Različite odlike Holokausta koje se moraju uzeti u obzir ne objašnjava ni prinuda, ni pokornost autoritetu, ni birokratska kratkovidost, ni pritisak vršnjaka, ni lična dobit, niti karijerizam – već, umesto svega toga, tek antisemitizam počinilaca.” Daniel J. Goldhagen ,,Upravo je taj tamni svet pomešanih motiva, sukobljenih osećanja i prioriteta, nevoljnih izbora, sebičnog oportunizma i prilagođavanja združenog sa samoobmanom i poricanjem, svet koji je suviše ljudski i suviše univerzalan, odsutan iz manihejske priče Danijela Goldhagena.” Christopher R. Browning

Kockar je, uz Zapise iz Mrtvog doma, u velikoj meri autobiografsko delo Fjodora Dostojevskog. Glavni, fatalni ženski lik u romanu zove se isto kao i tadašnja njegova ljubav Apolinarija Suslova, s kojom je bio u Evropi 1863, kada je i počeo opsesivno da se kocka na ruletu. Polina je imala 21. godinu kad je upoznala Dostojevskog na jednom od njegovih predavanja. Ova burna veza trajala je s prekidima pune četiri godine. Polina je kasnije postala uzor i za lik Nastasje Filipovne u romanu Idiot. Dostojevski je u oktobru 1866. za samo tri nedelje izdiktirao Kockara dvadesetogodišnjoj Ani Snitkinoj, i već posle tri meseca su se venčali.

Mornar koji je izneverio more je simboličan, višeslojan roman u kome Jukio Mišima iznosi duboko nezadovoljstvo posleratnim Japanom. Trinaestogodišnji Noboru simbolizuje tradicionalni Japan, sa vrednostima koje potiču iz starih vremena slave i uspeha. Brodski oficir Rjuđi isprva predstavlja otelotvorenje svih vrednosti, poput stoicizma, snage duha i samurajske tradicije, koje su Noboruu, pa i samom Mišimi, najvažnije. Istovremeno, dečakova majka Fusako oličava moderni Japan i njegovu sve veću opčinjenost Zapadom i nekim novim vrednostima. S vremenom, Rjuđi, kao i sam Japan, gubi svoju slobodu, dopušta da njegova težnja za slavom i junaštvom iščezne i otvara se stranim uticajima. Izneverava sve ono što je tradicionalno i dobro, a to Noboru, odnosno sam Mišima, nikako ne može da prihvati. Japan se može ponovo uzdići tek kada se vrati pravim vrednostima i onome kakav je nekada bio: slavan, hrabar i nepokolebljiv. Baš onakav kakav je Rjuđi bio u dečakovim očima, dok ga nije izneverio.

Veliko i značajno delo Milana Ševića (Novi Sad, 1866 – Beograd, 1934) ostavljeno je da tavori na margini našeg interesovanja. Koliko smo se samo ogrešili o ovog književnog istoričara, kritičara, pedagoga, univerzitetskog profesora, književnika i prevodioca nepravedno, nekritično i olako ga prepustili zaboravu! Ševićev rodni grad jedva da pokazuje interesovanje za njega. Sa druge strane, Beograd, u kome je proživeo poslednje decenije života, nikada ga nije bez zadrške i zdušno prihvatio. Situacija u vezi sa gradovima u kojima je živeo, Novim Sadom i Beogradom, prenela se i na njegovo naučno delo i u istorija književnosti ime Milana Ševića jedva da se pominje, a o njemu kao pedagogu malo je pisano – kao da nigde nije ostavio trag svojim radom niti pronašao uporište – ni u pedagogiji, ni u istorija književnosti. Drugim rečima, nije teško uočiti veliku nesrazmeru između onoga što se danas zna o Milanu Ševiću i onoga što je uradio.

Rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011).

