Pegasus an Anthology of Verse Compiled by N.GRISENTHWAITE M.A.(Oxoa) Principal Lecturer in English Cheshire County Training College Crewe Book one-120 strana,book twoo-120 strana,book three-120 strana,book five-120 strana. Knjige su u solidnom stanju.

Stanje kao na slici. Ako niste sigurni da Vam odgovara, pitajte za dodatni opis knjige PRE kupovine, i bice Vam odgovoreno u najkracem roku. Naknadne reklamacije ne prihvatam. Robu šaljem nakon uplate. Troskove slanja snosi kupac. A 400

Antologija srpskog pesništva od XI veka do danas - Miodrag Pavlović Miodrag Pavlović (Novi Sad, 28. novembar 1928 — Tutlingen, 17. avgust 2014) bio je srpski književnik, pesnik i esejista, akademik SANU i dugogodišnji urednik Prosvete. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kojem je bio i član osnivač. Rođen je 1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. On je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar.[1] 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama”. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige „87 pesama”, koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva. Miodrag Pavlović i Peter Urban bili su dugogodišnji prijatelji Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige „87 pesma” čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika poleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima, čemu je znatno doprineo nemački prevodilac Peter Urban, Pavlovićev dugogodišnji prijatelj. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove „Pesma pomera brda” prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika. 1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta”. Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić. Umro je u Tutlingenu 17. avgusta 2014. godine, gde je živeo sa suprugom Marlenom, sa kojom je imao ćerke Kristinu i Jasminu. [2] Najznačajnija dela Među najznačajnija njegova dela spadaju zbirke poezije „87 pesama” (1952), „Stub sećanja” (1953), „Hododarje” (1971), „Ulazak u Kremonu” (1989), „Kosmologija profanata” (1990), „S Hristom netremice” (2001), romani „Drugi dolazak” (2000), „Afroditina uvala” itd. Napisao je više knjiga eseja. Sastavio je nekoliko antologija poezije, među njima se posebno ističe „Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka” (1964, a potom veliki broj izdanja). Ova antologija je ponovo vratila na poetsku scenu neke zaboravljene pisce kao što je na primer Milica Stojadinović Srpkinja. Nagrade Deo nagrada Miodraga Pavlovića, zbirka Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” Dobio je Evropsku nagradu za poeziju[3] nemačkog grada Minstera, 2003. godine, za zbirku poezije „Ulazak u Kremonu” (na nemački je preveo Peter Urban). Nagradu „Kruna despota Stefana Lazarevića” dobio je 2001., a nagradu ”Ramonda Serbica” 1995. godine.. 1992. godine mu je uručena Nagrada Todor Manojlović za moderni umetnički senzibilitet koju dodeljuje Fond „Todor Manojlović”. Nagrada „Desanka Maksimović” za 1996. godinu. Disova nagrada 1996. (u okviru manifestacije „Disovo proleće”). Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću” za rodoljubivo pesništvo. Priznanje „Stefan Prvovenčani” koje dodeljuju Raške duhovne svečanosti, 2003. Dobitnik je Evropske nagrade za poeziju Književne opštine Vršac (KOV). Vukova nagrada 1998. Pesničko priznanje „Žička hrisovulja” 1994. Nagrada Branko Miljković 1978. godine za knjigu „Vidovnica”. Zmajeva nagrada 1969. za delo „Velika Skitija” I veliki broj drugih nagrada i priznanja koje ovde nisu nabrojane. 2008. godine dobio je nagradu Izviiskra Njegoševa za roman Besovski vrtlozi i pesničke knjige Život u jaruzi i Rajske izreke ali i za celokupno književno delo. 2008 dobija Orden Svetog Save od Mitropolita crnogorsko-primorski G. Amfilohija, u ime Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog G. Pavla.[1] Miodrag Pavlović je redovni član Evropske akademije za poeziju. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1978, a redovni član 1985. godine. Povremeno boravi u Nemačkoj, gde je 2012. godine dobio međunarodnu „Petrarkinu nagradu”.[4] Legat Miodraga Pavlovića Glavni članak: Legat Miodraga Pavlovića Deo spomen sobe i biblioteka Miodraga Pavlovića u Muzeju srpske književnosti na Banjici Miodrag Pavlović je još za života počeo da formira svoj legat u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kome je bio i član osnivač. Nakon njegove smrti, zvanično su ga formirale supruga Marlena i ćerka Kristina Pavlović, te Udruženju poklonile njegovu celokupnu biblioteku, kao i značajan deo nameštaja i predmeta iz Pavlovićevog stana, brojne lične predmete i drugo.... IMA POSVETU ŠKOLE DOBROM ĐAKU

Knjaževac Prosveta, 1972. Knjiga je zapravo nekorišćena, iz nekadašnjeg Prosvetinog antikvarijata, ali je zbog starosti od pola veka opisana kao polovna. Miroslav Maksimović (Njegoševo, 26. maj 1946) je srpski pesnik.[1] Maksimović je jedan od vodećih srpskih pesnika. Autor je jedanaest zbirki poezije i dve knjige eseja. Prevođen je na mnoge strane jezike i dobitnik je najprestižnijih srpskih književnih nagrada. Dela Najvažnije zbirke su: Spavač pod upijačem, 1971. Menjači, 1972. Pesme, Srpska književna zadruga 1978 Soneti o životnim radostima i teškoćama, 1986. 55 soneta o životnim radostima i teškoćama, 1991. Nebo, 1996. Izabrane pesme, 2000. Beogradske pesme, 2002. 77 soneta o životnim radostima i teškoćama, 2008. Nagrade Brankova nagrada, za knjigu Spavač pod upijačem, 1972. Nagrada „Milan Rakić”, za knjigu Menjači, 1973. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu Soneti o životnim radostima i teškoćama, 1986. Nagrada „Drainac”, za knjigu Soneti o životnim radostima i teškoćama, 1987. Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu 55 soneta o životnim radostima i teškoćama, 1991. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu Nebo, 1996. Zmajeva nagrada, za knjigu Izabrane pesme, 2000. Dučićeva nagrada, za knjigu Izabrane pesme, 2001. Disova nagrada, 2002. Nagrada „Žička hrisovulja”, 2005. Nagrada „Desanka Maksimović”, 2008. Nagrada „Vasko Popa”, za knjigu 77 soneta o životnim radostima i teškoćama, 2009. Nagrada „Skender Kulenović”, za knjigu 77 soneta o životnim radostima i teškoćama, 2009. Nagrada „Petrovdanski vijenac”, za knjigu poezije Bol, 2017. Nagrada „Gračanička povelja”, 2019.

