Beograd 2021. Tvrd povez, ćirilica, ilustrovano, 383 strane. Napomena: sitnija ogrebotina na ivici prednjih korica (vidljivo na fotografiji); ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. R8 Knjiga sadrži i kju-ar kodove pomoću kojih mogu da se čuju i zvukovi ptica. Tokom poslednjih 15 godina, koliko se bavim beleženjem prisustva vrsta ptica širom Srbije, imao sam priliku da, pored neprocenjivog vremena provedenog u prirodi, upoznam fantastično biološko bogatstvo, kako Pirota, tako i naše države. Znao sam da postoje mesta velikog specijskog diverziteta u Srbiji i potajno sam se nadao da takvo mesto postoji i bliže Pirotu, u najboljem slučaju u Pirot. Godinama sam obilazio razna mesta oko grada, tražeći ga, kako na planinama, tako i u kotlini Pirota. Nisam mogao da naslutim da ću to mesto naći na kilometar od centra grada. Skoro sve vrste zabeležene na kompenzacionom bazenu redovno se sreću u Srbiji. Neke su stanarice, poput gugutke, sive vrane, vrapca pokućara, ćubaste ševe ili gluvare, i mogu se videti gotovo svakog dana. Neke od zabeleženih vrsta su malobrojne gnezdarice i selice Srbije (ražanj i kratkoprsti kobac), a među njima je i novootkrivena gnezdarica i vrsta u Srbiji, žutoglava pliska, koja je do sada u Srbiji zabeležena samo nekoliko puta. Većina vrsta koje se ovde mogu videti tokom cele godine su selice, pri čemu se neke gnezde (sivi voljić, žuta pliska, vuga ili grlica), dok su druge samo prolaznice (gotovo sve vrste plovuša, šljukarica i nesita). Takođe, zabeležene su i veoma retke i malobrojne selice i lutalice (veliki labud guska crvenovoljka, ušati gnjurac kudravi nesit, čaplja govedarka i stepska eja). Kuriozitet kompenzacionog bazena u Pirotu je otkriće nove vrste za faunu ptica Srbije, pustinjske grmuše. Kompenzacioni bazen HE Pirot jedno je od mesta najbogatijih vrstama ptica u Srbiji. Do današnjeg dana, opažene su 222 vrste i sve je zabeleženo u 369 jednodnevnih terenskih izveštaja. Od tog broja, 362 spiska pripadaju autoru publikacije. Od ukupnog broja, 221 vrstuje zabeležio autor, dok su jednu vrstu, pljosnokljunu sprutku zabeležili Snežana i Slobodan Panjković. U ovoj publikaciji biće predstavljeno 217 vrsta ptica koje su bile zabeležene na 321 spisku u periodu od 2005. do 2017. Novih pet vrsta, zabeleženih u 2018. godini, biće napomenuto u dodatku ove knjige, i njihovi opisi će biti samo tekstualno predstavljeni.

Prvo izdanje, odlično očuvano! Autor - osoba Lalić, Ivan V., 1931-1996 = Lalić, Ivan V., 1931-1996 Naslov Pismo / Ivan V. Lalić Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1992 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1992 (Beograd : Vojna štamparija) Fizički opis 85 str. ; 21 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ85, ǂknj. ǂ559 (plast.) Napomene `Štampano o stogodišnjici Srpske književne zadruge u Beogradu 1992.` --> nasl. str. Tiraž 2.000 Beleška o piscu: str. 81-82. Ivan V. Lalić – Pesnik koji je ujedinio tumače i čitaoce Aleksandar Jovanović 02/07/2021 BROJ 671, O dve godišnjice Ivana V. Lalića Nedavno se navršilo devedeset godina od rođenja, a krajem ovog meseca biće dvadeset pet godina od smrti Ivana V. Lalića (8. jun 1931 – 27. jul 1996). Lalićeva poezija je neprestano, u istoj meri za vreme njegovog života koliko i posle iznenadnog, i moguće ranije naslućenog, pesnikovog odlaska, dobijala nova tumačenja i nove čitaoce, tako da u ovom slučaju i nije reč samo o datumskoj zaokruženosti koju treba obeležiti nego o njenom živom i nezaobilaznom prisustvu u srpskoj književnosti. Lalić je prihvaćen kao pesnik već od prvih zbirki Bivši dečak (1955) i Vetrovito proleće (1956). Od pojave knjige Vreme, vatre, vrtovi (1961), u kojoj je sveo račune s prvom fazom svoga pevanja, počinje njegova tiha slava. Sa svakom novom zbirkom – što nije čest slučaj u nas – Lalić je pesnički rastao i zauzimao sve značajnije mesto u savremenoj srpskoj poeziji. Bitne tačke na tome putu jesu Izabrane i nove pesme (1969 – s novom zbirkom O delima ljubavi ili Vizantija), Smetnje na vezama (1975) i Strasna mera (1984). U zaveštajnim zbirkama Pismo (1992) i Četiri kanona (1996) Lalić je dosegao sopstvene pesničke vrhove i ispunio svoju službu poeziji i pevanju. Složen i moderan pesnički govor Za njegovu poeziju bitan je i trenutak u kojem se pojavio. Lalić je ušao u srpsku književnost sredinom pedesetih godina kada su mnogi književno-ideološki sukobi već bili na izmaku. Zbog toga nije ni morao, a nije ni želeo da učestvuje u, za to vreme, karakterističnim sporovima između tzv. tradicionalista i modernista (ta bitka je, već dobrim delom, bila dobijena), nego se odmah, izbegavajući jednostrana opredeljenja, usredsredio na najbitnija pitanja poezije, na biranje sopstvenih prethodnika i lirski dijalog sa tradicijom i kulturom. Snažno oslonjen na iskustva moderne evropske poezije, on je sve vreme svoje pevanje vezivao za jezik i nasleđe svoga naroda. Pesnik u čijem su delu propevali svi slojevi naše kulture, ali i izuzetan poznavalac svetske poezije i kulture (jedan je od naših najboljih prevodilaca nemačkih, francuskih, engleskih i američkih pesnika), Lalić je bio predodređen da bude pesnička žiža u kojoj se ukršta nacionalno i evropsko nasleđe. Smatrajući podražavanje evropske poezije duhom provincijalizma, on će u jednom razgovoru reći: „Ko ne povuče pouke iz Laze Kostića ili Vojislava Ilića, uzalud će ih tražiti kod Malarmea i Helderlina.