Slobodan Markovic - Libero Markoni (1928 - 1990) Svilene bube - posta (Autoportret na slici na zidu), 1961 mastilo na hartiji 27,5 x 20,3 cm potpisano sredina dole Prodavac garantuje autenticnost i originalnost dela odnosno dobijanje fotosertifikata Nikole Kusovca. Ovaj rad je takodje reprodukovan na sajtu b92 uz prigodan tekst o umetniku. Ovaj rad se može otplatiti u ratama. Слободан Марковић, познатији као Либеро Маркони, новинар, песник и сликар, аутор више од шездесет књига, рођен је у Скопљу 26. октобра 1928. Син је Димитрија П. Марковића, официра Војске Краљевине Југославије, на дужности у Скопљу, и мајке Јелене, рођене Протић. Затим је 1929. живео у Љубљани до престанка очеве војне службе. Димитрије П. Марковић (1901-1938) постао је новинар београдског листа „Правда” и први је писац уџбеника из новинарства „Вештина бити новинар” (1938). Писао је песме, приповетке и романе и објавио књигу приповедака „Каплар Тима” (1938). Очевим стопама кренуо је и Слободан Марковић. Да је поживео данас би прославио свој осамдесети рођендан. Рано детињство и дечаштво, после развода родитеља, провео је у Пећи (1930-1941), код баке Милице Протић, у кући угледне породице Ристе Протића, конзула Краљевине Србије у Цариграду. Растао је између два манастира, Пећке патријаршије и Високих Дечана. У Пећи је завршио основну школу и први разред гимназије, а по уласку албанских фашиста и италијанске окупационе војске 1941. депортован је у логор у Каваји. Побегао је из транспорта и у Пећи се скривао до пребацивања код мајке у Београд. У Београду је похађао Четврту мушку гимназију из које је одведен у логор у Смедеревској Паланци (1943/44). Са свега петнаест година робовао је са српском и београдском омладином која се борила против немачког окупатора. Од 1945. школовање је наставио у Трећој мушкој гимназији. Матурирао је у Другој београдској гимназији 1948. Студирао је на групи за југословенску књижевност Филозофског факултета у Београду. Прве литерарне радове пише још као школарац, а у новинарство је ступио као матурант. Објавио је више од шездесет књига у којима су заступљене све књижевне форме: поезија (32), препеви (12), проза (9), путописи (3), репортаже (2), драме (4), филмски сценарио (1), ТВ сценарио (2), антологије (2), есеји, предговори, поговори. Прву збирку песама „После снегова”, објавио је 1949, а последњу „Јужни булевар” 1990. Превођен је на многе стране језике. После смрти објављене су три његове књиге: „Изабрана поезија”, у избору Борислава Радовића, у издању Српске књижевне задруге (1996), књига репортажа „Запиши то, Либеро”, у издању листа „Борба”, где је провео новинарски век (1998), у избору Ксеније Шукуљевић-Марковић и „Моји булевари”, у избору Милисава Крсмановића, у издању Завода за уџбенике из Београда (2001). Био је светски путник. С поносом је говорио да је „опловио четрнаест мора”. Ходочастио је по читавом југословенском простору, највише по Метохији и њеним манастирима. Највећи део живота проживео је на Чубури, делу Београда који је овековечио у својим песмама, репортажама, сликама и цртежима. Умро је 30. јануара 1990. године. Почива у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, у гробници са Милошем Црњанским. Слободан Марковић и Милош Црњански рођени су истог дана – 26. октобра. Као млад новинар, уредник у недељнику „Наш весник”, Слободан Марковић је објавио, 1954. године, поему Милоша Црњанског „Стражилово”, у то време народног непријатеља број један. Када је Црњански дошао у Београд, живели су у истом крају и повремено се дружили. Сада почивају у истој гробници. Заоставштина Слободана Марковића проглашена је за „покретно културно добро”. Према записнику Музеја града Београда она садржи: 472 цртежа (заједно са сликама), 59 предмета домаћинства и личних ствари, 103 фасцикле рукописа, 33 фасцикле и кутије архивске грађе, 2754 књиге из личне библиотеке. Заоставштина је смештена у просторијама општине Врачар и Архиву Србије. Иако је више пута покретана иницијатива да се на Чубури подигне Спомен-музеј Слободана Марковића, у коме би се налазила његова вредна и занимљива уметничка заоставштина, још ништа није учињено. Додуше, на Чубури, једна „Просветина” књижара, један сквер, између улица Макензијеве, Соколске и Мачванске, и једна библиотека – носе име великог песника. На кући у Улици патријарха Варнаве 10 (некадашња Филипа Кљајића), постављена је спомен-плоча на којој пише: „У овој кући живео је и радио од 1980. до 1990. српски песник Слободан Марковић (1928-1990)”. И то је све. Рођени песник, Слободан Марковић, записао је Борислав Радовић, учио је од оних који су му били блиски по схватању поезије, али и по њеној неодвојивости и зависности од живота. На широкој лествици од Вијона, Е. А. Поа, Бодлера и Љермонтова до Блока, Мајаковског и Јесењина, па онда од Диса, Ујевића и Црњанског до Драинца и раног Давича, он је тражио и налазио духовне сроднике својој младости, изоштравао осетљивост, изграђивао поступак, усавршавао израз. Слободан Марковић је био један од последњих, правих београдских боема. О алкохолу каже: „Ја га познајем. Упознао сам га кад су на гранама Београда, који су бомбардовали савезници, 1944, с пролећа, висила деца, а по крововима Крунске улице лежале раскомадане болничарке, мајке, лекари, техничко особље. Тад је он давио мој страх и моју огромну језу. Био ми је пријатељ. Дружећи се с њим, газио сам по леђима лешева, а кад би ме у свитање остављао, бојао сам се сакривен у мраку и пепелу рушевина... Алкохол је свуда. Одавде до Аљаске. Он је опасност број један! Он је болест коју не може да излечи санаторијум, већ сви ми, људи свих боја, људи света”. Његова животна сапутница Ксенија Шукуљевић-Марковић нам каже да се Слободан Марковић увек представљао као новинар, никада као песник и сликар. Дража му је била награда „Светозар Марковић” за новинарство од неких важних књижевних награда. Поетска жица, забележио је Љубиша Манојловић, новинара је уздигла до барда малих ствари, а новинар је поети дао око да види читав рељеф и да то забележи, опише, нацрта, наслика. Марковићева Метохија, говорио је Славко Вукосављевић, то је Метохија његовог детињства. Марковићева Чубура, то је Чубура његовог дечаштва које већ гледа, мисли, памти, жели, то је Чубура вила и уџерица, промукле песме и кафана. Метохија се више одражава у Слободановој поезији, веселој и тужној, мелодичној, а Чубура више у његовом животу, темпераментном, немирном, боемском... Да ли су се Чубура и Београд одужили свом песнику?

Izdavač: Galerija Matice srpske, Novi Sad Godina izdanja: 1989. Povez: Broširan sa klapnama Format: 24 cm Broj strana: 197 Vrsta građe: Monografija Stanje: Veoma dobro Teodor Ilić - Češljar (Čurug, 1746 — Bačko Petrovo Selo, 1793) bio je srpski slikar i ikonopisac. Teodor je rođen 1746. godine, najverovatnije u Čurugu (Bačka),[1] a umro je 20. novembra 1793. godine u Bačkom Petrovom Selu u 47. godini života. Po drugom izvoru, rođen je u Temišvaru, početkom 1746. godine.[2] Prozvan je sa `Češljar`. U Temišvaru je završio osnovnu školu. Bavio se slikarstvom i slikao je uglavnom ikonostase i portrete. Pretpostavlja se da je slikarstvo učio kod poznatih umetnika u ,Temišvaru i Novom Sadu, gde je živeo oko 1769. godine. Prvi njegovi poznati radovi su: Četiri jevanđelista na zvoniku crkve u Budimu iz 1776. godine, koje je radio sa slikarom Mihaelom Sokolovićem. Po nekim starijim biografima, Češljar se 1786. godine upisao na Bečku slikarsku akademiju. Po Lazaru Nikoliću, pohađao je Češljar bečku Umetničku akademiju do 1789. godine. Usledio je zatim njegov studijski put u Italiju, gde se bavi u Rimu. Iz Italije zaputio se u carsku Rusiju, da bi dublje pronikao u pravoslavni živopis.[3] Prvi ikonostas, prema nekim biografima, radio je 1789. godine za crkvu u Mokrinu; zatim je slikao ikonostase u Velikoj Kikindi 1791. godine, u Staroj Kanjiži 1791. godine i u Bačkom Petrovom Selu od 1792. do 1793. godine, gde je i umro i sahranjen.[4] Žena nekog trgovca `grk Pere` podigla mu je kasnije nadgrobni kamen (spomenik). Ispovedio se starobečejskom parohu Luki Ponjavičkom, koji je tako ostao izvor njegovih biografskih podataka. Posao je ikonopisac inače započeo u srpskoj školi gde je uredio radionicu, a uspeo je da završi preko 20 ikona. Njegov posao (ali i `popravku` ikona) izvršio je ikonopisac Petar Čortanović. Srpsko učeno društvo iz Beograda je pokušavalo 1867-1868. godine da od crkvene opštine u Petrovom Selu izmoli neke Češljarove ikone. Meštanin Uroš Mihajlović je najviše doprineo da se sačuva sećanje na Češljara. Osim toga, ne zna se kada, naslikao je nekoliko ikona za donju crkvu u Sremskim Karlovcima i ikonostas manastira Kovilja u Bačkoj, koji je stradao u Velikoj buni 1848. godine. Prema navodima iz literature i biografima Teodora Ilića Češljara, on je bio sjajan kolorist, izvanredno invetivan u komponovanju. Nije uvek slikao u duhu baroka, kao ostali njegovi savremenici, već naginje mekim i nežnim bojama, svilastoj fakturi lazurnom slikanju, kao majstori francuskog rokokoa. Danas se ne zna pouzdano koje je sve potrete slikao Teodor Ilić Češljar, ali je sigurno da je naslikao portret Pavla Avakumovića, potpisan i datiran iz 1789. godine, portret nepoznatog sveštenika (Narodni muzej u Beogradu), veliki portret Jovan Jovanovića Šakabente iz 1787. godine (Muzej u Vršcu), veći broj crkvenih velikodostojnika (Crkveni muzej u Beogradu) i takođe portret Jovana Jovanovića Šakabente (Vladičin dvor u Novom Sadu), koji se doduše prepisuje Jakovu Orfelinu. Na ovim portretima Češljar se dokazuje kao majstor crteža, takođe senzibilan i istančan kolorist kao i na ikonama, s izuzetkom portreta Jovana Šakabente, koji je u izvesnoj meri hladan i konvecionalan. Češljar se ogleda u kompozicijama. Čuvena je Mučennja svete Varvare koju je slikao 1785. godine, za unijatskog episkopa u Velikom Varadu. Na ovom platnu ima mnogo sećanja na venecijanske dekorativne slikare, ali još više na prve pokušaje uzdržanog, racionalističkog francuskog klasicizma. Mnogo su više u intencijama venecijanskog slikarstva dve velike zidne slike u crkvi u Velikoj Kikindi: Tajna Večera i Hristos u slavi, remek-dela srpskoga baroknog slikarstva vanredno komponovano toplo i sočno u boji, izvrsno postaljena u prostor. Češljar nesumnjivo spada među najveće slikare srpskog baroka. Ima sigurno crtačko znanje, zna da komponuje, inventivan je i ne ponavlja se, kao što je to bio tada čest običaj kod slikara ikonostasta barkonog pravca. Njegova paleta je topla i nežna, najčešće u ružičastoj ili oker gami, sa bogatim prelivima i valerskim rešenjima. Njegove slike, izvedene obično sa lazurama, prožete su finom, iskričavom svetlošću u kojoj senke deluju prozračno i lako. Po slikarskom postupku i inspiraciji, a naročito po svom koloritu, Češljar je blizak slikarstvu francuskog rokoka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gornji desni cosak zadnje korice ostecen, sve ostalo kao novo! Hrvatsko narodno kazalište u Zagrebu (nekada Narodno zemaljsko kazalište u Zagrebu) je kazalište i operna kuća u Zagrebu. Dana 14. listopada 1895. u gradu je svečano otvorena kazališna zgrada[1] za oko 750 gledatelja u kojoj danas djeluje Hrvatsko narodno kazalište. Neobarokna zgrada HNK je remek-djelo kasnog historizma austrijskog arhitekta Ferdinanda Fellnera i njemačkog arhitekta Hermanna Helmera. Povijest zagrebačkih scenskih prostora započinje u srednjovjekovlju, kada su se od 11. st. kao i u zapadnoj Europi, liturgijske drame izvodile u katedrali (Uskrs, Bogojavljenje), a profane pokladne igre na javnim gradskim prostorima u nas od sredine 14. st. U 16. stoljeću izvode se predstave u kaptolskoj Katedralnoj školi. Tek isusovci od 1607. u svojoj gimnaziji kontinuirano igraju, na latinskom a kasnije i na hrvatskoj kajkavštini: do 1772. scenski izvode 400 djela, ekskluzivno ali i javno, na desetak gradskih lokacija. Nakon ukinuća isusovačkoga reda, daleko rjeđe od njih ali ipak kontinuirano, od 1791. pa do 1834. igraju se u kaptolskom sjemeništu kajkavski prijevodi i adaptacije komedija i igrokaza. U Zagreb krajem 18. stoljeća započinju dolaziti njemačke družine – igraju na Harmici (danas Trg bana Jelačića) i u gostionicama, a povremeno i u gornjogradskim plemićkim palačama. Prva zagrebačka javna dvorana nalazila se u preuređenoj blagovaonici samostana klarisa (danas Muzej grada Zagreba, Opatička 20). Općenito, krajem 18. stoljeća publika je kazališno osvještenija i sve zahtjevnija, znajući već kako su u europskim gradovima kazališne dvorane na daleko višoj razini od naših prostornih improvizacija. Prva javna kazališna dvorana u Zagrebu smještena je u plemićkoj palači i ima obilježja javnoga kazališta (cedulje, ulaznice): tzv. Pejačević-Amadéovo kazalište (danas zgrada Hrvatskog prirodoslovnog muzeja, Demetrova 1) djeluje od 1797. do 1834., a nazvano je tako po posljednjem vlasniku palače (nakon obitelji Kulmer-Pejačević), grofu Antunu Amadéu de Várkonyju, velikom županu zagrebačkom. Amadéovo kazalište vlasnik iznajmljuje isključivo njemačkim družinama, ali 1832. i 1833. njemački glumci izvode i nekoliko predstava na kajkavskom. U kontekstu sveopćega procvata europskoga kazališnog života i u Zagrebu se gradi prvo profesionalno kazalište. Godine 1833. zagrebački veletrgovac i posjednik Kristofor Stanković dobio je glavni zgoditak bečke lutrije u iznosu od 30 000 dukata i kao privatnu investiciju odlučio podići kazališnu zgradu. Gradski magistrat darovao mu je zemljište na uglu Markova trga i Freudenreichove ulice i u ljeto iste godine započinje gradnja kazališta koje će sve do 1851. biti u privatnom vlasništvu. Arhitekti talijanskoga podrijetla, otac i sin Christofor i Anton Cragnolini, koji su stigli iz Ljubljane, projektiraju zgradu u neoklasicističkom slogu. Otvorena je 4. listopada 1834. i u njoj isključivo nastupaju njemačke družine, sve do 10. lipnja 1840. kad „junačkom igrom“ Ivana Kukuljevića Sakcinskog Juran i Sofija ili Turci kod Siska u izvedbi novosadskog Domorodnog teatralnog društva svoju djelatnost započinje Hrvatsko narodno kazalište u Zagrebu. U sklopu tzv. Stankovićeva (staroga, gornjogradskoga) kazališta nalazila se i dvorana za plesove, u kojoj je 1848. zasjedao Hrvatski sabor. Za ondašnji Zagreb gornjogradski teatar imao je veliko gledalište (više od 750 mjesta), ali tehnički je bio nedostatno opremljen; svakako, bio je središtem kazališnoga i općenito kulturnog života grada, a kad je 1895. otvorena nova zgrada, iz neshvatljivih je razloga pretvoren u administrativni prostor pa je danas ondje dvorana za sjednice Gradske skupštine. Razvoj europskih gradova u drugoj polovici 19. stoljeća i nove urbanističke osnovice u kojima kazališta imaju posebno važno mjesto jedan su od pokazatelja snage liberalnoga građanstva: od kraja 19. stoljeća pa do početka Prvoga svjetskog rata u Europi je izgrađeno oko 1500 kazališnih zgrada. U Hrvatskoj su nove kazališne zgrade podignute u Zadru (1865.), Dubrovniku (1865.), Osijeku (1866.), Šibeniku (1870.), Varaždinu (1873.), Rijeci (1885.), Karlovcu (1892.) i u Splitu (1893.), pa ni glavni grad nije mogao zaostajati. U sve ubrzanijem razvitku kazališta uopće, i u Zagrebu su umjetnički i tehnički zahtjevi – posebice nakon osnivanja Opere 1870. – daleko nadilazili mogućnosti gornjogradske pozornice. Zamisao o podizanju opremljenije zgrade javlja se već 1871., ali nije se ništa poduzimalo, sve do potresa 1880. koji je znatno oštetio gornjogradsko kazalište, pokrenuvši tako pitanje novoga. Kazališni odbor na čelu s hrvatskim književnikom i saborskim zastupnikom Marijanom Derenčinom imenovan u travnju 1880. započinje akciju za skupljanje novčanih sredstava, podnosi Vladi iscrpnu predstavku o potrebi izgradnje nove zgrade i od arhitekata specijaliziranih za gradnju kazališta Helmera i Fellnera naručuje nacrte. U lipnju 1881. Hrvatski sabor donosi Zakon o građenju novoga Zemaljskog kazališta u Zagrebu, što ga 31. listopada potvrđuje i car Franjo Josip I. No Derenčinovim odlaskom iz kazališta svi napori za novu zgradu nacionalnoga kazališta jenjavaju. Od 1883. kao novi hrvatski ban, Karlo grof Khuen-Héderváry obnavlja 1885. rasprave o lokaciji, a tek Isidor Kršnjavi kao novi predstojnik za bogoštovlje i nastavu 1893. uspijeva ga privoljeti na konačnu odluku o izgradnji jer se za jesen 1895. planirao carev posjet Zagrebu. Gradsku raspravu o lokaciji prekida sam Khuen-Héderváry odlukom da se buduće kazalište gradi na mjestu gradskoga sajmišta: usprkos tadašnjim otporima da je riječ o periferiji, iz razvojne vizije grada ta se odluka pokazala dobrom. Novo kazalište (danas na Trgu Republike Hrvatske) okruženo je brojnim zgradama visoke spomeničke vrijednosti s kraja 19. i početka 20. stoljeća. U jesen 1893. arhitektonska tvrtka Helmer i Fellner iz Beča poslala je novi projekt, a 5. siječnja sklopljen je ugovor o izgradnji nove kazališne zgrade. Moralo se započeti u proljeće 1894. i dovršiti 1. listopada 1895. U međuvremenu ban je imenovao Stjepana Miletića (1868.–1908.) intendantom Hrvatskoga narodnog kazališta, koji će nastupiti na dužnost početkom sezone 1894./1895. Prva Miletićeva intendantska sezona u kojoj je već počeo provoditi reforme bila je ujedno i posljednja sezona u gornjogradskom starom teatru, gdje je napokon uspio uvesti i struju, u gledalište i na pozornicu. U travnju 1894. raspisani su natječaji za izvedbene radove i poslove su dobile zagrebačke tvrtke i obrtnici, osim onih usko specijaliziranih, a 22. svibnja 1894. više od dvjesto radnika započelo je gradnju. Za četiri mjeseca zgrada je bila pod krovom i započeli su unutarnji radovi. Vlada je prihvatila Miletićev prijedlog da svečani zastor za novo kazalište izradi Vlaho Bukovac – Preporod hrvatske književnosti i umjetnosti, danas poznat pod imenom Hrvatski preporod. Slikarske radove na stropu gledališta izveo je bečki slikar i dekorater Alexander Demetrius Goltz. Na stropu foajea na prvom katu autor je slika Ivan Tišov (aplicirane 1911. godine). Nije poznat autor četiriju poprsja – na pročelju (Ivan Gundulić i Junije Palmotić), istočnoj (Dimitrija Demeter) i zapadnoj (Vatroslav Lisinski) strani zgrade. Izgradnja je napredovala prema planu i nakon šesnaest mjeseci 8. listopada 1895. izdana je uporabna dozvola. Simbolični čekić kojim je car i kralj Franjo Josip I. otvorio Hrvatsko zemaljsko kazalište u Zagrebu. Rad Roberta Frangeša-Mihanovića. Novo kazalište svečano je otvoreno 14. listopada 1895., kad je u dva sata poslijepodne car Franjo Josip I. na stupiću balkona, a pred brojnim građanima iz Zagreba i svih hrvatskih krajeva, simbolično izveo zadnji udarac srebrnim čekićem što ga je za tu prigodu izradio kipar Robert Frangeš Mihanović.[2] Prva svečana predstava, također u nazočnosti cara i brojnih uzvanika, u novoj je zgradi održana navečer u sedam sati – Slava umjetnosti, alegorijski „scenski prolog u tri slike“ Stjepana Miletića uz glazbu Ivana pl. Zajca, u kojem su nastupali prvaci Drame i Baleta, te osma slika Zajčeve opere Nikola Šubić Zrinjski. U sto petnaest godina svoga postojanja, zgrada Hrvatskoga narodnog kazališta u Zagrebu imala je dvije obnove: između 18. svibnja i 14. listopada 1937. kada su rekonstruirani samo tehnički uređaji, i do danas jedinu sveobuhvatnu građevinsku obnovu i rekonstrukciju od 1. veljače 1967. do svečanoga otvorenja 27. studenoga 1969. godine. Obnovljeno je i zapadno krilo zgrade Kola, koje je za potrebe kazališta podignuto tijekom njegove gradnje, a koje se podzemnim hodnikom ispod Hebrangove ulice tada povezalo sa zgradom Hrvatskoga narodnog kazališta.[3] Na ulazu u zgradu, nalazi se glasoviti Zdenac života, rad hrvatskog kipara Ivana Meštrovića iz 1905. godine, a postavljena je 1912. godine. Mnogi od ponajboljih hrvatskih umjetnika radili su u HNK-u. Ivan Zajc bio je prvi dirigent kazališta. Jakov Gotovac bio je dirigent opere kazališta od 1923. od 1958. Poznati hrvatski redatelj Branko Gavella ovdje je počeo svoju briljantnu karijeru, kao i prva hrvatska primabalerina Mia Čorak Slavenska. Programski se HNK Zagreb sastoji od tri umjetničke grane: drame, opere i baleta. Gostovali su brojni međunarodni umjetnici kao što su: Franz Liszt, Sarah Bernhardt, Franz Lehar, Richard Strauss, Gerard Philipe, Vivien Leigh, Laurence Olivier, Jean-Louis Barrault, Peter Brook, Mario del Monaco, José Carreras i dr....

