Format: 22x16 cm Broj strana: 253 Pismo: latinica Povez: broširan ISBN 978-86-6195-171-8 Izdavač / Saizdavač: RTS, Orion art Tekstovima o Indiji, pisanim tokom četiri godine, autor prikazuje sve njene kontraste i isprepletenost života, kulture, istorije, tradicije, socijalnih odnosa i religija. Ima više Indija, kaže Ivan Brzev i u knjizi čitaocu prenosi raskoš palata, sjaj rezidencija i život običnog čoveka čije običaje i kulturu najlakše je upoznati putujući vozom. Uz prugu, gde god da ste se uputili, čuče ljudi i mašu vagonima. Tokom puta uobičajeno je da razmenite pokoju reč, slatkiše i duvan kroz prozor sa putnicima čija su „mesta" na krovu vagona. U Indiji možete da kupite voznu kartu za grad koji se nalazi na drugoj strani države, a da niste sigurni ni da li to mesto ima železničku stanicu. Dok putujete imate vremena i da čitate novine, sastavni deo oglasnog prostora je i - tražim mladoženju. Zahtevi su da je iz iste kaste, na ceni su visoki muškarci do 40 godina - lekari, inženjeri, biznismeni ili zaposleni u državnoj službi. I kada sve ugovore to ne mora biti kraj brige jer postoji i običaj da sveštenik preko položaja zvezda izračuna u koliko sati treba da se venčate. Ko nema sreće sa računicom može mu se desiti i da to bude i „u 1 sat i 38 minuta posle ponoći"... Da li ste znali da u Indiji ima 400 miliona vegeterijanaca te se na prodaju mogu naći plodovi, niste sigurni da li su voće ili povrće, koje nigde do tamo ne možete da vidite? Ukoliko želite da probate neko novo jelo poslušajte savete konobara i pročitajte u knjizi kako sve možete da prođete ukoliko vaša radoznalost pobedi.

Format: 22x16 cm Broj strana: 253 Pismo: latinica Povez: broširan ISBN 978-86-6195-171-8 Izdavač / Saizdavač: RTS, Orion art Tekstovima o Indiji, pisanim tokom četiri godine, autor prikazuje sve njene kontraste i isprepletenost života, kulture, istorije, tradicije, socijalnih odnosa i religija. Ima više Indija, kaže Ivan Brzev i u knjizi čitaocu prenosi raskoš palata, sjaj rezidencija i život običnog čoveka čije običaje i kulturu najlakše je upoznati putujući vozom. Uz prugu, gde god da ste se uputili, čuče ljudi i mašu vagonima. Tokom puta uobičajeno je da razmenite pokoju reč, slatkiše i duvan kroz prozor sa putnicima čija su „mesta" na krovu vagona. U Indiji možete da kupite voznu kartu za grad koji se nalazi na drugoj strani države, a da niste sigurni ni da li to mesto ima železničku stanicu. Dok putujete imate vremena i da čitate novine, sastavni deo oglasnog prostora je i - tražim mladoženju. Zahtevi su da je iz iste kaste, na ceni su visoki muškarci do 40 godina - lekari, inženjeri, biznismeni ili zaposleni u državnoj službi. I kada sve ugovore to ne mora biti kraj brige jer postoji i običaj da sveštenik preko položaja zvezda izračuna u koliko sati treba da se venčate. Ko nema sreće sa računicom može mu se desiti i da to bude i „u 1 sat i 38 minuta posle ponoći"... Da li ste znali da u Indiji ima 400 miliona vegeterijanaca te se na prodaju mogu naći plodovi, niste sigurni da li su voće ili povrće, koje nigde do tamo ne možete da vidite? Ukoliko želite da probate neko novo jelo poslušajte savete konobara i pročitajte u knjizi kako sve možete da prođete ukoliko vaša radoznalost pobedi.

U knjizi nema podataka o mestu i godini izdanja Takođe, u bibliografiji pisca (Hrvatska enciklopedija i Hrvatski biografski leksikon) ne postoji knjiga sa ovim naslovom Ovo je prva knjiga Ivana Krnica - Ljubavna priča iz 1901. jer je prva priča u knjizi baš ta, odnosno bibliografi su je tim naslovom `krstili` Podaci o knjizi u katalogu SNK se slažu - 15 cm i 180 str. Sve priče su napisane devedesetih godina XIX veka, pa je to još jedan razlog koji vodi zaključku da je ovo Ljubavna priča Povez nije u najboljem stanju

Novo, nečitano, nema posvete. Isak Deus i njegovi izveštaji iz prašine - Ivan Radovanović Godina izdanja: 2020 Broj strana: 312 Povez: Mek Isak Deus je nastao usred epidemije korone, ne kao odgovor na nju, nego kao potreba da se, u realnim ograničenjima, ostane slobodan.Slobodan da, bez obzira na sve, stvaraš, misliš, tragaš.Isak Deus je emanacija te potrage, tog zadatka.I nije bitno, u celoj priči, za čime tragaš, bitno je da se, ni jednog trena, u tome ne zaustaviš, krećući se, ili stojeći u mestu, svejedno je. Sloboda je unutrašnje stanje, ne postoji spolja.„Iza ne tako atraktivnog naslova ove knjige, osim za one koji se ne dosete izvornog značenja reči Isak (Smešni) i Deus (Bog), nalazi se atraktivan roman složene fabule kroz koju nas vode neobično numerisana i duhovito imenovana poglavlja. (Humor je jedna od karakteristika ovog dela.)U potrazi za svojim, ispostaviće se, drugim ja, glavni junak se kreće od osvita civilizacije do naših dana, zahvaljujući tome što je osuđen/nagrađen (nepotrebno precrtati) na večni život. Na tom putu prate ga Danil Harms i Ludvig Vitgenštajn, što nedvosmisleno određuje i poetiku autora.“– Dragan Inđić„Isak Deus i njegovi Izveštaji iz prašine je jedna od onih knjiga koje se čitaju više puta. Suzan Zontag veli da su jedino takve uopšte i vredne čitanja. Ako iskustvo ovog čitaoca ima u tom smislu neku težinu i indikaciju za buduće čitaoce, prvi put se čita brzo, sve po redu, kao roman. A drugi put, i kasnije, može i skoro nasumice, otvoriš knjigu uz početak ili uz kraj ili iz sredine, pa pročitaš dva-tri poglavlja.“– Muharem Bazdulj

