Nekoriscena! Izdavač: Albatros Plus Godina izdanja: 2012 Br. str.: 368 Povez: Tvrdi povez Format: 22 cm Pismo: latinica ISBN: 978-86-6081-090-0 Ma koliko da je uticaj prosvetiteljstva doveo do gubitka autoriteta religijskih verovanja u postojećoj naučnoj slici sveta, ili pre svega do kulturalnog i društvenog razvlašćivanja religioznih institucija- nije se dogodila smrt religije kako je to racionalistički fundamentalizam prosvetiteljstva najavljivao. Rečju, ovde se religija nije pokazala kao iluzija, već teorija religije koja je posegla za ovako naivnom interpretacijom. Rasprava uglednog švajcarskog mislioca Hermana Libea predstavlja dragocen prilog kritičkog razumevanja tegobnog procesa sekularizacije u savremenom društvu, sa svim hipotekama koje za sobom nosi. Pisac ove izuzetno podsticajne studije pledira za afirmativno načelo slobode koje podrazumeva i slobodu ispoljavanja vere... Herman Libe je jedan od najvećih i najplodnijih živih nemačkih mislilaca. Rođen je u Aurihu 1926 godine. Studirao je filozofiju, teologiju i sociologiju u Getingenu, Minsteru i Frajburgu, između ostalog, kod Joahima Ritera i Hajnriha Šulca. Kao asistent Gerharda Krigera u Frankfurtu na Majni posećuje seminare znamenitih predstavnika kritičke teorije društva – Maksa Horkhajmera i Teodora V. Adorna. Nakon uspešno odbranjenog habilitacionog rada pod naslovom Transcedentalna filozofija i problem istorije, Libe službuje kao profesor na univerzitetima u Erlangenu, Hamburgu, Kelnu i Minsteru. Neko vreme je proveo na univerzitetima u Bohumu i Bilefeldu Nakon odlaska u penziju izabran je za emeritus profesora na univerzitetu u Cirihu gde predaje filozofiju i političku teoriju.Herman Libe je u periodu od 1975-1978g. obavljao dužnost predsednika strukovnog Udruženja za filozofiju SR Nemačke. Nosilac je brojnih domaćih i inostranih priznanja. Prestižnu nagradu za esejistiku Ernst Robert Kurcius, dobio je 1990g. kao i državno priznanje Velikog krsta za zasluge SR Nemačke 1996g. Hermann Lubbe (rođen 31. decembra 1926. u Aurihu) je nemački filozof. Bio je redovni profesor filozofije i političke teorije na Univerzitetu u Cirihu i predsednik Opšteg društva za filozofiju. Kroz svoj doprinos aktuelnim političkim debatama, bio je poznat i izvan profesionalnih krugova. Libe je jedna od Vitezove škole. Studirao je od 1947. do 1951. godine filozofiju, teologiju i sociologiju u Gottingenu, Munsteru i Freiburgu u Breisgau, u. . Joachim Ritter i Heinrich Scholz. Pošto je doktorirao sa tezom o završetku problema u samom radu u Kantu, bio je pomoćnik Gerharda Krugera u Frankfurtu na Majni - prisustvovao je i seminarima Maka Horkheimera i Theodora V. Adorna - kao i asistenta univerziteta u Erlangenu i Kolnu. , Godine 1956. habilitovao je u Erlangenu pisanje o Transcendentalnoj filozofiji i problemu istorije, a zatim je predavao prvo kao predavač, kasnije kao profesor na univerzitetima Erlangen, Hamburg, Keln i Munster. Od 1963. do 1969. bio je redovni profesor na tada novoosnovanom Ruharskom univerzitetu u Bohumu, od 1966. istovremeno i državni sekretar u Ministarstvu kulture Sjeverne Rajna-Vestfalije. Godine 1969. prešao je na mjesto državnog sekretara na premijeru i otišao kao redovni profesor socijalne filozofije na novoosnovanom Univerzitetu u Bielefeldu, gdje je ostao do 1973. Godine 1970. odustao je od državnog sekretara. Godine 1970. Hermann Lubbe je bio jedan od najbližih osnivača Lige slobode nauke: zajedno sa Hansom Maierom i Richardom Loventhalom formulisao je osnivačku žalbu. Od 1971. do 1991. godine bio je redovni profesor, a od penzionisanja 1991. godine počasni profesor filozofije i političke teorije na Univerzitetu u Cirihu. Od maja 2004. godine je `viši saradnik` na Univerzitetu Duisburg-Essen, a od 1974. član PEN centra u Nemačkoj. [2] Od 1975. do 1978. Lubbe je bio predsjednik Generalnog društva za filozofiju u Njemačkoj. Član je brojnih naučnih društava u Nemačkoj i inostranstvu i dobitnik je brojnih nagrada i nagrada. . Nagrada Ernst-Roberta Curtiusa za pisanje