Počeci proučavanja šećera datiraju iz davne prošlosti, čak i iz evropske prošlosti. No, mnogo toga je i dalje nerasvetljeno, čak zagonetno. Kako i zašto je šećer dobio tako preovlađujući značaj među evropskim narodima, koji pre toga jedva da su znali za njega, još uvek nije sasvim jasno. U vreme kada su evropska moć, vojna sila i ekonomska inicijativa transformisale svet, saharoza dobijena iz šećerne trske je u Evropi postala najomiljeniji izvor zadovoljenja želje za slatkim, koja je, čini se, široko rasprostranjena, a možda je čak i univerzalna ljudska želja. Taj izvor je u 15. veku povezao Evropu i mnoga kolonijalna područja, a u narednim vekovima se samo istakao njegov značaj, koji nisu poljuljale ni promene u politici. I obratno, ono što se proizvodilo u metropolama – konzumiralo se u kolonijama. Želja za slatkim supstancama postojano se širila i uvećavala; zadovoljavala se mnogim različitim proizvodima, a značaj šećerne trske je stoga s vremena na vreme varirao. Pošto šećer, izgleda, zadovoljava jednu specifičnu želju (takođe se čini da je istovremeno i ponovo budi), moramo shvatiti kako to potražnja funkcioniše: kako i zašto se uvećava i u kojim uslovima. Ne možemo prosto pretpostaviti da svako ima beskonačnu želju za slatkim, kao što to ne možemo pretpostaviti kada je u pitanju želja za udobnošću, bogatstvom ili moći. Pošto nameravam da razmatram ta pitanja u okviru specifičnog istorijskog konteksta, posmatraću istorijat konzumiranja šećera u Velikoj Britaniji, naročito između 1650, kada je šećer počeo da biva prilično uobičajena namirnica, i 1900, kada se već čvrsto ustoličio u ishrani svake radničke porodice. No, prethodno ću morati da razmotrim proizvodnju tog šećera koji je završavao na engleskim stolovima, u čaju, u džemu, biskvitima, kolačima i slatkišima…

Teološke dileme, autobiografski elementi i podvojena ličnost protagoniste čine Valis atipičnim romanom ne samo kada je Dikovo stvaralaštvo u pitanju, nego naučnofantastična književnost uopšte. Ovo je njegovo najiskrenije i najsmelije delo, čija neočekivano lična priča pruža priliku istinskim ljubiteljima ovog pisca da se bliže upoznaju sa idejnim i filozofskim izvorima njegovih nepouzdanih stvarnosti. Dok razotkriva načine za transformisanje ludila u mehanizam uočavanja, tumačenja i rešavanja problema i dilema s kojima se suočava pojedinac, društvo, pa i ceo univerzum, Dik pokazuje kako ono, kao sveopšta dijagnoza, postaje merilo stvarnosti. Valis je dokumentovani pokušaj svođenja opšteg, kosmičkog i nepojmljivo apstraktnog na konkretno, pojedinačno i pojmljivo, gde u mnoštvu brojnih varijabli postoji samo jedna konstanta ∙ Bog.

