Ponuda smeštajnih jedinica Dolazak Odlazak Osoba Traži Nažalost, za traženi period i broj osoba ne možemo Vam dati ponudu smeštaja za ovaj objekat. Za zadati period minimalni broj noćenja je 2. Nažalost, za traženi period i broj osoba ne možemo Vam dati ponudu smeštaja za ovaj objekat. Za zadati period minimalni broj noćenja je 2. Smeštajne jedinice Apartman Soko Luks Tip: Apartman Sprat: Prizemlje Maksimalno gostiju: 4 osobe Spavaća soba: 1 x Francuski krevet, 1-2 osobe (160x200 cm) Dnevna soba: 1 x Trosed Sadržaj: • Kuhinja: Kuhinjski pribor, Čaše i tanjiri, Frižider • Kupatilo: Peškiri, Fen za kosu, Tuš kabina • Spavaća soba: Posteljina, Garderobni orman • Dnevna soba: Ravan TV, Internet • Pogledi: Pogled na grad, Pogled na planinu, Pogled na ulicu • Ostalo: Terasa, Klima uredjaj Apartman Andjela Tip: Apartman Sprat: 2. sprat Maksimalno gostiju: 4 osobe Spavaća soba: 1 x Francuski krevet (180x200 cm) Dnevna soba: 1 x Trosed Sadržaj: • Kuhinja: Kuhinjski pribor, Frižider • Kupatilo: Peškiri, Tuš kabina • Spavaća soba: Posteljina, Garderobni orman, Pegla • Dnevna soba: Ravan TV, Internet • Pogledi: Pogled na dvorište, Pogled na grad, Pogled na planinu, Pogled na ulicu • Ostalo: Terasa Studio Oranž Tip: Studio Sprat: 2. sprat Maksimalno gostiju: 3 osobe Spavaća soba: Dnevna soba: 1 x Francuski krevet, 1-2 osobe (160x200 cm), 1 x Krevet za jednu osobu (100x200 cm) Sadržaj: • Kuhinja: Kuhinjski pribor, Frižider • Kupatilo: Peškiri, Fen za kosu, Tuš kabina • Spavaća soba: Posteljina, Garderobni orman • Dnevna soba: Ravan TV, Internet • Pogledi: Pogled na dvorište, Pogled na grad, Pogled na planinu, Pogled na ulicu • Ostalo: Terasa Studio Mango Tip: Studio Sprat: Prizemlje Maksimalno gostiju: 2 osobe Spavaća soba: Dnevna soba: 1 x Francuski krevet, 1-2 osobe (160x200 cm) Sadržaj: • Kuhinja: Kuhinjski pribor, Čaše i tanjiri, Frižider • Kupatilo: Peškiri, Fen za kosu, Tuš kabina • Spavaća soba: Posteljina, Garderobni orman, Pegla • Dnevna soba: Ravan TV, Internet • Pogledi: Pogled na dvorište, Pogled na grad, Pogled na planinu, Pogled na ulicu • Ostalo: Terasa Apartman Soko Luks Tip: Apartman Sprat: Prizemlje Maksimalno gostiju: 4 osobe Spavaća soba: 1 x Francuski krevet, 1-2 osobe (160x200 cm) Dnevna soba: 1 x Trosed Sadržaj: • Kuhinja: Kuhinjski pribor, Čaše i tanjiri, Frižider • Kupatilo: Peškiri, Fen za kosu, Tuš kabina • Spavaća soba: Posteljina, Garderobni orman • Dnevna soba: Ravan TV, Internet • Pogledi: Pogled na grad, Pogled na planinu, Pogled na ulicu • Ostalo: Terasa, Klima uredjaj Apartman Andjela Tip: Apartman Sprat: 2. sprat Maksimalno gostiju: 4 osobe Spavaća soba: 1 x Francuski krevet (180x200 cm) Dnevna soba: 1 x Trosed Sadržaj: • Kuhinja: Kuhinjski pribor, Frižider • Kupatilo: Peškiri, Tuš kabina • Spavaća soba: Posteljina, Garderobni orman, Pegla • Dnevna soba: Ravan TV, Internet • Pogledi: Pogled na dvorište, Pogled na grad, Pogled na planinu, Pogled na ulicu • Ostalo: Terasa Studio Oranž Tip: Studio Sprat: 2. sprat Maksimalno gostiju: 3 osobe Spavaća soba: Dnevna soba: 1 x Francuski krevet, 1-2 osobe (160x200 cm), 1 x Krevet za jednu osobu (100x200 cm) Sadržaj: • Kuhinja: Kuhinjski pribor, Frižider • Kupatilo: Peškiri, Fen za kosu, Tuš kabina • Spavaća soba: Posteljina, Garderobni orman • Dnevna soba: Ravan TV, Internet • Pogledi: Pogled na dvorište, Pogled na grad, Pogled na planinu, Pogled na ulicu • Ostalo: Terasa Studio Mango Tip: Studio Sprat: Prizemlje Maksimalno gostiju: 2 osobe Spavaća soba: Dnevna soba: 1 x Francuski krevet, 1-2 osobe (160x200 cm) Sadržaj: • Kuhinja: Kuhinjski pribor, Čaše i tanjiri, Frižider • Kupatilo: Peškiri, Fen za kosu, Tuš kabina • Spavaća soba: Posteljina, Garderobni orman, Pegla • Dnevna soba: Ravan TV, Internet • Pogledi: Pogled na dvorište, Pogled na grad, Pogled na planinu, Pogled na ulicu • Ostalo: Terasa Kalendar raspoloživosti DOSTUPNO ZAUZETO PROŠLO VREME Kalendar raspoloživosti DOSTUPNO ZAUZETO PROŠLO VREME Opis Adresa:Nikole Pašića 46, 18230 Sokobanja Prevoz od i do aerodroma:Ne Prevoz od i do autobuske ili železničke stanice:Da, Besplatno Vreme kad gosti treba da se prijave:12:00 - 22:00 Vreme kad gosti treba da se odjave:09:00 - 10:00 Depozit za pričinjenu štetu:Ne Popusti za decu: Pansionske usluge: Bez obroka • Stanodavac zahteva da imate registrovan broj telefona Apartmani Nikodijević se nalaze u Sokobanji, na izuzetno povoljnoj lokaciji, svega stotinak metara od strogog centra banje. U našoj ponudi nalaze se dve potpuno opremljene i moderno uređene apartmanske jedinice, kao i dva komforna studija, idealna za kraće i duže boravke. Sve smeštajne jedinice su klimatizovane i obezbeđuju maksimalnu udobnost tokom vašeg boravka, dok je besplatan parking na raspolaganju svim gostima. Pored toga, svaki apartman i studio poseduju sopstvenu terasu, savršenu za uživanje u svežem vazduhu i prelepom pogledu na okolinu. Grejanje je dostupno tokom hladnijih meseci, čineći naš smeštaj pogodnim za posetu tokom cele godine. Adresa:Nikole Pašića 46, 18230 Sokobanja Prevoz od i do aerodroma:Ne Prevoz od i do autobuske ili železničke stanice:Da, Besplatno Vreme kad gosti treba da se prijave:12:00 - 22:00 Vreme kad gosti treba da se odjave:09:00 - 10:00 Depozit za pričinjenu štetu:Ne Popusti za decu: Pansionske usluge: Bez obroka • Stanodavac zahteva da imate registrovan broj telefona Apartmani Nikodijević se nalaze u Sokobanji, na izuzetno povoljnoj lokaciji, svega stotinak metara od strogog centra banje. U našoj ponudi nalaze se dve potpuno opremljene i moderno uređene apartmanske jedinice, kao i dva komforna studija, idealna za kraće i duže boravke. Sve smeštajne jedinice su klimatizovane i obezbeđuju maksimalnu udobnost tokom vašeg boravka, dok je besplatan parking na raspolaganju svim gostima. Pored toga, svaki apartman i studio poseduju sopstvenu terasu, savršenu za uživanje u svežem vazduhu i prelepom pogledu na okolinu. Grejanje je dostupno tokom hladnijih meseci, čineći naš smeštaj pogodnim za posetu tokom cele godine. Sadržaj Dozvoljeno pušenje u objektu Primate decu Objekat ima grejanje Prostorije objekta imaju besplatni WiFi Objekat je klimatizovan Postoji parking u objektu Kućni ljubimci dozvoljeni U blizini Šoping i ishrana Restoran Restoran Vidikovac (500m) Restoran Župan (500m) Restoran Zelengora (300m) Kafe bar Picerija LAV (150m) Prodavnica Prodavnica SLOGA (50m) Pijaca Zelena pijaca Sokobanja (500m) Zanimljive lokacije Planina planina Ozren (5km) planina Rtanj (25km) Jezero Bovansko jezero (12km) Reka reka Moravica (500m) Park Centralni gradski park (250m) park Banjica (300m) Aktivnosti Bazen Velnes centar Soko Terme (500m) Akvapark Akva park Podina (2km) Šoping i ishrana Restoran Restoran Vidikovac (500m) Restoran Župan (500m) Restoran Zelengora (300m) Kafe bar Picerija LAV (150m) Prodavnica Prodavnica SLOGA (50m) Pijaca Zelena pijaca Sokobanja (500m) Zanimljive lokacije Planina planina Ozren (5km) planina Rtanj (25km) Jezero Bovansko jezero (12km) Reka reka Moravica (500m) Park Centralni gradski park (250m) park Banjica (300m) Aktivnosti Bazen Velnes centar Soko Terme (500m) Akvapark Akva park Podina (2km) Recenzije 8.6 / 10 Usluga 8.5/10 Čistoća 8.0/10 Kvalitet spavanja 8.4/10 Lokacija 8.8/10 Sobe 8.2/10 Ljubaznost osoblja 9.3/10 Ana, Ponedeljak, 9 Oktobar 2023, Apartman Soko Luks Apartman je odličan, udobnost, lokacija, vlasnik. Sve pohvale!!! 9.8 / 10 Dunja Stojkovic, Subota, 16 Septembar 2023, Apartman Andjela 6.0 / 10 Nada, Sreda, 28 Jun 2023, Apartman Soko Luks Veoma smo zadovoljni smestajem kod ovih divnih ljudi. 9.3 / 10 Danijel Korac, Subota, 4 Februar 2023, Apartman Andjela 4.3 / 10 Objektivna, Nedelja, 10 April 2022, Studio Mango Zadovoljavajuce, moglo bi bolje 6.8 / 10 Svetlana Filic, Ponedeljak, 28 Februar 2022, Studio Oranž Super! 8.8 / 10 Ivana Vasić, Utorak, 15 Februar 2022, Studio Mango Odlicna lokacija. Dobro grejanje. Sve pohvale za ljubaznost vlasnika. 10.0 / 10 Marko Milutinovic, Sreda, 2 Februar 2022, Studio Oranž Sve je bilo bolje nego sto smo ocekivali. Domacini su usluzni i ljubazni. Smestaj je odlican, blizu setalista i cist. Preporucujem svima. 9.5 / 10 ALEKSANDAR CHOCHEVSKI, Subota, 20 Novembar 2021, Apartman Soko Luks 8.0 / 10 Aleksa Djordjevic, Petak, 5 Novembar 2021, Apartman Andjela 10.0 / 10 Stefan, Petak, 5 Novembar 2021, Studio Mango Izvanredni apartman, oduševilo me je osoblje sve u svemu izvanredno. 10.0 / 10 Mrva90, Nedelja, 8 Novembar 2020, Studio Mango 8.5 / 10 Aleksandar Patai, Nedelja, 19 Jul 2020, Studio Oranž Brz i lak dogovor, stanodavci odgovorni, ljubazni i korektni. Odlicna komunikacija, jos bolja saradnja. Smestaj i lokacija na visokom nivou. Sve pohvale i svaka preporuka... 10.0 / 10 8.6 / 10 Usluga 8.5/10 Čistoća 8.0/10 Kvalitet spavanja 8.4/10 Lokacija 8.8/10 Sobe 8.2/10 Ljubaznost osoblja 9.3/10 Ana, Ponedeljak, 9 Oktobar 2023, Apartman Soko Luks Apartman je odličan, udobnost, lokacija, vlasnik. Sve pohvale!!! 9.8 / 10 Dunja Stojkovic, Subota, 16 Septembar 2023, Apartman Andjela 6.0 / 10 Nada, Sreda, 28 Jun 2023, Apartman Soko Luks Veoma smo zadovoljni smestajem kod ovih divnih ljudi. 9.3 / 10 Danijel Korac, Subota, 4 Februar 2023, Apartman Andjela 4.3 / 10 Objektivna, Nedelja, 10 April 2022, Studio Mango Zadovoljavajuce, moglo bi bolje 6.8 / 10 Svetlana Filic, Ponedeljak, 28 Februar 2022, Studio Oranž Super! 8.8 / 10 Ivana Vasić, Utorak, 15 Februar 2022, Studio Mango Odlicna lokacija. Dobro grejanje. Sve pohvale za ljubaznost vlasnika. 10.0 / 10 Marko Milutinovic, Sreda, 2 Februar 2022, Studio Oranž Sve je bilo bolje nego sto smo ocekivali. Domacini su usluzni i ljubazni. Smestaj je odlican, blizu setalista i cist. Preporucujem svima. 9.5 / 10 ALEKSANDAR CHOCHEVSKI, Subota, 20 Novembar 2021, Apartman Soko Luks 8.0 / 10 Aleksa Djordjevic, Petak, 5 Novembar 2021, Apartman Andjela 10.0 / 10 Stefan, Petak, 5 Novembar 2021, Studio Mango Izvanredni apartman, oduševilo me je osoblje sve u svemu izvanredno. 10.0 / 10 Mrva90, Nedelja, 8 Novembar 2020, Studio Mango 8.5 / 10 Aleksandar Patai, Nedelja, 19 Jul 2020, Studio Oranž Brz i lak dogovor, stanodavci odgovorni, ljubazni i korektni. Odlicna komunikacija, jos bolja saradnja. Smestaj i lokacija na visokom nivou. Sve pohvale i svaka preporuka... 10.0 / 10 Apartmani Nikodijević Sokobanja Apartmani Nikodijević se nalaze u Sokobanji, na izuzetno povoljnoj lokaciji, svega stotinak metara od strogog centra banje. U našoj ponudi nalaze se dve potpuno opremljene i moderno uređene... 1 noćenje od 2.200 RSD 13 Recenzija Trebate pomoć? Bićemo više nego srećni da Vam pomognemo! Naš tim će Vam odgovoriti na pozive svakog radnog dana od 9 do 17č i subotom od 9 to 14č. +381-69-70-70-18 [email protected] Apartmani Vučić 1 noćenje od 2.200 RSD Apartmani Radivojević 1 noćenje od 2.200 RSD Apartmani Dr Gaše 1 noćenje od 2.420 RSD Zašto rezervisati kod nas? Više hiljada smeštajnih objekata Povoljni uslovi i cene Odlična podrška Sigurne rezervacije

Naziv: Carski Uznik Autor: Grigorij Danilevski Godina izdanje: 1983 Izdavač: Alfa, Zagreb Povez: Tvrd Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: BILJEŠKA PISCA O ROMANU Kao izvori za roman Carski uznike služili su osim stro go povijesnih i službenih podataka, razni izdani i neizdani privatni materijali: bilješke, dnevnici, uspomene i pisma ne kih od suvremenika toga doba i njihovih najbližih potomaka. Među posljednje izvore spadaju i predanja moje porodice. Moj pradjed po ocu bio je zemljak i školski drug Miгоvičev. Njegova žena, moja prabaka, bivša sobarica u dvoru supruge Petra III, spasila je svoga muža preko znanca, kada su u njegovu stanu izvršili premetačinu nakon šlisseljburške katastrofe. Ona se svega živo sjećala i u porodičnom krugu katkada pričala kako o Miroviču, tako i o uzrocima njegove tragične pobune. Svu takozvanu osnovu za ovaj roman-život i ljubav Mi roviča, kao i mnoge detalje vladanja Katarine i pobune Miroviča uzeo sam iz uspomena prabake i bake. Uglavnom, što se tiče povijesne istine, držao sam se sigurnih podataka, koji su razbacani u masi štampanog materijala, kojeg sam imao cijelu biblioteku. U evropskoj literaturi ima nekoliko djela posvećenih uspomeni ruskog cara uznika. Od njih treba spomenuti dva romana (postoje i drame). U Francuskoj je u 1825. izdan, ukrašen gravirama, roman Rogueta de Saint-Ippolita Ivan le VI ou la forteresse de Schlusselbourg. Taj roman sam pro čitao zahvaljujući pomoći našeg poznatog bibliografa P. A. Efremova. Nakon izlaska prvog dijela Miroviča dobio sam iz Engleske engleski roman o princu Ivanu Jamesa Granta The secret Dispatch izdan 1870. Oba ta romana se temelje na potpunom, katkada začuđujućem nepoznavanju Rusije i imaju puno nevjerojatnih anahronizama. O PISCU ROMANA »CARSKI UZNIK« Grigorij Petrovič Danilevski rodio se 26. travnja 1829. u selu Danilovka, Izjumski kotar, Harkovska oblast. Piščev otac potjecao je iz starog kozačkog plemstva. Godine 1841. Grigorij se upisuje u Moskovski plemićki institut, gdje su u svoje vrijeme učili Žukovski, Gribojedov, Ljermontov, Tju- čev i drugi istaknuti ruski pisci. U 1846. postaje student pravnog fakulteta Peterburškog sveučilišta. Završivši 1850. studije, Danilevski stupa u službu u de- partement za narodnu prosvjetu. Nakon sedam godina zahva ljuje se na službi i potpuno se posvećuje književnom radu. Svoje stvaralačke snage Danilevski je isprobao u poeziji i prozi, romanu i dramaturgiji. Radio je kao folklorist i prevodilac, feljtonist i publicist. Njegovo književno nasljeds. tvo sastoji se od oko četrdeset poema, lirskih pjesama, oko dvadeset zapisa folklornih tekstova u stihovima i prozi, oko pedeset priča i feljtona četrdeset romana i pripovjedaka, najvećim dijelom s povijesnom temom. U 1863-1873. pisac objavljuje romane: Volja, Novye mesta i Devjati val u kojima opisuje probleme suvremene stvarnosti. Glavni problem je ukinuće kmetstva kao rezultat munjevitog razvitka kapitalističkih odnosa u svim sferama tadašnjeg ruskog života i sve većeg revolucionarnog otpora seljaštva. Posljednje razdoblje piščeva stvaralaštva trajalo je petnaest godina (od 1875. do 1890). U tim godinama Danilevski se potpuno posvetio pisanju povijesnih romana. Prvi roman zvao se Carski uznik, kasnije prozvan Miroviče po glav nom junaku, i to mu je najbolji roman. Nakon godinu dana završava novi povijesni roman »Potemkin na Dunaju. U 1881. počinje roman o dekabristima Vosemost dvadeset pjati gode. Nakon godinu dana završava Knjažna Tarakanova, roman usko povezan s Mirovičem, a 1885. objavljuje roman >Sožženaja Moskva, o Domovinskom ratu 1812. U 1887. Danilevski objavljuje roman Cernyj god o ustanku Pugačeva, a u studenom 1890, mjesec dana prije smrti. počinje pisati roman Carevič Alekseja, o vremenu Petra I. Književna djelatnost Danilevskog ispočetka se razvijala u razdoblju sazrijevanja revolucionarne situacije u Rusiji u drugoj polovici 19. stoljeća, a zatim u desetljeću najteže po- litičke reakcije sedamdesetih-osamdesetih godina. Obraćanje Danilevskog, koji se u to vrijeme izolirao od naprednih književnih krugova, prema povijesnoj tematici nije slučajno. Pisac za sebe nije vidio mogućnost da ispriča svu istinu o crnim podlostima tadašnjeg ruskog života i otišao je u daleku prošlost. Značajno mjesto u stvaralaštvu Danilevskog zauzimaju njegovi povijesni romani u kojima je opisao malo poznate događaje 18. stoljeća. Ali, na žalost, u njima sve ne odgovara povijesnoj istini. Takve su u prvom redu osobne karakteristike careva i carica u kojima pisac savjesno nastoji pronaći bar neke privlačice crte. To se odnosi na neke scene u Miroviču, gdje previše blago opisuje Petra III - jednog glupana na carskom prijestolju. Potpuno je idealizirana i čuvena državnička mudrost<< Katerine II, žene izuzetne, ali licemjerne i okrutne, uvjerene feudalke. Izmišljenim epitetima ovakvih karakteristika pisac je suprotstavio realne postupke careva i carica, pokazujući njihovo pravo lice, potpuno daleko od idealnog lika prosvijećenog monarha o kojem su maštali ruski liberali. >Povijesne zasluge se ne ocjenjuju po tome, što povjesničari nisu dali uspoređujući sa savremenim zahtjevima, već po tome što su oni dali novoga, uspoređujući ih s njihovim prethodnicima, piše Lenjin. Danilevski, kao i drugi ruski pisci iz prošlog stoljeća, razumije se, veoma mnogo toga nije dao, ali i nije mogao dati uspoređujući sa suvremenim zahtjevima prema književnosti. Ali je dao mnogo novoga u um jetničkom pričanju o životu svojih suvremenika i njihovih predaka. B. JAKOVLJEV

Prvo su na prostoru SFRJ počele da ratuju tajne policije podržavljenih republika, a potom same republike i države. Bio je to tihi i nevidljivi rat za običan svet, ali pouzdan simptom za političare, koji su vagali, svaki na svoj način, kako će i kada da izađu kao pobednici iz duela sa Srbima. Srpska tajna policija je progonila državne neprijatelje, kako u Srbiji, tako i u drugim republikama. To su znali samo oni koji su osetili srpski politički bič na svojim leđima. Tajnost je glavni i osnovni princip postojanja i rada svih obaveštajnih službi sveta, pa i srpske i jugoslovenske tajne policije. U toj tajni o sebi i drugima, sadržana su snaga, moć i dugovečnost državne političke policije, koja postoji na ovim našim prostorima poslednjih pedeset godina. Njen zadatak je od 1945. do početka devedesetih, a i kasnije, uvek bio da brani, štiti i čuva državu, vlast, partiju i njen politički vrh od tzv. unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja. Zato su Oznu, Udbu, SDB, politički čelnici od milošte zvali „pesnica komunizma“ ili ponekad i „štit revolucije“. A u vreme Slobodana Miloševića tajna policija zvana Resor državne bezbednosti bila je njegov politički i tehnički servis. I jedna i druga policija SFRJ i SRJ koristile su svoje političke simpatizere, ali i plaćenike kao tajnu političku armiju. U Titovoj Jugoslaviji oni su bili saradnici Službe, a u Miloševićevoj paravojska. Ljudi iz podzemlja radili su i za doktora Franju Tuđmana i za Aliju Izetbegovića, a ni Milan Kučan ih nije previše mrzeo. Tako je svaka nova država dobila i nove ulične narodne heroje, svoje Arkane, Tute i Juke. Činjenica je da su jugoslovensku tajnu službu stvarali i vodili Hrvati i Slovenci, a da su njeni najrevnosniji policajci bili Srbi, samo zato što su se trudili da dokažu svoju odanost Titu i Partiji. Kao verni čuvari Broza i druge Jugoslavije, Srbi „oznaši“, „udbaši“, „debejci“, proganjali su, mnogo puta i bez suda, ne samo po principu velikog broja i velike nacije već i svesno, upravo vlastiti narod. Srbi su u drugoj Jugoslaviji bili sami sebi i goniči i progonjeni, tačnije i dželati i žrtve tajne policije. Malo je reči u našem jeziku koje tako sumorno zvuče, kao što je to reč Udba. U njoj je sadržan sav ljudski gnev i tihi otpor prema jednom delu života u komunističkoj Jugoslaviji, koji su mnogi njeni žitelji potisnuli, makar prividno, iz sećanja. Udbom i danas ljudi zovu sve jugoslovenske službe državne bezbednosti, jer žele da na taj način pokažu koliko su svesni zla koje je politička policija nanela vlastitom narodu. Prema mojim procenama, jugoslovenska tajna služba je u drugoj Jugoslaviji progonila i unesrećila najmanje pola miliona ljudi. A u trećoj još najmanje sto hiljada ljudi. Svedoci akcija jugoslovenske političke policije sećaju se Kočevja, Zelengore, crvenog terora, Golog otoka, obaveznog otkupa, Dahauskih procesa, Četvrtog plenuma, studentskih demonstracija, maspoka, liberalizma, kosovske drame, bosanskih progona, slučaja osmorice, devetog marta, zime 1996. godine, nesreće na Ibarskoj magistrali. Bile su to direktne posledice građanskog rata, među Jugoslovenima i Srbima, ali i onog neobjavljenog građanskog rata koji je kasnije vođen protiv političkih neistomišljenika. Tada su stradali pisci, umetnici, intelektualci, ali i obični ljudi. Državu i njenu Službu, kako je sami policajci zovu, to pamćenje ne služi, pa o svojim delima u ime naroda, a protiv naroda, javno nikada ne govore. Ćutanje je deo policijske tajne zakletve. Pročitane istorije Ozne, Udbe, SDB-a, KOS-a,VOS-a i SID-a, više govore o nedelima neprijatelja, nego o delima državnih čuvara Tita i druge Jugoslavije. Zato su i sve istine o jugoslovenskoj tajnoj policiji poluistine, a neke od njih, zahvaljujući lošim piscima, postale su i sumnjive legende. Namera autora ove knjige je upravo da pokuša da reši enigmu tajnih službi u SFRJ i da se, makar, na trenutak, dokopa te istine o srpskoj i jugoslovenskoj tajnoj policiji. Nema iole poznatijeg jugoslovenskog političara starije generacije, koji u svojoj uspešnoj karijeri nije prekoračio i stepenicu ministarstva unutrašnjih poslova. Biti policajac bila je čast, a poslednjih godina Jugoslavije i sramota jugoslovenskih i srpskih političara. Neki od njih su zato i skrivali te podatke iz svoje biografije. Rad u kontraobaveštajnoj i obaveštajnoj službi JNA, zatim SID-u SSIP-a i SDB-u SSUP-a, odnosno Ozni i Udbi, predstavljao je često samo jednu od stepenica u političkoj karijeri mnogih naših visokih funkcionera. U njoj su novi lideri bili ili vojskovođe ili članovi organa bezbednosti. Josip Broz Tito, Cvijetin Mijatović, Raif Dizdarević i Bora Jović kao obaveštajci, komandanti, ministri, ambasadori, dogurali su i do pozicije predsednika Jugoslavije, a Nikola Ljubičić do prvog čoveka u Srbiji, kao i Milan Kučan u Sloveniji. Za Oznu, Udbu, SDB odnosno RDB su radili Josip Đerđa, Janez Zemljarič, Vladimir Rolović, Svetislav Ćeća Stefanović, Franjo Herljević, Jože Smole, Milan Mišković, Josip Manolić, Josip Boljkovac. Rezidenti Kominterne bili su Josip Broz Tito, Ivo Lola Ribar, Josip Kopinič, Ivan Stevo Krajačić, Zdenka Kidrič i Andrija Hebrang. A zatim i Dušan Mihajlović, Nenad Đorđević, Jovica Stanišić, Rade Marković, Uroš Šuvaković. Osnivači Ozne bili su Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković i ruski pukovnik Timofejev. Svi su oni punih pedeset godina bili gospodari života i smrti ljudi u drugoj Jugoslaviji. Nasledili su ih u svakoj republici po jedan gospodar, pa bilo da se on zvao Kučan, Tuđman, Gligorov, Izetbegović ili Milošević, jer vladali su titoistički. U zavisnosti od prilika i događaja na unutrašnjoj političkoj sceni Jugoslavije, o tajnoj policiji ispredane su razne priče, koje su ponekad imale i karakter mita. Još tokom rata u narodu je rođena pošalica da „Ozna sve dozna“, koja se u srpskom žargonu održala do današnjih dana. Druga izreka, koja je postala i politički moto, glasila je „Udba je srpska sudba“. Ona je na najslikovitiji način odražavala narodno shvatanje moći i nemoći srpske, a i jugoslovenske tajne policije. Kako se kretao odnos političkih snaga između federacije, republika i pokrajina, Slovenaca, Hrvata i Srba, između vladara i posilnih, takva je bila i sudbina tajne policije i njenih funkcionera i operativaca. Međusobni obračuni, najčešće upereni protiv Srbije i srbijanskih kadrova, često su išli baš preko leđa tajnih policajaca. Poslednjih dvadeset godina, tajne službe SFRJ su čak tiho i podmuklo ratovale međusobno. Prva jugoslovenska tajna služba pravljena je po komunističko-internacionalnom receptu Moskve i NKVD-a, a rasturana je po planu vašingtonske centrale i satelita Novog svetskog poretka.

