uramljeno 40 x 52 cm (sa ramom) neto - 24 x 30 cm samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad posveceno Claude Avelinu na poledjini pise `ovaj crtez radio sam po zelji Claude Avelina francuskog knjzevnika ka ilustracija za njegovu pesmu - ptica koja ne postoji -od 9 komada u ovij seriji on je izabrao jedan,koji je uvrstio u xxxx sa ostalim francuskim slikarima` Z.Petrovic, Paris. Okt. 1956 Zoran Petrović, akademski slikar, rođen je 7. aprila 1921. godine u selu Sakule u Banatu. Gimnaziju je završio u Pančevu. Diplomirao je godine 1948. na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu na odseku za slikarstvo. Specijalku u klasi Đorđa Andrejevića Kuna završava 1949. U toku studija su mu predavali Vasa Pomorišac, Milo Milunović i Ivan Tabaković. Bavio se slikarstvom, crtežom, grafikom, kolažom, skulpturom (na bazi livenog i varenog metala)… Autor je čuvene Mašinobalade, mape crteža i tekstova, koja je nastajala u vremenu od 1958. do 1966. godine. Od 1975. godine počinje da se bavi skulpturom na principu varenog i livenog gvožđa. Izlagao je na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu, a 1961. godine bio je predstavnik Jugoslavije na VI bijenalu u Sao Paolu u Brazilu. Tom prilikom je dobio nagradu za crteže Leirner fondacije. Imao je brojne samostalne izložbe u tadašnjoj Jugoslaviji, u Beogradu, Novom Sadu, Zrenjaninu, Nišu, Pančevu, kao i širom sveta, u Parizu, Veneciji, Londonu… Dobitnik je brojnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Njegova dela se nalaze u muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama širom sveta. Profesorskim radom bavio se na Fakultetu likovne umetnosti u Beogradu od 1949. sve do 1986. godine, gde je predavao crtanje i slikanje. Bio je član grupe Samostalni od 1951. do 1953. i jedan od osnivača Decembarske grupe, gde je član od 1955. do 1960. godine. Jedan je od osnivača Umetničke kolonije u Bačkoj Topoli i Ečkoj. Bio je aktivan u radu kolonija u Senti, Vršcu, Pančevu, Deliblatskom pesku… Likovna umetnost nije jedina oblast njegovog kreativnog interesovanja. Mag ravničarskog predela, vojvođanskog podneblja, ostavlja zapažena književna dela. Matica srpska mu objavljuje knjigu Selo Sakule u Banatu 1969., a drugo izdanje 1986. godine. Dramska adaptacije ove knjige pod istim naslovom i drugim verzijama (Pendžeri ravnice, Pa izvolte u Sakule i Banatske slike i prilike), izvođena je pozorištima skoro hiljadu puta. Drame Bećarac i Sakuljani, a o kapitalu, takođe postužu uspeh kod publike. Seriju od sedam emisija Banatska kazivanja (monodrame) emitovala je TV Beograd. Film Hitler iz našeg sokaka, po scenariu Zorana Petrovića, realizovala je filmska kuća Jadran – film iz Zagreba. Ovo filmsko ostvarenje dobilo je na Pulskom festivalu 1975. godine Srebrnu arenu za režiju i glavnu mušku ulogu. Petrović je bio član Udruženja dramskih pisaca Srbije. Dobitnik je nagrade grada Vršca 1970. godine na Sterijinom pozorju za tekst savremene komedije. Od opštine Opovo godine 1987. dobije Zlatnu plaketu za pisanu reč o zavičaju. Njegovi se tekstovi nalaze u Letopisu Matice srpske, časopisu Književnost i listu Pančevac. --------------------------------- Claude Aveline, pen name of Evgen Avtsine (19 July 1901 – 4 November 1992), was a writer, publisher, editor, poet and member of the French Resistance. Aveline, who was born in Paris, France, has authored numerous books and writings throughout his writing career. He was known as a versatile author, writing novels, poems, screenplays, plays, articles, sayings, and more. He was born to Jewish parents who had fled the racial segregation they were subjected to in Russia, moved to France in 1891 and became French citizens in 1905. Avtsine studied at the prestigious Lycée Henri-IV in Paris and then in a school in Versailles to which his parents moved. In 1915, he volunteered as a medic in the First World War, then went to college in Paris, but his health deteriorated and he had to stop his studies. In 1918 - 1919 he lived near the city of Cannes in southeast France, where he began writing under the pen name Claude Aveline. In 1919, his poems were published in magazines, and he was introduced to writer Anatole France, becoming his protégé and close friend. In 1920, he returned to Paris, worked as an editor of an art journal, and accepted a request to write a book about Buddha, called `La merveilleuse légende de siddhartha gautama bouddha`. In 1922, aged 21, he founded his own publishing house under the name `Chez Claude Aveline éditeur` and was subsequently called `the youngest publisher in France`. and even `in the world`. After another health incident in 1923, Aveline stayed four years in a health clinic in Font-Romeu, where he met and befriended a young patient, Jean Vigo, eventually becoming a film director. Aveline would later act both as the executor of the filmmaker`s estate, and as the legal guardian of Vigo`s daughter after his wife`s death; in 1951 Aveline founded the Prix Jean Vigo given to young film directors. He was president of the jury board for twenty-five years. In 1932 he published the detective novel `La Double Mort de Frédéric Belot`, which was a public success, and in 1936, the novel `Le Prisonnier`. Le Prisonnier has been cited by Albert Camus as an influence and inspiration for his successful novel, L`Étranger. Favoring the left side of the political spectrum, he contributed to the writing of numerous communist and anti-fascist journals and publications, such as Commune and Vendredi. During the Nazi occupation in World War II Claude Aveline joined the French Resistance. In 1952 he won the Grand Prix of the Société des gens de lettres and the Prix Italia in 1955 for his creative work in radio dramas. In 1956, Aveline asked his many artist friends to artistically illustrate, i.e. draw or paint the Portrait de l`Oiseau-Qui-N`Existe-Pas (Portrait of the bird that doesn`t exist), a poem he wrote in 1950, which was subsequently translated into 55 languages. An anthology was made out of 108 portraits by artists of various backgrounds and styles such as Henri-Georges Adam, Atlan, Bertholle, Bissiere, Prassinos, Music, Singier, Vieira da Silva and Jacques Villon. In 1963 Aveline donated it to the Musée National d`Art Moderne in Paris where it was exposed. His bust, made in 1967 by Ossip Zadkine, was the last sculpture created by Zadkine before his death. Aveline wrote «Je suis le dernier Zadkine» (I am the last Zadkine) in French newspaper Le Figaro, in homage to the artist. In 1974 he began writing memoirs. He died in 1992 in Paris.

PRVA OBJAVLJENA KNJIGA LAZE KOSTIĆA! za svoje godine knjiga je odlično očuvana korice su kao na slici, tvrd povez unutra ima pečate prethodnih vlasnika kao što se vidi na slici extra RETKO! Maksim Crnojević : tragedija u pet radnja / Napisao Laza Kostić [Novi Sad] : Izdala `Matica Srbska`, 1866 (U Novom Sadu : Episkopska štamparija) [4], 123 str. ; 23 cm Lazar „Laza“ Kostić (Kovilj, 31. januar / 12. februar 1841 — Beč, 26. novembar 1910) je bio srpski književnik, pesnik, doktor pravnih nauka advokat, poliglota, novinar, dramski pisac i estetičar. Rođen je 1841. godine u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Otac mu se zvao Petar Kostić, a majka Hristina Jovanović. Imao je i starijeg brata Andriju, ali njega i svoju majku nije upamtio jer su oni preminuli dok je Laza još bio beba. Petar Kostić, Lazin otac, preminuo je 1877. godine. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gde mu je učitelj bio Gligorije Gliša Kaćanski.[1] Gimnaziju je završio u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava 1866. na Peštanskom univerzitetu.[2][3][4][5] Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dostave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana.[6] Kad je oslobođen, u znak priznanja, bio je izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost”, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Tu je deset godina bio predsednik Srpske narodne čitaonice koja se danas po njemu naziva. U Pešti se 1892. godine susreo sa Nikolom Teslom kome je 1895. preporučio za ženidbu Lenku Dunđerski, u koju je i sam bio potajno zaljubljen. Interesantno je da je Tesla pored Lenke Dunđerski odbio i slavnu glumicu Saru Bernar.[7] Umro je 1910. god. u Beču, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. Književni rad Poštanska marka s likom Laze Kostića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića. On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati. Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je stao u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Napisao je oko 150 lirskih i dvadesetak epskih pesama, balada i romansi; tri drame: Maksim Crnojević, (napisana 1863, objavljena 1866) COBISS.SR 138395143 Pera Segedinac (1882) Uskokova ljuba ili Gordana (1890); Pismo književnika Laze Kostića prijatelju Jovanu Miličiću, Sombor, 14. jula 1908. g. Pismo je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine estetičku raspravu: Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme (1880), filosofski traktat: Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju (1884), i veliku monografiju: O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902).[8] Pored većeg broja članaka polemičnog karaktera, predavanja, skica i feljtona. Od prevodilačkog rada najznačajniji su njegovi prevodi Šekspira: „Hamlet“, „Romeo i Julija“ i „Ričard III“. U prozi je napisao i nekoliko pripovedaka („Čedo vilino“, „Maharadža“, „Mučenica“). Jedna od najpoznatijih dela su mu programska pesma „Među javom i med snom“, kao i „Santa Maria della Salute“ jedna od najvrednijih lirskih pesama srpske umetničke književnosti. Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[9][10] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[11][12] Nasleđe Jedna novobeogradska škola od 2005. nosi ime po Lazi Kostiću. Osnovna škola u Kovilju, rodnom mestu Laze Kostića, takođe nosi njegovo ime. Od 2000. godine u Novom Sadu postoji gimnazija koja nosi ime po Lazi Kostiću i verovatno je jedina srednja škola u Srbiji koja poseduje pravu školsku pozorišnu salu sa 215 sedišta i modernom pratećom opremom za profesionalan rad [13]. Njemu u čast ustanovljene su Nagrada Laza Kostić i Nagrada Venac Laze Kostića, a u čast pesme „Santa Marija dela Salute” organizovana je u Somboru manifestacija Dan Laze Kostića, na kojoj se svakog 3. juna odabranom pesniku se dodeljuje Venac Laze Kostića. Prvi dobitnik je Pero Zubac, a 2016. godine Duško Novaković i Stojan Berber. Nagradu je 2017. godine dobio novosadski pesnik Jovan Zivlak.[14] O njemu je 1985. snimljen film Slučaj Laze Kostića. Po njemu se zove Biblioteka „Laza Kostić“ Čukarica. Rekvijem Laze Kostića Srpski novinar i publicista Ivan Kalauzović Ivanus napisao je marta 2017. godine lirsku, elegičnu pesmu „Rekvijem Laze Kostića”, zamišljenu kao nastavak poeme „Santa Maria della Salute” i omaž Lazi Kostiću. Stihove „Rekvijema...” javnost je prvi put čula u Čikagu, pre projekcije filma „Santa Maria della Salute” Zdravka Šotre u bioskopu „Century Centre”. Pred punom salom, govorila ih je novinarka nekadašnjeg Radio Sarajeva Milka Figurić.[15] Vokalno izvođenje „Rekvijema Laze Kostića” emitovano je u okviru emisije „Večeras zajedno” Prvog programa Radio Beograda aprila 2017.[16] U ulozi oratora ponovo je bila Milka Figurić, čiji se glas tada čuo na talasima Radio Beograda prvi put nakon raspada JRT sistema. dr laza kostic knjiga o zmaju srpska knjizevnost xix vek xix veka romantizam ...

1878 Lepo očuvan za svoje godine al fali deo korica, može se prekoričiti ponovo Najstariji đakovački obrednik, s punim nazivom Obrednik Biskupije Bosansko-djakovačke i Sriemske, izdao je biskup Josip Juraj Strossmayer 1878. god. u Zagrebu... U Središnjoj nadbiskupijskoj i fakultetskoj knjižnici u Đakovu čuva se originalan tekst Obrednika Biskupije Đakovačke i Srijemske (1878.) u rukopisu, koji se, osim nekih sitnih ispravaka, ne razlikuje od objavljenog.[1] Tako se npr. na naslovnoj stranici, nakon naziva Obrednika, navodi kako je on izdan po naredbi Preuzvišenoga, Presvietloga i Prečastnoga Gospodina Josipa Jurja Strossmayera, a nakon toga slijedi niz biskupovih titula, koje je vjerojatno sam Strossmayer jednostavno prekrižio. Osim toga, postoje neki manji ispravci jezične naravi, napose u naslovima, ispravci kod završetka obreda pokopa odraslog mrtvaca, teksta nekih biblijskih čitanja i litanija, izbačen je blagoslov slanine itd. Neke je od tih ispravaka načinio sam autor Obrednika,[2] a neke, čini se, biskup Strossmayer. Tekst rukopisa sadrži 233 stranice, plus dvije stranice ispravaka kod pokopa odraslog mrtvaca, a koje su ponovno numerirane kao str. 88-89. Zanimljivo je da na kraju rukopis donosi sadržaj koji zapravo odgovara tiskanom izdanju. Osim toga, objavljeni Obrednik ima dodatak, a njega nema u rukopisu. Uz rukopis Obrednika nalaze se i neki dopisi, računi i potvrdnice. Tako tu pronalazimo dopis kojega M. Maravić u ime Dioničke tiskare u Zagrebu upućuje Duhovnome stolu Biskupije Bosansko-srijemske i đakovačke, datiran 6. travnja 1878., a u njemu se obavještava Duhovni stol da je Tiskara otiskani Obrednik predala knjigoveži, kako je to naložio dr. Janko Koharić, te također moli Duhovni stol da tiskari isplati iznos od 707,75 for., o čemu prilažu račun. Taj je, pak, račun datiran 1. travnja 1878., a iz njega saznajemo kako je obrednik tiskan na 21 ¼ arka, odnosno u 500 izlistaka (primjeraka). Dva su arka (predgovor i drugo) tiskana jednobojno, a 19 ¼ dvobojno. Jednobojni arci su ukupno koštali 45,40 forinti, a dvobojni 658,35 for. K tomu još treba pridodati i iznos od 4 forinte za 300 ovitaka. Iako se na računu (N. B.) navodi i cijena za korekturu (2,35 for. po arku, odnosno ukupno 50 for.), kao i za uvez, dopremu i drugo (90 for.), što iznos računa dovodi do 847,75 for., Tiskara navedenim dopisom potražuje samo onaj iznos koji se isključivo odnosi na tiskanje, dok će kasnije biti plaćeno ostalo. Obredniku je priložen i izvadak zapisnika sa sjednice Duhovnoga stola, održane u Đakovu 13. travnja 1878., a on je podijeljen u dvije točke. Prva se točka odnosi na donošenje okružnice (br. 414-1878.), kojom se nalaže svećenicima, napose župnicima, da nabave ovobiskupijski obrednik, koji je dotiskan ovih dana u Zagrebu. Obrednik se, prema tekstu, može nabaviti samo preko biskupijske pisarne, i to neuvezan po cijeni od 1,60 for., a uvezan u papir s kožnatim hrptom po 2 for.[3] Druga se točka odnosi na Jurja Tordinca, kanonika čuvara, kojemu se nalaže da 850 for., koje je Duhovni stol doznačio iz blagajne biskupijske zaklade, preda Josipu Vallingeru (tajniku biskupa Strossmayera), koji će te novce dalje otpremiti za troškove tiska, korekture, uveza i dopreme Obrednika. Čini se kako je na istoj sjednici Duhovnoga stola donesena odluka i o tiskanju malog obrednika. Naime, na posebnom se papiru, označenom brojem 414. (što upućuje na povezanost s okružnicom br. 414-1878.), nalazi napisano: mali obrednik tiskati, a ispod toga se navode sljedeći obredi, uglavnom karakteristični za područje istočne Hrvatske i Srijema : ispovijest vjere, hrvatski i njemački svetootajstvo ispovijedi i pričesti pri bolestniku posljednja sv. pomast pokop odraslog mrtvaca i djece uvod žene u porodu preminuvše opjev groba uvod žene po porodu običan blagoslov vode blagoslov kuća na Sv. tri kralja blagoslov sv. Antuna Padovanskoga blagoslov nove kuće blagoslov svakovrsne jestvine blagoslov za sve Tiskani Obrednik nakon naslovne stranice, najprije donosi Strossmayerov predgovor (datiran 4. veljače 1878., u Đakovu), a potom se odmah prelazi na obrede, bez uvodnih napomena. Redom slijede obredi, kao i u prethodnim obrednicima, propisani za krštenje, pokoru, euharistiju, posljednje pomazanje, sprovod i ženidbu. Nakon toga slijede blagoslovi. Neki su među njima preuzeti blagoslovi iz izdanja Rimskog obrednika, a neki su i novi. Poslije blagoslova, dolaze procesije, potom red biskupskoga (kanoničkog) posjeta, te na kraju dodatak o prvoj pričesti i Ispovijest vjere na njemačkom jeziku, kojih, nema u izvorniku. Najprije ćemo, zbog njegove važnosti, dati prikaz Strossmayerova predgovora, a potom i pregled sadržaja samog Obrednika. Strossmayerov predgovor Obredniku Sam je Obrednik, prema riječima biskupa Strossmayera u predgovoru, nastao iz nužde. Obraćajući se svećenicima koji će ga koristiti, biskup tako kaže: “Poljubljena u Isusu braćo! Stari obrednici naši izdadoše, zato je nužda nastala, da se obrednik rimski pretisne. Obrednik je poslje svetoga pisma najvažnija knjiga, jer se po obredniku sveta otajstva diele, i ostala služba božja i spas duša obavlja. Obrednik, kô svaka druga knjiga, po samom sebi je mrtvo slovo; životom i istinom postaje kroz nas svećenike. Zato je sveta dužnost naša, da točno i ozbiljno obrednik upotrebljujemo, i svetim načinom službu božju i dužnosti svoje pastirske obavljamo. Strahovita odgovornost na nami leži, ako po nesreći ono, što po mnienju i nakani svete majke crkve ima biti izvorom života i spasa, našom nebrigom i nehajstvom postane izvorom smrti i propasti.”