Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Dimenzije slike su 30x40 Moze se raditi po dimenzijama 30x40 - 70e 40x50 - 120e 35x50 - 210e

Rudolf Bredow 1909-1973 Expressionist aus Uberzeugung - Gunter Meissner, Ludwig Taverier, HIRMER Verlag Munchen Nemački postekspresionistički slikar, ilustrator, scenograf i likovni pedagog - Rudolf Bredow (Berlin, 2.11.1909, Bremen, 17.11.1973). Njegovo životno djelo postalo je poznato tek nakon njegove smrti. Sastoji se od preko 1000 radova (slike u akvarelima, crteži kredom u boji, uljane slike i figurice).`Bredowova najbolja djela klasična su u svojoj jednostavnosti i ravnoteži i jednaka su ili prilično često čak i bolja od Schmidt-Rottluffovih kasnih akvarelnih slika s crnim okvirom,.` Bredow se smatra `jednim od najvećih otkrića njemačkog umjetničkog tržišta 90-ih`. Studirao je u školi za umjetnost i obrt u Berlinu i pohađao časove kod grafičara Hansa Orlowskog, kostimografa i scenografa Harolda Bengena i slikara Maxa Kausa. Nakon završenog obrazovanja postao je slikar i grafičar za film, reklame, modu i kazalište u Berlinu. Prijateljevao je s Bogislavom Barlogom i poznavao Ericha Heckela i Karla Schmidt-Rottluffa. 1940–1942: radio je kao učitelj likovnog odgoja u Berlinu, nakon čega je služio vojni rok u njemačkim oružanim snagama. 1949. postaje nastavnik kostimografije i predaje crtanje i slikanje na tehničkoj školi za tekstilnu industriju i modu. 1952–1954: bio je umjetnički majstor u strukovnoj školi Berlin-Neukoelln, a 1954. direktor tečajeva skica u Krojačkom cehu Berlin. Od 1955. radio je kao profesor umjetnosti u privatnim i državnim školama (Bad Sachsa 1955–1964; Langeoog 1957–1958; Hinterzarten 1959; Oberhausen 1961–1964, 1966–1971; Bad Honnef 1964–1966; Schloss Schwarzenberg 1971–1973; od 1973. u javnom internatu Donje Saske u Esensu/ Istočna Frizija). Bredow je umro tokom operacije oka u Bremenu. Godine 1989. umjetnička zbirka Tumulka (München) preuzela je najveći dio Bredowovih radova. Umjetnikova pisana ostavština čuva se od 1992. godine u arhivu za likovnu umjetnost Germanskog nacionalnog muzeja u Nürnbergu. Bredow je `umjetnik izgubljene generacije`, koji je rođen na prijelazu stoljeća i zbog konfuzije tijekom svjetskih ratova i umjetničke diktature nacionalsocijalista ne može se svrstati u pokret koji pripada apstrakciji ili umjetnosti enformela, koji su prihvaćeni nakon 1945. Kao i drugi umjetnici ove generacije (Eduard Bargheer, Werner Gilles, Werner Heldt, Xaver Fuhr, Hans Puhrmann, Philipp Bauknecht, Hermann Teuber, Alfons Klein, Heinrich Steiner, Wendelin Schied itd.), Bredow je također preuzeo tehnike kubizma, apstrakcije i ekspresionizma, kada je nastavio svoj rad nakon 1945. Iz toga je razvio svoj postekspresionistički stil, čije je temelje postavio 1955. i koji je doveo do umjetnički zrelih djela od 1960/1 do svoje rane smrti 1973. Bredow se nije usredotočio na reprezentaciju određenog motiva. Kao crtač preferirao je skicirana posmatranja prirode i romantičnu figuraciju u prvom planu. Kao umjetnik akvarela favorizovao je zgusnuto vizualno iskustvo krajolika ili mrtve prirode, a u uljanim slikama prikaze idealiziranih ili ponekad apstraktnih žena. Dominantne teme u njegovim crtežima kredom u boji su figurativne, poput prikaza Krista i svetaca. Tvrdi povez, luksuzna oprema, 336 strana na kunstdruku sa brojnim fotografijama i ilustracijama.

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Vesna Radosavljević- oktobar 1945 — jun 2015 CENA JE ZA JEDNU SLIKU Tehnika: Akvarel na kartonu Dimenzija sa ramom: Neuramljeno Šifra:1096,1097 Slika 1. Dimenzija bez rama: 60x46cm Slika 4. Dimenzija bez rama: 51x36cm Vesna Radosavljević (oktobar 1945 — jun 2015) bila je akademska slikarka. Bila je član udruženja ULUPUDS (Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije) od 1969. godine.Odmah nakon završetka Akademije, bila je samostalni umetnik, radila je u svim pozorištima na teritoriji bivše SFRJ. Kreirajući kostime, pokušavala je da istinski pronikne u srž teatra. Pod njenom četkicom se nije radila sama odeća, već pozorišni lik, ostvarena rola, jer se trudila da svojom paletom dočara opštu atmosferu pozorišnog komada. Prvu samostalnu izložbu imala je u Zagrebu 1969. godine, potom na Novembarskom salonu iste godine, 1971. godine u Beogradu i Puli, 1972. godine — Svetozarevo Dani Komedije, a iste godine i izložbu u Etnografskom muzeju Istre — Pažin u periodu od 1. do 15. avgusta 1972. godine. Nakon toga se nastavlja niz velikih izložba po celoj SFRJ. U pauzama između predstava radila je senzualna , zanatski odlična ulja i time proširivala svoj bogati umetnički opus. Svoj izvaredan talenat je nasledila od svoje majke Olge Radosavljević, koja je bila učenica Jovana Bjeljića.

zidne ikone rucni rad sa ramom radimo po narucbini koja vam god ikona treba mozete poruciti preko kupindo poruke visina slike je 17,7cm sirina 12,3cm sa ramom visina 22,7cm a sirina 17,3 sirina rama je 2.5cm a debljina 1cm

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Dekorativni kamini. Izgledaju kao pravi, zidani. Licno ih radim. Lepi i daju prostoru “ono nesto”, posebo u ovim praznicnim mesecima.