eseja i nagrada Hanns Martin Schleier za 1994. Godine 1996. dobio je Veliki križ za zasluge Savezne Republike Njemačke, a 2000. godine počasni doktorat protestantskog teološkog fakulteta Univerziteta u Minhenu. Hermann Lubbe je oženjen od 1951. godine i ima četvoro djece. Ponekad živi u svojoj sekundarnoj rezidenciji u Havikbecku u blizini Munstera. Njegova ćerka Gertrude Lubbe-Volff bila je sudija u Saveznom ustavnom sudu od 2002. do 2014. godine, njegova kći Veima Lubbe profesor praktične filozofije na Univerzitetu u Regensburgu i njegova kći Anna Lubbe je profesor za procesno pravo i vansudsko rješavanje sukoba na Univerzitetu primijenjenih znanosti Fulda. Kako je 2007. postalo poznato, Lubbe je bio član NSDAP-a iz 1944. godine, gdje se, prema vlastitim informacijama, ne može sjetiti da li je svojim potpisom aktivno potpisao ovo članstvo ili je postao član bez vlastitog znanja. Posle rata Lubbe je privremeno bio član SPD-a. Hermann Lubbe je član naučnog savjetodavnog odbora Zeitschrift fur Politik. fabrika Libeov rad karakterizira veliki tematski i metodološki raspon, dosljedan napor na aktualnost i praktičnu relevantnost, povijesna konkretizacija filozofskih razmišljanja kao i često polemički angažiran, lingvistički stil. Rani radovi bave se konceptualnim i ideološkim temama (politička filozofija u Nemačkoj, 1963, sekularizacija, 1965) i autori kao što su Ernst Mach, Ludvig Vittgenstein, Edmund Husserl ili Vilhelm Schapp (Svesnost u pričama, 1972). U raznim spisima Libe se prvenstveno posvećuje pitanjima političke filozofije, gdje on predstavlja izrazito liberalni stav u prosvjetiteljskoj tradiciji. Sa ove tačke gledišta, on je podvrgavao žestoku kritiku totalitarnim teorijama, posebno marksizmu, ali i tehnokratskim pristupima u nasleđivanju, na primer, Helmuta Schelskog. Za razliku od etičke etike totalitarnih `velikih ideologija`, Libe naglašava važnost zdravog razuma i konvencionalnog morala za razvoj političkog suda. [5] Za tehnokratsku koncepciju političke prakse koja svodi politiku na akciju planiranja koju diktiraju ograničenja, on se protivi odlukama o odlukama: za njega je to subjektivna odluka čija je kreacija u konačnici kontingentna i koja nije ni racionalna ni diskurzivna kao `istinita` ili `lažna` Može se dokazati, što je osnova političkog procesa; U demokratijama se ostvaruje većinskim odlukama, pri čemu u tom kontekstu i Libez koristi koncept civilne religije (Jean-Jackues Rousseau) postaje značajan. Drugi fokus je na bavljenju konceptom istorije i istorijskog interesa (1977). Po konceptu istoricizma Karla R. Poppera, Libe kritikuje totalitarne modele istorijske filozofije i pokušaje rehabilitacije historiografije: Pošto su istorije uvijek složen konglomerat planiranih akcija i nenamjernih incidenata i nuspojava, njihov se tok ne može ni svoditi na opće zakone niti na njihove Predvidite osnovu, ali pred nepredvidivim mnogim kontingentnim elementima i disfunkcionalnim rezultatima samo retrospektivno. Interesovanje za priče, pak, zasniva se prvenstveno na njihovoj funkciji stvaranja identiteta kao `procesa individualizacije sistema`. Prema Libeu, razvoj moderne, naučno-tehničke civilizacije karakteriše ubrzana dinamika promena, pri čemu sve više nedostaju poznati životni uslovi i tradicionalne orijentacije. [6] Dakle, kao kompenzacija za to, formiranje `istorijskog smisla`, čije manifestacije Lubbe nalazi posebno u humanističkim znanostima, ali iu fenomenima poput zaštite muzeja i spomenika. S druge strane, on u krajnjoj liniji tumači religijsku funkciju otpornu na prosvetljenje kao `suočavanje sa kontingentnošću`. Lubbeove intervencije u aktuelnim političkim debatama u Saveznoj Republici Nemačkoj su u više navrata dovele do kontroverzi, posebno u njegovu polemičku konfrontaciju sa studentskim pokretom i vanparlamentarnom opozicijom šezdesetih i sedamdesetih godina. Libe je optužio drugo da ima štetan uticaj na savremenu školsku i univerzitetsku politiku i povezao ih sa poveznim terorizmom sedamdesetih godina.