[4] U predgovoru, nadalje, biskup upozorava posebno na dvije važne stvari: na Kristovo vazmeno otajstvo koje se slavi u euharistiji, te otajstvo sv. pokore i pričesti. Budući da je euharistija središte cijelog katoličkog obreda i izvor svake milosti, Strossmayer naglašava kako je važno da crkva bude uvijek ukrašena, a misno ruho čisto i dolično. Još je više važno, naglašava, da svećenik slavi misu pobožno i skrušeno, kako bi puku bio uzor, a ne pomutnja u vjeri. Posebno se obraća mladim svećenicima, da odmah na početku svoje službe shvate svu ozbiljnost slavljenja tog velikog otajstva.[5] Također, naglašava otajstvo ispovijedi i pričesti, koje je poslije sv. mise najsvetije i najpreče otajstvo.[6] U sakramentu se ispovijedi, nastavlja biskup, u svakom pravom pokorniku ponavlja otajstvo križa, izgubljena se ovca u ovčinjak vraća, po njemu se poput Lazara uzdiže na novo uskrsnuće, a razmetni se sinovi i kćeri vraćaju u naručje dobrom ocu… Zato svećenik mora iz dana u dan trsiti, iz sveg srca i sve duše, biti vjeran namjesnik tog Božjeg otajstva. Pri tome Strossmayer obilato citira Treću knjigu o svećeništvu sv. Ivana Zlatoustog, te ga posebno stavlja za uzor svima. Uz to, spominje kako je jednom zgodom bio u Parizu, gdje se tako svečano slavila prva pričest, da mu se činilo da je u raju: “Činilo mi se zaisto, da se u raju nebeskom nalazim i skupa sa nevinom mladeži u licu i užiću božjem onaj divni i otajstveni napitak pijem, o kom Isus gore govori. Nikad mi s uma sići neće utisak, koji sam u crkvi parižkoj takvom sgodom oćutio. Crkva što može biti ljepše i ukusnije urešena. Oltar sav u cvietu. Mladež sa roditelji i prijatelji u svečanom ruhu. Crkva dubkom puna. Svećenici mnogobrojni. Najstariji i najdostojniji uzpe se na prodikaonicu, i poče govoriti o svetom otajstvu oltarskom i o sreći i slavi onih, koji vriedno i dostojno Isusa u dušu svoju primaju. Mogu reći da sam se sit naplakao, slušajuć toga vriednoga svećenika, komu je duša očevidno biela kao snieg, kao što mu je biela bila i glava. Sto puta sam ja tada zavapio: Ah! zašto se i kod nas prva pričest tako svečanim načinom nedieli? (…) Zato vas molim, i u gospodinu naredjujem, da se odsele svud po biskupiji našoj najsvečanijim, što samo u naših okolnosti biti može, načinom prva sv. pričest mladeži podjeljuje.”[7] Da bi prva pričest uistinu bila svečana, nastavlja Strossmayer, važno je da se mladež pouči o otajstvu ispovijedi i pričesti. Samo će im tako prva pričest ostati “uspomena sveta, koja čovjeka do konca života prati i na dužnost opominje, da bogu svomu u čistoći i neporočnosti duše svoje ima vriedno prebivalište u sebi pripraviti”.[8] Nakon toga Strossmayer govori da je svaka knjiga, pa tako i obrednik, samo mrtvo slovo, koje “istom po ustih i riečih svećeničkih sve to životom postaje i sjemenom”,[9] koji treba stostruki rod donijeti u srcu naroda. Zato je veoma važno propovijedanje. A pri tome su svećeniku velika pomoć propovijedi u časopisu Propovjednik. No, istovremeno se, ističe biskup Strossmayer, treba kloniti propovijedi koje nude neki njemački časopisi, a svode se na puko moraliziranje, dok im je dogmatska utemeljenost veoma slaba. Stoga svaki propovjednik mora biti izobražen u dogmatskim i metafizičkim znanostima, te dobro poznavati spise sv. Pavla, kao i drugih velikih crkvenih autoriteta, poput sv. Augustina, sv. Ivana Zlatoustog, sv. Tome i drugih. Kad se, pak obraća svećenicima koji će koristiti Obrednik, Strossmayer im kaže: “Nikada ni jednu priliku nepropustite, da svete obrede nepropratite živom riečju i opomenom vašom. Mogu reći, da sam se više puta razžalostio, a kad je stranih prisutno bilo, i zastidio, kad sam gdješto opazio, da mladji svećenici školskoj mladeži katekizam iz knjige štiju i predavaju.”[10] Zato je važno da ni jednu priliku svećenici ne propuste, a da se ne obrate narodu, posebno kad su u pitanju vjenčanja, pohod bolesnika i pokop mrtvaca. Riječ ohrabrenja i riječ utjehe velika su okrepa napaćenom puku, pa je stoga neizmjerno važno da se propovijeda s Isusovom ljubavlju u srcu, a ne čitajući iz katekizma. Na kraju Strossmayer još jednom opominje svećenike da, preko Obrednika kojeg im u ruke stavlja, budu nositelji Božje ljubavi narodu, da vrše svoju službu čestito, puni ljubavi i revnosti, a ne da im on bude na osudu i propast. b) Pregled sadržaja Strossmayerova obrednika Ovdje donosimo samo shematski pregled sadržaja, kako obrednika iz 1878., tako i njegova Izvatka iz 1922., bez ulaženja u tekstualnu analizu, a s ciljem da se uoči koji su se obredi uvriježili, a također i koji su obredi specificum naših krajeva. ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Najstariji đakovački obrednik, s punim nazivom Obrednik Biskupije Bosansko-djakovačke i Sriemske, izdao je biskup Josip Juraj Strossmayer 1878. god. u Zagrebu... U Središnjoj nadbiskupijskoj i fakultetskoj knjižnici u Đakovu čuva se originalan tekst Obrednika Biskupije Đakovačke i Srijemske (1878.) u rukopisu, koji se, osim nekih sitnih ispravaka, ne razlikuje od objavljenog.[1] Tako se npr. na naslovnoj stranici, nakon naziva Obrednika, navodi kako je on izdan po naredbi Preuzvišenoga, Presvietloga i Prečastnoga Gospodina Josipa Jurja Strossmayera, a nakon toga slijedi niz biskupovih titula, koje je vjerojatno sam Strossmayer jednostavno prekrižio. Osim toga, postoje neki manji ispravci jezične naravi, napose u naslovima, ispravci kod završetka obreda pokopa odraslog mrtvaca, teksta nekih biblijskih čitanja i litanija, izbačen je blagoslov slanine itd. Neke je od tih ispravaka načinio sam autor Obrednika,[2] a neke, čini se, biskup Strossmayer. Tekst rukopisa sadrži 233 stranice, plus dvije stranice ispravaka kod pokopa odraslog mrtvaca, a koje su ponovno numerirane kao str. 88-89. Zanimljivo je da na kraju rukopis donosi sadržaj koji zapravo odgovara tiskanom izdanju. Osim toga, objavljeni Obrednik ima dodatak, a njega nema u rukopisu. Uz rukopis Obrednika nalaze se i neki dopisi, računi i potvrdnice. Tako tu pronalazimo dopis kojega M. Maravić u ime Dioničke tiskare u Zagrebu upućuje Duhovnome stolu Biskupije Bosansko-srijemske i đakovačke, datiran 6. travnja 1878., a u njemu se obavještava Duhovni stol da je Tiskara otiskani Obrednik predala knjigoveži, kako je to naložio dr. Janko Koharić, te također moli Duhovni stol da tiskari isplati iznos od 707,75 for., o čemu prilažu račun. Taj je, pak, račun datiran 1. travnja 1878., a iz njega saznajemo kako je obrednik tiskan na 21 ¼ arka, odnosno u 500 izlistaka (primjeraka). Dva su arka (predgovor i drugo) tiskana jednobojno, a 19 ¼ dvobojno. Jednobojni arci su ukupno koštali 45,40 forinti, a dvobojni 658,35 for. K tomu još treba pridodati i iznos od 4 forinte za 300 ovitaka. Iako se na računu (N. B.) navodi i cijena za korekturu (2,35 for. po arku, odnosno ukupno 50 for.), kao i za uvez, dopremu i drugo (90 for.), što iznos računa dovodi do 847,75 for., Tiskara navedenim dopisom potražuje samo onaj iznos koji se isključivo odnosi na tiskanje, dok će kasnije biti plaćeno ostalo. Obredniku je priložen i izvadak zapisnika sa sjednice Duhovnoga stola, održane u Đakovu 13. travnja 1878., a on je podijeljen u dvije točke. Prva se točka odnosi na donošenje okružnice (br. 414-1878.), kojom se nalaže svećenicima, napose župnicima, da nabave ovobiskupijski obrednik, koji je dotiskan ovih dana u Zagrebu. Obrednik se, prema tekstu, može nabaviti samo preko biskupijske pisarne, i to neuvezan po cijeni od 1,60 for., a uvezan u papir s kožnatim hrptom po 2 for.[3] Druga se točka odnosi na Jurja Tordinca, kanonika čuvara, kojemu se nalaže da 850 for., koje je Duhovni stol doznačio iz blagajne biskupijske zaklade, preda Josipu Vallingeru (tajniku biskupa Strossmayera), koji će te novce dalje otpremiti za troškove tiska, korekture, uveza i dopreme Obrednika. Čini se kako je na istoj sjednici Duhovnoga stola donesena odluka i o tiskanju malog obrednika. Naime, na posebnom se papiru, označenom brojem 414. (što upućuje na povezanost s okružnicom br. 414-1878.), nalazi napisano: mali obrednik tiskati, a ispod toga se navode sljedeći obredi, uglavnom karakteristični za područje istočne Hrvatske i Srijema : ispovijest vjere, hrvatski i njemački svetootajstvo ispovijedi i pričesti pri bolestniku posljednja sv. pomast pokop odraslog mrtvaca i djece uvod žene u porodu preminuvše opjev groba uvod žene po porodu običan blagoslov vode blagoslov kuća na Sv. tri kralja blagoslov sv. Antuna Padovanskoga blagoslov nove kuće blagoslov svakovrsne jestvine blagoslov za sve Tiskani Obrednik nakon naslovne stranice, najprije donosi Strossmayerov predgovor (datiran 4. veljače 1878., u Đakovu), a potom se odmah prelazi na obrede, bez uvodnih napomena. Redom slijede obredi, kao i u prethodnim obrednicima, propisani za krštenje, pokoru, euharistiju, posljednje pomazanje, sprovod i ženidbu. Nakon toga slijede blagoslovi. Neki su među njima preuzeti blagoslovi iz izdanja Rimskog obrednika, a neki su i novi. Poslije blagoslova, dolaze procesije, potom red biskupskoga (kanoničkog) posjeta, te na kraju dodatak o prvoj pričesti i Ispovijest vjere na njemačkom jeziku, kojih, nema u izvorniku. Najprije ćemo, zbog njegove važnosti, dati prikaz Strossmayerova predgovora, a potom i pregled sadržaja samog Obrednika. Strossmayerov predgovor Obredniku Sam je Obrednik, prema riječima biskupa Strossmayera u predgovoru, nastao iz nužde. Obraćajući se svećenicima koji će ga koristiti, biskup tako kaže: “Poljubljena u Isusu braćo! Stari obrednici naši izdadoše, zato je nužda nastala, da se obrednik rimski pretisne. Obrednik je poslje svetoga pisma najvažnija knjiga, jer se po obredniku sveta otajstva diele, i ostala služba božja i spas duša obavlja. Obrednik, kô svaka druga knjiga, po samom sebi je mrtvo slovo; životom i istinom postaje kroz nas svećenike. Zato je sveta dužnost naša, da točno i ozbiljno obrednik upotrebljujemo, i svetim načinom službu božju i dužnosti svoje pastirske obavljamo. Strahovita odgovornost na nami leži, ako po nesreći ono, što po mnienju i nakani svete majke crkve ima biti izvorom života i spasa, našom nebrigom i nehajstvom postane izvorom smrti i propasti.”[4] U predgovoru, nadalje, biskup upozorava posebno na dvije važne stvari: na Kristovo vazmeno otajstvo koje se slavi u euharistiji, te otajstvo sv. pokore i pričesti. Budući da je euharistija središte cijelog katoličkog obreda i izvor svake milosti, Strossmayer naglašava kako je važno da crkva bude uvijek ukrašena, a misno ruho čisto i dolično. Još je više važno, naglašava, da svećenik slavi misu pobožno i skrušeno, kako bi puku bio uzor, a ne pomutnja u vjeri. Posebno se obraća mladim svećenicima, da odmah na početku svoje službe shvate svu ozbiljnost slavljenja tog velikog otajstva.[5] Također, naglašava otajstvo ispovijedi i pričesti, koje je poslije sv. mise najsvetije i najpreče otajstvo.[6] U sakramentu se ispovijedi, nastavlja biskup, u svakom pravom pokorniku ponavlja otajstvo križa, izgubljena se ovca u ovčinjak vraća, po njemu se poput Lazara uzdiže na novo uskrsnuće, a razmetni se sinovi i kćeri vraćaju u naručje dobrom ocu… Zato svećenik mora iz dana u dan trsiti, iz sveg srca i sve duše, biti vjeran namjesnik tog Božjeg otajstva. Pri tome Strossmayer obilato citira Treću knjigu o svećeništvu sv. Ivana Zlatoustog, te ga posebno stavlja za uzor svima. Uz to, spominje kako je jednom zgodom bio u Parizu, gdje se tako svečano slavila prva pričest, da mu se činilo da je u raju: “Činilo mi se zaisto, da se u raju nebeskom nalazim i skupa sa nevinom mladeži u licu i užiću božjem onaj divni i otajstveni napitak pijem, o kom Isus gore govori. Nikad mi s uma sići neće utisak, koji sam u crkvi parižkoj takvom sgodom oćutio. Crkva što može biti ljepše i ukusnije urešena. Oltar sav u cvietu. Mladež sa roditelji i prijatelji u svečanom ruhu. Crkva dubkom puna. Svećenici mnogobrojni. Najstariji i najdostojniji uzpe se na prodikaonicu, i poče govoriti o svetom otajstvu oltarskom i o sreći i slavi onih, koji vriedno i dostojno Isusa u dušu svoju primaju. Mogu reći da sam se sit naplakao, slušajuć toga vriednoga svećenika, komu je duša očevidno biela kao snieg, kao što mu je biela bila i glava. Sto puta sam ja tada zavapio: Ah! zašto se i kod nas prva pričest tako svečanim načinom nedieli? (…) Zato vas molim, i u gospodinu naredjujem, da se odsele svud po biskupiji našoj najsvečanijim, što samo u naših okolnosti biti može, načinom prva sv. pričest mladeži podjeljuje.”[7] Da bi prva pričest uistinu bila svečana, nastavlja Strossmayer, važno je da se mladež pouči o otajstvu ispovijedi i pričesti. Samo će im tako prva pričest ostati “uspomena sveta, koja čovjeka do konca života prati i na dužnost opominje, da bogu svomu u čistoći i neporočnosti duše svoje ima vriedno prebivalište u sebi pripraviti”.[8] Nakon toga Strossmayer govori da je svaka knjiga, pa tako i obrednik, samo mrtvo slovo, koje “istom po ustih i riečih svećeničkih sve to životom postaje i sjemenom”,[9] koji treba stostruki rod donijeti u srcu naroda. Zato je veoma važno propovijedanje. A pri tome su svećeniku velika pomoć propovijedi u časopisu Propovjednik. No, istovremeno se, ističe biskup Strossmayer, treba kloniti propovijedi koje nude neki njemački časopisi, a svode se na puko moraliziranje, dok im je dogmatska utemeljenost veoma slaba. Stoga svaki propovjednik mora biti izobražen u dogmatskim i metafizičkim znanostima, te dobro poznavati spise sv. Pavla, kao i drugih velikih crkvenih autoriteta, poput sv. Augustina, sv. Ivana Zlatoustog, sv. Tome i drugih. Kad se, pak obraća svećenicima koji će koristiti Obrednik, Strossmayer im kaže: “Nikada ni jednu priliku nepropustite, da svete obrede nepropratite živom riečju i opomenom vašom. Mogu reći, da sam se više puta razžalostio, a kad je stranih prisutno bilo, i zastidio, kad sam gdješto opazio, da mladji svećenici školskoj mladeži katekizam iz knjige štiju i predavaju.”[10] Zato je važno da ni jednu priliku svećenici ne propuste, a da se ne obrate narodu, posebno kad su u pitanju vjenčanja, pohod bolesnika i pokop mrtvaca. Riječ ohrabrenja i riječ utjehe velika su okrepa napaćenom puku, pa je stoga neizmjerno važno da se propovijeda s Isusovom ljubavlju u srcu, a ne čitajući iz katekizma. Na kraju Strossmayer još jednom opominje svećenike da, preko Obrednika kojeg im u ruke stavlja, budu nositelji Božje ljubavi narodu, da vrše svoju službu čestito, puni ljubavi i revnosti, a ne da im on bude na osudu i propast. Josip Juraj Strossmayer [~ ʃtrǒsmajer] (Osijek, 4. veljače 1815. – Đakovo, 8. travnja 1905), katolički biskup, političar i dobrotvor. Biskupom bosanskim ili đakovačkim i srijemskim imenovan je bio 18. rujna 1849., a ustoličen 8. rujna 1850. Veliki mecena kulture i umjetnosti, pokretač značajnih društvenih aktivnosti i istaknuti prvak Narodne stranke (1860–1873). God. 1860. darovao je 50 000 forinti za osnutak JAZU, a isti iznos 1866. darovao je za osnivanje modernog sveučilišta u Zagrebu....