Postoje pijanisti čije je sviranje do te mere predvidivo da ako bi se slučajno onesvestili, to bi bilo dobrodošlo podsticanje pažnje. Fišer je umeo sa svakim tonom da donese iznenađenje; on bi vas uznemirio svojim slabim živcima, ili bi vam se od njegovih detinjarija digla kosa na glavi (na primer, u njegovim čudnim kadencama!). Postoje pijanisti koji se kao paraziti prikače za neku kompoziciju, ili koncertne hijene koje proždiru remek-dela kao da su lešine. Fišer je bio od onih pijanista koji daju; on je umeo da izdiše vazduh i savetovao je svojim učenicima da svakog jutra vežbaju izdisanje. (Udisanje, govorio je, to je lako.) Za većinu izvođača i praktično za bilo koju vrstu koncertne publike našeg doba muzika je veoma ozbiljna stvar. Od izvođača se očekuje da se izdaje za heroja, diktatora, pesnika, zavodnika, čarobnjaka ili bespomoćnog posrednika nadahnuća. Izvođenje komične muzike traži takvog izvođača koji će imati hrabrosti da izazove manje strahopoštovanja i da sebe ne uzima odveć ozbiljno. Komičnu muziku može uništiti i sasvim obesmisliti „ozbiljno“ izvođenje. Ona mnogo više zavisi od izvođačevog pristupa nego jedan alegro di bravura, nokturno ili posmrtni marš. Treba posedovati poseban dar da bi se komad odsvirao na humorističan način.Ne odajem nikakvu tajnu kad kažem da se prilikom produkcije snimaka uživo skoro uvek objedinjuju pogodnosti koncerta s pogodnostima studija, u traganju za spojem ili nagodbom između ova dva sveta. No ipak, uprkos svim predostrožnostima, moglo se desiti da prisutni slušaoci pokvare ovaj poduhvat. Tokom proteklih godina sećam se mojih koncerta na kojima je plakala beba (Japan), lajao pas (Njujork), maukala mačka (Carigrad), slušalac pao u nesvest, nastran čovek tapšao na najnemogućijim mestima, i nestala struja, gurnuvši nas sve u mrak. Iz knjige Muzika, smisao i besmisao

Poezija je svuda – u zemlji i u moru, u jezerima i na obalama reka. Ona je, neosporno, prisutna i u gradu, što mi se potvrđuje i sada dok ovde sedim: postoji poezija u ovom stolu, u ovom listu hartije, u ovoj mastionici; postoji poezija u automobilskoj vrevi na ulicama, u svakom, i najmanjem, prostom i smešnom pokretu radnika koji oslikava firmu jedne mesare na drugoj strani ulice. Fernando Pesoa Pisci nemaju biografiju. Delo im je biografija. Pesoa, koji je uvek sumnjao u stvarnost ovog sveta, složio bi se, bez kolebanja, s tim da se uputim pravo njegovim pesmama, a da ostavim po strani dogodovštine i slučajnosti njegove zemaljske egzistencije. U njegovom životu nema ničega izuzetnog – ničega, sem pesama. … Kao svi veliki leljivci, provodi život praveći spiskove dela koja nikad neće napisati; a kao što takođe biva sa apatičnima, ukoliko su maštoviti i nose u sebi strast, kako ne bi eksplodirao, kako ne bi poludeo, na margini svojih velikih zamisli, gotovo krišom, svakoga dana beleži pesmu, članak, misao. Rasutost i napetost. Sve obeleženo jednim istim znakom: ovi tekstovi su napisani iz nužde. Upravo to, fatalnost, razdvaja autentičnog pisca od onog koji je naprosto talentovan. Oktavio Pas Malo je pesnika u XX veku koji su ulogu filozofa preuzeli tako slobodno kao što je to učinio Portugalac Fernando Pesoa. Njegovo delo ne može se objasniti potrebom da svakodnevno, kao svedok ili usamljenik, beleži svoje utiske; jer namera mu je znatno sveobuhvatnija i raznorodnija. A tamo gde u toj nameri uspeva, dosegnuvši univerzalne vrednosti, on postaje jedan od najvećih lirskih temperamenata našega doba, ništa manji od Majakovskog, Rilkea, Lorke, Ajkena, da francuske pesnike ne navodimo; već tridesetih godina Pesoa je čudesno ispred svoga vremena, ispred predstavnika književnosti apsurda koji će tek posle 1945. stupiti na javnu scenu. Taj vrsni razložni mislilac predstavlja oličenje savremenog pesnika, potčinjenog jednom neodložnom zadatku: da između čoveka i sveta zamisli veze namerno sazdane tako da ih je nemoguće proveriti. Alen Boske Pesoina heteronimija, odnosno teatar njegovih likova bez teatra, vodi delo ka nekom neodređenom i neuhvatljivom prostoru. Pesoa nije toliko pesnik koliko dramaturg koji koristi poeziju; nije toliko dramaturg koliko pesnik koji koristi dramu; nije toliko romanopisac koliko pesnik i dramaturg koji koriste romaneskno. Pesoino delo predstavlja se kao književna Utopija, apsolutna Knjiga. Antonio Tabuki „Svi mi imamo dva života: istinski – koji snivamo u detinjstvu, I sanjamo i dalje, kao odrasli, kroz neku izmaglicu; Lažni – koji živimo u zajedništvu s drugima I koristimo u praktične svrhe, Onaj gde nas na kraju strpaju u neki sanduk“ Autor ovih stihova – portugalski pesnik Fernando Pesoa – rođen u Lisabonu 1888, izdržao je četrdeset sedam godina u svom „lažnom“ životu, nastojeći da u njemu što manje učestvuje, kako bi se „zatvoren u kući svog duha“ svim snagama posvetio jedinom pravom životu – literaturi. Teško je zamisliti veći kontrast između siromaštva jedne biografije bez događaja i gotovo neiscrpnog tematskog i žanrovskog obilja književnog dela koje je njegov autor ljubomorno krio od očiju javnosti, odlažući svoje rukopise u jedan drveni sanduk, čije bogatstvo ni do danas, sedamdeset i šest godina posle piščeve smrti, nije u potpunosti obelodanjeno. U ovom protivurečnom odnosu prema vlastitoj „ličnoj povesti“ s jedne, i literarnom delu s druge strane, ispoljava se suštinsko svojstvo Pesoine ličnosti – sklonost ka paradoksu. Kontrasti, paradoksi i antiteze nisu samo osnovno izražajno sredstvo njegove poezije, već i dominantna obeležja celokupne životne i književne sudbine. Odlomak iz teksta Jasmine Nešković