U dobrom stanju! „Moja nova knjiga Približavanje Bogu nastavljanje je mojih višegodišnjih razmišljanja i doživljavanja u traženju i otkrivanju volje za smislom, koju smatram, zajedno sa bečkim psihijatrom i filosofom Viktorom Franklom, osnovnim pokretačem svake ljudske delatnosti“, piše Jerotić u predgovoru ovoj knjizi, čime i daje zajedničku osnovu brojnim tekstovima koji je čine. Izdvojimo sledeće: Neuspele komunikacije među ljudima, Krivica, osećanje krivice i greh, Zdravo i bolesno u religioznom doživljaju, Rat i pravoslavlje. Vladeta Jerotić (Beograd, 2. avgust 1924 — Beograd, 4. septembar 2018) bio je srpski lekar, neuropsihijatar, psihoterapeut, književnik i akademik SANU. Rođen je 2. avgusta 1924. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu, a zatim je specijalizovao neuropsihijatriju. U Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj specijalizovao je psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja beogradske bolnice „Dr Dragiša Mišović“. Od 1985. do penzionisanja, kao profesor po pozivu, predavao je pastirsku psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Akademik prof. dr Vladeta Jerotić razvio je obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti psihoanalize, psihoterapije, religije i filozofije. Takođe je održao brojna predavanja na teme iz pomenutih oblasti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije, a u poslednjim godinama u Beogradu i ostalim gradovima Srbije. Od 1984. godine Jerotić bio je član Udruženja književnika Srbije, i redovni član Medicinske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti (Odeljenja jezika i književnosti). Sahranjen je po sopstvenoj želji u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.[1] Knjige LIČNOST MLADOG NARKOMANA – Beograd: Institut za alkoholizam i narkomaniju, 1974. PSIHOANALIZA I KULTURA – Beograd: BIGZ (Biblioteka XX vek), 1974 BOLEST I STVARANjE – Beograd: BIGZ (Biblioteka XX vek), 1976. IZMEĐU AUTORITETA I SLOBODE – Beograd: Prosveta, 1980. NEUROTIČNE POJAVE NAŠEG VREMENA – Beograd: Kolarčev narodni univerzitet, 1981. NEUROZA KAO IZAZOV – Beograd: Medicinska knjiga, 1984. PSIHODINAMIKA I PSIHOTERAPIJA NEUROZA (sa Milanom Popovićem) – Beograd: Nolit, 1984. DAROVI NAŠIH ROĐAKA I deo – Beograd: Prosveta, 1984, II deo: Prosveta 1993. ČOVEK I NjEGOV IDENTITET – Gornji Milanovac: Dečje novine, 1988. JUNG IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA – Beograd: Prosveta, 1990. MISTIČKA STANjA, VIZIJE I BOLESTI – Gornji Milanovac: Dečje novine, 1992. PUTOVANjE U OBA SMERA – Beograd: Plato, 1992. KAKO ZAMIŠLjAM DA BIH RAZGOVARAO SA VLADIKOM NIKOLAJEM VELIMIROVIĆEM – Šabac: Šabačko-valjevska eparhija, 1993. RAZGOVORI SA PRAVOSLAVNIM DUHOVNICIMA – Vranje: Književna zajednica „Borisav Stanković“, 1994. PSIHOLOŠKO I RELIGIOZNO BIĆE ČOVEKA – Novi Sad: „Besede“, 1994. VERA I NACIJA – Beograd: Tersit, 1995. SAMO DELA LjUBAVI OSTAJU – Beograd: Manastir Hilandar, 1996. POSETE, ODLOMCI – Vršac: KOV, 1996. STARO I NOVO U HRIŠĆANSTVU – Beograd: Istočnik, 1996. UČENjE SVETOG JOVANA LESTVIČNIKA I NAŠE VREME – Beograd: Ars Libri, 1996. UČENjE SVETOG ISAKA SIRINA I NAŠE VREME – Beograd: Ars Libri, 1997. UČENjE SVETOG MARKA PODVIŽNIKA I DRUGI OGLEDI – Beograd: Ars Libri, 1998. DUHOVNI RAZGOVORI – Valjevo: Glas crkve 1997. HRIŠĆANSTVO I PSIHOLOŠKI PROBLEMI ČOVEKA- Beograd: Bogoslovski fakultet SPC, 1997. SLIKARSTVO SVETOZARA SAMUROVIĆA – Valjevo: Valjevac, 1998. INDIVIDUACIJA I/ILI OBOŽENjE – Beograd: Ars Libri, 1998. DAROVI NAŠIH ROĐAKA, III deo, Prosveta, Beograd, 1999. MOJA PUTOVANjA – EVROPA I EVROPLjANI, Partenon, Beograd, 1999. 50 PITANjA I 50 ODGOVORA IZ HRIŠĆANSKE PSIHOTERAPEUTSKE PRAKSE Beograd: Ars Libri, 2000. MUDRI KAO ZMIJE I BEZAZLENI KAO GOLUBOVI - Beograd: Gutenbergova Galaksija, 2000. NOVA PITANjA I ODGOVORI IZ HRIŠĆANSKO-PSIHOTERAPEUTSKE PRAKSE Beograd: Ars Libri, Banjaluka:Besjeda, 2003. DAROVI NAŠIH ROĐAKA, IV deo – Beograd: Ars Libri, 2007. O TAJNI, – Beograd: Ars Libri, 2017. Prevodi Odabrana dela Sigmunda Frojda, knjiga 5, iz kulture i umetnosti (preveli s nemačkog V. Matić, V. Jerotić, Đ. Bogićević), Novi Sad: Matica srpska, 1969, – 357 str.; 23 cm Odabrana dela Sigmunda Frojda, knjiga 8, Autobiografija; Nova predavanja za uvođenje u psihoanalizu (preveli s nemačkog – prvo delo – V. Jerotić i – drugo delo – N. Volf), Novi Sad: Matica srpska, 1969, – 295 str., 23 cm Pisma Sigmunda Frojda verenici – Psihoterapija, 1, Zagreb, 1975, 85-96. Studije i članci Akademik Jerotić je objavio veliki broj studija i članaka. Za spisak kliknite na prikaži. Nagrade i priznanja Dobitnik je više nagrada, između ostalog i: Zahvalnica Matice srpske, 1982. Povelja bolnice „Dr Dragiša Mišović“, 1983 Povelja Srpskog lekarskog društva, 1993 Nagrada „Đorđe Jovanović“, 1994. Nagrada „Laza Kostić“, 1997. Orden Svetog Save I stepena, 2001. Nagrada Isidora Sekulić 2003. godine za knjigu „Putovanja, zapisi, sećanja“. Nagrada Dositej Obradović 2014. godine, za životno delo[2] Velika povelja Brankovog kola 2017. godine[3]