Ф.Ансильон - Изображение переворотов в политической системе европейских государств, с исхода пятнадцатого столетия Том 1 Sankt Peterburg, tipografija Konrada Vingebera, 1838. Tvrd povez, 313 strana. KNJIGA JE PRIPADALA MILOSU S. MILOJEVICU MACVANINU, STO POTVRDJUJE SVOJERUCNI POTPIS NA NASLOVNOJ STRANI! Miloš S. Milojević (Crna Bara, 16. oktobar 1840 — Beograd, 24. jun 1897) bio je srpski publicista, učitelj, pravnik i oficir. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Šapcu i Beogradu. Školovanje je potom nastavio u Kijevu i Moskvi. Godine 1870. postao je profesor gimnazije u Beogradu, da bi od 1873. do 1876. godine, bio upravitelj i profesor drugog odeljenja beogradske Bogoslovije. Aktivno je učestvovao u Srpsko-turskim ratovima 1876—1878. Za profesora i direktora gimnazije u Leskovcu postavljen je 1881. godine. Godine 1890. postavljen je za upravitelja Svetosavske večernje bogoslovsko-učiteljske škole. Bio je i upravnik Svetosavske večernje škole (1891−1893). Njegov rad su javno i oštro kritikovali sledeći njegovi savremenici: Stojan Novaković, Jovan Cvijić i dr. O tome postoje brojna svedočanstva, a njegovo uklanjanje iz naučne sfere vremenom je postala trajna i nepromenljiva činjenica, zbog kako su naveli štetnog delovanja i revizije srpske naučne istoriografije. Istaknuti istoričari njegovog doba su bili izrazito kritični prema Milojevićevom istoriografskom radu. Nije izabran u Srpsku kraljevsku akademiju nakon članstva u Srpskom učenom društvom. Akademija mu se zahvalila počasnim članstvom ali ne angažovanjem u istoj.[1] Poreklo i školovanje Rođen je u svešteničkoj porodici u selu Crna Bara, u Mačvanskom srezu (Podrinjski okrug) od oca Stefana (18??-1849) i majke Sofije (18??-1874).[2] Zbog toga su ga zvali po rodnom kraju „Mačvanin”. Osnovnu školu završio je u selu Glogovcu, a gimnaziju u Beogradu (1859). Od 1859. do 1862. godine, izučavao je pravne nauke na Beogradskom liceju, a zatim je kao »državni pitomac« (stipendista države) pohađao (po šest semestara) na Pravnom i Filozofskom fakultetu u sklopu Moskovskog univerziteta. U Moskvi je konkretno studirao (ne završivši studije[3]) Filologiju slavenskih živih i izumrlih plemena s političkom istorijom i književnošću. Među tamošnjim profesorima na njega je najveći utisak ostavio ruski slavista prof. Josif Maksimovič Bođanski (rus. О́сип Макси́мович Бодя́нский: 1808—1877). Podstaknut usvojenim znanjima, prvi put se javno oglasio 1866. godine člankom „Propagande u Turskoj“, budući da su Srbi u to vreme još uvek bili pod stranom vlašću. Profesionalna karijera Po povratku (1865) u Kneževinu Srbiju (1815—1882) započinje rad u državnoj službi (slede postavljenja/imenovanja):[4] 16. septembra 1865. godine – za pisara treće klase u Valjevskom okružnom sudu 22. novembra 1865. godine – za pisara druge klase u Apelacionom sudu u Beogradu 3. maja 1866. godine – za pisara prve klase u u Apelacionom sudu u Beogradu 4. novembra 1866. godine – za sekretara druge klase u Trgovačkom sudu u Beogradu 11. februara 1870. godine – za profesora Beogradske gimnazije 14. avgusta 1873. godine – za profesora i upravitelja II odeljenja Beogradske bogoslovije (predavao je srpsku sintaksu i srpsku istoriju[5]) 11. septembra 1881. godine – za profesora Leskovačke niže gimnazije (predavao je istoriju Srba u 3. i 4. razredu i srpsku sintaksu u 4. razredu[6]) 22. februara 1887. godine – za upravitelja Pripravne škole u Leskovcu (ova škola nikada nije ni otvorena, pa Milojević ostaje upravitelj u gimnaziji) 1. januara 1890. godine – za direktora Leskovačke niže gimnazije 6. oktobra 1890. godine – za profesora I Beogradske gimnazije (ovu dužnost nije vršio, jer je dobio drugo bolje imenovanje) 1890 – za upravitelja (do 1891. godine) i profesora Svetosavske Bogoslovsko-učiteljske škole 1. maja 1893. godine – (ukazom) je penzionisan Kada je osnovao Drugo odeljenje Bogoslovije (1873) Milojević za njega probira studente iz svih srpskih krajeva pod Turcima i hitno ih sprema za učitelje i sveštenike u neoslobođenim krajevima. U ovoj obrazovnoj ustanovi predavali su se predmeti gimnazijski, pedagoški, bogoslovski, zajedno sa vojnim vežbanjem.[7] Kroz tu školu je prošlo oko trista studenata, i ubrzo, po zahtevu Milojevića, pod njegovim nadzorom stvaraju se Dobrovoljački i Ustanički odredi čiji je vojnički doprinos bio nemeriv /Jovan Hadži-Vasiljević / u vreme Srpsko-turskog rata 1876—1878, kada se i sam istakao kao komandant dobrovoljaca. Otuda i knjiga Srpsko-turski rat 1877-1878. godine. Članstvo u naučnim institucijama Od 25. januara 1879. godine: Redovni član Srpskog učenog društva (skr. SUD), odnosno Odbora za nauke državne i istorijske i Odbora za nauke filosofske i filološke[8] Od 15. novembra 1892. godine: Počasni član Srpske kraljevske akademije (skr. SKA)[8] Događaji koji su neposredno prethodili osnivanju Društva „Sv. Save“ Posle smrti kneza Mihaila Teodorovića Obrenovića (1823—1868), a na inicijativu uglednog srpskog državnika Jovana Ristića (1831—1899) i Miloja-Mihaila M. Jovanovića (1826—1898), beogradskog mitropolita SPC (1859—1881 i 1889—1898) došlo je (tokom avgusta 1868. godine) do stvaranja Odbora za škole i učitelje u Staroj Srbiji, Maćedoniji i Bosni i Hercegovini.[9][10][11][12] Odbor je bez prekida radio do 1876. godine, tj. do izbijanja srpsko-turskih ratova. Predsednik Odbora bio je arhimandrit Nićifor Dučić, a članovi istoričar Pantelija-Panta S. Srećković (1834—1903) profesor na Velikoj školi u Beogradu i Miloš Milojević, pravnik i oficir.[13] Kasnije, zaslugom ministra prosvete i crkvenih dela Koste-Stojana Novakovića (1842—1915), osnovano je 1873. godine veoma prestižno Drugo odeljenje Beogradske bogoslovije s ciljem da se u njemu školuju mladi ljudi iz neoslobođenih srpskih krajeva koji bi se zatim vraćali natrag kao učitelji ili sveštenici. Drugim odeljenjem Bogoslovije upravljao je Miloš S. Milojević. Osnivanje Društva „Sv. Save“ Završetkom Istočne krize, odnosno ratnih godina 1876—1878. u kojima su na neoslobođenoj teritoriji Stare Srbije i Makedonije nestali mnogi rezultati ranijih napora na prosvetnom i kulturnom polju, kralj Milan Teodorović Obrenović (1854—1901) i naprednjačka vlada (mandat: 1884—1887) Milutina I. Garašanina (1843—1898) sačinili su plan vođenja nacionalne akcije u Turskoj u cilju podizanja svesti tamošnjeg srpskog naroda kao najjačeg oružja za njegovo održanje. To je trebalo da predstavlja i najvažniji pravac u spoljnoj politici Srbije. U cilju ostvarenja te ideje, po želji kralja Milana i Garašanina, upućen je u Carigrad na mesto srpskog poslanika ugledni naučnik i političar Stojan Novaković. Deo toga plana bilo je i osnivanje Društva „Sv. Save“ koje bi sopstvenom akcijom potpomoglo širenju srpskih škola u Turskoj, srpskih kulturnih ustanova, kao i spremanju budućih radnika na tom polju. Razgovori o osnivanju Društva „Sv. Save“ vođeni su u proleće i leto 1886. godine. Učesnici su bili ugledni profesori Beogradske bogoslovije (osnovane 1836. godine), Gimnazije (osnovane 1839. godine), Velike škole (osnovane 1863. godine) i Učiteljske škole (osnovane 1878. godine), a među njima je takođe bilo i trgovaca, advokata i drugih uglednih ličnosti iz tadašnje Srbije. Sastancima je rukovodio istaknuti član slobodnozidarskih[14] (masonskih) loža[15][16][17][18] Svetomir K. Nikolajević[19] (1844—1922), rektor Velike škole (period: 1885—1890). Bio je obrazovan Privremeni odbor i pripremljena Osnovna pravila. Pošto je tadašnji ministar prosvete i crkvenih dela, Milan Kujundžić Aberdar (1842—1893), dao svoju saglasnost, Društvo „Svetoga Save“ je 6. septembra 1886. godine održalo svoj osnivački javni skup na kome su prihvaćena Osnovna pravila Društva i izabran Glavni odbor kao njegovo rukovodeće telo. Predsednik Društva bio je Svetomir Nikolajević, redovni član (od 17. februara 1874. godine[20]) Srpskog učenog društva (Odbora za nauke filosofske i filološke), a u Glavnom odboru su bili pored ostalih Stevan T. Vladisavljević Kaćanski (1829—1890), počasni član (od 29. jula 1864. godine[21]) Srpskog učenog društva, Milan Đ. Milićević (1831—1908), redovni član (od 29. jula 1864. godine[22]) Srpskog učenog društva, istoričar Panta Srećković, redovni član (od 29. jula 1864. godine[23]) Srpskog učenog društva, pravnik Ljubomir M. Kovačević (1848—1918), redovni član (od 20. oktobra 1880. godine[24]) Srpskog učenog društva (Odbora za nauke državne i istorijske), filolog i istoričar Milojko V. Veselinović (1850—1913), protosinđel SPC Dimitrije Dražić – Firmilijan (1852—1903), i dr.[25] Članovi Društva bili su „redovni“ (koji bi mu prosleđivali godišnje uplate) i „utemeljači“ (koji bi ga pomogli jednom novčanom svotom).[25] Iz njihovih redova birali bi se poverenici i pododbori u raznim srpskim oblastima. Društvo se pismeno obratilo velikom broju uglednih Srba da postanu njegovi članovi ili poverenici, odziv je bio preko svake mere.[25] Za samo pet meseci osnovano je 43 pododbora i bilo upisano 1250 „utemeljača“ i 3500 „redovnih“ članova.[25] Među članovima „utemeljačima“ bili su i prestolonaslednik (princ) Aleksandar Teodorović Obrenović (1876—1903) i Teodor-Teodosije P. Mraović (1815—1891), beogradski mitropolit SPC (1883—1889).[26] Mitropolit je, štaviše, dozvolio da Glavni odbor drži svoje sastanke u prostorijama Mitropolije.[26] U oktobru 1886. godine Odlukom Narodne skupštine Kraljevine Srbije (1882—1918) Društvo „Svetoga Save“ je oslobođeno plaćanja poštanske takse na pisma i pošiljke, zatim i carinske takse na sva primanja, a dozvoljeno mu je da besplatno štampa spise u Državnoj štampariji.[27] Iz sastava Glavnog odbora Društva „Sv. Save“ organizovan je jedan njegov uži Odbor sa zadatkom da procenjuje vrednost ponuđenih tekstova za štampanje, da bi isti poslužili osnovnom postavljenom zadatku da se širi srpska misao.[28] Sa istim ciljem bio je pokrenut zbornik radova „Bratstvo“.[28] Društvo „Sv. Save“ zamišljeno da bude »stožer i pokretač u čuvanju i gajenju narodnih srpskih vrlina i osećanja«, pokrenulo je široku radnju da putem knjige, škole i crkve utiče na uzdizanje narodne misli u neoslobođenim srpskim oblastima, a baštinilo je upravo ideje Milojevića.[29] To se u prvom redu odnosilo na Staru Srbiju i Makedoniju dok je organizovanje takve radnje u Bosni i Hercegovine bilo skopčano sa velikom opasnošću zbog toga što su tamošnje okupacione austrougarske vlasti pod oružanom pretnjom to u svakom slučaju bile spremne da onemoguće. Glavni odbor je u ime Društva: Novčanim sredstvima podsticao osnivanje škola, odazivao se molbama, na primer učitelja iz Peći, Đakovice, Mitrovice i dr. koji su im se, u ime tamošnjeg naroda i crkve, obraćali za slanje pomoći tamošnjim crkvama i školama. Odobravao je i putne troškove učiteljima koji su odlazili u zagranične srpske krajeve. Upućivao je časopis „Bratstvo“ kao i druge knjige da se besplatno rasturaju po srpskim krajevima. Pomagao je i osnivanje škola, izvođenje opravki na jednom broju školskih zgrada, vršio nabavke knjiga i drugih potrebnih stvari i slao pomoć u novcu i stvarima crkvama. Vanredno je nagrađivao pojedine srpske radnike i pružao pomoć onim đacima koji su iz raznih krajeva dolazili u Beograd da se školuju. Uprava Društva zasedala u je zgradi Mitropolije sve dok 1890. godine nije izgrađen Svetosavski dom (Dom „Sv. Save“).[30] Društvu je zaveštano više legata a poklonjena su mu i znatna materijalna sredstva čime su se lakše zadovoljavale potrebe mnogih škola, crkava a isto tako i raznih izaslanika, poverenika ili vršila nagrađivanja zaslužnih srpskih rodoljuba.[26] Ratovi sa Turskom carevinom 1876—1878. Miloš S. Milojević (1840—1897), srpski pravnik i oficir na portretu iz 1880. godine. Tekst poziva Miloša S. Milojevića (1840–1897) dobrovoljcima za Drugi srpsko-turski rat 1877. godine. U vreme Srpsko-turskih ratova (1876—1878), Milojević je osnovao i poveo u rat dobrovoljačke jedinice (ustaše) Moravsko-dobričko-dobrovoljački ustaški kor, Dobrovoljačko-ustaški raško-ibarski kor i Deževsko-ibarsko-ustaški kor. Takođe, Miloš Milojević je zajedno sa Kostom A. Šumenkovićem (1828—1905) iz Borovce[31][32] (kod Stume), arhimandritom Savom Baraćem - Dečancem, Todorom P. Stankovićem (1852—1925) iz Niša, Aksentijem Hadži Arsićem iz Prištine, Despotom S. Badžovićem iz Kruševa i Gligorijem M. Čemerikićem (ađutant Milojevića u ratu 1876. godine[33]) iz Prizrena bio član Tajnog komiteta u Nišu, koji je organizovao regrutaciju ljudstva (sa tada turske teritorije) za srpsku vojsku i njene dobrovoljačke jedinice, a delovao je veoma aktivno i u pozadini turske vojske.[32][34] Vojne formacije Miloša S. Milojevića bile su sastavljene od ljudi iz Srbije, ali i iz Stare Srbije, Makedonije i Bosne i Hercegovine. Uzrok prisustva (u velikom broju) ljudi iz neoslobođenih krajeva kod Milojevićevih ustaša, bio je njegov dotadašnji (veoma plodni) kulturno-prosvetno-vojni nacionalni rad, jer je na primer samo jednom prilikom sa svojim kumom Šumenkovićem tajno (od juna do oktobra 1871. godine) proputovao Staru Srbiju i Makedoniju, pa mu je ovaj doveo oko 150 dobrovoljaca (mahom iz Ohrida i Debarske nahije).[35] U redovima njegovog kora bilo je i 30 pitomaca čuvenog Milojevićevog Drugog odeljenja Bogoslovije (iz Beograda), koje je i formirano da bi uz redovno obrazovanje, kod tamošnjih pitomaca razvijalo jasno profilisano rodoljublje i patriotizam.[35] Duhovne i svetovne vlasti Kneževine Srbije nisu želele da odvode (starije) učenike u rat, pa je Miloš Milojević morao mnoge od svojih pitomaca da odbije (čak i grubo), mada su ga isti masovno molili da ih ne odbija kada se jave na zborna mesta.[35] Najveći broj njih je Miloš primio tek nakon svog prelaska sa Supovca na Rašku.[35] U Milojevićevom Deževsko-ibarsko-ustaškom koru (pored raznih dobrovoljaca sa srpskog etničkog prostora), nalazili su se i pitomci prestižnog Drugog odeljenja Bogoslovije (ovo je nepotpuni spisak pitomaca-dobrovoljaca).[36] Tekst poziva dobrovoljcima pred Drugi srpsko-turski rat (1877—1878), koji je (putem plakata) Miloš S. Milojević (1840—1897) preko svojih saradnika Koste Šumenkovića i Milojka Veselinovića, postavio na ključnim mestima srpske prestonice, a radi organizovanja prikupljanja dobrovoljaca, glasio je ovako: »Pod komandom profesora rezervnog kapetana I kl. g. M. S. Milojevića biv. komandanta deževo-ibarskih ustanika i dobrovoljaca, kupe se dobrovoljci za odbranu drage nam otadžbine i dostojanstva Srbije i srpskog naroda. Braćo Srbi! Pohitajte pod zastavu Viteškog Obrenovića za odbranu časti srpskog imena! Za upis valja se javiti potpisatima kod „Malog Balkana“ na Trkalištu. K. A. Šumenković M. V. Veselinović«[37] Porodica i bolest Pored života u Beogradu, Milojević je ostao vezan i za Leskovac (u njemu boravi od 1881. do 1890. godine) gde je imao i imanje u selu Buvcu. Ženio se dva puta, ali ni sa prvom, ni sa drugom ženom nije imao dece.[38] Mada nisu ostala zabeležena imena njegovih žena, za prvu se nesporno zna da je bila ćerka Ane P. Nikolajević-Molerović i pukovnika Petra P. Lazarevića-Cukića (1795—1849). Miloš Milojević se 90-tih godina 19. veka razboleo, a posledica te njegove bolesti bilo je sušenje ruke, pored navedenog on je bolovao i od teške astme.[6] Preminuo je 24. juna 1897. godine u Beogradu na rukama svog kuma[39], prijatelja i saborca Koste A. Šumenkovića i učenika Atanasija-Tase Jungića (1858—1912). Kritika objavljenih radova Ilarion Ruvarac ga u svojim delima naziva šarlatanom i najvećim krivotvoriteljem srpske istorije koji je izabran u Srpsko učeno društvo.[3] Ivan Stepanovič Jastrebov je oštro kritikovao Milojevića razotkrivajući njegova dela koje su bili zbornici tendencioznih laži i obmana. Ovo tvrđenje je potvrđeno od strane Ruske Carske akademije, čiji su akademici dokazali da je Milojević najveći pseudoistoričar XIX veka. Tome u prilog idu i to da je bio zagovornik teze po kojoj je teritorija današnje Crne Gore istorijska oblast „Crvena Hrvatska`, a takođe je tvrdio i da Srpska pravoslavna crkva nije osnovana 1219. godine od strane Svetog Save I, već od strane apostola u 1. veku naše ere.[40] Posle Srpsko-turskog rata 1876–78, Milojević je putovao po srpskim krajevima koji su ostali pod turskom vlašću. Širio je nacionalnu propagandu i sakupljao narodne pesme i stare rukopise. Kuma Petkana Šumenković mu je bila dragocen saradnik kazivač starih srpskih narodnih pesmi sa juga.[41] Sastavio je zbirku pesama Pesme i običaji ukupnog naroda Srbskog, koju su Stojan Novaković i Milan Kujundžić Aberdar ocenili kao „uzor nereda, nebrižljivosti i književničke nemarnosti“.[3] Najuočljivije prepravke koje je Milojević vršio u srpskim narodnim pesmama sastoje se u dodavanju imena slovenskih bogova, poznatih i onih koje je on izmislio, u stihove pesama. Istoričar književnosti, Vladimir Bovan, je zaključio da nije lako razlučiti istinito od lažnog u Milojevićevoj zbirci. Na osnovu nekih istoričara Milojević je verovatno najveći krivotvoritelj srpskih narodnih pesama,[3] a pored toga utvrđeno je da je falsifikovao natpise iz srednjeg veka.[3] Milojevića kao istoričara nije toliko kritikovao - koliko je ismejavao, arhimandrit Ilarion Ruvarac, pripadnik kritičke istoriografije, u svojim člancima u crkvenom listu.[42] Ruski diplomata Ivan Jastrebov o njemu piše da je poznati srpski književni šarlatan, ... neka Milojević i njemu slični srpski šarlatani izmišljaju natpise na grobovima, crkvama i dr., ali ga u odnosu na patriotski rad hvali. Arnauti su navodno skinuli olovo sa Dečana i pretila je propast manastirske crkve, pa Jastrebov hvali Milojevića: Treba odati priznanje profesoru Milojeviću, koji je manastir posetio i krajnje revnosno isticao neophodnost neodložne pomoći. [43] Ali, Jastrebov više grdi nego što hvali Milojevićev rad, pa dalje navodi: ... kod Milojevića je natpis na tom mestu izmišljen i čista je krivotvorina..., ... To je izmišljotina svojstvena Milojeviću..., Milojević nije čak umeo ni krivotvorinu da napravi vešto, ... da je Ruvarac imao pravo da Milojevića nazove šarlatanom! Njegove knjige bi ozbiljno trebalo da se zovu Zbornik krivotvorenih natpisa iz Stare Srbije ili Zbornik tendencioznih izmišljotina i obmana. [44] Neki kritičari Milojevićevog dela navode sledeće probleme: Njegovi „Odlomci istorije srpskih (jugoslavenskih) zemalja“ prepuni su fantastičnih pasusa o boravku „starih“ Srba u centralnoj Aziji i u Africi, kao i o sudaru starih Srba sa Kinezima. „Narodne pesme i običaji ukupnog naroda srpskog“, u tri toma, pune su izmišljene i krajnje mistifikovane folklorističke građe koja je još u vreme svoga prvog publikovanja postala opasna po srpske nacionalne interese u Staroj Srbiji i Makedoniji, i to u toj meri da ju je stručna kritika druge polovine XIX veka odmah prepoznala kao insinuacije i odbacila. „Putopis dela prave Srbije“ vrvi od fabrikovanih i falsifikovanih natpisa iz srpskog srednjeg veka, ali i izmišljenih srpskih spomenika antičkog doba što su blagovremeno kritikovala istaknuta naučna imena, čime je još za života Miloš S. Milojević diskreditovan i označen kao istraživač srpske prošlosti u čije se informacije ne može verovati. Knjiga „Naši manastiri i kaluđerstvo“ prepuna pogrešnih imena ličnosti i ubikacija svetosavskih episkopskih sedišta na nemoguće lokacije odbačena je još i od književno-istorijske kritike na stranicama crkvenih časopisa Kneževine i Kraljevine Srbije. Rad Miloša S. Milojevića i njegov spisateljski opus su, između brojnih uglednih imena, javno i oštro kritikovali sledeći njegovi savremenici: Ilarion Ruvarac, Stojan Novaković, Ivan Stepanovič Jastrebov, Jovan Cvijić i dr. O tome postoje brojna svedočanstva, a njegovo uklanjanje iz naučne sfere vremenom je postala trajna i nepromenljiva činjenica.[1][1] Afera Ministarstva kulture Udruženje „Miloš S. Milojević` iz Crne Bare apliciralo je 2018. i 2019. godine kod Ministarstva kulture i informisanja, i to posredstvom Narodne biblioteke „Janko Veselinović` iz Bogatića i Međuopštinskog istorijskog arhiva iz Šapca, za sredstva za objavljivanje Milojevićeve prepiske iz razdoblja Srpsko-turskih ratova. Ukupna suma koje je Ministarstvo kulture i informisanja izdvojilo za ovaj projekat bilo je oko milion dinara. To je učinjeno za vreme mandata ministra Vladana Vukosavljevića koji je bez prethodne stručne provere odobrio sredstva dotičnom udruženju. Udruženje iz Crne Bare i prethodno je u više navrata objavljivalo dela Miloša S. Milojevića iako su u pitanju odavno potvrđeni istorijski falsifikati.[45] Odlikovanja Miloš S. Milojević (1840—1897), odlikovan je kao učesnik u Srpsko-turskim ratovima (1876—1878) Zlatnom medaljom za hrabrost, Takovskim krstom prvog stepena, kao i sa još mnogo drugih odlikovanja. Takovski krst V, IV, III, II, i I stepena[46] Zlatna medalja za hrabrost Srebrna medalja za hrabrost Zlatna medalja za revnosnu službu (18. aprila 1878)[47] Orden „Svetog Save“ Spomenica rata 1876 i 1877—1878 Medalja crvenog krsta Orden „Belog orla“ Orden Društva „Svetoga Save“ – „srebrna svetosavska medalja” 1890. godine [48] Orden „Rumunskog krsta“