Lepo očuvano Retko Autor - osoba Hristić, Jovan, 1933-2002 = Hristić, Jovan, 1933-2002 Naslov Stare i nove pesme / Jovan Hristić ; izbor i pogovor Đorđije Vuković Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada ; Niš : Gradina, 1988 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 98 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Vuković, Đorđije, 1943-2020 = Vuković, Đorđije, 1943-2020 Vuković, Đorđije, 1943-2020 = Vuković, Đorđije, 1943-2020 Zbirka ǂEdicija ǂNovi Sad ; ǂknj. ǂ162 ISBN 86-7331-144-6 (broš.) Napomene Pogovor: str. 87-96. Predmetne odrednice Hristić, Jovan, 1933- Jovan Hristić (Beograd, 26. avgust 1933 – Sremska Kamenica, 20. jun 2002) bio je srpski pesnik, dramski pisac, esejista, književni i pozorišni kritičar, prevodilac, urednik Književnosti, lista Danas i urednik u IRO Nolit. Jovan Hristić je rođen 26. avgusta 1933. godine u Beogradu. Maturirao je u Drugoj muškoj gimnaziji, zajedno sa Slobodanom Selenićem. Studirao je arhitekturu i filozofiju. Na Filozofskom fakultetu diplomirao je 1958. godine. Bio je redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i predavao dramaturgiju svim generacijama od 1967. godine. Zastupnik je moderne srpske lirike; u dramama pokušava da kroz opštepoznate likove iz klasike progovori o večnim problemima koji muče i savremenog čoveka; u eseju ispituje moderne pojave i oblike u književnosti i umetnosti. Dobitnik je dve Sterijine nagrade za dramu, Sterijine nagrade za teatrologiju, Nagrade Isidora Sekulić za kritiku, Nagrade Đorđe Jovanović za kritiku, Nagrade Milan Rakić, Nagrade knjižare ”Pavle Bihalji” za najbolju pesničku knjigu godine 1993, Nolitove, Borbine i Vinaverove nagrade. U avgustu 2001. godine dobio je međunarodnu nagradu „Stjepan Mitrov Ljubiša“. Umro je u Sremskoj Kamenici 20. juna 2002. godine. Jovan Hristić bio je praunuk Filipa Hristića, po sinu Jovanu Hristiću. Dela: Knjige pesama: Dnevnik o Ulisu (1954) Pesme 1952-1959 (1959) Aleksandrijska škola (1963) Stare i nove pesme (1988) Nove i najnovije pesme (1993) Sabrane pesme (1996), Sabrane pesme (2002) U tavni čas – posthumno (2003) Drame: Čiste ruke (1960) Orest (1961) Savonarola i njegovi prijatelji (1965) Sedmorica: danas (1968) Terasa (1972) Knjige kritika, studija i ogleda: Poezija i kritika poezije (1957) Poezija i filozofija (1964) Oblici moderne književnosti (1968) Pozorište, pozorište (1976) Čehov, dramski pisac (1981) Pozorište, pozorište II (1982) Studije o drami (1986) Pozorišni referati (1992) Eseji (1994) Pozorišni referati II (1996) O tragediji (1998) O traganju za pozorištem (2002) Izabrani eseji – posthumno (2005) Kritička proza: Profesor matematike i drugi eseji (1988) Profesor matematike i drugi drugi eseji (1997) Terasa na dva mora – posthumno (2002)