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Svetislav Basara - Kontraendorfin Laguna, 2020 mek povez latinica broj strana 296 format 20 x 13 cm NOVO! Dobitnik Ninove nagrade za 2020. Vrhunac Basarinog opusa o demontiranju srpskih mitova. Detronizacija nacionalnih veličina i bardova, od Andrića do Đilasa, razobličavanje tobožnjih istorijskih i biografskih kontroverzi, kod njega je uvek u službi izvrgavanja ruglu pogubnog srpskog mentaliteta, ideoloških zanosa i nacionalne megalomanije njegovih nosilaca, čije je samouništavajuće razmere u literarnoj formi uzdigao do groteske i ubojite, bespoštedne satire. Neiscrpan humor i hiperbola glavna su piščeva oružja i u ovom romanu, svojevrsnom nastavku Andrićeve lestvice užasa. Nesumnjivo najbolji i najubojitiji u vencu Basarinih romana koje otvara Početak bune protiv dahija i koji tematizuju maligne i neuralgične tačke novije srpske istorije, kulture i politike. Svetislav Basara: Opsesivni posmatrač arbitara stvarnosti 05.02.2021. Kada je, svojevremeno, jedna precioza prišla Hegelu i obavestila ga da njegova filozofija, doduše, jeste zabavna, ali da nije u skladu s činjenicama, ovaj joj je odbrusio da utoliko gore po činjenice. I ničeg drskog nije bilo u toj reakciji. Hegel je samo skrenuo pažnju dami na okolnost da je stvarnost kudikamo složenija nego što se to njoj prikazuje, te da, ako je stvarnost zanima makar koliko i njegova filozofija, mora biti u stanju da se od stvarnosti – od činjenica, dakle – malo odmakne. Ako bi, po analogiji, čitalac mogao zameriti Svetislavu Basari da je u zavadi sa stvarnošću jer u „Kontraendorfinu“ ima i nekih nadnaravnih pojava u vidu levitiranja, višekratnog vaskrsavanja, ili bludnih radnji osoba koje, po prirodi stvari i vremena, nisu mogle polno da opšte (Šopenhauer i Tozovac, na primer), ali su, svejedno, imale zajednički porod – mogao bi pisac da odvrati kako su sve te pojave posledice čiste stvarnosti, samo je bilo potrebno doneti određene zaključke na osnovu ponuđenog materijala (a nasuprot svim utvrđenim istinama), dok, tome nasuprot, likovi poput Ive Andrića, Mire Glavurtića, Žorža Kangilema ili Desanke Maksimović nisu ništa životniji ili stvarniji od slikara Stojkovića, izmišljenog lika, pripovedača i tajnog Andrićevog prijatelja, samo zato što su oni (oni prvi) nekada bili stvarni i živi. Svi oni, i stvarni i izmišljeni likovi, više su književne funkcije nego osobe. „Kontraendorfin“ je roman ideja u kojem pisac ne ponire u tzv. psihološku dubinu likova, niti prati njihove sudbine zato što su mu se, na primer, učinile vrednim pisanja, već, poput Hegela u filozofiji, obelodanjuje logičku konstrukciju koja se, po njemu, po Basari, nalazi u osnovi svake stvarnosti. Ta logika je paradoksalna, nedopustiva, posuvraćena, ponekad nelogična, ali nikada banalna, dosadna, tautološka (A = A), ili lišena strasti. Zbog toga Basara može, kao i Hegel, odgovoriti kako mu je žao ako njegova knjiga ne korespondira sa stvarnošću, ali da problem nije u njemu, u romanu, već u stvarnosti samoj. Zbog toga mu, uostalom, činjenice ne služe kao dokazi, nego kao elementi književne igre – pa će Glavurtić postati zagovornik preventivne kliteroktomije, Andrić erotoman, dok će veliki francuski lekar i filozof Žorž Kangilem lupati šakom o sto po pariskim kafanama – njegov se jezik okreće sebi samom (kao što se Hegelova svest okreće sebi i postaje samosvest), postaje autoreferencijalna igra, a rečenice se izvode iz njih samih: dugačke, zasopljene, urnebesno duhovite, sigurne, ujedaju te rečenice sopstvene repove i, gle čuda, kao od šale prave pukotine u stvarnosti. Ili, kako kaže Stojković da mu je, za jedne od njihovih šetnji, rekao Andrić: „Dragi ste mi, otkriću vam tajnu, realnost ne postoji, postoje samo realisti i to isključivo kao realisti odabira šta treba da bude vidljivo, šta nevidljivo, šta viđeno, šta previđeno, šta rečeno, šta prećutano, šta na snazi, šta van snage, šta van zakona, šta treba (i šta može, ovo je vrlo važno) da postoji, šta pak ne, zaboravih da kažem da mnogo toga zavisi od kriterijuma selektora“ (str. 30). Basara upravo piše o njima, o tim arbitrima stvarnosti, o kreatorima vrednosti, o selektorima, njihovim izborima, razlozima za njihove izbore (ako ih imaju) i njihovim kriterijumima, što su, istini za volju, veliki pisci uvek i radili, jedino što Basara to radi drugačije. Stojković, dakle, ponovo govori, a pisac Kaloperović – u kome će neki prepoznati Basarin alter ego – ponovo zapisuje ono što bard zbori, kao u „Andrićevoj lestvici užasa“ ili „Gnusobi“, trpi sporadične uvrede i hrani se Stojkovićevom zlobom, njegovim humorom i nepokolebljivošću. Nedopustivo je ono što, svako malo, izgovara Stojković. Dok govori o streljanju u Užicu početkom Drugog rata, reći će Stojković, ne jednom, da su streljani i oni koji su streljali jednako odgovorni za to što se dogodilo. I ta se tvrdnja, jednostavno, ne može razumeti ni iz jedne logike, ni iz jedne stvarnosti, ni iz jednog poznatog sistema, osim iz perspektive koju nudi Basara, a i tada je pitanje šta uopšte znači razumeti jer, jednostavno, nema se taj sklop ni sa čim uporediti. Možda će ovo zvučati čudnije od svih čudesa i čudnovatosti s kojima se susrećemo u „Kontraendorfinu“, ali baš u takvim trenucima i na takvim mestima, nečuvenim, nemislivim, gotovo sumanutim, Basara postaje pesnik, on govori iz samog srca jezika, odvezan od stvarnosti, morala i formalne logike, prepušten sebi i lišen mogućnosti da bira: neke se stvari moraju reći po svaku cenu. I ovoga puta je Stojković opsesivni posmatrač, neposredni svedok i diskretni učesnik prelomnih tačaka u srpsko-hrvatskoj (kulturnoj) istoriji, a da se, pri tome, ne priklanja nijednoj od strana, smatrajući ih istovremeno i svojim i tuđim, dovoljno svojim da o njima govori bez pardona, dovoljno tuđim da uvek iznova otkriva dubinu bezdana što se isprečio između njih. Kada grdi Srbe ili Hrvate, radi to Stojković jezikom koji razumeju i jedni i drugi i koji, uostalom, govore obe strane, ali upravo dok ga govore one odbijaju da je to jedan i isti jezik, što Basari pruža neodoljivu priliku da se poigra jezikom onako kako se niko pre njega tim jezikom nije igrao, da prelazi iz jednog tonaliteta u drugi, da pritiska tamo gde boli i da nas natera na smeh do suza iako, naravno, ništa nije smešno. Utoliko jaz između Srba i Hrvata, ako je verovati Stojkoviću, Basari i/ili Kaloperoviću, nije nikakva metafizička veličina, nedokučivi usud, već puki zbir pojedinačnih gluposti koji, u jednom trenutku, uspešno preraste u kvalitet, u mit koji, potom, ne služi ničemu drugome do da odmeni stvarnost u trenutku kada je potrebno za stvarnost se zakačiti kako ne bismo, kao napuhani (a potom i ispuhani) baloni, nastavili slobodno da lebdimo u ništavilu. Može se, utoliko, „Kontraendorfin“, barem jednim svojim delom, čitati i kao preokrenuta istorija srpsko-hrvatskih odnosa, ili kao kolekcija odabranih epizoda iz novije srpske istorije iz perspektive likova poput Ive Andrića koji, u ovom romanu, izgovaraju ono što nikada nisu izgovorili, ali su hteli, ili su, makar, morali da kažu, ali se na takav korak, ipak, nikada nisu odvažili. Najzad – i tu je Miljenko Jergović u pravu – zahteva Basara čitaoca koji mu je ravan, ako ne i bolji od njega, pisca, jer nije Basara za svačiji stomak. Ne samo što će se manje iskusan čitalac zbuniti pred obiljem podataka za koje neće znati da li su piščeva izmišljotina ili činjenice (a svakako bi se začudio pred činjenicom da su najluđe stvari, zapravo, činjenice, a neke od sumanutijih konstrukcija, u stvari, potkrepljene dokumentima i svedočanstvima). Da stvar bude gora, tekst je podgrađen fusnotama, što dodatno zbunjuje ako čitalac, poput potpisnika ovoga teksta, propusti podnaslov romana koji glasi: disertacija. U tom slučaju „Kontraendorfin“ se može čitati i kao parodija naučnog govora koji se, u savremenoj srpskoj istoriografiji, naročito kod nacionalno osvešćenih istoričara, pretvorio u parodiju nauke, te parodija parodije – da poslednji put prizovemo Hegela – u Basarinom slučaju daje plus, samosvojnu, začudnu priču bez priče, roman za sve i ni za koga, besomučnu igru koja se održava upravo zahvaljujući svojoj urnebesnoj ozbiljnosti. Autor: Ivan Milenković Izvor: Vreme

Kroz večito iščekivanje Jelene, pripovedač teži ka stvaranju, kao onom metafizičkom koje životu onoga kojeg nazivamo stvaraocem zapravo daje pravi smisao. Broj ocena: 90 Cena sa PDV: 1815 dinara Na Stanju Šifra Proizvoda: 8100 Vreme slanja: 3 - 5 radnih dana Isporuka: Teritorija Cele Srbije Dostava: Kurirska služba Masa za dostavu: 0.30 kg (cena dostave) Plaćanje: Pouzećem, na Račun, onLine: Visa, Master, Dina Proizvođač: Sezam book Brend: Dereta Pomoć u vezi naručivanja Postavi pitanje u vezi sa proizvodom Opšti uslovi kupovine Dodaj u Korpu ili naruči telefonom radnim danima od 9-17h 069-609-149 069-609-150 011-3047-098 SMS naručivanje naruči preko FB messenger-a ili Viber-a Karakteristike proizvoda: Jelena, Žena Koje Nema, Ivo Andrić Naziv Knjige : Jelena, Žena Koje Nema Autor: Ivo Andrić Izdavač: Sezam book Godina izdanja: 2019 Br. str.: 205 Povez: tvrd Format: 21 cm Pismo: latinica ISBN: 978-86-6249-196-1 Opis proizvoda: Jelena, Žena Koje Nema, Ivo Andrić *** O Knjizi *** Još od davne 1962. godine ovaj prozno-poetski triptih je jedno od najomiljenijih štiva današnjih čitalaca. Pripovedačka magnovenja vode čitaoca putanjama svetlosti i treptaja i otkrivaju suštastvo same njegove imaginacije i stvaralaštva. Kroz večito iščekivanje Jelene, pripovedač teži ka stvaranju, kao onom metafizičkom koje životu onoga kojeg nazivamo stvaraocem zapravo daje pravi smisao. Njegova večita potraga za poetskom misli, za stvaralačkom ispunjenošću je otelotvorena u Jeleni koja ga čudesno pohodi u očekivanim, ali i u sasvim neočekivanim prilikama. Dok postoji Jelena, postoji i sam pripovedač. Samo da ne prestanem da je iščekujem, reći će pripovedač na kraju. Nestanak mašte i poriva za stvaranjem za pripovedača znači umiranje samo. Jače i očiglednije nego ikada, Ivo Andrić ovim delom ispoljava svoju poetsku i filizofsku misao, razotkriva svoje suštastvo. *** O Autoru *** Ivo Andrić je rođen u Travniku 9.oktobra 1892. Tamo su se, sticajem okolnosti našli njegovi roditelji u poseti kod rodbine. Porodica Andrić je stara sarajevska porodica, dugo su živeli u tom gradu baveći se tradicionalnim porodičnim zanatom – kujundžilukom. Međutim porodica Andrić je nosila sobom i jednu kobnu tradiciju – tuberkulozu. Mnogi piščevi preci uključujući i sve stričeve podlegli su joj još u mladosti. Andrić ostaje bez oca kao dvogodišnji dečak. Majka, Katarina Andrić daje svog jedinca sestri Ani i njenom mužu Ivanu Matovšik u Višegrad. Boravak u Višegradu, gde je završio osnovnu školu, ostavlja veliki utisak na Andrića koji dugo posmatra lukove višegrdaskog mosta – ćuprije na Drini, koji će kasnije izrasti u kapitalno književno delo Na drini ćuprija. Posle osnovne škole vraća se u Sarajevo gde 1903. upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. U Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu; U sumrak. Na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu, oktobra 1912, započinje studije. Zbog bolesti već sledeće godine napušta Zagreb i odlazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik i piše poeziju. Odmah posle atentata na austro-ugarskog nadvojvodu Franca Ferdinanda (28 juna 1914.) vraća se u zemlju, kao vatreni projugoslovenski revolucionar, gde odmah u Splitu biva uhapšen. Do matra 1915. ostaće u mariborskoj tamnici da bi odmah po izlasku sa robije bio upućen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu, gde ostaje do marta 1915 godine. Već 1918. dovršava knjigu stihova u prozi Ex ponto i, nezadovoljan atmosferom u Zagrebu odlazi u Beograd. Veoma brzo se uključuje u Beogradski književni život drugujući sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Milinčićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Početkom 1920. zapošinje dipolmatsku karijeru poslanstvom u Vatikanu, objavljuje zbirku pesama u prozi Nemiri i pripovetku Put Alije Đerzeleza. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču Ćorkan i švabica. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu: Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka. U Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskim poslovima, prikuplja građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Tokom 1939. Ivo Andrić biva postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. U jesen 1940. posle nemačke aneksije Poljske, Andrić protestvuje kod nemačkih vlasti i kancelara Adolfa Hitlera, zbog toga što Nemci mnoge naučnike i pisce odvode u logore. Vlasti u Beogradu često zanemaruju svog ambasadora i Andrić piše molbu za rezrešenje dužnosti. Njegov predlog nije prihvaćen i on 25 marta 1941. prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda 7 aprila 1941. napušta Berlin. Odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u Švajcarsku ali bez ostalih članova poslanstva i njihovih porodica. Vraća se u Beograd i živi povučeno kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Za vreme rata završava romane Na Drini ćuprija, Travnička hronika i Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke; Zlostavljanje i Pismo iz 1920. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine. Tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče Bife Titanik (1950), Znakovi(1951), Na sunčanoj strani, Lica (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Posle smrti supruge Milice (1968.) Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. Svi proizvodi iz: Klasici svetske i domaće književnosti Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Valter Skot Ajvanho Meki povez Izdavač Kompanija Novosti Edicija Svetski klasici Sir Walter Scott, proslavljeni pjesnik, još veću slavu stekao je povijesnim romanom “Waverly” iz 1814. Nakon toga nastavlja s pisanjem romana koji se tematski bave povijesnim događajima Škotske. Njegov roman “Ivanhoe” razlikuje se po tome što je radnja smještena u Englesku, pred kraj 12. stoljeća, nakon bitke kod Hastinga, u vrijeme kad Saksoni gube vlast u Engleskoj u korist Normana. Roman prati Saksonskog viteza u službi Normanskog kralja Rikarda I. Lavljeg Srca i njegov povratak iz Trećeg križarskog rata, čiji je cilj bio osloboditi Jeruzalem od muslimanske okupacije. Na povratku iz rata, austrijski vojvoda Leopold zarobio je Rikarda I. te ga pustio kasnije uz veliku otkupninu. Za to vrijeme, prijestolje je preuzeo Rikardov brat Ivan, koji je pokušao učiniti sve u njegovoj moći kako bi Rikard što duže ostao u zarobljeništvu, ali Rikard je po povratku ponovno preuzeo krunu, 1194. godine. Radnja romana započinje nakon Rikardovog povratka u Englesku. Putovao je skrivajući se i pokušavajući pronaći saveznike kako bi vratio prijestolje od brata Ivana, dok su svi vjerovali da je još u zatočeništvu. Naglasak romana je na sukobu između Saksonaca i Normana te na njegovom avanturističkom aspektu. Iako je Ivanhoe glavni junak, po kojem ovaj povijesni roman nosi ime, on ipak nije glavni nositelj radnje. Njegov prvi veći pothvat u romanu je pobjeda na turniru, koji je osvoji pod krinkom Razbaštinjenog viteza, a ne pod svojim pravim imenom. Nakon toga saznajemo da je ranjen i ponovno se pojavljuje tek na kraju bitke, u dvorcu Torquilstonu. Tada se saznaje da je završio u zatočeništvu zajedno sa Saksoncima, Isaacom i Rebeccom koja se cijelo to vrijeme brinula za njega. Dakle, umjesto na glavnog junaka, radnja se fokusira na druge likove podjednako, bilo da su dobri ili loši te na njihove spletke i pothvate. Pravim junakom možemo nazvati kralja Rikarda, zbog njegovih pothvata pod krinkom Crnog viteza. Ipak, Ivanhoe zadržava svoju važnost lika jer stoji kao simbol glavnog sukoba u romanu, između Normana i Saksonaca te činjenice da je kao Saksonac prešao na stranu normanskog kralja Rikarda I. Tim činom izdao je svojeg oca, koji ga liši nasljedstva i odrekne ga se. Roman se prema radnji može podijeliti na tri glavna dijela, a svaki dio ima svoj središnji događaj. Glavni događaj prvog dijela je upravo turnir u kojem sudjeluje Ivanhoe pod lažnim imenom i krinkom. Radnja drugog dijela kulminira bitkom u dvorcu, nakon što su Saksonci, Isaac i Rebecca zarobljeni, a nakon bitke oslobođeni, dok se radnja trećeg dijela fokusira se na činjenicu da je Rebecca oteta i odvedena u sjedište vitezova templara, gdje joj je sprema suđenje. Optužena je da je vještica te da je činima navela templara de Bois-Guilberta da se zaljubi u nju. Kratak sadržaj Radnja započinje predstavljanjem glavnog sukoba u romanu, onog između Normana i Saksonaca. Čak četiri generacije nakon što je Vilim Osvajač pobijedio u bitci kod Hastingsa, među vladajućim Normanima i poraženim Saksonicima i dalje vlada neprijateljstvo. Normani su vladajuće plemstvo, a Saksonci su svedeni na razinu kmetstva. Iako postoji zajednički jezik, obje strane odbijaju koristiti ga, pa Normani koriste Francuski, a Saksonci Staroengleski. Ovo se saznaje iz razgovora dvaju Saksonaca, Gurtha, svinjara i Wambe, dvorske lude koji su u službi Saksonskog lorda Cedrica, čiji je sin otišao u križarski rat na strani kralja Rikarda I. Zbog toga ga je otac lišio nasljedstva. Njihov razgovor prekida zvuk kopita. Približava im se deset jahača koje predvode Brian de Bois-Guilbert, templar i opat Aymer. Oni traže Cedricov dom, ali zbog nadmoćnog stava kojeg su zauzeli i njihovog porijekla, Wumba ih uputi u krivom smjeru. Oni odlaze i putem raspravljaju o Roweni, Cedricovoj štićenici čija je ljepota nadaleko poznata. Na raskrižju susreću hodočasnika, ogrnutog palminim lišćem kao znak da je bio u Svetoj Zemlji. To je zapravo Ivanhoe, koji dobro poznaje taj kraj te ih vodi na Cedricov posjed. Cedric zatomljuje svoju mržnju prema njima i velikodušno im pruža dobrodošlicu, objed i prenoćište. Njegovi stvari osjećaji primjećuju se u načinu razgovora i time što Vilima Osvajača naziva pogrdnim imenom. Objavljuje da će im se obraćati na svojem jeziku, ako im je to po volji. Kad na gozbu pristigne njegova štićenica Rowena, Brian de Bois-Guilbert ne skida pogled s nje. To nije po volji ni njoj ni Cedricu. Gozbu prekida sluga koji najavljuje da je na vratima stranac, a Cedric odgovara da će i njemu pružiti dobrodošlicu. Sluga najavljuje da se stranac predstavio kao Židov, Isaac od Yorka, na nezadovoljstvo prisutnih, zbog stava prema židovima koje ne vole zbog lihvarstva, ali Cedric ga prima u društvo. Za vrijeme objeda raspravlja se o križarskom ratu, a templar Brian izjavljuje da su Saraceni jači od engleske vojske, s čim se ne slaže hodočasnik, On tvrdi da među Englezima ima hrabrih i snažnih ličnosti te nabraja neke od njih. Među njima su i Rikard I. i Ivanhoe. Brian de Bois-Guilbert njegovu izjavu ne shvaća ozbiljno te smatra da Ivanhoa može pobijediti i nenaoružan, na što mu hodočasnik odgovara da ako se Ivanhoe vrati u Englesku imat će priliku to i dokazati. Rowena potvrđuje njegove riječi, zalažući se za vitezovu čast. Rowena poziva hodočasnika u svoje odaje kako bi saznala novosti o Ivanhoeu, na što joj on odgovara da je Ivanhoe vjerojatno na putu za Englesku. Hodočasnik čuje templarove sluge kako razgovaraju o templarovu planu da na putu na turnir u Ashby-de-la-Zouche, na koji ide i Isaac, planiraju pokrasti g i upozorava Isaaca na to. Predlaže mu da pobjegne te iste noći, a on će mu pomoći u tome. Kao zahvalu, Isaac, koji je prepoznao viteza ispod njegove maske hodočasnika, da mu oklop i konja kako bi mogao sudjelovati u turniru. Stanje je u to vrijeme u Engleskoj bilo teško. Rikarda I. zarobio je austrijski vojvoda Leopold, a Rikardov brat preuzeo je prijestolje i činio sve u svojoj moći da se produži Rikardovo zatočeništvo, a ljude u zemlji je tlačio. Došlo je vrijeme turnira. Pojavio se i Isaac s kćeri Rebeccom. Na nezadovoljstvo svih prisutnih, smjestio se među ugledne ljude, smatrajući da se nema čega bojati jer je kralj Ivan posudio znatnu sumu novca od Židova, a Isaac je imao veliki udio u tome. Ali nitko se ne slaže s tim. Cedric, odlučan u namjeri da spriječi Isaaca da sjedi među njih, krene u napad, ali ga Wamba spriječi u tome. Naposljetku, kralj Ivan natjera Isaaca i njegovu kćer da sjednu među obične ljude, uzevši mu zlato koje je imao. Na prvi dan turnira najviše se ističe hodočasnik, koji se bori pod nazivom Razbaštinjeni vitez. On nanosi poraz svim svojim protivnicima, uključujući i Briana de Bois-Guilberta. Za nagradu ima pravo birati Vladaricu ljubavi i ljepote za idući dan turnira. Na iznenađenje svih Romana, on bira Saskinju Rowenu te odbija poziv na proslavu prvog dana turnira kod kralja Ivana. Kralj Ivan pokušava otkriti vitezov pravi identitet, ali bezuspješno jer on odbija kraljevo naređenje da se pokaže svima. Kao pobjednik u pet borbi na turniru, ima pravo na otkupninu u novcu, oklopima i konjima od svih pet gubitnika. On prihvaća otkupninu od četvorice, ali odbija od Briana de Bois-Guilberta, najavljujući mu da s njim još nije gotov. Od te zarade, šalje Gurtha da Isaacu vrati njegov dio za konja i oklop koji mu je dao za turnir. Isaac, kojemu je jedino stalo do novca, izmamljuje veliku svotu od Gurtha, ali kasnije mu Rebecca, bez znanja oca, vraća novac. Dok se vraćao od Isaaca, Gurtha presretne grupa pljačkaša, koji su zapravo dio vesele družine Robina Hooda. Nakon što im ispriča da je bio kod Isaaca kako bi mu vratio novac, koji mu je gospodar Razbaštinjeni vitez poslao za konja i oklop, pljačkaši mu pruže priliku da se bori s jednim od njih i tako osvoji nesmetan put dalje. Gurth se bori s Millerom i pobjeđuje ga te na njegovo iznenađenje, pljačkaši ga puštaju da prođe i ne uzimaju mu novac. Na drugi dan turnira, Razbaštinjeni vitez ima prednost pred drugima zbog svoje pobjede dan prije. Ali, drugi natjecatelji koji su bili protiv njega, uključujući Briana de Bois-Guilberta i Athelstana, napadaju ga svi odjednom. Iako je bio vičan borbi, u pomoć mu je morao priteći Crni vitez, koji je zapravo bio kralj Rikard pod krinkom pa je Razbaštinjeni vitez uspio pobijediti protivnike i osvojiti turnir. Prema običaju, pobjednika će okruniti Vladarica ljubavi i ljepote. Prilikom krunidbe Rowena mu skine masku i svima otkrije da je on vitez Ivanhoe. Cedric, zaprepašten pojavom odbačenog sina, pojuri odvojiti ga od Rowene, ali Ivanhoe padne u nesvijest zbog teške rane koju je zadobio u borbi. Ivan i njegovi sajetnici raspravljaju o Ivanhoeovu povratku i zaključuju kako će mu morati vratiti posjede koje je kralj prepustio Reginaldu Front-de-Boeufu, jednom od svojih saveznika. Osim toga, naredio je da se treba pobrinuti da Ivanhoe ozdravi, bez obzira što mu je neprijatelj i saveznik njegovog brata. Ali Ivanohoe je već bio na brizi svojih prijatelja. Nadalje, Maurice de Bracyja želi oženiti Rowenu kako bi se domogao njezinih posjeda. Nedugo nakon toga, on će izgubiti strpljenje i smisliti plan o otmici Rowene, od čega će ga Waldemar Fitzurse, kraljev savjetnik, pokušati odgovoriti. De Bracy će priznati da nije sam smislio taj plan, nego mu je pomogao de Bois-Guilbert. Njihov razgovor prekida sluga koji donosi poruku da se čuvaju jer se vrag oslobodio iz lanaca. Oni to protumače kao znak da je Rikard slobodan i vraća se u Englesku te da trebaju što prije okupiti saveznike. Među ljudima vlada nemir i strah jer smatraju da će se kralj Rikard vratiti kako bi se osvetio svima koji su ga izdali i stali na stranu njegova brata koji mu je preuzeo prijestolje. Crni vitez, koji je pomogao Ivanhoeu pobijediti turnir i nakon toga nestao, sad se nalazi u šumi. Naišao je na kolibu nekog pustinjaka koji se predstavlja kao redovnik iz Compmanhursta i pita ga za smjer. On mu pruža utočište i oni provedu dan pijući i pjevajući. Cedric sinu ne može oprostiti izdaju, ali ipak se brine jer je ozlijeđen. Pošalje slugu Oswalda da se pobrine za njega, ali on Ivanhoa nigdje ne nađe. Umjesto njega, naiđe na Gurtha, koji je pobjegao iz Cedricove službe i sad potajno služi Ivanhoa te ga i sam traži. Oswald ga odluči odvesti pred Cedrica da se pravda zadovolji. Ali on bježi i poručuje Cedricu da mu više neće služiti. S obzirom da je razbaštinio sina, a u štićeništvu je imao Rowenu i Athelstana, planirao ih je vjenčati. Rowena, koja nikad nije dopuštala da drugi upravljaju njezinim životom, rekla je da bi radije otišla u samostan, nego bila njegova žena jer ga je mrzila. Njezina naklonost pripadala je Ivanhou, što je Cedric pokušao spriječiti i nadao se da će ga zaboraviti u njegovoj odsutnosti. Na povratku iz Ashbyja u kojem se održavao turnir, u šumi sretnu Rebeccu i Isaaca koji su se brinuli za nekog bolesnog čovjeka na nosilima. Molili su Sase da im dopuste da putuju dalje pod njihovom zaštitom jer su čuli da su na putu razbojnici. Athelstane se tome protivio, ali Rowena zamoli Cedrica i on dopusti da im se pridruže. Uskoro ih De Bracy i njegovi ljudi napadnu i zarobe, a Wamba koji je uspio pobjeći sretne Locksleya, pravog razbojnika u tom području. To je zapravo Robin Hood, čija je družina ranije odbila opljačkati Gurtha nakon njegove pobjede u borbi. On odluči pomoći im osloboditi Saksonce od de Bracyja. U tom zadatku im se pridružuju Crni vitez i redovnik kod kojeg je potražio utočište. Za to vrijeme de Bracy odvodi zatočenike u Torquilstone, dvorac Reginalda Front-de-Boeufa. Isaacu prijeti da mu mora isplatiti veliku svotu novca ili će ga podvrgnuti mučenju. Isaac ga moli da dopusti Rebbeci da ode u York po novac, ali on mu odgovara da je Rebbeca sad u vlasništvu templara, Briana de Bois-Guilberta. Pripremaju Isaaca za mučenje. On se dobrovoljno predao jer ako su učinili nešto nažao njegovoj kćeri, on nema za što živjeti niti će im dati novac. Pripreme za mučenje se prekidaju jer se pred dvorcem čuju glasovi koji dozivaju Front-de-Boeufa. Za to vrijeme, Roweni, koja je također u zatočeništvu u dvorcu, prijeti de Bracy. On zahtijeva da se ona uda za njega jer će u suprotnom ubiti i Cedrica i Ivanhoa. To Rowenu nagna na plač jer nije znala da je i Ivanhoe među zarobljenicima u dvorcu. De Bracy osjeća nelagodu zbog njezinih suza i iznenadi je time što je počne tješiti. Njegov čin prekida zvuk roga i glasovi izvan dvorca te on odjuri iz sobe. U drugom dijelu dvorca, u to isto vrijeme, Rebecca je zarobljena sa staricom Ulricom. Templar Brian de Bois-Guilbert obavještava je da je ona sada u njegovom vlasništvu, ali ona mu zaprijeti da će se baciti iz dvorca ako joj se približi. Iznenađen njezinim postupkom, moli je da to ne učini te obećava da joj neće učiniti ništa nažao. Pristaje joj biti prijatelj te odlučuje da ona mora biti njegova, ali samo uz njezin pristanak. Kad se rog oglasi, on ode iz sobe. Zvuk koji je prekinuo razgovore sa zatočenicima, značio je dolazak pisma koje su napisali Locksley i Crni vitez, a potpisali Wamba i Gurth. U njemu objavljuju da su došli osloboditi zatočenike, bilo mirnim putem ili borbom i opsadom. Boeuf im odgovara da ne prihvaća njihove prijetnje te da pošalju svećenika kako bi posljednji put ispovjedio zarobljenike prije njihovog smaknuća. Wamba, obučen u svećenika, potajno uđe u dvorac i zamijeni odjeću sa Cedricom pa njih dvojica zamijene mjesta. Cedric tako sreće Rebeccu i Ulricu. Ulrica mu priča o svojem životu, o tome kako je ostala s Normanima nakon što su oduzeli dvorac Saksoncima. Dok je bila lijepa i mlada svi su se prema njoj lijepo odnosili, a sada je stara i ružna pa su je odbacili. U Cedricu prepozna prijatelja njezinog oca. Cedric se kasnije sastaje s Front-de-Boeufom koji ga šalje da njegovom savezniku Phillipu Malvoisinu prenese poruku te nagradi Cedrica zlatnikom. On to ne prihvaća i odlazi iz dvorca. Nakon što Normani shvate što se dogodilo, pripremaju se za napad. U ovom trenutku radnja se vraća na trenutak u šumi prije napada razbojnika koji su uhvatili Saksonce i Židove u zatočeništvo. Objašnjava se da je osoba na nosilima, koja je putovala s Isaacom i Rebeccom, zapravo Ivanhoe. On im se pridružio nakon što je ranjen na turniru. Rebecca, koja je bila vična iscjeliteljstvu, brinula se za njega pa je tako i on završio u zatočeništvu skupa s njima. Nastavila se brinuti za njega i nakon što su ih zarobili, a u međuvremenu se zaljubila u njega. Kad je pred dvorcem započela bitka, Rebecca je stajala na prozoru i opisivala događaje Ivanhoeu. Njih dvoje suprotnih su mišljenja o viteštvu i bitci. Rebecca taj čin osuđuje, a Ivanhoe brani kao čin moralnosti i časti. U bitci, Front-de-Boeuf zadobiva smrtnu ranu, a Ulrica zapali dvorac. Crni vitez uspješno zarobljuje De Bracyja i spašava Ivanhoea iz dvorca u plamenu, ali templar Brian de Bois-Guilbert otima Rebeccu i bježi s njom. Athelstane ga pokuša spriječiti, ali taj čin plati životom. Dvorac nestaje u plamenu, a skupa s njim i Ulrica i Front de Bouef. U šumi se raspravlja o završenoj bitci te o plijenu koji je uspješno spašen iz dvorca prije nego što je izgorio. Iz zahvalnosti za njegovu pomoć u bitci, Cedric oslobađa Gurtha njegove vlasti. Dijele se bogatstva stečena u bitci pa kad pošteni razbojnici nude Cedricu njegov dio, on odbija jer ne želi bogatstvo koje je nekad pripadalo Normanu koji ga je zarobio. Crni vitez oslobađa De Bracyja, ali ga upozorava da idući put neće biti tako milosrdan. Kad se fratar, prijatelj Crnog viteza koji mu je pružio utočište pojavi s Isaacom, on očajava kad sazna da je njegova kćer Rebecca oteta. Kako bi osigurao svoju slobodu, jedan od templarovih saveznika, Aymer, koji je u zatočeništvu Crnog viteza nakon bitke, pristaje napisati pismo Brianu de Bois-Guilbertu, savjetujući ga da pusti Rebeccu. Družina se rastaje, a Saksonci se vraćaju na Cedricov posjed kako bi tamo vratili Athelstanovo tijelo. De Bracy kojeg je Crni vitez pustio iz zatočeništva, odlazi kralju Ivanu i obavještava ga o svim događajima u dvorcu Torquilstonu. Govori mu da je De-Boeuf mrtav te da je templar oteo Rebeccu. Najvažnija vijest koju mu donosi je da se kralj Rikard vratio u Englesku. Ivana ta vijest jako uznemiri jer on nema namjeru odreći se prijestolja za koje zna da mu ne pripada. Smišlja plan kako će namamiti Rikarda u zatočeništvo. Za to vrijeme, Isaac odlazi u sjedište viteza templara, noseći poruku koju je napisao Aymer u kojoj savjetuje da se Rebecca oslobodi. Starješine reda zbog pisma sumnjaju u De Bois-Guilbertovu čast, ali u isto vrijeme sumnjaju i u Rebeccu. Smatraju da ga je zavela činima kako bi se templar u nju zaljubio. Na kraju zaključuju da je upravo to razlog te da je Rebecca kriva, a ne templari. Za to vrijeme, Rebecca i dalje odbija njegova udvaranja i ne prihvaća njegovu ljubav. Malvoisin, glava reda, upozorava De-Bois-Guilberta da će se taj čin otmice negativno odraziti na njegov položaj u redu templara te da Rebecca mora biti kažnjena zbog svojih čini, što on odbija. Malvoisin ne vjeruje da je Rebecca zaista vještica, ali želi poštedjeti de Bois-Guilberta sramote u redu templara. Kaže mu da nema izbora u tome te da će se Rebecci suditi kao vještici. Nakon toga, traži dokaze prema kojima bi se ta osuda donijela. Kad započne suđenje Rebecci, čita se lista optužbi protiv templara Briana de Bois-Guilberta. One su odmah odbačene jer je zaključeno da je pravi i jedini krivac Rebecca. Tu optužbu podupiru i brojni svjedoci, koje je Malvoisin poslao da svjedoče protiv nje. Oni između ostalog optuže Rebeccu da posjeduje natprirodne moći u liječenju. S obzirom na to da svi dokazi upućuju na to da će biti osuđena i pogubljena, Bois-Guilbert joj predlaže da nađe zastupnika te da se njezin slučaj riješi dvobojem. Ona ga posluša. Izjavi da ne prizna optužbe protiv nje te da je nedužna i zatraži zastupnika. Iako je sam to predložio, templar sumnja da će uspjeti naći zastupnika koji bi se borio za nju. To su vitezi kršćani, a ona je židovka pa joj savjetuje da pobjegne s njim. Malvoisin ga kori zbog toga i upozorava da mora misliti na svoju budućnost u redu templara. Plan koji je kralj Ivan smislio kako bi zarobio kralja Rikarda i ostao na prijestolju pokuša se ostvariti u šumi. Crni vitez i Wamba su putovali kad ih napadnu Ivanovi saveznici, ali u pomoć im dolaze Locksleyjevi razbojnici. Otkriva se da je vođa napada Waldemar Fitzurse, Ivanov glavni savjetnik. On Crnog viteza naziva Rikard i u tom trenutku otkriva se pravi identitet Crnog viteza. On obznanjuje da je zaista kralj Rikard i da se vratio u Englesku. Otjera Fitzursa iz zemlje, ali odluči da njegovog brata ne treba držati odgovornim za taj napad. Njima se u šumi pridružuju Ivanhoe i Gurth. Rikard obaviještava Ivanhoa da je otkrio svoj pravi identitet i da svi prisutni sad znaju tko je on. Ivanhoe ne odobrava kraljeve postupke, povratak u Englesku pod krinkom i izlaganje raznim avanturama dok je stanje u državi teško i dok ga njegov narod treba. Kralj se opravdava da još uvijek nije u mogućnosti otkriti narodu svoj identitet jer treba skupiti snažne saveznike kako bi se suprotstavio bratu Ivanu i vratio prijestolje koje mu pripada. Drugo otkriće u ovom dijelu romana jest i Locksleyevo. Sad poznato da je on Robin Hood u društvu svoje družine. Svi odlaze na objed u njihovo sjedište, a zatim se upute u dvorac na Athelstanovu sahranu. Kad pristignu, šokira ih činjenica da na sahranu dolazi i sam Athelstan. Otkriva da ga Bois-Guilbertov udarac nije zapravo ubio. On savjetuje Cedricu da dopusti ljubav između Rowene i Ivanhoa, govoreći kako je on ne zaslužuje. Ali ubrzo otkriju da su Ivanhoe i Rikard nestali. Ivanhoe se u zadnji čas pojavljuje na Rebeccinom suđenju kako bi preuzeo ulogu njezinog zastupnika u borbi protiv Bois-Guilberta. On se protiv svoje volje bori kao zastupnik templara. Dvoboj počinje i njih dvojica krenu u napad jedan na drugoga, ali Ivanhoe zbog velikog umora padne s konja. Iako je jedva taknuo protivnika i on se sruši na zemlju mrtav. Nije umro zbog nanesene ozljede nego zbog toga što nije mogao podnijeti snagu svojih sukobljenih strasti. Ivanhoe je proglašen pobjednikom, a Rebecca oslobođena optužbi. Radnja se bliži kraju vjenčanjem Ivanhoa i Rowene te Rebeccinim oproštajem kojim najavljuje da s ocem napušta Englesku. Ivanhoe nastavlja svoju službu kralju Rikardu, ali to se prekida kraljevom naglom smrću u bitci kod Limogesa. Vrijeme radnje: kraj 12. stoljeća Mjesto radnje: Engleska Likovi: kralj Rikard I. Lavljeg Srca, Ivanhoe, Cedric, Rowena, Rebecca, Isaac, Ivan, Brian de Bois-Guilbert, Locksley, Maurice de Bracy, Reginald Front-de-Boeuf, Aymer, Wamba, Gurth, Ulrica, Oswald, Athelstan Analiza likova Ivanhoe – glavni junak romana, ali ne toliko zbog svojih pothvata nego zato što stoji kao simbol između dvije protivničke strane u Engleskoj, Saksonaca i Normana. On je Saksonskog porijekla, Cedricov sin i pripadnik plemenite loze, ali ga se otac odriče jer se pridružio normanskom kralju Rikardu I. u križarskom ratu. Na početku romana ga prvo susrećemo pod krinkom hodočasnika, a zatim na turniru koji pobjeđuje pod krinkom Razbaštinjenog viteza. Njegova pobjeda na turniru jedna je od prekretnica u romanu jer se tad otkriva njegov pravi identitet, ali je ozlijeđen te ga ne susrećemo više u velikom dijelu romana. Ponovno se spominje tek kao jedan od zatočenika u dvorcu Torquilstoneu, kad postaje jasno da se u međuvremenu za njega brinula Rebecca. Na kraju romana spašava Rebeccu od lažnih optužbi i sigurne smrti tako što se pristaje braniti u dvoboju kao njezin zastupnik. Na kraju se vjenča s Rowenom, u koju je bio zaljubljen. Rikard I. – zakoniti vladar Engleske koji je nakon povratka iz križarskog rata zarobljen te je njegov brat Ivan učinio sve u njegovoj moći kako bi se njegovo zatočeništvo produžilo, a on mogao ostati na mjestu vladara. Vraća se u Englesku bez ičijeg znanja. Zbog ljubavi prema avanturi pojavljuje se pod krinkom Crnog viteza, koji pomaže Ivanhoeu pobijediti u turniru te oslobađa zatočenike iz dvorca u Torquilstoneu. Razlog skrivanja opravdava činjenicom da je čekao kako bi skupio dovoljno jakih saveznika kako bi se mogao suprotstaviti bratu i ponovno preuzeti prijestolje. Ivanhoe ga zbog toga kritizira, a preko njega to čini i sam autor. Brian de Bois-Guilbert – jedini je lik koji prolazi pravu karakternu promjenu u romanu. Na početku je predstavljen kao negativac iz redova templara i glavni protivnik Ivanhoeu. Spreman je učiniti sve kako bi imao Rebeccu za sebe, ali kad mu se ona suprotstavi i zaprijeti da će se ubiti ako joj učini nešto nažao, on se mijenja i zaista zaljubi u nju, iako ona odbija njegova udvaranja. Kad je Rebecca optužena da ga je zavela činima, predlaže joj da zatraži pravdu dvobojem, u kojem na kraju on sam izgubi život. Bilješka o autoru Walter Scott poznati je škotski pjesnik i romanopisac. Zbog svog značajnog književnog djelovanja i širokog opusa unutar žanra povijesnog romana, prozvan je ocem povijesnog romana. Rođen je 1771. godine u Edinburgu i to na Edinburškom sveučilištu. Kao dijete prebolio je dječju paralizu zbog čega je ostao šepav, što je mnogo utjecalo na njegov kasniji život i literarni rad. Kako bi što bolje liječio svoje stanje, još kao dijete poslan je u kuću svojih djedova, na Škotsko selo, gdje je započeo svoje obrazovanje. Podučavala ga je njegova teta, koja je u gradivo uključivala mnogo povijesnih priča, legendi, mitova i bajki. Kasnije se školovao privatno, pa je tek srednju školu pohađao na Edinburškoj Kraljevskoj gimnaziji. Kako ni u srednjoj školi, zbog svog stanja, nije mogao sudjelovati u školskim izletima i putovanjima, to je kompenzirao čitanjem putopisa, povijesnih zapisa, pjesama i lokalnih priča. Učio je klasičnu književnost na Edinburškom sveučilištu već s 12 godina, čak nekoliko godina mlađi od ostalih studenata. Kako je odmalena bio fasciniran usmenom književnošću, počeo je prikupljati pjesme i priče iz škotske usmene predaje. Sakupljao je i škotske balade, pa je 1802. godine objavio zbirku “Minstrelsko pjesništvo sa škotske granice”. Upravo je poezijom Walter Scott ušao u književnost. Pisao je pjesme s tematikama iz škotske povijesti i općenito temama srednjeg vijeka. U njima se uvijek zalagao za pobjedu dobra nad zlim, pravde nad nepravdom i velikodušnih junaka nad jasno istaknutim negativcima, sve to deklarirajući se kao moralist. Uskoro je Scott počeo pisati i povijesne romane, karakteristične po svojim romantičarskim obilježjima, poput dramatične radnje, junačkim glavnim likovima, opisima viteštva i moralnosti koju ono predstavlja. Njegov prvi roman bio je “Waverly”, izdan 1814. godine, a najpoznatiji su zasigurno “Rob Roy” iz 1817. godine i “Ivanhoe”, izdan 1820. Napisao je više od 20 romana, među kojima su i “Crni patuljak” i “Srce Midlothiana”. Osim romana, pisao je i drame, a prema Goetheovom zapisu, preveo je “Hasanaginicu” na engleski jezik. Walter Scott umro je 1832. godine.