Kao na slikama prvo izdanje prosveta 1960 Branko Miljković (Niš[1], 29. januar 1934 — Zagreb, 12. februar 1961) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, esejista i prevodilac. Miljković je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Brankov otac Gligorije (1907–1999) poreklom je iz Gadžinog Hana, a majka Marija (1908. rođena Brailo) iz sela Trbounja kod Drniša. Imao je i brata Dragišu (1939–1993) čijim zalaganjem je za života i posle pesnikove smrti sređena i sačuvana Brankova zaostavština. Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja kod Niša, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš.[3] Miljković je detinjstvo provodio u periodu Drugog svetskog rata u porodičnoj kući na periferiji Niša u ulici Ljube Didića 9. Brankovo odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahote rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Na Veliki petak 1944. godine, Branko posmatra kako savezničke bombe padaju na Sabornu crkvu, ali i na školu `Sveti Sava`. Video je svoju mladu komšinicu Ružu, svoju prvu ljubav, kako je u nesvesnom stanju odnose u bolnicu. Uzalud su se Brankova majka i druge žene molile za Ružu. Ona se više nikada nije probudila, a Branko će svoja dečačka osećanja prema njoj iskazati dosta godina kasnije, u svojoj pesmi Uzalud je budim.[4] Miljković je stekao srednje školsko obrazovanje u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Prvi, drugi i treći razred završio je u osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu, a četvrti, pred kraj rata, u očevom rodnom mestu Gadžinom Hanu.[3][5] Od 1949. do 1953. godine Miljković je bio učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesorima čita svoje prve pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“...[3] Tokom gimnazijskog školovanja veliki uticaj na pesnika imao je profesor književnosti Dragoljub Milosavljević i, naročito, profesor filozofije, Fridrih Troj. Oni su najviše doprineli da upiše studije filozofije(1953) i da nastavi da se bavi književnošću.[2] Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić... [6] Nastojeći da u poeziji sintetizuje pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Rukopisi Branka Miljkovića. Kada je došao u Beograd, Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje.[7] Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)... Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda... Od studenta boema – postao je gospodin.[8] Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“. Pismo Branka Miljkovića redakciji lista `Delo`, u vezi pesama Petra Pajića. Original se nalazi u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u Beogradu. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najverovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu. Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine. Tom događaju prethodila su sledeća događanja. U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali „Kavkaz“ prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju: „ U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu`? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza. ” Ubrzo nakon ovog događaja, 12. februara 1961, Branka nalaze obešenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Ovaj događaj i dalje izaziva mnoge kontroverze. Tanasije Mladenović je smatrao, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika, navodi Mladenović. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav „slučaj” prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”.[9] Mada, uprkos navodima, do danas je najverovatnija verzija Brankove smrti – samoubistvo.[10] Posle tragične smrti Branka Miljkovića u Zagrebu 1961. godine, celokupna pesnikova posmrtna ostavina nalazila se u njegovoj roditeljskoj kući u Beogradu, na Voždovcu, u ul. Đorđa Kratovca 52.[2][11] Skromna porodična kuća, koju su pesnikovi roditelji kupili i kasnije se doselili iz Niša u Beograd 1954. godine, dozidana je sa još jednom prostorijom (radnom sobom) u kojoj je živeo i stvarao veliki pesnik, u ambijentu „pesničke laboratorije“ i bogate lične biblioteke. Pesnikova kuća bila je i duhovno stecište čitave jedne generacije pesnika i pisaca u usponu, pedesetih i šezdesetih godina 20. veka.[2] Pesništvo[uredi | uredi izvor] Srpski pisac Branko Miljković (1934–1961). U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje `Vaš put do pesme` naveo sledeće:[12] „ Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo `uprkos svakoj očiglednosti`. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti... ” Pišući o poeziji Alena Boskea, čiji je uticaj na pesnika nesumnjiv, Miljković je izrazio suštinu svog shvatanja pesništva, i poezije uopšte; da je „poezija pobeda nad pesnikom”, da je, u stvari, ona autonomna i nezavisna od realnosti i da „nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje”. U traganju za čistom poezijom i mogućnostima transpozicije stvarnosti u hram reči i simbola, po njemu ona „stvarnost pretvara u mogućnost”, a pesnika vidi kao „žrtvu” svoje poezije. O tome dalje kaže da „Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan. Da bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika.”8 U svojim kritičkim napisima i ogledima o poeziji uopšte i pesnicima, Miljković je, po mišljenju mnogih kritičara, pisao o suštini i dilemama sopstvene poetike, tražio odgovore na pitanja koja su proizilazila iz bića njegove pesme, želeći na određen način „da se stavi na mesto odakle bi mogao da posmatra sopstvenu poeziju nepristrasnije, kao svoj sopstveni kritičar, kao pesnički dvojnik koji bi mu osvetljavao put u tami“.[2] „ Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha... ” Njegove pesme su bile hermetične pesme, a on je o njima govorio: „ Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pri tom svoj prvobitni smisao neizrecivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, neprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski započinje. To je tamo gde počinje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad drugi svet, ni kada duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno. ” Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost. „Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“ Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju. Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu ciklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama. To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj.[13] Ostali rad[uredi | uredi izvor] Uporedo sa pesničkim radom, Miljkovićevo stvaralaštvo obuhvata intenzivnu kritičko-esejističku delatnost, objavljivanjem oko šezdesetak priloga u listovima i časopisima širom Jugoslavije u periodu od 1955. do 1961. god. Prvu kritiku (prikaz) objavio je 1955. god. u beogradskom listu Vidici, povodom zbirke pesama Velimira Lukića, Leto. Sagledavajući njegov kritičarski opus, može se sa pravom reći da je Miljković bio svojevrsni hroničar književnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru; nema praktično nijednog značajnijeg imena savremene jugoslovenske (i srpske) poezije o kojima nije pisao. Nesumnjivo je da je svojim kritičarskim tekstovima i prikazima znatno doprineo predstavljanju tzv. druge posleratne generacije pesnika, kojoj je i sam pripadao.[2] Branko Miljković ili Orfejev dvojnik Za pesnike simbolističke orijentacije, pesnike koji nastoje da “sve zamene rečima” posebno je važna sloboda u kombinovanju reči. Tragajući za tom slobodom, Branko Miljković se posebno u pesmama Poreklo nade, približio pojedinim elementima nadrealističke poetike. Za njega su posebno bili izazovni oni elementi nadrealističke poetike koji su insistirali na udaljavanju od realnih stvari i pojava, na ulozi sna i nesvesnog.[14] Mada nema sumnje, za Miljkovića su najizazovniji bili pokušaji nadrealista da izgrade jednu takvu tehniku gradnje verbalne jave koju je on gotovo divinizovao u pesmi Kritika metafore. Miljković je prihvatio i jedan groteskno-humorni ton (tako važan za nadrealiste) da bi mogao da relativizuje ono stanovište koje dominira u pesmama sadržanim u knjizi Vatra ili ništa. Jednostavno rečeno, stavljajući pesniku zadatak da u jeziku izgradi posebnu realnost, paralelni svet, Branko Miljković je samu pesmu i njenu egzistenciju učinio paralelnom sa egzistencijom samog pesnika...[14] Nagrade[uredi | uredi izvor] Oktobarska nagrada Beograda, 1960, za zbirku Vatra i ništa. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Film o Branku Miljkoviću[uredi | uredi izvor] Vatra i ništa (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: ПП Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, scenario i režija: Marislav Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević, slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović. Postoji i dokumentarni film o Branku Miljkoviću, pod imenom Princ Poezije. Film je snimljen u Nišu i Beogradu, uz obilnu muzejsku građu, a Miki Stamenković je uspeo da preko svojih prijatelja iz Zagreba obezbedi potrebnu dokumentaciju. Snimatelj filma je Jovica Krstić, montažer Miljan Đurović, stihove u filmu govori Predrag Ejdus, tekst čita Žarko Obračević, a muziku je napisao Žarko Stanković. Spomen soba Branka Miljkovića[uredi | uredi izvor] U porodičnoj kući u Beogradu, u pesnikovoj sobi, 12. februara 1962. god, na prvu godišnjicu njegove smrti, otvorena je Miljkovićeva spomen-soba u autentičnom ambijentu, gde je bila izložena njegova zaostavština: nameštaj, lični predmeti, rukopisi, prepiska, fotografije, biblioteka...24 (kat. br. 100) Roditelji, i posebno, brat Dragiša, brižljivo su sačuvali sve što se zateklo u kući od pesnikove ostavštine.25 U Knjizi utisaka povodom predaje zaostavštine i otvaranja Spomen-sobe u niškom Muzeju 1971. god, porodica Miljković je zapisala:[2] „ Drage Nišlije, Branko nije stigao da vam se vrati, ali se vratilo njegovo delo i radna soba. Čuvajte i jedno i drugo, jer je od danas to vaše (majka Marija, otac Gligorije, brat Dragiša Miljković; 11. 2. 1971.) ” Književno-memorijalna postavka Stevan Sremac i Branko Miljković. Povodom desetogodišnjice smrti, pesnikovi roditelji Marija i Gligorije, 1971. god. ustupaju deo zaostavštine svoga sina gradu Nišu, odnosno Narodnom muzeju, uz svesrdno posredovanje predstavnika grada, Muzeja i poslenika iz kulturnog života. Osnovna namera bila je da se ustupanjem, prenosom i kasnijom muzejskom ekspozicijom fonda sačuva trajno uspomena na velikog pesnika, koji je duhovno i stvaralački stasao u svom rodnom gradu Nišu. Na dvadesetogodišnjicu pesnikove smrti 1981. god, njegovi roditelji poklanjaju Narodnom muzeju pesnikovu sobu iz beogradske kuće (sobe), jedan broj ličnih predmeta i prva izdanja pesnikovih zbirki pesama (Uzalud je budim i Vatra i ništa).[2] Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971, povodom desetogodišnjice pesnikove smrti, njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa. Zaostavštini pripada 1649 predmeta.[15] Povodom 50 godina od smrti Branka Miljkovića 2011. godine organizovana je velika izložba njegovih ličnih stvari koju je posetilo oko 9 hiljada ljudi u Nišu i Beogradu.[16][17] Tom prilikom je planirano da se do 2014. izdaju njegova sabrana dela.[18] Sabrana dela bi imala 12 knjiga, ali njihovo izdavanje nije realizovano u planiranom roku.[17] Spomen soba Branka Miljkovića kao deo izložbe u Sinagogi u Nišu u povodu obeležavanja 50. godišnjice od njegove smrt (29. septembar 2011) O životu i tragičnoj smrti Branka Miljkovića Dejan Stojiljković je napisao roman „Zvezda nad prazninom”.[19] Dela[uredi | uredi izvor] Sabrana dela Branka Miljkovića[uredi | uredi izvor] Bista Branka Miljkovića u Nišu, ispred Narodnog pozorišta. Na osnovu Protokola o izdavanju sabranih dela Branka Miljkovića, iz 2015. godine, čiji su potpisnici Filozofski fakultet iz Niša, Niški kulturni centar, Narodna biblioteka i Narodni muzej iz Niša, konačno su se stekli uslovi (jer su obezbeđena materijalna sredstva iz budžeta Grada Niša), da se krene u realizaciju projekta koji je trebalo da bude započet do kraja 2014. Prema navedenom Protokolu, do kraja 2015. godine biće štampani prvi tomovi sabranih dela Branka Miljkovića (1934—1961), dok bi čitav projekat, od 6 knjiga, završen krajem 2018. godine.[20] Knjige pesama[uredi | uredi izvor] Za života je objavio pet knjiga pesama: Uzalud je budim (Mlado pokolenje, Beograd, 1957), Smrću protiv smrti (zbirka patriotskih pesama u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem, Mlado pokolenje, Beograd, 1959), Poreklo nade (Lykos, Zagreb, 1960), Vatra i ništa (Prosveta, Beograd, 1960). Za zbirku pesama Vatra i ništa dobio je 1960. god. prestižnu Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost. U izdanju „Zadužbine Ras“ izašla je njegova poslednja knjiga Krv koja svetli (1961), bibliofilsko izdanje odabranih pesama patriotske poezije iz knjige.[2] Uzalud je budim, Beograd, 1957, Smrću protiv smrti, (Zajedno sa Blažom Šćepanovićem), Beograd, 1959. Vatra i ništa, Beograd, 1960, Poreklo nade, Zagreb, 1960, Krv koja svetli, Beograd, 1961. Prevod Osip Mandeljtšajm: Šum vremena, (zajedno sa Milicom Nikolić) Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu[uredi | uredi izvor] Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965; Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973; Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973; Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988; Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991; Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu. Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996; Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han/Beograd, 1997; Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999; Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd 2002; Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002; Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002; Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, (Roman o Branku Miljkoviću u 77 slika), Obrenovac 2003; Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003; Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396; Tematski broj časopisa „Gradina“ posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković, Gradina, Niš, Nova serija broj 4/2004, 2004. Dragica S. Ivanović, Osvešćeni zaborav: imanentna poetika Branka Miljkovića, Narodna biblioteka `Stefan Prvovenčani`, Kraljevo, 2010; Nedeljko Bogdanović, Reč i pesma (`Utva zlatokrila“ Branka Miljkovića), 2011; Marija Jeftimijević Mihajlović, Miljković između poezije i mita, Institut za srpsku kulturu Priština/Leposavić, Leposavić, 2012; Ljubisav Stanojević (1927—2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića - orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (doktorska disertacija, rukopis, 1973) Branko Miljković, prepiska, dokumenti, posvete, priredio Jovan Mladenović, Niš, 2012;[17]