Autor - osoba Lalić, Ivan V. Naslov Pismo / Ivan V. Lalić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1993 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1993 (Beograd : Vojna štamparija) Fizički opis 85 str. ; 19 cm Zbirka Ponovljena izdanja Kola Srpske književne zadruge u divot opremi (karton) Napomene Tiraž 2.000. Beleška o piscu: str. 81-[83]. Ivan V. Lalić – Pesnik koji je ujedinio tumače i čitaoce Aleksandar Jovanović 02/07/2021 BROJ 671, O dve godišnjice Ivana V. Lalića Nedavno se navršilo devedeset godina od rođenja, a krajem ovog meseca biće dvadeset pet godina od smrti Ivana V. Lalića (8. jun 1931 – 27. jul 1996). Lalićeva poezija je neprestano, u istoj meri za vreme njegovog života koliko i posle iznenadnog, i moguće ranije naslućenog, pesnikovog odlaska, dobijala nova tumačenja i nove čitaoce, tako da u ovom slučaju i nije reč samo o datumskoj zaokruženosti koju treba obeležiti nego o njenom živom i nezaobilaznom prisustvu u srpskoj književnosti. Lalić je prihvaćen kao pesnik već od prvih zbirki Bivši dečak (1955) i Vetrovito proleće (1956). Od pojave knjige Vreme, vatre, vrtovi (1961), u kojoj je sveo račune s prvom fazom svoga pevanja, počinje njegova tiha slava. Sa svakom novom zbirkom – što nije čest slučaj u nas – Lalić je pesnički rastao i zauzimao sve značajnije mesto u savremenoj srpskoj poeziji. Bitne tačke na tome putu jesu Izabrane i nove pesme (1969 – s novom zbirkom O delima ljubavi ili Vizantija), Smetnje na vezama (1975) i Strasna mera (1984). U zaveštajnim zbirkama Pismo (1992) i Četiri kanona (1996) Lalić je dosegao sopstvene pesničke vrhove i ispunio svoju službu poeziji i pevanju. Složen i moderan pesnički govor Za njegovu poeziju bitan je i trenutak u kojem se pojavio. Lalić je ušao u srpsku književnost sredinom pedesetih godina kada su mnogi književno-ideološki sukobi već bili na izmaku. Zbog toga nije ni morao, a nije ni želeo da učestvuje u, za to vreme, karakterističnim sporovima između tzv. tradicionalista i modernista (ta bitka je, već dobrim delom, bila dobijena), nego se odmah, izbegavajući jednostrana opredeljenja, usredsredio na najbitnija pitanja poezije, na biranje sopstvenih prethodnika i lirski dijalog sa tradicijom i kulturom. Snažno oslonjen na iskustva moderne evropske poezije, on je sve vreme svoje pevanje vezivao za jezik i nasleđe svoga naroda. Pesnik u čijem su delu propevali svi slojevi naše kulture, ali i izuzetan poznavalac svetske poezije i kulture (jedan je od naših najboljih prevodilaca nemačkih, francuskih, engleskih i američkih pesnika), Lalić je bio predodređen da bude pesnička žiža u kojoj se ukršta nacionalno i evropsko nasleđe. Smatrajući podražavanje evropske poezije duhom provincijalizma, on će u jednom razgovoru reći: „Ko ne povuče pouke iz Laze Kostića ili Vojislava Ilića, uzalud će ih tražiti kod Malarmea i Helderlina.“ A mogao je to da kaže jer je u istoj meri poznavao i Helderlina (koga je izvrsno preveo) i Vojislava Ilića (o kojem je napisao jedan od najboljih eseja u nas), a podsticaji oba pesnika snažno su ugrađeni u njegove stihove. U svome pevanju Lalić je izgradio izuzetno osetljive pesničke mehanizme i složenu organizaciju svojih pesama, sa specifičnom pesničkom slikom, da bi opisao složeni i nijansirani doživljaj sveta. Otuda kod Lalića moderan i precizan pesnički govor, da bi se u pesničku sliku uhvatila jedva primetna a suštinska dešavanja u ljudskom biću i oko njega, na samoj granici između vidljivog i nevidljivog, postojanja i nepostojanja („Vidljivo, to je sigurnost / […] / ali / Nevidljivo – ono nam stalno izmiče, / A šapuće nam svoju prisutnost i uporno primorava / Da delujemo, da ga prevodimo u slike“, „Elegija ili Dunav kod Donjeg Milanovca“). Zahvaljujući upravo ovom poetičkom svojstvu, širok tematsko-motivski raspon Lalićevog pevanja krasi neraspletiva unutarnja jedinstvenost: pevanja o predvajanju leta, prolaznosti, o trajnom i trošnom, smrti, kulturnom pamćenju, užasu i radosti, dati su kroz pesnikove složene vremensko-prostorne, sinestezijske, gotovo opipljive i istovremeno visoko simbolizovane slike, kroz koje se prelama emocionalna, čulna i intelektualna situacija onoga koji peva. Zato se ova poezija prima i kao izuzetno moderna i sa velikim čitalačkim uzbuđenjem. Pismo. Četiri kanona Još dok je po časopisima objavljivao pojedinačne pesme, slutilo se o kakvoj je knjizi reč, a kada se pojavila, odmah je nazvana antologijskom zbirkom. I zaista, srpska poezija je, odjednom i na jednom mestu, dobila tridesetak vrhunskih pesama: od „Deset soneta nerođenoj kćeri“ do „Rimske elegije“, od „Mlade žene sa violom“ do „Melanholije“, od „Zapisano nad jednim stihom“ do „Strambotta“, od „Pisma“ do „Nikada samlji“, od „Oktave o letu“ do „Slova o slovu“, od „Plave grobnice“ do „Šapata Jovana Damaskina“. Jednostavno, kao izbor antologijskih pesama može se prepisati čitav sadržaj. Ove godine navršava se i dve i po decenije od objavljivanja Četiri kanona, kompoziciono i smisaono veoma složene knjige. U njoj se pesnik snažno oslonio na najpoznatiji srednjovekovni žanr i njegov molitveni bruj, ispevavši jednu od najlepših pohvala Bogorodici na srpskom jeziku. Ali Četiri kanona su najpre knjiga moderne poezije, počev od leksike, smenjivanja diskurzivnih iskaza i pesničkih slika do tekstovnih prepleta i poetičkih tokova. U prožimanju pesničkog i svetog, sveto je otvaralo duboke prostore natčulnog i onostranog, ali nije dovodilo u pitanje prirodu pesničkog teksta i egzistencijalni grč onoga koji peva. Dve zaveštajne Lalićeve zbirke su najpotpunija objava njegovih poetičkih načela i na najlepši način zatvaraju srpski pesnički XX vek. Lični ulog Lični ulog koji u pesmi ne sme da bude više od nagoveštaja, a bez prava da se poništi, takođe je jedan od zaštitnih znakova Lalićeve poezije. Pesniku je bila strana ideja o impersonalnom/bezličnom subjektu: „Insistiram, u svakoj prilici, na tvrđenju da je poezija komunikacija – a kako da komunicirate sa tzv. bezličnim subjektom? Kod pesnika takvog usmerenja impersonalnost je, ako su zaista talentovani, samo maska. Beli zavoj ispod kojeg, ako je pesnik autentičan, osećate ranu.“ Odnosno, on nikada nije pravio veštački jaz između pesničkog subjekta i autora i nije se ustručavao da peva ono iskustvo koje bi bilo njihov zajednički presek. Evo nekoliko primera, koji mogu biti od koristi za potpunije razumevanje pojedinih pesama. Česti dečji letnji boravci zbog bolesti na Divčibarama prizvani su u pesmi „Vetar“. Drugi svetski rat provodi u Beogradu, u Kumanovskoj 13. Za vreme uskršnjih „savezničkih“ bombardovanja ginu mu četiri druga iz okolnih zgrada i taj događaj je osnova pesme „Zarđala igla“. Razgovori s rano preminulom majkom Ljubicom (ćerkom kompozitora Isidora Bajića, od koje je pesnik nasledio apsolutni sluh, od izuzetnog značaja za njegovo pevanje), dati su u pesmama „Requiem za majku“ i „Pomen za majku“. Sve njegove ljubavne pesme, da se navedu samo „Mesta koje volimo“, „Ljubav“, „Rimski kvartet“, „Rimska elegija“ i „Strambotti“, posvećene su supruzi Branki Lalić (Kašnar). U pesmi „Amor fati“ vide se one dve lipe koje je pesnik lično posadio u dvorištu iza svoga stana (u Internacionalnih brigada 39). Tragičnu smrt starijeg sina Vlajka čuvaju pesme „Pieta“, „More“ i pojedini stihovi Četiri kanona („sem toga / On udešava namere: ne možeš buvu da zdrobiš / / Noktom o nokat palca, ako ti pisano nije. / On je taj koji udene buru u noć, zdrobi brod, / U crno oboji vunu nekoj majci na preslici“, I/3). Ne treba posebno naglašavati da je razmak između početnog podsticaja i završenog oblika pesme mera veličine jednog pesnika. POEZIJA TRAJE JER ZNAČI Često se misli, ne bez razloga, da je prva decenija po smrti jednog stvaraoca najnemilosrdnija provera njegovog dela, kada ono ostane samo sa sobom i sa čitaocima. Ako je tako – a u ovom slučaju reč je ne o jednoj nego o dve i po decenije – Lalićeva poezija ne samo da je prošla ovu proveru nego je njen značaj još i uvećan. Krenimo redom. Ubrzo posle pesnikove smrti izašla su njegova Dela u četiri knjige (koja su uključila celokupnu poeziju, pesme iz zaostavštine, izbor eseja i kritika o poeziji, detaljnu biografiju i bibliografiju), više izbora iz poezije, izdanja školske lektire, knjiga u kanonskoj ediciji Deset vekova srpske književnosti, knjiga izabranih pesama i eseja Ivan V. Lalić. U knjizi Pogled preko okeana data je njegova prepiska s Čarlsom Simićem. Takođe je objavljeno uporedno izdanje Lalićevih pesama na srpskom i engleskom jeziku Walking Towards the Sea / Koraci prema moru, u prevodu Frensisa R. Džonsa, a zahvaljujući istom prevodiocu iduće godine će u Engleskoj biti objavljena celokupna Lalićeva poezija. I u skladu sa duhom vremena, njegove pesme su izuzetno praćene na više internet adresa. U istom periodu nastala su tri zbornika posvećena njegovom delu, čiji su izdavači naše ugledne kulturne i naučne institucije, a autori radova najznačajniji proučavaoci srpske poezije. Objavljeno je više monografskih studija, odbranjene su magistarske i doktorske disertacije, a njima treba dodati čitav niz izuzetnih pojedinačnih radova u časopisima i naučnim zbornicima. O Lalićevoj poeziji pisali su kritičari svih generacija i različitih usmerenja, počev od Nikše Stipčevića, Predraga Palavestre, Svetlane Velmar Janković, Borislava Radovića, Ljubomira Simovića, Novice Petkovića, Jelene Novaković, preko Radivoja Mikića, Dragana Stojanovića, Leona Kojena, Milosava Tešića, Jovana Delića, Tihomira Brajovića, Aleksandra Jerkova, Svetlane Šeatović, Sonje Veselinović, Perside Lazarević di Đakomo, Dragana Hamovića, Aleksandra Milanovića, Slađane Jaćimović, Sanje Paripović, do najmlađih Marka Radulovića, Bojana Čolaka, Dunje Rančić, Marka Avramovića, Vladimira Vukomanovića Rastegorca i Violete Mitrović. Lalić i Vizantija Susret Ivana V. Lalića i Vizantije bio je gotovo nužan. On se desio u njegovim prvim knjigama Bivši dečak i Vetrovito proleće i trajao je do poslednjih, Pismo i Četiri kanona. Ispevao je deset pesama s nazivom „Vizantija“ (i obeležio ih brojevima od I do X) i još desetak koje pripadaju istom tematskom krugu. U pevanju o Vizantiji prelamaju se sve bitne teme njegovog pesništva, počev od odnosa prema nasleđu do pitanja o mogućnosti i smislu pevanja. Još više, Lalićev odnos prema Vizantiji nije samo odnos prema poeziji – nego, ujedno, i odnos prema sopstvenom biću i najdubljim zahtevima koji se sebi i u sebi postavljaju. Danas se lakše uočava da se Vizantija vremenom menjala u Lalićevoj poeziji. Najpre, to je bila istorijska Vizantija i njena kultura, tačnije, u njegovim pesmama odvijao se dijalog dve Vizantije, jedne istorijske, prošle i završene, s dosta reminiscencija na politička i kulturna zbivanja, i druge, mitske, koju – kako je pesnik rekao – sve vreme nosimo u sebi i koja će vremenom postojati sve neodređenija, sve više će se pretapati u unutrašnji prostor pesničkog subjekta. Postajaće simbol njegove upitanosti o trajanjima i prekidima, mogućnostima razumevanja pojedinaca u različitim vremenima, potrage za identitetom. Pesme „Vizantija VII“ i „Vizantija VIII ili Hilandar“ najbolje svedoče o tome. Tragajući za duhovnim kontinuitetom, Ivan V. Lalić je ispevao nekoliko antologijskih pesama koje pripadaju uslovno nazvanoj Srpskoj Vizantiji, pesmama koje su svojevrsno traganje za našim počecima. Vizantijsko nasleđe, njegovo obnavljanje u srpskoj kulturi i odnos pesničkog subjekta prema njegovom uticaju u našem vremenu osnovna su tema ovih pesama, počev od „Raške“ i „Smedereva“ do „Acqua Alte“ i „Koncerta vizantijske muzike“. U završnoj fazi, u pesmi „Šapat Jovana Damaskina“ i zbirci Četiri kanona, kako se povećavao pesnikov lični ulog, pevanje o Vizantiji postajalo je istovetno pevanju o Bogu, bolnom naslućivanju dublje Tvorčeve promisli i strašnoj čežnji za Smislom i Spasenjem. Zajedno s njemu duhovno bliskim Džonom Majendorfom (čije je Vizantijsko bogoslovlje voleo i iščitavao), i Lalić je mogao da kaže, i rekao je, da neprestana privlačnost vizantijske umetnosti i neobičnost da je istočno hrišćanstvo preživelo najdramatičnije društvene promene predstavljaju očigledni znak da je Vizantija zaista otkrila nešto fundamentalno istinito o čovekovoj prirodi i njenom odnosu prema Bogu. Do te osnovne istine došao je i Ivan V. Lalić u svome pevanju o Vizantiji. Njegovo stvaralačko iskustvo je očigledan znak kako poezija može biti izuzetno moderna, bitno nacionalna i duboko religiozna. Lalić i Andrić Rođen u Beogradu, Lalić se kao dečak s roditeljima, zbog majčine bolesti, preselio u Zagreb, u kojem je proveo petnaest godina, završio gimnaziju, Pravni fakultet i objavio prve pesničke knjige. Godine 1961. vratio se u Beograd i postao sekretar Saveza književnika Jugoslavije. Zvanično ga je pozvao Aleksandar Vučo, ali je najverovatnije do toga došlo na inicijativu Ive Andrića. Osim činjenice da je reč o veoma dobrom mladom pesniku koji izvanredno govori više stranih jezika, ne može se zaobići ni Andrićevo poznanstvo, pa i prijateljstvo, sa Ivanovim ocem Vlajkom, kojeg je poznavao još iz mladosti i kojeg je često posećivao u njegovom stanu u Beogradu. Naime, Vlajko je, kao jedan iz grupe mostarskih đaka gimnazijalaca i mladobosanaca, više puta bio hapšen i osuđen je u Sarajevu 1915. na godinu dana zatvora zbog „velikosrpske propagande“. (Nije slučajno Ivan autor i dve pesme o Gavrilu Principu, „Gavrilo Princip“ i „Princip na bojištu“, od kojih je drugu posvetio ocu, a odnos prema ocu i očev duh prisutan je i u mnogim drugim pesmama, npr. u „1804“.) U decembru iste godine Lalić, kao sekretar Saveza, putuje s Andrićem u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade. O tome je naredne godine objavio dragoceni zapis „Andrić u decembarskom Štokholmu“, u kojem je, diskretno i s poštovanjem, pokušao da nasluti ponešto od onoga što je naš nobelovac skrivao ispod protokolarnog ponašanja. Pesnička osećajnost Lalićeva poezija jeste, uz sve drugo, i negovanje naše čitalačke i lične osećajnosti. Sa svakom njegovom zbirkom – s Pismom, čini se, naročito – rasla je i postajala sve zrelija osećajnost njegovih čitalaca (istovremeno, i tumača), koje možda bez ovih stihova i ne bi bili svesni. Njegove složene i izuzetno precizne slike razmiču naš doživljaj sveta, otvaraju i šire našu emociju, čine da osećamo i vidimo one suptilne duševne prelive i nijanse za koje bismo bez nje bili zatvoreni. „Ili sam možda / Sve to izmislio? Ne verujem, postoje / Dokazi: ožiljci neke uporne nade / Što još zabole na dodir tvoga glasa / Otisci tvojih prstiju na gleđi / Vrča iz kojeg još vetri vino / Nedopijeno u konobi, onoga leta / Kada si bila preobražena u blagoslov, / U svoje obično čudo. / / Živimo vreme usitnjenih čuda / I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?“ – peva Lalić u pesmi „Pet pisama“ (Strasna mera). Reč je o snažnom ljubavnom doživljaju iščezlom u vremenu i sveprisutnoj ljubavnoj emociji koja plavi pesničkog subjekta: već nema vina a miris njegov još plavi vazduh i boli. I pitanje onoj koja mu je, u tom trenutku, bila milost i blagoslov (oksimoronsko „obično čudo“ imenuje raspon između spoljašnjeg i unutarnjeg pogleda): da li pamti to leto, tu punoću emocije. Kao da bi se tim istovremenim (ne, nužno, više i zajedničkim) pamćenjem sačuvalo ponešto od srži najprolaznijeg od svih osećanja, od zaboravne mudrosti. Kao gotovo svaka Lalićeva slika, i ova je prostorno-vremenski višeslojna: minula punoća trenutka, melanholija i naslućena senka smrti ukrštene su sa upornom i ranjivom nadom, poduprte sećanjem („Pamtiš li to leto“) u naporu da se, bar na trenutak, zaustavi vreme na delu, da se sudbini kaže: Da, uprkos izvesnosti krajnjeg ishoda. Ivan V. Lalić je stvaralac koji je visoko uzdigao poetičku i kulturnu samosvest srpske književnosti, stvorio celovito i autentično pesničko delo i, što je možda najvažnije, ujedinio je tumače i čitaoce svoje poezije. On je, uz Vaska Popu, najznačajniji srpski pesnik druge polovine XX veka i jedan od najvećih srpskih pesnika uopšte. Ivan V. Lalić (1931–1996) srpski pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“. Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi. Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije). Dela Bivši dečak (1955) Melisa (poema) (1959) Argonauti i druge pesme (1961) Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961) Smetnje na vezama (1975) Strasna mera (1984) Vizantija (1987) Izabrane i nove pesme (1969) Vetrovito proleće (1956) Čini (1963) Krug (1968) Velika vrata mora (1958) Pesme (1987) Pismo (1992) Četiri kanona (1996) Pisao je eseje i kritike: Kritika i delo (1971) O poeziji i dvanaest pesnika KC (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivan ŠPOLJAREC LUTKE UŽIVO / PUPPETS LIVE / PUPOJ VIVE Lutkarstvo je grana teatra u kojoj predstavu izvode lutke, koje na sceni pokreću glumci - lutkari, najčešće skriveni od gledaoca, oni umjesto lutaka izgovaraju tekst uloge koju glumi lutka. Lutkarstvo je i zanat umijeće izrade lutaka. Postoji puno različitih tipova lutaka. Svaki ima svoje karakteristike, a za svaki postoji adekvatni dramski materijal. Određeni tipovi razvili su se pod određenim kulturnim ili geografskim uvjetima.[1] Najvažniji tipovi su; Ručna lutka (ginjol, zijevalica) Englezi takve lutke zovu puppet, Talijani burattino, Francuzi guignol, Nijemci puppe.[2] Te lutke imaju šuplje tijelo pokriveno tkaninom koja prekriva ruku lutkara, pa on prstima može ući u glavu i ruke lutke i tako je pomicati. Publika vidi lutku od struka prema gore, a umjesto nogu tkaninu nalik na suknju. Kako su bile lake kako težinom tako i za manipulaciju, bile su jako popularne kod manjih putujućih teatara po čitavoj Evropi (praktički je samo jedan lutkar mogao održati čitavu predstavu) a bile su popularne i po Kinii.[1] Štapna lutka (javajka) Takvim lutkama se manipulira odozdo - štapovima. Lutkar većim i dužim pomiče čitavog lutka, a manjim pomiče ruke i po potrebi noge. Taj tip lutaka tradicionalan je na indonezijskim otocima [[Java (otok)|Javi i Baliju, gdje su poznate kao wayang golek. U Evropi su dugo vremena bile ograničene na Porajnje, sve dok ih početkom 20. vijeka Richard Teschner nije počeo koristiti u Beču. U Moskvi je sa njima eksperimentirala Nina Efimova, i time možda inspirirala moskovski državni teatar kog je vodio režiser Sergej Obrazcov, da tokom 1930-ih postavi na scenu brojne predstave sa tim tipom lutaka. Nakon Drugog svjetskog rata Obrazcov je često gostovao po zemljama Istočne Evrope pa je to utjecalo na lutkare u tim zemljama da i oni počnu raditi sa takvim lutkama.[1]Takve lutke zahvalne su za spore pokrete, ali za normalne i brže treba i po 2-3 lutkara da manipuliraju jednom lutkom na sceni.[1] Marioneta (lutka na koncima) Glavni članak: marioneta To su lutke kojima se upravlja odozgo, pomoću konaca ili žičica (što je šešće). Oni vode do svih ekstremiteta i ostalih važnih dijelova lutka, tako da se pomicanjem može izazvati razne pokrete, od sjedenja, ležanja, skakanja, okretanja - zapravo gotovo sve što se zamisli. Jer čak i jednostavna marioneta može imati devet žičica, po jednu za svaku nogu, ruku, rame i uho (da se može pokretati glava), i jednu na bazu kralježnice (za klanjanje). Ukoliko su potrebni specijalni efekti broj žičica se može udvostručiti pa i utrostručiti. Manipulacija marionetama sa mnogo žičica je vrlo kompliciran posao i zahtjeva veliku vještinu, jer je križem na kom su nanizane sve te žičice vrlo teško upravljati.[1] Plošna lutka (teatar sjena) Pored trodimenzionalnih, postoji i čitava porodica dvodimenzionalnih plošnih lutaka. Njima se manipulira isto tako odozgo kao marionetama. Izgleda da nastale u Engleskoj kao nusprodukt štamparija oko 1811. kao svojevrsni teatarski suvenir.[1] Sjene To je specijalni tip plošne lutke, čija se sjena vidi na prozirnom zaslonu. One su se izrezivale od kože ili nekog drugog neprozirnog materijala. Takvi su ttradicionalni teatri na Javi, Baliju i Tajlandu, do Evrope su stigli u 18. vijeku.[1] Ostali tipovi Tih pet tipova nisu i svi koje koriste teatri, jer postoje i lutke koje pred publikom nose njihovi animatori to su japanske lutke - bunraku, nazvane po njihovom kreatoru iz 18. vijeka Uemuru Bunrakukenu. Tim velikim lutkama upravlja čak tri lutkara, glavni animator kontrolira kretnje glave, obrva i očiju i desne ruke, drugi animator pomiče lijevu ruku a treći se brine o nogama.[1] Postoji još jedan tip a to su lutke za ples (marionnettes à la planchette), koje su bile popularne tokom 18 - 19. vijeka. Njih su koristili ulični svirači. Te male figure bile su napravljene da izgledaju kao da plešu, kretnje su im bile manje-više slučajne, sa malim varijacijama, jer su samo jednim koncem bile povezane sa sviračevim koljenom.[1] Historija Lutkarstvo je vjerojatno nastalo iz ritualnih maski i običaja korištenja minijaturnih ljudskih figura u magijske svrhe.[2] Prvi pisani dokumenti o lutkarskom teatru u Evropi sežu do 5. vijek pne., o njemu je pisao grčki historičar Ksenofont u Simpoziju (Συμπόσιον). 422. pne. - da je prilikom posjeta kući Atenjanina Kalije gledao predsavu lutkara - Foteina Sirakužanina.[3] Kako slični dokumenti ne postoje za stanje u Kini, Indiji, Javi i drugdje po Aziji, nije moguće precizno odrediti kad su se počele prikazivati prve predstave, ali i one su startale davno.[1] Neki stručnjaci smatraju da se lutkarstvo rodilo u Indiji, pa da je preko Perzije i Arabije došlo do Grčke i Rima.[3] Prva je razvijena - marioneta, lutka koja se pokreće koncima. Za nju su znali antički narodi Egipćani, Indijci i Grci. Aristotel je fino opisao marionetu pišući o vrhovnom božanstvu, po njemu on/ono upravlja ljudima isto kao lutkar - pomičući konce.[3] Marioneta je ime dobila u Francuskoj za srednjeg vijeka kad je riječ mariote (mariette ili mariolette) bila sinonim za lutku Djevice Marije. Ta lutka se koristila kao igračka, ali i u predstavama - crkvenim prikazanjima biblijskih sadržaja. Ta se praksa nastavila i nakon Tridentskog koncila 1563. koji je načelno bio protiv lutkarskih predstava.[2] U Evropi od srednjeg vijeka tinja rivalitet između dva tipa lutaka; marionete i male ručne lutke drvene glave sa ekstremitetima koji se pokreću. Marionete su oduvjek bile na većoj cijeni kod viših klasa na dvorovima a ručne lutke kod sirotinje na sajmištima.[2] Marionetski teatri su svojim repertoarom, raskošnom scenografijom i kostimografijom postali konkurencija drugim teatrima i ostalim formama elitne kulture, pa su postali omiljeni na plemićkim dvorovima, a nakon tog i među običnim građanima kad su se počele graditi teatarske zgrade.[2] Teatri sa ručnim lutkama bili su mali (porodični) putujući, često puno socijalno osjetljiviji i kritičniji, ali su masovno bankrotirali u međuratnom periodu.[2] Na Siciliji su tokom 16. vijeka počeli izrađivati poprilično velike lutke (gotovo ljudskih dimenzija)[2], za uprizorenje viteških poema kao što su Pjesma o Rolandu ili Bijesni Orlando[4] za koje im je trebalo i do 300 lutaka.[2] Iz te tradicije rodila se Opera dei Pupi koja je 2008. uvrštena na UNESCO-v Popis nematerijalne svjetske baštine u Evropi.[4] Lutkarstvo je u Italiji bilo naročito popularno u periodu između 18 - 19. vijeka, kad je svaki veći grad imao po barem jedan lutkarski teatar, a za vrijeme sajma i po nekoliko, jer bi se tad sjatilo i po nekoliko putujućih teatara, koji su procvali u tom vremenu. Po Španjolskoj su se najčešće izvodile viteške legende i romanse.[2] Po zemljama njemačkim zemljama Svetog Rimskog carstva je tradicija putujućih marionetskih teatara dokumentirana još u 10. vijeku. Tokom 16. i 17. vijeka bio je jak utjecaj putujućih iz trupa iz Engleske zvanih - Englische Komödianten, koji su često izvodili miješane predstave sa glumcima i marionetama zajedno. Te iste trupe pokupile su sa tih turneja legendu o Doktoru Faustu i prenjele je u Englesku. Ona je inspirirala Christophera Marlowa da napiše svog Doctor Faustus, koji se adaptiran izvodio kao marionetska predstava i kao takav uticao na Goethea.[2] U to vrijeme dotad nomadski - marionetski teatri počeli su dobijati status vrhunske dvorske zabave. U toj atmosferi je Joseph Haydn komponirao muziku za pet lutkarskih opera koje su izvođene na dvorovima Esterházya, a Heinrich von Kleist je 1810 napisao u berlinskim novinama Abendblättern esej Über das Marionettentheater, u kom je marionete pretpostavio ljudskoj nesavršenosti.[2] Francuskoj su se marionetski teatri počeli širiti krajem 16. vijeka, u Parizu su postale popularne predstave sa klasičnim talijanskimi likovima iz teatri kao što su Pulcinella i Arlecchino.[2] Nakon perioda velike slave koju su uživali za vladavine Louisa XIV., početkom 18. vijeka su izgubili popularnost. zbog narasle konkurencije pa su odtad životarili po sajmištima. U Engleskoj su Marionetski teatri uspješno egzistirali od polovice 16. vijeka i uspijevali opstati i onda kad su ostali teatri bankrotirali, zahvaljujući burleskama sa likovima kao što su Punch i Judy. Posustali su u 19. vijeku kad su njihov posao po sajmovima preuzeli teatri sa lako prenosivim - Ručnim lutkama (zjevalicama).[2] Marionetski teatri su doživjeli renesansu početkom 20. vijeka, kad su slavni pisci i muzičari kao; Maeterlinck, Jarry, Ghelderode, Lorca i Artaud počeli stvarati djela za njih.[2] U to vrijeme je avangardni redatelj Erwin Piscator otkrio da su marionete iskoristive u propagandno-političke svrhe zbog svoje sugestivnosti.[2] I brojni drugi teatarski reformatori u njima vidjeli velike mogućnosti, kao ruski simbolist Fjodor Sologub ili engleski modernist Edward Craig koji je u eseju The Actor and the Über-Marionnette objavljenom 1908. iznio tezu o idealnom izvođaču - Über-Marionetti (super-lutki), budući da se jedinstvo stila kojem je težio, može postići jedino sa impersonalnim marionetama a ne sa glumcima koji u komad unose previše vlastite ličnosti.[5] U to doba veliki uspjeh doživio je komad Ubu roi francuskog književnika Alfreda Jarrya.[2] Nakon Prvog svjetskog rata lutkarstvo se snažno razvilo u Češkoj u tom je prednjačio Josef Skupa koji je izmislio satiričke likove Spejbla i Hurvineka (otac i sin) i uveseljavao publiku u svom plzenskom teatru - Loutkové divadlo Feriálních osad i na gostovanjima po čitavoj zemlji.[6] Tad je u Pragu - 1929. osnovano međunarodno udruženje - UNIMA (Union Internationale des Marionettes), koje je i danas krovna organizacija lutkara svijeta. Nakon Drugog svjetskog rata lutkari su počeli tražiti inspiraciju u magijskoj i likovnoj snazi lutaka, kao Dario Fo u Italiji ili Peter Schumann i njegova američka trupa - Bread and Puppet Theater koja je 1960-ih eksperimentirala sa lutkama nadnaravne veličine. Veliki uspjeh postigle su lutke iz Muppeta koje je kreirao Jim Henson sa ženom Jane, one su se počele se počela emitirati u novembru 1969. u emisiji Sesame Street.[7] Na Dalekom istoku prevladava tradicija Lutaka na štapu, koje su po kineskim teatrima različite veličine, zbog različite tradicije po pokrajinama. Zajedničko im je da najčešće nemaju noge i da su im lica obojena u stilu Pekinške opere pa boje određuju njihov karakter. Japanski - bunraku je specifičan žanr teatra sa velikim, ali laganim lutkama i vlastitim repertoarom....