Knjaževac Prosveta, 1983. Druga knjiga uglednog pesnika Ivana Negrišorca, klasičan primer neoavangardne poezije. Dva-tri mala pečata neke biblioteke, ne javne/narodne, nejasno koje/čije, inače verovatno nekorišćena. Ređe u ponudi. Dragan Stanić (pseudonim: Ivan Negrišorac; Trstenik, 31. maj 1956) srpski je pesnik, književni kritičar, dramaturg, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i predsednik Matice srpske. Biografija Školovanje Osnovnu školu završio je 1970. u Sirigu, a gimnaziju 1974. u Novom Sadu. Posle završetka studija književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1979. temom „Neoavangarda i srpsko pesništvo (1968–1988)”. Magistrirao je 1991. i doktorirao 2003. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu radom „Lirika Jovana Dučića: semantička analiza”.[1] Karijera Školsku 1984/85. proveo kao lektor za srpski jezik na Mičigenskom univerzitetu u En Arboru (SAD). Radio je kao dramaturg u Dramskom programu Radio Novog Sada (1986–1988), kao asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu (1988–1995) i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1997–2004), gde je biran u svim zvanjima od asistenta do redovnog profesora. Živi u Novom Sadu i kao redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predaje teoriju književnosti i kreativno pisanje poezije (od 2004). Bio je sekretar Matice srpske (1995–2004), glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske (2004–2012), a sad je predsednik Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije (od 2008) i predsednik Matice srpske (od 2012) u trećem mandatu.[1][2] Ostalo Član saradnik Matice srpske je od 1983. i stalni član-saradnik od 1991. Član je Društva književnika Vojvodine od 1983, Društva novosadskih književnika od 2018. i počasni član Društva slovačkih pisaca od 2017. godine. Januara 2022. izabran je za inostranog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.[3] Bio je član uredništva ili glavni urednik u časopisima Književni bilten / To jest, Pismo, Sv. Dunav i Rad Matice srpske. Od 2017. uređuje Literary Links, časopis za srpsku književnost i kulturu koji izlazi na engleskom jeziku. Kao glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske dobio je Povelju za doprinos objedinjavanju svesrpskog kulturnog prostora na međunarodnoj kulturnoj manifestaciji „Sokolica” (Zvečan 2005), a na manifestaciji „Dani Kornela Sentelekija” Nagradu „Bazsalikom / Bosiljak” za negovanje srpsko-mađarskih odnosa (Sivac 2011). Govori engleski i ruski, a služi se nemačkim, francuskim, slovenačkim i makedonskim jezikom. Naučno-istraživački rad U oblasti nauke o književnosti njegova istraživanja su usmerena ka teorijskim i književnoistorijskim aspektima srpske književnosti 20. veka, ali i ka kulturološkim aspektima srpske književnosti dalje prošlosti, a najviše 19. veka. Izuzetno aktivan u oblasti književnokritičke delatnosti još od 1979. godine, on je sve do današnjih dana pratio najviše pesničku, ali i pripovedačku i romanesknu produkciju. Najznačajniji njegovi istraživački rezultati su: izučavanje pesništva srpske moderne, a posebno opusa Jovana Dučića (uz to i Disa, Pandurovića i dr); specifičnosti srpske kulture kao celine, a posebno kriza kulturnog i nacionalnog identiteta koja se pojavljuje kod Crnogoraca (Njegoš, M. Bećković, M. Đilas, D. Brajković, S. Radulović i dr.); sistematsko proučavanje poetike i stvaralaštva najznačajnijih pesnika srpske neoavangarde (M. Todorović, V. Rešin Tucić, V. Despotov, M. Petrović, J. Šalgo i dr.); pesnici istorijske avangarde i njihove autorske specifičnosti (R. Petrović, M. Nastasijević, R. Drainac, M. Ristić, M. de Buli, A. Ilić i dr.); priroda srpskog stiha i rasprave o versifikaciji (Vuk, L. Milovanov, deseterac, deveterac i dr.); poetika i stvaralački dometi značajnih srpskih pisaca druge polovine 20. veka (M. Selimović, M. Pavlović, B. Petrović, A. Tišma, D. Mihailović, M. Danojlić, M. Pavić, M. Kapor, R. P. Nogo, M. Maksimović, D. Novaković, Đ. Sladoje i dr.). Svoj predmet izučavanja on konstituiše unutar arhetipskih tokova i čvrstih tematskih vertikala koje u novim istorijskim okolnostima menjaju pojavne oblike, ali zadržavaju temeljnu i trajnu funkciju bez koje se ne može razumeti suštinska priroda srpske književnosti i kulture.[1] Dela Ivan Negrišorac, Kamena čtenija (2013). Ivan Negrišorac, Ogledala Oka Nedremana (2019). Knjige poezije Trula jabuka, Goranovo proljeće, Zagreb 1981. Rakljar. Želudac, Prosveta, Beograd 1983. Zemljopis, Matica srpska, Novi Sad 1986. Toplo, hladno, Prosveta, Beograd 1990. Abrakadabra, Matica srpska, Novi Sad 1990. Hop, Književna opština Vršac, Vršac 1993. Veznici, Vreme knjige, Beograd 1995. Prilozi, izabrane i nove pesme, Orpheus, Novi Sad 2002. Potajnik, IP Filip Višnjić, Beograd 2007. Svetilnik, Orpheus, Novi Sad 2010. Kamena čtenija, Orpheus, Novi Sad 2013. Čtenija, izabrane pesme, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća, Podgorica 2015. Matični mleč, Orpheus, Novi Sad 2016. Izložba oblaka, izabrane i nove pesme, Fondacija Grupa sever, Novi Sad 2017. Ogledala Oka Nedremana, Laguna, Beograd 2019. Pesme su mu prevođene na engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, rumunski, slovenački, slovački, rusinski, makedonski, češki, grčki, jermenski, turski, kineski jezik. Na rumunskom jeziku, u prevodu Jovana Radina, Slavomira Gvozdenovića i Lučijana Aleksijua, izašla mu je knjiga izabranih pesama Conjucţii (Temišvar 2014); u prevodu Martina Prebuđile na slovačkom se pojavila knjiga Výstava oblakov (Bratislava – Bački Petrovac 2017); na ruskom u prevodu N. G. Jakovljeve i A. P. Rostokine Soюzы i inыe prostranstva (Moskva 2017); a na grčkom u prevodu Ismene Radulović knjiga Προσευχή για την χαρά τηζ ποιητικήζ τρέλας (Solun 2018). Roman Anđeli umiru, Stubovi kulture, Beograd 1998. Radio drame Fredi umire, 1989. Kuc-kuc, 1990. Pozorišne drame Istraga je u toku, zar ne?, 2000. Vidiš li svice na nebu?, 2006. Ivan Negrišorac, Njegoševski pokret otpora (2020). Kritičke studije Legitimacija za beskućnike. Srpska neoavangardna poezija: Poetički identitet i razlike, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad 1996. Lirska aura Jovana Dučića, Zavod za udžbenike, Beograd 2009. Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2018. Njegoševski pokret otpora, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2020. Priređivački rad Priredio je dvadesetak knjiga, između ostalih izabrane pesme Jovana Dučića Pet krugova (1993, 2001) i Lirski krugovi (1998), roman Dobrice Ćosića Koreni (2004), zbornik radova o recepciji Pavićevog književnog dela u svetu Milorad Pavić: Stanovnik svetske književnosti (2018) i Srpska književnost muslimanskog kulturnog koda (2020). Sa J. Delićem, S. Šljukićem, S. Vladušićem i D. Hamovićem priredio zbornik Srpski kulturni prostor: ustrojstvo, problemi, vrednosti (2020), a sa Đ. Đurićem zbornike Tako, a ne inače: Spomenica o 150-godišnjici preseljenja Matice srpske iz Pešte u Novi Sad (2016) i Kosovo i Metohija: Juče, danas, sutra (2018). Sa S. Gordićem priredio je zbornike radova o poeziji Aleka Vukadinovića (1996), Jovana Hristića (1997), Dare Sekulić (1998), Duška Novakovića (1999), Srbe Mitrovića (2000), Miroslava Maksimovića (2001), Živorada Nedeljkovića (2003), Zlate Kocić (2006), Nikole Vujčića (2008), Miroslava Cere Mihailovića (2011), kao i zbornik Razgovor o tajnama Boška Petrovića (2004). Sa S.Koljevićem i J. Delićem priredio je zbornik Povratak miru Aleksandra Tišme (2005); a sa Đ. Despićem zbornike o poeziji Dragana Jovanovića Danilova (2015), Nebojše Devetaka (2017) i Slobodana Zubanovića (2018). Nagrade Književne Nagrada „Goran” za mlade pesnike, za knjigu Trula jabuka, 1981. Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu Abrakadabra, 1990. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu Veznici, 1996. Unireksova nagrada, za dramski tekst Vidiš li svice na nebu?, 2006. Zmajeva nagrada, za knjigu Potajnik, 2007. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu Svetilnik, 2010. Nagrada „Drainac”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Žička hrisovulja”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Gračanička povelja”, za knjigu Svetilnik, 2012.[4] Nagrade „Meša Selimović”, za knjigu Kamena čtenija, 2013. Nagrada „Pečat vremena”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Velika bazjaška povelja, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Povelja Morave”, za knjigu Kamena čtenija, 2015. Nagrada „Despotica Angelina Branković”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[5] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[6] Nagrada „Slobodan Kostić”, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019.[7] Specijalna nagrada Sajma knjiga u Višegradu, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019. Nagrada „Lenkin prsten”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2019.[8] Nagrada „Venac Laze Kostića”, za pesmu „Lenkin prsten”, 2020.[9] Nagrada „Stevan Pešić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2020.[10] Nagrada „Aleksa Šantić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2021.[11] Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću”, za rodoljubivo pesništvo, 2022.[12] Povodom Nagrade „Žička hrisovulja” Dragan Hamović je priredio zbornik kritičkih radova Ivan Negrišorac, pesnik (Kraljevo 2012). Ostale Orden Svetog cara Konstantina, 2013. Vukova nagrada Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, 2014. Priznanje „Bela golubica” Teslinog globalnog foruma, 2016. Orden Konstantina Filosofa Slovenske unije iz Češke, 2018. Orden Svetog despota Stefana Lazarevića, 2019. Nagrada AP Vojvodine „Mihajlo Pupin”, 2020. Zlatna medalja za zasluge Republike Srbije, 2021.