Džek Ričer planira da provede jesen na dugom putovanju preko Amerike, od Mejna do Kalifornije. Ali na tom putu ne stiže daleko. Na seoskom drumu duboko u šumama Nove Engleske nailazi na tablu koja označava mesto koje nikad nije posetio – gradić u kom je rođen njegov otac. Odlučivši da provede dan više, on skreće s planirane rute. U tom trenutku, nedaleko odatle, jedan automobil se kvari. Dvoje mladih Kanađana pokušavaju da stignu do Njujorka kako bi prodali svoje blago. Ostali su zatečeni u samotnom motelu usred nigdine. Čudno je to mesto… ali i jedino do kog su došli. Sledećeg jutra, Ričer se u gradiću raspituje za očev stari porodični dom. Rečeno mu je da niko po imenu Ričer nikad nije živeo u tom mestu. On zna da njegov otac nije želeo da se vraća tu. Sad se pita da li je uopšte tu živeo. Tako počinje nova, napeta, adrenalinska avantura Džeka Ričera. Sadašnjost ume da bude mračna, ali prošlost je često još mračnija…

Bosonogi Gen je moćna i tragična autobiografska priča o bombardovanju Hirošime i njegovim posledicama, prikazana kroz vizuru samog autora dok je kao dečak odrastao u Japanu. Ove iskreno prenete emocije i iskustva obraćaju se deci i odraslima širom sveta. Bosonogi Gen služi kao podsetnik na patnje koje rat donosi nedužnim ljudima, ali i kao jedinstveni istorijski zapis o naročito užasnom izvoru patnje – atomskoj bombi. Ovo je šesti deo desetodelnog serijala. “Ova živopisna i strahotna priča izdubiće vam radioaktivni krater u sećanju, kako je nikad ne biste zaboravili. Gen je jedan od onih retkih stripova koji zapravo i uspeva da izvede taj ključni mađioničarski trik svakog valjanog umetničkog narativa: da udahne život svojim likovima.” – Art Špigelman, dobitnik Pulicerove nagrade za strip MAUS.

