BEKO SWM 3508 TGK Electronic. Električna instalacija, neispitana. IK - 3175 - K73-2

Periferija - sve sa slike(Ic-prijemnik, Lvds kabl) za VOX – LED 39880, 39` LED TV. Ispravna, proverena. Na upit za kupovinu posebno.

73 str brosiran povez ima nalepnicu i pecate iz biblioteke odlicno stanje

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ИЗ 1935(?), А5 ФОРМАТ, 150 СТРАНА, МЕКИ ПОВЕЗ. Дубинском анализом комплетних европских односа, који су били сазрели за разрешење једино путем рата, аутор нас уводи у предворје пакла који се сасвим сигурно очекивао, а повод за рат, могао је бити и пре 1914 а и после, тако да гледајући сарајевски атентат из тог угла он свакако није могао бити једини и прави узрок светског или Великог рата, већ сама криза постојећих расподела, што националних, то још више економских...

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ИЗ 1930 ГОДИНЕ, 34 СТРАНЕ А5 ФОРМАТА! Веома значајна историјска расправа којом аутор тврди и доказује да мошти Светог Саве нису спаљене на Врачару. Немерљиви значај оваквог тврђења да су мошти Светог Саве међу нама уколико се докаже као истинито може и мора бити спасоносно за комплетно Српство!

Милош С. Mилојевић, велики србски историк, национални борац, васпитач, агитатор и неустрашиви ратник, живи и живеће док је србског народа, КАО ЊЕГОВ НАЈВЕЋИ СИН!!! Милојевић, човек-џин, је пред нама и његово велико и неумрло дело. Најзабрањиванији аутор у светској историографији, Милојевић, и његово дело доживљавају заслужену ренесансу!!! Од забране силника и моћника, крвника и геноцидних нација, уништавања његових књига и забране штампања његових 16 томова светске историје, нападања колега, неистомишљеника, кукавица и клеветника, шпијуна и аустрофила, бугарофила и сличних до читања у свакој србској кући - то је тај исусовски, хришћански, православни, страдалнички пут Милојевића и његовог васкрслог дела!!! Прошла су немушта времена када се и један човек-џин, као што је свакако Милојевић, требао спустити у вечну кућу без речи, немушто и несрпски, нехришћански, када је једино Панта Срећковић, велики србски историчар и члан Ученог друштва, смогао куражи да у општем муку у збуњености изговори следеће опроштајне речи: `Браћо! Грехота је да се овако велики човек спусти у гроб без и једне речи опроштајне. Ја нећу много говорити. Рећи ћу само толико: СРПСКА МАЈКА НИЈЕ РОДИЛА СИНА КАО ШТО ЈЕ РОДИЛА МИЛОША МИЛОЈЕВИЋА. Слава му!`, кажем прошла су та немушта времена. Милојевић нам је дао ту златну временску инјекцију, њоме нам је улио понос, сузе, зној и крв безбројних ратника - Срба који су умирали за свој народ, за своју браћу, за србску идеју, са једном једином речју на уснама, речју која их је обасјавала и васкрсавала, речју која је њихове жртве чинила бесмртним, са речју: СРБИЈА!

Војвода Вук, болно ожалошћен ранијим губитцима на Кајмакчалану и Сивој Стени, . . мора поново да гледа смрт СВОЈИХ људи, КОЈИ су га годинама свесрдно помагали у тешкој МИСИЈИ. То је и за њега већ много. Он не жели . . да надживи СВОЈУ команду која се сваким даном све више смањује. Са презривим осмехом на, леденом лицу, он посматра напад Бугара на његов први батаљон. Повијају се танки редови четника, који се с муком одржавају против бројно јачег непријатеља. Око два часа по подне, једна Вукова чета попушта. Вук, праћен остатком најбољих јунака из одреда, напушта своје дотадашње место и кроз кишу врелог челика одлази тој чети, ставља јој се на чело и води је на јуриш. Подилазећи под саме стене на којима су начичкани Бугари, бива рањен парчетом бомбе у десну руку. Муњевитом брзином он пребацује пушку из десне у леву руку и креће даље ... Ово су речи Илије Бирчанина о саборцу и ЛЕГЕНДАРНОМ ЧЕТНИЧКОМ ВОЈВОДИ, ВОЈВОДИ ВУКУ, НАЈИЗАБРАНИЈЕМ ОД ИЗАБРАНИХ! Како је бити под командом Војводе Вука видимо на примеру Станислава Кракова, који је као седамнаестогодишњак искалио свој челични патриотизам управо код њега (види слику бр 2). Што би Сима Лукин Лазић рекао: `Јер народи бивају велики само по великим људима својим. А не умијемо ли ми цијенити заслуге заслужних људи својих, на истину, онда И НЕ ЗАСЛУЖУЈЕМО ДА ИХ ИМАМО!` А ВОЈИН ПОПОВИЋ, ВОЈВОДА ВУК, БИО ЈЕ ЈЕДАН ОД НАЈИЗАБРАНИЈИХ МЕЂУ ИЗАБРАНИМА!