Plavi čuperak / Miroslav Antić ; ilustrovao Mića Mihailović [i. e. Mihajlović] KNJIGA IMA POTPIS BIVŠEG VLASNIKA I DOBRO JE OČUVANA Језик српски Година 1965 Издавање и производња [Beograd] : Mlado pokolenje, 1965 ([s. l. : s. n.]) 58 str. : ilustr ; 20 cm Садржај Tajna (5-6). - Kad bi jastuci progovorili (8-14) : Zagonetka (9-10); Dosadna pesma (12-14); Kad bi jastuci progovorili (14). - Plavi čuperak (16-37) : Najmanja pesma (18); Đački korzo (19-23); Proleće (24-26); Stranica iz dnevnika (27); Šta se tu može (28-30); --- A onda i prva ljubav (31-37). - Hiljade novih zvezda (38-60) : Najljubavnija pesma (40); Snovi (42); O čemu pričamo dok šetamo (45); Plava zvezda (46-47); Sve boje sveta (48-49); Ptica (50-51); Zapisano u sredu (52-54); Ljubav (56); Posle detinjstva (58-[60]).

Odlično očuvana. C2

Tvrd povez 700 strana

POSVETA AUTORA NA PREDLISTU P-3/P-3

Knjiga je dobro očuvana. ,,`Za tri i po decenije, u petnaest pesničkih knjiga (Prisustva, Smrt u stolici, Ždrelo, Ognjena kokoš, Pogani jezik, Ruglo, Napast, Potukač, Tamne stvari, Neznan...) stekao je Novica Tadić ugledno književno ime i na trenutke uživao glas pesničkog princa svoje generacije. I nove pesme ovog pesnika „oživljavaju“ u ramu savremenog grada. Njihov subjekat i dalje je usamljeni, hipersenzibilni lirski filozof. Ironija smrti i drama života odvijaju se, međutim, u emotivno-religijskoj ravni – u saodnosu između đavola i Boga koji, svaki na svoj način, privlače pesnika. ```

Sabrane pesme Autor: Rastko Petrović Izbor Svetlana Velmar Janković Izdavač: SKZ, Beograd Godina izdanja: 1989. Tvrde korice Pismo Ćirilica Broj strana: 512 str.

Gornji Milanovac 2006, tvrd povez, odlično stanje, 24 cm, 196 strana, težina oko 450 gr

SABRANE PESME - Pol Valeri Izdavač: NOLIT Beograd Godina izdanja: 1983. Povez: tvrd Broj strana: 316 Pismo: latinica Stanje: dobro

Vanda Mikšić MOGLO BI SVE BITI (poezija) Meandar, Zagreb, 2019 meke korice, 120 str. Knjiga deluje nečitano i kao nova, ima samo male tragove rukovanja na ćoškovima korica.

Autor - osoba Masters, Edgar Li, 1868-1950 Naslov Antologija Spun Rivera / Edgar Li Masters ; sa engleskog preveo Vladimir Stojnić Jedinstveni naslov Spoon River anthology. srpski jezik Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Metella ; Sion : Editions Xenia, 2015 (Beograd : Grafo-san) Fizički opis 278 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Stojnić, Vladimir (Metella; broš.) Napomene Prevod dela: Spoon River anthology / Edgar Lee Masters Tiraž 1.000 Str. 7-18: Hronika palanačkog groblja / Vladimir Stojnić O autoru: str. 277-278 Napomene uz tekst. Predmetne odrednice Masters, Edgar Li, 1868-1950 -- `Antologija Spun Rivera` Antologija Spun Rivera je stihovana hronika jedne varošice u Ilinoisu, na američkom Srednjem zapadu, vremenski okvirno smeštena na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek. Mnogo je distinktivnih stvari koje ovu hroniku odvajaju od uobičajene. Najpre: nju ne saopštava jedan glas, objektivni hroničar koji redom beleži događaje što sačinjavaju istoriju jednog mesta. Naprotiv, hronika je decentralizovana do krajnjih granica, mnoštvo je glasova koji nam se obraćaju, a oni pripadaju samim učesnicima, onima koji su je i stvarali i čija je refleksija neposredna i subjektivno obeležena. Istorija jednog mesta tako postaje naličje istorije kakvu poznajemo kao disciplinu: to više nije celovita priča, narativ ispričan sa nezavisne pozicije, već niz fragmenata koji se prepliću, sudaraju i razilaze u pokušaju da ispričaju detalje iz sopstvenih života. Druga, možda još bitnija činjenica koja narušava koncept hronike je ta što ovi glasovi ne pripadaju živima. Izmeštanje lirskih subjekata u onostrani, zagrobni svet, i to u trenutku dok nam se obraćaju, omogućava im da progovore na nepatvoren način, koji više nije uslovljen ovozemaljskim interesima, strahovima, koristima i inhibicijama. – Vladimir Stojnić Edgar Li Masters (Edgar Lee Masters, 1868–1950), američki pesnik, romansijer, biograf i dramski pisac. Rođen je u Garnetu, Kanzas, gde je njegov otac započeo advokatsku praksu. Živeo je u gradovima Ilinoisa: Pitersburgu, Luistaunu i Čikagu, gde je postao član advokatske komore. Advokaturom se bavio od 1893, a 1911. osnovao je sopstvenu kancelariju, u kojoj će raditi sve do neposredno pred smrt. Od 1923. godine, pa do kraja života, sa manjim prekidima, živeo je u Njujorku. Umro je u negovateljskoj kući u Melrouz Parku, Pensilvanija, a sahranjen je u Pitersburgu. Dva puta se ženio. Imao je troje dece. Iako je objavio pedesetak knjiga najrazličitijih žanrova, upamćen je po knjizi pesama Antologija Spun Rivera (1915, 1916). Nikada nije ponovio uspeh postignut ovom knjigom koja je prevedena na mnoge svetske jezike, i o kojoj su napisane brojne knjige studija. Pesme iz ove knjige zastupljene su u skoro svim antologijama američke poezije koje obuhvataju čitav 20. vek i izučavaju se u okviru obrazovnih programa u Americi. Pre objavljivanja Antologije Spun Rivera Edgar Li Masters je često književne radove štampao pod raznim pseudonimima, smatrajući da mogu škoditi njegovoj karijeri advokata. Bio je član neformalne grupe pesnika koju su nazivali Čikago Renesansa, a kojoj su pripadali i pesnici Karl Sandberg i Vočel Lindzi. Na sebe je skrenuo pažnju i biografijom Abrahama Linkolna, pod nazivom Lincoln: The Man (1931) koja je izazvala kontraverze zbog tvrdnji koje demitologizuju američkog predsednika, predstavljajući ga kao oruđe u rukama američkih bankara. Dobitnik je sledećih nagrada: Mark Twain Silver Medal (1936), Poetry Society of America medal (1941), Academy of American Poets Fellowship (1942) i Shelly Memorial Award (1944). Na srpskohrvatski jezik pesme iz knjige Antologija Spun Rivera do sada su prevodili: Ivan V. Lalić i Branka Lalić (Antologija moderne američke poezije, Prosveta, Beograd, 1972), Zvonimir Golob (Antologija Spoon Rivera, Veselin Masleša, Sarajevo, 1980) i Slavica Miletić (časopis Mostovi, broj 94/95, 1993). MG136