Casopis `Cinema`, broj 148, iz juna 1974. Ovaj broj je gotovo temat o Murnauu, uz ceo scenario filma `Aurora`. Stanje kao na slikama, 74 strane. Polovina jedne stranice nedostaje, u delu sa oglasima. RETKO! Излазак сунца: Песма о два људска бића (енгл. Sunrise: A Song of Two Humans), или само Излазак сунца, амерички је неми љубавни драмски филм из 1927. године, немачког режисера Ф. В. Мурнауа (у свом америчком дебију), са Џенет Гејнор и Џорџом О’Брајеном у главним улогама. Причу је адаптирао Карл Мајер на основу приповетке „Излет у Тилзит”, из истоимене збирке Хермана Судермана из 1917. године.[1][2] Мурнау је одлучио да користи тада нови систем звука на филму, чиме је Излазак сунца постао један од првих дугометражних филмова са синхронизованом музичком партитуром и звучним ефектима. Филм је укључивао композицију Шарла Гуноа из 1872. Погребни марш марионете, која је касније коришћена као тема за телевизијску серију Алфред Хичкок представља (1955–1965). А-мол прелудиј Фредерика Шопена такође је истакнут у оркестарском аранжману. Излазак сунца је освојио Оскара за јединствен и уметнички филм на 1. додели Оскара 1929. године. Џенет Гејнор је освојила прву награду Оскара за најбољу глумицу у главној улози за свој наступ у филму (такође га је освојила за своје наступе у филмовима 7. небо из 1927. и Улични анђео из 1928. године).[3] Наслеђе филма је опстало и данас се сматра ремек делом и једним од најбољих филмова икада снимљених. Многи су га назвали најбољим филмом немог доба. Године 1989. Излазак сунца је био један од 25 филмова које је Конгресна библиотека САД одабрала за чување у Националном регистру филмова због свог „културолошког, историјског или естетског значаја”.[4][5] Филмска архива Академије сачувала је Излазак сунца 2004. године.[6] Амерички филмски институт је 2007. рангирао филм на 82. место своје листе 100 година АФИ-ја... 100 филмова,[7] док су га Британски филмски институт и анкета критичара часописа Sight & Sound из 2012. прогласили за пети најбољи филм икада, а редитеља су сместили за 22. место.[8] Иако је оригинални негатив од 35 мм првобитне америчке верзије филма уништен у пожару у студијском трезору 1937. године, нови негатив је направљен од сачуваног отиска.[9] Радња Трајање: 1 hour, 34 minutes and 22 seconds1:34:22Доступан титл.CC Цео филм са преводом Жена из града на одмору (Маргарет Ливингстон) се недељама задржава у градићу на језеру. Када падне мрак, она одлази до сеоске куће у којој човек (Џорџ О’Брајен) и жена (Џенет Гејнор) живе са својим дететом. Она звижди са ограде напољу. Човек је растрган, али коначно одлази, остављајући своју жену са сећањима на боља времена када су били дубоко заљубљени. Човек и жена из града се састају на месечини и страствено се љубе. Она жели да он прода своју фарму — која у последње време не послује добро — и да јој се придружи у граду. Када му она предложи да проблем своје жене реши тако што ће је удавити, он креће насилно да је дави, али убрзо престаје и страсно се грле. Жена из града скупља снопове трске да би, када се чамац преврне, мушкарац могао да остане на површини. Жена ништа не сумња када јој муж предложи да оду на излет, али када крену преко језера, убрзо постаје сумњичава. Он се спрема да је баци у воду, али када се она помоли за његову милост, схвата да то не може да учини. Он грозничаво весла ка обали, а када чамац стигне на копно, жена бежи. Она се укрцава на трамвај, а он је прати, молећи је да га се не плаши. Трамвај их довози у град, где њу страх и разочарање преплављују. Човек је обасипа цвећем и хлебом и она коначно престаје да плаче и прихвата његове дарове. Враћајући се на улицу, дирнути су када виде младу како улази у цркву са својом поворком и прате је унутра да гледају венчање. Човек се сломи и тражи од жене да му опрости. Након сузног помирења, настављају своју авантуру у граду, фотографишући се заједно и посећујући вашар. Када падне мрак, укрцавају се у трамвај и крећу кући. Ускоро се враћају преко језера под месечином. Изненадна олуја узрокује да њихов чамац почне да тоне. Човек се сећа два снопа трске које је раније ставио у чамац и веже их око жене. Чамац се преврне, а човек се буди на обали. Он окупља мештане да претраже језеро, али све што проналазе је разбијени сноп трске који плута у води. Убеђен да се жена удавила, ожалошћени човек посрће кући. Жена из града одлази у његову кућу, под претпоставком да је њихов план успео. Човек почиње да је дави. Тада га слушкиња дозива и каже му да је жена жива, па он пушта жену из града и одлази до своје супруге, која је преживела држећи се за последњи сноп трске. Човек клечи поред жениног кревета док она полако отвара очи. Њих двоје се љубе, док се кочија жене из града котрља низ брдо према језеру, а филм се завршава изласком сунца. Улоге Џенет Гејнор, која је освојила првог Оскара за најбољу глумицу Глумац Улога Џорџ О’Брајен човек Џенет Гејнор жена Маргарет Ливингстон жена из града Бодил Росинг слушкиња Џ. Фарел Макдоналд фотограф Ралф Сиперли берберин Џејн Винтон маникирка Артур Хаусман наметљив господин Еди Боланд љубазни господин Стил Филм је направио Ф. В. Мурнау, немачки редитељ који је био једна од водећих личности немачког експресионизма, стила који је користио изобличени уметнички дизајн за симболичке ефекате. Мурнауа је позвао Вилијам Фокс да сними експресионистички филм у Холивуду. Крајњи филм садржи огромне стилизоване сцене које стварају преувеличан и бајковит свет; сама градска улична гарнитура је наводно коштала преко 200.000 америчких долара и поново је коришћена у многим каснијим студијским продукцијама, укључујући Четири сина Џона Форда (1928).[10] Велики део екстеријера је снимљен у Лејк Ароухеду, Калифорнија. Препуна сценографских иновација, револуционарна кинематографија (Чарлса Рошера и Карла Страса) садржи посебно хваљене снимке праћења. Титлови се појављују ретко, са дугим секвенцама чисте акције и највећим делом приче испричане у Мурнауовом препознатљивом стилу. Екстензивна употреба принудне перспективе је упадљива, посебно на снимку града, са људима нормалне величине и сценама у првом плану и мањим фигурама у позадини са много мањим сетовима. Ликови остају неименовани, што им даје универзалност погодну за симболизам.[11] Фајт Харлан га је упоредио са својим немачким римејком Путовање у Тилзит (1939), указујући на симболику и меку фокусираност Изласка сунца за који је тврдио да је песма, док је његов реалистични римејк био филм.[12] Објављивање Излазак сунца је премијерно приказан 23. септембра 1927. године. Пратили су га прве звучне најаве у историји, што је привукло велики део почетног интересовања за филм.[13] Пријем Мордонт Хол из новина The New York Times је похвалио Излазак сунца као „филмско ремек-дело”.[1] Рецензент за часопис Time је, међутим, назвао причу „оскудном” док је написао да филм свеукупно „успева да остане сликовито успављујући за дуго вече”.[2] Филмски критичари и историчари данас га сматрају једним од најбољих филмова икада снимљених. Награде и номинације Освојени Оскари (1929)[14] Најбољи јединствен и уметнички филм (ова награда постојала је само на првој додели Оскара; у то време је била престижна као и она за најбољи филм, али је Академија од тада одлучила да је већа част припала Крилима у потоњој категорији)[15] Најбоља глумица у главној улози – Џенет Гејнор (у то време глумачке награде су додељиване за целокупни рад једног глумца у току године, па је она освојила ову награду за Излазак сунца, 7. небо и Уличног анђела) Најбоља фотографија – Чарлс Рошер и Карл Страс Номинације за Оскара (1929) Најбоља сцениграфија − Рохус Глизе Друга признања 1989 − уврштење у Национални регистар филмова 2002, 2012: рангиран међу најбољих 10 филмова у анкети критичара часописа Sight & Sound 100 година АФИ-ја... 100 љубавних прича − 63. место 100 година АФИ-ја... 100 хероја и негативаца − жена из града (номинована за негативца) 100 година АФИ-ја... 100 филмова (10. годишњица) − 82. место Кућни медији 20th Century Fox је првобитно објавио филм на DVD-у у Региону 1, али само као специјално ограничено издање доступно само поштом, слањем доказа о куповини других DVD наслова у њиховој колекцији „20th Century Fox Studio Classics” или као део сета Studio Classics: The `Best Picture` Collection. DVD садржи коментаре, копију трејлера за филм, детаље о Мурнауовом изгубљеном филму Четири ђавола, грешке у снимању и многе друге карактеристике. Крајем 2008. Fox је на неким тржиштима објавио „Murnau, Borzage and Fox Box Set”. Овде су биле укључене и тонска и европска нема верзија Изласка сунца. Документарни филм о три главна лика такође је део колекције. Филм је такође објављен на DVD-у у Уједињеном Краљевству као део серије Мајстори биоскопа. У септембру 2009. године објављено је DVD реиздање Мајстора биоскопа на два диска, које је садржало и тонску верзију и краћу чешку верзију која се налази на DVD-у „Murnau, Borzage and Fox” из 2008, као и додатне карактеристике које су пронађене на претходним DVD издањима. Филм је истовремено објављен на Blu-ray диску,[16] са обе додатне верзије приказане у видео запису високе дефиниције 1080п и стерео и моно звучним записима приказаним у Dolby TrueHD аудио формату без губитака. Ово издање у Уједињеном Краљевству је била прва прилика да је неми филм објављен на Blu-ray формату. Blu-ray диск није кодиран у региону и стога може да се пусти на било ком Blu-ray плејеру.[17] У јануару 2014. филм је објављен у Сједињеним Државама у Blu-ray/DVD комбинованом пакету од стране студија 20th Century Fox. Ауторска права на филм су обновљена, и постаће јавно власништво 1. јануара 2023. године.[18] Friedrich Wilhelm `Fritz` Murnau rođen kao Friedrich Wilhelm Plumpe ( Bielefeld, 28. prosinca 1888. - Santa Barbara, Kalifornija, 11. ožujka 1931.), bio je njemački filmski redatelj nijemih filmova. Murnau je bio jedan od najpoznatijih predstavnika ekspresionizma u filmskoj umjetnosti koji je primjenjivao nove koncepte upotrebe kamere i montaže, koje je sam razvio. Vjerojatno je najpoznatiji po filmu strave i užasa Nosferatu, obradi Bram Stokerove knjige Drakula. Njemačka Murnau odrasta u imućnoj građanskoj obitelji. Otac Heinrich Plumpe bio je vlasnik tvornice štofa u sjeverozapadnoj Njemačkoj a majka Otilie Volbracht je bila učiteljica. Poslije gimnazijskog obrazovanja u Kasselu, gdje je obitelj preselila 1892. kada je Murnau bio sedam godina star, studirao je filologiju i povijest umjetnosti u Berlinu i Heidelbergu. Vila u kojoj su stanovali se često pretvarala u pozornicu za male komade, koje je režirao Murnau, i koji je već čitao knjige Schopenhauera, Nietzschea, Shakespearea i Ibsena u dobi od 12 godina.[1][2] Poznati redatelj Max Reinhardt zapazio ga je na jednoj studentskoj predstavi i nagovorio ga da pređe u njegovu glumačku školu. U njoj je Murnau postao prijatelj s Franzom Marcom, Else Lasker-Schüler i Hansom Ehrenbaum-Degeleom. Uzima umjetničko ime Murnau (po mjestu Murnau am Staffelsee), što također označava i jasan razlaz s roditeljima, koji nisu mogli prihvatiti njegov otvoreni homoseksualni životni stil, niti njegove glumačke i redateljske ambicije.[3] Murnau je bio 210 cm visok i imao je hladno ali autoritativno ponašanje.[4] Tijekom prvog svjetskog rata Murnau je bio pilot u njemačkom zrakoplovstvu, sve dok nije namjerno ili zbog navigacijske pogreške sletio na neutralno švicarsko tlo. Interniran je u Andermatt, gdje dobiva nagradu za režiju za postavu svog patriotskog kazališnog komada Marignano. 1919. Murnau se vraća u Berlin i započinje karijerju filmskog redatelja. Njegov prvi film, Der Knabe in Blau (`Dječak u plavom`), bio je nadahnut slikom Thomasa Gainsborougha s istim motivom, no kao i nekoliko drugih Murnauovih filmova, je izgubljen. Sa filmom Der Bucklige und die Tänzerin započinje plodnu suradnju sa scenaristom Carlom Mayerom, koji je napisao scenarij za još 6 Murnauovih filmova. Njegov najpoznatiji film iz ovog perioda je ekranizacija Drakule iz 1922. u filmu Nosferatu, s Maxom Schreckom u glavnoj ulozi grofa vampira. Zbog autorskih prava film nije mogao biti nazvan Bram Stokerovim originalnim nazivom. Murnau biva optužen od Stokerove udovice, gubi proces i sud donosi presudu da se sve kopije filma moraju uništiti. Ipak privatne verzije filma uspjele su ipak preživjeti. F.W. Murnau tijekom snimanja filma 1920. Poslije svojih ranih uspjeha Murnau je dobio ugovor s velikom njemačkom filmskom kompanijom, Universum Film AG. Za njihov račun režirao je 1924.film Der letzte Mann (hr. Posljednji čovjek), u kojem Emil Jannings igra ulogu hotelskog portira koji je degradiran u čuvara toaleta. U ovom filmu Murnau i njegov kamerman Karl Freund koriste neku vrstu `leteće` tehnike snimanja kamerom koja omogućava nove perspektiva snimanja (npr. praćenja dima cigarete). Kroz nešto što je Murnau zvao `subjektivnom kamerom` mogao je gledatelj slijediti cijeli događaj očima glumca iz perspektive kamere. Murnauova sposobnost pričanja filmske priče sa čistim filmskim rekvizitima može se ilustrirati u filmu Der letzte Mann, po tome što u njemu nije bilo teksta, što je bilo vrlo neobično za jedan nijemi film. Murnauov posljednji njemački filmovi bili su Tartüff (hr. Škrtica) rađen po Molièreovom komadu i Faust sa Göstom Ekmanom starijim u glavnoj ulozi, oba iz 1926. Hollywood F.W Murnau sa Matisseom na Tahitiju 1930. Murnauovi uspjesi u Njemačkoj i američka inačica Posljednjeg čovjeka privukli su pozornost u Hollywoodu. Ponuđen mu je filmski ugovor, od strane producenta Williama Foxa i seli u Kaliforniju 1926. Snima film Sunrise: A Song of Two Humans za kojeg je dobio tri Oscara na prvoj dodjeli Oscara 1929. Komercijalna očekivanja nisu međutim zadovoljila do kraja, i zbog Foxovih financijskih problema da finansira filmove zbog promjena koje je donio zvučni film, Murnau biva prisiljen ograničavati svoje umjetničke sloboda u sljedećim filmovima. Tijekom snimanja filma City Girl bio je jednostavno zamijenjen drugim redateljem, koji je bez Murnauovog utjecaja napravio zvučnu verziju filma. Razočaran Hollywoodskim zahtjevima Murnau prekida 1929. svoj ugovor s Foxom. Poslije neuspjelog pokušaja ponovne suradnje sa UFA-om u Berlinu kupuje si jahtu za jedrenje, čvrsto odlučivši da će sljedeći film biti snimljen po njegovim uvjetima i plovi za Tahiti da bi režirao Tabu zajedno sa snimateljem dokumetraraca Robertom J. Flahertyjem. Tijekom snimanja nastaju problemi sa filmskom kućom koja je finansirala projekt, i na kraju Murnau prekida suradnju s Flahertyjem da bi završio film sa svojim vlastitim ali i posuđenim novcem. Film koji je sniman na otoku Bora Bora s isključivo domaćim amaterskim glumcima bio je mješavina dokumentrarnog filma i melodrame. Paramount je film tako oduševio da je ponudio Murnauu 10-o godišnji ugovor. Smrt Spomen ploča u Grunewaldu, Berlin. Premijeru filma Tabu 18. ožujka 1931. Murnau nije doživio. 11. ožujka je njegov sluga, 14-o godišnji Filipinac Garcia Stevenson, izgubio kontrolu nad posuđenim Rolls-Royceom na obalnoj cesti iz pravca Santa Monice i udario u električni stup. Murnau je umro nekoliko sati kasnije od posljedice povreda u jednoj bolnici u Santa Barbari[5]. Samo je jedanaest osoba došlo na njegovu sahranu 19. ožujka, među njima i Greta Garbo, Robert Flaherty, Emil Jannings, i Fritz Lang, koji je održao posmrtni govor. Garbo je napravila posmrtnu masku od Murnauovog lica, koju je držala na svom pisaćem stolu dok je živjela u Hollywoodu.[6] Filmografija 1917.: Teufelsmädel[7] 1919.: Der Knabe in Blau 1919.: Satanas – Fragment 1920.: Der Bucklige und die Tänzerin 1920.: Der Januskopf 1920.: Abend – Nacht – Morgen 1920.: Sehnsucht 1920.: Der Gang in die Nacht 1921.: Marizza, genannt die Schmugglermadonna 1921.: Schloß Vogelöd 1922.: Der brennende Acker 1922.: Nosferatu 1922.: Phantom 1923.: Die Austreibung 1924.: Die Finanzen des Großherzogs 1924.: Der letzte Mann 1926.: Tartüff 1926.: Faust – eine deutsche Volkssage 1927.: Sunrise – A Song of Two Humans 1928: 4 Devils 1930.: City Girl 1931.: Tabu

Mihailo Blam - Majls Dejvis Nota, Knjazevac, 1987. Mek povez, korice kao na slici, 118 strana. EKSTREMNO RETKO IZDANJE! Мајлс Дејвис (енгл. Miles Davis; Олтон, 26. мај 1926 — Санта Моника, 28. септембар 1991[1]) био је амерички џез трубач и композитор, један од најпознатијих и најутицајнијих џезиста.[2] Мајлс Дејвис је зачетник многих џез стилова, попут кула, модерног бопа, фузије, модалног џеза и фанка. Свирао је са безброј џез великана, међу којима су пијанисти Чик Корија, Кит Џерет, Бил Еванс и Херби Хенкок, саксофонисти Чарли Паркер, Џон Колтрејн, Кенонбол Едерли и Вејн Шортер, басиста Рон Картер и многи други. Рођен у Алтону у држави Илиноис, а одрастао у Источном Сент Луису, Дејвис је отишао да студира на Џулијарду у Њујорку, пре него што је одустао и професионално дебитовао као члан бебоп квинтета саксофониста Чарлија Паркера од 1944. до 1948. Убрзо након тога, он је снимио Birth of the Cool сесије за Капитол рекордс, које су биле кључне за развој кул џеза. Почетком педесетих година, Мајлс Дејвис је снимио неке од најранијих хард боп музичких нумера у издању Престиж рекордса, али је то радио насумично због зависности од хероина. Након широко цењеног повратничког наступа на Њупортском џез фестивалу 1955. године, потписао је дугорочни уговор са Колумбија рекордсом и снимио албум `Round About Midnight из 1957. године.[3] Било је то његово прво дело са саксофонистом Џоном Колтрејном и басистом Полом Чамберсом, кључним члановима секстета који је водио раних 1960-их. У овом периоду је наизменично сарађивао са оркестарским џез сарадником Гилом Евансом, попут Sketches of Spain (1960) под утицајем шпанске музичке, и радио на бенд снимцима, попут Milestones (1958) и Kind of Blue (1959).[4] Последњи снимак остаје један од најпопуларнијих џез албума свих времена,[5] продавши више од пет милиона примерака у САД. Дејвис је направио неколико промена у саставу док је снимао Someday My Prince Will Come (1961), његове Блекхок концерте из 1961 и Seven Steps to Heaven (1963), још један главни успех који је увео басисту Рона Картера, пијанисту Херби Ханкока и бубњара Тонија Вилијамса.[4] Након додавања саксофонисте Вејна Шортера у свој нови квинтет 1964. године,[4] Дејвис их је водио на серији апстрактнијих снимака које су често састављали чланови бенда, помажући пиониру пост-боп жанра албумима попут E.S.P (1965) и Miles Smiles (1967),[6] пре преласка у његов електрични период. Током 1970-их експериментисао је са роком, фанком, афричким ритмовима, новом електронском музичком технологијом и непрестано променљивом поставом музичара, укључујући клавијатуристу Јоа Завинула, бубњара Ала Фостера и гитаристу Џона Маклолина.[7] Овај период, почев од Дејвисовог студијског албума In a Silent Way из 1969. године и закључно са концертним снимком Agharta 1975. године, био је најконтроверзнији у његовој каријери, отуђивши и изазивајући многе у џезу.[8][9] Његова милионски продавана плоча Bitches Brew из 1970. године помогла је да дође до поновног пораста комерцијалне популарности жанра са џез фузијом како је деценија напредовала.[10] Након петогодишње пензије због лошег здравља, Дејвис је наставио каријеру током 1980-их, запошљавајући млађе музичаре и поп звуке на албумима као што су The Man with the Horn (1981) и Tutu (1986). Критичари га су често нису прихватали, али деценија је Дејвису прикупила највиши ниво комерцијалног признања. Он је изводио распродане концерте широм света, бавећи се исто тако визуелном уметности, филмом и телевизијом, пре своје смрти 1991. године од комбинованих ефеката можданог удара, упале плућа и респираторног затајења.[11] Дејвис је 2006. примљен у Кућу славних рокенрола,[12] чиме је препознат као „једна од кључних фигура у историји џеза“.[12] Ролинг стоун га је описао као „најцјењенијег џез трубача свих времена, и свакако једног од најважнијих музичара 20. века“,[11] док га је Џералд Ерли назвао неспорно једним од најутицајнијих и најиновативнијих музичара тог периода.[13] Дискографија Modern Jazz Trumpets (1951) [Split] The New Sounds (1951) Young Man with a Horn (1952) Blue Period (1953) The Compositions of Al Cohn (1953) Miles Davis Volume 2 (1954) Miles Davis Volume 3 (1954) The Miles Davis Quintet (1954) With Sonny Rollins (1954) Blue Haze: Miles Davis Quartet (1954) All-Stars, Volume 1 (1955) All-Stars, Volume 2 (1955) All-Stars Sextet (1955) The Musings of Miles (1955) Blue Moods (1955) MILES: The New Miles Davis Quintet (1956) Quintet/Sextet (1956) Collector`s Items (1956) `Round About Midnight (1957) Cookin` (1957) Miles Ahead (1957) Elevator to the Gallows (1958) Milestones (1958) Porgy and Bess (1959) Kind of Blue (1959) Workin` (1959) Sketches of Spain (1960) Someday My Prince Will Come (1961) Seven Steps to Heaven (1963) Quiet Nights (1963) E.S.P. (1965) Miles Smiles (1967) Sorcerer (1967) Nefertiti (1968) Miles in the Sky (1968) Filles de Kilimanjaro (1968) In a Silent Way (1969) Bitches Brew (1970) Jack Johnson (1971) Live-Evil (1971) On the Corner (1972) Big Fun (1974) Get Up with It (1974) Water Babies (1976) Circle in the Round (1979) Directions (1981) The Man with the Horn (1981) Star People (1983) Decoy (1984) You`re Under Arrest (1985) Tutu (1986) Music from Siesta (1987) Amandla (1989) Aura (1989) Dingo (1991) Doo-Bop (1992) Rubberband (2019) tags: jazz, dzez, misa blam, trubac...

