Biblioteka automata,sa tragovima žutih fleka od stajanja. Autori:D.M.Komski,B.M.Igošev. Izdavač:Energoatomizdat,Moskva 1987. Format:20cm x 13cm. Broj Strana:224 strane,ilustrovana,mek povez. BBK:32.965 K63 UDK:681.136.51:621.382 Tiraž:60000. Automatika i telemehanika Prikazani su principi razvoja i konstruisanja različitih automatskih uređaja za elektronske igre. Date su osnovne električne šeme i opisi dizajna jednostavnih elektronskih mašina na različitim elementarnim osnovama, preporučenih za samoproizvodnju u amaterskim uslovima. Za učenike i nastavnike srednjih škola, nastavnike obrazovnih i proizvodnih pogona, stručnih škola, zainteresovane za automatizaciju i elektroniku i zainteresovane za projektovanje različitih tehničkih uređaja. Naučno-popularna biblioteka školaraca je međuizdavačka serija naučnopopularnih knjiga namenjena srednjem i srednjoškolskom uzrastu u svrhu stručnog vođenja. Objavljivao od 1985. do 1995. godine u sledećim specijalizovanim izdavačkim kućama u Moskvi i Lenjingradu: Agropromizdat, Gidrometeoizdat, Legprombitizdat, Drvna industrija, Mašinstvo, Metalurgija, Nedra, Prehrambena industrija, Radio i veze, Strojizdatport, „Strojizdat, Hemija”, Energoatomizdat

Originalni bioskopski (filmski) plakat: NJIHOVE ZABLUDE / IL VETTURALE DEL MONCENISIO Dizajn plakata: Anton Lukateli Rođen u Herceg Novom, preminuo u Beogradu. Anton Lukateli je bio crnogorski slikar, filmski scenarista i nastavnik likovne kulture. Poreklom je bio Italijan, iz plemićke porodice Lokateli iz Milana, koja se kretala duž jadranske obale i nalazila se u Bokokotorskom zalivu, pomažući Srbima u odbrani od Turaka. Kada je počeo Drugi svetski rat, italijanska vojska je uhapsila njegovu majku u zatvoru Mamula. Veoma revoltiran ovim činom, odlučuje da promeni prezime u Lukateli i prihvati srpsku nacionalnost. Bio je član partizanskog pokreta od početka Drugog svetskog rata. Prije i poslije rata bio je urednik lista “Ilustrovana pobjeda”. Posle rata radio je kao filmski scenarist za Avala film u Beogradu. Jedan od osnivača Crnogorskog društva slikara, Režija: Guido Brignone Uloge: Rosario Borelli, Georges Brehat, Elisa Cegani, Virna Lisi... Kao na fotografijama. Dimenzije oko 68 x 49 cm

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bogdan Nestorović (Beograd, 28. april 1901 — Beograd, 28. decembar 1975) bio je srpski arhitekta, autor i univerzitetski nastavnik. Posebno je uključen u izradu plana hrama Svetog Save, spojene sa doprinosom Aleksandra Deroka, za koji je bio glavni odgovorni arhitekta od 1935. do 1941. godine. Kao dizajner dizajnirao je nekoliko poznatih beogradskih zgrada. Bogdanov otac bio je poznati arhitekta Nikola Nestorović. Profesionalna karijera Bogdan Nestorović je studirao arhitekturu u Beogradu 1923. godine. Zatim je studirao u Parizu, gdje je radio iu velikim arhitektonskim uredima. Po povratku u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca radio je između 1926. i 1930. godine u arhitektonskoj firmi `Arhitekt`. Godine 1930. izabran je za asistenta na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Ona je ostala njegov stalni posao do penzije. Na fakultetu je predavao dizajn stambenih zgrada kao i stil i arhitektonsku istoriju. Za svoj životni rad 1971. godine dobio je sedmojulsku nagradu. Pre Drugog svetskog rata Nestorović je osvojio dva arhitektonska konkursa, 1931-33. Zanatski dom (kasnije Radio Beograd) i 1938. zgradu PRIZAD-a (kasnije TANJUG-a). Na drugom tenderu za izgradnju hrama Svetog Save 1926-27. dobio je drugu nagradu. Komisija je utvrdila da bi konačni projekat trebalo da bude realizovan spajanjem njegovog nacrta i nacrta Aleksandra Deroka. Dalji razvoj dogodio se do 1934. Od 1934. Do 1941. Nestorović je bio odgovoran za izgradnju crkve kao glavni arhitekta, što je prekinuto Drugim svetskim ratom, posle koga je gradnju zabranila Komunistička partija Jugoslavije, što je trajalo do 1984. godine. Sledeći opšte smernice, Nestorovića i Deroka nasledio je Branko Pešić. Na drugom takmičenju u Kraljevini Jugoslaviji 1926. godine učestvovalo je ukupno 22 arhitekte. Evaluaciju su obavili patrijarh Dimitrije, Jovan Cvijić kao predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, arhitekti i akademici Andra Stevanović i Bogdan Popović i arhitekte Pera Popović i Momir Korunović.[1] Ipak, oni nisu bili među 22 takmičarska dela koja su ispunila sve specifikacije. Nijedan od njih nije pratio poziv da se uzvišenje crkve zasniva na `nacionalnom` stilu kasne vizantijske `moravske škole`. Vecina priloga je nastala po uzoru na manastirsku crkvu Gračanicu ili Aja Sofiju. Komisija se takođe žalila da su ukupni doprinosi ponuđeni na niskom nivou.[2] Najbolje mesto je došao od Bogdana Nestorovića, čije je delo zauzelo drugo mesto i predstavilo monumentalnu kopiju Gračanice. Uopšteno, stečajni doprinos Nestorovića dodelio je relativno neiskorišten model, sa kompilacijom jednostavnih elemenata bliskih modelu crkve manastira Gračanica, dok su drugi doprinosi takmičenju snažnije doprineli ekspresionističkim oblicima.[3] Samo sa daljom kompletnom revizijom Nestorović je prilagodio volumen i dimenzije bliže modelu Aja Sofije i njenog sistema kupole, koji je bio povezan sa veličinom zgrade.[4] Nestorović je autor brojnih studija istorije arhitekture. Obuhvata studije od antike do 19. veka. Klasik je `Arhitektura Srbije XIX veka` (Arhitektura u Srbiji u 19. veku). Knjiga prikazuje celokupni stilski razvoj arhitekture u Srbiji sa njenom stilskom tranzicijom od istočnjačko-islamske baštine do modela zapadne arhitekture. Nesotorović je Nestor arhitektonske istorije kroz svoju zbirku starih fotografija zgrada u Srbiji. Njegova kolekcija se danas čuva u Srpskoj akademiji. [5] Za razvoj arhitekture Srbije značajno je 12 banaka koje je izgradio Nestorović.[5] U Beogradu je bio dizajner velikog broja stambenih objekata do Drugog svetskog rata. Na primjer, kuća Vitomira Konstantinovića u ul. Kralja Milana 3 (1926-27).

ANALOGNA ELEKTRONIKA I PROJEKTI SA MIKROKONTROLERIMA! Hobi elektroničarima može biti zanimljivo da nauče nove veštine koje mogu koristiti u karijeri. Oni koji razumeju osnove elektronike mogu praviti sopstvena kola i projekte. Ipak pre nego što potrčite potrebno je naučiti da hodate. Počinje sa analognom elektronikom. Trebalo bi da se upoznate sa jednostavnim komponentama i kolima, i razumete njihove osnovne osobine i ponašanje, kao i probleme sa kojima bi mogli da se susrećete. Najbolji način da to uredite je preko eksperimenata. Sama teorija nije dovoljna. Knjiga nudi veliki broj praktičnih početničkih kola koje svako može sastaviti sa osnovnim iskustvom. U elektronici je počelo novo poglavlje sa širenjem primene mikrokontrolera. Mikrokontroleri sada izvode sve više zadataka koji su ranije bili rešavani korišćenjem diskretnih komponenata i konvencionalnih, standardnih integrisanih kola. Rad sa mikrokontrolerima je postajao sve lakši i lakši zahvaljujući platformama kao što su Bascom, Arduino, Micro:bit. U knjizi su predstavljane brojne primene mikrokontrolera kojima se lako upravlja. Sada imamo slučaj elektronike sa manje lemljenja a više programiranja Kompletna knjiga je u koloru! Kratak sadržaj Deo 1 • Analogna elektronika Poglavlje 1 • Elektronika za početnike (1) Poglavlje 2 • Elektronika za početnike (2) Poglavlje 3 • Elektronika za početnike (3) Poglavlje 4 • Elektronika za početnike (4) Poglavlje 5 • Elektronika za početnike (5) Poglavlje 6 • Elektronika za početnike (6) Poglavlje 7 • Elektronika za početnike (7) Poglavlje 8 • Elektronika za početnike (8) Poglavlje 9 • Elektronika za početnike (9) Poglavlje 10 • Elektronika za početnike (10) Poglavlje 11 • Operacioni pojačavači u praksi Poglavlje 12 • Operacioni pojačavači u praksi Poglavlje 13 • Operacioni pojačavači u praksi Poglavlje 14 • Granične vrednosti EMV-EMC i CE deklaracija Poglavlje 15 • LED-LDR ring oscilator Poglavlje 16 • Piko ampermetar Poglavlje 17 • LC oscilator sa podešavanjem uz pomoć potenciometra Poglavlje 18 • Merenje radijacije sa FET-om Poglavlje 19 • “zelena” solarna lampa Poglavlje 20 • Održavanje baterije Poglavlje 21 • Naponski pretvarač sa jednim tranzistorom Poglavlje 22 • Analogno trčeće LED svetlo Poglavlje 23 • Eksperimentalni Hall senzor Poglavlje 24 • Jednostavni Dip metar Poglavlje 25 • Širokopojasni prijemnik za varničar Poglavlje 26 • Ring oscilator Poglavlje 27 • LED višestruka bljeskalica Poglavlje 28 • Audion sa emiterskim sledilom Poglavlje 29 • Relaksacioni oscilatori sa NPN tranzistorima Poglavlje 30 • Merenje Gama zraka sa foto diodom Poglavlje 31 • Kratkotalasni regenerativni prijemnik Poglavlje 32 • DRM superheterodini prijemnik (digitalni radio) Poglavlje 33 • Tranzistorski Dip metar Poglavlje 34 • DRM sa direktnim mikserom upotrebom cevi EF95/6AKS Poglavlje 35 • Modulator srednjih talasa Poglavlje 36 • EE večni treptač Poglavlje 37 • Kratkotalasni super regenerativni prijemnik Poglavlje 38 • Kratkotalasni pretvarač Deo 2 • Mikrokontroler Poglavlje 39 • Osnove osnova (1) Poglavlje 40 • Osnove osnova Mikrokontrolera (2) Poglavlje 41 • Osnove osnova Mikrokontrolera (3) Poglavlje 42 • Osnove osnova Mikrokontrolera (4) Poglavlje 43 • Osnove osnova Mikrokontrolera (5) Poglavlje 44 • Osnove osnova Mikrokontrolera (6) Poglavlje 45 • Osnove osnova Mikrokontrolera (7) Poglavlje 46 • Senzori imaju smisla (1) Poglavlje 47 • Senzori imaju smisla (2) Poglavlje 48 • Senzori imaju smisla (3) Poglavlje 49 • Senzori imaju smisla (4) Poglavlje 50 • Uputstvo za početnike za rad sa razvojnim okruženjem Poglavlje 51 • BBC micro:bit za elektroničare (1) Poglavlje 53 • RF detektor uz pomoć Arduino Poglavlje 54 • Merenje otpornosti sa Arduino Poglavlje 55 • AM predajnik uz pomoć Arduino Poglavlje 56 • Bezbednosne nalepnice kao ključ BURKHARD KAINKA je rođen 1953, radio amater sa pozivnim znakom DK7JD. Više godina je radio kao nastavnik fizike a od 1996 je samostalni razvojni inženjer i autor knjiga iz oblasti elektronike i mikrokontrolera. Između ostalih projekta održava stranice www.elektroniklabor.de i www.b-kainka.de