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Antropolog među navijačima - Ivan Đorđević Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2015 Broj strana: 248 Format: 17 cm Povez: Broširani Ivan Đorđević (1977, Beograd) je etnolog i antropolog, naučni saradnik Etnografskog instituta SANU. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Osnovne oblasti njegovog naučnog interesovanja su antropologija sporta, studije književnosti i politička antropologija. Objavio je više radova u naučnoj periodici i knjigu Antropologija naučne fantastike (Etnografski institut SANU, 2009). Knjiga Antropolog među navijačima je izmenjena i prerađena verzija doktorske disertacije pod naslovom „Uloga fudbala u konstrukciji lokalnog i globalnog identiteta u savremenoj Srbiji“, koju je autor odbranio 2014. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu. PREDGOVOR „Važna stvar u vezi sa fudbalom je da on uvek predstavlja nešto više od fudbala“, napisao je u jednom od svojih romana Teri Pračet i tako na duhovit i jednostavan način opisao igru koja u današnje vreme privlači pažnju ogromnog broja ljudi širom sveta. Slažući se s tim, i ja mogu da kažem da je ova moja knjiga o fudbalu pre svega knjiga o nekim društvenim fenomenima koji ga prate. Kao i drugi fenomeni popularne kulture, i fudbal je u fokus naučnika došao šezdesetih godina dvadesetog veka, privlačeći pažnju prevashodno zbog svoje masovnosti i popularnosti. Prestao je da bude samo jedna od marginalnih i „neozbiljnih“ ljudskih aktivnosti koje ne zavređuju da se njima bavi „ozbiljna“ nauka, postajući legitimna i plodna oblast za analizu u sociologiji, filozofiji, studijama kulture i antropologiji. Danas bavljenje fudbalom kao kulturnim fenomenom iz perspektive društvenih i humanističkih nauka predstavlja relativno raširenu akademsku praksu širom Evrope i sveta, o čemu svedoči veliki broj studijskih programa, knjiga i stručnih časopisa posvećenih proučavanju tema u vezi sa fudbalom. Domaća naučna zajednica malo pažnje je posvetila ovom trendu. Sistematsko proučavanje fudbala je u velikoj meri izostalo, a oni retki autori koji su se ovom temom bavili, uglavnom su to činili usput. Kada je u pitanju istraživanje ove tematike u regionu, knjiga sociologa Srđana Vrcana Nogomet, politika, nasilje predstavlja seminalno delo za proučavanje fudbala na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Naravno, postoji još veliki broj autora koji su dali doprinos izučavanju fudbala u regionu. Mnogi od njih su pomenuti u ovoj knjizi, posebno oni na čijim radovima se temelji i moje istraživanje. Ipak, primetan je značajan disparitet između društvene uloge fudbala u državama nastalim na području bivše Jugoslavije i zastupljenosti ove teme u naučnim istraživanjima. Pojave poput navijačkog huliganizma, nacionalističkih ispada na stadionima, afere vezane za pronevere novca, kao i očigledna povezanost politike sa fudbalom, često se nalaze u udarnim vestima regionalnih medija, ali je primetan nedostatak nastojanja da se tim problemima, ako ništa drugo, analitički pristupi, da se ide dalje od banalnog objašnjenja da fudbal predstavlja ogledalo društva, pa se, samim tim, društvene krize prelamaju i na sport. U ovoj knjizi sam nastojao da dam doprinos dubljem razumevanju fudbala u svetlu njegove povezanosti sa nacionalizmom na prostoru Jugoslavije, usmeravajući pažnju pre svega na Srbiju i Hrvatsku. Osnovna ideja od koje sam pošao bila je važnost uloge fudbalskih navijača u realizaciji nacionalističkih projekata jugoslovenskih političkih elita krajem osamdesetih godina, jer tada uspostavljene veze između fudbala i nacionalizma traju sve do danas. Moje istraživanje je pre svega imalo za cilj da ustanovi koliko su te veze danas jake, odnosno koliki je kapacitet fudbala da danas, više od dve decenije nakon ratova u Jugoslaviji, homogenizuje srpsku i hrvatsku „naciju“. U tom smislu, fudbal sam posmatrao kao sredstvo za merenje „nacionalne temperature“ u Srbiji i Hrvatskoj. Istraživanje koje sam sproveo zasnovano je na prikupljanju terenske građe i analizi medijskog sadržaja u Srbiji i Hrvatskoj. Centralno mesto zauzima uporedno proučavanje dve utakmice između fudbalskih reprezentacija ovih država, koje su odigrane u martu i septembru 2013. godine, prva u Zagrebu, druga u Beogradu. Na te mečeve „visokog rizika“ išao sam sa kolegama Goranom Šantekom, Tiborom Komarom i Bojanom Žikićem, kojima se ovom prilikom i posebno zahvaljujem, jer bez njih ne bi bilo moguće obaviti ovo istraživanje. Te dve utakmice predstavljale su savršen test za ispitivanje savremenih srpsko-hrvatskih odnosa, jer se u njima aktivirala snažna simbolika ratne prošlosti, ali su bili vidljivi i znaci koji su nagoveštavali kako bi ti odnosi mogli izgledati u budućnoti. Međutim, da bi se moglo pristupiti analizi prikupljene građe, neophodno je bilo razumevanje istorijskog, socijalnog i političkog konteksta u kome je fudbal uopšte mogao da odigra ulogu kakvu je odigrao u procesu raspada Jugoslavije i nastanka novih država na njenoj teritoriji. Zbog toga u strukturi ove knjige važno mesto zauzimaju poglavlja koja postavljaju društveno-istorijski okvir za proučavanje i promišljanje današnjeg fudbala i odnosa koji se kroz njega prelamaju. Prvo poglavlje knjige bavi se nastankom modernog fudbala u devetnaestom veku, kao i njegovim kasnijim razvojem u Evropi i Srbiji / Jugoslaviji tokom dvadesetog stoleća. Širi geopolitički procesi, poput uspona fašizma, hladnog rata ili pada komunizma, u velikoj meri su se reflektovali i na fudbal, koji je u tom smislu korišćen kao mehanizam za implementiranje različitih politika i ideologija, pri čemu je nacionalizam često zauzimao centralno mesto. Veza između nacionalističke ideologije i fudbala predmet je pažnje u drugom poglavlju, u kome razmatram različite primere iz evropskih društava i Srbije, ukazujući na načine na koji se kroz fudbal može homogenizovati nacija, ali i identifikovati drugi procesi koji se odnose na pitanja poput klase ili rase. Treće poglavlje usredsređuje se na prostor Jugoslavije, prateći povezanost uspona nacionalizma krajem osamdesetih godina i događanja na fudbalskim stadionima. Tu je reč i o ulozi fudbala u projektima izgradnje nacije u u Srbiji i Hrvatskoj u toku devedesetih godina. Četvrto poglavlje se bavi naracijama o famoznom neodigranom meču između zagrebačkog Dinama i beogradske Crvene Zvezde u maju 1990. godine na stadionu u Maksimiru, koji je u međuvremenu u obe zemlje stekao status mita. Naracija o incidentima na ovoj utakmici i danas igra važnu ulogu u objašnjavanju srpsko-hrvatskih odnosa uoči rata devedesetih. Peto i, kao što je već rečeno, centralno poglavlje knjige posvećeno je utakmicama između fudbalskih reprezentacija Hrvatske i Srbije 2013. godine. U tom delu knjige nastojao sam da ukažem na koje se načine u medijskoj interpretaciji ovih utakmica i ponašanja navijača na njima prepliću znaci nastojanja da se odnosi između dve države poboljšaju, sa simbolima nacionalizma. Moja analiza vodi zaključku da je nacionalistička ideologija i dalje živa i snažna i u Srbiji i u Hrvatskoj. Iako „nacionalna temperatura“ više nije onako visoka kao što je to bio slučaj devedesetih godina, fudbal je u ovim zemljama još uvek prožet ideologijom nacionalizma, u njemu se ona najjasnije ispoljava i reprodujuje. Bez namere da tražim opravdanje za povezanost nacionalizma i fudbala u Srbiji i u njenom susedstvu i da relativizujem opasnosti koja ova veza sobom nosi, moramo imati u vidu da su trendovi poput porasta nacionalizma, ksenofobije, rasizma i mržnje uopšte postali fudbalska svakodnevica širom Evrope. Sve više je upozoravajućih primera koji svedoče o tome da „najvažnija sporedna stvar na svetu“ može da postane pozornica za ispoljavanje najgorih oblika mržnje. Dakle, primeri nacionalizma u fudbalu, kojim sam se ovde bavio, uklapaju se i u tu širu, evropsku sliku. Ono što predstavlja njihovu specifičnost jeste posledica ratova devedesetih, posebno sukoba u koje su bili uvučeni Srbi i Hrvati, što svedoči o tome da ti ratovi „mentalno“ nisu završeni, jer nacionalizam, koji je bio njihov glavni uzrok, i dalje predstavlja dominantnu ideologiju u državama nastalim posle rata. *** Ova knjiga predstavlja prerađenu i izmenjenu verziju doktorske disertacije koju sam odbranio 2014. godine na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, pod mentorstvom prof. Bojana Žikića, kome se zahvaljujem na nesebičnoj pomoći i podršci. Istraživanje na kome je zasnovana ova studija sprovođeno je od 2009. do 2013. godine, prevashodno u Beogradu i Zagrebu,. Ono ne bi bilo moguće bez dobre volje i strpljenja mnogih ljudi sa kojima sam razgovarao i koji su mi pomagali pri sakupljanju građe. U tom pogledu, neprocenjivu pomoć pružile su mi koleginice i kolege sa Instituta za etnologiju i folkloristiku i Odsjeka za etnologiju i kulturnu antropologiju u Zagrebu. Svima njima se ovom prilikom iskreno zahvaljujem. Posebnu zahvalnost upućujem koleginicama i kolegama iz Etnografskog instituta SANU gde sam zaposlen, i koji mi je nakon godina zaposlenja postao ne samo radno mesto već i druga kuća. Posebnu pomoć pružile su rukovoditeljka projekta na kome sam angažovan dr Ljiljana Gavrilović i direktorka Instituta prof. Dragana Radojičić, dajući podršku i u situacijama kada nije bilo ni malo jednostavno baviti se naučno-istraživačkim radom. Naročito sam zahvalan mojoj koleginici i drugarici Miroslavi Malešević, koja je više puta pročitala rukopis, i svojim komentarima i uvidima doprinela njegovom finalnom uobličavanju. Takođe, moja velika zahvalnost upućena je i recenzentima ove knjige, dr Bojanu Žikiću i dr. sc. Goranu Šanteku. Ova knjiga ne bi postojala da nije bilo mojih prijateljica i prijatelja, koji su imali puno strpljenja za dugotrajne, često naporne, ali za mene uvek konstruktivne i produktivne razgovore. U tom smislu, naročitu zahvalnost dugujem Andrijani Aničić, Jani Baćević i Igoru Smoliću, čija pomoć i prijateljska podrška su mi bili od neizmernog značaja tokom procesa pisanja rukopisa. Najveću zahvalnost dugujem svojim roditeljima, sestrama i njihovim porodicama. Njihova postojana ljubav, strpljenje i podrška predstavljaju suštinsku i neprocenjivu podlogu za sve što radim u životu, pa su tako utkani i u svaku stranicu ove knjige. Na kraju, neizmerno hvala mojoj supruzi Mariji, na ljubavi, brizi, strpljenju i smislu koje od nje svakodnevno dobijam. Beograd, I.Đ. Jun 2015.