Nekorisceno! Religije sveta - Larousse Tvrd povez Strana 95 Bogato ilustrovana Od drevnih vremena do danas, u svim delovima sveta, religije, sa svom svojom raznovrsnošću, čine deo života ljudi. Knjiga Religije sveta podeljena je na 4 dela. Svaki deo počinje sadržajem u kojem se nabrajaju različita poglavlja i daje njihov kratak rezime. Na poslednjim stranicama knjige grupisani su podaci, važne ili slabo poznate činjenice, mapa rasprostranjenosti religija i spisak bogova. Tu je i indeks, koji na lak i jednostavan način, omogućuje brzo kretanje po knjizi u potrazi za želejnom informacijom. Zašto su praistorijski ljudi podizali kamene stubove? Koji je najznačajniji grčki bog? Koji su osnovni tekstovi judaizma? Kad su se pojavile velike podele u hrišćanstvu? Gde su koreni islama? Šta je to reinkarnacija?

Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Prvo izdanje! Retko u ponudi! Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[1] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3] Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[5] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[6] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[7][8] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[9] Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd....

Stanje kao na slici. Na marginama 2-3 stranice pisano, pa obrisano korektorom! Ne smeta pri citanju! Ako niste sigurni da Vam odgovara, pitajte za dodatni opis knjige PRE kupovine, i bice Vam odgovoreno u najkracem roku. Naknadne reklamacije ne prihvatam. Robu šaljem nakon uplate. Troskove slanja snosi kupac. A 512

Stanje kao na slici. Ako niste sigurni da Vam odgovara, pitajte za dodatni opis knjige PRE kupovine, i bice Vam odgovoreno u najkracem roku. Naknadne reklamacije ne prihvatam. Robu šaljem nakon uplate. Troskove slanja snosi kupac. A 497

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nova knjiga! 1028 str U najtežim trenucima u životu ljudi se uglavnom okreću veri i pisanoj reči. Usledi olakšanje kada shvate da u svojoj muci nisu sami i da su mnogi pre njih imali slične probleme, te da rešenje već postoji. Mudri saveti bude onu skrivenu snagu za koju niste ni znali da je posedujete. - Misli o dobru i zlu - Vera Svetih - Katahizis - Molitve na jezeru - Emanuil - Teodul - Srpski narod kao Teodul - Indijska pisma - Misionarska pisma Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[1] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3] Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[5] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[6] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[7][8] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[9] Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kabala (hebr. קַבָּלָה‎ – „predanje“, „tradicija“, „primiti“, „prihvatati“) je mistična struja i filozofski sistem u judaizmu. Koncepti Kabala pokušava da ezoteričnim učenjima definiše Tanah i objasni halahu.[1] Kabala je između ostalog učenje o odnosu Boga i stvorenog sveta, o postojanju dobra i zla i o upotrebi svetih imena. Prema Kabali postoje 72 imena za Boga, a univerzum je sastavljen od četiri dimenzije bića. Kabala uči da je smisao života primati radost i ispunjenje koje je Bog ljudima namenio. Da bi čovek otklonio sve negativne stvari koje ga od toga razdvajaju, potreban je duhovni napor. Kabalu karakteriše okrenutost ka unutrašnjem – pronalasku svetog božanskog u unutrašnjim dubinama svih stvari. Prožeta je i magijskom praksom. Primarni tekstovi Kabala smatra da Biblija u sebi krije sve tajne univerzuma, ali je ne izučava bukvalno kao knjigu zapovesti i zabrana. Kabala sadržava i mnoge predaje iz Talmuda. Prva kabalistička knjiga je Sefer Jecirah (Knjiga stvaranja, Postanak), napisana u 3. veku[2], koja objašnjava stvaranje sveta putem mistične simbolike deset brojeva i 22 slova hebrejske azbuke. Pre toga, učenje se prenosilo usmeno. Najvažniji izvor kabalističkih učenja je Zohar, komentar Biblije nastao u 13. veku, koji je pisan kao razgovor između grupe prijatelja, učenika i duhovnih učitelja. Kabalističko drvo deset sefira Druga važna knjiga je Sefer habahir ili Bahir (Knjiga sjaja) prvi put izdata u Provansi 1174. godine, koja govori o tome da šta god se dešava „ovde“ dešava se i „tamo“, u Bogu, i da sve što postoji „ovde“ predstavlja različite beskonačne modalitete Boga i nosi različita božanska imena....