Ekstra stanje

Na prodaju PanPoster sa likom Brus Lija dimenzija 67,5 x 97 cm. Kako mi je objašnjeno, u pitanju je test print koji je radio Litopapir iz Čačka sredinom osamdesetih godina, iz toga razloga je i logotip pan postera odštampan `u ogledalu`, navodno ovog postera nije bilo u redovnoj prodaji, odštampano je 50-tak komada za probu. Tražio sam spisak izašlih PanPostera i ovoga zaista nije bilo niti na jednom popisu. Samo stanje postera je vrlo solidno, presavijan na više delova, ima par zacepljenosti sa strane (1 cm i 3 cm), ostalo korektno. Stajao je u kutiji tako da nije bio izložen Suncu. Besplatna dostava za teritoriju Republike Srbije putem PostEkspresa u tubi. Eventualni kupci iz inostranstva - šaljem presavijen na osam delova između korica nekog magazina, uplata na WesternUnion + troškovi dostave unapred Plaćanje lično ili uplata na tekući račun/postnetom Ne šaljem pouzećem. Za sva pitanja stojim na raspolaganju Brus Li, Bruce Lee, Pan Poster, PanPoster

48 x 68 cm 2 x presavijen stanje : LOŠE movie poster, AFFICHE de FILM Fredrih Kristijan Anton Fric Lang (Beč, 5. decembar 1890 — Beverli Hils, 2. avgust 1976) bio je austrijski, nemački i američki režiser, scenarista i povremeni filmski producent i glumac. Jedan je od najpoznatijih migranata iz nemačke škole ekspresionizma, a nazvan je Gospodar tame od strane Britanskog instituta za film. Njegovi najpoznatiji filmovi uključuju revolucionarni futuristički film Metropolis (1927) i takođe uticajni film M (1931), film noar koji je napravio pre nego što se preselio u Sjedinjene Države. Lang je rođen u Beču, kao drugi sin Antona Langa (1860–1940),[4] arhitekte i menadžera građevinske kompanije i njegove ženije Pauline Lang (1864–1920). Kršten je 28. decembra 1890. godine.[5] Njegovi roditelji su bili poreklom iz Moravske[6] i bili su katolici. Njegova majka je rođena kao jevrejka, ali je prešla u katoličku veru, koju je izuzetno poštovala i odgajila Frica kao u duhu katolicizma. Lang je često ubacivao oblasti katolicizma u svoje filmove. Kroz život, sebe je predstavljao kao rođenog katolika. Nakon završetka škole, Lang je kratko pohađao Tehnički univerzitet u Beču, gde je studirao građevinarstvo i na kraju prešao na umetnost. Godine 1910, napustio je Beč da vidi svet, putujući po Evropi i Africi, a kasnije Aziji i Pacifiku. Godine 1913. studirao je slikarstvo u Parizu, u Francuskoj. Na početku Prvog svetskog rata Lang se vratio u Beč i dobrovoljno je služio za vojnu službu u austrijskoj vojsci i borio se u Rusiji i Rumuniji gdje je ranjen tri puta. Dok se oporavljao od povreda i šokova 1916. godine, napisao je neke scenarije i ideje za filmove. Otpušten je iz vojske sa činom poručnika 1918. godine i kratko vreme je radio u bečkom pozorištu, pre nego što je angažovan kao scenarista. U početku karijere Lang je radio pre svega kao scenarista, završavajući filmske scenarije za četiri do pet dana. Ostvario se i kao glumac, a radio je i kao režiser i producent filmova, prvo u Nemačkoj, a zatim i u Sjedinjenim Državama. Lanogovo angažovanje za pisanje scenarija je kratko trajalo, jer je ubzo krenuo da radi kao režiser u nemačkom filmskom studiju UFA, a kasnije i u Nero filmu. Njegovi prvi ozbiljniji radovi bili su na filmovima Sudbina i na popularnom trileru Pauci, na kojima je kombinovao popularne filmske žanrove sa ekspresionističkim tehnikama. Godine 1920, upoznao je svoju buduću suprugu, književnicu Teu von Harbo. Ona i Lang su pisali scenarije za sve njegove filmove od 1921. do 1933. godine, uključujući i film Doktor Mabus, koji je trajao više od četiri sata i bio podeljen na dva dela u originalnoj verziji. To je bio prvi film u trilogiji Doktor Mabus. Radili su i na filmu Pesma o Nibelunzima (1924), filmu Metropolis (1927) i naučnofantastičnom filmu Žena na mesecu (1929). Film Metropolis je daleko prevazišao budžet i skoro uništio Ufu koju je kupio desničarski biznismen i političar Alfred Hugenberg. Krajem 1932. godine Lang je režirao film Testament doktora Mabusa. Adolf Hitler je došao na vlast u januaru 1933. godine, a do 30. marta novi režim je zabranio ovaj film, smatrajući da je bio prokovativan. Lang je bio zabrinut zbog dolaska nacističkog režima, delom zbog svog jevrejskog nasleđa, dok je njegova žena Tea von Harbo podržavala naciste tridesetih godina i pridružila se Nacionalnosocijalističkoj nemačkoj radničkoj partiji, 1940. godine. Lang se ubrzo nakon toga razveo, a strahovao je i da bi nakon njegovog odlaska iz Austrije, prema Nirnberškim zakonima mogao biti identifikovan kao Jevrej, jer je njegova majka bila Jevrejka, pre nego što je prešla u katolicizam. Lang je naveo da ga je ministar propagande Jozef Gebels pozvao u svoju kancelariju i obavestio da je film Testament doktora Mabusa zabranjen, ali je on ipak bio inpresioniran njegovim radom, naročito sa filmom Metropolis i ponudio Langu poziciju direktora nemačkog filmskog studija UFA. Lang je napustio zemlju i otišao u Pariz, 1934. godine. U Holivudu, Lang je potpisao ugovor sa američkom medijskom kompanijom Metro-Goldvin-Mejer. Njegov prvi film koji je radio u Sjedinjenim Državama bio je krimi drama Bes (1936), gde je glavnu ulogu tumačio Spenser Trejsi. Lang je dobio državljanstvo Sjedinjenih Država 1939. godine. Tokom svoje dvadesetogodišnje karijere u Sjedinjenim Državama, radio je filmove u različitim žantrovima u svakom glavnom studiju u Holivudu, a povremeno je producirao svoje filmove kao nezavisne. Ipak, kritičari su smatrali da su njegovi filmovi nakon dolaska u Sjedinjene Države izgubili na kvalitetu, ali ipak zadržali ekspresionizam. Jedan od najčuvenijih filmskih noara bila je drama Velika toplota (1953). Kako je vreme išlo, njegov pogled na film je bio sve pesimističniji, kulminirajući u stilu njegovih poslednjih filmova kao što su filmovi Dok su gradovi spavali (1956) i Iznad razumne sumnje (1956). Pošto je teško pronalazio uslove za proizvodnju u Holivudu, a pritom mu se zdravstveno stanje naglo pogoršalo, Lang je razmišljao o tome da se penzioniše. Nemački producent Artur Brauer imao je interesovanje za ponovno pravljenje filma Indijske grobnice, koju je Lang odradio dvadesetih godina po priči Tee von Harbou, njegove bivše žene. Lang je prihvatio ovaj posao i vratio se u Nemačku. Godine 1963, pojavio se u filmu Žana-Lika Godara Prezir, gde je predstavio samog sebe. Lang je na Holivudskoj stazi slavnih 8. februara 1960. godine, za njegov doprinos industriji filmova. Preminuo je od srčanog udara 2. avgusta 1976. godine i sahranjen je u Aleji slavnih u Los Anđelesu. Akademski filmski arhiv sačuvao je veliki broj filmova Langa. ---------------------------------- The Tiger of Eschnapur, or in original German, Der Tiger von Eschnapur, is a 1959 West German-French-Italian adventure film directed by Fritz Lang. It is the first of two films comprising what has come to be known as Fritz Lang`s Indian Epic; the other is The Indian Tomb (Das Indische Grabmal). Fritz Lang returned to Germany to direct these films, which together tell the story of a German architect, the Indian maharaja for whom he is supposed to build schools and hospitals, and the Eurasian dancer who comes between them. The tale begins when architect Harold Berger (Paul Hubschmid) arrives in India and travels to the kingdom of Maharaja Chandra (Walter Reyer), for whom he will build schools and hospitals. En route to the Maharajah`s palace, Berger travels with a temple dancer named Seetha (Debra Paget), who has also been invited by the Maharajah, and saves her from a tiger. Seetha, whose father was European, has inadvertently caused the Maharajah to become infatuated with her, but she and the architect begin to fall in love. Predictably, this leads to tension between Chandra and Berger, exacerbated by scheming courtiers who believe that the Maharajah`s potential marriage to the dancer could become a pretext for toppling him. The film is filled with action: a highlight is Seetha`s ritual dance. At the end of Tiger, Seetha and Berger escape together into the desert just as Berger`s sister and her husband, an architect who works with Berger, arrive in Eschnapur. Chandra informs them that he now wants a tomb to be built for Seetha before any further work on the commissioned buildings.