“ A mogao je to da kaže jer je u istoj meri poznavao i Helderlina (koga je izvrsno preveo) i Vojislava Ilića (o kojem je napisao jedan od najboljih eseja u nas), a podsticaji oba pesnika snažno su ugrađeni u njegove stihove. U svome pevanju Lalić je izgradio izuzetno osetljive pesničke mehanizme i složenu organizaciju svojih pesama, sa specifičnom pesničkom slikom, da bi opisao složeni i nijansirani doživljaj sveta. Otuda kod Lalića moderan i precizan pesnički govor, da bi se u pesničku sliku uhvatila jedva primetna a suštinska dešavanja u ljudskom biću i oko njega, na samoj granici između vidljivog i nevidljivog, postojanja i nepostojanja („Vidljivo, to je sigurnost / […] / ali / Nevidljivo – ono nam stalno izmiče, / A šapuće nam svoju prisutnost i uporno primorava / Da delujemo, da ga prevodimo u slike“, „Elegija ili Dunav kod Donjeg Milanovca“). Zahvaljujući upravo ovom poetičkom svojstvu, širok tematsko-motivski raspon Lalićevog pevanja krasi neraspletiva unutarnja jedinstvenost: pevanja o predvajanju leta, prolaznosti, o trajnom i trošnom, smrti, kulturnom pamćenju, užasu i radosti, dati su kroz pesnikove složene vremensko-prostorne, sinestezijske, gotovo opipljive i istovremeno visoko simbolizovane slike, kroz koje se prelama emocionalna, čulna i intelektualna situacija onoga koji peva. Zato se ova poezija prima i kao izuzetno moderna i sa velikim čitalačkim uzbuđenjem. Pismo. Četiri kanona Još dok je po časopisima objavljivao pojedinačne pesme, slutilo se o kakvoj je knjizi reč, a kada se pojavila, odmah je nazvana antologijskom zbirkom. I zaista, srpska poezija je, odjednom i na jednom mestu, dobila tridesetak vrhunskih pesama: od „Deset soneta nerođenoj kćeri“ do „Rimske elegije“, od „Mlade žene sa violom“ do „Melanholije“, od „Zapisano nad jednim stihom“ do „Strambotta“, od „Pisma“ do „Nikada samlji“, od „Oktave o letu“ do „Slova o slovu“, od „Plave grobnice“ do „Šapata Jovana Damaskina“. Jednostavno, kao izbor antologijskih pesama može se prepisati čitav sadržaj. Ove godine navršava se i dve i po decenije od objavljivanja Četiri kanona, kompoziciono i smisaono veoma složene knjige. U njoj se pesnik snažno oslonio na najpoznatiji srednjovekovni žanr i njegov molitveni bruj, ispevavši jednu od najlepših pohvala Bogorodici na srpskom jeziku. Ali Četiri kanona su najpre knjiga moderne poezije, počev od leksike, smenjivanja diskurzivnih iskaza i pesničkih slika do tekstovnih prepleta i poetičkih tokova. U prožimanju pesničkog i svetog, sveto je otvaralo duboke prostore natčulnog i onostranog, ali nije dovodilo u pitanje prirodu pesničkog teksta i egzistencijalni grč onoga koji peva. Dve zaveštajne Lalićeve zbirke su najpotpunija objava njegovih poetičkih načela i na najlepši način zatvaraju srpski pesnički XX vek. Lični ulog Lični ulog koji u pesmi ne sme da bude više od nagoveštaja, a bez prava da se poništi, takođe je jedan od zaštitnih znakova Lalićeve poezije. Pesniku je bila strana ideja o impersonalnom/bezličnom subjektu: „Insistiram, u svakoj prilici, na tvrđenju da je poezija komunikacija – a kako da komunicirate sa tzv. bezličnim subjektom? Kod pesnika takvog usmerenja impersonalnost je, ako su zaista talentovani, samo maska. Beli zavoj ispod kojeg, ako je pesnik autentičan, osećate ranu.“ Odnosno, on nikada nije pravio veštački jaz između pesničkog subjekta i autora i nije se ustručavao da peva ono iskustvo koje bi bilo njihov zajednički presek. Evo nekoliko primera, koji mogu biti od koristi za potpunije razumevanje pojedinih pesama. Česti dečji letnji boravci zbog bolesti na Divčibarama prizvani su u pesmi „Vetar“. Drugi svetski rat provodi u Beogradu, u Kumanovskoj 13. Za vreme uskršnjih „savezničkih“ bombardovanja ginu mu četiri druga iz okolnih zgrada i taj događaj je osnova pesme „Zarđala igla“. Razgovori s rano preminulom majkom Ljubicom (ćerkom kompozitora Isidora Bajića, od koje je pesnik nasledio apsolutni sluh, od izuzetnog značaja za njegovo pevanje), dati su u pesmama „Requiem za majku“ i „Pomen za majku“. Sve njegove ljubavne pesme, da se navedu samo „Mesta koje volimo“, „Ljubav“, „Rimski kvartet“, „Rimska elegija“ i „Strambotti“, posvećene su supruzi Branki Lalić (Kašnar). U pesmi „Amor fati“ vide se one dve lipe koje je pesnik lično posadio u dvorištu iza svoga stana (u Internacionalnih brigada 39). Tragičnu smrt starijeg sina Vlajka čuvaju pesme „Pieta“, „More“ i pojedini stihovi Četiri kanona („sem toga / On udešava namere: ne možeš buvu da zdrobiš / / Noktom o nokat palca, ako ti pisano nije. / On je taj koji udene buru u noć, zdrobi brod, / U crno oboji vunu nekoj majci na preslici“, I/3). Ne treba posebno naglašavati da je razmak između početnog podsticaja i završenog oblika pesme mera veličine jednog pesnika. POEZIJA TRAJE JER ZNAČI Često se misli, ne bez razloga, da je prva decenija po smrti jednog stvaraoca najnemilosrdnija provera njegovog dela, kada ono ostane samo sa sobom i sa čitaocima. Ako je tako – a u ovom slučaju reč je ne o jednoj nego o dve i po decenije – Lalićeva poezija ne samo da je prošla ovu proveru nego je njen značaj još i uvećan. Krenimo redom. Ubrzo posle pesnikove smrti izašla su njegova Dela u četiri knjige (koja su uključila celokupnu poeziju, pesme iz zaostavštine, izbor eseja i kritika o poeziji, detaljnu biografiju i bibliografiju), više izbora iz poezije, izdanja školske lektire, knjiga u kanonskoj ediciji Deset vekova srpske književnosti, knjiga izabranih pesama i eseja Ivan V. Lalić. U knjizi Pogled preko okeana data je njegova prepiska s Čarlsom Simićem. Takođe je objavljeno uporedno izdanje Lalićevih pesama na srpskom i engleskom jeziku Walking Towards the Sea / Koraci prema moru, u prevodu Frensisa R. Džonsa, a zahvaljujući istom prevodiocu iduće godine će u Engleskoj biti objavljena celokupna Lalićeva poezija. I u skladu sa duhom vremena, njegove pesme su izuzetno praćene na više internet adresa. U istom periodu nastala su tri zbornika posvećena njegovom delu, čiji su izdavači naše ugledne kulturne i naučne institucije, a autori radova najznačajniji proučavaoci srpske poezije. Objavljeno je više monografskih studija, odbranjene su magistarske i doktorske disertacije, a njima treba dodati čitav niz izuzetnih pojedinačnih radova u časopisima i naučnim zbornicima. O Lalićevoj poeziji pisali su kritičari svih generacija i različitih usmerenja, počev od Nikše Stipčevića, Predraga Palavestre, Svetlane Velmar Janković, Borislava Radovića, Ljubomira Simovića, Novice Petkovića, Jelene Novaković, preko Radivoja Mikića, Dragana Stojanovića, Leona Kojena, Milosava Tešića, Jovana Delića, Tihomira Brajovića, Aleksandra Jerkova, Svetlane Šeatović, Sonje Veselinović, Perside Lazarević di Đakomo, Dragana Hamovića, Aleksandra Milanovića, Slađane Jaćimović, Sanje Paripović, do najmlađih Marka Radulovića, Bojana Čolaka, Dunje Rančić, Marka Avramovića, Vladimira Vukomanovića Rastegorca i Violete Mitrović. Lalić i Vizantija Susret Ivana V. Lalića i Vizantije bio je gotovo nužan. On se desio u njegovim prvim knjigama Bivši dečak i Vetrovito proleće i trajao je do poslednjih, Pismo i Četiri kanona. Ispevao je deset pesama s nazivom „Vizantija“ (i obeležio ih brojevima od I do X) i još desetak koje pripadaju istom tematskom krugu. U pevanju o Vizantiji prelamaju