Knjiga je dobro očuvana. Prilog istoriji drame XVII i XVIII veka. U ovoj studiji, koja je i autorova doktorska disertacija, R. Rotković se bavi, kako i naslov kaže, oblicima, književnim dometima i klasifikacijom crkvenih prikazanja (crkvene drame sa hrišćanskim novozavetnim sadržajem koje su imale versko-propagandni smisao) nastajalih u Boki Kotorskoj u XVII i XVIII vijeku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tabak malo zatamljen u jedno delu, nista strasno unutrasnjost odlicna! KRATAK ŽIVOTOPIS Prepodobni starac Porfirije, čije svetsko ime beše Evangelos Bajraktaris, rođen je 7. februara 1906. na ostrvu Eviji (Eubeji), u selu Agios Ioanis (Sveti Jovan) u provenciji zvanoj KAristija. Njegovi roditelji, Leonida Bajraktaris i Jelena, kći Antonija Lambrosa, behu blagočestivi i bogoljubivi ljudi. Njegov otac, štaviše, bio je pojac u selu i lično je poznavao svetog Nektarija. Njegova porodica je bila mnogobrojna, pa su roditelji, siromašni, zemljoradnici, sa velikom teškoćom izdržavali sebe i decu. Stoga je njegov otac bio prinuđen da otide u Ameriku, gde je radio na izgradnji Panamskog kanala. Mali Evangelos je bio četvrto dete u porodici. Čuvao je ovce na obližnjem brdu, a završio je samo prvi razred osnovne škole kada je bio primoran, zbog velikog siromaštva porodice, da ode u grad u Halkidu i da se tamo zaposli. Bilo mu je samo sedam godina. Radio je dve-tri godine u jednoj prodavnici. Posle toga je otišao u Pirej, gde je dve godine radio u bakalnici jednog svog rođaka …

61608) TAJNE UZVIŠENOSTI , Dželaludin Rumi , Bookline Sarajevo 2016 , teologija Djelo Tajne uzvišenosti treće je najpoznatije djelo Dželaluddina Rumija. Riječ je o sedamdeset dva prigodna predavanja koja je on držao svojim sljedbenicima nakon susreta sa Šemsom od Tabriza. Mnoga od ovih poglavlja odgovaraju mnogim poglavljima iz Mesnevije jer je Rumi po noći diktirao Mesneviju Husamuddinu Čelebiju, a po danu je razumljivijim jezikom i na jednostavan način svojim slušaocima objašnjavao ono što bi noć prije Husamuddinu citirao. U njoj možete pronaći njegov svjetonazor, onako kako je on vidio svijet, onako kako je on vidio ljude oko sebe i na pravi način možete upoznati njegovu osobnost sa svim prednostima. Dželaludin Muhamed Rumi poznat i kao Mevlana je bio pjesnik, pravnik, islamski učenjak, teolog i sufijski učitelj. Smatra se jednim od najznačajnijih mističnih pjesnika islama, koji je pisao na perzijskom jeziku. Ime Rumi je dobio zbog toga što je život proveo u Rumu (Rumski sultanat), današnja srednja Anadolija, dok naziv Mevlana na perzijskom jeziku znači “naš vodič”. mek povez, format 13 x 20 cm , latinica, 335 strana

Martin Buber - Dva tipa vere , izdanje Zepter book world . Odlična, unutra kao nova

Teilhard De Chardin - La place de l`homme dans la nature Union Générale D`éditions, 1962 187 str. meki povez stanje: dobro, potpis na prvoj strani. EDITION 10/18 | Jean Piveteau (Preface) `Je viens de terminer un ouvrage plus court que Le Phénomène humain(interdit par la Compagnie de Jésus) et mieux au point sur le même sujet, où je ne puis voir où la censure trouvera à mettre les dents, sinon dans le fait que cette perspective est tout illuminée de cette `foi en l`homme` dont on se méfie tant.` C`est ainsi que, en 1949, le père Teilhard de Chardin définissait ce livre, La place de l`homme dans la Nature, qui se heurta malgré tout à la censure ecclésiastique et ne parut qu`après sa mort. Pour présenter cette oeuvre de synthèse et de rigueur, Jean Onimus - auteur dans la même collection de Teilhard de Chardin et le mystère de la Terre - retrace l`histoire mouvementée du grand penseur jésuite, rappelle le long et pénible contentieux qui l`opposa à Rome et brosse un tableau magistral de la vision teilhardienne. Tous les éléments fondamentaux de cette pensée prophétique (Anthropogenèse, Noogenèse, personnalisation et totalisation, point Oméga...) sont ainsi définis clairement et mis en perspective. Non-fiction, Théologie catholique