Omladina, 1957. Prvo izdanje prve pesničke knjige Branka Miljkovića, jedne od najrevolucionarnijih, najvažnijih knjiga u istoriji srpske i jugoslovenske poezije. Izuzetno retko u ponudi, gotovo nenalazivo. Mali, delimično izbledeli pečat (nejasno čiji, nije bibliotečki, vidi se na slici 2), inače u odličnom stanju. Branko Miljković (Niš[1], 29. januar 1934 — Zagreb, 12. februar 1961) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, esejista i prevodilac. Miljković je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka.[2] Biografija Brankov otac Gligorije (1907–1999) poreklom je iz Gadžinog Hana, a majka Marija (1908. rođena Brailo) iz sela Trbounja kod Drniša. Imao je i brata Dragišu (1939–1993) čijim zalaganjem je za života i posle pesnikove smrti sređena i sačuvana Brankova zaostavština. Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja kod Niša, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš.[3] Miljković je detinjstvo provodio u periodu Drugog svetskog rata u porodičnoj kući na periferiji Niša u ulici Ljube Didića 9. Brankovo odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahote rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Na Veliki petak 1944. godine, Branko posmatra kako savezničke bombe padaju na Sabornu crkvu, ali i na školu `Sveti Sava`. Video je svoju mladu komšinicu Ružu, svoju prvu ljubav, kako je u nesvesnom stanju odnose u bolnicu. Uzalud su se Brankova majka i druge žene molile za Ružu. Ona se više nikada nije probudila, a Branko će svoja dečačka osećanja prema njoj iskazati dosta godina kasnije, u svojoj pesmi Uzalud je budim.[4] Miljković je stekao srednje školsko obrazovanje u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Prvi, drugi i treći razred završio je u osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu, a četvrti, pred kraj rata, u očevom rodnom mestu Gadžinom Hanu.[3][5] Od 1949. do 1953. godine Miljković je bio učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesorima čita svoje prve pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“...[3] Tokom gimnazijskog školovanja veliki uticaj na pesnika imao je profesor književnosti Dragoljub Milosavljević i, naročito, profesor filozofije, Fridrih Troj. Oni su najviše doprineli da upiše studije filozofije(1953) i da nastavi da se bavi književnošću.[2] Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić... [6] Nastojeći da u poeziji sintetizuje pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Rukopisi Branka Miljkovića. Kada je došao u Beograd, Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje.[7] Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)... Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda... Od studenta boema – postao je gospodin.[8] Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“. Pismo Branka Miljkovića redakciji lista `Delo`, u vezi pesama Petra Pajića. Original se nalazi u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u Beogradu. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najverovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu. Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine. Tom događaju prethodila su sledeća događanja. U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali „Kavkaz“ prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju: „ U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu`? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza. ” Ubrzo nakon ovog događaja, 12. februara 1961, Branka nalaze obešenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Ovaj događaj i dalje izaziva mnoge kontroverze. Tanasije Mladenović je smatrao, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika, navodi Mladenović. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav „slučaj” prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”.[9] Mada, uprkos navodima, do danas je najverovatnija verzija Brankove smrti – samoubistvo.[10] Posle tragične smrti Branka Miljkovića u Zagrebu 1961. godine, celokupna pesnikova posmrtna ostavina nalazila se u njegovoj roditeljskoj kući u Beogradu, na Voždovcu, u ul. Đorđa Kratovca 52.[2][11] Skromna porodična kuća, koju su pesnikovi roditelji kupili i kasnije se doselili iz Niša u Beograd 1954. godine, dozidana je sa još jednom prostorijom (radnom sobom) u kojoj je živeo i stvarao veliki pesnik, u ambijentu „pesničke laboratorije“ i bogate lične biblioteke. Pesnikova kuća bila je i duhovno stecište čitave jedne generacije pesnika i pisaca u usponu, pedesetih i šezdesetih godina 20. veka.[2] Pesništvo Srpski pisac Branko Miljković (1934–1961). U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje `Vaš put do pesme` naveo sledeće:[12] „ Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo `uprkos svakoj očiglednosti`. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti... ” Pišući o poeziji Alena Boskea, čiji je uticaj na pesnika nesumnjiv, Miljković je izrazio suštinu svog shvatanja pesništva, i poezije uopšte; da je „poezija pobeda nad pesnikom”, da je, u stvari, ona autonomna i nezavisna od realnosti i da ,,nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje”. U traganju za čistom poezijom i mogućnostima transpozicije stvarnosti u hram reči i simbola, po njemu ona ,,stvarnost pretvara u mogućnost”, a pesnika vidi kao ,,žrtvu” svoje poezije. O tome dalje kaže da ,,Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan. Da bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika.”8 U svojim kritičkim napisima i ogledima o poeziji uopšte i pesnicima, Miljković je, po mišljenju mnogih kritičara, pisao o suštini i dilemama sopstvene poetike, tražio odgovore na pitanja koja su proizilazila iz bića njegove pesme, želeći na određen način „da se stavi na mesto odakle bi mogao da posmatra sopstvenu poeziju nepristrasnije, kao svoj sopstveni kritičar, kao pesnički dvojnik koji bi mu osvetljavao put u tami“.[2] „ Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha... ” Njegove pesme su bile hermetične pesme, a on je o njima govorio: „ Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pri tom svoj prvobitni smisao neizrecivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, neprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski započinje. To je tamo gde počinje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad drugi svet, ni kada duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno. ” Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost. „Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“ Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju. Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu ciklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama. To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj.[13] Ostali rad Uporedo sa pesničkim radom, Miljkovićevo stvaralaštvo obuhvata intenzivnu kritičko-esejističku delatnost, objavljivanjem oko šezdesetak priloga u listovima i časopisima širom Jugoslavije u periodu od 1955. do 1961. god. Prvu kritiku (prikaz) objavio je 1955. god. u beogradskom listu Vidici, povodom zbirke pesama Velimira Lukića, Leto. Sagledavajući njegov kritičarski opus, može se sa pravom reći da je Miljković bio svojevrsni hroničar književnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru; nema praktično nijednog značajnijeg imena savremene jugoslovenske (i srpske) poezije o kojima nije pisao. Nesumnjivo je da je svojim kritičarskim tekstovima i prikazima znatno doprineo predstavljanju tzv. druge posleratne generacije pesnika, kojoj je i sam pripadao.[2] Branko Miljković ili Orfejev dvojnik Za pesnike simbolističke orijentacije, pesnike koji nastoje da “sve zamene rečima” posebno je važna sloboda u kombinovanju reči. Tragajući za tom slobodom, Branko Miljković se posebno u pesmama Poreklo nade, približio pojedinim elementima nadrealističke poetike. Za njega su posebno bili izazovni oni elementi nadrealističke poetike koji su insistirali na udaljavanju od realnih stvari i pojava, na ulozi sna i nesvesnog.[14] Mada nema sumnje, za Miljkovića su najizazovniji bili pokušaji nadrealista da izgrade jednu takvu tehniku gradnje verbalne jave koju je on gotovo divinizovao u pesmi Kritika metafore. Miljković je prihvatio i jedan groteskno-humorni ton (tako važan za nadrealiste) da bi mogao da relativizuje ono stanovište koje dominira u pesmama sadržanim u knjizi Vatra ili ništa. Jednostavno rečeno, stavljajući pesniku zadatak da u jeziku izgradi posebnu realnost, paralelni svet, Branko Miljković je samu pesmu i njenu egzistenciju učinio paralelnom sa egzistencijom samog pesnika...[14] Nagrade Oktobarska nagrada Beograda, 1960, za zbirku Vatra i ništa. Nasleđe Film o Branku Miljkoviću Vatra i ništa (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: ПП Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, scenario i režija: Marislav Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević, slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović. Postoji i dokumentarni film o Branku Miljkoviću, pod imenom Princ Poezije. Film je snimljen u Nišu i Beogradu, uz obilnu muzejsku građu, a Miki Stamenković je uspeo da preko svojih prijatelja iz Zagreba obezbedi potrebnu dokumentaciju. Snimatelj filma je Jovica Krstić, montažer Miljan Đurović, stihove u filmu govori Predrag Ejdus, tekst čita Žarko Obračević, a muziku je napisao Žarko Stanković. Spomen soba Branka Miljkovića U porodičnoj kući u Beogradu, u pesnikovoj sobi, 12. februara 1962. god, na prvu godišnjicu njegove smrti, otvorena je Miljkovićeva spomen-soba u autentičnom ambijentu, gde je bila izložena njegova zaostavština: nameštaj, lični predmeti, rukopisi, prepiska, fotografije, biblioteka...24 (kat. br. 100) Roditelji, i posebno, brat Dragiša, brižljivo su sačuvali sve što se zateklo u kući od pesnikove ostavštine.25 U Knjizi utisaka povodom predaje zaostavštine i otvaranja Spomen-sobe u niškom Muzeju 1971. god, porodica Miljković je zapisala:[2] „ Drage Nišlije, Branko nije stigao da vam se vrati, ali se vratilo njegovo delo i radna soba. Čuvajte i jedno i drugo, jer je od danas to vaše (majka Marija, otac Gligorije, brat Dragiša Miljković; 11. 2. 1971.) ” Književno-memorijalna postavka Stevan Sremac i Branko Miljković. Povodom desetogodišnjice smrti, pesnikovi roditelji Marija i Gligorije, 1971. god. ustupaju deo zaostavštine svoga sina gradu Nišu, odnosno Narodnom muzeju, uz svesrdno posredovanje predstavnika grada, Muzeja i poslenika iz kulturnog života. Osnovna namera bila je da se ustupanjem, prenosom i kasnijom muzejskom ekspozicijom fonda sačuva trajno uspomena na velikog pesnika, koji je duhovno i stvaralački stasao u svom rodnom gradu Nišu. Na dvadesetogodišnjicu pesnikove smrti 1981. god, njegovi roditelji poklanjaju Narodnom muzeju pesnikovu sobu iz beogradske kuće (sobe), jedan broj ličnih predmeta i prva izdanja pesnikovih zbirki pesama (Uzalud je budim i Vatra i ništa).[2] Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971, povodom desetogodišnjice pesnikove smrti, njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa. Zaostavštini pripada 1649 predmeta.[15] Povodom 50 godina od smrti Branka Miljkovića 2011. godine organizovana je velika izložba njegovih ličnih stvari koju je posetilo oko 9 hiljada ljudi u Nišu i Beogradu.[16][17] Tom prilikom je planirano da se do 2014. izdaju njegova sabrana dela.[18] Sabrana dela bi imala 12 knjiga, ali njihovo izdavanje nije realizovano u planiranom roku.[17] Spomen soba Branka Miljkovića kao deo izložbe u Sinagogi u Nišu u povodu obeležavanja 50. godišnjice od njegove smrt (29. septembar 2011) O životu i tragičnoj smrti Branka Miljkovića Dejan Stojiljković je napisao roman „Zvezda nad prazninom”.[19] Dela Sabrana dela Branka Miljkovića Bista Branka Miljkovića u Nišu, ispred Narodnog pozorišta. Na osnovu Protokola o izdavanju sabranih dela Branka Miljkovića, iz 2015. godine, čiji su potpisnici Filozofski fakultet iz Niša, Niški kulturni centar, Narodna biblioteka i Narodni muzej iz Niša, konačno su se stekli uslovi (jer su obezbeđena materijalna sredstva iz budžeta Grada Niša), da se krene u realizaciju projekta koji je trebalo da bude započet do kraja 2014. Prema navedenom Protokolu, do kraja 2015. godine biće štampani prvi tomovi sabranih dela Branka Miljkovića (1934-1961), dok bi čitav projekat, od 6 knjiga, završen krajem 2018. godine.[20] Knjige pesama Za života je objavio pet knjiga pesama: Uzalud je budim (Mlado pokolenje, Beograd, 1957), Smrću protiv smrti (zbirka patriotskih pesama u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem, Mlado pokolenje, Beograd, 1959), Poreklo nade (Lykos, Zagreb, 1960), Vatra i ništa (Prosveta, Beograd, 1960). Za zbirku pesama Vatra i ništa dobio je 1960. god. prestižnu Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost. U izdanju „Zadužbine Ras“ izašla je njegova poslednja knjiga Krv koja svetli (1961), bibliofilsko izdanje odabranih pesama patriotske poezije iz knjige.[2] Uzalud je budim, Beograd, 1957, Smrću protiv smrti, (Zajedno sa Blažom Šćepanovićem), Beograd, 1959. Vatra i ništa, Beograd, 1960, Poreklo nade, Zagreb, 1960, Krv koja svetli, Beograd, 1961. Prevod Osip Mandeljtšajm: Šum vremena, (zajedno sa Milicom Nikolić) Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965; Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973; Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973; Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988; Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991; Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu. Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996; Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han/Beograd, 1997; Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999; Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd 2002; Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002; Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002; Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, (Roman o Branku Miljkoviću u 77 slika), Obrenovac 2003; Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003; Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396; Tematski broj časopisa „Gradina“ posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković, Gradina, Niš, Nova serija broj 4/2004, 2004. Dragica S. Ivanović, Osvešćeni zaborav: imanentna poetika Branka Miljkovića, Narodna biblioteka `Stefan Prvovenčani`, Kraljevo, 2010; Nedeljko Bogdanović, Reč i pesma (`Utva zlatokrila“ Branka Miljkovića), 2011; Marija Jeftimijević Mihajlović, Miljković između poezije i mita, Institut za srpsku kulturu Priština/Leposavić, Leposavić, 2012; Ljubisav Stanojević (1927 - 2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića - orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (doktorska disertacija, rukopis, 1973) Branko Miljković, prepiska, dokumenti, posvete, priredio Jovan Mladenović, Niš, 2012;[17]

Prvo izdanje iz 1960. Odlično očuvano! Izuzetno retko u ponudi. Autor - osoba Miljković, Branko, 1934-1961 = Miljković, Branko, 1934-1961 Naslov Vatra i ništa / Branko Miljković Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1960 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1960 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 86 str. ; 20 cm (Broš.) Nov naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-ih godina, došao je na pripremljen teren i već na samom početku pokazao niz prednosti što su im omogućile brz prodor u književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesničkim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom naraštaju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolička. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljković (1934–1961). On je prekratio život u dvadeset sedmoj godini i tim cinom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od početka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke „Uzalud je budim“ (1957), „Poreklo nade“ i „Vatra i ništa“ (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama „Smrću protiv smrti“ (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem (1934–1966). Pisao je takođe eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetničku disciplinu i samosvest. Miljković je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom` i da izražava „stanja uma`, a ne duševna raspoloženja. Po obrazovanju filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vraćao prvim grčkim filosofima, naročito Heraklitu, dovodeći u vezu njihovo učenje o praelementima s modernom filosofijom bića. U pesničkom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasičnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveći ideal pesme, smatrao da „nema velike poezije bez stroge i određene forme`, bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji. Odbojan prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju, nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme. Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 – Zagreb, 12. februar 1961) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, esejista i prevodilac. Miljković je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka. Brankov otac Gligorije (1907–1999) poreklom je iz Gadžinog Hana, a majka Marija (1908. rođena Brailo) iz sela Trbounja kod Drniša. Imao je i brata Dragišu (1939–1993) čijim zalaganjem je za života i posle pesnikove smrti sređena i sačuvana Brankova zaostavština. Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja kod Niša, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš. Miljković je detinjstvo provodio u periodu Drugog svetskog rata u porodičnoj kući na periferiji Niša u ulici Ljube Didića 9. Brankovo odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahote rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Na Veliki petak 1944. godine, Branko posmatra kako savezničke bombe padaju na Sabornu crkvu, ali i na školu `Sveti Sava`. Video je svoju mladu komšinicu Ružu, svoju prvu ljubav, kako je u nesvesnom stanju odnose u bolnicu. Uzalud su se Brankova majka i druge žene molile za Ružu. Ona se više nikada nije probudila, a Branko će svoja dečačka osećanja prema njoj iskazati dosta godina kasnije, u svojoj pesmi Uzalud je budim. Miljković je stekao srednje školsko obrazovanje u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Prvi, drugi i treći razred završio je u osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu, a četvrti, pred kraj rata, u očevom rodnom mestu Gadžinom Hanu. Od 1949. do 1953. godine Miljković je bio učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesorima čita svoje prve pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“... Tokom gimnazijskog školovanja veliki uticaj na pesnika imao je profesor književnosti Dragoljub Milosavljević i, naročito, profesor filozofije, Fridrih Troj. Oni su najviše doprineli da upiše studije filozofije(1953) i da nastavi da se bavi književnošću. Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić... Nastojeći da u poeziji sintetizuje pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Kada je došao u Beograd, Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje. Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)... Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda... Od studenta boema – postao je gospodin. Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najverovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu. Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine. Tom događaju prethodila su sledeća događanja. U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali „Kavkaz“ prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju: „U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: ’Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu?’ Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza.” Ubrzo nakon ovog događaja, 12. februara 1961, Branka nalaze obešenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Ovaj događaj i dalje izaziva mnoge kontroverze. Tanasije Mladenović je smatrao, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika, navodi Mladenović. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav ’slučaj’ prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”. Mada, uprkos navodima, do danas je najverovatnija verzija Brankove smrti – samoubistvo. Posle tragične smrti Branka Miljkovića u Zagrebu 1961. godine, celokupna pesnikova posmrtna ostavina nalazila se u njegovoj roditeljskoj kući u Beogradu, na Voždovcu, u ul. Đorđa Kratovca 52. Skromna porodična kuća, koju su pesnikovi roditelji kupili i kasnije se doselili iz Niša u Beograd 1954. godine, dozidana je sa još jednom prostorijom (radnom sobom) u kojoj je živeo i stvarao veliki pesnik, u ambijentu „pesničke laboratorije“ i bogate lične biblioteke. Pesnikova kuća bila je i duhovno stecište čitave jedne generacije pesnika i pisaca u usponu, pedesetih i šezdesetih godina 20. veka. Pesništvo U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje „Vaš put do pesme“ naveo sledeće: „ Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo `uprkos svakoj očiglednosti`. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti... ” Pišući o poeziji Alena Boskea, čiji je uticaj na pesnika nesumnjiv, Miljković je izrazio suštinu svog shvatanja pesništva, i poezije uopšte; da je „poezija pobeda nad pesnikom”, da je, u stvari, ona autonomna i nezavisna od realnosti i da ,,nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje”. U traganju za čistom poezijom i mogućnostima transpozicije stvarnosti u hram reči i simbola, po njemu ona ,,stvarnost pretvara u mogućnost”, a pesnika vidi kao ,,žrtvu” svoje poezije. O tome dalje kaže da ,,Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan. Da bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika.” U svojim kritičkim napisima i ogledima o poeziji uopšte i pesnicima, Miljković je, po mišljenju mnogih kritičara, pisao o suštini i dilemama sopstvene poetike, tražio odgovore na pitanja koja su proizilazila iz bića njegove pesme, želeći na određen način „da se stavi na mesto odakle bi mogao da posmatra sopstvenu poeziju nepristrasnije, kao svoj sopstveni kritičar, kao pesnički dvojnik koji bi mu osvetljavao put u tami“. „Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha...” Njegove pesme su bile hermetične pesme, a on je o njima govorio: „Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pri tom svoj prvobitni smisao neizrecivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, neprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski započinje. To je tamo gde počinje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad drugi svet, ni kada duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno.” Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost. „Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“ Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju. Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu ciklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama. To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj. Ostali rad Uporedo sa pesničkim radom, Miljkovićevo stvaralaštvo obuhvata intenzivnu kritičko-esejističku delatnost, objavljivanjem oko šezdesetak priloga u listovima i časopisima širom Jugoslavije u periodu od 1955. do 1961. god. Prvu kritiku (prikaz) objavio je 1955. god. u beogradskom listu Vidici, povodom zbirke pesama Velimira Lukića, Leto. Sagledavajući njegov kritičarski opus, može se sa pravom reći da je Miljković bio svojevrsni hroničar književnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru; nema praktično nijednog značajnijeg imena savremene jugoslovenske (i srpske) poezije o kojima nije pisao. Nesumnjivo je da je svojim kritičarskim tekstovima i prikazima znatno doprineo predstavljanju tzv. druge posleratne generacije pesnika, kojoj je i sam pripadao. Branko Miljković ili Orfejev dvojnik Za pesnike simbolističke orijentacije, pesnike koji nastoje da „sve zamene rečima” posebno je važna sloboda u kombinovanju reči. Tragajući za tom slobodom, Branko Miljković se posebno u pesmama Poreklo nade, približio pojedinim elementima nadrealističke poetike. Za njega su posebno bili izazovni oni elementi nadrealističke poetike koji su insistirali na udaljavanju od realnih stvari i pojava, na ulozi sna i nesvesnog. Mada nema sumnje, za Miljkovića su najizazovniji bili pokušaji nadrealista da izgrade jednu takvu tehniku gradnje verbalne jave koju je on gotovo divinizovao u pesmi Kritika metafore. Miljković je prihvatio i jedan groteskno-humorni ton (tako važan za nadrealiste) da bi mogao da relativizuje ono stanovište koje dominira u pesmama sadržanim u knjizi Vatra ili ništa. Jednostavno rečeno, stavljajući pesniku zadatak da u jeziku izgradi posebnu realnost, paralelni svet, Branko Miljković je samu pesmu i njenu egzistenciju učinio paralelnom sa egzistencijom samog pesnika... Nagrade Oktobarska nagrada Beograda, 1960, za zbirku Vatra i ništa. Nasleđe Film o Branku Miljkoviću Vatra i ništa (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: ПП Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, scenario i režija: Marislav Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević, slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović. Postoji i dokumentarni film o Branku Miljkoviću, pod imenom Princ Poezije. Film je snimljen u Nišu i Beogradu, uz obilnu muzejsku građu, a Miki Stamenković je uspeo da preko svojih prijatelja iz Zagreba obezbedi potrebnu dokumentaciju. Snimatelj filma je Jovica Krstić, montažer Miljan Đurović, stihove u filmu govori Predrag Ejdus, tekst čita Žarko Obračević, a muziku je napisao Žarko Stanković. Spomen soba Branka Miljkovića U porodičnoj kući u Beogradu, u pesnikovoj sobi, 12. februara 1962. god, na prvu godišnjicu njegove smrti, otvorena je Miljkovićeva spomen-soba u autentičnom ambijentu, gde je bila izložena njegova zaostavština: nameštaj, lični predmeti, rukopisi, prepiska, fotografije, biblioteka...24 (kat. br. 100) Roditelji, i posebno, brat Dragiša, brižljivo su sačuvali sve što se zateklo u kući od pesnikove ostavštine.25 U Knjizi utisaka povodom predaje zaostavštine i otvaranja Spomen-sobe u niškom Muzeju 1971. god, porodica Miljković je zapisala: „Drage Nišlije, Branko nije stigao da vam se vrati, ali se vratilo njegovo delo i radna soba. Čuvajte i jedno i drugo, jer je od danas to vaše (majka Marija, otac Gligorije, brat Dragiša Miljković; 11. 2. 1971)” Književno-memorijalna postavka Stevan Sremac i Branko Miljković. Povodom desetogodišnjice smrti, pesnikovi roditelji Marija i Gligorije, 1971. god. ustupaju deo zaostavštine svoga sina gradu Nišu, odnosno Narodnom muzeju, uz svesrdno posredovanje predstavnika grada, Muzeja i poslenika iz kulturnog života. Osnovna namera bila je da se ustupanjem, prenosom i kasnijom muzejskom ekspozicijom fonda sačuva trajno uspomena na velikog pesnika, koji je duhovno i stvaralački stasao u svom rodnom gradu Nišu. Na dvadesetogodišnjicu pesnikove smrti 1981. god, njegovi roditelji poklanjaju Narodnom muzeju pesnikovu sobu iz beogradske kuće (sobe), jedan broj ličnih predmeta i prva izdanja pesnikovih zbirki pesama (Uzalud je budim i Vatra i ništa). Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971, povodom desetogodišnjice pesnikove smrti, njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa. Zaostavštini pripada 1649 predmeta. Povodom 50 godina od smrti Branka Miljkovića 2011. godine organizovana je velika izložba njegovih ličnih stvari koju je posetilo oko 9 hiljada ljudi u Nišu i Beogradu. Tom prilikom je planirano da se do 2014. izdaju njegova sabrana dela. Sabrana dela bi imala 12 knjiga, ali njihovo izdavanje nije realizovano u planiranom roku. Spomen soba Branka Miljkovića kao deo izložbe u Sinagogi u Nišu u povodu obeležavanja 50. godišnjice od njegove smrt (29. septembar 2011) O životu i tragičnoj smrti Branka Miljkovića Dejan Stojiljković je napisao roman „Zvezda nad prazninom”. Dela Sabrana dela Branka Miljkovića Na osnovu Protokola o izdavanju sabranih dela Branka Miljkovića, iz 2015. godine, čiji su potpisnici Filozofski fakultet iz Niša, Niški kulturni centar, Narodna biblioteka i Narodni muzej iz Niša, konačno su se stekli uslovi (jer su obezbeđena materijalna sredstva iz budžeta Grada Niša), da se krene u realizaciju projekta koji je trebalo da bude započet do kraja 2014. Prema navedenom Protokolu, do kraja 2015. godine biće štampani prvi tomovi sabranih dela Branka Miljkovića (1934–1961), dok bi čitav projekat, od 6 knjiga, završen krajem 2018. godine. Knjige pesama Za života je objavio pet knjiga pesama: Uzalud je budim (Mlado pokolenje, Beograd, 1957), Smrću protiv smrti (zbirka patriotskih pesama u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem, Mlado pokolenje, Beograd, 1959), Poreklo nade (Lykos, Zagreb, 1960), Vatra i ništa (Prosveta, Beograd, 1960). Za zbirku pesama Vatra i ništa dobio je 1960. god. prestižnu Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost. U izdanju „Zadužbine Ras“ izašla je njegova poslednja knjiga Krv koja svetli (1961), bibliofilsko izdanje odabranih pesama patriotske poezije iz knjige. Uzalud je budim, Beograd, 1957, Smrću protiv smrti, (Zajedno sa Blažom Šćepanovićem), Beograd, 1959. Vatra i ništa, Beograd, 1960, Poreklo nade, Zagreb, 1960, Krv koja svetli, Beograd, 1961. Prevod Osip Mandeljtšajm: Šum vremena, (zajedno sa Milicom Nikolić) Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965; Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973; Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973; Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988; Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991; Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu. Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996; Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han/Beograd, 1997; Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999; Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd 2002; Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002; Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002; Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, (Roman o Branku Miljkoviću u 77 slika), Obrenovac 2003; Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003; Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396; Tematski broj časopisa „Gradina“ posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković, Gradina, Niš, Nova serija broj 4/2004, 2004. Dragica S. Ivanović, Osvešćeni zaborav: imanentna poetika Branka Miljkovića, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2010; Nedeljko Bogdanović, Reč i pesma („Utva zlatokrila“ Branka Miljkovića), 2011; Marija Jeftimijević Mihajlović, Miljković između poezije i mita, Institut za srpsku kulturu Priština/Leposavić, Leposavić, 2012; Ljubisav Stanojević (1927 - 2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića – orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (doktorska disertacija, rukopis, 1973) Branko Miljković, prepiska, dokumenti, posvete, priredio Jovan Mladenović, N KC

Unutra lepo očuvano Na koricama ima oštećenje kao na slici, stoga je cena dosta niža. Nešto je bilo zalepljeno i onda odvojeno tako da je sa sobom odnelo deo platna Nema drugih oštećenja, neprijatnih mirisa, šaranja i slično Retko u ponudi Srpski Francuski Nemački Engleski jezik SPOMENICA POVODOM NJEGOVE 80 GODIŠNJICE Društvo za podizanje Instituta Nikole Tesle, Beograd, 1936. Tvrd povez, udžbenički format, 520 strana. Višejezično idanje - srpski, francuski, nemački i engleski jezik. Nikola Tesla Spomenica povodom njegove 80 godišnjice Livre commemoratif a l`occasion de son 80eme anniversaire Gedenkbuch anlässlich seines 80sten Geburtstages Memorandum book on the occasion of his 80ieth birthday Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki[1][2][3] pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Nikola Tesla Tesla circa 1890.jpeg Nikola Tesla u 37. godini (1893); fotografija Napoleona Seronija Rođenje 10. jul 1856. Smiljan, Austrijsko carstvo Smrt 7. januar 1943. (86 god.) Njujork, SAD Religija pravoslavni hrišćanin Polje fizika Škola Gimnazija Karlovac, Tehnički univerzitet u Gracu Roditelji Milutin Tesla Georgina Tesla Poznat po naizmenična struja, asinhrona mašina, magnetno polje, mreža preko bežičnih sistema prenosa, radiotehnika Nagrade Edison Medal (AIEE, 1916), Elliott Cresson Gold Medal (1893), John Scott Medal (1934) CZE Rad Bileho Lva 3 tridy BAR.svg Orden belog lava SRB Orden Belog Orla BAR.svg Orden belog orla Order of Saint Sava - Ribbon bar.svg Orden Svetog Save ME Order of Danilo I Knight Grand Cross BAR.svg Orden knjaza Danila I Ordre de la Couronne de Yougoslavie (Royaume).png Orden Jugoslovenske krune Potpis TeslaSignature.svg Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112.[4][5] Lično je upoznao dva srpska kralja, kralja Srbije Aleksandra Obrenovića pri poseti Beogradu 1. juna (17. maja) 1892, i kralja Jugoslavije Petra II Karađorđevića juna 1942. godine u Njujorku. Biografija Detinjstvo, mladost i porodica Parohijska Crkva Sv. Petra i Pavla i kuća, dom Teslinih u Smiljanu. U pozadini se vidi brdo Bogdanić, ispod kojeg izvire potok Vaganac, koji je proticao ispod same kuće i crkve. Iznad kuće je seosko groblje na kome se nalazi masovna grobnica iz vremena Nezavisne Države Hrvatske.[6] Fotografija iz 1905. Nikola je rođen 28. juna 1856. godine po starom, odnosno 10. jula po novom kalendaru u Smiljanu u Lici, kao četvrto dete od petoro dece Milutina, srpskog pravoslavnog sveštenika, i majke Georgine, u Vojnoj krajini Austrijskog carstva nedaleko od granice sa Osmanskim carstvom. Kršten je u srpskoj pravoslavnoj Crkvi Sv. Petra i Pavla u Smiljanu. Ime Nikola je dobio po jednom i drugom dedi. Dete je bilo bolešljivo i slabo pa su krštenje zakazali mimo običaja, sutradan, bojeći se da neće preživeti. Krštenje deteta obavio je pop Toma Oklopdžija u crkvi Svetog Petra i Pavla u Smiljanu, a kum je bio Milutinov prijatelj, kapetan Jovan Drenovac. U crkvenim knjigama je zapisano crkvenoslovenski da je dete dobilo ime Nikolaj, a zapravo je dobilo ime po jednom i drugom dedi Nikola. Nikolin otac je bio nadareni pisac i poeta koji je posedovao bogatu biblioteku u kojoj je i Nikola provodio svoje detinjstvo čitajući i učeći strane jezike.[7] Po jednom verovanju, Tesle vode poreklo od Draganića iz Banjana. Po navodima Jovana Dučića, Tesle su poreklom iz Stare Hercegovine, od plemena (Oputni) Rudinjani iz sela Pilatovaca u današnjoj nikšićkoj opštini.[8] Međutim, o Teslinom poreklu postoji i verzija da su od Komnenovića iz Banjana u Staroj Hercegovini. Po legendi koja se zadržala u Banjanima, Komnenovići su zidali crkvu prilikom čega su se posvađali sa majstorima usled čega je došlo do krvavih obračuna. Kao rezultat toga, deo Komnenovića se preselio sa Tupana u drugi kraj Banjana zbog čega su ih prozvali Čivije (ekseri) koji i danas žive u Banjanima, dok se drugi deo odselio u Liku koji je prozvan Tesla po tesli, vrsti tesarskog alata. Nikolina majka bila je vredna žena s mnogo talenata. Bila je vrlo kreativna i svojim izumima olakšavala je život na selu. Smatra se da je Nikola Tesla upravo od majke nasledio sklonost ka istraživačkom radu.[9] Teslini roditelji su, osim njega, imali sina Daneta i kćerke Angelinu i Milku, koje su bile starije od Nikole, i Maricu, najmlađe dete u porodici Tesla. Dane je poginuo pri padu s konja kad je Nikola imao pet godina i to je ostavilo veliki trag u porodici. Dane je smatran izuzetno obdarenim, dok se za Nikolu verovalo da je manje inteligentan.[10] Veruje se da je Danetova smrt osnovni razlog što otac dugo nije pristajao da mu dozvoli da pohađa tehničku školu daleko od kuće. Školovanje Krštenica Nikole Tesle. Teslin otac, Milutin Tesla. Nikola Tesla, 1879. sa 23 godine. Prvi razred osnovne škole pohađao je u rodnom Smiljanu. Otac Milutin rukopoložen je za protu u Gospiću, te se porodica preselila u ovo mesto 1862. godine.[11] Preostala tri razreda osnovne škole i trogodišnju Nižu realnu gimnaziju završio je u Gospiću.[12] U Gospiću je Nikola prvi put skrenuo pažnju na sebe kada je jedan trgovac organizovao vatrogasnu službu. Na pokaznoj vežbi kojoj je prisustvovalo mnoštvo Gospićana, vatrogasci nisu uspeli da ispumpaju vodu iz reke Like. Stručnjaci su pokušali da otkriju razlog zašto pumpa ne vuče vodu, ali bezuspešno. Tesla, koji je tada imao sedam ili osam godina, je instiktivno rešio problem ušavši u reku i otčepivši drugi kraj creva. Zbog toga je slavljen kao heroj dana.[10][13] Teško se razboleo na kraju trećeg razreda škole 1870. godine. S jeseni je otišao u Rakovac[14] kraj Karlovca da završi još tri razreda Velike realke. Maturirao je 24. jula 1873. godine u grupi od svega sedam učenika sa vrlo dobrim uspehom jer je iz nacrtne geometrije bio dovoljan. Tada je imao 17 godina. Nakon završene mature vratio se u Gospić i već prvi dan razboleo od kolere. Bolovao je devet meseci. U tim okolnostima uspeo je da ubedi oca da mu obeća da će ga umesto na bogosloviju upisati na studije tehnike.[10] Studije Pošto je ozdravio, otac ga šalje ujaku proti Tomi Mandiću, u Tomingaj kod Gračca, da boravkom na selu i planini prikuplja snagu za napore koji ga očekuju. Na studije elektrotehnike kreće 1875. godine, dve godine nakon mature. Upisuje se u Politehničku školu u Gracu, u južnoj Štajerskoj (danas Austrija). Tada mu je bilo 19 godina. Spava veoma malo, svega četiri sata dnevno i sve slobodno vreme provodi u učenju. Ispite polaže sa najvišim ocenama. Još tada ga je zainteresovala mogućnost primene naizmenične struje. Čita sve što mu dođe pod ruku (100 tomova Volterovih spisa). Nikola je o sebi pisao: „Pročitao sam mnogo knjiga, a sa 24 godine sam mnoge znao i napamet. Posebno Geteovog Fausta.” Zabrinuti za njegovo zdravlje, profesori šalju pisma njegovom ocu u kojima ga savetuju da ispiše sina ukoliko ne želi da se ubije prekomernim radom. Nakon prve godine studija izostaje stipendija Carsko-kraljevske general-komande (kojom su pomagani siromašni učenici iz Vojne krajine). Dva puta se za stipendiju obraća slavnoj Matici srpskoj u Novom Sadu. Prvi put 14. oktobra 1876, a drugi put 1. septembra 1878. godine. Oba puta biva odbijen. U decembru 1878. godine napušta Grac i prekida sve veze sa bližnjima. Drugovi su mislili da se utopio u Muri. Odlazi u Marburg (današnji Maribor) gde dobija posao kod nekog inženjera. Odaje se kockanju. Otac ga nakon višemesečne bezuspešne potrage pronalazi i vraća kući. Otac, uzoran čovek, nije mogao da nađe opravdanje za takvo ponašanje. (Nedugo potom otac umire 30. aprila 1879. godine). Nikola je te godine jedno vreme radio u gospićkoj realnoj gimnaziji. Januara 1880. godine, odlazi u Prag da prema očevoj želji okonča studije.