Mario Maskareli, slikar i grafičar, rođen je na Cetinju 1918. g., preminuo 1996.g. Gimnaziju i Akademiju za likovne umetnosti završio je u Beogradu 1950. g. Pripadao je Beogradskoj grupi, ne po stilskoj srodnosti, nego zbog ljudskog afiniteta, kao i grupi Lada. Slikarstvo Marija Maskarelija prošlo je kroz nekoliko faza. Od slikanja na staklu, ekspresivne apstrakcije, do slika ekspresivne realnosti. No, bez obzira na kolebanja u stvaralaštvu, ovaj umetnik je razapet između literature i slikarstva, imaginarnog i stvarnog, umetnosti i života. U svom stvaralaštvu, pokušao je da sve to pomiri, ostajuċi pri tome esteta. Maskareli je bio veoma plodan slikar, zapažen odmah po završetku studija – na prvim izložbama. U vreme dok je slikao, imao je mnogo poklonika svoga slikarstva, te gotovo svaka kolekcija, svakako i svi muzeji ( i Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti u Beogradu) poseduju njegove slike. Nagrade: Oktobarski salon, Zlatno pero, Zimski salon Herceg Novi, itd. Tehnika: ulje na platnu Dimenzije : 64 (h)x 62 (w) cm sa ramom; 52 (h) x 50 (w) cm bez rama; Naziv slike : „Žena“ Godina nastanka: 1986. Potpis desno u donjem uglu. Drveni ram. SVAKA PROVERA JE MOGUĆA-LIČNA KOLEKCIJA PRODAJE SE ZBOG ODLASKA U INOSTRANSTVO.

Miodrag Vujačić MIRSKI (1932-1997.) - JESENJI PEJZAŽ - Ulje na platnu iz cca 1985. Dimenzije slike 60x50 cm, opremljena u trostruki ram iz perioda nastanka slike, spoljnih dimenzija 76x66cm. Signatura grebanjem dole levo. Dogovor moguć, pitanja u inbox ili telefonom. Pogledajte i ostale moje oglase.

Bogdan Bogdanović (1922-2010) GRAD, GUBILIŠTE - crtež dimenzija 13x20 cm. Signatura dole centralno. Opremljen pod staklo sa crnom pasparturom u modernu srebrnu lajsnu spoljnih dimenzija 33x40 cm. Fotosertifikat N. Kusovca. Dogovor moguć, pitanja u inbox. Pogledajte i ostale moje oglase.

Mihajlo Đoković Tikalo je rođen 1. januara 1941. g. u Čačku. Već na njegovim najstarijim sačuvanim crtežima ogleda se Tikalov nemirni temperament, mašta i ironija. Nakon srednje škole završio je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, gde i danas živi radi. Slikar sa jednim od najspecifičnijih i najuzbudljivijih opusa u srpskom slikarstvu u poslednjih pola veka. Mihailo Đoković Tikalo nikada nije postao član Mediale, ali će mu njeni pripadnici i njihova shvatanja celog života biti veoma bliski. Tikalo nije ušao u hram Mediale, ali je nedaleko od njega podigao svoju sopstvenu crkvu. I u tu crkvu je uneo svoju ikonu: Hijeronimusa Boša. Sami Holanđani su našeg slikara proglasili `mlađim bratom Hijeronimusa Boša`. Član je ULUS-a. Za sebe kaže da je izraziti nostalgičar i samotnjak, ali i nepatvoreni hedonista i optimista. Na širem, evropskom planu, slikarstvo Mihaila Đokovića Tikala može se podvesti pod „ novi nadrealizam“. Međutim, pravi prostor njegovog interesovanja i kreativnog pražnjenja biće slobodno putovanje mašte neispitanim prostranstvima podsvesti, dakle, ezoterija. Od 1980. do 1996. godine odvija se najplodnije stvaralačko razdoblje Mihaila Đokovića Tikala. Na većim, pa i monumentalnim platnima, nastaju dva tematska ciklusa - kompozicije `Ventislava` i kompozicije sa realističkom figurom, eventualno portretom. Taj period se s punim pravom može označiti kao period istinskog slikarovog zenita. Nagrada Vukove zadužbine. Tehnika: ulje i olovka na kartonu Dimenzije : 86,5 (h)x 70 (w) cm sa ramom; 64,5 (h) x 49,5 (w) cm bez rama; Naziv slike : „Čekajući kišu “ Godina nastanka : 1995. Potpis sa godinom, desno u donjem uglu. Slika je kupljena od autora. Sertifikat o autentičnosti. Drveni ram + antirefleksno staklo. SVAKA PROVERA JE MOGUĆA-LIČNA KOLEKCIJA PRODAJE SE ZBOG ODLASKA U INOSTRANSTVO.