se sve bitne teme njegovog pesništva, počev od odnosa prema nasleđu do pitanja o mogućnosti i smislu pevanja. Još više, Lalićev odnos prema Vizantiji nije samo odnos prema poeziji – nego, ujedno, i odnos prema sopstvenom biću i najdubljim zahtevima koji se sebi i u sebi postavljaju. Danas se lakše uočava da se Vizantija vremenom menjala u Lalićevoj poeziji. Najpre, to je bila istorijska Vizantija i njena kultura, tačnije, u njegovim pesmama odvijao se dijalog dve Vizantije, jedne istorijske, prošle i završene, s dosta reminiscencija na politička i kulturna zbivanja, i druge, mitske, koju – kako je pesnik rekao – sve vreme nosimo u sebi i koja će vremenom postojati sve neodređenija, sve više će se pretapati u unutrašnji prostor pesničkog subjekta. Postajaće simbol njegove upitanosti o trajanjima i prekidima, mogućnostima razumevanja pojedinaca u različitim vremenima, potrage za identitetom. Pesme „Vizantija VII“ i „Vizantija VIII ili Hilandar“ najbolje svedoče o tome. Tragajući za duhovnim kontinuitetom, Ivan V. Lalić je ispevao nekoliko antologijskih pesama koje pripadaju uslovno nazvanoj Srpskoj Vizantiji, pesmama koje su svojevrsno traganje za našim počecima. Vizantijsko nasleđe, njegovo obnavljanje u srpskoj kulturi i odnos pesničkog subjekta prema njegovom uticaju u našem vremenu osnovna su tema ovih pesama, počev od „Raške“ i „Smedereva“ do „Acqua Alte“ i „Koncerta vizantijske muzike“. U završnoj fazi, u pesmi „Šapat Jovana Damaskina“ i zbirci Četiri kanona, kako se povećavao pesnikov lični ulog, pevanje o Vizantiji postajalo je istovetno pevanju o Bogu, bolnom naslućivanju dublje Tvorčeve promisli i strašnoj čežnji za Smislom i Spasenjem. Zajedno s njemu duhovno bliskim Džonom Majendorfom (čije je Vizantijsko bogoslovlje voleo i iščitavao), i Lalić je mogao da kaže, i rekao je, da neprestana privlačnost vizantijske umetnosti i neobičnost da je istočno hrišćanstvo preživelo najdramatičnije društvene promene predstavljaju očigledni znak da je Vizantija zaista otkrila nešto fundamentalno istinito o čovekovoj prirodi i njenom odnosu prema Bogu. Do te osnovne istine došao je i Ivan V. Lalić u svome pevanju o Vizantiji. Njegovo stvaralačko iskustvo je očigledan znak kako poezija može biti izuzetno moderna, bitno nacionalna i duboko religiozna. Lalić i Andrić Rođen u Beogradu, Lalić se kao dečak s roditeljima, zbog majčine bolesti, preselio u Zagreb, u kojem je proveo petnaest godina, završio gimnaziju, Pravni fakultet i objavio prve pesničke knjige. Godine 1961. vratio se u Beograd i postao sekretar Saveza književnika Jugoslavije. Zvanično ga je pozvao Aleksandar Vučo, ali je najverovatnije do toga došlo na inicijativu Ive Andrića. Osim činjenice da je reč o veoma dobrom mladom pesniku koji izvanredno govori više stranih jezika, ne može se zaobići ni Andrićevo poznanstvo, pa i prijateljstvo, sa Ivanovim ocem Vlajkom, kojeg je poznavao još iz mladosti i kojeg je često posećivao u njegovom stanu u Beogradu. Naime, Vlajko je, kao jedan iz grupe mostarskih đaka gimnazijalaca i mladobosanaca, više puta bio hapšen i osuđen je u Sarajevu 1915. na godinu dana zatvora zbog „velikosrpske propagande“. (Nije slučajno Ivan autor i dve pesme o Gavrilu Principu, „Gavrilo Princip“ i „Princip na bojištu“, od kojih je drugu posvetio ocu, a odnos prema ocu i očev duh prisutan je i u mnogim drugim pesmama, npr. u „1804“.) U decembru iste godine Lalić, kao sekretar Saveza, putuje s Andrićem u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade. O tome je naredne godine objavio dragoceni zapis „Andrić u decembarskom Štokholmu“, u kojem je, diskretno i s poštovanjem, pokušao da nasluti ponešto od onoga što je naš nobelovac skrivao ispod protokolarnog ponašanja. Pesnička osećajnost Lalićeva poezija jeste, uz sve drugo, i negovanje naše čitalačke i lične osećajnosti. Sa svakom njegovom zbirkom – s Pismom, čini se, naročito – rasla je i postajala sve zrelija osećajnost njegovih čitalaca (istovremeno, i tumača), koje možda bez ovih stihova i ne bi bili svesni. Njegove složene i izuzetno precizne slike razmiču naš doživljaj sveta, otvaraju i šire našu emociju, čine da osećamo i vidimo one suptilne duševne prelive i nijanse za koje bismo bez nje bili zatvoreni. „Ili sam možda / Sve to izmislio? Ne verujem, postoje / Dokazi: ožiljci neke uporne nade / Što još zabole na dodir tvoga glasa / Otisci tvojih prstiju na gleđi / Vrča iz kojeg još vetri vino / Nedopijeno u konobi, onoga leta / Kada si bila preobražena u blagoslov, / U svoje obično čudo. / / Živimo vreme usitnjenih čuda / I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?“ – peva Lalić u pesmi „Pet pisama“ (Strasna mera). Reč je o snažnom ljubavnom doživljaju iščezlom u vremenu i sveprisutnoj ljubavnoj emociji koja plavi pesničkog subjekta: već nema vina a miris njegov još plavi vazduh i boli. I pitanje onoj koja mu je, u tom trenutku, bila milost i blagoslov (oksimoronsko „obično čudo“ imenuje raspon između spoljašnjeg i unutarnjeg pogleda): da li pamti to leto, tu punoću emocije. Kao da bi se tim istovremenim (ne, nužno, više i zajedničkim) pamćenjem sačuvalo ponešto od srži najprolaznijeg od svih osećanja, od zaboravne mudrosti. Kao gotovo svaka Lalićeva slika, i ova je prostorno-vremenski višeslojna: minula punoća trenutka, melanholija i naslućena senka smrti ukrštene su sa upornom i ranjivom nadom, poduprte sećanjem („Pamtiš li to leto“) u naporu da se, bar na trenutak, zaustavi vreme na delu, da se sudbini kaže: Da, uprkos izvesnosti krajnjeg ishoda. Ivan V. Lalić je stvaralac koji je visoko uzdigao poetičku i kulturnu samosvest srpske književnosti, stvorio celovito i autentično pesničko delo i, što je možda najvažnije, ujedinio je tumače i čitaoce svoje poezije. On je, uz Vaska Popu, najznačajniji srpski pesnik druge polovine XX veka i jedan od najvećih srpskih pesnika uopšte. Ivan V. Lalić (1931–1996) srpski pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“. Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi. Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije). Dela Bivši dečak (1955) Melisa (poema) (1959) Argonauti i druge pesme (1961) Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961) Smetnje na vezama (1975) Strasna mera (1984) Vizantija (1987) Izabrane i nove pesme (1969) Vetrovito proleće (1956) Čini (1963) Krug (1968) Velika vrata mora (1958) Pesme (1987) Pismo (1992) Četiri kanona (1996) Pisao je eseje i kritike: Kritika i delo (1971) O poeziji i dvanaest pesnika