NOVA GODINA U TEMIŠVARU fakultativno odlazak u Arad 30.12.2023. – 01.01.2024. 3 dana /2 noćenja VAŽNA INFORMACIJA- Agencija dva dana pred putovanje šalje putnicima SMS obaveštenje, sa informacijom o mestu i vremenu polaska. U koliko ne dobijete SMS jedan dan pre putovanja, molimo Vas da kontakirate agenciju. SMS se šalje nosiocu ugovora ili rezervacije i istu je dužan da prosledi saputnicima. Temišvar, najveći grad Banata, leži na obalama reke Begej i sedište je županije Tamiš. Temišvar je najveći kulturno istorijski centar Srba u Rumuniji gde i danas živi veliki broj srpskog življa. U gradu se nalazi sedište Eparhije Temišvarske Srpske Pravoslavne crkve, kao i savez Srba u Rumuniji. Grad nazivaju „ Mali Beč“ jer je dugo bio pod opsadom Hazburgovaca a njegov centar podseća na stari deo Beča. Prvi evropski grad koji je dobio električno osvetljenje a neke od zgrada projektovao je lično čuveni Gustave Eiffell. U novijoj istoriji poznat je kao grad u kome je počeo ustanak koji je doveo do sloma rečima diktatora Nikolae Čaušeskua. Nekada iza „Gvozdene zavese„ a danas dvadeset dve godine kasnije Temišvar je moderan grad. Plan putovanja: 1.Dan: 30.12.2023. Beograd – Temišvar Polazak autobusom oko 07.00 h . Vožnja preko Pančeva i Vršca. Dolazak na granični prelaz Vatin / Moravita, posle carinskih i pasoških kontrola nastavak vožnje do Temišvara. Po dolasku odlazak u “Iulius Mall”, jedan od najvećih tržnih centara u ovom delu Evropehttp://www.iuliusmall.com/en/timisoara. Odlazak u hotel. Smeštaj. Slobodno vreme. 2.Dan: 31.12.2023. Beograd – Temišvar – Arad Doručak .Slobodan dan za individualne aktivnosti.. Mogućnost fakultativnog odlaska do Arada. Mesto u kojem su rodjeni poznati Srbi: Sava Tekelija, Stevan Aleksic,Milan Tabaković, Dordje Tabaković, Ivan Tabaković. Po dolasku, obilazak grada-zdanja podignutog po projektu Milana Tabakovića (porodična kuća Tabakovićevih, Trgovačka škola, Najmanova palata, Minoritska crkva, Palata Aradsko-anadske železničke direkcije, Industrijsko-narodna banka, Feldesova palata..), Državni teatar, Okružna većnica, Palata kulture, spomenik streljanim mađarskim generalima, poseta rumunskoj crkvi u kojoj se nalazi ikonostas Nikole Aleksica, poseta srpskoj crkvi, u kojoj je sahranjen Sava Tekelija… slobodno vreme u gradu. Povratak u Temišvar. Doček Nove godine po izboru: na trgu, noćnom klubu, restoranu…… 3.Dan: 01.01.2024. Temišvar- Beograd Doručak. Napuštanje soba, odlazak u obilazak grada: Saborna Crkva srpske pravoslavne crkve posvećena Sv. Đorđu (sagrađena 1748 god. u kojoj se nalazi vredni ikonostas, delo Konstantina Danila i majstora Mihaila Janica iz Arada), Vladičanski dom, Trg Ujedinjenja, Trg Slobode sa zgradom Garde i starom Gradskom Kućom. Nastavak šetnje do drugog gradskog trga Trg Pobede sa najstarijom gradskom zgradom – dvorac Huniazilor (podignut u XV veku po naredbi Vojvode od Transilvanije Iancu de Hunadoar – u našoj istoriji poznat kao Sibinjanin Janko) koji je danas muzej Banata, gde se na jednom kraju nalazi zgrada Opere i nacionalnog teatra ( koja ima repertoar na rumunskom, nemačkom i mađarskom jeziku) a na drugom katedralni hram banatske mitropolije rumunske pravoslavne crkve, a između njih je najmlađi gradski trg, izduženog oblika sa nizom gradskih palata iz zadnjih decenija Austrougarske (rađenih u stilu akademizma i secesije) vladavine i statuom vučice koja doji Romula i Rema (poklon grada Rima 1926 god.). Slobodno vreme. Povratak za Beograd. Dolazak na mesto polaska u kasnim popdnevni /ranim večernjim satima. Cena aranžmana: 155/129 evra CENA ZA ONLINE REZERVACIJE : hotel Delpack 4* -za rezervacije do 05.12.2023 – 109 evra hotel Timisoara 4*-za rezervacije do 05.12.2023 – 135 evra U cenu aranžmana su uračunati: – prevoz turističkim autobusom ( AC,dvd ), – smeštaj u hotelu Timisoara 4/5* www.hoteltimisoara.ro u 1/2, (svaka soba sa sopstveni kupatilom, tv) 2 noćenje sa doručkom ( doručak švedski sto), hotel se nalazi u strogom centru grada pored Opere ili hotel Delpack 4* www.hotel-delpack.ro u gradu oko 30 minuta hoda od centra – Sobe 1/2,1/3 (svaka soba sa sopstveni kupatilom, tv) – turistički pratilac /vodič na srpskom jeziku, – troškovi organizacaije i vođenja puta U cenu aranžmana nisu uračunati: – doplata za 1/1 sobu – hotel Delpac- 60 evra, hotel Timišoara- 80 eura – fakultativni program-(ručak u restoranu ,,Karađorđe,,- 10 evra (supa, bečka šnicla, pekarski krompir, sezonska salata, hleb, dezert-obavezno prijavljivanje u agenciji) – lične troškove putnika – putno zdrastveno osiguranje- 800 din.(grupna polisa sa administrativnim troskovima) – izlet do Arada 15 evra – lični troškovi putnika Uslovi i način plaćanja: Prilikom rezervacije minmum 50 %, a ostatak aranžmana 15 dana pre putovanja, u dinarskoj protivvrednosti na dan plaćanja po srednjem kursu NBS. Uplaćena akontacija za first minut ponude se zadržava u slučaju otkaza od strane putnika bez obrzira na vreme i razlog otkaza. FAKULTATIVNI IZLETI: Izleti se organizuju u saradnji sa lokalnim partnerom. Cene izleta su podložne promenama u zavisnosti od broja prijavljenih putnika. Neophodan minimum za izvođenje fakultativnih izleta je 25 putnika, a u slučaju manjeg broja prijavljenih putnika cena fakultative podložna je promeni prema uslovima lokalne agencije ino-partnera, i organizator izleta zadržava pravo ponuditi korigovane, više cene u odnosu na zainteresovani broj putnika koje isti nisu u obavezi da prihvate. Fakultativni izleti nisu obavezni deo programa i zavise od broja prijavljenih putnika. Cena se uglavnom sastoji od troškova rezervacije, prevoza, vodiča, ulaznica, organizacije… OPIS I LOKACIJA HOTELA: Hotel Timisoara 4* /5*je najveći hotel u gradu, koji nudi 191 sobu i 18 apartmana, ima povoljnu lokaciju u samom srcu grada. Sobe imaju pristup karticom – klima uređaj – kablovska TV – visoka brzina – pristup internetu besplatno – bade mantil – Fen – Mini bar – telefonska linija u kupaonici – sef za bebe – pozivi za buđenje – usluga u sobi – pranje veša. Struktura soba je 1/1 i 1/2. Hotel Delpack 4 *– nalazi se na oko 2km od strogog centra grada, na liniji gradskog prevoza. Hotel raspolaže sa 80 ležaja u strukturi 1/1, 1/2, 1/3 Junior Suites, apartmani, konferencijski centar sa kapacitetom od 80 mesta i 20 parking mesta. Sobe hotela Delpack su prostrane, opremljene velikim krevetom, virless internetom, direktnom telefonskom linijom, mini barom, klimom, kompletom za kupatilo, fenom za kosu, dečjim krevetima. Minimum za realizaciju putovanja je 65 putnika. Minimum za realizaciju fakultativnih programa je 30 osoba. Napomena: U slučaju nedovoljnog broja prijavljenih putnika, agencija zadržava pravo korekcije cena, izmene programa ili otkaza putovanja najkasnije 3 dana pre početka putovanja. Agencija ne snosi odgovornost za eventualne drugačije usmene informacije o programu putovanja. Organizator zadržava pravo promene redosleda pojedinih sadržaja u programu. Rok za prijavu: do popune slobodnih mesta, broj mesta ograničen VAŽNE NAPOMENE – MOLIMO VAS DA IH PROČITATE Molimo Vas da pažljivo pročitate Opšte uslove putovanja jer svojim potpisom na Ugovor dajete i saglasnost o tome da ste sa istima u potpunosti upoznati i saglasni. ONLINE rezervacija se smatra ugovorom. Slanjem svojih podataka prihvatate Opste uslove putovanja agencije Lavli travel koje možete pogledati ovde * Redosled sedenja u autobusu se pravi prema datumu prijave , uplate i strukturi autousa. Moguće je doplatiti željena sedišta po ceni od 20 € po osobi, ukoliko su ista raspoloživa. Prvi red u solo autobusu se ne izdaje. * ZAUSTAVLJANJE RADI USPUTNIH ODMORA PREDVIĐENO JE NA SVAKIH 4 DO 4,5 SATA VOŽNJE NA USPUTNIM STAJALIŠTIMA, A U ZAVISNOSTI OD RASPOLOŽIVOSTI KAPACITETA STAJALIŠTA I USLOVA NA PUTU. * NAPOMINJEMO DA JE PUTOVANJE GRUPNO, I TOME JE SVE PODREĐENO. PREMA TOME POTREBNO JE JASNO SAGLEDAVANJE SITUACIJE DA SU U VOZILU, MUZIKA I FILMOVI KOJI SE PUŠTAJU, NEUTRALNI PO SVOM SADRŽAJU, TEMPERATURA U VOZILU NE MOŽE SE INDIVIDUALNO ZA SVAKO SEDIŠTE PODEŠAVATI, I IMAJTE U VIDU DA ONO ŠTO JE ZA NEKOGA TOPLO, ZA DRUGOG JE HLADNO I SL. DAKLE, ZA GRUPNO PUTOVANJE POTREBNO JE PUNO RAZUMEVANJE MEĐU PUTNICIMA I OSEĆAJ KOLEKTIVIZMA. * Mole se putnici da vode računa o svojim putnim ispravama, novcu i stvarima u toku trajanja aranžmana. Ostavljanje vrednih stvari u autobusu i u hotelskim sobama nije preporučljivo, jer ni prevoznik niti hotel ne odgovaraju za iste! U slučaju obijanja autobusa, putnik može zatražiti nadoknadu štete samo za svoje osigurane stvari kod ovlašćenih osiguravajućih kuća. Organizator putovanja ne može odgovarati, niti se organizatoru putovanja pišu prigovori, u slučaju ovih nepredviđenih okolnosti. * Prostor za prtljag u autobusu je ograničen i predviđena količina prtljaga po putniku je 1 kofer * Upozoravaju se putnici da zbog poštovanja satnica predviđenih programom putovanja, ne postoji mogućnost zadržavanja autobusa na graničnom prelazu radi regulisanja povraćaja sredstava po osnovu “tax free”, pa Vas molimo da to imate u vidu. * Dva dana pre polaska organizator putovanja šalje SMS poruku sa svim detaljima polaska. * Organizator putovanja zadržava pravo promene programa putovanja usled nepredviđenih objektivnih okolnosti (npr. gužva na granicama, gužva u saobraćaju, zatvaranje nekog od lokaliteta predviđenog za obilazak…) * Organizator putovanja i izleta na putovanju zadržava pravo izmene termina i uslova izvođenja fakultativnih izleta predviđenih programom, kao i redosleda razgledanja usled objektivnih okolnosti. Molimo da uzmete u obzir da postoji mogućnost da usled državnih ili verskih praznika na određenoj destinaciji neki od lokaliteta ili tržnih centara, prodavnica, restorana, muzeja… ne rade. * Sva vremena u programima putovanja su data po lokalnom vremenu zemlje u kojoj se boravi. * Potpisnik ugovora o putovanju ili predstavnici grupe putnika obavezni su da sve putnike upoznaju sa ugovorenim programom putovanja, uslovima plaćanja i osiguranja, kao i Opštim uslovima putovanja organizatora putovanja. * Maloletni putnici prilikom putovanja moraju imati overenu saglasnost roditelja. * Dužina trajanja slobodnog vremena za individualne aktivnosti tokom programa putovanja zavisi od objektivnih okolnosti (npr. dužine trajanja obilazaka, termina polazaka, vremena dolaska i daljeg rasporeda u aranžmanu) * Putnicima koji imaju za cilj posete muzejima i galerijama, preporučujemo da na internetu provere radno vreme istih i da željene posete usklade sa slobodnim vremenom na putovanju. * Oznaka kategorije hotela u programu je zvanično utvrđena i važeća na dan zaključenja ugovora između organizatora putovanja i ino partnera, te eventualne naknadne promene koje organizatoru putovanja nisu poznate ne mogu biti relevantne. * U smeštajne objekte se ulazi prvog dana boravka od 15:00 časova (postoji mogućnost ranijeg ulaska), a napuštaju se poslednjeg dana boravka najkasnije do 09:00 časova. Svaki hotel ima restoran. Svaka soba ima tuš/WC. Smeštaj iz ove ponude registrovan je, pregledan i standardizovan od strane Nacionalne turističke asocijacije zemlje u kojoj se nalazi. Organizator putovanja u slučaju ne objavljivanja tačnog imena hotela, obavezuje se da ime postavi najkasnije 5 dana pre polaska na put. U slučaju promene hotela, organizator je dužan o tome obavestiti sve putnike, a zamenjen hotel mora u svemu odgovarati standardima hotela datog u opisu programa. * Opisi smeštajnih objekata su informativnog karaktera. Za eventualna odstupanja i kvalitet usluge u okviru smeštajnih objekata, organizator putovanja ne snosi odgovornost, jer to isključivo zavisi od smeštajnih objekata. Neki od dopunskih sadržaja smeštajnih objekta su dostupni uz doplatu. Postoji mogućnost odstupanja i promena oko dostupnosti nekih sadržaja, jer isključivo zavise od smeštajnih objekata (npr. sef, parking, mini-bar, TV, klima uređaj, fen za kosu, internet…) * Organizator putovanja ne može da utiče na razmeštaj po sobama, jer to isključivo zavisi od recepcije smeštajnog objekta. * Zahtevi za konektovane sobe, family sobe i sl., uzeće se u razmatranje, ali grupni autobuski aranžmani ne podrazumevaju ovakvu vrstu smeštaja, niti izbora soba i njihovog sadržaja (balkon, terasa, pušačka soba, spratnost, francuski ležaj i sl.). Agencija organizator ne moće obećavati ovakve usluge. * Smeštaj na grupnim aranžmanima ovog tipa je u dvokrevetnim ili dvokrevetnim sobama sa pomoćnim ležajem namenjene za smeštaj treće osobe. Sobe sa pomoćnim ležajem su manje komforne, a treći ležaj je pomoćni i može biti standardnih ili manjih dimenzija. * Medjunarodno putno zdravstveno osiguranje je obavezno za pojedine destinacije. Savetujemo Vas da isto posedujete za sva vaša putovanja, jer u suprotnom sami snosite odgovornost za eventualne posledice prilikom kontrole države u koju putujete, kao i kontrole u državama kroz koje prolazite. * Putnici koji nisu državljani Srbije obavezni su da se sami upoznaju sa viznim režimom zemlje u koju putuju i kroz koje putuju. Agencija ne snosi odgovornost u slučaju da pogranične vlasti onemoguće putniku ulaz na teritoriju EU, odnosno teritoriju države u koju putuje. * U slučaju nedovoljnog broja prijavljenih putnika, agencija zadržava pravo korekcije cena, izmene programa ili otkaza putovanja najkasnije 5 dana pre početka putovanja. * Za sve informacije date usmenim ili telefonskim putem agencija ne snosi odgovornost. Validan je samo pisani program putovanja. Sastavni deo ovog programa i cenovnika su Opšti uslovi Organizatora putovanja Lavli travel D.o.o. od 07.02.2023. Licenca OTP 81/2021, kategorije A od 10.09.2021. Cenovnik br. 1 od 25.10.2023.god.

Cialis Biljni tablete Cialis Biljni tablete ili “vikend pilula”. Pitate se zbog čega? Zato što ćete moći da imate sex tokom dva dana, jer potencija (dejstvo) traje od 12 do 36 sati CENOVNIK Cialis Biljni takozvana Vikend Tableta Cialis Biljni tablete potpuno prirodno i efikasno, dve su osnovne reči koje opisuju ove čudesne “vikend tablete”. Ako strahujete da će se penis podići onda kada tome nije vreme ni mesto, s obzirom na to da Cialis deluje do 36 sati – nema mesta brizi. Razlog tome je što preparat deluje samo onda kada postoji seksualna stimulacija. Prirodni lek za impotenciju. Cialis Biljni dejstvo i da li je prirodan Znamo da erekcija kod muškaraca nastaje tako što se velika količina krvi doprema u meko tkivo penisa, zbog uzbuđenja, tj. seksualne stimulacije. Nakon što ste uzeli tabletu, dotok krvi u polni ud će se ubrzati i pojačati, pa usled toga, prirodno dolazi do ukrućenja penisa, uspravljuje se i postaje čvrst i muškarac doživljsva takozvanu erekciju. Posebno odabrani sastojci na biljnoj bazi U Biljnom Cialisu tj vikend piluli se nalaze posebno odabrani sastojci biljnog i životinjskog porekla, koji se vezuju za receptore krvnih sudova penisa, dovodeći do njihovog širenja; oni se pune krvlju, pa vi doživljavate erekciju koja traje produženo, a penis dostiže svoj maksimum što se tiče veličine, dužine i obima. To je upravo ono što ste želeli, zar ne? Cialis Biljni tablete za potenciju Ako tražite najbolje za sebe – tada izaberite Biljni Cialis tablete. U samom je svetskom vrhu kada je reč o preparatima za potenciju, koji su učinkoviti, zdravi i prirodni. Važno je da nemate predubeđenja, jer u savremenom svetu, oslabljena potencija može bukvalno svakome da se desi. Posao i karijera, dugovi i krediti, tenzije u porodici, briga oko dece... – sve to uzrokuje da muškarcu opada libido, da se javi impotentnost i druge komplikacije. Brza potencija Ovaj preparat se odlikuje veoma brzim dejstvom i na prirodan način dovodindo maksimalne potencije, erekcije i lečenja erektilne disfunkcije. Bezbedan preparat za potenciju Cialis na biljnoj bazi spada u grupu bebednih preparata (lekova) za potenciju. Korišćenjem ovog prepaarata možete na bezbedan način rešiti problem sa slabom potencijom, impotencijom ili erektilnom disfunkcijom. Potpuno prirodan preparat za potenciju Svi brinemo o svom zdravlju, dakle – Ove tablete su prirodan preparat i ne postoje nus pojave I kontraindikovana dejstva. Zamislimo situaciju – želite maratonski sex tokom subote i nedelje, i sve ste unapred pripremili za to – prijatna atmosfera, dobra hrana i piće, udobni kreveti... Uputstvo za upotrebu Svoju partnerku očekujete da pozvoni u dogovoreno vreme, i ostaje samo da – budete 100% spremni. Šta bi trebalo da uradite? Uzmite jednu tabletu Cialisa sa čašom vode, pola sata ili sat pre odnosa. Opustite se i sačekajte da deluje. Cialis Biljni lek za erektilnu disfunkciju Cialis Biljni je potpuno prirodni preparat lek koji se koristi za održavanje erektilne funkcije kod muškaraca, ispoljava dejstvo na taj način što se vezuje za receptore na krvnim sudovima penisa i dovodi do blagog širenja tih krvnih sudova, usled čega je penis veći, a erekcija jača i duže traje (12 do 36 sati). Ovo je ubedljivo najbolji preparat za potenciju koji se prodaje u Srbiji. “Nijedan problem sa potencijom nije toliko velik da za njega nema leka” Tablete za potenciju na prirodnoj bazi A evo i dokaza: 59% impotentnih muškaraca, kada su uzeli ovu "Vikend tabletu", bili su u mogućnosti da imaju seksualne odnose u neprekidnom trajanju od 36 sati! Ovo su podaci jednog od najnovijih istraživanja rađenih na temu delovanja tableta za potenciiju na prirodnoj bazi. Želite li i vi tako, da ponovo možete kad hoćete i dokle god želite? Za igre bez granica – ove tablete su pun pogodak, “pravo u metu”! Cialis sredstvo za potenciju na biljnoj bazi Preparat afrodizijak Cialis je visoko efikasno sredstvo za potenciju muškaraca napravljeno na osnovu jedinstvene formule sastojaka biljnog i životinjskog porekla. 100% prirodan preparat za jaku erekciju Njegov 100% prirodni sastav svrstava ga u sam vrh medju preparatima koji se upotrebljavaju za poboljšanu erekciju i potenciju kod muškaraca. Delovanjem ovog preparata na sasvim prirodan način otklanjaju se smetnje kod osoba muškog pola koje su prouzrokovane erektilnom disfunkcijom. Cialis Biljni Sastav Caulis Cynomorii Ginseng Tortoise Plastron Sea Horse Penis et testis cervi Yak testis Wolfberry fruit Velvet Cynamorlu Upotreba i doziranje Cialis Biljni Jedna tableta Cialisa se uzima 30 do 60 minuta pre seksualnog odnosa, sa čašom vode. Preporučena doza je jedna tableta dnevno. Ove tablete ispoljavaju dejstvo od 12 do 36 sati. Konzumirati na prazan stomak ili bar 2 sata posle obroka za maksimalne rezultate. Slični proizvodi Cialis 20mg tablete za potenciju Rok trajanja ili upotrebe Rok trajanje je označen na originalnom pakovanju. Čuvati na temperaturi do 30 stepeni van domašaja dece i kućnih ljubimaca. Cialis Biljni cena pakovanja Srbija 1pak = 2000din (10 tableta) 3pak = 5700din (30 tableta) 5pak = 9000din (50 tableta) 10pak = 17000din (100 tableta) 50pak = 75000din (500 tableta) 1 Pakovanje sadrži 10 tableta 064 000 24 22 Za porudžbine preko poruke SMS - VIBER - WHATSAPP unesite sledeće obavezne podatke - Ime i Prezime - - Adresu - - Grad ili mesto (selo) - - Tačan poštanski broj - - Vaš broj telefona (Srpski) - - Spisak proizvoda za slanje - Ptt troškovi nisu uračunati u cenu Paketi se šalju brzom poštom i upakovani su diskretno tako da se ne vidi šta je u njima Kurir vas zove pre isporuke Kurir ne zna šta je u paketu Preparati za potenciju za muškarce i za žene najpovoljnije Cialis Biljni - Iskustva - Saveti korisnika - Recenzije Ivan Miljković (44) Niš (Medijana) Svaka preporuka za tablete Biljni Cialis koje su vratile moj izgubljeni brak. Tržio sam u apoteci ali tamo je bilo preskupo pa sam pomoć potražio od prijatelja koji me je uputio na ovaj online shop. Hvala Draganu iz Novog Pazara koji mi ih je preporučio kao lek za erekciju, nikada neću zaboraviti u kakvim sam problemima bio pre ovih tableta, one su mi vratile samopouzdanje i veru u život !!! Sa suprugom sam bio pred razvodom a sada samo cvrkuće po kući i sve je kao nekada kada mi je potencija bila na vrhuncu. Milutin Radakovic (57god) - Subotica Pozdrav, u ove kasne godina me je stigla neizbezna bolest slabe erekcijie pa sam morao potražiti neko rešenje za proble erektilne disfunkcije. Našao sam online sajt za poručivanje preparata za potenciju i malo se pozabavio čitanjem pa sam došao do zaključka da je jedan su jedan od najboljih preparata za potenciju na biljnoij bazi ove tablete prirodni Cialis. Po preporuci prodavca sam ih naručio da probam i kada su stigle tablete usledio je preporod mog seksualnog života... Moji odnosi postali su mnogo duži nego inače, a moja erekcija jebila kao iz mladjih dana, mogao sam više puta za noć a uz to nisam imao niakakve nus pojave kao što sam to doživeo sa nekim drugim lekovima za erektilnu disfunkciju. Toplo bih preporučio svima sa sličnim problemom ove tablete Cialisa. Jovana Antonović (37god) - Beograd Muž mi je predložio, pre oko dve nedelje, da odemo u vikendicu u okolini Beograda i da budemo sami, dva dana, bez dece. Bio je tajnovit, pa sam se pitala šta je to smislio. Kada smo stigli, dočekala me je krajnje romantična atmosfera, a onda... Onda je on postao razjaren kao zver! Bukvalno, verujte mi! Imali smo sex, tokom ta dva dana, skoro neprekidno, pravili smo pauze za doručak, ručak večeru i odlazak u toalet... Nisam shvatila šta se sa njim dogodilo, jer pre toga je imao probleme sa erekcijom, a onda mi je jednostavno priznao da uzima Cialis. Bila sam oduševljena, i sada mu te čarobne pilulice ja sama kupujem i organizujem boravke u vikendici. Tako nešto ne bih propustila ni za šta na svetu!