[15] Tamo ne može da se upiše na Karlov univerzitet jer u srednjoj školi nije učio grčki. Najverovatnije je slušao predavanja iz fizike i elektrotehnike. Živeo je na adresi Ve Smečkah 13, gde je 2011. godine postavljena memorijalna tabla.[16][17] Većinu vremena provodio je bibliotekama u Klementinumu i narodnoj kavarni u Vodičkovoj ulici. Naredne godine, svestan da njegovi bližnji podnose ogromnu žrtvu zbog njega, rešava da ih oslobodi tog tereta i napušta studije.[13][15] Tesla je naveo u svojoj autobiografiji kako je živo i plastično doživljavao momente inspiracije. Od ranih dana je imao sposobnost da u mislima stvori preciznu sliku pronalaska pre nego što ga napravi. Ova pojava se u psihologiji naziva „Vizuelno razmišljanje”.[18] Teslino prvo zaposlenje Godine 1881, se seli u Budimpeštu gde se zapošljava u telegrafskoj kompaniji pod nazivom „Američka Telefonska Kompanija”. Tesla je pri otvaranju telefonske centrale 1881. godine postao glavni telefonijski tehničar u kompaniji. Tu je izmislio uređaj koji je, prema nekima, telefonski pojačavač, dok je prema drugima prvi zvučnik. U Budimpeštanskom parku se Tesli javila ideja o rešenju problema motora na naizmeničnu struju bez komutatora, dok je šetao sa prijateljem i recitovao Geteovog „Fausta”, a onda iznenada počeo štapom po pesku da crta linije sila obrtnog magnetskog polja. Za dva naredna meseca je razradio skice mnogih tipova motora i modifikacija koje će pet godina kasnije patentirati u Americi.[13] Zaposlenje u Parizu i posao u Strazburu U Pariz se seli 1882. godine gde radi kao inženjer za Edisonovu kompaniju na poslovima unapređenja električne opreme. Godine 1883, trebalo je da kompanija u Štrazburgu (današnji Strazbur) osposobi jednosmernu centralu jer se na otvaranju očekivao nemački car lično. Tesli je dat ovaj zadatak i on je boravio u Strazburu od 14. oktobra 1883. do 24. februara 1884. godine.[13] Tesla ovde potpisuje prvi poslovni ugovor u vezi realizacije prvog indukcionog motora, tako je krajem 1883. godine u Strazburu nastao prvi indukcioni motor koji koristi princip obrtnog magnetskog polja naizmeničnih struja. Počeo je i sa razvojem raznih vrsta polifaznih sistema i uređaja sa obrtnim magnetskim poljem (za koje mu je odobren patent 1888. godine). Prelazak okeana sa preporukom Edisonu Tesla je, 6. juna 1884. godine, došao u Ameriku u Njujork sa pismom preporuke koje je dobio od prethodnog šefa Čarlsa Bečelora.[19] U preporuci je Bečelor napisao: „Ja poznajem dva velika čoveka, a vi ste jedan od njih; drugi je ovaj mladi čovek”. Edison je zaposlio Teslu u svojoj kompaniji Edisonove mašine. Tesla je ubrzo napredovao i uspešno rešavao i najkomplikovanije probleme u kompaniji. Tesli je ponuđeno da uradi potpuno reprojektovanje generatora jednosmerne struje Edisonove kompanije.[20] Razlaz sa Edisonom Statua Nikole Tesle u Nijagarinim vodopadima, Ontario, Kanada. Pošto je Tesla opisao prirodu dobitaka od njegove nove konstrukcije, Edison mu je ponudio 50.000$ (1,1 milion $ danas)[21] kad sve bude uspešno završeno i napravljeno. Tesla je radio blizu godinu dana na novim konstrukcijama i Edisonovoj kompaniji doneo nekoliko patenata koji su potom zaradili neverovatan profit. Kada je potom Tesla pitao Edisona o obećanih 50.000$, Edison mu je odgovorio „Tesla, vi ne razumete naš američki smisao za humor.”. i pogazio svoje obećanje.[22][23] Edison je pristao da poveća Teslinu platu za 10$ nedeljno, kao vrstu kompromisa, što znači da bi trebalo da radi 53 godine da zaradi novac koji mu je bio prvobitno obećan. Tesla je dao otkaz momentalno.[24] Edison je kao dobar biznismen zarađivao novac korišćenjem svojih jednosmernih generatora struje koji su bili veoma skupi za postavljanje i održavanje. Bilo je potrebno i po nekoliko stanica jednosmerne struje da bi se obezbedila jedna gradska četvrt, dok je Teslin generator naizmenične struje bio dovoljan za snabdevanje kompletnog grada. Uvidevši efikasnost Teslinih patenata, Edison je koristio razne načine da uveri javnost kako je ta struja opasna, hodao je po gradskim vašarima i pred medijima naizmeničnom strujom usmrćivao životinje (pse, mačke, i u jednom slučaju, slona).[25] Na njegovu ideju stvorena je i prva električna stolica. Kao odgovor tome Tesla se priključio u kolo naizmenične struje što je prouzrokovalo užarenje niti električne sijalice, i tim pobio predrasude štetnosti naizmenične struje. Srednje godine Prvi patenti iz naizmeničnih struja Nikola Tesla 1885. godine. Godine 1886. Tesla u Njujorku osniva svoju kompaniju, Tesla električno osvetljenje i proizvodnja (Tesla Electric Light & Manufacturing).[5][26] Prvobitni osnivači se nisu složili sa Teslom oko njegovih planova za uvođenje motora na naizmeničnu struju i na kraju je ostao bez finansijera i kompanije. Tesla je potom radio u Njujorku kao običan radnik od 1886. do 1887. godine da bi se prehranio i skupio novac za svoj novi poduhvat. Prvi elektromotor na naizmeničnu struju bez četkica je uspeo da konstruiše 1887. godine, i demonstrirao ga pred „Američkim društvom elektroinženjera” (American Institute of Electrical Engineers, danas IEEE) 1888. godine. Iste godine je razvio principe svog Teslinog kalema i počeo rad sa Džordžom Vestinghausom u laboratorijama njegove firme „Vestinghaus električna i proizvodna kompanija” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Vestinghaus ga je poslušao u vezi njegovih ideja o višefaznim sistemima koji bi omogućili prenos naizmenične struje na velika rastojanja. Eksperimenti sa Iks-zracima Aprila 1887. godine Tesla počinje istraživanje onoga što će kasnije biti nazvano Iks-zracima koristeći vakuumsku cev sa jednim kolenom (sličnu njegovom patentu 514170). Ovaj uređaj je drugačiji od drugih ranih cevi za Iks-zrake jer nije imao elektrodu-metu. Savremen izraz za fenomen koji je razlog ovakvog dejstva uređaja je „probojno zračenje”. Do 1892. godine je Tesla već bio upoznat sa radom Vilhelma Rendgena i njegovim pronalaskom efekata Iks-zraka. Tesla nije priznavao postojanje opasnosti od rada sa Iks-zracima, pripisujući oštećenja na koži ozonu pre nego, do tada nepoznatom zračenju: „U vezi štetnih dejstava na kožu… primećujem da su ona pogrešno tumačena… ona nisu od Rendgenovih zraka, već jedino od ozona stvorenog u kontaktu sa kožom. Azotna kiselina bi takođe mogla biti odgovorna, ali u manjoj meri”. (Tesla, Electrical Review, 30. novembar 1895) Ovo je pogrešna ocena što se tiče katodnih cevi sa Iks-zračenjem. Tesla je kasnije primetio opekotine kod asistenta koje potiču od Iks-zraka i stoga je vršio eksperimente. Fotografisao je svoju ruku i fotografiju je poslao Rendgenu, ali nije javno objavio svoj rad i pronalaske. Ovaj deo istraživanja je propao u požaru u laboratoriji u ulici Hjuston 1895. godine. Američko državljanstvo, eksplozija raznih otkrića Teslin sistem proizvodnje naizmenične struje i prenos na velike daljine. Opisan u patentu US390721. Američko državljanstvo dobija 30. jula 1891, sa 35 godina, a tada započinje rad u svojoj novoj laboratoriji u ulici Hauston u Njujorku. Tu je prvi put prikazao fluorescentnu sijalicu koja svetli bez žica. Tako se prvi put pojavila ideja o bežičnom prenosu snage. Sa 36 godina prijavljuje prvi patent iz oblasti višefaznih struja. U nastavku istraživanja se posvećuje principima obrtnih magnetnih polja. Postaje potpredsednik Američkog instituta elektroinženjera (kasnije IEEE) u periodu od 1892. do 1894. godine. Put u Evropu, smrt majke, dolazak u Beograd Tesla 1892. godine putuje u Evropu, gde prvo drži 3. februara senzacionalno predavanje u Londonu u Britanskom institutu elektroinženjera „Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokog potencijala i visoke frekvencije”. Potom u Parizu 19. februara članovima društva inženjera drži isto predavanje i ostaje mesec dana pokušavajući, po drugi put, da u Parizu nađe investitore za svoj novi polifazni sistem struja. Tu ga zatiče telegram sa vešću da mu je majka na samrti. Žurno napušta Pariz da bi boravio uz svoju umiruću majku i stiže 15. aprila, par sati pre smrti. Njene poslednje reči su bile: „Stigao si Nidžo, ponose moj.” Posle njene smrti Tesla se razboleo. Proveo je tri nedelje oporavljajući se u Gospiću i selu Tomingaj kod Gračca, rodnom mestu njegove majke i manastiru Gomirje u kome je arhimandrit bio njegov ujak Nikolaj.[13] Jedini boravak Nikole Tesle u Beogradu bio je od 1. — 3. juna 1892. godine.[27][28] Došao je na poziv Đorđa Stanojevića u Beograd 1. juna.[29] Sledećeg dana je primljen u audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića kojom prilikom je odlikovan ordenom Svetog Save. Potom je Tesla održao čuveni pozdravni govor u današnjoj zgradi rektorata, studentima i profesorima beogradske Velike škole. Ja sam, kao što vidite i čujete ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu. — početak Teslinog govora u Velikoj školi Tom prilikom Jovan Jovanović Zmaj je odrecitovao pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd” koju ja napisao tim povodom.[30] Teslin boravak u Beogradu je ostavio dubokog traga, međutim, iako je dobio 12. septembra priznanje engleskog udruženja inženjera i naučnika, ubrzo i počasnu titulu doktora Univerziteta Kolumbija, krajem 1892. godine nije prošao na izboru za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Za dopisnog člana izabran je 1894. a za redovnog 1937. godine.[31] Zlatne godine stvaralaštva Od 1893. do 1895. godine Tesla istražuje naizmenične struje visokih frekvencija. Uspeva da proizvede naizmeničnu struju napona od milion volti koristeći Teslin kalem i proučavao je površinski efekat visokih frekvencija u provodnim materijalima, bavio se sinhronizacijom električnih kola i rezonatorima, lampom sa razređenim gasom koja svetli bez žica, bežičnim prenosom električne energije i prvim prenosom radio-talasa. U Sent Luisu je 1893. godine, pred 6000 gledalaca, Tesla prikazao na atraktivan način mnoge eksperimente uključujući i prenos sličan radio komunikaciji. Obraćajući se Frenklinovom institutu u Filadelfiji i Nacionalnoj asocijaciji za električno osvetljenje on je opisao i demonstrirao svoje principe detaljno. Tesline demonstracije izazivaju veliku pažnju i pomno se prate. Svetska izložba u Čikagu Svetska izložba 1893. godine u Čikagu, Svetska Kolumbovska izložba, je bila međunarodna izložba na kojoj je po prvi put ceo salon izdvojen samo za električna dostignuća. To je bio istorijski događaj jer su Tesla i Vestinghaus predstavili posetiocima svoj sistem naizmenične struje osvetljavajući celu izložbu.[32] Prikazane su Tesline fluorescentne sijalice i sijalice sa jednim izvodom. Tesla je objasnio princip obrtnog magnetskog polja i indukcionog motora izazivajući divljenje pri demonstraciji obrtanja bakarnog jajeta i postavljanja na vrh, što je predstavljeno kao Kolumbovo jaje. To je korišćeno da se objasni i prikaže model obrtnog magnetskog polja i induktivnog motora. Priznanja, nedaće i rat struja Glavni članak: Rat struja Februara 1894. se pojavljuje prva knjiga o Tesli, „Otkrića, istraživanja i pisani radovi Nikole Tesle”. Ubrzo knjiga biva prevedena na srpski i nemački jezik. Veliki udarac za istraživanja se desio 13. marta 1895. godine kada izbija veliki požar u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji broj 35 kojom prilikom je izgorelo oko 400 električnih motora, električni i mehanički oscilatori, transformatori, mnoge originalne konstrukcije i rukopis skoro završene knjige „Priča o 1001 indukcionom motoru”.[33] Međutim, to je bilo vreme izuzetne Tesline kreativnosti i žilavosti. Već 15. marta osniva kompaniju pod imenom „Nikola Tesla” i nastavlja rad. Kasnih 1880-ih, Tesla i Tomas Edison su postali protivnici, povodom Edisonovog pokretanja sistema distribucije električne energije na osnovu jednosmerne struje uprkos postojanja efikasnijeg, Teslinog, sistema sa naizmeničnom strujom. Kao rezultat rata struja, Tomas Edison i Džordž Vestinghaus su zamalo bankrotirali, pa je 1897. godine Tesla pocepao ugovor i oslobodio Vestinghausa obaveza plaćanja korišćenja patenata. Te 1897. godine je Tesla radio ispitivanja koja su vodila ka postavljanju osnova za istraživanja u oblasti kosmičkih zračenja. Otkriće radija i bežičnog prenosa Nikola Tesla demonstrira bežični prenos energije, verovatno u svojoj njujorškoj laboratoriji 1890-ih. Kada je napunio 41 godinu, podneo je svoj prvi patent br. 645576 iz oblasti radija. Godinu dana kasnije američkoj vojsci prikazuje model radijski upravljanog broda, verujući da vojska može biti zainteresovana za radio-kontrolisana torpeda. Tada je on govorio o razvoju „umeća telematike”, vrste robotike. Radio kontrolisan brod je javno prikazan 1898. godine na električnoj izložbi u Medison Skver Gardenu.[34][35] Samo godinu dana kasnije predstavio je u Čikagu brod koji je bio sposoban i da zaroni. Ovi uređaji su imali inovativni rezonantni prijemnik i niz logičkih kola. Radio-daljinsko upravljanje ostaje novotarija sve do Drugog svetskog rata.[36] Iste godine Tesla je izmislio električni upaljač ili svećicu za benzinske motore sa unutrašnjim sagorevanjem, za šta mu je priznat patent 609250 pod nazivom „Električni upaljač za benzinske motore”. Kolorado Springs Tesla sedi u svojoj laboratoriji u Kolorado Springsu unutar svog „Uveličavajućeg prenosnika” koji proizvodi milione volti napona. Lukovi su dugi i po 7 m. (Prema Teslinim beleškama ovo je dvostruka ekspozicija) Tesla je 1899. odlučio da se preseli i nastavi istraživanja u Koloradu Springsu, gde je imao dovoljno prostora za svoje eksperimente sa visokim naponima i visokim učestanostima. Po svom dolasku je novinarima izjavio da namerava da sprovede eksperiment bežične telegrafije između Pajks Pika (vrh Stenovitih planina u Koloradu) i Pariza. Teslini eksperimenti su ubrzo postali predmet urbanih legendi. U svom dnevniku je opisao eksperimente koji se tiču jonosfere i zemaljskih talasa izazvanih transferzalnim ili longitudinalnim talasima. Tesla je u svojoj laboratoriji dokazao da je Zemlja provodnik i vršeći pražnjenja od više miliona volti proizvodio veštačke munje duge više desetina metara. Tesla je takođe proučavao atmosferski elektricitet, posmatrajući pražnjenja svojim prijemnicima. Reprodukujući njegove prijemnike i rezonantna kola mnogo godina kasnije se uvideo nepredvidivi nivo kompleksnosti (raspodeljeni helikoidni rezonator visokog faktora potiskivanja, radiofrekventno povratno kolo, kola sa grubim heterodinim efektima i regenerativnim tehnikama). Tvrdio je čak da je izmerio i postojanje stojećih talasa u Zemlji. U jednom momentu je utvrdio da je u svojoj laboratoriji zabeležio radio-signale vanzemaljskog porekla. Naučna zajednica je odbacila njegovu objavu i njegove podatke. On je tvrdio da svojim prijemnicima meri izvesne ponavljajuće signale koji su suštinski drugačiji od signala koje je primetio kao posledica oluja i zemljinog šuma. Kasnije je detaljno navodio da su signali dolazili u grupama od jednog, dva, tri i četiri klika zajedno. Tesla je kasnije proveo deo života pokušavajući da šalje signal na Mars. Tesla napušta Kolorado Springs 7. januara 1900, a laboratorija se ruši i rasprodaje za isplatu duga. Međutim, eksperimenti u Kolorado Springsu su Teslu pripremili za sledeći projekat, podizanje postrojenja za bežični prenos energije. U to vreme prijavljuje patent u oblasti rezonantnih električnih oscilatornih kola. Svetska radio stanica na Long Ajlendu Teslina kula na Long Ajlendu u saveznoj državi Njujork Tesla počinje planiranje Svetske radio-stanice — Vardenklif kule 1890. godine sa 150.000 $ (od kojih je 51% ulaže Džej Pi Morgan). Gradnja počinje 1901. godine, a januara 1902. godine ga zatiče vest da je Markoni uspeo da ostvari transatlantski prenos signala. Juna 1902. je Tesla premestio laboratoriju iz ulice Hjuston u Vardenklif. Velelepna kula Svetske radio-stanice još nije dovršena, a glavni finansijer, Morgan, se novembra povlači iz poduhvata, dok su novine to propratile natpisima Teslin Vardenklif je milionska ludorija. Godine 1906. Tesla napušta kulu i vraća se u Njujork. Ta kula je tokom Prvog svetskog rata razmontirana, pod izgovorom da može poslužiti nemačkim špijunima. Američki patentni zavod je 1904. godine poništio prethodnu odluku i dodelio Đuljelmu Markoniju patent na radio, čak je i Mihajlo Pupin stao na stranu Markonija. Od tada počinje Teslina borba za povratak radio patenta. Na svoj 50. rođendan Tesla je priredio javno predstavljanje svoje turbine bez lopatica snage 200 konjskih snaga (150 kW) sa 16.000 min−1 (obrtaja u minuti). Tokom 1910—1911. su u Votersajd elektrane u Njujorku testirane Tesline turbine snaga između 100 i 5000 konjskih snaga. Markoni 1909. godine dobija Nobelovu nagradu za otkriće radija, odnosno doprinos u razvoju bežične telegrafije što čini Teslu duboko ogorčenim. Godine 1915, Tesla podnosi tužbu protiv Markonija, tražeći sudsku zaštitu svojih prava na radio, međutim već 1916. je bankrotirao zbog velikih troškova. U tim trenucima njegov život opasno klizi ka ivici siromaštva. Ratne prilike i neprilike Pred Prvi svetski rat Tesla je tražio investitore preko okeana. Kad je počeo rat, Tesla je prestao da prima sredstva od svojih evropskih patenata. Nakon rata izneo je svoja predviđanja u vezi s posleratnim okruženjem. U članku objavljenom 20. decembra 1914. godine, Tesla je izneo mišljenje da Liga naroda nije rešenje za tadašnje probleme. Mada bez materijalnih sredstava Tesli ipak stižu priznanja. Tako 18. maja 1917. godine dobija zlatnu Edisonovu medalju za otkriće polifaznog sistema naizmeničnih struja. Te večeri je izrečena misao da kada bi jednog momenta prestali da rade svi Teslini pronalasci, industrija bi prestala da radi, tramvaji i vozovi bi stali, gradovi bi ostali u mraku, a fabrike bi bile mrtve. Istorijski obrt je upravo u tome što je Tesla dobio medalju sa imenom čoveka koji mu je bio ljuti protivnik sa svojom idejom i izgubio u toj bici, ali je Edison na kraju stekao bogatstvo, a Tesli je ostalo samo priznanje. Nikolaj Velimirović i Nikola Tesla Nikolaj Velimirović i Nikola Tesla su se upoznali 1916. godine u Njujorku, preko Teslinog prijatelja, profesora Paje Radosavljevića. Tada jeromonah, Nikolaj je pokušao da objedini Srbe u Americi, da daju podršku Srbiji, koja je vojevala protiv Austrougarske imperije. U tom pravcu, Nikolaju su Pupin i Tesla bili obavezni sagovornici. Zategnuti odnosi Tesle i Pupina i jako kritičan stav Radosavljevića prema Pupinu su učinili da zajednički proglas Tesle, Pupina i Radosavljevića nije potpisan. Nikolaj je kasnije pisao Radosavljeviću da žali što je pokušao da uvede Teslu u stvari narodne te da bi bio greh odvraćati ga od njegovog posla. Usmenim predanjem je sačuvana anegdota o razgovoru Tesle i Nikolaja u pogledu sličnosti (nevidljivost) struje i sile Božije.