom. Iznoseći argumente protiv Marksove prenaglašene materijalističke interpretacije razvoja kapitalizma, on je naprotiv naglašavao kulturne uticaje koji su ukorenjeni u religiji.[6] Protestantska etika je najranije delo koje pripada Veberovom širem poduhvatu na polju sociologije religije: nastavio je da ispituje religije Kine i Indije i drevni judaizam, sa posebnim osvrtom na očiglednu nerazvijenost kapitalizma u tim društvima, kao i na različite vidove društvene stratifikacije. Država i vlast[uredi] U drugom značajnijem delu, Politika kao poziv, Veber je definisao državu kao entitet koji ima „monopol na legitimnu upotrebu nasilja“. Njegova analiza birokratije u delu Privreda i društvo je i danas ključna za proučavanje organizacija. Veber je bio prvi koji je prepoznao da postoji nekoliko različitih aspekta vlasti, koje je on podelio na harizmatski, tradicionalni i racionalni. Njegova analiza birokratije naglašava da se moderne državne institucije zasnivaju na jednoj vrsti racionalno-pravne vlasti. Veberov doprinos razumevanju racionalizacije i sekularizacije u modernom zapadnom društvu (tzv. „Veberova teza“) doveo je do razvoja kritičke teorije, naročito u radu kasnijih mislilaca kao što je Jirgen Habermas. Politički angažman[uredi] Posle Prvog svetskog rata, Veber je bio jedan od osnivača liberalne Nemačke demokratske partije. Bezuspešno se kandidovao za poslanički mandat u parlamentu. Učestvovao je u odboru koji je sastavio ustav Vajmarske republike, gde je zastupao ideju jakog predsedništva izabranog od strane naroda.[3] Glavne ideje[uredi] Interpretativna i razumevajuća sociologija[uredi] Veber je svoje stajalište čvrsto povezivao s ljudskim delovanjem, koje je razgraničavao od ponašanja. Razlika leži u tome da ljudi deluju pridajući značenja tom istom delovanju, a zadatak je sociologije interpretacija tih značenja: „sociologija je nauka koja nastoji interpretativno da razume društveno delovanje kako bi došla do uzoročno-posledičnih zaključaka o smeru i učincima delovanja. Pod „delovanjem“ podrazumeva se ljudsko ponašanje, s tim da mu individua koja deluje pridaje određeno subjektivno značenje.“[7] Veberova je interpretativna sociologija delomično pod uticajem tada popularne hermeneutike, odnosno discipline koja se u izvornom obliku odnosi na proučavanje značenja u tekstovima. Veber, međutim, traži značenje u ljudskom ponašanju odnosno delovanju. U tom smislu on koristi termin razumijevanja (nem. Verstehen), koji je jedna od glavnih karakteristika sociologije. Bitno je pritom da Veber sociologiju razumevanja ne smatra intuitivnom i subjektivnom; ona za njega podrazumeva racionalnu proceduru, odnosno sistematizovano i rigorozno istraživanje.[8] Sociologija i istorija[uredi] Zbog svog širokog obrazovanja i različitih interesa, Veberova se istraživanja mogu smatrati interdisciplinarnima. Međutim, on je nastojao da ocrta konture nove discipline odnosno sociologije uspoređujući je s drugim disciplinama, poput istorije. Veber ih je vrlo oštro razlikovao: „... sociologija kao nauka teži formulisanju koncepata i generalizaciji zajedničkih karakteristika empirijskih procesa. Po tome se razlikuje od istorije, koja je usmerena na uzročno-posledičnu analizu i objašnjavanju individualnog delovanja, struktura i osoba koji su značajni za kulturu.“[7] Usprkos jasnom razlikovanju, Veber je u svom radu vrlo često kombinovao ta dva pristupa dajući svojim konceptima istorijsku dubinu i obilje specifičnih karakteristika. Na tom su tragu njegova istraživanja svetskih religija i protestantske etike. Jednom reči, da bi proučavali istoriju, sociolozi moraju razvijati teorijske koncepte. Međutim, te koncepte ne treba mešati s empirijskom stvarnošću; oni istovremeno moraju biti dovoljno uopšteni da ih istoričari mogu koristiti u svojim specifičnim istraživanjima. Idealni tipovi[uredi] U kontekstu njegovog interesa za razvoj koncepata, Veber raspravlja o idealnim tipovima. Idealni su tipovi instrumenti koji predstavljaju glavne karakteristike nekog predmeta istraživanja. Idealni tipovi ne postoje u empirijskoj stvarnosti, već se radi o apstrakcijama koje moraju biti korisne u društvenoj analizi. Veber je smatrao da nije dovoljno stvarati teorijske koncepte bez ikakvog temelja u stvarnosti. On drži da se u društvenoj analizi treba kretati induktivno, odnosno od stvarnog sveta iz kojeg se pažljivom analizom definišu određeni koncepti i pravila. Iako se temelje na emprijskoj i istorijskoj stvarnosti, idealni se tipovi ne mogu pronaći u čistom obliku, već služe za daljnja istraživanja i poređenja. Tipovi delovanja[uredi] Veber se koristio svojom metodom idealnog tipa kako bi razvio četiri glavna tipa ljudskog delovanja: instrumentalno-racionalno, vrednosno-racionalno, afektualno i tradicionalno delovanje. Za instrumentalno-racionalno delovanje karakteristično je da akter procenjuje između različitih sredstava za postizanje određenog cilja ili svrhe. Drugi oblik racionalnog delovanja, odnosno vrednosno-racionalno delovanje takođe je usmereno na procene mogućnosti za ostvarivanje određenog cilja. Međutim, kod tog su tipa delovanja ograničena određenim vrednostima koje su same sebi svrha. Nadalje, afektualno ili emotivno delovanje određeno je neposrednim emocijama prema nekome ili nečemu, bez razmatranja mogućnosti delovanja ili mogućih posledica delovanja. Konačno, tradicionalno je delovanje više vođeno navikama i nasleđem nego svešću i proračunatim delovanjem. U skladu s idejama o idealnim tipovima, oblici delovanja za Vebera jesu teorijski konstrukti, koji se u čistom obliku ne mogu pronaći u stvarnosti. U stvarnosti delovanje uvek podrazumeva mešavinu različitih tipova. Oblici vlasti[uredi] Veberova definicija na jasan način identifikuje moć kao društveni fenomen, odnosno kao fenomen koji nastaje na temelju društvenog delovanja i društvene interakcije. Moć je prema Veberu verovatnoća da će pojedinac ili određena grupa nametnuti i sprovesti svoju volju usprkos otporu drugih. Moć može biti legitimna ili nelegitimna, a Veber se najviše zanimao za legitimne oblike moći, odnosno vlast. Legitimna vlast takođe se može podeliti u tri idealna tipa: racionalnu, tradicionalnu i harizmatsku. Racionalna se vlast temelji na verovanju u legalnost pravila te pravu onih koji imaju vlast i da na temelju tih pravila izdaju naredbe. Primeri takvog oblika vlasti jesu ustavne republike i parlamentarne monarhije. Tradicionalna se vlast pak temelji na svetosti tradicije i legitimnosti onih koji vrše vlast u ime tradicije. Primeri su gerontokracija, patrijarhalizam i patrimonijalizam. Poslednja, harizmatska vlast temelji se na odanosti sledbenika posebnom karakteru, junaštvu ili posebnim moćima te normativnom poretku onih koji poseduju te karakteristike. Birokratija[uredi] Iako su birokratije postojale kroz istoriju, Veber je primarno zainteresiran za birokratije u modernim zapadnim društvima. Birokratije se mogu pronaći u različitim društvenim institucijama koje čine moderna društva, poput vlada u nacionalnim državama ili firmi koje čine temelj kapitalizma. Birokratije karakterišu brojni činioci: 1) organizacija službenih funkcija (ureda) na temelju određenih pravila; 2) svaki ured ima specifičnu sferu uticaja, skup obaveza za obavljanje određenih funkcija, autoritet za provođenje tih funkcija i sredstva prisile za obavljanje određenog zadatka; 3) uredi su organizovani u hijerarhijski sistem; 4) službenici se odabiraju na temelju tehničkih kvalifikacija i prikladnog treninga; 5) službenici ne poseduju sredstva proizvodnje; 6) službenici nisu vlasnici svog položaja jer je položaj deo organizacije; 7) administrativni akti, odluke i pravila se pismeno formulišu i čuvaju.[9] Svrha je birokratije delotvorno obavljanje određenih organizacijskih zadataka, što se postiže racionalnim organizovanjem društvenih položaja i uloga. Međutim, birokratije takođe mogu biti iracionalne i nedelotvorne, jer su službenici ograničeni apstraktnim pravilima i emocionalno indiferentnim uzorcima ponašanja. Racionalizacija i „gvozdeni kavez“[uredi] Birokratizacija je za za Vebera deo šireg društvenog procesa racionalizacije, koji zahvata sva područja modernih društava. Veber nikada nije izneo jedinstvenu i nedvosmislenu definiciju racionalizacije, ali se u njegovim delima može primetiti određena bojazan prema hegemoniji racionalno-legalne vlasti i instrumentalno-racionalnog delovanja. Tu je bojazan opisao u konceptu „gvozdenog kaveza“, odnosno potpuno racionalizovanog društva u kojem pojedinci ne mogu izbeći snažnim birokratskim organizacijama. Protestantska etika i duh kapitalizma[uredi] Jedna od najuticajnijih Veberovih knjiga je Protestantska etika i duh kapitalizma iz 1905. godine. Ona je deo šireg Veberovog interesa za svetske religije i posebno sociologiju religije. Veber je bio zainteresovan za otkrivanje korena kapitalističkog sistema. U tom je sistemu želja za ostvarivanjem profita i sticanjem bogatstva temeljni pokretač. Veber je korene takvog vrednosnog određenja pronašao u protestantskim crkvama, prvenstveno kalvinizmu. Protestantska je etika za razliku od na primer katoličke, koja naglašava onosvetska bogatstva, naglašavala ovosvetovne vrednosti poput rada, odricanja, ali i sticanja bogatstva radom i odricanjem od luksuza. Veber smatra da se takav etički svetonazor pojavio u Americi i Europi tokom 18. veka. Za razliku od ostalih društava u kojima se na sticanje bogatstva gledalo s moralnom osudom, protestantizam je sticanje profita pretvorio u etičku vrednosti samu po sebi. To je odigiralo ključnu ulogu u razvoju kapitalizma na Zapadu. Veberovo shvatanje klasa[uredi] Veber je smatrao da Marksovo pogrešno predviđanje pokazuje slabost njegove klasne teorije i da se suviše udsredsredio na vlasništvo.S tako pojednostavljenim merilom `vlasnik-nevlasnik` teško se može razumeti savremeno društvo.Klase ne zavise samo od prozvodnog vlasništva, već od položaja na tržištu.Spajajući oba merila - vlasništvo i stručnost - došao je do originalnog modela četvoroklasnog modela društvene strukture: gornju klasu, novu srednju klasu, staru srednju klasu i donju klasu. Veber bio svedok da će glavna klasa u budućnosti biti nova srednja klasa i mislio je da će administracija (birokratija) biti glavna poluga nastajućeg društvenog sistema.Veber nije verovao da se klase nalaze u talnom sukobu, kao što je Marks mislio. Ako nema klasne svesti, ako nema svesti o zajedničkom klasnom interesu, onda nema ni klasnog delovanja. Kritika[uredi] Ritcer iznosi četiri glavne kritike Veberova rada.[10] Prvo, Veberova metoda razumevajuće sociologije teško je sprovodljiva. Usprkos tome što se Veber zalaže za rigoroznu interpretativnu sociologiju, povezanost između te metode i njegovih širokih uvida teško je ponovljiva. Drugo, Veberu nedostaje jasno teoretizovana makrosociologija. Naime, njegova sociologija kreće od društvenog delovanja, a najvećim se delom bavi širokim društvenim procesima i pojavama poput birokratizacije, racionalizacije i kapitalizma. Treće, nedostaje mu kritička teorija, jer Veber ne ostavlja prostor za konstruktivnu promenu. To je vidljivo u konceptu gvozdenog kaveza prema kojemu su pojedinci zarobljeni u sve racionalizovanijem svetu. I konačno, što takođe proizlazi iz prethodnoga, njegova je teorija pesimistička, jer usprkos naglašavanja individualnog značenja, Veber smatra da smo zarobljeni u svetu koji sve manje ima smisla. Uticaj na sociologiju[uredi] Veber je značajno uticao na pravo, proučavanje religije i ekonomiju. Međutim, njegov je uticaj na sociologiju dalekosežan, posebno u proučavanju društvene stratifikacije, političke, urbane i ruralne sociologije te sociologije kulture. Veber se takođe smatra osnivačem strukturalne sociologije, zbog interesa za stratifikaciju i institucije te sociologije delovanja. Međunarodna je sociološka asocijacija za 14. svetski sociološki kongres u Montrealu 1998. godine sprovela anketu među svojim članovima kako bi utvrdila najuticajnije sociološke knjige 20. veka. Veberova postumno objavljena knjiga „Privreda i društvo“ (1922) bila je na prvome mestu, a „Protestantska etika i duh kapitalizma“ (1905) na četvrtom mestu. U anketi je sudelovalo 455 ispitanika, a prema rezultatima Veber je osvojio prvo mesto, odnosno izabran je za najuticajnijeg autora 20. veka....

Knjiga je dosta dobro ocuvana, minimalni tragovi koriscenja na koricama.. Tvrd, šiven povez. Broj strana: 886 Ilustrovano 25 strana J.B Markuš, Cetinje, 2001. Crnogorsko učešće u Rusko-japanskom ratu na strani Carske Rusije, koje se dogodilo u vreme vlasti kralja Nikole Petrovića predstavlja manje-više poznatu stvar. U ovom tekstu upoznaćete se sa drugim manje poznatim detaljima iz života jedinog crnogorskog kralja i njegovog odnosa prema Rusiji, a ekskluzivni sagovornik portala Russia Beyond na ovu temu je crnogorski publicista Jovan Markuš, gradonačelnik Cetinja u vreme prenosa posmrtnih ostataka kralja Nikole u otadžbinu. Drugog marta se navršilo 97 godina od smrti crnogorskog kralja Nikole Prvog Petrovića. Nepoželjan blizu 7 decenija u svojoj domovini, „jedini iskreni i verni prijatelj Rusije“ po rečima cara Aleksandra Trećeg, sve do 1989. godine počivao je u Ruskoj crkvi u San Remu. „Na moju žalost obaveza koju je tada vlast Crne Gore preuzela, da se u znak zahvalnosti pokloni zvono Ruskoj crkvi u San Remu, do danas nije izvršena.“ – priča nam publicista Jovan Markuš, krajem 80-ih gradonačelnik Cetinja i jedan od najzaslužnijih za povratak posmrtnih ostataka kralja Nikole u domovinu. Prisećajući se tog vremena Markuš nastavlja: „Želim posebno da naglasim: da nije bilo saglasnosti i velike pomoći Ruske pravoslavne crkve, koja je s velikim poštovanjem i izuzetnom pažnjom brinula o zemnim ostacima kraljevskog para i njihove djece 68 godina, ne bi bili u prilici da dostojno prenesemo i sahranimo njihove zemne ostatke na Cetinju. Posebnu zahvalnost imamo prema starješini crkve ocu Ivanu Jankinu.“ Kovčezi sa zastavama Da je mogao predvideti ova sadašnja vremena, pitanje je da li bi kralj Nikola Prvi uopšte želeo da bude sahranjen u ovakvoj Crnoj Gori, koja se, prema rečima američkog ministra odbrane generala Džejmsa Matisa, nalazi u istom frontu `rame uz rame sa Amerikom protiv Rusije.` Nepunih 108 godina ranije, 15. avgusta 1910. tada još uvek knjaz Nikola Petrović je ukazom cara Nikolaja Drugog proglašen za feldmaršala ruske carske armije. Izdaja zeta kralja Nikole ključna za propast ruskog carstva? Nikola Petrović je tokom svoje duge vladavine nadživeo tri ruska cara. U vreme Aleksandra Trećeg 15 streljački gvardijski puk nosio je ime crnogorskog suverena. Nikola je bio i dvostruki tast carske porodice Romanov. Prvo je 1889. godine udao kćer Milicu za velikog kneza Petra Nikolajeviča, unuka cara Nikolaja Prvog. Njena sestra Anastasija – Stana, pre ulaska u dom Romanovih, bila je u braku sa ruskim plemićem nemačkog porekla Georgom fon Lojhtenbergom. Svoj drugi brak sklapa 1907. na Jalti sa rođenim bratom supruga njene sestre Milice, velikim knjazom Nikolajem Nikolajevičem, jednom od najznačajnijih vojnih i političkih figura tadašnjeg Ruskog Carstva. Zet kralja Nikole dočekao je Prvi svetski rat na mestu načelnika generalštaba carske armije. Nakon nekoliko neuspeha u prvoj godini rata, u leto 1915. godine biva smenjen sa vodeće pozicije u armiji i upućen za komandanta fronta na Kavkazu. U februaru (martu po novom kalendaru) 1917. zajedno sa komandantima frontova i flote, sa izuzetkom admirala Aleksandra Kolčaka koji se nije izjasnio, podržao je inicijativu načelnika generalštaba generala Mihaila Aleksejeva, kojom se od cara Nikolaja Drugog tražila abdikacija. Ovakav postupak voljenog rođaka posebno je teško pao poslednjem ruskom caru i možda je baš to bila kap koja je prelila čašu i dovela do povlačenja Nikolaja Drugog sa carskog prestola. Lojalnom generalu Vojevkovu, nakon potpisivanja abdikacije tada već bivši car pravdao se rečima: „A šta mi je preostalo da radim, kad su me izdali svi, čak i Nikolaša.“ (nadimak pod kojim je vekliki knjaz Nikolaj Nikolajevič bio poznat u carskim krugovima). Veliki knez Nikolaj Nikolajevič Romanov Wikipedia Oktobarsku revoluciju veliki knjaz dočekao je na Krimu u dvorcu svog brata i istovremeno pašenoga, a 1919. zauvek napušta Rusiju. Jedno kratko vreme nakon smrti barona Vrangela, Nikolaj Nikolajevič Romanov nalazio se na čelu vodeće organizacije ruske bele emigracije. Umro je u Francuskoj u Antibu početkom 1929. godine. Do danas su ostale glasine da su njegova supruga Anastasija i njena sestra Milica odigrale ključnu ulogu u približavanju kontroverznog iscelitelja Grigorija Raspućina porodici poslednjeg ruskog cara. Materijalna i intelektualna podrška Naš sagovornik Jovan Markuš, autor više značajnih istorijskih knjiga posvećenih dinastiji Petrović-Njegoš komentarišući za naš portal rusko-crnogorske odnose u vreme kralja Nikole navodi: „Svakome ko poznaje istoriju Crne Gore je potpuno jasno da nije bilo Rusije, ne bi bilo Crne Gore, koja bez ruske podrške ne bi mogla ekonomski da opstane.“ Podrška Carske Rusije Crnoj Gori bila je politička, materijalna i intelektualna. Zahvaljujući ruskoj političkoj podršci Crna Gora stiče međunarodno priznanje na Berlinskom kongresu. Ruska stručna i finansijska podrška bila je presudna da se krajem 19. veka izvrši sveobuhvatna reforma crnogorske vojske, koja zahvaljujući ruskim kreditima, u većini kasnije otpisanim i direktnih donacija dolazi u posed savremenog naoružanja. Ruske subvencije crnogorskom državnom budžetu u 1902. premašile su njegovu polovinu. Iz Odese u Crnu Goru je došao i pisac prvog crnogorskog Ustava dr Valtazar Bogišić, a u vreme Veljeg rata 1878-79 na Cetinju je boravio čuveni ruskih hirurg dr Nikolaj Sklifosovski. Jedna od najpoznatijih moskovskih bolnica danas nosi ime ovog lekara. Ruski ambasador svedok knjaževog testamenta Koliko je Rusija bila bitna za crnogorskog kralja najbolje svedoči primer njegovog prvog testamenta iz 1882. godine. Ovaj dokument nije sačuvan, a za njega se saznalo tek 80-ih godina dvadesetog veka, kada je u arhivima Ministarstva inostranih poslova u Moskvi pronađen dopis šefa ruske diplomatske misije na Cetinju, ministra rezidneta Špejera. Iz ovog dopisa datiranog na 15. novembar 1882. redni broj 238, pored procedure nasleđa prestola u slučaju iznenadne smrti crnogorskog suverena saznajemo da je knjaz Nikola sam molio ruskog ambasadora da sluša izricanje njegove poslednje volje, kao i da treći primerak testamenta bude čuvan u ruskoj diplomatskoj misiji. Preostala dva bila su u posedu kraljice Milene i mitropolita Visariona. U međuvremenu kralj Nikola je sastavio još nekoliko izjava svoje poslednje volje. Ni u svom poslednjemom testamentu nastalom 1917. i objavljenom nedugo posle njegove smrti 1921. godine, kralj Nikola nije zaboravio Rusiju i prestolonaslediku Danilu poručio je: „Ali kad na­ši Saveznici po­bije­de i kad Cr­na Go­ra bu­de re­sto­ri­ra­na, na­stoj prije sve­ga da u nje­nim od­no­si­ma oda­no­sti i vjer­no­sti pre­ma Ru­si­ji ne na­stu­pi ni­kad ni naj­ma­nja pro­mje­na. To ti ni­je po­treb­no ob­ja­šnja­va­ti, jer i su­vi­še do­bro znaš, ko­li­ko smo tije­sno ve­za­ni sa ve­li­kom slo­ven­skom na­cijom.“ Kako su nastali suncokreti na zgradi Ruskog poslanstva Komentarišući aktuelne odnose Rusije i Crne Gore naš sagovornik Jovan Markuš naveo je da su: „Na nedopustivo niskom nivou, od čega dugoročnu štetu može imati samo Crna Gora. Rukovodstvo Crne Gore se odnijelo uvodeći sankcije bratskoj Rusiji po onoj narodnoj izreci: „Ko tebe hlebom, ti njega kršem“. Cijeneći odnos kralja Nikole prema Rusiji, ovo što sada imamo je posljednja stvar koju bi on želio.“ Kao ilustraciju crnogorskog doživljaja Rusije sa početka Dvadesetog vijeka, Markuš nam je ispričao zanimljivu anegdotu iz vremena kada su na Cetinju završavani građevinski radovi na Ruskom poslanstvu: „Prolazeći pored majstora, koji je razmišljao kako da oblikuje završetke vrhova ograde, stariji cetinjanin predloži: „Nemoj se mnogo mučiti, napravi vrhove u obliku suncokreta“, majstor upita: „Zašto baš u obliku suncokreta?“ Na ovo je starac odgovorio: „Zato što su se Crnogorci uvijek okretali prema Rusiji kao prema suncu!“ I danas poslije 115 godina od izgradnje, stoje ukrasi u obliku suncokreta na ogradi oko ruskog poslanstva na Cetinju kao podsjećanje na našu ljubav prema majci Rusiji.“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihailo V. Popovic Mihailo V. Popović (Beograd 1925 — 2011) je jedan od začetnika moderne sociologije u Srbiji. Biografija Diplomirao je 1950. godine i doktorirao 1956. filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde se i zaposlio. Prvobitno je radio kao profesor u srednjoj školi 1950. , 1954. postaje asistent, zatim, 1958. docent, 1963. vanredni profesor, 1970. redovni profesor, a u penziju je otišao 1990. godine. Jedan je od utemeljivača Odeljenja za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu (1959). Kao stipendista UNESCO boravio je u Parizu,Ženevi i Briselu (1958—1959), a kao stipendista Fordove fondacije specijalizaciju odrađuje u SAD (1963-1964). Predavao je sociologiju i u Olbaniji, država Njujork (1981). Bio je na studijskim boravcima i u Nemačkoj,Poljskoj , Češkoj i Kini . Na Filozofskom fakultetu u Beogradu bio je i dekan (1979-1981). Jedan je od utemeljivača moderne sociologije u Srbiji, shvaćene i kao teorijske i kao empirijske discipline. Predsednik Jugoslovenskog udruženja sociologa (1966-1968), predsednik Srpskog sociološkog društva (1961-1962) i glavni urednik Sociološkog pregleda (1961-1962). Dela Organizovao je prva velika istraživanja društvene strukture u Srbiji, na osnovu kojih su nastale knjige: Društveni slojevi i društvena svest (1977), Društvene nejednakosti (1987) i Srbija krajem osamdesetih (1991). Doprineo je emancipaciji srpske sociologije od dogmatskog marksizma. Negovao je jasnu misao, analitičnost i spremnost na korekciju vlastitih naučnih stanovišta u susretu sa novim činjenicama. Zajedno sa Vojinom Milićem ostavio je najdublji trag u srpskoj sociologiji druge polovine 20. veka. Napisao još: O istini i njenom kriterijumu (1958), Filozofija i posebne nauke (1958), Savremena sociologija (1961), Predmet sociologije (1966), Problemi društvene strukture (1967), Filosofski i naučni rad Alimpija Vasiljevića (1972), Pregled istorije kulture i umetnosti (1974), Teorije i problemi društvenog razvoja (koautor zajedno sa Miodragom Rankovićem, 1981), Politika raspodele i ideologija (1981, zajedno s Danilom Mrkšićem i Todorom Kuljićem ), Društvo i politika (1984), Teorija i empirija: sociološka istraživanje društvenih klasa i slojeva (1994), Totalitarni sistemi (1997), Nacionalna katastrofa i političko otrežnjenje (2002). Alimpije Vasiljević (Veliševac, 21. novembar 1831 — Beograd, 3. februar 1911) bio je srpski filozof, profesor Velike škole, političar, ministar prosvete i crkvenih poslova. Biografija Rođen je u Veliševcu, Valjevskom okrugu, 1831. godine, a umro je u Beogradu 3. februara 1911. godine. Bio je oženjen ćerkom istaknutog liberalnog političara i državnika Jovana Avakumovića.[1] Imali su kćeri Katarinu, Slavku, Jelku, Milku, Nebesnu i sina Ljubomira. Avakumovići su pripadali široj porodici Baba-Dudića, jednoj od najmoćnijih u Beogradu. Porodica Alimpije Vasiljević je unuk gospodara Vasilja Pavlovića, kneza u valjevskoj nahiji, buljukbaše, kapetana koga pominje prota Mateja (`Vasilj iz Bajevca`, iako je u stvari iz Veliševca). Bio je knez i Karađorđevo vreme, kao i u vreme prve vlade knjaza Miloša. Zet mu je bio vojvoda Petar Nikolajević Moler. Žena kneza Vasilja bila je tetka Antonija Miškovića, trgovca iz Kadine Luke, kao i Marka Kovačevića (otac Aksentija Kovačevića, dugogodišnjeg narodnog poslanika), trgovca iz Berkovca. Antonije Mišković se oženio Jovankom sestrom Ilije Garašanina, a njihova kćerka Anica je bila udata za Miloja Blaznavca, brata generala Milivoja Petrovića Blaznavca, namesnika [2]. Knez Vasilj Pavlović je imao sina Milovana Vasiljevića, koji se oženio Jelicom, sestrom od strica žene Sime Milosavljevića Paštrmca (1776—1836), knjaz Miloševog barjaktara i najbližeg savetnika. Milovan i Jelica Vasiljević su roditelji Alimpija Vasiljevića. Njegov otac je kasnije oženio Milenijom sa kojom je dobio Alimpijevog polubrata Svetozara Vasiljevića.[2] Školovanje Školovanje je započeo 1842. godine u manastiru Bogovađi, prekinuo ga 1844. godine zbog Katanske bune, a nastavio 1845. godine upisavši treći razred pri cvetanovačkoj crkvi. Pošto je neko vreme bio pisar načelnika Kolubarskog sreza, počeo je da pohađa Beogradsku gimnaziju iz koje se ispisao posle trećeg razreda zbog sukoba sa profesorom nemačkog jezika. Prešao je u Bogosloviju u kojoj nije stigao da završi nijedan razred, jer je iste godine (1850) upućen u Duhovnu akademiju u Kijevu gde je, kako tvrdi u Memoarima, stekao titulu magistra, što se na osnovu sačuvanih dokumenata ne može ustanoviti. Po povratku u Srbiju radio je 1857. godine kao pisar Požarevačkog okruga, a potom kao profesor u Šabačkoj polugimnaziji (1858—1859). U vreme Svetoandrejske skupštine 1858, na kojoj je svrgnut knez Aleksandar Karađorđević, povezao se sa grupom mladih intelektualaca koja je zahtevala parlamentarnu vladavinu i građanske slobode i predstavljala jezgro buduće Liberalne stranke. Ubrzo su se sukobili i sa režimima kneza Miloša, potom Mihaila Obrenovića, koje su kritikovali i zbog apsolutizma i zbog toga što su smatrali da vlada ne vodi dovoljno aktivnu spoljnu politiku u pravcu konačnog oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda. U saradnji sa liberalno-nacionalno orijentisanim srpskim političarima iz Habzburške monarhije osnovana je 1866. godine u Novom Sadu Ujedinjena omladina srpska u kojoj je on imao vrlo zapaženu ulogu. Međutim, za razliku od istaknutih opozicionara, Jevrema Grujića, Milovana Jankovića, Vladimira Jovanovića, nije bio proganjan, zatvaran i nije odlazio u emigraciju. Profesura i politika Bio je profesor u Beogradskoj bogosloviji (1859—1864), Požarevačkoj polugimnaziji (1864—1868) , Beogradskoj gimnaziji (1868). Tokom 1860. godine boravio je na usavršavanju u Parizu. Velika želja bila mu je da postane profesor na Velikoj školi, za šta se uporno javljao na konkurse. Prvo je dobio, kao docent, da predaje ruski jezik (1863—1864), a konačno 1868, kada su posle smrti kneza Mihaila liberali podržali namesnički režim, katedru filozofije i logike. Posle godinu dana (avgusta 1869)[3] postao je od honorarnog, redovni profesor. Na Velikoj školi predavao je do 1875. godine a kratko vreme bio je i rektor. U vreme jasnijih idejnih i stranačkih podela do kojih je došlo među srpskom inteligencijom tokom 70-ih, ostao je u Liberalnoj stranci u čiji je Glavni odbor ušao u vreme njenog formalnog konstituisanja 1881. Obavljao je niz dužnosti u vrhu državne administracije: ministar prosvete i crkvenih poslova bio je 1875, 1876—1880, u vladama Stevče Mihailovića i Jovana Ristića i 1887. u vladi Jovana Ristića. Tokom srpsko-turskih ratova kao predstavnik vlade u Vrhovnoj komandi bio je u pratnji kneza Milana sa kojim je tokom njegove vladavine bio u dobrim odnosima. Pored redovnih dužnosti obavljao je 1877/78. godine dužnost ministra za oslobođene krajeve. Postavljen je 1879. godine za državnog savetnika. Izvanredni ministar u Petrogradu bio je dva puta 1892/1893. i 1894/1895. godine. Penzionisan je 1898. godine. Redovni član Društva srpske slovesnosti postao je 1862. godine. U Srpskom učenom društvu bio je od 1864. godine počasni, a od 1869. godine redovni član, potom član Odbora za nauke filozofske i filološke i Odbora za nauke istorijske i državne; predsednik Društva bio je od 1885. do 1887. Od 1892. godine bio je počasni član sada Srpske kraljevske akademije — za redovnog člana nije biran iz političkih razloga.