Robert Venturi - Slozenosti i protivurecnosti u arhitekturi Gradjevinska knjiga, Beograd, 1983. Mek povez, 124 strane. Zbog loseg poveza, cetiri lista su odvojena, ali su na mestu. RETKO! Robert Venturi (25. jun 1925 – 18. septembar 2018) bio je arhitekta iz Filadelfije SAD, koji je radio sa Erom Sarinenom i Luisom Kanom pre nego što je osnovao svoju sopstvenu firmu. Robert Venturi je dobitnik Pricerove nagrade 1991. godine. Kritika Venturijevog rada je bila kontroverzna i njegov rad je često ocenjivan kao kontrarevolucionaran. Venturi je preminuo 18. septembra 2018. godine u Filadelfiji od posledica Alchajmerove bolesti. Imao je 93 godine. Važna dela njegove firme su: Zgrada gradske vlade u Tuluzu u Francuskoj Gild Haus u Filadelfiji Kuća Vane Venturi u Filadelfiji Bibliografija: Complexity and Contradiction in Architecture, The Museum of Modern Art Press, New York 1966. Learning from Las Vegas (with D. Scott Brown and S. Izenour), Cambridge MA, 1972, revised 1977. Iconography and Electronics upon a Generic Architecture : A View from the Drafting Room, MIT Press, 1998. Architecture as Signs and Symbols (with D. Scott Brown), Harvard University Press, 2004. MG28 (N)

69 x 49 cm 2 x presavijen movie poster „S.P.U.K.” je jugoslovenski i hrvatski film prvi put prikazan 12.decembra 1983. godine. Režirao ga je Milivoj Puhlovski a scenario su napisali Nenad Burcar, Hrvoje Hitrec i Pero Kvesić. Pod šifriranim naslovom filma krije se akcijaška poruka Sreća pojedinca - uspeh kolektiva. u filmu su prikazane dogodovštine mladih koji učestvuju na omladinskoj radnoj akciji. Na omladinskoj radnoj akciji na Savi komandir Vlado želi da njegova brigada bude najbolja. Taj se cilj čini nedostižnim kad se pojavi grafit u kojem anonimni brigadir tvrdi da je nesretan. Komandir počinje lov na pisca grafita, ali njih je sve više i to različitih rukopisa… Damir Šaban Lovro Cintija Asperger Vlasta Danko Ljuština Vlado Radoslav Spicmiler Boro Elizabeta Kukić Koka Branimir Vidić Mrva Predrag Pređo Vušović Redford Vili Matula Ninđa Pjer Zardin Klapton Mario Mirković Mišo Anja Šovagović Despot Bolničarka Nedeljko Ivanišević Bilder Tanja Mazele Žita Borivoj Zimonja Radio voditelj Tomislav Lipljin Liječnik Zvonimir Jurić Kuhar Milan Plećaš Sekretar Otokar Levaj Ličilac Slavica Knežević Seksolog

Video i multimedijalni prenos putem celularnih mreža NOVA U CELOFANU Ова одлична референца пружа детаљну анализу и оптимизацијске аспекте живих 3Г мобилних комуникационих мрежа Видео и мултимедијални преноси путем целуларних мрежа описују врхунски пренос мултимедије преко ћелијских мрежа, процењују перформансе оперативног система на основу мерења и праћења живих мрежа и на крају представљају концепте и методе за унапређење квалитета у таквим системима. Кључне карактеристике: Обраћа се преносу различитих медија преко ћелијских мрежа, са фокусом на развијајуће се УМТС преносне системе Омогућава детаљно покривање мрежне архитектуре УМТС-а и преглед 3ГПП видео услуга Описује карактеристике грешака слоја везе у приступној мрежи УМТС земаљске радио станице (УТРАН), добијене опсежним мерењима у УМТС мрежама уживо Покрива кодирање и декодирање видео записа, уводећи Х.264 / АВЦ видео кодек, као и адресирање различитих нових концепата за већу отпорност на грешке Расправите алгоритме у реалном времену који су погодни за имплементацију у терминале ограничене снаге и величине Представља методе за праћење квалитета, као и за анализу и моделирање еволуције саобраћаја у ћелијској мобилној мрежи Ова књига нуди драгоцјену референцу за истраживаче и студенте који раде на пољу преноса мултимедија путем бежичних мрежа. Индустријски стручњаци и професионалци који раде у тој области такође ће пронаћи ову књигу од интереса. This excellent reference provides detailed analysis and optimization aspects of live 3G mobile communication networks Video and Multimedia Transmissions over Cellular Networks describes the state-of-the-art in the transmission of multimedia over cellular networks, evaluates the performance of the running system based on the measurements and monitoring of live networks, and finally presents concepts and methods for improving of the quality in such systems. Key Features: Addresses the transmission of different media over cellular networks, with a focus on evolving UMTS transmission systems Provides in-depth coverage of UMTS network architecture, and an overview of 3GPP video services Describes the characteristics of the link layer errors in the UMTS Terrestrial radio Access Network (UTRAN), obtained by extensive measurements in live UMTS networks Covers video encoding and decoding, introducing H.264/AVC video codec, as well as addressing various novel concepts for increased error resilience Discusses the real-time capable algorithms that are suitable for implementation in power and size limited terminals Presents the methods for monitoring quality, as well as analyzing and modelling traffic evolution in the cellular mobile network This book provides a valuable reference for researchers and students working in the field of multimedia transmission over wireless networks. Industry experts and professionals working within the field will also find this book of interest.

III PROŠIRENO IZDANJE! Sa ovom knjigom, prate se aktuelna pitanja i upotpunjuje literatura iz oblasti Energetske elektronike na našem jeziku. Knjiga je obima oko 400 stranica sa oko 400 slika, desetine tabela i bezbroj matamatičkih izraza itd. Pri pisanju ove knjige namera je bila da se obuhvate sva najvažnija pitanja iz oblasti tranzistorskih pretvarača raznih vrsta. Iako nije praćen fakultetski program predmeta energetske elektronike, knjiga može da posluži studentima elektrotehničkih fakulteta. Pored toga, ona sigurno može korisno da posluži inženjerima i tehničarima koji se bave konstruisanjem, servisiranjem i održavanjem raznih vrsta pretvarača. Izložena materija podeljena je u pet poglavlja koja zasebno čine logične celine. Kratak sadržaj Prekidački tranzistori i diode U ovom poglavlju analiziraju se električne karakteristike pojedinih vrsta prekidačkih tranzistora a poseban akcenat se stavlja na MOSFET i IGBT. Takođe analiziraju se i karakteristike raznih vrsta dioda. Transformatori prigušnice i kondenzatori Ovde se analizira rad i elementi konstrukcije transformatora i prigušnica za pretvarače. Na kraju se analiziraju pojedine vrste kondenzatora i analiziraju njihove karakteristike. Tranzistorski pretvarači U ovom poglavlju se detaljno analiziraju sve četiri vrste pretvarača (DC/DC, DC/AC, AC/DC i AC/AC). Pored toga u ovom poglavlju prikazane su i neke savremene tehnike koje se primenjuju u ovoj oblasti. Regulacija brzine elektromotora U ovom poglavlju odvojeno i detaljno prikazani su principi tehnike regulacije brzine kao i pretvarača za ove primene. Akcenat je stavljen na regulaciji brzine kaveznih asinhronih motora gde su detaljno pbrađene tehnike skalarnog i vektorskog upravljanja. Kola za upravljanje i zaštitu U ovom poglavlju se analiziraju kola za upravljanje pojedinih vrsta pretvarača sa različitim vrstama prekidačkih tranzistora. Posebno se razmatraju drajverska i upravljačka kola. Posebna pažnja posvećena je pretvaračima sa tranzistorima tipa MOSFET i IGBT. RADOJLE RADETIĆ je diplomirao elektrotehniku 1981. godine na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Magistrirao na ETF u Beogradu, iz oblasti energetske elektronike. Doktorsku disertaciju odbranio na FTN u Novom Sadu iz oblasti električnih merenja. Naučno zvanje - Naučni saradnik. Od 1981. do 1987. radio kao asistent na katedri za energetske pretvarače i primenu, na elektro-odseku FTN-a u Novom Sadu, grupa predmeta iz oblasti električnih mašina i regulacije. Od 1987. do 1999. god. radio u Inovacionom centru Instituta za bakar u Boru, na razvoju uređaja iz oblasti; energetske elektronike, elektrotermije, elektrohemije i električnih merenja. Od 1999. zaposlen u Elektromreži Srbije, pogon u Boru. Za svoj rad dobio značajna društvena priznanja kao što su; Zlatna medalja Društva pronalazača grada Bora, Oktobarska nagrada grada Bora, itd. Autor velikog broja uređaja iz pomenutih oblasti. Objavio preko 50 naučnih i stručnih radova iz oblasti energetske elektronike i električnih merenja, kao i velikog broja članaka za popularizaciju nauke i tehnike.