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na par mesta bukvalno na par mesta skromno i uredno ima podvucenih recenica obicnom olovkom. Izdavač: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića - Sremski Karlovci, Dobra vest - Novi Sad, 1991. god. Broširan povez, 18 cm. 262 str. `Oblast mitova se otvara pred najraznovrsnijim ispitivanjima i najrazličitijim duhovima, a najudaljenija učenja su dala svoja tumačenja od kojih je svako imalo svoj čas važenja. Tako se čini da mitovi mogu dati razlog svakoj filozofiji. Jeste li istoričar racionalista? Pronaći ćete u mitu prebogatu povest o slavnim dinastijama. Zar u mitovima nema kraljeva i kraljevina? Začas će se utvrditi razna Herkulova dela i upisati put plovidbe Argonauta. Ako ste lingvist, reči kazuju sve i oko nekog izraza se ispredaju predanja. Jedna iskrivljena reč i eto jednog boga više. Olimp je gramatika koja upravlja ulogama bogova. Ako junaci i bogovi prekoračuju granice jezika, oni menjaju pomalo njihovu prirodu, i mitolog mora da napravi suptilan rečnik da bi odgonetnuo dvaput istu priču u duhu dva različita jezika. Jeste li sociolog? Onda se u mitu javlja društvena sredina, jedna upola stvarna, upola idealizovana sredina, prvobitna sredina u kojoj glavar namah postaje bogom.` Pol Dil (1893-1972) je bio francuski psiholog austrijskog porekla koji je razvio metod introspektivne analize i psihologije motivacije. Rođen je u Beču 1893. Godine, sa 13 ostaje siroče i nakon položene mature, prestaje da juri akademsku karijeru. Samostalno se interesuje za Platona, Kanta, Spinozu, Frojda, Adlera i Junga i razvija sopstveni psihološki put i kroz introspektivnu analizu uspeva da razvije svoje teorije iz oblasti psihologije motivacije. Čak je i Ajnštajn imao priliku da pročita neke njegove radove i veoma ih cenio, što pokazuje i obimna prepiska između ove dvojice, koja je trajala sve do Ajnštajnove smrti 1955. godine....

Zenon Kosidovski Biblijske legende Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Tražeći zalutalo jare u jednoj od mnogobrojnih pećina, jedan mali dečak pronašao je velike glinene ćupove pune nekih tajanstvenih svitaka. Kako je kasnije utvrđeno, bile su to druge trake od ovčije kože, ispisane arhaičnim znacima hebrejskog pisma. Prava vrednost tih otkrića u početku nije bila poznata... Pažljivo koncipirana knjiga koja nam donosi osam poglavlja uvek interesantnih i poučnih priča i legendi. U svakom poglavlju dati su prvo kratki opisi likova i događaja, a zatim sledi tumačenje autora koje podstiče i osvetljava stvari koje se čine jasne ali nikad nisu do kraja. Zenon Kosidovski (polj. Zenon Kosidowski; Inovroclav, 22. jun 1898 — Varšava, 14. septembar 1978) je bio poljski pisac, esejista i pesnik. Zenon Kosidovski je rođen u Inovroclavu. Studirao je filozofiju i polonistiku na univerzitetu Adam Mickijevič u Poznanju i na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Nakon studija nekoliko godina predavao je poljski jezik u srednjim školama, a 1922. debituje u grupi Izvor (Zdrój) knjigom pesama Ludi lovac. Od 1928. do 1939. bio je glavni urednik i direktor Poljskog radija. Od 1939. do 1951. predaje istoriju poljske kulture na Univerzitetu u Los Anđelesu. Po povratku u zemlju godine 1951. počinje najplodniji period njegovog književnog rada. Pisanje naučno-popularnih dela donelo mu je mnogobrojne čitaoce u Poljskoj i drugim zemljama. Napisao je sledeća naučno-popularna dela o istorijama starih civilizacijama.: Kad je sunce bilo bog (1956.), Kraljevstvo zlatnih suza (1960.) Biblijske legende (1963.), Lisipovi konji (1965.), Priče jevanđelista (posmrtno 1979.) U svojim knjigama opisao je život u Starom Egiptu, Judeji, Mesopotamiji i u mnogim drugim iščezlim civilizacijama. Sve njegove knjige prevedene su na srpski jezik i doživele su više izdanja. Poslednji put 2005. godine izdavač, Agencija Trivić objavljuje sabrana dela ovog popularnog pisca...