Jako lepo očuvano Kao na slikama Nolit, 1983. 226 strana, tvrd povez, zaštitni omot Miodrag Mića Popović (Loznica, 12. jun 1923 — Beograd, 22. decembar 1996) bio je slikar, likovni kritičar, pisac, filmski režiser i akademik SANU. Mića Popović Mica popovic.jpg Mića Popović: Ne hvala! (autoportret), 1977. Datum rođenja 12. juni 1923. Mesto rođenja Loznica Kraljevina SHS Datum smrti 22. decembar 1996. (73 god.) Mesto smrti Beograd SR Jugoslavija Biografija Uredi Mića Popović, tabla na zgradi u kojoj je stanovao U Beograd sa porodicom dolazi 1927. godine gde je završio osnovnu školu, a od 1933. do 1941. pohađa Treću mušku gimnaziju.[1] Godine 1942. odveden je u Nacionalnu službu. Posle bolesti i operacije oteran 1943. u logor Franken kod Žagubice, potom, po kazni, u štraflager u Borskom rudniku. Zbog bolesti iste godine otpušten i vraćen kući. Posle oslobođenja Beograda mobilisan i upućen u propagandno odeljenje Štaba II armije. Na lični zahtev 1945. upućen na front gde je ranjen; tada je primljen u SKOJ. Sa svojim bataljonom stigao do Lajbnica u Austriji; tada je primljen u KPJ ali ubrzo i isključen. Zbog jednog pisma uhapšen i sproveden u vojni istražni zatvor u kome je proveo četiri meseca; Vojni sud ga osuđuje ali je odmah amnestiran i demobilisan. Na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu upisao se 1946. u klasu profesora Ivana Tabakovića.[1] Tada je živeo u Siminoj 9a koje postaje stecište mnogih, kasnije veoma poznatih i uticajnih političara, intelektualaca i umetnika. Zajedno sa Batom Mihailovićem, Petrom Omčikusom, Miletom Andrejevićem, Ljubinkom Jovanović, Kosarom Boškan i Verom Božičković, napušta Akademiju i odlazi u Zadar, gde je 1947. formirana čuvena „Zadarska grupa“, prva umetnička komuna u posleratnoj Jugoslaviji.[1] Po povratku u Beograd, zbog samovolje i nediscipline svi su bili izbačeni iz Akademije. Kasnije im je dozvoljeno da nastave studije slikarstva, sem Mići Popoviću, sa obrazloženjem da je „svršen slikar pa mu Akademije više nije potrebna“. Popović je nastavio da uči sam, uz pomoć profesora Ivana Tabakovića. Počeo je da slika 1938. godine družeći se sa slikarem Svetolikom Lukićem.[1] Do rata je bio redovni posetilac Muzeja kneza Pavla i Umetničkog paviljona na Kalemegdanu. Od 1940. godine izlagao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu.[2] Prvu samostalnu izložbu održao u Beogradu 1950. godine.[1] Počeo da objavljuje kritike i eseje 1950. godine. Oženio se Verom Božičković 1949. godine sa kojom odlazi u Pariz 1951. na šest meseci, a potom 1952. u kome u nekoliko navrata ostaje do 1959.[2] Boravio u Njujorku 1980—1981. i bio gostujući profesor na Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju 1982. Za dopisnog člana SANU izabran je 1978, a za redovnog 1985. Slikarstvo Uredi Osnova, 1963 Mića Popović i Lazar Vujaklija, 1985. Mića Popović je prošao kroz nekoliko slikarskih faza od kojih su najpoznatije „enformel“ (francuski: informel, bez forme) u periodu 1959—1969. i „slikarstvo prizora“ od 1969. do 1979.[2] No, pre toga je imao zanimljivu predistoriju koja je takođe značajna za srpsko slikarstvo druge polovine dvadesetog veka. Ona se može podeliti u nekoliko perioda. Pre dolaska na Akademiju likovnih umetnosti 1946. godine Popović se već uveliko zainteresovao za slikarstvo. Njegova rano ispoljena prirodna potreba za likovnim oblikovanjem ozbiljnije je izražena u gimnaziji kod Riste Stijovića koji mu je bio profesor crtanja. Istovremeno je počeo da posećuje tekuće izložbe priređivane u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu i u Muzeju kneza Pavla.[2] Tu je imao prilike ne samo da vidi i da se neposredno upozna sa najznačajnijim ostvarenjima srpskih i jugoslovenskih umetnika, već i sa inostranom umetnošću. Značajno je bilo i njegovo poznanstvo sa slikarem Svetolikom Lukićem koji mu je prvi ukazao na slikarstvo kao umetnički medij. Te dve okolnosti su smanjile Popovićevo interesovanje za gimnazijskim školovanjem i potpuno ga okrenuli likovnom stvaralaštvu. Ozbiljan preokret u Popovićevoj umetnosti nastaje na samom početku studiranja na Akademiji. Sukob dve ideologije profesora te škole, onih koji su vatreno zastupali novu ideologiju socijalističkog realizma i drugih, starijih koji su u tišini ostali privrženi predratnoj estetici poetskog realizma, i intimizma nikako nije odgovarao mladom slikaru koji je video da tu nešto nije u redu, ali tada nije razumeo šta. No, ubrzo je shvatio da mu školski program rada nikako ne odgovara, te je nagovorio drugove iz svoje klase da samoinicijativno, pre kraja školske godine odu u Dalmaciju i da se, posle kratkog traženja, na nekoliko meseci zadrže u Zadru. Tada i nastaje mit o „Zadarskoj grupi“, prvoj koja je nastala u novoj Jugoslaviji. Mediteransko svetlo, pejzaž i sloboda međusobnog portretisanja su u tom trenutku potpuno zadovoljili potrebe te skupine slikara. Napunjeni novom kreativnom energijom vraćaju se u Beograd i bivaju izbačeni sa Akademije. Posle urgiranja njihovih protežea na visokim političkim i državnim položajima svi su, sem Miće Popovića, bili vraćeni na školovanje. Danas je teško pretpostaviti da li je takva odluka pomogla ili odmogla Popoviću da postane toliko specifičan umetnik u srpskom slikarstvu koji će toliko obeležiti njegov razvoj skoro do samog kraja veka. Ova nedoumica je podstaknuta njegovim mukotrpnim traganjem za likovnim izrazom, „traženjima i lutanjima“ kroz koji je Mića Popović prošao tokom gotovo cele šeste decenije. U njima je bilo svačega, od etnografskih motiva do srednjovekovnog živopisa, od starog poetskog intimizma do isto tako anahrone „Pariske škole“ sa kojom se neposredno suočavao tokom nekoliko boravaka u toj bivšoj svetskoj prestonici slikarske umetnosti. Ako se u Parizu suočavao sa novom umetnošću koja je postavljala temelje enformela, on još nije bio kreativno spreman da to primeti, a još manje da unese u sopstveno delo. Bilo je potrebno da se najpre upozna sa filozofijom zen budizma, a da potom praktično vidi kako nastaju „enformel“ slike na samom isteku pedesetih godina da bi se silovito upustio u ono što je definitivno obeležilo srpsku umetnost šezdesetih i dovelo je u stvarne relacije sa internacionalnim tokovima. Mića Popović je u istoriografiji postavljen na sam vrh tog novog talasa u našem slikarstvu, ne samo po delima koje je stvarao već i po nekolikim kritičkim opservacijama koje su toj umetnosti dali neophodnu teorijsku osnovu. Ali, Popović ponovo preživljava svojevrsno zasićenje enformelnom slikarskom praksom i, uz promenjene političke i socijalne okolnosti na početku osme decenije, otpočinje svoju poslednju avanturu — „slikarstvo prizora“. Prevratnički povratak u figurativnost neminovno ga je odveo u angažovano slikarstvo koje je kao „poslednja odbrana jednog naroda“ moralo da pokaže umetnikov jasan politički stav izražen i simbolički — serijom slika sa majmunima, i tekstualno — „Manipulacija“, „Ne hvala!“, „Oštra osuda crnog talasa“, i serijom „Gvozden“ (gastarbajteri). U „Heksagonalnom prostoru“ sa prijateljima: Živoradom Stojkovićem, Borislavom Mihajlovićem Mihizom, Dobricom Ćosićem, Lazarom Trifunovićem i Antonijem Isakovićem on 1970. obznanjuje početak javnog disidentskog delovanja kome je ostao privržen do devedesetih, kada u uslovima višestranačja prelazi u opoziciju.[2] Nimalo nije slučajno da je poslednji javni nastup, već vidno umoran i bolestan imao neposredno pred smrt ispred pobunjenih studenata beogradskog univerziteta 1996. godine. Centralno mesto ukupnog slikarskog opusa Miće Popovića, gledano retrospektivno, u svim fazama, bilo je sudbinsko osećanje tragičnosti postojanja — koliko individualnog, toliko i kolektivnog. Spomen-galerija, legat u Loznici Uredi Galerija Miće Popovića, Loznica 008.jpg Galerija Miće Popovića, Loznica 011.jpg Galerija Miće Popovića, Loznica 006.jpg Galerija Miće Popovića, Loznica 001.jpg Galerija Miće Popovića, Loznica 003.jpg Bibliografija Uredi Knjige 1954. Sudari i harmonije, „Bratstvo-Jedinstvo“, Novi Sad 1957. Izlet, „Kosmos“, Beograd 1962. U ateljeu pred noć, „Prosveta“, Beograd 1983. Ishodište slike, „Nolit“, Beograd 1989. Hajnc Klunker, Mića Popović, Autobiografija, „Jugoslovenska revija“, Beograd 1999. Velika ljubav Anice Huber — epistolarni roman, „Triptih“, Beograd 2006. Putopisni dnevnici, „Geopoetika“, Beograd Eseji i kritike 1950. Predgovor kataloga samostalne izložbe, Umetnički paviljon, Beograd 1951. „Slika i svrha I“, 20. oktobar, 31. decembar, Beograd 1952. „Slika i svrha II“, 20. oktobar, 1. januar, Beograd 1952. „Cirkus i hrišćanstvo Žorža Ruoa“, Svedočanstvo, 12. januar, Beograd 1952. „Izložba slika Slavoljuba Bogojevića“, NIN, 17. februar, Beograd 1952. „Izložba meksikanske umetnosti“, NIN, 7. novembar, Beograd 1953. „Mediteranski dnevnik“ (odlomak), NIN, 28. januar, 2. avgust, 16. avgust, Beograd 1953. „Namerom, voljom, lenjirom“ (odlomak), NIN, 27. novembar, Beograd 1953. „Izložba likovnih umetnika Makedonije“, NIN, 13. decembar, Beograd 1955. Predgovor kataloga samostalne izložbe „Od magle, od kostiju“, samizdat, Beograd 1958. „Spore godine“, Politika, 25. maj, Beograd 1958. „Pesnici i beskućnici“, NIN, 29. decembar, Beograd 1960. „Niko tu nije kriv“, Politika, 24. januar, Beograd 1960. „O prolaznom i trajnom usput...“, NIN, 21. februar, Beograd 1960. „Ništa novo na HHH Bijenalu“, Politika, 17. juli, Beograd 1962. „Naša tapiserija“, Politika, 10. jun, Beograd 1969. „Jefta Perić“, pred. kat., Kulturni centar, Beograd 1971. „Slikarstvo prizora. Povodom termina: Slikarstvo prizora“, predgovor kataloga samostalne izložbe, Salon Muzeja savremene umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1977. „Vera Božičković Popović, Ogled o enformelu“, predgovor katatalogu, Kulturni centar, Beograd 1978. „Živko Stoisavljević“, pred. kat., Dom ratnog vazduhoplovstva, Zemun 1978. „Perspektive VI“, pred. kat., Jugoslovenska galerija reprodukcija, Beograd 1978. „Dokument, Enformel, Superrealizam“, Književnost, 11. septembar, Beograd 1980. „Slikarstvo kao poslednja odbrana jednog naroda“, (pristupna beseda), Glas SANU, „CCCXVIII“, knj. 2, pp. 110–119, SANU, Beograd 1983. „Preminuo Laza Trifunović. Delo kao putokaz“, Politika, 24. juli, Beograd Samostalne izložbe Uredi 1950. Slike, akvareli, crteži, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Beograd 1952. Selo Nepričava, Muzej Vuka i Dositeja, Beograd, Galerie Barbizon, Pariz 1953. —{Galerie Barbizon}-, Pariz 1955. Od magle, od kostiju, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Beograd 1956. Muzej za umjetnost i obrt, Zagreb, Galerie Place, Hag 1957. Atelje 212, Beograd, Tribina mladih, Novi Sad, Klub književnika, Zagreb 1958. —{Galerie Barbizon}-, Pariz 1960. Salon Muzeja primenjenih umetnosti, Beograd 1963. Salon Moderne galerije, Beograd 1971. Slikarstvo prizora, Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1972. Dečje pozorište, Zrenjanin, Izložbeni paviljon u tvrđavi, Niš 1973. Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1974. Galerija Kulturnog centra, Beograd (izložba je bila otkazana)[3][4][5] 1975. —{Galerie Milan}-, Berlin 1976. Galerija „Sebastijan“, Dubrovnik, Galerie Lauterer, Minhen, Narodno pozorište, Scena u Zemunu, Zemun 1977. Likovni salon grafičkog kolektiva „Merkur“, Apatin, Galerie Milan, Berlin, Mali likovni salon, Novi Sad 1978. Galerija Likovne jeseni, Sombor, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje 1979. Galerija grada Zagreba, Zagreb, Mala galerija, Zrenjanin, Zavičajni muzej, Rovinj, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1982. Salon knjižare „Narodna knjiga“, Beograd 1983. Galerija SANU, retrospektivna izložba, Beograd, Galerija AZ, Beograd Literatura i filmovi o umetniku (izbor) Uredi Knjige 1973. Lazar Trifunović, Crteži, Grafički kolektiv, Beograd 1974. Dobrica Ćosić, Prizori Miće Popovića, samizdat, Beograd 1979. Miodrag Pavlović, Nove slikarske godine Miće Popovića, GRO „Merkur“, Apatin 1983. Lazar Trifunović, Slikarstvo Miće Popovića, monografija, SANU, Beograd 1994. Sreto Bošnjak, Mića Popović, crteži 1941—1988, Mrlješ, Beograd 2005. Dobrica Ćosić, Prijatelji, „Politika“ i „Narodna knjiga“, Beograd 2010. Lidija Merenik, Umetnost i vlast. Srpsko slikarstvo 1945—1968., „Vujičić kolekcija“ i Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, Beograd 2014. Milica Živadinović, monografija o Mići Popoviću na francuskom jeziku[6][7] Predgovori kataloga 1962. Aleksa Čelebonović, „Apstraktni pejsaž“, Kulturni centar, Beograd 1963. Živorad Stojković, „8 slikara“, Umjetnička galerija, Dubrovnik 1963. Lazar Trifunović, Salon Moderne galerije, Beograd 1963. Miodrag B. Protić, „Suvremena srpska umjetnost“, Moderna galerija JAZU, Zagreb 1967. Pavle Vasić, „Kritičari su izabrali“, Kulturni centar, Beograd 1970. Miodrag B. Protić, „Slikari kontinuiteta“, IV beogradski trijenale jugoslovenske likovne umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1971. Lazar Trifunović, „Apstraktno slikarstvo u Srbiji 1951—1971“, Kulturni centar, Beograd 1973. Lazar Trifunović, „Mića Popović, crteži“, Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1973. Dragoš Kalajić, „Obnova slike“, Kulturni centar, Beograd 1976. Zoran Markuš, Galerie Lauterer, Minhen 1977. Lazar Trifunović, Grafički kolektiv „Merkur“, Apatin 1977. Sreto Bošnjak, „Mića Popović, slike“, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad 1977. —{Hans Rittermann, Galerie Milan, Berlin}- 1978. Sonja Abadžijeva-Dimitrova, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje 1978. Sreto Bošnjak, Galerija Likovna jesen, Sombor 1979. Sreto Bošnjak, „Mića Popović, Slike i crteži“, Galerije grada Zagreba, Zagreb 1979. Jasmina Tuurov-Borjanović, Savremena galerija Umetničke kolonije „Ečka“, Zrenjanin 1979. Bora Ćosić, „San i istina Miće Popovića“, Zavičajni muzej, Rovinj 1980. Miodrag B. Protić, „Jugoslovensko slikarstvo šeste decenije“, Jugoslovenska umetnost HH veka, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1981. Irina Subotić, „Miodrag-Mića Popović“, Umetnici akademici 1968-1978, pp. 71–84, Galerija SANU, Beograd 1983. Đorđe Kadijević, „22 multipla Miće Popovića na temu slikareva kecelja“, Galerija AZ, Beograd Studije i kritike 1950. Pavle Vasić, „Prva samostalna izložba Miće Popovića“, Politika, 27. septembar, Beograd 1950. Miodrag B. Protić, „Izložba slika Miće Popovića“, Književne novine, 10. oktobar, Beograd 1951. Borislav Mihajlović, „Izložba slika Miće Popovića“, Ogledi, „Novo pokolenje“, pp. 213–231, Beograd 1952. Pavle Vasić „Selo Nepričava — Izložba slika Miće Popovića“, Politika, 5. maj, Beograd 1952. Aleksa Čelebonović, „Mića Popović“, Borba, 10. maj Beograd 1954. Petar Džadžić, „Sudari i harmonije“, NIN, 26. decembar, Beograd 1955. Miodrag B. Protić, „Izložba Miće Popovića, Od magle, od kostiju“, NIN, 6. februar, Beograd 1955. Miodrag B. Protić, Savremenici I, pp. 177–186, Nolit, Beograd 1957. Borislav Mihajlović Mihiz, „Izlet Miće Popovića“, NIN, Beograd 1960. Zoran Pavlović, Poetska osnova, „Rad“, 26. novembar, Beograd 1960. Dragoslav Đorđević, „Tri varijante apstrakcije“, Dnevnik, 4. decembar, Novi Sad 1960. Rade Konstantinović, „Povratak materiji“, NIN, 25. decembar, Beograd 1960. Lazar Trifunović, „Apstraktno slikarstvo i mogućnost njegove ocene“, NIN, 20. decembar, Beograd 1961. Lazar Trifunović, „Od revolucionarne do građanske umetnosti“, NIN, 10. jun, Beograd 1961. Lazar Trifunović, „Oktobarski salon u znaku mladih generacija“, NIN, 5. novembar, Beograd 1963. Lazar Trifunović, „Samoubistvo slike“, Politika, 27. oktobar, Beograd 1963. Aleksa Čelebonović, „Savremeno slikarstvo u Jugoslaviji“, Jugoslavija, Beograd 1962. Dragoslav Đorđević, „Poezija i drama materije“, Borba, 29. oktobra, Beograd 1968. Ješa Denegri, „Oblici nefiguracije u suvremenom slikarstvu u Srbiji“, Život umjetnosti, br. 7-8, Zagreb 1970. Lazar Trifunović, „Stvaralačka sposobnost nove umetnosti“, Politika, 18. juli, Beograd 1970. Miodrag B. Protić, „Srpsko slikarstvo HH veka“, Nolit, Beograd 1971. Pavle Vasić, „Slikarstvo prizora Miće Popovića“, Politika, 8. maj, Beograd 1973. Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900—1950, Nolit, Beograd 1979. Sava Dautović, „Izložba političkog pamfletizma. Nacionalistički prizori i dogmatski uzori slikara Miće Popovića u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić“, Politika, 10. decembar, Beograd 1980. Slobodan Ristić, „Povodom izložbe Miće Popovića“, Treći program Radio Beograda, 5. april, Beograd 1982. Slobodan Ristić, „Pobuna paletom. Povodom izložbe Enformel u Beogradu u paviljonu Cvijeta Zuzorić“, Politika, 6. februar, Beograd 1993. Ješa Denegri, „Pedesete: teme srpske umetnosti“, Svetovi, Novi Sad 1995. Ješa Denegri, „Šezdesete: teme srpske umetnosti“, Svetovi, Novi Sad Filmovi 1965. Lazar Trifunović, Dijalog o kolažu, Institut za film, Beograd 1970. Branko Belan, Mića Popović, Radio-televizija Zagreb, Zagreb 1972. Jovan Aćin, Mića Popović, Radio-televizija Beograd, Beograd Filmska i pozorišna delatnost Uredi Režije 1954. Čekajući Godoa, umetnikov atelje na Starom sajmištu, Beograd 1963. Čovek iz hrastove šume, „Avala film“, Beograd (zabranjen i bunkerisan) 1965. Viktor ili deca na vlasti, „Atelje 21“2, Beograd 1966. Roj, „Avala film“, Beograd 1967. Hasanaginica (Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanaginica), Filmska radna zajednica, Beograd 1969. Delije, Kino-klub, Beograd, (naziv na engleskom: The Tough Ones) (zabranjen i bunkerisan) 1970. Burduš, „Avala film“, Beograd Scenarija 1963. Čovek iz hrastove šume 1966. Roj 1967. Kameni despot 1968. Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanagnica 1968. Delije Scenografije i kostimografije 1958. Stolice, „Atelje 212“, Beograd 1960. Begunci, Pozorište „Boško Buha“, Beograd 1964. Poljubac vile, Narodno pozorište, Beograd, Ljubinko i Desanka, „Atelje 212“, Beograd, Deda Starudija, Malo pozorište, Beograd 1965. Viktor ili deca na vlasti, Atelje 212, Beograd, Generalska opera, Pozorište lutaka, Niš, Haleluja, Savremeno pozorište, Beograd, Ura za sunce i kišu, Malo pozorište, Beograd, Mali princ, Pozorište „Boško Buha“, Beograd 1966. Poštansko sanduče, Malo pozorište, Beograd 1969. Pardon, paradni Trčuljak, Beograd 1971. Ljubav gospodina Perlimplina, Pozorište lutaka, Niš 1972. Razigrano srce, Malo pozorište, Beograd 1975. Emigranti, „Atelje 212“, Beograd, Brod sa zelenom bradom, Dramski teatar, Skoplje 1973. Pokojnik, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd Nagrade i priznanja Uredi 1961. Nagrada za slikarstvo na II oktobarskom salonu, Beograd 1962. Nagrada Matice srpske za slikarstvo na izložbi „Deset godina umetničkih kolonija u Vojvodini“, Novi Sad 1963. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Salon 63“, Rijeka 1968. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Sedma decenija jugoslovenskog slikarstva“, Sombor 1969. Nagrada „Zlatna paleta“ ULUS-a na XLVIII izložbi ULUS-a, Beograd 1975. —{I}- nagrada na „International art exhibition committed figurative art“, Slovenj Gradec 1976. Otkupna nagrada na „X Biennale internazionale d`arte“, Campione d`Italia 1977. Nagrada na Internacionalnoj izložbi originalnog crteža, Rijeka 1978. Nagrada „Zlatna batana“, na izložbi „Anale“, Rovinj 1983. Nagrada publike na izložbi „Kritičari su izabrali“, Beograd 1989 Dodeljena Nagrada Politike iz Fonda „Vladislav Ribnikar“, (dobijena 1971), Beograd 1989. Počasni građanin Loznice, Loznica 1995. Ravnogorska nagrada za slikarstvo, (posthumno), Beograd 1995. Kraljevski orden dvoglavog belog orla 1. Stepena (posthumno), Beograd Nagrada za umetnosti „Mića Popović“ Uredi Plaketa koja se dodeljuje dobitnicima Nagrade za umetnost „Mića Popović“ Nagradu za umetnost „Mića Popović“ dodeljuje Fond za afirmaciju stvaralaštva iz Beograd u onim oblastima u kojima je Mića Popović delovao — slikarstvu, književnosti, pozorištu i filmu. Biografski i stvaralački podaci o Mići Popoviću bili su podstrek da se osnuje nagrada koja će nositi njegovo ime a koja će ukazati na pojedince koji slede njegovu kritičku aktivnost i kao umetnika i kao angažovanog intelektualca. Pokretačima – Živoradu Stojkoviću, Borki Božović i Jovanu Despotoviću, ubrzo su se priključili Vida Ognjenović, Dušan Kovačević, Emir Kusturica, Radoslav Petković, Milo Gligorijević, Bata Knežević, Božo Koprivica, Đorđe Milojević, Branko Kecman, Bora Kavgić, Ljiljana Ćinkul, Aleksandar Kostić, Lana Đukić kao članovi Inicijativnog odbora, a potom i svi dobitnici ove nagrade. Za prvog predsednika Inicijativnog odbora izabran je Emir Kusturica na osnivačkoj sednici 17. decembra 1997. godine. Predsednik Fonda je Ljubomir Simović. Nagrada se uručuje svake druge godine 12. juna, na dan rođenja Miće Popovića, u Galeriji „Haos“ u Beogradu. Nagrada se dodeljuje pod pokroviteljstvom Skupštine opštine Stari Grad — Beograd. Dosadašnji dobitnici 1998. Predrag Koraksić Koraks i Danilo Bata Stojković (za životno delo) 2000. Dušan Otašević 2002. Dušan Makavejev 2004. Jagoš Marković 2006. Ljubomir Simović 2008. Mira Stupica 2010. Želimir Žilnik Srpsko slikarstvo xx veka avangarda teorija slikarstva umetnosti istorija janson arnason moderne

Hrvatsko narodno kazalište u Osijeku — 100 godina 1907.- 2007 Neprocjenjivi poklon za stogodišnji osječki Thalijin hram Hrvatsko narodno kazalište u Osijeku — 100 godina, ur. Antonija Bogner–Šaban, Hrvatsko kazalište u Osijeku, Osijek, prosinac 2007., 199 str. Vrsna je hrvatska teatrologinja Antonija Bogner–Šaban prirediteljica i autorica glavnine tekstualnog dijela luksuzno opremljenoga monografskog izdanja Hrvatskoga narodnog kazališta u Osijeku posvećenog stotomu rođendanu središnjeg mjesta u kulturnome životu Osijeka, Thalijina hrama koji svojim rađanjem, dozrijevanjem i opstojnošću sačinjava nerazdvojan segment i hrvatske kulturne povijesti. Svjesnost da samo spoznavanje povijesti kazališta, njegovih umjetničkih vrhunaca i ponora, osigurava kvalitetnije opstojanje, dokazuju osječki kulturni djelatnici Tomislav Tanhofer i Radoslav Bačić već 1927. godine sačinjavajući povijesnu zabilješku Dvadeset godina Narodnog kazališta u Osijeku 1907.–1927. Nastavlja Ivan Marton u posebnom broju Osječke scene iz 1947. godine naslovljenom 7. prosinca 1907.–1947., a pedeseta je obljetnica kazališta svečano proslavljena objavljivanjem zbornika Narodno kazalište u Osijeku 1907.–1957. Branko Mešeg 1984. godine priređuje monografiju Kazališne tradicije grada Osijeka. HNK 1907.–1982. Ratni repertoar Hrvatskog narodnog kazališta u Osijeku 1991.–1994. potpisuje iskreni zaljubljenik u osječki teatar Ljubomir Stanojević, baš kao i svojevrsnu monografsku uvertiru u proslavu velikog jubileja, 95. rođendan HNK iz 2002. godine. Tekstualni dio monografije Hrvatsko narodno kazalište u Osijeku — 100 godina pišu ponajbolji poznavatelji svakoga pojedinog segmenta osječkoga kazališnog života osuvremenivši i pojednostavivši većinom svoje već objelodanjene radove, ponajviše na stranicama Zbornika Krležinih dana, znanstveno–teatrološke manifestacije kojoj je jedan od utemeljitelja upravo Hrvatsko narodno kazalište u Osijeku. Sadržaj je očekivano raspodijeljen: Hrvatsko narodno kazalište u Osijeku u povijesnome i kulturnome središtu (Bogner–Šaban), Drama (Bogner–Šaban), Opera (Petrušić), Balet (Stanojević), Annale komorne opere i baleta (Petrušić), Krležini dani u Osijeku (Hećimović), Bibliografija o Hrvatskom narodnom kazalištu u Osijeku (Bogner–Šaban), Uprave Hrvatskog narodnog kazališta u Osijeku (Bogner–Šaban). Smještajući osječko nacionalno kazalište u povijesno i kulturno središte u uvodnome tekstu, Antonija Bogner–Šaban otkriva tragove kazališne tradicije koji prethode institucionalnomu osnutku kazališta 1907., ističući najstariju poznatu osječku školsku predstavu, dramu Landelinus u izvedbi đaka isusovačke gimnazije 1735. godine. U njezinome povijesnome pregledu rađanja osječkoga kazališnog života i samog institucionaliziranja razaznajemo nekolicinu uporišta: 1. Snažnije razvijanje osječkog kazališnog života nakon 1809. godine i proglašenja Osijeka slobodnim kraljevskim gradom; 2. Gostovanja zagrebačkog i novosadskog kazališta u Osijeku i okolici u drugoj polovici 19. stoljeća kao poticaj za dozrijevanje zamisli o stvaranju vlastitog kazališnog ansambla; 3. Pripreme za osnutak i utemeljenje HNK u Osijeku u prosincu 1907. godine; 4. Profesionalizacija kazališta 20–ih; 5. Prinudna gostovanja/združivanje s novosadskim Srpskim narodnim pozorištem 30–ih; 6. Poratne i poslijeratne tegobe; 7. Lav Mirski; 8. Osnivanje Annala komorne opere i baleta 1970. godine; 9. Zlatne osamdesete — okret k suvremenom; 10. Stradavanje kazališne zgrade — neprekinuto umjetničko djelovanje; 11. Suvremenost. Urednica izdanja potpisuje i drugi tekst posvećen drami osječkog kazališta za čije utemeljenje okrivljuje priznatoga zagrebačkog kazališnog znalca, Nikolu Andrića, koji čvrstom organizacijskom strukturom i odabirom repertoara određuje umjetničke smjernice daljnjeg djelovanja kazališta. Uslijedit će procvat drame na pozornici osječkog teatra po intendanturom Srgjana Tucića (1908.–10.). Uz Tucića, Bogner–Šabanova u linearnom nabrajanju ravnatelja (drame) i zaslužnih redatelja, a koji su pridonijeli njezinim estetskim iskoracima, prepoznaje i opisuje djelatnosti Joze Ivakića, Tomislava Tanhofera, Hinka Tomašića, Ivana Martona, Ljubomira Stanojevića i Zvonimira Ivkovića. Antun Petrušić iscrpno pišući i analizirajući glazbeno–scenski životu u Osijeku kojem ponajviše pridonosi operni ansambl HNK izdvaja njegova iznimna dostignuća — osječki HNK neprekidno posebno potiče vlastite skladateljske snage (Stepanov, Savin, Stahuljak, Mihaljević); daje mogućnost plasmana novih djela hrvatskih (mladih) skladatelja na Annalu komorne opere i baleta i time često biva mjesto početka njihova umjetničkog rada; odgojno–obrazovni utjecaj glazbeno–umjetničkih veličina Mirka Polića, Lava Mirskog i Dragutina Savina. Na operu logično naslonjeni balet tematizira Ljubomir Stanojević koji elemente prisutnosti baleta na osječkoj pozornici pronalazi već u četvrtoj sezoni djelovanja kazališta. Uspone fragmentarnog razvitka baletne scene u Osijeku, većinom okrenute služenju opernim, operetnim i dramskim predstavama, Stanojević pronalazi u osobnostima Marije Tuljak, Argene Savin, Antonija Maksimovića, Štefana Suhya, Sonje Kast, Antuna Marinića. Nadalje, Branko Hećimović u tekstu o Krležinim danim u Osijeku, teatrološkom znanstvenom savjetovanju, piše o začetku manifestacije 1987. godine, razlozima zbog kojih je došlo do osnivanja Krležinih dana i to baš u Osijeku, neprestano upozoravajući na njezin pozitivni utjecaj na razvoj kazališnog života u Osijeku i hrvatsku kazališnu kulturu. Slijedi svim proučavateljima osječkog teatra dragocjena bibliografija o HNK u Osijeku koju urednica razvrstava na knjige, monografije, zbornike, rasprave, almanahe, kazališne izvještaje i kazališne listove te popis kazališnih upravitelja, pomoćnika intedanta, ravnatelja drame, dramaturga, ravnatelja opere i ravnatelje baleta kroz stogodišnju povijest osječkog teatra. Estetsku vrijednost monografije neosporno podižu nebrojene raritetne fotografije i skice osječkih kazališnih djelatnika kroz povijest, kazališnog interijera, scenografije, kostima, svečanih zastora, fotoaparatom uhvaćenih svih važnih zbivanja tijekom prošlosti osječkog teatra, koje pravodobno ilustriraju svaku napisanu riječ. Uredničina ustrajnost i minucioznost odabira pri pretraživanju fotografija razasutih diljem Arhiva HNK u Osijeku, Arhiva Odsjeka za povijest hrvatskog kazališta pri HAZU i raznih privatnih zbirki, zaslužuje posebne pohvale baš kao i savršenost njihova postavljanja uz tekst, likovno–grafičko oblikovanje DZN studija. Nakon svega, neminovno je ustvrditi kako je ogromna količina energije Antonije Bogner–Šaban utrošena pri izradi ovog monumentalnog (i)zdanja, satkala neprocjenjiv dar za stogodišnje osječko kazalište, a time i hrvatsku kulturnu povijest. Ivan Trojan K.N.S. O. ANTIK 1.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Maximilian Dessoir (8. veljače 1867. - 19. srpnja 1947.) bio je njemački filozof, psiholog i teoretičar estetike.[1] Karijera Dessoir je rođen u Berlinu, u njemačkoj židovskoj obitelji, a roditelji su mu bili Ludwig Dessoir (1810.-1874.), `najcjenjeniji njemački Shakespeareov glumac`, [2] i Ludwigova treća supruga Auguste Grünemeyer (umrla oko 1924.). Max je doktorirao na sveučilištima u Berlinu (filozofija, 1889.) i Würzburgu (medicina, 1892.).[3] Bio je profesor u Berlinu od 1897. do 1933., kada su mu nacisti zabranili da predaje. Suradnik Pierrea Janeta i Sigmunda Freuda, Dessoir je 1890. objavio knjigu o Dvostrukom egu, opisujući um kao podijeljen na dva sloja, svaki sa svojim asocijativnim poveznicama [4] - vlastitim lancem sjećanja.[5] Smatrao je da se `podsvijest` (Unterbewusstein) pojavljuje u fenomenima poput snova, hipnoze i dvojne osobnosti.[6] Njegov rad nadogradio je Otto Rank u svojoj studiji o Doppelgängeru.[7] U članku iz 1894. Dessoir je objavio prikaz evolucije spolnog instinkta od nediferenciranog do diferenciranog, koji su preuzeli Albert Moll i Sigmund Freud.[8] Freud ga s odobravanjem citira u svoja Tri eseja o teoriji seksualnosti.[9] Max Dessoir, koji se smatra neokantovskim filozofom, utemeljio je Zeitschift für Ästhetik und allgemeine Kunstwissenschaft, koji je godinama uređivao, te objavio djelo Ästhetik und allgemeine Kunstwissenschaft u kojem je formulirao pet primarnih estetskih oblika: lijepo, uzvišeno, tragično, ružno i komično. Dussoir je bio oženjen sopranisticom Susanne Dessoir. Umro je u Königstein im Taunus u 80. godini života. Parapsihologija Godine 1889., u članku u njemačkom časopisu Sphinx, Dessoir je skovao pojam `parapsihologija` (zapravo u njegovom njemačkom ekvivalentu, `Parapsychologie`): `Ako netko ... karakterizira para- nešto što nadilazi ili osim običnog, onda fenomene koji izlaze iz uobičajenog procesa unutarnjeg života mogli bismo možda nazvati parapsihičkim, a znanost koja se njima bavi parapsihologijom. Riječ nije lijepa, ali po mom mišljenju ima prednost da označava dosad nepoznato rubno područje između prosjeka i patološka stanja; međutim, više od ograničene vrijednosti praktične korisnosti takvi neologizmi ne zahtijevaju.` [10] Dessoir je bio član Društva za psihička istraživanja.[11] Bio je vrlo skeptičan prema fizičkom medijumu. Bio je autor knjige Vom Jenseits der Seele: Die Geheimwissenschaften in kritischer Betrachtung (`S onu stranu` duše: okultne znanosti kritički ispitane) koja je doživjela šest izdanja. Knjiga je sadržavala skeptične informacije o medijima Janu Guzyku, Franeku Kluskom, Henryju Sladeu i mnogim drugima.[12] Šesto izdanje iz 1930. (ponovno tiskano 1967.) sadržavalo je prikaz navodne žrtve poltergeista Eleonore Zugun. Prema Dessoiru, ona je fenomene izvela na prijevaru.[12] magija Dessoir je bio mađioničar amater koji je koristio pseudonim `Edmund W. Rells`. Zanimala ga je povijest i psihologija magije. Objavio je niz članaka pod naslovom The Psychology of Legerdemain, koji su tiskani u pet tjednih nastavaka za časopis Open Court od 23. ožujka do 20. travnja 1893. Njegov članak Psychology of the Art of Conjuring uključen je u knjigu H. J. Burlingamea Around the World with a Magician and a Juggler (1891.).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitna kutija malo ostecena, sama knjiga u odlicnom stanju. Autori: Robert Bojers, Valerij S. Turčin, Emir Kustiruca Izdavač: Gayo Galerie - Podgorica, Philip Wilson Pulishers - London, 2007. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 30 cm. 280 str. Kunstdruk, Ilustracije pun kolor. Valerij Stefanović Turčin, redovni član Ruske akademije umetnosti, rukovodilac Katedre istorije umetnosti Univerziteta Lomonosov, najveći živi autoritet kada je u pitanju delo oca avangardnog slikarstva Vasilija Kandinskog i direktor Fondacije “Kandinski” u Moskvi, otkriva tajne svog boravka u Crnoj Gori i oduševljavanja slikarima s prostora bivše Jugoslavije. - Jedan sam od trojice autora knjige, čiji će naziv biti “Jedrenje na snovima”, koja govori o životu i delu Voja Stanića, velikog slikara koji živi i stvara u Herceg Novom. U timu su još Emir Kusturica i Džon Bajers iz SAD. Izdavač je čuvena engleska kuća `Filip Vilson`, koja će englesko izdanje i distribuisati širom sveta. - Promocije će pratiti izložbe slika Voja Stanića u Rimu, Londonu i Moskvi. Radi se uveliko i na formiranju Fondacije “Vojo Stanić”, u kojoj sam ja zadužen za deo koji se zove - međunarodna fondacija... Vojo Stanić (3. februar 1924) crnogorski je slikar i vajar. Vojo Stanić je rođen u Podgorici, a odrastao u Nikšiću.[1] Završio Akademiju skulpture u Beogradu, posle čega je prešao u Herceg Novi. Za to vreme, on se okrenuo slikarstvu, što mu je omogućilo da bolje izraz svoju miroljubivost, mediteranski duh i interesovanje prema ljudima. Njegove slike su male pozorišne priče iz svakodnevnog života, punog duha. Oni vraćaju u život duh renesansnih komedija, predstavljajući ljudske slabosti i u isto vreme on pokazuje da ih razume. Teme iz kafića, sa moru ili od kuće često su predstavljene kao mešavinu sa nadrealnim detaljima ili kreativnim odnosom likova i predmeta. On je jedan od najznačajnijih savremenih crnogorskih umetnika i član CANU i DANU. Imao je nekoliko individualnih izložbi. Najvažniji njegov eksponat je bio na Venecijanskom Bijenalu 1997. godine.[2] Njegove slike su izložene u nizu galerija u Crnoj Gori, kao i u stalnoj postavci umetničkog muzeja u Cetinju.[3] Biografija Rođen je 3. februara 1924. godine u Podgorici. Otac mu se zvao Tomo, a majka Danica (rođena Ivanović). Odrastao je u Nikšiću, gde završava osnovnu i srednju školu. 1944. godine učestvuje u Narodnooslobodilačkom ratu kao deo Šeste crnogorske udarne brigade. Prvobitno je učestvovao u teškim borbama, ali je onda premešten u Štab brigade. Crtao je portrete svojih saboraca, te počeo da radi kao ilustrator u novoosnovanom časopisu. Demobilisan je u februaru 1945. godine.[4] Stanić je upisao Pravni fakultet u Beogradu, ali se ubrzo ispisao. Diplomirao vajarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1951. godine, u klasi profesora Alojza Dolinara. Prvobitno je upisao slikarstvo, ali se odmah prebacio na vajarstvo. Po okončanju studija preselio se u Herceg Novi i zaposlio se kao profesor u Školi za umetničke zanate. 1955. godine je počeo da se bavi slikarstvom, a 1956. godine je izlagao prve portrete i pejzaže u Beogradu i Podgorici. Početkom šezdesetih godina završava spomenik Jovanu Tomaševiću i tako zvanično prestaje da se bavi vajarstvom. Godine 1958. je počeo da redi kao profesor Više pedagoške škole na Odseku za likovno obrazovanje i ostao je na toj poziciji do zatvaranja škole, 1965. godine. Time je Stanić postao slobodni umetnik. Boravci u Parizu 1958. i Rimu 1973. i 1974. godine uticali su na formiranje njegovog stila. Njegove slike su često smeštene u Sredozemlje, a likovi na njima su su obični, mali ljudi. Neke slika na ulicama i u gužvi, a druge ostavlja usamljene u njihovim sobama. Kombinovao je realno i irealno, sa elementima fantastičnosti. Kritičari pronalaze sličnosti sa nadrealizmom Renea Magrita (René Magritte) i metafizikom Đorđa de Kirika (Giorgio de Chirico). Stanić svoj stil nije menjao niti prilagođavao trendovima u slikarstvu; ignorisao je apstraktnu umetnost tvrdeći da je “ljudski lik vrhunski motiv svake umetnosti”. Godine 1952. Stanić je postao član Udruženja likovnih umetnika Crne Gore. Dopisni član Crnogorske akademije nauka i umetnosti je postao 1977. godine, a redovni član 1985. godine. Stanić je, takođe, član Matice crnogorske. ali i crnogorskog PEN centra. 1999. postao je član Dukljanske akademije nauke i umetnosti. Stanićev najveći uspeh bilo je predstavljanje Crne Gore na 47. Venecijanskom bijenalu 1997. godine. Imao je samostalne izložbe u Crnoj Gori, ali i širom sveta (Podgorici, Herceg Novom, Svetom Stefanu, Beogradu, Novom Sadu, Somboru, Zagrebu, Bolcanu, Berlinu, Oslu, Rimu, Njujorku, Moskvi). U Umetničkom muzeju Crne Gore u Cetinju, njegove slike su deo stalne postavke. Dobitnik je brojnih priznanja i nagrada za svoj slikarski rad. Stanić se oženio Nadom Marović, poznatom vajarkom iz Luštice, 1957. godine. Imaju sina Tomu, pijanistu. Jedan je od najistaknutijih savrmenih crnogorskih slikara.