EKSTRA STANJE. OMOT CIST (NEISPISAN) ZUBCI NA MESTU.

Az a vélemény, amely szerint a benne élő nosztalgia a már régóta lehetetlen, és számára használhatatlan, nagy, eposzi formák után az a madzag, amire a költő verseit fűzérnek felfűzi - ellenőrizhetetlen. Mindenesetre a ciklusokba szerveződő versírásnak az ebben a könyvben olvasható alfaja: a lírai napló egyenesen rá van szorulva a prózaírás kelléktárába tartozó eszközök használatára is. Persze nem azért, hogy elbeszéljen - bár ez sem egyértelmű -, és azért sem, mert a műfajokat összegyúrva az eposzi teljességet reméli újrateremteni az alkotójuk. Miért hát a műfajokat összegyúrva az eposzi teljességet reméli újrateremteni az alkotójuk. Miért hát a műfajok hibridizálása? Ez talán mégsem elhatározás dolga, olyankor a ló és a szamár sem tudatos kísérletezők: a majdan születő öszvéreket mégis igába vonják majd valakik, használati értékük van tehát - de nem szüleik határozzák meg az árukat. El sem kerülhetem annak a látszatát, hogy könyvem elejére mottóul választott Vas István sorokkal kupeckodni akarok: Gőg görcse, kerge kör! Nem volt soha a művész Tragikumánál nevetségesebb! Te kövessed az ősforrást, a bedugultat: A meggyalázott` átlagéletet.

Lot slušalica za bežične telefone, četiri slušalice sa slike. Neispitano. IK - 3155 - K73

230 oldal

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ: ПОСТАНАК ИЛИРСКЕ ХЕРАЛДИКЕ И ПОРОДИЦА ОХМУЋЕВИЋ, 48 СТРАНА, А5 ФОРМАТ, МЕКИ ПОВЕЗ! Оно што је неспорно, а проилжзилази и з радова Соловјева и других аутора јесу три маркантне чињенице: 1. Грбовници који су настали и воде се као `илирски` грбовници јесу чин величања Династије Немањића и властеле која је настала у то време у српским земљама; 2. умешаност породице Охмућевић у њихову израду или потоње прекрајање и 3. Огромна улога Мавра О(С)рбинија у плимском таласу слављења владара из Династије Немањића, као других српских владара и великаша. Можда је чак мање битно да ли старије кокошка или јаје - односно да ли је О(С)рбинијев рад утицао на творце грбовника или твроци грбовника на О(С)рбинија, тек ту нам је њихов рад као заокружено, заслужено и заветовано државотворство свеукупног Српства!