[4] Počasni član Matice srpske postao je 1868. godine. Opus Napisao je nekoliko knjiga i oko četrdeset članaka iz oblasti filozofije, istorije, psihologije i pedagogije, kao i prevoda sa ruskog, koji su objavljeni u novinama i časopisima: Srpski dnevnik, Trgovačke novine, Srpske novine, Srbija, Zastava, Branik, Glasnik Društva srpske slovesnosti, Glasnik Srpskog učenog društva, Matica, Vila, Mlada Srbadija, Danica. Bio je jedan od vodećih ideologa liberalno-nacionalnog pokreta 60-ih i 70-ih godina, što je prepoznatljivo i u njegovom obimnom i raznovrsnom intelektualnom stvaralaštvu. Nije bio originalan mislilac. Uglavnom je prerađivao dela stranih pisaca i tako znatno doprineo da se srpska naučna javnost koja je stasavala upozna sa najznačajnijim savremenim dostignućima na polju društvenih nauka. Međutim, nije uvek korektno ukazivao na svoje uzore, što nije ostalo neprimećeno, naročito od strane njegovih suparnika u politici i nauci, pre svih Milana Kujundžića Aberdara i Čedomilja Mijatovića, sa kojima je ulazio u oštre polemike. Mada je bio ruski đak i jedan od najistaknutijih rusofila među srpskim političarima, kao teoretičar bio je pod uticajem zapadnih ideja, s tim što se sa njima upoznavao uglavnom preko ruske literature. Tokom školovanja došao je pod uticaj hegelovske desnice i 1863. je u Glasniku Srpskog učenog društva objavio Kratki pregled Hegelove filozofije ali je ubrzo postao jedan od glavnih pristalica i propagatora pozitivizma. Istoriju narodnog obrazovanja kod Srba pisao je „posrbivši” Istoriju civilizacije u Engleskoj koju je rano preminuli Henri Tomas Bakl samo započeo time što je izložio originalna metodološka polazišta koja su ga učinila slavnim. Pored mnogih pohvala, pokušajem da primenom Baklovih metoda, ali bez uporišta u pouzdanim naučnim rezultatima i na malo prostora, pruži sintezu srpske istorije, izazvao je i oštre polemike koje su bile početak višegodišnjeg spora u srpskoj istoriografiji između nacionalno-romantičarske i kritičke škole. U ovom, kao i u nekim drugim delima, njegovo tumačenje prošlosti bilo je u duhu teorijskih polazišta koja je već postavio Vladimir Jovanović i koja su zastupali i drugi „svetoandrejski liberali”. Po ugledu na istoričare iz redova francuskih „doktrinara” i engleskih vigovaca koji su ishodište liberalizma videli u „germanskim šumama” i dokazivali da su slobodne društvene ustanove nešto što je svojstveno zapadnom čoveku i njegovom pogledu na svet, srpski liberali su korene sloboda tražili u drevnim slovenskim ustanovama. To što su se one kroz istoriju sačuvale u patrijarhalnom seljačkom društvu svedoči da Srbi imaju urođene sklonosti za parlamentarizam i demokratiju. Na taj način pokušavali su da pomire srpski nacionalizam i zapadne političke ideje, odnosno ospore tvrdnje ideoloških protivnika da hoće da uvezu u Srbiju strane političke tradicije i oblik vladavine za koje ona još nije sazrela. Trotomni udžbenik Logika (1871—1873) pisao je oslanjajući se na delo A System of Logic čuvenog engleskog liberalnog mislioca Džona Stjuarta Mila. Jedan je od prvih koji se među Srbima bavio psihologijom. U obimnim člancima O psihološkoj metodi u Ingleskoj, Francuskoj i Germaniji i O slobodnoj volji (GSUD 1869,1872) i udžbenicima iz psihologije (1870) i pedagogije (1879) pozivao se na dela Džona Stjuarta Mila, Aleksandra Bena, Herberta Spensera, Vilhelma Vunta, Ernesta Hekela, Čarlsa Darvina i dr., mada je najviše sledio knjige ruskih pisaca Matveja Mihailoviča Trojickog i Konstantina Dimitrijeviča Ušinskog i članke iz ruskih časopisa. Najsamostalniji rad iz te oblasti je obiman članak Psihološke osobine srpskog naroda (GSUD 1886) u kojem su se preplitali pozitivizam i nacionalni romantizam. Mada je veličao moderne naučne metode, oslanjao se, po sopstvenim rečima, na „lično iskustvo i neposredno posmatranje” i dopunjavao ih primerima iz narodne usmene tradicije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Početkom 20. veka, mladi nemački pesnik vratio se sa putovanja u Rusiju, gde je uronio u duhovnost koju je tamo otkrio. „Dobio” je niz pesama o kojima dugo nije govorio – smatrao ih je svetim, i drugačijim od svega što je ikada radio i što će ponoviti. Ovaj pesnik je video nadolazeću tamu veka i video je borbu koju ćemo imati u našem odnosu prema božanskom. Pesnik je bio Rajner Marija Rilke, a ove ljubavne pesme Bogu čine njegovu Knjigu časova. Rene Karl Vilhelm Johan Jozef Marija Rilke (nem. René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926), poznatiji kao Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke), bio je austrijski pesnik. Široko je prepoznat kao jedan od lirski najintenzivnijih pesnika na nemačkom jeziku.[1] On je pisao stihove i veoma lirsku prozu.[2] Nekoliko kritičara je Rilkeovo delo opisalo kao svojstveno „mistično”.[3][4] Njegovi spisi obuhvataju jedan roman, nekoliko zbirki poezije i nekoliko tomova korespondencije. Rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta. Nakon 1884. godine roditelji su mu živeli odvojeno i on se s majkom odselio u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. Od 1886. godine, na očev zahtev, počeo je da pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije je nazvao `početkom odvratnosti`. Plašljiv, povučen i tih, nije uspevao da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda su mu u zavodu dopuštali da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Osim lirike, pisao je i pripovetke, roman „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ i veliki broj pisama. Prevodio je s francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo) jezika. Od 1897. do 1899. godine živeo u Minhenu i Berlinu; putovao je u Italiju i Rusiju. Zatim je živeo u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. godine se oženio vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspao. Posle toga je duže živeo u Parizu, putovao u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911—1912. godine živeo je u zamku Devin blizu Trsta. Rat je proveo u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom boravio u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanio u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije. 1910—1919 Godine 1911, nakon međupostaje u Napulju, nastavlja s putovanjem prema Kairu, pa uz Nil: Memfis i Teba, Luksor, Karnak, sve do Asuana. U februaru se razboleo u Kairu, a u martu se preko Venecije tratio u Pariz. Prevodi Gerenovog „Kentaura”. Klara traži rastavu, do koje ipak ne dolazi. Zahvaljujući Kipenbergovima, u Rilkeu se budi zanimanje za nemačku klasiku, počinje se diviti Klopštoku, Geteu, Klajstu. U novembru započinje drugi boravak u Devinu, koji će potrajati punih sedam meseci. Krajem januara 1912. piše Prvu i Drugu Devinsku elegiju. Nastaje ciklus pesama „Život Marijin”, posvećen slikaru Hajnrihu Fogeleru. Za nekoliko pesama iz tog ciklusa Paul Hindemit je napisao muziku 1923. godine. U maju odlazi u Veneciju, u stan kneginje Turn i Taksis. Sprijateljuje se sa Eleonorom Duze, koju uzalud nagovara na povratak pozornici. U novembru preko Minhena putuje u Španiju, podstaknut El Grekovim Toledom. Posećuje Toledo, Kordobu, Sevilju, Rondu, pa Madrid. U Rondi piše fragmenat kasnije Šeste devinske elegije. Od februara 1913. opet je u Parizu. Jedan je od prvih koji upoznaju i ukazuju na Prustovu veličinu. Podupire Norberta fon Helingrata u radu na izdavanju Helderlinovih dela, koja su ga oduševila i uputila u metafizičku istoriju. Upoznaje mladog Verfela. U novembru u Parizu piše Treću devinsku elegiju. Stupa u intimnu vezu s pijaniskinjom Magdom fon Hatingberg, „Benvenutom”. Godine 1914. prevodi Gideov „Povratak izgubljenog sina”. Krajem februara zajedno s Magdom fon Hatingberg putuje u Berlin, ali se veza raskida. Razočaran i iscrpljen, Rilke u julu napušta svoj stan u Parizu. U ratnim godinama, njegov posed je prodat na aukciji: knjige, slike, pisma, nešto pokućstva i garderobe. Spise uspeva da spase Andre Žid, pa mu ih uručuje nakon rata. Prolazi kroz „helderlinsku” fazu iznadpolitičkog nacionalizma. U ratu padaju njegovi znanci Helingrat, slikari Gece fon Sekendorf i Franc Mark. U avgustu i septembru leči se u lečilištu Iking. Od 1915. živi u Minhenu po hotelskim sobama i pansionima. Duboko ispašta zbog rata. U februaru se ponovno leči na Isaru. U decembru ga, posve neočekivano, pozivaju u austrijsku vojnu službu. Prolazi tri nedelje pešadijske obuke, potom sledi prekomanda u Ratni arhiv u Beču. Zahvaljujući prijateljskim intervencijama, otpuštaju ga u junu. Uveliko mu pomaže prijateljskim gestama Hofmanstal, nastanjen u blizini. U julu se vraća se u Minhen. U 1917. i 1918. učestvuje u priredbama pacifističke ustanove „Forum”. Ponovno pokušava da studira: pod uticajem je grupe „kosmičara”` iz Džordžovog kruga. Posebno ga privlači arheologija antike i Rima te istraživanje misterija Alfreda Šulera, učenika istraživača mitova J. J. Bahofena. Druži se s književnicom Hertom Kenig. Otkriva Pikasa i Klea. Minhenska revolucija, koja ga vrlo zanima, produžava njegov nemir, ali se ipak pokušava vratiti književnom radu. 1919—1926 U Nemačkoj više nije mogao da ostane, jer nove vlasti nisu izdavale dozvole boravka useljenicima nakon 1. avgusta 1914. Imao je poteškoće s putnim ispravama, austrijske mu više nisu važile, i teškom mukom je dobio čehoslovačke, prema mestu rođenja. U junu zauvek napušta Minhen. Seli se u Švajcarsku, boravi u Ženevi i Nionu. Tokom oktobra i novembra održava književne večeri u Cirihu, Sankt Galenu, Lucernu, Bernu, pa na kraju u Vinterturu. Za pesnika se počinje zanimati i bazelska aristokratija, pa on u Lokarnu prima poziv iz porodice Karla Jakoba Burkhardta, istoričara i kasnijeg ministra, te biva ugošćen najpre u Bazelu, a potom na njihovom porodičnom imanju. Od juna do sredine jula ponovno je u Veneciji, kod kneginje Turn i Taksis. U novembru provodi osam dana u Parizu. Po povratku u Švajcarsku Nani Vanderli-Volkart, sestričina Vernera Rajnharta, švajcarskog industrijalca, posreduje njegov boravak u dvorcu Berg am Irhel, na pola puta između Ciriha. Tu ostaje šest meseci. Oduševljen Valerijevim pesništvom prevodi 1921. „Groblje pored mora”. To je bio početak jednog velikog prijateljstva i uzajamnog poštovanja. U maju mora napustiti Berg am Irhel. Seli u Etoj na Ženevskom jezeru, gde se predaje novoj ljubavi: Baladini Klosovskoj, slikarki za čija se dva sina brine Rilke, naročito za mlađeg Baltusa. Lutajući s Baladinom kantonom Vale, otkriva pored gradića Sijer dvorac iz 13. veka, Muzot, nad dolinom reke Rone. Dvorac otkupljuje mecena Verner Rajnhart, adaptira ga, te ga daje Rilkeu na raspolaganje. Nakon višegodišnjih unutrašnjih i spoljnih priprema, u zaista čudnom nadahnuću, Rilke za samo tri nedelje, 1922. godine, dovršava „Devinske elegije”, od kojih su samo prve četiri ranije bile definitivne, te niz od 56 „Soneta Orfeju”. Od 1923. počinje osećati ozbiljne zdravstvene tegobe. U leto i jesen putuje po Švajcarskoj. Krajem godine odlazi u sanatorijum Valmont na Ženevskom jezeru. Do kraja života piše pesme na francuskom jeziku, čitava četiri velika ciklusa. Piše i niz pesama na nemačkom, od velikog značaja za nov obrat u pesništvu. Dana 20. januara 1924. vraća se iz sanatorija u Muzotu. U aprilu ga posećuje Valeri. U Parizu 1925. doživljava velike književničke počasti. Putuje s Baladinom Klosowskom po Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji, a koncem septembra opet je na lečenju u Ragazu. Potom se nakratko vraća u svoj usamljeni dvorac, a krajem decembra ponovno je u sanatorijumu. U novembru piše oporuku. U njoj određuje i mesto vlastite sahrane. Do kraja maja 1926. je u sanatorijumu, po vlastitom osećanju nešto poboljšana zdravlja. Velik deo leta provodi u Ragazu, gde se poslednji put susreće s kneginjom, a 13. septembra i s Valerijem na Ženevskom jezeru. Vraća se u Siere, ali ne ide u svoj dvorac, nego u hotel Belevju. Tek pošto je 30. novembra ponovno smešten u Valmont, dijagnozirana je njegovu bolest kao akutnu leukemija. Dana 29. decembra u 3,30 umire ispaćen i osamljen. Sahranjen je 2. januara 1927. na malom groblju u Raronu, prema vlastitoj želji i prema vlastitim estetskim nazorima. Dela „Život i pesme“ (Leben und Lieder), 1894. „Žrtva Larima“ (Larenopfer), 1896. „Krunisan snom“ (Traumgekront), 1897. „Advent“ 1898. „Meni u slavu“ (Mir zur Feier), 1899. „Knjiga slika“ ( Das Buch der Bilder), 1902. „Časlovac“ (Das Stunden-Buch), 1905. „Nove pesme I-II“ (Neue Gedichte), 1907-1908. „Rane pesme“ (Die frilhen Gedichte), 1909. „Rekvijem“ (Requiem), 1909. „Život Marijin“ (Das Marien-Leben), 1913. „Devinske elegije“ (Duineser Elegien), 1923. „Soneti Orfeju“ (Die Sonette an Orpheus), 1923. „Voćnjaci i Valeski katreni“ (Vergers suivi des Quatrains Valaisans), 1926. „Prozori“ (Les Fenetres), 1927. „Ruže“ (Les Roses), 1927. „Stihovi i proza iz zaostavštine“ (Verse und Prosa aus dem Nachlass), 1929. „Pozne pesme“ (Spate Gedichte), 1934. „Sabrana dela“ (Gesammelte Werke)

Rad, 1995. Prva knjiga Mila Lompara. Nagrada Stanislav Vinaver Odlično očuvana Studija O završetku romana u svakom svom poglavlju donosi književnoistorijska i interpretativna otkrića: bilo da naglašava neke neuočene veze između Crnjanskovih tekstova ili da naglašava veze tih tekstova sa tekstovima drugih pisaca srpske književnosti, ova studija govori o nečemu što nije bilo predmet dosadašnjih studija o ovom romanu i o ovom piscu. Ona nije samo potpuno originalan rad u oblasti svog predmeta, već i redak način da se istražuje određeno književno delo. Jovan Deretić, 1995. Teorijsko razmatranje problema kraja pripovedanja i završetka teksta pripovedne tvorevine, sa izvedenim interpretacijama pojedinih vidova Druge knjige Seoba kao pozadinom, postaje posebno zanimljivo i podsticajno. Dragan Stojanović, 1995. Baveći se prevashodno naratološkim problemom, uvažavajući uslovnu semantičku autonomiju teksta, promišljeno koristeći postulate ovovekovnih književnoistorijskih škola i usmerenja, ne zaboravljajući, pri tom, književnoistorijski kontekst, Lompar ispisuje rad koji odlikuje preciznost filologa i doslednost logičara. Brana Miladinov, 1995. Milo Lompar pripada onim retkim tumačima čiji interpretetativni uvidi trajno pomeraju horizont recepcije najboljeg romana Miloša Crnjanskog. Bojana Stojadinović-Pantović, 1996. Milo Lompar (Beograd, 19. april 1962) srpski je istoričar književnosti, esejista i univerzitetski profesor. Lompar je redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, predsednik Zadužbine Miloša Crnjanskog, nekadašnji generalni direktor Politike i predsednik Srpske književne zadruge. Lomparova studija Duh samoporicanja postala je jedna od najčitanijih knjiga na srpskom jeziku.[1] Biografija Obrazovanje i akademska karijera Završio je Jedanaestu beogradsku gimnaziju 1980. godine, već tada je dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda za maturski rad iz oblasti humanističkih nauka. U septembru 1981. godine nakon odsluženog vojnog roka, upisao je studije jugoslovenskih i opšte književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Dobio je 1984. godine nagradu Stražilovo Zadužbine Miloša Crnjanskog za studentske radove. Diplomirao je u januaru 1987. godine (Grupa za jugoslovenske književnosti i Opštu književnost), bio je na osnovu studentskih ocena i rezultata – između 1987. i 1989. godine stipendista Republičke fondacije za naučni podmladak. U februaru 1989. godine izabran je na osnovu visoke prosečne ocene, između 14 kandidata, za asistenta-pripravnika za predmet Srpska književnost XVIII i XIX veka na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Godine 1993. je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu odbranio magistarski rad posvećen delu Lažni car Šćepan Mali Petra II Petrovića Njegoša. Izabran je u zvanje asistenta 1994. godine. U 1998. godini je ponovo izabran za asistenta na Filološkom fakultetu u Beogradu. Doktorirao je na istom fakultetu 2000. godine tezom Istorijsko, književno i poetičko nasleđe XVIII i XIX veka u poznim delima Miloša Crnjanskog, pred komisijom koju su činili akademik Nikola Milošević, prof. dr. Jovan Deretić i prof. dr. Novica Petković. U 2000. godini je izabran za docenta za predmet Srpska književnost XVIII i XIX veka na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Kao docent, počeo je 2001. godine da predaje Kulturnu istoriju Srba na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, da bi nekoliko godina kasnije počeo predavati isti predmet i na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Godine 2002. postao je predsednik Naučnog odbora Njegoševe zadužbine, da bi u 2004. godini postao član Uređivačkog odbora kritičkog izdanja sabranih dela Petara II Petrovića Njegoša u izdanju Crnogorske akademije nauka i umjetnosti. U 2005. godini je izabran za vanrednog profesora Srpske književnosti XVIII i XIX veka na Filološkom fakultetu u Beogradu. Krajem 2010. godine izabran je za redovnog profesora Srpske književnosti XVIII i XIX veka na istom fakultetu. Druge aktivnosti U periodu od 1. septembra 2005. godine do 31. marta 2006. godine bio je, kao nestranačka ličnost, generalni direktor Politike a. d, na predlog vlade Vojislava Koštunice. Posle smrti smrti Nikole Miloševića 2007. godine, izabran je za predsednika Zadužbine Miloša Crnjanskog. U 2008. godini postavljen je za glavnog urednika kritičkog izdanja dela Miloša Crnjanskog u izdanju Zadužbine. Lompar je učestvovao u radu brojnih žirija: Nagrade Đorđe Jovanović, NIN-ove nagrade, Nagrade Jelena Balšić, Nagrade Bora Stanković, Nagrade Miloša Crnjanskog, Nagrade Nikola Milošević. Bio je sekretar, potpredsednik a potom i predsednik Srpske književne zadruge. Politička delatnost Nikada nije bio član Saveza komunista Jugoslavije. Prema nekim izvorima, Lompar je bio član Srpske liberalne stranke, čiji je lider bio dr Nikola Milošević.[2][3]Potom je bio blizak Demokratskoj stranci Srbije i Vojislavu Koštunici. Za nestranačkog člana Političkog saveta Srpskog pokreta Dveri, izabran je 2015. godine, zajedno sa prof. dr Kostom Čavoškim, prof. dr Aleksandrom Lipkovskim, dr Vladimirom Dimitrijevićem, prof. dr Zoranom Čvorovićem i drugim nacionalno orijentisanim intelektualcima. Pomogao je da koalicija Patriotski blok dobije svoje poslanike na izborima 2016. godine. Politički savet Dveri napustio je u januaru 2018. godine, zbog neslaganja sa odlukom da ta stranka učestvuje na lokalnim izborima u Beogradu u koaliciji sa pokretom Dosta je bilo Saše Radulovića.[4] Učestvovao je u dve emisije sa predsednikom Narodne stranke Vukom Jeremićem,[5] nekadašnjim ministrom spoljnih poslova, za koga je izjavio da je jedan od trojice političara (uz Vojislava Koštunicu i Boška Obradovića) prema kojima ima poštovanje.[6] Lompar je odbio da govori na svečanoj akademiji povodom 800 godina autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve, koja je održana 8. oktobra 2019. godine u Centru Sava u Beogradu, jer se protivio odluci Svetog arhijerejskog sinoda i patrijarha Irineja da predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću bude dodeljen Orden Svetog Save prvog reda, najviše priznanje Srpske pravoslavne crkve.[7] Delo Milo Lompar je objavio veliki broj monografija, studija, eseja i knjiga od kojih je većina imala više izdanja. Monografije Monografiju O završetku romana (Smisao završetka u romanu „Druga knjiga Seoba“ Miloša Crnjanskog), objavio je Rad, Beograd, 1995. U toj je knjizi (drugo, izmenjeno izdanje: Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Beograd, 2008) po prvi put kod nas osvetljen je teorijski problem završetka pripovedanja i u diskusiji sa relevantnom teorijskom literaturom dato je originalno shvatanje završetka pripovedanja kao rezultante odnosa između tri tipa završetka: logičkog, vremenskog i pripovedačkog. Teorijski zaključci su postavljeni u unutrašnju vezu sa inovativnom interpretacijom Druge knjige Seoba Miloša Crnjanskog. Monografiju Moderna vremena u prozi Dragiše Vasića, objavio je Filip Višnjić, Beograd, 1996. Bila je to prva knjiga o Dragiši Vasiću, koji je zbog pripadništva Ravnogorskom pokretu bio decenijama isključen iz svakog književnog i kulturnog konteksta. U njoj je dato tumačenje Vasićevog romana Crvene magle i njegovih pripovedaka, kao i široka komparativna analiza njegovih intertekstualnih korespondencija sa svetskom književnošću: Tolstojem, Dostojevskim, Arcibaševom, Fransom, Strindbergom. Monografiju Njegoš i moderna, objavio je Filip Višnjić, Beograd, 1998. To je prvo celovito tumačenje Njegoševog dela Lažni car Šćepan Mali u nas. Knjiga je doživela i drugo izdanje: Nolit, Beograd, 2008. U njoj je Njegoševo delo postavljeno u horizont modernog iskustva, sa prikazom naglašenih veza sa oblicima nihilizma i metafizike, kao i različitim modusima političke, istorijske i drame apsurda. Monografiju Crnjanski i Mefistofel (O skrivenoj figuri „Romana o Londonu“), objavio je Filip Višnjić, Beograd, 2000. godine, (doživela je i drugo, prošireno izdanje: Nolit, Beograd, 2007). U njoj je uspostavljena originalna teza da veliki roman Crnjanskog predstavlja postmoderni oblik parabole o đavolu. Pripovedanje u Romanu o Londonu analizira se u komparativnom pripovednom i misaonom doticaju sa najvažnijim delima moderne dijaboličke tradicije kao što su Geteov Faust, Braća Karamazovi Dostojevskog, Doktor Faustus Tomasa Mana i Majstor i Margarita Mihaila Bulgakova. Monografiju Apolonovi putokazi (Eseji o Crnjanskom) objavio je u izdanju Službenog lista SCG iz Beograda 2004. godine. U ovoj monografiji su analizirani i tumačeni drama Konak, romani Druga knjiga Seoba, Kod Hiperborejaca i Roman o Londonu iz perspektive komparativnih i intertekstualnih veza sa Joneskom, Tolstojem, Faulzom, Stendalom, Geteom i Džojsom. Monografiju Negde na granici filozofije i literature (O književnoj hermeneutici Nikole Miloševića) objavio je u izdanju Službenog glasnika iz Beograda 2009. godine. U njoj su osvetljeni različiti tematski sklopovi koji obeležavaju osnovnu duhovnu poziciju Nikole Miloševića. Tu su analizirane studije i knjige u kojima je Nikola Milošević analizirao odnose modernog i srpskog romana, položaj drame i poezije u hermeneutičkom horizontu, kritiku totalitarizma u poređenju sa Hanom Arent, naznake hermeneutičke biografije u poređenju sa Ridigerom Zafranskim, i uopšte odnos književnosti i filozofije. Monografiju O tragičkom pesniku (Njegoševe pesme), objavio je u izdanju Albatros plusa, Beograd, koja je bila prva celovita studija o Njegoševim lirskim pesmama, da bi zajedno sa studijama posvećenim pesnikovim velikim delima (Luča mikrokozma, Gorski vijenac, Lažni car Šćepan Mali) postala deo monografije Njegoševo pesništvo u kolu SKZ-a 2010. godine. U njoj je detaljno obrazložena teza o lirskoj refleksiji kao ključnoj dimenziji pesnikovog talenta, o epskoj kulturi kao osnovnoj tradiciji sa kojom dolazi u doticaj individualni talenat i o dramskom intenzitetu kao osnovnom sadržaju pesničkog doživljaja. Dubok i dalekosežan doticaj helenske i hrišćanske tradicije, kao osnova evropske civilizacije, učinio je Njegoševo delo vrhunskim umetničkim dometom a samog Njegoša klasičnim pesnikom srpske kulture: poput Dantea kod Italijana, Šekspira kod Engleza, Getea kod Nemaca, Puškina kod Rusa. Knjiga se u dopunjenom vidu pojavila i u trećem izdanju: Njegoš – biografija njegovog pesništva, Pravoslavna reč, Novi Sad, 2020. Moralistički fragmenti U 2007. godini Lompar je objavio knjigu Moralistički fragmenti (Narodna knjiga, Beograd), čije se drugo, prošireno izdanje pojavilo (Nolit, Beograd) 2009. godine. Pored usvajanja posebno shvaćene pozicije savremenog moraliste, kao i osvetljavanja različitih antropoloških, psiholoških i kulturnoistorijskih sadržaja, u ovoj knjizi se nalaze i polemički i politički uvidi koji obeležavaju intelektualni angažman. Knjiga se u promenjenom obliku pojavila u trećem izdanju: Moralistički fragmenti, Catena mundi, Beograd, 2020. Knjiga Moralistički fragmenti sastoji se iz tri dela. Prvi deo počinje pitanjem: Čemu moralisti u modernom vremenu? Laž radi ostvarenja sopstvenih interesa postala je svakodnevna stvar a glavni strah sa kojim se suočava čovek modernog vremena je strah od poraza. Bolest, smrt, ljubavna praznina, siromaštvo, samoća imaju manju razornu snagu na svest od poraza. Korisni idioti su naročito korisni jer veruju u to što im se govori. Prvi deo se završava fragmentom Levičari sa desnice gde Lompar oštro kritikuje Boru Ćosića i Radomira Konstantinovića. Drugi deo sadrži šesnaest fragmenata, o samoponiženju, izdaji i sadrži fragment koji nosi naziv Srpska krivica. Srpska krivica je plod iskonstruisane interpretativne strategije prema kojoj treba srpsku kulturu svesti u državno-pravni položaj Srbije, po mogućnosti od Beograda do Vranja. Strategija je da se srpsko pretvori u srbijansko, da se ponište svi tragovi srpske kulturne prošlosti u Crnoj Gori, u Hrvatskoj, u Makedoniji, u Bosni i Hercegovini, dok na kraju Gračanica ne bi postala deo kosovske kulture. Savremenim piscima je postalo važnije egzistencijalno ja umesto pripovedačkog ja i oni i ne primećuju da su se upleli poput muve u kulturnu paukovu mrežu. Beč je grad velikih i značajnih dostignuća srpske kulturne istorije ali ujedno i grad snažnog antisrpskog propagandnog i simboličkog dejstva. U fragmentu Post mortem dovodi ljudski moral u pitanje jer posle činjenice nečije smrti menja se i mišljenje o toj ličnosti i tek onda su ljudi skloni da odaju priznanje. Titoizam je glavni i odgovorni krivac zašto na našim prostorima nije došlo do nacionalnog pomirenja, ovu teoriju Lompar detaljnije obrazlaže u delu koji nosi naziv Titoizam i sekularno sveštenstvo. Poslednji deo sadrži šesnaest fragmenata u kojima se govori da živimo u vremenu specijalističkog obilja, vremenu strahovito razvijenih znanja, koja dosežu do najsitnijih pojedinosti i čovek je opterećen tim da on sam ne mora sve znati ili će propasti, tako da ljudi često biraju diletantizam. Današnje vreme je i vreme beskrajnog ponavljanja i umnogostručavanja ljudskih reči i veoma je teško odlučiti da li je nešto istina ili laž. Ukoliko moral bude zaboravljen prestaće doba morala. Koliko dobro danas razumemo temu morala uopšte i koliko je to tema razmišljanja u svakodnevnom životu, da li je nastupilo doba nemorala i čemu moral u savremenom vremenu teme su kojima se bave ovi Moralistički fragmenti. Duh samoporicanja U 2011. godini Lompar objavljuje knjigu Duh samoporicanja (prilog