ŠAŠAVA PESMA - Miroslav Antić druga knjiga iz kompleta DNEVNIK Novi Sad 1982. tvrd povez sa zaštitnim omotom, 302 strane knjiga je dobro očuvana Ц4

SRPSKI DADAIZAM Nolit, Beograd, 1978. Mek povez, 125 strana Pečat biblioteke

Autor - osoba Petrović, Rastko, 1898-1949 = Petrović, Rastko, 1898-1949 Naslov Ponoćni delija / Rastko Petrović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1970 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1970 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 124 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Velmar-Janković, Svetlana, 1933-2014 = Velmar-Janković, Svetlana, 1933-2014 ISBN (Broš.) Napomene Str. 7-8: Poslednji Rastkovi stihovi / Svetlana Velmar-Janković Str. 117-124: Napomene / S. V. J. Predmetne odrednice Petrović, Rastko, 1898-1949 POSLEDNJI RASTKOVI stihovi Patetična je činjenica da je pred nama knjiga stihova koju pesnik neće videti; ona daje iluziju, zar ne, da smo za trenutak bliži smrti, jer čitamo reči čoveka koji više ne pripada životu. Reči su ostale da, u stihovima, skrivaju ili otkrivaju svoj zvuk i svoj smisao: tajni zvuk i tajanstveni smisao koji su posvećeni životu a slute smrt kao izvesnost. Istina, u delu Rastka Petrovića smrt se uvek osećala kao prisustvo koje iskidanom ritmu rečenica i stihova daje suštinsko značenje. Ovde, u ovoj posthumnoj zbirci, ne zato što je posthumna, smrt se vidi isto koliko se i oseća: pesnik veru je u smrt više no što veruje u život. Smrt, to je senka bez granica, poslednje čovekovo ništa. Ima nečeg poovski treznog i nemilosrdnog u načinu na koji Rastko Petrović održava prisnost sa smrću, prisnost od koje se užasava, naročito u drugom pevanju Vuka: ti su stihovi među najpotresnijim Rastkovim stihovima, ne samo u ovoj zbirci; stihovi do sada nepoznati. Jedna od osnovnih tema u poeziji Rastka Petrovića: usamljeni čovek koji pokušava da uspostavi veze s drugim ljudima, usamljenim koliko i on, nalazi se i ovde. Međutim, u ovoj zbirci, ta tema dobija još jedno značenje: ovde se čovekova usamljenost doživljava kao pretnja njegovom životu. U jednom ravnodušnom svetu čovek koji nastoji da prevaziđe svoju usamljenost mora da doživi poraz; posle tog poraza, u čoveku ostaje možda patnja, možda pustinja. U jednom zaraćenom svetu čovek koji je nastojao da prevaziđe svoju usamljenost posle poraza nema pravo na povlačenje, nego na smrt. Kao iskustvo, prvi svetski rat doprineo je, čini se, da pesnik, koji je naslutio smisao smrti, neprekidno pokušava da odgonetne smisao života. Otuda je njega interesovala tajna života, ne tajna smrti. Tajnu čitavog života tražio je, najviše, u velikoj misteriji telesnog života. Prvi stihovi Rastka Petrovića i roman Dan šesti naročito svedoče o ovom traženju. U drugom svetskom ratu pesnik se osećao sve manje okrenut životu, sve više okrenut smrti. Moguće je da je ovo bilo samo prolazno osećanje; međutim, smrt je učinila da to osećanje, koje je možda bilo prolazno, ostane za nas trajno. Mnogi stihovi Rastka Petrovića iz prva dva poglavlja ove zbirke, njegovi poslednji stihovi, pretpostavljamo, odviše su smireni i posustali u poređenju sa stihovima koji su nastali ranije, na primer sa stihovima iz Velikog druga i još više, iz Vuka. Ovi stihovi pokazuju da je Rastko Petrović pokušavao da menja i svoj pesnički izraz. Nekada je njegov stih bio Slobodan stih; njegov jezik bio je izrazito metaforičan. Sada, pesniku kao da više ne odgovara sloboda slobodnog stiha; ni nepreciznost preterane metaforičnosti. Pesnik hoće da nađe novi jezik i novi ritam. U tim pokušajima, odista, ne uspeva uvek. Da bi uspeo, on traži neposredniju vezu sa iskustvima narodne poezije s jedne, ali i sa iskustvima hermetičnog izraza moderne poezije, s druge strane. Istina je da ova zbirka ne sadrži najbolje Rastkove stihove. Da je pesnik ostao s nama, možda bi smatrao, i s pravom, da stihovi iz prva dva poglavlja ove knjige označavaju tek smer njegovih novih interesovanja. Međutim, pesnika nema, i u ovim stihovima su poslednji podaci o njegovim nastojanjima. I u sadržajima i u izrazu ti stihovi otkrivaju izvesna nova traženja, prekinuta na samim počecima. Smrt koju je pesnik uvek slutio, uvek čekao, ipak je došla pre vremena. Svetlana Velmar-Janković Rastko Petrović (1898–1949) Rastko Petrović jedan je od najznačajnijih srpskih pisaca 20. veka, a njegov književni opus čini samu osnovu modernih ideja i oblikotvornih tendencija. Ogledao se u velikom broju različitih književnih vrsta i značajno je doprineo razvoju srpskog romana, priče, lirske pesme, poeme, putopisa, drame, eseja. Rastko Petrović rođen je 3. marta 1898. godine u Beogradu, u cenjenoj porodici Dimitrija Petrovića, istoričara, i Mileve Zorić, učiteljice. Porodica je imala devetoro dece, sedam devojčica i dva dečaka, a Rastko je bio najmlađi. Međutim, njegovo ime nije i jedino iz ove porodice koje je značajno za srpsku umetnost. Nadežda Petrović (1873–1915) bila je najznačajnija slikarka srpskog impresionizma, a Milica Mišković (1876 –1967) proslavljena srpska pesnikinja. Posle smrti majke brigu o malom Rastku preuzimaju sestre, u prvom redu sestra Zora, sa kojom će kasnije preći preko Albanije i doći u Francusku. Prvi i Drugi balkanski, pa potom i Prvi svetski rat uticaće na redovan tok školovanja u Srbiji. Rastko Petrović osnovnu školu upisuje 1905. godine i do 1914. završava i niže razrede gimnazije. Godine 1915. umiru njegova sestra Nadežda u Valjevu i sestra Draga na studijama medicine u Nemačkoj, a brat Vladimir gine u Vasjatu u Albaniji. Rastko će 1915. sa vojskom i narodom preći preko Albanije. O ovom periodu pisaće u tekstu Opšti podaci i život pesnika: Bežao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi i gde se grejao uz tuđe pleći i gledao lica koja je juče poštovao kako se gadno svađaju o malo mesta kraj vatre. Svi zakoni socijalni ovde su bili raskinuti… To je bio povratak plemenskim pećinskim uredbama čoveka. On se toliko puta tada grozio i uvek je hteo da živi. Tek tada počeo je da piše pesme, i da mu se svaka reč koju izgovori učini strahovito skupocenom. Tokom povlačenja upoznaje se sa srpskim pesnikom Milutinom Bojićem, sa kojim provodi dosta vremena. Godine 1916. Rastko Petrović nastavlja školovanje u Francuskoj, u Nici upisuje gimnaziju. Tamo se upoznaje sa Dušanom Matićem, srpskim nadrealističkim pesnikom. U Parizu će kao stipendista francuske vlade upisati Pravni fakultet, ali će u isto vreme studirati i književnost i istoriju umetnosti. U ovom periodu upoznaje najznačajnije moderne pesnike i slikare, strane i domaće – Pola Elijara, Bretona, Žida, Crnjanskog, Pabla Pikasa, Mila Milunovića, Sretena Stojanovića, Savu Šumanovića. Po završetku studija, 1922. godine, Rastko Petrović se vraća u Beograd. Odlazi na putovanje po Srbiji, Dalmaciji, Makedoniji, Crnoj Gori i objavljuje pesme, putopise, eseje, prikaze slikarskih izložbi. Krajem 1924. godine zapošljava se u Ministarstvu inostranih dela. Docnije, 1926, postavljen je za diplomatskog službenika u Rimu, pisara u Kraljevskom poslanstvu u Vatikanu. Tada se i upoznao sa srpskim pesnikom Milanom Rakićem, tadašnjim poslanikom Kraljevine SHS u Rimu, i njegovom suprugom Milicom, sa kojima ostvaruje prisno prijateljstvo. U ovom periodu proputovaće Italiju, Španiju, Tursku, Francusku. Krajem 1928. polazi na veliko putovanje po Africi. 1930. vraća se u Beograd, gde nastavlja službu u Ministarstvu inostranih poslova, ali nastavlja i da putuje u Pariz, London, Veneciju, Keln i brojne druge evropske gradove. Godine 1935. Rastko Petrović odlazi u Sjedinjene Američke Države, gde je postavljen najpre za vicekonzul u Čikagu, a potom, 1836, i za sekretara poslanstva u Vašingtonu. Putuje po Americi, Kanadi, Meksiku i Kubi. Drugi svetski rat proveo je u Americi, a 1945. izražava želju da se vrati u domovinu, ali ne dobija ohrabrenje i podršku za povratak, te živi životom emigranta, uglavnom od pomoći prijatelja. Rastko Petrović umro je iznenada, od tromboze srca, 15. avgusta 1949. godine u Vašingtonu, gde je i sahranjen uz pravoslavni crkveni obred. Njegovi posmrtni ostaci preneti su 1986. godine na Novo groblje u Beogradu. Književni rad Rastka Petrovića Književni opus ovog srpskog književnika svojom obimnošću i raznovrsnošću predstavlja gotovo jedinstven slučaj u srpskoj književnosti. Ne samo što se Rastko Petrović oprobao u veoma velikom broju književnih vrsta (pisao je i prozu, i poeziju, i dramu – lirske pesme, poeme, pripovetke, romane, putopise, eseje) već je u okviru jednog književnog dela upotrebljavao najrazličitije žanrove i stilove. U njegovim pesmama uočavaju se prozni elementi, u prozi su česti stihovi, u umetničku prozu unosio je nefikcionalnu građu: dokumenta, citate i delove drugih književnih dela. Dela Rastka Petrovića uvek prevazilaze jednostavnije žanrovske odrednice, pa ih i nije lako klasifikovati. Rastko Petrović bio je jedan od najobrazovanijih i najdarovitijih