Galerija `SMIT` Hotel AVALA - Budva, Juli 1993. god. dimenzije: 52 x 25 cm pun format, kaširano Iz lične kolekcije koja je nastala od dela iz galerije `SMIT` koja je radila početkom devedesetih godina u Budvi u sklopu hotela Avala

Srpsko barokno slikarstvo - Miroslav Timotijević Пред читаоцем се налази друго издање сада већ класичне књиге проф. др Мирослава Тимотијевића „Српско барокно сликарство” које након двадесет и четири године поново приређује Матица српска. Овај прерано преминули истраживач српске уметности и културе 18. и 19. века оставио је иза себе изузетно богат и разуђен научни опус у чијем средишту се, као једно од темељних места, налази ова капитална монографија. Ради се о посебном и другачијем делу којим jе у српској историји уметности отворено ново поглавље. Појава те књиге је легитимисала методолошке новине које су доносили млађи аутори, али и показала спремност старијих ауторитета да прихвате другачије начине промишљања познатих уметничких феномена. Дуже од две деценије служила је као уџбеник за студенте, али и као извор за методолошке иновације, које је аутор наставио да разрађује кроз појединачне студије и чланке. Књига „Српско барокно сликарство” је Мирослава Тимотијевића сврстала међу врхунске истраживаче историје уметности не само у националним, већ и у ширим источноевропским оквирима. До краја своје професионалне каријере радио је као предавач на предметима из историје српске уметности новог века на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Povez: tvrdi Str: 504 Pismo: ćirilica Format: 26cm ISBN: 978-86-7946-318-0

Detalji predmeta Stanje Polovno Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Rafael ORTIZ ALFAU (1935-2000) Tehnika: Litografija Tema Place du Tertre Veličina bez rama:19x45 Veličina sa ramom: 60x28cm, U pitanju je originalni ram /staklo iz tog perioda. Na ebay su cene bez rama/stakla! Ove litografije su iz 1973, imaju odštampanu ediciju, broj i godinu izdanja 1973 , u uglu videti na 2 slike uveličano! Posedujem 2 različite slike /vidi sliku gde su obe/ , idealna kupovina kao par. Španski slikar i ilustrator, Rafael Ortiz Alfau rođen je 1935. g. u Bilbaou -Baskija-Španija, gde je i umro 2000. g. Najcenjeniji zbog svojih figurativnih ekspresionističkih dela. Između 1961. i 1975, Ortiz Alfau radio je kao ilustrator za razne pariske časopise, poput Nicole De France i Krisarts, kao i za špansku redakciju El Cofre Bilbaino. Tokom ovog perioda, Umetnik je takođe počeo da radi na Grafičkim otiscima sa grupom Grupo De Estampa Popular u Bilbau. Umetnik je 1977. godine dobio Nacionalnu nagradu za akvarele (Barselona), a njegova dela mogu se pogledati i u sledećim JAVNIM ZBIRKAMA: - Muzej slika akvarela LlanA§ a, Gerona, Španija - Generalitat de Cataluna, Barselona - Joao Mario Muzej, Alenkuer, Portugal - Aiuntamiento de Bilbao - BBK? Kolekcija banaka, Bilbao - Nacionalni muzej akvarela, Meksiko Siti

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Rafael ORTIZ ALFAU (1935-2000) Tehnika: Litografija Tema Notre Dame Veličina bez rama:19x45 Veličina sa ramom: 60x28cm, U pitanju je originalni ram /staklo iz tog perioda. Na ebay su cene bez rama/stakla! Ove litografije su iz 1973, imaju odštampanu ediciju, broj i godinu izdanja 1973 , u uglu videti na 2 slike uveličano! Posedujem 2 različite slike /vidi sliku gde su obe/ , idealna kupovina kao par. Španski slikar i ilustrator, Rafael Ortiz Alfau rođen je 1935. g. u Bilbaou -Baskija-Španija, gde je i umro 2000. g. Najcenjeniji zbog svojih figurativnih ekspresionističkih dela. Između 1961. i 1975, Ortiz Alfau radio je kao ilustrator za razne pariske časopise, poput Nicole De France i Krisarts, kao i za špansku redakciju El Cofre Bilbaino. Tokom ovog perioda, Umetnik je takođe počeo da radi na Grafičkim otiscima sa grupom Grupo De Estampa Popular u Bilbau. Umetnik je 1977. godine dobio Nacionalnu nagradu za akvarele (Barselona), a njegova dela mogu se pogledati i u sledećim JAVNIM ZBIRKAMA: - Muzej slika akvarela LlanA§ a, Gerona, Španija - Generalitat de Cataluna, Barselona - Joao Mario Muzej, Alenkuer, Portugal - Aiuntamiento de Bilbao - BBK? Kolekcija banaka, Bilbao - Nacionalni muzej akvarela, Meksiko Siti

Tačka života: Zapisi o umetnosti i čoveku / Božidar Prodanović Gornji Milanovac 1996. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 96 strana. Na predlistu posveta autora. Knjiga je odlično očuvana. R15 Božidar Prodanović (Boža) bio je srpski akademski slikar. Bavio se mozaikom, crtežom, slikarstvom i grafikom. Osnovnu školu završio je u Pranjanima, a gimnaziju „Takovski ustanak” u Gornjem Milanovcu 1942. godine. Nakon toga diplomirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu u klasi profesora Mila Milunovića i Marka Čelebonovića, a grafiku u klasi Mihajla S. Petrova. Zatim je predavao u umetničkoj školi u Peći od 1950. do 1953. godine, dok je nakon toga postao i profesor na matičnom fakultetu gde je radio do 1986. godine. Izlagao je na preko pedeset samostalnih izložbi kao i na mnogo grupnih poput Oktobarskog salona u Beogradu, Grafike beogradskog kruga, Trijenala likovnih umetnosti u Beogradu itd.Takođe, učestvovao je na 17. venecijanskom bijenalu 1954. i 2. Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji 1957. godine. Dobitnik je niza nagrada – Oktobarske nagrade Beograda i Zlatne plakete ULUS-a. Izveo je nekoliko mozaika u javnim prostorima u Beogradu, Peći, Knjaževcu, Gornjem Milanovcu (na oba sprata gimnazije) i u drugim gradovima. Njegovi radovi nalaze se u raznim muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama. Preminuo je 24. januara 2006. godine

