filozofija nefikcijski strip ILUSTROVANA Da li ljudski jezik pomaže u pronalaženju istine, ako može, kako? Da li su vlade korisne? Da li smo zaista slobodni da odlučujemo ko smo i šta da radimo? Ko nam kaže šta je istina? Šta je posebno u ljudskom umu i svesti? Kako treba da se odnosimo jedni prema drugima i kako treba da budu organizovana društva? I svejedno: za šta mi zapravo živimo? Filozofi su oduvek uživali da sebi i društvu postavljaju neprijatna i provokativna pitanja. Već su stari Grci postavljali sebi ova vanvremena i još uvek eksplozivna pitanja, koja su ih učinila „pronalazačima“ zapadne filozofije. Filozofija činjeničnog stripa stoga obuhvata luk od Aristotela do Avgustina, Dekarta, Hegela, Kanta, Vitgenštajna, Džefersona, Karla Popera do Fukoa i beleži njihove odgovore. Svako ima neki stav prema sebi i životu napolju. Ovde ih možete postati svesni i proveriti: za to želim da živim! nova

Hese nam daje razmišljanje o paradoksu dokolice i stvaralaštva. On ističe da izuzetno kreativni i genijalni ljudi retko sleduju tradicionalnom konceptu konstantnog rada, već da su dokoličari u stanju da stvore umetnost iz dubokog unutarnjeg nadahnuća. Upravo u tim trenucima “praznine” ili “pauze”, Hese vidi prostor za istinsko stvaralaštvo koje izranja iz slobodnog i neopterećenog uma. Ovaj citat naglašava da su momenti dokolice, unatoč spoljnjem utisku neproduktivnosti, važni za kreativnost. Oni nam omogućavaju da se povučemo iz uobičajenih obaveza i pronađemo dublje uvide. Herman Hese nas podseća da nije nužno stalno raditi kako bismo stvorili vredne stvari; umesto toga, treba da razvijamo sposobnost da se prepustimo unutrašnjem nadahnuću i stvorimo autentične i duboke izraze. “Umetnost dokolice” poziva nas da promenimo svoj pogled na vreme koje provodimo u opuštanju i razmišljanju. Kroz Heseove misli, otvaramo vrata za razumevanje da duhovno obogaćivanje i kreativno izražavanje mogu proisteći iz trenutaka unutrašnje tišine i kontemplacije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Činjenica da je slikarska i teorijska zaostavština Leonida Šejke danas zapostavljena među mlađim umetnicima i teoretičarima umetnosti govori o krizi jedne kulture. Ovo bogato i puno izazova delo ostalo je u tami nad kojom su umetnička pretumbavanja uglavnom bila uzrokovana i pokretana odnekud izvan našeg prostora, podstaknuta tuđim iskustvima i idejama. To govori o sudbinama malih kultura – uvek sputanih strahom i nepoverenjem u sebe, u „rodnu melodiju“, kako je govorio još jedan „zaboravljeni“, Momčilo Nastasijević. Šejka je bio stvaralac koji je svet umetnosti posmatrao na specifičan način. Naime, njegova osnovna misao bila je ideja o „tradiciji budućnosti“, tj. o postojanju sveobuhvatne niti koja povezuje prošlost i budućnost, zbog čega se ni jedna ni druga ne mogu shvatiti, uklopiti i izgraditi bez uzajamnog povezivanja. Na prvi pogled ovo je paradoksalno i prividno konzervativno mišljenje, ali evolucija idejâ ovekovog napretka upravo podrazumeva takvu putanju. U tome je, u stvari, smisao Tradicije. Na tom putu Šejka je zapazio da uvek kada se ova nit prekine dolazi do entropije, do nagomilavanja suvišnosti – do postvarenja sveta i čoveka u hajdegerovskom smislu tog stanja. Kao da u ovom odnosu prošlog, sadašnjeg i budućeg postoji nekakva mera koja je u osnovi Sveta, ali mera koja se s vremena na vreme gubi. Šejka je to sublimisao parabolom Grad-Đubrište-Zamak, koju u jednom svom zapisu upoređuje sa Danteovim Paklom-Čistilištem-Rajem, želeći time da naglasi da ta parabola ima metafizičko značenje. Baveći se raznim vidovima umetničke prakse (da upotrebim ovaj rogobatan izraz kako bi me savremeni čitalac razumeo), Šejka je fiksirao sve promene na putu razgrađivanja Sveta, unoseći u taj proces čežnju za izgubljenom i zaboravljenom pradomovinom. Kada se njegov slikarski put iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka uporedi sa onim što se u isto vreme događalo u savremenoj svetskoj umetnosti, potvrdićemo njegovo uverenje da je u odnosu na ta zbivanja otišao nekoliko godina unapred: „1956. godine radio sam nešto blisko današnjim neodadi i pop-artu. Znači, bio sam 4-5 godina ispred Evrope. Ali sada mogu reći, ako je zaista tako bilo, da sam sa ovim što sada radim najmanje 10 godina ispred ostalih.“ Odvažiti se i napisati ovakvu knjigu koja govori o odnosu tradicije i savremenosti, sa idejama koje su aktuelne i u vremenu koje dolazi, podvig je u svakoj kulturi. Zato ovaj Traktat o slikarstvu pripada riznici srpske kulture i pokazuje mladim stvaraocima da se iza ovih odškrinutih vrata nalazi nada za novi početak. Branko Kukić Leonid Šejka (1932 — 1970) je bio jugoslovenski arhitekta i slikar. Bio je jedan od osnivača umetničke grupe Medijala i učestvao je na svim izložbama grupe do 1970. godine. Njegova dela bliska su nadrealizmu a na njima je zastupljena bogata simbolika i duboka intelektualnost. Leonid Šejka, rođen je 24.04. 1932. godine u Beogradu. Posle završene Ruske osnovne škole, četiri razreda gimnazije i srednjotehničke škole (odsek arhitekture) 1949., diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1960. godine[1]. Slikarstvom se bavio od 1950. godine. Bio je jedan od osnivača i teoretičara grupe Baltazar, koja je prerasla u grupu MEDIALA 1957. god. Od 1961. bio je član ULUS-a. Prvi put grupno izlaže 1953. godine, a prvu samostalnu izložbu priredio je u beogradskoj Galeriji Grafički kolektiv, 1958. godine. Šejka je radio i skulpturu, zatim objekte, ilustracije knjiga, scenografiju, a bavio se i vanlikovnim eksperimentima i teorijom. Pored niza članaka publikovanih u časopisima (Vidici, Polja, Razlog, Danas, Student i Umetnost), objavio je Traktat o slikarstvu za koji je 1965. godine dobio Nolitovu nagradu. Izgradio je vrlo složeno delo koje polazi od iskustva nadrealizma i dadaizma, da bi od 1960. formirao individualni izraz u kome je bio posebno zaokupljen problemom uloge predmeta u strukturi slikarske predstave. Učestvovao je u radu likovnih kolonija u Sićevu 1966. i u Počitelju 1969. godine. U leto 1967. putuje u Minhen, Salcburg i Bern; a u proleće 1968. u Cirih i Frankfurt, da bi preko leta iste godine obišao Italiju sve do Napulja i Pompeje. Do kraja života boravio je u Cirihu, Bernu i Parizu a putovao je i u Englesku i Holandiju. Izlagao je na 72 kolektivne izložbe širom Jugoslavije i inostranstvu i imao je 15 samostalnih izložbi u Beogradu, Minhenu, Cirihu, Bazelu i Bernu u periodu od 1958-70. godine. Šejkin opus se može podeliti u pet osnovnih tema kojima se bavio: - „Multiplikacija predmeta“, „Đubrišta“, „Skladišta“, „Enterijeri“ i „Mrtve prirode“. Umro je u Beogradu, 15. decembra 1970. godine. Mediala Detaljnije: Mediala Godine 1957, sa grupom slikara — osnovao je grupu „Mediala“. koju su predstavljali mladi slikari, pisci, filozofi, arhitekte, kompozitori. Svim članovima Medijale bila je zajednička jedna jedina ideja: beskrajna ljubav prema umetnosti i beskrajno verovanje u njene sveukupne moći. Članovi Mediale su bili: (Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Siniša Vuković, Kosta Bradić, Uroš Tošković, Miodrag Dado Đurić, Ljuba Popović, Vladimir Veličković, Milić Stanković, Milovan Vidak, Svetozar Samurović i Vladan Radovanović). Prva izložba pod nazivom „Medijalna istraživanja“ održana u galeriji Grafički kolektiv a izlagali su Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Vladan Radovanović. Grupa Mediala je imala 12 izložbi.