Emil Dirkem - Elementarni oblici religijskog života , izdanje Prosveta . Odlično očuvana

Izdaje - Goša štamparija - beograd Stanje knjige kao na priloženim slikama - ocena 7 od 10 Mek povez 87.strana

Esad Ćimić - Drama A/teizacije , izdanje Šahinpašić . Knjiga je nova !!

odlično stanje, 379str.,meki povez,21cm, š y57

Knjiga je vrlo dobro očuvana. Autori Blagoje Samardžija i Rasel Baril. Izdanje Euro Dream Nova Pazova. Meki povez,format 21 cm,264 strane. Sadržaj pogledajte na slikama 4 i 5. PI5

380 strana A5 Mitropolija Cetinjska ATOS Cetinje Oktoih RAĐANJE CRКVE `Dela apostolska`. Jerusalimska zajednica: njeno ustrojstvo i život. Raskid sa judejstvom: Misija. Apostol Pavle PROGONJENA CRКVA Crkva i grčkorimski svet Progoni i Mučenici. Borba sa gnosticizmom Tertulijan i montanizam. Sveti Кiprijan Кartaginski. Aleksandrijska škola i Origen POBEDA HRIŠĆANSTVA Obraćenje Кonstantinovo. Novi odnosi sa državom. Arijanska kriza. Promene u crkvenom životu. Rađanje monaštva EPOHA VASELJENSКIH SABORA Hristološki i teotokološki sporovi i njihov značaj u istoriji Pravoslavlja Dohalkidonske Crkve Justinijan i njegova `sinteza` Značaj vizantijskog perioda Ikonoboračka kriza: jeretičko i pravoslavno poimanje ikone. Vizantija i Rim. Vizantija i Sloveni MRAČNI VEКOVI Turski jaram. Pravoslavni nacionalizam Кulturno opadanje. Oslobođenje RUSКO PRAROSLAVLJE Počeci hrišćanstva u Rusiji. Кijev i Moskovsko carstvo. Susret sa Zapadom i `sinodalni` period. večiti priziv pravoslavnih: bivati iznad Istoka i Zapada Историјски Пут Православља - Александар Шмеман

D. Anastasijevic - Sveti Sava je umro 1236. godine Iz bogoslavlja, god. XI, sveska 3. Rasprava o utvrdjivanju tacne godine smrti Svetog Save. Knjizica je stampana 1936. godine i u dobrom je stanju.

Hrišćanstvo bez Hrista: Ispunjena proročanstva Apokalipse / Zvonimir Kostić Palanski Niš 1993. Mek povez, 183 strane. Posveta autora. Knjiga je odlično očuvana. PF1 Otkrivenje ili Apokalipsa je knjiga, koja se u svojoj jedinstvenosti po mnogo čemu razlikuje od ostalih knjiga Biblije, čiji je ona sastavni deo. Ona je jedinstvena kako po svom obliku i sadržini, tako i po svojim simbolima i značenju. Simboli, kojih ima napretek, preuzeti su većinom iz starozavetnih knjiga. Ta činjenica nam pomaže da lakše proniknemo u njihovo značenje, pri čemu, naravno, moramo da vodimo računa o kontekstu starozavetnih događaja, o vremenu kada su se oni zbili, o porukama koje u sebi nose. Na osnovu pouzdanih svedočanstava trojice crkvenih istoričara, Jevsevija, Jeronima i Irineja, može se zaključiti da je Otkrivenje zapisano 95. godine posle Hrista, odnosno pretposlednje godine vladavine cara Domicijana (81-96), kada je apostol Jovan bio proteran na ostrvo Patmos `za riječ Božiju i za svjedočanstvo Isusa Hrista` (Otkrivenje 1,9). Moje razmišljanje o ovoj neobičnoj i za mnoge još uvek zatvorenoj knjizi usmereno je isključivo na one događaje, za koje smatram da predstavljaju potpuno i očigledno ispunjenje proročanstava, koje sam izdvojio iz istorijskog dela Otkrivenja. Stoga Otkrivenju pristupam isključivo kao knjizi, koja je svojim nesvakidašnjim simboličkim jezikom nagovestila niz veoma važnih perioda i događaja, čije se ispunjenje može utvrditi u sledu vekova od apostola Jovana do današnjih dana na stranicama istorije hrišćanstva. Namera ovog komentara proročko-istorijskog dela Apokalipse jeste da savremenom čitaocu predoči katastrofalnu činjenicu, da je hrišćanstvo već posle samo nekoliko vekova od svog osnivanja napustilo učenje i praksu hrišćana apostolskog perioda. Ono je u punom smislu reči ostalo bez duha svog osnivača Isusa Hrista. Na ovu žalosnu činjenicu posebno ukazujem savremenim hrišćanima, koji nastoje da se vrate korenima svoje duhovnosti. Ovaj komentar obiluje citatima iz knjiga savremenih istoričara da bi se čitaocu predočile istorijske činjenice, koje su nužne za lično osvedočenje u očiglednost ispunjenja datih proročanstava. Manje važan cilj pisanja ove knjige, ali ne i sasvim nebitan, jesu novi aspekti u tumačenju Otkrivenja vezani za nove činjenice, a isto tako i korigovanje pojedinih tumačenja vodećih komentatora sa obrazloženom nužnošću. Verujem da će manje upućenima ova knjiga poslužiti kao ključ za otvaranje Apokalipse, a onima koji su već ušli u njene tajne pružiti nove informacije.