Prvo izdanje, odlično očuvano! Autor - osoba Lalić, Ivan V., 1931-1996 = Lalić, Ivan V., 1931-1996 Naslov Pismo / Ivan V. Lalić Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1992 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1992 (Beograd : Vojna štamparija) Fizički opis 85 str. ; 21 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ85, ǂknj. ǂ559 (plast.) Napomene `Štampano o stogodišnjici Srpske književne zadruge u Beogradu 1992.` --> nasl. str. Tiraž 2.000 Beleška o piscu: str. 81-82. Ivan V. Lalić – Pesnik koji je ujedinio tumače i čitaoce Aleksandar Jovanović 02/07/2021 BROJ 671, O dve godišnjice Ivana V. Lalića Nedavno se navršilo devedeset godina od rođenja, a krajem ovog meseca biće dvadeset pet godina od smrti Ivana V. Lalića (8. jun 1931 – 27. jul 1996). Lalićeva poezija je neprestano, u istoj meri za vreme njegovog života koliko i posle iznenadnog, i moguće ranije naslućenog, pesnikovog odlaska, dobijala nova tumačenja i nove čitaoce, tako da u ovom slučaju i nije reč samo o datumskoj zaokruženosti koju treba obeležiti nego o njenom živom i nezaobilaznom prisustvu u srpskoj književnosti. Lalić je prihvaćen kao pesnik već od prvih zbirki Bivši dečak (1955) i Vetrovito proleće (1956). Od pojave knjige Vreme, vatre, vrtovi (1961), u kojoj je sveo račune s prvom fazom svoga pevanja, počinje njegova tiha slava. Sa svakom novom zbirkom – što nije čest slučaj u nas – Lalić je pesnički rastao i zauzimao sve značajnije mesto u savremenoj srpskoj poeziji. Bitne tačke na tome putu jesu Izabrane i nove pesme (1969 – s novom zbirkom O delima ljubavi ili Vizantija), Smetnje na vezama (1975) i Strasna mera (1984). U zaveštajnim zbirkama Pismo (1992) i Četiri kanona (1996) Lalić je dosegao sopstvene pesničke vrhove i ispunio svoju službu poeziji i pevanju. Složen i moderan pesnički govor Za njegovu poeziju bitan je i trenutak u kojem se pojavio. Lalić je ušao u srpsku književnost sredinom pedesetih godina kada su mnogi književno-ideološki sukobi već bili na izmaku. Zbog toga nije ni morao, a nije ni želeo da učestvuje u, za to vreme, karakterističnim sporovima između tzv. tradicionalista i modernista (ta bitka je, već dobrim delom, bila dobijena), nego se odmah, izbegavajući jednostrana opredeljenja, usredsredio na najbitnija pitanja poezije, na biranje sopstvenih prethodnika i lirski dijalog sa tradicijom i kulturom. Snažno oslonjen na iskustva moderne evropske poezije, on je sve vreme svoje pevanje vezivao za jezik i nasleđe svoga naroda. Pesnik u čijem su delu propevali svi slojevi naše kulture, ali i izuzetan poznavalac svetske poezije i kulture (jedan je od naših najboljih prevodilaca nemačkih, francuskih, engleskih i američkih pesnika), Lalić je bio predodređen da bude pesnička žiža u kojoj se ukršta nacionalno i evropsko nasleđe. Smatrajući podražavanje evropske poezije duhom provincijalizma, on će u jednom razgovoru reći: „Ko ne povuče pouke iz Laze Kostića ili Vojislava Ilića, uzalud će ih tražiti kod Malarmea i Helderlina.“ A mogao je to da kaže jer je u istoj meri poznavao i Helderlina (koga je izvrsno preveo) i Vojislava Ilića (o kojem je napisao jedan od najboljih eseja u nas), a podsticaji oba pesnika snažno su ugrađeni u njegove stihove. U svome pevanju Lalić je izgradio izuzetno osetljive pesničke mehanizme i složenu organizaciju svojih pesama, sa specifičnom pesničkom slikom, da bi opisao složeni i nijansirani doživljaj sveta. Otuda kod Lalića moderan i precizan pesnički govor, da bi se u pesničku sliku uhvatila jedva primetna a suštinska dešavanja u ljudskom biću i oko njega, na samoj granici između vidljivog i nevidljivog, postojanja i nepostojanja („Vidljivo, to je sigurnost / […] / ali / Nevidljivo – ono nam stalno izmiče, / A šapuće nam svoju prisutnost i uporno primorava / Da delujemo, da ga prevodimo u slike“, „Elegija ili Dunav kod Donjeg Milanovca“). Zahvaljujući upravo ovom poetičkom svojstvu, širok tematsko-motivski raspon Lalićevog pevanja krasi neraspletiva unutarnja jedinstvenost: pevanja o predvajanju leta, prolaznosti, o trajnom i trošnom, smrti, kulturnom pamćenju, užasu i radosti, dati su kroz pesnikove složene vremensko-prostorne, sinestezijske, gotovo opipljive i istovremeno visoko simbolizovane slike, kroz koje se prelama emocionalna, čulna i intelektualna situacija onoga koji peva. Zato se ova poezija prima i kao izuzetno moderna i sa velikim čitalačkim uzbuđenjem. Pismo. Četiri kanona Još dok je po časopisima objavljivao pojedinačne pesme, slutilo se o kakvoj je knjizi reč, a kada se pojavila, odmah je nazvana antologijskom zbirkom. I zaista, srpska poezija je, odjednom i na jednom mestu, dobila tridesetak vrhunskih pesama: od „Deset soneta nerođenoj kćeri“ do „Rimske elegije“, od „Mlade žene sa violom“ do „Melanholije“, od „Zapisano nad jednim stihom“ do „Strambotta“, od „Pisma“ do „Nikada samlji“, od „Oktave o letu“ do „Slova o slovu“, od „Plave grobnice“ do „Šapata Jovana Damaskina“. Jednostavno, kao izbor antologijskih pesama može se prepisati čitav sadržaj. Ove godine navršava se i dve i po decenije od objavljivanja Četiri kanona, kompoziciono i smisaono veoma složene knjige. U njoj se pesnik snažno oslonio na najpoznatiji srednjovekovni žanr i njegov molitveni bruj, ispevavši jednu od najlepših pohvala Bogorodici na srpskom jeziku. Ali Četiri kanona su najpre knjiga moderne poezije, počev od leksike, smenjivanja diskurzivnih iskaza i pesničkih slika do tekstovnih prepleta i poetičkih tokova. U prožimanju pesničkog i svetog, sveto je otvaralo duboke prostore natčulnog i onostranog, ali nije dovodilo u pitanje prirodu pesničkog teksta i egzistencijalni grč onoga koji peva. Dve zaveštajne Lalićeve zbirke su najpotpunija objava njegovih poetičkih načela i na najlepši način zatvaraju srpski pesnički XX vek. Lični ulog Lični ulog koji u pesmi ne sme da bude više od nagoveštaja, a bez prava da se poništi, takođe je jedan od zaštitnih znakova Lalićeve poezije. Pesniku je bila strana ideja o impersonalnom/bezličnom subjektu: „Insistiram, u svakoj prilici, na tvrđenju da je poezija komunikacija – a kako da komunicirate sa tzv. bezličnim subjektom? Kod pesnika takvog usmerenja impersonalnost je, ako su zaista talentovani, samo maska. Beli zavoj ispod kojeg, ako je pesnik autentičan, osećate ranu.