LEŠ U SARKOFAGU- Agata Kristi Kosmos,Beograd,1960. 236 strana Zelena biblioteka broj 40 mek povez Agata Kristi Agata Kristi je najobjavljivanija autorka svih vremena. Jedino Biblija i Šekspir premašuju ukupni tiraž njenih dela – prodato ih je milijardu na engleskom jeziku i još milijardu u prevodu na stotinu drugih jezika. Napisala je osamdeset detektivskih romana i zbirki priča, devetnaest pozorišnih komada, dva memoarska dela i šest ljubavnih romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. U pisanju detektivske proze prvi put se okušala dok je za vreme Prvog svetskog rata radila u jednom bolničkom dispanzeru. Već u svom prvencu, naslovljenom Tajanstveni događaj u Stajlsu, stvorila je sada legendarnog Herkula Poaroa. Potom je u romanu Ubistvo u parohijskom dvoru, objavljenom 1930.godine, uvela među čitalaštvom mnogo voljenu gospođicu Džejn Marpl. Od ostalih likova koji se pojavljuju u više njenih romana tu su Tomi i Mrvica Beresford, privatni detektiv Parker Pajn i detektivi Skotland jarda viši inspektor Batl i inspektor Džap. L. 3.ORM. 5. + KUT.

Izdavač: Vulkan Format: 145x205 mm Broj strana: 254 Pismo: latinica Povez: broš Opis: Grejs Adams slučajni je svedok ubistva, neko ko se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Dogodilo se to u trenu: na stazi iza njene kuće, čovek ubija ženu, koja pre nego što izdahne izgovara njeno ime. Grejs. Ipak, dolazak detektivke Mejsi Grili pokazaće da Grejs možda i nije bila samo slučajnost u ovom zagonetnom ubistvu. Detektivka Grili je već bila u gradiću Kolijeru, u hladnoj Montani, kada je radila na slučaju po mnogo čemu sličnom ovom. Sada, jedanaest godina kasnije, uspomene otvaraju stare rane, a ona mora da pronađe ubicu i otkrije vezu između ubistva i Grejs, devojke koju polako sustiže mučna prošlost. Hladnoća koja reže do kostiju možda je najveći neprijatelj, ali i saveznik hrabroj detektivki dok pokušava da pomogne žrtvama, ali i sebi. „Sjajni likovi koje čitaoci neće moći brzo da zaborave.“ – Publishers Weekly „Nov, uzbudljiv glas u žanru krimi-romana!“ – Huffington Post ***Knjigu šaljem kao preporučenu tiskovinu***

Amina Ahtar #FASHIONVICTIM, žrtva mode Vulkan, 2020. 256 strana. Lepo očuvana. Modna urednica Anja Sent Kler je na samom vrhu. Za njenim garderoberom žude sve žene, popularna je na društvenim mrežama, a put do vrha popločan je telima svih onih koji su joj se ikada zamerili. Radila je naporno da bi došla do mesta na kojem je sad, ali i dalje nema sve. Opsednuta je Sarom Taft. Prelepa, otmena i bogata, Sara je rođena da bude svetska modna ikona. Sjajne i talasaste plave kose i sa najnovijim trendom na noktima, Sara je hodajuća naslovna strana modnog časopisa. A Anja želi da budu prijateljice. Najbolje. Jedine. Ali kada Sara postane glavna konkurencija za unapređenje, Anjin plan da postanu drugarice odlazi u zaborav. Da bi pobedila Saru... Mora da postane kao ona. A prijateljsko nadmetanje može da se završi fatalno, jer znate kako kažu u modi: Jednog dana ste in, a sutra ste mrtvi.

UBIJAJ PAŽLJIVO Karsten Duse Izdavač: Vulkan Bjern Dimel je uspešan advokat čiji je klijent jedan od najopasnijih i najbeskrupuloznijih mafijaša u gradu. Petocifrena plata, službeni automobil, odela krojena po meri… Iako na taj način obezbeđuje miran i udoban život svojoj porodici, stalno je pod stresom i danonoćno radi, zbog čega ga supruga primorava da ode na kurs samopomoći. Postavlja mu ultimatum: ili će postati posvećeni otac i suprug i strpljiva i staložena osoba, ili će izgubiti i ćerku i ženu. Ipak, da li je moguće voditi uravnotežen privatni život i u isto vreme raditi za surovog kriminalca? Uskoro Bjern mora da primeni metode samopomoći koje je naučio na seansama kod terapeuta i sasvim neplanirano, ali ipak namerno, ubija svog šefa – a kako i njega ne bi zadesila ista sudbina, u tajnosti odlučuje da zauzme njegovo mesto na prestolu kriminalne imperije. Mada vrlo efikasna, njegova su rešenja prilično nekonvecionalna. Ali, naravno, sve u skladu sa pravilima iz priručnika samopomoći. Pismo Latinica Povez Broš Format 14,5x20,5 Strana 272

Autor: Karin Salvalađo Povez: broširan Br. strana: 256 Format: 14x20 Grejs Adams slučajni je svedok ubistva, neko ko se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Dogodilo se to u trenu: na stazi iza njene kuće, čovek ubija ženu, koja pre nego što izdahne izgovara njeno ime. Grejs. Ipak, dolazak detektivke Mejsi Grili pokazaće da Grejs možda i nije bila samo slučajnost u ovom zagonetnom ubistvu. Detektivka Grili je već bila u gradiću Kolijeru, u hladnoj Montani, kada je radila na slučaju po mnogo čemu sličnom ovom. Sada, jedanaest godina kasnije, uspomene otvaraju stare rane, a ona mora da pronađe ubicu i otkrije vezu između ubistva i Grejs, devojke koju polako sustiže mučna prošlost. Hladnoća koja reže do kostiju možda je najveći neprijatelj, ali i saveznik hrabroj detektivki dok pokušava da pomogne žrtvama, ali i sebi. „Sjajni likovi koje čitaoci neće moći brzo da zaborave.“ – Publishers Weekly. „Nov, uzbudljiv glas u žanru krimi-romana!“ – Huffington Post.