Roman koji pored priče o mostu na reci Žepi, bregovima Istočne Bosne i velikom veziru Jusufu priča večnu priču o ljudima i obalama, stranstvovanjima u sopstvenom identitetu i istorijskoj svesti. Broj ocena: 184 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Klasici svetske i domaće književnosti Šifra Proizvoda: 8101 Poslednja cena bila je: 688 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Most Na Žepi, Ivo Andrić Naziv Knjige : Most Na Žepi Autor: Ivo Andrić Pismo: Srpski - Latinica Format: 14x21 cm Broja strana: 546 Povez: Tvrd Izdavač: Dereta Opis proizvoda: Most Na Žepi, Ivo Andrić *** O Knjizi *** Most na Žepi, je roman koji pored antologijske - Na drini ćuprije, tretira na veoma originalan način opsesivne teme Andrićeve proze – ljude i mostove, komunikaciju i nerazumevanje. Poput Mehmed paše Sokolovića i veliki vezir Jusuf shvata, posle pada u nemilost, da postoji nešto mnogo veće što nadilazi prostu činjenicu vlasti pa i života, nešto što ljude čini besmrtnim. Odlučivši da napravi most na reci Žepi i da premosti provaliju, koja je njegovo rodno selo razdvajala od ostalog sveta, on pokušava da premosti sve one provalije koje se javljaju u ljudima i koje narod Bosne, kao po nekoj zloćudnoj kobi, nosi u sebi. Neimarska studija mosta je studija o vremenu, o prolaznosti i vekovanju... Roman koji pored priče o mostu na reci Žepi, bregovima Istočne Bosne i velikom veziru Jusufu priča večnu priču o ljudima i obalama, stranstvovanjima u sopstvenom identitetu i istorijskoj svesti. *** O Autoru *** Ivo Andrić je rođen u Travniku 9.oktobra 1892. Tamo su se, sticajem okolnosti našli njegovi roditelji u poseti kod rodbine. Porodica Andrić je stara sarajevska porodica, dugo su živeli u tom gradu baveći se tradicionalnim porodičnim zanatom – kujundžilukom. Međutim, porodica Andrić je nosila sobom i jednu kobnu tradiciju – tuberkulozu. Mnogi piščevi preci uključujući i sve stričeve podlegli su joj još u mladosti. Andrić ostaje bez oca kao dvogodišnji dečak. Majka, Katarina Andrić daje svog jedinca sestri Ani i njenom mužu Ivanu Matovšik u Višegrad. Boravak u Višegradu, gde je završio osnovnu školu, ostavlja veliki utisak na Andrića koji dugo posmatra lukove višegrdaskog mosta – ćuprije na Drini, koji će kasnije izrasti u kapitalno književno delo Na drini ćuprija. Posle osnovne škole vraća se u Sarajevo gde 1903. upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. U Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu: U sumrak. Na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu, oktobra 1912, započinje studije. Zbog bolesti već sledeće godine napušta Zagreb i odlazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik i piše poeziju. Odmah posle atentata na austro-ugarskog nadvojvodu Franca Ferdinanda (28 juna 1914.) vraća se u zemlju, kao vatreni projugoslovenski revolucionar, gde odmah u Splitu biva uhapšen. Do matra 1915. ostaće u mariborskoj tamnici da bi odmah po izlasku sa robije bio upućen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu, gde ostaje do marta 1915 godine. Već 1918. dovršava knjigu stihova u prozi Ex ponto i, nezadovoljan atmosferom u Zagrebu odlazi u Beograd. Veoma brzo se uključuje u Beogradski književni život drugujući sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Milinčićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Početkom 1920. zapošinje dipolmatsku karijeru poslanstvom u Vatikanu, objavljuje zbirku pesama u prozi Nemiri i pripovetku Put Alije Đerzeleza. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču Ćorkan i švabica. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu: Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka. U Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskim poslovima, prikuplja građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Tokom 1939. Ivo Andrić biva postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. U jesen 1940. posle nemačke aneksije Poljske, Andrić protestvuje kod nemačkih vlasti i kancelara Adolfa Hitlera, zbog toga što Nemci mnoge naučnike i pisce odvode u logore. Vlasti u Beogradu često zanemaruju svog ambasadora i Andrić piše molbu za rezrešenje dužnosti. Njegov predlog nije prihvaćen i on 25 marta 1941. prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda 7 aprila 1941. napušta Berlin. Odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u Švajcarsku ali bez ostalih članova poslanstva i njihovih porodica. Vraća se u Beograd i živi povučeno kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Za vreme rata završava romane Na Drini ćuprija, Travnička hronika i Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke; Zlostavljanje i Pismo iz 1920. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine. Tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče Bife Titanik (1950), Znakovi(1951), Na sunčanoj strani, Lica (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Posle smrti supruge Milice (1968.) Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. Svi proizvodi iz: Klasici svetske i domaće književnosti Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Nikolaj Vasiljevič Gogolj Mrtve dušeTvrdi povezEdicija Vek PolitikeRemek-delo ruske književnosti.U neimenovani grad ruske provincije stiže činovnik, „ni lep ni ružan, ni suviše debeo ni suviše tanak, ni star ni mlad“. Odmah po dolasku glavni junak Pavle Ivanovič Čičikov kreće da se upoznaje sa znamenitim stanovnicima, gubernijskom upravom i lokalnim zemljoposednicima, da bi zatim redom posetio njihova imanja kupujući „mrtve duše“. U feudalnoj Rusiji prve polovine XIX veka posednici su plaćali porez na svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, uključujući tu i kmetove, tj. duše. Kako se popis imovine obavljao svakih pet godina, vlastelin je plaćao porez i na one seljake koji su u međuvremenu umrli. Tu rupu u zakonu koristi Čičikov, „otkupljujući“ preminule seljake, ili bolje reći njihova imena, koje potom namerava da stavi pod hipoteku kao svoju imovinu i tako podigne veliki novac iz državne kase.Razumevanje Gogoljevog romana od samog početka izazivalo je nesuglasice i polemike: dok su jedni smatrali da je reč o satiričnom prikazu tadašnje Rusije, feudalnog sistema i korumpiranog birokratskog aparata, dotle su drugi u romanu prepoznali apoteozu ruske ideje, ispisanu perom religioznog mistika. Poput većine remek-dela svetske književnosti, roman Mrtve duše do danas ostaje otvoren za veliki broj tumačenja i nepresušan izvor zadovoljstva generacijama čitalaca.„Gogoljev doprinos istoriji svetske književnosti je neprocenjiv.“ Vladimir NabokovNikolaj Vasiljevič Gogolj (rus. Николай Васильевич Гоголь, ukr. Микола Васильович Гоголь; Veliki Soročinci, 1. april 1809 — Moskva, 4. mart 1852) bio je ruski pisac[2][3][4][5][6] ukrajinskog porekla.[3][7][8][9][10]. U svojim delima je pokazivao duboko razumevanje i poštovanje za ljude, mentalitet, istoriju i kulturu Rusije. Hronološki je prvi među plejadom velikih ruskih realista, pisao je pripovetke, romane i komedije. U njegovim radovima je prisutan i uticaj prethodne epohe nacionalnog romantizma. Gogolj je imao veliki uticaj na kasnije ruske realiste.Iako su ga njegovi savremenici Gogola smatrali jednom od najistaknutijih figura prirodne škole ruskog literarnog realizma, kasniji kritičari su u njegovom radu pronašli fundamentalni romantični senzibilitet, uz napetost nadrealizma i groteske („Nos”, „Vij”, „Šinjel”, „Nevski prospekt ”). Njegovi rani radovi, kao što su Večeri na farmi blizu Dikanke, bili su pod uticajem njegovog ukrajinskog odgoja, ukrajinske kulture i folklora.[11][12] Njegovo kasnije pisanje satirisalo je političku korupciju u Ruskog carstva (Revizor, Mrtve duše). Roman Taras Buljba (1835) i drama Ženidba (1842), zadeno sa kratkim pričama „Dnevnik ludaka”, „Priča o tome kako se Ivan Ivanovič posvađao sa Ivanom Nikiforovičom”, „Portret” i „Kočije”, su isto tako među njegovim najboljim radovima.Gogol je rođen u ukrajinskom kozačkom gradu Veliki Soročinci,[3] u Poltavskoj objasti carske Rusije. Otac, stari kozački oficir, razvio je kod Gogolja književni ukus. Majka mu je prenela mističnu religioznost, koja ga je morila u docnijem životu. Posle detinjstva provedenog na selu u Ukrajini, našao je posao u ministarstvu u Sankt Peterburgu.Svoj javni književni rad je otpočeo 1829. kada je pod pseudonimom objavio neuspelu romantičnu poemu „Gans Kihelgarten“. Godine 1831, napušta državnu službu i postaje profesor istorije u školi za kćeri oficira, a od 1834. na Univerzitetu u Sankt Peterburgu. Udaljenost i nostalgija za rodnom Ukrajinom inspirisala ga je da napiše zbirku pripovedaka „Večeri na majuru kod Dikanjke“ (1831 — 1832). U pričama je koristio elemente folklora, fantastike i humora, kojima je opisivao život na selu.Na Gogoljevo opredjeljenje za književnost jako su uticala prijateljstva sa Žukovskim i, naročito, Puškinom koji mu je dao ideje za nekoliko djela.Naredni period je za Gogolja bio veoma plodan. Napisao je zbirke pripovedaka Arabeske i Mirgorod (1835). Njegova najpoznatija drama, „Revizor“, nastala je 1836. i privukla veliku pažnju književne i političke javnosti, pa i samog cara.Iste godine počeo je da piše svoj kapitalni roman, „Mrtve duše“. Smatrao je da je ovo delo njegova misija kojom će postići natčovečanski podvig. Prvi deo „Mrtvih duša“ se pojavio 1842. i pored prethodne cenzure. Ovo delo predstavlja detaljnu satiričnu studiju Rusije posmatrane iz perspektive glavnog junaka Čičikova.[13][14]U kasnijem životu pao je u depresiju i počeo da vodi asketski život. Od 1836. do 1848. putovao je po Zapadnoj Evropi. Zapao je u stvaralačku krizu, a počeo je da pokazuje znake paranoidne psihoze (verovatno šizofrenije). U noći 24. februara 1852, u naletu manije inspirisane religioznim zanosom, spalio je svoje rukopise, među kojima je bio drugi deo romana „Mrtve duše“. Sam je rekao da ga je na ovaj potez naveo đavo. Nekoliko dana kasnije, 4. marta, je preminuo. Pokopan je na moskovkom groblju Novodevičje.Književni putSvoj prvi književni pokušaj „Hans Kihelgarten”, spalio je ostavši nezadovoljan njime i verujući da će ostvariti nešto mnogo bolje. Gogolj je od početka razvijao pripovetku kao posebnu vrstu književne proze, dajući joj novi sadržaj i oblik. Svoju prvu zbirku pripovetki, „Večeri na zaselku kraj Dikanjke”, nije napisao realističnim, već romantičarskim karakterom.Pročuo se po pripovedki iz ukrajinskog života, u kojima do izražaja dolazi folklor, vedro i romantično raspoloženje. Zbirkom Arabeske počinje svoje „petrogradske pripovetke” u kojima na za njega tipičan način pripovedanja ismijava ispraznost života nižeg činovnika („Kabanica”, Nos), na istu temu piše i veoma uspešnu komediju „Revizor”. Sve je to napisano njegovim tipičnim stilom „smeha kroz suze” u kojem on sam uviđa tragikomičnost života nižeg činovnika pa tako i svog života. Osim pripovedaka Gogolj je pisao komedije „Ženidba” i već spomenuti „Revizor”, te romane „Mrtve duše” i „Taras Buljba”.Zahvaljujući Gogolju došlo je do apsolutne prevlasti proze nad poezijom u ruskoj književnosti i zato Gogolja treba smatrati „ocem ruske prozne književnost”. Za Gogolja je veoma bitno i njegovo ukrajinsko poreklo zbog čega ga Ukrajinci smatraju i ukrajinskim književnikom. Gogolj je stvorio likove koji su u ruskom društvu postali obrasci za lenjost, glupost, sebičnost, lakoumnost i korupciju. Približavanje slavenofilima, neverica u vlastitu darovitost, osećanje krivice i religiozno-mistično raspoloženje obeležavaju njegov život pripadnika ukrajinske manjine u golemom Ruskom carstvu.Gogolj je teško prihvatao novu rusku sredinu u koju je došao iz ponešto drukčije i toplije Ukrajine, što se odrazilo i na njegovo specifično opisivanje ruskog društva. Ukrajinci u sklopu Ruskog carstva tokom 18. i 19. veka bili su pod stalnim pritiskom bez naučno uporišta da ne postoji ukrajinski jezik, već je reč isključivo o dijalektu velikog ruskog jezika. Deo ukrajinskih intelektualaca (odgojenih u ukrajinskom kulturnom duhu) u ruskoj književnosti do jedne se mere počeo se miriti sa takvom imperijalnom politikom, a među njima se posebno ističe upravo Gogolj.[15][16]Gogolj i UkrajinaGodina 2009. proglašena je Gogoljevom godinom prema Uneskovim kriterijima. Kao i do tada, proslavljen je kao ruski pisac. Međutim, stručnjaci širom sveta polako počinju da razumevaju ukrajinski mentalitet Gogolja koji se manifestovao u ruskoj kulturi na najvišem književnom nivou. Najnovija ukrajinska književna kritika donosi opširan opus razmišljanja obeleženih i problemima ukrajinsko-ruskih odnosa u ozračju kojih je prošla dvestota obletnica rođenja pisca.[17]Prema ukrajinskim stručnjacima, Gogoljevo ukrajinsko poreklo je značajna odrednica koja se odrazila u nizu njegovih izražaja kao čoveka i pisca. Da bi se Gogolj uopšte razumeo, ukrajinski činilac je presudan, a on se u većini slučajeva izostavio, pa čak i onda kada se trebalo navesti poreklo ruskog pisca. Formiranje njegove svesti, početni uspeh te duhovna kriza povezani su s problemima Ukrajine mnogo više nego što se to do sada u svetskim književnim krugovima naslućivalo.[18]Prema opažanjima poznatog italijanskog slaviste Sandra Gračiotija, Gogolj se zalagao za pomirenje istočne i zapadne crkve kao ravnopravnih pred Bogom, kao u priči o sestrama Mariji i Marti iz Evanđelja po Luki. To je bio već dobro poznati ukrajinski ekumenizam, ali i disidenstvo. Disidenstvo ranije viđeno i kod pravdanja ukrajinskog nacionalnog heroja hetmana Ivana Mazepe, ujedno propagiranog „ruskog izdajnika”. Takav Gogolj nije bio potreban ruskom carizmu u doba njegovog uspona. Prema Gogoljevima rečima, Rusija je bila prepuno „mrtvih duša” i onih koji su na njima stvarali kapital.9/18

NIKOLAJ VASILJEVIČ GOGOLJ MRTVE DUŠE Tvrdi povez Edicija Vek Politike Remek-delo ruske književnosti. U neimenovani grad ruske provincije stiže činovnik, „ni lep ni ružan, ni suviše debeo ni suviše tanak, ni star ni mlad“. Odmah po dolasku glavni junak Pavle Ivanovič Čičikov kreće da se upoznaje sa znamenitim stanovnicima, gubernijskom upravom i lokalnim zemljoposednicima, da bi zatim redom posetio njihova imanja kupujući „mrtve duše“. U feudalnoj Rusiji prve polovine XIX veka posednici su plaćali porez na svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, uključujući tu i kmetove, tj. duše. Kako se popis imovine obavljao svakih pet godina, vlastelin je plaćao porez i na one seljake koji su u međuvremenu umrli. Tu rupu u zakonu koristi Čičikov, „otkupljujući“ preminule seljake, ili bolje reći njihova imena, koje potom namerava da stavi pod hipoteku kao svoju imovinu i tako podigne veliki novac iz državne kase. Razumevanje Gogoljevog romana od samog početka izazivalo je nesuglasice i polemike: dok su jedni smatrali da je reč o satiričnom prikazu tadašnje Rusije, feudalnog sistema i korumpiranog birokratskog aparata, dotle su drugi u romanu prepoznali apoteozu ruske ideje, ispisanu perom religioznog mistika. Poput većine remek-dela svetske književnosti, roman Mrtve duše do danas ostaje otvoren za veliki broj tumačenja i nepresušan izvor zadovoljstva generacijama čitalaca. „Gogoljev doprinos istoriji svetske književnosti je neprocenjiv.“ Vladimir Nabokov Nikolaj Vasiljevič Gogolj (rus. Николай Васильевич Гоголь, ukr. Микола Васильович Гоголь; Veliki Soročinci, 1. april 1809 — Moskva, 4. mart 1852) bio je ruski pisac[2][3][4][5][6] ukrajinskog porekla.[3][7][8][9][10]. U svojim delima je pokazivao duboko razumevanje i poštovanje za ljude, mentalitet, istoriju i kulturu Rusije. Hronološki je prvi među plejadom velikih ruskih realista, pisao je pripovetke, romane i komedije. U njegovim radovima je prisutan i uticaj prethodne epohe nacionalnog romantizma. Gogolj je imao veliki uticaj na kasnije ruske realiste. Iako su ga njegovi savremenici Gogola smatrali jednom od najistaknutijih figura prirodne škole ruskog literarnog realizma, kasniji kritičari su u njegovom radu pronašli fundamentalni romantični senzibilitet, uz napetost nadrealizma i groteske („Nos”, „Vij”, „Šinjel”, „Nevski prospekt ”). Njegovi rani radovi, kao što su Večeri na farmi blizu Dikanke, bili su pod uticajem njegovog ukrajinskog odgoja, ukrajinske kulture i folklora.[11][12] Njegovo kasnije pisanje satirisalo je političku korupciju u Ruskog carstva (Revizor, Mrtve duše). Roman Taras Buljba (1835) i drama Ženidba (1842), zadeno sa kratkim pričama „Dnevnik ludaka”, „Priča o tome kako se Ivan Ivanovič posvađao sa Ivanom Nikiforovičom”, „Portret” i „Kočije”, su isto tako među njegovim najboljim radovima. Gogol je rođen u ukrajinskom kozačkom gradu Veliki Soročinci,[3] u Poltavskoj objasti carske Rusije. Otac, stari kozački oficir, razvio je kod Gogolja književni ukus. Majka mu je prenela mističnu religioznost, koja ga je morila u docnijem životu. Posle detinjstva provedenog na selu u Ukrajini, našao je posao u ministarstvu u Sankt Peterburgu. Svoj javni književni rad je otpočeo 1829. kada je pod pseudonimom objavio neuspelu romantičnu poemu „Gans Kihelgarten“. Godine 1831, napušta državnu službu i postaje profesor istorije u školi za kćeri oficira, a od 1834. na Univerzitetu u Sankt Peterburgu. Udaljenost i nostalgija za rodnom Ukrajinom inspirisala ga je da napiše zbirku pripovedaka „Večeri na majuru kod Dikanjke“ (1831 — 1832). U pričama je koristio elemente folklora, fantastike i humora, kojima je opisivao život na selu. Na Gogoljevo opredjeljenje za književnost jako su uticala prijateljstva sa Žukovskim i, naročito, Puškinom koji mu je dao ideje za nekoliko djela. Naredni period je za Gogolja bio veoma plodan. Napisao je zbirke pripovedaka Arabeske i Mirgorod (1835). Njegova najpoznatija drama, „Revizor“, nastala je 1836. i privukla veliku pažnju književne i političke javnosti, pa i samog cara. Iste godine počeo je da piše svoj kapitalni roman, „Mrtve duše“. Smatrao je da je ovo delo njegova misija kojom će postići natčovečanski podvig. Prvi deo „Mrtvih duša“ se pojavio 1842. i pored prethodne cenzure. Ovo delo predstavlja detaljnu satiričnu studiju Rusije posmatrane iz perspektive glavnog junaka Čičikova.[13][14] U kasnijem životu pao je u depresiju i počeo da vodi asketski život. Od 1836. do 1848. putovao je po Zapadnoj Evropi. Zapao je u stvaralačku krizu, a počeo je da pokazuje znake paranoidne psihoze (verovatno šizofrenije). U noći 24. februara 1852, u naletu manije inspirisane religioznim zanosom, spalio je svoje rukopise, među kojima je bio drugi deo romana „Mrtve duše“. Sam je rekao da ga je na ovaj potez naveo đavo. Nekoliko dana kasnije, 4. marta, je preminuo. Pokopan je na moskovkom groblju Novodevičje. Književni put Svoj prvi književni pokušaj „Hans Kihelgarten”, spalio je ostavši nezadovoljan njime i verujući da će ostvariti nešto mnogo bolje. Gogolj je od početka razvijao pripovetku kao posebnu vrstu književne proze, dajući joj novi sadržaj i oblik. Svoju prvu zbirku pripovetki, „Večeri na zaselku kraj Dikanjke”, nije napisao realističnim, već romantičarskim karakterom. Pročuo se po pripovedki iz ukrajinskog života, u kojima do izražaja dolazi folklor, vedro i romantično raspoloženje. Zbirkom Arabeske počinje svoje „petrogradske pripovetke” u kojima na za njega tipičan način pripovedanja ismijava ispraznost života nižeg činovnika („Kabanica”, Nos), na istu temu piše i veoma uspešnu komediju „Revizor”. Sve je to napisano njegovim tipičnim stilom „smeha kroz suze” u kojem on sam uviđa tragikomičnost života nižeg činovnika pa tako i svog života. Osim pripovedaka Gogolj je pisao komedije „Ženidba” i već spomenuti „Revizor”, te romane „Mrtve duše” i „Taras Buljba”. Zahvaljujući Gogolju došlo je do apsolutne prevlasti proze nad poezijom u ruskoj književnosti i zato Gogolja treba smatrati „ocem ruske prozne književnost”. Za Gogolja je veoma bitno i njegovo ukrajinsko poreklo zbog čega ga Ukrajinci smatraju i ukrajinskim književnikom. Gogolj je stvorio likove koji su u ruskom društvu postali obrasci za lenjost, glupost, sebičnost, lakoumnost i korupciju. Približavanje slavenofilima, neverica u vlastitu darovitost, osećanje krivice i religiozno-mistično raspoloženje obeležavaju njegov život pripadnika ukrajinske manjine u golemom Ruskom carstvu. Gogolj je teško prihvatao novu rusku sredinu u koju je došao iz ponešto drukčije i toplije Ukrajine, što se odrazilo i na njegovo specifično opisivanje ruskog društva. Ukrajinci u sklopu Ruskog carstva tokom 18. i 19. veka bili su pod stalnim pritiskom bez naučno uporišta da ne postoji ukrajinski jezik, već je reč isključivo o dijalektu velikog ruskog jezika. Deo ukrajinskih intelektualaca (odgojenih u ukrajinskom kulturnom duhu) u ruskoj književnosti do jedne se mere počeo se miriti sa takvom imperijalnom politikom, a među njima se posebno ističe upravo Gogolj.[15][16] Gogolj i Ukrajina Godina 2009. proglašena je Gogoljevom godinom prema Uneskovim kriterijima. Kao i do tada, proslavljen je kao ruski pisac. Međutim, stručnjaci širom sveta polako počinju da razumevaju ukrajinski mentalitet Gogolja koji se manifestovao u ruskoj kulturi na najvišem književnom nivou. Najnovija ukrajinska književna kritika donosi opširan opus razmišljanja obeleženih i problemima ukrajinsko-ruskih odnosa u ozračju kojih je prošla dvestota obletnica rođenja pisca.[17] Prema ukrajinskim stručnjacima, Gogoljevo ukrajinsko poreklo je značajna odrednica koja se odrazila u nizu njegovih izražaja kao čoveka i pisca. Da bi se Gogolj uopšte razumeo, ukrajinski činilac je presudan, a on se u većini slučajeva izostavio, pa čak i onda kada se trebalo navesti poreklo ruskog pisca. Formiranje njegove svesti, početni uspeh te duhovna kriza povezani su s problemima Ukrajine mnogo više nego što se to do sada u svetskim književnim krugovima naslućivalo.[18] Prema opažanjima poznatog italijanskog slaviste Sandra Gračiotija, Gogolj se zalagao za pomirenje istočne i zapadne crkve kao ravnopravnih pred Bogom, kao u priči o sestrama Mariji i Marti iz Evanđelja po Luki. To je bio već dobro poznati ukrajinski ekumenizam, ali i disidenstvo. Disidenstvo ranije viđeno i kod pravdanja ukrajinskog nacionalnog heroja hetmana Ivana Mazepe, ujedno propagiranog „ruskog izdajnika”. Takav Gogolj nije bio potreban ruskom carizmu u doba njegovog uspona. Prema Gogoljevima rečima, Rusija je bila prepuno „mrtvih duša” i onih koji su na njima stvarali kapital.

NIKOLAJ VASILJEVIČ GOGOLJ MRTVE DUŠE Tvrdi povez Edicija Vek Politike Remek-delo ruske književnosti. U neimenovani grad ruske provincije stiže činovnik, „ni lep ni ružan, ni suviše debeo ni suviše tanak, ni star ni mlad“. Odmah po dolasku glavni junak Pavle Ivanovič Čičikov kreće da se upoznaje sa znamenitim stanovnicima, gubernijskom upravom i lokalnim zemljoposednicima, da bi zatim redom posetio njihova imanja kupujući „mrtve duše“. U feudalnoj Rusiji prve polovine XIX veka posednici su plaćali porez na svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, uključujući tu i kmetove, tj. duše. Kako se popis imovine obavljao svakih pet godina, vlastelin je plaćao porez i na one seljake koji su u međuvremenu umrli. Tu rupu u zakonu koristi Čičikov, „otkupljujući“ preminule seljake, ili bolje reći njihova imena, koje potom namerava da stavi pod hipoteku kao svoju imovinu i tako podigne veliki novac iz državne kase. Razumevanje Gogoljevog romana od samog početka izazivalo je nesuglasice i polemike: dok su jedni smatrali da je reč o satiričnom prikazu tadašnje Rusije, feudalnog sistema i korumpiranog birokratskog aparata, dotle su drugi u romanu prepoznali apoteozu ruske ideje, ispisanu perom religioznog mistika. Poput većine remek-dela svetske književnosti, roman Mrtve duše do danas ostaje otvoren za veliki broj tumačenja i nepresušan izvor zadovoljstva generacijama čitalaca. „Gogoljev doprinos istoriji svetske književnosti je neprocenjiv.“ Vladimir Nabokov Nikolaj Vasiljevič Gogolj (rus. Николай Васильевич Гоголь, ukr. Микола Васильович Гоголь; Veliki Soročinci, 1. april 1809 — Moskva, 4. mart 1852) bio je ruski pisac[2][3][4][5][6] ukrajinskog porekla.[3][7][8][9][10]. U svojim delima je pokazivao duboko razumevanje i poštovanje za ljude, mentalitet, istoriju i kulturu Rusije. Hronološki je prvi među plejadom velikih ruskih realista, pisao je pripovetke, romane i komedije. U njegovim radovima je prisutan i uticaj prethodne epohe nacionalnog romantizma. Gogolj je imao veliki uticaj na kasnije ruske realiste. Iako su ga njegovi savremenici Gogola smatrali jednom od najistaknutijih figura prirodne škole ruskog literarnog realizma, kasniji kritičari su u njegovom radu pronašli fundamentalni romantični senzibilitet, uz napetost nadrealizma i groteske („Nos”, „Vij”, „Šinjel”, „Nevski prospekt ”). Njegovi rani radovi, kao što su Večeri na farmi blizu Dikanke, bili su pod uticajem njegovog ukrajinskog odgoja, ukrajinske kulture i folklora.[11][12] Njegovo kasnije pisanje satirisalo je političku korupciju u Ruskog carstva (Revizor, Mrtve duše). Roman Taras Buljba (1835) i drama Ženidba (1842), zadeno sa kratkim pričama „Dnevnik ludaka”, „Priča o tome kako se Ivan Ivanovič posvađao sa Ivanom Nikiforovičom”, „Portret” i „Kočije”, su isto tako među njegovim najboljim radovima. Gogol je rođen u ukrajinskom kozačkom gradu Veliki Soročinci,[3] u Poltavskoj objasti carske Rusije. Otac, stari kozački oficir, razvio je kod Gogolja književni ukus. Majka mu je prenela mističnu religioznost, koja ga je morila u docnijem životu. Posle detinjstva provedenog na selu u Ukrajini, našao je posao u ministarstvu u Sankt Peterburgu. Svoj javni književni rad je otpočeo 1829. kada je pod pseudonimom objavio neuspelu romantičnu poemu „Gans Kihelgarten“. Godine 1831, napušta državnu službu i postaje profesor istorije u školi za kćeri oficira, a od 1834. na Univerzitetu u Sankt Peterburgu. Udaljenost i nostalgija za rodnom Ukrajinom inspirisala ga je da napiše zbirku pripovedaka „Večeri na majuru kod Dikanjke“ (1831 — 1832). U pričama je koristio elemente folklora, fantastike i humora, kojima je opisivao život na selu. Na Gogoljevo opredjeljenje za književnost jako su uticala prijateljstva sa Žukovskim i, naročito, Puškinom koji mu je dao ideje za nekoliko djela. Naredni period je za Gogolja bio veoma plodan. Napisao je zbirke pripovedaka Arabeske i Mirgorod (1835). Njegova najpoznatija drama, „Revizor“, nastala je 1836. i privukla veliku pažnju književne i političke javnosti, pa i samog cara. Iste godine počeo je da piše svoj kapitalni roman, „Mrtve duše“. Smatrao je da je ovo delo njegova misija kojom će postići natčovečanski podvig. Prvi deo „Mrtvih duša“ se pojavio 1842. i pored prethodne cenzure. Ovo delo predstavlja detaljnu satiričnu studiju Rusije posmatrane iz perspektive glavnog junaka Čičikova.[13][14] U kasnijem životu pao je u depresiju i počeo da vodi asketski život. Od 1836. do 1848. putovao je po Zapadnoj Evropi. Zapao je u stvaralačku krizu, a počeo je da pokazuje znake paranoidne psihoze (verovatno šizofrenije). U noći 24. februara 1852, u naletu manije inspirisane religioznim zanosom, spalio je svoje rukopise, među kojima je bio drugi deo romana „Mrtve duše“. Sam je rekao da ga je na ovaj potez naveo đavo. Nekoliko dana kasnije, 4. marta, je preminuo. Pokopan je na moskovkom groblju Novodevičje. Književni put Svoj prvi književni pokušaj „Hans Kihelgarten”, spalio je ostavši nezadovoljan njime i verujući da će ostvariti nešto mnogo bolje. Gogolj je od početka razvijao pripovetku kao posebnu vrstu književne proze, dajući joj novi sadržaj i oblik. Svoju prvu zbirku pripovetki, „Večeri na zaselku kraj Dikanjke”, nije napisao realističnim, već romantičarskim karakterom. Pročuo se po pripovedki iz ukrajinskog života, u kojima do izražaja dolazi folklor, vedro i romantično raspoloženje. Zbirkom Arabeske počinje svoje „petrogradske pripovetke” u kojima na za njega tipičan način pripovedanja ismijava ispraznost života nižeg činovnika („Kabanica”, Nos), na istu temu piše i veoma uspešnu komediju „Revizor”. Sve je to napisano njegovim tipičnim stilom „smeha kroz suze” u kojem on sam uviđa tragikomičnost života nižeg činovnika pa tako i svog života. Osim pripovedaka Gogolj je pisao komedije „Ženidba” i već spomenuti „Revizor”, te romane „Mrtve duše” i „Taras Buljba”. Zahvaljujući Gogolju došlo je do apsolutne prevlasti proze nad poezijom u ruskoj književnosti i zato Gogolja treba smatrati „ocem ruske prozne književnost”. Za Gogolja je veoma bitno i njegovo ukrajinsko poreklo zbog čega ga Ukrajinci smatraju i ukrajinskim književnikom. Gogolj je stvorio likove koji su u ruskom društvu postali obrasci za lenjost, glupost, sebičnost, lakoumnost i korupciju. Približavanje slavenofilima, neverica u vlastitu darovitost, osećanje krivice i religiozno-mistično raspoloženje obeležavaju njegov život pripadnika ukrajinske manjine u golemom Ruskom carstvu. Gogolj je teško prihvatao novu rusku sredinu u koju je došao iz ponešto drukčije i toplije Ukrajine, što se odrazilo i na njegovo specifično opisivanje ruskog društva. Ukrajinci u sklopu Ruskog carstva tokom 18. i 19. veka bili su pod stalnim pritiskom bez naučno uporišta da ne postoji ukrajinski jezik, već je reč isključivo o dijalektu velikog ruskog jezika. Deo ukrajinskih intelektualaca (odgojenih u ukrajinskom kulturnom duhu) u ruskoj književnosti do jedne se mere počeo se miriti sa takvom imperijalnom politikom, a među njima se posebno ističe upravo Gogolj.[15][16] Gogolj i Ukrajina Godina 2009. proglašena je Gogoljevom godinom prema Uneskovim kriterijima. Kao i do tada, proslavljen je kao ruski pisac. Međutim, stručnjaci širom sveta polako počinju da razumevaju ukrajinski mentalitet Gogolja koji se manifestovao u ruskoj kulturi na najvišem književnom nivou. Najnovija ukrajinska književna kritika donosi opširan opus razmišljanja obeleženih i problemima ukrajinsko-ruskih odnosa u ozračju kojih je prošla dvestota obletnica rođenja pisca.[17] Prema ukrajinskim stručnjacima, Gogoljevo ukrajinsko poreklo je značajna odrednica koja se odrazila u nizu njegovih izražaja kao čoveka i pisca. Da bi se Gogolj uopšte razumeo, ukrajinski činilac je presudan, a on se u većini slučajeva izostavio, pa čak i onda kada se trebalo navesti poreklo ruskog pisca. Formiranje njegove svesti, početni uspeh te duhovna kriza povezani su s problemima Ukrajine mnogo više nego što se to do sada u svetskim književnim krugovima naslućivalo.[18] Prema opažanjima poznatog italijanskog slaviste Sandra Gračiotija, Gogolj se zalagao za pomirenje istočne i zapadne crkve kao ravnopravnih pred Bogom, kao u priči o sestrama Mariji i Marti iz Evanđelja po Luki. To je bio već dobro poznati ukrajinski ekumenizam, ali i disidenstvo. Disidenstvo ranije viđeno i kod pravdanja ukrajinskog nacionalnog heroja hetmana Ivana Mazepe, ujedno propagiranog „ruskog izdajnika”. Takav Gogolj nije bio potreban ruskom carizmu u doba njegovog uspona. Prema Gogoljevima rečima, Rusija je bila prepuno „mrtvih duša” i onih koji su na njima stvarali kapital.