Knjiga ne izgleda ovako izvitopereno uživo. Slobodan Marković PISMA PROFESORU PALAVIČINIJU DA KOSTI Libero Markoni Retko u ponudi Faksimil izdanje Slobodan Marković Libero Markoni Ilustrovano crtežima Izdavač Prosveta Požarevac Povez broš Format veliki faksimil Godina 1977 Слободан Марковић (Скопље, 26. октобар 1928 — Београд, 30. јануар 1990) био је српски песник. Познат је и под надимком „Либеро“ или „Либеро Маркони“. Слободан Марковић S.Kragujevic, Sl.Markovic,Libero Markoni, 1983.JPG Слободан Марковић 1983. године Лични подаци Датум рођења 26. октобар 1928. Место рођења Скопље, Краљевина СХС Датум смрти 30. јануар 1990. (61 год.) Место смрти Београд, СФР Југославија Биографија Уреди Рођен је 1928. у Скопљу где му је отац Димитрије био на служби као официр војске. Детињство је провео у Пећи и у Београду, где је матурирао у Другој београдској гимназији. 1943. је био заточен у логору у Смедеревској Паланци. Неке од његових књига песама су „Седам поноћних казивања кроз кључаоницу“, „Једном у граду ко зна ком“ (1980). Објавио је 62 књиге а још две су штампане после његове смрти: „Јужни булевар“ и „Запиши то, Либеро“ које је приредила његова супруга Ксенија Шукуљевић-Марковић. Бавио се и превођењем, био је новинар у „Борби“, сликар и боем. За књигу „Лука“ добио је 1975. Змајеву награду. Написао је сценарио за филм Боксери иду у рај. Умро је 30. јануара 1990. и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. У време хајке на Милоша Црњанског Марковић је објавио поему `Стражилово` (као уредник у недељнику `Наш весник`). По доласку Црњанског у Београд, живели су у истом крају и повремено се дружили. Либеро о себи Уреди Слободан Марковић је сâм написао увод у књигу изабране поезије `Једном у граду ко зна ком`, у којем се овако изјаснио: `Уметност је мој живот. Нисам се трудио да у свемиру нађем сличност са собом. Знам да сам уникат и да немам двојника. По свој прилици, нећу ни имати потребе да га ангажујем.`[1] Истицао је да је прошао путем од интернационалисте и космополите ка безграничном универзализму: `Регионалне кловнове надуване национализмом, жалим. Моја сестра заиста спава на Поларном Кругу у спаваћици од фокине коже. Ноге перем у Њујоршкој луци. У Азербејџану имам унука... У Истанбулу деду који носи црквицу на длану. Извор киселе воде у Царској Лаври Високим Дечанима, моја је клиника, и моје опоравилиште.`[1] Анегдоте о Либеру Уреди Момо Капор је у својим забелешкама `011 (100 недеља блокаде)` описао Либерово умеће у кафанској кошарци, односно игри званој `убацивање шибице у чашу`, где се чаша поставља на средину кафанског стола, подједнако удаљена од свих играча који покушавају да са ивице стола убаце кутију шибица у њу. `Покојни Либеро Маркони је жмурећи убацивао шибицу у чашу, био је апсолутни првак света у том спорту, којим се може бавити само припит играч. Тада се постиже права зен-концентрација; играч се поистовећује с кутијом шибице у лету и њеним циљем, звонцавим дном чаше. Када шибица падне на дно, педесет поена. Стотину поена добија онај коме се шибица задржи на ивици чаше. Онај ко изгуби, плаћа следећу туру...` Борислав Михајловић Михиз је у својој књизи `Аутобиографија - о другима` описао и бројна дружења са писцима и песницима. Проводио је сате без алкохола са `учењацима` Дејаном Медаковићем и Павлом Ивићем, али и време уз чашицу са `распојасанима` Слободаном Марковићем и Либеровим пријатељем, сликаром Славољубом Славом Богојевићем. Дешавало се да весело друштво целу ноћ проведе у кафани, и ујутру прелази преко лукова панчевачког моста. Са пуним поуздањем у истинитост старе мудрости да `пијанцима и деци анђели подмећу јастуке`, окуражени приличном количином алкохола, правили су Либеро, Слава и Михиз такве вратоломије од којих `нормалним` људима застаје дах. Милиционери, који би их скидали са лукова моста, били су забезекнути пред оним што виде, и на крај памети им није било да `озлоглашену тројку` казне. Либеро је своје доживљаје и осећања приликом пијанчења описао у књизи `Пијанци иду дијагонално`, а прелажење луковима панчевачког моста учинио је вечним, помињући га у некрологу свом рано преминулом пријатељу Слави Богојевићу.[2] Слободан Глумац Архивирано на сајту Wayback Machine (1. јул 2019), главни уредник листа Борба, новинар и преводилац, био је пратилац Слободана Марковића на путовању у Швајцарску. Либеро је у једном периоду сарађивао у том листу пишући запажене прилоге који су излазили суботом. Редакција листа је одлучила да предузме нешто у погледу Либеровог опијања, за које је сматрано да иде на уштрб угледа листа. У циљу преваспитања, песнику је омогућен плаћени боравак у швајцарском санаторијуму за лечење зависности од алкохола. Због потребе да се у швајцарском конзулату у Милану среде неки папири, Слободан Глумац је оставио свог имењака и колегу у једном кафанчету, знајући да овај нема новца. Наручио му је лимунаду, и безбрижно се запутио ка конзулату. Формалности су потрајале, и Глумац се тек после три сата вратио у кафанче. Тамо га је сачекао следећи призор: Препун астал флаша пића, разбарушени Либеро даје такт и запева прве стихове: `Тиии ме, Мииицо, нееее воолеш...`, а италијански конобари дигнути на шанк, као и присутни гости, отпевају: `Цисто сумлам, цисто сумлам`...[3] Позамашни цех је некако плаћен, а како - ни данас се са сигурношћу не зна. Дела Уреди Од великог броја објављених књига Либера Марконија, тридесет и две су збирке песама. Писао је и препеве, путописе, репортаже, краћу прозу, драме, сценарија, приређивао антологије... Слободан је посебно уживао у поезији Јесењина, а о томе сведоче његови препеви песама великог руског песника у књигама Ко је љубио тај не љуби више и Растаћемо се уз смешак нас двоје. Ево неких наслова Либерових књига поезије: После снегова Свирач у лишћу Морнар на коњу Пијанци иду дијагонално Седам поноћних казивања у кључаоницу Ведри утопљеник Три чокота стихова Црни цвет Икра Умиљати апостол Посетилац тамног чела Тамни банкет Уклета песникова ноћна књига Елеонора жена Килиманџаро Једном у граду ко зна ком (штампана поводом 50 година од песниковог рођења и 35 година књижевног рада) Чубура међу голубовима (Либерова поезија и цртежи) Јужни булевар (објављена после песникове смрти, приредила ју је Либерова супруга и верни пратилац Ксенија).

Odlično stanje Skulpture na otvorenom / Sculture all`aperto. Muzej savremene umetnosti, Beograd, 6. jun–septembar; Villa Comunale, Milano, 27. oktobar–decembar 1973 Beograd Milan RETKO! ... Olga Jevrić Oto Logo Sime Vulas Branko Ružić Franc Rotar ... Igino Balderi Gio Pomodoro ... Olga Jančić (Bitolj, 1. februar 1929 — Beograd, 26. oktobar 2012) bila je srpska vajarka. Biografija[uredi | uredi izvor] Olga Jančić sa roditeljima 1930. dolazi u Beograd gde pohađa osnovnu školu (1936-1940) i IV žensku gimnaziju (1940-1945). Godine 1945. upisuje Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu kod profesora Lojza Dolinara i Tome Rosandića a posle završenih studija od 1950. do 1954. je na specijalizaciji u Majstorskoj radionici Tome Rosandića. Od 1948. godine učestvuje na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvu samostalnu izložbu održala je 1959. godine u Beogrady Jedan je od osnivača grupe „Prostor 8“ 1957. godine. Gradu Beogradu 1993. godine predaje lagat od devedeset skulptura koji se danas čuva u Kući legata. Preminula je 26. oktobra 2012. godine u 83. godini života u Beorgadu. Umetnost[uredi | uredi izvor] Jezgro oblika II, 1969-1970, Park skulptura Muzeja savremene umetnosti u Beogradu Skulptorska umetnost Olge Jančić postavljeno je još u samom početku stvaralaštva na stabilnim osnova pretklasične i klasične evropske umetnosti, koliko i na postulatima visokog modernizma odakle je ona izgradila jedan autentični plastički svet jedinstven u srpskom i jugoslovenskom vajarstvu. Bilo da se iražavala u punoj, voluminoznoj formi ili u reljefima, ona je istraživala elementarnu suštinu ikoničke predstave ostavljajući posmatračima dovoljno prostora da njene radove upotpune vlastitom percepcijom i imaginacijom. Za Olgu Jančić skulptorsko delo je bilo mesto na kome je od arhetipova pravila monumentalnu magijsku predstavu, katkada izobličavajući njen smisao, katkada i samim nazivom radova upućujući posmatrača ka jasnom zapažanju ili različitim asocijacijama od erotskog do narativnog, od izgleda tektonskih masa do pseudofigurativnih kompozicija. Dva su materijala u kome ona stvara: kamen (katkada mermer) i bronza, i u oba slučaja trag i potez njene ruke bilo da kleše ili da oblikuje gipsanu masu, vodili su ka izazivanju mentalnih i vizulenih senzacija koja pokreću i zadovoljavaju estetske potrebe gledalaca. Od pedesetih godina prošlog veka Olga Jančić je davala puni doprinos onome što je u kritici nazvano savremenost u likovnim umetnostima i sa svojim delima ona je ravnopravno stajala sa istovremenim slikarstvom koje je bilo ispirisano istim kreativnim motivima koji su proizašli iz te epohe. Nagrade[uredi | uredi izvor] 1959. Nagrada za skulpturu na I međunarodnom bijenalu mladih, Pariz 1960. Nagrada za skulpturu na I bijenalu mladih, Rijeka 1961. Nagrada za skulpturu na IV mediteranskom bijenalu, Aleksandrija 1961. Nagrada za skulpturu na I trijenalu likovnih umetnosti, Beograd 1973. Nagrada za skulturu na I jugoslovenskom bijenalu male plastike, Murska Sobota 1977. Nagrada „Politike“ iz Fonda Vladislav Ribnika, Beograd 1977. Nagrada ULUS-a na izložbi Prostor `77, Beograd 1984. Nagrada za skulpturu na Oktobarskom salonu, Beograd 1987. Oktobarska nagrada grada Beograda za skulpturu, Beograd 1995. Nagrada za skulpturu na II bijenalu crteža i male plastike, Beograd Samostalne izložbe[uredi | uredi izvor] 1959 Umetnički paviljon Beograd, Beograd, Moderna galerija, Ljubljana, Galerija likovnih umjetnosti, Rijeka 1960 Gradska galerija suvremene umjetnosti, Zagreb, Festival of the Visual Arts, Harrogate (Engleska) 1964 Salon Moderne galerije, Beograd Olga Jančić, Forma (1990), Narodni muzej Kraljevo 1975 Galerie Heritage, Toronto 1977 Galerija Doma JNA, Beograd, Narodni muzej, Kragujevac 1981 Narodni muzej, Labin, Izložbeni salon, Pula 1982 Atrijum, Križanke, Ljubljana, Galerija Forum, Zagreb, Likovna galerija Kulturnog centra, Beograd 1987 Muzej savremene umetnosti, retrospektivna izložba, Beograd 1991 Likovna galerija Kulturnog centra, Beograd, Gradska galerija, Užice 1992 Gospodar-Vasin konak, Kraljevo 1994 Galerie du Centre Culturel Yougoslave, Paris 1997 Umetnička galerija, Kruševac, Galerija ULUS, Beograd 1998 Galerija Cepter, Beograd, Savremena galerija umetničke kolonije Ečka, Zrenjanin 2005 Muzej 25. maj, retrospektivna izložba, Beograd 2007 Umetnička galerija HAOS, Crteži i mala , Beograd 2018 Kuća legata, Legat Olge Jančić, Beograd Skulpture u slobodnom prostoru[uredi | uredi izvor] Botanička bašta u Vankuveru, Skulptura `Plod VIa` 1957. Kompozicija, kamen, Petrovaradinska tvrđava, Novi Sad 1963. Materinstvo III, kamen, Portorož 1965. Zatvoren oblik III, mermer, Vrnjačka Banja 1969. — 1970. Jezgro oblika II, mermer, Park skulpture, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1971. Jezgro oblika VI, mermer, Aranđelovac 1975. Plod VIa, mermer, Vandusenova botanička bašta, Vankuver 1977. Labinski sklop, kamen, Park skulptura, Labin 1977. Veliki trinom, mermer, Savski kej, Beograd 1984. Hiljadudevetstoosamdesetpeta, bronza, Kraljevo Bibliografija (izbor)[uredi | uredi izvor] Knjige i studije 1955 Oto Bihalji Merin, La Sculpture Yougoslave du vingtième siècle, pp. 3-24, Jugoslavija, Beograd 1959 Michele Seuphor, La sculpture de ce siècle, pp. 177, 284, Griffon, Neuchatel 1960 Dictionnaire de la sculpture moderne, Fernand Hazan, Paris, Robert Maillard, London 1961 Lexicon der Modernen Plastik, pp. 149, Deutsche Buch-Gemeinschaft, Berlin, Darmschadt, Wien 1961 Miodrag Kolarić, Novija jugoslovenska skulptura, Jugoslavija, Beograd 1964 Miodrag B. Protić, Savremenici II, pp. 260-263, Nolit, Beograd 1964 Herbert Read, A Concise History of Modern Sculpture, p.p. 191, 308, Thames and Hudson, London 1966 Herbert Rid, Istorija moderne skulpture, pp. 191, 332, Jugoslavija, Beograd 1970 Nouveau dictionnaire de la sculpture moderne, pp. 144, Fernand Hazan, Paris 1970 Lazar Trifunović, Putevi i raskršća srpske skulpture, Umetnost, br. 22, april-jun, pp. 5-38, Beograd 1971 Katarina Ambrozić, Moderna umetnost u Jugoslaviji, Opšta enciklopedija Larousse, knj. 1, pp. 860-870, Vuk Karadžić, Beograd 1972 Michel Ragon, L`art Abstrait, II, pp. 230, Maeght, Paris 1974 Michel Ragon, L`art Abstrait, IV, pp. 244, Maeght, Paris 1974 Phaidon Dictionary of twentieth-century Art, pp. 178, London 1982 Miodrag B. Protić, Skulptura HH veka, Jugoslavija, Beograd, Spektar, Zagreb, Prva književna komuna, Mostar Monografije i predgovori kataloga 1959 Katarina Ambrozić, Umetnički paviljon Beograd, Beograd, Moderna galerija, Ljubljana, Galerija likovnih umjetnosti, Rijeka 1959 Katarina Ambrozić, Prvi Bijenale u Parizu, Muzej moderne umetnosti grada Pariza, Pariz 1962 Miodrag B. Protić, XXXI Biennale Internayionale d`arte, Venecija 1964 Katarina Ambrozić, Salon Moderne galerije, Beograd 1970 Ješa Denegri, Skulptura, IV beogradski trijenale jugoslovenske likovne umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1975 Miodrag B. Protić, Jugoslovenska skulptura 1870-1950, Jugoslovenska umetnost HH veka, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1977 Stojan Ćelić, Skulptura Olge Jančić, Narodni muzej, Kragujevac 1981 Moma Pavlović, Narodni muzej, Labin 1982 Zoran Pavlović, Likovna galerija Kulturnog centra, Beograd 1983 Jovan Despotović, Jugoslovenska skulptura posle 1950, Galerija-legat Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1987 Marija Pušić, Skulpture Olge Jančić, retrospektivna izložba, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1991 Zoran Gluščević, Galerija Kulturnog centra, Beograd 1994 Irina Subotić, Galerija Jugoslovenskog kulturnog centra, Pariz 1997 Irina Subotić, Ivana Simeonović Ćelić, Olga Jančić. Skulptura, Clio, Beograd 1998 Mileta Prodanović, Galerija Cepter, Beograd 2004 Irina Subotić, Galerija Cepter - deset godina postojanja 1994-2004, Galerija Cepter, Beograd 2005. Grupa autora, Olga Jančić, retrospektivna izložba, Muzej 25. maj, Beograd Kritike i prikazi 1951 Petar Lubarda, Povodom izložbe mladih likovnih umetnika Srbije, Književne novine, 10. novembar, Beograd 1954 Miodrag B. Protić, Izložba saradnika Tome Rosandića, Književne novine, 25. mart, Beograd 1954 Mića Popović, Izložba saradnika Majstorske radionice Tome Rosandića, NIN, 4. april, Beograd 1957 Pavle Vasić, Savremena srpska skulptura, Politika, 20. januar, Beograd 1957 Rade Predić, Refleksija o jednoj umetnici, Vidici, V, januar-februar, pp. 24-25, Beograd 1959 Pavle Vasić, Skulptura Olge Jančić, Politika, 23. mart, Beograd 1959 Miodrag B. Protić, Skulptura Olge Jančić, NIN, 29. mart, Beograd 1961 Oto Bihalji Merin, Naše moderno vajarstvo, Politika, 18. juni, Beograd 1964 Đorđe Kadijević, Olga Jančić, NIN, 19. januar, Beograd 1964 Dragoslav Đorđević, Intimni život forme, Borba, 22. januar, Beograd 1965 Zoran Pavlović, Olga Jančić, Umetnost, br. 1, januar-mart, pp. 105, Beograd 1965 Lazar Trifunović, Savremena jugoslovenska likovna umetnost, Međunarodna politika, 1. novembar, Beograd 1977 Stojan Ćelić, Skulptura Olge Jančić, Umetnost, br. 52-53, mart-jun, pp. 22-45, Beograd 1977 Slobodan Ristić, Nezavidan položaj savremene beogradske skulpture, Politika, 27. avgust, Beograd 1987 Zoran Markuš, Vitalnost kao umetnost, Politika, 27. mart, Beograd 1987 Jovan Despotović, Odnos skulpture prema okolini, Jedinstvo, Priština 1991 Ljubiša Simović, Olga Jančić, Likovni život, maj-juni, pp. 2, Beograd 1998 Jovan Despotović, Olga Jančić, reljefi, skulpturem crteži. Autentični svet modernizma, Danas, 24. mart, Beograd Literatura[uredi | uredi izvor] 1976. U zenitu savremene umetnosti (Henri Mur), Borba, 28. februar, Beograd 1986. On nas je probudio (na vest o smrti Henrija Mura), Borba, 2. septembar, Beograd 1992. Protiv „fiktivnih“ muzeja, Politika, 23. janura, Beograd 1993. Intelektualac u smutnom vremenu (glas bez dobrodošlice), Politika, 25. janusr, Beograd 1993. Umetnost mirnog življenja (razglednica iz Pariza), Politika, 18. septembar, Beograd Olga Jevrić (Beograd, 29. septembar 1922 — Beograd, 10. februar 2014) bila je srpska vajarka, redovni član SANU. Biografija[uredi | uredi izvor] Olga Jevrić je rođena u Beogradu od oca Srbislava Jevrića, direktora Bankarsko-trgovačkog društva i majke Ane.[1] Deda po ocu bio je sveštenik i prevodilac Damjan Jevrić. Diplomirala je na Muzičkoj akademiji u klasi profesora Ćirila Ličara 1946, a na vajarskom odseku Akademije likovnih umetnosti u klasi profesora Sretena Stojanovića 1948, gde je i magistrirala 1949. Prvi put izlaže na Izložbi radova studenata Akademije likovnih umetnosti i VII izložbi ULUS-a 1947. Godine 1949. upisuje Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Izabrana za dopisnog člana SANU 1977, a 1983. za redovnog člana Odeljenja likovne i muzičke umetnosti SANU. Od 1981. godine počinje u SANU rad na naučnom projektu Rečnik pojmova iz oblasti likovnih umetnosti. Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Olga Jevrić se pojavljuje u vreme koje je veoma burno i okrenuto novim vrednostima, neposredno nakon II svetskog rata. U promenama koje su se dogodile u likovnim umetnostima u Jugoslaviji posle 1950. godina, kada se ona oslobodila državne estetike socijalističkog realizma, Olga Jevrić je od sredine te decenije dala značajan doprinos za nastajanje modernog i savremenog izraza u skulptorskom stvaralaštvu. Izložba Olge Jevrić „Prostorne kompozicije“, održana u galeriji ULUS 1957. godine, snažno je odjeknula na likovnoj sceni. Ova izložba okarakterisala je Olgu Jevrić kao vajara koja je na smeo i radikalan način, prva među jugoslovenskim i srpskim skulptorima, prekinula tradiciju predstavljanja stvarnosti, okrenuvši se samoj suštini skulpture u kojoj je videla podsticaj za sopstveno delovanje i formiranje jedinstvenog umetničkog izraza. Godine 1958. Olga Jevrić izlaže na XXIX Venecijanskom Bijenalu kada je zapaža i strana likovna kritika. Gotovo šest decenija dugim prisustvom na našoj likovnoj sceni, skulptorski opus Olge Jevrić izdvaja se autentičnim modernizmom. Njene skulpture poseduju univerzalna formalna i metaforička značenja izražena ekspresivnim i senzibilnim jezikom, pri čemu je ona stvorila originalnu, čisto likovnu formu pročišćenu do apstraktnog, univerzalnog oblika. Postoji Legat Olge Jevrić u SANU. Samostalne izložbe[uredi | uredi izvor] 1957 Galerija ULUS, Beograd 1959 Galleria Notizie, Torino 1960 Galerija Srema, Sremska Mitrovica 1962 Drian Galleries, London 1964 Galerija suvremene umjetnosti, Zagreb 1965 Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1981 Muzej savremene umetnosti, (retrospektivna izložba), Beograd 1988 Galerija Studentskog kulturnog centra, Beograd 1989 Savremena galerija Centra za kulturu „Olga Petrov“, Pančevo 1993 Centar za vizuelnu kulturu „Zlatno oko“, Novi Sad 1999 Narodna biblioteka Srbije, Beograd 2001 Galerija SANU, Beograd, Zamak kulture, Vrnjačka Banja, Galerija „Platoneum“, Novi Sad 2008 Galerija likovne umetnosti-poklon zbirka Rajka Mamuzića, Novi Sad 2012 Kuća legata, Beograd 2014 Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad 2016 Henri Mur Institut[2], Lids 2019 PEER galerija[3], London 2019 Narodni muzej Kraljevo, Kraljevo 2022 Galerija SANU, Beograd[4] Nagrade (izbor)[uredi | uredi izvor] 1961 Nagrada za dostignuća u skulpturi iz Fonda Vladislav Ribnikar, Politika, Beograd, Nagrada za skulpturu na I jugoslovenskom trijenalu likovnih umetnosti, Beograd 1967 Nagrada za skulpturu na III jugoslovenskom trijenalu likovnih umetnosti, Beograd 1969 Nagrada za skulpturu na X oktobarskom salonu, Beograd 1979 Sedmojulska nagrada SR Srbije za životno delo, Beograd 1990 Nagrada autoru čije je delo od trajne vrednosti u srpskoj kulturi, Jesenja izložba ULUS-a, Beograd 1993 Specijalna nagrada na VII Pančevačkoj izložbi jugoslovenske skulpture, Pančevo 2001 Nagrada Vukove zadužbine, Beograd 2013 Nagrada Sava Šumanović, Novi Sad 2013 Nagrada Grada Beograda za likovno i primenjeno stvaralaštvo, vizuelne i proširene medije, Beograd Reference[uredi | uredi izvor] ^ Olga Jevrić - sitna žena velikih skulptura („Večernje novosti“, 4. novembar 2015) ^ Olga Jevrić `Predlozi za spomenike` - Henri Mur Institut u Lidsu [mrtva veza] ^ Olga Jevrić `Skulpture` - PEER Gallery ^ „Izložba „Olga Jevrić – Kompozicija i struktura””. SANU. Pristupljeno 10. 10. 2022. Literatura[uredi | uredi izvor] Ješa Denegri, Skulptor Olga Jevrić, Muzej savremene umetnosti, Beograd, 1981 (pred. kat.) Ješa Denegri, Olga Jevrić, Topy i Vojnoizdavački zavod, Beograd, 2005 Izvori[uredi | uredi izvor] Dokumentacija Muzeja savremene umetnosti, Beograd Dictionnaire de la sculpture moderne, Hazan, Pariz, 1960 Dictionary of Modern Sculpture, Metheuen and CO LTD, London, 1962 Enciklopedija likovnih umjetnosti, III, Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb, 1964 Sculpture index, vol. I, The Scare-Crow press inc, Metuchen, Njujork, 1970 Opšta enciklopedija Larousse, Vuk Karadžić, Beograd, 1971 Evropski umetnostno zgodovinski leksikon, Mladinska knjiga, Ljubljana, 1971 Dictionary of Twentieth Century Art, Phaideon, London, Njujork, 1973 Dictionnaire des peintres, sculpteures, dessinateurs et graveures, tom. 6, Jacobs-Loyer, Librairie gründ, Pariz, 1976 Mala enciklopedija, Prosveta, Beograd, II izd. 1968, III izd. 1978 Moderna skulptura jugoslovenska umetnost xx veka skulptori jugoslovenski umetnici u svetu izlozbe u italiji katalog katalozi avangarda