Klaus Jurgen Winkler - Der Architekt Hannes Meyer Anschauungen und Werk VEB, Berlin, 1989. Edicija Bauhaus Dessau Tvrd povez, 267 strana, format 28x25cm. RETKO! Hannes Meyer (* Basel, 18. novembar 1889 – † Crocifisso di Lugano, 19. jul, 1954), švicarski arhitekt i drugi direktor Bauhausa u Dessau od 1928. do 1930. godine. Sadržaj Biografija Meyer se školovao za građevinara u rodnom Baselu, zatim je radio kao arhitekt po Švicarskoj, Belgiji i Njemačkoj, gdje je od 1916 do 1918. radio kao šef projektnog biroa u Kruppu u Essenu.[1] Bauhaus je osnovao u Weimaru 1919. arhitekt Walter Gropius, koji je angažirao Meyera za voditelja arhitektonskog odjela škole, kad je taj odjel osnovan u aprilu 1927. Meyer je bio radikalni funkcionalist, svoj pogled na arhitekturu on je nazvao - `die neue baulehre` (novi način gradnje)[2], a to je značilo da je arhitektura više zanat nego lijepa umjetnost, da građevine treba projektirati tako da budu što jeftinije, i da zadovolje socijalne potrebe. Mayer je uz to bio uvjereni marksist. Školi je donio dvije najunosnije projektne narudžbe, to su; pet stambenih zgrada u gradu Dessau, i upravna zgrada Savezne škole za njemačke sindikate (ADGB) u Bernau Berlin. Bauhaus je pod njegovom upravom prvi put ostvario profit 1929, ali je Meyer bio i uzročnik velikih sukoba na školi. Kao radikalni funkcionalist, on nije imao previše razumjevanja za estetitizirane programe, te je otjerao Herberta Bayera, Marcela Breuera i neke druge nastavnike iz škole. Kao deklarirani komunist, podržao je osnivanje studentske komunističke organizacije, i doveo školu u opasnu političku poziciju. Uz to je optužen za seksualni skandal sa jednom od svojih učenica, zbog svega tog je na nagovor gradonačelnika Dessaua otpušten u augustu 1930.[3] Nakon gubitka posla u Bauhausu, Meyer je sa grupom studenata i vlastitom sekretaricom otišao u SSSR, i u Moskvi osnovao grupu `Lijeva strana` (sličnu grupu osnovao je Ernst May pod imenom `Mayeve brigade`). Grupe su radile na planiranju novih naselja, u novonastalom SSSR - u, zanoseći se utopističko - socijalističkim idejama. Istodobno je bio profesor na višoj školi za arhitekturu u Moskvi (1930.–1936.) Nakon uspona staljinizma u SSSR -u, obadvije grupe su došle u nemilost i naređeno im je da napuste Sovjetski Savez 1936. Meyer se vratio u Ženevu i tu proveo tri godine, zatim je emigrirao u Meksiko, i tamo počeo raditi za Meksičku vladu kao direktor Instituta za Urbanizam i Plan (Instituto del Urbanismo y Planification) od 1942. do 1949. Meyer je još jedamput bio u središtu skandala - 1942., jer se zatekao u stanu gdje je umrla pod čudnim okolnostima njegova bliska prijateljica, fotograf i lijevičarka Tina Modotti. Njena smrt izazvala je mnoge sumnje. Nakon te epizode vratio se u Švicarsku 1949, i posvetio isključivo teorijskom radu, umro je 1954

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rad na Vitruvijevom tekstu kao početnoj tački u savremenom pristupu edukacije arhitekata, odlikuje dinamičan, višeslojan i nekonvencionalan pristup, a rezultati pokazuju koliko je ovaj antički autor inspirativan i koliko i danas podstiče na razmišljanje. Kroz diskusije sa studentima, otkrivaju se beskrajno velike mogućnosti savremenog korišćenja ovog traktata, koji podstiče maštu, svestranost i kreativnost. Skoncentrisanost na kritičko posmatranje materije i otklon od uobičajenih faktografskih pristupa, do sada su činili da ovo delo bude zaista omiljeno među studentima, aktivno podstaknutim da se bave istraživačkim radom, da definišu i uobliče sopstvene stavove u oblasti projektovanja, istorije i teorije arhitekture i umetnosti, ali i vizuelne kulture uopšte, da izgrade prepoznatljiv način prezentacije i „odbrane“ svojih ideja kada su u pitanju i drugi predmeti iz različitih oblasti na Arhitektonskom fakultetu. U prethodnim podnaslovima predgovora je dat poseban osvrt na dalekosežniji uticaj Vitruvijevog dela na renesansne arhitekte i teoretičare arhitekture, koji ujedno može biti osnova za rad na proučavanju savremenih teorija arhitekture. Pregled i analiza pojedinih važnih problema koji su se kroz razvoj arhitekture postavljali pred graditelje, a aktuelni su i za savremenog arhitektu prilikom rešavanja projektantskih problema danas, predstavlja početnu tačku u sagledavanju kontinuiteta i transformacija vezanih za filozofiju građenja i osnovne tokove arhitektonske misli. Vrednost i značaj ovakvog izdavačkog poduhvata su višestruki. Najveće interesovanje i značajnu potrebu za Vitruvijevim tekstom svakako uvek imaju studenti arhitekture, svih nivoa studija. Pored toga, knjiga zaslužuje pažnju naučne i stručne javnosti koja se bavi istorijom i teorijom arhitekture i urbanizma, ali i istraživača iz drugih polja kulture i umetnosti. Takođe, sa sigurnošću se može reći da Vitruvijevo delo uvek nailazi na veliko interesovanje i kod šire javnosti, kod arhitekata u praksi, kao i istinskih ljubitelja arhitekture svih profesija. Vitruvijev traktat ima univerzalnu vrednost. Iako njegovoj kompoziciji nedostaje uređenosti, a jeziku pročišćenosti, on je vanvremen i ostaje izvor inspiracije za mlade arhitekte koji mu uz pomoć svoje mašte pomažu da i dalje živi. Čak i kada često iskreno, otvoreno i samokritično govori o teškoćama koje je imao prilikom pisanja i svojim ograničenjima, ili kada skromno i nenametljivo pribegava anegdotama i zanimljivim pričama, Vitruvije nam posredno skreće pažnju na činjenicu da se danas teorija arhitekture pogrešno povezuje samo sa istorijom arhitekture i da ona realno pripada svim oblastima delovanja u arhitekturi, a prvenstveno arhitektonskom projektovanju. Ona je zapravo korisna i potrebna kao razjašnjenje kako su određeni projektantski principi primenjeni u arhitektonskoj praksi, što znači da povezuje teoretsku i praktičnu stranu struke. Vitruvije nas i danas potseća da svako arhitektonsko delo ima prostorna, vizuelna i formalna svojstva, često nezavisna od kulturno - istorijske epohe u kojoj je nastalo, a proučavanje načina na koje su arhitekti probleme njegovog nastanka rešavali u prošlosti predstavlja najznačajnije dostignuće koje istorija arhitekture može da ponudi modernoj arhitektonskoj praksi. Marko Vitruvije Polio (lat. Marcus Vitruvius Pollio, živio i radio u prvom vijeku p. n. e.), bio je rimski pisac, arhitekta i inženjer i autor slavnog rimskog arhitektonskog traktata „De architectura, libri decem“ (Deset knjiga o arhitekturi). Vrlo malo je poznato iz njegovog života, osim onoga što se može zaključiti iz njegovog pisanja u traktatu. Iako Vitruvije nigdje ne identifikuje imperatora za kojeg je radio, mnogi smatraju da je riječ o Avgustu i da je traktat pisan oko 27. godine. Pošto Vitruvije u traktatu sebe opisuje kao starog čovjeka, neki autori su zaključili da je vrlo vjerovatno da je bio aktivan u vrijeme Julija Cezara. Vitruvije takođe kaže da je radio na gradnji bazilike u Fanomu (današnji Fano). Izdanje na italijanskom iz 1521. godine koje je ilustrovao i preveo s latinskog italijanski arhitekta Cezare Cezarijano Traktat „O arhitekturi“, bazira se na njegovom ličnom iskustvu, ali i teoriji poznatih grčkih arhitekata, npr. na Hermogenu. Raspravlja o skoro svakom aspektu arhitekture, a podijeljen je u deset poglavlja: planiranje grada, građevinski materijali, izgradnja hramova i upotreba grčkih redova, civilno građevinarstvo (pozorišta, banje), privatne građevine, dekoracija poda i zidova, hidraulika i civilne i vojne mašine. Prevodi Vitruvijevog dela na srpski jezik Vitruvijevo delo Deset knjiga o arhitekturi prvi put je prevedeno na srpski 1951. Prevodilac je bio Matija Lopac, a izdavač „Svjetlost“ iz Sarajeva. Isti izdavač je objavio delo i 1990. godine. Beogradski izdavač „Građevinska knjiga“ objavio je, u prevodu Renate Jadrešin-Milić, tri izdanja: 2000, 2003, i 2006., a beogradski Zavod za izdavanje udžbenika, u prevodu Zoje Bojić, svoje izdanje 2009. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Alfred Zidan - Prirucnik za popravku tvornickih radioprijemnika Alfred Zehden (* 15. studenog 1876. u Stettinu, † 29. studenog 1948. u Berlinu ) je bio njemački inženjer i izumitelj. Zehden se može smatrati izumiteljem maglev vlaka sa svojim dokumentom Električni transportni sustav koji koristi pokretni terenski motor, koji je patentirao Carski ured za patente 24. svibnja 1902. Alfred Zehden rođen je u Stettinu kao sin židovskog trgovca Maxa Zehdena i njegove supruge Regine, rođene Badt. Obitelj se kasnije preselila u Berlin-Charlottenburg. Nakon što je Alfred maturirao na Marienstiftsgymnasium u Stettinu, studirao je elektrotehniku ​​i opće strojarstvo na tehničkim sveučilištima u Hannoveru i Charlottenburgu. Nakon završetka studija, Zehden je radio kao inženjer sedam godina prije nego što je u listopadu 1907. upisao daljnji studij na Sveučilištu u Rostocku.[2] Ovaj dodatni tečaj završio je 25. svibnja 1908. polaganjem doktorskog ispita pred filozofskim fakultetom Sveučilišta u Rostocku. Zehden je izumitelj od ranih 1900-ih i prijavio se za brojne patente. Zbog njegovog patenta broj 140958 u Carskom uredu za patente od 24. svibnja 1902. `Električni transportni sustav koji koristi motor s pokretnim poljem`, može se opisati kao izumitelj magnetskog vlaka. Drugi Zehdenovi izumi su, na primjer, `Električna rasvjeta, grijanje ili ventilacija u vlakovima` (1900.) ili `Električni protuprovalni alarm` (1913.)...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Komunikacioni satelit ili telekomunikacioni satelit je veštački Zemljin satelit namenjeni prvenstveno prenosu informacija (telekomunikacija). Savremeni telekomunikacioni sateliti su po pravilu aktivni, to jest primaju analogne ili digitalne signale s bazne postaje na Zemlji, pojačavaju ih i odašilju prema određenom području na Zemlji. Omogućuju više od 100 frekvencijskih kanala s predajnom snagom većom od 100 W. Energiju dobijaju iz sunčanih baterija, a projektovani su za vek trajanja od 15 godina. Sateliti u geostacionarnoj orbiti GEO (akronim od eng. Geostationary Earth Orbit) na visini 35 780 kilometara iznad ekvatora i s vremenom ophoda 24 sata vrte se (rotiraju) istom brzinom kao i Zemlja pa se, gledajući sa Zemlje, nalaze uvek na istom mestu. Jedan satelit može da pokrije 2/5 površine Zemlje, te se sa tri satelita može pokriti gotovo cela zemaljska kugla. Sateliti u niskoj Zemljinoj orbiti LEO (akronim od engl. Low Earth Orbit) na visinama do 1 500 km i s vremenom ophoda do nekoliko sati pokrivaju samo mali deo Zemljine površine. Kako bi se osiguralo da na bilo kojem delu Zemlje u svakom trenutku postoji barem jedan vidljivi satelit, potrebno je 50-ak veštačkih satelita za pokrivanje cele Zemlje. Sateliti u eliptičnim Munja-orbitama (nazvanim prema porodici sovjetskih komunikacionih satelita) s periodom obilaska Zemlje od 12 sati te apogejom iznad severne hemisfere, iznad koje provode veći deo trajanja svog orbitiranja, prikladni su za pokrivanje severnih područja, na primer Rusije. Niskoorbitalni sateliti imaju najkraći prenosni put signala pa su kašnjenja i gušenja signala manja nego kod satelita u geostacionarnoj orbiti. Sateliti fiksnih službi održavaju vezu između velikih primopredajnih antenskih sistema postavljenih na Zemlji (zemaljske postaje), a koriste se na primer za prenos podataka unutar fiksne telefonske mreže pri prekomorskim komunikacijama, u čemu preuzimaju ulogu podmorskog optičkog kabla. Sateliti mobilne telefonije isprva su se primenjivali samo za posredovanje u komunikaciji s brodovima i vazduhoplovima, a u novije doba razvijaju se i komercijalne mreže satelitske telefonije. Takve mreže omogućuju korisniku da uz pomoć minijaturne zemaljske postaje ostvari vezu direktno sa satelitom, što je posebno korisno u udaljenim područjima koja nisu pokrivena signalom konvencionalne mobilne telefonije. Današnje mreže zasnovane su na geostacionarnim satelitima (sateliti Inmarsat ili Thuraya), ili na niskoorbitalnim satelitima (Iridium ili Globalstar), koji pokrivaju celu Zemljinu površinu, a omogućuju uspostavu veze uređajem posve nalik običnom mobilnom telefonu. Delove radiospektra te lokacije za satelite u geostacionarnim orbitama pojedinim korisnicima dodeljuje Svetska administrativna radiokonferencija. Za fiksne satelitske službe koriste se frekvencijski pojasevi S (od 1,55 do 5,20 GHz), X (od 5,20 do 10,90 GHz), K (od 10,90 do 36,00 GHz) i Q (od 36,00 do 46,00 GHz), koji se dele na potpojaseve i kanale. Prvi aktivni telekomunikacioni satelit bio je Telstar. Istorija Koncept geostationarnih komunikacijskih satelita prvi je predložio Artur Klark, zajedno sa Vahidom K. Sanadijem nadovezujući se na rad Konstantina Ciolkovskog. U oktobru 1945 Klark je objavio članak sa naslovom „Vanzemaljski releji” u britanskom magazinu Bežični svet. U tom članku je opisao principe koji stoje iza implementacije veštačkih satelita u geostacionarnim orbitama u svrhu prenosa radio signala. Stoga se, Arthr Klark često navodi kao izumitelj komunikacionih satelita i termin Klarkov pojas se koristi kao opis orbite. Decinijama kasnije projekat pod imenom Komunikacioni Mesečev relej je bio telekomunikacioni projekat koji je sprovela mornaca Sjedinjenih Država. Njegov cilj je bio da se razvije sigurna i pouzdana metoda bežične komunikacije korišćenjem Meseca kao pasivnog reflektora i prirodnog komunikacijskog satelita. Prvi veštački Zemljin satelit bio je Sputnik 1, koji je orbitu postavio Sovjetski Savez dana 4. oktobra 1957. On je bio opremljen sa radio-transmiterom koji je radio na dve frekvencije: 20.005 i 40.002 MHz. Sputnik 1 je lansiran kao jedan od glavnih koraka u istraživanju svemira i razvoja raketa.[9][10] Međutim, on nije bio postavljen u orbitu s ciljem slanja podataka sa sa jedne tačke na Zemlji na drugu. Prvi satelit za prosleđivanje komunikacije bio je Pionir 1, koji je trebao da bude lunarna sonda. Iako je svemirska letelica uspela da pređe samo na pola puta do Meseca, letela je dovoljno visoko da se isproba dokaz koncepta relejne telemetrije širom sveta, prvo od Kejp Kanaverala do Mančestera, Engleska; zatim od Havaja do Kejp Kanaverala; i konačno oko sveta od Havaja do Mančestera. Prvi namenski izgrađeni satelit za relejne komunikacije bio Projekat SCORE agencije NASA iz 1958. godine, koji je koristio magnetofon za čuvanje i prosleđivanje glasovnih poruka. On je poslužio za slanje božićne čestitke svetu od predsednika SAD-a Dvajta Ajzenhauera. Kurijer 1B, koji je izradila kompanija Filko, lansiran je 1960, i bio je prvi aktivni repetitorski satelit na svetu.