kritici srpske kulturne politike) u izdanju Orpheus-a iz Novog Sada. Ta knjiga je obrazložila dijagnozu (bilans komunističke vladavine i prelazak titoističkog načina mišljenja u sadržaje nevladine inteligencije) srpske kulturne situacije i predložila terapiju (povratak srpskom stanovištu kao istorijsku i političku reaktuelizaciju naše prekomunističke tradicije). Sa odlučujućim naglaskom je pledirala na višesmerne oblike srpske kulturne politike. Ona je ostavljala van sumnje demokratski poredak, podelu vlasti, postojanje drugih i drukčijih političkih i kulturnih orijentacija. Okolnost da je bila dugo i istrajno napadana, da je služila kao opravdanje za razvijenu političku i intelektualnu diskriminaciju Lompara kao pisca, je proisticala iz dve činjenice: stvari koje je ova knjiga vraćala u javni prostor bile su decenijski tabu i – vođena analizom naših okolnosti – anticipirala je evropski povratak nacionalnom stanovištu. Mnogo toga što se pojavilo u Evropi i Americi u vremenu posle pojavljivanja Duha samoporicanja 2011. godine – od intelektualnih činova, poput pariske izjave evropskih intelektualaca iz 2017. godine, do političkih pokreta poslednjih godina – bilo je u većoj ili manjoj vezi sa osnovnom dimenzijom ove Lomparove knjige. To je bilo prirodno, jer je ona vezana za shvatanja nacionalnih liberala u evropskoj i srpskoj (Svetozar Miletić, Jovan Ristić) tradiciji. Knjiga se u završnom obliku, sa opširnim i podrobnim odgovorima na kritike, pojavila u šestom izdanju: Catena mundi, Beograd, 2015. Do sada je imala deset izdanja u kratkom roku: poslednje 2020. godine (Catena mundi, Beograd). Studija Duh samoporicanja postala je jedna od najčitanijih knjiga na srpskom jeziku. Lompar se u ovoj studiji bavi pitanjem srpskog kulturnog identiteta i njegovom razgradnjom kroz paukovu mrežu ideologije jugoslovenstva i titoističkog komunizma. Sadašnji naraštaj intelektualne elite, odnegovan u titoizmu, jedan je od, po svojim rezultatima, najštetnijih u istoriji srpske kulture. Brojna su svedočanstva o njegovoj temeljnoj ljudskoj i intelektualnoj neodgovornosti u vremenu činjenica o kontinuiranoj krađi srpskog jezika, književnosti i gramatike. Ipak i pored toga, iz nekih iracionalnih razloga intelektualci o tome ćute. Srpski narod ako želi da opstane u svetskom zverinjaku, nema pravo ni na pesimizam ni na ćutanje. Bez duhovne samosvesti i nacionalne kulturne politike, ostaće ne narod već stanovništvo bez identiteta, zaključuje profesor Lompar. Lomparov istoriosofski učitelj je Miloš Crnjanski. On je uzorni lik nacionalno odgovornog intelektualca. Povratak srpskom stanovištu? U 2013. godini je objavio knjigu intervjua Povratak srpskom stanovištu? (Catena mundi, Beograd), koja je doživela drugo izdanje 2014. godine. Polihistorska istraživanja U 2016. godini objavio je knjigu naučnih studija Polihistorska istraživanja, u kojoj je analizirao savremene studije književnosti u svetlosti dominacije kulturološke paradigme, koju ocenjuje kao nadahnutu ideološkim predumišljajem i kao postmoderni vid polihistorstva. Umesto nje, pledira za polihistorsku orijentaciju u sadržajima modernosti, koju nastoji da pokaže kroz podrobne i afirmativne analize dela Slobodana Jovanovića, Jovana Deretića, Dragiše Živkovića, Alojza Šmausa, Nebojše Vasovića, Anice Savić Rebac, Nikole Miloševića, Dragana Stojanovića, kao i kroz detaljnu kritičku analizu intelektualnih dometa i političkog ponašanja Latinke Perović. Knjiga je doživela drugo izdanje 2017. godine. Pohvala nesavremenosti U 2016. godini Lompar je objavio policentrični esej Pohvala nesavremenosti (Laguna, Beograd) u kojem se osvetljavaju metafizički i etički aspekti nesavremenosti u Ničeovom smislu. Napisana na način književnog eseja, knjiga baca duhovno svetlo na Magritova i Karavađova platna, Orvelovo pripovedanje, egzistencijalnu dramu šahovske situacije Borisa Spaskog, simbolički smisao terezinske ćelije Gavrila Principa, a tu su i životni isečci sa ulica i trgova Londona, Toronta, Berlina, Pariza, Libeka. Drugo izdanje: 2018. U 2018. godini objavio je knjigu kulturnopolitičke esejistike Sloboda i istina: beleške o promeni svesti (Catena mundi, Beograd). Ova knjiga je doživela drugo izdanje 2020. godine, kao luksuzna monografija Crnjanski – biografija jednog osećanja (Pravoslavna reč, Novi Sad), u kojoj je ukrštanjem različitih tematskih i izražajnih registara nastojao da osvetli kulturnu situaciju i egzistencijalnu dramatiku sudbine Miloša Crnjanskog. Knjiga je imala još dva izdanja: 2018, 2019. Milo Lompar je priredio izabrana dela Nikole Miloševića (I‒V, Službeni list SCG, Beograd, 2004) i u srpsku kulturu uveo delo Ridigera Zafranskog Zlo ili drama slobode, 2005, (preveo Saša Radojčić, pogovor Milo Lompar). Nagrade Nagrada „Stanislav Vinaver”, za knjigu Smisao završetka u romanu, 1996. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu Crnjanski i Mefistofel, 2000. Nagrada „Laza Kostić”, za knjigu Apolonovi putokazi, 2005. Nagrada „Nikola Milošević”, za knjigu Negde na granici filozofije i literature, 2010.[8] Nagrada „Pečat vremena”, za knjigu Duh samoporicanja, 2013. Nagrada „Meša Selimović”, za knjigu Crnjanski: biografija jednog osećanja, 2019. Nagrada „Borisav Stanković”, povelja za životno delo, 2019. Dela Istorijsko, poetičko i književno nasleđe XVIII i XIX veka u poznim delima Miloša Crnjanskog, doktorska disertacija, 1993. O završetku romana (Smisao završetka romana Druga knjiga Seoba Miloša Crnjanskog, Rad, Beograd, 1995. Drugo, izmenjeno izdanje: Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Beograd, 2008. Moderna vremena u prozi Dragiše Vasića, Filip Višnjić, Beograd, 1996. Njegoš i moderna, Filip Višnjić, Beograd, 1998. Drugo, popravljeno izdanje, Nolit, Beograd, 2008. Crnjanski i Mefistofel (O skrivenoj figuri Romana o Londonu), Filip Višnjić, Beograd, 2000. Drugo, izmenjeno izdanje, Nolit, Beograd, 2007. Apolonovi putokazi (Eseji o Crnjanskom), Službeni list SCG, Beograd, 2004. Knjiga o Crnjanskom, Srpska književna zadruga, Beograd, 2005. Srpska književnost XVIII i XIX veka, Narodna knjiga, Beograd, 2006 - Sa koautorom Zoricom Nestorović Moralistički fragmenti, Narodna knjiga, Beograd, 2007. Drugo, prošireno izdanje, Nolit, Beograd, 2009. Negde na granici filozofije i literature (O književnoj hermeneutici Nikole Miloševića), Službeni glasnik, Beograd, 2009. O tragičkom pesniku (Njegoševe pesme), Albatros plus, Beograd, 2010. Njegoševo pesništvo, Srpska književna zadruga, Beograd, 2010. Duh samoporicanja, prilog kritici srpske kulture, Orfeus, Novi Sad, 2011. Povratak srpskom stanovištu, Catena Mundi, Beograd, 2013. Polihistorska istraživanja, Catena Mundi, Beograd, 2016. Pohvala nesavremenosti, Laguna, Beograd, 2016. Sloboda i istina, Catena Mundi, Beograd, 2018. Crnjanski: Biografija jednog osećanja, Pravoslavna reč NS, Beograd, 2018.[9] Knjiga o Lubardi, priređivač, Srpska književna zadruga, 2018.[10] Poluintelektualac i nacionalna politika, 2021.[11] Crnjanski i svetska književnost, Pravoslavna reč NS, 2021.[12] Nervozni čas pripovesti, 2022.[13] Oproštaj sa intelektualcem, Srpska književna zadrua, 2022.[14] Uspon kolonijalne svesti: lažna istoriografija Latinke Perović, Catena Mundi, Beograd, 2022.[15]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zatvorena trgovačka država / Pet predavanja o određenju naučnika, Johan Gotlib Fihte Knjiga sadrži dva Fihteova teksta koja su samo na prvi pogled toliko (tematski) različita, da bi bila zajedno objavljena, Predavanja o određenju naučnika i Zatvorena trgovačka društva. Ono što ih združuje i što opravdava njihovo objavljivanje u jednoj knjizi, je Fihteova ideja o moralno-praktičkom pozivu nauke i naučnika. Ni nauka ni naučnik ne postoje sami za sebe; samodovoljnost je nespojiva kako s naukom, tako i s onim ko se njome bavi. Obrnuto, i nauka i naučnik, prema Fihteu, pripadaju čoveku kao čoveku; oni nisu svojina čovečanstva. Johan Gotlib Fihte (nem. Johann Gottlieb Fichte; Ramenau, 19. maj 1762 - Berlin, 27. januar 1814) jedan je od glavnih predstavnika nemačke klasične idealističke filozofije i najistaknutijih ličnosti nemačkog duhovnog života krjem 18. i početkom 19. veka. Fihte je rođen u Ramenauu, u porodici siromašnog tkača lanenog platna. Bez obzira na oskudne životne prilike, kao izuzetno darovit dečak, svoje školovanje započeo je u Šulpforti, najpoznatijoj srednjoškolskoj ustanovi u 18. veku u kojoj su saksonski vladaoci od dece svojih podanika obrazovali nove naraštaje za sopstvene činovnike, pravnike, sveštenike i gimnazijske nastavnike.[1] Na preporuku Getea, Fihte je veoma rano postao profesor u Jeni gde je objasnio svoj sistem `transcendentalnog idealizma`. Međutim, nakon objavljivanja njegovog eseja `Ueber den Grund unsers Glaubens an eine göttliche Weltregierung` (`Na osnovu naše vere u vladavinu božanskog sveta`) on je optužen za ateizam zbog čega je otpušten sa Filozofskog fakulteta u Jeni 1799. godine. Nakon izvesnog vremena prelazi u Berlin gde drži vatrene govore pod francuskom okupacijom čime je pokazao veliku ličnu hrabrost. Značajno je doprineo osnivanju i razvoju berlinskog Univerziteta 1809. godine gde postaje profesor i rektor. U 51. godini života oboleo je od tifusa od kog umire 1814. godine u Berlinu.[2] Filozofija Fihteova filozofija masonstva predstavlja pokušaj da se sa stanovištva filozofije klasičnog nemačkog idealizma rasvetli i preuzme, odnosno iskoristi za vlastite svrhe, jedna u doba prosvetiteljstva i rane romantike uticajna i raširena, iako u to vreme ništa manje opskurna kultura tajnog društva, da se preko nje ostvari ideja čoveka kao svetskog građanina i da se na taj način izvrši uticaj na takozvano veliko ili javno društvo i na politiku.[1] Fihte je odbacivao Kantov dualizam koji je kritikovao sa pozicije čistog subjektivnog idalizma pri čemu je negirao postojanje stvari, predmeta i materije van čoveka a istovremeno na osnovu svoje filozofije uzima apsolutno `ja`.[2] Pedagoški pogledi Fihte govori o dužnosti ličnog primera kao o naročito značajnoj temi za određivanje načina vaspitnog delovanja unutar ljudske zajednice. O njoj govori u svojim Predavanjima, opisujući lik naučnika kao učitelja i vaspitača ljudskog roda. Smatrao je da učitelj davanjem ličnog primera, neposredno delujući na ljude oko sebe, ljudske vrline i ideale čini realnim i mogućim.[3] Fihteov naučnik-vaspitač se ne obraća individui, detetu, već društvu u celini. Budući da je za njega društvo, tj. ljudska zajednica, pre svega ,,međusobni odnos umnih bića‘’ i imajući u vidu da čovek poseduje nagon, prema kome teži ,,da izvan sebe nađe slobodna umna bića i da sa njima stupi u zajednicu‘’, to cilj čoveka u društvu postaje da i drugoga učini savršenijim, ne bi li tako svi u društvu putem ,,međusobnog ujedinjavanja putem usavršavanja‘’ postali međusobno jedinstveniji.[3] On zahteva formiranje celog čoveka koje je podrazumevalo formiranje karaktera i volje, odgajanje duha samodelatnosti i samostalnosti i negovanje ideje o univerzalnosti ljudske ličnosti uz istovremeno služenje zajednici. Po njegovom mišljenju staleške razlike i polovično i jednostrano obrazovanje koje se stiče u velikom društvu predstavlja jednu od glavnih prepreka koja onemogućava ostvarenje univerzalnog ljudskog vaspitanja koje ne pogađaju samo pojedinca, već ugrožavaju ceo ljudski rod u njegovoj težnji ka konačnom cilju. Zbog toga, pod uticajem švajcarskog pedagoga Pestalocija, on počinje da zastupa stanovište da je kroz reformu vaspitanja i obrazovanja, moguće, ne samo narode, već i celo čovečanstvo spasiti bede i prevladati stalešku podeljenost među ljudima. Dostizanje univerzalnog obrazovanja smatrao pouzdanim znakom ljudske zrelosti. Štaviše, on je zrelost ljudske ličnosti izjednačio s pojmom univerzalnog vaspitanja. Prema Fihteovoj teoriji vaspitanja pod zrelošću se podrazumeva dostizanje najšireg obima ljudske slobode i humaniteta ljudske ličnosti. Nasuprot tome, on je u usko specijalizovanom, jednostranom, profesionalnom obrazovanju modernog čoveka prepoznao jedan od uzroka čovekove nezrelosti. Tu nezrelost Fihte je video kao posledicu disharmoničnog razvitka modernog individuuma koji, kako on kaže, s jedne strane pati od `prezrelosti, a s druge strane od nezrelosti.` Toj disharmoničnoj ličnosti modernog doba, Fihte je, poput Šilera i Getea, pokušao da suprotstavi svoju estetiziranu sliku individue u kojoj je `muževna snaga ublažena ljubaznošću`. Da bi, u svom formiranju dostigao najviši stepen zrelosti, čovek, po Fihteu, treba kroz proces vaspitanja da savlada sve ono što je u njegovoj ličnosti nasilno i što `treba da nestane kad razvoj ličnosti bude dovršen i kad se njen duhovni oblik zaokruži u sebi`. Fihteova teorija univerzalnog vaspitanja, ne podrazumeva samo oslobađanje pojedinca od onog partikularnog, već i otklanjanje iz njegovog odgoja svega onog što bi takvog čoveka moglo zbog karaktera njegovog univerzalnog vaspitanja dovesti i istrgnuti iz zajednice i izručiti ga, kako on kaže, `hladnom kosmopilitizmu`. U Fihteovoj koncepciji vaspitanja pojmovi kosmopolitizma, kao jedna vrsta epohalnog svetsko-građanskog štimunga, i patriotizma, kao ljubav prema domovini, nalaze se u bliskoj vezi i nisu suprotstavljeni. Zastupao je stav da je narodnost najvažniji deo čovekovog bića i nastojao je da vaspita valjanog člana naroda a time i valjanog čoveka. Verovatno je moralno propadanje nemačkog naroda (po Fihteu) uticalo da se opredeli za čisto narodno vaspitanje koje bi obnovilo duh nemačkog naroda i preporodilo nemačkog čoveka.[1] Fihte je smatrao da se o vaspitanju dece, muške i ženske, treba brinuti država, čija bi uloga bila osnivanje `narodnih škola` koje bi se izdržavale radov vaspitanika. U tim školama vaspitavali bi se savršeni građani koji bi to bili tek kad usvoje religijsko učenje.[2] Dela „Osnova celokupnog učenja u nastavi“ „Uvod u učenje o nauci“ „Sistem učenja o moralu“ „Sastav skromne nauke“ „Aforizmi o vaspitavanju“ „Govor nemačkom narodu“ „Pokušaj kritike sveg otkrivenja“ „Osnova prirodnog prava prema principima teorije nauke“ „Sistem teorije morala prema principima teorije nauke“ „Određenje čoveka“ „Zatvorena trgovačka država“

Veoma dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja... Autor - osoba Kropotkin, Petr Alekseevič, 1842-1921 = Kropotkin, Petr Alekseevič, 1842-1921 Naslov Anarhizam i moral / Petar Kropotkin ; izbor tekstova, beleške i pogovor Zoran Đinđić ; predgovor Predrag Matvejević ; [preveli Jugoslava Široka, Zoran Đinđić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1984 (Beograd : Beogradski-izdavačko grafički zavod) Fizički opis 270 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Đinđić, Zoran, 1952-2003 = Đinđić, Zoran, 1952-2003 Matvejević, Predrag, 1932-2017 = Matvejević, Predrag, 1932-2017 Široka, Jugoslava, 1954- = Široka, Jugoslava, 1954- Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta ; 33 (Broš.) Napomene Tiraž 5.000 Predgovor: str. 7-12 Pogovor: str. 237-266 Bibliografski podaci: str. 270-[271]. Predmetne odrednice Kropotkin, Petar, 1842-1935 -- `Anarhizam i moral` Anarhizam Knez Petar Aleksejevič Kropotkin (rus. Пётр Алексеевич Кропоткин; Moskva, 9. decembar 1842 – Dmitrov, 8. februar 1921) je bio ruski teoretičar anarhizma, geograf, istoričar, pisac, aktivista i knez koji se odrekao svoje titule. Petar Kropotkin je rođen 9. decembra 1842. u Moskvi, u aristokratiskoj porodici, na drugom najvišem nivou. Njegova majka je bila ćerka kozaškog generala. Njegov otac, Aleksej Petrovič Kropotkin, bio je knez u Smolensku, iz dinastije Rjurikoviči koja je vladala Rusijom pre uspona Romanovih. Kropotkinov otac je posedovao velike zemljišne posede i skoro 1.200 kmetova u tri provincije. Pod uticajem republikanskih učenja, Kropotkin se odrekao svoje titule princa u svojoj 12. godini, i „čak je prekoravao svoje prijatelje, kada bi ga tako oslovili”. Obrazovanje je stekao u Petrogradu u prestižnoj vojnoj školi, gde su se učvrstila njegova interesovanja za rusku politiku i prirodne nauke. Na opšte iznenađenje izabrao je službu u Sibiru, a iskustva iz Sibira oblikovala su njegove misli. 1862. u Sibiru je obavio važna geografska i antropološka istraživanja koja su donela važne geografske informacije. 1867. Kropotkin se vratio u Petrovgrad, gde je dobio mesto u Ruskom geografskom društvu. Njegovo odbijanje da sledi porodičnu tradiciju vojne službe podstaklo je njegovog oca da ga liši nasledstva, „što je napravilo od njega princa bez sredstava za izdržavanje”. U ime društva istraživao je glečere Finske i Švedske između 1871. i 1873. Stekao je reputaciju u naučnim krugovima i u svojoj tridesetoj godini suočio se sa izborom između produžetka karijere ili popuštanja političkim impulsima. Evo šta je rekao u „Zapisima jednog revolucionara“: „…Dobio sam telegram od Geografskog društva: „Skupština vas moli da prihvatite poziciju sekretara Društva.“ U isto vreme odlazeći sekretar me je nagovarao da prihvatim predlog. Moje nade su se ostvarile. Ali u međuvremenu druge misli i druge težnje su obuzimale moj um. Ozbiljno sam razmislio o odgovoru i poslao, „Najlepše hvala, ali ne mogu prihvatiti.“ Kasnije u „Zapisima“ on objašnjava: „Ali kakvo sam ja imao pravo na ove najveće užitke, kada su svuda oko mene samo beda i borba za plesnjivo parče hleba; kad sve što potrošim da bi omogućio da živim u tom svetu viših emocija mora biti oduzeto od samih usta onih koji seju žito i nemaju dovoljno hleba za svoju decu? Tokom svojih geografskih istraživanja, Kropotkin je takođe izučavao spise vodećih političkih teoretičara i konačno prihvatio socijalističke revolucionarne poglede. Pridružio se Internacionali 1872. ali je ubrzo bio razočaran njenim ograničenjima. Kada je došlo do podele Internacionale na dve suprotstavljene struje, Kropotkin je pristao uz federalističko i libertersko krilo. Vratio se u Rusiju, nakon što je potpuno dovršio svoje teorije, i počeo je sa širenjem anarhističke propagande. 1874. uhapšen je i zatvoren u Tvrđavu Sv. Petra i Sv. Pavla: Strašnu tvrđavu gde je toliko mnogo prave snage Rusije poginulo tokom poslednja dva veka, i čije se samo ime u Petrovgradu izgovara šapatom. Posle dramatičnog bekstva 1876. dospeo je do Engleske i onda Švajcarske da bi se ponovo pridružio Jurskoj Federaciji, zatim do Pariza, i onda nazad u Švajcarsku da bi uređivao „Le Revolte“. Atentat na Cara doveo je do njegovog proterivanja. Izbegao je u Englesku i obnovio svoje izučavanje Francuske revolucije. Obeshrabren političkom atmosferom, on i njegova žena vratili su se u Pariz. Zajedno sa ostalima uhapšeni su i optuženi u spektakularnom javnom procesu u kome su optuženi izveli sjajnu odbranu omogućujući sebi da propagiraju anarhizam u Evropi. Godine 1883, ponovo je uhapšen i osuđen na pet godina zatvora zbog anarhističkih aktivnosti. Pušten je na slobodu posle tri godine i posle toga je živeo i radio u Engleskoj 30 godina. Godine 1889, preselio se u Čikago i živeo u kraju Hal haus. Međutim njegovi anarhistički pogledi učinili su ga nepoželjnim gostom u SAD, pa se vratio u London. Vrativši se u Rusiju posle revolucije iz 1905, ostatak svog života posvetio je pisanju. Bio je zgrožen antisocijalističkim kontrarevolucionarnim postupcima Lenjina, o kom je imao sledeće da kaže: Lenjin je neuporediv sa bilo kojom revolucionarnom ličnošću u istoriji. Revolucionari su imali ideale. Lenjin ih nema. Vladimire Iljiču (Lenjin), vaši konkretni postupci su potpuno nedostojni ideja koje se pretvarate da posedujete. Smrt Kropotkin je umro od upale pluća u Dmitrovu, u blizini Moskve, 8. februara 1921. Lenjinova ponuda za državni pogreb u Kremlju je odbijena. Pogrebu 13. februara prisustvovalo je više od 100.000 ljudi. To je bio poslednji masovni skup koji nije organizovala država u narednih 70 godina u Rusiji. Dok je povorka prolazila pored zatvora, politički zatvorenici su pevali anarhističku himnu mrtvima. Pod pritiskom Kropotkinovih poštovalaca, anarhističkim zatvorenicima je dozvoljeno da prisustvuju sahrani. U masi su se vijorile crne zastave i transparenti: „Gde ima vlasti nema slobode!“, „anarhisti traže da budu pušteni iz zatvora socijalizma!“. Dela Glavne knjige: Osvajanje hleba Dnevnik P. A. Kropotkina Etika Velika Francuska revolucija U ruskim i francuskim zatvorima Zapisi jednog revolucionara Uzajamna pomoć Ruska revolucija i anarhizam Savremena nauka i anarhizam Teror u Rusiji MG148 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lighter Than Air: An Illustrated History of the Development of Hot Air Balloons and Airships David L. Owen David Owen autor je knjiga Skriveni dokazi i Skrivene tajne. Opsežno je pisao o vojnim prijevarama, špijunaži te je napisao i producirao televizijske dokumentarce o računalnim zločinima i elektroničkoj obavještajnoj službi. Lakši od vazduha: ilustrovana istorija razvoja balona na vrući vazduh i vazdušnih brodova Balon na vrući zrak izumili su Joseph Michel i Jacques Étienne Montgolfier u Francuskoj 1783. godine. Prvi uspješan let u slobodnom balonu ostvarili su Jean-François Pilâtre de Rozier i Marquis d`Arlandes 21. studenog 1783. godine. Poletjevši iz vrta dvorca La Muette kod Pariza, dosegli su visinu od gotovo 1.000 m, letjeli su iznad grada otprilike 25 minuta, prešavši udaljenost od 12 km. Prvi ženski aeronaut bila je Marie Elisabeth Thible, francuska operna pjevačica koja se 4. srpnja 1784. godine uzdigla u Montgolfierovom balonu iznad Lyona. Baloni na vrući zrak se i danas uobičajeno koriste kao slobodni baloni, dakle baloni koji nemaju izravno upravljanje smjerom leta, već smjer leta određuje vjetar. Balon na vrući vazduh je letelica lakša od vazduha koja se sastoji od vreće, koja se zove omotač, koji sadrži zagrejani vazduh. Ispod je okačena gondola ili pletena korpa (u nekim balonima za velike udaljenosti ili visine, kapsula), koja prevozi putnike i izvor toplote, u većini slučajeva otvoreni plamen izazvan sagorevanjem tečnog propana. Zagrejani vazduh unutar omotača čini ga plutajućim, jer ima manju gustinu od hladnijeg vazduha izvan omotača. Kao i kod svih aviona, baloni na vrući vazduh ne mogu leteti izvan atmosfere. Koverta ne mora da bude zatvorena na dnu, pošto je vazduh unutar omotača pod približno istim pritiskom kao i okolni vazduh. Kod modernih sportskih balona omotač je uglavnom napravljen od najlonske tkanine, a ulaz balona (najbliži plamenu gorionika) je napravljen od materijala otpornog na vatru kao što je Nomek. Moderni baloni su napravljeni u mnogim oblicima, kao što su raketni brodovi i oblici raznih komercijalnih proizvoda, iako se tradicionalni oblik koristi za većinu nekomercijalnih i mnoge komercijalne primene. Balon na vrući vazduh je prva uspešna tehnologija leta koja nosi ljude. Prvi let balonom na vrući vazduh bez veze sa ljudskom posadom izveli su u Parizu, Francuska, Žan-Fransoa Pilatr de Rozije i Fransoa Loran d`Aland 21. novembra 1783. [1] u balonu koji su kreirala braća Montgolfije. 2] Prvi balon na vrući vazduh koji je leteo u Americi lansirao je iz zatvora Valnut Street u Filadelfiji 9. januara 1793. godine francuski aeronaut Žan Pjer Blanšar.[3] Baloni na vrući vazduh koji se mogu pokretati kroz vazduh, a ne samo da lebde sa vetrom, poznati su kao termalni vazdušni brodovi. Istorija Glavni članak: Istorija baloniranja Predmoderni baloni bez posade Nebeski fenjer Preteča balona na vrući vazduh bio je nebeski fenjer (pojednostavljeni kineski: kǒng míng dēng; tradicionalni kineski: kǒng míng dēng). Zhuge Liang iz kraljevstva Šu Han, tokom ere Tri kraljevstva (220–280 n.e.), koristio je ove vazdušne lampe za vojnu signalizaciju.[4] Mongolska vojska je proučavala Kongming fenjere iz Kine i koristila ih u bici kod Legnice tokom mongolske invazije na Poljsku.[5] Ovo je prvi put da je balon poznat u zapadnom svetu. U 18. veku, kolonijalni brazilski jezuitski sveštenik Bartolomeu de Gusmao zamislio je vazdušni aparat nazvan Passarola, koji je bio prethodnik balona na vrući vazduh. Svrha Passarole je bila da služi kao vazdušni brod kako bi se olakšala komunikacija i kao strateški uređaj.[6] Godine 1709. Jovan V iz Portugala je odlučio da finansira projekat Bartolomeua de Gusmana nakon peticije jezuitskog sveštenika,[7] a demonstracija bez posade izvedena je u Casa da Indiji u prisustvu Jovana V, kraljice Marije Ane od Austrije, koja je kao svedoci italijanski kardinal Mikelanđelo Konti, dva člana portugalske Kraljevske akademije istorije, jedan portugalski diplomata i jedan hroničar. Ovaj događaj bi skrenuo pažnju Evrope na ovaj događaj i ovaj projekat. U kasnijem članku od 20. oktobra 1786. godine londonskog Dejli Univerzalnog registra navodi se da je pronalazač mogao da se podigne korišćenjem svog prototipa. Takođe 1709. godine, portugalski jezuita je napisao Manifesto summario para os kue ignoram poderse navegar pelo elemento do ar (Kratki manifest za one koji nisu svesni da je moguće ploviti kroz element vazduha); ostavio je i projekte za vazdušni brod sa posadom. Značajni balonista Džulijan Not, 1970-ih; pretpostavio je da su pre dva milenijuma stvaranje geoglifa linija Naske mogli da vode vođe Naske u balonu, verovatno najranijim letovima balonom na vrući vazduh u istoriji čovečanstva.[8] Godine 1975. da bi podržao ovu teoriju, dizajnirao je i pilotirao praistorijski balon Naska, tvrdeći da je koristio samo metode i materijale koji su bili dostupni Pre-Inka Peruancima pre 1.000 godina.[9][10] Prvi let sa posadom Model balona braće Montgolfije u Londonskom muzeju nauke Francuska braća Žozef-Mišel i Žak-Etjen Montgolfje razvili su balon na vrući vazduh u Anoneu, Ardeš, Francuska, i javno ga demonstrirali 19. septembra 1783. godine, izvodeći let bez posade u trajanju od 10 minuta. Nakon eksperimentisanja sa balonima bez posade i letova sa životinjama, prvi let balonom sa ljudima u avionu, privezani let, izveo je 15. oktobra 1783. godine ili oko njega Žan-Fransoa Pilatre de Rozije, koji je izveo najmanje jedan privezan let iz dvorišta radionica Reveillon u Faubourg Saint-Antoine. Kasnije istog dana, Pilatre de Rozijer je postao drugi čovek koji se popeo u vazduh, dostigavši visinu od 26 m (85 stopa), što je dužina užeta.[11][12] Prvi slobodan let sa ljudskim putnicima obavljen je nekoliko nedelja kasnije, 21. novembra 1783. godine.[13] Kralj Luj KSVI je prvobitno odredio da će osuđeni zločinci biti prvi piloti, ali je de Rozije, zajedno sa markizom Fransoa d`Alandom, uspešno podneo peticiju za tu čast.[14][15][16] Prva vojna upotreba vruće vazdušni balon se dogodio 1794. tokom bitke kod Flerusa, kada su Francuzi koristili balon l`Entreprenant za posmatranje.[17] Žan-Pjer Blanšar postao je prva osoba koja je letela balonom na vrući vazduh u raznim zemljama, uključujući Sjedinjene Države, Holandiju i Nemačku. Njegov najistaknutiji let prešao je Lamanš ka zamku Dover u pratnji Džona Džefrisa, koji se dogodio 7. januara 1785. Godine 1808. Blanšar je doživeo srčani udar dok je leteo balonom iznad Haga, pao je sa svog balona i doživeo fatalne povrede. Njegova supruga Sofi Blanšar nastavila je njegovu profesiju, ali je takođe umrla deceniju kasnije na balonu, zbog festivala vatrometa koji je izazvao zapaljenje vodonika u balonu.