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Mapa sa 12 crteža u okviru izdavačkog projekta obeležavanja 400-godišnjice Velikog ustanka Srba u Banatu protiv Osmanlija. Izdavač: Grafika, Novi Sad, 1994. Dimenzije crteža su 46 x 33 cm. Svi crteži su potpisani od strane autora. Autor crteža: Miodrag Miša Nedeljković (1927-2004), akademski slikar-grafičar. Rođen u Nišu, diplomirao 1961. godine na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, na odseku grafike u klasi prof. Mihajla Petrova. Radio kao profesor grafičke grupe predmeta na Školi za primenjene umetnosti u Novom Sadu. Samostalne izložbe: Novi Sad (1965, 1969, 1970, 1972, 1973, 1976); Rijeka (1969); Beograd (1970); Vrbas (1970). Dobitnik Zlatne medalje za keramiku u Faenci (1968); Oktobarske nagrade grada Novog Sada (1970); Godišnje plakete i diplome ULUPUS-a (1963), kao i nekoliko nagrada saveza izdavača Jugoslavije za dizajn knjiga. (Izvor: Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine). Plastificirana korica mape ima neznatna oštećenja, dok su svi crteži u odličnom stanju (kao na slikama). Uplata na račun pre slanja. Slanje kurirskim službama na teritoriji Srbije. Poštarinu plaća kupac prema tarifniku kurirskih službi (AKS, BEX ili CityExpress) prilikom preuzimanja paketa. Ne šaljem pouzećem! Lično preuzimanje u Beogradu, na Trošarini (Voždovac).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nemacki jezik! Anatomija za umetnike sa preko 200 crteža Bogato ilustrovano! Jeno Barcsai (14. januar 1900, Katona, Austrougarska (danas Catina, Rumunija) — 2. april 1988, Budimpešta, Mađarska) je bio mađarski slikar jermenskog porekla.[1] Rođen u Katoni u Mađarskoj 1900. godine, Barcsai je bio potomak aristokratske porodice iz Transilvanije. Godine 1919. otišao je u Budimpeštu da bi započeo studije u Školi likovnih umetnosti i diplomirao 1924. Leto 1926. je proveo u Makou i Hodmezovasarheli-u, gde je radio na konstruktivnim strukturnim moćima pejzaža. Te godine odlazi u Pariz na godinu dana gde otkriva dela Sezana. Njegove slike su u velikoj meri uticale na mladog umetnika. Dok je bio u Italiji 1927, Barcsai je saznao za Kuattrocento pokret rane renesanse, posebno za anatomske studije tog perioda. Postao je stanovnik Sentandreje nakon mnogih poseta i krenuo je u još jednu stipendiju u Pariz 1929. da bi razumeo pravila kubizma. Od 1931. do 1945. godine postao je nastavnik u opštinskoj šegrtskoj školi, a kasnije je postao nastavnik u školi likovnih umetnosti u Budimpešti od 1945. do penzionisanja, gde je predavao skiciranje i anatomiju. Knjiga Anatomija za umetnika Uključuje detaljne crteže ljudskog tela za likovnog umetnika na 142 tablice preko cele stranice. Ovi crteži uključuju kosti, mišiće i zglobove.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Igor Mrduljaš (Split, 1945. - Zagreb, 1. listopada 2013.), hrvatski teatrolog i kazališni kritičar. Životopis Radio je u Splitu,Živio u Rijeci Varaždinu i Zagrebu gdje je i umro.Radio je u Zagrebačkom kazalištu mladih i Zagrebačkom kazalištu lutaka. Uređivao je mnogo kazališnih publikacija i časopisa te nekoliko knjiga koje obrađuju važne teme i osobe hrvatskoga glumišta u raznim odsječcima vremena. Postupno je od tajnika Zavoda za industrijsku pedagogiju u bivšem sustavu, zatim voditelja kazališne promidžbe, kazališnog ravnatelja, postao cijenjeni teatrolog i povjesničar kazališta, a poslije i sposobni političar u svojstvu pomoćnika ministra za informiranje, pomoćnika ministra kulture za informiranje te kvalificirani i educirani zamjenik predstojnika Ureda za odnose s javnošću Vlade Republike Hrvatske.[3] Godine 1969. kao predsjednik studenata Rijeke dao je riječkom klubu za mladež ime po poznatom prosvjedniku Janu Palachu - klub Palach.[4] Osamdesetih je bio jedini u hrvatskoj teatrologiji koji je tipološki razvrstao hrvatsku kazališnu kritiku na novinsku i časopisnu kritiku.[5] Član Hrvatskog društva kazališnih kritičara kojem je bio dugogodišnji tajnik (1978-88) i predsjednik (2005-10), član Međunarodne udruge kazališnih kritičara (AICT) i Društva hrvatskih književnika.[6] Imao je stalnu rubriku u hrvatskom tjedniku za kulturu Hrvatsko slovo (Hrvatsko glumište).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Josip Kulundžić (Zemun, 1. avgust 1899 — Beograd, 1. decembar 1970)[1] bio je dramski pisac, prevodilac dela za pozorište, reditelj drama i opera, teoretičar drame i pozorišta, profesor dramaturgije, urednik pozorišnih listova i časopisa. Bio je glavni urednik časopisa Scena (1965–1969)[2]. U pozorišnoj kulturi Jugoslavije bio prisutan pet decenija (1921–1970).[3] Biografija Josip Kulundžić potiče iz trgovačke porodice. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Zemunu 1918. Završio Filozofski fakultet u Beogradu 1926. godine, studije nastavio u Drezdenu, Beču, Parizu i Pragu i završio specijalne studije dramaturgije i operske režije u Parizu i Berlinu.[2] Od 1921. godine bio je pomoćnik dramaturga HNK-a u Zagrebu, a upravnik Drame (1926), urednik pozorišnog časopisa Comoedia i Hrvatska pozornica kao i predavač na Glumačkoj školi. Godine 1928. odlazi u Novosadsko-osječko pozorište[4] Nakon toga dolazi u Beograd gde je bio dramski režiser u Beogradskon narodnom pozorištu od 1930. godine[1] Mijenjao je poslove i boravišta u užoj Srbiji i Vojvodini, a najduže je bio profesor na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju (1949–68).[4] Bio je veliki poznavalac evropskog pozorišta, kao i dramske književnosti i teorije, je i autor niza stručnih tekstova.