U povijesti američke poezije u zadnjih sedamdeset i više godina nedvojbeno se izdvajaju četiri zasebne pjesničke grupe, ali koje se po svojim pjesničkim svojstvima, nazorima, eksperimentiranjima s jezikom itd., nerazdvojivo isprepliću, budući da su neki od pjesnika pripadali ne samo jednoj od spomenutih grupa nego istodobni bili i prijatelji, dijelili iste pjesničke vizije, objavljivali u istim časopisima i borili se za slična pjesnička postignuća. Povijesno gledano sve započinje sredinom četrdesetih godina dvadesetog stoljeća u New Yorku gdju su tada živjeli i stvarali Allen Ginsberg, Jack Kerouac, William S. Burroughs, Gregory Corso i drugi koji su izvorni članovi Pjesnika Beat generacije. Pedesetih godina na nekadašnjem Black Mountain koledžu (Sjeverna Carolina) okupljaju se, drže predavanja i književne večeri neki od velikana suvremene američke poezije: Charles Olson, Robert Duncan, Robert Creeley, Denise Levertov i drugi. Termin “Pjesnička renesansa San Francisca” označava neformalnu grupu pjesnika koji su tijekom pedesetih i šezdesetih, a potom i sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga stoljeća živjeli u San Franciscu i njegovoj okolici, a kojoj su pripadali neki od najznačajnijih i najpoznatijih tadašnjih američkih pjesnika. “Njujorška škola poezije” zapravo je predstavljala neformalnu grupu pjesnika s kraja pedesetih i tijekom šezdesetih, a kojoj su pripadali neki od najpoznatijih pjesnika tog doba.

Ovo delo predstavlja ogled, svojevrstan autobiografsko-polemički tekst o položaju Afroamerikanaca u modernom američkom društvu. Odlomak : „Ono što sam video svuda oko sebe tog leta u Harlemu nije se razlikovalo od onoga što sam tu oduvek viđao – ništa se nije promenilo. Ali odjednom su, bez ikakve najave, kurve i makroi, kao i ucenjivači na Aveniji, za mene postali lična pretnja. Ranije mi nikada nije palo na pamet da bih i ja mogao postati jedan od njih, ali sam tog trenutka shvatio da smo svi zajedno proizvod istih okolnosti.“

Reč izdavača: Putopis Olega Maštruka ’’Zapisi s drugog krova svijeta’’ svojevrsni je izdavački eksperiment proizašao iz projekta ’’Marco Polo – Hrvatska do Pamira’’. Tekstovi i fotografije s putovanja objavljivani su 2015. godine na Facebooku gotovo u realnom vremenu, prateći rutu koju je putopisac prelazio i komunicirajući pritom izravno s čitateljima. Snažne fotografije i zanimljivi, na trenutke i duhoviti tekstovi sada su dobili i svoju „opipljivu“ inačicu.

Delo predstavlja zbirku pripovedaka savremenih kineskih pisaca i donosi nam uvid u svet kineskog društva koji nismo imali prilike da vidimo.

Antologija savremene francuske drame u izboru teatrologa Jovana Ćirilov. On je kazao i da "Pre i posle Balkona" predstavlja i svojevrsnu malu istoriju ili hroniku "našeg odnosa prema francuskim dramama" i njihove uloge u domaćim pozorištima.

194 prekrasnih misli izrečenih o dobrim prijateljima. Savršen mali dar.

Monáda je prvi roman Sane Perić u kojem autorica nudi novo viđenje svakodnevice provlačenjem autobiografskih elemenata kroz filter naivne, ali svježe filozofije u kojoj se, kao što sugerira naslov koji evocira mišljenje Giordana Bruna i Leibniza, kozmičko prepliće sa psihičkim. Promišljajući teme poput tjelesnosti, ženskosti, ljubavi, rada, odnosa i smisla života, autorica o njima piše kombinacijom iritantno sveznajuće pripovjedačice, koja joj omogućuje očuđujući učinak, iz ugla ženskog subjekta koji u prvom licu pruža naivnu interpretaciju conditione feminis, ne bez ludičke naglašenosti vlastite podvojene pozicije. Roman, ujedno i svojevrsni nacrt disertacije o boli, svojim izgledom i opremom spoj je elegancije francuskih klasičnih izdanja i knjiga kojima nanosite bol dok ih otvarate. Sana Perić rođena je u Splitu. Na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu diplomirala je etnologiju i komparativnu književnost. Od 2006. godine prozu objavljuje na www.rusulica.com.