Autor - osoba Rihter, Ivan Naslov Lovački psi : uzgoj i školovanje / Ivan Richter ; [crteži Saša Forenbaher ; kolori Stjepan Rupčić] Vrsta građe priručnik Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1976 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Znanje, 1976 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis 319 str., [20] str. s tablama (fotogr.) : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Forenbaher, Saša Rupčić, Stjepan Zbirka Stručna biblioteka (Karton) Napomene Bilješka o piscu: str. 319. Predmetne odrednice Lovački psi -- Gajenje -- Priručnici Lovački psi -- Dresura – Priručnici Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jako lepo urađena knjiga Prepuna crteža i ilustracija, fotografija... Lovački pas je pas koji pomaže čoveku u lovu. Iako je pas pripitomljen jako davno u ljudskoj istoriji, teško je tvrditi da je oduvek bio obučavan za lov. Potreba za diversifikacijom rasa koje imaju osobine upravo za ovaj vid aktivnosti nastala je kada je lov za čoveka postao zadovoljstvo. Rase koje su danas poznate nastale su tokom nekoliko vekova. Postoji nekoliko tipova lovačkih pasa, sa afinitetom ka različitim lovačkim zadacima. Podele su napravljene po osobinama koje psi u lovu najbolje iskazuju. Podela lovačkih pasa: goniči - najstariji lovački psi, kojima je zadatak da pronađu i nateraju divljač na lovca; naši goniči su azijskog porekla i tu spadaju: balkanski i posavski zečar, alpski zečar, kratkodlaki istrijanac, istarski i ilirski resati gonič, baseti i brak jazavičari jamari - služe da izvuku ili isteraju divljač koja se skriva po jamama (lisice, jazavci, zečevi, kunići), i lov sa njima je veoma star; u jamare spadaju:lovački terijeri, foksterijeri i jazavičari slednici krvi (barvarvji) - služe u lovu na krupnu divljač koja odbegne; poznati su hanoverski i bavarski slednici krvi cunjavci - lovački psi koji krstare na kratkom odstojanju i dignutu divljač oglase kratkim lajanjem; ističu se španijeli (koker i špringer) i nemački prepeličari ptičari - najplemenitiji lovački psi, traže istrajno i brzo, markiraju nađenu divljač (staju na divljač), a ulovljenu aportiraju; imaju izvanredan njuh Moguće je da pojedine rase pasa pokazuju odlične osobine u više ovih grupa. Vestfalski brak-jazavičar je odličan gonič. Sa druge strane, mnogi lovački psi su dobri i kao kućni ljubimci i psi za pomoć ljudima kao što je slučaj sa golden retriverom. Jedno je sigurno, razvijeni za komplikovane zadatke u lovu, ova grupa pasa je sposobna da radi i mnoge druge složene zadatke za potrebe ljudi. Što se samog lova tiče, lov odstrelom, lov hajkom, lov na jazbine, lov u ravnici, šumi ili močvari zahtevaju različite sposobnosti. Ipak, sposobnosti koje su karakteristične za sve pasmine su sposobnost učenja, poslušnost, energičnost i odlično razvijeno čulo mirisa. Ispiti za lovačke pse Ispiti za pse su razni i zavise od namene pasmine, pa tako postoje i ispiti za lovačke pse. Za ptičare postoje tzv. „terenske probe“ (engl. field-trails) koje mogu imati nacionalni ili internacionalni karakter. Takmičenje za ptičare se dešava u etapama od po 15 minuta i postoji šest disciplina u zavisnosti od rase: veliko traganje za ptičare engleskih rasa, francusko traganje ili prolećna terenska proba (u paru ili solo), praktični lov ili jesenja terenska proba na divljač (u paru ili solo) i amateri. Najbolji predstavnici svake rase postaju „tragači“. Takođe, postoje i drugi ispiti, a u cilju klasifikovanja pasa prema strasti za lovom, njuhu ili kvalitetu dresure. Na taj način se evidentiraju poželjni rasplodni primerci. Neka od takmičenja su i: terenska proba za španijele ispiti lova za trkaće pse takmičenja u traganju za krupnom divljači ispiti lova na i pod zemljom za jazavičare ispiti lova pod zemljom za foks i druge terijere Na ovom poslednje navedenom ispitu, potrebno je da pas pronađe lisicu i da da signal lajanjem da ju je pronašao, a ponekad i da je istera iz unapred pripremljene veštačke jazbine dužine 15 metara. MG129 (N)