Stanje kao na fotografijma, zacepljen na nekoliko mesta Redje u ponudi! 49cm x 69cm Maija pronalazi melodiju film je koji je režirao Matti Kassila, a završen je 1950. Film je dramska komedija u kojoj se susreće siroče Sörnäinen, koje je odraslo u radničkim prostorijama i odrastalo u kući kulture. Romantiku zasjenjuje otkriće Maijeve prošlosti. Film je Kassilina treća režija, nakon čega je napravio proboj kriminalnom komedijom Radio se probio. Skladatelj Ahti Sonninen nagrađen je prvom glazbom Jussi. Autorski tim scenarija Matti Kassila i producent Toivo Särkkä navedeni su u podacima filma pod pseudonimom Toivo Mattila. Scenarij se temelji na priči o židovskom paru koji se iz Austrije preselio u Stockholm Leena Häkinen … Maija Lehtinen Martti Katajisto … Sellisti-sävelt. Erkki Orasto Rakel Laakso … Elna Orasto Arvo Lehesmaa … konserttimestari Evald Orasto Eine Laine … Ester, Evaldin sisar, ent. oopperalaulajatar Thure Bahne … kapellimestari Reino Rautala Kaarlo Halttunen … isoisä Tyyne Haarla … Lempi, kotiapulainen Uljas Kandolin … Oolannin Åke Rauha Rentola … Inkeri, tarjoilija Sirkka-Liisa Oksanen … Kyllikki Orasto Kyllikki Väre … Parfyymi-Anna Jalmari Rinne … tuomari Arvi Tamminen Matti Aulos … tohtori Lauri Jääskeläinen Kauko Käyhkö … insinööri Veikko Pertama Matti Lehtelä … ylikonstaapeli Irja Kuusla … matkustajakodin rouva Anna Lindholm Veikko Uusimäki … 1. konstaapeli Mauri Jaakkola … konservatorion vahtimestari Uolevi Lönnberg … asemamies Pentti Irjala … humalainen kapakassa Juhani Kumpulainen … mies konsertissa Mirjam Himberg … nainen konsertissa Seppo Wallin … Keijo Esteri Kasurinen Gösta Holmström Leo Jokela Veikko Sorsakivi Rauha Puntti Osmo Saarnio Martti Romppanen Otto Noro Originalan filmski plakat Morava Film

Inventions, Researches and Writings of Nikola Tesla book compiled and edited by Thomas Commerford Martin Barnes & Noble Inc, 2018 tvrd, kožni povez 512 strana latinica ilustrovana format 24.2 x 3.8 x 16.9 cm NOVA knjiga!!! Slike i youtube snimak koje sam postavio su preuzete sa interneta. Znaci slike prikazuju knjigu koji cete dobiti, ali ce vam stici u celofanu, potpuno nekoriscena! Luksuzno kolekcionarsko izdanje u kožnom povezu, zlatotisk... ENGLESKO izdanje na ENGLESKOM jeziku!!! The Inventions, Researches and Writings of Nikola Tesla is the definitive record of the pioneering work of one of the modern world`s most groundbreaking inventors. During the early twentieth century, Tesla blazed the trail that electrical technology followed for decades afterward. Although he pioneered inventions like alternating current (AC), radio, wireless transmission, and X-rays, and worked with innovators like George Westinghouse and Thomas Edison, the once-celebrated Tesla was later largely forgotten by history. This beautiful leatherbound edition brings together many of the findings and theories that made this genius famous (and to some, infamous), showing not only the scope of Nikola Tesla`s theories and inventions, but allowing contemporary readers to experience the visionary range of his thinking. In addition to its many detailed reproductions of Tesla`s patents and inventions, this highly collectible book includes dozens of thought-provoking lectures and articles. The Inventions, Researches and Writings of Nikola Tesla affords a rare glimpse of a true genius at work.