Zenon Kosidovski Biblijske legende Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Tražeći zalutalo jare u jednoj od mnogobrojnih pećina, jedan mali dečak pronašao je velike glinene ćupove pune nekih tajanstvenih svitaka. Kako je kasnije utvrđeno, bile su to druge trake od ovčije kože, ispisane arhaičnim znacima hebrejskog pisma. Prava vrednost tih otkrića u početku nije bila poznata... Pažljivo koncipirana knjiga koja nam donosi osam poglavlja uvek interesantnih i poučnih priča i legendi. U svakom poglavlju dati su prvo kratki opisi likova i događaja, a zatim sledi tumačenje autora koje podstiče i osvetljava stvari koje se čine jasne ali nikad nisu do kraja. Zenon Kosidovski (polj. Zenon Kosidowski; Inovroclav, 22. jun 1898 — Varšava, 14. septembar 1978) je bio poljski pisac, esejista i pesnik. Zenon Kosidovski je rođen u Inovroclavu. Studirao je filozofiju i polonistiku na univerzitetu Adam Mickijevič u Poznanju i na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Nakon studija nekoliko godina predavao je poljski jezik u srednjim školama, a 1922. debituje u grupi Izvor (Zdrój) knjigom pesama Ludi lovac. Od 1928. do 1939. bio je glavni urednik i direktor Poljskog radija. Od 1939. do 1951. predaje istoriju poljske kulture na Univerzitetu u Los Anđelesu. Po povratku u zemlju godine 1951. počinje najplodniji period njegovog književnog rada. Pisanje naučno-popularnih dela donelo mu je mnogobrojne čitaoce u Poljskoj i drugim zemljama. Napisao je sledeća naučno-popularna dela o istorijama starih civilizacijama.: Kad je sunce bilo bog (1956.), Kraljevstvo zlatnih suza (1960.) Biblijske legende (1963.), Lisipovi konji (1965.), Priče jevanđelista (posmrtno 1979.) U svojim knjigama opisao je život u Starom Egiptu, Judeji, Mesopotamiji i u mnogim drugim iščezlim civilizacijama. Sve njegove knjige prevedene su na srpski jezik i doživele su više izdanja. Poslednji put 2005. godine izdavač, Agencija Trivić objavljuje sabrana dela ovog popularnog pisca...

Zenon Kosidovski Biblijske legende Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Tražeći zalutalo jare u jednoj od mnogobrojnih pećina, jedan mali dečak pronašao je velike glinene ćupove pune nekih tajanstvenih svitaka. Kako je kasnije utvrđeno, bile su to druge trake od ovčije kože, ispisane arhaičnim znacima hebrejskog pisma. Prava vrednost tih otkrića u početku nije bila poznata... Pažljivo koncipirana knjiga koja nam donosi osam poglavlja uvek interesantnih i poučnih priča i legendi. U svakom poglavlju dati su prvo kratki opisi likova i događaja, a zatim sledi tumačenje autora koje podstiče i osvetljava stvari koje se čine jasne ali nikad nisu do kraja. Zenon Kosidovski (polj. Zenon Kosidowski; Inovroclav, 22. jun 1898 — Varšava, 14. septembar 1978) je bio poljski pisac, esejista i pesnik. Zenon Kosidovski je rođen u Inovroclavu. Studirao je filozofiju i polonistiku na univerzitetu Adam Mickijevič u Poznanju i na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Nakon studija nekoliko godina predavao je poljski jezik u srednjim školama, a 1922. debituje u grupi Izvor (Zdrój) knjigom pesama Ludi lovac. Od 1928. do 1939. bio je glavni urednik i direktor Poljskog radija. Od 1939. do 1951. predaje istoriju poljske kulture na Univerzitetu u Los Anđelesu. Po povratku u zemlju godine 1951. počinje najplodniji period njegovog književnog rada. Pisanje naučno-popularnih dela donelo mu je mnogobrojne čitaoce u Poljskoj i drugim zemljama. Napisao je sledeća naučno-popularna dela o istorijama starih civilizacijama.: Kad je sunce bilo bog (1956.), Kraljevstvo zlatnih suza (1960.) Biblijske legende (1963.), Lisipovi konji (1965.), Priče jevanđelista (posmrtno 1979.) U svojim knjigama opisao je život u Starom Egiptu, Judeji, Mesopotamiji i u mnogim drugim iščezlim civilizacijama. Sve njegove knjige prevedene su na srpski jezik i doživele su više izdanja. Poslednji put 2005. godine izdavač, Agencija Trivić objavljuje sabrana dela ovog popularnog pisca...