Knjiga je kao nova. Zid je mrtav, živeli zidovi! - Ivan Čolović Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2009 Broj strana: 405 Format: 17 cm Povez: Broširani Predgovor Ideja o ovom zborniku nije moja, ili je to samo delimično. “Ukrao” sam je od Žan-Fransoa Gosioa i Borisa Petriča, koji su za francusku izdavačku kuću Autrement priredili zbornik tekstova povodom 20. godinjice pada Berlinskog zida i za taj zbornik i od mene tražili prilog. Pomislio sam da bih čitaocima Biblioteke XX vek mogao da ponudim jedan sličan zbornik, ali ograničen na događaje na prostoru bivše Jugoslavije, pa u tom smislu komplementaran knjizi mojih francuskih kolega, koja je uglavnom fokusirana na zbivanja u drugim komunitičkim zemljama Istočne Evrope[1]. Počinjući rad na ovom zborniku, nisam birao teme nego autore, a većina pozvanih da nešto za zbornik priloži mogla je, na moje zadovoljstvo, da se na moj poziv odazove. Pored onih koji su napisali nove radove, troje autora priložilo je tekstove ranije objavljene na engleskom (Ramet i Slapšak), odnosno na francuskom jeziku (Bugarel), koji su ovde objavljeni u prevodu, a tekst Vladimira Arsenijevića, koji u našem zborniku stoji na mestu prologa, našao se tu zahvaljujući srećnom slučaju. Naime, uporedo sa ovom, pripremao sam za štampu i knjigu Arsenijevićevih eseja Jugolaboratorija, među kojima se nalazi i jedan esej-putni zapis, gde se prepliću autorovi utisci iz jedne nedavne posete Berlinu, i sećanja na njegovo prvo putovanje u taj grad, pre dvadeset godina, vozom, kroz nevesele zemlje “lagera”. “Zidovi”, tako glasi naslov tog eseja, prosto su morali da se nađu i u ovom zborniku o berlinskom i drugim zidovima, sa čim se njihov autor složio. U većini ovde objavljenih priloga istovrmeno je reč o više tema, odnosno o više aspekata jedne teme, što je u skladu sa intelektualnim profilom njihovih pisaca, koji su po pravilu ne daju bez ostatka razvrstati u akademski definisane struke. S druge strane, među ovim radovima skoro da nema nijednog čiji se autor bavi samo jednim segmentom razdoblja o kome zbornik govori (1989 – 2009), nego se oni slobodno kreću s kraja na kraj tog vemena, ponekad praveći izlete i u stariju jugoslovensku i evropsku istoriju. Ipak, bilo je mogućno i, nadam se, ne sasvim arbitrarno, podeliti radove u četiri grupe i vezati ih za tri faze razvoja događaja na bivšem jugoslovenskom prostoru tokom proteklih dvadeset godina. Tako su se u prvom delu zbornika (“Od komunizma dio nacionalizma”) našli tekstovi u kojima je, ako ne pretežno, ono svakaklo naglašeno, reč o vremenu formulisanja novih nacionalizama u nekadašnjim jugoslovenskim republikama i pripreme za ratove 1990-ih godina. Mene je, u tekstu koji sam naslovio “Sve je počelo u Srbiji?”, zanimalo da istražim odnos nacionalista i u nacionaliste preobraženih komunista u Srbiji prema događajima u Istočnoj Evropi i da pokažem na koji način su oni pokušavali da političke promene u Srbiji, koje su nastupile s dolaskom Miloševića na vlast, predstave kao najavu onoga što će se dešavati u dugim komunističkim zemljama i da ih predstave kao obrazac koji su te druge zemlje sledile ili bar mogle da slede. Slično tome, prilog Nenada Stefanova (“Strah od ‘nemačke Evrope’”) pokazuje kako su neki srpski intelektualci, posebno tokom 1990-ih odina, uspeli da u javnosti nametnu nacionalistički model društva, koji je uključlivao “etnizaciju u razumavanju demokratije”, ali i rezervisan odnos prema ujedinjenju Nemačke i širenje straha od Evrope kojom bi dominirala osnažena klerikalna Nemačka. O nacionalnim ideolozima govori i tekst Katarine Luketić «Prošlost je naša budućnost», ali je tu reč o Hrvatskoj, o tome kako je ova vrsta ideologa krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina manipulisala hrvatskim nacionalnim identitetom, pretvarajući ga u «gotovo najvažniju nacionalnu relikviju postavljenu na olatar domovine nakon osamostaljenja države». Jezgra tada konstruisanog identiteta, zaključuje Luketić, ostala je stabilna, naracije o njemu neuzdrmane, zbog čega se u Hrvatskoj i danas odbijaju nastojanja da se u politici koncept nacionalnog i etničkog zameni konceptom građanskog. Otpor prema ljudskim pravima, jednoj od bitinih dimenzija građanskog društva – koji u Srbiji i drugim zemljama nastalim raspadom Jugoslavije, u kontinuitetu traje od vremena stvaranja komunističkog režima do danas – tema je priloga Vojina Dimirijevića («Od pijanca i plota do devete rupe na svirali»). U Srbiji je, zaključuje on, tokom poslednje dve decenije «napredak u oblasti ljudskih prava bio spor i ostao nepotpun». Prilog Sabrine P. Ramet «Jugoslovenska kriza i Zapad», kojim počinje drugi deo zbornika («Rat i nedovršeni raspad Jugoslavije»), napisan je još 1993. godine, u jeku rata u Bosni i predstavlja argumentovanu, ali i emotivnu (pod utiskom vesti stradanju civila i počinjenim zločinima) kritiku neodlučne i neefikasne politke koju su zapadne države vodile u odnosu na taj rat. U postskriptumu ovog teksta, napisanom aprila 2009, Ramet ukratko navodi glavne posledice rata u Bosni, među kojima i nauk da se jedan takav sukob, naizgled lokalnih razmera, itekako tiče i Evrope i Amerike i da one, kad takav sukob izbije, ne mogu ostati po strani, nauk koji je uticao na to da Nato vojno interveniše 1999. godine na Kosovu i u Srbiji. Razlog što EU nije energičnije intervenisala u ratu u Bosni, Ugo Vlaisalvljević, autor priloga «Od Berlina do Sarajeva», objašnjava time što je tu došlo do «zlokobnog» preklapanja principa eničke nacionalnostzi, koji je Evropa prihvatila kao osnov legitimnosti stvaranja novih država, i etničkog čišćenja, tako da su zločini učinjeni prilikom zaposedanja terotirija po etno-nacionalnom principu dobili neku vrstu prećutne legitimnosti. Rat u BIH i kasniji razvoj događaja na tom prostoru može, po Vlaisavljevićevom mišljenju, da bude instruktuivan u trenutku kad se u Evropi preispituje karakter granica, koje posle pada Berlinskog zida – kako je primetio Etjen Balibar – prestaju da budu linije kojima se označava opseg važenja politike jedne države, njena teritorija, i sele se u okvir te teritorije, postajući «predmeti u prostoru političkog». «Dvadeset godina nakon pada Berlinskog zida, Kosovo je više nego ikad okruženo visokim zidovima», kaže Žan-Arno Derans u zaključku svog rada «Od Gazimestana do ‘Mitrovačkog zida’». Te zidove su najpre stvorili sukobi i ratovi koji su se završili faktičkom etničkom podelom Kosova. Tako su, zaključuje Derans, otvorena dva nacionalna pitanja, na koja postoje dva mogućna odgovora: prekrajanje granica, neizvodljivo na miran način, i – što je jedino prihvatljivo – «najbrži mogući proces regionalne i evropske integracije, koji bi omogućio da se prevaziđu pogranični i teritorijalni sporovi». I Ksavije Bugarel u svom prilogu («Osveta sela») analizira prirodu jugoslovenskih ratova 1990-ih, posebno se zadržavajući na kritičkoj analizi tumačenja tih ratova kao sukoba između ruralnog i urbanog mentaliteta, između sela i grada, nastojeći da u tim tumačenjima razluči sociološku stvarnost od nacionalističkog mita. To ga je podstaklo da se pozabavi primerima protivrečnog odnosa između države i nasilja – kad se «nasilje protiv države» pretvara u «nasilje za državu» – kojih je bogata istorija balkanskih država. Analizom političkih i društvenih događaja na prostoru bivše Jugoslavije posle ratova 1990-ih, dakle u vreme koje se obično s preteranim optimizmom (jer se zaboravlja nacionalizam) opisuje kao postkomunistička demokratska tranzicija, bave se radovi koji su grupisani u trećem delu knjige («Ka postnacionalizmu?»). Tako Žarko Paić, autor priloga pod naslovom «Melankolija i revolucija», polazi od aktuelne filozofske, kulturološke i politikološke diskusije o politikama identiteta, o biopolitici, civilnoj religiji i kulturi kao politici, da bi zaključio da su od «mračnog raspada» Jugoslavije, kako je kraj te zemlje opisao Alen Badiu, još mračnije posledice tog raspada: razorene ekonomije, ograničena suverenost novih država, koje «naliče morbidnim Arkadijama», bekstvo u obećene zemlje Zapada, političke elite «u zagrljuju Crkve, vojske i lokalno umreženih mafija», čemu treba dodati i privid blagiostanja koji stvaraju mediji. Izgledi za promenu tog stanja ne čine se Paiću realanima, jer ga održava jedna danas neupitna politička moć, moć kulturnog identiteta kao «holograma načina života etničkih skupina». Ipak, ostavlja «mogućnost da se u otvorenosti novoga dogažaja istine preokrene smjer kraja povijesti i iznova krene protiv znakova duha vremena». Ildiko Erdei, u tekstu «Za tango je potrebno dvoje», istražuje psihološko-antropološke aspekte ekonomskih odnosa između Slovenije i Srbije, uoči i posle krize i ratova 1990-ih. Na primeru odnosa publike prema slovenačklom marketu «Mrkator» u Beogradu, koji se, pod uticajem političke propagande, menjao od bojkota do pomame za kupovinom u tom marketu, i oslanjujući se na koncep «ukradenog zadovoljstva» (preuzet od Slavoja Žižeka), Erdei pokazuje da je ekonomija polje na kome se izgrađuju socijalne relacije i konstruišu nacionalni identiteti na osnovu toga da li procenjujemo da nas neko ugožava u «našem načinu uživanja» ili nam je u tom pogledu blizak. Na drugi način temama iz oblasti ekonomije pristupa Mikloš Biro (»Komunizam je pao, kapitalizam i demokratija još uvek dolaze»), da bi pokazao u kojoj meri nasleđe navika iz vremena komunizama danas sputava privredni i demokratski razvoj nekih zemalja nastalih na prostoru Jugoslavije, što posebno važi za Srbiju, koju Biro opisuje kao zemlju «nedovršenog kapitalizma» i «nedovršene demokratije». Među takozvanim evropskim standardima, koje su Srbija i ostale zemlje Zapadnog Balkana pozvane da poštuju, ako žele da se priključe Evropskoj uniji, veliki značaj imaju i norme koje se tiču odnosa vlasti – koju i dalje uglavnom drže muškarci – prema ženama. Svetlana Slapšak, kao što kazuje naslov njenog priloga («Posleratni rat polova»), piše o dve decenije osporavanja i ugrožavanja prava žena u zemljama na tlu bivše Jugoslavije, a posebno u Srbiji i Hrvatskoj, odnosno o kontinuitetu mizoginije na ovim prostorima. Ona je pri tom rezervisana prema strategiji feministkinja koje se opredeljuju za «dobrovoljno povlačenje iz javnog diskursa» i zalaže se za to da one aktivno potražuju svoja prava. Pažnju Vjekoslav Perice privukla je jedna druga vrsta sukoba), u kojima se sukobljene strane određuju prema pripadnosti nekoj od «velikih porodica naroda», odnosno slovenstvu, latinstvu, germanstvu… U ovde objavljenom tekstu («Sumrak panslavenskih mitova») on evocira nekoliko momenata iz bogate istorije ideja o panslovenskom jedinstvu i solidarnosti, koje su služile legitimisanju stvaranja zajedničkih država slovenskih naroda, pa tako i one Južnih Slovena, da bi pokazao da ideologija panslavenstava još opstaje kao mitologija, ali bez veće privlačnosti i političkog uticaja. Neće etnička srodnost, nego će samo evropski kontekst, takav kakav se danas stvara, omogućiti slovenskim narodima da jedni druge ponovo upoznaju, zaključuje Perica. O izgledima da se u Srbiji afirmišu nove, evropske vrednosti piše Miroslava Malešević u svom prilogu («Srbija jača od Nokie»). Po njenom mišljenju, ti izgledi ostaju mali sve dok se ne prevaziđe frapantan nesklad između deklarativnog izjašnjavanja današnje političke elite za uključivanje u evropske integracije i politike identiteta koja je i dalje u znaku nacionalističke simbolike iz 1990-ih godina. Logično mesto u poslednjem, četvrtom delu ovog zbornika («Nostalgija») našli su prilozi Erika Gordija i Mitje Velikonje, jer je u njima reč o sećanju na Jugoslaviju. Gordi se priseća svojih nekadašnjih ideja i predstava o toj zemlji, kao i percepcije komunističke Jugoslavije u američkoj javnosti («Jedno sasvim lično sećanje na hladni rat, Jugoslaviju i jeftimo, ali dobro vino»), gde su preovlađivali stereotipi o njenoj navodono autentičnoj politici «trećeg puta» i samoupravljanja. Kad su u ratu 1990- ih godina ti stereotipi nestali, zajedno sa Jugoslavijom, i kad je ona postala «groblje snova zapadne levice», pojavili su se – kaže Gordi – novi zapadni «ideološki mislioci», da na istom prostoru ostvare jedan drugi san, san o autentičnoj demokratiji, boljoj od one koju imaju kod kuće. I to će se uskoro pokazati iluzornim, pa autor na kraju izražava svoju nadu da će zemljama nastalim raspadom Jugoslavije biti dopušteno da konačno budu kao i sve ostale: «nestabilne, korumpirane, nemirne i nesavršene». Mitja Velikonja, u prilogu «Povratak otpisanih», nostalgična sećanja na Jugoslaviju ne objašnjava samo kao neostavrljivu želju vraćanja na staro, odnosno ne svodi ih na diskurs koje on naziva «pasivnom jugonostalgijom». On skreće našu pažnju i na kreativne, emancipatorske potencijale tih sećanja («aktivna jugonostalgija»), gde je pravi predmet nostalgije zapravo utopijski ideal boljeg života u budućnosti a ne rehabilitacija prošlosti. Zato Velikonja budućnost nostalgije, pa tako i one za Jugoslavijom, povezuje sa onim što se danas naziva politkom nade, koja podrazumeva podsticanje vere u budućnost. U slučaju jugonostalgije to znači da nju ne nadahnjuje samo želja za povratkom u izgubljenu prošlost Jugoslavije nego i želja za povratkom u njenu izgubljenu budućnošću. Treba li na kraju da kažem da će biti u pravu svi oni koju budu našli da je ovaj zbornik nepotpun kako u pogledu geopolitičkog obuhvata – nema posebnih priloga o Makedniji i Crnoj Gori itd. – tako i u pogledu vrsta problema kojima se ovde zastupljeni autori bave – nema posebnih priloga o vojskama, crkvama, medijima niti o jezičkim, kulturnim, «duhovnim» granicama i zidovima itd. Spremio sam dva opravdanja što je to tako. Prvo je u faktu da za rad na ovom izdavačkom projektu nisam imao ni monopol ni koncesiju, pa ako ne bude i drugih sličnih radova i knjiga, koji će nadoknaditi ono što je ovde propušteno, onda žalim slučaj. Drugo moje opravdanje je u tome što će čitalac Biblioteke XX vek o tim, ovde propuštenim temama, imati šta da pročita u drugim u ovoj seriji objavljenim knjigama. Kako bi rekao Teofil Pančić – autor koji nije zastupljen u ovom zborniku, ali je zato u Biblioteci XX vek objavio čak tri knjige koje se eksplicitno bave srpskim postkomunizmom – čitanje (što će reći i kupovanje) ovih knjiga nije obavezno, ali je poželjno. I.Č. 20. avgust 2009.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivan V. Lalić (1931—1996) srpski pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“. Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi. Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije). Dela Bivši dečak (1955) Melisa (poema) (1959) Argonauti i druge pesme (1961) Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961) Smetnje na vezama (1975) Strasna mera (1984) Vizantija (1987) Izabrane i nove pesme (1969) Vetrovito proleće (1956) Čini (1963) Krug (1968) Velika vrata mora (1958) Pesme (1987) Pismo (1992) Četiri kanona (1996) Pisao je eseje i kritike: Kritika i delo (1971) O poeziji i dvanaest pesnika Nedavno se navršilo devedeset godina od rođenja, a krajem ovog meseca biće dvadeset pet godina od smrti Ivana V. Lalića (8. jun 1931 – 27. jul 1996). Lalićeva poezija je neprestano, u istoj meri za vreme njegovog života koliko i posle iznenadnog, i moguće ranije naslućenog, pesnikovog odlaska, dobijala nova tumačenja i nove čitaoce, tako da u ovom slučaju i nije reč samo o datumskoj zaokruženosti koju treba obeležiti nego o njenom živom i nezaobilaznom prisustvu u srpskoj književnosti. Lalić je prihvaćen kao pesnik već od prvih zbirki Bivši dečak (1955) i Vetrovito proleće (1956). Od pojave knjige Vreme, vatre, vrtovi (1961), u kojoj je sveo račune s prvom fazom svoga pevanja, počinje njegova tiha slava. Sa svakom novom zbirkom – što nije čest slučaj u nas – Lalić je pesnički rastao i zauzimao sve značajnije mesto u savremenoj srpskoj poeziji. Bitne tačke na tome putu jesu Izabrane i nove pesme (1969 – s novom zbirkom O delima ljubavi ili Vizantija), Smetnje na vezama (1975) i Strasna mera (1984). U zaveštajnim zbirkama Pismo (1992) i Četiri kanona (1996) Lalić je dosegao sopstvene pesničke vrhove i ispunio svoju službu poeziji i pevanju. Složen i moderan pesnički govor Za njegovu poeziju bitan je i trenutak u kojem se pojavio. Lalić je ušao u srpsku književnost sredinom pedesetih godina kada su mnogi književno-ideološki sukobi već bili na izmaku. Zbog toga nije ni morao, a nije ni želeo da učestvuje u, za to vreme, karakterističnim sporovima između tzv. tradicionalista i modernista (ta bitka je, već dobrim delom, bila dobijena), nego se odmah, izbegavajući jednostrana opredeljenja, usredsredio na najbitnija pitanja poezije, na biranje sopstvenih prethodnika i lirski dijalog sa tradicijom i kulturom. Snažno oslonjen na iskustva moderne evropske poezije, on je sve vreme svoje pevanje vezivao za jezik i nasleđe svoga naroda. Pesnik u čijem su delu propevali svi slojevi naše kulture, ali i izuzetan poznavalac svetske poezije i kulture (jedan je od naših najboljih prevodilaca nemačkih, francuskih, engleskih i američkih pesnika), Lalić je bio predodređen da bude pesnička žiža u kojoj se ukršta nacionalno i evropsko nasleđe. Smatrajući podražavanje evropske poezije duhom provincijalizma, on će u jednom razgovoru reći: „Ko ne povuče pouke iz Laze Kostića ili Vojislava Ilića, uzalud će ih tražiti kod Malarmea i Helderlina.“ A mogao je to da kaže jer je u istoj meri poznavao i Helderlina (koga je izvrsno preveo) i Vojislava Ilića (o kojem je napisao jedan od najboljih eseja u nas), a podsticaji oba pesnika snažno su ugrađeni u njegove stihove. U svome pevanju Lalić je izgradio izuzetno osetljive pesničke mehanizme i složenu organizaciju svojih pesama, sa specifičnom pesničkom slikom, da bi opisao složeni i nijansirani doživljaj sveta. Otuda kod Lalića moderan i precizan pesnički govor, da bi se u pesničku sliku uhvatila jedva primetna a suštinska dešavanja u ljudskom biću i oko njega, na samoj granici između vidljivog i nevidljivog, postojanja i nepostojanja („Vidljivo, to je sigurnost / […] / ali / Nevidljivo – ono nam stalno izmiče, / A šapuće nam svoju prisutnost i uporno primorava / Da delujemo, da ga prevodimo u slike“, „Elegija ili Dunav kod Donjeg Milanovca“). Zahvaljujući upravo ovom poetičkom svojstvu, širok tematsko-motivski raspon Lalićevog pevanja krasi neraspletiva unutarnja jedinstvenost: pevanja o predvajanju leta, prolaznosti, o trajnom i trošnom, smrti, kulturnom pamćenju, užasu i radosti, dati su kroz pesnikove složene vremensko-prostorne, sinestezijske, gotovo opipljive i istovremeno visoko simbolizovane slike, kroz koje se prelama emocionalna, čulna i intelektualna situacija onoga koji peva. Zato se ova poezija prima i kao izuzetno moderna i sa velikim čitalačkim uzbuđenjem. Pismo. Četiri kanona Još dok je po časopisima objavljivao pojedinačne pesme, slutilo se o kakvoj je knjizi reč, a kada se pojavila, odmah je nazvana antologijskom zbirkom. I zaista, srpska poezija je, odjednom i na jednom mestu, dobila tridesetak vrhunskih pesama: od „Deset soneta nerođenoj kćeri“ do „Rimske elegije“, od „Mlade žene sa violom“ do „Melanholije“, od „Zapisano nad jednim stihom“ do „Strambotta“, od „Pisma“ do „Nikada samlji“, od „Oktave o letu“ do „Slova o slovu“, od „Plave grobnice“ do „Šapata Jovana Damaskina“. Jednostavno, kao izbor antologijskih pesama može se prepisati čitav sadržaj. Ove godine navršava se i dve i po decenije od objavljivanja Četiri kanona, kompoziciono i smisaono veoma složene knjige. U njoj se pesnik snažno oslonio na najpoznatiji srednjovekovni žanr i njegov molitveni bruj, ispevavši jednu od najlepših pohvala Bogorodici na srpskom jeziku. Ali Četiri kanona su najpre knjiga moderne poezije, počev od leksike, smenjivanja diskurzivnih iskaza i pesničkih slika do tekstovnih prepleta i poetičkih tokova. U prožimanju pesničkog i svetog, sveto je otvaralo duboke prostore natčulnog i onostranog, ali nije dovodilo u pitanje prirodu pesničkog teksta i egzistencijalni grč onoga koji peva. Dve zaveštajne Lalićeve zbirke su najpotpunija objava njegovih poetičkih načela i na najlepši način zatvaraju srpski pesnički XX vek. Lični ulog Lični ulog koji u pesmi ne sme da bude više od nagoveštaja, a bez prava da se poništi, takođe je jedan od zaštitnih znakova Lalićeve poezije. Pesniku je bila strana ideja o impersonalnom/bezličnom subjektu: „Insistiram, u svakoj prilici, na tvrđenju da je poezija komunikacija – a kako da komunicirate sa tzv. bezličnim subjektom? Kod pesnika takvog usmerenja impersonalnost je, ako su zaista talentovani, samo maska. Beli zavoj ispod kojeg, ako je pesnik autentičan, osećate ranu.“ Odnosno, on nikada nije pravio veštački jaz između pesničkog subjekta i autora i nije se ustručavao da peva ono iskustvo koje bi bilo njihov zajednički presek. Evo nekoliko primera, koji mogu biti od koristi za potpunije razumevanje pojedinih pesama. Česti dečji letnji boravci zbog bolesti na Divčibarama prizvani su u pesmi „Vetar“. Drugi svetski rat provodi u Beogradu, u Kumanovskoj 13. Za vreme uskršnjih „savezničkih“ bombardovanja ginu mu četiri druga iz okolnih zgrada i taj događaj je osnova pesme „Zarđala igla“. Razgovori s rano preminulom majkom Ljubicom (ćerkom kompozitora Isidora Bajića, od koje je pesnik nasledio apsolutni sluh, od izuzetnog značaja za njegovo pevanje), dati su u pesmama „Requiem za majku“ i „Pomen za majku“. Sve njegove ljubavne pesme, da se navedu samo „Mesta koje volimo“, „Ljubav“, „Rimski kvartet“, „Rimska elegija“ i „Strambotti“, posvećene su supruzi Branki Lalić (Kašnar). U pesmi „Amor fati“ vide se one dve lipe koje je pesnik lično posadio u dvorištu iza svoga stana (u Internacionalnih brigada 39). Tragičnu smrt starijeg sina Vlajka čuvaju pesme „Pieta“, „More“ i pojedini stihovi Četiri kanona („sem toga / On udešava namere: ne možeš buvu da zdrobiš / / Noktom o nokat palca, ako ti pisano nije. / On je taj koji udene buru u noć, zdrobi brod, / U crno oboji vunu nekoj majci na preslici“, I/3). Ne treba posebno naglašavati da je razmak između početnog podsticaja i završenog oblika pesme mera veličine jednog pesnika. POEZIJA TRAJE JER ZNAČI Često se misli, ne bez razloga, da je prva decenija po smrti jednog stvaraoca najnemilosrdnija provera njegovog dela, kada ono ostane samo sa sobom i sa čitaocima. Ako je tako – a u ovom slučaju reč je ne o jednoj nego o dve i po decenije – Lalićeva poezija ne samo da je prošla ovu proveru nego je njen značaj još i uvećan. Krenimo redom. Ubrzo posle pesnikove smrti izašla su njegova Dela u četiri knjige (koja su uključila celokupnu poeziju, pesme iz zaostavštine, izbor eseja i kritika o poeziji, detaljnu biografiju i bibliografiju), više izbora iz poezije, izdanja školske lektire, knjiga u kanonskoj ediciji Deset vekova srpske književnosti, knjiga izabranih pesama i eseja Ivan V. Lalić. U knjizi Pogled preko okeana data je njegova prepiska s Čarlsom Simićem. Takođe je objavljeno uporedno izdanje Lalićevih pesama na srpskom i engleskom jeziku Walking Towards the Sea / Koraci prema moru, u prevodu Frensisa R. Džonsa, a zahvaljujući istom prevodiocu iduće godine će u Engleskoj biti objavljena celokupna Lalićeva poezija. I u skladu sa duhom vremena, njegove pesme su izuzetno praćene na više internet adresa. U istom periodu nastala su tri zbornika posvećena njegovom delu, čiji su izdavači naše ugledne kulturne i naučne institucije, a autori radova najznačajniji proučavaoci srpske poezije. Objavljeno je više monografskih studija, odbranjene su magistarske i doktorske disertacije, a njima treba dodati čitav niz izuzetnih pojedinačnih radova u časopisima i naučnim zbornicima. O Lalićevoj poeziji pisali su kritičari svih generacija i različitih usmerenja, počev od Nikše Stipčevića, Predraga Palavestre, Svetlane Velmar Janković, Borislava Radovića, Ljubomira Simovića, Novice Petkovića, Jelene Novaković, preko Radivoja Mikića, Dragana Stojanovića, Leona Kojena, Milosava Tešića, Jovana Delića, Tihomira Brajovića, Aleksandra Jerkova, Svetlane Šeatović, Sonje Veselinović, Perside Lazarević di Đakomo, Dragana Hamovića, Aleksandra Milanovića, Slađane Jaćimović, Sanje Paripović, do najmlađih Marka Radulovića, Bojana Čolaka, Dunje Rančić, Marka Avramovića, Vladimira Vukomanovića Rastegorca i Violete Mitrović. Lalić i Vizantija Susret Ivana V. Lalića i Vizantije bio je gotovo nužan. On se desio u njegovim prvim knjigama Bivši dečak i Vetrovito proleće i trajao je do poslednjih, Pismo i Četiri kanona. Ispevao je deset pesama s nazivom „Vizantija“ (i obeležio ih brojevima od I do X) i još desetak koje pripadaju istom tematskom krugu. U pevanju o Vizantiji prelamaju se sve bitne teme njegovog pesništva, počev od odnosa prema nasleđu do pitanja o mogućnosti i smislu pevanja. Još više, Lalićev odnos prema Vizantiji nije samo odnos prema poeziji – nego, ujedno, i odnos prema sopstvenom biću i najdubljim zahtevima koji se sebi i u sebi postavljaju. Danas se lakše uočava da se Vizantija vremenom menjala u Lalićevoj poeziji. Najpre, to je bila istorijska Vizantija i njena kultura, tačnije, u njegovim pesmama odvijao se dijalog dve Vizantije, jedne istorijske, prošle i završene, s dosta reminiscencija na politička i kulturna zbivanja, i druge, mitske, koju – kako je pesnik rekao – sve vreme nosimo u sebi i koja će vremenom postojati sve neodređenija, sve više će se pretapati u unutrašnji prostor pesničkog subjekta. Postajaće simbol njegove upitanosti o trajanjima i prekidima, mogućnostima razumevanja pojedinaca u različitim vremenima, potrage za identitetom. Pesme „Vizantija VII“ i „Vizantija VIII ili Hilandar“ najbolje svedoče o tome. Tragajući za duhovnim kontinuitetom, Ivan V. Lalić je ispevao nekoliko antologijskih pesama koje pripadaju uslovno nazvanoj Srpskoj Vizantiji, pesmama koje su svojevrsno traganje za našim počecima. Vizantijsko nasleđe, njegovo obnavljanje u srpskoj kulturi i odnos pesničkog subjekta prema njegovom uticaju u našem vremenu osnovna su tema ovih pesama, počev od „Raške“ i „Smedereva“ do „Acqua Alte“ i „Koncerta vizantijske muzike“. U završnoj fazi, u pesmi „Šapat Jovana Damaskina“ i zbirci Četiri kanona, kako se povećavao pesnikov lični ulog, pevanje o Vizantiji postajalo je istovetno pevanju o Bogu, bolnom naslućivanju dublje Tvorčeve promisli i strašnoj čežnji za Smislom i Spasenjem. Zajedno s njemu duhovno bliskim Džonom Majendorfom (čije je Vizantijsko bogoslovlje voleo i iščitavao), i Lalić je mogao da kaže, i rekao je, da neprestana privlačnost vizantijske umetnosti i neobičnost da je istočno hrišćanstvo preživelo najdramatičnije društvene promene predstavljaju očigledni znak da je Vizantija zaista otkrila nešto fundamentalno istinito o čovekovoj prirodi i njenom odnosu prema Bogu. Do te osnovne istine došao je i Ivan V. Lalić u svome pevanju o Vizantiji. Njegovo stvaralačko iskustvo je očigledan znak kako poezija može biti izuzetno moderna, bitno nacionalna i duboko religiozna. Lalić i Andrić Rođen u Beogradu, Lalić se kao dečak s roditeljima, zbog majčine bolesti, preselio u Zagreb, u kojem je proveo petnaest godina, završio gimnaziju, Pravni fakultet i objavio prve pesničke knjige. Godine 1961. vratio se u Beograd i postao sekretar Saveza književnika Jugoslavije. Zvanično ga je pozvao Aleksandar Vučo, ali je najverovatnije do toga došlo na inicijativu Ive Andrića. Osim činjenice da je reč o veoma dobrom mladom pesniku koji izvanredno govori više stranih jezika, ne može se zaobići ni Andrićevo poznanstvo, pa i prijateljstvo, sa Ivanovim ocem Vlajkom, kojeg je poznavao još iz mladosti i kojeg je često posećivao u njegovom stanu u Beogradu. Naime, Vlajko je, kao jedan iz grupe mostarskih đaka gimnazijalaca i mladobosanaca, više puta bio hapšen i osuđen je u Sarajevu 1915. na godinu dana zatvora zbog „velikosrpske propagande“. (Nije slučajno Ivan autor i dve pesme o Gavrilu Principu, „Gavrilo Princip“ i „Princip na bojištu“, od kojih je drugu posvetio ocu, a odnos prema ocu i očev duh prisutan je i u mnogim drugim pesmama, npr. u „1804“.) U decembru iste godine Lalić, kao sekretar Saveza, putuje s Andrićem u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade. O tome je naredne godine objavio dragoceni zapis „Andrić u decembarskom Štokholmu“, u kojem je, diskretno i s poštovanjem, pokušao da nasluti ponešto od onoga što je naš nobelovac skrivao ispod protokolarnog ponašanja. Pesnička osećajnost Lalićeva poezija jeste, uz sve drugo, i negovanje naše čitalačke i lične osećajnosti. Sa svakom njegovom zbirkom – s Pismom, čini se, naročito – rasla je i postajala sve zrelija osećajnost njegovih čitalaca (istovremeno, i tumača), koje možda bez ovih stihova i ne bi bili svesni. Njegove složene i izuzetno precizne slike razmiču naš doživljaj sveta, otvaraju i šire našu emociju, čine da osećamo i vidimo one suptilne duševne prelive i nijanse za koje bismo bez nje bili zatvoreni. „Ili sam možda / Sve to izmislio? Ne verujem, postoje / Dokazi: ožiljci neke uporne nade / Što još zabole na dodir tvoga glasa / Otisci tvojih prstiju na gleđi / Vrča iz kojeg još vetri vino / Nedopijeno u konobi, onoga leta / Kada si bila preobražena u blagoslov, / U svoje obično čudo. / / Živimo vreme usitnjenih čuda / I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?“ – peva Lalić u pesmi „Pet pisama“ (Strasna mera). Reč je o snažnom ljubavnom doživljaju iščezlom u vremenu i sveprisutnoj ljubavnoj emociji koja plavi pesničkog subjekta: već nema vina a miris njegov još plavi vazduh i boli. I pitanje onoj koja mu je, u tom trenutku, bila milost i blagoslov (oksimoronsko „obično čudo“ imenuje raspon između spoljašnjeg i unutarnjeg pogleda): da li pamti to leto, tu punoću emocije. Kao da bi se tim istovremenim (ne, nužno, više i zajedničkim) pamćenjem sačuvalo ponešto od srži najprolaznijeg od svih osećanja, od zaboravne mudrosti. Kao gotovo svaka Lalićeva slika, i ova je prostorno-vremenski višeslojna: minula punoća trenutka, melanholija i naslućena senka smrti ukrštene su sa upornom i ranjivom nadom, poduprte sećanjem („Pamtiš li to leto“) u naporu da se, bar na trenutak, zaustavi vreme na delu, da se sudbini kaže: Da, uprkos izvesnosti krajnjeg ishoda. Ivan V. Lalić je stvaralac koji je visoko uzdigao poetičku i kulturnu samosvest srpske književnosti, stvorio celovito i autentično pesničko delo i, što je možda najvažnije, ujedinio je tumače i čitaoce svoje poezije. On je, uz Vaska Popu, najznačajniji srpski pesnik druge polovine XX veka i jedan od najvećih srpskih pesnika uopšte.