Stanje kao na fotografijma 49cm x 69cm Strange Bedfellows američki je komični film iz 1965. godine koji je režirao Melvin Frank, a u glavnim ulogama su Rock Hudson, Gina Lollobrigida, Gig Young i Terry-Thomas. [1] Izdao ga je Universal Studios. Directed by Melvin Frank Screenplay by Melvin Frank Michael Pertwee Story by Norman Panama Melvin Frank Produced by Melvin Frank Hal C. Kern Norman Panama Starring Rock Hudson Gina Lollobrigida Gig Young Edward Judd Terry-Thomas Arthur Haynes Cinematography Leo Tover Edited by Gene Milford Music by Leigh Harline Production companies Fernwood Productions Panama Productions Distributed by Universal Pictures Release date February 10, 1965 Running time 99 minutes Country United States Language English Rock Hudson as Carter Harrison Gina Lollobrigida as Toni Vincente Gig Young as Richard Bramwell Edward Judd as Harry Jones Terry-Thomas as Assistant Mortician Arthur Haynes as Carter`s Taxi Driver Howard St. John as J. L. Stevens Nancy Kulp as Aggressive Woman David King as Toni`s Taxi Driver Peggy Rea as Mavis Masters Joseph Sirola as Petracini Lucy Landau as Jolly Woman Bernard Fox as Policeman James McCallion as Old Man Edith Atwater as Mrs. Stevens Hedley Mattingly as Bagshot John Orchard as Radio Dispatcher Henry Corden as Sheik`s Interpreter (uncredited) Maurice Dallimore as Gentleman in Rain (uncredited) Noel Drayton as Cab Driver (uncredited) Jack Good as Binky Waring (uncredited) Simon Scott as Jim Slade, Divorce Lawyer (uncredited) Originalan filmski plakat Morava Film

stari print na papiru 56 x 83 cm urolan 1913. – Rodjen u Osijeku. Sin Sebastijana Lehnera. Od rane mladosti zainteresovan za slikarstvo (u dvanaestoj godini naslikao je pejsaz na platnu). Sredwu strucnu skolu zavrsio u Osijeku (bavio se dekorativnim panoima i kao firmopisac). Svirao je violinu. 1931. – Dolazi u Beograd i od tada, bez prekida se bavi slikarstvom i primenjenom grafikom. Povremeno i vaja. Radi za mnoge izdavacke kuce, „filmske kuce“, stamparije… 1931-1950. – Odlazi na specijalan tecaj kod slikara Mladena Josica i na povremene konsultacije sa slikarom Jovanom Bjelicem. Pohadja Akademiju Primenjenih Umetnosti, studiozno crtanje akta i portreta pod nadzorom profesora Jefte Perica, Antona Hutera, i Mate Zlamalika. Radi na plakatima, plaketama, memorandumima, zastitnim znakovima, korice za knjigu, marke… Povodom izlozbe plakata u Muzeju Primenjenih Umetnosti, kustos muzeja J. Jeftic naglasio je u katalogu da se istice svojim kvalitetom Lehner Alfred i ostali umetnici sezdesetih godina. Postaje clan Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, a kasnije kada se oformio ULUPUS, postaje i clan Saveza umetnika primenjenih umetnosti Jugoslavije (od osnivanja). Radi za „Oblik“, a kasnije u Zavodu za primenjenu umetnost. U tom periodu i kao sluzbenik u „Obliku“ dobija vise uzastopnih nagrada na konkursima: za PTT jubilarne postanske marke (jubilarne postanske marke Narodnog ustanka 1941-1951.), 10 idejnih resenja za rudarske znacke (Bor), Bilten JNA, jubilarna znacka CK,plakat za stafetu, kongres farmaceuta, prva nagrada za korice za casopis Ministarstva zeleznice. Brojna idejna resenja za filmske plakate Jugoslavija film Beograd, Makedonija film Skoplje i Kinema Sarajevo. Prva nagrada za korice za casopis Ministarstva zeleznice. 1956-1958. – Radi na bilbordima (dekorativnim panoima) za Filmski festival u Puli. Radio je niz godina na opremi knjiga (desetak godina).Radio je niz godina na opremi knjiga (desetak godina) za „Zavod za izdavanje udbenika“ i drugih izdavackih kuca. Za preduzece Eksport Import „Seme“ niz idejnih resewa za ambalazu. Za preduzece „Takovo“, Gornji Milanovac radi na ambala`i, „Kulpin“ – Novi Sad, „Vitaminka“ Banja Luka... 1964. – Republicki sekretarijat za obrazovanje i kulturu priznaje mu svojstvo umetnika od 1931. Grupne izlozbe – Izlagao na svim izlozbama Zavoda za primenjenu umetnost i tom prilikom dobijao i prve nagrade. Kao clan udruzenja ULUPUS-a ucestvovao na mnogim zajednickim manifestacijama. 1968-1972. – Ucestvuje na svim izlozbama u okviru opstine Palilula: Narodni Univerzitet Bra}a Stamenkovi}, Likovni susret Palilule (sedamdesete), Patent centra, Galerija u Protokolu Beograd, Hala sportova Novi Beograd, Novi Sad 72, Dom kulture „Kamen Mali“ Cavtat, Dom Sindikata 72, Nr. Univerzitet Braca Stamenkovic, Likovni susret 72, Pula, likovna grupa 72, „Tasmajdan“, likovna galerija Narodnog univerziteta Veselin Masle{a 72, Sportski centar Beograd 73. 1973. – Likovna galerija kulturnog centra Beograda. Likovni susret br. 6 hala „Pionir“, ucestvuju najpoznatiji nasi slikari: Milovan Krstic, Bozidar Kovacevic, Sasa Nikolic, Dragan Rogic, Sip, Ratomir Pesic, Mihajlo Pisanjuk , Ljubica Sokic, Mica Popovic, Pedja Milosavqevic, Ivan Tabakovic, Stojan Celic, Marko Celebonovic, Zoran Petrovic, Milan Konjovic, Desa Kerecki, Branko Om~ikus, Mirjana Lehner Dragi} i dr. 1974. – Niz godina izlagao u galeriji „Kosancicev Venac“. Likovna galerija Kulturnog centra Beograda i Muzej grada Beograda 3 – 15.oktobar. „Beograd – inspiracija umetnika“ 30 godina od oslobodjenja (otkupna nagrada). Exposition 66e. Salon D Hiver u Parizu (osnovan 1897. od Udruzenja francuskih profesionalnih slikara,vajara i graficara). Bio jedini izlagac iz Jugoslavije. 1978, 1979, 1980. Otvoreni Oktobarski Salon u galeriji „Pinki“. Samostalne izlozbe – 1970, 1971, 1972. Galerija „Kamen Mali“ – Cavtat, izlagao je uqa (mrtve prirode, pejsaze, portrete). Slike Alfreda Lehnera nalaze se u mnogim privatnim kolekcijama sirom Evrope: Francuske, Nemacka,Austrija… Studijska putovanja Francuska, Italija, Nemacka obogatili su jos vise njegovo znanje iz likovne i primenjene umetnosti. Bavio se likovnim i pedagoskim radom. 1986. – Posle duge i teske bolesti umro u Beogradu.

stari print na papiru 56 x 83 cm urolan 1913. – Rodjen u Osijeku. Sin Sebastijana Lehnera. Od rane mladosti zainteresovan za slikarstvo (u dvanaestoj godini naslikao je pejsaz na platnu). Sredwu strucnu skolu zavrsio u Osijeku (bavio se dekorativnim panoima i kao firmopisac). Svirao je violinu. 1931. – Dolazi u Beograd i od tada, bez prekida se bavi slikarstvom i primenjenom grafikom. Povremeno i vaja. Radi za mnoge izdavacke kuce, „filmske kuce“, stamparije… 1931-1950. – Odlazi na specijalan tecaj kod slikara Mladena Josica i na povremene konsultacije sa slikarom Jovanom Bjelicem. Pohadja Akademiju Primenjenih Umetnosti, studiozno crtanje akta i portreta pod nadzorom profesora Jefte Perica, Antona Hutera, i Mate Zlamalika. Radi na plakatima, plaketama, memorandumima, zastitnim znakovima, korice za knjigu, marke… Povodom izlozbe plakata u Muzeju Primenjenih Umetnosti, kustos muzeja J. Jeftic naglasio je u katalogu da se istice svojim kvalitetom Lehner Alfred i ostali umetnici sezdesetih godina. Postaje clan Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, a kasnije kada se oformio ULUPUS, postaje i clan Saveza umetnika primenjenih umetnosti Jugoslavije (od osnivanja). Radi za „Oblik“, a kasnije u Zavodu za primenjenu umetnost. U tom periodu i kao sluzbenik u „Obliku“ dobija vise uzastopnih nagrada na konkursima: za PTT jubilarne postanske marke (jubilarne postanske marke Narodnog ustanka 1941-1951.), 10 idejnih resenja za rudarske znacke (Bor), Bilten JNA, jubilarna znacka CK,plakat za stafetu, kongres farmaceuta, prva nagrada za korice za casopis Ministarstva zeleznice. Brojna idejna resenja za filmske plakate Jugoslavija film Beograd, Makedonija film Skoplje i Kinema Sarajevo. Prva nagrada za korice za casopis Ministarstva zeleznice. 1956-1958. – Radi na bilbordima (dekorativnim panoima) za Filmski festival u Puli. Radio je niz godina na opremi knjiga (desetak godina).Radio je niz godina na opremi knjiga (desetak godina) za „Zavod za izdavanje udbenika“ i drugih izdavackih kuca. Za preduzece Eksport Import „Seme“ niz idejnih resewa za ambalazu. Za preduzece „Takovo“, Gornji Milanovac radi na ambala`i, „Kulpin“ – Novi Sad, „Vitaminka“ Banja Luka... 1964. – Republicki sekretarijat za obrazovanje i kulturu priznaje mu svojstvo umetnika od 1931. Grupne izlozbe – Izlagao na svim izlozbama Zavoda za primenjenu umetnost i tom prilikom dobijao i prve nagrade. Kao clan udruzenja ULUPUS-a ucestvovao na mnogim zajednickim manifestacijama. 1968-1972. – Ucestvuje na svim izlozbama u okviru opstine Palilula: Narodni Univerzitet Bra}a Stamenkovi}, Likovni susret Palilule (sedamdesete), Patent centra, Galerija u Protokolu Beograd, Hala sportova Novi Beograd, Novi Sad 72, Dom kulture „Kamen Mali“ Cavtat, Dom Sindikata 72, Nr. Univerzitet Braca Stamenkovic, Likovni susret 72, Pula, likovna grupa 72, „Tasmajdan“, likovna galerija Narodnog univerziteta Veselin Masle{a 72, Sportski centar Beograd 73. 1973. – Likovna galerija kulturnog centra Beograda. Likovni susret br. 6 hala „Pionir“, ucestvuju najpoznatiji nasi slikari: Milovan Krstic, Bozidar Kovacevic, Sasa Nikolic, Dragan Rogic, Sip, Ratomir Pesic, Mihajlo Pisanjuk , Ljubica Sokic, Mica Popovic, Pedja Milosavqevic, Ivan Tabakovic, Stojan Celic, Marko Celebonovic, Zoran Petrovic, Milan Konjovic, Desa Kerecki, Branko Om~ikus, Mirjana Lehner Dragi} i dr. 1974. – Niz godina izlagao u galeriji „Kosancicev Venac“. Likovna galerija Kulturnog centra Beograda i Muzej grada Beograda 3 – 15.oktobar. „Beograd – inspiracija umetnika“ 30 godina od oslobodjenja (otkupna nagrada). Exposition 66e. Salon D Hiver u Parizu (osnovan 1897. od Udruzenja francuskih profesionalnih slikara,vajara i graficara). Bio jedini izlagac iz Jugoslavije. 1978, 1979, 1980. Otvoreni Oktobarski Salon u galeriji „Pinki“. Samostalne izlozbe – 1970, 1971, 1972. Galerija „Kamen Mali“ – Cavtat, izlagao je uqa (mrtve prirode, pejsaze, portrete). Slike Alfreda Lehnera nalaze se u mnogim privatnim kolekcijama sirom Evrope: Francuske, Nemacka,Austrija… Studijska putovanja Francuska, Italija, Nemacka obogatili su jos vise njegovo znanje iz likovne i primenjene umetnosti. Bavio se likovnim i pedagoskim radom. 1986. – Posle duge i teske bolesti umro u Beogradu.