Knjiga je nova. ,,Igri je kraj kad smrt zakuca na vrata… U unosnom svetu Volstrita Vinsent, Džuls, Silvi i Sem su veliki igrači. Bezobzirno ambiciozni, oni sklapaju poslove vredne milijarde dolara i žive u neviđenom luksuzu. Novac je jedino što im je važno i oni će učiniti sve da se obogate. Učestvujući u igri escape room, njih četvoro će se naći zarobljeni u liftu, no sve će poći naopako. Da bi izašli iz klopke, moraju da ostave žestok rivalitet po strani i da zajedno rade na pronalaženju tragova i rešavanju zadataka koji će ih osloboditi. Ali u skučenom mračnom liftu tajne njihovog tima izlaze na videlo. Moraće da odgovaraju za sve ono što su radili i zaradili na mestu punom obmana, zastrašivanja i seksualnog uznemiravanja. Strpljenje ih izdaje, a tragovi postaju sve zloslutniji, i na kraju se nađu na ivici propasti. Ako žele da prežive, moraće da reše i konačnu zagonetku: ko je od njih ubica?``

Džozef O’Konor - Trgovac Laguna 2004, 378 strana KAO NOVO Najtoplije leto u istoriji Dablina suviše je vrelo za Bilija Svinija, i to ne samo zbog visokih temperatura. Nakon nerazjašnjenog napada na benzinsku pumpu na kojoj je radila, njegova ćerka leži u komi u bolničkom krevetu. Rastrojen zbog posledica te užasne noći, frustriran zbog nemoći policije i sudstva, Bili konačno diže ruke od zvaničnog pravosuđa. On odlučuje da preuzme zakon u svoje ruke, ali kada neočekivani obrt pokvari njegove planove, posledice su zastrašujuće i, na kraju, nezaboravne. `Oštar i okrutno autentičan način izražavanja... Napeto... O’Konorovi dijalozi su naizmenično jetki i turobni, osećajni i zabavni, a likovi nimalo stereotipni.` The Wall Street Journal `Fascinantno... U naraciji koja sjajno prepliće prošlost i sadašnjost O’Konor vešto ispituje posledice gubitka i tragedije, prožimajući surovu stvarnost crnim humorom koji blista na samoj ivici bola.` Publishers Weekly `Samu srž Trgovca čini psihološka igra mačke i miša... Uzbudljiva priča.` Harper’s Bazaar

U HLADNOM SRCU - Karin Salvalađo Odlično očuvana Grejs Adams slučajni je svedok ubistva, neko ko se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Dogodilo se to u trenu: na stazi iza njene kuće, čovek ubija ženu, koja pre nego što izdahne izgovara njeno ime. Grejs. Ipak, dolazak detektivke Mejsi Grili pokazaće da Grejs možda i nije bila samo slučajnost u ovom zagonetnom ubistvu. Detektivka Grili je već bila u gradiću Kolijeru, u hladnoj Montani, kada je radila na slučaju po mnogo čemu sličnom ovom. Sada, jedanaest godina kasnije, uspomene otvaraju stare rane, a ona mora da pronađe ubicu i otkrije vezu između ubistva i Grejs, devojke koju polako sustiže mučna prošlost. Hladnoća koja reže do kostiju možda je najveći neprijatelj, ali i saveznik hrabroj detektivki dok pokušava da pomogne žrtvama, ali i sebi. „Sjajni likovi koje čitaoci neće moći brzo da zaborave.“ – Publishers Weekly „Nov, uzbudljiv glas u žanru krimi-romana!“ – Huffington Post

Džozef O’Konor - Trgovac Izdavac : Laguna 2004, 378 strana Najtoplije leto u istoriji Dablina suviše je vrelo za Bilija Svinija, i to ne samo zbog visokih temperatura. Nakon nerazjašnjenog napada na benzinsku pumpu na kojoj je radila, njegova ćerka leži u komi u bolničkom krevetu. Rastrojen zbog posledica te užasne noći, frustriran zbog nemoći policije i sudstva, Bili konačno diže ruke od zvaničnog pravosuđa. On odlučuje da preuzme zakon u svoje ruke, ali kada neočekivani obrt pokvari njegove planove, posledice su zastrašujuće i, na kraju, nezaboravne. `Oštar i okrutno autentičan način izražavanja... Napeto... O’Konorovi dijalozi su naizmenično jetki i turobni, osećajni i zabavni, a likovi nimalo stereotipni.` The Wall Street Journal `Fascinantno... U naraciji koja sjajno prepliće prošlost i sadašnjost O’Konor vešto ispituje posledice gubitka i tragedije, prožimajući surovu stvarnost crnim humorom koji blista na samoj ivici bola.` Publishers Weekly `Samu srž Trgovca čini psihološka igra mačke i miša... Uzbudljiva priča.` Harper’s Bazaar

Radio u Institutu društvenih nauka u od 1981. do 2000, gde je 2001. godine stekao zvanje višeg naučnog saradnika. Od 2001. godine bio je vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Od 2006. je u zvanju redovnog profesora. NOVO ČITANJE HAJDEGEROVE FILOZOFIJE Da li je Hajdeger zaista najveći filozof XX veka ili čak jedan od ne­kolicine najvećih u istoriji filozofije, kako se to često isti­če u li­teraturi? Jesu li te pohvale potkrepljene konkretnim ana­lizama nje­­govog dela, kako bismo znali na čemu se temelje tako las­­kave ocene? U ogromnoj li­teraturi o njemu, to, na iznenađenje, nije slučaj. Više se može govo­ri­ti o podrazumevanju, kao da je traženo obrazloženje – neko ne­kada negde izložio, tako da za po­nav­­­ljanjem kritike nema potrebe. To je razlog zašto je autor, posle usvajanja Hajdegerovog dela (Um crne šume, 2019), preduzeo njegovu temeljnu kritičku analizu. Osnovni zaključci su savim iznenađujući. Naime, Hajdegerovo glavno delo (Biće i vreme, 1927) se otkriva kao nespretno programski sročeno, eklekti­čno i prepuno protivrečnosti, nedo­re­čeno i bez izgleda u pogledu realizacije strateškog ci­lja. Autor kritike naročito potencira pro­blem funda­men­talne ontologije, s dva generalna zaključka: prvo, Haj­de­ger nije u stanju da razvije njen kon­­cept zato što je osujećen osnov­nim strateškim ciljem: pitanjem smisla bića kao bića. Drugo, autor poka­zuje na koji način je razvijanje njenog koncepta moguće i izlaže ga do stepena osnovne zaok­ru­ženosti. Ovo delo zaslužuje respekt zbog vidljivog truda koji je ulo­žen pri iščitavanju Hajdegera. Pleni autorov zahvat kojim sve pojedi­nač­nosti Hajdegerovog dela razmatra u okviru njegove celine, rekonst­ru­i­sa­ne iz njegovih sabranih dela. Autor suve­reno vla­da­ materijom, Haj­degera ob­rađuje imanentno kriti­čki i na osnovu dobijenih rezultata izvodi ocenu o značaju njegovog dela u fi­lo­zofiji XX veka. Poseban kva­­­­­litet izlaganja predstavlja autorovo ot­va­­ranje no­­vog horizonta in­te­­r­­pretacije, raz­gra­ni­če­njem ana­­­­­litičkih ni­voa, iz­laganjem dija­lek­ti­ke straha i strepnje i fi­lo­zofsko-teološkog smi­sla Hajdegerovog dela. Krunu ukupnog izla­ganja i kritike predsta­vlja autorov doprinos u koncipovanju fun­da­mentalne on­to­­logije kao jedino preostale „prve filozofije“ posle pada trans­cen­dencije (i smrti Boga). Upra­vo taj deo je od sredi­š­njeg značaja za naizgled pram­bi­ci­oznu nameru prevla­da­vanja Hajdegera. Posle ove, originalne ili sasvim ati­pične i kontroverzne knjige, u oblasti Haj­de­ger‒interpretacije, više ništa neće moći da bude kao pre. Ona će bez sumnje novim tumačima dava­ti podstrek za savim novo či­ta­nja i tumačenja Hajdegerove filo­zo­fije. Broj strana: 502 str. Pismo: ćirilica Format: 146×240 cm