Opis Sveti apostol Jakov Sveti apostol Jakov, poznat i kao Jakov Zebedejev, bio je jedan od dvanaest apostola Isusa Krista. Prema evanđeljima, Jakov i njegov brat Ivan su bili ribari, a Isus ih je pozvao da postanu njegovi učenici i da šire njegovu reč. Jakov se spominje u evanđeljima kao jedan od Isusovih bliskih suradnika, a prisutan je i u nekim ključnim trenucima, poput Isusovog preobraženja na gori Tabor. Nakon Isusove smrti, Jakov se posvetio širenju hrišćanstva u Izraelu i u drugim delovima sveta. Prema predaji, putovao je sve do Španjolske, gde se smatra začetnikom španjolskog hrršćanstva. Prema legendi, nakon što je Jakov ubeđen da je Isus uskrsnuo, nosio je školjku kao simbol svoje vere. Sveti Jakov je jedan od najpoštovanijih apostola u hriršćanstvu, a u nekim tradicijama, smatra se i zaštitnikom putnika i hodočasnika. Njegovo ime se nalazi u brojnim crkvama i katedralama po celom svetu, a postoji i mnogo umetničkih dela posvećenih njemu.

Knjigu Hauzmajstor Šulc možete čitati kao roman: glavni lik, o čijem životu i karakteru knjiga govori, potom niz epizoda, događaja i drugih likova koji čine njegovu životnu i društvenu sredinu (Sarajevo kroz dobar dio dvadesetoga stoljeća), a sve je povezano u cjelinu likom hauzmajstora Šulca… A on je arhetipski majstor, i to je ono što kao ideja predstavlja fundament knjige: Ne plaši se vraga, špijuna i narodnih neprijatelja, postoji samo stroj koji u času / Stane, postoji oko koje vidi i ruka koja popravi kvar . Knjigu Hauzmajstor Šulc možete, zatim, čitati i kao pjesničku zbirku, ne samo i ne prvenstveno po tomu što je “tehnički” pisana u stihovima, nego zato što su njezin jezik i književni duktus eminentno pjesnički, lirski. Ono pak što knjigu čini jedinstvenom jest način na koji se u njoj narativni i lirski prosede sjedinjuju, stvarajući sasvim poseban ton koji vlada cijelom knjigom. Tako se zapravo dokida važnost pitanja o žanru: kao svaki književno izvoran i dobar tekst, Hauzmajstor Šulc razmiče granice žanra i utvrđuje ih nanovo. — Ivan Lovrenović Miljenko Jergović (Sarajevo, 1966.) književnik je i novinar koji živi na selu nedaleko od Zagreba. Prvi novinski tekst objavio je 1983., a prvu pjesničku zbirku Opservatorija Varšava 1988. Kritičari smatraju da njegovom zbirkom priča Sarajevski Marlboro iz 1994. počinje trend tzv. stvarnosne proze. Zatim objavljuje još nekoliko zbirki priča (Mama Leone, Inšallah Madona, Inšallah) te desetak romana, među kojima su Dvori od oraha i Ruta Tannenbaum. Poljski prijevod njegova romana Srda pjeva, u sumrak, na Duhove dobio je 2012. u Wroclawu književnu nagradu Angelus za najbolju knjigu Srednje Europe. Djela su mu prevedena na više od dvadeset jezika.

Parni Valjak - Budjenje Originalno izdanje sa bukletom. Knjizica ima 4 strane. Made in Croatia Ocuvanost CD: 4++ (jedna izuzetno tanka linijica, nekoliko malih i sitnih crtica, ne utice na rad) Omot/knjizica: 5- Na kutiji postoje tragovi koriscenja. Spisak pesama: 01 Ljubavna 4:04 02 Kemija 4:45 03 Sve Još Miriše Na Nju 4:05 04 Nemirno More 5:55 05 Ivana 3:40 06 Čitaj Mi Sa Usana 3:42 07 Povratak Ratnika 4:54 08 Dođi... 5:00 09 Otok 4:04 10 Molitva 5:02 Stanje mozete videti na slikama. Zanrovi: pop rock pvs3r7

Detalji Podaci o nekretnini Transakcija: Izdavanje Kategorija: Trosoban stan Kvadratura: 63 m² Uknjiženo: Da Stanje nekretnine: Standardna gradnja Ukupan broj soba: 3 Spratnost: 1 Ukupan brој spratova: 5 Dodatna opremljenost Lift Terasa Tehnička opremljenost Internet Sigurnosna oprema Video nadzor / Interfon Ostalo Grejanje: Etažno grejanje na struju Opis Uknjižen, renoviran, prazan, EG, terasa, lođa, klima, internet, interfon, lift Odlično pozicioniran, dvostrano orijentisan, prazan stan u zgradi starije gradnje, preko puta kompleksa Novi Dorćol. Sastoji se od predsoblja iz koga se ulazi u sve prostorije, dve manje sobe jugozapadne orijentacije i jedne veće istočno orijentisane, kupatila, špaiza, kuhinje. Stan se izdaje isključivo za poslovni prostor, u završnoj je fazi renoviranja tako da postoji mogućnost dogovora sa Zakupcem u vezi uređenja. U neposrednom okruženju su banke, pošta, prodavnice... Linijama gradskog prevoza odlična povezanost sa svim krajevima grada. Stan se izdaje na duži period i useljiv je od 15.05 Napomena: Obavezan je depozit u visini jedne mesečne rente. Parking zonski-III zona Agencijska provizija 50% vrednosti jedne mesečne zakupnine Agent: Ivana Koprivica, br. licence:4617 “Art nekretnine“ d.o.o. Beograd Reg. br.339 0112620734 IK05 . Vidite više

Opis Opis Sigurna i bezbedna kupovina. Poručivanje svim danima 00-24h. Garancija na ispravnost predmeta i povraćaj novca do 15 dana od dana kupovine. Poruči lako!!! Brzo i lako poručivanje. Pronadjite predmet koji želite na našem sajtu, slikajte ekran i posaljite nam sliku na viber. Ili poručite direktno preko sajta dodavanjem predmeta u korpu Ili na pošaljite sms sa Vašim podacima (ime, prezime,adresa za isporuku) i navedite predmet koji želite da poručite Mogućnost dodatnog slikanja predmeta na zahtev, i slanja slika na viber. Zidni nosac televizora namenjen za televizore koji stoje na vecim visinama, a moze da se koristi i za televizore koji stoje na manjim visinama. Sa ovim nosacem moguce je podesavati kako okrenutost televizora u odnosu na nosac na levu ili desnu stranu, odmaknutost od zida, kao i manje podesavanje ugla podignuto spusteno. Uglavnom ovakvi nosaci se koriste na televizore koji su postavljeni visoko i sa njim mozete ga okretati na levu i desnu stranu, drzati ga odmaknutog od zida i nakriviti na dole. Namenjen je za televizore od 14 do 55 inca, maksimalne tezine 50 kilograma, moguce ga je ugraditi na sve televizore jer ima dijagonalno namesteno podesavanje kacenja, tako da kod njega ne postoje prepreke po pitanju raspona rupa za kacenje. Izuzetno laka montaza, u kompletu sa njim dobijate i uputstvo, nosac, dodatke za kacenje i srafove za montazu. kontakt osoba: IVAN Zidni nosac televizora