pisaca svoje generacije. Odlično je poznavao ne samo srpsku, prvenstveno narodnu, i svetsku književnost, nego, što je za razumevanje njegovog dela još važnije, moderne tendencije evropske umetnosti, tako da je njegovo stvaralaštvo aktuelno i relevantno i u širim, ne samo nacionalnim okvirima. Odlike evropskih avangardnih tekstova prvih decenija XX veka ostvarene su i Petrovićevom stvaralaštvu. Na planu forme to je svakako razbijena i fragmentarna struktura, upotreba različitih žanrova i stilova, asocijativno povezivanje delova teksta, fleksibilnost prostornog i vremenskog kretanja . Međutim, ono što odlikuje Petrovićevo delo nije samo formalna, strukturna, kompoziciona inovativnost već i sadržinska. Unoseći u srpsku književnost nove teme, novo poimanje života i sveta autentično za period između dva rata, novo shvatanje funkcije umetnosti, Rastko Petrović nam se javlja kao jedan od najoriginalnijih srpskih pisaca. Zapravo, heterogenost književnog opusa Rastka Petrovića i dolazi kao posledica njegovog neprestanog traganja za novim izražajnim mogućnostima jezika. Rastko Petrović se oduševljavao starijim, izvornim oblicima umetničkog i duhovnog izraza, a njih je pronalazio kako u našoj narodnoj književnosti tako i u primitivnom stvaralaštvu afričkih i američkih domorodaca. U svoja dela unosiće raznolike žanrove usmene tradicije: obredne pesme, razbrajalice, bajalice, legende, predanja. Ova vrsta pesništva nastala je na verovanju da se prirodne i natprirodne sile mogu savladati magijom reči. Čini se da je upravo verovanje u neograničene mogućnosti jezika ono što je Rastka Petrovića najviše zanimalo. Rastko Petrović je svoju prvu pesmu objavio u Krfskom zabavniku 1917. godine, a od 1920. godine, družeći se u Parizu sa najznačajnijim tadašnjim pesnicima i umetnicima, počinje značajnije da se bavi književnošću. Piše i objavljuje pesme, pripovetke i prikaze slikarskih izložbi. U ovom periodu nastaje i njegov prvi roman Burleska Gospodina Peruna Boga Groma, koji će objaviti 1921. u Beogradu, u okviru biblioteke Albatros. Već svojom prvom knjigom Petrović će izazvati diskusiju i napraviti jaz između vladajuće, zvanične kritike i mladih, modernih pisaca. Burleska nije prihvaćena od strane šire čitalačke publike i tradicionalne kritike, ali zato Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver, Isidora Sekulić u njoj odmah videli izraz avangardnih tendencija i strujanja. Roman je izgrađen na preplitanju različitih stilova i žanrova, proze i poezije, fikcije i dokumenata, tako da se u kritici on najčešće opisuje kao enciklopedijska tvorevina. Reč je zapravo o težnji da se u okviru jednog dela obuhvati sve što je ikada izgovoreno ili napisano. Burleska u svoja četiri dela obuhvata, prvo, veoma veliki vremenski raspon, od paganskog od savremenog doba, a, potom, i najraznovrsnije teme, pa se tu pripoveda o Starim Slovenima i njihovim bogovima, hrišćanskom paklu, praslovenskom junaku Neboru Devolcu i njegovim potomcima. Kada se vratio iz Pariza u Beograd, 1922. godine, Petrović objavljuje zbirku pesama pod nazivom Otkrovenje. Osnovne odlike poezije Rastka Petrovića – fragmentarnost, rasplinutost, težnja za oneobičavanjem, zamućenost značenja – dovele su do toga da ova knjiga bude loše ocenjena i slabo čitana. Velika tema čitavog Petrovićevog stvaralaštva je telesnost. Subjekat je obuzet onim što se dešava u njegovom telu, fiziološkim procesima i reakcijama. Biološki aspekt čovekovog postojanja, ono telesno, čulno, nagonsko, postavlja se iznad psihološkog i duhovnog. Tajna rođenja čini tematski stožer ne samo Rastkove poezije nego i čitavog njegovog književnog dela. U prenatalnom stanju je sadržana istina, otkrovenje do koga pesnik želi da dopre. To je stanje koje se prepoznaje kao ono u kome je čovek oslobođen patnje i bola, pa pesnik više ne želi da otkrije tajnu smrti, već tajnu rođenja. Godine 1927. Rastko Petrović objavljuje svoj drugi roman Sa silama nemerljivim. Tematski ovaj roman stoji u bliskoj vezi sa romanom Dan šesti, predstavljajući zapravo njegov uvod ili prvi deo. Glavni junak Dana šestog, Stevan Papa-Katić, sin je glavnog junaka Sa silama nemerljivim, Irca. I ostali ključni likovi ovog romana, Marica, Irčev prijatelj Stevan, stari Papa-Katić, imaće svoju ulogu u Danu šestom. Ovaj roman donosi promišljanja o svrhovitosti življenja, o mogućnostima čovekovog ostvarenja. U njemu se dešavaju stvari koje su predodređene, junaci ne odlučuju o svojoj sudbini i ne mogu da je promene, jer na njih deluju sile nemerljive. Petrović je voleo da putuje, da istražuje nepoznate predele, upoznaje strane zemlje i ljude, njihove kulture. Čini se da za njega živeti znači putovati, a stvarati neprestano istraživati. Stalna promena sredine, pejzaža, doživljaja njegova je životna potreba i velika inspiracija, pa se tema putovanja i puta pojavljuje kao osnovna čitavog njegovog književnog stvaralaštva. Petrovićevo zanimanje za vanevropske kulture, primitivne, odnosno autentične oblike življenja, mišljenja i stvaranja odvešće ga i u divljine Afrike. Svoje doživljaje sa ovog putovanja opisaće u putopisu Afrika (1931). U vreme kada Rastko odlazi u Afriku, to je potpuno nepoznata, neistražena i veoma opasna zemlja. To putovanje je rizik bez premca, opasnosti vrebaju na sve strane – pisac se susreće sa divljim zverima, ljudožderima, rizikuje da se razboli od malarije i gube ili otruje lošom vodom i hranom. Afrika nije i jedini putopis koji je Rastko Petrović napisao. Po različitim časopisima on je ostavio veliki broj opisa svojih putovanja po Makedoniji, Dalmaciji, Srbiji, Španiji, Turskoj, Libiji i Italiji. Izdavačka kuća Portalibris sabrala je sve ove Petrovićeve putničke zapise u jednu knjigu – Putopisi. Pored intimnog putničkog iskustva Putopisi donose i zanimljive priče o ljudima, običajima, mestima i predelima, kulturnim spomenicima i umetničkim delima. Sam narativni ton i doživljaj autora kroz ova mesta je promenljiv i varira od duboko emocionalnog i patriotskog, preko šaljivog, ponegde ironičnog do posve kritičkog. Ljudi govore (1931) treći je roman Rastka Petrovića. Za razliku od prethodnih Petrovićevih knjiga ovaj kratki roman brzo je našao svoju publiku i do danas ostaje najčitanije i najomiljenije njegovo delo. Iako izuzetno složene strukture, pravi avangardni i autopoetički eksperiment, ono je veoma čitljivo, što mu je, uostalom, i obezbedilo brojnu čitalačku publiku. Roman je zasnovan na enciklopedičnosti, tom osnovnom Petrovićevom književnom modelu i stvaralačkom idealu. Tu težnju on će sam ovako izložiti: Čuti kao daleki i bliski šum, kao brujanje, sve ono što govore, što su govorili i što će govoriti ljudi svih vremena i čovečanstva, moći pročitati sve što su zapisale ljudske ruke (esej Misao, 1931). Ljudi govore su sastavljeni od dijaloga i kratkih replika i zapravo predstavljaju enciklopediju govornih žanrova. Ljudi govore se može odrediti i kao putopis, taj omiljeni Petrovićev žanr. To je priča koju priča putnik o stanovnicima jednog malog ostrva, koje posećuje u dva navrata. U samoj osnovi roman skoro neprimetno u liku mladog ribara Pipa donosi duboku tragiku i osujećenost ljudskog postojanja. Roman se završava rođenjem deteta, što je još jedna od osnovnih Petrovićevih tematskih preokupacija. Dan šesti je poslednje delo Rastka Petrovića, nastalo tokom tridesetih godina XX veka u Americi, a objavljeno tek 1961. Naime, Geca Kon odbio je da štampa ovo delo zbog njegovog sumornog predstavljanja povlačenja preko Albanije. Roman se kompoziciono sastoji iz dva dela: prvi prati put sedamnaestogodišnjeg Stevana Papa-Katića preko Albanije, dok govori o njegovom životu dvadeset godina kasnije u Americi. Imajući u vidu da roman Sa silama nemerljivim govori o događajima pre Stevanovog rođenja, često se o ova dva romana govori kao o svojevrsnoj trilogiji. Jedan od najboljih srpskih romana o Prvom srpskom ratu naratološki i kompoziciono veoma je složen. Prateći veliki broj likova, njihove sudbine tokom rata i albanske golgote, približavajući perspektivu pripovedača perspektivi likova, defabularizacijom i fragmentarnošću strukture, sa jedne, i njenim asocijativnim povezivanjem, sa druge strane, Rastko Petrović stvara moderno delo koje ima centralno mesto u istorijskom razvoju srpskog romana. Književni doprinos Rastka Petrovića svakako se ne iscrpljuje do sada pomenutim njegovim delima. Tokom svog života Petrović će sarađivati sa velikim brojem domaćih i stranih časopisa, pišući eseje najraznovrsnijih sadržina – likovne kritike i prikaze slikarskih izložbi, kulturne i istorijske rasprave, autopoetičke tekstove. Tokom 1924. godine sarađivaće u nadrealističkom časopisu Svedočanstva, napisavši neke od svojih najboljih i najpoznatijih eseja: Mladićstvo narodnog genija, Reči i sila razvića, Opšti podaci i život pesnika. Izdavačka kuća Portalibris prikupila je eseje Rastka Petrovića u knjizi Eseji i članci. MG76 (L)