Да ли је Милојевић пророк? Не! Он је `само` национални геније јер је видео многе историјске процесе у зачетку. Један од тих процеса који је Милојевић тада прецизно дијагностификовао а сада се тај процес разбуктао, распламсао и распламсава се управо пред нашим очима је разбаштињење Српске православне цркве. Чупање корена цркви српској од стране непријатеља српског народа занеме, зачуди и прокле и проклеће све оне који су умешани у ту чисто ђавољу работу, јер, корен цркве није у цркви него дубоко у срцу српског народа! Милош С. Mилојевић, велики србски историк, национални борац, васпитач, агитатор и неустрашиви ратник, живи и живеће док је србског народа, КАО ЊЕГОВ НАЈВЕЋИ СИН!!! Милојевић, човек-џин, је пред нама и његово велико и неумрло дело. Најзабрањиванији аутор у светској историографији, Милојевић, и његово дело доживљавају заслужену ренесансу!!! Од забране силника и моћника, крвника и геноцидних нација, уништавања његових књига и забране штампања његових 16 томова светске историје, нападања колега, неистомишљеника, кукавица и клеветника, шпијуна и аустрофила, бугарофила и сличних до читања у свакој србској кући - то је тај исусовски, хришћански, православни, страдалнички пут Милојевића и његовог васкрслог дела!!! Прошла су немушта времена када се и један човек-џин, као што је свакако Милојевић, требао спустити у вечну кућу без речи, немушто и несрпски, нехришћански, када је једино Панта Срећковић, велики србски историчар и члан Ученог друштва, смогао куражи да у општем муку у збуњености изговори следеће опроштајне речи: `Браћо! Грехота је да се овако велики човек спусти у гроб без и једне речи опроштајне. Ја нећу много говорити. Рећи ћу само толико: СРПСКА МАЈКА НИЈЕ РОДИЛА СИНА КАО ШТО ЈЕ РОДИЛА МИЛОША МИЛОЈЕВИЋА. Слава му!`, кажем прошла су та немушта времена. Милојевић нам је дао ту златну временску инјекцију, њоме нам је улио понос, сузе, зној и крв безбројних ратника - Срба који су умирали за свој народ, за своју браћу, за србску идеју, са једном једином речју на уснама, речју која их је обасјавала и васкрсавала, речју која је њихове жртве чинила бесмртним, са речју: СРБИЈА!