BOŽA PRODANOVIĆ - Monografija Mek povez sa klapnom, 28cm, 111stana, ilustrovano, izdavač: DEČJE NOVINE - Gornji Milanovac Božidar Prodanović (Boža) bio je srpski akademski slikar, rodom iz Pranjana. Bavio se mozaikom, crtežom, slikarstvom i grafikom.[1] Biografija Umetnikov pribor Osnovnu školu završio je u Pranjanima, a gimnaziju „Takovski ustanak” u Gornjem Milanovcu 1942. godine.[2] Nakon toga diplomirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu u klasi profesora Mila Milunovića i Marka Čelebonovića, a grafiku u klasi Mihajla S. Petrova.[3] Zatim je predavao u umetničkoj školi u Peći od 1950. do 1953. godine[4], dok je nakon toga postao i profesor na matičnom fakultetu gde je radio do 1986. godine. Izlagao je na preko pedeset samostalnih izložbi kao i na mnogo grupnih poput Oktobarskog salona u Beogradu, Grafike beogradskog kruga, Trijenala likovnih umetnosti u Beogradu itd.[4] Takođe, učestvovao je na 17. venecijanskom bijenalu 1954. i 2. Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji 1957. godine.[4] Dobitnik je niza nagrada – Oktobarske nagrade Beograda i Zlatne plakete ULUS-a. Izveo je nekoliko mozaika u javnim prostorima u Beogradu, Peći, Knjaževcu, Gornjem Milanovcu (na oba sprata gimnazije) i u drugim gradovima. Njegovi radovi nalaze se u raznim muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama. Preminuo je 24. januara 2006. godine

Boža Prodanović: CRTEŽ I O CRTEŽU Mek povez, 26cm, 76strana, ilustrovano, izdavač: ČIGOJA ŠTAMPA - Beograd NEDOSTAJE PRVI NASLOVNI LIST??? Božidar Prodanović (Boža) bio je srpski akademski slikar, rodom iz Pranjana. Bavio se mozaikom, crtežom, slikarstvom i grafikom.[1] Biografija Umetnikov pribor Osnovnu školu završio je u Pranjanima, a gimnaziju „Takovski ustanak” u Gornjem Milanovcu 1942. godine.[2] Nakon toga diplomirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu u klasi profesora Mila Milunovića i Marka Čelebonovića, a grafiku u klasi Mihajla S. Petrova.[3] Zatim je predavao u umetničkoj školi u Peći od 1950. do 1953. godine[4], dok je nakon toga postao i profesor na matičnom fakultetu gde je radio do 1986. godine. Izlagao je na preko pedeset samostalnih izložbi kao i na mnogo grupnih poput Oktobarskog salona u Beogradu, Grafike beogradskog kruga, Trijenala likovnih umetnosti u Beogradu itd.[4] Takođe, učestvovao je na 17. venecijanskom bijenalu 1954. i 2. Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji 1957. godine.[4] Dobitnik je niza nagrada – Oktobarske nagrade Beograda i Zlatne plakete ULUS-a. Izveo je nekoliko mozaika u javnim prostorima u Beogradu, Peći, Knjaževcu, Gornjem Milanovcu (na oba sprata gimnazije) i u drugim gradovima. Njegovi radovi nalaze se u raznim muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama. Preminuo je 24. januara 2006. godine

Description Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata – Đorđo Vazari: Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata: Đorđo Vazari, italijanski slikar, arhitekta i pisac jedan je od osnivača istorije umetnosti. Mada je radio na mnogim građevinama, i naslikao veliki broj fresaka i slika po rimskim i firentinskim crkvama i palatama, najveći trag Vazari je ostavio upravo na polju istorije umetnosti Njegove biografije velikih italijanskih umetnika XIII i XIV veka, glavni su izvor za proučavanje italijanske umetnosti u doba renesanse… Život Đota, slikara, vajara i arhitekta firentinskog, Jakopa dala Kuerča, vajara sijenskog, Paola Učela, slikara firentinskog, Mazača, slikara iz San Đovani di Valdarno, Filipa Bruneleskija, vajara i arhitekta firentinskog, Pjera dela Frančeska, slikara. iz Borgo a san Sepolkro – Život Donatela, vajara firentinskog, – Leona Batiste Albertija, arhitekta firentinskog, – Antonela da Mesina, slikara, – fra Filipa Lipija, slikara firentinskog, – Andree dal Kastanjo iz Muđela i Domenika Venecijana, slikara, – Jakopa, Đovanija i Đentilea Belinija, slikara venecijanskih, – Antonija i Pjera Polajuola, slikara i vajara firentinskih, – Sandra Botičelija, slikara firentinskog, – Andree del Verokija, slikara, vajara i arhitekta firentinskog, – Andree Mantenje, slikara mantovanskog, – Leonarda da Vinčija, slikara i vajara firentinskog, – Bramantea da Urbino, arhitekta, – Rafaela da Urbino, slikara i arhitekta, – Mikelanđela Buonarotija, slikara, vajara i arhitekta firentinskog, – Opis dela Ticijana da Kador, slikara.

Godina izdanja: Ostalo ISBN: Ostalo Autor: Domaći Oblast: Slikarstvo Jezik: Srpski Srpsko barokno slikarstvo - Miroslav Timotijević Пред читаоцем се налази друго издање сада већ класичне књиге проф. др Мирослава Тимотијевића „Српско барокно сликарство” које након двадесет и четири године поново приређује Матица српска. Овај прерано преминули истраживач српске уметности и културе 18. и 19. века оставио је иза себе изузетно богат и разуђен научни опус у чијем средишту се, као једно од темељних места, налази ова капитална монографија. Ради се о посебном и другачијем делу којим jе у српској историји уметности отворено ново поглавље. Појава те књиге је легитимисала методолошке новине које су доносили млађи аутори, али и показала спремност старијих ауторитета да прихвате другачије начине промишљања познатих уметничких феномена. Дуже од две деценије служила је као уџбеник за студенте, али и као извор за методолошке иновације, које је аутор наставио да разрађује кроз појединачне студије и чланке. Књига „Српско барокно сликарство” је Мирослава Тимотијевића сврстала међу врхунске истраживаче историје уметности не само у националним, већ и у ширим источноевропским оквирима. До краја своје професионалне каријере радио је као предавач на предметима из историје српске уметности новог века на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Povez: tvrdi Str: 504 Pismo: ćirilica Format: 26 cm ISBN: 978-86-7946-318-0