Izdavač: Nolit, Beograd Biblioteka Nolit - Poezija Prevod i predgovor: Moma Dimić Povez: tvrd Broj strana: XXV + 357 Pečatirana, veoma dobro očuvana. Poezija nobelovca Tomasa Transtremera (1931-2015),jednog od vodećih švedskih pesnika, pripada Evropi i svetu — po odlikama, vrednosti i značaju, po prevođenosti na mnoge jezike, po brojnim visokim nagradama. Obimom neveliki ali koherentan pesnikov opus, modernog prosedea, prepoznatljiv je po jednostavnosti i dubini iskaza kojim se obelodanjuju „tenzija trenutka, zebnje i kobne budnosti” ali i složene formule života. Konkretne, žive slike hitro pokreću misao prema osetljivim granicama čovekovih unutarnjih stanja, kao i nevidljivim rubovima vremena, prostora, svesti. Ispod prividne smirenosti pulsira kosmos. Omiljen kao pesnik i kao ličnost, a i kao prevodilac poezije (s engleskog, mađarskog, grčkog, ruskog), Transtremer je i revnosni svetski putnik. Moma Dimić, i sam inventivni čuvar „nepohabanih slika” s putovanja po svetu, posvećenički prevodi, brusi, objavljuje i iznova brusi stihove svoje severnjačke sabraće, a ovom knjigom prvi put predočava našem čitaocu Transtremerove sabrane pesme, u prefinjenim odblescima i uz nadahnut, znalački predgovor. (K-142)