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Reprint kultne knjige Bore Ćosića iz 1970. godine. `Četrdeset godina od prvog izdanja Ćosićeve knjige Mixed Media, koju je dizajnirao Branko Vučićević, ova knjiga je postala svojevrsni dokument jednog perioda istorije umetnosti i danas doživljava svoje novo, prošireno izdanje. Knjiga je kreirana po principu mixed-medie, kao vanredan primer kolažirane strukture vizuelnog i pisanog materijala: eseja, reprodukcija, citata, isečaka iz novina, fotokopija, itd. koje na višeslojan način povezuju istoriju umetnosti XX veka, konceptualnu umetnost, filmsku teoriju, filozofiju, društvenu kritiku i sociološka istraživanja, kreirajući specifičan index/enciklopediju pojmova. Iz uvodnog teksta proširenog izdanja: MIXED MEDIA se, između ostalog, osvrće na umetničke prakse u tom trenutku, na internacionalni neo-avangardni pokret 1960-ih godina (i kasnije), o pokretima i praksama kao što su Fluxus, neo-dada, neo-konstruktivizam, vizuelna poezija, kasnije konceptualna umetnost, itd. koji kao glavno svojstvo imaju princip “mixed-medie”... ... Mada neupućenima može izgledati kao zagonetan izuzetak, prva Mixed Media je samo detalj u slici perioda uoči i posle zloglasne 1968. godine (filmovi, pozorišne predstave, izložbe, štampane stvari...). I uklapa se u tradiciju što ide od dadaističkih časopisa Dragana Aleksića (uostalom preštampanih u Roku), preko Marka Ristića-designera...Bojana Stupice-designera (vidi Đilas: Legenda o Njegošu, Kultura, Beograd 1952), Gorgone i grupe Oho, itd... (neimenovani izvor, Bora Ćosić, kuda.org; mix. V. Arsenijević) Sa preko četiristo stranica teksta, uz dizajn grupe Škart koji stupa u direktnu vezu sa Vučićevićevim grafičkim rešenjima iz prve verzije, ova knjiga se može smatrati i eksperimentom u dekonstrukciji tradicionalne strukture knjige i uvreženih kanona u uređivanju štampanih materijala - u vizuelnom i tekstualnom smislu. Bora Ćosić (Zagreb, 5. april 1932) srpski i hrvatski je romanopisac esejista i prevodilac.[1] Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin. Napisao je oko 50 knjiga, kao i nekoliko pozorišnih drama, koje su sa velikim uspehom igrane u beogradskom Ateljeu 212. Za roman `Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji` dobio je za 1970. godine (za 1969) NIN-ovu nagradu za roman godine.[2] Biografija Bora Ćosić, rođen 1932. u Zagrebu, 1937. sa porodicom preseljen u Beograd. Tu je završio srednju školu u Prvoj muškoj gimnaziji, studirao na odseku filozofije Beogradskog univerziteta. U mladosti je prevodio ruske futurističke pesnike, uređivao je list `Mlada kultura` 1952, reviju `Danas` 1961-1963,[1] časopis `Rok` 1969-1970. Radio je kao dramaturg i umetnički savetnik u filmskim preduzećima `Slavija`, 1958-1959, i `Avala`, 1962-1963. Sarađivao je na dokumentarnim filmovima, pisao dijalog za igrane filmove. Tokom boravka po Evropi, pored celovitih knjiga objavio je više stotina tekstova po novinama i časopisima Nemačke, Austrije, Švajcarske, Italije, Holandije, Mađarske, Rumunije, Rusije, Poljske, Albanije. Učestvovao je na više od dve stotine čitanja u nekoliko evropskih zemalja. Dao više od stotinu intervjua za različita glasila, štampu, radio i televiziju. Učestvovao na književnim konferencijama, festivalima, simpozijumima, međunarodnim sastancima i kongresima.[3] Književno stvaralaštvo Karijeru pisca započinje romanom Kuća lopova iz 1956. godine te zatim objavljuje knjige eseja Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962, Sodoma i Gomora, 1963. godine. Autor je kultnog romana novije srpske proze, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969, smestenom u ratnom i posleratnom Beogradu. Ćosić je istovremeno naslednik srednjeevropske prozne tradicije intelektualnog esejizma, kao i jedan od poslednjih intelektualaca koji se emocionalno iskreno identifikovao sa jugoslovenskom himerom, s mešavinom elegičnosti i mučnog preispitivanja nakon njenog raspada. Po tom romanu je snimljen i istoimeni film. Raspad Jugoslavije odveo je pisca u dobrovoljno izgnanstvo (najčešće boravi u Rovinju i Berlinu, dok objavljuje u Hrvatskoj).[4] Taj deo njegovog stvaralaštva je obeležen uglavnom esejističkim delima, među kojima se ističu Dnevnik apatrida, 1993, (opet jedno poigravanje s fiktivnim identitetom preko kojeg Ćosić iznosi stavove o savremenoj drustvenopolitičkoj stvarnosti), Dobra vladavina, 1995, te Carinska deklaracija, 2000, poluautobiografski tekst natopljen promišljanjima o propalim južnobalkanskim ogledima i autorovim pomešanim osećanjima prema toj tvorevini. Napisao je oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj.

Autor - osoba Munitić, Ranko Naslov Miki Manojlović : igrač na letećem ćilimu / Ranko Munitić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2006 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Udruženje filmskih glumaca Srbije, 2006 (Niš : Krug) Fizički opis 157 str. : fotogr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Manojlović, Predrag Zbirka ǂBiblioteka ǂDobitnici nagrade `Pavle Vuisić` ; ǂgod. ǂ10, ǂknj. ǂ10 ISBN Napomene Tiraž 500. Predmetne odrednice Manojlović, Predrag, 1950- Predrag `Miki` Manojlović (Beograd, 5. 4. 1950.) je poznati srpski glumac. Biografija Rođen je u porodici pozorišnih glumaca. Posle završene Akademije glumi u pozorištu u komadima poznatih pisaca. TV karijeru počinje u seriji Otpisani (1974). Veoma je zapažen u kultnoj seriji Grlom u jagode (1976) režisera Srđana Karanovića. U filmskoj karijeri sarađuje sa Emirom Kusturicom. Posle filma „Podzemlje“ (1995) počinje da snima i u inostranstvu. Neki poznati filmovi su: Crna mačka beli mačor, Podzemlje, Tuđa Amerika, Tango argentino, Mi nismo anđeli, Mi nismo anđeli 2. Uloge Filmografija glumca Predraga Manojlovića God. Naziv Uloga 1970. Čedomir Ilić (serija) 1972. Sarajevski atentat (TV) Cvjetko Popović 1972. Jelisavetini ljubavni jadi zbog molera (TV) Milovan 1972. Građani sela Luga (serija) Milan 1972. Majstori (serija) Picopevac 1973. Slike bez rama - iz dečijih knjiga (serija) 1974. Jednog lepog, lepog dana 1974. Zašto je pucao Alija Alijagić (TV) Stevo Ivanović 1974. Košava Bradonja - švercer 1975. Nagrada godine 1974-1975. Otpisani Paja 1975. Život je lep (serija) Mića 1976. Pohvala svetu 1976. Priča o vojniku 1976. Idi tamo gde te ne poznaju 1976. Morava 76 (serija) Macko 1976. Grlom u jagode (serija) Miki `Rubiroza` 1977. Hajka Sako 1978. Posljednji podvig diverzanta Oblaka 1979. Moć govora 1979. Večera za Milicu 1980. Kadinjača 1981. Sok od šljiva Miki Rudinski 1981. Piknik u topoli Čovek za šankom 1981. Samo jednom se ljubi Tomislav 1981. Sezona mira u Parizu Josko 1981. Sedam sekretara SKOJ-a (serija) Zlatko Šnajder 1982. Trinaesti jul Branko 1982. Mačor na usijanom limenom krovu (TV) Petar Ostojić-Adžija 1983. Nešto između Janko 1983. Marija, gde si...? (TV) Danilo 1984. Štefica Cvek u raljama života (serija) 1984. U raljama života Šofer 1985. To nije moj život, to je samo privremeno 1985. Tajvanska kanasta Rade Seljak 1985. Jagode u grlu Miki Rubiroza 1985. Otac na službenom putu Mehmed Mesa Zolj 1985. Za sreću je potrebno troje Drago 1987. Race for the Bomb (serija) Edvard Teller 1987-1988. Vuk Karadžić Vuk Karadžić 1989. Vreme cuda (serija) Nikodim 1989. Vreme čuda Nikodim 1989. Seobe Arnold de Sabrant 1990. Baal (TV) Baal 1990. Un week-end sur deux Adrian 1992. Mi nismo anđeli Milan 1992. Tango argentino Otac 1992. Tito i ja Otac 1994. Piste du télégraphe, La Carlo 1995. Podzemlje Marko Dren 1995. Tuđa Amerika Bajo 1996. Portraits chinois Alphonse 1996. Court toujours: L`inconnu (TV) L`inconnu 1997. Ciganska magija Taip 1997. Artemisia Agostino Tassi 1998. Macellaio, Il The butcher 1998. Rane Stojan 1998. Bure baruta Mane (Michael), the Homecoming Man 1998. Crna mačka, beli mačor sveštenik 1999. Emporte-moi Père de Hanna 1999. Rien à dire Voix du père 1999. Amants criminels, Les L`homme de forêt 2000. Voci Nando Pepi 2000. Épouse-moi Le mage Bodel 2000. Sans plomb Salomon 2001. Mortel transfert Erostrate 2001. Jeu de cons Perron 2002. Kako los son Šejtan 2003. Duga ponoc (TV) Agent 2003. Marins perdus, Les Abdul Aziz 2003. Mali svet Dr. Filip Kostić 2003. Gate to Heaven Dak 2004. Mathilde 2004. Hurensohn Uncle Ante 2004. N fe pa sa Fransis 2004. 100 minuta slave Bela Cikos 2005. Mi nismo anđeli 2 Milan 2005. Ze film Sergueï 2005. Enfer, L` Antoin, le père 2006. Klopka Kosta Antić 2007. Fine del mare, La Todor 2007. Klopka Kosta Antić 2007. Irina Palm Miki 2007. Hadersfild Pesnik 2007. Zavet The Boss Bajo 2008. Na lepom plavom Dunavu Karl iz Švedske 2008. Svetat e golyam i spasenie debne otvsyakade Bai Dan 2008. Demoni di San Pietroburgo, I Fjodor Dostojevski 2008. Largo Winch Nerio Vinč 2009. Besa Azem MG26