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Vesna Radosavljević- oktobar 1945 — jun 2015. CENA JE ZA JEDNU SLIKU Tehnika: Ulje na kartonu Dimenzija sa ramom: Neuramljeno Šifra:1108, 1109, 1110, 10111, Slika 1. Dimenzija bez rama: 48,5x33,5cm Slika 4. Glumac Mananin Bratić Dimenzija bez rama: 48,5x33,5cm Slika 7. Dimenzija bez rama: 48,5x33,5cm Slika 10. Dimenzija bez rama: 48,5x33,5cm Vesna Radosavljević (oktobar 1945 — jun 2015) bila je akademska slikarka. Bila je član udruženja ULUPUDS (Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije) od 1969. godine. Odmah nakon završetka Akademije, bila je samostalni umetnik, radila je u svim pozorištima na teritoriji bivše SFRJ. Kreirajući kostime, pokušavala je da istinski pronikne u srž teatra. Pod njenom četkicom se nije radila sama odeća, već pozorišni lik, ostvarena rola, jer se trudila da svojom paletom dočara opštu atmosferu pozorišnog komada. Prvu samostalnu izložbu imala je u Zagrebu 1969. godine, potom na Novembarskom salonu iste godine, 1971. godine u Beogradu i Puli, 1972. godine — Svetozarevo Dani Komedije, a iste godine i izložbu u Etnografskom muzeju Istre — Pažin u periodu od 1. do 15. avgusta 1972. godine. Nakon toga se nastavlja niz velikih izložba po celoj SFRJ. U pauzama između predstava radila je senzualna , zanatski odlična ulja i time proširivala svoj bogati umetnički opus. Svoj izvaredan talenat je nasledila od svoje majke Olge Radosavljević, koja je bila učenica Jovana Bjeljića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sreten Stojanović (Prijedor, 2. februar 1898 — Beograd, 29. oktobar 1960) bio je srpski akademski vajar, crtač, akvarelista, teoretičar, likovni kritičar i univerzitetski profesor. Stojanović je bio dekan Likovne akademije u Beogradu. Biografija Stojanovići su Jakšići iz Nevesinjskog polja. Odatle su se pokrenuli pod vođstvom kneza Vukovoja Jakšića i zaustavili na Kozari u selima više Prijedora. Po sinovima Vukovojevim, Stojanu, postali su Stojanovići, a po knezu Milanu Kneževići. U krajiškoj porodici Stojanovića bile su tri generacije sveštenika. Ilija, Gavro i Simo, otac Sretena Stojanovića[1] i još njegovih sedmoro braće i sestara. Odrastao je u pravoslavnoj srpskoj porodici. Majka Jovanka, djevojački Vujasinović iz svešteničke pravoslavne porodice iz Kozarske Dubice i otac Simo Stojanović pravoslavni sveštenik. Slava Stojanovića je Sveti Đorđe. Sve učenje iz porodice je upućivalo da je najveći domet svakog nacionalizma ipak samo i jedino čovjek. Svi Stojanovići su bili dobro i lijepo vaspitana djeca. Osnovnu školu pohađao je u Prijedoru, a bila je na svega nekoliko metara od njihove porodične kuće na mjestu današnjeg Doma za penzionere i stara lica. Počeo je da pohađa srednju školu u Banjoj Luci ali je kao nacionalistički revolucionar isteran iz gimnazije. Za vreme rata je bio zatvoren. Kao pripadnik Mlade Bosne robijao je u zatvoru u Zenici, gde rezbari i ukrašava kutije za duvan od lipovog drveta.[2] Sa njim je robijao njegov brat dr Mladen Stojanović potonji narodni heroj.[3] Studirao je u Beču, pod pokroviteljstvom potpredsednice Društva „Cvijeta Zuzorić“ Kriste i profesora Medicinskog Fakulteta Đurice Đorđevića, kod majstora Franca Celeznog (Franz Zelezny), a izradu biste kod poljskog vajara Stanislava Romana Levandovskog (Stanisław Roman Lewandowski), koji je neko vreme proveo u ateljeu Ogista Rodena.[2] U Pariz je došao krajem oktobra 1919. gde upisuje privatnu školu Grande Chaumiére, u kojoj je klasu vodio Emila Burdela. Tokom studija družio se sa drugim srpskim umetnicima kao što su Sava Šumanović, Milo Milunović, Risto Stijović, Dušan Jovanović Đukin. Od 1922. se naseljava u Beograd. Tokom života u Beogradu, čest je gost svojih prijatelja i mecena Kriste i Đurice Đorđevića, koji su nakon preseljenja iz Zagreba u Beograd svoj stan u ulici Strahinjića Bana pretvorili u mesto okupljanja umetnika.[2] Za njihov stan Stijović izrađuje 36 reljefa u hrastovini, dok je Milo Milunović radio molitvenu fresku u stanu a arhitekta Zloković projektovao hol. Njihov stan zajedno sa radovima Stojanovića i drugih umetnika uništen je u Aprilskom bombardovanju Beograda.[2] U periodu između dva svetska rata radio je fasadnu plastiku, u saradnji sa arhitektama Milanom Zlokovićem, Dragišom Brašovanom, Milanom Sekulićem i Prokom Bajićem.[2] Njegovi radovi mogu se videti na zgradi Trgovačke komore u ulici Modene u Novom Sadu, na kući Đorđa Dragutinovića u Zmaj Jovinoj ulici broj 31 u Zemunu, palati Asikuracioni Đenerali u beogradskom bulevaru Kralja Aleksandra, stambeno-poslovnom objektu podignutom na uglu Bulevara kralja Aleksandra 17 i Resavske ulice, zgradi u ulici Tadeuša Košćuška 20, zgradi Industrijske komore u Makedonskoj 25 u Beogradu i dvojnoj kuće sa ateljeom Sretena Stojanovića i Mladena Josića.[2] Deo njegovih rada smatra se izuzetnim primerima ar deko reljefa. Nakon 1932. Stojanović više nije radio fasadnu plastiku.[2] Godine 1931. Stojanović je na izložbi sa Kostom Hakmanom prikazao reljefe u drvetu: Igra, Kolo, Pod punim jedrima i Domaća Muzika.[2] Stojanović je jedan od prvih profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), izabran 1950. godine za dopisnog, a od 1959. godine za redovnog člana. Govorio je da mu je uvek imponovala monumentalnost naših istorijskih ličnosti i istorijskih zbivanja.[4] Osećaj za monumentalnost iskazuje na spomenicima Karađorđu, Njegošu, Filipu Višnjiću, Mladenu Stojanoviću, a naročito na spomenicima izvedenim posle Drugog svetskog rata na Iriškom vencu (spomenik Sloboda iz 1951) i u Bosanskom Grahovu. Izlagao je još na izložbama nezavisnih umetnika u Parizu 1921. godine. Njegova dela izložena su u više galerija, pored ostalih i u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog. Umro je 29. oktobra 1960. godine i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U junu 2013. godine u Galeriji RTS je otvorena izložba njegovih skulptura i slika.[5] Prema Lazaru Trifunoviću tri umetnička perioda u Stojanovićevom radu su:[2] Period stilizacije, 1919–1928, Period realizma, 1929–1944, Period romantike, 1945-1960. Uz Tomu Rosandića, Petra Palavičinija i Ristu Stijovića ubraja se u protagoniste srpske savremene skulpture.[2] Srpsko-holandski vajar Slavomir Miletić je kritikovao njegov Spomenik Karađorđu rečima da mu nije jasno šta on radi na njemu, i da mu izgleda kao da se poštapa sabljom. To mu je i lično saopštio jednom prilikom.