Tom Krup, dobrostojeći računovođa, stiže kasno s posla kući i ne zatiče suprugu ni njen automobil. Još više ga začudi što vidi da je večera napola spremljena, što je Karen ostavila tašnu i mobilni telefon, a ulazna vrata nije ni zaključala. Karen Krup je spremala večeru i čekala supruga da se vrati s posla. To je poslednje čega se seća kad se probudi u bolnici. Tamo joj objasne kako je imala saobraćajnu nesreću – izgubila je kontrolu nad automobilom vozeći se po opasnom delu grada i zadobila potres mozga zbog koga pati od amnezije. Policija podozreva da je radila nešto nedozvoljeno. Suprug odbija da poveruje u to. Njena susetka i prijateljica nije baš sasvim ubeđena. Čak ni sama Karen ne zna šta da misli... „Pedantno urađeno i oštro kao brijač.“ Harlan Koben „Priča puna preokreta koja će vas potpuno zaokupiti.“ Tes Geritsen „Šari Lapena obezbeđuje pametan niz motiva i sumnjivih lica. Napetost je velika i traje do poslednje, zaprepašćujuće stranice.“ The Times Povez knjige : Mek Format : 13 x20c m Pismo : Latinica Strana: 296

Autor:: Robert Brindza ;Žanrovi:: Trileri ;Izdavač:: Vulkan izdavaštvo ;Godina izdanja:: 2018. ;Broj strana: 288 ; ;Ispod vode bilo je tiho, hladno i veoma mračno. Telo je munjevito potonulo, sve dok se naposletku nije skrasilo u mekom, ledenom mulju. Ona će godinama ležati nepomična, skoro spokojna. Ali iznad nje, na kopnu, košmar je tek počinjao. ; ;Kada detektivka Erika Foster dobije informaciju da se ključni dokazi za slučaj trgovine narkoticima kriju u napuštenom kamenolomu na obodu Londona, naređuje da se taj predeo pretraži. Ali osim droge, istražitelji otkrivaju telo Džesike Kolins, devojčice čiji je nestanak bio glavna vest pre dvadeset šest godina. Da bi povezala stare i nove dokaze, Erika mora da pronikne u tajne porodice Kolins, ali i da se suoči sa Amandom Bejker, penzionisanom inspektorkom koja je vodila slučaj i koju proganja to što nije uspela da pronađe Džesiku. Detektivka uskoro shvata da će ovo biti jedan od najtežih i najzahtevnijih slučajeva na kojima je ikada radila. ; ;Neko skriva tajne. Neko ne želi da se ovaj slučaj reši. I taj neko će uraditi sve da spreči Eriku u nameri da sazna istinu.

Ispod vode bilo je tiho, hladno i veoma mračno. Telo je munjevito potonulo, sve dok se naposletku nije skrasilo u mekom, ledenom mulju. Ona će godinama ležati nepomična, skoro spokojna. Ali iznad nje, na kopnu, košmar je tek počinjao. Kada detektivka Erika Foster dobije informaciju da se ključni dokazi za slučaj trgovine narkoticima kriju u napuštenom kamenolomu na obodu Londona, naređuje da se taj predeo pretraži. Ali osim droge, istražitelji otkrivaju telo Džesike Kolins, devojčice čiji je nestanak bio glavna vest pre dvadeset šest godina. Da bi povezala stare i nove dokaze, Erika mora da pronikne u tajne porodice Kolins, ali i da se suoči sa Amandom Bejker, penzionisanom inspektorkom koja je vodila slučaj i koju proganja to što nije uspela da pronađe Džesiku. Detektivka uskoro shvata da će ovo biti jedan od najtežih i najzahtevnijih slučajeva na kojima je ikada radila. Neko skriva tajne. Neko ne želi da se ovaj slučaj reši. I taj neko će uraditi sve da spreči Eriku u nameri da sazna istinu. Format : 145x205mm br. str. : 288 povez : broš Pismo : latinica

Vulkan, 2018. 280 strana. ODLIČNO OČUVANO Talas neobične vrućine promenio je ritam života: sada je samo po mraku moguće raditi, kretati se, preživeti. Upravo će u srcu noći Samanta izroniti iz tame koja ju je progutala.Oteta kada je imala trinaest godina i dugo držana u zatočeništvu, Sem je najzad slobodna, ali i dalje u strahu za sopstveni život. Pored nje je doktor Grin, nesvakidašnji profajler, koji u Samantinom sećanju traži indicije koje ga mogu odvesti do njenog tamničara, čoveka iz lavirinta. Ali doktor Grin nije jedini koji progoni čudovište.Tu je i Bruno Đenko, privatni detektiv nesumnjivog talenta, kojem je svaki novi dan poklonjen. Nestanak Samante Andreti njegov je stari slučaj, zadatak koji nikada nije priveo kraju, a sada ima priliku da se iskupi, da ispravi greške iz prošlosti. Na umu mu je samo jedno – da reši poslednju misteriju, uprkos tome što je prošlo toliko vremena.Zato što Samanta ne zna da se njena otmica nije dogodila pre nekoliko meseci. Čovek iz lavirinta držao ju je u zatočeništvu petnaest dugih godina.A sada je nestao.