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Imfrid Libšer, Franc Vilert Keramika je naziv za grupu proizvoda iz glinenih sirovina. Osnovne sirovine za keramiku su kaolin (bela i mekana vrsta zemlje), ilovače i gline koji su plastički sastojci dok su kao neplastički sastojci: kremen, krečnjak, šamot i drugi materijali.[1][2] Prema hemijskom sastavu i toploti keramičarski materijali se dele na opekarske, grnčarske, porozne, kamenite i porcelanske. Naziv keramika potiče od reči keramikos, kerameus i keramos (grčki: κεραμικός)[3] koji je bio opšti naziv za proizvode od gline i ilovače koji se plastično stvaraju, suše i peku u posebnim pećima.[4] Najranije poznato pominjanje korena „keram-“ je mikensko grčki ke-ra-me-we, radnici na keramici pisan linearnim B slogovnim pismom.[5] Reč keramika se može koristiti kao pridev za opisivanje materijala, proizvoda ili procesa, ili se može koristiti kao imenica, bilo u jednini, ili češće, kao imenica u množini.[6] Postoji veliki broj materijala prema upotrebi i svrhama. Po izgledu i upotrebi sva keramika se deli na na grubu keramiku (za industrijsku upotrebu i upotrebu u građevinarstvu, kao crep, opeke, pokrivne ploče, podovi izolatori itd.) i finu keramiku (za elektro materijale, materijale koji se koriste u zdravstvu, grnčarske proizvode i proizvode za svakodnevnu upotrebu, ukrasni predmeti i sl). Keramički materijali su složena hemijska jedinjenja koja sadrže metale i neorganske elemente. Keramički materijali imaju raznovrsna mehanička i fizička svojstava. Granica između metala i keramike se najlakše definiše pomoću temperaturnog koeficijenta električne otpornosti. Kod keramičkog materijala ovaj koeficijent ima negativan predznak dok za metale ima pozitivan predznak. Primena keramike varira od keramičkih pločica, grnčarske robe, opeke, odvodnih cevi, posuđa, vatrostalnih materijala, magneta, električnih uređaja, vlakana do abrazivnih materijala. Keramički materijali nastaju pod uticajem visoke toplote (pečenjem, topljenjem). Najranija keramika koju su pravili ljudi bili su grnčarski predmeti (lonci, posude ili vaze) ili figurice napravljene od gline, bilo same po sebi ili pomešane sa drugim materijalima poput silicijum dioksida, očvršćene i sinterovane u vatri. Kasnije je keramika glazirana i pečena da bi se stvorile glatke, obojene površine, smanjujući poroznost upotrebom staklastih, amorfnih keramičkih premaza na vrhu kristalnih keramičkih podloga.[7] Keramika sada uključuje domaće, industrijske i građevinske proizvode, kao i širok spektar materijala razvijenih za upotrebu u naprednom keramičkom inženjerstvu, kao što su poluprovodnici. Materijali SEM mikrografija sa malim uvećanjem naprednog keramičkog materijala. Svojstva keramike čine lomljenje važnom metodom inspekcije. Keramički materijal je neorganski, nemetalni oksidni, nitridni ili karbidni materijal. Neki elementi, kao što su ugljenik ili silicijum, mogu se smatrati keramikom. Keramički materijali su krhki, tvrdi, jaki na kompresiju i slabi na smicanje i zatezanje. Oni izdržavaju hemijsku eroziju koja se javlja u drugim materijalima koji su podvrgnuti kiselom ili kaustičnom okruženju. Keramika generalno može da izdrži veoma visoke temperature, u rasponu od 1.000 °C do 1.600 °C (1.800 °F do 3.000 °F). Kristalnost keramičkih materijala veoma varira. Pečena keramika je najčešće vitrifikovana ili polustaklena, kao što je slučaj sa zemljanim, kamenim i porcelanskim posuđem. Različita kristaliničnost i elektronski sastav u jonskim i kovalentnim vezama uzrokuju da većina keramičkih materijala budu dobri toplotni i električni izolatori (istraženi u keramičkom inženjerstvu). Sa tako velikim rasponom mogućih opcija za sastav/strukturu keramike (skoro svi elementi, skoro svi tipovi vezivanja i svi nivoi kristalnosti), opseg predmeta je ogroman, a prepoznatljivi atributi (tvrdoća, žilavost, električna provodljivost) teško je odrediti za grupu u celini. Opšta svojstva kao što su visoka temperatura topljenja, visoka tvrdoća, loša provodljivost, visoki [elastic modulus[|moduli elastičnosti]], hemijska otpornost i niska duktilnost su norma,[8] sa poznatim izuzecima od svakog od ovih pravila (piezoelektrična keramika, temperatura prelaska stakla, superprovodna keramika) . Mnogi kompoziti, kao što su fiberglas i ugljenična vlakna, dok sadrže keramičke materijale ne smatraju se delom porodice keramike.[9] Mnogi stručnjaci za keramiku ne smatraju materijale sa amorfnim (nekristalnim) karakterom (tj. staklo) keramikom, iako izrada stakla uključuje nekoliko koraka keramičkog procesa i njegova mehanička svojstva su slična keramičkim materijalima. Međutim, toplotni tretmani mogu pretvoriti staklo u polukristalni materijal poznat kao staklokeramika.[10][11] Osobine Zbog svojih jonskih i kovalentnih veza, keramika je obično tvrda, krta, ima visoku temperaturu topljenja, nisku električnu i toplotnu provodljivost, dobru hemijsku i toplotnu stabilnost i visoku čvrstoću na pritisak. Keramike mogu da budu jednostavni monofazni materijali ili složeni materijali. Najčešći tip monofazne keramike su aluminijumov i magnezijumov oksid. Složeni (višeslojni) keramički materijali su kordierit (magnezijum-alumosilikat) i forsterit (magnezijum-silikat). Primena keramike Keramički materijali imaju široku primenu; od izrade građevinarskih opeka, crepova, sanitarnih uređaja, alata za sečenje metala, vatrostalnih obloga ložišta, vetrobrana i stakala vozila, svećica motora, dielektrika kondenzatora, senzora, magnetnih memorija. I spejs šatlovi imaju toplotnu izolaciju od 25.000 lakih poroznih keramičkih pločica koje joj štite aluminijumske oplate od prekomernog zagrejavanja pri prolazu velikim brzinama kroz Zemljinu atmosferu. Istorijat i razvoj keramike Razvoj keramike možemo pratiti od paleolita i pojave najstarijih kultura. Iz paleolitskih grnčarija razvila se današnja savremena keramika. Proizvodnja keramike koja je danas u velikoj meri industrijska je jedna od najstarijih ljudskih delatnosti. Najstariji nalazi se mogu datirati do mlađeg kamenog doba. Prvo su to bili koševi koji su bili oblepljeni glinom, a posle celoglineni proizvodi. Posude koje su proizvedene ručno bile su ne samo za svakodnevnu upotrebu već su služile i u kultne, religiozne svrhe (npr. za pohranjivanje pepela umrlih). Plastični proizvodi od gline i glineni idoli su najstariji dokazi religioznih predstava ljudskog roda. U praistoriji je keramika bila pretežno lepljena iz pojaseva i izuzetno gnječena, a kasnije je bila proizvedena na grnčarskom točku koji je značio znatni tehnološki napredak u proizvodnji keramike i grnčarije. Keramika je često bila pre pečenja ili posle njega obrađivana ili oslikavana. U arheologiji je jedno od najznačajnijih vidova poznavanja slojeva kultura, njenih razvojnih odnosa, umetničkih potreba kao npr. gajtanska keramika ili češljasta keramika predstavljaju arheološke grupe koje se zovu kulture u praistoriji.[12] U istorijskoj epohi su poznate keramike iz 4000. godine p. n. e. iz staroegipatske grnčarije koja je ukrašena bogatim oslikavanjem i glazurama u boji kao i iz prednje Azije iz arhitekture od opeka i reljefa od opeka u boji pa preko kritsko-mikenske kulture do grčkih vaza i etrurskih glinenih sarkofaga, da bi sa raspadom rimske imperije nestala i keramika u Evropi. Značajna je i kineska keramika koja je naročiti značaj dobila u vreme dinastije Ming. Takođe se beleži i razvoj keramike kod Indijanaca Južne Amerike koja je dobila na značaju i dostizala zavidan nivo. U srednjem veku se ponovo razvija keramika i dobija na značaju naročito u doba gotike i proizvodnji gotskih pehara. Sa islamskom kulturom se u Evropu javlja interes za fajans i pod imanom majolika se žiri u Italiji u 13. veku i iz nje se raširuje po Francuskoj, Švajcarskoj, Nizozemskoj i u 16. veku u Nemačku.[12]Raširenost fajansa je postepeno potisnuo kineski porcelan koji je u Evropu bio dovezen u 15. veku, U težnji da se imitira kineski porcelan je bila imitacija porcelana u Italiji (medičijevski porcelan) u i Francuskoj a kasnije i u Engleskoj kao meki porcelan koji je bio potisnut nakon pronalazka tvrdog porcelana od strane majisenskog apotekara i alhemičara Johana Fridriha Botgera („Johann Friedrich Böttger“) koji je prvi u Evropi upotrebio kaolin i 1710. godine je nastala prva manufakturna proizvodnja u Majisenu („Meißen“) nedaleko od Drezdena u Nemačkoj.[12] Postepeno se ova proizvodnja raširila po celoj Evropi....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Keramika je naziv za grupu proizvoda iz glinenih sirovina. Osnovne sirovine za keramiku su kaolin (bela i mekana vrsta zemlje), ilovače i gline koji su plastički sastojci dok su kao neplastički sastojci: kremen, krečnjak, šamot i drugi materijali.[1][2] Prema hemijskom sastavu i toploti keramičarski materijali se dele na opekarske, grnčarske, porozne, kamenite i porcelanske. Naziv keramika potiče od reči keramikos, kerameus i keramos (grčki: κεραμικός)[3] koji je bio opšti naziv za proizvode od gline i ilovače koji se plastično stvaraju, suše i peku u posebnim pećima.[4] Najranije poznato pominjanje korena „keram-“ je mikensko grčki ke-ra-me-we, radnici na keramici pisan linearnim B slogovnim pismom.[5] Reč keramika se može koristiti kao pridev za opisivanje materijala, proizvoda ili procesa, ili se može koristiti kao imenica, bilo u jednini, ili češće, kao imenica u množini.[6] Postoji veliki broj materijala prema upotrebi i svrhama. Po izgledu i upotrebi sva keramika se deli na na grubu keramiku (za industrijsku upotrebu i upotrebu u građevinarstvu, kao crep, opeke, pokrivne ploče, podovi izolatori itd.) i finu keramiku (za elektro materijale, materijale koji se koriste u zdravstvu, grnčarske proizvode i proizvode za svakodnevnu upotrebu, ukrasni predmeti i sl). Keramički materijali su složena hemijska jedinjenja koja sadrže metale i neorganske elemente. Keramički materijali imaju raznovrsna mehanička i fizička svojstava. Granica između metala i keramike se najlakše definiše pomoću temperaturnog koeficijenta električne otpornosti. Kod keramičkog materijala ovaj koeficijent ima negativan predznak dok za metale ima pozitivan predznak. Primena keramike varira od keramičkih pločica, grnčarske robe, opeke, odvodnih cevi, posuđa, vatrostalnih materijala, magneta, električnih uređaja, vlakana do abrazivnih materijala. Keramički materijali nastaju pod uticajem visoke toplote (pečenjem, topljenjem). Najranija keramika koju su pravili ljudi bili su grnčarski predmeti (lonci, posude ili vaze) ili figurice napravljene od gline, bilo same po sebi ili pomešane sa drugim materijalima poput silicijum dioksida, očvršćene i sinterovane u vatri. Kasnije je keramika glazirana i pečena da bi se stvorile glatke, obojene površine, smanjujući poroznost upotrebom staklastih, amorfnih keramičkih premaza na vrhu kristalnih keramičkih podloga.[7] Keramika sada uključuje domaće, industrijske i građevinske proizvode, kao i širok spektar materijala razvijenih za upotrebu u naprednom keramičkom inženjerstvu, kao što su poluprovodnici. Materijali SEM mikrografija sa malim uvećanjem naprednog keramičkog materijala. Svojstva keramike čine lomljenje važnom metodom inspekcije. Keramički materijal je neorganski, nemetalni oksidni, nitridni ili karbidni materijal. Neki elementi, kao što su ugljenik ili silicijum, mogu se smatrati keramikom. Keramički materijali su krhki, tvrdi, jaki na kompresiju i slabi na smicanje i zatezanje. Oni izdržavaju hemijsku eroziju koja se javlja u drugim materijalima koji su podvrgnuti kiselom ili kaustičnom okruženju. Keramika generalno može da izdrži veoma visoke temperature, u rasponu od 1.000 °C do 1.600 °C (1.800 °F do 3.000 °F). Kristalnost keramičkih materijala veoma varira. Pečena keramika je najčešće vitrifikovana ili polustaklena, kao što je slučaj sa zemljanim, kamenim i porcelanskim posuđem. Različita kristaliničnost i elektronski sastav u jonskim i kovalentnim vezama uzrokuju da većina keramičkih materijala budu dobri toplotni i električni izolatori (istraženi u keramičkom inženjerstvu). Sa tako velikim rasponom mogućih opcija za sastav/strukturu keramike (skoro svi elementi, skoro svi tipovi vezivanja i svi nivoi kristalnosti), opseg predmeta je ogroman, a prepoznatljivi atributi (tvrdoća, žilavost, električna provodljivost) teško je odrediti za grupu u celini. Opšta svojstva kao što su visoka temperatura topljenja, visoka tvrdoća, loša provodljivost, visoki [elastic modulus[|moduli elastičnosti]], hemijska otpornost i niska duktilnost su norma,[8] sa poznatim izuzecima od svakog od ovih pravila (piezoelektrična keramika, temperatura prelaska stakla, superprovodna keramika) . Mnogi kompoziti, kao što su fiberglas i ugljenična vlakna, dok sadrže keramičke materijale ne smatraju se delom porodice keramike.[9] Mnogi stručnjaci za keramiku ne smatraju materijale sa amorfnim (nekristalnim) karakterom (tj. staklo) keramikom, iako izrada stakla uključuje nekoliko koraka keramičkog procesa i njegova mehanička svojstva su slična keramičkim materijalima. Međutim, toplotni tretmani mogu pretvoriti staklo u polukristalni materijal poznat kao staklokeramika.[10][11] Osobine Zbog svojih jonskih i kovalentnih veza, keramika je obično tvrda, krta, ima visoku temperaturu topljenja, nisku električnu i toplotnu provodljivost, dobru hemijsku i toplotnu stabilnost i visoku čvrstoću na pritisak. Keramike mogu da budu jednostavni monofazni materijali ili složeni materijali. Najčešći tip monofazne keramike su aluminijumov i magnezijumov oksid. Složeni (višeslojni) keramički materijali su kordierit (magnezijum-alumosilikat) i forsterit (magnezijum-silikat). Primena keramike Keramički materijali imaju široku primenu; od izrade građevinarskih opeka, crepova, sanitarnih uređaja, alata za sečenje metala, vatrostalnih obloga ložišta, vetrobrana i stakala vozila, svećica motora, dielektrika kondenzatora, senzora, magnetnih memorija. I spejs šatlovi imaju toplotnu izolaciju od 25.000 lakih poroznih keramičkih pločica koje joj štite aluminijumske oplate od prekomernog zagrejavanja pri prolazu velikim brzinama kroz Zemljinu atmosferu. Istorijat i razvoj keramike Razvoj keramike možemo pratiti od paleolita i pojave najstarijih kultura. Iz paleolitskih grnčarija razvila se današnja savremena keramika. Proizvodnja keramike koja je danas u velikoj meri industrijska je jedna od najstarijih ljudskih delatnosti. Najstariji nalazi se mogu datirati do mlađeg kamenog doba. Prvo su to bili koševi koji su bili oblepljeni glinom, a posle celoglineni proizvodi. Posude koje su proizvedene ručno bile su ne samo za svakodnevnu upotrebu već su služile i u kultne, religiozne svrhe (npr. za pohranjivanje pepela umrlih). Plastični proizvodi od gline i glineni idoli su najstariji dokazi religioznih predstava ljudskog roda. U praistoriji je keramika bila pretežno lepljena iz pojaseva i izuzetno gnječena, a kasnije je bila proizvedena na grnčarskom točku koji je značio znatni tehnološki napredak u proizvodnji keramike i grnčarije. Keramika je često bila pre pečenja ili posle njega obrađivana ili oslikavana. U arheologiji je jedno od najznačajnijih vidova poznavanja slojeva kultura, njenih razvojnih odnosa, umetničkih potreba kao npr. gajtanska keramika ili češljasta keramika predstavljaju arheološke grupe koje se zovu kulture u praistoriji.[12] U istorijskoj epohi su poznate keramike iz 4000. godine p. n. e. iz staroegipatske grnčarije koja je ukrašena bogatim oslikavanjem i glazurama u boji kao i iz prednje Azije iz arhitekture od opeka i reljefa od opeka u boji pa preko kritsko-mikenske kulture do grčkih vaza i etrurskih glinenih sarkofaga, da bi sa raspadom rimske imperije nestala i keramika u Evropi. Značajna je i kineska keramika koja je naročiti značaj dobila u vreme dinastije Ming. Takođe se beleži i razvoj keramike kod Indijanaca Južne Amerike koja je dobila na značaju i dostizala zavidan nivo. U srednjem veku se ponovo razvija keramika i dobija na značaju naročito u doba gotike i proizvodnji gotskih pehara. Sa islamskom kulturom se u Evropu javlja interes za fajans i pod imanom majolika se žiri u Italiji u 13. veku i iz nje se raširuje po Francuskoj, Švajcarskoj, Nizozemskoj i u 16. veku u Nemačku.[12]Raširenost fajansa je postepeno potisnuo kineski porcelan koji je u Evropu bio dovezen u 15. veku, U težnji da se imitira kineski porcelan je bila imitacija porcelana u Italiji (medičijevski porcelan) u i Francuskoj a kasnije i u Engleskoj kao meki porcelan koji je bio potisnut nakon pronalazka tvrdog porcelana od strane majisenskog apotekara i alhemičara Johana Fridriha Botgera („Johann Friedrich Böttger“) koji je prvi u Evropi upotrebio kaolin i 1710. godine je nastala prva manufakturna proizvodnja u Majisenu („Meißen“) nedaleko od Drezdena u Nemačkoj.[12] Postepeno se ova proizvodnja raširila po celoj Evropi.....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Drawing Room Deceptions, or, The Etiquette of Deception G.W.R. Hollingworth Obmane iz sobe za crtanje nisu slučajno postale najbrže prodavana knjiga izdavača. Bio je to direktan rezultat niza konkretnih događaja. Prvi sastojak bio je mladi engleski školarac spreman da uloži čitavu deceniju svog mladog života u proučavanje i praktikovanje magije karata iz krupnog plana. Nije bio zadovoljan da oponaša trikove drugih pa je napravio repertoar koji je bio potpuno originalan. Usput je razvio poseban stil izvođenja koji je bio džentlmenski, ali prožet sofisticiranim humorom. Nakon diplomiranja na univerzitetu, Gaj je proveo nekoliko godina putujući širom sveta nastupajući i držeći predavanja za klupske sastanke i publiku na konvencijama. Dodajte ovome i televizijske nastupe širom sveta kao što je The Vorld`s Greatest Magic in America. Ovo izlaganje hiljadama mađioničara uspostavilo je Gajevu reputaciju da poseduje besprekornu veštinu zajedno sa arsenalom originalnog materijala. I jedno čudo koje se isticalo među svim ostalima bila je njegova restauracija kartice, u koju se ne može verovati, deo po deo, sada poznato u svetu magije kao Reformacija. Poslednji deo slagalice bio je stavljanje svih ovih znanja u jednu knjigu, Prevare iz sobe za crtanje. Dodatna činjenica da je celu ovu knjigu napisao, ilustrovao i dizajnirao mladi gospodin Holingvort jednostavno čini ovu priču još neverovatnom. Guy Hollingworth (rođen 1974.) engleski je odvjetnik, mađioničar, pisac i predavač. Kao mađioničar poznat je po svojim vještim izvedbama magije s kartama te po svojim knjigama i predavanjima u kojima predstavlja originalne trikove i rutine.[1][2] Karijera Hollingworth se prvi put zainteresirao za magiju u dobi od 13 godina kada je bio učenik St Paul`s School, privatne škole u zapadnom Londonu. Škola ima magični klub pod nazivom The Prestige Society, kojemu se Hollingworth pridružio dajući mu prednost u odnosu na aktivnosti kao što su klasični ili sportski treninzi kojima bi se inače očekivalo. Bio je inspiriran gledanjem snimke mađioničara Channinga Pollocka, koja je prikazana u sklopu televizijske serije The Best of Magic, koju je emitirala Thames Television 1989–90. Hollingworth je izjavio da je u istom razdoblju na njega utjecalo i to što je vidio Rickyja Jaya kako nastupa u televizijskoj seriji The Secret Cabaret na Channel 4. Hollingworth je započeo svoju glumačku karijeru nastupom na danu otvorenih vrata škole.[3] Kasnije je diplomirao industrijski dizajn, a zatim i pravo. U isto vrijeme nastavio je s magijom i razvijanjem novih trikova. Bio je toliki uspjeh da su ga također počeli pitati da drži predavanja drugim mađioničarima. Trenutačno radi puno radno vrijeme kao odvjetnik, ali nastavlja s povremenim mađioničarskim nastupima. Hollingworthova najpoznatija kreacija je njegov trik The Reformation, u kojem se potpisana igraća karta kida na četiri dijela, a zatim se vidljivo obnavlja jedan po dio. Također je dobro poznat po svojoj knjizi Drawing Room Deceptions. Dio njegove kartaške magije predstavljen je u njegovim komercijalno dostupnim videima The Reformation, The London Collection i Routines koje je režirao redatelj i mađioničar Anthony Davis. Također je prikazan u TV specijalu NBC-ja World`s Greatest Magic III. U kolovozu 2008. predstavio je dobro prihvaćenu predstavu na Edinburškom festivalu komedije pod nazivom `Stručnjak za kartaškim stolom`, koja se temeljila na istoimenoj knjizi iz 1902. godine.

Lepo očuvano 1966. Autor/in: Hans Kayser Titel: Die Ägyptischen Altertümer im Roemer-Pelizaeus-Museum in Hildesheim Zustand: leichte Gebrauchsspuren Verlag: Cramm de Gruyter & Co. Hamburg Format: 22 x 19 x 2 cm Umetnost starog Egipta se odnosi na arhitektonske građevine, slike, vajarska i dela primenjenih umetnosti starog Egipta, počev od praistorije pa sve do rimskog osvajanja Egipta 30. godine p. n. e. Istorija Egipta je najduža od svih starih civilizacija koje su se razvijale na Sredozemlju i prostire se u vremenu od oko 3000. godine p. n. e. pa sve do 4. veka n. e. U ovoj zemlji koja se razvijala na obalama reke Nil i koja je bila zatvorena za spoljašnje kulturne uticaje, razvio se jedan umetnički stil koji je jedva doživeo promjene u svojoj trihiljadugodišnjoj istoriji.[1] Sve umetničke manifestacije starog Egipta bile su podređene državi, religiji i faraonu koji je smatran bogom na Zemlji. Od samih početaka verovanje u zagrobni život je diktiralo normu po kojoj se pokojnik sahranjivao zajedno sa svojim bogatstvom, kako bi se osigurao njegov put do večnosti. Regularnost prirodnih ciklusa, bujanje i izlevanje reke Nil, promene godišnjih doba i smenjivanje dana i noći smatrani su poklonima bogova stanovnicima Egipta. Egipatska misao, moral i kultura, bile su u uskoj vezi sa dubokim poštovanjem za red i ravnotežu. Umetnost je stvarana sa idejom da bude korisna i nije se govorilo o lepoti umetničkih dela nego o njihovoj efikasnosti. Promene i novost nikada nisu smatrane kao nešto važno samo za sebe, tako da su stil i konvencionalizmi predstavljanja uspostavljeni u prvom momentu, praktično bez promena ostali da važe skoro 3000 godina. Iz našeg savremenog ugla egipatski umetnički jezik može izgledati statično i rigidno, međutim njegova suštinska namena nije bila stvaranje jedne stvarne slike stvari, onako kako su one javljale, nego jedna sinteza za večnost suštine osobe, životinje ili drugih predmeta koji se mogu sresti u egipatskoj umetnosti.[1] Arhajski ili predinastički period[uredi | uredi izvor] Prvi praistorijski naseljenici su se naselili na terasama formiranim od sedimenata koje je reka Nil depozitovala na obale kroz svoj tok. Oruđa i alati koje su ostavili za sobom, pokazuju postepenu evoluciju od društva polunomadskih lovaca i sakupljača do društva koje se bazira na poljoprivredi. Predinastički ili arhajski period približno obuhvata vreme od 3200 do 2755. godine p. n. e. Pronađena su organizovana naselja iz ovog perioda kao i različita oruđa i predmeti, posebno oni povezani sa sahranjivanjem. Ti predmeti su stavljani u grobove zajedno sa pokojnikom kako bi njegov duh mogao da ih koristi u drugom životu. Zahvaljujući tome, sačuvan je veliki broj ličnih i keramičkih predmeta kao i drugih oruđa i oružja. Keramika je dekorisana slikama na kojima je prikazivan život i običaji epohe. Među čestim motivima sreću se slike ptica i životinja karakteristične za zone bliske reci Nil. Krajem predinastičkog perioda čest motiv je vrlo detaljan prikaz brodića i veslara na reci Nil. Bakar, u malim količinama, korišćen je za izradu ogrlica i nekih alata, međutim veći deo delova je od kamena. U ovo vreme su rađene male figure od slonovače, kosti i takođe u glini. Staro kraljevstvo[uredi | uredi izvor] Narmerova paleta (Egipatski muzej u Kairu) Staro egipatsko carstvo dominiraju faraoni iz III do VI dinastije, a obuhvata period od pet vekova između 2755. i 2255. godine p. n. e. Negde oko 3000. godine, Egipat se ujedino pod vođstvom moćnih lidera sa juga zemlje, međutim ideja jednog podeljenog Egipta na Gornji na jugu i Donji na severu, održala se još neko vreme. U ovom periodu dominiraju I i II dinastija a ističe se car Narmer (neki istoričari ga identifikuju sa carem Menesom), začetnik ujedinjenja i osnivač prve dinastije. Na Narmerovoj paleti isklesanoj u kamenu (oko 3100. godine p. n. e., Arheološki muzej u Kairu), predstavljen je sam faraon kako nosi krunu sa juga i potčinjava narod sa severa svojoj volji, sa isprepletenim vratovima lavova kao metaforom ujedinjenja Egipta pod vlast jednog faraona. Arhitektura[uredi | uredi izvor] Osnova piramide Amenehmeta I Piramide u Gizi U vreme prvih dinastija sagrađeni su važni zagrobni kompleksi za faraone u Abidu i Sakari koji su imitacija palata i hramova (grobnica je bila jedna sinteza hrama i privatne palate). Velike količine keramike, radova u kamenu, rezbarenih u slonovači ili kosti, potvrđuju visok stepen razvoja u ovoj epohi. Hijeroglifi (pismo pomoću crteža), tj. način na koji je pisan egipatski jezik, u to vreme se nalaze u prvom stadijumu evolucije a već pokazuju svoj karakter nečega živog, kao i ostatak dekoracije. U III dinastiji glavni grad postaje Menfis i faraoni počinju sa izgradnjom piramida, koje zamenjuju mastabe kao kraljevske grobnice. Arhitekta, naučnik i mislilac Imotep konstruiše kompleks u Sakari za faraona Džosera (oko 2737—2717. p. n. e.). Reč je o jednom nekropolju kog čini jedna stepenasta piramida od kamena, i grupa hramova, oltara i prostora koji ih povezuju u jednu celinu. Veliku stepenastu piramidu, gde se nalaze posmrtni ostaci faraona, sačinjava više mastaba postavljenih jedna na drugu i predstavlja najstariji primerak monumentalne arhitekture koji je sačuvan do danas. Takođe ilustruje jednu od faza razvoja ka piramidi kao arhitektonskom tipu. Arhitektura Starog kraljevstva se može smatrati monumentalnom pošto su lokalni krečnjak i granit korišćeni za izgradnju građevina i grobnica velikih dimenzija. Razvijena je izvanredna arhitektonska tehnika i upotrebljavani kolosalni kameni blokovi koji se savršeno uklapaju jedan sa drugim bez upotrebe maltera, a način na koji su podizani do njihove destinacije nam je nepoznat. Kupula kao arhitektonski elemenat je poznata ali se ne koristi u kamenoj arhitekturi. Od velikog broja sagrađenih hramova u ovom periodu sačuvano je samo nekoliko primera. Monumentalni kompleks u Gizi, gde su sahranjeni faraoni IV dinastije, pokazuje veštinu i sposobnost egipatskih arhitekti u izgradnji spomenika koji je još u antičko doba smatran jednim od Sedam svetskih čuda i pokazuje raskoš egipatske civilizacije. Snefru je počeo izgradnju prve piramide bez stepenica. Keops je bio njegov naslednik i izgradio je Veliku piramidu koja dostiže 146 metara visine, a čini je oko 2,3 miliona kamenih blokova prosečne težine oko 2,5 tone. Keopsov sin Kefren je izgradio jednu manju, a Mikerin je autor treće velike piramide ovog kompleksa.[1] Zadatak piramida je bio da zaštite i očuvaju tela faraona za večnost. Svaka piramida je deo kompleksa koji se sastojao od hrama u dolini, prilaza, komunikacionih prolaza i drugih prostora, među kojima je i prostor rezervisan sa religijske rituale pre sahrane. Oko tri piramide u Gizi (Keopsove, Kefrenove i Mikerinove), stvoren je nekropolj (grad mrtvih) koji čine mnogobrojne mastabe.[1] Ravnog krova i iskošenih zidova nazvane su mastabama pošto podsećaju na egipatske kuće od opeke (mešavina gline, peska i trske), u obliku zarubljene piramide. Mastabe su bile grobnice u kojima su sahranjivani članovi porodice faraona, plemstvo i državni službenici visokog ranga. Spoljašnji izgled mastabe podseća na odsečenu piramidu pravougaonog oblika, a u unutrašnjosti se nalazila mala soba zvana sirdab, gde je čuvana statua pokojnika, smatrana živim bićem, kao i lažna vrata koja su simbolički povezivala svet živih sa svetom mrtvih. Ispred njih su ostavljani darovi pokojniku i takođe se vršio pogrebni obred. Pod zemljom se nalazila komora grobnice, kojoj se pristupalo kroz jedan hodnik koji bi se zapečatio nakon deponovanja tela pokojnika. Suprotno relativnoj obilatosti sačuvanih ostataka monumentalnih grobnica, jedva da se sreću primerci kuća i civilne arhitekture egipatskih gradova iz vremena Starog kraljevstva; može se pretpostaviti njihov planski raspored, kao što je slučaj sa nekropoljem, ali upotreba adobe (opeke od mešavine gline i slame i pečene na suncu) za izgradnju kuća i palata, onemogućila je da se te građevine očuvaju do našeg vremena. Stoga, hramovi i grobnice konstruisani u kamenu i sa jasnom idejom da odole vremenu, budu večni, nude najveći deo i skoro jedinu informaciju o običajima i načinu života starih Egipćana. Vajarstvo[uredi | uredi izvor] Statua faraona Kefrena u Arheološkom muzeju u Kairu Počev od prvih figura u glini, kosti i slonovači iz predinastičkog perioda, egipatsko vajarstvo se razvilo velikom brzinom. U epohi Džosera (2737—2717. p. n. e.), radile su se velike statue faraona i vladara nad kojima je trebalo da stoje duhovi koji će ovekovečiti sećanje na pokojnika. Hijeratičnost, krutost, kubne forme i frontalnost su suštinske karakteristike egipatskog vajarstva.[1] Prvo bi se klesao jedan kameni blok pravougaonog oblika, nakon čega bi se pravio crtež figure koja je predmet predstavljanja, na frontalnoj i obe lateralne strane kamena. Kao posledica ovakvog pristupa, konačna statua je bila predviđena da bude posmatrana sa frontalne strane (zakon frontalnosti). Pošto je cilj bio da se stvori jedna slika za večnost suštine i duha portretirane osobe, nije bilo potrebe oblikovati figuru sa svih strana već je bilo dovoljna jedna frontalna kompozicija iste. Egipatski umetnik nije tražio predstavljanje pokreta. Od prvih vremena dinastičkog perioda postojalo je odlično znanje ljudske anatomije, ali joj se davala jedna idealizovana forma. Sedeća statua faraona Kefrena (oko 2530. godine p. n. e., Arheološki muzej u Kairu), koji je pokrenuo izgradnju druge najveće piramide u nekropolju u Gizi, sadrži u sebi sve karakteristike koje su činile egipatsko vajarstvo. Faraon je ovde predstavljen kako sedi na jednom tronu koji je dekorisan grbom ujedinjenih zemalja, sa rukama na kolenima, uspravne i ukočene glave, sa očima koje gledaju u beskonačnost. Soko koji predstavlja boga Horusa nalazi se iza Kefrenove glave, simbolišući da je on, faraon, živi Horus. Ova statua, isklesana u dioritu, u celini predstavlja veliko jedinstvo i ravnotežu kompozicije i takođe dočarava jednu snažnu sliku božanskog veličanstva. Istorija i glavne karakteristike[uredi | uredi izvor] Egipat reč je grčkog porekla. Reljefno, karakteristična je podeljenost, a spoj je bio preko Suecke prevlake, kao i reke Nil. Stanovništvo je hamitskog porekla. U 4. milenijumu beleži se dolazak stanovništva semitskog porekla. Hamiti su imali totemizam a Semiti su verovali u božanstva u ljudskom obliku. Razvojne faze u umetnosti se uglavnom podudaraju sa razvojem istorije i političke istorije Egipćana. Poznata je Manehtova podela na 30 dinastija. U III milenijumu faraon Naramer ujedinio je Egipat- mitski Menes smatra se za ujedinitelja Egipta-Gornjeg i Donjeg Egipta. Sa razvitkom zemljoradnje i stočarstva, tj pripitomljavanjem biljaka i životinja čovek odnosi pobedu nad prirodom. Međutim u dolinama velikih reka, „neolitska revolucija“ je doživela veliki uspeh i dozvolila je lokalnom stanovništvu da se umnoži više nego što je dozvoljavala postojeća količina hrane. Rešenje je međuplemenski rat ili ujedinjavanje u veća i naprednija društva – nastaju prva utvrđenja, prve civilizacije. Pronalaskom pisma počinje istorija. Stari Egipat nastaje u dolini reke Nil. Bila je razvijena zemljoradnja. Robovlasničko društvo sa faraonom na čelu (sin boga Ra, predstavljao božanstvo, glavnu karakteristiku egipatske civilizacije i određivao razvoj egipatske umetnosti). Pod Narmerom (Menes), koji je bio vladar Gornjeg Egipta, ujedinjuje se Gornji i Donji Egipat i nastaje Staro kraljevstvo. Egipatska umetnost je bila kultnog karaktera. Vezana je za hramove i grobnice i njihovu unutrašnjost - nije namenjna prostorima čovekovog življenja. Umetnička dela su potpuno izolovana od masa - ulazi u grobnice su pažljivo skrivani. Nema prave narodne umetnosti. Ona je vezana za provincije i napreduje sporo, naporno prateći opšti razvoj. Narmerova paleta predstavlja možda prvo umetničko delo u istoriji, u smislu da nije nastalo u magijske svrhe, već da govori o konkretnom događaju i konkretnoj osobi. Sa prednje strane palete je prikazan kralj Narmer kako ubija neprijatelja (verovatno kralja Donjeg Egipta) pod pokroviteljstvom boga sunca Horusa, predstavljenog u vidu sokola. Sa druge strane su dve životinje isprepletenih dugih vratova, koje verovatno predstavljaju ujedinjenje Gornjeg i Donjeg Egipta. Narmerova paleta nema narativnu ambiciju, već jezikom vizuelnih simbola slavi značajan događaj Egipatska kultura je vezana za Nil. Čovek je tu postojao još od paleolita u toku 4300. p. n. e. - duga podela ili 2000. p. n. e. kratka podela- jedna i druga podela se navode da bi se uočila relativnost ovih podataka. Računa se da je Menes ujedinio Egipat. Tada počinje epoha koja traje 2200 g. epoha Starog kraljevstva a zatim Srednje kraljevstvo i Novo kraljevstvo. U međuvremenu se događala i jedna velika najezda severnih naroda iz centralne Azije. Faraon je vrhovni sveštenik. Ujedinjenje je bilo neophodno jer je Nil plavio periodično svake godine u skoro isti dan. Promene boje; zelena znači raste, crvena, plavi- mogu se dve žetve izvući u toku jedne godine iz ovoga plodnog tla. Nil nadođe jer u Etiopiji i Somaliji padnu kiše, alge- zeleno, zemlja- crveno- Zeleni Nil i Crveni Nil. Religija proizilazi iz robovlasništva uspostavljanog 4000. p. n. e. godine. Čovek je želeo da kroz večnost ostane na zemlji, otuda misao o večitom životu faraona kao faraona a roba kao roba, bez promena. Javlja se grobna arhitektura.”Ka”jeste dvojnik od kamena za povratak duše koja se sada ima kamo vratiti. Odaje se dekorišu scenama koje bi ukazivale na momente iz života faraona. Staro kraljevstvo (3000. – 2105. p. n. e.), kraj carstva zbacivanjem VI dinastije Srednje kraljevstvo (2050. – 1778. p. n. e.), XI – XII dinastija Novo kraljevstvo (1500. – 1166. ili 1570. - |1085. p. n. e.) XVIII – XX dinastija Egipćani su verovali u kult mrtvih, to ih je povezivalo sa neolitskom prošlošću, ali mračni strah od duhova mrtvih nije postojao, izbrisana je granica između života i smrti. Egipćanin je opremao svoju grobnicu kao neku vrstu replike u senci svoje svakodnevne okoline, da bi njegov duh, njegov Ka mogao da uživa u njoj i gledao je da za svoj Ka obezbedi mumificirano telo ili statuu. Egipćani su sebi gradili grobnice (mastabe, piramide), domaćinstvo za njihov Ka. One su bile građene da večno traju i naše poznavanje egipatske civilizacije počiva samo na grobnicama i njihovom sadržaju. Religija diktira monumentalnost, uniformnost, frontalnost i ukočenost u umetnosti, međutim egipatska umetnost se koleba između konzervatizma i novatorstva, ali nikad nije statična. Osim arhitektonskih ostvarenja egipatsku umetnost čine: portretne statue biste slike reljefi Egipatska Arhitektura[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Egipatska arhitektura Egipatska arhitektura je glavni elemenat egipatske civilizacije, koja se smatra jednom od najznačajnih civilizacija starog veka, imajući u vidu vreme u kome je postojala, dostignuća i trajanje od 3.000 godina. Egipatska civilizacija je razvila specifično državno uređenje, religiju, arhitekturu, pismo i umetnost. Hram u Luksoru Hram u Luksoru Peristel dvorana u Medinet Habuu Peristel dvorana u Medinet Habuu Hram u Karnaku Hram u Karnaku Hram u Esni Hram u Esni Hram kraljice Hatšepsut Hram kraljice Hatšepsut Hram Isis Hram Isis Hram Nefertiri Hram Nefertiri Hram u Fili Hram u Fili Portretna skulptura[uredi | uredi izvor] Radi se za slučaj da mumija propadne. Svojstva: smiren stav i kod sedeće i kod stojeće figure. Ponekad izbačena noga, ona ne pokazuje kretanje, već povećava statičnost. Uzdržanost, ukočenost – reprezentativnost, monumentalnost. Naglašena je osa simetrije. Vajalo se pomoću projekcija pa su figure «sapete» i predstavljene su čeono. Zadnja strana skulpture je vezana za zid – pozađe, te figure nikad nisu slobodne. Verovatno su sve egipatske statue bile bojene, ali je boja na većini tokom vekova nestala. Očuvana je na dvojnoj statui princa Rahotepa i njegove žene, koja pokazuje koliko je boja davala utisak životnosti. Utisak je pojačan kvarcom koji se stavljao na mesto očiju. Reljef i slikarstvo[uredi | uredi izvor] Imaju iste pobude kao i skulptura – motivi vezani za život, ilustruju život umrlog. Sagledava se i put umrlog ka «onom svetu». Reljef je plitak i bliži slikarstvu nego vajarstvu. Postoje dve vrste: niski bareljef (blago ispupčeni oblici) upušten reljef (urezan) Reljef je blizak gravuri, nema svetlosti i senke, (plitak je), često je bojen istim bojama kao u slikarstvu. Muška tela su tamnija od ženskih. Bojenje je kontinuirano i uniformno, bez nijansi. U slikarstvu nema treće dimenzije. Egipatskim umetnicima nije bio cilj da stvore iluziju stvarnosti, već da što jasnije prenesu poruku. Ne postoji jedninstvo prostora i vremena, tako da se isti lik može pojaviti na više mesta. U egipatskoj umetnosti važi zakon frontaliteta, ortogonalno predstavljanje i uglovi se menjaju za 90 ili 180 stepeni. Oblici se vide pod pravim uglom. Ne poznaju perspektivu. Glava je prikazana u profilu, oko je frontalno, noge su u profilu, stopala su razmaknuta i oba viđena sa strane palca. Posrednim putem su dočaravali dubinu prostora. Poznavali su samo upravan način predstavljanja. Postoji princip superponiranja za dubinu prostora - ličnosti nacrtane najniže su najbliže, a svaki viši red je dalji. Koriste izokefalij – glave ličnosti istog ranga su u istoj veličini (hijerarhijsko dimenzionisanje), robovi su najmanji, a vladari najveći. Takav aksijalni metod, koji omogućava najširi pogled na telo, teži da pruži što jasniji i jednostavniji utisak. To je izraz odrećenog odnosa prema posmatraču - obraća mu se direktno i zahteva poštovanje. Reference[uredi | uredi izvor] ^ Vrati se na: a b v g d Janson 1975, str. 33–49 Literatura[uredi | uredi izvor] Aldred, Cyril, Development of Ancient Egyptian Art from 3200–1315 B. C., Tiranti, London, 1952 Aldred, Cyril, Middle Kingdom Art in Ancient Egypt, 2300–1590 B. C., Tiranti, London, 1950 Aldred, Cyril, New Kingdom Art in Ancient Egypt During the Eighteenth Dynasty, 1570–1320 B. C. 2. popr. i proš. izd., Tiranti, London, 1961 Aldred, Cyril, Old Kingdom Art in Ancient Egypt, Tiranti , London, 1949 Badawy, Alexander, A History of Egyptian Architecture, sv, I, Sh. Studio Misr, Giza, 1954; sv. II, University of California Press, 1966 Davies, Nina M., and Gardiner, Alan H., Ancient Egyptian Paintings, University of Chicago Press, 1936 Fakhry, Ahmed, The Pyramids, University of Chicago Press, 1952 Frankfort, Henri, ured., The Mural Painting of El`–Amarnek, Egyptian Exploration Society, London, 1929 Groenewegen-Frankfort, H. A., Arrest and Movement: An Essay on Space and Time in the Representational Art of the Ancient near East, University of Chicago Press, 1951 Hayes, William C., The Scepter of Egypt, u 2. sv., Harvard University Press, 1953-59 –Volumen 1 on Met Museum Lange, Kurt, and Hirmer, Max, Egypt, Phaidon, London, 1956 Michalowski, Kazimierz, Art and Ancient Egypt, Abrams, New York, 1969 Forter, B., And Moss, R., Topographical Bibliography of Ancient Egyptian Hieroglyphic Texts, Reliefs, and Paintings, u 7. sv., Oxford University Press, New York, 1927–52 Smith, William Stevenson, The Art and Architecture of Ancient Egypt, Pelican History of Art, Penguin Books, Baltimore, 1958 Janson, H. W. (1975). Istorija umetnosti – Pregled razvoja likovnih umetnosti od praistorije do danas (Umetnost). Beograd, Jugoslavija: Prosveta. Woldering, Irmgard, The Art of Egypt, Crown, New York 1967 Istorija umetnosti H.W. JANSON, Beograd 1982. Opšta istorija umetnosti ĐINA PIKSEL, Beograd 1974. Kako prepoznati umetnost, Ljubljana 1980. Istorija slikarstva Fernand Hazar, Beograd 1973.