92 x 9 cm na zalost, polomljen pa zalepljen na jednom mestu (sredina) poprecno pri vrhu,sa obe strane pise BEOGRAD (cirilicom i latinicom) nize dole,pise: RADIO DRS ; a sa druge strane : 1977 drvo (hrastovina iz kolubare), rucni rad naiva, brut art. folk art, primitive & outsider art samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Dragiša Stanisavljević (Jabučje, 1921 – 21. avgust 2012) bio je vajar, klasik naivne umetnosti Srbije. Rođen je 1921. godine u Jabučju kod Valjeva, Srbija. Skulpturom se bavio od 1958. Život na selu i vaspitanje u duhu patrijarhalnih načela, zavičajno okruženje stoletnim šumama podstakli su svakako njegov nagon za slobodom i oblikovanjem. Apsolutni je samouk, snažnog osećaja za stilizaciju forme. Umro je 2012. godine u Jabučju. Frontalnost i jednostavnost u izrazu, arhaično shvatanje forme, nesvesno su postignuti. Iz crnih, stoletnih debala umetnik oslobađa čistu formu, gladeći je do sjaja. Zaobljava je i ističe njenu organsku bit. Završava ono što je priroda davno započela. Sve je stilizovano gotovo do ogoljene, osnovne praforme, redukovano s izrazitim osećajem za meru, kakav su posedovali samo izvorni umetnici primitivnih kultura. Instiktivno stvaralaštvo ovog umetnika koje traje već više od pet decenija, ukazuje na snagu autentičnosti njegovih originalnih formi, na vezu između praiskonskog i modernog senzibiliteta likovnog izražavanja. Stoletna hrastovina koju vadi iz korita obližnje reke, nosi sama po sebi neki tajanstveni trag na svojoj materiji, vrstu patine. Sa izrazitim osećajem za harmoniju, bez gestova, sa interesovanjem za duhovnu podlogu svojih likova. Dragiša nesvesno shvata ulogu forme u postizanju univerzalnog. Reljefno shvatanje forme sa izraženim vertikalnim komponovanjem pomoćiće umetniku u njegovoj jednostavnosti izraza naročito kada za motiv bira filozofska razmišljanja o odnosima ljudi, njihovim sudbinama, skrivenim osobinama, njihovom grehu ili molitvi. Izlagao je samostalno i grupno počev od 1964. godine, u zemlji i inostranstvu, kao i na gotovo svim međunarodnim izložbama naivne i marginalne umetnosti (svetskim trijenalima u Bratislavi, počev od šezdesetih godina, tematskim izložbama u Martinjiju, Parizu, Pragu, Budimpešti itd.) Za svoje monumentalne skulpture, dobijao je više nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija Nagrada za ukupan umetnički rad na 10. Bijenalu naivne i marginalne umetnosti, 2001. godine u MNMU, Jagodina, Srbija. ------------------------------------- Dragiša Stanisavljević rođen je u selu Jabučju – Srbija 1921. godine, gde je proveo čitav svoj život i umro 2012. u svojoj 91. godini. Potiče iz skromne porodice ali, umetnički veoma obdarene. Za Dragišu i njegovog sina Milana akademik Ivan Tabaković tvrdio je da su: ,,…bili i ostali istinski nukleusi vajarske umetnosti…”. Umetnikova sestra Ranka Dinić sa uspehom piše poeziju, a u svet likovne umetnosti sa žarom i uverenjem Stanisavljevića upustila se i unuka Ivana. Vaspitavan u duhu patrijarhalnih načela, rano je naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik, obrađivao zemlju, a bio je vičan i mnogim zanatima i poslovima. Kuća, ograda, pokućstvo – delo su Dragišinih ruku. Zimske večeri prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta i prodavao ih, kako bi dodatno popravio svoje prihode. Tako se dogodilo da ovi predmeti dođu u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih umetnika. Posetio je Dragišu u Jabučju. Među rezbarenim kutijama, koricama u drškama za noževe, sviralama i štapovima, primetio je i nekoliko zabačenih, prašnjavih figura. Dragiša mu je objasnio da su to nezavršeni radovi, i da slične ,,nezavršene” figure, radi i njegov sin Milan. Upravo ti, ,,nezavršeni” sumarno obrađeni kipovi imali su snagu neposrednosti i prizvuke originalnosti koje je profesor naslućivao i priželjkivao. Uticaj stručnjaka na pojedine naivne umetnike bio je od velikog značaj u formiranju njihove umetničke ličnosti. Ali treba imati u vidu da su, pri tom, uvek bili presudni talenat i lična predispozicija autora. Uz potsticaj i podršku Ivana Tabakovića, Dragiša i Milan izlagali su zajedno već 1964. godine u Beogradskom grafičkom kolektivu. Ako posmatramo skulpturu “Troglavog” 1962. možda je predstava tri objedinjene figure u čvrsti stub, začetak nove legende o umetničkoj porodici sa dubokim korenjem i dugačkim trajanjem, čiji je začetnik Dragiša Stanisavljević, produžava je i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja unuka Ivana. ------------------------------------------------ Trpe Nikolovski o Dragiši Dragiša Stanisavljević vajar – naivac iz Jabučja godinama dokazuje da je kultura kad se lepota udruži sa istinom. Da vas upoznam sa