Knjiga je dobro očuvana. Perast,2008,458 strana,mek povez,veliki format. ,,Akademik, prof. dr. Kaplan Burović, porijeklom iz Perasta (Boka Kotorska), rođen je u Ulcinju 08.08.1934. godine, u jednoj od najznačajnijih plemićkih porodica Crne Gore. Još od vremena Stevana Nemanje ova je porodica dala Perastu, Herceg Novom, Trebinju i Ulcinju, pa i čitavoj Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, pa i Jugoslaviji, Balkanu, Evropi i svijetu jako značajne ljude, grofove i heroje u ratnim okršajima, više oficire, vojvode, generale i mudre drevne rukovodioce, kapetane i presjednike gradova, guvernere, senatore i poslanike skupština i parlamenata, konstruktivne građane, akademike, umjetnike, pjesnike i književnike, dobrotvore i verske dostojanstvenike najvišeg ranga. Neke od njih, zajedno sa Akademikom Kaplanom, imate ih u ISTORIJI CRNE GORE i u LEKSIKONU CRNOGORSKE KULTURE. Kaplan je srednje obrazovanje stekao pri XV Beogradskoj gimnaziji i dva puta se diplomirao: U Skoplju (Albanologiju) i u Tirani (Književnost). Počeo je da radi u Beogradu kao glavni i odgovorni urednik lista ISKRA, zatim kao dopisnik mnogih organa štampe, pa profesor jezika i knjievnosti i – najveći dio ivota, 33 godine – kao politički osuđenik i disidentni knjievnik. Tri puta se oenio i svaki put su mu politički protivnici razorili porodicu, masakrirali i njega i njegovu djecu, ubili mu oca i unuka, brata i rođake. Čim se spasio jugoslovenskog zatvora, zajedno sa generalom Vlado Dapčević prebjegao je za Albaniju, sa namjerom da pređu u SSSR. Generala Dapčevića su pustili da pođe za SSSR, a Burovića zadržali i pokušali da ga razmene za albanskog književnika Martin Camaj, koji je pre malo vremena prebjegao iz Albanije u Jugoslaviju. Pošto nisu uspjeli da to realiziraju, potranom jugoslovenskih vlasti uhapšen je, kao uslov da se uspostave diplomatski odnosi na rang ambasada. Kao odgovor na njegovo hapšenje, mnogi su jugoslovenski emigranti u Albaniji protestirali, a neki od njih, koji su bili studenti, napustili su studije i traili da se vrate svojim kućama u Jugoslaviju. Albanski pjesnik Gani Skura javno diže kriglu piva u njegovo zdravlje, za što se odmah hapsi i osuđuje na 10 godina zatvora. Za oslobođenje Akademika Burovića iz albanskog zatvora (osuđen na 43 godina zatvora!) protestirali su pred albanskim ambasadama po svijetu, pa je kod presjednika Albanije otišla i jedna delegacija stranih akademika. Istovremeno albanski profesori i studenti pri Universitetu u Prištini, instruirani od Titoista i Enverista, demostriraju protiv puštanja Akademika iz zatvora. Čim se oslobodio albanskog zatvora, gde su više puta pokušali da ga fizički likvidiraju, odleteo je avijonom za Švajcarsku, koja ga prihvatila kao političkog emigranta, a zatim mu dala i svoje državljanstvo. Akademik Burović se afirmirao kao publicista, književnik, naučnik i društveno-politička ličnost, kao borac prve ure i prvih redova za slobodu i demokratiju. On se nije borio samo na frontu svog jugoslovenskog naroda, već i na svim drugim frontovima, drugih naroda, Balkana i Evrope, gdje god se klicalo protiv nepravde i ugnjetavanja Na svim frontovima njega su proglasili za heroja, koji je poniženim i uvređenim, prezrenim i ugnjetenim, prethodio iz okršaja u okršaj. Posebno se borio (i nastavlja da se bori!) na frontu Kosova, na kojemu je doprinio i ratvovao koliko i kao niko drugi: 10 puta je na živo odran od albanskih kriminalaca, dok ih je on, okovan u gvožđe i beton najmonstrioznijeg zatvora na svijetu Burelji, još 1970. godine pljunuo u lice: “Pička vam materina, albanska socijal-fašistička i šovinistička, bagro! Mičite ruke sa Kosova, jer je bilo i jeste naše!”- primjer ovaj bez presedana u istoriji čovječanstva. Za problem Kosova on se posebno angažovao i svojim naučnim istraživanjima, otkrićima i edicijama. Dokumentima, činjenicama i naučnim argumentima on je jasno i nepobitno dokazao da Albanci ne samo što nisu autohtoni na Kosmetu, već nisu autohtoni ni u samoj Albaniji. Oni su iz Rumunije stigli u oblast Mat (iznad Tirane) u IX vijeku nove ere, dok su Srbi ušli u Durhachium i nazvali ga Drač 548. godine, 400 godina prije prispeća Albanaca u Mat, ako nisu bili tu i prije nove ere, kako to kaže akademik Jovan Deretić. Istovremeno Akademik Burović dokazuje da Albanci nemaju nikakve etničke veze ni sa Pelazgima, niti sa Ilirima, što su prihvatili albanolozi svijeta, pa i mnogi albanski trezveni naučnici. Njegove albanološke teze, objavljene u njegovom kapitalnom djelu KO SU ALBANCI?, već se uvode u predavanja universiteta, po wikipedijana i enciklopedijama. Svetski naučnici su izjavili preko medija da, poslije albanoloških otkrića Akademika Burovića, zgrada albanologije treba da se preuredi iz temelja. Problemu Kosova on je posvetio i mnoga svoja izdanja publicističkog karaktera, demaskirajući albanske falsifikate i dokazujući da su Albanci na Kosovo stigli poslije turske okupacije. Sem toga, on nam dokumentima dokazuje da jedan dobar dio njih ne samo što nisu Albanci, već su i Srbi, koji su se preko muslimanske vjere albanizirali, ili se prave kao da su Albanci, jer zbog njihovog terora ne smiju se oglasiti kao Srbi. Svojom poemom BOJANA, objavljena u Dubrovniku 1952. godine Burović se afirmirao kao disidentni književnik Br. 1 ne samo Jugoslavije, već i Balkana, Evrope i svijeta. Svoju disidenciju je nastavio nizom pjesama, pripovijedaka, novela, romana. On je do sada objavio tri zbirke pjesana na srpskom jeziku, tri na albanskom i dvije na francuskom. Objavio je i zbirku pripovovijedaka, deset novela i 4 romana. Njegov roman IZDAJA (doživio je do sada pet izdanja!) posvećen je događajima na Kosovu u toku Drugog svijetskog rata. Albanci su ga proglasili za remek djelo njihove proze svih vremena i uveli u programe škola svih kategorija, misleći za Akademika da je Albanac i njihove gore list. Kad su saznali istinu o njemu i njegovom stvaranju, izbacili su mu iz programa sva djela i počeli da ga sataniziraju monstruoznim klevetama, lažima i falsifikatima, paskvilama preko medija i čitavim knjigama, pa su pozvali preko interneta i svoje “junake” da pođu u Ženevu i da ga ubiju, dok mu je jedan albanski “marksist-lenjinista” opjevao i opelo – preko interneta! Akademik Burović je autor preko 100 knjiga. Zbog persekutiranja, on ih privatno objavljuje, lično ih nosi na svoja bolesna pleća iz države u državu, iz grada u grad, iz ulice u ulicu i sa praga do prada, razdajući ih ovako na poklon. U zatvor on je stvorio čitavu biblioteku knjiga džepnog formata, koje je preko sportelja na vrata ćelija ubacivao zatvorenicima da ih čitaju. Iz zatvora on je uspio i da objavi, i to u glavnom organu Saveza književnika Albanije, časopis NËNTORI, preko svega – disidentni sonet DOĆI ĆU! – primjer ovaj bez presedana u istoriji čovječanstva. Bez presedana u istoriji čovječanstva je i njegov portret, svijetlo lice ovog izuzetnog Čovjeka i heroja, koji je krajem 2012. godine odlikovan medaljom SRPSKA KRUNA i proglašen za Srpskog viteza. Od vremena Akademik Burović je bio član Saveza književnika Jugoslavije, zatim i član Saveza književnika Albanije. Aktuelno je član Saveza književnika Švajcarske i počasan član Društva srpskih knjievnika u Švajcarskoj – grana Saveza knjievnika Srbije. Strane akademije nauka dodjelile su mu zvanje profesor i doktor nauka, a jedna ga akademija proglasila i za svog počasnog člana. Aktuelno, akademik, prof. dr Kaplan Burović je najpersekutirani stvaralac na svijetu. Vidite emisiju, koju su mu na internetu priredili prijatelji pod naslovom MANDELA ALBANIJE U MEDIJSKOJ BLOKADI – Sajt posvecen ličnosti i delu Kaplana Burovića: kaplanresuli.wordpress.com. Vidite i djelo srpskog knjievnika Radovana Milića SVETSKI RAT PROTIV JEDNOG ČOVEKA – Akademik Burović disident Br. 1. Protiv ovog Akademika aktuelno se bore ništa manje već šest drava: zvanična Crna Gora, Srbija, Makedonija, Švajcarska i Francuska, sve na čelo sa albanskom mafijom na vlasti. Godine 2009, sred Tirane, spalili su mu sav tira 4 tek objavljenih knjiga i izvršili na njega atentat, uz svestranu podršku svih pomenutih država.``

Odlično očuvano! Autor - osoba Platon Naslov Platon : izabrana dela. Knj. 1, Gozba ili O ljubavi / s grčkog preveo, predgovor i objašnjenja dodao Miloš Đurić Ostali naslovi Gozba O ljubavi Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina [b. g.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna prosveta, [b. g.] (Beograd : `Branko Đonović`) Fizički opis LXXXI, 193 str., [1] list sa slikom Platona ; 20 cm Drugi autori - osoba Đurić, Miloš Zbirka Biblioteka stranih pisaca Napomene Ljubav i lepota u Platona: str. XI-LXXXI Napomene i objašnjenja: str. 111-193. Predmetne odrednice Platon, 427-347 pre n. e. -- `Gozba` Ljubav (filozofija) MG86 Platon (grč. Πλάτων, plećati; izvorno ime Aristokle; Atina, 427. p. n. e. – 347. p. n. e.) bio je uticajan starogrčki filozof i besednik, Sokratov učenik, a Aristotelov učitelj, i osnivač Akademije u Atini. Platon je predavao na Akademiji, i pisao u formi dijaloga o mnogim filozofskim temama. Njegovo postojanje nam je poznato preko njegovih filozofskih i dramatičkih dela koja su očuvana u rukopisima obnovljenim i izdatim u mnogim izdanjima od početka humanističkog pokreta. Platonova pisana dela se skoro u potpunosti sastoje iz dijaloga, epigrama i pisama. Većina poznatih platonovih dijaloga je sačuvana, iako savremena izdanja njegovih dela sadrže dijaloge koji se od filozofske javnosti smatraju ili sumnjivim (npr., Alkibijad, Klitofon) ili verovatno lažnim (npr. Demodok, Alkibijad Drugi). Sokrat se kao ličnost pojavljuje u većini Platonovih dijaloga, iako često nije jasno koliko se sadržaj dijaloga i misli mogu pripisati Sokratu a koliko Platonu. U poslednjim Platonovim delima (Zakoni) Sokrat se gubi kao učesnik u dijalogu. Za razliku od svog učitelja Sokrata koji potiče iz prostog naroda, Platon je poreklom iz aristokratske porodice i sprema se za političi život još od najranije mladosti. Sudbonosni momenat za njegovo sazrevanje bilo je „Suđenje Sokratu” u kom je Sokrat na kraju osuđen na smrt. Nakon Sokratove smrti, vidno povređen i demolarisan i u svojoj 24. godini, Platon kreće na prvo od svojih putovanja po Sredozemlju. Poznati Mesečev krater je dobio ime Platonov krater, u njegovu čast. Biografija Platon je rođen kao Aristokle 427. p. n. e. u Atini, u srednje imućnoj aristokratskoj porodici. Njegov otac se zvao Ariston, majka Periktiona. Jedan od Platonovih predaka, Glaukon, je bio jedan od najpoznatijih atinskih plemića. Nadimak Platon (odnosno Plećati, Plećaš; od gr. πλατύς - pleća) je stekao zbog svoje telesne građe, prvenstveno zbog širine ramena (odnosno pleća). Diogen Laertije svedoči da je Platon stekao svoj nadimak u rvačkim krugovima. Navodno je jednom pobedio na Istamskim igrama. Drugo mišljenje kaže da je taj nadimak dobio zato što je bio širok u izlaganjima (govorima). Platon je u mladosti postao Sokratov učenik, i – barem sudeći po njegovim rečima – prisustvovao je suđenju Sokratu, mada ne i njegovom pogubljenju. Za razliku od Sokrata, Platon je zapisivao svoja filozofska viđenja, i ostavio je značajan broj rukopisa. Bio je duboko pogođen načinom na koji su se gradske vlasti ophodile prema Sokratu, i veliki deo njegovih ranih dela sadrži njegove uspomene na učitelja. Moguće je da mnoštvo njegovih etičkih spisa posvećeno potrazi za društvom, gde se slične nepravde ne bi mogle dogoditi. Dubok uticaj na Platona izvršio je nesumnjivo Pitagora, čija shvatanja harmonije broja jasno odjekuju u Platonovoj teoriji ideja; a donekle i Anaksagorin učenik Arhilej, Sokratov učitelj, iako Sokrat rano raskida sa njegovim učenjem; i Parmenid, sa čijim shvatanjima Platon polemiše u dijalogu Sofist. Platon, sa 40 godina osniva jednu od najranijih organizovanih školskih ustanova civilizacije Akademiju, nazvanu po antičkom heroju Akademu, zaštitniku šume u kojoj se ona nalazila, koja je neprestano radila sve do njenog zatvaranja od strane cara Justinijana I 529. godine. U Akdemiji se u prvim godinama njenog rada školuje i Aristotel. U Platonovim spisima se mogu naći rasprave u vezi aristokratskih i demokratskih tipova vladavine. Takođe se mogu naći rasprave o ulozi naslednosti i okruženja u ljudskoj inteligenciji i ličnosti, mnogo pre moderne rasprave „priroda protiv odgoja“ koja je započela u vreme Tomasa Hobsa i Džona Loka. Takođe, Platon raspravlja o subjektivnosti i objektivnosti ljudskog znanja, što prethodi modernim debatama između Dejvida Hjuma i Imanuela Kanta, ili između postmodernista i njihovih protivnika. Čak i mit o izgubljenom gradu ili kontinentu, Atlantidi potiče od ilustrativne priče isričane u Platonovim delima Timaj i Kritija. Platon je mahom pisao u formi dijaloga. U ranim dijalozima nekoliko ličnosti razgovaraju na neku temu postavljajući jedan drugom pitanja. „Sokrat“ igra prevashodnu ulogu. Ali kvalitet dijaloga se prilično menjao kako je odmicao Platonov život. Opšte je mišljenje da su rana Platonova dela bila bliže bazirana na Sokratovim mislima, dok se njegovi kasniji spisi sve više razlikuju od pogleda njegovog bivšeg učitelja. U hronološki srednjim dijalozima, Sokrat postaje „tumač“ Platonove filozofije, a forma pitanja-i-odgovora postaje sve više pro forma: glavni lik predstavlja Platona, a sporedni likovi malo šta govore, osim „da“, „naravno“ i „vrlo tačno“. Kasniji dijalozi su više poput traktata, i Sokrat je često odsutan, ili ne govori. Pretpostavlja se da je Platon u potpunosti pisao ove poznije dijaloge, dok su raniji mogli biti prepisi Sokratovih dijaloga. Pitanje da li su, i koji, dijalozi stvarno Sokratovi predstavlja Sokratovski problem. Rad „Najsigurnija karakterizacija evropske filozofske tradicije je da je ona pisanje po marginama Platonovog djela“ Platonova Metafizika: Platonizam ili realizam Jedna od Platonovih tekovina, možda čak najznačajnija, je njegova dualistička metafizika, često nazivana (u metafizici) platonizmom, ili (preuveličanim) realizmom. Platonova metafizika deli svet na dva posebna aspekta: svet „formi“ (ili ideja) i perceptivni svet koji vidimo oko sebe. Smatrao je da su perceptivni svet, i stvari u njemu, nesavršene kopije formi ili ideja. Ove forme su nepromenljive i savršene, i možemo ih pojmiti samo korišćenjem intelekta ili razumevanja (na primer proizvodi uma koji ne uključuju čulnu percepciju ili imaginaciju). Takođe, čulni svet je propadljiv i promenljiv, dok za svet ideja važi suprotno - on je večan i fiksiran jednom za svagda. Isto tako, pošto je čulni svet (i stvari koje ga čine) samo nesavršena kopija sveta formi, to onda on duguje svoje postojanje formama, a zbog svoje nesavršenosti često se kaže da je manje realan (stvaran) nego svet formi. To, kako se čini na prvi pogled, vodi tvrdnji da je postojanje podložno stepenovanju (nešto može biti stvarnije od nečega drugog), što je, mada zanimljiv, filozofski gledano krajnje problematičan stav. U dijalogu Država, knjige VI i VII, Platon upotrebljava niz metafora u cilju objašnjenja njegovih metafizičkih pogleda, kao što je dobro poznata Alegorija pećine. Uzet zajedno, ove metafore grade kompleksnu ontološku i gnoseološku postavku: Ideja Dobra (često interpretirana kao Platonov Bog, što ne spada među najuspešnije interpretacije, za Platonovo shvatanje Boga - Demijurga vidi dijalog Timej), osvjetljava ostale ideje omogućavajući tako neskrivenost vidljivog sveta (često se govori o emanaciji kao odnosu između ideje dobra i ostalih ideja, to je međutim Plotinov termin) i figurira kao predmet najvišeg znanja. U vidljivom svetu objekti nisu ništa do puke senke, obrisi večnih ideja: kao da gledamo senke na zidu pećine, bez mogućnosti osvrtanja, a koje bacaju predmeti osvetljeni suncem izvan pećine (Pogledaj Alegorija pećine). Platonova metafizika, a posebno dualizam, između inteligibilnog i peceptivnog, služiće kao podloga za filozofe Neoplatonizma kakav je Plotin, i Gnostike. Postavke o prirodi znanja i učenja koje srećemo u dijalogu Menon koje počinju brojna pitanja, kao što je pitanje mogućnosti učenja vrline, znanja kao reminescencije, izvršila su veliki uticaj na filozofsku misao u celini. Idealna država Oblik vladavine koji Platon izvodi iz ovih postavki zasnovan je na strogoj hijerarhiji naslednih klasa, u kojoj je individualna sloboda potisnuta u korist države. Platon kaže da je država nužnost na koju su ljudi primorani da bi ostvarili svoje mnogobrojne potrebe. Da bi država ostvarila svoju ulogu, ona mora da bude organizovana na najbolji način, a to znači da treba da ima dobru podelu rada. Po tom principu, Platon je podelio društvo na sledeće staleže: Prvi stalež su upravljači. To su mudraci, filozofi. Njihova glavna osobina je mudrost. Oni imaju zadatak da upravljaju državom. Drugi stalež su čuvari. To su ratnici i njihova glavna osobina je hrabrost. Oni brane državu i štite zakon. Treći stalež su zemljoradnici i zanatlije. Njihove osobine su poslušnost i radinost. Oni obezbeđuju materijalne potrebe društva. Veličina grada i klase u njemu determinisana je matematički precizno, zajedno sa eugeničkim zahvatima radi obezbeđenja pomenutog. Rasprave o povezanosti Platonove filozofije i ovakve postavke idealnog uređenja i dalje traju. Platonova misao kroz istoriju Platonova misao se često upoređuje sa filozofijom Aristotela, Platonovog najpoznatijeg učenika, čija je reputacija tokom srednjeg veka pomračila Platonovu. Sholastički filozofi, naime, Aristotela nazivaju jednostavno „Filozof“. Jedna od karakteristika srednjeg veka je oslanjanje na sholastičke komentare Platonovih dela, kao i dela drugih filozofa antike, umesto okretanja originalnim delima. Radi se o tome da su originalna Platonova dela za srednjovekovni zapad bila praktično izgubljena, sve do njihovog ponovnog prevođenja sa arapskog jezika u dvanaestom veku. Arapski i persijski filosofi su kako sačuvali originalna dela, tako i napisali iscrpne komentare o njima. Ovi su tekstovi dalje prevedeni na latinski jezik. Tek se u renesansi, sa sveopštim buđenjem interesovanja za antiku, širi poznavanje Platonovog opusa. Mnogi rani moderni naučnici i umetnici, raskidajući sa sholastikom, videli su u Platonovom delu potku za napredak u nauci i umetnosti. Do devetnaestog veka Platonova reputacija dostiže onu koju je imao u antici. Značajni filozofi zapada su nastavili da ispituju Platonovo delo, bilo sa tradicionalnim akademskim pristupom, bilo koristeći svoju filozofiju kao podlogu. Niče je napadao Platonove političke i moralne teorije, Hajdeger je pisao o Platonovom zaboravu „bivstva“ (vidi. Martin Hajdeger - „Platonov nauk o istini“), dok Karl Poper u delu Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (1945), tvrdi da je Platonov predlog državnog uređenja iz dijaloga „Država“, prototip totalitarnog režima. Interesovanje za dijaloge ne jenjava ni danas. Bibliografija Sledi lista Platonovih dela, označenih brojem (1) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da je Platon autor, a brojem (2) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da Platon nije autor dela. I Eutifron, Odbrana Sokratova, Kriton, Fedon II Kratil, Teetet, Sofist, Državnik III Parmenid, Fileb, Gozba, Fedar IV Alkibijad I. (1), Alkibijad II. (2), Hiparh (2), Ljubavnici (ili Suparnici) (2) V Teag (2), Harmid, Lahes, Lizis VI Eutidem, Protagora, Gorgija, Menon VII Hipija Veći (1), Hipija Manji, Ion, Meneksen VIII Klitofon (1), Država, Timaj, Kritija IX Minoj (2), Zakoni, Epinomi ili Dodatak Zakonima (2), Pisma ((1) za neka) Platonovi spisi Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom ( corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Vizantinca iz 3. veka p. n. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim „neznanjem“. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Rrotiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogreški poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, napose u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to gotovo i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje. Prema Platonu, dva su zahteva istinitog znanja: da bi bilo istinito, znanje mora biti pouzdano i mora biti znanje onoga što jeste. Svako znanje koje ne može da zadovolji ta dva kriterija ne može biti ni stvarno znanje. Pre svega, znanje ne može biti čulno opažanje, jer opažanje znači pojavljivanje, a pojave se naravno razlikuju od pojedinca do pojedinca. Osim toga, predmeti čulnog opažanja uvek su u stanju promene: za njih se ne može reći da jesu, oni uvek nastaju. Naime, jedan predmet nekome može izgledati beo, drugome siv, jednome vruć, drugome samo topao, a to `izgledanje nekome` mora u stvari značiti `nastajanje za nekoga`, tako da je čulno opažanje uvek opažanje onoga što se nalazi u nastajanju. Premda iz ovoga proizlazi da moje opažanje jeste istinito za mene te da samim tim moje saznanje za mene jeste pouzdano, to bi značilo da niko ne bi mogao biti mudriji od nekog drugog, jer svako je najbolji sudija svoga vlastitog čulnog opažanja. Ako nema nikakve razlike između opažanja i znanja, da li to znači da pojedinac može imati znanje samo o onome što trenutno opaža? Ako je čovek neku stvar saznao (tj. video) u prošlosti, ali je u ovom trenutku ne opaža svojim čulima nego je se samo seća – da li čovek tu stvar sada više ne zna, mada je se seća? Jasno je, stoga, da se znanje i čulno opažanje ne mogu izjednačiti, pa makar opažanje zaista predstavljalo neku vrstu spoznaje. Čulno opažanje, dalje, nije celokupno znanje, jer znatan deo onoga što se smatra znanjem uopšte nikada nije ni bilo predmet opažanja, već se to spoznaje umnim uviđanjem. Celo Platonovo pobijanje čulnog opažanja kao saznanja u njegovom Teetetu upereno je pre svega protiv sofiste Protagore i njegove tvrdnje da je `čovek merilo svih stvari`. Istinsko znanje, kaže dalje Platon, nije ni `istinsko shvatanje` (ἀληθὴς δόξα) , koje označava malo više od pukog privida, ali ipak manje od istinskog znanja. Platon od Protagore prihvata stav o relativnosti čula i čulnog opažanja, ali – za razliku od Protagore, koji iz toga izvlači zaključak o opštem relativizmu i `čoveku kao merilu svih stvari` – Platon ustvrđuje da se pouzdano znanje može postići, ali ono nije isto što i čulno opažanje, koje je relativno, promenljivo i podložno delovanju raznih spoljnih uticaja kako na subjekt tako i na objekt opažanja. Od Heraklita prihvata stav da su predmeti čulnog opažanja nestalni i da se nalaze u procesu stalne promene, stalnog nastajanja. Zato oni i ne mogu biti predmet istinskog saznanja. Naznake svoje pozitivne teorije saznanja daje Platon u Državi, gde je izloženo njegovo poznato poređenje sa linijom. Zamislimo jednu uspravnu liniju, sa čije se leve strane nalaze stupnjevi znanja, od najnižeg na dnu, a sa desne strane predmeti saznanja, opet počev od najnižeg na dnu linije. Svakom elementu sa leve strane (stepenu znanja) odgovara jedan element na desnoj strani (predmet znanja). Ta uspravna linija deli se jednom horizontalnom crtom na dva osnovna dela: područje mnjenja i područje znanja. Najniži stupanj saznanja jeste nagađanje (εἰκασία), a predmet takvog saznanja jesu `slike` (εἰκόνες) ili `senke`, a zatim `i odrazi u vodi i na stvarima koje imaju gustu, glatku i sjajnu površinu i svemu što je takvo` (Rep. 509e–510a 3), dakle očigledno sve što predstavlja podražavanje iz druge ruke. Iznad ovog stepena znanja nalazi se verovanje (πίστις), čiji saznajni predmeti jesu stvarni predmeti, među kojima Platon navodi `živa bića (ζῷα) oko nas, sve biljke i sve stvari koje je načinilo umeće`. Ako, na primer, neki čovek pojam `pravde` razume samo kao konkretizovanu nesavršenu pravdu atinskog ustava ili ustava neke druge, bilo koje, države – taj se čovek tada nalazi u stanju `verovanja` (πίστις), čiji je predmet saznanja neki otelotvoreni ustav, a ne sam pojam pravde ili pravda po sebi. Ako sad tog čoveka neki lažljivi retor još uveri u to da su pravedne stvari one koje čak nisu u skladu ni s tom aktuelnom pravdom atinskog ustava - taj će čovek biti u stanju `nagađanja` (εἰκασία). `Nagađanje` i `verovanje` zajedno čine donje područje `linije znanja` koje se skupno naziva mnenje (δόξα) i čiji saznajni predmeti jesu δοξαστά (doslovno = predmeti mnenja). Šematski prikaz Platonove alegorije o pećini Treći, viši stupanj saznanja jeste razumsko saznanje (διάνοια), čiji su predmet saznanja matematički i geometrijski pojmovi (τὰ μαθηματικά), naime ono što se istražuje preko odraza prethodnih odseka. Ti se odrazi upotrebljavaju kao slike, polazeći od hipoteze i prate se ne do prvih načela, nego do zaključka. Matematičar prihvata trougao ili krug kao `hipoteze`, a zatim te slike koristi za donošenje zaključka, pri čemu nije zainteresovan ni za jedan konkretan trougao ili krug u čulnom svetu (npr. za točak od kola) niti za sam crtež ovog ili onog pojedinačnog trougla ili kvadrata). Njega u stvari zanima apstrakcija neke geometrijske figure, a na osnovu nje on stiče razumsko saznanje. Ipak, matematičar nema najviši stupanj saznanja: za Platona celi brojevi grade takav niz da broj 2 nije sačinjen od dve jedinice, već predstavlja jedinstven numerički oblik. Isto tako, postoji samo jedna ideja kruga. S druge strane, matematičar, pošto se ne izdiže do krajnjih formalnih načela, bavi se u stvari mnoštvom dvojki i mnoštvom krugova. Ipak, on se ne bavi pojedinačnim stvarima ili njihovim senkama, nego inteligibilnim objektima. Najviši stupanj znanja jeste umno saznanje (νόησις), a njihov predmet saznanja jesu pranačela (ἀρχαί). To su Platonove forme ili ideje. `Razumsko saznanje` (διάνοια) i `umno saznanje` (νόησις) zajedno čine gornje područje `linije znanja` koje se naziva znanost (ἐπιστήμη) i čiji saznajni predmeti jesu νοητά (doslovno = ono umno). Svoje gnoseološko učenje i uzdizanje do najvišeg stupnja znanja i istinskih predmeta pravog saznanja Platon slikovito objašnjava alegorijom pećine u sedmoj knjizi Države. Zamislimo jednu pećinu koja ima otvor prema spoljašnjoj svetlosti i u kojoj od detinjstva žive ljudi u okovima, prinuđeni da uvek gledaju ka unutrašnjem zidu pećine, tako da nikad ne mogu videti Sunčevu svetlost koja dopire spolja. Između tih ljudi i otvora nalazi se vatra, a između njih i vatre nalazi se uzdignuta staza i neki zid, poput zastora. Ovom stazom prolaze ljudi koji nose kipove i likove životinja i drugih predmeta, i to tako da predmeti koje oni nose izviruju preko ivice niskog zida ili zastora. Zatvorenici, stalno okrenuti unutrašnjem zidu pećinu, ne mogu da vide ni jedni druge ni predmete koji se nose iza njih: oni na unutrašnjem zidu pećine vide senke i senke tih predmeta. Oni, dakle, gledaju samo senke. Ovi ljudi u pećini simbolišu većinu čovečanstva koja ostaje samo na nivou nagađanja (εἰκασία), opažajući samo senke stvarnosti, i pritom ne pokazuju nikakvu želju da pobegnu iz svoje tamnice. Ako bi ipak neki odbegli zarobljenik počeo da se privikava na Sunčevu svetlost i da gleda u konkretne stvari, čije je senke ranije jedino poznavao, on bi ljude u pećini video u pravom svetlu, naime kao zatvorenike u okovima obmane. Ontologija: teorija ideja Za više informacija pogledajte: Platonova teorija ideja Oduševljen Sokratovim nastojanjima oko pronalaženja smisla etičkih pojmova, Platon vrlo brzo dolazi do zaključka da između jasno definisanog pojma neke etičke norme i njene praktične realizacije nema mnogo sličnosti. Dok je pojmovno definisana vrlina savršena, u praksi je daleko od savršenstva. Na istu protivrečnost nailazi i u matematskim i geometrijskim pojmovima: samo unutar geometrije nalaze se pravilni likovi, npr. krug, trougao itd., ali njih nigde u stvarnosti nema. Zar onda nije područje pojmova i ideja ono pravo područje savršenstva i istine, a ne realnost prirode i materije? Platonov odgovor na to pitanje je pozitivan: idejno područje jedino je područje istine. U tom uverenju podržalo ga je i iskustvo ranijih filozofa, koji su davali prioritet umnoj, a ne čulnoj spoznaji. Dakle, kad god neka množina pojedinačnih stvari ima zajednički naziv, ona takođe ima i odgovarajuću ideju ili formu. Ideja ili forma (ἰδέα ili εἶδος – termini koje on naizmenično upotrebljava) jeste opšta ili zajednička priroda ili kvalitet obuhvaćen određenim pojmom. Na primer, ako jedno umetničko delo smatramo lepim, a drugo ne, mi takve zaključke možemo donositi samo zato što postoji jedan opšti kvalitet lepote – ne, dakle, puki subjektivan pojam, nego objektivna suština lepote, lepota po sebi (αὐτὸ ὅ ἔστι καλόν), odnosno ideja lepote, u kojoj `ima udela` (`učestvuje`) svaka konkretna, čulno opažajna stvar koju možemo smatrati `lepom`. Svet ideja je bitak, a materijalni svet samo je nesavršena kopija pravog, istinitog sveta ideja. U Gozbi (210e 1–212a 7) Platon, kroz usta proročice Diotime, definiše da je lepota po sebi, tj. ideja lepote, ona `što je večna i što niti postaje niti propada, niti se množi niti nestaje; što nije s jedne strane lepa, a s druge ružna; niti što je danas lepa, a sutra ne; niti što je prema ovome lepa, a prema onome ružna; niti ovde lepa, a tamo ružna, kao da je samo za neke lepa, a za druge ružna`. Dalje, ta se lepota `ne može iskazati ni kao neko lepo lice, niti kao lepe ruke, niti kao išta drugo što pripada telu; a niti kao neki govor, niti kao neko znanje; a niti kao bilo šta što je sadržano u nečemu drugom, bilo u živom biću, ili na Zemlji ili na nebu, bilo u čemu drugom, nego kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno. Sve ostalo što je lepo učestvuje u njoj tako da, premda podložno nastajanju i nestajanju, ona sama niti se išta povećava niti smanjuje niti se na bilo koji drugi način menja`. Iz Platonovih dijaloga u kojima se obrađuje tematika sveta ideja, pre svega iz Države, proizlazi da je Platon svet ideja sasvim izdvojio, transcedentirao od čulno opažajnog sveta. Stvari koje obuhvatamo opštim pojmovima, stvari kojima se, dakle, bavi nauka, tj. stvari koje odgovaraju opštim izrazima pripisavanja ili, današnjim jezikom rečeno, terminima predikacije, predstavljaju objektivne ideje ili bivstvujuće opštosti, koje postoje u vlastitom transcedentnom svetu, prostorno odvojene od čulnih stvari. S jedne strane, čulne stvari su u stanju stalne promene, a s druge, ideje su nepromenljive: one nisu postale, neće propasti, one jednostavno jesu, i to odvojene jedna od druge i nezavisno od bilo kojeg mislećeg uma. Da je Platon pretpostavljao postojanje ideja u nekoj prostorno odvojenoj sferi naslućuje se u njegovom Fedonu, gde kaže da ljudska duša, pre sjedinjavanja s telom, boravi u nekom preiskustvenom području u kome opaža umstvene entitete ili ideje, koje, kako izgleda, čine mnoštvo odeljenih suština. Stoga se i saznajni proces u načelu sastoji u sećanju, podsećanju ljudske duše na te večne suštine koje je opažala u stanju preegzistencije. Naime, to što je čovek sposoban da razlikuje stvari kao manje ili više lepe, podrazumeva poznavanje nekih merila suštinske lepote, poznavanje lepote po sebi. Ali ljudi se ne rađaju sa znanjem bivstvujućih opštosti: kako onda oni prosuđuju pojedinačne stvari sa stanovišta opšteg merila? Nije li to zato što je duša postojala i pre svog sjedinjenja s telom i što je znanje o opštostima stekla u tom stanju preegzistencije? Iz toga sledi da proces istinske spoznaje (u smislu uzdizanja do νόησις) predstavlja u stvari proces sećanja (reminiscencije), gde pojedinačni, čulno opažljivi predmeti našu dušu podsećaju na opšta suštastva (ideje) koje je ranije opažala u stanju preegzistencije. To sve objašnjava Platon u Fedonu kao pomoć u dokazivanju besmrtnosti: naime, ako je to sve tako, ne nastavlja li duša istinski umnih ljudi (filozofa) da ta suštastva opaža i nakon smrti, kada više nije ometana i sputana telom? MG86