Lepo očuvano 2 : Od Luja XVI do danas Izdavač: Vuk Karadžić Prevod dela: Styles meubles, décors : Du Moyen Âge au Louis XV - Du Louis XVI à nos jours - Daniel Alcouffe… Prevod: Olga Šafarik, Gordana Jovanović ... Godina: 1979 Nameštaj je nastao kao upotrebna forma koja nije imala nikakve umetničke pretenzije. Nameštaj služi za potrebu života i njegov stil je sastavljan na osnovu potreba i načina života i nikada nije rezultat stvaranja neke određene forme. Sve potrebe života se menjaju po ličnim pretenzijama koje mogu biti jednostavne i funkcionalne a isto tako i reprezentativne. Forma nameštaje se menja promenama svetla i senke, rezanom ili bojenom dekoracijom, naglašavanjem preloma, pravilnim rastavljanjem delova, proporcionisanjem celina i pravilnim odnosima glatkih, ukrašenih, izlomljenih ili zatvorenih delova. Pod nameštajem se u srpskom jeziku podrazumevaju predmet i koji se nalaze u prostorijama za stanovanje (kući) i služe da bi ukućani bolje živeli i radili. Širi pojam za nameštaj podrazumeva predmete i u drugim radnim prostorijama čovekovog bivstvovanja: kancelarije, razne radne prostorije, lokali, unutrašnjost raznih objekata ili unutrašnjost prevoznih sredstava i drugo... Komadi nameštaja mogu imati različitu svrhu: za spavanje, za sedenje, za rad, za zabavu, za ukras ... Pojam[uredi | uredi izvor] Nameštaj je reč koja potiče od glagola namestiti što znači nešto postaviti na svoje mesto. Podela nameštaja[uredi | uredi izvor] Sve delove nameštaja delimo na; nosioce i kovčege Njihovom kombinacijom je nastao celokupni nameštaj. Razlikovanje pojedinih vrsta nameštaje je znak kulturnog napretka. Nosioci[uredi | uredi izvor] Forma nosioca je sastavljena iz tri ili četiri vertikalna podupirača na kojima počiva okvir ili daska. Ponekad se u istoriji javljaju simboličke forme kojim se podupiračima daju forme životinjskih ili ptičijih nogu da bi se naglasile funkcije stajanja. Kovčezi[uredi | uredi izvor] Kovčezi su u svojoj jednostavnoj formi kubičnih oblika koji su sabijeni i sačinjeni od dasaka. Životnost je omogućena uramljivanjem koje je trebalo da predupredi neke nedostatke drveta i koje se koristi za naglašavanje linija i ukrašavanje. Površine su prvo bile neutralne a kasnije su se rastavljale. Od mlađeg kamenog doba se susrećemo sa kovčezima sa krovovima koji imaju sličnost sa kućama. Ovaj način je bio podnmetovan za prenošenje arhitektonskih ideja u gradnju nameštaja. Istorija nameštaja[uredi | uredi izvor] U istoriji umetnosti nameštaja mogu se razlikovati pojedine epohe počev od orijentalnih kultura egipatske umetnosti,[1][2] dobu klasične antike, grčke i rimske umetnosti. Antički nameštaj je očuvan samo u fragmentima ali se dosta o njemu zna zahvaljujući arheologiji. Srednji vek počinje dobom predkarolinške umetnosti i preko romanske primitivnosti dolazi do razdoblja gotike. U doba renesanse se u prednji plan uvodi umetnička misao. Barok je promena doba renesanse koji je obeležio Mikelanđelo otklonivši se od jednostavnosti i karakteriše se bogatstvom najrazličitijih formi i ukrasa u nameštaju koje su uticale na posmatrača svojim velikim rasponima linija. Posle baroka počinje nova epoha koja je trajala sve do početka 19. veka i koja se može nazvati dvorskim razdobljem. Pozni stil Luja XIV kralja sunca je sastavljen iz delova Francuske i Nemačke. Rokoko je minijaturizacija i zaključak baroka. Uticaj engleskih strujanja u polju nameštaja u 18. veku je bio prisutan- zatim dolazi do vraćanja ka antičkim uzorima preko stila Luja XVI. Klasicizam je završetak dugog razdoblja koji je nastao u polovini 18. veka i prelazu od stila Luja XVI ka majestoznom i luksuznom nameštaju empira sve do nameštaja bidermajera se ogleda promena ukusa evropskog u umetničkom stvaranju. U 19. veku se javljaju težnje za internacionalizacijom i nameštaj postaje sveobuhvatni proces civilizacije. Proizvođači nameštaja i arhitekti postaju svesni da savremeni nameštaj mora da odgovara potrebama savremenog čoveka. Nameštaj starog veka[uredi | uredi izvor] Stari vek je znao već sve vrsta nameštaja. Samo se u doba renesanse povećao broj pojedinih vrsta i povećanje tipa nameštaja. Navike u Orijentu podmenjivali su upotrebu malog nameštaja jer se uobičavalo sedenje na ćilimovima (izuzimajući Kinu). Kod Vavilonjana i Asiraca koji su jedna od najstarijih civilizacija oseća se uticaj egipatskog nameštaja o kome imamo dosta informacija. Egipatski nameštaj je ukrašen rezbarijom i ornamentima iz sveta životinjskog i biljnog a javlja se i tapaciranje nameštaja. Umetnost starog veka poznavalo je radove kao oblaganje zlatom, slonovačom, poznavanje plemenitog drveta kao i šperploču. U grčkom domaćinstvu je bilo malo nameštaja i nameštaj je bio od drva ukrašavan staklom, slonovačom i poznavali su i zakrivljavanje drveta pomoću vrele vode, poznavali su tiplovanje, eksere i mnoge postupke koji se i danas primenjuju a produkti su bili uglačani nekom vrstom politure. Razlike između Egipatskog i grčkog nameštaja su razlike u shvatanju života i smrti jer je egipatska umetnost bila za život posle smrti iako nameštaj i odevanje podleže istim zakonima. Grčke skulpture i rezbarije imaju estetski značaj. Grčki krevet je bio lak i pokretan. Rimljani su primili nameštaj od Grka. Rimski stolovi su brojni po formi. U umetnosti starog veka su otkriveni svi načini obrađivanja drveta kao i spajanje i oblaganje, politiranje tapaciranje, kao i činjenica da su svi pronalasci tokom razvoja morali biti ponovo objavljivani kao i da je razvoj nameštaja spojen i zavisan od društvenih i privrednih odnosa. Srednji vek[uredi | uredi izvor] Posle raspada rimske imperije i prodora Germana se usidrila rimska kultura u istočnoj rimskoj imperiji, kasnije vizantijskoj u kojoj su se ostaci antičke umetnosti očuvali vekovima. Na istim osnovama se izgrađivala umetnost nameštaja. Obljubljena dekoracija je bila ulaganje slonovače a od razvoja svile upotrebljavao se i tekstil. Nameštaj je bio izmenjan antički nameštaj kod kojih su antički elementi varvarizovani, ali je razvijena kultura uvek pobeđivala nad kulturom mladih naroda. U dekoraciji se upotrebljavaju plitki reljefi. Upotrebljavaju se ponovo oživljeni oblici stolica na rasklapanje. Pozna gotika[uredi | uredi izvor] 15. vek se karakteriše i cvetanjem kulture i počinje građanska kultura i stvara se spoj narodne i antičke umetnosti a pronalazak vodene pile je omogućio razvoj novih oblika nameštaja. Od 14. veka je drvo spajano sa nazubljivanjem i otpale su gvozdeni spojevi i pruge. Na čelu cehova stajali su stari majstori koji se bdeli nad redom u cehu. Cehovi su izdavali svedočanstva i primali nove učenike a niko nije osim njih mogao da radi zanate. Renesansa i barok[uredi | uredi izvor] U 15. veku se javlja oživljavanje antike u Italiji koje je krajem veka jako unapredilo zanatstvo i izradu nameštaja. U 16. veku se ovo proširuje i na ostale zemlje u Evropi i raširuje se ovaj stil koji se oslobodio svih strogih formi svoga nastanka. Ponovo se upotrebljava tehnika intarzije i inkrustacije koje su poznavane još u egipatskoj umetnosti i koja je gajena u Orijentu i dolazila je preko Španije i Venecije i upotrebljavana je za ukrašavanje škrinja, stolica i klupa. Neki nameštaj je ipak pogodniji za eksponat u muzejima nego za upotrebu. Iako je renesansa bila sveobuhvatni proces ipak je njen centar bila Italija. Rokoko[uredi | uredi izvor] U baroku je bio u Italiji omiljen nameštaj sa pozlatama. U rokokou su se odlonjavali od lepota i raskošnosti i davali su prednost lakiranim nameštajima sa cvećem i uokvirivanjima u boji. U rokokou se trudilo da se dokaže da nameštaj stvara organsku celinu i u njemu je u 18. veku došlo posle stroge gradnje u srednjem veku do vrhunskog napretka. Posle se počinje javljati novi klasični stil i na obzoru je novo englesko narodno stvaranje koje dolazi nemačkom nameštaju u pomoć i novi podneti za rađajuću se evropsku demokratiju. Nameštaj u jugoistočnoj Evropi[uredi | uredi izvor] Na jugoistočnoj Evropi- Mađarska, Rumunija, Bugarska, Albanija, Grčka, Turska i Jugoslavija u ranom srednjem veku je bilo mnogo suprotnosti i izražavale su se težnje za osamostaljivanjem na ruševinama Rimskog carstva i kasnije osamostaljivanje od Vizantijskih uticaja i to je sezalo do 9. veka u sudbinu Mađarske i Srbije i drugih zemalja ovoga dela Evrope. Stanovanje i stambena kultura je bila u svim imenovanim zemljama potisnuta od strane Turske imperije jako napadno. Glavno središte viših stremljenja bili su kraljevski dvorovi, gradovi, manastiri i plemstvo. Izrada je bila vođena južnonemačkim i italijanskim zanatlijama i njihovi se uticaji postepeno šire i na seosku sredinu i njihove sobe. U Mađarskoj koje je osim Hrvatske donekle bilo iznimkom javljaju se kasnije povraci ka evropskom kulturnom razvoju. Sve ostale zemlje su podlegli uticajima orijentalizma i središte su svoga interesa u stambenoj sredini preneli na tekstilne izrađevine. Primerci nameštaja su se minijaturizovali u stambene dopune. Samo posle potpunog isterivanja Turaka iz Evrope 1912. godine vratilo se u sve zemlje opet evropski načini stanovanja. Kod nas u Srbiji u enterijeru narodne arhitekture figuriše nizak i jednostavan nameštaj sa sofrom i tronošcima, klupe i škrinje. Za gosta i domaćina se izrađuje stolovača specijalna stolica koja je lepo ukrašena rezbarijom. U nameštaj spadaju[uredi | uredi izvor] Izložba nameštaja vitrina, kauč, dvosed, trosed, ugaona garnitura kolevka, komoda, krevet, krevetac, kredenac, ormar, otoman, plakar, polica, regal, sofa, sto, stolica, hoklica, fotelja, francuski ležaj, čiviluk šifonjer sekreter

dim. 15 x 23 cm nije potpisana b/w photography, it`s not signed, scene from train Born in Kruševac in 1973, Serbia, (lives in Belgrade) Graduated in 2002 on the Academy of Arts “Braća Karić”, photography department, Belgrade, Serbia. Founder and editor of the Cenetr for photography, (along with Mihailo Vasiljević), an independent non-profit organization established in Belgrade in 2011 for research, study and promotion of photography. Initiator and editor of Foto Forum, a series of interviews with photographers and artists on which present and promote local contemporary photographic production (Students’ City Cultural Center, 2010-2011) From 2013 lecturer of photography school in Center of Fine Arts & Education Šumatovačka in Belgrade, Serbia He received Dimitrije Bašičević Mangelos award (2008) for the best young visual artist in Serbia Selection from the one-man exhibition 2012 Reconstruction, Street Gallery, Belgrade, Serbia ФОТО, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia The Documents, Cultural centre RIBNICA, Kraljevo, Serbia The Documents, Gallery of Centre for Culture in Sopot, Sopot, Serbia Underground shelters, Remont gallery (Interrogation, photographers of new generation in Serbia from 2000), Belgrade, Serbia Photo wall-paper, University Library “Svetozar Marković” in Belgrade, (Disruption, with Stefana Savić), Belgrade, Serbia 2009 The Documents, Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia Night spaces, Gallery Remont, Belgrade; Art gallery Kruševac, Serbia 2007 TV or TV, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia 2004 Underground shelters, PIROSCHKA rev, MQ-21, Wien, Austria TV or TV, Gallery of the Youth Centre, Belgrade, Serbia 2003 Images, Gallery Remont, (PUNKT, with Mirijana Stojadinović and Andrija Pavlović), Belgrade, Serbia 2002 Registry, April gatherings, Gallery of the Students Culture Centre, Belgrade, Serbia 2001 Vitak 1999, Gallery of the Students Culture Centre, (with Petar Mirosavljević and Vukašin Nedeljković), Belgrade, Serbia Selection from the group exhibitions: 2013 4th Thessaloniki Biennale of Contemporary: Old Intersections – Make it New (central exhibition: Everywhere but Now), Periptero 6, Thessaloniki, Greece Amuse Me, City Gallery of Ljubljana, Slovenia Voies Off Vestival, Le voyage impossible, Arles, France 2012 Aftermath. Changing cultural landscape, Tendencies of engaged post-Yugoslavian contemporary photography, ParCo 2, Pordenone, Italy; National Museum of Slovenia, Ljubljana, Slovenia; 2013 – Klovićevi dvori, Zagreb, Croatia Photodocuments 02, Salon of Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia What happened to Museum of Contemporary Art?, Museum of Contemporary Art Belgrade, Serbia 2011 DONUMENTA 2011 / Views: Visions – sketches of Serbian art after 2000, Kunstforum Ostdeutsche Galerie, Regensburg, Germany No Network-Time machine, D-O ARK Underground, site specific intervention, permanent installation, Konjic, BiH 2010 Photo documents, Site specific intervention, Museum of Railway Požega, permanent installation, Požega, Serbia Photonic Moments, The Month of Photography, The New Serbian Photography, Gallery Simulaker, Novo Mesto, Slovenia 25th Nadežda Petrović Memorial “I am what I am”, Art Gallery Nadežda Petrović/Čačanska Gimnazija, Čačak, Serbia 2009 Remont u Puli, Stara Tiskara in Pula, Pula, Croatia Snooze, Scaramuche@Fruit & Flower Deli gallery, New York, USA Land of Promises, Gallery ArtPoint, Wien, Austria; 2008, Cultural centre of Serbia, Paris, France; 2007, Gallery Apollonia, Strasbourg, France 2008 Photonic Moments; Cankarjev dom, Ljubljana, Slovenia It’s raining outside, but I don’t believe that it is; Banja Luka, Repabik of Srpska Still in time, Kunstraum BLAST, Cologne, Germany For a happier tomorrow; Gallery Tom Christoffersen, Copenhagen, Denmark Micro narratives; Musée d’art moderne, Saint Etienne, France 2007 Micro narratives; 48. October salon, Belgrade, Serbia 2006 Recognition; Art Gallery Nadežda Petrović, Čačak, Serbia; 2005 Actual Serbian photography; FOTOHOF Gallery, Salzburg, Austria 2004 VI biennale of the young artists; Vršac, Serbia Strange point of tension; Biljarda, Cetinje, Monte Negro Nus phenomenon; Gallery Nova, Zagreb, Croatia 2002 The annual exhibition of the centre for contemporary arts; Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2001 The Month of Photography; The Gallery of the Academy of Arts, Belgrade, Serbia Published Works: Critical Dictionary, 2011; 154-157; edited by David Evans; Black Dog Publication, London, UK; ISBN 978 1 907317 49 1 Artist and Residence program: 2004 KulturKontakt scholarship, Vienna, Austria 2011 Künstlerhaus, Schwandorf, Germany Artist talk performances: 2013 Seven Diferent Initiatives to Overcome…(along with UnaPopović), Künstlerhaus Bremen, Germany 2012 Artist as Audience, Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2011 Documentarism – Appropriation – Revaluation, Galerie Für Zeit Genössische Kunst, Laipzig, Germany Curatorial projects: 2012 In a full light – photographs from the collection of the Center for Photography (along with Mihailo Vasiljević) - as part of the exhibition Photodocuments 02, Remont Gallery, Belgrade

dim. 20 x 30 cm potpisan signed gipsy gypsy birds crake crow Born in Kruševac in 1973, Serbia, (lives in Belgrade) Graduated in 2002 on the Academy of Arts “Braća Karić”, photography department, Belgrade, Serbia. Founder and editor of the Cenetr for photography, (along with Mihailo Vasiljević), an independent non-profit organization established in Belgrade in 2011 for research, study and promotion of photography. Initiator and editor of Foto Forum, a series of interviews with photographers and artists on which present and promote local contemporary photographic production (Students’ City Cultural Center, 2010-2011) From 2013 lecturer of photography school in Center of Fine Arts & Education Šumatovačka in Belgrade, Serbia He received Dimitrije Bašičević Mangelos award (2008) for the best young visual artist in Serbia Selection from the one-man exhibition 2012 Reconstruction, Street Gallery, Belgrade, Serbia ФОТО, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia The Documents, Cultural centre RIBNICA, Kraljevo, Serbia The Documents, Gallery of Centre for Culture in Sopot, Sopot, Serbia Underground shelters, Remont gallery (Interrogation, photographers of new generation in Serbia from 2000), Belgrade, Serbia Photo wall-paper, University Library “Svetozar Marković” in Belgrade, (Disruption, with Stefana Savić), Belgrade, Serbia 2009 The Documents, Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia Night spaces, Gallery Remont, Belgrade; Art gallery Kruševac, Serbia 2007 TV or TV, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia 2004 Underground shelters, PIROSCHKA rev, MQ-21, Wien, Austria TV or TV, Gallery of the Youth Centre, Belgrade, Serbia 2003 Images, Gallery Remont, (PUNKT, with Mirijana Stojadinović and Andrija Pavlović), Belgrade, Serbia 2002 Registry, April gatherings, Gallery of the Students Culture Centre, Belgrade, Serbia 2001 Vitak 1999, Gallery of the Students Culture Centre, (with Petar Mirosavljević and Vukašin Nedeljković), Belgrade, Serbia Selection from the group exhibitions: 2013 4th Thessaloniki Biennale of Contemporary: Old Intersections – Make it New (central exhibition: Everywhere but Now), Periptero 6, Thessaloniki, Greece Amuse Me, City Gallery of Ljubljana, Slovenia Voies Off Vestival, Le voyage impossible, Arles, France 2012 Aftermath. Changing cultural landscape, Tendencies of engaged post-Yugoslavian contemporary photography, ParCo 2, Pordenone, Italy; National Museum of Slovenia, Ljubljana, Slovenia; 2013 – Klovićevi dvori, Zagreb, Croatia Photodocuments 02, Salon of Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia What happened to Museum of Contemporary Art?, Museum of Contemporary Art Belgrade, Serbia 2011 DONUMENTA 2011 / Views: Visions – sketches of Serbian art after 2000, Kunstforum Ostdeutsche Galerie, Regensburg, Germany No Network-Time machine, D-O ARK Underground, site specific intervention, permanent installation, Konjic, BiH 2010 Photo documents, Site specific intervention, Museum of Railway Požega, permanent installation, Požega, Serbia Photonic Moments, The Month of Photography, The New Serbian Photography, Gallery Simulaker, Novo Mesto, Slovenia 25th Nadežda Petrović Memorial “I am what I am”, Art Gallery Nadežda Petrović/Čačanska Gimnazija, Čačak, Serbia 2009 Remont u Puli, Stara Tiskara in Pula, Pula, Croatia Snooze, Scaramuche@Fruit & Flower Deli gallery, New York, USA Land of Promises, Gallery ArtPoint, Wien, Austria; 2008, Cultural centre of Serbia, Paris, France; 2007, Gallery Apollonia, Strasbourg, France 2008 Photonic Moments; Cankarjev dom, Ljubljana, Slovenia It’s raining outside, but I don’t believe that it is; Banja Luka, Repabik of Srpska Still in time, Kunstraum BLAST, Cologne, Germany For a happier tomorrow; Gallery Tom Christoffersen, Copenhagen, Denmark Micro narratives; Musée d’art moderne, Saint Etienne, France 2007 Micro narratives; 48. October salon, Belgrade, Serbia 2006 Recognition; Art Gallery Nadežda Petrović, Čačak, Serbia; 2005 Actual Serbian photography; FOTOHOF Gallery, Salzburg, Austria 2004 VI biennale of the young artists; Vršac, Serbia Strange point of tension; Biljarda, Cetinje, Monte Negro Nus phenomenon; Gallery Nova, Zagreb, Croatia 2002 The annual exhibition of the centre for contemporary arts; Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2001 The Month of Photography; The Gallery of the Academy of Arts, Belgrade, Serbia Published Works: Critical Dictionary, 2011; 154-157; edited by David Evans; Black Dog Publication, London, UK; ISBN 978 1 907317 49 1 Artist and Residence program: 2004 KulturKontakt scholarship, Vienna, Austria 2011 Künstlerhaus, Schwandorf, Germany Artist talk performances: 2013 Seven Diferent Initiatives to Overcome…(along with UnaPopović), Künstlerhaus Bremen, Germany 2012 Artist as Audience, Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2011 Documentarism – Appropriation – Revaluation, Galerie Für Zeit Genössische Kunst, Laipzig, Germany Curatorial projects: 2012 In a full light – photographs from the collection of the Center for Photography (along with Mihailo Vasiljević) - as part of the exhibition Photodocuments 02, Remont Gallery, Belgrade