“ Odnosno, on nikada nije pravio veštački jaz između pesničkog subjekta i autora i nije se ustručavao da peva ono iskustvo koje bi bilo njihov zajednički presek. Evo nekoliko primera, koji mogu biti od koristi za potpunije razumevanje pojedinih pesama. Česti dečji letnji boravci zbog bolesti na Divčibarama prizvani su u pesmi „Vetar“. Drugi svetski rat provodi u Beogradu, u Kumanovskoj 13. Za vreme uskršnjih „savezničkih“ bombardovanja ginu mu četiri druga iz okolnih zgrada i taj događaj je osnova pesme „Zarđala igla“. Razgovori s rano preminulom majkom Ljubicom (ćerkom kompozitora Isidora Bajića, od koje je pesnik nasledio apsolutni sluh, od izuzetnog značaja za njegovo pevanje), dati su u pesmama „Requiem za majku“ i „Pomen za majku“. Sve njegove ljubavne pesme, da se navedu samo „Mesta koje volimo“, „Ljubav“, „Rimski kvartet“, „Rimska elegija“ i „Strambotti“, posvećene su supruzi Branki Lalić (Kašnar). U pesmi „Amor fati“ vide se one dve lipe koje je pesnik lično posadio u dvorištu iza svoga stana (u Internacionalnih brigada 39). Tragičnu smrt starijeg sina Vlajka čuvaju pesme „Pieta“, „More“ i pojedini stihovi Četiri kanona („sem toga / On udešava namere: ne možeš buvu da zdrobiš / / Noktom o nokat palca, ako ti pisano nije. / On je taj koji udene buru u noć, zdrobi brod, / U crno oboji vunu nekoj majci na preslici“, I/3). Ne treba posebno naglašavati da je razmak između početnog podsticaja i završenog oblika pesme mera veličine jednog pesnika. POEZIJA TRAJE JER ZNAČI Često se misli, ne bez razloga, da je prva decenija po smrti jednog stvaraoca najnemilosrdnija provera njegovog dela, kada ono ostane samo sa sobom i sa čitaocima. Ako je tako – a u ovom slučaju reč je ne o jednoj nego o dve i po decenije – Lalićeva poezija ne samo da je prošla ovu proveru nego je njen značaj još i uvećan. Krenimo redom. Ubrzo posle pesnikove smrti izašla su njegova Dela u četiri knjige (koja su uključila celokupnu poeziju, pesme iz zaostavštine, izbor eseja i kritika o poeziji, detaljnu biografiju i bibliografiju), više izbora iz poezije, izdanja školske lektire, knjiga u kanonskoj ediciji Deset vekova srpske književnosti, knjiga izabranih pesama i eseja Ivan V. Lalić. U knjizi Pogled preko okeana data je njegova prepiska s Čarlsom Simićem. Takođe je objavljeno uporedno izdanje Lalićevih pesama na srpskom i engleskom jeziku Walking Towards the Sea / Koraci prema moru, u prevodu Frensisa R. Džonsa, a zahvaljujući istom prevodiocu iduće godine će u Engleskoj biti objavljena celokupna Lalićeva poezija. I u skladu sa duhom vremena, njegove pesme su izuzetno praćene na više internet adresa. U istom periodu nastala su tri zbornika posvećena njegovom delu, čiji su izdavači naše ugledne kulturne i naučne institucije, a autori radova najznačajniji proučavaoci srpske poezije. Objavljeno je više monografskih studija, odbranjene su magistarske i doktorske disertacije, a njima treba dodati čitav niz izuzetnih pojedinačnih radova u časopisima i naučnim zbornicima. O Lalićevoj poeziji pisali su kritičari svih generacija i različitih usmerenja, počev od Nikše Stipčevića, Predraga Palavestre, Svetlane Velmar Janković, Borislava Radovića, Ljubomira Simovića, Novice Petkovića, Jelene Novaković, preko Radivoja Mikića, Dragana Stojanovića, Leona Kojena, Milosava Tešića, Jovana Delića, Tihomira Brajovića, Aleksandra Jerkova, Svetlane Šeatović, Sonje Veselinović, Perside Lazarević di Đakomo, Dragana Hamovića, Aleksandra Milanovića, Slađane Jaćimović, Sanje Paripović, do najmlađih Marka Radulovića, Bojana Čolaka, Dunje Rančić, Marka Avramovića, Vladimira Vukomanovića Rastegorca i Violete Mitrović. Lalić i Vizantija Susret Ivana V. Lalića i Vizantije bio je gotovo nužan. On se desio u njegovim prvim knjigama Bivši dečak i Vetrovito proleće i trajao je do poslednjih, Pismo i Četiri kanona. Ispevao je deset pesama s nazivom „Vizantija“ (i obeležio ih brojevima od I do X) i još desetak koje pripadaju istom tematskom krugu. U pevanju o Vizantiji prelamaju se sve bitne teme njegovog pesništva, počev od odnosa prema nasleđu do pitanja o mogućnosti i smislu pevanja. Još više, Lalićev odnos prema Vizantiji nije samo odnos prema poeziji – nego, ujedno, i odnos prema sopstvenom biću i najdubljim zahtevima koji se sebi i u sebi postavljaju. Danas se lakše uočava da se Vizantija vremenom menjala u Lalićevoj poeziji. Najpre, to je bila istorijska Vizantija i njena kultura, tačnije, u njegovim pesmama odvijao se dijalog dve Vizantije, jedne istorijske, prošle i završene, s dosta reminiscencija na politička i kulturna zbivanja, i druge, mitske, koju – kako je pesnik rekao – sve vreme nosimo u sebi i koja će vremenom postojati sve neodređenija, sve više će se pretapati u unutrašnji prostor pesničkog subjekta. Postajaće simbol njegove upitanosti o trajanjima i prekidima, mogućnostima razumevanja pojedinaca u različitim vremenima, potrage za identitetom. Pesme „Vizantija VII“ i „Vizantija VIII ili Hilandar“ najbolje svedoče o tome. Tragajući za duhovnim kontinuitetom, Ivan V. Lalić je ispevao nekoliko antologijskih pesama koje pripadaju uslovno nazvanoj Srpskoj Vizantiji, pesmama koje su svojevrsno traganje za našim počecima. Vizantijsko nasleđe, njegovo obnavljanje u srpskoj kulturi i odnos pesničkog subjekta prema njegovom uticaju u našem vremenu osnovna su tema ovih pesama, počev od „Raške“ i „Smedereva“ do „Acqua Alte“ i „Koncerta vizantijske muzike“. U završnoj fazi, u pesmi „Šapat Jovana Damaskina“ i zbirci Četiri kanona, kako se povećavao pesnikov lični ulog, pevanje o Vizantiji postajalo je istovetno pevanju o Bogu, bolnom naslućivanju dublje Tvorčeve promisli i strašnoj čežnji za Smislom i Spasenjem. Zajedno s njemu duhovno bliskim Džonom Majendorfom (čije je Vizantijsko bogoslovlje voleo i iščitavao), i Lalić je mogao da kaže, i rekao je, da neprestana privlačnost vizantijske umetnosti i neobičnost da je istočno hrišćanstvo preživelo najdramatičnije društvene promene predstavljaju očigledni znak da je Vizantija zaista otkrila nešto fundamentalno istinito o čovekovoj prirodi i njenom odnosu prema Bogu. Do te osnovne istine došao je i Ivan V. Lalić u svome pevanju o Vizantiji. Njegovo stvaralačko iskustvo je očigledan znak kako poezija može biti izuzetno