NIKOLAJ VASILJEVIČ GOGOLJ MRTVE DUŠE Tvrdi povez Edicija Vek Politike Remek-delo ruske književnosti. U neimenovani grad ruske provincije stiže činovnik, „ni lep ni ružan, ni suviše debeo ni suviše tanak, ni star ni mlad“. Odmah po dolasku glavni junak Pavle Ivanovič Čičikov kreće da se upoznaje sa znamenitim stanovnicima, gubernijskom upravom i lokalnim zemljoposednicima, da bi zatim redom posetio njihova imanja kupujući „mrtve duše“. U feudalnoj Rusiji prve polovine XIX veka posednici su plaćali porez na svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, uključujući tu i kmetove, tj. duše. Kako se popis imovine obavljao svakih pet godina, vlastelin je plaćao porez i na one seljake koji su u međuvremenu umrli. Tu rupu u zakonu koristi Čičikov, „otkupljujući“ preminule seljake, ili bolje reći njihova imena, koje potom namerava da stavi pod hipoteku kao svoju imovinu i tako podigne veliki novac iz državne kase. Razumevanje Gogoljevog romana od samog početka izazivalo je nesuglasice i polemike: dok su jedni smatrali da je reč o satiričnom prikazu tadašnje Rusije, feudalnog sistema i korumpiranog birokratskog aparata, dotle su drugi u romanu prepoznali apoteozu ruske ideje, ispisanu perom religioznog mistika. Poput većine remek-dela svetske književnosti, roman Mrtve duše do danas ostaje otvoren za veliki broj tumačenja i nepresušan izvor zadovoljstva generacijama čitalaca. „Gogoljev doprinos istoriji svetske književnosti je neprocenjiv.“ Vladimir Nabokov Nikolaj Vasiljevič Gogolj (rus. Николай Васильевич Гоголь, ukr. Микола Васильович Гоголь; Veliki Soročinci, 1. april 1809 — Moskva, 4. mart 1852) bio je ruski pisac[2][3][4][5][6] ukrajinskog porekla.[3][7][8][9][10]. U svojim delima je pokazivao duboko razumevanje i poštovanje za ljude, mentalitet, istoriju i kulturu Rusije. Hronološki je prvi među plejadom velikih ruskih realista, pisao je pripovetke, romane i komedije. U njegovim radovima je prisutan i uticaj prethodne epohe nacionalnog romantizma. Gogolj je imao veliki uticaj na kasnije ruske realiste. Iako su ga njegovi savremenici Gogola smatrali jednom od najistaknutijih figura prirodne škole ruskog literarnog realizma, kasniji kritičari su u njegovom radu pronašli fundamentalni romantični senzibilitet, uz napetost nadrealizma i groteske („Nos”, „Vij”, „Šinjel”, „Nevski prospekt ”). Njegovi rani radovi, kao što su Večeri na farmi blizu Dikanke, bili su pod uticajem njegovog ukrajinskog odgoja, ukrajinske kulture i folklora.[11][12] Njegovo kasnije pisanje satirisalo je političku korupciju u Ruskog carstva (Revizor, Mrtve duše). Roman Taras Buljba (1835) i drama Ženidba (1842), zadeno sa kratkim pričama „Dnevnik ludaka”, „Priča o tome kako se Ivan Ivanovič posvađao sa Ivanom Nikiforovičom”, „Portret” i „Kočije”, su isto tako među njegovim najboljim radovima. Gogol je rođen u ukrajinskom kozačkom gradu Veliki Soročinci,[3] u Poltavskoj objasti carske Rusije. Otac, stari kozački oficir, razvio je kod Gogolja književni ukus. Majka mu je prenela mističnu religioznost, koja ga je morila u docnijem životu. Posle detinjstva provedenog na selu u Ukrajini, našao je posao u ministarstvu u Sankt Peterburgu. Svoj javni književni rad je otpočeo 1829. kada je pod pseudonimom objavio neuspelu romantičnu poemu „Gans Kihelgarten“. Godine 1831, napušta državnu službu i postaje profesor istorije u školi za kćeri oficira, a od 1834. na Univerzitetu u Sankt Peterburgu. Udaljenost i nostalgija za rodnom Ukrajinom inspirisala ga je da napiše zbirku pripovedaka „Večeri na majuru kod Dikanjke“ (1831 — 1832). U pričama je koristio elemente folklora, fantastike i humora, kojima je opisivao život na selu. Na Gogoljevo opredjeljenje za književnost jako su uticala prijateljstva sa Žukovskim i, naročito, Puškinom koji mu je dao ideje za nekoliko djela. Naredni period je za Gogolja bio veoma plodan. Napisao je zbirke pripovedaka Arabeske i Mirgorod (1835). Njegova najpoznatija drama, „Revizor“, nastala je 1836. i privukla veliku pažnju književne i političke javnosti, pa i samog cara. Iste godine počeo je da piše svoj kapitalni roman, „Mrtve duše“. Smatrao je da je ovo delo njegova misija kojom će postići natčovečanski podvig. Prvi deo „Mrtvih duša“ se pojavio 1842. i pored prethodne cenzure. Ovo delo predstavlja detaljnu satiričnu studiju Rusije posmatrane iz perspektive glavnog junaka Čičikova.[13][14] U kasnijem životu pao je u depresiju i počeo da vodi asketski život. Od 1836. do 1848. putovao je po Zapadnoj Evropi. Zapao je u stvaralačku krizu, a počeo je da pokazuje znake paranoidne psihoze (verovatno šizofrenije). U noći 24. februara 1852, u naletu manije inspirisane religioznim zanosom, spalio je svoje rukopise, među kojima je bio drugi deo romana „Mrtve duše“. Sam je rekao da ga je na ovaj potez naveo đavo. Nekoliko dana kasnije, 4. marta, je preminuo. Pokopan je na moskovkom groblju Novodevičje. Književni put Svoj prvi književni pokušaj „Hans Kihelgarten”, spalio je ostavši nezadovoljan njime i verujući da će ostvariti nešto mnogo bolje. Gogolj je od početka razvijao pripovetku kao posebnu vrstu književne proze, dajući joj novi sadržaj i oblik. Svoju prvu zbirku pripovetki, „Večeri na zaselku kraj Dikanjke”, nije napisao realističnim, već romantičarskim karakterom. Pročuo se po pripovedki iz ukrajinskog života, u kojima do izražaja dolazi folklor, vedro i romantično raspoloženje. Zbirkom Arabeske počinje svoje „petrogradske pripovetke” u kojima na za njega tipičan način pripovedanja ismijava ispraznost života nižeg činovnika („Kabanica”, Nos), na istu temu piše i veoma uspešnu komediju „Revizor”. Sve je to napisano njegovim tipičnim stilom „smeha kroz suze” u kojem on sam uviđa tragikomičnost života nižeg činovnika pa tako i svog života. Osim pripovedaka Gogolj je pisao komedije „Ženidba” i već spomenuti „Revizor”, te romane „Mrtve duše” i „Taras Buljba”. Zahvaljujući Gogolju došlo je do apsolutne prevlasti proze nad poezijom u ruskoj književnosti i zato Gogolja treba smatrati „ocem ruske prozne književnost”. Za Gogolja je veoma bitno i njegovo ukrajinsko poreklo zbog čega ga Ukrajinci smatraju i ukrajinskim književnikom. Gogolj je stvorio likove koji su u ruskom društvu postali obrasci za lenjost, glupost, sebičnost, lakoumnost i korupciju. Približavanje slavenofilima, neverica u vlastitu darovitost, osećanje krivice i religiozno-mistično raspoloženje obeležavaju njegov život pripadnika ukrajinske manjine u golemom Ruskom carstvu. Gogolj je teško prihvatao novu rusku sredinu u koju je došao iz ponešto drukčije i toplije Ukrajine, što se odrazilo i na njegovo specifično opisivanje ruskog društva. Ukrajinci u sklopu Ruskog carstva tokom 18. i 19. veka bili su pod stalnim pritiskom bez naučno uporišta da ne postoji ukrajinski jezik, već je reč isključivo o dijalektu velikog ruskog jezika. Deo ukrajinskih intelektualaca (odgojenih u ukrajinskom kulturnom duhu) u ruskoj književnosti do jedne se mere počeo se miriti sa takvom imperijalnom politikom, a među njima se posebno ističe upravo Gogolj.[15][16] Gogolj i Ukrajina Godina 2009. proglašena je Gogoljevom godinom prema Uneskovim kriterijima. Kao i do tada, proslavljen je kao ruski pisac. Međutim, stručnjaci širom sveta polako počinju da razumevaju ukrajinski mentalitet Gogolja koji se manifestovao u ruskoj kulturi na najvišem književnom nivou. Najnovija ukrajinska književna kritika donosi opširan opus razmišljanja obeleženih i problemima ukrajinsko-ruskih odnosa u ozračju kojih je prošla dvestota obletnica rođenja pisca.[17] Prema ukrajinskim stručnjacima, Gogoljevo ukrajinsko poreklo je značajna odrednica koja se odrazila u nizu njegovih izražaja kao čoveka i pisca. Da bi se Gogolj uopšte razumeo, ukrajinski činilac je presudan, a on se u većini slučajeva izostavio, pa čak i onda kada se trebalo navesti poreklo ruskog pisca. Formiranje njegove svesti, početni uspeh te duhovna kriza povezani su s problemima Ukrajine mnogo više nego što se to do sada u svetskim književnim krugovima naslućivalo.[18] Prema opažanjima poznatog italijanskog slaviste Sandra Gračiotija, Gogolj se zalagao za pomirenje istočne i zapadne crkve kao ravnopravnih pred Bogom, kao u priči o sestrama Mariji i Marti iz Evanđelja po Luki. To je bio već dobro poznati ukrajinski ekumenizam, ali i disidenstvo. Disidenstvo ranije viđeno i kod pravdanja ukrajinskog nacionalnog heroja hetmana Ivana Mazepe, ujedno propagiranog „ruskog izdajnika”. Takav Gogolj nije bio potreban ruskom carizmu u doba njegovog uspona. Prema Gogoljevima rečima, Rusija je bila prepuno „mrtvih duša” i onih koji su na njima stvarali kapital.

Nikolaj Vasiljevič Gogolj Mrtve dušeTvrdi povezEdicija Vek PolitikeRemek-delo ruske književnosti.U neimenovani grad ruske provincije stiže činovnik, „ni lep ni ružan, ni suviše debeo ni suviše tanak, ni star ni mlad“. Odmah po dolasku glavni junak Pavle Ivanovič Čičikov kreće da se upoznaje sa znamenitim stanovnicima, gubernijskom upravom i lokalnim zemljoposednicima, da bi zatim redom posetio njihova imanja kupujući „mrtve duše“. U feudalnoj Rusiji prve polovine XIX veka posednici su plaćali porez na svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, uključujući tu i kmetove, tj. duše. Kako se popis imovine obavljao svakih pet godina, vlastelin je plaćao porez i na one seljake koji su u međuvremenu umrli. Tu rupu u zakonu koristi Čičikov, „otkupljujući“ preminule seljake, ili bolje reći njihova imena, koje potom namerava da stavi pod hipoteku kao svoju imovinu i tako podigne veliki novac iz državne kase.Razumevanje Gogoljevog romana od samog početka izazivalo je nesuglasice i polemike: dok su jedni smatrali da je reč o satiričnom prikazu tadašnje Rusije, feudalnog sistema i korumpiranog birokratskog aparata, dotle su drugi u romanu prepoznali apoteozu ruske ideje, ispisanu perom religioznog mistika. Poput većine remek-dela svetske književnosti, roman Mrtve duše do danas ostaje otvoren za veliki broj tumačenja i nepresušan izvor zadovoljstva generacijama čitalaca.„Gogoljev doprinos istoriji svetske književnosti je neprocenjiv.“ Vladimir NabokovNikolaj Vasiljevič Gogolj (rus. Николай Васильевич Гоголь, ukr. Микола Васильович Гоголь; Veliki Soročinci, 1. april 1809 — Moskva, 4. mart 1852) bio je ruski pisac[2][3][4][5][6] ukrajinskog porekla.[3][7][8][9][10]. U svojim delima je pokazivao duboko razumevanje i poštovanje za ljude, mentalitet, istoriju i kulturu Rusije. Hronološki je prvi među plejadom velikih ruskih realista, pisao je pripovetke, romane i komedije. U njegovim radovima je prisutan i uticaj prethodne epohe nacionalnog romantizma. Gogolj je imao veliki uticaj na kasnije ruske realiste.Iako su ga njegovi savremenici Gogola smatrali jednom od najistaknutijih figura prirodne škole ruskog literarnog realizma, kasniji kritičari su u njegovom radu pronašli fundamentalni romantični senzibilitet, uz napetost nadrealizma i groteske („Nos”, „Vij”, „Šinjel”, „Nevski prospekt ”). Njegovi rani radovi, kao što su Večeri na farmi blizu Dikanke, bili su pod uticajem njegovog ukrajinskog odgoja, ukrajinske kulture i folklora.[11][12] Njegovo kasnije pisanje satirisalo je političku korupciju u Ruskog carstva (Revizor, Mrtve duše). Roman Taras Buljba (1835) i drama Ženidba (1842), zadeno sa kratkim pričama „Dnevnik ludaka”, „Priča o tome kako se Ivan Ivanovič posvađao sa Ivanom Nikiforovičom”, „Portret” i „Kočije”, su isto tako među njegovim najboljim radovima.Gogol je rođen u ukrajinskom kozačkom gradu Veliki Soročinci,[3] u Poltavskoj objasti carske Rusije. Otac, stari kozački oficir, razvio je kod Gogolja književni ukus. Majka mu je prenela mističnu religioznost, koja ga je morila u docnijem životu. Posle detinjstva provedenog na selu u Ukrajini, našao je posao u ministarstvu u Sankt Peterburgu.Svoj javni književni rad je otpočeo 1829. kada je pod pseudonimom objavio neuspelu romantičnu poemu „Gans Kihelgarten“. Godine 1831, napušta državnu službu i postaje profesor istorije u školi za kćeri oficira, a od 1834. na Univerzitetu u Sankt Peterburgu. Udaljenost i nostalgija za rodnom Ukrajinom inspirisala ga je da napiše zbirku pripovedaka „Večeri na majuru kod Dikanjke“ (1831 — 1832). U pričama je koristio elemente folklora, fantastike i humora, kojima je opisivao život na selu.Na Gogoljevo opredjeljenje za književnost jako su uticala prijateljstva sa Žukovskim i, naročito, Puškinom koji mu je dao ideje za nekoliko djela.Naredni period je za Gogolja bio veoma plodan. Napisao je zbirke pripovedaka Arabeske i Mirgorod (1835). Njegova najpoznatija drama, „Revizor“, nastala je 1836. i privukla veliku pažnju književne i političke javnosti, pa i samog cara.Iste godine počeo je da piše svoj kapitalni roman, „Mrtve duše“. Smatrao je da je ovo delo njegova misija kojom će postići natčovečanski podvig. Prvi deo „Mrtvih duša“ se pojavio 1842. i pored prethodne cenzure. Ovo delo predstavlja detaljnu satiričnu studiju Rusije posmatrane iz perspektive glavnog junaka Čičikova.[13][14]U kasnijem životu pao je u depresiju i počeo da vodi asketski život. Od 1836. do 1848. putovao je po Zapadnoj Evropi. Zapao je u stvaralačku krizu, a počeo je da pokazuje znake paranoidne psihoze (verovatno šizofrenije). U noći 24. februara 1852, u naletu manije inspirisane religioznim zanosom, spalio je svoje rukopise, među kojima je bio drugi deo romana „Mrtve duše“. Sam je rekao da ga je na ovaj potez naveo đavo. Nekoliko dana kasnije, 4. marta, je preminuo. Pokopan je na moskovkom groblju Novodevičje.Književni putSvoj prvi književni pokušaj „Hans Kihelgarten”, spalio je ostavši nezadovoljan njime i verujući da će ostvariti nešto mnogo bolje. Gogolj je od početka razvijao pripovetku kao posebnu vrstu književne proze, dajući joj novi sadržaj i oblik. Svoju prvu zbirku pripovetki, „Večeri na zaselku kraj Dikanjke”, nije napisao realističnim, već romantičarskim karakterom.Pročuo se po pripovedki iz ukrajinskog života, u kojima do izražaja dolazi folklor, vedro i romantično raspoloženje. Zbirkom Arabeske počinje svoje „petrogradske pripovetke” u kojima na za njega tipičan način pripovedanja ismijava ispraznost života nižeg činovnika („Kabanica”, Nos), na istu temu piše i veoma uspešnu komediju „Revizor”. Sve je to napisano njegovim tipičnim stilom „smeha kroz suze” u kojem on sam uviđa tragikomičnost života nižeg činovnika pa tako i svog života. Osim pripovedaka Gogolj je pisao komedije „Ženidba” i već spomenuti „Revizor”, te romane „Mrtve duše” i „Taras Buljba”.Zahvaljujući Gogolju došlo je do apsolutne prevlasti proze nad poezijom u ruskoj književnosti i zato Gogolja treba smatrati „ocem ruske prozne književnost”. Za Gogolja je veoma bitno i njegovo ukrajinsko poreklo zbog čega ga Ukrajinci smatraju i ukrajinskim književnikom. Gogolj je stvorio likove koji su u ruskom društvu postali obrasci za lenjost, glupost, sebičnost, lakoumnost i korupciju. Približavanje slavenofilima, neverica u vlastitu darovitost, osećanje krivice i religiozno-mistično raspoloženje obeležavaju njegov život pripadnika ukrajinske manjine u golemom Ruskom carstvu.Gogolj je teško prihvatao novu rusku sredinu u koju je došao iz ponešto drukčije i toplije Ukrajine, što se odrazilo i na njegovo specifično opisivanje ruskog društva. Ukrajinci u sklopu Ruskog carstva tokom 18. i 19. veka bili su pod stalnim pritiskom bez naučno uporišta da ne postoji ukrajinski jezik, već je reč isključivo o dijalektu velikog ruskog jezika. Deo ukrajinskih intelektualaca (odgojenih u ukrajinskom kulturnom duhu) u ruskoj književnosti do jedne se mere počeo se miriti sa takvom imperijalnom politikom, a među njima se posebno ističe upravo Gogolj.[15][16]Gogolj i UkrajinaGodina 2009. proglašena je Gogoljevom godinom prema Uneskovim kriterijima. Kao i do tada, proslavljen je kao ruski pisac. Međutim, stručnjaci širom sveta polako počinju da razumevaju ukrajinski mentalitet Gogolja koji se manifestovao u ruskoj kulturi na najvišem književnom nivou. Najnovija ukrajinska književna kritika donosi opširan opus razmišljanja obeleženih i problemima ukrajinsko-ruskih odnosa u ozračju kojih je prošla dvestota obletnica rođenja pisca.[17]Prema ukrajinskim stručnjacima, Gogoljevo ukrajinsko poreklo je značajna odrednica koja se odrazila u nizu njegovih izražaja kao čoveka i pisca. Da bi se Gogolj uopšte razumeo, ukrajinski činilac je presudan, a on se u većini slučajeva izostavio, pa čak i onda kada se trebalo navesti poreklo ruskog pisca. Formiranje njegove svesti, početni uspeh te duhovna kriza povezani su s problemima Ukrajine mnogo više nego što se to do sada u svetskim književnim krugovima naslućivalo.[18]Prema opažanjima poznatog italijanskog slaviste Sandra Gračiotija, Gogolj se zalagao za pomirenje istočne i zapadne crkve kao ravnopravnih pred Bogom, kao u priči o sestrama Mariji i Marti iz Evanđelja po Luki. To je bio već dobro poznati ukrajinski ekumenizam, ali i disidenstvo. Disidenstvo ranije viđeno i kod pravdanja ukrajinskog nacionalnog heroja hetmana Ivana Mazepe, ujedno propagiranog „ruskog izdajnika”. Takav Gogolj nije bio potreban ruskom carizmu u doba njegovog uspona. Prema Gogoljevima rečima, Rusija je bila prepuno „mrtvih duša” i onih koji su na njima stvarali kapital.9/18

О “КАЗИВАЊИМА” “Казивања једног боготражитеља свом духовном оцу” није обична књига. Њен састављач је није писао да би се њоме прославио. Да је имао ту намеру не би сакрио своје име. О њему поуздано само знамо да је био, како сам себе назива ,,по милости Божјој хришћанин, по делима велики грешник а по звању – бескучни боготражитељ поклоник”. Једини циљ ове Богом и смирењем светих озарене душе био је: да прослави својим сведочанством и искуством Име које је изнад сваког имена и у коме је једини спас људима (ср. Д. Ап. 4, 12), тј. Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Сам начин писања књиге сведочи да је писац није писао по својој жељи него по жељи и молби другога, из смирења и послушања, ради духовне користи других. И то његово смирење Бог је заиста стоструко наградио. Прошло је више од сто година од појаве првог издања ове књиге, а она не само сто не губи него све више и више добија у значају. Више од сто година она ходи, као неки радосни весник Божји, од душе до душе, од срца до срца, широм простране Русије, земаљске отаџбине њеног писца, и ван ње широм Европе, на руском језику али и на другим језицима, и неуморно теши безбројне друге боготражитеље, гладне и жедне хлеба и воде Живота. Непознати писац ове књиге припада оном бројном јату руских бескућника боготражитеља, који су ходили од једног краја Русије до другог: од Загорска преподобног Сергија до Саровске пустиње и Валамског манастира у данасњој Финској; од Оптинске пустиње до Кијевских пештера; од Сибира до Горе Атонске и до светог града Јерусалима, ходили су и клањали се светим местима и тражили свете руковође својим душама и духовне оце, зналце људских срдаца и тајни Божјих. У њиховој нарави и начину живота било је нечега истоветнога са хришћанима древних времена описаних на следећи начин у једном спису из првих векова хришђанске историје: “Они зиве у својим отаџбинама, али као дошљаци; у свему учествују, као грађани, али свако зло трпе као туђини; свака туђа земља им је отаџбина, и свака отаџбина – туђина … У телу живе, али не живе телесно, по земљи ходе, али живе и бораве на небу”. (из “Писма Диогнету”, В. 5. 8). Овај сироти боготражитељ, коме је сво богатство – торбица са двопеком, Свето Писмо и Добротољубље, описује нам своје сусрете са Русијом које више нема, али која је узидана као живо камење у њену будућност, вазнета у небеске житнице нетрулежног Царства Божјег. И што је још важније, он нам описује свој сусрет са живим молитвеним Предањем, препуним чудесне преобразујуће силе, за свакога ко се напоји са његових извора. То Предање, то су неисцрпне ризнице унутарњег богатства, које се стиче кроз непрестану “умну молитву”. Искуство које оно дарује истоветно је са искуством Пророка и Апостола, Мученика и Подвижника, јер је засновано на боговиђењу и богоопштењу, као и њихово. Оно за чим човек чезне од искони кроз сва своја мистична философска и религиозна схватања и огњена трагања и што се сматрало и сматра доступним само за “посвећене”, овде се открива као драги камен ближи сваком човеку од њега самога, као бисер скривен на пољу људског срца, сагласно евандђелској причи и еванђелском Христовом сведочанству : “Царство је Божје унутра у вама”. И што је најважније, открива се и дарује свакоме, без обзира на пол и узраст и образовање и друштвени положај, па чак и на место боравка и на посао којим се човек бави. Дарује се али само под условом да човек све своје бриге пренесе на Господа и да њему служи свим умом својим, свим срцем својим и сваком помишљу својом и сваким покретом тела и душе своје. Непрестано “умно делање” и “духовно трезвљење” за којим цезне и о којим нам приповеда ова светим огњем бозанске љубави запаљена дуса кроз сва своја казивања и зивотна, потуцања, – то није неки нови нацин зивога пре њега непознат. Јос од најранијих времена хрисцанске историје безбројни су они који су покусали и успели да остваре у свом зивоту евандјелску и апостолску заповест: “Непрестано се молите”. А како се у томе успева, о томе су нам сацувана бројна сведоцанства великих молитвеника и подвизника Египатске пустиње, Синајске Горе и Горе Атона, сведоцанства не измисљена него родјена и настала из сопствене крви и опита. Да поменемо само неке од њих нама познатије – преподобни Антоније Велики и Макарије Египатски, Јован Колов и Јован Лествицник. Исак Сиријанин и Максим Исповедник, непознати писац Ареопагитских списа и Симеон Нови Богослов, Никифор монах и Григорије Палама Митрополит Солунски. Сведоцанства неких од њих је сабрао у XВИИИ веку њима слицни по духу и по нацину зивота преподобни Никодим Светогорац у књигу звану “Добротољубље”, из које се уци и којом се обилато надахњује овај руски боготразитељ прослог века. Таласи тог зивог молитвеног предања преливали су се кроз векове преко обала тих главних центара духовног зивота православног Истока и запљускивали повремено све пределе православне васељене. Њиховим зивим соковима су напајане и Српске земље преко пецалника и непрестаних молитвеника као сто су били Петар Кориски и Свети Сава, Ромило Раваницки и Свети монаси Синаити који су својим подвизима осветили деспотовину Светог деспота Стефана, преподобни Стефан Пиперски и Василије цудотворац Остроски. У Русији XВ века се процуо као велики молитвени тиховатељ (исихаста) преподобни Нил Сорски и њиме духовно родјени Заволоски старци. Тај свети и свестени огањ исихазма запалио је у новије време у православној Румунији и Русији преподобни Паисије Велицковски и његови Молдавски старци. Преподобни Паисије је превео на словенски “Добротољубље”‘ и бројне друге духовне књиге у којима је сабрано и записано вековно молитвено искуство Цркве и њених соколова пустињских. Из тог њиме посејаног семена родила се Оптинска пустиња и Саровска пустиња, тј. богоозарени Серафим Саровски и цувени Оптински старци под цијим утицајем су радили и стварали најглавнији носиоци истинске руске културе прослог и овог века: Гогољ, Иван Кирјејевски, Достојевски, Владимир Соловјев, св. Јован Кронстадски, Бердјајев, Павле Флоренски и многи други знани и незнани. Истој духовној сколи припадају и Игњатије Брјанцанинов и Св. Теофан Затворник коме дугујемо издање “Добротољубља” на руском језику. На том и таквом духовном предању се васпитавао и њиме хранио и незнани писац ових “Казивања”. И није цудо сто је он, томе предању следујуци и њега дозивљавајуци, осетио да је молитва не просто врлина него једини нормални и природни однос цовеков према Богу, свету и себи самом; да је она највидовитије око коме се открива тајна Бога, словесна, логосна тајна света и тајна самог цовека. Сталним призивањем имена Христовог истискује се из дусе свака бесловесност и тама задобија непоколебиво знање да је Бог оваплоцењем вецног Слова свог, вецног Логоса Бозјег, све ословесио, све сто постоји испунио вецном радосцу и смислом и обдарио вецном лепотом. Зато се смирени и безбризни боготразитељ радује на својим неуморним путовањима не само сусрету са људима него и сваком створу, свој природи; као да и он све и сва поздравља рецима преподобног Серафима Саровског: Христос васкрсе, радости моја! Опстеци са собом и са светом преко крста самораспеца и молитвеног самоудубљивања у христолике ризнице свога бица, све испуњавајуци силом и миомиром имена Исусовог, он поново прима себе и свет из Бозје руке и поново се облаци у боготкану одезду рајску. Насе време се одликује потрагом за земаљским хлебом и задовољствима али истовремено и неким великим духовним немиром и гладју. Тај немир и глад се огледају у будјењу све вецег интересовања за окултизам и магију, мистицизме разних врста и спиритистицка веровања. И никакво цудо: суви рационализам и сирови натурализам последњих времена, претворени код многих у свевазецу догму, спарусили су и сузили цовекове видике и умртвили у њему осецање за безбројне тајанствене светове који крузе у њему и око њега. Интересовање за мистицизме разних врста, који као по правилу воде порекло, посредно или непосредно, из браманске и будистицке Индије, није ниста друго до револт против тог осиромасења и полуослепелости европског цовека. Та потрага за мистицизмом и мистицким веровањима прво се у толикој мери појавила на Западу, а у новије време многи индијски гуру, тј. духовни оци и уцитељи, добијају све висе присталица и код нас. При том се једино превидја и заборавља – да то ниста друго не знаци него бекство од западног паганизма, – истоцном паганизму, обуценом у царолију мистерије и у привлацност новине! Јер оријентално знацење и аскеза којом се надахњују ти нови “мистицни” покрети на Западу и код нас, било да се ради о антропософијама, разним спиритизмима или о “трансценденталним медитацијама”, у ствари је, како казе нас мудри Владика мислилац, муцење ни за рај земаљски ни рај небески, него за унистење зивота, за престанак реинкарнације, за утрнуце и неосетљивост, за нирвану. Иза истоцног мистицког паганизма и новородјеног паганизма западне цивилизације као да се крије самоубилацка зедј за обезлицењем цовека и његовим самоунистењем: тамо се тези да се помоцу аскезе предје у нирвану, овде да се помоцу узивања умре навек. Мистика знања, гнозе и пантеизма разних врста, као и мистика натурализма слузе ту у ствари да сакрију од цовека тај свој демонски самоубилацки садрзај и крајњи циљ. Нецега од тог и таквог мистицизма, са истим демонским самоубилацким садрзајем, поседују у себи и многи од модерних покрета и идеологија, које на конацном самоунистењу цовека зидају – “будуцу” срецу цовека! У цему је трагика тог лутања измедју цекица. и наковња свих тих насих тразитеља “мистицких” знања и искустава? – У њиховом стравицном забораву да зиве и дису на тлу освеценом и просвеценом светим пламеном Купине неопаљиве, тј. пламеном вере православне у име Исуса Христа Сина Бозјег, истинитог Бога и истинитог вецног неунистивог цовека. У њиховом превидјању или презирању свете пепељуге Цркве Православне и вековног мистицког искуства њених светих људи. Спавамо на духовним вулканима тајанственог огња у себи и у својој историји, а тразимо да се огријемо на огњистима пуним дима и лазне светлости… “Казивања једног боготразитеља своме духовном оцу” носе у себи тај тајанствени огањ, који нам осветљује пут себи и својој духовној прослости. Од нас зависи да ли цемо се и у коликој мери цемо се на њему огријати и њиме просветлити. И на крају, једна напомена побозном цитаоцу ове књиге: Онај који зели да следује овом светом поклонику и боготразитељу и његовом молитвеном подвигу треба да има увек на уму да оваква молитва захтева пуну преданост вољи Бозјој, тј. да њој обавезно претходи и да је прати врсење свих заповести Бозјих: цитање Светог Писма, духовних књига, дрзање постова, исповедање својих грехова духовном оцу, прицесцивање светим Тајнама Крви и Тела Христа Господа, богољубље и цовекољубље, смиреност и скрусеност у срцу итд. Непрестана молитва Исусова није поцетак духовног зивога, она је његов врхунац. Само крстена дуса у име Оца и Сина и Светога Духа, и дуса која се непрестано труди да сав свој зивот преда Христу Богу, мозе имати духовних плодова од овог светог дела. И јос несто веома вазно: Ова молитва, то се види из самих “Казивања”, као и свако озбиљно бављење духовним зивотом, захтева искусног руководју. Самовољно бављење њоме, без смиреног откривања својих помисли и свих збивања у дуси своме духовном оцу, мозе нанети висе стете него користи. Смирена благодат Духа Светога. не силази у гордо и нецисто срце. Зато овој светињи над светињама духовног зивота треба увек приступати са страхом и трепетом. Бас тако њој и приступа овај смерни ходоцасник и боготразитељ, писац ове књиге, као и сви свети молитвеници пре њега од којих се он смирено уци и којима следи. А. Наслов: Казивања једног боготражитеља своме духовном оцу Издавач: Романов Страна: 184 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: А5 cm Година издања: 2014 ИСБН: 978-99976-617-7-7