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ, А5 ФОРМАТ, 68 СТРАНА! Павле Соларић је једна од најобразованијих и најумнијих српских глава почетком деветнаестог века. У овој књизи - речнику Соларић, врсни лингвиста, потеже тезу да многе ЛАТИНСКЕ (И ИТАЛИЈАНСКЕ) речи потичу из старосрпског језика. `Још’ у дјетству сан је био да ме Тријест мами, Пред очима живи образ, ко град стајо сами; У послетку све је нешто тајно ми шаптало Да је небо на том мјесту мени жребиј дало` Ово су стихови Павла Соларића, којима он наслућује своју животну мисију: проучити латински језик и наћи једну моћну мисао. Та моћна мисао за коју треба (као што су рекли француски професори госпођи Огли Луковић‐Пјановић на Сорбони приликом одбране докторске дисертације): много воље, истрајности, па и храбрости, јесте да многе речи латинскога језика потичу и имају корен у српском језику, те да порекло многих речи не само латинског него и других старих језика које налазимо у српском језику има за производ то да је српски народ у давнини био веома распрострањен, односно да је малтене насељавао цео свет и да су сви стари и изумрли, као и садашњи, живући језици настали од њега ‐ српског језика. Дакле, много пре Милоша С. Милојевића, Павле Соларић долази до једне моћне мисли закључивањем и бивањем / живљењем у италијанским градовима почетком деветнаестог века. За Соларића је одлазак у далеку прошлост значио повратак јединству Словена, кад су говорили једним језиком, словенским – кога он често изједначава са илирским и обратно – кога опет изједначава са српским и обратно, и кад су писали словенским писмима (глагољицом и ћирилицом). Одлука словенских народа да пишу латиницом за Соларића је значила удаљавање од словенске и протословенске заједнице, кад су по његовом мишљењу Словени били настањени широм планете. Распадање најјаче и највеће родне и језичке заједнице на свету условило је стога, по његовом мишљењу, метаморфозу појединих групација и дистанцирање од заједничког корена. Никола Андрић истиче: `У Славенству наиме у то доба није било човјека, који би се научном критиком самосвијесно надвио над тежину и смионост Соларићева етимологизирања` (1902 године). Јер, како су за Соларића сви у почетку били Словени, то су се и Латини и Римљани удаљили од свог словенског корена (!), но свеједно по његовом мишљењу није било могуће избрисати словенско порекло латинског језика, па стога ни италијанског, што му је омогућило да врши разна упоређења са латинским и италијанским језиком и да изводи, што дедукцијом, што индукцијом, одважне закључке о даљем и ближем пореклу и вези српског (и/или илирског) и латинског, те стога италијанског језика. `Илирским или како је он оправдано сматрао српским наречјем (који је укључивао и штокавски и чакавски дијалекат) говорили су Далматинци, Херцеговци, Босанци, Славонци и Срби, док је само кајкавце држао Хрватима par excellance` пише Андрић 1902 године. `У употребљавању хрватскога имена за називање једино кајкавског дијалекта провинције Хрватске држао се је Соларић обичаја већине наших писаца XVIII. вијека`, додаје, такође, Андрић. Радом и живљењем у Венецији почетком деветнаестог века, месту где су се многе културе и многе нове и значајне идеје сударале и пресецале, Соларић је добио прилику да своје евидентне таленте претвори у дело и почиње да се бави филолошким студијама, филозофским списима (преводећи их на славеносрпски језик) и поезијом. `Језик којим је говорио и писао Соларић може се најтачније назвати `мешавином`, како тврди Павле Ивић (1971 године), `рускословенских, српских и руских елемената.` Ако бих себи дао слободу да преведем ово тврђење такве научне величине каква је свакако поштовани господин Ивић на језик данашњих чињеница онда језик Павла Соларића не би био никаква мешавина већ српски језик са својим изворним елементима (`рускословенски наноси`), српским и такође српским (`руским`) елементима. Називати промашајем његову жељу да појмове, предмете и идеје који су тада настајали или се стварала потреба да их пренесемо као већ постојеће у српски језик употребљавајући домаће. српске речи и изразе, а не усвајајући стране ‐ нпр. земљеописаније а не географија, било би сулудо. Можемо само констатовати са жаљењем да је код нас победила она струја која се борила за увођење туђица по сваку цену у наш језик. То је, заправо, цена `микофоа`, те хроничне и вечите болештине малог и ситног духа. Павле Соларић и величина његовог коперниканског обрта може се управо наслутити из те синтагме `мали и ситни дух`! Јер тај и такав дух који је почињао да овладава (а данас, у трећој деценији двадесетпрвог века можемо да констатујемо да завршава са овладавањем) малим народом који је тек излазио из вишевековног османског ропства, којег су по осећајима и сазнању многих умних људи тек чекали јачи и љући ‐ геноцидни ‐ непријатељи, је изнедрио Соларића, као своју закониту супротност. Јер, знајте: тамо где сви сагињу главу Србин ће је подићи! Могао бих да почнем ову реченицу са тим да је немогуће замислити са којим подцењивањима и ниподаштавањима је Соларић био свакодневно затечен у Венецији изјашњавајући се као Србин и борећи се за заузимање правог места свог, Српског народа у друштву културних народа, да и ти, читаоче, и ја нисмо `прогутали` океан блаћења, ниподаштавања, простачког изругивања над несрећом српског народа и да то и даље не гледамо: КАКО `КУЛТУРНИ` НАРОДИ БЛАТЕ И РАСТУРАЈУ СВЕ ШТО ЈЕ СРПСКО, ДА НЕ ОСТАНЕ КАМЕН НА КАМЕНУ! Зато нам идеја Соларићева долази као поновно рађање фениска, јер је он у том `малом и јадном` народу, народу који је, с друге стране, живео својим природним животом ‐ где се знало шта значи слобода, јунаштво, човечство и образ, видео народ који је био родоначелник протословенског стабла, и не само њега већ и комплетног човечанства. Значај и величина Соларићевог сазнања може се увидети тек онда када имамо на уму догађаје и злочине који следе `вуковским` реформама (не улазећи ко стоји иза њих ‐ а ко би уопште могао то да буде, ха), јер смо онда дошли до потпуног самоуништења: више нисмо могли да разумемо сами себе и свој језик (сва језичка, књижевна и духовна достигнућа одједном су нам постала недоступна ‐ поништена ‐ непостојећа) који су сви други покрали и сачували! А, заправо, Вук је трајно изместио време и место злочина па ми мислимо да је у горњем пасусу речено све - не! само је речен тај жељени површински нанос. Циљ је не повезати сопствени је- зик, српски језик, са свим језицима света и њиховим правим извориштем. Одаћу вам једну тајну: нико неће од странаца више да се бави српским језиком у виду `хуманитарне помоћи` (како професор Божидар Митровић оправдано назива допринос Јернеја Копитара раду Вука Караџића), већ ће се ти исти странци бавити прављењем нових језика од српског језика...