pokojnim ocem..! Glosa: „Moj sin Milan, kad dovede prijatelje u našu kuću, koja je godinama već muzej naive, oronuo i dotrajao doduše, jer niko sem nas dvojice o njemu ne brine, pokazujući im skulpturu „Pokojnik”, a ja se odnegde pojavim na vratima, ima običaj da kaže: „E, sad, kad ste videli drvenog Dragišu, da vas upoznam i sa njenim autorom, mojim pokojnim ocem!” Piše Trpe Nikolovski Krevet je Dragiša napravio od tesanih dasaka hrastovine i ukrasio reljefnim predstavama Bogorodice sa Hristom, Arhanđela Mihajla, cara Lazara i carice Milice. Pored kreveta nalazi se masivni kovčeg sa ležećom figurom pokojnika sa šajkačom na glavi, šiljkanima na nogama, brič pantalonama, išaranim čarapama, vezenim jelekom, do grla zakopčanoj košulji, i rukama stisnutim uz telo. Sa strane kovčega izrezbarena je pogrebna povorka, utučenih ljudi, biće valjda, komšija i prijatelja. Više je nego očigledno da drveni „Pokojnik” ovde preuzima ulogu dvojnika samog umetnika. Zauzima Dragišino mesto na kovčegu sve dok on ne završi započete poslove u ovom životu. Izvajao ga je posle jedne preležane bolesti, da po narodnom običaju iznenadi smrt i preuzme zlo. – Kad dođe vreme, kad ja rešim – šali se, smejući se punim srcem Dragiša – ima da legnem na onaj krevet, pored ovog mog ispisnika, pa ujutro, ko se od nas dvojice probudi, taj će i da navabi živinu. A dotle, samo ću ovako da ga pokazujem ljudima. – Znate kako ga je radio, kako mu je uzimao meru – šali se sin Milan koji nas je krivudavim stazama i bogazama pored tamnavskih ugljenokopa, uz Kolubaru i dovezao do očevine u Jabučju, koju bi, kako reče, jer je zabita, dolazeći iz Beograda, teško mogli da nađemo . – Legao je na jednu dasku i rekao unuci da mu kredom povuće po dasci, baš tamo gde mu se završavaju šiljkani i šajkača, i obavezno ocrta i popola, gde je bio zategao pojas od pantalona. To su mu bile mere za skulpturu. Nije hteo da omane ni u milimetar, da ne napravi nekog drugog, nego sebe. – Bilo mi od tada nekoliko puta loše – nastavlja priču Dragiša – al’ zahvaljujući ovom mom dvojniku, dubleru, ja svanjivam svako jutro i idem za živinom, a ko zna da li bi tako bilo da se ovaj ovde nije opružio. No, ne uzima ni njega, biće da mu još nismo po volji, evo ga, leži, vidite ga… – smeje se šeretski naš domaćin. U sobi između kovčega i kreveta nalaze se skulpture „Molitva” i „Krilati anđeo”. Zidove sobe krase reljefni prikazi „Tajne večere”, „Skidanja s krsta” i mnoštvo ikona. Iz ove sobe proisteklo je Dragišino poimanje sveta i umetnosti sve što umetnik opaža i spoznaje u mirnom seoskom okruženju zelenih proplanaka oko Kolubare, ali i crnih ogromnih rupčaga tamnavskih ugljenokopa koji se neumitno približavaju prvim okućnicama rodnog mu Jabučja. – Ko smrt čeka – zagonetno će Dragiša – taj će otkriti sve što mu je na srcu. Ali, što više i što dublje saznaješ svoj život, tim manje veruješ da se on može uništi smrću. Za Dragišu je sve tema, pogotovo što je rano naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik i ratar, a bio je, i dandanji je, vičan i mnogim zanatima. Kuća, ograda, pokućstvo, sve je to delo Dragišinih ruku. Još kao dete, zimske večeri, prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta, poneke ih prodajući na beogradskim pijacama. I sve tako do 1964.godine, kada su njegove rukotvorine nekako došle u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih slikara. Uz podsticaj, podršku i na nagovor profesora, Dragiša i sin mu Milan, izlagali su zajedno sa njim svoje rezbarije u drvetu. Bilo je to pre tačno četrdeset godina u Beogradskom grafičkom kolektivu, a novinari nisu mogli čudom da se načude; profesor Tabaković izlaže zajedno sa dva vajara – naivca. Saživljenost sa prirodom i ljudima ogleda se i u izboru materijala u kome on i sin danas rade. Kao što je njegov pogled okrenut ka veri i mitu, tako je odabrao i drvo koje i samo ima svoju istoriju i legendu: crna hrastovinu koju vade iz tresetišta pored Kolubare. Prastara je, otporna i jaka, toliko čvrsta, da ponekad i tri testere „štilovke” odu na remont dok se skulptura napravi. – Vreme, voda i zemlja tvorili su njenu građu baš kao i ljude koje od nje vajam i režem – kaže Dragiša, milujući jedno od tri stabla visoka nekih tri do pet metara, širine oko dva metara, izvađenih sa tamnavskih kopova. – U oba slučaja reč je o životu, stradanju i ponovnom rađanju – nastavlja Dragiša. – Kao što selišće na stablu menja, tako prolazi i ljudski rod. Odlaze jedni, dolaze drugi ljudi, al’ za njima, treba nešto lepo da ostane. Ja se trudim, i uspevam. Moj Milan me je nadmašio u svemu, on me je i naučio nekim savršenstvima u skulpturi, pa na onu njegovu pošalicu da ljude upoznaje s pokojnim ocem ja uzvraćam; e, tako