Knjiga sadrži muzička izvođenja 14 pesama koja se mogu slušati na internetu aktiviranjem QR kodova. Muzički izvođači: Luka Činč Stanisavljević HORKESTAR, Marija Jocić, Filip Zarić, Marigold, Đorđe Ilić, Mali Robot, Ana Ćurčin, Ilija Ludvig, Milica Mitić i Kai Kai. Beleška o piscu Slobodan Đorđević Tapi (Beograd,1937 – Beograd, 1999), najveći deo života proveo je u prizmenoj roditeljskoj kući na Dorćolu, koja više ne postoji. Nebrojeno puta sam bio tu, kod njega. Uz kuću je bilo malo dvorište s baštom, u koje su se iznosili baštenski stočić i stolice čim bi otoplilo. Tu su priča, kafa i rakija prijale više nego unutra. Nema više ni tog dvorišta. Za ukućane on je bio Dane, ali mi, njegovi drugovi, zvali smo ga Tapi, nadimkom koji je smislio Alek (Aleksandar I. Spasić, 1937 – 1995) posle jedne partije pokera u kojoj je Slobodan više puta objavljivao „tapi“. To je pokerski termin (od francuskog tapis) koji se koristi kad igrač traži da licitacija ne prekorači vrednost žetona kojima raspolaže, odnosno njihovo novčano pokriće, njihov – rekli bismo mi – guber. Iz roditeljske kuće otišao je 1963, da bi sa prvom ženom Gordanom živeo najpre u iznajmljenom stanjnu u Gopsodar Jevremovoj, a zatim – sve do kraja 1973 – u Gordaninom stanu u Maršala Tolbuhina (danas Makenzijeva), iznad kafane „Vltava“, u zgradi u koju su se 1965. godine doseliili Miloš i Vida Crnjanski. Posle razvoda od Gordane januara 1974, živeo je nekoliko meseci na Voždovcu, sa svojom drugom ženom Milkom, ali taj brak se završio već krajem te godine. Od sredine 1974. do početka 1977.godine Tapi je boravio u Engleskoj, najpre kao stipendista u Lidsu, a zatim u Londonu, gde je bio zaposlen u redakciji BBC-ja za program na srpskohrvatskom jeziku. Time se njegovo izbivanje iz roditeljske kuće završilo, i on je više neće napuštati do smrti 1999. godine. Tapija, Aleka i mene zbližila je književnost, koju smo studrirali, koju smo čitali, koju smo pisali. U stvari, kad je reč o pisanju, ono se uglavnom svodilo na prikaze knjiga i članke u novinama. Njih dvojica su posle studija intenzivno prevodili sa engleskog, nekoliko knjiga u tandemu, pa tako i prvu knjigu čuvene Nolitove bilioteke „Sazvežđa“, Fromovo Bekstvo od slobode (1964) i Velekovu i Vorenovu Teoriju književnosti (1965). Alek je najduže radio kao urednik u kulturnom programu Televizije Beograd, a Tapi je najpre bio zaposlen u časopisu Međunarodna politika, da bi poslednjih desetak godina života bio urednik enciklopedijskih izdanja u Nolitu. U razgovorima o knjigama Tapi je bio od nas trojice najjači, najobavešteniji. Preko američke i britanske čitaonice u Beogradu dolazio je do najnovije književno-teorijske literature na engleskom, redovno je čitao The Times Literary Supplement i New York Times Book Review. Engleski je znao tako dobro da je još kao student mogao da rešava ukrštenice na tom jeziku. U razgovorima o našim člancima i prevodima Tapi je bio najstroži, „prava picajzla“, kako smo tada govorili. Iako više nismo pisali pesme, što smo radili pri kraju gimnazije, Alek i ja smo zadržali „pesnički“ odnos prema jeziku. I činilo nam se da nas Tapi muči svojim suvoparnim lektorskim primedabama. U tim prvim godinama našeg druženja, ništa nije govorilo da je naš strogi lektor Tapi u stvari pesnik i da će pisati pesme takoreći celog života. Na srpskom, ali i na engleskom jeziku. Znao sam da on voli da poneko pismo ili rođendansku čestitku napiše u stihu. To am radio i ja. MeđuTapijevim rukopisima našao se i moj sonet – napisan u stilu francuskog pesnika iz XVI veka Joakima di Beleje (Joachime du Bellay) – kojim sam mu 12. Juna 1970. Godine čestitao 5. Rođendan kćerke Jelene. Nisam propustio da se uzgred našalim na račun Tapijeve odluke da tekst prevodi na srpski sa štivo, a kontekst sa saštivo: Stani i prosudi, dragi Đorđeviću, Ne veruj mi na reč, već se sam uveri: Najveća ti radost na rođendan kćeri Nije u veselju, trpezi i piću. Ali ne daj da te zavede dubina, Da u tome vidiš razlog svojoj sreći Što tvoj pogled dalje sjaće i krv teći I kada nas bude skrila pomrčina. Složimo se stoga, Đorđeviću dragi: Danas ti se srce puni i preliva Razgaljeno ničim drugim, samo time Što je iznenada jedan glasić blagi, Jasniji od štiva, dublji od saštiva, Izrekao tvoj nadimak ili ime. Ali tada nisam ni slutio koliko je za Tapija ova na izgled samo prigodna poezija bila važna, posebno u njegovim odnosima sa ženama, u njegovom – da li se to još uvek tako zove? – ljubavnom životu. To ću saznati tek nedavno, skoro dvadeset godina posle Tapijeve smrti, kad od Jelene dobijem rukopise pesama mog prijatelja. Sećam se da je on rado čitao i citirao epske narodne pesme, ali sad vidim da je ostavio nekoliko sopstvenih pesma nadahnutih usmenom tradiijom koje – usuđujem se da kažem – ne zaostaju mnogo za stihovima Momčila Nastasijevića i Vaska Pope nastalim pod uticajem iste tradicije. Čitajući ih, neke od ranije poznate i skoro zaboravljene, a većinu prvi put, pomislio sam da Tapijeve pesme, iako uglavnom lične, takoreći privatne, treba da budu objavljene. Primetno je da su one, i kad imaju nominalne primaoce iz kruga autoru bliskih ljudi, pre svega upućene čitaocima poezije, onima retkim, probirljivim, najboljim. Ostali su ovi stihovi dosad neobjavljeni, a ja verujem da bi ih Tapi, da je poživeo, jednom objavio. Zato to sada radim ja, u znak sećanja na mog prijatelja, uveren da će njegova poezija naći zahvalnu publiku, koja će umeti da je ceni i voli. Škart se potrudio da za Tapijevu poeziju zainteresuje nekoliko mladih muzičara, tako da desetak njegovih pesama možete ne samo čitati nego i slušati u muzičkom izvođenju. Vaš mobilni telefon odvešće vas, preko QR kodova koje ćete zalepiti na za njih predviđena mesta, do portala Biblioteke XX vek gde vas čekaju muzičke obrade Tapijevih pesama. Ivan Čolović

Roman Gospođica prati lik, život i sudbinske puteve Rajke Radaković ali i misao da je život neprekidno trošenje svega oko nas i u nama. Broj ocena: 272 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Klasici svetske i domaće književnosti Šifra Proizvoda: 8099 Poslednja cena bila je: 480 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Gospođica, Ivo Andrić Naziv Knjige : Gospođica Autor: Ivo Andrić Pismo: Srpski - Latinica Format: 14x21 cm Broja strana: 225 Povez: Tvrd Izdavač: Dereta Opis proizvoda: Gospođica, Ivo Andrić *** O Knjizi *** Objavljen (1945) kad i Na Drini ćuprija i Travnička hronika, roman Gospođica prati lik, život i sudbinske puteve Rajke Radaković ali i misao da je život neprekidno trošenje svega oko nas i u nama. Suprotstavljajući se toj neumitnoj sili koja "nagriza, buši, kida i rastvara" sve što postoji, Gospođica se, u stvari, suprotstavlja samome životu. Život Rajke Radaković protekao je u znaku jedne strasti - ljubavi prema novcu. Ali, Rajka nije građena kao tip tvrdice, između ostalog i zbog toga što Andrić kao pisac nije bio sklon stvaranju tipova. On, u stvari, uvek naglašava posebnost svake ljudske sudbine, a za Rajku će posebno podvući da je mimo drugih ljudi, „kruška divljakuša“, kako za nju kaže njena tetka. Rajka, međutim, nije uvek bila takva, tvrdičluk nije rezultat njene prirodne predodređenosti, već proizvod okolnosti i životnih prilika. Do svoje petnaeste godine, ona je bila poput ostalih svojih vršnjakinja. Tada se dogodila tragedija u njenoj porodici: otac joj je bankrotirao i ubrzo potom umro, ostavivši svojoj kćeri strašan samrtnički amanet da podredi svoj život štednji i da nemilosrdno brani svoje interese. Od toga časa, Rajka počinje polako da se menja, postaje kruta, gruba, neosetljiva i prema sebi i prema drugima. Sa očevim slomom, srušio se čitav Rajkin svet i sve će u njenom budućem životu biti fiksirano u tom tragičnom trenutku. Samo se ponekad u Rajki, čija je egzistencija potpuno ogoljena i svedena, javi emocija, ali je ona, u skladu sa zavetom datim ocu, guši i odbacuje. Jedino će Rajkin ujak, dajdža-Vlado, uspeti da prodre kroz njen oklop. On je opseda kao oličenje potpuno drugačijeg principa i odnosa prema svetu nego što je njen. Rajkin odnos prema ujaku dvostruk je: ona ga voli i boji ga se, jer joj on čitavim svojim životom pokazuje da se može živeti i drugačije. On predstavlja njeno trajno „najnežnije i nastrašnije osećanje“. Dajdža-Vlado, međutim, tragično umire mlad i kao da time učvršćuje Rajkino stajalište. *** O Autoru *** Ivo Andrić je rođen u Travniku 9.oktobra 1892. Tamo su se, sticajem okolnosti našli njegovi roditelji u poseti kod rodbine. Porodica Andrić je stara sarajevska porodica, dugo su živeli u tom gradu baveći se tradicionalnim porodičnim zanatom – kujundžilukom. Međutim porodica Andrić je nosila sobom i jednu kobnu tradiciju – tuberkulozu. Mnogi piščevi preci uključujući i sve stričeve podlegli su joj još u mladosti. Andrić ostaje bez oca kao dvogodišnji dečak. Majka, Katarina Andrić daje svog jedinca sestri Ani i njenom mužu Ivanu Matovšik u Višegrad. Boravak u Višegradu, gde je završio osnovnu školu, ostavlja veliki utisak na Andrića koji dugo posmatra lukove višegrdaskog mosta – ćuprije na Drini, koji će kasnije izrasti u kapitalno književno delo Na drini ćuprija. Posle osnovne škole vraća se u Sarajevo gde 1903. upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. U Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu; U sumrak. Na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu, oktobra 1912, započinje studije. Zbog bolesti već sledeće godine napušta Zagreb i odlazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik i piše poeziju. Odmah posle atentata na austro-ugarskog nadvojvodu Franca Ferdinanda (28 juna 1914.) vraća se u zemlju, kao vatreni projugoslovenski revolucionar, gde odmah u Splitu biva uhapšen. Do matra 1915. ostaće u mariborskoj tamnici da bi odmah po izlasku sa robije bio upućen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu, gde ostaje do marta 1915 godine. Već 1918. dovršava knjigu stihova u prozi Ex ponto i, nezadovoljan atmosferom u Zagrebu odlazi u Beograd. Veoma brzo se uključuje u Beogradski književni život drugujući sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Milinčićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Početkom 1920. zapošinje dipolmatsku karijeru poslanstvom u Vatikanu, objavljuje zbirku pesama u prozi Nemiri i pripovetku Put Alije Đerzeleza. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču Ćorkan i švabica. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu: Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka. U Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskim poslovima, prikuplja građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Tokom 1939. Ivo Andrić biva postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. U jesen 1940. posle nemačke aneksije Poljske, Andrić protestvuje kod nemačkih vlasti i kancelara Adolfa Hitlera, zbog toga što Nemci mnoge naučnike i pisce odvode u logore. Vlasti u Beogradu često zanemaruju svog ambasadora i Andrić piše molbu za rezrešenje dužnosti. Njegov predlog nije prihvaćen i on 25 marta 1941. prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda 7 aprila 1941. napušta Berlin. Odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u Švajcarsku ali bez ostalih članova poslanstva i njihovih porodica. Vraća se u Beograd i živi povučeno kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Za vreme rata završava romane Na Drini ćuprija, Travnička hronika i Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke; Zlostavljanje i Pismo iz 1920. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine. Tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče Bife Titanik (1950), Znakovi(1951), Na sunčanoj strani, Lica (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Posle smrti supruge Milice (1968.) Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. Svi proizvodi iz: Klasici svetske i domaće književnosti Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Autor - osoba Ljubiša, Stjepan Mitrov, 1824-1878 = Ljubiša, Stjepan Mitrov, 1824-1878 Naslov Pričanja Vuka Dojčevića. Knj. 2 / skupio i složio Stjepan Mitrov Ljubiša Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1903 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1903 (Beograd : Državna štamparija Kraljevine Srbije) Fizički opis XXXIV, 137 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Ljubomir, 1865-1928 = Jovanović, Ljubomir, 1865-1928 Zbirka Srpska književna zadruga ; 81 ISBN (Karton) Napomene Str. III-XXXIV: Život St. M. Ljubiše / Lj. Jovanović. Predmetne odrednice Ljubiša, Stjepan Mitrov, 1824-1878 -- `Pričanja Vuka Dojčevića` Pričanja Vuka Dojčevića predstavljaju Ljubišinu pripovedačku zbirku smeštenu u XV vek, u Paštroviće. Uvodni tekst pokazuje da su pričanja zapisivana posle, a ne u toku pripovedanja. Iskazana jezikom naroda i naših narodnih pesama, u epskom stilu, bazirana na naratorovoj dosetljivosti Pričanja verno oslikavaju narodni život, običaje, prošlost – sve to kroz prizmu autorovog duha vremena. Kao posebna ličnost u periodu formiranja realizma, izdvaja se Stjepan Mitrov Ljubiša (1824–1878). Podstaknut Vukovim i Njegoševim stvaralaštvom (nazivali su ga Njegošem u prozi), te inspirisan italijanskim romansijerom Manconijem (Verenici), Ljubiša je svoja djela stvarao na nasljeđu folklornih pričanja. Po Ivanićevim riječima: On je počeo pisati blisko nekim očekivanjima realističke škole, ali u suštini izvan njene poetike. Njegova proza može se posmatrati kao spoj legende, istorije i literature (Skočidjevojka, 1873), i iz nadgradnje anegdote ili šaljive priče (Prodaja patrijare Brkića, 1870, Krađa i prekrađa zvona, 1875), dok je najpoznatija Ljubišina pripovijetka, Kanjoš Macedonović (1870), pisana po uzoru na Gorski vijenac (motiv vojvoda Draško u Mlecima). Sve ove priče objedinjene su u zbirci Pripovijesti crnogorske i primorske (1876), a ciklus Pričanja Vuka Dojčevića (1877–1879), nije stigao dovršiti. Pričanja Vuka Dojčevića predstavljaju jedan od bisera naše književnosti 19. vijeka. Prilikom pisanja Priča, Ljubiši je kao obrazac poslužio Bokačov Dekameron. Njegova namjera bila je da objavi sto zasebnih priča, ali je uspio da objavi samo trideset tri. Ovo je ciklus kratkih priča anegdotskog karaktera, u kojima se nalazi uvijek po jedna ili više poslovica i izreka. Njihova funkcija (misli se na izreke i poslovice) jeste da svakoj priči daju neku vrstu naravoučenija, odnosno poentu ispričanoj situaciji, događaju, zgodi. „Ta poslovička mudrost nalazi se i u samom naslovu ( npr.: Ako laže koza, ne laže rog; Pri muci trista, po muci ništa; Svuda pođi, doma dođi; Ili kamenom o lonac, ili loncem o kamen, teško loncu; Dok se vuci kolju, čobani miruju; Lakše je popovati, nego kneževati; Čini dobro, ne kaj se; Bolje u pamet ikad nego li nikad; Sjedi krivo, al sudi pravo; Nekomu tonu pluta, a nekomu plutaju olova; Nešto nešto izjelo, pak od nešto nešto ostalo; Teško nogama pod mahnitom glavom; Imasmo te, ne znasmo te, izgubismo te, poznasmo te).“ Radnja u ovim pričama vrti se oko Vuka Dojčevića, koji je, kako navodi sam Ljubiša dvorio dobar dio svog vijeka Ivana Crnojevića gospodara nad Zetom i Crnom gorom, poznata u narodu pod imenom Ivanbega. Ovaj lik se veoma dopao Ljubiši da se u izvjesnoj mjeri izjednačio sa njim, a i sama Pričanja smatrao je za svoje glavno djelo. Sa istorijske distance, Vuk Dojčević je bio „pustolov, govordžija i dvorska budala na dvoru Crnojevića u 15. vijeku.“ Dakle, ovom činjenicom potvrđujemo i vrijeme u kome je radnja ovih priča smještena. Iako je radnja ciklizirana oko Vuka Dojčevića, on je, kako navodi Dušan Ivanić, više medij nego lik prilagođen radnji – čas mudar kao Ezop, čas spadalo kao Nasradin, čas crnogorska varijanta probisvjeta, dvorskog zabavljača i dosjetljivog posrednika u sporovima među bratstvenicima. Kroz lik Vuka Dojčevića progovara pisac dajući mu svoje misli i svoja osjećanja (o pozorištu, o zadatku književnosti, o parlamentarizmu i o srpsko – hrvatskom sporu ). Lako možemo zaključiti da je Vuk Dojčević neka vrsta mitske ličnosti, čovjek koji je možda nekada postojao, ali kome su kasnije pridodate razne šaljive dosjetke i priče, kao što su se podvizi raznih junaka pripisivali Marku Kraljeviću. Zahvaljujući pustolovnom duhu mnogo je vidio, mnogo je čuo i mnogo je naučio. On posjeduje tu gorštačku dosjetljivost i prirodnu bistrinu, domišljatost i mudrost koje su u kombinaciji sa slikovitim pričanjem zabavljale mnoge oko njega. Ta pričanja ostala su u narodu i Ljubiša ih je, kao takve, slušao i pomno bilježio. Često i doslovce, trudeći se da ne izgubi ni jednu riječ, ni jednu frazu, pazeći da sve budu u stilu kazivanja narodnog pripovjedača. Odrastao na narodnoj priči, pod uticajem stvaralačkog duha Njegoša i Vuka, Pričanjima Vuka Dojčevića Ljubiša je želio da upozna širu čitalačku javnost sa narodnim blagom svoga kraja. Glavna pobuda da počne pisati bila je njegova ljubav prema narodnom jeziku. Kako navodi Skerlić „sam Ljubiša najbolje je izrazio taj više etnografsko – filološki no književno – umetnički smer svoga rada, stavivši kao epitaf Pričanjima Vuka Dojčevića ove Vukove reči iz predgovora Srpskim narodnim pripovijetkama: Neka rodoljubivi Mušicki leti za Pindarom i za Horacijem... neka duboku zamišljeni Solarić istražuje i dokazuje kakijem su jezikom govorili zemljaci i vrsnici Rema i Romula; kome Srbinu srpski jezik ne valja, neka ga popravlja po svome vkusu i novi neka gradi; „ne zavidim, na čast svakom svoje“. A ja ću samo gotovo da skupljam ono što je narod srpski već izmislio.“ To oduševljenje narodnim jezikom i narodnim umotvorinama možda i jeste najupečatljiviji dio Ljubišinih Pričanja. Međutim, postoji razlika u odnosu na narodnu književnost koja ovo djelo svrstava u okvire realizma. Folklor u njegovom radu predstavlja samo okvir ili bolje reći pozadinu na kojoj se odigrava realna i umetnički uobličena ljudska drama. Iako je svoju prozu stvarao izvan tadašnjih poimanja književnosti, Ljubiša je, ipak, u dodiru sa realizmom. On prožima legendu sa stvarnošću, stapa ih u jednu cjelinu i prilagođava svom književnom radu. „Struktura Ljubišinih Pričanja potvrđuje patrijahalni model svijeta i model folklorne priče: trenutna, aktuelna situacija razrješava se pričom (poslovicom, anegdotom) o drugoj sličnoj situaciji u neko starije vrijeme, što govori da je tradicija regulator tekuće stvarnosti, a priča neka vrsta njene parabole. Utoliko je Ljubiša u dodiru sa folklornim realizmom.“ Iako je Vuk Dojčević bio učesnik mnogih anegdota koje je narod vezivao uz njegovo ime, Ljubiša je izdvojio samo one koje Dojčevića karakterišu kao čovjeka iz naroda, dovitljivog i visprenog, sposobnog da se snađe u svim situacijama. Živost Vuka Dojčevića dolazi iz Ljubišinog smisla da oživi svoje ličnosti, da uoči karakteristične pojedinosti, da svaki postupak motiviše te da uradi svojevrsnu psihološku analizu. Na ovaj način zaokružen je lik Vuka Dojčevića i date su mu karakteristike stvarnog čovjeka. Još jedna osobina koja Ljubišu i njegova Pričanja svrstavaju u period realizma jeste humor. Humor je glavno obilježje, kako ovog, tako i svih drugih Ljubišinih djela i on, po riječima Jovana Deretića, održava ravnotežu između legende i stvarnosti. Herojičko viđenje života, princip čojstva i junaštava kao odlike društva, u saglasnosti su sa humorom, u kome su date smiješne strane života i situacija u koje čovjek dospijeva svjesno ili nesvjesno. Zahvaljujući bogatstvu narodnog jezika i folklornom karakteru pripovijedanja Stjepana Mitrova Ljubiše, Pričanja Vuka Dojčevića prepuna su stilskih sredstava. Ljubiša se pokazao kao izvrstan stilista i poznavalac figurativnih oblika. U obilju stilskih figura, pokušaćemo izdvojiti one koje preovladavaju u ovom djelu. MG134

Borislav Pekić je stvorio jedan od najopsežnijih proznih opusa u srpskoj i svetskoj književnosti uopšte. Njegov sedmotomni roman Zlatno runo jeste najobimnije i, po mišljenju mnogih autoritativnih tumača srpske književnosti, najzahtevnije delo naše literature. Posmatrano iz prespektive jedne i po decenije, koliko je proteklo od poslednjeg izdanja ovog sedmoknjižja, svi kvalitativni, poetički i visokoumetnički aspekti ovog dela su se potvrdili kao posebna dimenzija književnog nasleđa koja, kao živa tradicija, još uvek inspiriše mnoge čitaoce i tumače da se zapute argonautskim i sudbinskim putevima Pekićevih književnih junaka. U ovo izdanje su unete izmene koje je Borislav Pekić počeo da unosi u izdanje koje je objavljeno 1990. god, posao je završila njegova supruga Ljiljana. Tako da možemo govoriti o novoj redakciji romana - onakvoj kakvu je i sam pisac zamišljao. Komplet je štampan u luksuznoj opremi u tvrdom povezu sa zlatotiskom I stilizovanim piščevim potpisom na koricama. O NOVOM IZDANJU SEDMOTOMNOG ROMANA "ZLATNO RUNO" BORISLAVA PEKIĆA, ZA "VIJESTI" GOVORI LJILJANA PEKIĆ, PIŠČEVA UDOVICA I REDAKTOR NOVOG IZDANJA Pekić je napisao toliko knjiga kao da je živio bar 200 godina. Novo izdanje sedmotomnog romana "Zlatno runo" Borislava Pekića (Podgorica, 1930 - London, 1992) nedavno je objavio "Dereta". To je roman-saga o porodici Njegovan-Turjaski posmatrana od 1361. do 1941. godine, na prostoru Jedrena, Carigrada, Tivaja, Janjine, Moskopolja, Kragujevca, Beograda do Turjaka u Sloveniji. U prvih pet knjiga unijete su ispravke I sugestije Borislava Pekića, dok je šestu i sedmu knjigu redigovala arhitekta Ljiljana Pekić, piščeva supruga, koja već godinama brižno njeguje Pekićevu Književnu zaostavštinu. Za "Vijesti" ona je govorila o "Zlatnom runu" i Pekićevim knjigama. Po riječima gospođe Pekić, njen suprug je počeo da razmišlja i oblikuje "Zlatno runo" još u zatvoru 1952. godine. To je bio prapočetak sa malim brojem ličnosti i mnogo skromnijim idejama. Već tad se rađala ona čuvena genealogija porodice Njegovan-Turjaski. Godinama je proširivana dok na kraju nije dostigla obim od oko 100 likova. Nastale su i one poznate table od plute na kojima je Pekić detaljno komponovao konstrukciju epizoda, određivao mjesta na kojima će se pojaviti dijalozi, odnosno glasovi sa Badnje večeri iz 1941. godine, a gdje djelovi iz istorije Beograda. Sve je bilo tačno sračunato: koliko će kome dati prostora i u koje vrjeme će se koja ličnost pojavljivati, sa kim će razgovarati, gdje će biti koji monolozi, kao i teme događanja. Pekić je uvijek bio izvanredno sistematičan u svemu pa i u pisanju, ali tako je i jedino moguće napisati knjigu od 3260 stranica, koja predstavlja i najobimniji roman južnoslovenskih književnosti. "Zlatno runo" je posljednji put objavljeno 1991. godine, kod sarajevske "Svjetlosti", a knjige je uredio Ivan Lovrenović. O tome zašto se toliko čekalo na novo izdanje, Ljiljana Pekić objašnjava: - To djelo je veliki poduhvat za svakog izdavača, naročito sada sa ovom našom smanjenom teritorijom, i naravno umanjenim brojem čitalaca. Pored toga, niko nije bio spreman da pomogne izdavanje, ni Ministarstvo za kulturu, ni Ministarstvo prosvjete, niti Gradska skupština Beograda. Izgovor - da bi to bilo ponovljeno izdanje - neuvjerljiv je, jer se radi o kapitalnom djelu jednog od naših najvećih književnika. Izdavač "Dereta" I glavni urednik Petar Arbutina, smatrajući da ovo djelo mora da se objavi, preuzeli su taj gigantski zadatak, shvatajući neprocjenjivu vrijednost "Zlatnog runa" za našu kulturu i književnost, a koje istovremeno predstavlja i krunu Pekićevog opusa. Zahvalna sam im u ime brojnih čitalaca kojima će konačno opet biti dostupna ova epopeja. Novo, "Deretino" izdanje "Zlatnog runa" se razlikuje od prethodnog. Na redakciji romana radila je Ljiljana Pekić: - Postojao je veliki vremenski razmak između objavljivanja prvih pet knjiga i šeste i sedme knjige "Zlatnog runa" - objašnjava naša sagovornica i dodaje: - Da bi se podsjetio i mogao da nastavi, Pekić je morao ponovo da pročita prvih pet knjiga. Iskoristio je priliku i sve korekcije je izdiktirao i bilježio na magnetofonskim trakama. Snimio je istovremeno i ideje koje su mu padale na pamet u vezi pisanja nastavka, dopunjavao likove, razrađivao fabulu. Te bilješke sam djelimično objavila u knjizi "U traganju za Zlatnim runom". Štampan je prvi dio u izdanju BIGZ-a, dok drugi i treći tom čekaju kod izdavača "Stylos" iz Novog Sada već tri godine. Njihov direktor Franjo Petrinović svake godine obećava objavljivanje, ali se to nikako ne ostvaruje. Među tim komentarima nalazile su se ispravke, koje sam ja prije dvije godine unijela u primjerak romana, u očekivanju ponovnog štampanja. Kada se ukazala prilika da se djelo objavi, imala sam gotov rukopis sa svim Pekićevim ispravkama. Na osnovu i u skladu sa njegovim intencijama ja sam te korekcije prenijela u sljedeće dvije knjige. Pored toga bilo je i grešaka u transkripciji stranih riječi kako grčkih tako i njemačkih i francuskih, pa je i to sada ispravljeno. Mislim da bi Pekić bio veoma zadovoljan kako luksuznom opremom knjige, tako i izvršenom revizijom. U godišnjaku "Anali Borislava Pekića", prije nekoliko godina objavljena je iz Pekićeve zaostavštine "Slikovnica Njegovana, Turjaskih i istorijskih ličnosti iz fantazmagorije Zlatno runo od I do VII knjige". Riječ je o 45 fotografija koje je Pekić isijecao iz štampe i davao im imena svojih junaka. Objašnjavajući piščev postupak, kao svojevrsno oživljavanje književnih junaka naša sagovornica je istakla: - Da bi se potpuno uživio u doba i likove "Zlatnog runa", jer bez toga ne bi bilo moguće stvoriti takav roman, Pekić je nalazio slike iz Beograda i Srbije odgovarajućeg vremena, pa ih je imenovao prema svom viđenju ličnosti iz sage o Njegovan-Turjaskima. Sačinio je album njihovih fotografija, koje su objavljene u "Analima". U kući smo stalno pričali o Simeonima i drugim osobama iz romana, i tako su oni postali naša porodica, naši prijatelji. Sa Njegovanima smo ručavali i spavali, oni su se uselili u naš život i tu i ostali. O njima smo diskutovali i pretresali njihove doživljaje, smijali se njihovim reakcijama, tretirali ih kao ljude od krvi i mesa. Poznato je da je Borislav Pekić predano radio na svakoj svojoj knjizi, na primjer, za dramu "Generali" proučavao je strategije i vještine ratovanja, u romanu "Hodočašće Arsenija Njegovana" vidi se da je posjedovao i znanje iz oblasti arhitekture. Pošto su likovi u Pekićevim romanima uvijek imali određena zanimanja, on je želio da se detaljno upozna s profesijama kojima su se bavili njegovi junaci. - Smatrao je da za to treba da temeljno prouči literaturu, makar od toga upotrijebio samo deseti dio - objašnjava Ljiljana Pekić.- Za "Zlatno runo", pošto su ličnosti živjele u razna doba i imale razna interesovanja i zanimanja, bilo je potrebno prikupiti ogroman broj knjiga iz specifičnih oblasti. Kada sam prije nekoliko godina popisala knjige koje imamo, shvatila sam tek onda šta je sve pročitao, mada to nije obuhvatilo i mnoge knjige koje je uzimao iz raznih biblioteka i arhiva. Bilo je tu knjiga iz najrazličitijih i najnevjerovatnijih oblasti kao što su: berzanski izvještaji iz XIX i XX vijeka, statistički dokumenti, transkripti sa sjednica Narodne skupštine, opisi narodnih običaja, knjige o istoriji novca, zbornici raznih zakona, knjige o privrednom razvoju, pa knjige o narodnim ljekovima, čak i o grnčarstvu i šminkanju. Detaljno je proučavao istoriju Beograda i Srbije preko mnoštva izvora i dokumenata, da bi mogao o tome kompetentno da piše. Građa je bila izuzetno obimna, pa je Pekić uvijek pravio bilješke prilikom čitanja, a pored toga je imao i izvanredno pamćenje. Obične, svakodnevne stvari nije pamtio, ali je volio istoriju i tu je znao najnevjerovatnije detalje, ne samo iz naše već i iz antičke grčke, cincarske, francuske i engleske istorije. Borislav Pekić nikada nije mislio da će "Zlatno runo" biti prevedeno na bilo koji strani jezik. Ne samo zbog obimnosti djela nego i zbog specifičnosti jezika, koji je bio različit za razna doba u kojima su se radnje odvijale. Međutim, ističe naša sagovornica, desilo se čudo: - Francuska vlada ima poseban fond iz koga se finansiraju kapitalna djela vrhunskih pisaca strane književnosti, pa je njihova komisija odabrala "Zlatno runo" za prevođenje i štampanje, što je veliki uspjeh i čast. Izdavač "Agone" na taj način dobija dotaciju za izdavanje po jednog toma "Zlatnog runa " svake godine. Do sada su se pojavila tri toma, ove godine izlazi četvrti, a do 2009. će biti završeno cijelo "Zlatno runo". Blagodareći talentovanoj prevoditeljki Mirej Roben ovo čudo se ostvarilo. Ona je maestralno prevela i nekoliko drugih djela Pekića kao što su "Vreme čuda", "Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana", "Čovek koji je jeo smrt". Ovo posljednje je doživjelo da bude od kritičara nominovano kao najbolje djelo (u izboru od oko 600) prevedeno u Francuskoj prošle godine, zaključuje Ljiljana Pekić. Novosadski "Solaris" vec nekoliko godina objavljuje Izabrana djela Borislava Pekića, među kojima je i pet knjiga iz zaostavštine: "Sentimentalna povest Britanskog carstva", "Filosofske sveske", "Političke sveske", "Korespondencija kao život: prepiska sa prijateljima: 1965-1986", "Korespondencija kao život: pisma Ljiljani". - Sada se pripremaju izabrane drame i knjiga eseja - dodaje naša sagovornica. - Biće to na kraju jedna lijepa i obimna edicija izvanredno dizajnirana. Pekić je godinama pisao dnevnik i to je povremeno štampano u časopisima. Ima još oko 3500 strana, koje nigdje nijesu objavljene. Postoje skice za romane ("Srebrna ruka", "Crveni i beli"), ali taj materijal treba još sređivati, jer je obiman i doseže i po nekoliko stotina stranica. Pored toga ima mnogo bilježaka, grafikona i studija koje još čekaju. O nekim periodima njihovog života mogli smo saznati i iz dvije knjige pisama "Korespondencija kao život". Saznajemo da je Borislav Pekić sva svoja pisma pisao u duplikatu. Objavljene knjige su samo dio te prepiske. - Postoje još obimna korespondencija sa drugim prijateljima, pisma roditeljima, rođacima, pa i meni, ali to nijesam još sredila. Pekić je radio neumorno, napisao toliko kao da je živio 200 godina, a sada treba sređivati ono što on nije stigao. Ja sam počela krajem marta "blog" Borislava Pekića u cilju upoznavanja šire publike s njegovim opusom. Objavljujem naizmjenično na srpskom i engleskom. Ažuriram ga konstantno, no radim to s puno ljubavi što i zaslužuje čovjek kalibra Borislava Pekića (adresa je: > http//borislavpekic.blogspot.com). Tu se objavljuju i događaji u vezi "Fonda Borislava Pekića" (koje pomaže već nekoliko godina "Telekom Srbije"), eseji, djelovi priča ili romana, kao i nešto iz zaostavštine. Biće posla za cio moj vijek, zaključuje Ljiljana Pekić. NJEGOSEVA NAGRADA KAO VRHUNAC Crna Gora mu je mnogo značila i bila uvijek u najlepšoj uspomeni – svjedoči piščeva supruga. - Često je posjećivao, bilo poslovno (radio je godinama za "Lovćen film"), bilo privatno. Imao je divnih i iskrenih prijatelja, do kojih mu je posebno bilo stalo i na koje je mogao uvijek i u svako doba da se osloni. U časopisu "Stvaranje" objavljivao je godinama i održavao stalne veze sa Crnom Gorom. Na kraju je dobio i najveću nagradu - Njegoševu - koja je za njega predstavljala vrhunac i izuzetno priznanje. Uručenjem ove nagrade bio je duboko ganut i počastvovan. Vujica OGNJENOVIĆ Povratak "Zlatnog runa" Zlatno runo - fantazmagorija 1-7, Borislav Pekić SRPSKA književnost 20. veka ne može da se tumači bez uvida u sedmoknjižje "Zlatnog runa". Borislav Pekić stvorio je jedan od najopsežnijih proznih opusa u našoj i svetskoj književnosti uopšte. Grandiozni roman-saga o porodici Njegovan-Turjaski, posmatrane u periodu od 1361. do 1941. godine, ispisan na više od 3.000 strana jeste najobimnije i najzahtevnije delo srpske literature. Tu je istorija, politika, postajanje i trajanje nacije, jezik, kultura... Poslednje izdanje "Zlatnog runa" pojavilo se u sarajevskoj "Svjetlosti" 1991. godine, a Grafički atelje "Dereta" juče je predstavio novo, izmenjeno i konačno izdanje ovog dela. - Sa "Zlatnim runom" cela porodica Pekić živela je godinama. To nije samo istorija jedne porodice, nego i istorija jednog naroda. U novo izdanje unela sam sve primedbe koje je Pekić zabeležio na magnetofonskim trakama - ispričala je piščeva supruga Ljiljana, podsetivši da je Pekić na "Zlatnom runu" intenzivno radio deset godina, da je sam, na pisaćoj mašini prekucavao sedam puta svaku knjigu. Sada je roman u detalje organizovan i formulisan baš onako kako je želeo Borislav Pekić, naveo je izdavač. Naime, sarajevsko izdanje sa početka devedesetih svoju sudbinu podelilo je sa zemljom koja je (kao i 1941. u Fantazmagoriji 7 - sedmoj knjizi) upravo tih dana i meseci nestajala u ognju građanskog rata. Budući da su romani književna dela koja poseduju posebnu umetničku i životnu ontologiju koja pulsira uvek novim značenjima, Pekić se upustio u novo iščitavanje svog romana. Na žalost Pekić je uspeo da pregleda samo prvih pet knjiga, a ostale dve je pažljivo pregledala Ljiljana Pekić i unela sve piščeve ispravke i sugestije, što ovu "Deretinu" verziju u grafičkom i tekstualnom smislu čini konačnim i najreprezentativnijim izdanjem. POTRAŽNjA Mada košta 10.464 dinara, uz dozvoljeni popust od 20 odsto u "Deretinim" knjižarama, za kapitalno, sedmotomno "Zlatno runo" već ima potražnje, odavde, ali i iz sveta, rečeno je na promociji. ISKUSTVO - Ne postoji ništa od ljudskog iskustva što Pekić nije uključio u ovaj roman. Sa "Zlatnim runom" niste nikada načisto, niste svesni kakve će sve misli da indukuje. Mislim da je književnost u Srbiji u poslednjih desetak godina dosta loša, a to je zato što mlađi pisci nisu imali iskustvo sa delima Borislava Pekića - rekao je Petar Arbutina, urednik "Derete".