фототипско издање књиге из 1910 године, 60 страна, а5 формата, меки повез! Др Алекса Ивић је ово значајно дело посветзио архивару бечке Архиве, Вацлаву Кратохвилу, јер, ма како да је доспело у њу, у њој је сачувано преко 200 повеља српских владара од краја 12-ог до 15-ог века - што чини изузетно значајан фундус и тапију на српску државност, територијалност и историјски континуитет. Др Ивић у поднаслову овог дела ставља као ближу одредницу: ПРИЛОГ СРПСКОЈ СФРАГИСТИЦИ И ХЕРАЛДИЦИ!, те даје 94 отиска печата са повеља старих српских владара и великаша. На насловној страни је Краљ Стефан Томашевић (аверс) из 1461 године.

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ДУШАНОВ ЗАКОНИК - БОРЂОШКОГ РУКОПИС, А5 ФОРМАТ, ПУН КОЛОР, 120 СТРАНА! Фототипско издање рукописа из XVIII века који је 1949. године откупила Матица Српска од Божидара Борђошког, са краћим коментаром.

Иако припадник бечко-берлинске историјске школе Станоје Станојевић оставио је дубок траг у српској историографији. У овој књизи он на популаран начин, у краћим цртама износи историју три народа (углавном је о Србима имао шта да пише, јер, Срби имају историју), и као у једном крешенду завршава књигу описујући крај Првог светског рата и незадрживе јурише српске војске у све области где су живели Срби, Хрвати и Словенци...

Книнска опћина налази се између далматинских опћина: Врлике (Кијево), Дрниша (Петров кланац, Тепљух), Про- мине (Лукар) и личко-хрватско- босанске границе (Зрмања, Лапац, Грахово). Запрема простор од 60.987 хектара на коме живи 24.919 станов- ника од којих су православне вјере 22.263, а римокатоличке 2.656. Свега је кућа 6.671 (домова 3.677). Книн при- пада области Спљет. Школе су у: Бискупији, Голубићу, Книну (мушка, женска и Реална нижа реформна гимназија), Книнском Пољу, Мокром Пољу, Оћестову, Отону, Пађе- нима, Плавну, Полачи, Радучићу и Стрмици. Римокатоличке су у Книну (жупанија) и Врпољу (капеланија). Српско-православни дио насеља има протопрезвитеријат и потпада под шибенског епископа а римокатолички дио под шибенског бискупа.

Сарајевски или Видовдански атентат се догодио 28. јуна (15. јуна по јулијанском календару) 1914. го- дине у Сарајеву, (Босни и Херцего- вини) када је Гаврило Принцип из групе од шесторице атентатора (пе- торице Срба и једног босанског муслимана), чланови организације Млада Босна, којима је координи- рао Данило Илић, убили аустро- угарског престолонаследника надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију, војвоткињу од Хоенберга. Политички мотиви убиства сy биле жеља за одвајањем аустро- угарске провинције Босне и Херце- говине и њено уједињење у Велику Србију или Југославију. Иза органи- зације убиства стајали су официри српске војске. Атентат је директно водио до Првог светског рата. Ова књига из 1031. године су- мира нове и старе изазове пред којима се налазио српски народ у Босни.

Своју комплексну и занимљиву причу о првим Словенима, Романовић по- чиње на обалама Црног мора и вије је преко дале- ких равница завијених, у то време, у тајанство и непо- знато... Из тих непознатих и тајанством обавијених крајева долази, да искори- стимо Крајиновићеве речи “један непознати колос: Словенско племе”

ТОПЛИЧКИ УСТАНАК ЈЕ БИО УСТАНАК СРПСКОГ НАРОДА И ЈЕДИНИ УСТАНАК У НЕКОЈ ОКУПИРАНОЈ ДРЖАВИ ТОКОМ ЦЕЛОГ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА! На корици књиге је вођ овог устанка Војвода Коста Војиновић. Непосредан повод, сем неподношљиво тешких услова геноцидно настројених Аустро Угара и Бугара, била је мобилизација коју су бугарске власти хтеле да изврше на територији Топлице, Јабланице и Пусте реке... ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ИЗ 1940. ГОДСИНЕ, А5 ФОРМАТ, 120 СТРАНА!