Iako liči na nekoliko životinja (sa svojim leopardovim tufnama i psećim ušima), zasigurno možemo tvrditi da ništa slično Marsupilamiju niste bili u prilici da sretnete. Rep ovog jedinstvenog stvorenja neverovatno je dugačak, i ta zverka vesele naravi, domišljatog uma i spretnog tela koristi ga u najrazličitije svrhe, a najčešće kao pomagalo pri skakanju i oružje za samoodbranu.– Što i nije čudno, pošto Marsupilami i njegova porodica vrlo često imaju potrebu za hitrim i spretnim kretanjem kroz divljinu, kao i za samoodbranom – jer iz epizode u epizodu upadaju u raznorazne nevolje i avanture pune urnebesnih gegova, ali i stvarnih opasnosti, koje u palombijsku džunglu uglavnom donosi čovek… Prvobitno zamišljen kao egzotični ljubimac Spirua i Fantazija, Marsupilami je jedna od najoriginalnijih kreacija slavnog Andrea Frankena i tokom svoje istorije doživeo je inkarnacije u raznim medijima, od stripa do malog ekrana. Godinama nakon što je prestao da radi na avanturama Spirua i Fantazija, Franken pokreće zaseban stripski serijal o marsupilamijima, u kom učestvuju razni autori i u kom je dobroćudnim i radoznalim spadalima iz džungle prepuštena glavna reč. Andre Franken je rođen 1924 i počeo je da crta od malih nogu. Pošto mu je u školi Sen Lik u Sen Žilu bilo dosadno, postao je 1944. pomoćni ilustrator u kompaniji CBA, u kojoj je radio sa Edijem Papom i mladim Morisom, a malo kasnije i sa novajlijom Pejoom. Potom počinje saradnju sa izdavačem Dipijem, gde ga slavni Žiže uzima pod svoje, i krajem četrdesetih Franken počinje da radi na Spiruu, odmenjujući mentora. Istovremeno stvara i mnoge ilustracije za časopis Spiru, kao i za druge relevantne stripske časopise iz tog vremena. Tokom narednih deset godina biće posvećen Spiruu i Fantaziju, stripu koji će obogatiti brojnim novim likovima i avanturama. Povremeno će uključivati i druge autore u taj rad (Greg, Žiže, Vil). Sredinom pedesetih pokreće serijal gegova u Tintinu, Modest i Pompon, ali 1959. prepušta te likove drugim autorima. Godine 1957. na svet donosi besmrtnog šeprtlju Gašu, nezaposlenog junaka. Isprva zamišljen neambiciozno, taj lik dobija toliku popularnost da je Franken ubrzo morao da stvara nekoliko table nedeljno. Kako bi se udovoljilo zahtevima izdavača, koji su unapred naručivali avanture ovog junaka, osnovana je mala Frankenova radionica, u kojoj su mu saradnici bili Židem, Roba, Greg i Denis. Svejedno premoren, Franken mora da odustane od nekih svojih kreacija, kao što je Le Petit Noël. U to vreme mu postaje sve teže da radi na Spiruu, tako da 1968. taj naslov prepušta Furnijeu. U potpunosti se okreće Gašinim gegovima i crtanju neverovatnih čudovišta za naslovnice časopisa Spiru. Prve Crne ideje objavljuje u Spiruu, a nastavlja da ih izbacuje mesečno, u časopisu Fluid glasijal. Godine 1987. pokrenut je i naslov Marsupilami, gde je čudesna životinja iz Spirua i Fantazija dobila samostalne avanture, a Franken je u početku nadgledao rad na tom serijalu. Franken umire u januaru 1997. Njegov značaj za evropski strip je izuzetan, a slavni Erže sebe je smatrao slabim stvaraocem u poređenju s velikim umetnikom koji je ostavio ogroman trag u stripskoj školi „čiste linije“, unevši u nju specifičan humori dinamiku.