ti je kod nas Stanisavljevića, „od sina je ostanulo ocu”. Milan je vrhunski suklptor. Na meni prihvatljiv način prenosio mi je savete učenog profesora Ivana Tabakovića, preuzevši na sebe ulogu čuvara mojih, kako jednom neko napisa, u crnoj kolubarskoj hrastovini neiskvareno oblikovanih osećanja. Dragišu produžava i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja i unuka Ivana, koja nosi ime pokojnog profesora Ivana Tabakovića. A da sudbinski božji prst bude čudovišniji, rođena je istog dana kada je velikan srpske umetnosti preminuo. ANTRFILE: Divili se Evropljani, al’ i Amerikanci Dragišine skulpture nalaze se voljom ljudi kojima su se dopale, u kolekcijama bogatih na svih pet kontinenata. Dve godine, njegove skulpture, zajedno sa radovima slikara i naivaca iz Jugoslavije, obišle su čitavu Ameriku od Vašingtona do Tenseija. Ljudi su kupovali, divili se i uživali. – Ja se ne mučim dok radim. Ne tražim i ne izmišljam rešenja, koj’ će mi… Kad ne znam ‘de je čovek popola, šta mu je nagore, a šta nadole, ja legnem na deblo, unuka mi kredom il’ noktom, zabeleži kraj glave, stopala, i tu gde mi je kaiš na pantalonama, da imam celu figuru, i eto ti čoveka. Koja, druga mera, mi treba. Nikoja. Tako rezbareći izradio sam sve svece i vladare srpskog roda i poroda, od slavske mi ikone Svetog Đorđija, do Lazareve subote, gde je sedam likova na ikoni, sa crnim gavranom zloslutnikom nad glavom. I sve je to ovde, u ovoj mojoj kući, koja bi da je volje i para valjevskih i drugih vlasti, mogla i muzej da bude, da ljudi dolaze, gledaju i uživaju. ANTRFILE: Da spustim skulpturu, tu na Terazije – Imam jedan san – kaže Dragiša – Da me neko odvede kod gradonačelnika Beograda Radmile Hrustanović da mogu da joj pokažem skice za skulpturu koju sam namenio Beogradu. Da onda tu skulpturu uradim, za to još imam snage, i da bude jedno pet metara visoka i dva široka, od crne kolubarske hrastovine, koja je na dnu reke u mulju ležala neki kažu 10.000 a neki i 100.000 godina. Da onda ovde u selo dođe helikopter, da vežu lancima to moje delo i da ga spuste na Terazije, gde bi posle vekovima podsećalo na Dragišu Stanisavljevića iz Jabučja. Jeste, to sanjam. I da znate, srećan je onaj ko ima snove koji ga uspavljuju. Naspavao se toliko da mu se više i ne mili živeti, nego radostnik samo sanja… ----------------------------------------------------- He was born in Jabučje near Valjevo in 1921. He began doing sculpture in 1958. The life in the country under patriarchal principles, with century-old forests of his homeland and the impulse for modelling were basic motivational preferences of Dragiša Stanisavljević. Frontal aspect, simplicity of expression and archaic approach to form are unconsciously achieved. The artist liberated the form, polished it to brightness, made it round and emphasised its organic essence, thus completing what the nature had begun. Everything was stylised nearly to the bare, basic primordial form, and reduced with the pronounced sense for measure, which was known only to authentic artists of primitive cultures. More than five-decade-long instinctive and creative work of this artist pointed to the force of his authentic and original forms and the connection between primordial and modern sensibility of artistic expression. Age-old oak trunks which he tooled from the bed of the Kolubara River had a secret trace in its very substance, a kind of patina. With a pronounced sense of harmony, without gestures, expressive movements, but with interest in the spiritual background of his figures, Dragiša Stanisavljević understood the role of a form with the sensibility of a contemporary artist. Relief-like concept of form with pronounced vertical composition helped the artist with the simplicity of expression, especially when the selected motif was philosophical contemplation on human relationships, destinies, hidden characteristics, sins or prayers. He received many awards and recognitions for his monumental sculptures, among which the Award for Entire Artistic Work at the Tenth Biennial of Naïve and Marginal Art in Jagodina, 2001 was the most significant. He is a world classic. References: Oto Bihalji-Merin, Snovi i traume u drvetu, Beograd,1962 M. Bošković; M.Maširević, Samouki likovni umetnici u Srbiji, Torino,1977 Oto Bihalji-Merin; Nebojša Bato Tomašević, Enciklopedija naivne umetnosti sveta, Beograd, 1984 N. Krstić, Naivna umetnost Srbije, SANU, Jagodina, 2003 N. Krstić, Naivna i marginalna umetnost Srbije, MNMU, Jagodina, 2007 Lj. Kojić, Dragutin Aleksić, monografija, MNMU, Jagodina, 2007 N. Krstić, Histoire de Voire, Dragiša Stanisavljević,katalog, Pariz, 2012. N. Krstić, Outsiders, katalog, MNMU, Jagodina, 2013.