Vitomil Zupan KlementTvrdi povez sa zaštitnim omotomAutor - osoba Zupan, Vitomil, 1914-1987 = Zupan, Vitomil, 1914-1987Naslov Klement / Vitomil Zupan ; [prevela Pavica Hromin]Jedinstveni naslov Klement. hrvatski jezikVrsta građe romanJezik hrvatskiGodina 1985Izdavanje i proizvodnja [Ljubljana] : Delo ; Zagreb : Globus, 1985Fizički opis 294 str. ; 21 cmDrugi autori - osoba Hromin, Pavica = Hromin, PavicaZbirka Svjetski pisci / [Globus, Zagreb]Izabrana djela Vitomila Zupana(Karton s omotom)Napomene Prevod dela: KlementAutorova slika na omotnom listu.Glavna tema ovog romana može se ocrtati vrlo kratko: bezobziran zločin kao put do uspjeha. Klementa udara život, nitko za njega ne mari jer je samo obični Klement, ali upravo zato on udara po drugima. Ključ njegova djelovanja je u spoznaji da nema sretnih i nesretnih, dobrih i zlih – postoje samo silnici i slabi. Tim dvjema odrednicama, razmišlja Klement, treba dodati i pamet, koju treba „ispeći u đavolskoj kuhinji“ da bi se čovjek oslobodio predrasuda. Klementov obračun sa svijetom je totalan i on je u tome morao ostati neumoljivo dosljedan i onda kada bi njegovo samotarstvo negdje htjelo ili moglo naći domaći ambijent.U romanu se neprestano izmjenjuju esejističke i romaneskne tehnike; tu se isprepliće dramatična jeza s lirskom prozom, osjećajnost sa cinizmom, a ovaj opet s grižnjom savjesti, esejistički diskurs s gotovo kolportažnim fabuliranjem, socijalna kritika s ironiziranjem samoga sebe, nihilizam s moraliziranjem. Roman Klement pruža čudesno putovanje kroz prostranstvo riječi i njihovo promjenljivo značenje – poetske odnose među njima.lako je i ovaj Županov roman dugo čekao da bude objavljen (napisan je prije rata, a tiskala ga je Cankarjeva založba 1974) to se u njegovoj strukturi ne osjeća. On je i u vrijeme svog izlaženja nov i nesumnjiv doprinos novome u suvremenoj slovenskoj književnosti.Miljeko JergovićVITOMIL ZUPAN: PČELE I LJUDIU prijevodu na hrvatski „Levitan” je izašao 1983, godinu dana nakon slovenske premijere. Izdavač je bio Globus, tada OOUR („osnovna organizacija udruženog rada”) ljubljanskome Delu. Prevoditeljica Rada Vikić, urednica Livia Kroflin, recenzenti Ivan Cesar i Predrag Matvejević, naklada 10.000 kopija… Roman koji i nije bio roman, memoari s blago fikcionaliziranim protagonistom, pripovijedali su od početka do kraja, na najizravniji način do tada, o jugoslavenskim kaznionicama i o tretmanu političkih zatvorenika u Titovoj komunističkoj državi, i to u ono najosjetljivije i najbrutalnije, rano poslijeratno vrijeme.„Levitan” je, također, bio jedna od kultnih knjiga punkerske i novovalne mladeži, kojoj je imponirala Zupanova ludo hrabra oporba sistemu, piščev antikomunizam. Valja objasniti da je u ono vrijeme sadržaj tog pojma bio ponešto drukčiji nego danas, i obuhvaćao je sve ono što bi skandaliziralo Partiju, bilo izgovaranjem zabranjenih istina, bilo širenjem prostora slobode i pomicanjem horizonata prema Zapadu, ali i prema istoku. Antikomunistički su bili Azra i Pankrti, Mladina, Tribuna i Katedra, Student, Književna reč, Danilo Kiš i Karlo Štajner… Budući nacionalisti još uvijek su slatko hrkali po centralnim komitetima, Franjo Tuđman se, kako čitamo u njegovim dnevnicima iz tog vremena, lomio između oduševljenja ustašijom koja je klala Srbe („Mentalitet, koji se toliko puta, zapravo neprestano, očitovao u srpsko-hrvatskim odnosima – na koji se s hrvatske strane odgovorilo na odgovarajući način jedino u nesretno doba NDH.” U nadnevku za 18. listopada 1979.) i oduševljenja Gustavom Husakom i praksom marksizma-lenjinizma, kao što su i u drugim dijelovima Jugoslavije budući nacionalisti i očevi nacija još uvijek zadovoljno hrkali nakon nedjeljnog ručka, i ne samo da nisu pomišljali na antikomunizam, nego bi se grozili te neodgojene, pijane i drogirane mladeži, čak i ako bi načuli nešto o njezinim aktivnostima. A Zupana sasvim sigurno nisu čitali.Vitomil Zupan šest je godina proveo u tamnici. Prethodno je bio ilegalac Osvobodilne fronte, internirac u fašističkim logorima, partizan. A još prije, u predratna vremena, mornar na britanskim brodovima, fizički radnik, profesionalni boksač i učitelj skijanja po bosanskim planinama. Problematičan i nasilan tip, seksualni sadist, sklon skandalima raznih vrsta, koji će važniji dio života provesti eksperimentirajući na vlastitoj sudbini i provjeravajući koliko se živ čovjek može inatiti s moćnicima i što sve u svom inaćenju može istrpiti. Studirao je, a nakon rata i diplomirao građevinu, ali nikada ništa nije gradio. Bio je svestrano obrazovan, znao je jezike, učio arapski, zanimao se za filozofiju i kojekakva ezoterična učenja, pabirčio je različita znanja i umijeća, u zatvoru se obučavao za profesionalnog provalnika, i bio je pravi pisac. Prije rata, sklon eksperimentima u pripovijedanju, desetljećima ispred svoga vremena. U ratu i malo zatim, pristaša plakativnog i propagandog pisanja, osviještenog socrealizma. Ali knjige su mu često objavljivane i po dvadesetak-trideset godina nakon što bi ih završavao, tako da nisu mogle izvršiti utjecaj na druge pisce ili čitatelje. Recimo, roman „Klement”, na slovenskom je tiskan 1974, skoro četrdeset godina nakon što je napisan, i djelovao je živo, svježe i divlje, kao da je upravo izniknuo.Nakon što sam 1983. pročitao „Levitana”, sjeo sam u vlak i otputovao u Ljubljanu. Bio sam sedamnaestogodišnjak, namjeren da upoznam pisca. I kao za nevolju, ugledao sam ga dok sam s dvojicom prijatelja sjedio ispred Figovca. Prošao je i lagano se uspravno vozeći se na poni biciklu, ali ja se nisam usudio… Tako da samo mogu reći kako sam Vitomila Zupana vidio uživo, i ništa više.Kasnije će, krajem osamdesetih, pa u devedesetima i sve do danas, izlaziti tomovi i tomovi zatvorske literature i disidentskih svjedočenja, dobrih i loših romana, iz kojih ćemo, često u nekom svečanom tonu, kao da pribivamo misi, saznavati o mučeništvima pisaca, intelektualaca ili običnih ljudi, radnika i činovnika, koji bi zaglavili po komunističkim zatvorima i logorima. Sentimentalni prema vlastitim patnjama i proćerdanim godinama života, solženjicinovski fanatici svjedočenja, katkad krivotvoritelji i maštari, mudraci naknadne pameti, pisali su kako su znali i umjeli, ali bi sasvim rijetko njihovo pisanje bilo važno ili vrijedno izvan i mimo vlastitoga strašnog povoda.„Levitan” je bio nešto drugo, neusporedivo. Nimalo Zupan nema sentimenta prema sebi i svom stradanju. On je satir, a ne mučenik, i više je seksa u njegovu romanu, nego što je zatvorskoga zlostavljanja. Osim toga, nije on nevinašce, niti sebe tako predstavlja. U zatvoru je završio jer se napio i tako pijan nekome iz slovenskoga političkog vrha dojavio da je Tito, kako je izvijestio švicarski radio, upravo podnio ostavku. Godina je bila 1948, malo nakon Rezolucije Informbiroa. Ujutro je pred nosom ugledao četiri revolverske cijevi, mamuran.Optužnici je još štošta pridodano: od navođenja na samoubojstvo jedne mlade žene, preko pokušaja ubojstva, izazivanja nereda i nasilja. I sve je, uglavnom, bilo izmišljeno, ali ništa nije bilo sasvim bez osnova i uporišta u stvarnosti. Jakob Levitan, alijas Zupan, zabavlja se tako što istražitelju nadugo prepričava svoje doživljaje i koješta nadodaje svojoj krivnji, sve ne bi li ga skandalizirao.Zupan pripovijeda, esejizira, niže anegdote, ali izbjegava kronologiju svojih zatvorskih godina. To je dosadno, to ne treba. On, recimo, priča što je u zatvoru pročitao. Zabilježi neki lijep citat: „Pčele su kao ljudi. Dugotrajna nesreća i očaj pomute im pamet i iskvare karakter.” Pasaži o stjenicama, i o razlici između stjenica i ostale gamadi, ušiju ili buha, o bliskosti i sličnosti stjenica i ljudi, pripadaju najljepšim, zanosnim prozno-esejističkim stranicama južnoslavenskih književnosti, koje će i najciničniji, iskusan čitatelj poželjeti da prepiše u neku svoju bilježničicu.Ali ni to nije ono što čovjeka u Zupanovom tekstu najsnažnije obuzme. Taj pisac piše tako da se u njegov tekst zanesete tako da se pomalo pretvorite u onu djevojku, koju je Levitan iz čista zadovoljstva zlostavljao, pa se ona ubila. Pripovjedač je lud, ali je njegovo ludilo slatko, što me je pred ovo čitanje, tridesetak godina kasnije, pomalo i brinulo, jer nisam bio siguran koliko će ono što je sasvim pomračilo pamet jednome sedamnaestogodišnjaku i u koječemu ga u životu odredilo i svrnulo na krive i teže životne putove, djelovati na jednoga uveliko poraženog četrdesetšestogodišnjaka. Uslijedio je ushit: sve ono što je prije tridesetak godina bilo dobro u Zupanovom romanu, danas je bolje, dublje i – što je najneobičnije – intenzivnije. Umjesto da se s protokom vremena i pretvaranjem aktualne teme u više ne tako blisku prošlost izgubi intenzitet, da se izgubi napon teksta, Levitan je snažniji nego što je bio. Moguća snaga je u čitateljevoj biološkoj zrelosti, ali nije samo u tome. Depatetizirajući svoju sudbinu, Zupan je pustio priči da teče mimo romaneskne strukture i fabule, da se račva i dijeli, da raste kao roman-delta, kao delta Mississippija, u knjigu čija je moć iznad svakoga ideološkoga i vjerskoga partikulariteta. Antikomunizam Vitomila Zupana, kojem nas je, djecu sretnoga doba, učio u vrijeme izlaska „Levitana”, bio je činjenica čovjekova karaktera, temperamenta i zvanja. Bio je pisac po nuždi, jer je pisac morao biti, a kakav bi to bio pisac da je dopustio da mu drug Edvard Kardelj – primjerice, prekroji um i odredi vjeru. Antikomunizam kojem je svoje zaprepaštene i erotizirane čitatelje učio Zupan, bio je antikomunizam slobode. Upravo one slobode koje se biskup Srakić najviše boji i koja je po njegovu pastvu opasnija od svake kuge. Pa i kuge komunizma.Vitomil Zupan umro je od posljedica zatvorske tuberkuloze, sredinom svibnja, prije tačno dvadeset pet godina. Osim proze, pisao je pjesme i dramske tekstove. Po Zupanovom „Menuetu za gitaru” i po zajedničkom scenariju Živojin Pavlović snimio je film „Nasvidenje v naslednji vojni” ili „Doviđenja u sledećem ratu”. Bilo je to 1980, film je prikazan u Cannesu, a zahvaljujući i Pavloviću, nastupajuće desetljeće pripalo je Zupanu i njegovoj potpunoj političkoj rehabilitaciji. Stvar je bila olakšana time što se u Partiji, prilično pogrešno, na Zupanov slučaj gledalo kao na ispad jednoga ekshibicionista i ludaka, ali bezopasnog po sistem. Sloboda, zna to i naš biskup, nije bezopasna. Ovako je Jakob Levitan govorio o Isusu: „Nisam religiozan, ali taj mi je čovjek bio – kad sam sazreo i razmislio o stvarima – bez obzira na to je li uistinu živio ili nije – nekako bratski blizak. Da nisam bio razuzdan čovjek, huligan i svadljivac – volio bih biti kao on. Srednje me mogućnosti nisu zanimale.”3/24

Vitomil Zupan KlementTvrdi povez sa zaštitnim omotomAutor - osoba Zupan, Vitomil, 1914-1987 = Zupan, Vitomil, 1914-1987Naslov Klement / Vitomil Zupan ; [prevela Pavica Hromin]Jedinstveni naslov Klement. hrvatski jezikVrsta građe romanJezik hrvatskiGodina 1985Izdavanje i proizvodnja [Ljubljana] : Delo ; Zagreb : Globus, 1985Fizički opis 294 str. ; 21 cmDrugi autori - osoba Hromin, Pavica = Hromin, PavicaZbirka Svjetski pisci / [Globus, Zagreb]Izabrana djela Vitomila Zupana(Karton s omotom)Napomene Prevod dela: KlementAutorova slika na omotnom listu.Glavna tema ovog romana može se ocrtati vrlo kratko: bezobziran zločin kao put do uspjeha. Klementa udara život, nitko za njega ne mari jer je samo obični Klement, ali upravo zato on udara po drugima. Ključ njegova djelovanja je u spoznaji da nema sretnih i nesretnih, dobrih i zlih – postoje samo silnici i slabi. Tim dvjema odrednicama, razmišlja Klement, treba dodati i pamet, koju treba „ispeći u đavolskoj kuhinji“ da bi se čovjek oslobodio predrasuda. Klementov obračun sa svijetom je totalan i on je u tome morao ostati neumoljivo dosljedan i onda kada bi njegovo samotarstvo negdje htjelo ili moglo naći domaći ambijent.U romanu se neprestano izmjenjuju esejističke i romaneskne tehnike; tu se isprepliće dramatična jeza s lirskom prozom, osjećajnost sa cinizmom, a ovaj opet s grižnjom savjesti, esejistički diskurs s gotovo kolportažnim fabuliranjem, socijalna kritika s ironiziranjem samoga sebe, nihilizam s moraliziranjem. Roman Klement pruža čudesno putovanje kroz prostranstvo riječi i njihovo promjenljivo značenje – poetske odnose među njima.lako je i ovaj Županov roman dugo čekao da bude objavljen (napisan je prije rata, a tiskala ga je Cankarjeva založba 1974) to se u njegovoj strukturi ne osjeća. On je i u vrijeme svog izlaženja nov i nesumnjiv doprinos novome u suvremenoj slovenskoj književnosti.Miljeko JergovićVITOMIL ZUPAN: PČELE I LJUDIU prijevodu na hrvatski „Levitan” je izašao 1983, godinu dana nakon slovenske premijere. Izdavač je bio Globus, tada OOUR („osnovna organizacija udruženog rada”) ljubljanskome Delu. Prevoditeljica Rada Vikić, urednica Livia Kroflin, recenzenti Ivan Cesar i Predrag Matvejević, naklada 10.000 kopija… Roman koji i nije bio roman, memoari s blago fikcionaliziranim protagonistom, pripovijedali su od početka do kraja, na najizravniji način do tada, o jugoslavenskim kaznionicama i o tretmanu političkih zatvorenika u Titovoj komunističkoj državi, i to u ono najosjetljivije i najbrutalnije, rano poslijeratno vrijeme.„Levitan” je, također, bio jedna od kultnih knjiga punkerske i novovalne mladeži, kojoj je imponirala Zupanova ludo hrabra oporba sistemu, piščev antikomunizam. Valja objasniti da je u ono vrijeme sadržaj tog pojma bio ponešto drukčiji nego danas, i obuhvaćao je sve ono što bi skandaliziralo Partiju, bilo izgovaranjem zabranjenih istina, bilo širenjem prostora slobode i pomicanjem horizonata prema Zapadu, ali i prema istoku. Antikomunistički su bili Azra i Pankrti, Mladina, Tribuna i Katedra, Student, Književna reč, Danilo Kiš i Karlo Štajner… Budući nacionalisti još uvijek su slatko hrkali po centralnim komitetima, Franjo Tuđman se, kako čitamo u njegovim dnevnicima iz tog vremena, lomio između oduševljenja ustašijom koja je klala Srbe („Mentalitet, koji se toliko puta, zapravo neprestano, očitovao u srpsko-hrvatskim odnosima – na koji se s hrvatske strane odgovorilo na odgovarajući način jedino u nesretno doba NDH.” U nadnevku za 18. listopada 1979.) i oduševljenja Gustavom Husakom i praksom marksizma-lenjinizma, kao što su i u drugim dijelovima Jugoslavije budući nacionalisti i očevi nacija još uvijek zadovoljno hrkali nakon nedjeljnog ručka, i ne samo da nisu pomišljali na antikomunizam, nego bi se grozili te neodgojene, pijane i drogirane mladeži, čak i ako bi načuli nešto o njezinim aktivnostima. A Zupana sasvim sigurno nisu čitali.Vitomil Zupan šest je godina proveo u tamnici. Prethodno je bio ilegalac Osvobodilne fronte, internirac u fašističkim logorima, partizan. A još prije, u predratna vremena, mornar na britanskim brodovima, fizički radnik, profesionalni boksač i učitelj skijanja po bosanskim planinama. Problematičan i nasilan tip, seksualni sadist, sklon skandalima raznih vrsta, koji će važniji dio života provesti eksperimentirajući na vlastitoj sudbini i provjeravajući koliko se živ čovjek može inatiti s moćnicima i što sve u svom inaćenju može istrpiti. Studirao je, a nakon rata i diplomirao građevinu, ali nikada ništa nije gradio. Bio je svestrano obrazovan, znao je jezike, učio arapski, zanimao se za filozofiju i kojekakva ezoterična učenja, pabirčio je različita znanja i umijeća, u zatvoru se obučavao za profesionalnog provalnika, i bio je pravi pisac. Prije rata, sklon eksperimentima u pripovijedanju, desetljećima ispred svoga vremena. U ratu i malo zatim, pristaša plakativnog i propagandog pisanja, osviještenog socrealizma. Ali knjige su mu često objavljivane i po dvadesetak-trideset godina nakon što bi ih završavao, tako da nisu mogle izvršiti utjecaj na druge pisce ili čitatelje. Recimo, roman „Klement”, na slovenskom je tiskan 1974, skoro četrdeset godina nakon što je napisan, i djelovao je živo, svježe i divlje, kao da je upravo izniknuo.Nakon što sam 1983. pročitao „Levitana”, sjeo sam u vlak i otputovao u Ljubljanu. Bio sam sedamnaestogodišnjak, namjeren da upoznam pisca. I kao za nevolju, ugledao sam ga dok sam s dvojicom prijatelja sjedio ispred Figovca. Prošao je i lagano se uspravno vozeći se na poni biciklu, ali ja se nisam usudio… Tako da samo mogu reći kako sam Vitomila Zupana vidio uživo, i ništa više.Kasnije će, krajem osamdesetih, pa u devedesetima i sve do danas, izlaziti tomovi i tomovi zatvorske literature i disidentskih svjedočenja, dobrih i loših romana, iz kojih ćemo, često u nekom svečanom tonu, kao da pribivamo misi, saznavati o mučeništvima pisaca, intelektualaca ili običnih ljudi, radnika i činovnika, koji bi zaglavili po komunističkim zatvorima i logorima. Sentimentalni prema vlastitim patnjama i proćerdanim godinama života, solženjicinovski fanatici svjedočenja, katkad krivotvoritelji i maštari, mudraci naknadne pameti, pisali su kako su znali i umjeli, ali bi sasvim rijetko njihovo pisanje bilo važno ili vrijedno izvan i mimo vlastitoga strašnog povoda.„Levitan” je bio nešto drugo, neusporedivo. Nimalo Zupan nema sentimenta prema sebi i svom stradanju. On je satir, a ne mučenik, i više je seksa u njegovu romanu, nego što je zatvorskoga zlostavljanja. Osim toga, nije on nevinašce, niti sebe tako predstavlja. U zatvoru je završio jer se napio i tako pijan nekome iz slovenskoga političkog vrha dojavio da je Tito, kako je izvijestio švicarski radio, upravo podnio ostavku. Godina je bila 1948, malo nakon Rezolucije Informbiroa. Ujutro je pred nosom ugledao četiri revolverske cijevi, mamuran.Optužnici je još štošta pridodano: od navođenja na samoubojstvo jedne mlade žene, preko pokušaja ubojstva, izazivanja nereda i nasilja. I sve je, uglavnom, bilo izmišljeno, ali ništa nije bilo sasvim bez osnova i uporišta u stvarnosti. Jakob Levitan, alijas Zupan, zabavlja se tako što istražitelju nadugo prepričava svoje doživljaje i koješta nadodaje svojoj krivnji, sve ne bi li ga skandalizirao.Zupan pripovijeda, esejizira, niže anegdote, ali izbjegava kronologiju svojih zatvorskih godina. To je dosadno, to ne treba. On, recimo, priča što je u zatvoru pročitao. Zabilježi neki lijep citat: „Pčele su kao ljudi. Dugotrajna nesreća i očaj pomute im pamet i iskvare karakter.” Pasaži o stjenicama, i o razlici između stjenica i ostale gamadi, ušiju ili buha, o bliskosti i sličnosti stjenica i ljudi, pripadaju najljepšim, zanosnim prozno-esejističkim stranicama južnoslavenskih književnosti, koje će i najciničniji, iskusan čitatelj poželjeti da prepiše u neku svoju bilježničicu.Ali ni to nije ono što čovjeka u Zupanovom tekstu najsnažnije obuzme. Taj pisac piše tako da se u njegov tekst zanesete tako da se pomalo pretvorite u onu djevojku, koju je Levitan iz čista zadovoljstva zlostavljao, pa se ona ubila. Pripovjedač je lud, ali je njegovo ludilo slatko, što me je pred ovo čitanje, tridesetak godina kasnije, pomalo i brinulo, jer nisam bio siguran koliko će ono što je sasvim pomračilo pamet jednome sedamnaestogodišnjaku i u koječemu ga u životu odredilo i svrnulo na krive i teže životne putove, djelovati na jednoga uveliko poraženog četrdesetšestogodišnjaka. Uslijedio je ushit: sve ono što je prije tridesetak godina bilo dobro u Zupanovom romanu, danas je bolje, dublje i – što je najneobičnije – intenzivnije. Umjesto da se s protokom vremena i pretvaranjem aktualne teme u više ne tako blisku prošlost izgubi intenzitet, da se izgubi napon teksta, Levitan je snažniji nego što je bio. Moguća snaga je u čitateljevoj biološkoj zrelosti, ali nije samo u tome. Depatetizirajući svoju sudbinu, Zupan je pustio priči da teče mimo romaneskne strukture i fabule, da se račva i dijeli, da raste kao roman-delta, kao delta Mississippija, u knjigu čija je moć iznad svakoga ideološkoga i vjerskoga partikulariteta. Antikomunizam Vitomila Zupana, kojem nas je, djecu sretnoga doba, učio u vrijeme izlaska „Levitana”, bio je činjenica čovjekova karaktera, temperamenta i zvanja. Bio je pisac po nuždi, jer je pisac morao biti, a kakav bi to bio pisac da je dopustio da mu drug Edvard Kardelj – primjerice, prekroji um i odredi vjeru. Antikomunizam kojem je svoje zaprepaštene i erotizirane čitatelje učio Zupan, bio je antikomunizam slobode. Upravo one slobode koje se biskup Srakić najviše boji i koja je po njegovu pastvu opasnija od svake kuge. Pa i kuge komunizma.Vitomil Zupan umro je od posljedica zatvorske tuberkuloze, sredinom svibnja, prije tačno dvadeset pet godina. Osim proze, pisao je pjesme i dramske tekstove. Po Zupanovom „Menuetu za gitaru” i po zajedničkom scenariju Živojin Pavlović snimio je film „Nasvidenje v naslednji vojni” ili „Doviđenja u sledećem ratu”. Bilo je to 1980, film je prikazan u Cannesu, a zahvaljujući i Pavloviću, nastupajuće desetljeće pripalo je Zupanu i njegovoj potpunoj političkoj rehabilitaciji. Stvar je bila olakšana time što se u Partiji, prilično pogrešno, na Zupanov slučaj gledalo kao na ispad jednoga ekshibicionista i ludaka, ali bezopasnog po sistem. Sloboda, zna to i naš biskup, nije bezopasna. Ovako je Jakob Levitan govorio o Isusu: „Nisam religiozan, ali taj mi je čovjek bio – kad sam sazreo i razmislio o stvarima – bez obzira na to je li uistinu živio ili nije – nekako bratski blizak. Da nisam bio razuzdan čovjek, huligan i svadljivac – volio bih biti kao on. Srednje me mogućnosti nisu zanimale.”3/24

Ponuda smeštajnih jedinica Dolazak Odlazak Osoba Traži Nažalost, za traženi period i broj osoba ne možemo Vam dati ponudu smeštaja za ovaj objekat. Za zadati period minimalni broj noćenja je 2. Nažalost, za traženi period i broj osoba ne možemo Vam dati ponudu smeštaja za ovaj objekat. Za zadati period minimalni broj noćenja je 2. Smeštajne jedinice ALF žuti apartman Tip: Apartman Sprat: 5. ili viši sprat Maksimalno gostiju: 4 osobe Kvadratura: 40 m² (431 ft²) Spavaća soba: 1 x Francuski krevet, 1-2 osobe (160x200 cm) Dnevna soba: 1 x Trosed Sadržaj: • Kuhinja: Kuhinjski pribor, Čaše i tanjiri, Šporet, Ketler za vodu sa kafom i čajem u sobi, Frižider • Kupatilo: Peškiri, Fen za kosu, Tuš kabina • Spavaća soba: Posteljina, Perjani jastuci, Garderobni orman, Pegla, Daska za peglanje • Dnevna soba: Ravan TV, Internet • Pogledi: Pogled na grad, Pogled na planinu • Ostalo: Terasa, Tepih, Prilaz liftom ALF roza apartman Tip: Apartman Sprat: 5. ili viši sprat Maksimalno gostiju: 4 osobe Kvadratura: 43 m² (463 ft²) Spavaća soba: 1 x Francuski krevet, 1-2 osobe (160x200 cm) Dnevna soba: 1 x Trosed Sadržaj: • Kuhinja: Kuhinjski pribor, Čaše i tanjiri, Šporet, Ketler za vodu sa kafom i čajem u sobi, Frižider • Kupatilo: Peškiri, Fen za kosu, Tuš kabina • Spavaća soba: Posteljina, Perjani jastuci, Garderobni orman, Pegla, Daska za peglanje • Dnevna soba: Ravan TV, Internet • Pogledi: Pogled na grad, Pogled na planinu • Ostalo: Terasa, Tepih, Prilaz liftom ALF žuti apartman Tip: Apartman Sprat: 5. ili viši sprat Maksimalno gostiju: 4 osobe Kvadratura: 40 m² (431 ft²) Spavaća soba: 1 x Francuski krevet, 1-2 osobe (160x200 cm) Dnevna soba: 1 x Trosed Sadržaj: • Kuhinja: Kuhinjski pribor, Čaše i tanjiri, Šporet, Ketler za vodu sa kafom i čajem u sobi, Frižider • Kupatilo: Peškiri, Fen za kosu, Tuš kabina • Spavaća soba: Posteljina, Perjani jastuci, Garderobni orman, Pegla, Daska za peglanje • Dnevna soba: Ravan TV, Internet • Pogledi: Pogled na grad, Pogled na planinu • Ostalo: Terasa, Tepih, Prilaz liftom ALF roza apartman Tip: Apartman Sprat: 5. ili viši sprat Maksimalno gostiju: 4 osobe Kvadratura: 43 m² (463 ft²) Spavaća soba: 1 x Francuski krevet, 1-2 osobe (160x200 cm) Dnevna soba: 1 x Trosed Sadržaj: • Kuhinja: Kuhinjski pribor, Čaše i tanjiri, Šporet, Ketler za vodu sa kafom i čajem u sobi, Frižider • Kupatilo: Peškiri, Fen za kosu, Tuš kabina • Spavaća soba: Posteljina, Perjani jastuci, Garderobni orman, Pegla, Daska za peglanje • Dnevna soba: Ravan TV, Internet • Pogledi: Pogled na grad, Pogled na planinu • Ostalo: Terasa, Tepih, Prilaz liftom Kalendar raspoloživosti PONEDELJAK UTORAK SREDA ČETVRTAK PETAK SUBOTA NEDELJA 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 2 od 6.050 RSD 21 2 od 6.050 RSD 22 2 od 6.050 RSD 23 2 od 6.050 RSD 24 2 od 6.050 RSD 25 2 od 6.050 RSD 26 2 od 6.050 RSD 27 2 od 6.050 RSD 28 2 od 6.050 RSD 29 2 od 6.050 RSD 30 2 od 6.050 RSD 31 2 od 6.050 RSD DOSTUPNO ZAUZETO PROŠLO VREME Kalendar raspoloživosti PONEDELJAK UTORAK SREDA ČETVRTAK PETAK SUBOTA NEDELJA 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 2 od 6.050 RSD 21 2 od 6.050 RSD 22 2 od 6.050 RSD 23 2 od 6.050 RSD 24 2 od 6.050 RSD 25 2 od 6.050 RSD 26 2 od 6.050 RSD 27 2 od 6.050 RSD 28 2 od 6.050 RSD 29 2 od 6.050 RSD 30 2 od 6.050 RSD 31 2 od 6.050 RSD DOSTUPNO ZAUZETO PROŠLO VREME Opis Adresa:Miladina Pećinara 127 b, 31315 Zlatibor (Čajetina, Zlatiborski okrug) Prevoz od i do aerodroma:Ne Prevoz od i do autobuske ili železničke stanice:Ne Vreme kad gosti treba da se prijave:14:00 - 20:00 Vreme kad gosti treba da se odjave:08:00 - 11:00 Depozit za pričinjenu štetu:Da, 5.000 RSD Popusti za decu: Pansionske usluge: Bez obroka • Stanodavac zahteva da imate registrovan broj telefona ALF apartmani se nalaze na Zlatiboru u ulici Miladina Pećinara 127 b, druga zgrada do početne stanice Gold gondole. Imamo dva apartmana u ponudi, žuti (stan 98) i roza (stan 95). Oba se nalaze na sedmom spratu i imaju sopstveni parking, Wifi i kablovsku televiziju. Svaki od apartmana se sastoji iz odvojene spavaće sobe, kuhinje, trpezarije, dnevnog boravka, kupatila i terase. Adresa:Miladina Pećinara 127 b, 31315 Zlatibor (Čajetina, Zlatiborski okrug) Prevoz od i do aerodroma:Ne Prevoz od i do autobuske ili železničke stanice:Ne Vreme kad gosti treba da se prijave:14:00 - 20:00 Vreme kad gosti treba da se odjave:08:00 - 11:00 Depozit za pričinjenu štetu:Da, 5.000 RSD Popusti za decu: Pansionske usluge: Bez obroka • Stanodavac zahteva da imate registrovan broj telefona ALF apartmani se nalaze na Zlatiboru u ulici Miladina Pećinara 127 b, druga zgrada do početne stanice Gold gondole. Imamo dva apartmana u ponudi, žuti (stan 98) i roza (stan 95). Oba se nalaze na sedmom spratu i imaju sopstveni parking, Wifi i kablovsku televiziju. Svaki od apartmana se sastoji iz odvojene spavaće sobe, kuhinje, trpezarije, dnevnog boravka, kupatila i terase. Sadržaj Primate decu Objekat ima grejanje Prostorije objekta imaju besplatni WiFi Postoji parking u objektu U blizini Šoping i ishrana Restoran Gondola Gastro bar (30m) Supermarket MAKSI (400m) IDEA (500m) Pijaca Gradska pijaca (50m) Zanimljive lokacije Jezero Ribničko jezero (8km) Park Avantura (50m) Šoping i ishrana Restoran Gondola Gastro bar (30m) Supermarket MAKSI (400m) IDEA (500m) Pijaca Gradska pijaca (50m) Zanimljive lokacije Jezero Ribničko jezero (8km) Park Avantura (50m) Recenzije 9.3 / 10 Usluga 9.3/10 Čistoća 9.6/10 Kvalitet spavanja 7.4/10 Lokacija 9.9/10 Sobe 9.9/10 Ljubaznost osoblja 9.9/10 Milos Veljkovic, Četvrtak, 5 Oktobar 2023, ALF žuti apartman 9.5 / 10 Jovana Andjelkovic, Petak, 11 Novembar 2022, ALF žuti apartman 9.7 / 10 Gordana Stojkovic, Ponedeljak, 26 Septembar 2022, ALF žuti apartman Smeštaj je potpuno nov, prostran, kompletno opremljen svim što je potrebno za boravak. Izuzetno ljubazni domaćini, uvek dostupni. Zamerka je dušek, koji je nov, ali malo tvrdji (subjektivni utisak, pošto se ukusi razlikuju). 9.0 / 10 Igor, Četvrtak, 22 Septembar 2022, ALF roza apartman Apartman čista 10-ka, nikad bolji smeštaj nisam imao 9.8 / 10 Ivana Mihov, Sreda, 21 Septembar 2022, ALF roza apartman Domaćini savršeni. Sve preporuke!!! 9.8 / 10 Gost, Petak, 2 Septembar 2022, ALF roza apartman Apartman nov uredan lokacija izuzetna prezadovoljni 9.2 / 10 Sajko NP, Petak, 12 Avgust 2022, ALF roza apartman Smestaj Ok sami centar.. Usluga i osoblje korektno.. Za preporuku 8.2 / 10 9.3 / 10 Usluga 9.3/10 Čistoća 9.6/10 Kvalitet spavanja 7.4/10 Lokacija 9.9/10 Sobe 9.9/10 Ljubaznost osoblja 9.9/10 Milos Veljkovic, Četvrtak, 5 Oktobar 2023, ALF žuti apartman 9.5 / 10 Jovana Andjelkovic, Petak, 11 Novembar 2022, ALF žuti apartman 9.7 / 10 Gordana Stojkovic, Ponedeljak, 26 Septembar 2022, ALF žuti apartman Smeštaj je potpuno nov, prostran, kompletno opremljen svim što je potrebno za boravak. Izuzetno ljubazni domaćini, uvek dostupni. Zamerka je dušek, koji je nov, ali malo tvrdji (subjektivni utisak, pošto se ukusi razlikuju). 9.0 / 10 Igor, Četvrtak, 22 Septembar 2022, ALF roza apartman Apartman čista 10-ka, nikad bolji smeštaj nisam imao 9.8 / 10 Ivana Mihov, Sreda, 21 Septembar 2022, ALF roza apartman Domaćini savršeni. Sve preporuke!!! 9.8 / 10 Gost, Petak, 2 Septembar 2022, ALF roza apartman Apartman nov uredan lokacija izuzetna prezadovoljni 9.2 / 10 Sajko NP, Petak, 12 Avgust 2022, ALF roza apartman Smestaj Ok sami centar.. Usluga i osoblje korektno.. Za preporuku 8.2 / 10 ALF apartmani Zlatibor, Čajetina ALF apartmani se nalaze na Zlatiboru u ulici Miladina Pećinara 127 b, druga zgrada do početne stanice Gold gondole. Imamo dva apartmana u ponudi, žuti (stan 98) i roza (stan 95). Oba se nalaze na... 1 noćenje od 6.050 RSD 7 Recenzija Trebate pomoć? Bićemo više nego srećni da Vam pomognemo! Naš tim će Vam odgovoriti na pozive svakog radnog dana od 9 do 17č i subotom od 9 to 14č. +381-69-70-70-18 [email protected] Montis 1 noćenje od 6.490 RSD Apartman Maximus Zlatibor 1 noćenje od 6.490 RSD Apartman Central lux 1 noćenje od 9.900 RSD Zašto rezervisati kod nas? Više hiljada smeštajnih objekata Povoljni uslovi i cene Odlična podrška Sigurne rezervacije