Milan Delčić Delča dr psepsy MAKSIMILIJAN MRMOR I NJEGOVI PACIJENTI ( 1 ) Transsex Hardcore Co. / BUS Publishing, 2000. 160 strana. Veoma lepo očuvana. Možda kategorizacija nije najsrećnija ali ... Knjiga `Dr Maksimilijan Mrmor i njegovi pacijenti” je apsurd sam po sebi. Komentarišući je Delča je govorio da se ona bavi besmislicom u tom smislu da je sve ovo što mi živimo ”nonsens”, ne govoreći pritom samo o ovoj zemlji već o globalnom problemu čovečanstva. Činjenica je, rekao je svojevremeno za emisiju Radio Luksemburg City radija, da se u ovom takozvanom 21. veku Pandorina kutija baš otvorila... I činjenica jeste da treba da se pronađe novi ”modus vivendi”, a ova knjiga nikako nije za one ispod 16 godina. Početkom osamdesetih debitovao je na jugoslovenskoj muzičkoj sceni sa bendom `U škripcu` pošto su se dve njihove pesme našle na `Jugotonovoj` novotalasnoj kompilaciji iz 1981, Artistička radna akcija, nakon čega su nastupali širom SFRJ. Posle godinu dana PGP RTS objavljuje njihov prvi album Godine ljubavi, da bi već 1983. izdali O, je! sa kojeg su se izdvojile pesme Beograd spava i Siđi do reke, a iste godine izašao je i njihov mini-album Nove godine! na kojem se našao i istoimeni hit. Delča je sa bendom imao još tri albuma: Budimo zajedno, U škripcu i poslednji iz 1990. Izgleda da mi smo sami na kojem se ponovo našla i istoimena pesma, verovatno jedno od najpopularnijih Delčićevih muzičkih ostvarenja. Nakon raspada benda `U škripcu` objavio je još tri solo albuma: Delča i sklekovi, S jezikom u usta i Krenuo sam davno ne sećam se gde. Marta 2007. godine, koncertom u Domu omladine obeležio je više od 20 godina bavljenja muzikom. Milan Delčić Delča je završio dramaturgiju na FDU-u, a bavio se i pisanjem za pozorište. Autor je nekoliko komada: Hari ne putuje vozom, Kraljevo blago, U podrumu i Hardcore Transseks one Man Show, koji je 1992. igran na Bitefu. Ova drama je 2000. godine prerađena u roman Doktor Maksimilijan Mrmor i njegovi pacijenti. Napisao je i režirao storiju Lepe, čiste, dobre u omnibusu Beogradske priče, a radio je i kao dramaturg za TV seriju Dome, slatki dome. Takođe je napisao scenario za nekoliko epizoda TV serije U ime zakona. Ostaće upamćeni i njegovi nastupi u seriji Otvorena vrata, pogotovo antologijska scena u kojoj u duetu sa pokojnom Oliverom Marković peva pesmu Kad sam bila plavuša. Milan Delčić je kao pravi novotalasni multimedijalni i višetalentovani umetnik osmislio koncept `pamfleks` firme koja reklamira izmišljene proizvode. Jedno od poslednjih Delčinih pojavljivanja u javnosti bilo je aprila 2010. na njegovoj beogradskoj izložbi fotografija `Menhetn from Bruklin baj Delč` (Manhattan from Brooklyn by Delch). Poslednje diskografsko delo ovog nesvakidašnjeg umetnika objavljeno je 2008. godine. U pitanju je snimak njegovog poslednjeg koncerta na kom su mu se pridružili drugovi iz bivšeg benda, pa su kao izvođači albuma Jubilarnih 20 i nešto godina potpisani `Delča i U škripcu`. Delča, U škripcu