Autor - osoba Platon Naslov Fedar ili O lepoti / Platon ; [preveo Miloš N. Đurić] Ostali naslovi Fedar O lepoti Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1996 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga-Alfa, 1996 (Beograd : T & G) Fizički opis 93 str. ; 15 cm Drugi autori - osoba Đurić, Miloš N. Zbirka Sto klasika Narodne knjige ; knj. 9 Napomene Beleška o delu na koricama. Stanje: prvih nekoliko stranica mestimično podvlačeno grafitnom olovkom, može se obrisati. Platon (grč. Πλάτων, plećati; izvorno ime Aristokle; Atina, 427. p. n. e. – 347. p. n. e.) bio je uticajan starogrčki filozof i besednik, Sokratov učenik, a Aristotelov učitelj, i osnivač Akademije u Atini. Platon je predavao na Akademiji, i pisao u formi dijaloga o mnogim filozofskim temama. Njegovo postojanje nam je poznato preko njegovih filozofskih i dramatičkih dela koja su očuvana u rukopisima obnovljenim i izdatim u mnogim izdanjima od početka humanističkog pokreta. Platonova pisana dela se skoro u potpunosti sastoje iz dijaloga, epigrama i pisama. Većina poznatih platonovih dijaloga je sačuvana, iako savremena izdanja njegovih dela sadrže dijaloge koji se od filozofske javnosti smatraju ili sumnjivim (npr., Alkibijad, Klitofon) ili verovatno lažnim (npr. Demodok, Alkibijad Drugi). Sokrat se kao ličnost pojavljuje u većini Platonovih dijaloga, iako često nije jasno koliko se sadržaj dijaloga i misli mogu pripisati Sokratu a koliko Platonu. U poslednjim Platonovim delima (Zakoni) Sokrat se gubi kao učesnik u dijalogu. Za razliku od svog učitelja Sokrata koji potiče iz prostog naroda, Platon je poreklom iz aristokratske porodice i sprema se za političi život još od najranije mladosti. Sudbonosni momenat za njegovo sazrevanje bilo je „Suđenje Sokratu” u kom je Sokrat na kraju osuđen na smrt. Nakon Sokratove smrti, vidno povređen i demolarisan i u svojoj 24. godini, Platon kreće na prvo od svojih putovanja po Sredozemlju. Poznati Mesečev krater je dobio ime Platonov krater, u njegovu čast. Biografija Platon je rođen kao Aristokle 427. p. n. e. u Atini, u srednje imućnoj aristokratskoj porodici. Njegov otac se zvao Ariston, majka Periktiona. Jedan od Platonovih predaka, Glaukon, je bio jedan od najpoznatijih atinskih plemića. Nadimak Platon (odnosno Plećati, Plećaš; od gr. πλατύς - pleća) je stekao zbog svoje telesne građe, prvenstveno zbog širine ramena (odnosno pleća). Diogen Laertije svedoči da je Platon stekao svoj nadimak u rvačkim krugovima. Navodno je jednom pobedio na Istamskim igrama. Drugo mišljenje kaže da je taj nadimak dobio zato što je bio širok u izlaganjima (govorima). Platon je u mladosti postao Sokratov učenik, i – barem sudeći po njegovim rečima – prisustvovao je suđenju Sokratu, mada ne i njegovom pogubljenju. Za razliku od Sokrata, Platon je zapisivao svoja filozofska viđenja, i ostavio je značajan broj rukopisa. Bio je duboko pogođen načinom na koji su se gradske vlasti ophodile prema Sokratu, i veliki deo njegovih ranih dela sadrži njegove uspomene na učitelja. Moguće je da mnoštvo njegovih etičkih spisa posvećeno potrazi za društvom, gde se slične nepravde ne bi mogle dogoditi. Dubok uticaj na Platona izvršio je nesumnjivo Pitagora, čija shvatanja harmonije broja jasno odjekuju u Platonovoj teoriji ideja; a donekle i Anaksagorin učenik Arhilej, Sokratov učitelj, iako Sokrat rano raskida sa njegovim učenjem; i Parmenid, sa čijim shvatanjima Platon polemiše u dijalogu Sofist. Platon, sa 40 godina osniva jednu od najranijih organizovanih školskih ustanova civilizacije Akademiju, nazvanu po antičkom heroju Akademu, zaštitniku šume u kojoj se ona nalazila, koja je neprestano radila sve do njenog zatvaranja od strane cara Justinijana I 529. godine. U Akdemiji se u prvim godinama njenog rada školuje i Aristotel. U Platonovim spisima se mogu naći rasprave u vezi aristokratskih i demokratskih tipova vladavine. Takođe se mogu naći rasprave o ulozi naslednosti i okruženja u ljudskoj inteligenciji i ličnosti, mnogo pre moderne rasprave „priroda protiv odgoja“ koja je započela u vreme Tomasa Hobsa i Džona Loka. Takođe, Platon raspravlja o subjektivnosti i objektivnosti ljudskog znanja, što prethodi modernim debatama između Dejvida Hjuma i Imanuela Kanta, ili između postmodernista i njihovih protivnika. Čak i mit o izgubljenom gradu ili kontinentu, Atlantidi potiče od ilustrativne priče isričane u Platonovim delima Timaj i Kritija. Platon je mahom pisao u formi dijaloga. U ranim dijalozima nekoliko ličnosti razgovaraju na neku temu postavljajući jedan drugom pitanja. „Sokrat“ igra prevashodnu ulogu. Ali kvalitet dijaloga se prilično menjao kako je odmicao Platonov život. Opšte je mišljenje da su rana Platonova dela bila bliže bazirana na Sokratovim mislima, dok se njegovi kasniji spisi sve više razlikuju od pogleda njegovog bivšeg učitelja. U hronološki srednjim dijalozima, Sokrat postaje „tumač“ Platonove filozofije, a forma pitanja-i-odgovora postaje sve više pro forma: glavni lik predstavlja Platona, a sporedni likovi malo šta govore, osim „da“, „naravno“ i „vrlo tačno“. Kasniji dijalozi su više poput traktata, i Sokrat je često odsutan, ili ne govori. Pretpostavlja se da je Platon u potpunosti pisao ove poznije dijaloge, dok su raniji mogli biti prepisi Sokratovih dijaloga. Pitanje da li su, i koji, dijalozi stvarno Sokratovi predstavlja Sokratovski problem. Rad „Najsigurnija karakterizacija evropske filozofske tradicije je da je ona pisanje po marginama Platonovog djela“ Platonova Metafizika: Platonizam ili realizam Jedna od Platonovih tekovina, možda čak najznačajnija, je njegova dualistička metafizika, često nazivana (u metafizici) platonizmom, ili (preuveličanim) realizmom. Platonova metafizika deli svet na dva posebna aspekta: svet „formi“ (ili ideja) i perceptivni svet koji vidimo oko sebe. Smatrao je da su perceptivni svet, i stvari u njemu, nesavršene kopije formi ili ideja. Ove forme su nepromenljive i savršene, i možemo ih pojmiti samo korišćenjem intelekta ili razumevanja (na primer proizvodi uma koji ne uključuju čulnu percepciju ili imaginaciju). Takođe, čulni svet je propadljiv i promenljiv, dok za svet ideja važi suprotno - on je večan i fiksiran jednom za svagda. Isto tako, pošto je čulni svet (i stvari koje ga čine) samo nesavršena kopija sveta formi, to onda on duguje svoje postojanje formama, a zbog svoje nesavršenosti često se kaže da je manje realan (stvaran) nego svet formi. To, kako se čini na prvi pogled, vodi tvrdnji da je postojanje podložno stepenovanju (nešto može biti stvarnije od nečega drugog), što je, mada zanimljiv, filozofski gledano krajnje problematičan stav. U dijalogu Država, knjige VI i VII, Platon upotrebljava niz metafora u cilju objašnjenja njegovih metafizičkih pogleda, kao što je dobro poznata Alegorija pećine. Uzet zajedno, ove metafore grade kompleksnu ontološku i gnoseološku postavku: Ideja Dobra (često interpretirana kao Platonov Bog, što ne spada među najuspešnije interpretacije, za Platonovo shvatanje Boga - Demijurga vidi dijalog Timej), osvjetljava ostale ideje omogućavajući tako neskrivenost vidljivog sveta (često se govori o emanaciji kao odnosu između ideje dobra i ostalih ideja, to je međutim Plotinov termin) i figurira kao predmet najvišeg znanja. U vidljivom svetu objekti nisu ništa do puke senke, obrisi večnih ideja: kao da gledamo senke na zidu pećine, bez mogućnosti osvrtanja, a koje bacaju predmeti osvetljeni suncem izvan pećine (Pogledaj Alegorija pećine). Platonova metafizika, a posebno dualizam, između inteligibilnog i peceptivnog, služiće kao podloga za filozofe Neoplatonizma kakav je Plotin, i Gnostike. Postavke o prirodi znanja i učenja koje srećemo u dijalogu Menon koje počinju brojna pitanja, kao što je pitanje mogućnosti učenja vrline, znanja kao reminescencije, izvršila su veliki uticaj na filozofsku misao u celini. Idealna država Oblik vladavine koji Platon izvodi iz ovih postavki zasnovan je na strogoj hijerarhiji naslednih klasa, u kojoj je individualna sloboda potisnuta u korist države. Platon kaže da je država nužnost na koju su ljudi primorani da bi ostvarili svoje mnogobrojne potrebe. Da bi država ostvarila svoju ulogu, ona mora da bude organizovana na najbolji način, a to znači da treba da ima dobru podelu rada. Po tom principu, Platon je podelio društvo na sledeće staleže: Prvi stalež su upravljači. To su mudraci, filozofi. Njihova glavna osobina je mudrost. Oni imaju zadatak da upravljaju državom. Drugi stalež su čuvari. To su ratnici i njihova glavna osobina je hrabrost. Oni brane državu i štite zakon. Treći stalež su zemljoradnici i zanatlije. Njihove osobine su poslušnost i radinost. Oni obezbeđuju materijalne potrebe društva. Veličina grada i klase u njemu determinisana je matematički precizno, zajedno sa eugeničkim zahvatima radi obezbeđenja pomenutog. Rasprave o povezanosti Platonove filozofije i ovakve postavke idealnog uređenja i dalje traju. Platonova misao kroz istoriju Platonova misao se često upoređuje sa filozofijom Aristotela, Platonovog najpoznatijeg učenika, čija je reputacija tokom srednjeg veka pomračila Platonovu. Sholastički filozofi, naime, Aristotela nazivaju jednostavno „Filozof“. Jedna od karakteristika srednjeg veka je oslanjanje na sholastičke komentare Platonovih dela, kao i dela drugih filozofa antike, umesto okretanja originalnim delima. Radi se o tome da su originalna Platonova dela za srednjovekovni zapad bila praktično izgubljena, sve do njihovog ponovnog prevođenja sa arapskog jezika u dvanaestom veku. Arapski i persijski filosofi su kako sačuvali originalna dela, tako i napisali iscrpne komentare o njima. Ovi su tekstovi dalje prevedeni na latinski jezik. Tek se u renesansi, sa sveopštim buđenjem interesovanja za antiku, širi poznavanje Platonovog opusa. Mnogi rani moderni naučnici i umetnici, raskidajući sa sholastikom, videli su u Platonovom delu potku za napredak u nauci i umetnosti. Do devetnaestog veka Platonova reputacija dostiže onu koju je imao u antici. Značajni filozofi zapada su nastavili da ispituju Platonovo delo, bilo sa tradicionalnim akademskim pristupom, bilo koristeći svoju filozofiju kao podlogu. Niče je napadao Platonove političke i moralne teorije, Hajdeger je pisao o Platonovom zaboravu „bivstva“ (vidi. Martin Hajdeger - „Platonov nauk o istini“), dok Karl Poper u delu Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (1945), tvrdi da je Platonov predlog državnog uređenja iz dijaloga „Država“, prototip totalitarnog režima. Interesovanje za dijaloge ne jenjava ni danas. Bibliografija Sledi lista Platonovih dela, označenih brojem (1) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da je Platon autor, a brojem (2) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da Platon nije autor dela. I Eutifron, Odbrana Sokratova, Kriton, Fedon II Kratil, Teetet, Sofist, Državnik III Parmenid, Fileb, Gozba, Fedar IV Alkibijad I. (1), Alkibijad II. (2), Hiparh (2), Ljubavnici (ili Suparnici) (2) V Teag (2), Harmid, Lahes, Lizis VI Eutidem, Protagora, Gorgija, Menon VII Hipija Veći (1), Hipija Manji, Ion, Meneksen VIII Klitofon (1), Država, Timaj, Kritija IX Minoj (2), Zakoni, Epinomi ili Dodatak Zakonima (2), Pisma ((1) za neka) Platonovi spisi Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom ( corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Vizantinca iz 3. veka p. n. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim „neznanjem“. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Rrotiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogreški poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, napose u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to gotovo i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje. Prema Platonu, dva su zahteva istinitog znanja: da bi bilo istinito, znanje mora biti pouzdano i mora biti znanje onoga što jeste. Svako znanje koje ne može da zadovolji ta dva kriterija ne može biti ni stvarno znanje. Pre svega, znanje ne može biti čulno opažanje, jer opažanje znači pojavljivanje, a pojave se naravno razlikuju od pojedinca do pojedinca. Osim toga, predmeti čulnog opažanja uvek su u stanju promene: za njih se ne može reći da jesu, oni uvek nastaju. Naime, jedan predmet nekome može izgledati beo, drugome siv, jednome vruć, drugome samo topao, a to `izgledanje nekome` mora u stvari značiti `nastajanje za nekoga`, tako da je čulno opažanje uvek opažanje onoga što se nalazi u nastajanju. Premda iz ovoga proizlazi da moje opažanje jeste istinito za mene te da samim tim moje saznanje za mene jeste pouzdano, to bi značilo da niko ne bi mogao biti mudriji od nekog drugog, jer svako je najbolji sudija svoga vlastitog čulnog opažanja. Ako nema nikakve razlike između opažanja i znanja, da li to znači da pojedinac može imati znanje samo o onome što trenutno opaža? Ako je čovek neku stvar saznao (tj. video) u prošlosti, ali je u ovom trenutku ne opaža svojim čulima nego je se samo seća – da li čovek tu stvar sada više ne zna, mada je se seća? Jasno je, stoga, da se znanje i čulno opažanje ne mogu izjednačiti, pa makar opažanje zaista predstavljalo neku vrstu spoznaje. Čulno opažanje, dalje, nije celokupno znanje, jer znatan deo onoga što se smatra znanjem uopšte nikada nije ni bilo predmet opažanja, već se to spoznaje umnim uviđanjem. Celo Platonovo pobijanje čulnog opažanja kao saznanja u njegovom Teetetu upereno je pre svega protiv sofiste Protagore i njegove tvrdnje da je `čovek merilo svih stvari`. Istinsko znanje, kaže dalje Platon, nije ni `istinsko shvatanje` (ἀληθὴς δόξα) , koje označava malo više od pukog privida, ali ipak manje od istinskog znanja. Platon od Protagore prihvata stav o relativnosti čula i čulnog opažanja, ali – za razliku od Protagore, koji iz toga izvlači zaključak o opštem relativizmu i `čoveku kao merilu svih stvari` – Platon ustvrđuje da se pouzdano znanje može postići, ali ono nije isto što i čulno opažanje, koje je relativno, promenljivo i podložno delovanju raznih spoljnih uticaja kako na subjekt tako i na objekt opažanja. Od Heraklita prihvata stav da su predmeti čulnog opažanja nestalni i da se nalaze u procesu stalne promene, stalnog nastajanja. Zato oni i ne mogu biti predmet istinskog saznanja. Naznake svoje pozitivne teorije saznanja daje Platon u Državi, gde je izloženo njegovo poznato poređenje sa linijom. Zamislimo jednu uspravnu liniju, sa čije se leve strane nalaze stupnjevi znanja, od najnižeg na dnu, a sa desne strane predmeti saznanja, opet počev od najnižeg na dnu linije. Svakom elementu sa leve strane (stepenu znanja) odgovara jedan element na desnoj strani (predmet znanja). Ta uspravna linija deli se jednom horizontalnom crtom na dva osnovna dela: područje mnjenja i područje znanja. Najniži stupanj saznanja jeste nagađanje (εἰκασία), a predmet takvog saznanja jesu `slike` (εἰκόνες) ili `senke`, a zatim `i odrazi u vodi i na stvarima koje imaju gustu, glatku i sjajnu površinu i svemu što je takvo` (Rep. 509e–510a 3), dakle očigledno sve što predstavlja podražavanje iz druge ruke. Iznad ovog stepena znanja nalazi se verovanje (πίστις), čiji saznajni predmeti jesu stvarni predmeti, među kojima Platon navodi `živa bića (ζῷα) oko nas, sve biljke i sve stvari koje je načinilo umeće`. Ako, na primer, neki čovek pojam `pravde` razume samo kao konkretizovanu nesavršenu pravdu atinskog ustava ili ustava neke druge, bilo koje, države – taj se čovek tada nalazi u stanju `verovanja` (πίστις), čiji je predmet saznanja neki otelotvoreni ustav, a ne sam pojam pravde ili pravda po sebi. Ako sad tog čoveka neki lažljivi retor još uveri u to da su pravedne stvari one koje čak nisu u skladu ni s tom aktuelnom pravdom atinskog ustava - taj će čovek biti u stanju `nagađanja` (εἰκασία). `Nagađanje` i `verovanje` zajedno čine donje područje `linije znanja` koje se skupno naziva mnenje (δόξα) i čiji saznajni predmeti jesu δοξαστά (doslovno = predmeti mnenja). Šematski prikaz Platonove alegorije o pećini Treći, viši stupanj saznanja jeste razumsko saznanje (διάνοια), čiji su predmet saznanja matematički i geometrijski pojmovi (τὰ μαθηματικά), naime ono što se istražuje preko odraza prethodnih odseka. Ti se odrazi upotrebljavaju kao slike, polazeći od hipoteze i prate se ne do prvih načela, nego do zaključka. Matematičar prihvata trougao ili krug kao `hipoteze`, a zatim te slike koristi za donošenje zaključka, pri čemu nije zainteresovan ni za jedan konkretan trougao ili krug u čulnom svetu (npr. za točak od kola) niti za sam crtež ovog ili onog pojedinačnog trougla ili kvadrata). Njega u stvari zanima apstrakcija neke geometrijske figure, a na osnovu nje on stiče razumsko saznanje. Ipak, matematičar nema najviši stupanj saznanja: za Platona celi brojevi grade takav niz da broj 2 nije sačinjen od dve jedinice, već predstavlja jedinstven numerički oblik. Isto tako, postoji samo jedna ideja kruga. S druge strane, matematičar, pošto se ne izdiže do krajnjih formalnih načela, bavi se u stvari mnoštvom dvojki i mnoštvom krugova. Ipak, on se ne bavi pojedinačnim stvarima ili njihovim senkama, nego inteligibilnim objektima. Najviši stupanj znanja jeste umno saznanje (νόησις), a njihov predmet saznanja jesu pranačela (ἀρχαί). To su Platonove forme ili ideje. `Razumsko saznanje` (διάνοια) i `umno saznanje` (νόησις) zajedno čine gornje područje `linije znanja` koje se naziva znanost (ἐπιστήμη) i čiji saznajni predmeti jesu νοητά (doslovno = ono umno). Svoje gnoseološko učenje i uzdizanje do najvišeg stupnja znanja i istinskih predmeta pravog saznanja Platon slikovito objašnjava alegorijom pećine u sedmoj knjizi Države. Zamislimo jednu pećinu koja ima otvor prema spoljašnjoj svetlosti i u kojoj od detinjstva žive ljudi u okovima, prinuđeni da uvek gledaju ka unutrašnjem zidu pećine, tako da nikad ne mogu videti Sunčevu svetlost koja dopire spolja. Između tih ljudi i otvora nalazi se vatra, a između njih i vatre nalazi se uzdignuta staza i neki zid, poput zastora. Ovom stazom prolaze ljudi koji nose kipove i likove životinja i drugih predmeta, i to tako da predmeti koje oni nose izviruju preko ivice niskog zida ili zastora. Zatvorenici, stalno okrenuti unutrašnjem zidu pećinu, ne mogu da vide ni jedni druge ni predmete koji se nose iza njih: oni na unutrašnjem zidu pećine vide senke i senke tih predmeta. Oni, dakle, gledaju samo senke. Ovi ljudi u pećini simbolišu većinu čovečanstva koja ostaje samo na nivou nagađanja (εἰκασία), opažajući samo senke stvarnosti, i pritom ne pokazuju nikakvu želju da pobegnu iz svoje tamnice. Ako bi ipak neki odbegli zarobljenik počeo da se privikava na Sunčevu svetlost i da gleda u konkretne stvari, čije je senke ranije jedino poznavao, on bi ljude u pećini video u pravom svetlu, naime kao zatvorenike u okovima obmane. Ontologija: teorija ideja Za više informacija pogledajte: Platonova teorija ideja Oduševljen Sokratovim nastojanjima oko pronalaženja smisla etičkih pojmova, Platon vrlo brzo dolazi do zaključka da između jasno definisanog pojma neke etičke norme i njene praktične realizacije nema mnogo sličnosti. Dok je pojmovno definisana vrlina savršena, u praksi je daleko od savršenstva. Na istu protivrečnost nailazi i u matematskim i geometrijskim pojmovima: samo unutar geometrije nalaze se pravilni likovi, npr. krug, trougao itd., ali njih nigde u stvarnosti nema. Zar onda nije područje pojmova i ideja ono pravo područje savršenstva i istine, a ne realnost prirode i materije? Platonov odgovor na to pitanje je pozitivan: idejno područje jedino je područje istine. U tom uverenju podržalo ga je i iskustvo ranijih filozofa, koji su davali prioritet umnoj, a ne čulnoj spoznaji. Dakle, kad god neka množina pojedinačnih stvari ima zajednički naziv, ona takođe ima i odgovarajuću ideju ili formu. Ideja ili forma (ἰδέα ili εἶδος – termini koje on naizmenično upotrebljava) jeste opšta ili zajednička priroda ili kvalitet obuhvaćen određenim pojmom. Na primer, ako jedno umetničko delo smatramo lepim, a drugo ne, mi takve zaključke možemo donositi samo zato što postoji jedan opšti kvalitet lepote – ne, dakle, puki subjektivan pojam, nego objektivna suština lepote, lepota po sebi (αὐτὸ ὅ ἔστι καλόν), odnosno ideja lepote, u kojoj `ima udela` (`učestvuje`) svaka konkretna, čulno opažajna stvar koju možemo smatrati `lepom`. Svet ideja je bitak, a materijalni svet samo je nesavršena kopija pravog, istinitog sveta ideja. U Gozbi (210e 1–212a 7) Platon, kroz usta proročice Diotime, definiše da je lepota po sebi, tj. ideja lepote, ona `što je večna i što niti postaje niti propada, niti se množi niti nestaje; što nije s jedne strane lepa, a s druge ružna; niti što je danas lepa, a sutra ne; niti što je prema ovome lepa, a prema onome ružna; niti ovde lepa, a tamo ružna, kao da je samo za neke lepa, a za druge ružna`. Dalje, ta se lepota `ne može iskazati ni kao neko lepo lice, niti kao lepe ruke, niti kao išta drugo što pripada telu; a niti kao neki govor, niti kao neko znanje; a niti kao bilo šta što je sadržano u nečemu drugom, bilo u živom biću, ili na Zemlji ili na nebu, bilo u čemu drugom, nego kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno. Sve ostalo što je lepo učestvuje u njoj tako da, premda podložno nastajanju i nestajanju, ona sama niti se išta povećava niti smanjuje niti se na bilo koji drugi način menja`. Iz Platonovih dijaloga u kojima se obrađuje tematika sveta ideja, pre svega iz Države, proizlazi da je Platon svet ideja sasvim izdvojio, transcedentirao od čulno opažajnog sveta. Stvari koje obuhvatamo opštim pojmovima, stvari kojima se, dakle, bavi nauka, tj. stvari koje odgovaraju opštim izrazima pripisavanja ili, današnjim jezikom rečeno, terminima predikacije, predstavljaju objektivne ideje ili bivstvujuće opštosti, koje postoje u vlastitom transcedentnom svetu, prostorno odvojene od čulnih stvari. S jedne strane, čulne stvari su u stanju stalne promene, a s druge, ideje su nepromenljive: one nisu postale, neće propasti, one jednostavno jesu, i to odvojene jedna od druge i nezavisno od bilo kojeg mislećeg uma. Da je Platon pretpostavljao postojanje ideja u nekoj prostorno odvojenoj sferi naslućuje se u njegovom Fedonu, gde kaže da ljudska duša, pre sjedinjavanja s telom, boravi u nekom preiskustvenom području u kome opaža umstvene entitete ili ideje, koje, kako izgleda, čine mnoštvo odeljenih suština. Stoga se i saznajni proces u načelu sastoji u sećanju, podsećanju ljudske duše na te večne suštine koje je opažala u stanju preegzistencije. Naime, to što je čovek sposoban da razlikuje stvari kao manje ili više lepe, podrazumeva poznavanje nekih merila suštinske lepote, poznavanje lepote po sebi. Ali ljudi se ne rađaju sa znanjem bivstvujućih opštosti: kako onda oni prosuđuju pojedinačne stvari sa stanovišta opšteg merila? Nije li to zato što je duša postojala i pre svog sjedinjenja s telom i što je znanje o opštostima stekla u tom stanju preegzistencije? Iz toga sledi da proces istinske spoznaje (u smislu uzdizanja do νόησις) predstavlja u stvari proces sećanja (reminiscencije), gde pojedinačni, čulno opažljivi predmeti našu dušu podsećaju na opšta suštastva (ideje) koje je ranije opažala u stanju preegzistencije. To sve objašnjava Platon u Fedonu kao pomoć u dokazivanju besmrtnosti: naime, ako je to sve tako, ne nastavlja li duša istinski umnih ljudi (filozofa) da ta suštastva opaža i nakon smrti, kada više nije ometana i sputana telom? MG99