Tolstojevo poslednje delo „Hadži Murat” – imalo je svoj proces nastajanja, od 1896. do 1904. godine i objavljeno tek posle njegove smrti 1912. godine. Postoji čak podnaslov „Priča iz zemlje Čečena“ koji ne potiče od samog Tolstoja, ali sasvim je legitiman za sve čitaoce ovog kratkog romana. Radnja romana se odvija polovinom 19. veka na Kavkazu. Još u 18. veku Rusija je osvojila Gruziju, a pritom joj je pripala i Čečenija. Tolstoj je najpoznatiji po svoja dva najduža dela, “Rat i mir” (1865–69) i “Ana Karenjina” (1875–77), koja se obično smatraju jednim od najboljih romana ikada napisanih. Čini se da Rat i mir posebno definišu ovu formu za mnoge čitaoce i kritičare. Među Tolstojevim kraćim delima, “Smrt Ivana Iljiča” (1886) se obično svrstava među najbolje primere novele. Naročito tokom svoje poslednje tri decenije, Tolstoj je takođe stekao svetsku slavu kao moralni i verski učitelj. Njegova doktrina o otporu zlu imala je važan uticaj na Gandija. Iako Tolstojeve religiozne ideje više ne izazivaju poštovanje kao nekada, interesovanje za njegov život i ličnost se, ako ništa drugo, povećalo tokom godina. Delo je veoma slično delu Aleksandra Puškina “Kapetanova kći “, po tome što je to realističko delo zasnovano na stvarnim ljudima i događajima i ima sličan pravac, iako glavni lik u ovom romanu ne ispunjava isti kraj. Tolstoj je koristio materijal iz ruskih arhiva, uključujući Hadži Muratov izveštaj o njegovom životu. Imam Šamil, čečenski vojskovođa i verski vođa, želeći da osnuje islamsku državu, bori se protiv ruske invazije sve do 1859. godine kada je uhvaćen. Kavkaski ratovi su završeni neposredno posle toga.Ruska književnost devetnaestog veka pretvorila je ovaj rat u herojski, patetični mit koji je ostao živ u ruskoj svesti do danas. Stvoren od strane tako značajnih pesnika kao što su Puškin i Ljermontov, kavkaski mit kombinuje romantični patos slobode i veličanje grandioznih planina sa opravdanjem imperijalnih zahteva carske države i često rasističkog neprijateljskog imidža opasno podmuklih Čečena. Visok, snažan, harizmatičan i surov, on hvata porodicu Hadži Murata i svesno je koristi kao oruđe u svojoj likvidaciji. Oni takođe služe kao dobar primer drugima koji se usuđuju da se pobune protiv njegove politike. Šamil je prilično ujednačeno tretiran lik tiranina i svojevrsnog diktatora koji svoje porive za borbom opravdava višim razlozima, kao što su religija i ideologija, raspirujući mržnju protiv cara i Rusa uopšte. Kroz delo se provlače I drugi likovi koji uz protagoniste upotpunjuju novelu. To su Marija Dimitrijevna – Hadži Muratova prijateljica i supruga kneza Semjona Vorončova, Petruška Adjejeva – predstavnik vojnika, Car Nikolaj – Tolstoj ga opisuje kao letargičnog i ogorčenog čovjeka koji ima izuzetno loš i podcjenjivački stav prema ženama itd. Kasna jesen 1851. do 5. maja 1852. u Čečeniji i Dagestanu na istočnom Kavkazu: novembra 1851. Tolstoj kroz ovo delo posmatra mnoge aspekte života i ljudskog delovanja kao posledice koje iz toga proizlaze. Kao glavnu temu možemo izdvojiti tešku borbu pojedinca da ostane veran svojim idealima i pokuša odupreti se zahtevima sveta što duže moguće, što je ujedno tema koja se provlači i kroz “Rat i mir”. Lik Hadži Murata je opisan tako da čitalac saoseća sa njim tokom celog dela, ali ne smemo zaboraviti da je svaka njegova nevolja koja je ovde opisana nastala upravo kao rezultat njegovih odluka i sopstvenih postupaka. Hadži Muratov lik pruža uvid u onu mračnu, proračunatu stranu ljudskog karaktera, u kojoj se svako od nas bar jednom našao. Rešavanje problema odugovlačenjem sukoba i izazivanjem neznanja Problemi nisu dobar način, kao što nije radna promena mišljenja i uverenja kada se situacija pokaže nepovoljnom. Hadži Murat je – bežeći od Šamilovih murida – našao utočište kod jednog od svojih sledbenika u čečenskom aulu blizu Arguna. Svako ko pruži utočište hadži Muratu suočava se sa smrtnom kaznom. Dolazak je posmatrao jedan seljanin. Šamil ga želi živog ili mrtvog.Ljudi u aulu hoće da uhapse Hadži Murata. Posle tri dana progona, begunac želi da spava. On veruje u svoju sreću. Ako bi hadži Murat prebegao knezu Semjonu Mihajloviču Voroncovu, mogao bi da izvrši kampanju protiv Šamila i preuzme vlast u Avariji i celoj Čečeniji. On šalje glasnika. Voronzov želi da primi Hadži Murata kao gosta. Hadži Murat smelim bekstvom izbegava pretnju hapšenja od strane Čečena u selu i pokorava se knezu Voronzovu. Ovaj poslednji je sin carskog guvernera u Tiflisu. Izveštaj o Hadži Muratovom preobraćenju primljen je u Tiflisu 7. decembra 1851. godine. Kao mladi aristokratski neradnik, sam Tolstoj je živeo u kozačkim logorima u pograničnom regionu od 1851-1853, a takođe je učestvovao u racijama na čečenska planinska sela. Nekoliko priča i njegov prvi veliki roman „Kozaci“ imaju za temu Kavkaski rat i na realističan način obrađuju romantični kliše. Ali tek u svom poznom delu Hadži Murat, čija je tema zasnovana na višegodišnjem proučavanju istorijskih izvora, pisac u potpunosti prevazilazi herojski kolonijalni mit i prikazuje ovaj rat kao varvarsko i apsurdno ubistvo. Kao i hiljade drugih Rusa i Čečena, ponosni, slobodoljubivi Hadži-Murat, koji takođe deluje lukavo i taktički izdaje, postaje žrtva besmislenog rata između dva despota, ruskog cara Nikolaja I i islamskog imama Šamila. Tolstoja su posebno zanimale, kako je sam rekao, „izuzetno zanimljive paralele između dva glavna protivnika te epohe, koji zajedno predstavljaju dva pola apsolutizma, takoreći, azijskog i evropskog. Knjiga prikazuje dvojicu vođa ovog rata u dve namerno slične scene kao samozadovoljne, surovo cinične despote. Iako je, naravno, u ovoj istorijskoj ratnoj epizodi koja se odigrala pre 150 godina, oružje manje razorno, priroda još netaknuta, a plemeniti oficiri gaje različite društvene forme, slike današnjeg rata su prepoznatljive: pljačkanje vojnika, uništavanje sela, terorisano civilno stanovništvo, ratovi bandi između raznih grupa Čečena, zarobljeni taoci koji vegetiraju u jamama. Tolstoj jasno daje do znanja kako protivnici rata na obe strane gube ljudskost. Ruski vojnici nose u vreći odsečenu glavu Hadži Murata i pobednički je pokazuju: (…) „Bila je to glatko obrijana lobanja sa izbočenim obrvama, crno podšišanom bradom i brkovima. Jedno oko je bilo poluotvoreno, drugo potpuno otvoreno. Zgrušana krv se zalepila za lobanju, napola rascepljenu udarcem sablje, i u nozdrve. Krvavi peškir mu je bio omotan oko vrata. Uprkos svim ranama, na plavkasto obojenim ustima bio je detinjasto dobrodušan izraz.” (…) Žena jednog vojnika to naglas izgovara: (…) „Svi ste vi nasilnici, ne mogu da vas podnesem. Zaista igrači.” (…) Tolstojeva priča otkriva brutalni mehanizam današnjeg čečenskog rata, u kojem nema heroja ni na jednoj strani, već samo krvnici i žrtve. Preuzmi PDF – OVDE

Sadržaj Uvod 1 Pismeni ispit JANUAR 2017. Zadatak 1 Zadatak 2 2 Pismeni ispit FEBRUAR 2017. Zadatak 1 3 Pismeni ispit JUN 2017. Zadatak 1 Zadatak 2 4 Pismeni ispit JUN 2017. Zadatak 1 Zadatak 2 5 Pismeni ispit SEPTEMBAR 2017. Zadatak 1 6 Pismeni ispit OKTOBAR 2017. Zadatak 1 7 Pismeni ispit JANUAR 2018. Zadatak 1 8 Pismeni ispit FEBRUAR 2018. Zadatak 1 Zadatak 2 9 Pismeni ispit MART 2018. Zadatak 1 211 10 Pismeni ispit JUN 2018 Zadatak 1 LITERATURA PRILOZI Prilog 1 – Koeficijenti za određivanje statičkih uticaja elemenata konstrukcija 1.1 Statički uticaji i deformacije greda jednog raspona 1.2 Statički uticaji kontinualnih nosača jednakih raspona 1.3 Oslonački momenti kontinualnih nosača sa dva i tri polja nejednakih raspona Prilog 2 – Tabela čvrstoća i deformacijskih karakteristika betona i armature Prilog 3 – Tabela debljina zaštitnih slojeva betona do armature Prilog 4 – Tabela koeficijenata za proračun prvougaonih preseka opterećenih na savijanje Prilog 5 – Dijagrami interakcije za dimenzionisanje pravougaonih i kružnih preseka (za klase betona C12/15 – C50/60 i armaturu klase B500B) Prilog 6 – Dijagrami koeficijenta Kr za primenu u metodi nominalne krivine Prilog 7 – Tabele sa veličinama potrebnim za oblikovanje armature Predgovor Zbirka zadataka koja se nalazi pred čitaocima prvenstveno je namenjena studentima Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koji slušaju nastavu iz predmeta Teorija betonskih konstrukcija 1. Prelaskom na novi, akreditovani program iz 2014. godine, izvršene su određene promene u strukturi grupe predmeta iz oblasti betonskih konstrukcija. Promena koja se odnosi na sadržaj, u tom trenutku postojećeg predmeta Teorija betonskih konstrukcija, podrazumevala je dodavanje oblasti površinskih nosača - ploča čiji se proračun svodi na linijske nosače - ploče u jednom pravcu, kao i izmeštanje dela gradiva koje se odnosi na granično stanje upotrebljivosti u obim predmeta Prethodno napregnuti beton. Tako su formirana dva nova predmeta – Teorija betonskih konstrukcija 1 i Teorija betonskih konstrukcija 2. Deo promena u novoakreditovanom programu podrazumevao je i prelazak na primenu novog standarda u projektovanju armiranobetonskih konstrukcija: SRPS EN1992-1- 1: Evrokod 2 - Projektovanje betonskih konstrukcija - Deo 1-1: Opšta pravila i pravila za zgrade, koji je praćen odgovarajućim Nacionalnim prilogom SRPS EN 1992-1-1/NA. Iako su nastavnici sa ove grupe predmeta percipirali da će do završetka studija prve generacije studenata po novom programu (2018.) početi obavezna primena ovih standarda u Srbiji, pravilnik koji bi proglasio pomenute standarde važećim i uredio oblast projektovanja i građenja betonskih konstrukcija, još uvek nije donet od strane države. Bez obzira na tu činjenicu, potreba za odgovarajućom literaturom koja bi približila tehniku proračuna i dimenzionisanja armiranobetonskih konstrukcija prema Evrokodu 2 (EC2) prepoznata je i u inženjerskim krugovima, gde je primena ovog standarda ponekad nužda zbog zahteva stranih investitora, a nekada potreba, zbog rešavanja izvesnih problema koji nisu pokriveni i dalje važećim Pravilnikom BAB’87. Iako su generacije nastavnika i saradnika sa grupe predmeta Betonske konstrukcije na Građevinskom fakultetu u Beogradu formirale zavidnu bazu rešenih zadataka koje su služile studentima za pripremu pismenog dela ispita, zvanične udžbeničke literature koja bi pokrivala predmet Teorija betonskih konstrukcija nije bilo od formiranja ovog predmeta 1995. godine. Ova zbirka je skroman doprinos težnji nove generacije nastavnika da svaki od predmeta iz grupe betonskih konstrukcija bude pokriven literaturom za pripremu pismenog i usmenog dela ispita. Zamajac tome predstavlja knjiga Teorija betonskih konstrukcija (2018) autora prof. Snežane Marinković i doc.dr Nenada Pecića, koja osim objašnjenja dimenzionisanja prema EC2 pruža i sveobuhvatan pogled u savremeni pristup analizi armiranobetonskih konstrukcija. Zbog svega navedenog, može se reći da je usvajanje novog standarda samo neposredni povod za pisanje ove zbirke, dok su uzroci i motivi daleko složeniji. Sadržaj ove zbirke čine deset rešenih ispitnih zadataka koji su zadavani u periodu od januara 2017. do juna 2018. iz predmeta Teorija betonskih konstrukcija 1. Postavke zadataka su birane tako da se pokriju sve oblasti koje su predavane u okviru istoimenog predmeta na trećoj godini studija modula za konstrukcije. Ipak, zbog izuzetnog obima ovog predmeta, izvesni delovi su ostali izvan obima ove zbirke, ali će sasvim sigurno biti inkorporirani u sledeće izdanje. Izvesne, najčešće formalne, izmene u postavkama zadataka u odnosu na ispitne postoje, a posledica su želje da se ostvari diverzitet rešenja –odnosi raspona, klase čvrstoće i klase armaturnog čelika, dimenzije poprečnih preseka, vrednost opterećenja i sl. Zadaci su rešavani sa merom detaljnosti koja se ne očekuje prilikom izrade ispitnih zadataka iz razloga vremenskog ograničenja, ali sa željom da se postupak razmišljanja i procesa dimenzionisanja nosača prikaže u celosti. U okviru margine na levoj strani, osim naziva slika i tabela, dati su i komentari koji treba da skrenu pažnju na zahteve EC2 pozivanjem na određene članove standarda, ali i da povežu rezultate dimenzionisanja sa oblikovanjem poprečnih preseka i nosača uopšte, a koji su prikazani u okviru detalja armiranja. Izvesni delovi rešenja zadataka, tj.procedure, zajedničke su za više zadataka. Objašnjenja za njih nisu date samo u prvom zadatku u kome se pojavljuju, već se mogu naći u fusnoti više zadataka. Može se reći da nelinearnost, tipična za armiranobetonske konstrukcije, nije u velikoj meri prisutna u izrađenim zadacima, ali jeste karakterističan stil pisanja ove zbirke - da bi se sagledali svi zahtevi izvesnog aspekta dimenzionisanja potrebno je pročitati kompletnu zbirku. Naročita pažnja data je prikazima nosača iz različitih projekcija, kao pomoć u razumevanju statičkih sistema konstrukcije i prenošenju opterećenja, što vrlo često predstavlja i najveći problem studentima prilikom rešavanja zadataka. Poseban deo zbirke čine prilozi sa tabelama za rešavanje statičkih uticaja, tabelama za dimenzionisanje preseka, oblikovanje armature, obezbeđenju projektovane trajnosti betona, kao i dijagramima interakcije. Deo priloga sa rešenjima statičkih uticaja preuzet je iz priloga Priručnika uz BAB’87, uz korekciju do sada uočenih grešaka. Prilozi sa tabelama za oblikovanje armature – prečnici povijanja armature, dužine ankerovanja i preklapanja, korišćeni su prilikom izrade crteža, ali nisu posebno navođeni u zadacima- oni su dati kako bi se prilikom izrade drugih zadataka ili projektovanja makar malo skratio zametni algoritam sračunavanja tih veličina prema zahtevima EC2. Veliku zahvalnost na pomoći prilikom izrade ove zbirke dugujem svojim bliskim saradnicima i prijateljima, studentima doktorskih studija: Jeleni Dragaš, koja je izvršila tehničku kontrolu svih proračuna, kao i Ivanu Milićeviću, na pomoći u tehničkoj pripremi svih priloga, uključujući Kr dijagrame i dijagrame interakcije, koje je lično napravio kao deo svog master rada. Idejno rešenje naslovne strane takođe je delom njegova zamisao. Iskreno se radujem našem budućem koautorskom radu na pripremi zbirki zadataka i udžbenika za studente drugih predmeta iz grupe betonskih konstrukcija. Iskreno se zahvaljujem predmetnom nastavniku, dragoj profesorki Snežani Marinković na svim sugestijama prilikom izrade zbirke, konsultacijama i podršci da zbirka u planiranom roku bude objavljena. Na kraju, ili ispred svega, hvala mojoj porodici – Bojani, Pavlu, Mladenu i Tamari, na ogromnom razumevanju i energiji koju su mi svakog dana pružaju u svim poslovnim poduhvatima pa i prilikom pisanja ove zbirke. Oni su oslonci koji prihvataju opterećenje mog posla i uz ogroman koeficijent ljubavi pouzdano ga prenose u temelje naše porodice. U Beogradu, Leta 2018. Ivan Ignjatović Naslov: Zbirka zadataka: Teorija betonskih konstrukcija 1 Izdavač: Akademska misao Strana: 318 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 26 cm Godina izdanja: 2018 ISBN: 978-86-7466-742-2

Ivan Đorđević (1977, Beograd) je etnolog i antropolog, naučni saradnik Etnografskog instituta SANU. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Osnovne oblasti njegovog naučnog interesovanja su antropologija sporta, studije književnosti i politička antropologija. Objavio je više radova u naučnoj periodici i knjigu Antropologija naučne fantastike (Etnografski institut SANU, 2009). Knjiga Antropolog među navijačima je izmenjena i prerađena verzija doktorske disertacije pod naslovom „Uloga fudbala u konstrukciji lokalnog i globalnog identiteta u savremenoj Srbiji“, koju je autor odbranio 2014. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu. PREDGOVOR „Važna stvar u vezi sa fudbalom je da on uvek predstavlja nešto više od fudbala“, napisao je u jednom od svojih romana Teri Pračet i tako na duhovit i jednostavan način opisao igru koja u današnje vreme privlači pažnju ogromnog broja ljudi širom sveta. Slažući se s tim, i ja mogu da kažem da je ova moja knjiga o fudbalu pre svega knjiga o nekim društvenim fenomenima koji ga prate. Kao i drugi fenomeni popularne kulture, i fudbal je u fokus naučnika došao šezdesetih godina dvadesetog veka, privlačeći pažnju prevashodno zbog svoje masovnosti i popularnosti. Prestao je da bude samo jedna od marginalnih i „neozbiljnih“ ljudskih aktivnosti koje ne zavređuju da se njima bavi „ozbiljna“ nauka, postajući legitimna i plodna oblast za analizu u sociologiji, filozofiji, studijama kulture i antropologiji. Danas bavljenje fudbalom kao kulturnim fenomenom iz perspektive društvenih i humanističkih nauka predstavlja relativno raširenu akademsku praksu širom Evrope i sveta, o čemu svedoči veliki broj studijskih programa, knjiga i stručnih časopisa posvećenih proučavanju tema u vezi sa fudbalom. Domaća naučna zajednica malo pažnje je posvetila ovom trendu. Sistematsko proučavanje fudbala je u velikoj meri izostalo, a oni retki autori koji su se ovom temom bavili, uglavnom su to činili usput. Kada je u pitanju istraživanje ove tematike u regionu, knjiga sociologa Srđana Vrcana Nogomet, politika, nasilje predstavlja seminalno delo za proučavanje fudbala na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Naravno, postoji još veliki broj autora koji su dali doprinos izučavanju fudbala u regionu. Mnogi od njih su pomenuti u ovoj knjizi, posebno oni na čijim radovima se temelji i moje istraživanje. Ipak, primetan je značajan disparitet između društvene uloge fudbala u državama nastalim na području bivše Jugoslavije i zastupljenosti ove teme u naučnim istraživanjima. Pojave poput navijačkog huliganizma, nacionalističkih ispada na stadionima, afere vezane za pronevere novca, kao i očigledna povezanost politike sa fudbalom, često se nalaze u udarnim vestima regionalnih medija, ali je primetan nedostatak nastojanja da se tim problemima, ako ništa drugo, analitički pristupi, da se ide dalje od banalnog objašnjenja da fudbal predstavlja ogledalo društva, pa se, samim tim, društvene krize prelamaju i na sport. U ovoj knjizi sam nastojao da dam doprinos dubljem razumevanju fudbala u svetlu njegove povezanosti sa nacionalizmom na prostoru Jugoslavije, usmeravajući pažnju pre svega na Srbiju i Hrvatsku. Osnovna ideja od koje sam pošao bila je važnost uloge fudbalskih navijača u realizaciji nacionalističkih projekata jugoslovenskih političkih elita krajem osamdesetih godina, jer tada uspostavljene veze između fudbala i nacionalizma traju sve do danas. Moje istraživanje je pre svega imalo za cilj da ustanovi koliko su te veze danas jake, odnosno koliki je kapacitet fudbala da danas, više od dve decenije nakon ratova u Jugoslaviji, homogenizuje srpsku i hrvatsku „naciju“. U tom smislu, fudbal sam posmatrao kao sredstvo za merenje „nacionalne temperature“ u Srbiji i Hrvatskoj. Istraživanje koje sam sproveo zasnovano je na prikupljanju terenske građe i analizi medijskog sadržaja u Srbiji i Hrvatskoj. Centralno mesto zauzima uporedno proučavanje dve utakmice između fudbalskih reprezentacija ovih država, koje su odigrane u martu i septembru 2013. godine, prva u Zagrebu, druga u Beogradu. Na te mečeve „visokog rizika“ išao sam sa kolegama Goranom Šantekom, Tiborom Komarom i Bojanom Žikićem, kojima se ovom prilikom i posebno zahvaljujem, jer bez njih ne bi bilo moguće obaviti ovo istraživanje. Te dve utakmice predstavljale su savršen test za ispitivanje savremenih srpsko-hrvatskih odnosa, jer se u njima aktivirala snažna simbolika ratne prošlosti, ali su bili vidljivi i znaci koji su nagoveštavali kako bi ti odnosi mogli izgledati u budućnoti. Međutim, da bi se moglo pristupiti analizi prikupljene građe, neophodno je bilo razumevanje istorijskog, socijalnog i političkog konteksta u kome je fudbal uopšte mogao da odigra ulogu kakvu je odigrao u procesu raspada Jugoslavije i nastanka novih država na njenoj teritoriji. Zbog toga u strukturi ove knjige važno mesto zauzimaju poglavlja koja postavljaju društveno-istorijski okvir za proučavanje i promišljanje današnjeg fudbala i odnosa koji se kroz njega prelamaju. Prvo poglavlje knjige bavi se nastankom modernog fudbala u devetnaestom veku, kao i njegovim kasnijim razvojem u Evropi i Srbiji / Jugoslaviji tokom dvadesetog stoleća. Širi geopolitički procesi, poput uspona fašizma, hladnog rata ili pada komunizma, u velikoj meri su se reflektovali i na fudbal, koji je u tom smislu korišćen kao mehanizam za implementiranje različitih politika i ideologija, pri čemu je nacionalizam često zauzimao centralno mesto. Veza između nacionalističke ideologije i fudbala predmet je pažnje u drugom poglavlju, u kome razmatram različite primere iz evropskih društava i Srbije, ukazujući na načine na koji se kroz fudbal može homogenizovati nacija, ali i identifikovati drugi procesi koji se odnose na pitanja poput klase ili rase. Treće poglavlje usredsređuje se na prostor Jugoslavije, prateći povezanost uspona nacionalizma krajem osamdesetih godina i događanja na fudbalskim stadionima. Tu je reč i o ulozi fudbala u projektima izgradnje nacije u u Srbiji i Hrvatskoj u toku devedesetih godina. Četvrto poglavlje se bavi naracijama o famoznom neodigranom meču između zagrebačkog Dinama i beogradske Crvene Zvezde u maju 1990. godine na stadionu u Maksimiru, koji je u međuvremenu u obe zemlje stekao status mita. Naracija o incidentima na ovoj utakmici i danas igra važnu ulogu u objašnjavanju srpsko-hrvatskih odnosa uoči rata devedesetih. Peto i, kao što je već rečeno, centralno poglavlje knjige posvećeno je utakmicama između fudbalskih reprezentacija Hrvatske i Srbije 2013. godine. U tom delu knjige nastojao sam da ukažem na koje se načine u medijskoj interpretaciji ovih utakmica i ponašanja navijača na njima prepliću znaci nastojanja da se odnosi između dve države poboljšaju, sa simbolima nacionalizma. Moja analiza vodi zaključku da je nacionalistička ideologija i dalje živa i snažna i u Srbiji i u Hrvatskoj. Iako „nacionalna temperatura“ više nije onako visoka kao što je to bio slučaj devedesetih godina, fudbal je u ovim zemljama još uvek prožet ideologijom nacionalizma, u njemu se ona najjasnije ispoljava i reprodujuje. Bez namere da tražim opravdanje za povezanost nacionalizma i fudbala u Srbiji i u njenom susedstvu i da relativizujem opasnosti koja ova veza sobom nosi, moramo imati u vidu da su trendovi poput porasta nacionalizma, ksenofobije, rasizma i mržnje uopšte postali fudbalska svakodnevica širom Evrope. Sve više je upozoravajućih primera koji svedoče o tome da „najvažnija sporedna stvar na svetu“ može da postane pozornica za ispoljavanje najgorih oblika mržnje. Dakle, primeri nacionalizma u fudbalu, kojim sam se ovde bavio, uklapaju se i u tu širu, evropsku sliku. Ono što predstavlja njihovu specifičnost jeste posledica ratova devedesetih, posebno sukoba u koje su bili uvučeni Srbi i Hrvati, što svedoči o tome da ti ratovi „mentalno“ nisu završeni, jer nacionalizam, koji je bio njihov glavni uzrok, i dalje predstavlja dominantnu ideologiju u državama nastalim posle rata. *** Ova knjiga predstavlja prerađenu i izmenjenu verziju doktorske disertacije koju sam odbranio 2014. godine na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, pod mentorstvom prof. Bojana Žikića, kome se zahvaljujem na nesebičnoj pomoći i podršci. Istraživanje na kome je zasnovana ova studija sprovođeno je od 2009. do 2013. godine, prevashodno u Beogradu i Zagrebu,. Ono ne bi bilo moguće bez dobre volje i strpljenja mnogih ljudi sa kojima sam razgovarao i koji su mi pomagali pri sakupljanju građe. U tom pogledu, neprocenjivu pomoć pružile su mi koleginice i kolege sa Instituta za etnologiju i folkloristiku i Odsjeka za etnologiju i kulturnu antropologiju u Zagrebu. Svima njima se ovom prilikom iskreno zahvaljujem. Posebnu zahvalnost upućujem koleginicama i kolegama iz Etnografskog instituta SANU gde sam zaposlen, i koji mi je nakon godina zaposlenja postao ne samo radno mesto već i druga kuća. Posebnu pomoć pružile su rukovoditeljka projekta na kome sam angažovan dr Ljiljana Gavrilović i direktorka Instituta prof. Dragana Radojičić, dajući podršku i u situacijama kada nije bilo ni malo jednostavno baviti se naučno-istraživačkim radom. Naročito sam zahvalan mojoj koleginici i drugarici Miroslavi Malešević, koja je više puta pročitala rukopis, i svojim komentarima i uvidima doprinela njegovom finalnom uobličavanju. Takođe, moja velika zahvalnost upućena je i recenzentima ove knjige, dr Bojanu Žikiću i dr. sc. Goranu Šanteku. Ova knjiga ne bi postojala da nije bilo mojih prijateljica i prijatelja, koji su imali puno strpljenja za dugotrajne, često naporne, ali za mene uvek konstruktivne i produktivne razgovore. U tom smislu, naročitu zahvalnost dugujem Andrijani Aničić, Jani Baćević i Igoru Smoliću, čija pomoć i prijateljska podrška su mi bili od neizmernog značaja tokom procesa pisanja rukopisa. Najveću zahvalnost dugujem svojim roditeljima, sestrama i njihovim porodicama. Njihova postojana ljubav, strpljenje i podrška predstavljaju suštinsku i neprocenjivu podlogu za sve što radim u životu, pa su tako utkani i u svaku stranicu ove knjige. Na kraju, neizmerno hvala mojoj supruzi Mariji, na ljubavi, brizi, strpljenju i smislu koje od nje svakodnevno dobijam. Beograd, I.Đ. Jun 2015.