U našoj zemlji, energetska elektronika ili njena uža oblast energetski pretvarači, izučava se na svim elektrotehničkim fakultetima, višim školama, a u poslednje vreme i srednjim elektrotehničkim školama. Međutim, naša literatura nije adekvatno pratila ovu oblast. Ova knjiga je nastala kao pokušaj da se ne preskoči čitava tehnološka generacija tiristorskih pretvarača i da na našem jeziku ostane pisani trag o njima. Pri pisanju knjige namera je bila da se obuhvate sva najvažnija pitanja iz ove oblasti. Iako nije praćen fakultetski program predmeta energetske elektronike, pored inženjera, ona može korisno da posluži studentima koji izučavaju ovu materiju, ali i svima ostalima koji se praktično bave tiristorskim pretvaračima. Obim knjige je oko 300 stranica sa skoro 350 slika, crteža, dijagrama, tabela, nebrojeno mnogo matematičkih formula itd. Pretvarači sa tranzistorima kao prekidačkim elementima, detaljno su opisani u knjizi `Tranzistorski pretvarači`. Izlaskom i `Tiristorskih pretvarača` zaokružuje se oblast pretvarača energetske elektronike. U tom smislu ove dve knjige treba posmatrati kao celinu. Knjiga se sastoji od 10 poglavlja Kratak sadržaj 1. Poluprovodničke komponente: U ovom poglavlju su opisane osnovne karakteristike; dioda, tiristora, GTO, dijaka i trijaka. Ovde su prikazani i osnovni elementi njihove zaštite. 2. Osnovna kola sa diodama i tiristorima: Ovo poglavlje analizira ponašanje pojedinih elementarnih kola napajanih preko dioda i tiristora. Njegova uloga je da olakša praćenje materije izložene u narednim poglavljima. 3. Fazno upravljani pretvarači: Ovo je udarno poglavlje, i u njemu se na oko 100 stranica detaljno obrađuju osnovni principi i pojave pri ispravljanju AC napona. Zatim su detaljno razmatrani diodni i tiristorski ispravljači i invertori, zajednički nazvani fazno kontrolisani pretvarači. Na kraju je ukratko prikazan i rad četvoro kvadrantnih pretvarača ove vrste. 4. Harmonici, naponi, struje i snage ispravljača: Ovo poglavlje se bavi harmonicima u naponima i strujama ispravljača i invertora i njihovim posledicama. 5. Prisilna komutacija tiristora i čoperi: U ovom poglavlju se obrađuju načini prisilne komutacije tiristora i primena na pretvaračima tipa DC/DC (čoperima). 6. Pretvarači naizmeničnog napona: U ovom poglavlju se analiziraju pretvarači tipa AC/AC sa faznim upravljanjem. To su u prvom redu pretvarači sa antiparalelnim tiristorima i trijacima. 7. Autonomni invertori: Ovde se obrađuju autonomni invertori, različitih konfiguracija, naponskog i strujnog tipa. 8. Kola za upravljanje: U ovom poglavlju se analiziraju osnovni principi upravljačkih kola fazno kontrolisanih pretvarača. Takođe je objašnjena i primena nekih integrisana kola za ovu namenu. 9. Automatska regulacija pretvaračima: U ovom delu se obrađene su najvažnija pitanja automatske regulacije sa posebnim naglaskom na regulaciju tiristorskim pretvaračima. Detaljno je prikazan frekventni metod analize kao i osnovni principi optimitanja sistema regulacije. 10. Primeri primene: U ovom (poslednjem) poglavlju, je kroz nekoliko primera, prikazana konkretna primena tiristorskih pretvarača. RADOJLE RADETIĆ je diplomirao elektrotehniku 1981. godine na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Magistrirao na ETF u Beogradu, iz oblasti energetske elektronike. Doktorsku disertaciju odbranio na FTN u Novom Sadu iz oblasti električnih merenja. Naučno zvanje - Naučni saradnik. Od 1981. do 1987. radio kao asistent na katedri za energetske pretvarače i primenu, na elektro-odseku FTN-a u Novom Sadu, grupa predmeta iz oblasti električnih mašina i regulacije. Od 1987. do 1999. god. radio u Inovacionom centru Instituta za bakar u Boru, na razvoju uređaja iz oblasti; energetske elektronike, elektrotermije, elektrohemije i električnih merenja. Od 1999. zaposlen u Elektromreži Srbije, pogon u Boru. Za svoj rad dobio značajna društvena priznanja kao što su; Zlatna medalja Društva pronalazača grada Bora, Oktobarska nagrada grada Bora, itd. Autor velikog broja uređaja iz pomenutih oblasti. Objavio preko 50 naučnih i stručnih radova iz oblasti energetske elektronike i električnih merenja, kao i velikog broja članaka za popularizaciju nauke i tehnike.

BUKVALNO KAO NOVA 24 časa arhitekture Milan Rakočević Format: 24 x 23 cm Broj strana: 232 Povez: Broš Izdavač: Orion Art Godina izdanja: 2017. Oblast: Arhitektura U uvodnom delu autor govori o razvoju arhitekture od antičke Grčke pa do današnjih dana, da bi potom prešao na detaljno objašnjenje svih elemenata arhitekture kao što su broj, mera, proporcija, materijalizacija itd. Knjiga je bogata ilustracijama poznatih građevina, a kao dodatak autor je stavio i slike skica da bi vam pokazao na koji način je projekat određenih građevina osmišljen. O autoru Prof. dr Milan P. Rakočević, arhitekta. Studirao arhitekturu u Beogradu i Parizu. Doktorirao na Arhitektonskom Fakultetu u Beogradu. Bio je Dekan Arhitektonskog Fakultetau Beogradu. Boravio i radio u Francuskoj, Švajcarskoj, Alžiru, Panami i Australiji. Projektovao i izveo više desetina objekata u zemlji i u svetu. Nosilac prestižnih nagrada i vrednih priznanja. Autor više knjiga i mnogobrojnih stručnih radova o arhitekturi. Sadržaj knjige PREDGOVOR 1. poglavlje - UVOD 1.1. Uvod u arhitekturu 1.2. Prošlost arhitekture 2. poglavlje – ELEMENTI ARHITEKTURE 2.1. Uvod u elemente 2.2. Stub, greda, zid 2.3. Ploča, krov, temelj, stepenište 2.4. Ulazi, vrata, prozori 2.5. Svetlost i senke u arhitekturi 3. poglavlje – MERE I PROPORCIJE 3.1. O merama i brojevima 3.2. O proporcijama i Zlatnom preseku 3.3. Modularna koordinacija u projektovanju 4. poglavlje – ARHITEKTONSKA ANALIZA 4.1. Dimenzionalna analiza 4.2. Funkcionalna analiza 4.3. Definisanje potrebne površine 4.4. Tipične jedinice 4.5. Arhitektonski sklop 4.6. Funkcionalne zone 5. poglavlje – PROJEKTOVANJE 5.1. Uvod u projekat 5.2. Priprema za projektovanje 5.3. Arhitektonski projekat POST SCRIPTUM LITERATURA