Drevna mudrost Eni Bezant Za one koji su zaplašeni masivnom i složenom tom Madame Blavatski, Tajna doktrina, Eni Bezant predstavlja osnovne postavke teozofske misli u sažetom, lako svarljivom formatu. Iako je mnogo lakša za čitanje, ova knjiga i dalje pruža pun spektar i dubinu teozofske filozofije. Rođena pre više od 160 godina, Eni Bezant je bila jedan od najvećih svetskih učitelja i reformatora. Kao mlada žena, Bezant se pridružila Nacionalnom sekularnom društvu i Fabijanskom društvu i radila u radikalnim novinama Nacionalni reformator. Godine 1889, Pall Mall Gazette je zatražio od Besanta da pregleda Tajnu doktrinu H.P. Blavatske, zadatak koji je pokazao otkriće za mladu aktivistkinju i doveo do njenog svesrdnog prihvatanja teozofske doktrine i obuke u njoj. Postala je duhovni vođa Teozofskog društva nakon smrti Madame Blavatski 1891. Bezant je bila plodan pisac, a `Drevna mudrost` pokriva niz okultnih tema, uključujući sedmostruku prirodu čovečanstva (viša trijada i niži kvartar ), ljudska duhovna evolucija, karma, reinkarnacija, zakon žrtvovanja i različiti nivoi postojanja. Knjiga velike dubine i duhovnosti, koja s pravom zaslužuje status klasičnog ezoterijskog teksta. odlično očuvana

Rođena pre više od 160 godina, Eni Bezant je bila jedan od najvećih svetskih učitelja i reformatora. Kao mlada žena, Bezant se pridružila Nacionalnom sekularnom društvu i Fabijanskom društvu i radila u radikalnim novinama Nacionalni reformator. Godine 1889. Pall Mall Gazette je zatražio od Besanta da pregleda Tajnu doktrinu H.P. Blavatski, zadatak koji je mladoj aktivistkinji pružio iskustvo otkrića i doveo do njenog svesrdnog prihvatanja teozofske doktrine i obuke u njoj. Postala je duhovni vođa Teozofskog društva nakon smrti Madame Blavatski 1891. Bezant je bila plodan pisac, a `Drevna mudrost` pokriva niz okultnih tema, uključujući sedmostruku prirodu čovečanstva (viša trijada i niži kvartar ), ljudska duhovna evolucija, karma, reinkarnacija, zakon žrtvovanja i različiti planovi postojanja. Knjiga velike dubine i duhovnosti, koja s pravom zaslužuje status klasičnog ezoterijskog teksta. Za one koji su zaplašeni masivnom i složenom tom Madame Blavatski, Tajna doktrina, Eni Bezant predstavlja osnovne postavke teozofske misli u sažetom, lako svarljivom formatu. Iako je mnogo lakša za čitanje, ova knjiga i dalje pruža pun spektar i dubinu teozofske filozofije. nova

45055) NEMA UDOVICA , Sidni Šeldon , Vulkan Beograd 2018 , triler , U gradu u kojem su prijatelji i neprijatelji jedno, ona mora da bude gospodar svoje igre. Mlada Amerikanka Šarlot Klensi nestala je bez traga dok je leto pred odlazak na koledž radila kao dadilja u Meksiko Sitiju. Taj slučaj ostao je nerešen, ali će njegove posledice biti strašne. Deset godina kasnije, u Los Anđelesu se dešava niz ubistava, a sve žrtve su pacijenti psihologa Niki Roberts. Kada neko pokuša da ubije i nju, postaje jasno da je i ona postala meta. Iako zarađuje čitajući ljude i izvlačeći iz njih tajne, rešenje ove zagonetke stalno joj izmiče. Dok policija tapka u mraku, Niki upoznaje Dereka Vilijamsa, privatnog detektiva koji se ne boji da rizikuje. Međutim, zbog onog što će otkriti, a posebno jedno ime, krenuće opasnom stazom prošlosti. Misteriozni manipulator doneo je smrtonosnu igru na ulice grada anđela. Niki Roberts zna previše o starom zločinu, a nemilosrdni ubica svestan je koja je cena njenog ćutanja. mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , latinica , 327 strana,