Ова древна књига говори о нама више него било шта друго. Она говори о нама јер каже Милојевић ми нисмо знали да је поштујемо и чувамо у по- четку - све и свашта је завршавало на њеним странама, стране су цепане, откидане, на њима је писано, цртано.... а онда, је, ипак, неко схватио да је то вредна књига и да ће нам тре- бати за времена која долазе и за генерације које долазе и кренули смо да је чувамо! А садржај је, заиста, драгоцен: српски патријарси пишу о старим српским краљевима! И већ у првој реченици списа кажу српски или илирски краљеви.... То личи на ону општу клетву не само нас Срба, већ уопште човечанства, имао па немао! Што се будемо пре освестили и схватили све наше вредности и предности као људи ћемо имати веће шансе да се изборимо са нељудима и лажима, разним привидима који нас сколише са свих страна. Милош С. Mилојевић, велики србски историк, национални борац, васпитач, агитатор и неустрашиви ратник, живи и живеће док је србског народа, КАО ЊЕГОВ НАЈВЕЋИ СИН!!! Милојевић, човек-џин, је пред нама и његово велико и неумрло дело. Најзабрањиванији аутор у светској историографији, Милојевић, и његово дело доживљавају заслужену ренесансу!!! Од забране силника и моћника, крвника и геноцидних нација, уништавања његових књига и забране штампања његових 16 томова светске историје, нападања колега, неистомишљеника, кукавица и клеветника, шпијуна и аустрофила, бугарофила и сличних до читања у свакој србској кући - то је тај исусовски, хришћански, православни, страдалнички пут Милојевића и његовог васкрслог дела!!! Прошла су немушта времена када се и један човек-џин, као што је свакако Милојевић, требао спустити у вечну кућу без речи, немушто и несрпски, нехришћански, када је једино Панта Срећковић, велики србски историчар и члан Ученог друштва, смогао куражи да у општем муку у збуњености изговори следеће опроштајне речи: `Браћо! Грехота је да се овако велики човек спусти у гроб без и једне речи опроштајне. Ја нећу много говорити. Рећи ћу само толико: СРПСКА МАЈКА НИЈЕ РОДИЛА СИНА КАО ШТО ЈЕ РОДИЛА МИЛОША МИЛОЈЕВИЋА. Слава му!`, кажем прошла су та немушта времена. Милојевић нам је дао ту златну временску инјекцију, њоме нам је улио понос, сузе, зној и крв безбројних ратника - Срба који су умирали за свој народ, за своју браћу, за србску идеју, са једном једином речју на уснама, речју која их је обасјавала и васкрсавала, речју која је њихове жртве чинила бесмртним, са речју: СРБИЈА!

У истини, нити смо ми кудили, нити смо хвалили Кнеза Милоша и Кнеза Михаила. Oни ce нe 6oje ничије покуде, као што немају потребе да их ко брани. Њuxoвa je иcтopuja закључена, и онa je светла и поноснa зa cpпски нapод, rпри свима погрешкама што cy oнu мoглu yчuнити. Што смо, дакле, налазили да стоји у ствари ми смо то и написали, ништа више!