Mersad Berber (1940-2012) - CRTEŽ ZA SPLAV MEDUZA - cca 1990. Originalni unikatni fotorealistični crtež airbrushom i olovkama u boji. Potpisan dole desno olovkom u boji. Dimenzije crteža 41x30 cm, opremljena u luksuzni ram 49x59 cm. Fotosertifikat N. Kusovca. Dogovor moguć, pitanja u inbox. Pogledajte i druge moje oglase.

FRANJO MRAZ (1910-1981) Kolona u selu, 1956. Tempera, 36 x 50,5 cm. 1956. Signirana Franjo Mraz (Hlebine, 4.4. 1910. - Brežice, 26.10. 1981.) je bio hrvatski naivni slikar i jedan od začetnika Hrvatske naive. Uz Ivana Generalića i Mirka Viriusa začetnik je hrvatske naivne umjetnosti. S Generalićem izlagao je kao gost na III. izložbi grupe `Zemlja`, a u tom razdoblju nastaju njegova najbolja ostvarenja (`Oranje`, `Zima`). Socijalno je angažovan slikar, posle rata se priklonio i socijalizmu (Mape `Omladinska pruga`), napustivši tipičnu `hlebinsku maniru`.

Alas, nijedna kontaktirana ustanova kulture u Republici Sloveniji, pa cak ni Galerija Jakopic (Jakopic Gallery), nije bila zainteresovana za ovaj istorijski dokumenat, pa ga zato oglasavamo na kupindu. Mozda moze nekom smrtniku da se cena ove istorijske čestice ucini jaka, ali to je jedan nesumnjiv beočug koji po kulturnoj a ne po `babine linije` veže ove dve nacije, sprsku i slovenacku. S druge strane, galerijska cena većine prosečnih slika ma kog umetnika srednje kategorije predstavlja egal cene ovog vrhunski retkog materijala. Stoga da ne budemo lažno skromni, ipak je ovde reč o mega gigantima čija su dela ne kulturna dobra, nego vele kulturna dobra obe nacije. Prepiska Rihard Jakopic - Nadezda Petrovic. 1908. godina

➡️ http://www.kupindo.com/Clan/Chuma/SpisakPredmeta Stara minijatura na slonovaći rađena po slici Thomas Gainsborough Mr. and Mrs. William Hallett u original opremi. Minijatura je potpisana od strane umetnika, pogledajte sliku sa potpisom. Format slike sa ramom je: 11.3cm x 14.3cm vidljivi deo slike: 6.3cm x 7.9cm

Kao prvo ne bi se smijelo da ova aukcija vrijedja nikog, posto se zna da je Toske stari saljivdzija. Uros TOSKOVIC (kamena pustinja Bratonozica na Pelevom Brijegu, Podgorica, 1932 ili 1933) II strana crnogorske medalje – GO KURAC, 1994, grafit, 29,5 x 20,2 cm, fotosertifikat Artmedia.

Dimenzije slike 120cm x 90cm. Na blind ramu.

Ulje na platnu 70x50cm iz 1986. Slikar Sava Stojkov.