Autor: Megan Abot Žanr: Trileri Pismo: Latinica Broj strana: 272 Povez: Mek Format: 14,5 x 20,5 cm Godina izdanja: 2017. Roman o tankim granicama između ljubavi i ljubomore, želje i opsesije, od autorke poznate po talentu da se igra vašim živcima i još vas natera da to obožavate. Koliko daleko ste spremni da idete da ostvarite svoje snove? Upravo to pitanje čuveni trener postavlja Kejti i Eriku Noks nakon što je video njihovu kćerku Devon da se takmiči. Za Noksove ne postoje granice, oni su posvetili život svom detetu, gimnastičarki sa čudesnim talentom, novom olimpijskom nadom. Ali kada nasilna smrt ugrozi blisko povezanu gimnastičarsku zajednicu samo nedelju dana pre važnog takmičenja, sve za šta su naporno radili odjednom je dovedeno u pitanje. Kejti očajnički pokušava da zadrži porodicu na okupu, dok neminovno i sama sve dublje tone u mračne delove sopstvene podsvesti. Glasine kruže među roditeljima, otkrivajući skrivene saveze i zlobne intrige. U životima ovih sasvim običnih ljudi komešaju se burna osećanja i skrivene ambicije, a uskoro će svi saznati da i lepota, i talenat, i svetla budućnost imaju svoju tamnu senku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zbirka eseja u kojoj su prikazani likovni umetnici i pisci koji su svojim delom presudno uticali na razvoj moderne umetnosti. Anri Ruso Pikaso Džejms Džojs Tomas Man Vasilij Kandinski Pit Modrijan Mark Šagal Vilijam Fokner Henri Mur Paul Kle Kafka Berthold Breht Beket Oton Bihali, prozvan Oto Bihalji Merin[1][2][3] (Zemun, 3. januar 1904[4] — Beograd, 22. decembar 1993) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar.[5] jevrejskog porekla.[6] Biografija Oton Bihali rođen je 3. januara 1904. godine u Zemunu kao treće dete, od oca Davida Bihalija i majke Klare Šenman. Imao je sestru Leonu i brata Pavla. Tokom Prvog svetskog rata se celokupna porodica preselila u Budimpeštu.[7] U Beogradu je studirao slikarstvo i istoriju umetnosti, a sa dvadeset godina je nastavio studije u Berlinu, gde je objavljivao književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Tomas Man je smatrao da je Bihalji jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Zajedno sa filozofom Đerđom Lukačem radio je u čuvenom nemačkom časopisu levih intelektualaca „Die Linkskurve” (leva krivina). Od 1928. godine se vraća u Beograd, gde je postao pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Tada zajedno sa bratom Pavlom osniva izdavački kuću „Nolit” i časopis „Nova literatura”. Izdavali su knjige Džeka Londona, Maksima Gorkog, Hajnriha Mana, Sinklera Luisa, Džona Stajnbeka, Isaka Babelja i drugih. Objavljivali su ono što je prkosilo tadašnjoj cenzuri, levičarsku i socijalno kritičku literaturu. Nakon 12. broja, u novembru 1929. godine Državno tužilaštvo je zabranilo dalje izdavanje časopisa.[8] Ubrzo se vratio u Berlin gde je nastavio svoje društveno angažovano delovanje. Na jednom od putovanja 1930. godine upoznao je svoju buduću suprugu Lizu Kestler sa kojom je ostao u braku do svoje smrti. Do 1936. godine radio je kao novinar i publicista, živeći na relaciji Francuska – Švajcarska. Od te godine postaje i član internacionalnih brigada u španskom građanskom ratu, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Za svoje zasluge, šezdesetih godina u Austriji dobio je Herderovu nagradu za povezivanje naroda putem umetnosti, a onda još čitav niz plaketa i ordena. Posebno treba istaći da je prvi Jugosloven u Nemačkoj koji je dobio krst za zasluge zbog odbrane nemačke umetnosti od nacizma.[9] Tokom svog života, Bihalji se bavio likovnom kritikom, književnošću, slikarstvom i bio je jedan od najznačajnijih intelektualaca u Jugoslaviji. Pisao je pod pseudonimom Peter Tene, tj. Pjer Merin u vreme kada je u međuratnom periodu, kao komunistički opredeljeni aktivista, objavljivao u evropskim izdavačkim kućama. Kao reakciju na Hitlerov progon moderne umetnosti, Bihalji je pod pseudonimom Peter Tene, uz predgovor Herberta Rida 1938. godine, napisao delo Modern German art. Pred početak Drugog svetskog rata, uz pomoć Tomasa Mana, dobio je dozvolu za iseljenje u Ameriku. Ipak, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju gde je ubrzo bio zarobljen kao oficir. Rat je preživeo zahvaljujući tome što je bio u zarobljeničkom vojnom logoru posle kapitulacije kraljevske jugoslovenske vojske. U zarobljeništvu je uradio čitav niz portreta zarobljenih oficira. Posle rata, Bihalji se vratio u Beograd i do smrti 1993. živeo u stanu u Nemanjinoj ulici, koji je 2022. godine otvoren za javnost kao deo Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini. Muzej je inicirao i osnivanje Fonda Oto Bihalji Merin u znak sećanja, a počev od 2009. godine na najvećoj međunarodnoj manifestaciji – Bijenalu naivne i marginalne umetnosti, periodično se dodeljuje počasno priznanje Oto Bihalji Merin za izuzetne doprinose na polju afirmacije naivne i marginalne umetnosti.[10] U članku Slobodana Kljakića u dnevnom listu „Politika“ od 1. februara 2015. nalazi se sledeće objašnjenje: „ U jednom od naših mnogih susreta, kada mi je svedočio o svojoj porodici, „Nolitu” i bratu Pavlu, pitao sam Ota kako to da se preziva Bihalji-Merin, da li je to u ikakvoj vezi s nizom pseudonima kojima je, zbog konspiracije, pre 1941. potpisivao tekstove i knjige. Oto se široko osmehnuo, a u očima mu je zaiskrio blesak – potvrda njegove spremnosti da govori o lepšim stranama i događajima iz burnog, mnogim opasnostima opterećenog života. U neizbežnom džemperu s rol okovratnikom i somotskim sivim pantalonama, žustro je ustao sa stolice i počeo svoje svedočenje. Kada je predao prvi tekst za objavljivanje u „Borbi” potpisao se sa „Bihali-Merin”. Sutradan je, međutim, u potpisu video „Bihalji-Merin”. Pomislio je da je reč o štamparskoj grešci, ali se to ponovilo još jednom, pa opet. Zainteresovao se za stvarni razlog te promene, ali niko od kolega i prijatelja iz redakcije nije mogao da mu pojasni o čemu je reč. Konačno ga je traganje odvelo do slovoslagača u štampariji „Borbe”, čoveka koji je do tada u svim slučajevima intervenisao i umesto da Ota potpisuje sa „Bihali-Merin” pretvarao njegovo prezime u „Bihalji-Merin”. Na direktno pitanje zašto to čini, slagač ga je čudno pogledao i prostodušno odgovorio da „nije srpski” da se potpisuje kao Bihali, zbog čega je on na sebe preuzeo da ga preimenuje u Bihalji. „Učinio je to po svom tačnom osećanju za srpski jezik. Objašnjenje mi je bilo simpatično, uverljivo i dopadljivo. Prihvatio sam njegove razloge i tako je i ostalo”, objasnio mi je Oto kako je postao Bihalji-Merin. ” Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu (1924-27).[5] U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je završio školu rezervnih oficira i od 1929. godine bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u činu vazduhoplovnog potporučnika. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit.[4] [5]Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao pešadijski potporučnik. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Šezdesetih godina, u Austriji dobio je Herderovu nagradu za „sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti“, a u Nemačkoj je kao prvi Jugosloven dobio „Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma“. Nadgrobni spomenik Ota i Lize na Zemunskom groblju. Pred kraj života Oto je počeo da piše svoju autobiografiju pod naslovom „Moj lepi život u paklu“. Oto Bihalji Merin je umro u Beogradu 22. decembra 1993. godine. Salon Oto Bihalji-Merin Salon Oto Bihalji-Merin je osnovan 2013. godine i nalazi se u Beogradu, Nemanjina 3/10. Otova ćerka, Mirjana Bihalji- Šoenberner donirala je Muzeju naivne i marginalne umetnosti stan svog oca, u kome je i sama odrastala u snažnom duhu posvećenosti borbi za nove, naprednije ideje i umetničke vidike svog oca Ota i svoje majke Lize. Vredna Otova zaostavština: bibliotečka građa, rukopisi i prepiska sa stručnjacima i umetnicima širom sveta, umetnička dela kao deo legata predstavljaju dodatni kvalitet ovog svojevrsnog instituta.