PISMO ZAIMU IMAMOVIĆU Zaime svi vele da pevaš iz grudi Da se svuda čuješ A usta ne otvaraš Kazane o mojoj pesmi Ove bi me reči Istinski usrećile

„Znajte da je, iako u naslovu piše kako je ovo priča o Ligi pravde, VAVILONSKA KULA zapravo jedna od najpronicljivijih studija Betmenove ličnosti.“ – magazin Kompleks „LIGA PRAVDE: VAVILONSKA KULA verovatno je jedna od najboljih priča o Ligi pravde u protekloj deceniji – ako ne i najbolja. Ljubitelji Betmena uživaće u domišljatosti Mračnog Viteza, ali uješće ih za srce njegova gordost.“ – IGN Betmenov najveći neprijatelj, Rejš el Gul, nastavlja s pokušajima da spase Zemlju od čovečanstva tako što će prorediti populaciju ljudskog roda. Pošto ga je Betmen mnogo puta osujetio, Rejš aktivira savršeno isplaniran napad na svakog pojedinačnog člana Lige pravde. Njegovo podrobno poznavanje slabosti Supermena, Čudesne Žene, Zelenog Fenjera, Akvamena i ostalih zadaje zastrašujući udarac superherojima. Ali za članove Lige još bolnije od toga biće saznanje odakle je njihov protivnik crpao informacije za svoj plan.

Maštovite i smele slike i njihovi spojevi služe ovde širenju jednog imaginativnog prostora, u kojem se osnovna emocija preobražava u višeslojna naslućivanja onoga što je prevazilazi. Poezija jakih, ali i pesnički uspešno kontrolisanih emocija. Ivan V. Lalić Pesme Jelene Lengold, koje su osvojile tematski prostor urbanosti i intime, i čija intonacija ide od ushićenosti do melanholije, meditativne sete i intelektualne sumnje, snažno se utiskuju u čitalački doživljaj. Mileta Aćimović Ivkov Jelena Lengold nije pisac minornih preokupacija niti kratkog daha: njena poezija, pa i proza, motivski se nadovezuju na Ijubavni diskurs liričara u izvornom smislu reči. Dragana V. Todoreskov Pesme snažnih osećanja i neposrednog i sugestivnog izraza. Ove pesme su, zapravo, priče u formi vanredno uobličenih pesama. Gojko Božović Participirajući u diskursu srpske poezije kako je on konstituisan 80-ih godina 20. stoleća, Jelena Lengold proizvodi poeziju koja je zasnovana na modernističkoj, urbanoj, pesničkoj paradigmi, izrazito lirskog naboja. Dubravka Đurić Lirsko ja, iako dovedeno do neke vrste zaokružene psihološke figure putem memoarske retrospekcije sećanja i povlašćenih trenutaka prošlosti, aktualizuje se u sadašnjem dnevničkom beleženju osećanja između onoga nekada i sada. Bojana Stojanović Pantović