Muzejski egzemplar ili genijalna nagrada i podstrek za nekog dostojnog humanistu iz doktorske struke; pravi raritet i paradigma struke. moze placanje u vise rata. Kada pogledate lice ovog hirurga kod Damjanovskog ono je toliko univerzalno da u njemu mozete sagledati skoro sve lekare, sva znana i neznana lica iz ove profesije. Slican kosmopolitski kvalitet moze se primetiti i kod ljudi u Mestrovicevim delima. Za dvadesetdve godine budnog motrenja i posmatranja umetnickih ostvarenja nismo zapazili nijedno slicno a da je plemenito i vezano za ovu struku. Hirurg, 1980 mesana tehnika 45,7 x 60,7 cm plus ram signiran i datiran rukopisom sredina dole i signiran dva puta otiskom prsta kao potvrda originalnosti rada sredina dole i sredina gore, videti slike Bozidar Bobi Damjanovski je predstavio profesiju hirurga kao malo koji slikar, hiper realizmom na kom se cini kao da je i selotejp traka zaista tu na slici. Retko koja profesija biva kvalitetno likovno predstavljena kao sto je slucaj na ovoj slici. Roden 1947.god u Skoplju, gde je završio srednju umetnicku školu. Diplomirao na akademiji likovnih umetnosti (slikarstvo u klasi prof. Nedeljka Gvozdenovica) u Beogradu 1972. godine. Postdiplomske studije završio na istoj akademiji 1975. godine u klasi profesora Radenka Mišcevica. Clan ULUS-a od 1973. godine. Bavi se slikarstvom crtežom i grafikom. Živi i radi u Beogradu. Napomena: Iako izgleda superiorno da bi tek tako bio radjen rukom ovaj rad je 100% originalan rad autora Bozidara Damjanovskog i nije ni grafika niti bilo kakva vrsta stampe sto naravno znaci ni one stampe rukom doradjene pa se po toj neverici i vidi, odnosno u njegovom radu se ogleda njegovo veliko majstorstvo. Uostalom, autor je hvala Bogu ziv pa se navedeno vrlo lako moze proveriti i potvrditi kod njega licno.

godinu nastanka ovog rada tacno neznam, ali je nastala pre dvadesetak godina. ulje na platnu. dimenzije uramljenog rada 80x100 cm. , debljina ram lajsne 6cm.

Dimenzije bez rama: 59x69cm Dimenzije sa ramom: 82x93,5cm Ferenc Hodi 1950 - 2011. Rođen 1950. godine u Novom Sadu. Svojim, u evropskoj tradiciji, vandredno utemeljenim slikarstvom, svrstao se među najinteresantnije i najoriginalnije slikare fantastike u svetu. On slika ništa slabije, ako ne i originalnije, od dvojice najvecih poratnih slikara iracionalnog, bečkog iluminatora Ernsta Fuksa i švajcarskog kneza crne ikonografije Hansa Rudija Gigera. Hodi slika ikone zla naše civilizacije, na ovim slikama nema ornamenta, ničeg ulepšanog, to su slike istine.

Portret Milića od Mačve 1994.godina ( kroki ) 39 x 54 cm . lično pozirao

Ljudi, ova cudesna Sanina slika je dokaz da trenutna slava ne traje vecno. I Vesna Zmijanac je bila popularna pre 15ak godina a ko je se danas seca. Sana - slikarka iz tv serijala Montevideo Bog te video - je bila stvarna licnost u zizi interesovanja jugoslovenske javnosti 1930-ih kao danas recimo Jelena Karleusa I to u vakatu bez televizora, leptopova I tabletova. Sana (Ivanka) Lukic Sotra Cvece u vazi, oko 1936. ulje na platnu kasirano na karton 53,7 x 47 cm plus dimenzije originalnog rama iz perioda. Signirano gore levo Certifikat.

Kapitalna slika ovog autora i generalno srpske umetnosti na pocetku treceg milenijuma. Ali nas u ovom slucaju interesuje jedino boja Vase kinte. Zoran Tesanovic (Zrenjanin, 1961) Dajana, 2002 ulje na platnu, 40 x 40 cm plus dimenzije rama signatura i zapisi autora napred i na poledjini

Autor je akademski slikar Đorđe Sokolovski, rođen 1963., magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1999., izlagao na mnogim samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu

Dusan MISKOVIC (Aleksinac, 11. 11. 1915 - Beograd, 1993) Beograd, 1967 ulje na kartonu 30 x 38 cm plus ram signatura dole desno, zapis dole levo Original ram iz perioda. Fotoatest. Душан Мишковић је преживео све промене у сликарству и слободно изабрао онај свет уметности за који се определио од младости. Душан Мишковић - сликар (1915 - 1993) Биографија Душан Мишковић, сликар, родио се у Алексинцу 29. октобра 1915. године. Основну школу завршио је у Пироту, а гимназију и трговачку академију у Београду. Уметничку школу у Београду похађао је од 1935. до 1939. године код професора Бете Вукановић, Ивана Радовића, Љубе Ивановића и Николе Бешевића. У ликовном животу Београда присутан је од 1938. године. Излагао је на пролећним и јесењим изложбама југословенских уметника у Уметницком павиљону Цвијета Зузорић 1938, 1939. и 1940. године. После II светског рата, у периоду од 1948. до 1955. године Мишковић живи у Нишу, где оснива Школу примењених уметности у којој је радио као директор и предавач. 1955. године прелази у Београд , где живи и ради све до своје смрти 1993. године. У послератном периоду његово бављење сликарством добија пун интензитет. Излаже на многобројним излжбама у Беогарду и другим градовима Југославије. Учествује на изложбама УЛУС-а, Октобарском салону, изложбама ЛАДЕ, Изложби југословенског портрета, као и на изложбама атељеа АРС и на другим ликовним смотрама. У иностранству је излагао у Риму, Напуљу и Фиренци где на међународној изложби 1970. године добија златну медаљу за сликарство овог града. Излагао је и у Немачкој, Америци и Канади. Радови Душана Мишковића налазе се у Музеју савремене уметности у Београду, Народном музеју у Београду, Музеју града Београда, Музеју града Земуна, Народном музеју Ниша, Народном музеју Смедеревске Паланке, Завичајном музеју Алексинца и бројним установама и приватним колекцијама. У иностранству његови радови се налазе у Равени, Венецији, Минхену, Паризу и Вашингтону. Мишљења Професор др. Павле Васић, 1978: Душан Мишковић је преживео све промене у сликарству и слободно изабрао онај свет уметности за који се определио од младости. То су традиционални мотиви сликарства, интима и тиха зрачења бића и ствари везаних за наш круг, нас свакодневни живот, једном речју, уобичајене теме које до сада нису престале да буду занимљиве. Уметност је једна, али има хиљаду видова. Према томе, сликару је слободно да изабере пут који му највише одговара. У том оквиру Мишковић је развио своје уобичајене особине, аналитички колористички однос према свету, према пределу, стварима или човеку; непосредан без усиљавања да изгледа нешто друго него што јесте и што је био. Тај континуитет развоја и пута трпео је једва веће промена. Оне су се огледале махом у наглашавању фактуре, која је постала главни циљ апстрактном сликарству, па није мимоисла ни Мишковића у свом тријумфалном походу. Мишковић је остао везан за природу, присно и нераздвојно, до садасње изложбе... Срето Бошњак, ликовни критичар, 1978: Мајстор боје и атмосфере Сликар Душан Мишковић се формирао у духу оног интимистичко-поетског концепта који је карактерисао српску ликовну уметност с краја четврте деценије и у том духу оставио је неколико упечатљивих дела која, без обзира на младост уметника, сведоче о зрелости стваралачке свести и у исто време о њеној отворености за нове могућности. Инспирисан природом, њеним духом и њеним лепотама, он слику третира као изазов страсти и лепоте материје: полази од виђеног, али још више од доживљеног, стварајући префињене композиције и хроматске оркестрације. Облик није само визуелна чињница која се ослања на препознавање објективно постојећег, већ пре свега извориште слободне интерпретације доживљаја. Такав је и у пејзажима и миртвим природама, сличан је и у портрету, али оно што је битно за овај сликарски концепт, то је процес који боју, као средство израза, трансформише из визуелне у лирску духовну чињеницу. И по томе је Мишковић модеран сликар, без обзира на његово свесно ослањање на традицију. Паралелно са уљима, Мишковић стално, много и зналачки, из године у годину све зрелије, црта, све мање се ослањајући на објективне визуелне податке, а све више на свој унутрашњи свет, сан и подсвест; дух легенди и народног предања отварају нове димензије и у његовом цртежу и у његовој слици; у првом плану су пластичне вредности, светлост и боја, и облик који заједно чине нераскидиву целину. Светлост је услов дефинисања облика, али и више од тога - она је носилац лирске атмосфере слике, њено лице и њена душа. Боја, топла и зрела, покаткад пригушена, а покаткад звонка и отворена, час у густим наносима, час у танким лазурама, гради ону фину хармонијску целовитост сваког платна, пуно топлине и неког наглашеног јединства. др. Станислав Живковић, историчар уметности, 1978: ... Небо, тишина и простор јесу при том три основна садржаја која испуњавају завучене кутке обојене патином; простори који служе као сцена за одвијање медитација о суштинским питањима живота и смрти. На неки начин, Мишковић се у тој синтези још једном сећа неизбрисивог сусрета са сликарством Делакроа, па је тако један стваралачки круг затворен. Међутим, оно битно опредељење сликара, који уједно представља и његов највећи квалитет, јесте истанчано колористичко осећање, схватање да је слика - бојом испуњена површина. Без обзира што Мишковић, у зависности од мотива и тренутног расположења, мења повремено гаму, више или мање деформише цртеж и растаче форму, његова основна концентрација увек остаје на музикалној транспозицији мотива, на склапању акорда оплемењеног звука. У богатој оркестрацији најчесће доминирају посивели зелени, плави и црвени тонови, у комплементарном сазвучју са оптимистички ведрим окерима, или драматичним тамно-љубичастим, готово црним мрљама. Ипак, његова платна нису драматични сукоби маса, егзалтиране ескплозије нити фанфаре, већ деликатна колористичка ткања, чија је заједничка ознака одређена сиво-сребрнаста, помало опора гама. Сликарско дело Душана Мишковића још није завршено. Али већ сада можемо закључити да оно по свом интимистичком карактеру, као и по свом искључивом интересу за лапоту сликарске материје, несумњиво припада кругу традиционалне. београдске школе Самосталне изложбе 1947. Соко Бања - Дом културе 1954. Алексинац - Дом културе 1954. Алексинац - Алексиначки рудници 1955. Београд - Клуб ССРЊ, Вождовац 1957.Београд - Галерија УЛУС 1958. Београд - Галерија `Наш дом` 1959. Београд - Галерија УЛУС 1959. Земун - Галерија Земун 1965. Београд - Галерија УЛУС 1971. Београд - Галерија УЛУС 1972. Београд - Галерија УЛУС 1973. Београд - Галерија УЛУС 1975. Земун - Галерија Дома ваздухопловства 1977. Смедеревска Паланка - Галерија `Абрашевић` 1978. Смедеревска Паланка - Народни музеј 1978. Београд - Културни центар 1996. Смедеревска Паланка, Народни музеј Колективне изложбе 1939. Београд - Уметнички павиљон “Цвијета Зузорић” - Јесења изложба београдских уметника 1940. Београд - Уметнички павиљон “Цвијета Зузорић” - Пролећна изложба југословенских уметника 1947-1955. Ниш - Друштво ликовних уметника Ниша 1956. Београд - редовне изложбе УЛУС-а 1966. Скопље - Међународна изложба солидарности 1967. Београд - Дом ЈНА 1968. Београд - Културни центар - Уметници Београда Фиренци 1968-1970. Фиренца (Италија) - Међународна изложба “Санта Цроце” 1969. Пистоиа (Италија) - Први бијенале акварела 1975. Београд - 30 година УЛУС-а 1975. Сомбор - Тријенале савременог цртежа 1976. Београд - Октобарски салон 1976. Београд - Културни центар, Београд као инспирација ликовних уметника 1976. Штутгарт - Келн (Немачка), - Београдски уметници 1977. Њујорк - Бостон (САД и Канада) - Атеље АРС 1978. Сомбор - Тријенале савременог цртежа 1987. Београд - САНУ - Уметничка школа у Београду (1919-1939) 1988. Београд - Народни музеј - Тековине (уметничка збирка слика Народног музеја у Смедеревској Паланци 1993. Сремски Карловци - Изложба “Ладе” 1995. Београд - Народни музеј, Поглед у прошлост (1904-1994) 1995. Врњачка Бања - Замак културе, Акварел у Србији (1900-1950) 1996. Чачак - Уметничка галерија `Надежда Петровић`, - Акварел у Србији - из Збирке југословенског сликарства XX века (1900-1950) Београд - Народни музеј Нови Сад - Галерија Матице српске Награде 1969. Златна медаља за сликарство града Фиренце - Италија 1969. Писмена похвала Првог бијенала акварела у Пистои - Италија