[11] Otvoren je za javnost u martu 2022. godine,[12] a 27. oktobra 2023. godine otvorena je i prva stalna postavka.[13] Fond Oto Bihalji-Merin U znak sećanja na ličnost i delo Oto Bihalji-Merina, Muzej naivne i marginalizovane umetnosti u Jagodini je 2009. godine osnovao Fond Oto Bihalji-Merin sa ciljem da nagradi dosadašnje i podstakne i probudi buduće stručnjake, publiciste, umetnike kako bi i sami doprineli razvoju i afirmaciji naivne i marginalne umetnosti. Specijalno Priznanje Oto Bihalji-Merin je počev od 2009. godine dodeljeno velikom broju stručljaka i umetnika: Veri Ristić, Slobodanu Sanaderu, Milosavu Jovanoviću, Dušanu Jevtoviću, Barbarijenu, Ljiljani Kojić, Slobodanu Štetiću, Nataliji Cerović, Marici Vračević i Milanu Stanisavljeviću. Zahvaljujući sredstvima fonda Oto Bihalji-Merin, donaciji Mirjane Bihalji Šunberner i Gerharda Šunbernera zbirka Muzeja naivne i marginalne umetnosti, pored toga uvećana je za značajan broj reprezentativnih ostvarenja domaćih i inostranih umetnika.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Veliki ljudi i njihova dela Fransoa Noel Babef (Sen Kenten, 23. novembar 1760), poznatiji kao Grah Babef, je bio francuski političar i novinar u periodu Francuske revolucije. Izdavao je list `Narodni tribun`. Organizator je i vođa tzv. `Zavere jednakih` koja predstavlja prvi pokušaj unošenja komunizma u društvenu stvarnost. Detinjstvo i mladost Grah Babef je rođen 1760. godine u malograđanskoj provincijskoj porodici iz Sen Kentena. U četrnaestoj godini je napustio očinski dom i počeo je raditi kao zemljomer, a zatim kao feudist. Sastavljao je opise plemićkih imanja i kratke izvode seniorskih prava. Babef je ubrzo zamrzeo feudalni režim i aristokratiju. Uzeo je ime starorimskog tribuna Gaja Graha[1]. Na Babefa je najveći uticaj ostavio Žan Žak Ruso[2]. Babef prilazi Revoluciji prvih dana po njenom izbijanju. Tokom jakobinskog terora, Babef je bio otvoreni protivnik Robesjperovog režima, za šta se kasnije, posle Termidorske reakcije, pokajao[3]. Sukob sa Konventom i Direktorijumom Septembra 1794. godine počeo je izdavati list `Sloboda štampe` kome je kasnije promenio naziv u `Narodni tribun`. List je nakon Termidorske reakcije predstavljao jedan od najradikalnijih organa demokratske opozicije te je 7. februara 1795. godine Babef uhapšen pod optužbom da poziva na ustanak i na rasturanje Konventa. Narodni tribun prestao je izlaziti. Babef je u zatvoru ostao do oktobra kada je oslobođen po izbijanju rojalističkog ustanka. Narodni tribun ponovo je počeo izlaziti 6. novembra. Nastavlja da izlazi do marta 1796. godine. Pod Babefovim rukovodstvom tada je u Parizu obrazovano tajno revolucionarno Udruženje jednakih. Ono je sebi postavilo za cilj da podigne narodni ustanak i zbaci vladu Direktorijuma Filipo Đuzepe Marija Lodoviko Buonaroti (ital. Philippe Buonarroti; 11. novembar 1761—16. septembar 1837) je bio italijanski utopijski socijalista, pisac, mason i učesnik Francuske revolucije. Delovao je na Korzici, u Ženevi i Briselu. Biografija Rođen je u Pizi, u Velikom vojvodstvu Toskani, u plemićkoj porodici. Studirao je prava na Univerzitetu u Pizi. Stupio je u masonsku ložu 1786. godine[1]. Nakon izbijanja Francuske revolucije, prešao je na Korziku gde je, na italijanskom jeziku, izdavao novine koje su podržavale Francusku revoluciju. Tamo je stupio u jakobinski klub i postao je prijatelj Bonapartama. Buonaroti je napustio ostrvo juna 1791. godine i vratio se u rodnu Toskanu gde je uhapšen i zatvoren. Godine 1793. preselio se u Pariz i postao član Društva Panteona. Maksimilijan Robespjer ga je postao da organizuje patriote u egzilu, u Italiji. Buonaroti je radio iz Nice. Nakon što je osudio Paskala Paolija, Buonaroti je nagrađen francuskim državljanstvom od strane Konventa (maj 1793. godina). Buonaroti se vratio u Pariz 1795. godine, nakon Termidorske reakcije. Tamo je upoznat Graha Babefa. Ponovo je uhapšen od strane Direktorijuma 1797. godine zbog učešća u Babefovoj zaveri jednakih[2]. Napoleon Bonaparta ga je oslobodio 1799. godine, kada je postao prvi konzul. Buonaroti se sklonio u Ženevu gde živi tokom postojanja Prvog francuskog carstva i Napoleonovih ratova. Odatle je prešao u Brisel, nakon Burbonske restauracije. U Pariz se vratio nakon Julske revolucije 1830. godine. Umro je u Parizu 1837. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Još prije Kuma i Posljednjeg dona, postojala je ova Puzova intrigantna priča o ljubavi i zločinu. Jedna imigrantska italijanska porodica u Njujorku suočiće se sa brojinim izazovima Novog svijeta. Porodica će pokušati da ostane na okupu dok se oko nje bude dizao vrtlog nasilja, kriminalnih obračuna i osvete. Sam Mario Puzo ovaj je roman smatrao svojim najboljim djelom. Mario Đanluiđi Puzo (engl. Mario Gianluigi Puzo; Njujork, 15. oktobar 1920 — Bej Šor, 2. jul 1999) bio je američki pisac poznat po svojim knjigama o mafiji, naročito knjizi Kum. Biografija Puzo je rođen u siromašnoj porodici sicilijanskih imigranata u Paklenoj Kuhinji, četvrti Menhetna, u Njujorku, u kojoj je i odrastao. Nakon što je diplomirao na gradskom koledžu u Njujorku, pristupio je američkoj vojnoj avijaciji u Drugom svetskom ratu. Međutim, zbog slabog vida, vojska mu nije dozvolila da učestvuje u vojnim operacijama, već je bio raspoređena na mesto oficira za odnose sa javnošću u Nemačkoj. Nakon rata pohađao je njujoršku Novu školu za društvena istraživanja u Univerzitet Kolumbija. Najpoznatijem Puzovom romanu, Kum, prethodila su dela Mračna Arena i Srećni Hodočasnik, koja nisu promakla budnom oku kritike. Kum je objavljen 1969. godine, nakon što je Puzo slušao anegdote o mafijaškim organizacijama tokom vremena dok se bavio novinarstvom. Kum je kasnije pretvoren u trilogiju filmova koje je režirao Frensis Ford Kopola, a koji su objavljeni 1972, 1974. i 1990. godine. Iako su prva dva filma bila izuzetno popularna i veoma cenjena, treći nije imao takav uspeh i bio je slabo primljen, kako od kritike, tako i od publike. Pored toga što je bio koscenarista, zajedno sa Kopolom, u sva tri filma Kum (film), Puzo je napisao i prvu verziju scenarija za film katastrofe Zemljotres, iz 1974, na kojem nije mogao dalje raditi zbog obaveza oko filma Kum II. Takođe Puzo je bio i koscenarista za film Supermen iz 1978. godine. Poslednji roman, koji je Puzo za života objavio, bio je Poslednji Don, iz 1996. po kojem je snimljena i uspešna mini-serija. Puzo nije doživeo objavljivanje svoje pretposlednje knjige Zakon Ćutanja, koja je izašla 1999, ali tekst je već bio dovršen i tako je ova knjiga postala njegovo poslednje delo. Isti slučaj je bio i sa njegovom poslednjom knjigom Porodica, na kojoj je radio poslednje dve decenije svog života, a koja je objavljena 2001. Međutim, ovu knjigu je dovršila Puzova dugogodišnja saputnica Kerol Đino. Mario Puzo je preminuo 2. jula 1999. godine u svom domu u Bej Šoru, na Long Ajlandu. Ceo svoj život, Puzo je smatrao da je njegova knjiga Srećni Hodočasnik njegovo najbolje delo. U jednom od svojih poslednjih intervjua, izjavio je da je ožalošćen činjenicom da je Kum, fikcija koju nije nikada voleo, nadmašila priču o poštenoj borbi njegove majke, kao imigranta u Americi, da zavredi poštovanje, i o njenoj hrabrosti i ljubavi, što je opisano u Srećnom Hodočasniku...