Predmet ove knjige biće nepoznat većini čitalaca. Malo ih je koji znaju da su Grci, koji su izmislili mnoga umeća, izmislili i veštinu pamćenja, koju ju je potom, zajedno sa njihovim ostalim veštinama, preuzeo Rim, odakle se prenela u evropsku tradiciju. Ta veština koristila je postupak kojim se u pamćenje utiskuju ’mesta’ i ’slike’. Ovo se nekada nazivalo ’mnemotehnikom’, a u današnje vreme smatra se prilično beznačajnom granom ljudske aktivnosti. No, u vreme pre no što je pronađeno štamparstvo, vežbanje pamćenja bilo je od najveće važnosti, a baratanje memorijskim slikama po svemu sudeći oduvek je u celosti uključivalo i psihu. Što je još značajnije, veština koja kao zapamćeno mesto koristi elemente savremene arhitekture, a kao slike pamti savremene vizuelne simbole, morala je, tokom vremena, prolaziti kroz klasične, gotske i renesansne periode, baš kao i sve grane umetnosti. Mada je mnemotehnička strana u ovoj veštini oduvek bila prisutna, kako u klasična vremena, tako i docnije, te će predstavljati činjenične osnove našeg istraživanja, u njeno sveukupno sagledavanje mora se uključiti više od pukog istorijata tih tehnika. Mnemosina je, govorili su Grci, majka muza; istorijat uvežbavanja ove suštinski značajne, a tako neuhvatljive ljudske sposobnosti, povućiće nas u opasne dubine. Namera ove knjige bila je da pokaže kakvo mesto zauzima veštine pamćenja u središnim tokovima evropske tradicije. U srednjem veku zauzimala je izuzetno značajno mesto, tada su njenu teoriju formulisali skolastici, likovni umetnici i arhitekte podarili su joj figurativnost, a književni pokreti toga doba pretočili je u slike sveta, poput Danteove Božanstvene komedije. Tokom renesanse njen značaj ustuknuo je pred humanizmom, ali je zato poprimio ogromne razmere unutar hermetičke tradicije. Kako smo sad, prateći njen razvoj, već dobrano zašli u sedamnaesti vek, hoće li joj se sasvim izgubiti trag, ili će se i dalje nazirati negde na marginama, svakako ne u centru? Robert Flad stoji poslednji na braniku renesansne hermetičke tradicije u punom smislu reči. U sukobu je sa predstavnicima novog naučnog pokreta, Keplerom i Mersenom. Da li to znači i da njegov memorijski sistem, baziran na hermetičkim principima i na Šekspirovom pozorištu Glob, predstavlja takođe poslednji izdanak veštine pamćenja, drevnog Simonidovog umeća, koje će, u svom nezaustavljivom napretku, pomesti sedamnaesti vek? Franses Jejts

„Ovaj zaigrani roman o ljubavi i požudi nateraće rumenilo u obraze čak i najtvrdokornijih liberala i pohotljivaca.“ The Washington Post Kažem jasno i glasno: sapima. Ne zadnjicom, ni dupetom, ni bokovima, ni trticom, već sapima. Jer kad ja nju zajašem, ispuni me ovakvo osećanje: da sam na mišićavoj, baršunastoj ždrebici, ustreptaloj a poslušnoj. Čvrste su te sapi i možda odista tako orijaške kao što govori predanje što o njoj po čitavom kraljevstvu kruži, raspaljujući maštu mojih podanika. (Sve te priče dođu mi do ušiju, ali me ne srde, već mi laskaju.) Ovom knjigom Vargas Ljosa je uspeo da nam svoje omiljene teme, ljubav i erotiku, predstavi na nov, veoma provokativan način. Tumačeći šest reprodukcija slika, on ih ujedno oživljava i kroz njih nam priča priče u kojima ljupki i lepi Fončito uznemirava svoju maćehu, donju Lukreciju, a don Rigoberto se posvećuje ponoćnim maštanjima terajući nas da se zapitamo je li dečak sam Eros koji se zavlači u nedra zrele žene, ili je reč o sanjarijama njenog muža, don Rigoberta. Preplićući mit i stvarnost, Vargas Ljosa će nas provesti i kroz ispovesti vladara drevne Lidije i Dijane, boginje lova. Neveliko po obimu ali bremenito temama od kojih bi nas obuzeo stid da ih na ovako maestralan način pisac nije obradio, ovo delo je jedinstveno u opusu Marija Vargasa Ljose.