moderna, bitno nacionalna i duboko religiozna. Lalić i Andrić Rođen u Beogradu, Lalić se kao dečak s roditeljima, zbog majčine bolesti, preselio u Zagreb, u kojem je proveo petnaest godina, završio gimnaziju, Pravni fakultet i objavio prve pesničke knjige. Godine 1961. vratio se u Beograd i postao sekretar Saveza književnika Jugoslavije. Zvanično ga je pozvao Aleksandar Vučo, ali je najverovatnije do toga došlo na inicijativu Ive Andrića. Osim činjenice da je reč o veoma dobrom mladom pesniku koji izvanredno govori više stranih jezika, ne može se zaobići ni Andrićevo poznanstvo, pa i prijateljstvo, sa Ivanovim ocem Vlajkom, kojeg je poznavao još iz mladosti i kojeg je često posećivao u njegovom stanu u Beogradu. Naime, Vlajko je, kao jedan iz grupe mostarskih đaka gimnazijalaca i mladobosanaca, više puta bio hapšen i osuđen je u Sarajevu 1915. na godinu dana zatvora zbog „velikosrpske propagande“. (Nije slučajno Ivan autor i dve pesme o Gavrilu Principu, „Gavrilo Princip“ i „Princip na bojištu“, od kojih je drugu posvetio ocu, a odnos prema ocu i očev duh prisutan je i u mnogim drugim pesmama, npr. u „1804“.) U decembru iste godine Lalić, kao sekretar Saveza, putuje s Andrićem u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade. O tome je naredne godine objavio dragoceni zapis „Andrić u decembarskom Štokholmu“, u kojem je, diskretno i s poštovanjem, pokušao da nasluti ponešto od onoga što je naš nobelovac skrivao ispod protokolarnog ponašanja. Pesnička osećajnost Lalićeva poezija jeste, uz sve drugo, i negovanje naše čitalačke i lične osećajnosti. Sa svakom njegovom zbirkom – s Pismom, čini se, naročito – rasla je i postajala sve zrelija osećajnost njegovih čitalaca (istovremeno, i tumača), koje možda bez ovih stihova i ne bi bili svesni. Njegove složene i izuzetno precizne slike razmiču naš doživljaj sveta, otvaraju i šire našu emociju, čine da osećamo i vidimo one suptilne duševne prelive i nijanse za koje bismo bez nje bili zatvoreni. „Ili sam možda / Sve to izmislio? Ne verujem, postoje / Dokazi: ožiljci neke uporne nade / Što još zabole na dodir tvoga glasa / Otisci tvojih prstiju na gleđi / Vrča iz kojeg još vetri vino / Nedopijeno u konobi, onoga leta / Kada si bila preobražena u blagoslov, / U svoje obično čudo. / / Živimo vreme usitnjenih čuda / I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?“ – peva Lalić u pesmi „Pet pisama“ (Strasna mera). Reč je o snažnom ljubavnom doživljaju iščezlom u vremenu i sveprisutnoj ljubavnoj emociji koja plavi pesničkog subjekta: već nema vina a miris njegov još plavi vazduh i boli. I pitanje onoj koja mu je, u tom trenutku, bila milost i blagoslov (oksimoronsko „obično čudo“ imenuje raspon između spoljašnjeg i unutarnjeg pogleda): da li pamti to leto, tu punoću emocije. Kao da bi se tim istovremenim (ne, nužno, više i zajedničkim) pamćenjem sačuvalo ponešto od srži najprolaznijeg od svih osećanja, od zaboravne mudrosti. Kao gotovo svaka Lalićeva slika, i ova je prostorno-vremenski višeslojna: minula punoća trenutka, melanholija i naslućena senka smrti ukrštene su sa upornom i ranjivom nadom, poduprte sećanjem („Pamtiš li to leto“) u naporu da se, bar na trenutak, zaustavi vreme na delu, da se sudbini kaže: Da, uprkos izvesnosti krajnjeg ishoda. Ivan V. Lalić je stvaralac koji je visoko uzdigao poetičku i kulturnu samosvest srpske književnosti, stvorio celovito i autentično pesničko delo i, što je možda najvažnije, ujedinio je tumače i čitaoce svoje poezije. On je, uz Vaska Popu, najznačajniji srpski pesnik druge polovine XX veka i jedan od najvećih srpskih pesnika uopšte. Ivan V. Lalić (1931–1996) srpski pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“. Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi. Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije). Dela Bivši dečak (1955) Melisa (poema) (1959) Argonauti i druge pesme (1961) Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961) Smetnje na vezama (1975) Strasna mera (1984) Vizantija (1987) Izabrane i nove pesme (1969) Vetrovito proleće (1956) Čini (1963) Krug (1968) Velika vrata mora (1958) Pesme (1987) Pismo (1992) Četiri kanona (1996) Pisao je eseje i kritike: Kritika i delo (1971) O poeziji i dvanaest pesnika KC (K)

Prvo izdanje, veoma dobro očuvano! Autor - osoba Lalić, Ivan V., 1931-1996 = Lalić, Ivan V., 1931-1996 Naslov Pismo / Ivan V. Lalić Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1992 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1992 (Beograd : Vojna štamparija) Fizički opis 85 str. ; 21 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ85, ǂknj. ǂ559 (plast.) Napomene `Štampano o stogodišnjici Srpske književne zadruge u Beogradu 1992.` --> nasl. str. Tiraž 2.000 Beleška o piscu: str. 81-82. Ivan V. Lalić – Pesnik koji je ujedinio tumače i čitaoce Aleksandar Jovanović 02/07/2021 BROJ 671, O dve godišnjice Ivana V. Lalića Nedavno se navršilo devedeset godina od rođenja, a krajem ovog meseca biće dvadeset pet godina od smrti Ivana V. Lalića (8. jun 1931 – 27. jul 1996). Lalićeva poezija je neprestano, u istoj meri za vreme njegovog života koliko i posle iznenadnog, i moguće ranije naslućenog, pesnikovog odlaska, dobijala nova tumačenja i nove čitaoce, tako da u ovom slučaju i nije reč samo o datumskoj zaokruženosti koju treba obeležiti nego o njenom živom i nezaobilaznom prisustvu u srpskoj književnosti. Lalić je prihvaćen kao pesnik već od prvih zbirki Bivši dečak (1955) i Vetrovito proleće (1956). Od pojave knjige Vreme, vatre, vrtovi (1961), u kojoj je sveo račune s prvom fazom svoga pevanja, počinje njegova tiha slava. Sa svakom novom zbirkom – što nije čest slučaj u nas – Lalić je pesnički rastao i zauzimao sve značajnije mesto u savremenoj srpskoj poeziji. Bitne tačke na tome putu jesu Izabrane i nove pesme (1969 – s novom zbirkom O delima ljubavi ili Vizantija), Smetnje na vezama (1975) i Strasna mera (1984). U zaveštajnim zbirkama Pismo (1992) i Četiri kanona (1996) Lalić je dosegao sopstvene pesničke vrhove i ispunio svoju službu poeziji i pevanju. Složen i moderan pesnički govor Za njegovu poeziju bitan je i trenutak u kojem se pojavio. Lalić je ušao u srpsku književnost sredinom pedesetih godina kada su mnogi književno-ideološki sukobi već bili na izmaku. Zbog toga nije ni morao, a nije ni želeo da učestvuje u, za to vreme, karakterističnim sporovima između tzv. tradicionalista i modernista (ta bitka je, već dobrim delom, bila dobijena), nego se odmah, izbegavajući jednostrana opredeljenja, usredsredio na najbitnija pitanja poezije, na biranje sopstvenih prethodnika i lirski dijalog sa tradicijom i kulturom. Snažno oslonjen na iskustva moderne evropske poezije, on je sve vreme svoje pevanje vezivao za jezik i nasleđe svoga naroda. Pesnik u čijem su delu propevali svi slojevi naše kulture, ali i izuzetan poznavalac svetske poezije i kulture (jedan je od naših najboljih prevodilaca nemačkih, francuskih, engleskih i američkih pesnika), Lalić je bio predodređen da bude pesnička žiža u kojoj se ukršta nacionalno i evropsko nasleđe. Smatrajući podražavanje evropske poezije duhom provincijalizma, on će u jednom razgovoru reći: „Ko ne povuče pouke iz Laze Kostića ili Vojislava Ilića, uzalud će ih tražiti kod Malarmea i Helderlina.