Citat iz uvoda: Knjiga ing. Romana Galića »Komunikacije satelitima« predstavlja čitaocima vredan je doprinos stručnoj literaturi iz modernog područja satelitske tehnike. Knjiga je rezultat dugotrajnih istraživanja pisca u skladu s dinamikom fenomena što ih je donela tehnološka revolucija poslednjih godina. Satelitska tehnika koliko neminovno toliko i uspešno nastupa u svetu tehničke primene elektrokomunikacija u dinamičkom kontinuitetu koji iz dana u dan daje nove rezultate i otvara nove mogućnosti. U delu su obuhvaćena osnovna područja problematike elektroničke elektrokomunikacije i sistematska rešenja. Delo je zaokružena celina, kakva je danas retka u stručnoj literaturi te je ujedno i prilog istraživanju u širem smislu. Posebna vrednost dela je u tome što se pojavljuje u vreme kada se i kod nas razmatraju pripremni radovi na osnovu kojih bi se naša zemlja uključila u svetsku razmenu informacija posredstvom satelita. Komunikacioni satelit ili telekomunikacioni satelit je veštački Zemljin satelit namenjeni prvenstveno prenosu informacija (telekomunikacija). Savremeni telekomunikacioni sateliti su po pravilu aktivni, to jest primaju analogne ili digitalne signale s bazne postaje na Zemlji, pojačavaju ih i odašilju prema određenom području na Zemlji. Omogućuju više od 100 frekvencijskih kanala s predajnom snagom većom od 100 W. Energiju dobijaju iz sunčanih baterija, a projektovani su za vek trajanja od 15 godina. Sateliti u geostacionarnoj orbiti GEO (akronim od eng. Geostationary Earth Orbit) na visini 35 780 kilometara iznad ekvatora i s vremenom ophoda 24 sata vrte se (rotiraju) istom brzinom kao i Zemlja pa se, gledajući sa Zemlje, nalaze uvek na istom mestu. Jedan satelit može da pokrije 2/5 površine Zemlje, te se sa tri satelita može pokriti gotovo cela zemaljska kugla. Sateliti u niskoj Zemljinoj orbiti LEO (akronim od engl. Low Earth Orbit) na visinama do 1 500 km i s vremenom ophoda do nekoliko sati pokrivaju samo mali deo Zemljine površine. Kako bi se osiguralo da na bilo kojem delu Zemlje u svakom trenutku postoji barem jedan vidljivi satelit, potrebno je 50-ak veštačkih satelita za pokrivanje cele Zemlje. Sateliti u eliptičnim Munja-orbitama (nazvanim prema porodici sovjetskih komunikacionih satelita) s periodom obilaska Zemlje od 12 sati te apogejom iznad severne hemisfere, iznad koje provode veći deo trajanja svog orbitiranja, prikladni su za pokrivanje severnih područja, na primer Rusije. Niskoorbitalni sateliti imaju najkraći prenosni put signala pa su kašnjenja i gušenja signala manja nego kod satelita u geostacionarnoj orbiti. Sateliti fiksnih službi održavaju vezu između velikih primopredajnih antenskih sistema postavljenih na Zemlji (zemaljske postaje), a koriste se na primer za prenos podataka unutar fiksne telefonske mreže pri prekomorskim komunikacijama, u čemu preuzimaju ulogu podmorskog optičkog kabla. Sateliti mobilne telefonije isprva su se primenjivali samo za posredovanje u komunikaciji s brodovima i vazduhoplovima, a u novije doba razvijaju se i komercijalne mreže satelitske telefonije. Takve mreže omogućuju korisniku da uz pomoć minijaturne zemaljske postaje ostvari vezu direktno sa satelitom, što je posebno korisno u udaljenim područjima koja nisu pokrivena signalom konvencionalne mobilne telefonije. Današnje mreže zasnovane su na geostacionarnim satelitima (sateliti Inmarsat ili Thuraya), ili na niskoorbitalnim satelitima (Iridium ili Globalstar), koji pokrivaju celu Zemljinu površinu, a omogućuju uspostavu veze uređajem posve nalik običnom mobilnom telefonu. Delove radiospektra te lokacije za satelite u geostacionarnim orbitama pojedinim korisnicima dodeljuje Svetska administrativna radiokonferencija. Za fiksne satelitske službe koriste se frekvencijski pojasevi S (od 1,55 do 5,20 GHz), X (od 5,20 do 10,90 GHz), K (od 10,90 do 36,00 GHz) i Q (od 36,00 do 46,00 GHz), koji se dele na potpojaseve i kanale. Prvi aktivni telekomunikacioni satelit bio je Telstar. Istorija Koncept geostationarnih komunikacijskih satelita prvi je predložio Artur Klark, zajedno sa Vahidom K. Sanadijem nadovezujući se na rad Konstantina Ciolkovskog. U oktobru 1945 Klark je objavio članak sa naslovom „Vanzemaljski releji” u britanskom magazinu Bežični svet. U tom članku je opisao principe koji stoje iza implementacije veštačkih satelita u geostacionarnim orbitama u svrhu prenosa radio signala. Stoga se, Arthr Klark često navodi kao izumitelj komunikacionih satelita i termin Klarkov pojas se koristi kao opis orbite. Decinijama kasnije projekat pod imenom Komunikacioni Mesečev relej je bio telekomunikacioni projekat koji je sprovela mornaca Sjedinjenih Država. Njegov cilj je bio da se razvije sigurna i pouzdana metoda bežične komunikacije korišćenjem Meseca kao pasivnog reflektora i prirodnog komunikacijskog satelita. Prvi veštački Zemljin satelit bio je Sputnik 1, koji je orbitu postavio Sovjetski Savez dana 4. oktobra 1957. On je bio opremljen sa radio-transmiterom koji je radio na dve frekvencije: 20.005 i 40.002 MHz. Sputnik 1 je lansiran kao jedan od glavnih koraka u istraživanju svemira i razvoja raketa.[9][10] Međutim, on nije bio postavljen u orbitu s ciljem slanja podataka sa sa jedne tačke na Zemlji na drugu. Prvi satelit za prosleđivanje komunikacije bio je Pionir 1, koji je trebao da bude lunarna sonda. Iako je svemirska letelica uspela da pređe samo na pola puta do Meseca, letela je dovoljno visoko da se isproba dokaz koncepta relejne telemetrije širom sveta, prvo od Kejp Kanaverala do Mančestera, Engleska; zatim od Havaja do Kejp Kanaverala; i konačno oko sveta od Havaja do Mančestera. Prvi namenski izgrađeni satelit za relejne komunikacije bio Projekat SCORE agencije NASA iz 1958. godine, koji je koristio magnetofon za čuvanje i prosleđivanje glasovnih poruka. On je poslužio za slanje božićne čestitke svetu od predsednika SAD-a Dvajta Ajzenhauera. Kurijer 1B, koji je izradila kompanija Filko, lansiran je 1960, i bio je prvi aktivni repetitorski satelit na svetu. kao nova

2 x presavijen oko 70 x 50 cm Deca iz sela pod Grmečom počinju da beže iz škole zbog terora koji zavodi učitelj zvani Paprika, jer mu je nos stalno bio crven od alkohola. Prvi koji beži je Jovanče, koji kasnije postaje harambaša. Za njim, u Prokin Gaj, dolaze Lazar Mačak, majstor za popravljanje svega i svačega, Đoko Potrk, pesnik brzih nogu, i Dugonogi Stric, najviši u družini, dečak sa slamnatim šeširom u koga se zaljubila devojčica Lunja, a koju on uporno ignoriše. Prateći Strica, u družinu dolazi i Nikolica s Prikolicom, odnosno sa njegovim psom Žućom. Nikolica ostavlja Žuću noću da čuva logor, staru napuštenu vodenicu. I, na kraju, Đoko Potrk dovodi Nika Ćulibrka, čiji je otac radio u Americi i Vanjku Širokog, čiji je otac poreklom Rus. Zatim, knez Valjuška, seoski poglavar, organizuje poteru za dečacima, nakon što ih je Lijan otkrio. Dečaci su pohvatani, a logor je zatvoren. Godine 1941. rat zatiče dečake, i njihovu igru pretvara u stvarnost. Stric spasava život njegovom bratu Nikoletini Bursaću, a kada ustaše dođu u Prokin Gaj, dečaci, Lunja, đed Vuk i poljar Lijan beže u Mačkovu pećinu, koju je Lazar Mačak još davno otkrio, a koja se nalazi ispod vodenice. Lunja kroz drugi izlaz, odlazi do partizanskog odreda i dovodi ih u pećinu. Partizani, predvođeni Nikoletinom, izlaze iz vodenice i napadaju ustaše. Nakon što su pobedili ustaše, partizani odlikuju dečake, koji zahtevaju da pođu sa njima. Na kraju, samo Lunja ostaje u Gaju i gleda kako dečaci odlaze sa partizanima, sa sve Lijanom. Uloge: Miodrag Petrović Čkalja, Pavle Jovanović, Pavle Polaček, Dragutin Dobričanin, Ljubiša Samardžić, Mihajlo Bata Paskaljević... Režija: Soja Jovanović

Namera ove knjige je ponuditi razumevanja, ideje i rešenja iz perspektive tehničara za radnim stolom i hobi elektroničara. Ovo je opisni tekst sa mnoštvom tabela korisnih podataka, servisnih saveta i dopunskih napomena ne baš dobro poznatog znanja iz ove oblasti. Danas ponovo izranja nostalgično zanimanje za ploče od vinila i odgovarajuću muzičke sprave. Imajući ovo na umu postoji paralelno tržište za remont ovih sprava. Ključno poglavlje je na opštoj dijagnozi i ispitivanju, a sadrži objašnjenja otpornosti, kondenzatora i induktivnosti. Ove električne osobine su redovno na umu svakog servisera, tako da je to razumevanje glavni cilj knjige. Sledeće poglavlje je o tehnikama uštede vremena koje obezbeđuju kvalitetne popravke. Preostala poglavlja razmatraju samu zabavnu elektroniku. Svako poglavlje redovno počinje razmatranjem teorije rada i običnim i ne baš jednostavnim problemima određene opreme. Svako poglavlje sadrži rezime. Kratak sadržaj Poglavlje 1 • Razmatranja o radionici Poglavlje 2 • Dobavljanje rezervnih delova: osobine komponenti i upotreba Poglavlje 3 • Prikupljanje informacija za popravku Poglavlje 4 • Početna dijagnostička ispitivana Poglavlje 5 • Prijem i tehnike popravke Poglavlje 6 • Servisiranje tjunera/ kućnog pojačala Poglavlje 7 • Kasetdek plejeri (kasetofoni) Poglavlje 8 • Popravka gramofona Poglavlje 9 • Popravka CD plejera Poglavlje 10 • Zvučnici i popravka mikrofona Prilog A • Pregled audio konektora i raspored pinova Prilog B • Dodatne informacije Prilog C • Razumevanje “rupa” i “ispupčenja” (jame i površi) PAUL HETRELEZIS. Moja strast prema elektronici je počela još ranih sedamdesetih. Posle poduhvata u elektronici kao tinejdžer, kao što je pravljenje projekata iz časopisa o elektronici, moje formalno obrazovanje u ovoj oblasti je počelo ranih osamdesetih do diplomiranja kao inženjera elektronike 2001. godine. Sve slobodno vreme je bilo dopunjeno kontinualnim radom u mojoj radionici popravljajući uređaje zabavne elektronike (TV, radio, kasetofone, CD plejere i slično).