dim. 20 x 30 cm potpisana signed b/w photography, fiber-based paper surreal man with bad mud on Born in Kruševac in 1973, Serbia, (lives in Belgrade) Graduated in 2002 on the Academy of Arts “Braća Karić”, photography department, Belgrade, Serbia. Founder and editor of the Cenetr for photography, (along with Mihailo Vasiljević), an independent non-profit organization established in Belgrade in 2011 for research, study and promotion of photography. Initiator and editor of Foto Forum, a series of interviews with photographers and artists on which present and promote local contemporary photographic production (Students’ City Cultural Center, 2010-2011) From 2013 lecturer of photography school in Center of Fine Arts & Education Šumatovačka in Belgrade, Serbia He received Dimitrije Bašičević Mangelos award (2008) for the best young visual artist in Serbia Selection from the one-man exhibition 2012 Reconstruction, Street Gallery, Belgrade, Serbia ФОТО, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia The Documents, Cultural centre RIBNICA, Kraljevo, Serbia The Documents, Gallery of Centre for Culture in Sopot, Sopot, Serbia Underground shelters, Remont gallery (Interrogation, photographers of new generation in Serbia from 2000), Belgrade, Serbia Photo wall-paper, University Library “Svetozar Marković” in Belgrade, (Disruption, with Stefana Savić), Belgrade, Serbia 2009 The Documents, Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia Night spaces, Gallery Remont, Belgrade; Art gallery Kruševac, Serbia 2007 TV or TV, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia 2004 Underground shelters, PIROSCHKA rev, MQ-21, Wien, Austria TV or TV, Gallery of the Youth Centre, Belgrade, Serbia 2003 Images, Gallery Remont, (PUNKT, with Mirijana Stojadinović and Andrija Pavlović), Belgrade, Serbia 2002 Registry, April gatherings, Gallery of the Students Culture Centre, Belgrade, Serbia 2001 Vitak 1999, Gallery of the Students Culture Centre, (with Petar Mirosavljević and Vukašin Nedeljković), Belgrade, Serbia Selection from the group exhibitions: 2013 4th Thessaloniki Biennale of Contemporary: Old Intersections – Make it New (central exhibition: Everywhere but Now), Periptero 6, Thessaloniki, Greece Amuse Me, City Gallery of Ljubljana, Slovenia Voies Off Vestival, Le voyage impossible, Arles, France 2012 Aftermath. Changing cultural landscape, Tendencies of engaged post-Yugoslavian contemporary photography, ParCo 2, Pordenone, Italy; National Museum of Slovenia, Ljubljana, Slovenia; 2013 – Klovićevi dvori, Zagreb, Croatia Photodocuments 02, Salon of Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia What happened to Museum of Contemporary Art?, Museum of Contemporary Art Belgrade, Serbia 2011 DONUMENTA 2011 / Views: Visions – sketches of Serbian art after 2000, Kunstforum Ostdeutsche Galerie, Regensburg, Germany No Network-Time machine, D-O ARK Underground, site specific intervention, permanent installation, Konjic, BiH 2010 Photo documents, Site specific intervention, Museum of Railway Požega, permanent installation, Požega, Serbia Photonic Moments, The Month of Photography, The New Serbian Photography, Gallery Simulaker, Novo Mesto, Slovenia 25th Nadežda Petrović Memorial “I am what I am”, Art Gallery Nadežda Petrović/Čačanska Gimnazija, Čačak, Serbia 2009 Remont u Puli, Stara Tiskara in Pula, Pula, Croatia Snooze, Scaramuche@Fruit & Flower Deli gallery, New York, USA Land of Promises, Gallery ArtPoint, Wien, Austria; 2008, Cultural centre of Serbia, Paris, France; 2007, Gallery Apollonia, Strasbourg, France 2008 Photonic Moments; Cankarjev dom, Ljubljana, Slovenia It’s raining outside, but I don’t believe that it is; Banja Luka, Repabik of Srpska Still in time, Kunstraum BLAST, Cologne, Germany For a happier tomorrow; Gallery Tom Christoffersen, Copenhagen, Denmark Micro narratives; Musée d’art moderne, Saint Etienne, France 2007 Micro narratives; 48. October salon, Belgrade, Serbia 2006 Recognition; Art Gallery Nadežda Petrović, Čačak, Serbia; 2005 Actual Serbian photography; FOTOHOF Gallery, Salzburg, Austria 2004 VI biennale of the young artists; Vršac, Serbia Strange point of tension; Biljarda, Cetinje, Monte Negro Nus phenomenon; Gallery Nova, Zagreb, Croatia 2002 The annual exhibition of the centre for contemporary arts; Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2001 The Month of Photography; The Gallery of the Academy of Arts, Belgrade, Serbia Published Works: Critical Dictionary, 2011; 154-157; edited by David Evans; Black Dog Publication, London, UK; ISBN 978 1 907317 49 1 Artist and Residence program: 2004 KulturKontakt scholarship, Vienna, Austria 2011 Künstlerhaus, Schwandorf, Germany Artist talk performances: 2013 Seven Diferent Initiatives to Overcome…(along with UnaPopović), Künstlerhaus Bremen, Germany 2012 Artist as Audience, Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2011 Documentarism – Appropriation – Revaluation, Galerie Für Zeit Genössische Kunst, Laipzig, Germany Curatorial projects: 2012 In a full light – photographs from the collection of the Center for Photography (along with Mihailo Vasiljević) - as part of the exhibition Photodocuments 02, Remont Gallery, Belgrade

dim 20 x 30 cm potpisana it is signed ... gipsy gypsy photo photography Born in Kruševac in 1973, Serbia, (lives in Belgrade) Graduated in 2002 on the Academy of Arts “Braća Karić”, photography department, Belgrade, Serbia. Founder and editor of the Cenetr for photography, (along with Mihailo Vasiljević), an independent non-profit organization established in Belgrade in 2011 for research, study and promotion of photography. Initiator and editor of Foto Forum, a series of interviews with photographers and artists on which present and promote local contemporary photographic production (Students’ City Cultural Center, 2010-2011) From 2013 lecturer of photography school in Center of Fine Arts & Education Šumatovačka in Belgrade, Serbia He received Dimitrije Bašičević Mangelos award (2008) for the best young visual artist in Serbia Selection from the one-man exhibition 2012 Reconstruction, Street Gallery, Belgrade, Serbia ФОТО, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia The Documents, Cultural centre RIBNICA, Kraljevo, Serbia The Documents, Gallery of Centre for Culture in Sopot, Sopot, Serbia Underground shelters, Remont gallery (Interrogation, photographers of new generation in Serbia from 2000), Belgrade, Serbia Photo wall-paper, University Library “Svetozar Marković” in Belgrade, (Disruption, with Stefana Savić), Belgrade, Serbia 2009 The Documents, Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia Night spaces, Gallery Remont, Belgrade; Art gallery Kruševac, Serbia 2007 TV or TV, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia 2004 Underground shelters, PIROSCHKA rev, MQ-21, Wien, Austria TV or TV, Gallery of the Youth Centre, Belgrade, Serbia 2003 Images, Gallery Remont, (PUNKT, with Mirijana Stojadinović and Andrija Pavlović), Belgrade, Serbia 2002 Registry, April gatherings, Gallery of the Students Culture Centre, Belgrade, Serbia 2001 Vitak 1999, Gallery of the Students Culture Centre, (with Petar Mirosavljević and Vukašin Nedeljković), Belgrade, Serbia Selection from the group exhibitions: 2013 4th Thessaloniki Biennale of Contemporary: Old Intersections – Make it New (central exhibition: Everywhere but Now), Periptero 6, Thessaloniki, Greece Amuse Me, City Gallery of Ljubljana, Slovenia Voies Off Vestival, Le voyage impossible, Arles, France 2012 Aftermath. Changing cultural landscape, Tendencies of engaged post-Yugoslavian contemporary photography, ParCo 2, Pordenone, Italy; National Museum of Slovenia, Ljubljana, Slovenia; 2013 – Klovićevi dvori, Zagreb, Croatia Photodocuments 02, Salon of Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia What happened to Museum of Contemporary Art?, Museum of Contemporary Art Belgrade, Serbia 2011 DONUMENTA 2011 / Views: Visions – sketches of Serbian art after 2000, Kunstforum Ostdeutsche Galerie, Regensburg, Germany No Network-Time machine, D-O ARK Underground, site specific intervention, permanent installation, Konjic, BiH 2010 Photo documents, Site specific intervention, Museum of Railway Požega, permanent installation, Požega, Serbia Photonic Moments, The Month of Photography, The New Serbian Photography, Gallery Simulaker, Novo Mesto, Slovenia 25th Nadežda Petrović Memorial “I am what I am”, Art Gallery Nadežda Petrović/Čačanska Gimnazija, Čačak, Serbia 2009 Remont u Puli, Stara Tiskara in Pula, Pula, Croatia Snooze, Scaramuche@Fruit & Flower Deli gallery, New York, USA Land of Promises, Gallery ArtPoint, Wien, Austria; 2008, Cultural centre of Serbia, Paris, France; 2007, Gallery Apollonia, Strasbourg, France 2008 Photonic Moments; Cankarjev dom, Ljubljana, Slovenia It’s raining outside, but I don’t believe that it is; Banja Luka, Repabik of Srpska Still in time, Kunstraum BLAST, Cologne, Germany For a happier tomorrow; Gallery Tom Christoffersen, Copenhagen, Denmark Micro narratives; Musée d’art moderne, Saint Etienne, France 2007 Micro narratives; 48. October salon, Belgrade, Serbia 2006 Recognition; Art Gallery Nadežda Petrović, Čačak, Serbia; 2005 Actual Serbian photography; FOTOHOF Gallery, Salzburg, Austria 2004 VI biennale of the young artists; Vršac, Serbia Strange point of tension; Biljarda, Cetinje, Monte Negro Nus phenomenon; Gallery Nova, Zagreb, Croatia 2002 The annual exhibition of the centre for contemporary arts; Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2001 The Month of Photography; The Gallery of the Academy of Arts, Belgrade, Serbia Published Works: Critical Dictionary, 2011; 154-157; edited by David Evans; Black Dog Publication, London, UK; ISBN 978 1 907317 49 1 Artist and Residence program: 2004 KulturKontakt scholarship, Vienna, Austria 2011 Künstlerhaus, Schwandorf, Germany Artist talk performances: 2013 Seven Diferent Initiatives to Overcome…(along with UnaPopović), Künstlerhaus Bremen, Germany 2012 Artist as Audience, Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2011 Documentarism – Appropriation – Revaluation, Galerie Für Zeit Genössische Kunst, Laipzig, Germany Curatorial projects: 2012 In a full light – photographs from the collection of the Center for Photography (along with Mihailo Vasiljević) - as part of the exhibition Photodocuments 02, Remont Gallery, Belgrade

dim. 14 x 21,5 cm nije potpisana photography gipsy gypsy living zone Born in Kruševac in 1973, Serbia, (lives in Belgrade) Graduated in 2002 on the Academy of Arts “Braća Karić”, photography department, Belgrade, Serbia. Founder and editor of the Cenetr for photography, (along with Mihailo Vasiljević), an independent non-profit organization established in Belgrade in 2011 for research, study and promotion of photography. Initiator and editor of Foto Forum, a series of interviews with photographers and artists on which present and promote local contemporary photographic production (Students’ City Cultural Center, 2010-2011) From 2013 lecturer of photography school in Center of Fine Arts & Education Šumatovačka in Belgrade, Serbia He received Dimitrije Bašičević Mangelos award (2008) for the best young visual artist in Serbia Selection from the one-man exhibition 2012 Reconstruction, Street Gallery, Belgrade, Serbia ФОТО, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia The Documents, Cultural centre RIBNICA, Kraljevo, Serbia The Documents, Gallery of Centre for Culture in Sopot, Sopot, Serbia Underground shelters, Remont gallery (Interrogation, photographers of new generation in Serbia from 2000), Belgrade, Serbia Photo wall-paper, University Library “Svetozar Marković” in Belgrade, (Disruption, with Stefana Savić), Belgrade, Serbia 2009 The Documents, Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia Night spaces, Gallery Remont, Belgrade; Art gallery Kruševac, Serbia 2007 TV or TV, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia 2004 Underground shelters, PIROSCHKA rev, MQ-21, Wien, Austria TV or TV, Gallery of the Youth Centre, Belgrade, Serbia 2003 Images, Gallery Remont, (PUNKT, with Mirijana Stojadinović and Andrija Pavlović), Belgrade, Serbia 2002 Registry, April gatherings, Gallery of the Students Culture Centre, Belgrade, Serbia 2001 Vitak 1999, Gallery of the Students Culture Centre, (with Petar Mirosavljević and Vukašin Nedeljković), Belgrade, Serbia Selection from the group exhibitions: 2013 4th Thessaloniki Biennale of Contemporary: Old Intersections – Make it New (central exhibition: Everywhere but Now), Periptero 6, Thessaloniki, Greece Amuse Me, City Gallery of Ljubljana, Slovenia Voies Off Vestival, Le voyage impossible, Arles, France 2012 Aftermath. Changing cultural landscape, Tendencies of engaged post-Yugoslavian contemporary photography, ParCo 2, Pordenone, Italy; National Museum of Slovenia, Ljubljana, Slovenia; 2013 – Klovićevi dvori, Zagreb, Croatia Photodocuments 02, Salon of Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia What happened to Museum of Contemporary Art?, Museum of Contemporary Art Belgrade, Serbia 2011 DONUMENTA 2011 / Views: Visions – sketches of Serbian art after 2000, Kunstforum Ostdeutsche Galerie, Regensburg, Germany No Network-Time machine, D-O ARK Underground, site specific intervention, permanent installation, Konjic, BiH 2010 Photo documents, Site specific intervention, Museum of Railway Požega, permanent installation, Požega, Serbia Photonic Moments, The Month of Photography, The New Serbian Photography, Gallery Simulaker, Novo Mesto, Slovenia 25th Nadežda Petrović Memorial “I am what I am”, Art Gallery Nadežda Petrović/Čačanska Gimnazija, Čačak, Serbia 2009 Remont u Puli, Stara Tiskara in Pula, Pula, Croatia Snooze, Scaramuche@Fruit & Flower Deli gallery, New York, USA Land of Promises, Gallery ArtPoint, Wien, Austria; 2008, Cultural centre of Serbia, Paris, France; 2007, Gallery Apollonia, Strasbourg, France 2008 Photonic Moments; Cankarjev dom, Ljubljana, Slovenia It’s raining outside, but I don’t believe that it is; Banja Luka, Repabik of Srpska Still in time, Kunstraum BLAST, Cologne, Germany For a happier tomorrow; Gallery Tom Christoffersen, Copenhagen, Denmark Micro narratives; Musée d’art moderne, Saint Etienne, France 2007 Micro narratives; 48. October salon, Belgrade, Serbia 2006 Recognition; Art Gallery Nadežda Petrović, Čačak, Serbia; 2005 Actual Serbian photography; FOTOHOF Gallery, Salzburg, Austria 2004 VI biennale of the young artists; Vršac, Serbia Strange point of tension; Biljarda, Cetinje, Monte Negro Nus phenomenon; Gallery Nova, Zagreb, Croatia 2002 The annual exhibition of the centre for contemporary arts; Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2001 The Month of Photography; The Gallery of the Academy of Arts, Belgrade, Serbia Published Works: Critical Dictionary, 2011; 154-157; edited by David Evans; Black Dog Publication, London, UK; ISBN 978 1 907317 49 1 Artist and Residence program: 2004 KulturKontakt scholarship, Vienna, Austria 2011 Künstlerhaus, Schwandorf, Germany Artist talk performances: 2013 Seven Diferent Initiatives to Overcome…(along with UnaPopović), Künstlerhaus Bremen, Germany 2012 Artist as Audience, Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2011 Documentarism – Appropriation – Revaluation, Galerie Für Zeit Genössische Kunst, Laipzig, Germany Curatorial projects: 2012 In a full light – photographs from the collection of the Center for Photography (along with Mihailo Vasiljević) - as part of the exhibition Photodocuments 02, Remont Gallery, Belgrade

dim. 41 x 21,5 cm nije potpisana photo photography gipsy gypsy Born in Kruševac in 1973, Serbia, (lives in Belgrade) Graduated in 2002 on the Academy of Arts “Braća Karić”, photography department, Belgrade, Serbia. Founder and editor of the Cenetr for photography, (along with Mihailo Vasiljević), an independent non-profit organization established in Belgrade in 2011 for research, study and promotion of photography. Initiator and editor of Foto Forum, a series of interviews with photographers and artists on which present and promote local contemporary photographic production (Students’ City Cultural Center, 2010-2011) From 2013 lecturer of photography school in Center of Fine Arts & Education Šumatovačka in Belgrade, Serbia He received Dimitrije Bašičević Mangelos award (2008) for the best young visual artist in Serbia Selection from the one-man exhibition 2012 Reconstruction, Street Gallery, Belgrade, Serbia ФОТО, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia The Documents, Cultural centre RIBNICA, Kraljevo, Serbia The Documents, Gallery of Centre for Culture in Sopot, Sopot, Serbia Underground shelters, Remont gallery (Interrogation, photographers of new generation in Serbia from 2000), Belgrade, Serbia Photo wall-paper, University Library “Svetozar Marković” in Belgrade, (Disruption, with Stefana Savić), Belgrade, Serbia 2009 The Documents, Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia Night spaces, Gallery Remont, Belgrade; Art gallery Kruševac, Serbia 2007 TV or TV, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia 2004 Underground shelters, PIROSCHKA rev, MQ-21, Wien, Austria TV or TV, Gallery of the Youth Centre, Belgrade, Serbia 2003 Images, Gallery Remont, (PUNKT, with Mirijana Stojadinović and Andrija Pavlović), Belgrade, Serbia 2002 Registry, April gatherings, Gallery of the Students Culture Centre, Belgrade, Serbia 2001 Vitak 1999, Gallery of the Students Culture Centre, (with Petar Mirosavljević and Vukašin Nedeljković), Belgrade, Serbia Selection from the group exhibitions: 2013 4th Thessaloniki Biennale of Contemporary: Old Intersections – Make it New (central exhibition: Everywhere but Now), Periptero 6, Thessaloniki, Greece Amuse Me, City Gallery of Ljubljana, Slovenia Voies Off Vestival, Le voyage impossible, Arles, France 2012 Aftermath. Changing cultural landscape, Tendencies of engaged post-Yugoslavian contemporary photography, ParCo 2, Pordenone, Italy; National Museum of Slovenia, Ljubljana, Slovenia; 2013 – Klovićevi dvori, Zagreb, Croatia Photodocuments 02, Salon of Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia What happened to Museum of Contemporary Art?, Museum of Contemporary Art Belgrade, Serbia 2011 DONUMENTA 2011 / Views: Visions – sketches of Serbian art after 2000, Kunstforum Ostdeutsche Galerie, Regensburg, Germany No Network-Time machine, D-O ARK Underground, site specific intervention, permanent installation, Konjic, BiH 2010 Photo documents, Site specific intervention, Museum of Railway Požega, permanent installation, Požega, Serbia Photonic Moments, The Month of Photography, The New Serbian Photography, Gallery Simulaker, Novo Mesto, Slovenia 25th Nadežda Petrović Memorial “I am what I am”, Art Gallery Nadežda Petrović/Čačanska Gimnazija, Čačak, Serbia 2009 Remont u Puli, Stara Tiskara in Pula, Pula, Croatia Snooze, Scaramuche@Fruit & Flower Deli gallery, New York, USA Land of Promises, Gallery ArtPoint, Wien, Austria; 2008, Cultural centre of Serbia, Paris, France; 2007, Gallery Apollonia, Strasbourg, France 2008 Photonic Moments; Cankarjev dom, Ljubljana, Slovenia It’s raining outside, but I don’t believe that it is; Banja Luka, Repabik of Srpska Still in time, Kunstraum BLAST, Cologne, Germany For a happier tomorrow; Gallery Tom Christoffersen, Copenhagen, Denmark Micro narratives; Musée d’art moderne, Saint Etienne, France 2007 Micro narratives; 48. October salon, Belgrade, Serbia 2006 Recognition; Art Gallery Nadežda Petrović, Čačak, Serbia; 2005 Actual Serbian photography; FOTOHOF Gallery, Salzburg, Austria 2004 VI biennale of the young artists; Vršac, Serbia Strange point of tension; Biljarda, Cetinje, Monte Negro Nus phenomenon; Gallery Nova, Zagreb, Croatia 2002 The annual exhibition of the centre for contemporary arts; Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2001 The Month of Photography; The Gallery of the Academy of Arts, Belgrade, Serbia Published Works: Critical Dictionary, 2011; 154-157; edited by David Evans; Black Dog Publication, London, UK; ISBN 978 1 907317 49 1 Artist and Residence program: 2004 KulturKontakt scholarship, Vienna, Austria 2011 Künstlerhaus, Schwandorf, Germany Artist talk performances: 2013 Seven Diferent Initiatives to Overcome…(along with UnaPopović), Künstlerhaus Bremen, Germany 2012 Artist as Audience, Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2011 Documentarism – Appropriation – Revaluation, Galerie Für Zeit Genössische Kunst, Laipzig, Germany Curatorial projects: 2012 In a full light – photographs from the collection of the Center for Photography (along with Mihailo Vasiljević) - as part of the exhibition Photodocuments 02, Remont Gallery, Belgrade

DIM. 18 X 24 CM NIJE POTPISANA GIPSY GYPSY Born in Kruševac in 1973, Serbia, (lives in Belgrade) Graduated in 2002 on the Academy of Arts “Braća Karić”, photography department, Belgrade, Serbia. Founder and editor of the Cenetr for photography, (along with Mihailo Vasiljević), an independent non-profit organization established in Belgrade in 2011 for research, study and promotion of photography. Initiator and editor of Foto Forum, a series of interviews with photographers and artists on which present and promote local contemporary photographic production (Students’ City Cultural Center, 2010-2011) From 2013 lecturer of photography school in Center of Fine Arts & Education Šumatovačka in Belgrade, Serbia He received Dimitrije Bašičević Mangelos award (2008) for the best young visual artist in Serbia Selection from the one-man exhibition 2012 Reconstruction, Street Gallery, Belgrade, Serbia ФОТО, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia The Documents, Cultural centre RIBNICA, Kraljevo, Serbia The Documents, Gallery of Centre for Culture in Sopot, Sopot, Serbia Underground shelters, Remont gallery (Interrogation, photographers of new generation in Serbia from 2000), Belgrade, Serbia Photo wall-paper, University Library “Svetozar Marković” in Belgrade, (Disruption, with Stefana Savić), Belgrade, Serbia 2009 The Documents, Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia Night spaces, Gallery Remont, Belgrade; Art gallery Kruševac, Serbia 2007 TV or TV, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia 2004 Underground shelters, PIROSCHKA rev, MQ-21, Wien, Austria TV or TV, Gallery of the Youth Centre, Belgrade, Serbia 2003 Images, Gallery Remont, (PUNKT, with Mirijana Stojadinović and Andrija Pavlović), Belgrade, Serbia 2002 Registry, April gatherings, Gallery of the Students Culture Centre, Belgrade, Serbia 2001 Vitak 1999, Gallery of the Students Culture Centre, (with Petar Mirosavljević and Vukašin Nedeljković), Belgrade, Serbia Selection from the group exhibitions: 2013 4th Thessaloniki Biennale of Contemporary: Old Intersections – Make it New (central exhibition: Everywhere but Now), Periptero 6, Thessaloniki, Greece Amuse Me, City Gallery of Ljubljana, Slovenia Voies Off Vestival, Le voyage impossible, Arles, France 2012 Aftermath. Changing cultural landscape, Tendencies of engaged post-Yugoslavian contemporary photography, ParCo 2, Pordenone, Italy; National Museum of Slovenia, Ljubljana, Slovenia; 2013 – Klovićevi dvori, Zagreb, Croatia Photodocuments 02, Salon of Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia What happened to Museum of Contemporary Art?, Museum of Contemporary Art Belgrade, Serbia 2011 DONUMENTA 2011 / Views: Visions – sketches of Serbian art after 2000, Kunstforum Ostdeutsche Galerie, Regensburg, Germany No Network-Time machine, D-O ARK Underground, site specific intervention, permanent installation, Konjic, BiH 2010 Photo documents, Site specific intervention, Museum of Railway Požega, permanent installation, Požega, Serbia Photonic Moments, The Month of Photography, The New Serbian Photography, Gallery Simulaker, Novo Mesto, Slovenia 25th Nadežda Petrović Memorial “I am what I am”, Art Gallery Nadežda Petrović/Čačanska Gimnazija, Čačak, Serbia 2009 Remont u Puli, Stara Tiskara in Pula, Pula, Croatia Snooze, Scaramuche@Fruit & Flower Deli gallery, New York, USA Land of Promises, Gallery ArtPoint, Wien, Austria; 2008, Cultural centre of Serbia, Paris, France; 2007, Gallery Apollonia, Strasbourg, France 2008 Photonic Moments; Cankarjev dom, Ljubljana, Slovenia It’s raining outside, but I don’t believe that it is; Banja Luka, Repabik of Srpska Still in time, Kunstraum BLAST, Cologne, Germany For a happier tomorrow; Gallery Tom Christoffersen, Copenhagen, Denmark Micro narratives; Musée d’art moderne, Saint Etienne, France 2007 Micro narratives; 48. October salon, Belgrade, Serbia 2006 Recognition; Art Gallery Nadežda Petrović, Čačak, Serbia; 2005 Actual Serbian photography; FOTOHOF Gallery, Salzburg, Austria 2004 VI biennale of the young artists; Vršac, Serbia Strange point of tension; Biljarda, Cetinje, Monte Negro Nus phenomenon; Gallery Nova, Zagreb, Croatia 2002 The annual exhibition of the centre for contemporary arts; Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2001 The Month of Photography; The Gallery of the Academy of Arts, Belgrade, Serbia Published Works: Critical Dictionary, 2011; 154-157; edited by David Evans; Black Dog Publication, London, UK; ISBN 978 1 907317 49 1 Artist and Residence program: 2004 KulturKontakt scholarship, Vienna, Austria 2011 Künstlerhaus, Schwandorf, Germany Artist talk performances: 2013 Seven Diferent Initiatives to Overcome…(along with UnaPopović), Künstlerhaus Bremen, Germany 2012 Artist as Audience, Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2011 Documentarism – Appropriation – Revaluation, Galerie Für Zeit Genössische Kunst, Laipzig, Germany Curatorial projects: 2012 In a full light – photographs from the collection of the Center for Photography (along with Mihailo Vasiljević) - as part of the exhibition Photodocuments 02, Remont Gallery, Belgrade