Odlično očuvano. Autor - osoba Berlin, Isaiah, 1909-1997 = Berlin, Isaija, 1909-1997 Naslov Četiri ogleda o slobodi / Isaija Berlin ; prevele Vesna Danilović, Slavica Miletić Jedinstveni naslov Four Essays. srpski jezik Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1992 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1992 (Beograd : `Filip Višnjić`) Fizički opis 306 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Danilović, Vesna, prevodilac = Danilović, Vesna, prevodilac Miletić, Slavica, 1953- = Miletić, Slavica, 1953- Vejvoda, Ivan, 1949- = Vejvoda, Ivan, 1949- Zbirka ǂBiblioteka ǂSazvežđa ; 107 Napomene Prevod dela: Four Essays on Liberty / Isaiah Berlin Str. 301-306: Pluralizam i sloboda / Ivan Vejvoda. Predmetne odrednice Sloboda (filozofija) Isaija Berlin mislioce delio na ježeve i lisice Ovaj istoričar ideja smatrao je da Velika Britanija nije liberalna zbog svojih mislilaca, među kojima je posebno uvažavao Džona Stjuarta Mila, „već zbog svojih ljudi od akcije, zbog svojih institucija, kulture, liberalne civilizacije i prakse” Jedno od važnih teorijskih pitanja Isaije Berlina (1909–1997) bavi se time u kojoj vrsti sveta je politička filozofija moguća. Odgovor koji je dao glasi: „Samo u svetu u kojem se ciljevi sudaraju”. Iz ovog stava može da usledi dijalektika njegovog filozofskog mišljenja koja se u pojedinačnom i društvenom smislu suprotstavlja svakoj unapred zadatoj shemi. To znači da čovek kome je društvo propisalo da bude slobodan u stvari nije slobodan, a da je društvo koje je fanatično usmereno ka jednom cilju na pogrešnom putu. Shvatanje slobode Isaije Berlina, strasnog poštovaoca ljudskih prava, izvire iz raznovrsnosti ljudskog iskustva. U časopisu „Gradac” posvećenom Berlinu (koji je priredio Muharem Bazdulj), može se pronaći podatak da je ovaj istoričar ideja smatrao da Velika Britanija nije liberalna zbog svojih mislilaca, među kojima je posebno uvažavao Džona Stjuarta Mila, „već zbog svojih ljudi od akcije, zbog svojih institucija, kulture, liberalne civilizacije i prakse”. Medicinska dostignuća brojnih civilizacija Kao što je verovao naš Laza Kostić, a zatim i Vinaver, da iz velikog ukrštaja nastaju izuzetne stvari, i u ličnosti Isaije Berlina bile su ukrštene dve nacije, letonska, kao deo Ruske carevine u doba njegovog rođenja – poreklom, i britanska – životom. „Dovođenje u vezu to dvoje, ruskog sna i britanske stvarnosti, podarilo je Isaiji tu neobičnu snagu, govorio je ne baš kao prorok, ali iz dubina ruskog iskustva, a opet sa iskustvom Britanije, koja je za njega i njegovu porodicu, kao i za mnoge druge Jevreje, bila raj u vreme kada je Rusija bila zatvor”, čitamo u „Gradcu”. Još kao dečak, posle Oktobarske revolucije, Isaija Berlin iz Petrograda je sa roditeljima došao u London. Postao je oksfordski đak, a kasnije i oksfordski profesor. Tokom Drugog svetskog rata radio je za britansku diplomatsku službu. Predsednik Britanske akademije bio je od 1974. do 1978. godine. Dobitnik je Nagrade Jerusalima za pisanje o individualnoj slobodi. Kada je držao predavanja ili kada je pisao, Isaija Berlin kao da je vodio uzbudljive razgovore, licem u lice, sa Makijavelijem, Herderom, Marksom, Černiševskim, Hercenom. Ane Ahmatove, koja je bila zatočenica Staljinovog diktatorskom režima, sećao se s bolom; Brodski je za njega bio najveći živi pesnik, sa Pasternakom je govorio ne o ruskoj književnosti već o Šekspiru i Prustu. Kada su u fokusu bila zbivanja u vezi sa sovjetskim ulaskom u Mađarsku 1956. godine, kubanska kriza, otpor Alžira francuskoj vladavini, nije stajao ni na čiju stranu osim na stranu zaštite ljudskih prava civila, zastupao je liberalna načela i protivio se svakoj vrsti nasilja. Kada se 1945. godine vratio u Moskvu, shvatio je da je „sat u Rusiji stao otprilike u 1928, prekidanjem veza sa spoljašnjim svetom”. Smatrao je sebe cionistom i nije mogao, kako je u jednom razgovoru kazao, „da svari” ideju Hane Arent o banalnosti zla. „Nacisti nisu bili `banalni`. Ajhman je, po vlastitom priznanju, u dubini duše, verovao u to što je radio”, smatrao je Berlin. Razloge nacionalističkog preterivanja Berlin je video u nedostatku „gladi za priznanjem” koju je po Hegelovoj analizi Zapad ipak zadovoljio, ali je takođe mislio da „u svetu rastrzanom ekscesima ne treba posebno isticati surovu i razornu snagu nacionalizma”. „Moramo priznati tu pojavu, koju evrocentrično društvo 19. veka nije predvidelo, i moramo u njoj prepoznati pokušaj novooslobođenih robova širom sveta, `dekolonizovanih`, da zadovolje jednu duboku i prirodnu potrebu. Zašto su svi prevideli takvu mogućnost razvoja događaja? Na to pitanje ne nudim odgovor”, pisao je Berlin. Logično slede neki njegovi zaključci, višeznačno se slivaju jedni u druge. Moguće je biti patriota, a ne biti nacionalista. Utopije se obično završavaju u gorčini i frustraciji. Manjine su stimulans, „kvasac”, sredstvo fermentacije, ali nikoga ne treba siliti da bude manjina. Treba razumeti ljude koji nam se suprotstavljaju. Svaki narod ima pravo na sopstveni razvoj. Znanje će nas učiniti slobodnijima samo ako zaista postoji sloboda izbora – ako se na osnovu našeg znanja možemo ponašati drugačije nego što bismo se ponašali bez njega. Samoća je kad te drugi ljudi ne razumeju.... Mislioce je Berlin delio na ježeve i lisice, i to je još jedna od osobenosti njegovog psihološkog pristupa pitanjima duha i kulture. Ovu klasifikaciju osmislio je kao igru: Puškin se kretao tamo gde ga je duh vodio, bio je lisica. Dostojevski je sve pokušavao da interpretira kroz prizmu jednog sistema – što rade ježevi. A Tolstoj je, po Berlinovom objašnjenju, bio lisica „koja je strastveno verovala da je zapravo jež”. Posebna zasluga Isaije Berlina je u tome što je oživeo shvatanje društvene evolucije Đanbatiste Vikoa, „oca modernog koncepta kulture”, i onoga što je sam nazvao „kulturnim pluralizmom”, a to je „panorama različitih kultura, potraga za drugačijim i ponekad nespojivim načinima života, idealima, vrednosnim standardima”. Isaiah Bryan Magee Joseph Brodsky Ryan Ian Isaja MG105 (N)