Odlično stanje 21. SS-DIVIZIJA SKENDERBEG Pavle Dželetović Ivanov Beograd, 1987. Mek povez, format 20cm Latinica, 278 strana Ilustrovano 21. СС брдска дивизија „Скендербег” (1. албанска) (њем. 21. Waffen-SS Gebirgsdivision der SS „Skanderbeg“ (albanische Nr.1)) била је њемачка брдска пјешадијска дивизија Вафен-СС, оружаног крила Нацистичке партије. 21. СС брдска дивизија „Скендербег” (1. албанска) 21. Waffen-SS Gebirgsdivision der SS „Skanderbeg“ (albanische Nr.1) SS Skanderbeg volunteer sleeve patch.png Ознака припадности 21. СС брдској дивизији „Скендербег” (1. албанска) Постојање 1. мај 1944 — 1. новембар 1944.; 6 месеци Земља Трећи рајх Огранак Вафен-СС Тип Брдска пјешадија Улога Антипартизанске операције Величина дивизија Дио 21. брдски армијски корпус Гарнизон (сједиште) Призрен Надимак Скендербег Ангажовање Други свјетски рат у Југославији: Операција Ендлих Операција Фалкенауге Операција Драуфгенгер Косовска операција 1944. Команданти Командант Аугуст Шмитхубер Инсигније Симбол идентификације албански двоглави орао Језгро дивизије је образовано око албанских батаљона који су накратко водили борбу у источној Босни против партизана у саставу 13. СС брдске дивизије „Ханџар” (1. хрватска). Сачињена углавном од Албанаца са претежно њемачким (рајхсдочјери и фолксдојчери) официрима и подофицирима, назив је добила по албанском националном хероју Ђурђу Кастриоту Скендербегу, који је предводио отпор албанских племена османским освајачима и исламизацији. Скендербег никада није достигао бројност дивизије, имајући у највећем броју 6.000—6.500 војника што је снага бригаде. У мају 1944. године, припадници дивизије су ухапсили 281 Јевреја у Приштини и предали их Нијемцима, који су их транспортовали у концентрациони логор Берген-Белзен, гдје су многи убијени. Сама дивизија је била познатија по овој акцији и по убијању, силовању и пљачкању у претежно српским областима, него по учешћу у борбеним дејствима за њемачке ратне циљеве. Једина значајна војна акција десила се током њемачке антипартизанске офанзиве у окупираној Црној Гори у јуну и јулу 1944. године. Након тих дејстава дивизије, њени припадници су распоређени као стражари у рудницима хрома на Косову, која су убрзо заузели партизани, што је довело до великог дезертерства. Ојачана припадницима Кригсмарина (њемачка морнарица) и са мање од 500 Албанаца у својим редовима, Скендербег се распушта 1. новембра 1944. године. Преостали припадници укључени су у састав 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”. Након рата, дивизиони командант СС-бригадефирер и генерал-мајор Вафен-СС Аугуст Шмитхубер осуђен је 1947. у Београду на смрт за почињене ратне злочине и затим погубљен. Историја Уреди Позадина Уреди Велики муфтија Јерусалима, Мухамед Амин ел Хусеини, поздравља припадника 13. СС дивизије нацистичким поздравом у новембру 1943. године.[1] Дивизија је бројала отприлике 1.000 Албанаца са простора Косова и Санџака, који су касније чинили језгро дивизије Скендербег. Пет мјесеци прије избијања Другог свјетског рата, тачније 7. априла 1939. године, Краљевина Италија је извршила инвазију на Краљевину Албанију. Земља је заузета за пет дана и италијански краљ Виторио Емануеле III прихватио је круну коју му је понудио Парламент Албаније. Краљевска албанска војска придружена је Краљевској италијанској војсци и именован је вицекраљ који је управљао земљом као протекторатом.[2] Након инвазије Сила Осовине на Краљевину Југославију 6. априла 1941. године, италијанска Албанија проширила је своју територију на дијелове Вардарске и Моравске бановине.[3] Албанци који су живјели у овим областима дочекали су окупацију са одушевљењем.[4] Неки од њих су чак истицали да су Албанци „Аријевци илирског насљеђа”.[5] Иако званично под италијанском влашћу, Албанци су добили контролу над регионом и охрабривани су да отварају школе на албанском језику,[6] које је забранила југословенска власт.[7] Италијани су дозволили Албанцима да истичу албанску заставу.[6] Краљевска италијанска војска је протјерала већину Срба који су населили Косово и Метохију током међуратног периода.[8] Албанци су искористили измјењене околности, напали су своје српске сусједе и спалили домове чак 30.000 српских породица.[6] Албанија је остала под италијанском окупацијом све до њене предаје Савезницима у септембру 1943. године.[9] У августу исте године, суочена са непосредном пропашћу италијанских ратних напора, Њемачка је распоредила 2. оклопну армију на Балкан како би преузела области које је раније окупирала Италија. Једна од италијанских области које је њемачке преузела била је Албанија, гдје је распоређен 21. брдски армијски корпус 2. оклопне армије под командом генералоберста Лотара Рендулића. Генерални опуномоћеник Вермахта и специјални представник Хајнриха Химлера, СС-бригадефирер и генерал-мајор Вафен-СС и полиције Јозеф Фицтум, налазили су се у албанској пријестоници Тирани. Нијемци су преузели контролу над свим албанским снагама које су сарађивале са Италијанима прије њихове капитулације, укључујући Бали Комбетар, антикомунистичку и националистичку милицију. Нијемци су ојачали албанску војску и жандармерију, али убрзо су схватили да су те снаге непоуздане.[10] Исте године, одређени број Албанаца са простора Косова, Метохије и Новопазараског санџака регрутован је у 13. СС брдску дивизију „Ханџар” (1. хрватска), Вафен-СС дивизија сачињена претежно од босанских муслимана и Хрвата са већинским њемачким официрским кадром. За око шест мјесеци ова дивизија је укључивала око 1.000 Албанаца са простора Косова, Метохије и Санџака, а који су се налазили у 1. батаљону 2. пука (I/2), која је касније постао 1. батаљон 28. пука (I/28).[11] Дивизија је касније регрутовала још 500 мушкараца са простора Санџака.[12] Образовање албанске Вафен-СС дивизије била је Фицтумова идеја, којој се у почетку супротстављао њемачки високи чиновник Министарства иностраних послова Херман Нојбахер и шеф Рајхсзихерхајтсхауптамт СС-обергрупенфирер и генерал полиције Ернст Калтенбрунер, који је вршио утицај на Химлера да је укине. Ипак, албанска влада је подржала идеју; суочен са све већим потешкоћама, Химлер је убзо промијенио мишљење, а фебруара 1944. године идеја је добила одобрење од Адолфа Хитлера.[13] Стварање Уреди У фебруару 1944. године, Хитлер је одобрио оснивање албанске Вафен-СС дивизије која би дјеловала само на простору Косова[7] и сврха дивизије била је само заштита Албанаца, али је остала под њемачком контролом.[13] Била је једна од три муслиманске Вафен-СС дивизије на простору Балкана, док су остале двије биле 13. СС брдска дивизија „Ханџар” (1. хрватска) и 23. СС брдска дивизија „Кама” (2. хрватска).[14] Химлеров циљ био је да прошири регрутовање Вафен-СС на Балкану и оснивање по два корпуса са по двије дивизије, са једним корпусом који ће дјеловати на простору Босне и Херцеговине у Независној Држави Хрватској, док би други дјеловао на простору Албаније. Ти корпуси би требало да буду спојени са 7. СС добровољачком брдском дивизијом „Принц Еуген” и заједно би чинили балканску Вафен-СС брдску армију од пет дивизија.[15] Дивизија је добила назив по албанском националном хероју Ђурђу Кастриоту Скендербегу, који је предводио албанска племена у 15. вијеку у борби против Османлија и исламизације. У марту 1944. године, Бедри Пејани, предсједник Друге призренске лиге, организације која је основана након италијанске предаје са циљем остварења интереса Албанаца, предложио је Хитлеру да се оснује јединица од 120.000—150.000 албанских добровољаца која би се борила против југословенских и албанских партизана. Пејани је затражио од њемачког вођства опрему и залихе за Албанце како би се борили против комунистичких побуна, а затражио је и проширење граница Албаније на штету Територије под војном управом у Србији и Краљевине Црне Горе.[10] Ови захтјеви нису испуњени, али у априлу 1944. године Химлер је наредио оснивање нове албанске добровољачке дивизије,[9] која је касније добила име по албанском националном хероју Ђурђу Кастриоту Скендербегу.[16] До тога тренутка, Нијемци и неки припадници албанске квислиншке власти вјеровали су да би се око 50.000 мушкараца са простора Албаније могло регрутовати у СС.[17] СС је у почетку предвиђала да ће албанска СС дивизија бројати 10.000—12.000 људи.[13] Химлер је у Албанцима муслиманима видио могући извор људства у њемачком рату са југословенским партизанима,[9] који су се суочили са озбиљним потешкоћама у регрутовању Албанаца у своје редове.[18] Нијемци су увидјели да су Албанци са простора окупиране Југославије спремнији на сарадњу, него Албанци из саме Албаније. То се дешавало углавном због страха од повратка југословенске власти.[7] Квалитет већине регрута био је лош, а само 6.000 је сматрано погодним за обуку.[9] Регрути који су примљени су спојени заједно са око 1.500 бивших заробљеника Југословенске војске, елементима пропале албанске војске и жандармерије, добровољцима из предратне и ратне Албаније и регрутима који су потицали из породица са више од два сина.[13] Ангажовање албанског цивилног становништва спровођено је у тијесној сарадњи са албанском марионетском владом.[19] Дана 17. априла 1944. године, албански батаљон 13. СС брдске дивизије пребачено је жељезницом непосредно из борби у Босни на Косово како би образовали дио Скендербег дивизије. Шеф регрутовања у Вафен-СС, СС-обергрупенфирер Готлоб Бергер, извијестио је Химлеру да су Албанци „... били тужни због одласка”.[20] Сам Химлер је очекивао „велику корист” од јединице, с обзиром да су се Албанци који су били у саставу Ханџар дивизије показали као „високо мотивисани и дисциплиновани” у борби против југословенских партизана.[19] Дана 23. маја, Фицтум је извијестио о неуспјеху албанских јединица у операцији против партизана, те да је распустио четири албанска батаљона у саставу Вермахта. Описао је већину албанских официра војске и жандармерије као „потпуно корумпираним, неупотребљивим, недисциплинованим”.[10] Операције Уреди Дивизија је основана као 21. СС брдска дивизија „Скендербег” (1. албанска)[21] 1. маја 1944. године[22] у саставу 21. брдског армијског корпуса. Већина или чак сви дивизиони официри, подофицири и специјалисти били су Нијемци,[23] углавном из 7. и 13. СС дивизије, што је знатно ослабило те јединице.[24] Дивизиони артиљеријски пук основан је од 1. албанског артиљеријског пука.[22] Дивизија је стављена под команду СС-штандартенфирера Аугуста Шмидхубера,[25] који је у јуну унапријеђен у СС-оберфирера. Јачина дивизије се процјењује на од 6.000[26] до 6.500[27] људи. Припадници дивизије су полагали вјерску заклетву над Кураном, обећавајући „џихад против кафира”.[28] Дивизија је на почетку била опремљена заробљеним италијанским тенком M15/42, који се показао као непоуздан.[29] Гарнизон се налазио у Призрену.[30] Дивизија је била опремљена са заробљеним италијанским тенковима M15/42, али они су се показали као непоуздани На самом почетку је постало познато да је већини Албанаца муслимана у дивизији циљ био борба са Србима православцима, који су постали мета бројних звјерстава.[9] Како би зауставили злочине, Нијемци су морали разоружати батаљоне дивизије у Пећи и Призрену и ухапсити албанске официре, а један командни официр је чак послат у затвор у Њемачку. Дана 14. маја 1944. године,[31] припадници дивизије су упали у јеврејске домове у Приштини, ухапсивши 281 Јеврејина које су предали Нијемцима, а који су их послали у концентрациони логор Берген-Белзен, гдје је већина убијена.[32] Дивизија је касније била укључена у масакр над албанским партизанима.[33] Уопштено, била је познатија по убиствима, силовањима и пљачкама, претежно у српским подручјима,[13] и по хапшењу Јевреја, него по учествовању у борбеним акцијама у сврху њемачког ратног циља. Осим неселективног убијања Срба, дивизија је била одговорна за протјеривање преко 10.000 српских породица са Косова, када су стигли нови албански досељеници из сиромашних подручја сјеверне Албаније.[34] Долазак ових Албанаца охрабривале су и италијанске власти, а процјењује се да се чак 72.000 Албанаца доселило на Косово током рата.[6] Између 28. маја и 5. јула 1944. године, дивизија је ухапсила укупно 510 Јевреја, комуниста и осталих антифашиста, које је предала Нијемцима. Такође је вршила одмазде вјешањима сумњивих саботера.[19] У јуну 1944. године, Скендербег је спроводио велике маневре на терену у источној Црној Гори.[35] У Андријевици, дивизија је извршила масакр над више од 400 српских цивила.[36] Дивизија је заједно са 7. СС дивизијом „Принц Еуген” починила масакр над 428 српских цивила у селу Велика код Плава.[37] Учествовала је у операцијама Ендлих (Коначно) и Фалкенауге (Соколово око)[24] у јуну и јулу, као и у операцији Драуфгангер (Дрзник), током којих је дивизија била главна сила коју су користили Нијемци.[38] Ове операција су за циљ имале уништавање јаких партизанских снага на подручју Ђаковице, Пећи и Мокре Горе.[24] Према Нојбахеру, дивизија је била безбрижно посвећена борби у раним фазама њене обуке и лоше се показала.[13] Између 18. и 27. августа, дивизија се борила са партизанима у околини Дебра, али није успјела заузети град.[39] Крајем августа 1944, Нијемци су донијели одлуку да се дивизија може користити само за основне стражарске дужности.[40] Неки припадници су били задужени за чување рудника хрома на Косову, прије него што су то подручје заузели партизани. У предстојећим сукобима, један од пукова дивизије изгубио је више од 1.000 припадника, а многи Албаци су дезертирали,[26] неки након што су српски партизани напали подручје сјевероисточно од Гусиња.[13] Група армија Е тврдила је да учинак дивизије „апсолутно нема војне вриједности”.[26] Дана 1. септембра 1944. године, снаге дивизије у Тетову и Гостивару су се побуниле, убијајући своје њемачке официре и подофицире.[41] У то вријеме, дивизије је бројала нешто мање од 7.000 људи, што је од једне трећине првобитно предвиђене снаге.[17] За два мјесеца од почетно распоређивања дивизије, 3.500 људи је дезертирало из јединице. Химлер је у дивизију довео 3.000—4.000 припадника Кригсмарине из Грчке да би надокнадио изгубљену бројност, али то није много утицало на борбену способност дивизије.[42] Од почетка октобра 1944, снага дивизије је спала на око 4.900, мање од 1.500 који су били спремни за борбу. Јединица је била ослабљена оштећењем опреме и оружања, као и недостатком њемачког војног особља за обуку нових регрута, што се показало чињеницом да је током љета и јесени за борбу био спреман само један батаљон.[19] Шмидхубера су његови војници презирали, а Фицтум то објашњава тиме што нису успјели осигурати ефикасне сигурносне снаге омаловажавајући албанску културу и војни углед.[43] Мање упознати припадници Вермахта су касније изјавили да је главни проблем везан за поузданост дивизије, био јер Нијемци нису блиско сарађивали са Албанцима на мјесном нивоу.[44] Средином октобра, дивизија је учествовала у тешким борбама у околини Ђаковице.[24] Јединица је пружала помоћ Вермахту у повлачењу са Косова, покривајући бокове снага у повлачењу.[45] У то вријеме, дезертери су знатно ослабили јединицу, а 86 официра и 467 подофицира остало је заједно са снагама од 899 мушкараца, од чега су половина били Албанци.[46] Дана 24. октобра, генералоберст Александер Лер, командант Групе армије Е, наредио је да се сви Албанци у јединици разоружају и пусте.[17] Дивизија је 1. новембра 1944. године распуштена.[26] У исто вријеме, косовски Албанци су отпочели борбу са партизанима када су сазнали да област неће бити у саставу Албаније послије рата, упркос ранијим партизанским обећањима. Због тога је на Косово послато 30.000 партизана који су сурово угушили побуну.[16] Између 3.000 и 25.000 Албанаца је убијено током гушења побуне.[47][а] Посљедице Уреди Преостале њемачке снаге и бивше морнаричко особље реорганизовани су као пуковска кампфгрупа Скендербег под командом СС-оберштрумбанфирера Алфреда Графа. Јединица се повукла са простора Косова средином новембра заједно са остатком њемачких снага у тој области.[17] Многи Срби и Црногорци су се затим осветили косовским Албанцима, нарочито сарадницима и бившим припадницима дивизије.[49] Када је кампфгрупа Скендербег стигла до Љубовије на ријеци Дрини, стављена је под команду 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”,[50] која је обезбјеђивала прелазак ријеке у том подручју. Кампфгрупa је држала Зворник и Дрињачу током прве половине децембра 1944. као дио љубовијског мостобрана. Касније се повукла преко Дрине и борила се на сјеверу према Брчком на ријеци Сави, гдје је ослободила снаге Вермахта које су држале град.[51] Крајем децембра, батерија самохотке кампфгрупе била је присутна на Сремском фронту у Винковцима.[52] Остатак јединице био је распоређен у Бијељини.[52] У јануару 1945. године,[53] шачица морнаричког особља која је преживјела[46] пребачена је у 32. СС добровољачку гренадирску дивизију „30. јануар”,[26] а остаци бивше дивизије реорганизовани су као 2. батаљон 14. СС добровољачког брдског пјешадијског пука 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”. Дана 21. јануара 1945. године Шмидхубер је унапријеђен у СС-бригадефирера и генерал-мајора Вафен-СС и постављен у команду 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”.[53] Након рата, проглашен је кривим за ратне злочине и објешен је.[54] У фебруару 1945, батаљон је потпуно распуштен, а преостало људство додјељено је њемачком полицијском пуку у близини Загреба.[17][б] Сама дивизија је сматрана војним неуспјехом;[56] нити један припадник дивизије није одликован Гвозденим крстом током служења у њој.[57] Све у свему, дивизија је била познатија по злочинима које је починила, него по доприносу њемачким ратним циљевима. Њену улогу у депортовању Јевреја са простора Косова испитао је албански историчар Шабан Синани, који тврди да та јединица није учествовала у било каквој депортацији у име Нијемаца.[58] Током рата на Косову и Метохији (1998—1999), амерички журналиста Крис Хеџес тврдио је да су неки од припадника Ослободилачке војске Косова били непосредни потомци неких припадника дивизије и да је то идеолошки утицало на њих.[59] Малком је оспорио ову тврдњу.[60] Ознаке Уреди Ознака за припадности дивизији био је албански двоглави орао.[61] Упркос свом краткотрајном постојању, овратник са приказом козе на врху шљема био је направљен за дивизију, али не постоје докази да је икада кориштен. Постоје фотографије са одређеним машинским тканим манжетним појасом са натписом Скендербег,[26] али он је додјељен 14. СС добровољачком брдском пуку 7. СС дивизије у јесен 1944, а не за ову дивизију.[62] Припадници кадровског особља фотографисани су како носе штитник за руку са приказом црног албанског двоглавог орла на црвеном пољу.[26] Многи припадници дивизије исламске вјероисповијести носили су традиционалне сиве капе, умјесто стандардне СС капе.[9] Остали су носили традиционалне албанске капе зване кече.[39] Састав дивизије Уреди Главне јединице у саставу дивизије биле су:[22] 50. Вафен-СС брдски пјешадијски пук (1. албански) (1, 2. и 3. батаљони) 51. Вафен-СС брдкси пјешадијски пук (2. албански) (1, 2. и 3. батаљони) 21. СС извиђачки батаљон (четири чете) 21. СС добровољачки противтенковски батаљон (три чете) 21. СС брдски артиљеријски пук (четири батаљона) 21. СС добровољачки пионирски батаљон (три чете) 21. СС замјенски батаљон 21. СС добровољачки сигналскии батаљон (три чете) 21. СС брдски одред подршке Напомене Уреди ^ Поједини албански извор број мртвих процјењују на између 36.000 и 47.000, али према Малкому, такве тврдње у у великој мјери претјеране.[48] ^ Према Џорџу Х. Штејну, припадници 2. батаљона борили су се са 7. СС дивизија до фебруара 1945. године, када је послати на сјевер како би бранили Одра-Ниса границу.[55]

Stojan Novaković Srbi i TurciTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСтојан Новаковић (Шабац, 1. новембар 1842 — Ниш, 4/17. фебруар[1] или 5/18. фебруар 1915) био је српски државник, дипломата, историчар, хералдичар, филолог, критичар, књижевник и академик.Као политичар, обављао је неколико високих државних функција и био лидер Српске напредне странке. Био је председник Министарског савета Краљевине Србије у два наврата (1895—1896, 1909), такође је служио и као министар у више ресора у неколико влада. Спровео реформу образовног система Србије. Био је један од лидера српског националног рада и пропагандних активности у Старој Србији. Као дипломата, био је посланик Краљевине Србије у Цариграду, Паризу и Петрограду.Као књижевник, писао је песме и прозна дела а бавио се и преводилачким радом. Бавио се научним радом и истраживањима, првенствено у областима филологије и историје. Као филолог, проучавао је српски језик и историју српске књижевности. Као историчар, проучавао је правну и друштвену историју српског народа. Сматра се за једног од водећих српских историчара деветнаестог века.[2][3]Утемељивач је Српске књижевне задруге и њен први председник. Новаковић је био четврти директор Народне библиотеке Србије. Био је члан и председник Српске краљевске академије (1906—1915)[4][5] и члан пет иностраних академија наука. За свој рад одликован је више пута од стране Краљевине Србије и неколико страних држава.БиографијаСтојан НоваковићРођен је као Коста Новаковић. Своје крштено име је касније посрбио, променивши га у Стојан. У родном граду је завршио основну школу, а потом и нижу гимназију (1857), као најбољи ученик.[6] Затим је завршио вишу гимназију у Београду (1860), а потом и београдски Лицеј, где је студирао на Правном одсеку (1863). Још као студент, почео је да се бави књижевним стваралаштвом.[7]Након краће службе у државној администрацији, Новаковић је 1865. године постављен за професора гимназије у Београду, а већ крајем исте године изабран је за редовног члана Српског ученог друштва. Новаковић је 1869. године постао библиотекар у Народној библиотеци. На тој дужности је остао до 1873. године, а у међувремену је 1871. године постао и професор на Великој школи у Београду.У пролеће 1873. године именован је по први пут за министра просвете и црквених дела, у либералној влади Јована Ристића. Исту дужност је обављао у још два наврата (1874—1875. и 1880—1883. године), у конзервативним, односно напредњачким владама. Као министар просвете спровео је реформу средњег образовања чије тековине и данас постоје (поделио је гимназију на смерове, друштвени и природни).Новаковић се 1875. године вратио професорском позиву. Предавао је светску и српску књижевност и словенску филологију на Великој школи у Београду. Као филолог и историчар, оставио је дубок траг у српској науци. Премда није, као већина његових савременика из света науке, био школован у иностранству, Новаковић је постао признати научник, веома цењен међу колегама у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу. Један од предводника критичке школе српске историографије, Новаковић се серијом значајних историјских дела, која покривају широк временски распон од средњег века до Првог српског устанка, наметнуо као један од водећих српских историчара.Као политичар, првобитно је био либерал, а потом је пришао младоконзервативцима, који су 1881. године основали Напредну странку. Новаковић је имао истакнуту улогу у обликовању и спровођењу страначке политике, заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду (1885-1892). По повратку је постао председник Државног савета. Потом је постао председник владе (1895—1896), а затим се вратио у дипломатију. Био је посланик у Цариграду (до 1900. године), затим накратко у Паризу, а потом у Петрограду, до 1905. године, када је пензионисан.По повратку у земљу, Новаковић је постао један од обновитеља Напредне странке, која је добила име Српска напредна странка. У време Анексионе кризе, Новаковић је 1909. године поново изабран, упркос малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Влада је трајала само до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара (4. фебруара по јулијанском календару) 1915. у јеку Првог светског рата.ПолитичарПроглашење Србије за краљевину (1882), спроведено од стране владе Милана Пироћанца, у којој је Стојан Новаковић био министар просвете и црквених дела (1880-1883)Као политичар, Новаковић је обављао неколико високих државних функција. Веома рано, тек што је навршио тридесет година живота, Новаковић је постао министар просвете и црквених дела у првој влади Јована Ристића (1873), а исту дужност је потом обављао у влади Аћима Чумића (1874-1875), као и у влади Данила Стефановића (1875). Новаковићев рани успон до високих државних функција био је последица његових првобитних веза са Јованом Ристићем, утицајним државником и вођом српских либерала. Међутим, Новаковић се касније разишао са Ристићем, ступивши међу младоконзервативце, који су по доласку на власт (1880) почели да спроводе политику оличену у везивању Србије за суседну Аустроугарску.[8]Потписници лондонског мира 1913, Стојан Новаковић седи први слеваТоком четвртог мандата на функцији министра просвете и црквених дела у влади Милана Пироћанца (1880-1883), Новаковићу је запала дужност да након склапања Тајне конвенције са Аустроугарском (1881) спроведе налог кнеза Милана Обреновића о уклањању митрополита Михаила Јовановића са положаја поглавара Православне цркве у Србији. Тим поводом, дошло је до тешког сукоба између Новаковићевог министарства и српске јерархије, која је стала уз митрополита Михаила, што је довело до уклањања свих архијереја и неканонског избора Теодосија Мраовића за новог митрополита у пролеће 1883. године. Након ових збивања и катастрофалног пораза владине листе на скупштинским изборима у септембру исте године, Пироћанчева влада је пала, чиме је окончан и Новаковићев мандат на функцији министра просвете и црквених дела.[9][10][11]На основу закона о основним школама који је донео 1882. године, уведено је обавезно основно образовање за дечаке и девојчице школског узраста и од тада држава почиње да води агенду описмењавања становништва.[12]Током поменутог спора између државних власти и црквене управе, Новаковић је оправдао поверење краља Милана, који му је недуго након гушења Тимочке буне (новембар 1883. године) поверио изузетно важну дужност министра унутрашњих дела у првој влади Милутина Гарашанина (1884-1885). У циљу учвршћивања краљеве власти и сузбијања опозиције, Гарашанинова влада је водила репресивну унутрашњу политику, која је највећим делом спровођена управо преко Новаковићевог министарства.[13]За време Анексионе кризе (1908-1909), Новаковић је за новине "Пестерлојд" изјавио: Кад год смо се ми на Балкану макнули, да против очите или крваве неправде штогод за своја национална права извојујемо, увијек су се дизали против нас врло гласни приговори, да нарушавамо ред, место да чекамо корак Европе и мјесто да се покоравамо интернационалном правном реду. Увијек су нас опомињали, да ће се на то наше покоравање вољи Европе, при оштети, која ће нам у дио пасти, узети у обзир. Ми старији и образованији заиста смо већ осиједили настојећи да свом народу утувимо ту европску мудрост. А сад је све то најновијим својевољним нападом Аустро-Угарске компромитовано. Дакле више не можемо вјеровати у европски морал.[14]Књижевник и филологСпоменик у дворишту школе у Шапцу која носи његово имеКао књижевни стваралац, Новаковић се представио јавности већ током својих лицејских година (1860-1863).[7] На књижевном пољу, огледао се писањем песама и прозних састава, превођењем страних књижевних дела, покретањем књижевних часописа и проучавањем књижевне историје. Био је оснивач и уредник књижевног часописа „Вила ”(1865-1868).[15][16]Као млади књижевник и преводилац, Новаковић је веома рано (1865), са тек навршене 23 године, постао редовни члан Српског ученог друштва. У чланство је изабран на основу свог књижевног стваралаштва, пошто у то време још увек није имао значајнијих научних радова. У каснијим анализама, Новаковићево песничко и прозно стваралаштво оцењено је као осредње, тако да су разлози за његово преурањено примање у редовно чланство СУД остали недовољно познати, поготово у контексту његовог постављања (са свега 25 година) на функцију секретара и благајника СУД (1867). Брзо напредовање младог Новаковића приписује се утицају његових тадашњих покровитеља, Ђуре Даничића и Јанка Шафарика, који су рано препознали Новаковићеве потенцијале.[17]Током наредних година, Новаковић се посветио прикупљању библиографских података о делима објављеним на српском и другим јужнословенским језицима. Такође је прикупљао и податке о страним делима која су била од значаја за српски народ. Сву сакупљену грађу објавио је у књизи „Српска библијографија за новију књижевност 1741—1867“ (1869).[18] Допуне ове библиографије је потом објављивао у наставцима, за сваку годину посебно, од 1868. до 1876. године. То су биле прве стручне библиографије на српском језику, што је било од великог значаја за каснија истраживања.У склопу преводилачког рада, превео је књигу „Гражина“ највећег пољског песника Адама Мицкјевича, приредивши 1886. године издање на српском језику.Године 1888. покренуо је рад на речнику српског језика.[19]Приликом оснивања Српске књижевне задруге (1892) изабран је за њеног првог председника. Новаковић је веома успешно обављао дужност председника ове утицајне националне установе, које је у редовним годишњим колима објављивала најбоља дела из српске и преводне књижевности, историје и научно-популарне литературе.Иако није имао формално филолошко образовање, Новаковић се током свог рада на проучавању књижевне историје упознао са разним лингвистичким питањима, што га је потом навело да се посвети проучавању специфичних проблема из области српске и шире јужнословенске лингвистике. Написао је „Српску граматику за ниже гимназије и реалке“, која је објављена 1879. године, а потом је доживела и неколико нових издања.[20]У склопу проучавања српског језика, Новаковић је посебну пажњу посвећивао словенским дијалектима и говорима у јужним областима на ширем простору Повардарја. Новаковићева првобитна одлука да поменуте јужнословенске језичке варијетете означи путем употребе несловенских „македонских” одредница била је (након 1886. године) мотивисана првенствено политичким разлозима, што је накнадно (1898) признао и сам Новаковић, након суочавања са последицама свог ранијег залагања за подршку „македонском” покрету.[21]9/8