“ A mogao je to da kaže jer je u istoj meri poznavao i Helderlina (koga je izvrsno preveo) i Vojislava Ilića (o kojem je napisao jedan od najboljih eseja u nas), a podsticaji oba pesnika snažno su ugrađeni u njegove stihove. U svome pevanju Lalić je izgradio izuzetno osetljive pesničke mehanizme i složenu organizaciju svojih pesama, sa specifičnom pesničkom slikom, da bi opisao složeni i nijansirani doživljaj sveta. Otuda kod Lalića moderan i precizan pesnički govor, da bi se u pesničku sliku uhvatila jedva primetna a suštinska dešavanja u ljudskom biću i oko njega, na samoj granici između vidljivog i nevidljivog, postojanja i nepostojanja („Vidljivo, to je sigurnost / […] / ali / Nevidljivo – ono nam stalno izmiče, / A šapuće nam svoju prisutnost i uporno primorava / Da delujemo, da ga prevodimo u slike“, „Elegija ili Dunav kod Donjeg Milanovca“). Zahvaljujući upravo ovom poetičkom svojstvu, širok tematsko-motivski raspon Lalićevog pevanja krasi neraspletiva unutarnja jedinstvenost: pevanja o predvajanju leta, prolaznosti, o trajnom i trošnom, smrti, kulturnom pamćenju, užasu i radosti, dati su kroz pesnikove složene vremensko-prostorne, sinestezijske, gotovo opipljive i istovremeno visoko simbolizovane slike, kroz koje se prelama emocionalna, čulna i intelektualna situacija onoga koji peva. Zato se ova poezija prima i kao izuzetno moderna i sa velikim čitalačkim uzbuđenjem. Pismo. Četiri kanona Još dok je po časopisima objavljivao pojedinačne pesme, slutilo se o kakvoj je knjizi reč, a kada se pojavila, odmah je nazvana antologijskom zbirkom. I zaista, srpska poezija je, odjednom i na jednom mestu, dobila tridesetak vrhunskih pesama: od „Deset soneta nerođenoj kćeri“ do „Rimske elegije“, od „Mlade žene sa violom“ do „Melanholije“, od „Zapisano nad jednim stihom“ do „Strambotta“, od „Pisma“ do „Nikada samlji“, od „Oktave o letu“ do „Slova o slovu“, od „Plave grobnice“ do „Šapata Jovana Damaskina“. Jednostavno, kao izbor antologijskih pesama može se prepisati čitav sadržaj. Ove godine navršava se i dve i po decenije od objavljivanja Četiri kanona, kompoziciono i smisaono veoma složene knjige. U njoj se pesnik snažno oslonio na najpoznatiji srednjovekovni žanr i njegov molitveni bruj, ispevavši jednu od najlepših pohvala Bogorodici na srpskom jeziku. Ali Četiri kanona su najpre knjiga moderne poezije, počev od leksike, smenjivanja diskurzivnih iskaza i pesničkih slika do tekstovnih prepleta i poetičkih tokova. U prožimanju pesničkog i svetog, sveto je otvaralo duboke prostore natčulnog i onostranog, ali nije dovodilo u pitanje prirodu pesničkog teksta i egzistencijalni grč onoga koji peva. Dve zaveštajne Lalićeve zbirke su najpotpunija objava njegovih poetičkih načela i na najlepši način zatvaraju srpski pesnički XX vek. Lični ulog Lični ulog koji u pesmi ne sme da bude više od nagoveštaja, a bez prava da se poništi, takođe je jedan od zaštitnih znakova Lalićeve poezije. Pesniku je bila strana ideja o impersonalnom/bezličnom subjektu: „Insistiram, u svakoj prilici, na tvrđenju da je poezija komunikacija – a kako da komunicirate sa tzv. bezličnim subjektom? Kod pesnika takvog usmerenja impersonalnost je, ako su zaista talentovani, samo maska. Beli zavoj ispod kojeg, ako je pesnik autentičan, osećate ranu.“ Odnosno, on nikada nije pravio veštački jaz između pesničkog subjekta i autora i nije se ustručavao da peva ono iskustvo koje bi bilo njihov zajednički presek. Evo nekoliko primera, koji mogu biti od koristi za potpunije razumevanje pojedinih pesama. Česti dečji letnji boravci zbog bolesti na Divčibarama prizvani su u pesmi „Vetar“. Drugi svetski rat provodi u Beogradu, u Kumanovskoj 13. Za vreme uskršnjih „savezničkih“ bombardovanja ginu mu četiri druga iz okolnih zgrada i taj događaj je osnova pesme „Zarđala igla“. Razgovori s rano preminulom majkom Ljubicom (ćerkom kompozitora Isidora Bajića, od koje je pesnik nasledio apsolutni sluh, od izuzetnog značaja za njegovo pevanje), dati su u pesmama „Requiem za majku“ i „Pomen za majku“. Sve njegove ljubavne pesme, da se navedu samo „Mesta koje volimo“, „Ljubav“, „Rimski kvartet“, „Rimska elegija“ i „Strambotti“, posvećene su supruzi Branki Lalić (Kašnar). U pesmi „Amor fati“ vide se one dve lipe koje je pesnik lično posadio u dvorištu iza svoga stana (u Internacionalnih brigada 39). Tragičnu smrt starijeg sina Vlajka čuvaju pesme „Pieta“, „More“ i pojedini stihovi Četiri kanona („sem toga / On udešava namere: ne možeš buvu da zdrobiš / / Noktom o nokat palca, ako ti pisano nije. / On je taj koji udene buru u noć, zdrobi brod, / U crno oboji vunu nekoj majci na preslici“, I/3). Ne treba posebno naglašavati da je razmak između početnog podsticaja i završenog oblika pesme mera veličine jednog pesnika. POEZIJA TRAJE JER ZNAČI Često se misli, ne bez razloga, da je prva decenija po smrti jednog stvaraoca najnemilosrdnija provera njegovog dela, kada ono ostane samo sa sobom i sa čitaocima. Ako je tako – a u ovom slučaju reč je ne o jednoj nego o dve i po decenije – Lalićeva poezija ne samo da je prošla ovu proveru nego je njen značaj još i uvećan. Krenimo redom. Ubrzo posle pesnikove smrti izašla su njegova Dela u četiri knjige (koja su uključila celokupnu poeziju, pesme iz zaostavštine, izbor eseja i kritika o poeziji, detaljnu biografiju i bibliografiju), više izbora iz poezije, izdanja školske lektire, knjiga u kanonskoj ediciji Deset vekova srpske književnosti, knjiga