Milan Delčić Delča dr psepsy MAKSIMILIJAN MRMOR I NJEGOVI PACIJENTI ( 1 ) Transsex Hardcore Co. / BUS Publishing, 2000. 160 strana. Veoma očuvana sa posvetom autora. Možda kategorizacija nije najsrećnija ali ... Knjiga `Dr Maksimilijan Mrmor i njegovi pacijenti” je apsurd sam po sebi. Komentarišući je Delča je govorio da se ona bavi besmislicom u tom smislu da je sve ovo što mi živimo ”nonsens”, ne govoreći pritom samo o ovoj zemlji već o globalnom problemu čovečanstva. Činjenica je, rekao je svojevremeno za emisiju Radio Luksemburg City radija, da se u ovom takozvanom 21. veku Pandorina kutija baš otvorila... I činjenica jeste da treba da se pronađe novi ”modus vivendi”, a ova knjiga nikako nije za one ispod 16 godina. Početkom osamdesetih debitovao je na jugoslovenskoj muzičkoj sceni sa bendom `U škripcu` pošto su se dve njihove pesme našle na `Jugotonovoj` novotalasnoj kompilaciji iz 1981, Artistička radna akcija, nakon čega su nastupali širom SFRJ. Posle godinu dana PGP RTS objavljuje njihov prvi album Godine ljubavi, da bi već 1983. izdali O, je! sa kojeg su se izdvojile pesme Beograd spava i Siđi do reke, a iste godine izašao je i njihov mini-album Nove godine! na kojem se našao i istoimeni hit. Delča je sa bendom imao još tri albuma: Budimo zajedno, U škripcu i poslednji iz 1990. Izgleda da mi smo sami na kojem se ponovo našla i istoimena pesma, verovatno jedno od najpopularnijih Delčićevih muzičkih ostvarenja. Nakon raspada benda `U škripcu` objavio je još tri solo albuma: Delča i sklekovi, S jezikom u usta i Krenuo sam davno ne sećam se gde. Marta 2007. godine, koncertom u Domu omladine obeležio je više od 20 godina bavljenja muzikom. Milan Delčić Delča je završio dramaturgiju na FDU-u, a bavio se i pisanjem za pozorište. Autor je nekoliko komada: Hari ne putuje vozom, Kraljevo blago, U podrumu i Hardcore Transseks one Man Show, koji je 1992. igran na Bitefu. Ova drama je 2000. godine prerađena u roman Doktor Maksimilijan Mrmor i njegovi pacijenti. Napisao je i režirao storiju Lepe, čiste, dobre u omnibusu Beogradske priče, a radio je i kao dramaturg za TV seriju Dome, slatki dome. Takođe je napisao scenario za nekoliko epizoda TV serije U ime zakona. Ostaće upamćeni i njegovi nastupi u seriji Otvorena vrata, pogotovo antologijska scena u kojoj u duetu sa pokojnom Oliverom Marković peva pesmu Kad sam bila plavuša. Milan Delčić je kao pravi novotalasni multimedijalni i višetalentovani umetnik osmislio koncept `pamfleks` firme koja reklamira izmišljene proizvode. Jedno od poslednjih Delčinih pojavljivanja u javnosti bilo je aprila 2010. na njegovoj beogradskoj izložbi fotografija `Menhetn from Bruklin baj Delč` (Manhattan from Brooklyn by Delch). Poslednje diskografsko delo ovog nesvakidašnjeg umetnika objavljeno je 2008. godine. U pitanju je snimak njegovog poslednjeg koncerta na kom su mu se pridružili drugovi iz bivšeg benda, pa su kao izvođači albuma Jubilarnih 20 i nešto godina potpisani `Delča i U škripcu`. Delča, U škripcu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Paintings Watercolours Drawings Karl Pavlovič Brjulov (rus. Карл Павлович Брюллов) (Sankt Peterburg, 23. decembra 1799. – Manziana, 23. juna 1852.), ruski slikar. Poznat kao jedan od najistaknutijih predstavnika ruskog akademizma, kao i prvi ruski likovni umjetnik koji je stekao slavu izvan ruskih granica. Njegovo najpoznatije djelo je historijska slika Posljednji dan Pompeja koje je dalo inspiraciju za roman Posljednji dani Pompeja. Karl Pavlovič Brjulov (rus. Карл Па́влович Брюлло́в; Petrograd, 12. decembar 1799 — Mancijana, 11. jun 1852), oslovljavan od strane prijatelja kao Karlo Veliki,[1] bio je ruski slikar. Smatra se za ključnog umetnika u prelazu iz neoklasicizma u romantizam. Biografija Rođen je u porodici akademika, drvorezbara i gravera Pavla Ivanoviča Brijulova (1760—1833) koji je bio hugenotskog porekla.[2] Od ranih godina Brjulov je osećao privlačnost ka Italiji. Uprkos obrazovanju na Imperijalnoj akademiji umetnosti (1809–1821), Brjulov nikada nije u potpunosti prihvatio neoklasični stil koji su predavali njegovi mentori, a koji je takođe promovisao njegov brat Aleksandar Brjulov.[3] Nakon što se istakao kao perspektivan i maštovit student i završio školovanje, otišao je iz Rusije u Rim gde je radio do 1835. godine kao portretista i žanrovski slikar, mada je umetničku popularnost stekao kada je počeo da se bavi istorijskim slikarstvom. Njegovo najpoznatije delo Poslednji dan Pompeje (1830–1833), je monumentalna kompozicija koju su Puškin i Gogolj upoređivali sa najboljim delima Rubensa i van Dajka. Slika je stvorila senzaciju u Italiji i postavilo Brjulova kao jednog od najboljih evropskih slikara svog vremena.[2] Po završetku ovog posla, trijumfalno se vratio u rusku prestonicu, gde je stekao mnogo prijatelja među plemstvom elitom ruskog društva i stekao visok položaj na Imperijalnoj akademiji umetnosti. On se spominje kroz jednu anegdotu u eseju Lava Tolstoja Zašto se muškarci zaglupljuju? a kasnije i u knjizi istog autora Šta je umetnost?. Dok je predavao na akademiji (1836–1848) razvio je stil portreta koji je kombinovao neoklasičnu jednostavnost sa romantičarskim tendencijama. Dok je radio na plafonu Katedrale Svetog Isaka, njegovo zdravlje se naglo pogoršalo. Po savetu svojih lekara, Brjulov je 1849. napustio Rusiju i poslednje tri godine života proveo u Italiji.[4] Umro je u selu Mancijana blizu Rima i sahranjen je u tamošnjem groblju. Karakterstike Brjulov opus je vrhunac poznog ruskog romantizma, perioda kada je osećaj harmonične celovitosti i lepote sveta zamenjen osećanjem tragedije i konflikta ljudskog života. U prvom planu njegovih istorijskih slika nije borba individualnog heroja, kao u klasicizmu, već sudbina širih ljudskih masa. U svom ključnom delu Poslednji dan Pompeje Brjulov je kreirao kombinaciju dramske akcije, romantičarske svetlosne efekte i skulpturalnu plastičnost figura. Slika je donela umetniku veliku slavu u Rusiji i Evropi.[5][4] Izvanredan majstor ceremonijalnih i kamernih portreta, Brjulov je u svojoj umetnosti evoluirao od radosnih prikaza života u svojim ranim delima do zamršenog psihologizma svojih kasnijih dela, anticipirajući tako dostignuća umetnika poput Ilje Rjepina u drugoj polovini 19. stoleća. Brjulov je imao veliki uticaj na ruske umetnike, među kojima je imao mnogo sledbenika i imitatora.