jeromonah Sava Janjic - Ekumenizam i vreme apostasije Eparhija raskoprizrenska, Prizren, 1995. Mek povez, 108 strana. RETKO! S A D R Ž A J EKUMENIZAM U VREME APOSTASIJE JERES NAD JERESIMA POČECI EKUMENIZMA CARIGRADSKA ENCIKLIKA IZ 1920. GODINE SERGIJANIZAM U RUSKOJ CRKVI SVETSKI SAVEZ CRKAVA EKUMENIZAM PATRIJARHA ATINAGORE — „VREME DOGMATA JE PROŠLO“ PATRIJARH DIMITRIJE – NA STRANPUTICI SVOGA PRETHODNIKA APOSTOLI EKUMENIZMA SPEKTAKLI SVETSKOG SAVEZA CRKAVA KOKETIRANJE SA ISLAMOM I DRUGIM RELIGIJAMA PARLAMENT SVETSKIH RELIGIJA SINKRETISTIČKA PAPAZJANIJA – KANBERA 1991. GLASOVI SAVESTI I OBRAČUNI SA NJIMA NASTAVAK APOSTASIJE NOVI VASELJENSKI PATRIJARH VARTOLOMEJ EKUMENISTIČKA (TRAGI)KOMEDIJA NA UPSALI UNIJA SA MONOFIZITIMA PATRIJARH DIODOR NA BRANIKU PRAVOSLAVNA SABOR U CARIGRADU – 1993. G. PAPISTIČKA EKLISIOLOGIJA CARIGRADA TEŽNJE ZA REORGANIZACIJOM DIJASPORE UNIJA U BALAMANDU – POBEDA VATIKANSKE DIPLOMATIJE PAPIZAM KAO „SESTRINSKA CRKVA“ OBRAČUN SA SVETOGORSKIM ZILOTIMA A ŠTA KAŽU KANONI SVETIH SABORA? CILJEVI EKUMENIZMA ŠTA ČINITI? Sava (svetovno Dragutin Janjić; Dubrovnik, 6. decembar 1965) pravoslavni je arhimandrit i iguman Manastira Visoki Dečani. Rođen je 1965. godine u Dubrovniku. Rođen je u porodici oca Srbina i majke Hrvatice. Još kao dete sa porodicom se preselio u Trebinje, gde je proveo period školovanja i mladosti, završio osnovnu i srednju školu. Studirao je engleski jezik na Beogradskom Univerzitetu. U manastir Crna Reka došao je 1989. godine. Tu je proveo nekoliko godina. Zajedno sa ostalim bratstvom prešao je u manastir Dečane, sa željom da povrate duhovni ugled ove zadužbine kralja Stefana Dečanskog. Rukopoložen je u čin jerođakona 4. juna 1992. godine, a 8. januara 1993. u čin jeromonaha. Po manastirskom poslušanju, počev od 1994. godine bavi se informacionim tehnologijama. Uspeo je da Crkvu približi novoj tehnici. Zahvaljujući njemu tokom čitave NATO agresije i kosovske krize svet je imao informacije koje se nisu mogle naći na drugom mestu. Nakon toga bio je sekretar vladike raško-prizrenskog Artemija. Zajedno s njim i Momčilom Trajkovićem putovao je tokom 1998. i 1999. godine svetom pokušavajući svetskim državnicima da objasni istinu o stanju na Kosovu i Metohiji. Bio je član SNV Kosova i Metohije. Godine 2011. je na predlog episkopa raško-prizrenskog Teodosija izabran za igumana manastira Visoki Dečani. Ekumenizam ili vaseljenizam (grč. οικουμενισμός – „ekumenizam, vaseljenizam, ekumenstvo, vaseljenstvo“) je eklisiološki pojam kojim se označavaju težnje, nastojanja i pokreti usmereni ka zbližavanju, saradnji, pomirenju i jedinstvu hrišćanskih crkava. Pojam je proistekao iz prvobitnog koncepta o hrišćanskoj ekumeni, odnosno hrišćanskoj vaseljeni, kao opštoj zajednici svih hrišćana. Dok se međureligijski dijalog odnosi na sve religije, ekumenizam je dijaloški napor unutar hrišćanskih crkava. Za razliku od unijaćenja (na primer, odvajanje od Pravoslavne crkve radi uključivanja u Katoličku crkvu), u ekumenizmu se naglašava ravnopravan dijalog među hrišćanskim konfesijama, ono što je pojedinim crkvama zajedničko i ide se za potvrdom duhovnoga i moralnog poslanja Hristove Crkve. Ekumenizam je nastao u 19. veku unutar protestantskih crkava (ekumenski pokret). Unutar Katoličke crkve zagovornici ekumenizma u 19. veku su bili: J. H. Njuman, D. Mercier, J. J. Štrosmajer, a u 20. veku benediktinci iz Čevetohena u Belgiji, dominikanski centar Istina u Parizu, a svojim ekleziološkim radovima dominikanac Kongar. Nakon Drugog vatikanskog koncila (1962–1965) Katolička crkva je prihvatila osnovna načela ekumenizma i načelno je odustala od daljeg unijaćenja. (Dekret 2. Vat. Sabora: Unitatis redintegratio 1964) Razvoj ekumenskog pokreta Počeci Počeci ekumenskog pokreta stavljaju se u 1805. godinu, kada se protestantski, baptistički misionar Viljem Keri (engl. William Carey) založio za osnivanje „opšteg udruženja“ svih hrišćanskih veroispovesti. Ovaj zahtev je nastao tokom njegovih misionarskih aktivnosti u Africi, kada je na delu uvideo slabost hrišćanstva usled njegovih unutrašnjih podela. Crkve koje su delovale misionarski, počele su sa osnivanjem različitih društava, sve u cilju usklađivanja njihovog misionarskog delovanja. U to vreme osnovana su u Londonu udruženja „YMCA“ („Hrišćansko udruženje za mlade muškarce“). „YMCA“ je 1894. imalo oko deset hiljada odeljenja po celom svetu, sa četiri miliona članova. Uskoro su osnovana i ženska udruženja. Ema Roberts je tako osnovala kružok za molitveno ujedinjenje, a gospođa Kinerd je u Londonu organizovala dobrotvorno društvo za pomoć mladim ženama. Ta dva društva su se ujedinila 1897. i dobila naziv „YWCA“ („Hrišćansko udruženje za mlade žene“). Ove organizacije su delovale na principima humanističkih doktrina. Krajem 19. veka osnovana je i „Svetska studentska hrišćanska federacija“ (engl. World Sudent Christian Federation). Valja pomenuti da je 1864. godine osnovano udruženje „Jevanđelska alijansa“, a 1914. je osnovana „Svetska alijansa za unapređenje internacionalnog prijateljstva preko Crkava“. Može se smatrati da su ovakva udruženja predstavljala začetak budućeg ekumenskog pokreta. Godine 1854. osnovan je ekumenski savet. Tokom vremena, rad ovog saveta je doprineo da 1910. dođe do skupa u Edinburgu (engl. Edinburgh) u Škotskoj, što predstavlja zvanični početak ekumenskog pokreta. Ovde je i pojam ekumenizma po prvi put upotrebljen u njegovom sadašnjem značenju. Želja je bila da se izbegne pojam „internacionalni“ koji sobom implicira nacionalnu podeljenost dok pojam „ekumenski“ (prema istočnom izgovoru grčkog „ikumenski“) ukazuje na sveukupnost bez podela. Konferencija u Edinburgu bila je naslovljena „Međunarodna misionarska konferencija“ (engl. International Missionary Conference). Na ovoj konferenciji je ustanovljeno stalno povereništvo koje je trebalo da usklađuje ekumenske aktivnosti u skladu sa predlozima i idejama koje su se na skupu pojavile. Jedno od tih povereništva imalo je naziv „Život i rad“ (engl. Life and Work). Za njega se posebno zalagao luteranski episkop iz Upsale Natan Zoderblom (engl. Nathan Soderblom) (1866–1931). Ovo povereništvo je imalo za cilj da rešava pitanja odnosa crkava prema društvu. Godine 1925. u Stokholmu je održana konferencija ove organizacije pod nazivom „Opšta hrišćanska konferencija Života i rada“ (engl. Universal Christian Conference of Life and Work) na kojoj je bilo reči o međunarodnim odnosima kao i o društvenom i ekonomskom životu viđenom iz hrišćanske perspektive. Veliki doprinos radu pokreta „Život i rad“ (engl. Life and Work) dao je luteranski arhiepiskop Sederblum (engl. Soderblom), kasniji dobitnik Nobelove nagrade za mir. Donosimo odlomak iz Zvaničnog izveštaja sa ove konferencije u kome se apeluje na poslušnost Bogu koji želi jedinstvo hrišćana: „Ako pravednost vaša ne bude veća od pravednosti književnika i fariseja nećete ući u carstvo Božje. Crkva veoma mnogo sluša čoveka a veoma malo Boga... Da bismo čuli glas Božji neophodno je da se molimo.“ Anglikanski episkop Čarls Henri Brent (Chales Henry Brent) najviše se zalagao za povereništvo Vera i Poredak (Faith and Order), koje se bavilo teološkim pitanjima, pre svega onim koje su predstavljale uzrok podela među hrišćanima. U Lozani je 1927. održana konferencija Vere i Poretka (Faith and Order), koja je predstavljala početak redovnih sastanaka na kojima su se razmatrala dogmatska pitanja uz učešće različitih hrišćanskih crkava. U Edinburgu je 1937. održana još jedna konferencija na kojoj je prisustvovalo pet nezvaničnih posmatrača Katoličke Crkve. Na ovoj konferenciji je izrečena tvrdnja koja i do danas ostaje važeća u ekumenskom pokretu: „doktrina razdeljuje a služenje ujedinjuje“. Ova dva tela imala su i različite pristupe. Dok je povereništvo „Život i Rad“ bilo inspirisano liberalnom teologijom i Američkim pokretom Social Gospel, i bavilo pre svega društvenim i haritativnim problemima, povereništvo „Vera i Poredak“ se bavilo prevashodno teološkim pitanjima, i svoju inspiraciju je nalazilo u dijalektičkoj teologiji. Ono se posebno zalagalo za postizanje napretka na doktrinarnom planu. Ipak, iako su se njihovi metodi i prioriteti razlikovali, njihovi ciljevi su ipak bili isti. Na kraju je postignuta saglasnost da i jedan i drugi metod - socijalna uloga hrišćanstva i doktrinarna pitanja - imaju svoju važnost na putu postizanja jedinstva među hrišćanima. Godine 1912. stvoren je i treći ekumenski pokret koji je nosi naziv „Internacionalni savet misija“. On je stvoren sa ciljem koordinacije misijskih društava. Svetski savet crkava Tako su se ove dve organizacije spojile i – 1938. godine u Utrehtu - nastao je Svetski savet crkava (World Council of Churces – WCC). Pored toga, organizacija Vera i Poredak je nastavila da postoji i kako posebno telo. Nakon konferencije koja je održana u mestu Santijago Di Kompostelo u Španiji, 1993. godine, 2004. je održana i konferencija u Kuala Lumpuru u Maleziji. Razmatrano je stanje ekumenskog pokreta i njegov razvoj od prve konferencije organizacije Vera i Poredak do danas. Danas ogrankom Vera i Poredak upravlja komisija od 120 članova. Predstavnici Pravoslavne crkve u današnjem sastavu su Arhiepiskop Albanski Anastasios, profesor Jovan Krisavgis iz Grčke pravoslavne Crkve Amerike, inače profesor na visokoj teološkoj školi Svetog Krsta, zatim episkop Ilarion (Alfejev) iz Ruske pravoslavne crkve, o. Heiki Hutunen (Heikki Huttunen) iz Finske, Mitropolit mar Grigorije Johana Ibrahim iz Antiohijske Patrijaršije, o. dr Viorel Jonita (Viorel Ionita) i dr Mihael Tit iz Rumunske PC, dr Roman Juriga iz Pravoslavne crkve Češke i Slovačke, o. Jan Kulazuk iz Poljske, Makarije Arhiepiskop Kenije i Irinupolisa, o. Mihail Naim iz Antiohijske Patrijaršije, sveštenik dr Predrag Puzović iz Srpske pravoslavne crkve, Vladimir Šmali iz RPC, Konstac Tarasar iz Pravoslavne crkve Amerike, Nakon osnivanja SSC je trebalo da održi prvu opštu skupštinu 1941. godine. Međutim, pošto je otpočeo rat, ovaj događaj je odložen za kasnije. Prva skupština je održana tek 1948. „Vera i Poredak“ i Život i Delovanje“ ušle su u SSC. U SSC je oformljen centralni odbor koji svakih šest do sedam godina organizuje jedan opšti skup. Na tim skupovima se potvrđuje volja članica da nastave svoje delovanje u SSC a određuju se i smernice za budući rad. 1952. godine carigradski patrijarh Atinagora izdao je encikliku u kojoj poziva sve poglavare pomesnih pravoslavnih crkava da se pridruže Svetskom savezu crkava. Već od 1952. pojedine pravoslavne crkve počele su da se uključuju u SSC, a 1955. g. Vaseljenska patrijaršija šalje svoje stalne predstavnike u centralu SSC, u Ženevi. Godine 1959. centralni komitet SSC se sastaje na Rodosu sa predstavnicima svih pravoslavnih crkava. 1964. godine patrijarh Atinagora se susreo rimskim papom u Jerusalimu. Susret pape Pavla VI i patrijarha Atinagore u Jerusalimu bio je prvi susret poglavara Rima i Carigrada u poslednjih 526 godina, tačnije od susreta u Ferari između patrijarha Josifa II i pape Evgenija IV. Pošto su zajednički pročitali molitvu Oče naš, izmenili celiv mira i zajednički blagoslovili narod, na kraju je patrijarh darivao papu arhijerejskom panagijom, sa predstavom Gospoda kao učitelja, simbolom episkopske časti pravoslavnih jerarha. 7. 12. 1965. godine Carigrad i Rim ukidaju uzajamne anateme iz 1054. godine. „Imamo mnoge razlike, kažu. Koje? Filiokve? Pa, on postoji još od 7. veka, a Crkve se nisu razdvojile. Primat i nepogrešivost? Šta se to nas tiče! Neka svaka crkva drži svoje običaje. Ako to želi Katolička crkva neka to drži. Ali vas pitam, gde je ta nepogrešivost danas, kada papa ima stalni petnaestočlani savet koji odlučuje... Teološki dijalog neće doneti rezultate. Nismo spremni i trebaće nam vekovi. Samo je jedan dijalog moguć - dijalog ljubavi.” – Vaseljenski patrijarh Atinagora Od 1971. SSC ima tri ogranka koje međusobno usklađuje centralni odbor. Prvi ogranak nosi naziv „Vera i svedočanstvo“. U njenom okviru dela i organizacija „Vera i Poredak“ koja se bavi doktrinarnim pitanjima. Drugi ogranak se naziva „Pravednost i služenje“ i bavi se praktičnim problemima u odnosima crkava članica i prema svetu. Treći ogranak je „Odgoj i obnova“. On se bavi pitanjem obrazovanja. Od 24. jula do 10. avgusta 1983. u Vankuveru je održan veliki skup Svetskog saveza crkava. Služena je protestantska misa kojoj je prisustvovalo oko 3.500 hrišćana iz raznih krajeva sveta. Službu je služio arhiepiskop kenterberijski Robert Ransi sa dve sveštenice, dok su pravoslavni, rimokatolici i monofiziti učestvovali u proiznošenju jektenija. Od 7–20. februara 1991. godine u Kanberi, u Australiji, održan je 7. Generalna konferencija SSC. Na njoj su pored predstavnika brojnih protestantskih crkava, učestvovali i predstavnici svih pomesnih pravoslavnih crkava (osim jerusalimske Patrijaršije koja je istupila iz SSC) kao i predstavnici Vatikana na čelu sa kardinalom Edvardom Kasidijem. Na ovom skupu je usvojen jedan veoma zanimljiv dokument pod imenom „Jedinstvo crkve kao opštenje: Dar i poziv“. SSC upućuje ovaj dokument kao apel svim crkvama kako bi prihvatile sedam osnovnih teza „u cilju punog vidljivog jedinstva“: međusobno priznanje krštenja prihvatanje Nikejsko-carigradskog Simvola vere kao zajedničkog izraza apostolske vere evharistijsko opštenje međusobno priznavanje sveštenstva zajedničko svedočenje evanđelja zajedničko delovanje u cilju očuvanja mira i poretka u svetu omogućavanje parohijama i zajednicama da izraze na odgovarajući način lokalni stepen postojećeg opštenja. Različiti pristupi hrišćanskom jedinstvu Pravoslavna crkva i ekumenizam Pravoslavna crkva je od samog početka uzela značajno učešće u radu ekumenskog pokreta. Jedan od najznačajnijih dokumenata je enciklika Carigradske patrijaršije iz 1920: U enciklici se, između ostalog, kaže: „Naša crkva smatra zbližavanje među crkvama i njihova prisnost nisu isključeni zbog doktrinarnih razlika koje među njima postoje. Prema našem mišljenju takvo približavanje je veoma poželjno i neophodno. Ono može biti korisno na mnogo načina za stvarne interese svake pojedinačne crkve i čitavog hrišćanskog tela, a takođe i za pripremanje i napredovanje prema blagoslovenom jedinstvu koje će se ostvariti u budućnosti u skladu sa voljom Božjom.“ Valja pomenuti da je naročit doprinos učestvovanju Pravoslavnih u ekumenskom pokretu dao i German Tiatirski. Smatra se da je on izradio nacrt navedene enciklike iz 1920. Kao ilustraciju njegovog stava, navodimo deo iz njegovog izlaganja sa konferencije u Lozani održane 1927: „Iako Pravoslavna crkva smatra jedinstvo u veri primarnim uslovom ponovnog uspostavljanja jedinstva crkva, ona odbacuje teoriju ekskluzivnosti prema kojoj jedna crkva, smatrajući sebe kao jedinu istinitu Crkvu, insistira da oni koji traže jedinstvo sa njom moraju ući u nju“. German dalje navodi Sv. Fotija Carigradskog kao uzor mogućeg puta ka jedinstvu i citira deo iz njegovog pisma papi Nikoli prvom: „U slučajevima kada se neslaganje javlja po pitanjima koja nisu stvar vere, i kada ta pitanja ne pokazuju neposlušnost bilo kom opštem ili katoličanskom (= sabornom) autoritetu, čovek sposoban da rasuđuje biće u pravu kada zaključi da ne greše ni oni koji te stvari prihvataju ni oni koji ih ne prihvataju“. U nastavku German zaključuje da je slaganje potrebno samo u stvarima koje se tiču vere, tj. u stvarima koje su presudne za veru. On postavlja pitanje, koje su to stvari, i predlaže da se na ovo pitanje ne da odmah odgovor ali napominje da je „to već određeno u starim simvolima i odlukama sedam vaseljenskih sabora. Sledstveno, učenje drevne i nepodeljene Crkve prvih osam vekova, slobodno od svakog pitanja koje nema direktne veze onim u šta verujemo, mora i danas predstavljati osnovu ponovnog ujedinjenja Crkava.“ Srpska Pravoslavna Crkva (SPC) je danas partner u teološkom i ekumenskom dijalogu svim verskim zajednicama sveta, posebno Katoličkoj Crkvi. Godine pristupanja pravoslavnih crkava: Carigradska patrijaršija – Carigrad, avgust 1947. Aleksandrijska patrijaršija – Egipat 1948. Antiohijska patrijaršija – Damask, decembar 1946. i 1952. Jerusalimska patrijaršija – decembar 1946, i 1961. Ruska patrijaršija – Nju Delhi, 1961. Srpska patrijaršija – Beograd 1965. Rumunska patrijaršija – Nju Delhi 1961. Kiparska crkva, Nikozija, novembar 1946. Grčka crkva – Atina 1947. Poljska pravoslavna crkva – Nju Delhi 1961. Gruzijska pravoslavna crkva – Pariz 1962. Čehoslovačka crkva – Ženeva 1966. Američka pravoslavna crkva – Evanston 1954. Japanska pravoslavna crkva – Ženeva 1973. Pravoslavna antiohijska arhiepiskopija u Americi – Evanston 1954. Rimokatolička crkva i ekumenizam Rimokatolička Crkva još uvek zvanično ne učestvuje u radu SSC, ali učestvuje u mnogim ekumenskim inicijativama na zbližavanju crkve. Pre sredine devetnaestog veka, učešće Rimokatoličke crkve u ekumenskom pokretu nije bilo zamislivo. Papa Pije IX je u svojoj enciklici Syllabus of Errors (1864) osudio modernizam. Papa Pije XI je u encilkiki Mortalium Animos (1928) osudio duh ekumenizma koji je izrastao na protestantskim osnovama, i pozvao sve hrišćane na povratak zajedništvu sa Rimskom Crkvom. Pre toga je, 1848. objavio encikliku „In suprema Petri Apostoli Sede“, u kojoj je pozivao Pravoslavne da priđu Rimskoj Crkvi. Njen autoritativni stil, i poziv na „povratak“ u Rimsku Crkvu izazvali su negodovanje i odbacivanje od strane Pravoslavnih. Slično je prošao i njegov poziv „Arcano Divinae Provindentiae consilio“ od 1868. pisan u istom tonu. Iako je zvanični stav bio ovakav, već krajem 19. veka vođeni su nezvanični razgovori između pojedinih Anglikanskih i Rimokatoličkih teologa u kojima su sa Anglikanske strane učestvovali laik Čarls L. Vud (Charles L. Wood) i lord Halifaks (Halifax) a sa Katoličke kardinal Desir Jozef Marcir (Desire Joseph Mercier). Oni su se bavili pitanjem mogućnosti obnavljanja jedinstva među ovim Crkvama. Otac Pol Džejms Votson (Paul James Wattson) i mati Lurana Meri Vajt (Lurana Mary White) osnovali su Anglikanski red Franciskanskih monaha i sestara društva za jedinstvo (1898), čiji je cilj bio promovisanje jedinstva među hrišćanima. Oni su i u narednim godinama nastavili sa svojim naporima. Već 1908, u mnogim protestantskim crkvama bila je prihvaćena „Oktava Molitve“ za ujedinjenje hrišćana, promovisana od strane ovog bratstva. Papa Lav XIII je pokazao posebno interesovanje za jedinstvo hrišćana mada ga je on video kao vraćanje odeljenih hrišćana u Katoličku Crkvu. Tako se on u svojoj besedi o Sv. Kirilu i Metodiju, 1880. obratio Slovenima enciklikom „Grande munus christiani nominis propagandi“ naglašavajući brigu Pape za Slovene. Papa je ovde posebno istakao svoju žarku želju za postizanjem jedinstva sa Istočnim Crkvama. Godine 1894. Papa Lav XIII je u apostolskom pismu „Praeclara gratulationis“ ponudio Pravoslavnim Crkvama ujedinjenje sa Rimom, koji su one odbile. I ovaj papa je poput svog prethodnika, mogućnost jedinstva video u povratku Pravoslavnih i drugih u Rimokatoličku Crkvu. U tom smislu je čak naredio da se iskuje medalja koja je sa prednje strane imala njegov lik sa natpisom „Pontifex maximus“, a na suprotnoj je stajao natpis „Da bude jedno stado i jedan pastir“. Početkom 20. veka na patrijarškom tronu u Konstantinopolju nalazio se patrijarh Jeremija III. On je 1920. objavio encikliku u kojoj je pozivao pravoslavne da ostanu verni svom predanju ali i da budu otvoreni prema hrišćanima koji pripadaju drugim Crkvama. Vaseljenski patrijarh je 1920. u svojoj enciklici, nazvao hrišćane koji nisu Pravoslavni „rođacima“ koji su „deo doma Hristovog“. Papa Pije XI je pokazao veliko interesovanje za pravoslavlje. Od 1922. do 1939. on je objavio preko dvadeset dokumenata koji su se ticali pravoslavnih. Izvršio je i reorganizaciju Pontifikalnog Orijentalnog (Istočnog) Instituta, koji je bio osnovan 1917. godine. Između ostalih, osnovao je i rusku višu školu u Rimu. Od 1925. Benediktinsko udruženje je, molitvama i studijama, činilo značajne napore za prevazilaženjem podela među hrišćanima, naročito u odnosu prema Pravoslavnima. Od 1939. u Čevtognu je postojala kuća u kojoj su živele dve grupe monaha, Latina i Vizantijskog obreda koje su vršile bogosluženja jedna pored druge. Naročit doprinos Katoličkom prihvatanju ekumenskog pokreta dao je Iv Kongar (Yves Congar), koji je 1937. objavi knjigu „Podeljeno hrišćanstvo“. On je postavio temelje koji će svoje rezultate pokazati naročito na Drugom Vatikanskom Saboru. Kongar je u početku bio ućutkivan od strane Vatikana, da bi nakon ovog sabora, njegov stav preovladao. Godine 1932, Pjer Pol-Irinej Kuturijer (Pere Paul - Irenee Couturier) je sastavio koncept o trodnevnoj molitvi za jedinstvo hrišćana. Ova inicijativa se poklopila sa nedeljom molitve za hrišćansko jedinstvo (od 18. do 25. januara). On je inicirao i međukonfesionalni dijalog u manastiru Domb (Trappe des Dombes). Tu su se održavali redovni godišnji sastanci, a učesnici su postali poznati kao Dombska grupa. Oni su imali nezavisni status, ali su mnoge od njihovih ideja kasnije prihvaćene te su postale i zvanični dokumenti različitih. U svakom slučaju Rimokatolička crkva je bila prilično zatvorena prema ekumenskom pokretu, smatrajući ga protestantskim pokretom. Sebe je, pak, videla kao jedinu istinitu crkvu kojoj se ostali mogu samo priključiti i koja u suštini nema šta da promeni kod sebe ili prihvati od drugih. U tom smislu govori i enciklika Pija XI iz 1928. Mortalium animos koja osuđuje ondašnja ekumenska kretanja i nezvanične ali prilično duboke kontakte Katoličkih zvaničnika sa drugim hrišćanskim konfesijama. Ovaj stav je papa nešto ublažio dvadesetak godina kasnije. Godine 1949. objavljena je Instrukcija Sv. Oficija De motione oecumenica (Ekumesnki pokret), što je predstavljalo izvesno zvanično otvaranje. Sada je dopušten ravnopravan dijalog ovlašćenih sveštenih lica sa nekatolicima. Situacija se naročito promenila kada je za papu izabran Jovan XXIII. On je dugo godina službovao u Bugarskoj i Carigradu, gde je bio apostolski delegat. Službovanje među pravoslavnima je verovatno učinilo da on postane vatreni pobornik jedinstva hrišćana. Već nakon nekoliko meseci od početka svog pontifikata papa je 1959. najavio vaseljenski sabor. Sledeće godine je osnovao Sekretarijat za promovisanje hrišćanskog jedinstva (Secretariatus ad unitatem christianorum promovendam). Ovaj sekretarijat je nakon dve godine (1960) proglašen za jednu od komisija za pripremu budućeg sabora, te je tako još više dobio na značaju. Drugi vatikanski sabor je doneo dosta promena. Rimokatolička Crkva se u priličnoj meri otvorila za dijalog sa nekatolicima. U tom smislu su interesantna dva dokumenta: Dekret o ekumenizmu i Dekret o Istočnim katoličkim Crkvama. Dekretu o ekumenizmu Sabor se založio za istiniti dijalog jer bi „svako zataškavanje teškoća ili odstupanje od načela i verskih istina značilo ne dijaloški ekumenizam nego lažni irinizam, kompromis i neekumenizam“ (I, d). Ovom prilikom rimokatolička crkva je u više navrata definisala svoj stav prema nekatolicima. Kao ilustraciju navodimo deo sa samog početka trećeg poglavlja koji je naslovljen „Odnos između odeljene braće i Katoličke Crkve“. Tu se, između ostalog kaže da su tokom vekova nastajale razne nesuglasice te da su u raznim prilikama „znatne zajednice odvojene od punog zajedništva Katoličke crkve, i to katkad ne bez krivice ljudi sa obe strane. A oni koji se sada u takvim zajednicama rađaju i napajaju verom u Hrista ne mogu se optužiti za greh odeljenosti, pa ih Katolička Crkva grli bratskim poštovanjem i ljubavlju. Oni naime koji u Hrista veruju i koji su valjano primili krštenje, tvore neko, iako ne savršeno, zajedništvo sa Katoličkom Crkvom“. Svakako, i u ovom dokument je Katolička Crkva zadržala stanovište po kome se „samo u Katoličkoj Crkvi Hristovoj, koja je opšte pomagalo spasenja, može dosegnuti sva punoća spasonosnih sredstava“ (isto, d). Kao moto svoga ekumenizma Katolička Crkva uzima izraz Sv. Avgustina In necessariis unitas, in dubiis libertas, in omnibus caritas (U bitnom jedinstvo, u nebitnom sloboda u svemu ljubav). Nakon Drugog vatikanskog sabora, Rimokatolička crkva je umnogome promenila svoj dosta tvrdi stav prema nekatolicima. Pomenute odluke ovog sabora otvorile su vrata dijalogu. Svakako, i u pomenutim dokumentima i u pristupu Katoličke crkve dijalogu još se primećuje dosta jaka nota ekskluzivnosti, tako da nisu bez ikakve osnove optužbe čak i nekih katoličkih teologa da je takav ekumenizam u stvari pokušaj uvođenja drugih hrišćana na mala vrata u Katoličku Crkvu, odnosno da je dotadašnji kruti stav samo zamenjen drugačijim rečima koje izražavaju istu veru – da je Rimokatolička Crkva jedina Crkva Hristova. U svakom slučaju, Drugi Vatikanski Sabor je otvorio vrata dijaloga – „Zato, ove odvojene Crkve i zajednice kao takve, premda verujemo da pate od nedostataka, ni na koji način nisu lišene značaja i važnosti u tajni spasenja“ (Unitatis redintegratio, 3). Apostasija (grč. αποστασία) je termin u religiji koji označava otpadništvo od vere, a time i crkve, i predstavlja jedan od najtežih grehova u većini religija. Apostasija u pravoslavlju Apostasija u pravoslavlju predstavlja odbacivanje Gospoda Isusa Hrista (prestanak verovanja u Njega kao Sina Božjeg, Iskupitelja i Spasitelja), i prelazak u neku drugu religiju, rodnoverje-neopaganizam, satanizam ili gubitak religije - ateizam, agnosticizam ili antiteizam. To odvajanje (temelji se na slobodnoj volji) od jedinstva sa Hristom, znači isključenje iz Crkve Hristove vidljivim aktom Crkvene vlasti, a koliko je to težak greh, objašnjava nam Sveti Pavle: „Kad neko prestupi Mojsijev zakon bez milosti umire u prisustvu dva ili tri svedoka. Koliko goru kaznu mislite da će zaslužiti onaj koji pogazi Sina Božijega i krv saveza, kojom je osvećen smatra nečistom i ogreši se ο Duha blagodati.` (Jev 10, 28–29). U Crkvenom pravu, apostasija označava otpadništvo, odmetanje, odstupanje, odvajanje, od Pravoslavne Vere i Crkve. Najteži prestup protiv Vere jeste kada se jedno kršteno lice odmetne (odrekne) te Vere i pređe u neke druge religijske skupine, čiji sledbenici ne priznaju Isusa Hrista za Sina Božjeg i Iskupitelja od greha, smrti i đavola. Svako odricanje od Vere čini prestup koji se označava tehničkim terminom: apostasija. Lice koje se odreklo Vere zove se apostata. Pripadnik Pravoslavne Vere, koji se samovoljno odrekne Hrišćanstva, postaje za Crkvu i Hrista, tuđ odnosno stran. Iako je ovim prestupom sam sebe osudio pred Crkvom i time se odrekao svih prava u njoj, ipak je Crkva takve apostate osuđivala i izricala im najtežu kaznu - kaznu isključenja iz Crkve (ekskomunikacija). Primera otpadništva od Hrišćanstva najviše je bilo u vreme progona Crkve i Hrišćana od strane rimskih vladara prva tri veka, za vreme Nerona, Trajana, Marka Aurelija, Decija Trajana, a naročito za vreme Dioklecijana, njegovih suvladara i najbližih naslednika (284–312). U periodu od 313. do 323. gonjenje je bilo ređe. Iako su po vestima savremenika stotine hiljada hrišćana izginule kao žrtve ovog gonjenja, ipak hrišćanstvo nije oslabljeno, nego je samo sjajno manifestovalo svoju nepokolebljivu veru u Gospoda Hrista. Zbog velikih mučenja tokom ovih progona, mnogi mučenici nazvani su velikomučenicima. Međutim, bilo je i hrišćana koji su bili maloverni, te su se pod različitim pritiscima odricali svoje prave Vere, i prinoseći žrtve mnogobožačkim idolima, postajali su mnogobošci. U hrišćanskoj Crkveno-pravnoj literaturi, takvi „hrišćani“ nazivani su pali (grč. πάραπεπτωκότες) – 10. kanon Prvog vaseljenskog sabora. Pristup apostasiji u istoriji Apostasija je mogla biti svojevoljna, svesna, odn. namerna, kao kod poslednjeg rimskog mnogobožačkog cara Julijana (361–363); upravo zbog otpadništva od Hrišćanstva i nazvan je Apostat – Otpadnik (grč. Αποστάτης). Češći slučajevi apostasije bili su iz malodušnosti, odnosno straha. U početku gonjenja Hrišćanstva, mnogi hrišćani su se odricali Vere, i time sami sebe isključivali iz Crkve i gubili sva prava, a Crkvene vlasti su to, nažalost, samo morale konstatovati kao žalosnu činjenicu, odnosno kao veliki greh. Ali, apostata je i dalje živeo i to kasnije u hrišćanskoj državi, te je i u njoj takvoj gubio pojedina prava, jer je apostasija smatrana za javni prestup, i nije postojala zastarelost prestupa. U grčko-rimskoj carevini hrišćanska vera je postala u IV veku državnom verom, i od pripadanja toj veri zavisilo je za dotične uživanje odnosnih građanskih prava. Prelaz, otpadništvo iz iste vere u judejstvo ili mnogoboštvo, neznaboštvo podlegalo je kazni. U Teodosijevom Kodeksu (438) ceo sedmi naslov, titula XVI knjige govori isključivo ο apostasiji (De apostatis). Car Gracijan konstitucijom 381. godine lišava prava intestabiliteta (prava svedočenja pred sudom i pravljenja testamenta) svakog onog hrišćanina koji otpadne i pređe u neznaboštvo ili u judejstvo prema kaznama pri caru Konstanciju II. Pored intestabiliteta, apostate su potpadale i infamiji (gubitak građanskih prava ili gubitak pojedinih prava i povlastica u Crkvi), a u vreme cara Justinijana, polovinom 6. veka, takođe i izgonu iz države. Državni zakoni protiv apostata bili su na snazi za sve vreme dok je postojala Vizantijska carevina; isto kao što su slični zakoni važili za apostate uvek i u drugim hrišćanskim državama. Crkvene kazne za apostasiju određivale su se prema okolnostima pod kojima je ona učinjena, i prema tome da li je počinilac običan vernik, svetovnjak, laik ili je član crkvenog klira, tj. klirik. Prema svetim kanonima, Crkvene vlasti su apostate, koji su ostajali uporni u prestupu, kažnjavale i klirike i laike, isključenjem iz crkvene zajednice, tj. anatemom. Međutim, oni koji su otpadali od Vere bez prisile, tj. svojevoljno, pa su tražili oproštaj od Crkve, i da se ponovo vrate u krilo Crkvene zajednice, ako su bili svetovljaci, laici, odlučivani su od Svetog Pričešća za sav život, a ako su bili klirici, sveštenoslužitelji ili crkvenoslužitelji – isključivani su iz crkvene zajednice. Ako je prestup apostasije učinjen (a najčešće je tako bilo) iz straha, svetovnjak se kažnjavao na pokajanje i bez Svetog Pričešća za 12 godina, a svešteno lice, klirik, mogao je da zadrži čin i obeležja sveštenog lica ali bez prava na sveštenodejstvo (Apostolsko pravilo 62; 11. kanon Prvog vaseljenskog sabora; 1,2,3,4. kanon Ankirskog pomesnog sabora; i 73. pravilo Sv. Vasilija Velikog).