[37] Tesline opsesije i nevolje Tesla je počeo da jasno pokazuje simptome opsednutosti bizarnim detaljima. Pored već ranije pokazanog straha od mikroba postao je opsednut brojem tri. Često mu se dešavalo da obilazi oko bloka zgrada tri puta pre nego što bi ušao u zgradu, zahtevao je da se pored tanjira uvek postave tri platnene salvete pre svakog obroka, itd. Priroda ovog poremećaja je u to vreme bila nedovoljno poznata, tako da se mislilo da su simptomi koje je ispoljavao, bili pokazatelji delimičnog ludila. Ovo je nesumnjivo oštetilo ono što je preostalo od njegovog ugleda. Tesla u tom periodu boravi u hotelu Valdorf-Astorija, u iznajmljenom apartmanu sa odloženim plaćanjem. Zbog naplate nagomilanog duga od 20.000$, vlasnik hotela, Džordž Bolt, je preuzeo vlasništvo nad Vordenklajfom. Baš 1917. godine u vreme dok Bolt ruši kulu da bi rasprodao placeve, Tesla dobija najviše priznanje Američkog instituta električnih inženjera, Edisonovu medalju. Ironija ovog događaja je u Teslinom slučaju bila višestruka. Avgusta 1917. godine Tesla je postavio principe u vezi sa frekvencijom i nivoom snage prvog primitivnog radara. Emil Žirardo je 1934. godine radeći prvi francuski radarski sistem tvrdio da je sve radio „prema principima koje je postavio gospodin Tesla”. Autobiografija `Moji izumi` je sastavljena od niza tekstova koji je Tesla objavio u nekoliko navrata u štampi, najverovatnije kako bi pažnju javnosti, kroz časopise usmerio ka potencijalnim investotorima. Kroz te tekstove opisuje svoje vividne vizije, zatim imaginaciju toliko snažnu, prepunu ideja, da je rukom mogao gotovo da prolazi kroz ideju koja kao da lebdi u vazduhu, prijatelje koje je posećivao, sa kojima je razgovarao, koji su mu bili dragi kao i ovozemaljski... Čak je u nekoliko navrata ponudio, da njegovu specifičnu mentalnu konstituciju, naučnici podvrgnu detaljnim ispitivanjima... Opisuje oglede puštanja struja određenih frekvencija kroz telo, kako deluju na vitalnost, itd. koje je primenjivao na sebi. Pored ostalih osobenosti primetio je i opisao da mu je čulo sluha nekoliko puta jače nego što je to uobičajno. Dokumentovano je oko sedam nervnih slomova ovog istraživača, od kojih je većina izazvana preteranim umnim naporima, a zatim i velikim životnim traumama. Ono govori o fragilnosti Teslinog genija. Pozne godine i usamljenički život Kralj Petar II u poseti Nikoli Tesli, apartman hotela Njujorker, jun 1942. (od levo Miloš Trifunović ministar, Franc Snoj ministar, Teslin sestrić Sava Kosanović ministar, a od desno Radoje Knežević ministar dvora i Ivan Šubašić ban Hrvatske banovine) Stanovao je 1927. godine Tesla na petnaestom spratu njujorškog hotela „Pensilvanija”. Živeo je on samačkim životom u sobi broj 1522 E, vodeći pažljivo naročitu brigu o svojoj ishrani.[38] Na njegov sedamdeset peti rođendan 1931. godine ga Tajm magazin stavlja na naslovnu stranu. U podnaslovu je naglašen njegov doprinos sistemima proizvodnje električne energije. Tesli je odobren poslednji patent 1928. godine u oblasti vazdušnog saobraćaja kada je predstavio prvu letelicu sa vertikalnim poletanjem i sletanjem. Tesla 1934. godine piše jugoslovenskom konzulu Jankoviću i zahvaljuje Mihajlu Pupinu na ideji da vodeće američke kompanije formiraju fond kojim bi Tesli bila obezbeđena bezbrižna starost. Tesla odbija takvu pomoć i bira da prima skromnu penziju od jugoslovenske vlade i bavi se istraživanjima u skladu sa svojim mogućnostima. Poslednje godine života proveo je hraneći golubove i živeo je uglavnom od godišnjeg honorara iz svoje domovine. U 81. godini Tesla izjavljuje da je kompletirao jedinstvenu teoriju polja. Tvrdio je da je razradio sve detalje i da će ih otkriti svetu uskoro. Teorija nikad nije objavljena, a naučna javnost je već bila ubeđena da se njegove izjave ne mogu uzimati ozbiljno. Većina danas veruje da Tesla nikad nije u celosti razradio takvu teoriju, a ono što je ostalo ima više istorijsku vrednost dok je u fizici potpuno odbačeno. Tesla je bio nominovan za orden Svetog Save prvog reda, ali pošto je imao američko državljanstvo nije ga dobio, ali je primio orden Svetog Save drugog reda. Jedno predveče 1937. tokom uobičajenog izlaska udario ga je taksi. Nikola Tesla je pao na zemlju nepomičan, a onda je ustao i vratio se u hotel. Prema nekim izvorima polomio je tri rebra, a prema drugima to su bile samo lakše povrede. Trebalo mu je šest meseci da se oporavi.[39] Godine 1939. na predlog svojih kolega iz kompanije Vestinghaus, vratio se na posao za nedeljnu platu od 125 dolara.[39] Teslina smrt i epilog Elektromehanički uređaji i principi koje je razvio Nikola Tesla: razni uređaji koji koriste obrtno magnetsko polje (1882) induktivni motor, obrtni transformatori i altenator za visoke frekvencije način za povećanje jačine električnih oscilacija polifazni sistemi sistem za prenos električne energije posredstvom naizmeničnih struja na velike razdaljine (1888) [40] Teslin transformator, njegova svetska radio stanica i drugi načini za pojačanje jačine električnih oscilacija (uključujući preneseno pražnjenje kondenzatora i Teslin oscilator) elektroterapija Teslinim strujama turbina bez lopatica bifilarni namotaj telegeodinamika Teslin efekat i Teslino elektrostatičko polje sistem bežične komunikacije (prvi korak prema pronalazku radija) i radiofrekventni oscilatori robotika i `I` logičko kolo [41] cevi za Iks-zrake koje koriste proces kočenja zračenja uređaj za jonizovane gasove uređaji za emitovanje jakih polja Uređaj za emitovanje zraka sa naelektrisanim česticama metode za obezbeđivanje ekstremno malog nivoa otpora prolasku električne struje (preteča superprovodnosti) kola za pojačanja napona uređaji za pražnjenje visokih napona sistemi za lučno osvetljenje uređaje za zaštitu od groma Teslin kompresor Teslin upaljač Tesline pumpe VTOL avion dinamička teorija gravitacije koncepti za električna vozila Tesla umire od srčanog udara sam u hotelskom apartmanu 3327 na 33. spratu Njujorker hotela 7. januara 1943. godine u 87. godini života.[42] Zvanično je zabeleženo da je umro od srčane tromboze, 7. januara 1943. godine u 22 časa i 30 minuta. I pored prodaje patenata u oblasti naizmeničnih struja, Tesla umire siromašan i u dugovima. Tim povodom, gradonačelnik Njujorka Lagvardija je rekao: „Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće”. Posmrtni obred je održan 12. januara u Crkvi Svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu u Njujorku. Posle službe telo je kremirano. Ispraćaju Teslinih posmrtnih ostataka prisustvovalo je oko 2000 ljudi, među kojima su bile i mnoge značajne ličnosti i nobelovci. Svi vodeći njujorški listovi imali su svoje izveštače. Urna sa Teslinim ostacima u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu Na sahrani je svirao njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković, tada jedan od najvećih virtuoza na svetu u pratnji slovenačkog hora Slovan, i to po Teslinoj želji, prvo Šubertovu kompoziciju „Ave Marija”, a onda srpsku pesmu Tamo daleko. Ostao je zabeležen i upečatljiv oproštajni govor tadašnjeg gradonačelnika Njujorka Fjorela Henrija Lagvardije.[43] Kasnije 1943. godine Vrhovni sud SAD vratio je Tesli pravo na patent 645.576, priznajući mu prvenstvo na patent radija.[44] Ubrzo po Teslinoj smrti FBI je zatražio od Useljeničke službe oduzimanje sve pokojnikove lične stvari i dokumenata, iako je Tesla bio američki državljanin. Kasnije je Ministarstvo odbrane kontaktiralo FBI, a Teslina dokumenta proglašena vrhunskom tajnom. Sva Teslina lična imovina po nalogu Edgara Huvera i predsednikovih savetnika dobila je etiketu „veoma poverljivo” zbog prirode Teslinih otkrića i patenata. Borba rodbine za ličnu imovinu Teslina porodica i jugoslovenska ambasada su se borili sa američkim zvaničnicima za povratak dokumenata i ličnih stvari, zbog mogućeg značaja nekog od njegovih istraživanja. Konačno, njegov sestrić Sava Kosanović uspeva da dođe do dela njegovih ličnih stvari i to je sada smešteno u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Njegov pepeo je prenesen u Beograd jula 1957. godine. Urna je smeštena u Muzeju Nikole Tesle gde i danas stoji. Dana 28. februara 2014. je potpisan sporazum između Srpske pravoslavne crkve, Vlade Republike Srbije i Privremenog organa Grada Beograda o prenosu posmrtnih ostataka Nikole Tesle u portu Hrama Svetog Save.[45][46] Tesline društvene aktivnosti U svojim srednjim godinama, Tesla je imao prijateljski odnos sa Markom Tvenom koji je obožavao da provodi puno vremena u Teslinoj laboratoriji. Među njegovim najbližim prijateljima je bilo i umetnika. Družio se sa urednikom Century Magazine časopisa Robertom Džonsonom koji je objavio par pesama Jovana Jovanovića Zmaja u Teslinom prevodu, dok je sa Katarinom Džonson negovao prijateljstvo.[47] U ovom periodu je Tesla bio društveno aktivan, a poznato je da je jedno vreme čitao o Vedskoj filozofiji. Nakon incidenta sa Edisonom, Tesla je ostao ogorčen na njega, i nikada nisu popravili svoje odnose. Kada je Edison već bio star, Tesla je izjavio da mu je jedna od grešaka to što nikada nije poštovao Edisonov rad, ali to je malo značilo za popravljanje njihovog skoro nepostojećeg odnosa. Čovek koji je izumeo dvadeseti vek Imao je više od 700 zaštićenih patenata i inovacija. Njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. Najznačajnija nagrada u domenu električne energije zove se Nagrada Nikole Tesle, a dodeljuje je Savet Elektro inženjera — IEEE. Osam američkih država (Njujork, Nju Džerzi, Pensilvanija, Kolorado, Nevada, Minesota, Arizona i Indijana) proglasile su Teslin dan rođenja za državni praznik. Tog dana, između ostalog, na svim javnim zgradama mora se istaći državna zastava, a učitelji u svim školama jedan čas posvećuju Tesli. Govorio je mnogo jezika — srpski, engleski, nemački, italijanski, francuski, češki, mađarski, latinski i slovenački.[48] Mnogi današnji obožavaoci Tesle su skloni verovanju da je on „čovek koji je izumeo dvadeseti vek” i nazivaju ga „Prometej 20. veka”. Počasni doktorati i ordeni Na prijemu u Njujorku, 10. jula 1937. Nikola Tesla prima orden belog lava prvog stepena od čehoslovačkog ministra Vladimira Hurbana. Istom prilikom poslanik Fotić (sedi levo) uručio mu je orden belog orla prvog stepena Kraljevine Jugoslavije. Nikoli Tesli su dodeljeni sledeći počasni doktorati[13]: Tehnička škola, Beč, 1908. Univerzitet u Beogradu, 1926. Univerzitet u Zagrebu, 1926. Tehnička škola, Prag, 1936. Tehnička škola, Grac, 1937. Univerzitet u Poatjeu, 1937. Tehnička škola, Brno, 1937. Univerzitet u Parizu, 1937.[49] Politehnička škola, Bukurešt, 1937. Univerzitet u Grenoblu, 1938. Univerzitet u Sofiji, 1939. I ordeni: Orden Svetog Save, II klase, Srbija, 1892. Orden knjaza Danila I, 1895.[50] Orden Svetog Save, I klase Kraljevina SHS, 1926. Orden Jugoslovenske krune, 1931. Orden belog orla, I klase, Kraljevina Jugoslavija, 1936. Orden belog lava, I klase, Čehoslovačka, 1937. Medalja Univerziteta u Parizu, 1937. Medalja Univerziteta Sv. Kliment, Sofija, 1939. Najvažniji pronalasci Od 1943. Tesla se smatra pronalazačem radija, koji je predložen u patentu[51] predatom Patentnom birou SAD 20. marta 1900. Pre toga se prvenstvo u ovom pronalasku davalo Markoniju, koji je imao više poslovnog duha. Izmislio je električni asinhroni motor sa polifaznim alternatorom, sa tri faze u obliku zvezde, i sa komutatorom. Nikola Tesla je koristio jonizovane gasove za transformaciju električne energije na principima Volte, Herca i Faradeja, a po zakonima indukcije. Bio je glavni promoter tehnike prenosa električne energije naizmeničnom strujom. Godine 1889, zainteresovao se za visoke frekvencije i realizovao generator frekvencije od 15 kiloherca. Počev od 1896, eksperimentisao je sa daljinskim upravljanjem. Razvio je Teslinu bobinu, na principu Hercovog oscilatora, što je bio prvi projektovani odašiljač talasa. Time je postavio temelje teleautomatike.[52] Imao je ideju da će se jednoga dana bežičnom telegrafijom upravljati vozilima bez posade udaljenim stotinama kilometara. Načinio je dva ploveća objekta kojima se upravljalo telekomandama, od kojih je jedan mogao da roni. Njegovi patenti iz 1895. su u stvari specifikacije torpednog čamca bez posade, koji bi nosio šest torpeda dugih 4,20 m. Patenti Aktuelna lista Teslinih patenata[53] sadrži bibliografske podatke o 166 patenata iz 26 različitih zemalja na svih pet kontinenata (Argentina, Australija, Austrija, Belgija, Brazil, Ujedinjeno Kraljevstvo, Viktorija, Danska, Indija, Italija, Japan, Kanada, Kuba, Mađarska, Meksiko, Nemačka, Novi Zeland, Novi Južni Vels, Norveška, Rodezija, Rusija, Transval, Francuska, Švajcarska, Švedska i Španija). Od navedenih zemalja, Tesla je najviše patenata imao u Velikoj Britaniji i Francuskoj — po 29. Malo je iznenađujući podatak da je imao čak 24 patenta u Belgiji, dok mu je u Nemačkoj odobreno 18 patenata i u Italiji 12. U ostalim zemljama sa ove liste Tesla je imao znatno manje patenata i taj broj se kreće u rasponu od 1 do 7.[54] Donedavno se smatralo da Tesla u zemljama izvan SAD nije imao patente iz oblasti elektroenergetike, te da se njegovi prvi patenti iz 1891. godine odnose na varnični oscilator. Među patentima prijavljenim u drugim zemljama ima nekih novih, do sada nepoznatih javnosti. Međutim, tu nema većih iznenađenja, osim nekoliko manjih izuzetaka. (Kako svaki patent važi samo u državi koja je izdala taj patent, Tesla je u svakoj od zemalja gde je želeo da zaštiti neki od svojih pronalazaka morao podneti posebnu prijavu patenta, pa se njima uglavnom štite suštinski isti pronalasci.)[54] Analizom podataka utvrđeno je da je Nikola Tesla imao 116 originalnih patenata, od kojih su 109 američki i 7 britanski patenti. Sa ovih 116 patenata, Tesla je zaštitio ukupno 125 različitih pronalazaka. Takođe je utvrđeno da je Tesla imao 162 analoga ovih patenata uključujući tu i dopunske i reizdate patente, što znači da je za svoje pronalaske Tesla dobio ukupno 278 patenata u 26 zemalja sveta. Utvrđeno je da oni formiraju 107 patentnih familija, tj. grupa patenata za isti pronalazak iz različitih zemalja.[54] Zanimljivosti Nikola Tesla na naslovnoj stranici časopisa Tajm 20. jula 1931. god. (detalj Plavog portreta, autor: Vilma Ljvov-Parlagi, 1916) Pisma Nikole Tesle o Mihajlu Pupinu upućena Radoju Jankoviću, generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije u Njujorku (poslata 1934-1935). Nalaze se u Udruženju Adligat u Beogradu. On je planove za njegove izume čuvao u glavi, a nije ih zapisivao zbog opasnosti od krađe. U čast doprinosu nauci Nikole Tesle, na stogodišnjici njegovog rođenja 27. juna 1956. godine u Minhenu, Međunarodna Elektrotehnička Komisija, odlučila je da uvede jedinicu Tesla (T) za magnetnu indukciju. (T=Wb/m² ili T=N/(m×A))[55][56] U svetu filma postoji nagrada koja je nazvana po Nikoli Tesli — zvanični naziv: Nicola Tesla Award in Recognition for Visionary Achievements in the World of Digital Technology and Sound. Nagrada se dodeljuje ljudima koji su postigli izuzetne rezultate u polju filmske tehnike. Do sada su je primili: 2005. — Džeri Luis, 2004. — reditelj Džejms Kameron, 2003. — reditelj Džordž Lukas, Sten Vinston… Odlukom Vlade Srbije iz avgusta 2010. godine, dan rođenja Nikole Tesle 10. jul proglašen je Danom nauke u Srbiji.[57] U Beogradu postoji elektrotehnički institut „Nikola Tesla”, osnovan 1936. godine. Univerzitetska biblioteka Univerziteta u Nišu nosi naziv Nikola Tesla. Elektrotehničke škole u Beogradu, Nišu, Zrenjaninu, i Elektrotehnička i građevinska škola u Jagodini nose ime „Nikola Tesla”.[58][59][60][61] Dve termocentrale u Srbiji su nazvane „Nikola Tesla A” i „Nikola Tesla B” u čast Tesle Aerodrom u Beogradu se zove Aerodrom Nikola Tesla.[62] Akceleratorska instalacija u Institutu za nuklearne nauke Vinča nosi naziv „Tesla”. Tokom postojanja Republike Srpske Krajine je univerzitet u Kninu nosio naziv Univerzitet „Nikola Tesla”.[63] Šesta lička divizija NOVJ u čijem sastavu su bili uglavnom Srbi iz Like, je ukazom Vrhovnog štaba NOVJ od 19. marta 1944, za postignute uspehe proglašena proleterskom i dobila naziv Šesta lička proleterska divizija „Nikola Tesla”. Arhivska građa iz Tesline zaostavštine, iz Muzeja Nikole Tesle, je na osnovu odluke generalnog direktora Uneska, Koićira Macure, 16. oktobra 2003. godine upisana u registar Uneska Pamćenje sveta. Američki hard rok bend Tesla je nazvan po našem naučniku kao izraz zahvalnosti što im je omogućio struju, bez koje ne bi postojale ni električne gitare.[64] Godine 1975, njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. 10. jula 1990. godine u američkom Kongresu je proslavljen Teslin rođendan. Na svečanosti su govorila devetorica kongresmena i senator Karl Levin iz Mičigena. Takva čast u američkoj istoriji nije ukazana ni jednom američkom naučniku, čak ni Tomasu Edisonu niti Aleksandru Grejamu Belu. Postoji nebesko telo, asteroid, 2244 Tesla. Asteroid je otkrio sa beogradske Astronomske opservatorije, a zatim i imenovao astronom Milorad B. Protić.[65] Nils Bor je jednom prilikom rekao: Teslini genijalni pronalasci duboko su uticali na čitavu našu civilizaciju. Američki inženjer i profesor B. A. Berend 1921. godine u svojoj knjizi je zapisao: Tesla nije ostavio drugima ništa više da urade. Kada bismo iz industrije isključili rezultate Teslinog istraživačkog rada, svi točkovi te industrije prestali bi da se okreću, naši tramvaji i vozovi bi stali, naši gradovi bi bili u mraku, a fabrike mrtve i besposlene. Tesla se hranio isključivo vegetarijanskom hranom.[66] Čuveni Muzej voštanih figura Madam Tiso, njujorški ogranak slavne londonske