Sveti Nikola sa žitijem - garantovano unikatno ulje na platnu dimenzija 54 X 74 cm Najbolje licno preuzimanje, ali na zahtev i uz prethodnu uplatu saljem kako zelite

Grad Beograd je 2006. godine otkupio delo istog autora i slikarske tehnike za nesto preko 2700 eura po ondasnjem euro kursu. Ovo je prilika da za mnogo manje novca uzivate u delu iste snage. Niko Vas ne moze zaustaviti niti ignorisati zbog toga. Milija NESIC Bez naziva, 1984 akrilik i tus na hameru 71 x 100 cm plus ram signatura i datacija sredina desno

Vladimir Zelinski (1894 - 1943) Ruski emigrant Kompozicija sa dukatima, oko 1930/36. ulje na drvetu (slikarskoj dasci) 38,3 x 49,5 cm plus ram signatura dole desno Fotosertifikat. Napomena: Dimenzije u katalogu MadlArt-a su netacne. Rad je uramljen i spreman za izlaganje. tags: dukati zlatnici zlato

Autor je akademski slikar Đorđe Sokolovski, rođen 1963., magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1999., izlagao na mnogim samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu

dimenzije uramljenog rada 130x112cm. savremeni akademski umetnik , rodjeni zrenjaninac, živi i radi u novom sadu, na fotografijama je prikazano i nekoliko kataloga sa izlozbi , vrhunski rad tehnikom koju je potpuno originalno primenio. osnova ovog dela je šperloča, boje su akrilne, pozlata 24-karatnim zlatnim listićima. rad je iz privatne kolekcije.