Autor - osoba Janjić, Sava, jeromonah Naslov Ekumenizam i vreme apostasije / jeromonah Sava (Janjić) Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1995 Izdavanje i proizvodnja Prizren : Eparhija raškoprizrenska, 1995 (Beograd : Novi dani) Fizički opis 108 str., [8] str. s tablama (fotogr.) ; 24 cm (Broš.) Napomene Tiraž 2.000 Napomene uz tekst. Predmetne odrednice Pravoslavna crkva -- Ekumenizam MG26 (N) S A D R Ž A J EKUMENIZAM U VREME APOSTASIJE JERES NAD JERESIMA POČECI EKUMENIZMA CARIGRADSKA ENCIKLIKA IZ 1920. GODINE SERGIJANIZAM U RUSKOJ CRKVI SVETSKI SAVEZ CRKAVA EKUMENIZAM PATRIJARHA ATINAGORE — „VREME DOGMATA JE PROŠLO“ PATRIJARH DIMITRIJE – NA STRANPUTICI SVOGA PRETHODNIKA APOSTOLI EKUMENIZMA SPEKTAKLI SVETSKOG SAVEZA CRKAVA KOKETIRANJE SA ISLAMOM I DRUGIM RELIGIJAMA PARLAMENT SVETSKIH RELIGIJA SINKRETISTIČKA PAPAZJANIJA – KANBERA 1991. GLASOVI SAVESTI I OBRAČUNI SA NJIMA NASTAVAK APOSTASIJE NOVI VASELJENSKI PATRIJARH VARTOLOMEJ EKUMENISTIČKA (TRAGI)KOMEDIJA NA UPSALI UNIJA SA MONOFIZITIMA PATRIJARH DIODOR NA BRANIKU PRAVOSLAVNA SABOR U CARIGRADU – 1993. G. PAPISTIČKA EKLISIOLOGIJA CARIGRADA TEŽNJE ZA REORGANIZACIJOM DIJASPORE UNIJA U BALAMANDU – POBEDA VATIKANSKE DIPLOMATIJE PAPIZAM KAO „SESTRINSKA CRKVA“ OBRAČUN SA SVETOGORSKIM ZILOTIMA A ŠTA KAŽU KANONI SVETIH SABORA? CILJEVI EKUMENIZMA ŠTA ČINITI? Sava (svetovno Dragutin Janjić; Dubrovnik, 6. decembar 1965) pravoslavni je arhimandrit i iguman Manastira Visoki Dečani. Rođen je 1965. godine u Dubrovniku. Rođen je u porodici oca Srbina i majke Hrvatice. Još kao dete sa porodicom se preselio u Trebinje, gde je proveo period školovanja i mladosti, završio osnovnu i srednju školu. Studirao je engleski jezik na Beogradskom Univerzitetu. U manastir Crna Reka došao je 1989. godine. Tu je proveo nekoliko godina. Zajedno sa ostalim bratstvom prešao je u manastir Dečane, sa željom da povrate duhovni ugled ove zadužbine kralja Stefana Dečanskog. Rukopoložen je u čin jerođakona 4. juna 1992. godine, a 8. januara 1993. u čin jeromonaha. Po manastirskom poslušanju, počev od 1994. godine bavi se informacionim tehnologijama. Uspeo je da Crkvu približi novoj tehnici. Zahvaljujući njemu tokom čitave NATO agresije i kosovske krize svet je imao informacije koje se nisu mogle naći na drugom mestu. Nakon toga bio je sekretar vladike raško-prizrenskog Artemija. Zajedno s njim i Momčilom Trajkovićem putovao je tokom 1998. i 1999. godine svetom pokušavajući svetskim državnicima da objasni istinu o stanju na Kosovu i Metohiji. Bio je član SNV Kosova i Metohije. Godine 2011. je na predlog episkopa raško-prizrenskog Teodosija izabran za igumana manastira Visoki Dečani. Ekumenizam ili vaseljenizam (grč. οικουμενισμός – „ekumenizam, vaseljenizam, ekumenstvo, vaseljenstvo“) je eklisiološki pojam kojim se označavaju težnje, nastojanja i pokreti usmereni ka zbližavanju, saradnji, pomirenju i jedinstvu hrišćanskih crkava. Pojam je proistekao iz prvobitnog koncepta o hrišćanskoj ekumeni, odnosno hrišćanskoj vaseljeni, kao opštoj zajednici svih hrišćana. Dok se međureligijski dijalog odnosi na sve religije, ekumenizam je dijaloški napor unutar hrišćanskih crkava. Za razliku od unijaćenja (na primer, odvajanje od Pravoslavne crkve radi uključivanja u Katoličku crkvu), u ekumenizmu se naglašava ravnopravan dijalog među hrišćanskim konfesijama, ono što je pojedinim crkvama zajedničko i ide se za potvrdom duhovnoga i moralnog poslanja Hristove Crkve. Ekumenizam je nastao u 19. veku unutar protestantskih crkava (ekumenski pokret). Unutar Katoličke crkve zagovornici ekumenizma u 19. veku su bili: J. H. Njuman, D. Mercier, J. J. Štrosmajer, a u 20. veku benediktinci iz Čevetohena u Belgiji, dominikanski centar Istina u Parizu, a svojim ekleziološkim radovima dominikanac Kongar. Nakon Drugog vatikanskog koncila (1962–1965) Katolička crkva je prihvatila osnovna načela ekumenizma i načelno je odustala od daljeg unijaćenja. (Dekret 2. Vat. Sabora: Unitatis redintegratio 1964) Razvoj ekumenskog pokreta Počeci Počeci ekumenskog pokreta stavljaju se u 1805. godinu, kada se protestantski, baptistički misionar Viljem Keri (engl. William Carey) založio za osnivanje „opšteg udruženja“ svih hrišćanskih veroispovesti. Ovaj zahtev je nastao tokom njegovih misionarskih aktivnosti u Africi, kada je na delu uvideo slabost hrišćanstva usled njegovih unutrašnjih podela. Crkve koje su delovale misionarski, počele su sa osnivanjem različitih društava, sve u cilju usklađivanja njihovog misionarskog delovanja. U to vreme osnovana su u Londonu udruženja „YMCA“ („Hrišćansko udruženje za mlade muškarce“). „YMCA“ je 1894. imalo oko deset hiljada odeljenja po celom svetu, sa četiri miliona članova. Uskoro su osnovana i ženska udruženja. Ema Roberts je tako osnovala kružok za molitveno ujedinjenje, a gospođa Kinerd je u Londonu organizovala dobrotvorno društvo za pomoć mladim ženama. Ta dva društva su se ujedinila 1897. i dobila naziv „YWCA“ („Hrišćansko udruženje za mlade žene“). Ove organizacije su delovale na principima humanističkih doktrina. Krajem 19. veka osnovana je i „Svetska studentska hrišćanska federacija“ (engl. World Sudent Christian Federation). Valja pomenuti da je 1864. godine osnovano udruženje „Jevanđelska alijansa“, a 1914. je osnovana „Svetska alijansa za unapređenje internacionalnog prijateljstva preko Crkava“. Može se smatrati da su ovakva udruženja predstavljala začetak budućeg ekumenskog pokreta. Godine 1854. osnovan je ekumenski savet. Tokom vremena, rad ovog saveta je doprineo da 1910. dođe do skupa u Edinburgu (engl. Edinburgh) u Škotskoj, što predstavlja zvanični početak ekumenskog pokreta. Ovde je i pojam ekumenizma po prvi put upotrebljen u njegovom sadašnjem značenju. Želja je bila da se izbegne pojam „internacionalni“ koji sobom implicira nacionalnu podeljenost dok pojam „ekumenski“ (prema istočnom izgovoru grčkog „ikumenski“) ukazuje na sveukupnost bez podela. Konferencija u Edinburgu bila je naslovljena „Međunarodna misionarska konferencija“ (engl. International Missionary Conference). Na ovoj konferenciji je ustanovljeno stalno povereništvo koje je trebalo da usklađuje ekumenske aktivnosti u skladu sa predlozima i idejama koje su se na skupu pojavile. Jedno od tih povereništva imalo je naziv „Život i rad“ (engl. Life and Work). Za njega se posebno zalagao luteranski episkop iz Upsale Natan Zoderblom (engl. Nathan Soderblom) (1866–1931). Ovo povereništvo je imalo za cilj da rešava pitanja odnosa crkava prema društvu. Godine 1925. u Stokholmu je održana konferencija ove organizacije pod nazivom „Opšta hrišćanska konferencija Života i rada“ (engl. Universal Christian Conference of Life and Work) na kojoj je bilo reči o međunarodnim odnosima kao i o društvenom i ekonomskom životu viđenom iz hrišćanske perspektive. Veliki doprinos radu pokreta „Život i rad“ (engl. Life and Work) dao je luteranski arhiepiskop Sederblum (engl. Soderblom), kasniji dobitnik Nobelove nagrade za mir. Donosimo odlomak iz Zvaničnog izveštaja sa ove konferencije u kome se apeluje na poslušnost Bogu koji želi jedinstvo hrišćana: „Ako pravednost vaša ne bude veća od pravednosti književnika i fariseja nećete ući u carstvo Božje. Crkva veoma mnogo sluša čoveka a veoma malo Boga... Da bismo čuli glas Božji neophodno je da se molimo.“ Anglikanski episkop Čarls Henri Brent (Chales Henry Brent) najviše se zalagao za povereništvo Vera i Poredak (Faith and Order), koje se bavilo teološkim pitanjima, pre svega onim koje su predstavljale uzrok podela među hrišćanima. U Lozani je 1927. održana konferencija Vere i Poretka (Faith and Order), koja je predstavljala početak redovnih sastanaka na kojima su se razmatrala dogmatska pitanja uz učešće različitih hrišćanskih crkava. U Edinburgu je 1937. održana još jedna konferencija na kojoj je prisustvovalo pet nezvaničnih posmatrača Katoličke Crkve. Na ovoj konferenciji je izrečena tvrdnja koja i do danas ostaje važeća u ekumenskom pokretu: „doktrina razdeljuje a služenje ujedinjuje“. Ova dva tela imala su i različite pristupe. Dok je povereništvo „Život i Rad“ bilo inspirisano liberalnom teologijom i Američkim pokretom Social Gospel, i bavilo pre svega društvenim i haritativnim problemima, povereništvo „Vera i Poredak“ se bavilo prevashodno teološkim pitanjima, i svoju inspiraciju je nalazilo u dijalektičkoj teologiji. Ono se posebno zalagalo za postizanje napretka na doktrinarnom planu. Ipak, iako su se njihovi metodi i prioriteti razlikovali, njihovi ciljevi su ipak bili isti. Na kraju je postignuta saglasnost da i jedan i drugi metod - socijalna uloga hrišćanstva i doktrinarna pitanja - imaju svoju važnost na putu postizanja jedinstva među hrišćanima. Godine 1912. stvoren je i treći ekumenski pokret koji je nosi naziv „Internacionalni savet misija“. On je stvoren sa ciljem koordinacije misijskih društava. Svetski savet crkava Tako su se ove dve organizacije spojile i – 1938. godine u Utrehtu - nastao je Svetski savet crkava (World Council of Churces – WCC). Pored toga, organizacija Vera i Poredak je nastavila da postoji i kako posebno telo. Nakon konferencije koja je održana u mestu Santijago Di Kompostelo u Španiji, 1993. godine, 2004. je održana i konferencija u Kuala Lumpuru u Maleziji. Razmatrano je stanje ekumenskog pokreta i njegov razvoj od prve konferencije organizacije Vera i Poredak do danas. Danas ogrankom Vera i Poredak upravlja komisija od 120 članova. Predstavnici Pravoslavne crkve u današnjem sastavu su Arhiepiskop Albanski Anastasios, profesor Jovan Krisavgis iz Grčke pravoslavne Crkve Amerike, inače profesor na visokoj teološkoj školi Svetog Krsta, zatim episkop Ilarion (Alfejev) iz Ruske pravoslavne crkve, o. Heiki Hutunen (Heikki Huttunen) iz Finske, Mitropolit mar Grigorije Johana Ibrahim iz Antiohijske Patrijaršije, o. dr Viorel Jonita (Viorel Ionita) i dr Mihael Tit iz Rumunske PC, dr Roman Juriga iz Pravoslavne crkve Češke i Slovačke, o. Jan Kulazuk iz Poljske, Makarije Arhiepiskop Kenije i Irinupolisa, o. Mihail Naim iz Antiohijske Patrijaršije, sveštenik dr Predrag Puzović iz Srpske pravoslavne crkve, Vladimir Šmali iz RPC, Konstac Tarasar iz Pravoslavne crkve Amerike, Nakon osnivanja SSC je trebalo da održi prvu opštu skupštinu 1941. godine. Međutim, pošto je otpočeo rat, ovaj događaj je odložen za kasnije. Prva skupština je održana tek 1948. „Vera i Poredak“ i Život i Delovanje“ ušle su u SSC. U SSC je oformljen centralni odbor koji svakih šest do sedam godina organizuje jedan opšti skup. Na tim skupovima se potvrđuje volja članica da nastave svoje delovanje u SSC a određuju se i smernice za budući rad. 1952. godine carigradski patrijarh Atinagora izdao je encikliku u kojoj poziva sve poglavare pomesnih pravoslavnih crkava da se pridruže Svetskom savezu crkava. Već od 1952. pojedine pravoslavne crkve počele su da se uključuju u SSC, a 1955. g. Vaseljenska patrijaršija šalje svoje stalne predstavnike u centralu SSC, u Ženevi. Godine 1959. centralni komitet SSC se sastaje na Rodosu sa predstavnicima svih pravoslavnih crkava. 1964. godine patrijarh Atinagora se susreo rimskim papom u Jerusalimu. Susret pape Pavla VI i patrijarha Atinagore u Jerusalimu bio je prvi susret poglavara Rima i Carigrada u poslednjih 526 godina, tačnije od susreta u Ferari između patrijarha Josifa II i pape Evgenija IV. Pošto su zajednički pročitali molitvu Oče naš, izmenili celiv mira i zajednički blagoslovili narod, na kraju je patrijarh darivao papu arhijerejskom panagijom, sa predstavom Gospoda kao učitelja, simbolom episkopske časti pravoslavnih jerarha. 7. 12. 1965. godine Carigrad i Rim ukidaju uzajamne anateme iz 1054. godine. „Imamo mnoge razlike, kažu. Koje? Filiokve? Pa, on postoji još od 7. veka, a Crkve se nisu razdvojile. Primat i nepogrešivost? Šta se to nas tiče! Neka svaka crkva drži svoje običaje. Ako to želi Katolička crkva neka to drži. Ali vas pitam, gde je ta nepogrešivost danas, kada papa ima stalni petnaestočlani savet koji odlučuje... Teološki dijalog neće doneti rezultate. Nismo spremni i trebaće nam vekovi. Samo je jedan dijalog moguć - dijalog ljubavi.” – Vaseljenski patrijarh Atinagora Od 1971. SSC ima tri ogranka koje međusobno usklađuje centralni odbor. Prvi ogranak nosi naziv „Vera i svedočanstvo“. U njenom okviru dela i organizacija „Vera i Poredak“ koja se bavi doktrinarnim pitanjima. Drugi ogranak se naziva „Pravednost i služenje“ i bavi se praktičnim problemima u odnosima crkava članica i prema svetu. Treći ogranak je „Odgoj i obnova“. On se bavi pitanjem obrazovanja. Od 24. jula do 10. avgusta 1983. u Vankuveru je održan veliki skup Svetskog saveza crkava. Služena je protestantska misa kojoj je prisustvovalo oko 3.500 hrišćana iz raznih krajeva sveta. Službu je služio arhiepiskop kenterberijski Robert Ransi sa dve sveštenice, dok su pravoslavni, rimokatolici i monofiziti učestvovali u proiznošenju jektenija. Od 7–20. februara 1991. godine u Kanberi, u Australiji, održan je 7. Generalna konferencija SSC. Na njoj su pored predstavnika brojnih protestantskih crkava, učestvovali i predstavnici svih pomesnih pravoslavnih crkava (osim jerusalimske Patrijaršije koja je istupila iz SSC) kao i predstavnici Vatikana na čelu sa kardinalom Edvardom Kasidijem. Na ovom skupu je usvojen jedan veoma zanimljiv dokument pod imenom „Jedinstvo crkve kao opštenje: Dar i poziv“. SSC upućuje ovaj dokument kao apel svim crkvama kako bi prihvatile sedam osnovnih teza „u cilju punog vidljivog jedinstva“: međusobno priznanje krštenja prihvatanje Nikejsko-carigradskog Simvola vere kao zajedničkog izraza apostolske vere evharistijsko opštenje međusobno priznavanje sveštenstva zajedničko svedočenje evanđelja zajedničko delovanje u cilju očuvanja mira i poretka u svetu omogućavanje parohijama i zajednicama da izraze na odgovarajući način lokalni stepen postojećeg opštenja. Različiti pristupi hrišćanskom jedinstvu Pravoslavna crkva i ekumenizam Pravoslavna crkva je od samog početka uzela značajno učešće u radu ekumenskog pokreta. Jedan od najznačajnijih dokumenata je enciklika Carigradske patrijaršije iz 1920: U enciklici se, između ostalog, kaže: „Naša crkva smatra zbližavanje među crkvama i njihova prisnost nisu isključeni zbog doktrinarnih razlika koje među njima postoje. Prema našem mišljenju takvo približavanje je veoma poželjno i neophodno. Ono može biti korisno na mnogo načina za stvarne interese svake pojedinačne crkve i čitavog hrišćanskog tela, a takođe i za pripremanje i napredovanje prema blagoslovenom jedinstvu koje će se ostvariti u budućnosti u skladu sa voljom Božjom.“ Valja pomenuti da je naročit doprinos učestvovanju Pravoslavnih u ekumenskom pokretu dao i German Tiatirski. Smatra se da je on izradio nacrt navedene enciklike iz 1920. Kao ilustraciju njegovog stava, navodimo deo iz njegovog izlaganja sa konferencije u Lozani održane 1927: „Iako Pravoslavna crkva smatra jedinstvo u veri primarnim uslovom ponovnog uspostavljanja jedinstva crkva, ona odbacuje teoriju ekskluzivnosti prema kojoj jedna crkva, smatrajući sebe kao jedinu istinitu Crkvu, insistira da oni koji traže jedinstvo sa njom moraju ući u nju“. German dalje navodi Sv. Fotija Carigradskog kao uzor mogućeg puta ka jedinstvu i citira deo iz njegovog pisma papi Nikoli prvom: „U slučajevima kada se neslaganje javlja po pitanjima koja nisu stvar vere, i kada ta pitanja ne pokazuju neposlušnost bilo kom opštem ili katoličanskom (= sabornom) autoritetu, čovek sposoban da rasuđuje biće u pravu kada zaključi da ne greše ni oni koji te stvari prihvataju ni oni koji ih ne prihvataju“. U nastavku German zaključuje da je slaganje potrebno samo u stvarima koje se tiču vere, tj. u stvarima koje su presudne za veru. On postavlja pitanje, koje su to stvari, i predlaže da se na ovo pitanje ne da odmah odgovor ali napominje da je „to već određeno u starim simvolima i odlukama sedam vaseljenskih sabora. Sledstveno, učenje drevne i nepodeljene Crkve prvih osam vekova, slobodno od svakog pitanja koje nema direktne veze onim u šta verujemo, mora i danas predstavljati osnovu ponovnog ujedinjenja Crkava.“ Srpska Pravoslavna Crkva (SPC) je danas partner u teološkom i ekumenskom dijalogu svim verskim zajednicama sveta, posebno Katoličkoj Crkvi. Godine pristupanja pravoslavnih crkava: Carigradska patrijaršija – Carigrad, avgust 1947. Aleksandrijska patrijaršija – Egipat 1948. Antiohijska patrijaršija – Damask, decembar 1946. i 1952. Jerusalimska patrijaršija – decembar 1946, i 1961. Ruska patrijaršija – Nju Delhi, 1961. Srpska patrijaršija – Beograd 1965. Rumunska patrijaršija – Nju Delhi 1961. Kiparska crkva, Nikozija, novembar 1946. Grčka crkva – Atina 1947. Poljska pravoslavna crkva – Nju Delhi 1961. Gruzijska pravoslavna crkva – Pariz 1962. Čehoslovačka crkva – Ženeva 1966. Američka pravoslavna crkva – Evanston 1954. Japanska pravoslavna crkva – Ženeva 1973. Pravoslavna antiohijska arhiepiskopija u Americi – Evanston 1954. Rimokatolička crkva i ekumenizam Rimokatolička Crkva još uvek zvanično ne učestvuje u radu SSC, ali učestvuje u mnogim ekumenskim inicijativama na zbližavanju crkve. Pre sredine devetnaestog veka, učešće Rimokatoličke crkve u ekumenskom pokretu nije bilo zamislivo. Papa Pije IX je u svojoj enciklici Syllabus of Errors (1864) osudio modernizam. Papa Pije XI je u encilkiki Mortalium Animos (1928) osudio duh ekumenizma koji je izrastao na protestantskim osnovama, i pozvao sve hrišćane na povratak zajedništvu sa Rimskom Crkvom. Pre toga je, 1848. objavio encikliku „In suprema Petri Apostoli Sede“, u kojoj je pozivao Pravoslavne da priđu Rimskoj Crkvi. Njen autoritativni stil, i poziv na „povratak“ u Rimsku Crkvu izazvali su negodovanje i odbacivanje od strane Pravoslavnih. Slično je prošao i njegov poziv „Arcano Divinae Provindentiae consilio“ od 1868. pisan u istom tonu. Iako je zvanični stav bio ovakav, već krajem 19. veka vođeni su nezvanični razgovori između pojedinih Anglikanskih i Rimokatoličkih teologa u kojima su sa Anglikanske strane učestvovali laik Čarls L. Vud (Charles L. Wood) i lord Halifaks (Halifax) a sa Katoličke kardinal Desir Jozef Marcir (Desire Joseph Mercier). Oni su se bavili pitanjem mogućnosti obnavljanja jedinstva među ovim Crkvama. Otac Pol Džejms Votson (Paul James Wattson) i mati Lurana Meri Vajt (Lurana Mary White) osnovali su Anglikanski red Franciskanskih monaha i sestara društva za jedinstvo (1898), čiji je cilj bio promovisanje jedinstva među hrišćanima. Oni su i u narednim godinama nastavili sa svojim naporima. Već 1908, u mnogim protestantskim crkvama bila je prihvaćena „Oktava Molitve“ za ujedinjenje hrišćana, promovisana od strane ovog bratstva. Papa Lav XIII je pokazao posebno interesovanje za jedinstvo hrišćana mada ga je on video kao vraćanje odeljenih hrišćana u Katoličku Crkvu. Tako se on u svojoj besedi o Sv. Kirilu i Metodiju, 1880. obratio Slovenima enciklikom „Grande munus christiani nominis propagandi“ naglašavajući brigu Pape za Slovene. Papa je ovde posebno istakao svoju žarku želju za postizanjem jedinstva sa Istočnim Crkvama. Godine 1894. Papa Lav XIII je u apostolskom pismu „Praeclara gratulationis“ ponudio Pravoslavnim Crkvama ujedinjenje sa Rimom, koji su one odbile. I ovaj papa je poput svog prethodnika, mogućnost jedinstva video u povratku Pravoslavnih i drugih u Rimokatoličku Crkvu. U tom smislu je čak naredio da se iskuje medalja koja je sa prednje strane imala njegov lik sa natpisom „Pontifex maximus“, a na suprotnoj je stajao natpis „Da bude jedno stado i jedan pastir“. Početkom 20. veka na patrijarškom tronu u Konstantinopolju nalazio se patrijarh Jeremija III. On je 1920. objavio encikliku u kojoj je pozivao pravoslavne da ostanu verni svom predanju ali i da budu otvoreni prema hrišćanima koji pripadaju drugim Crkvama. Vaseljenski patrijarh je 1920. u svojoj enciklici, nazvao hrišćane koji nisu Pravoslavni „rođacima“ koji su „deo doma Hristovog“. Papa Pije XI je pokazao veliko interesovanje za pravoslavlje. Od 1922. do 1939. on je objavio preko dvadeset dokumenata koji su se ticali pravoslavnih. Izvršio je i reorganizaciju Pontifikalnog Orijentalnog (Istočnog) Instituta, koji je bio osnovan 1917. godine. Između ostalih, osnovao je i rusku višu školu u Rimu. Od 1925. Benediktinsko udruženje je, molitvama i studijama, činilo značajne napore za prevazilaženjem podela među hrišćanima, naročito u odnosu prema Pravoslavnima. Od 1939. u Čevtognu je postojala kuća u kojoj su živele dve grupe monaha, Latina i Vizantijskog obreda koje su vršile bogosluženja jedna pored druge. Naročit doprinos Katoličkom prihvatanju ekumenskog pokreta dao je Iv Kongar (Yves Congar), koji je 1937. objavi knjigu „Podeljeno hrišćanstvo“. On je postavio temelje koji će svoje rezultate pokazati naročito na Drugom Vatikanskom Saboru. Kongar je u početku bio ućutkivan od strane Vatikana, da bi nakon ovog sabora, njegov stav preovladao. Godine 1932, Pjer Pol-Irinej Kuturijer (Pere Paul - Irenee Couturier) je sastavio koncept o trodnevnoj molitvi za jedinstvo hrišćana. Ova inicijativa se poklopila sa nedeljom molitve za hrišćansko jedinstvo (od 18. do 25. januara). On je inicirao i međukonfesionalni dijalog u manastiru Domb (Trappe des Dombes). Tu su se održavali redovni godišnji sastanci, a učesnici su postali poznati kao Dombska grupa. Oni su imali nezavisni status, ali su mnoge od njihovih ideja kasnije prihvaćene te su postale i zvanični dokumenti različitih. U svakom slučaju Rimokatolička crkva je bila prilično zatvorena prema ekumenskom pokretu, smatrajući ga protestantskim pokretom. Sebe je, pak, videla kao jedinu istinitu crkvu kojoj se ostali mogu samo priključiti i koja u suštini nema šta da promeni kod sebe ili prihvati od drugih. U tom smislu govori i enciklika Pija XI iz 1928. Mortalium animos koja osuđuje ondašnja ekumenska kretanja i nezvanične ali prilično duboke kontakte Katoličkih zvaničnika sa drugim hrišćanskim konfesijama. Ovaj stav je papa nešto ublažio dvadesetak godina kasnije. Godine 1949. objavljena je Instrukcija Sv. Oficija De motione oecumenica (Ekumesnki pokret), što je predstavljalo izvesno zvanično otvaranje. Sada je dopušten ravnopravan dijalog ovlašćenih sveštenih lica sa nekatolicima. Situacija se naročito promenila kada je za papu izabran Jovan XXIII. On je dugo godina službovao u Bugarskoj i Carigradu, gde je bio apostolski delegat. Službovanje među pravoslavnima je verovatno učinilo da on postane vatreni pobornik jedinstva hrišćana. Već nakon nekoliko meseci od početka svog pontifikata papa je 1959. najavio vaseljenski sabor. Sledeće godine je osnovao Sekretarijat za promovisanje hrišćanskog jedinstva (Secretariatus ad unitatem christianorum promovendam). Ovaj sekretarijat je nakon dve godine (1960) proglašen za jednu od komisija za pripremu budućeg sabora, te je tako još više dobio na značaju. Drugi vatikanski sabor je doneo dosta promena. Rimokatolička Crkva se u priličnoj meri otvorila za dijalog sa nekatolicima. U tom smislu su interesantna dva dokumenta: Dekret o ekumenizmu i Dekret o Istočnim katoličkim Crkvama. Dekretu o ekumenizmu Sabor se založio za istiniti dijalog jer bi „svako zataškavanje teškoća ili odstupanje od načela i verskih istina značilo ne dijaloški ekumenizam nego lažni irinizam, kompromis i neekumenizam“ (I, d). Ovom prilikom rimokatolička crkva je u više navrata definisala svoj stav prema nekatolicima. Kao ilustraciju navodimo deo sa samog početka trećeg poglavlja koji je naslovljen „Odnos između odeljene braće i Katoličke Crkve“. Tu se, između ostalog kaže da su tokom vekova nastajale razne nesuglasice te da su u raznim prilikama „znatne zajednice odvojene od punog zajedništva Katoličke crkve, i to katkad ne bez krivice ljudi sa obe strane. A oni koji se sada u takvim zajednicama rađaju i napajaju verom u Hrista ne mogu se optužiti za greh odeljenosti, pa ih Katolička Crkva grli bratskim poštovanjem i ljubavlju. Oni naime koji u Hrista veruju i koji su valjano primili krštenje, tvore neko, iako ne savršeno, zajedništvo sa Katoličkom Crkvom“. Svakako, i u ovom dokument je Katolička Crkva zadržala stanovište po kome se „samo u Katoličkoj Crkvi Hristovoj, koja je opšte pomagalo spasenja, može dosegnuti sva punoća spasonosnih sredstava“ (isto, d). Kao moto svoga ekumenizma Katolička Crkva uzima izraz Sv. Avgustina In necessariis unitas, in dubiis libertas, in omnibus caritas (U bitnom jedinstvo, u nebitnom sloboda u svemu ljubav). Nakon Drugog vatikanskog sabora, Rimokatolička crkva je umnogome promenila svoj dosta tvrdi stav prema nekatolicima. Pomenute odluke ovog sabora otvorile su vrata dijalogu. Svakako, i u pomenutim dokumentima i u pristupu Katoličke crkve dijalogu još se primećuje dosta jaka nota ekskluzivnosti, tako da nisu bez ikakve osnove optužbe čak i nekih katoličkih teologa da je takav ekumenizam u stvari pokušaj uvođenja drugih hrišćana na mala vrata u Katoličku Crkvu, odnosno da je dotadašnji kruti stav samo zamenjen drugačijim rečima koje izražavaju istu veru – da je Rimokatolička Crkva jedina Crkva Hristova. U svakom slučaju, Drugi Vatikanski Sabor je otvorio vrata dijaloga – „Zato, ove odvojene Crkve i zajednice kao takve, premda verujemo da pate od nedostataka, ni na koji način nisu lišene značaja i važnosti u tajni spasenja“ (Unitatis redintegratio, 3). Apostasija (grč. αποστασία) je termin u religiji koji označava otpadništvo od vere, a time i crkve, i predstavlja jedan od najtežih grehova u većini religija. Apostasija u pravoslavlju Apostasija u pravoslavlju predstavlja odbacivanje Gospoda Isusa Hrista (prestanak verovanja u Njega kao Sina Božjeg, Iskupitelja i Spasitelja), i prelazak u neku drugu religiju, rodnoverje-neopaganizam, satanizam ili gubitak religije - ateizam, agnosticizam ili antiteizam. To odvajanje (temelji se na slobodnoj volji) od jedinstva sa Hristom, znači isključenje iz Crkve Hristove vidljivim aktom Crkvene vlasti, a koliko je to težak greh, objašnjava nam Sveti Pavle: „Kad neko prestupi Mojsijev zakon bez milosti umire u prisustvu dva ili tri svedoka. Koliko goru kaznu mislite da će zaslužiti onaj koji pogazi Sina Božijega i krv saveza, kojom je osvećen smatra nečistom i ogreši se ο Duha blagodati.` (Jev 10, 28–29). U Crkvenom pravu, apostasija označava otpadništvo, odmetanje, odstupanje, odvajanje, od Pravoslavne Vere i Crkve. Najteži prestup protiv Vere jeste kada se jedno kršteno lice odmetne (odrekne) te Vere i pređe u neke druge religijske skupine, čiji sledbenici ne priznaju Isusa Hrista za Sina Božjeg i Iskupitelja od greha, smrti i đavola. Svako odricanje od Vere čini prestup koji se označava tehničkim terminom: apostasija. Lice koje se odreklo Vere zove se apostata. Pripadnik Pravoslavne Vere, koji se samovoljno odrekne Hrišćanstva, postaje za Crkvu i Hrista, tuđ odnosno stran. Iako je ovim prestupom sam sebe osudio pred Crkvom i time se odrekao svih prava u njoj, ipak je Crkva takve apostate osuđivala i izricala im najtežu kaznu - kaznu isključenja iz Crkve (ekskomunikacija). Primera otpadništva od Hrišćanstva najviše je bilo u vreme progona Crkve i Hrišćana od strane rimskih vladara prva tri veka, za vreme Nerona, Trajana, Marka Aurelija, Decija Trajana, a naročito za vreme Dioklecijana, njegovih suvladara i najbližih naslednika (284–312). U periodu od 313. do 323. gonjenje je bilo ređe. Iako su po vestima savremenika stotine hiljada hrišćana izginule kao žrtve ovog gonjenja, ipak hrišćanstvo nije oslabljeno, nego je samo sjajno manifestovalo svoju nepokolebljivu veru u Gospoda Hrista. Zbog velikih mučenja tokom ovih progona, mnogi mučenici nazvani su velikomučenicima. Međutim, bilo je i hrišćana koji su bili maloverni, te su se pod različitim pritiscima odricali svoje prave Vere, i prinoseći žrtve mnogobožačkim idolima, postajali su mnogobošci. U hrišćanskoj Crkveno-pravnoj literaturi, takvi „hrišćani“ nazivani su pali (grč. πάραπεπτωκότες) – 10. kanon Prvog vaseljenskog sabora. Pristup apostasiji u istoriji Apostasija je mogla biti svojevoljna, svesna, odn. namerna, kao kod poslednjeg rimskog mnogobožačkog cara Julijana (361–363); upravo zbog otpadništva od Hrišćanstva i nazvan je Apostat – Otpadnik (grč. Αποστάτης). Češći slučajevi apostasije bili su iz malodušnosti, odnosno straha. U početku gonjenja Hrišćanstva, mnogi hrišćani su se odricali Vere, i time sami sebe isključivali iz Crkve i gubili sva prava, a Crkvene vlasti su to, nažalost, samo morale konstatovati kao žalosnu činjenicu, odnosno kao veliki greh. Ali, apostata je i dalje živeo i to kasnije u hrišćanskoj državi, te je i u njoj takvoj gubio pojedina prava, jer je apostasija smatrana za javni prestup, i nije postojala zastarelost prestupa. U grčko-rimskoj carevini hrišćanska vera je postala u IV veku državnom verom, i od pripadanja toj veri zavisilo je za dotične uživanje odnosnih građanskih prava. Prelaz, otpadništvo iz iste vere u judejstvo ili mnogoboštvo, neznaboštvo podlegalo je kazni. U Teodosijevom Kodeksu (438) ceo sedmi naslov, titula XVI knjige govori isključivo ο apostasiji (De apostatis). Car Gracijan konstitucijom 381. godine lišava prava intestabiliteta (prava svedočenja pred sudom i pravljenja testamenta) svakog onog hrišćanina koji otpadne i pređe u neznaboštvo ili u judejstvo prema kaznama pri caru Konstanciju II. Pored intestabiliteta, apostate su potpadale i infamiji (gubitak građanskih prava ili gubitak pojedinih prava i povlastica u Crkvi), a u vreme cara Justinijana, polovinom 6. veka, takođe i izgonu iz države. Državni zakoni protiv apostata bili su na snazi za sve vreme dok je postojala Vizantijska carevina; isto kao što su slični zakoni važili za apostate uvek i u drugim hrišćanskim državama. Crkvene kazne za apostasiju određivale su se prema okolnostima pod kojima je ona učinjena, i prema tome da li je počinilac običan vernik, svetovnjak, laik ili je član crkvenog klira, tj. klirik. Prema svetim kanonima, Crkvene vlasti su apostate, koji su ostajali uporni u prestupu, kažnjavale i klirike i laike, isključenjem iz crkvene zajednice, tj. anatemom. Međutim, oni koji su otpadali od Vere bez prisile, tj. svojevoljno, pa su tražili oproštaj od Crkve, i da se ponovo vrate u krilo Crkvene zajednice, ako su bili svetovljaci, laici, odlučivani su od Svetog Pričešća za sav život, a ako su bili klirici, sveštenoslužitelji ili crkvenoslužitelji – isključivani su iz crkvene zajednice. Ako je prestup apostasije učinjen (a najčešće je tako bilo) iz straha, svetovnjak se kažnjavao na pokajanje i bez Svetog Pričešća za 12 godina, a svešteno lice, klirik, mogao je da zadrži čin i obeležja sveštenog lica ali bez prava na sveštenodejstvo (Apostolsko pravilo 62; 11. kanon Prvog vaseljenskog sabora; 1,2,3,4. kanon Ankirskog pomesnog sabora; i 73. pravilo Sv. Vasilija Velikog). MG26 (N)