`Данас (мисли Недић на годину 1932), kада се у иностранству, после 14 година понова покушава од непријатеља наших, па чак и од некојих пријатеља да се за исход светскога рата солунска офанзива потцени; и да се улога и значај cpncкe војске у томе покрету окарактерише »ситном услугом савезницима, Дужност је нас, учесника у томе делу да најпозванијем судији за оцену овога покрета - Историји ставимо на расположење своју реч истине. Тakву реч наћи ћете у овој kњизи. Она ће вас обавестити о солунсkој офанзиви и значају њезиноме за исход светскога рата; кaквy су улогу у томе покрету имали Срби; колико је и каквих жpтaвa поднео и на томе делу cpncku народ; кo је на томе послу био уз нас, а кo против нас; и колико су нам пријатељи били kорисни, а непријатељи штетни. Из сазнања о томе доћи ћете и сами до закључка да је овај велики покрет с југа на север углавноме дело нас Срба, дело - народа епскога витештва, велике вере, великих патња и велиkих страдања, - народа који је био три године погребен под тешком плочом Аустро - Немаца и Бугара, - народа који је 1918 успео да разбије ту плочу и да последњим напорима својим прокрчи пут остварењу свога вековног сна и постигне своје ослобођење и уједињење. Поколење кoje је то велико дело прихватило од ратничког народа - то смо ми. На нама је да ове тековине народа, вечито пушкараног и вешаног, али никада непобеђеног, сачувамо за све и за свагда онако једноставно и онако недељиво, кaкo их је наш ратничкu народ замишљао и хтео, када је 1918 понова с обала Јегејскога Мора хитао-у смрт. Ми који смо једном изгубили отаџбину, јели горак изгнанички хлеб и окусили сву раскошну свирепост судбине, знамо да се љубав према отаџбини не може ни степеновати ни замењивати. Отаџбина се воли изнад свега и више свега. У Животу се налазе ствари кoje усхићавају oкo u срце, али се никада нису могле наћи и ствари којила би се могла заменити отаџбина. Они, пак, који другачије мисле и раде, нека прочитају ову књигу. У њој ће наћи дубoкoгa смисла за Живот и најјачег уверења да се отаџбини најбоље служи, када се чувају и поштују дела оних који су и живели и умирали за будућа поколења и за будућа материјална и духовна добра народа свог. Овим речима велики српски патриота, ђенерал Милан Ђ. Недић, започиње ову књигу, а оне говоре СВЕ!

Нићифор Дучић био је српски историчар, добровољачки командант, калуђер и архимандрит Српске православне цркве, добротвор и редован члан Српске краљевске академије, те председник Српског ученог друштва. Рођен је 1832. у Лугу на Требишњици поред Требиња. Отац му се звао Јевто а мајка Сока. „ Док ме овде, и свуда где сам био, сматрају за тиха и погодна. Али никад за ласкавца. Ја имам своје мисли и своје увјерење, које браним, док се не увјерим о бољем. Ја сам кадар да сваком рекнем истину у очи. С тим сам и државну службу губио и стратио. Али сам увек остао свијетла образа и чврста карактера. А највише ме тјеши то: што никад никоме нијесам не само учинио него ни помислио зла, па ни најжешћим непријатељима својима. Што у мени нема колико би ваљало калуђерске кротости томе се не треба чудити јер сам ја више војник него смерни, преподобни монах. Али поштујем и монаштво српско. ” Он је један од најврснијих и најизабранијих Срба и да данас имамо једног таквог изврсног човека не бих се плашио ни секунде за нашу будућност. Али, наш народ га је изнедрио и, даће Бог, изнедриће га поново! Ево тих милозвучних и дубокоумних речи са којима један од великих дучића почиње ову драгоцену књигу: Прем да су учени путници (међу којима је и Србин Аврамовић) писали о Светој гори и Хиландару, па би се моrло рећи то је доста. Ну, сваки је писао по својему начину и са своје тачке посматрања, те не ћe бити, мислим, сувишно да и ја искажем своје утиске о Хиландару. Хиландар је између најлепших и најзнаменитијих монумената српске средњовјечне архитектуре. Пун је унутра и изван српскијех светијех спомена. Учинио је на ме неисказано побожан и весео утисак. Никад нијесам био прожет таквијем жмарцима радости, нити ми се икад коса на глави од милине тако подизала као у тренутку кад сам крочио преко прага у њ ; кад сам ушао у саборну дивну цркву,и кад сам се поклонио и цјеливао гроб нашега великог Немање, св. Симеуна. Немам ријечи којима бих могао исказати оне побожне мисли нема пера које би могло описати она узвишена осећања, оно душевно усхићење, оне тајанствене милине које обузимају у тај мах срце и душу Србинову.