Slavimir Stojanovic Futro - Stories Offset print 1/3 Ram kao na slici, dimenzije grafike su 26x27 cm. Славимир Стојановић (Београд, 7. јануар 1969), српски је дизајнер, креативни директор, илустратор и визуелни уметник.[1] Студирао је Академију примењених уметности у Београду, а потом и ХДК - Школа за дизајн и примењену уметност (швед. Högskolan för Design och Konsthantverk) на Универзитету у Гетеборгу (Шведска) у класи проф. Х. К. Ериксона,[2] као и Ликовну академију у Љубљани, Словенија.[3] Сматра се одговорним за подизање стандарда не само у Србији, већ у целој источној и Централној Европи.[4] Биографија Дизајнерску каријеру је почео као арт директор у С-Тим Битс Сачи & Сачи Адвертајзинг Балканс (енгл. S. Team Bates Saatchi & Saatchi Advertising Balkans). У С-Тиму Стојановић је добио прилику да неометано развија своје идеје захваљујући неколицини значајних клијената агенције (Сони, Мерцедес Бенц, Мишлен, Кока кола[5]), што је након извесног времена довело до буквалног препорода српског графичког дизајна и рекламе.[4] Стојановићев рад у Сачију је такође донео многе значајне међународне награде (око 150), а сам Стојановић је постао један од најхваљенијих дизајнера у Централној Европи. Стојановићев највероватније најпознатији рад је лого радио-станице Б92, водећег независног јавног гласила у Србији, за који је Стојановић добио два пута награду MTV Free Your Mind[4]. Такође је радио дизајн за омоте албума разних српских уметника (Рамбо Амадеус, Плејбој, А. К, и др.[5]). Крајем деведесетих сели се у Љубљану где проводи годину дана у фирми Компас Дизајн као креативни директор. Данас ради у Арих дизајну у Љубљани и власник је креативног сервиса Футро.[6] Уметнички рад Славимир Стојановић је оставио вишеслојни печат на целу екс-југословенску дизајнерску сцену. Прво се усредсредио на међународне, софистициране трендове и потпуно одбацио крут и тежак стил заостао још од комунистичких времена. Његове рекламе својом симболиком директно ударају на подсвест и активирају осећај за чисто визуелну лепоту која се често заснива на чистом парадоксу.[4] Стојановић је такође у српски дизајн увео модерну употребу типографије. Пажљивим одабиром слова, био је први који је почео да користи неке фонтове, сматрајући да слово није само средство вербалног изражавања, већ кључни део визуелне дефиниције.[4] Велики утицај су на њега извршили Мирко Илић, Пол Ранд, Тибор Калман и Вуди Пиртл.[4] Награде Добио је више од 200 међународних награда и признања, укључујући: Epica, Cresta, Eurobest, Clio, Cannes, Art Directors Club, Type Directors Club, European Design Excellence, Communication Arts Award, Graphis Annual, Global Award, Montreux Gold, Brumen Grand Prix, за најбољи графички дизајн у Словенији, Грифон,[7] за најбољи графички дизајн у СЦГ, итд.[6] Његови су радови део колекција у музеју Помпидоу у Паризу, Музеју уметности и рекламе у Хамбургу и у Музеју плаката у Варшави.[2] Књиге Синги Лумба и Дрво чаробних оловака, 2017.[8] Синги Лумба и Коцкаста планета, 2020.[9] Девет - роман у илустрованим причама, 2022.[10] Речник бескрајног одрастања, 2022.[11]

Slavimir Stojanovic Futro - Stories Offset print 1/3 Ram kao na slici, dimenzije grafike su 26x27 cm. Славимир Стојановић (Београд, 7. јануар 1969), српски је дизајнер, креативни директор, илустратор и визуелни уметник.[1] Студирао је Академију примењених уметности у Београду, а потом и ХДК - Школа за дизајн и примењену уметност (швед. Högskolan för Design och Konsthantverk) на Универзитету у Гетеборгу (Шведска) у класи проф. Х. К. Ериксона,[2] као и Ликовну академију у Љубљани, Словенија.[3] Сматра се одговорним за подизање стандарда не само у Србији, већ у целој источној и Централној Европи.[4] Биографија Дизајнерску каријеру је почео као арт директор у С-Тим Битс Сачи & Сачи Адвертајзинг Балканс (енгл. S. Team Bates Saatchi & Saatchi Advertising Balkans). У С-Тиму Стојановић је добио прилику да неометано развија своје идеје захваљујући неколицини значајних клијената агенције (Сони, Мерцедес Бенц, Мишлен, Кока кола[5]), што је након извесног времена довело до буквалног препорода српског графичког дизајна и рекламе.[4] Стојановићев рад у Сачију је такође донео многе значајне међународне награде (око 150), а сам Стојановић је постао један од најхваљенијих дизајнера у Централној Европи. Стојановићев највероватније најпознатији рад је лого радио-станице Б92, водећег независног јавног гласила у Србији, за који је Стојановић добио два пута награду MTV Free Your Mind[4]. Такође је радио дизајн за омоте албума разних српских уметника (Рамбо Амадеус, Плејбој, А. К, и др.[5]). Крајем деведесетих сели се у Љубљану где проводи годину дана у фирми Компас Дизајн као креативни директор. Данас ради у Арих дизајну у Љубљани и власник је креативног сервиса Футро.[6] Уметнички рад Славимир Стојановић је оставио вишеслојни печат на целу екс-југословенску дизајнерску сцену. Прво се усредсредио на међународне, софистициране трендове и потпуно одбацио крут и тежак стил заостао још од комунистичких времена. Његове рекламе својом симболиком директно ударају на подсвест и активирају осећај за чисто визуелну лепоту која се често заснива на чистом парадоксу.[4] Стојановић је такође у српски дизајн увео модерну употребу типографије. Пажљивим одабиром слова, био је први који је почео да користи неке фонтове, сматрајући да слово није само средство вербалног изражавања, већ кључни део визуелне дефиниције.[4] Велики утицај су на њега извршили Мирко Илић, Пол Ранд, Тибор Калман и Вуди Пиртл.[4] Награде Добио је више од 200 међународних награда и признања, укључујући: Epica, Cresta, Eurobest, Clio, Cannes, Art Directors Club, Type Directors Club, European Design Excellence, Communication Arts Award, Graphis Annual, Global Award, Montreux Gold, Brumen Grand Prix, за најбољи графички дизајн у Словенији, Грифон,[7] за најбољи графички дизајн у СЦГ, итд.[6] Његови су радови део колекција у музеју Помпидоу у Паризу, Музеју уметности и рекламе у Хамбургу и у Музеју плаката у Варшави.[2] Књиге Синги Лумба и Дрво чаробних оловака, 2017.[8] Синги Лумба и Коцкаста планета, 2020.[9] Девет - роман у илустрованим причама, 2022.[10] Речник бескрајног одрастања, 2022.[11]