Sigurna i bezbedna kupovina. Poručivanje svim danima 00-24h. Garancija na ispravnost predmeta i povraćaj novca do 15 dana od dana kupovine.Poruči lako!!! Brzo i lako poručivanje. Pronadjite predmet koji želite na našem sajtu, slikajte ekran i posaljite nam sliku na viber.Ili poručite direktno preko sajta dodavanjem predmeta u korpuIli na pošaljite sms sa Vašim podacima (ime, prezime,adresa za isporuku) i navedite predmet koji želite da poručite Mogućnost dodatnog slikanja predmeta na zahtev, i slanja slika na viber. Zidni nosac televizora     namenjen za televizore koji stoje na vecim visinama, a moze da se koristi i za televizore koji stoje na manjim visinama. Sa ovim nosacem moguce je podesavati kako okrenutost televizora u odnosu na nosac na levu ili desnu stranu, odmaknutost od zida, kao i manje podesavanje ugla podignuto spusteno. Uglavnom ovakvi nosaci se koriste na televizore koji su postavljeni visoko i sa njim mozete ga okretati na levu i desnu stranu, drzati ga odmaknutog od zida i nakriviti na dole. Namenjen je za televizore od 14 do 55 inca, maksimalne tezine 50 kilograma, moguce ga je ugraditi na sve televizore jer ima dijagonalno namesteno podesavanje kacenja, tako da kod njega ne postoje prepreke po pitanju raspona rupa za kacenje. Izuzetno laka montaza, u kompletu sa njim dobijate i uputstvo, nosac, dodatke za kacenje i srafove za montazu. kontakt osoba: IVAN   Zidni nosac televizora

Opis Opis Sigurna i bezbedna kupovina. Poručivanje svim danima 00-24h. Garancija na ispravnost predmeta i povraćaj novca do 15 dana od dana kupovine. Poruči lako!!! Brzo i lako poručivanje. Pronadjite predmet koji želite na našem sajtu, slikajte ekran i posaljite nam sliku na viber. Ili poručite direktno preko sajta dodavanjem predmeta u korpu Ili na pošaljite sms sa Vašim podacima (ime, prezime,adresa za isporuku) i navedite predmet koji želite da poručite Mogućnost dodatnog slikanja predmeta na zahtev, i slanja slika na viber. Auto na daljinski u crevo svetleci Светлеће цеви за брзину кочија са радио контролом. Брзи светлећи аутомобил Пипе Рацерс, ово је супер брза стаза са светлећим аутомобилом који има радио контролу у цеви, 27 делова. Пипе Рацер цхариотс спеед пипес је невероватан мини радио контролисан брзи аутомобил у цеви. Може да се одупре гравитацији. Трака за цеви је састављена од различитих елемената и може бити различитих облика, колица у цеви лако савладавају земљину гравитацију. Стаза има космичку визију, одлично изгледа у мраку. Колица јуре ужарену лопту која се активира када је колица гурну у стазу. Само повежите све елементе да бисте направили своју цевну стазу како желите. Много сати луде и брзе игре: до 50 000 обртаја у минути. Можете смислити много начина да се позиционирате на стази и играте. Колицама се управља даљинским управљачем – напајају се на 2 АА батерије – нису укључене у комплет, даљински управљају кретањем колица – постоји ход унапред и уназад. Колица имају уграђену пуњиву батерију. Батерија се пуни преко кабла из комплета на УСБ порт на рачунару или лаптопу, или адаптер за паметни телефон. Величина паковања: 36,5к34,5к10 цм 1 ком. Тркачки аутомобил Пипе Рацерс. 1 комад. Даљинско управљање. 1 комад. Сјајна лопта. 8 ком. Спојни делови. 2 ком. Прави транспарентне везе. 12 ком. Преполови грађевинске цеви. 1 комад. УСБ 2.0 кабл за пуњење. kontakt osoba: IVAN Auto na daljinski u crevo svetleci

Sigurna i bezbedna kupovina. Poručivanje svim danima 00-24h. Garancija na ispravnost predmeta i povraćaj novca do 15 dana od dana kupovine.Poruči lako!!! Brzo i lako poručivanje. Pronadjite predmet koji želite na našem sajtu, slikajte ekran i posaljite nam sliku na viber.Ili poručite direktno preko sajta dodavanjem predmeta u korpuIli na pošaljite sms sa Vašim podacima (ime, prezime,adresa za isporuku) i navedite predmet koji želite da poručite Mogućnost dodatnog slikanja predmeta na zahtev, i slanja slika na viber. Auto na daljinski u crevo svetleci Светлеће цеви за брзину кочија са радио контролом.  Брзи светлећи аутомобил Пипе Рацерс, ово је супер брза стаза са светлећим аутомобилом који има радио контролу у цеви, 27 делова.   Пипе Рацер цхариотс спеед пипес је невероватан мини радио контролисан брзи аутомобил у цеви.  Може да се одупре гравитацији.   Трака за цеви је састављена од различитих елемената и може бити различитих облика, колица у цеви лако савладавају земљину гравитацију. Стаза има космичку визију, одлично изгледа у мраку.  Колица јуре ужарену лопту која се активира када је колица гурну у стазу.   Само повежите све елементе да бисте направили своју цевну стазу како желите. Много сати луде и брзе игре: до 50 000 обртаја у минути. Можете смислити много начина да се позиционирате на стази и играте.   Колицама се управља даљинским управљачем - напајају се на 2 АА батерије - нису укључене у комплет, даљински управљају кретањем колица - постоји ход унапред и уназад.   Колица имају уграђену пуњиву батерију.  Батерија се пуни преко кабла из комплета на УСБ порт на рачунару или лаптопу, или адаптер за паметни телефон.   Величина паковања: 36,5к34,5к10 цм 1 ком.  Тркачки аутомобил Пипе Рацерс. 1 комад.  Даљинско управљање. 1 комад.  Сјајна лопта. 8 ком.  Спојни делови. 2 ком.  Прави транспарентне везе. 12 ком.  Преполови грађевинске цеви. 1 комад.  УСБ 2.0 кабл за пуњење. kontakt osoba: IVAN Auto na daljinski u crevo svetleci

Prelistavajući ovu zvučnu knjigu dete će saznati koji instrumenti postoje u cirkuskom orkestru, a pritiskom prsta na označene kružiće upoznaće se s bogatstvom zvukova različitih instrumenata. Broj ocena: 3 Cena sa PDV: 1950 dinara Na Stanju Šifra Proizvoda: 102610 Vreme slanja: 1 - 2 radna dana Isporuka: Teritorija Cele Srbije Dostava: Kurirska služba Masa za dostavu: 0.50 kg (cena dostave) Plaćanje: Pouzećem, na Račun, onLine: Visa, Master, Dina Proizvođač: Kreativni centar Brend: Kreativni centar Pomoć u vezi naručivanja Postavi pitanje u vezi sa proizvodom Opšti uslovi kupovine Dodaj u Korpu ili naruči telefonom radnim danima od 9-17h 069-609-149 069-609-150 011-3047-098 SMS naručivanje naruči preko FB messenger-a ili Viber-a Karakteristike proizvoda: Muzička knjiga Peca i cirkuski orkestar Kreativni centar Zvučna knjiga za decu Peca i cirkuski orkestar Autor: Magali le Iš Ilustrator: Magali le Iš Prevodilac: Ivana Ignjatović Uzrast: 0 do 2 Format: 18,3 x 20,9 cm Broj strana: 26 str. Povez: Tvrd povez, pun kolor Pismo: ćirilica Godina izdanja: 2017 ISBN: 978-86-529-0381-8 16 zvukova i melodija Za knjigu su potrebne 3 baterije tipa AG-10 Opis proizvoda: Muzička knjiga Peca i cirkuski orkestar Kreativni centar Peca je prolazio pored cirkusa i iznenada začuo muziku. Bila je to proba orkestra za večernju predstavu. Prelistavajući ovu zvučnu knjigu dete će saznati koji instrumenti postoje u cirkuskom orkestru, a pritiskom prsta na označene kružiće upoznaće se s bogatstvom zvukova različitih instrumenata. Bogatstvo zvukova različitih instrumenata: flauta, klarinet, truba, trombon, tuba, suzafon, bendžo, saksofon, bas-bubanj, doboš, činele, orkestar. Svi proizvodi iz: Knjige za decu do 5 godina Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

CD 1 1 –Arsen Dedić Moderato Cantabile 2 –Oliver Dragojević Cesarica 3 –Zlatan Stipišić Gibonni Ispod Moga Pramca (Tempera) 4 –Hari Rončević Još Ne Znam Kud S Tobom 5 –Mišo Kovač Ako Me Ostaviš 6 –Severina Dalmatinka 7 –Mladen Grdović Dalmatinac 8 –Novi Fosili Za Dobra Stara Vremena 9 –Josipa Lisac Danas Sam Luda 10 –Vesna Pisarović & Giuliano Bježi Od Mene 11 –Jacques Houdek Stotinama Godina 12 –Goran Karan Uvelo Lišće 13 –Magazin Put Putujem 14 –Tajči Ti Nemaš Prava Na Mene 15 –Krunoslav Kićo Slabinac Zbog Jedne Divne Crne Žene 16 –Jasmin Stavros Umoran Sam 17 –Miroslav Škoro Milo Moje 18 –Dražen Zečić & Anđela Kolar Ima Li Nade Za Nas 19 –Thompson* Zaustavi Se, Vjetre CD 2 1 –Vanna (2) Daj Mi Jedan Dobar Razlog 2 –Nina Badrić Što Si Učinio Ti 3 –Jacques Houdek Živim Za To 4 –Ivana Marić* Trn I Cvijet (Stani) 5 –Vesna Pisarović Ja Čekam Noć 6 –Ivo Amulić Samo Ovu Mrvu Duše 7 –Zorica Kondža & Tedi Spalato Zar Je Voljeti Grijeh 8 –Maja Blagdan Sveta Ljubav 9 –Stijene Ima Jedan Svijet 10 –Zlatan Stipišić Gibonni Ako Me Nosiš Na Duši 11 –Tina Vukov Il Treno Per genova 12 –Feminnem Lako Je Sve 13 –Giuliano Tama 14 –Alen Nižetić Boli Me Uspomena 15 –Oliver Dragojević Ostavljam Te Samu 16 –Latino (8) Divno Je Biti Nekome Nešto 17 –Meri Cetinić Potraži Me U Predgrađu 18 –Boris Novković Via Ljubav 19 –Kristijan Rahimovski Bože Što Mi Radi Žena Ta CD 3 1 –Zlatko Pejaković Nesretnik Sam Od Rođenja 2 –Mišo Kovač Još I Danas Teku Suze Jedne Žene 3 –Jasmin Stavros Kad Se Prijatelji Rastaju 4 –Dražen Zečić Boem U Duši 5 –Siniša Vuco Sanja 6 –Alka Vuica Laži Me 7 –Dalibor Brun Jedna Plava Žena 8 –Alen Vitasović Ne Moren Bez Nje 9 –Tony Cetinski Mi 10 –Ivan Mikulić Pustite Me Da Je Volim 11 –Hari Mata Hari Baš Ti Lijepo Stoje Suze 12 –Jasna Zlokić & Giuliano Ti Si Mi U Krvi 13 –Vinko Coce Ribari 14 –Milo Hrnić Budi Noćas Mirno More 15 –Mladen Grdović & Bepo Matešić Nije U Šoldima Sve 16 –Zdravko Škender Ne Mogu Da Te Zaboravim 17 –Doris Dragović Željo Moja 18 –Oliver Dragojević Bez Tebe 19 –Danijela Martinović Pleši Sa Mnom 20 –Petar Dragojević & Antonija Šola Halo Dušo CD 4 1 –Marko Novosel & Beti Jurković Autobus Calypso 2 –Đani Maršan Prozor Prema Zalazu 3 –Ibrica Jusić U Svakom Slučaju Te Volim 4 –Oliver Dragojević Molitva Za Magdalena 5 –Arsen Dedić Kuća Pored Mene 6 –Vinko Coce Pjesmom Te Ljubim 7 –Meri Cetinić Čet`ri Stađuna 8 –Gabi Novak Pamtim Samo Sretne Dane 9 –Tereza Kesovija Prijatelji Stari Gdje Ste 10 –Ljupka Dimitrovska Tvoja Barka Mala 11 –Vlado Kalember Vino Na Usnama 12 –Forum (4) Siti Se 13 –Neki To Vole Vruće California 14 –Srebrna Krila Ana 15 –Boris Novković U Dobru I Zlu 16 –Novi Fosili Milena 17 –Neda Ukraden Zora Je 18 –Cacadou Look Baum Bam Bam 19 –Josipa Lisac 1000 Razloga 20 –Natali Dizdar Gazio Si Me CD 5 1 –Daria Kinzer Lahor 2 –ET* Tek Je 12 Sati (Verzija 2003) 3 –Senna M Tuc-Tuc 4 –Xenia (2) Troje 5 –Denis & Denis Soba 23 6 –Kuzma & Shaka Zulu U Mojoj Ulici 7 –Feminnem Sve Što Ti Nisam Znala Dati 8 –Tina Vukov Tuga Dolazi Kasnije 9 –Tutti Frutti (5) Opusti Se I Uživaj 10 –Rade Šerbedžija Djevojka Iz Moga Kraja 11 –Dino Merlin Deset Mlađa 12 –Kemal Monteno Nije Htjela 13 –Ivan Mikulić Kaži Joj, Suzo 14 –Goran Karan Prozor Kraj Đardina 15 –Jasna Zlokić Skitnica 16 –Tereza Kesovija Nima Splita Do Splita 17 –Tomislav Ivčić Sve Moje Ljubavi 18 –Doris Dragović Ti 19 –Neki To Vole Vruće Teška Vremena, Prijatelju Moj 20 –Siniša Vuco Tražena Si Roba U Gradu CD 6 1 –Magazin Piši Mi 2 –Vanna (2) Kao Rijeka 3 –Jacques Houdek & Ivana Kindl Kao Kazna Božja 4 –Dean Dvornik Samo Za Nju 5 –Radojka Šverko Još Mirišu Kušini 6 –Hari Rončević Umoran Od Ljubavi 7 –Tedi Spalato Zauvik Tvoj 8 –Žanamari Lalić Da Mi Daš Još Samo Jednu Noć 9 –Đorđe Balašević Jednom Su Sadili Lipu 10 –Crvena Jabuka Da Znaš Da Me Boliš 11 –Goran Karan Kao Da Te Ne Volim 12 –Neno Belan & Anja Despot Šovagović* Ljubav Postoji Zbog Nas 13 –Natali Dizdar Zamijenit Ću Te Gorim 14 –Mladen Burnać & Arsen Dedić Jer Ti Ljubiš Drugoga 15 –Flyer (12) O Jednoj Mladosti 16 –Severina Paloma Nera 17 –Riva (4) Rock Me 18 –Latino (8) Gdje Si Bila Cijelu Noć 19 –Daleka Obala Ti Nisi Tu 20 –Alen Vitasović Gušti Su Gušti