Moje ljubavne pesme, potpis autora IZDAVAČ: Naučna knjiga, Beograd GODINA: 1991. POVEZ: mek PISMO: ćirilica STRANA: 72 STANJE: dobro očuvana, ocena 3

Dragiša Penjin - Četiri šešira (pesme o proleću, letu, jeseni i zimi) Jugoslovenska estrada, 1988. godine na 112. strana. Ilustracije Milic od Macve. Knjiga je odlicno ocuvana. Posveta Ivane Djindjic na predlistu.

Milo Nardeli PESME Zrno po zrno, knjiga 7 Centar mladih, Slavonski Brod, 1988. 128 strana. Lepo očuvana.

Walt Whitman Vlati trave Tvrdi povez Biblioteka izabranih dela Pesnik Tela i Duše: “Vlati trave” Volta Vitmana Dok je radio na prvom izdanju zbirke pesama Vlati trave, jednog od najčudesnijih izliva genijalnosti kod sredovečnog čoveka, koji poznaje istorija književnosti Vitman je na svom pisaćem stolu držao nalepnicu na kojoj je pisalo: stvaraj Pisao je na tavanu svoje kuće u Hampstedu gde je noćima bdio zapisujući svoje misli u sveščicu koju je uvek nosio sa sobom, tražeći u sebi pesničku snagu koja će ujedniti sve Amerikance i pobediti nacionalni očaj i netoleranciju (zamišljam ga kako u jednom džepu nosi Emersonovo pismo a u drugom tu sveščicu), i kako ističu autori TV serijala Volt Vitman prvi deo sveščice služio mu je kao adresar- tu je upisivao imena i prezimena ljudi, adrese, a već od sredine sveske polako izbijaju prvobitne ideje koje su oblikovale Vlati trave: budi jednostavan i jasan; ne budi tajanstven[4] piše Vitman, a zatim polako izbijaju prve verzije stihova Pesme o meni:

Odlično očuvano! Autor - osoba Tadić, Novica, 1949-2011 = Tadić, Novica, 1949-2011 Naslov Ulica : pesme / Novica Tadić Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1990 (Ljubljana : ČGP Delo) Fizički opis 99 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Lakićević, Dragan, 1954- = Lakićević, Dragan, 1954- Zbirka Znakovi pored puta (broš.) Napomene Tiraž 1000 Beleška o piscu: str. 83 Str. 89-96: Poezija ulice / Dragan Lakićević. Predmetne odrednice Tadić, Novica, 1949 -- `Ulica` Novica Tadić (Smriječno kod Plužina, 17. jul 1949 – Beograd, 23. januar 2011) je bio istaknuti srpski pesnik, potvrđen značajnim nagradama, zastupljen u mnogim antologijama srpske i svetske poezije. Rođen je kod Plužina u Staroj Hercegovini. Gimnaziju je završio u Nikšiću, a na Filozofskom fakultetu u Beogradu studirao je filozofiju. Bio je urednik časopisa Književna reč, Vidici i Književna kritika i glavni i odgovorni urednik u izdavačkom preduzeću Rad. Od 2007. godine do smrti živeo je u statusu slobodnog umetnika. Njegov dar za jezik prate (uglavnom) mračne slike, mizantropija, ironija, preispitivanje sebe (pred kraj života i sebe u Bogu), anksioznost, podsmeh, smrt u stolici, crnilo, tamne stvari i strah. Njemu u čast je ustanovljena književna nagrada „Novica Tadić” koja se dodeljuje pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Nagrade Ljubiša Jocić Zmajeva nagrada – Matica srpska Disova nagrada Branko Ćopić Đura Jakšić Stanislav Vinarev Vasko Popa Zbirka pesama „Neznan“ proglašena je za najbolju knjigu 2006. godine za koju dobija nagradu Meša Selimović. Bibliografija Prisustva (1974) Smrt u stolici (1975) Ždrelo (1981) Ognjena kokoš (1982) Pogani jezik (1984) Ruglo (1987) O bratu, sestri i oblaku (1989) Kobac (1990) Ulica (1990) Napast (1994) Potukač (1994) Nepotrebni saputnici (1999) Okrilje (2001) Tamne stvari (2003) Neznan (2006) Đavolov drug (2006) Lutajući oganj (2007) MG32 (L)