OMOT 5 KNJIŽICA 5 SPOLJNI OMOT 5-SPECIAL PURPLE VELVET BOX !!! 2 CD 5 NOVI NESLUŠANI Label: PGP RTS ‎– CD 404740 Format: 2 × CD, Album Country: Yugoslavia Released: 2000 Genre: Pop, Folk, World, & Country Style: Folk, Ballad, Vocal Tracklist 1-1 Ej, Sudbino Lyrics By – M. Bučković-Trišić* Music By – R. Krstić* 1-2 Jači Smo Od Svih Written-By – Zoran Matić 1-3 Pelin Pijem Written-By – Miša Marković 1-4 Meni Treba Čaša Pića Written-By – Miša Marković 1-5 Biće Bolje Lyrics By – V. Huljić* Music By – T. Huljić* 1-6 Da Si Moj Lyrics By – Fayo, S. Vučković* Music By – Đ. Novković* 1-7 Zoro Budi Se Lyrics By – S. Simeunović* Music By – M. Mijatović* 1-8 Da Me Gledaju Written-By – S. Simeunović* 1-9 Dokle Više Sama Lyrics By – Z. Brunclik* Music By – R. Krstić* 1-10 Nije Lako, Nije Lyrics By – B. Gajić*, Z. Brunclik* Music By – M. Mijatović* 1-11 Ljubav Mi Srce Mori Lyrics By – M. Milutinović* Music By – M. T. Krnjevac* 1-12 Sve Će Jednom Proći Producer, Arranged By, Guitar – Rale* Written-By – Pera Stokanović 1-13 Pevajte Mi Lyrics By – S. Jesenjin* Music By – M. Marković* 1-14 Kolo 25 Accordion, Soloist – M.A. Kemiš* Written-By – Milan Pavlović 2-1 Ponekad Sreća Okrene Leđa 2-2 Jedna Ljubav Ne Postoji Više 2-3 Gde Si Bio Dok Su Tekle Suze 2-4 Ti Si Moje Najmilije 2-5 Juče Znanci Danas Stranci 2-6 Tecite Suze Moje 2-7 Da Li Si Sada Onako Lep 2-8 Donela Te Sreća Meni 2-9 Lađa Sreće 2-10 Ja Sam Žena Koja Čeka 2-11 Došao Je Čovek Pravi 2-12 Venac Ljubavi Companies, etc. Made By – VTCD Credits Accordion – M. A. Kemiš* Backing Vocals – Danka*, Louis*, Miki Todorović, M. Marković*, Rade Krstić Cimbalom – Mirče* Design – Ivan Ćulum Engineer – Miki Todorović, M. A. Kemiš* Fife – Bora Dugić Guitar – Boček*, Tonko* Photography By – N. Babić* Producer, Arranged By – M. A. Kemiš* (tracks: 1-1 to 1-11, 1-13, 1-14) Notes CD1 - album `Ej, Sudbino` CD2 - bonus CD - compilation of songs from period 1975-1981 Barcode and Other Identifiers Barcode: 8 600278 404740

BEZ SINGLA Festival Zabavne Glazbe `Split `91` - Večer Zabavnih Melodija Label: Jugoton ‎– LP-6-2-S 2 03457 4, Jugoton ‎– S-2-EPP 203477 2 Format: 2 × Vinyl, LP Country: Yugoslavia Released: 1991 Genre: Pop Style: Tracklist Ploča 1 A1 –Matko Jelavić Adio Svitu A2 –Ljupka Dimitrovska Bambino A3 –Duško Lokin Srce Si Mi Otkopčala A4 –Nenad Belan* I Anja Šovagović-Despot* Ljubav Postoji Zbog Nas A5 –Mladen Grdović I `Bonaca`* Proplakat Će Kamen Bili A6 –Top Expres* Jet Set A7 –Ibrica Jusić Što Si Sanjala A8 –Alen Tarabarić Bog Je Svjedok Moje Ljubavi B1 –Zdravko Škender Ljubim Ti Ruku, Majko B2 –Meri Cetinić Drugi Vitri Sada Pušu B3 –Daleka Obala Sušac Blues B4 –Radojka Šverko Prokurativo B5 –Anelidi Bokal Vina Za Marina B6 –Tedi Spalato I Maja Blagdan Svjetlo Života B7 –Delfini (2) Crvenokosa B8 –Leila* Šta Bi Mama Rekla Ploča 2 C1 –Milo Hrnić Ime Mi Je Mate C2 –Severina Na Punti Marjana C3 –Ilan* & Ivana* Zašto Odlaziš C4 –Mirko Cetinski I Grupa `Valdibora`* Balote C5 –Ivanka Luetić Nek` Se Svira Pjesma Ljubavi C6 –Silvana Skopljanac Ljubav Je Jedna Velika C7 –Nena* Sva Čežnja Moja C8 –Werner Brozović Ti I Ja D1 –Ivica Šerfezi Zaljubljeni D2 –Dražen Žanko Ljeto Na Obali D3 –Ivo Pattiera Budi Vjetar Za Sve Moje Lađe D4 –Pop Design Sedam Dana D5 –Nenad Vetma Noćas Će Vjetar Sklopit Oči Svoje D6 –Mucalo* Ja Sam Zet Skoro Za 5 D7 –Pero Panjković Zapivat Će Grdelini D8 –Davor Tolja Sa Okusom Mora Vinili 5 (vizuelna ocena) omot 4+ RETKO IZDANJE.JEDNO OD POSLEDNJIH IZDANJA JUGOTONA PRE RASPADA JUGOSLAVIJE.

Omot 4- vg+ Prva plocha A.str.4/4- ex- B.str. 5 mint Druga ploča 5/5- ex+ Singl 5 mint Vizuelno Izdavač: Ostalo Godina izdanja: 1991 Poreklo: Domaći izvođač Tip: LP Žanr: Pop Festival Zabavne Glazbe `Split `91` - Večer Zabavnih Melodija Label: Jugoton ‎– LP-6-2-S 2 03457 4, Jugoton ‎– S-2-EPP 203477 2 Format: 2 × Vinyl, LP Vinyl, 7` Country: Yugoslavia Released: 1991 Genre: Pop Style: Tracklist Ploča 1 A1 –Matko Jelavić Adio Svitu A2 –Ljupka Dimitrovska Bambino A3 –Duško Lokin Srce Si Mi Otkopčala A4 –Nenad Belan* I Anja Šovagović-Despot* Ljubav Postoji Zbog Nas A5 –Mladen Grdović I `Bonaca`* Proplakat Će Kamen Bili A6 –Top Expres* Jet Set A7 –Ibrica Jusić Što Si Sanjala A8 –Alen Tarabarić Bog Je Svjedok Moje Ljubavi B1 –Zdravko Škender Ljubim Ti Ruku, Majko B2 –Meri Cetinić Drugi Vitri Sada Pušu B3 –Daleka Obala Sušac Blues B4 –Radojka Šverko Prokurativo B5 –Anelidi Bokal Vina Za Marina B6 –Tedi Spalato I Maja Blagdan Svjetlo Života B7 –Delfini (2) Crvenokosa B8 –Leila* Šta Bi Mama Rekla Ploča 2 C1 –Milo Hrnić Ime Mi Je Mate C2 –Severina Na Punti Marjana C3 –Ilan* & Ivana* Zašto Odlaziš C4 –Mirko Cetinski I Grupa `Valdibora`* Balote C5 –Ivanka Luetić Nek` Se Svira Pjesma Ljubavi C6 –Silvana Skopljanac Ljubav Je Jedna Velika C7 –Nena* Sva Čežnja Moja C8 –Werner Brozović Ti I Ja D1 –Ivica Šerfezi Zaljubljeni D2 –Dražen Žanko Ljeto Na Obali D3 –Ivo Pattiera Budi Vjetar Za Sve Moje Lađe D4 –Pop Design Sedam Dana D5 –Nenad Vetma Noćas Će Vjetar Sklopit Oči Svoje D6 –Mucalo* Ja Sam Zet Skoro Za 5 D7 –Pero Panjković Zapivat Će Grdelini D8 –Davor Tolja Sa Okusom Mora Posebni Dodatak: Ploča 3 - singl E –Josipa Lisac Samo Iluzija F –New Swing Quartet Vir

Leksikon časovničarstva Ovaj Leksikon časovničarstva, delo poznatog srpskog leksikografa Branka D.P. Vukičevića je prvi u Srbiji. Pored delova satova sadrži i podatke o gotovo svim najvažnijim markama satova kao što su Roleks, Omega, Vašeron i Patek (najskupocenijim satovima) kao i sve vrste satova koje su se proizvodile od davnina u Švajcarskoj, Nemačkoj, Engleskoj, SAD i Japanu. Uz sve satove dati su istorijski podaci: ko poseduje dotične firme, koje su satove (modele) proizvodili, imena maraka satova, istorija dotične firme i, na kraju, raspon vrednosti raznih modela maraka satova koje su date u dolarima. Rečnik obrađuje razne vrste satova: na navijanje, automatske i elektronske, gde je naročita pažnja poklonjena automatskim satovima. Data je takođe tabela gotovo svih međunarodnih satova, njihove marke koje su rangirane od najskupljih, srednje skupih do najpristipačnijih satova. Takođe, u dodatku, priložena su imena svih znamenitih ljudi koji su zaslužni za proizvodnju satova od prvih drevnih satova do današnjih dana. U Srbiji ima mnogo ljudi koji su ljubitelji satova i časovnika. Ima i mnogo kolekcionara. Ideja da autor napiše dvojezički Leksikon i rečnik časovničarstva dobio je od mladog časovničara Ivana (Borivoja) Stajića (koji popravlja sve vrste satova i časovnika) Naime, u kod nas u Srbiji časovničari (sajdžije) koriste uglavnom nemačke termine za delove satova pa je točak ili zupčanik RAD a poluga HEBL. Danas, delovi se obično naručuju na engleskom jeziku. U novije vreme u časovničarstvu koriste se engleski termini. Da bi se strani engleski termini preveli na srpski jezik trebalo je poći od nekog pouzdanog srpskog udžebenika o časovničarstvu. To je Tehnologija obrazovnog profila – časovničar (za II i II razred mašinske škole) čiji su autori Dr Zvonko Sajfert i Dr Vjekoslav Sajfert (u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva iz Beograda). Dakle, u tom udžbeniku dati su srpski nazivi svih delova satova i časovnika koje je autor koristio u ovom rečničom delu. Ovaj lekskion daje detaljne podatke o proizvođačima satova i časovnika, o markama satova i cene satova u dolarima. U engleskom jeziku postoji naziv CLOCK koji sam ja nazvao časovnik (zidni, stojeći, stoni i dr.) da bi se razlikovao od WATCH koji je sat (ručni ili džepni). U englesko-srpskoj verziji dati su detaljni opisi svetskih satova kao i cene za većinu satova. U srpsko-engleskoj verziji su dati uglavnom šturi i najneophodniji opisi pa, stoga, deteljne opise (kao i cene satova) treba tražiti u englesko-srpskoj verziji leksikona (rečnika). U prilogu su data sva poznata imena svih svetskih časovničara i kao i drugi korisni prilozi. Prikaži više

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Arheološka topografija otoka Cresa i Lošinja / Jasminak Ćis-Rukonić. - Prilog proučavanju keramike impresso-cardium na otocima Lošinju i Cresu / Božidar Čečuk - Predmeti starijeg željeznog doba iz grobova na Kavaneli kraj Osora / Dunja Glogović. - Otoci Kvarnerskog zaljeva - arheološko strateška razmatranja / Marin Zaninović. - Stanovništvo otoka Cresa i Lošinja u vrijeme ranoga carstva / Marina Šarić. - Počeci urbanizacije na otocima sjevernog Jadrana : a) arheološka topografija Osora / Aleksandra Faber - O municipalitetu rimskog Osora / Enver Imamović. - Tri carska portreta iz Osora / Nenad Cambi - Rimske provincijalne fibule iz arheološke zbirke u Osoru / Tihomila Težak-Gregl. - Tipologija i kronologija rimskog stakla iz arheološke zbirke u Osoru / Ivo Fadić - Dva antička kapitela iz Osora / Ante Šonje. - Skupni nalaz rimskog republikanskog novca iz Osora / Zdenka Dukat, Ivan Mirnik - Podmorsko arheološko nalazište Ilovik / Marijan Orlić - Rezultati prve faze hidroarheoloških istraživanja u cresko-lošinjskim vodama / Radmila Matejčić, Marijan Orlić. - Bizantska utvrda na otočiću Palacol / Anđelko Badurina - Majstori - klesari / Željko Rapanić - Ulomci skulpture Xi. stoljeća iz Osora / Nikola Jakšić - Valunska ploča / Branko Fučić. - Osorski evađelistar / Anđelko Badurina. Arheologija (od grčkih reči αρχαίος = star, (u savremenom grčkom i prastar) i λόγος = nauka, reč, misao) je nauka koja izučava materijalne ostatke, tj. sve uočljive tragove ljudskih delatnosti radi upoznavanja njihove sadržine u određenom vremenu i prostoru, kao i njihovog značenja u određenom socijalnom, ekonomskom i istorijskom okruženju. Iako je uobičajeno da se njeno proučavanje vezuje za „starine“, tj. za davnu prošlost, njome je obuhvaćeno vreme od najstarijih materijalnih ostataka, pa sve do današnjih dana.[1] Po svom sadržaju i ciljevima arheologija je društveno-istorijska naučna disciplina. Po naučnim izvorima i metodi rada arheologija je istovremeno i egzaktna nauka, što znači da se bazira na materijalnim ostacima (pokretnim i nepokretnim) potpomažući se pritom, ako ih ima, pisanim izvorima radi što boljeg testiranja hipotezâ. Njen osnovni i trajni cilj takvog načina rada jeste upoznavanje čoveka kao inteligentnog člana ljudskog društva, stvaraoca i tvorca kontinuirane kulturne evolucije.[2] Arheologija poseduje određene metode u izučavanju prošlosti ljudi. Pored toga oslanja se i na ceo niz drugih, pomoćnih naučnih disciplina kao što su: geologija, paleontologija, antropologija, etnologija, antička istoriografija, hemija i dr.[3] Na arheologiju se može gledati i kao na društvenu nauku i humanističku nauku. Ovo zavisi od paradigme koja se posmatra.[4] Rezultati i plodovi arheoloških istraživanja postižu svoj cilj ako postanu pristupačni, vidljivi i razumljivi ne samo stručnjacima, nego i svima onima čiju pažnju privlači arheologija kao izrazito socijalna i antropološka nauka.[5] Arheologija i društvene nauke Arheologija, koja se u novije doba sve više vezuje uz antropologiju a ne istoriju kako je to bilo uobičajeno u prethodnom razdoblju i to naročito u Evropi, proučava ljudska društva i objekte koje su ona ostavila za sobom. To naročito dolazi do izražaja tokom proučavanja praistorije o kojoj su gotovo uvek jedina svedočanstva njeni materijalni ostaci (npr. oruđa od kamena, kosti i metala, keramika, ostaci arhitekture, itd.). Pored praistorije arheologija se bavi i proučavanjem istorijskih perioda, to jest perioda u kojima postoje pisani izvori, i ona u tom slučaju uglavnom ima ulogu pomoćne istorijske nauke. Iako su neki od njenih spektakularnijih otkrića glavni znak prepoznavanja arheologije, takvi su nalazi srazmerno retki i najčešće nedovoljno dokumentovani tako da oni vrlo često nemaju veliku vrednost sa stanovišta naučne arheologije. Moderna arheologija se zasniva na timskom radu i detaljnom dokumentovanju i analizi svih nalaza (uključujući tu i informacije o prirodnoj sredini, ljudske ostatke, arhitekturu, artefakte, biofakte, itd.) i njihovih asocijacija u cilju što preciznijeg rekonstruisanja ljudskih kultura i uopšte ljudskog života u prošlosti....