izabranih pesama i eseja Ivan V. Lalić. U knjizi Pogled preko okeana data je njegova prepiska s Čarlsom Simićem. Takođe je objavljeno uporedno izdanje Lalićevih pesama na srpskom i engleskom jeziku Walking Towards the Sea / Koraci prema moru, u prevodu Frensisa R. Džonsa, a zahvaljujući istom prevodiocu iduće godine će u Engleskoj biti objavljena celokupna Lalićeva poezija. I u skladu sa duhom vremena, njegove pesme su izuzetno praćene na više internet adresa. U istom periodu nastala su tri zbornika posvećena njegovom delu, čiji su izdavači naše ugledne kulturne i naučne institucije, a autori radova najznačajniji proučavaoci srpske poezije. Objavljeno je više monografskih studija, odbranjene su magistarske i doktorske disertacije, a njima treba dodati čitav niz izuzetnih pojedinačnih radova u časopisima i naučnim zbornicima. O Lalićevoj poeziji pisali su kritičari svih generacija i različitih usmerenja, počev od Nikše Stipčevića, Predraga Palavestre, Svetlane Velmar Janković, Borislava Radovića, Ljubomira Simovića, Novice Petkovića, Jelene Novaković, preko Radivoja Mikića, Dragana Stojanovića, Leona Kojena, Milosava Tešića, Jovana Delića, Tihomira Brajovića, Aleksandra Jerkova, Svetlane Šeatović, Sonje Veselinović, Perside Lazarević di Đakomo, Dragana Hamovića, Aleksandra Milanovića, Slađane Jaćimović, Sanje Paripović, do najmlađih Marka Radulovića, Bojana Čolaka, Dunje Rančić, Marka Avramovića, Vladimira Vukomanovića Rastegorca i Violete Mitrović. Lalić i Vizantija Susret Ivana V. Lalića i Vizantije bio je gotovo nužan. On se desio u njegovim prvim knjigama Bivši dečak i Vetrovito proleće i trajao je do poslednjih, Pismo i Četiri kanona. Ispevao je deset pesama s nazivom „Vizantija“ (i obeležio ih brojevima od I do X) i još desetak koje pripadaju istom tematskom krugu. U pevanju o Vizantiji prelamaju se sve bitne teme njegovog pesništva, počev od odnosa prema nasleđu do pitanja o mogućnosti i smislu pevanja. Još više, Lalićev odnos prema Vizantiji nije samo odnos prema poeziji – nego, ujedno, i odnos prema sopstvenom biću i najdubljim zahtevima koji se sebi i u sebi postavljaju. Danas se lakše uočava da se Vizantija vremenom menjala u Lalićevoj poeziji. Najpre, to je bila istorijska Vizantija i njena kultura, tačnije, u njegovim pesmama odvijao se dijalog dve Vizantije, jedne istorijske, prošle i završene, s dosta reminiscencija na politička i kulturna zbivanja, i druge, mitske, koju – kako je pesnik rekao – sve vreme nosimo u sebi i koja će vremenom postojati sve neodređenija, sve više će se pretapati u unutrašnji prostor pesničkog subjekta. Postajaće simbol njegove upitanosti o trajanjima i prekidima, mogućnostima razumevanja pojedinaca u različitim vremenima, potrage za identitetom. Pesme „Vizantija VII“ i „Vizantija VIII ili Hilandar“ najbolje svedoče o tome. Tragajući za duhovnim kontinuitetom, Ivan V. Lalić je ispevao nekoliko antologijskih pesama koje pripadaju uslovno nazvanoj Srpskoj Vizantiji, pesmama koje su svojevrsno traganje za našim počecima. Vizantijsko nasleđe, njegovo obnavljanje u srpskoj kulturi i odnos pesničkog subjekta prema njegovom uticaju u našem vremenu osnovna su tema ovih pesama, počev od „Raške“ i „Smedereva“ do „Acqua Alte“ i „Koncerta vizantijske muzike“. U završnoj fazi, u pesmi „Šapat Jovana Damaskina“ i zbirci Četiri kanona, kako se povećavao pesnikov lični ulog, pevanje o Vizantiji postajalo je istovetno pevanju o Bogu, bolnom naslućivanju dublje Tvorčeve promisli i strašnoj čežnji za Smislom i Spasenjem. Zajedno s njemu duhovno bliskim Džonom Majendorfom (čije je Vizantijsko bogoslovlje voleo i iščitavao), i Lalić je mogao da kaže, i rekao je, da neprestana privlačnost vizantijske umetnosti i neobičnost da je istočno hrišćanstvo preživelo najdramatičnije društvene promene predstavljaju očigledni znak da je Vizantija zaista otkrila nešto fundamentalno istinito o čovekovoj prirodi i njenom odnosu prema Bogu. Do te osnovne istine došao je i Ivan V. Lalić u svome pevanju o Vizantiji. Njegovo stvaralačko iskustvo je očigledan znak kako poezija može biti izuzetno moderna, bitno nacionalna i duboko religiozna. Lalić i Andrić Rođen u Beogradu, Lalić se kao dečak s roditeljima, zbog majčine bolesti, preselio u Zagreb, u kojem je proveo petnaest godina, završio gimnaziju, Pravni fakultet i objavio prve pesničke knjige. Godine 1961. vratio se u Beograd i postao sekretar Saveza književnika Jugoslavije. Zvanično ga je pozvao Aleksandar Vučo, ali je najverovatnije do toga došlo na inicijativu Ive Andrića. Osim činjenice da je reč o veoma dobrom mladom pesniku koji izvanredno govori više stranih jezika, ne može se zaobići ni Andrićevo poznanstvo, pa i prijateljstvo, sa Ivanovim ocem Vlajkom, kojeg je poznavao još iz mladosti i kojeg je često posećivao u njegovom stanu u Beogradu. Naime, Vlajko je, kao jedan iz grupe mostarskih đaka gimnazijalaca i mladobosanaca, više puta bio hapšen i osuđen je u Sarajevu 1915. na godinu dana zatvora zbog „velikosrpske propagande“. (Nije slučajno Ivan autor i dve pesme o Gavrilu Principu, „Gavrilo Princip“ i „Princip na bojištu“, od kojih je drugu posvetio ocu, a odnos prema ocu i očev duh prisutan je i u mnogim drugim pesmama, npr. u „1804“.) U decembru iste godine Lalić, kao sekretar Saveza, putuje s Andrićem u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade. O tome je naredne godine objavio dragoceni zapis „Andrić u decembarskom Štokholmu“, u kojem je, diskretno i s poštovanjem, pokušao da nasluti ponešto od onoga što je naš nobelovac skrivao ispod protokolarnog ponašanja. Pesnička osećajnost Lalićeva poezija jeste, uz sve drugo, i negovanje naše čitalačke i lične osećajnosti. Sa svakom njegovom zbirkom – s Pismom, čini se, naročito – rasla je i postajala sve zrelija osećajnost njegovih čitalaca (istovremeno, i tumača), koje možda bez ovih stihova i ne bi bili svesni. Njegove složene i izuzetno precizne slike razmiču naš doživljaj sveta, otvaraju i šire našu emociju, čine da osećamo i vidimo one suptilne duševne prelive i nijanse za koje bismo bez nje bili zatvoreni. „Ili sam možda / Sve to izmislio? Ne verujem, postoje / Dokazi: ožiljci neke uporne nade / Što još zabole na dodir tvoga glasa / Otisci tvojih prstiju na gleđi / Vrča iz kojeg još vetri vino / Nedopijeno u konobi, onoga leta / Kada si bila preobražena u blagoslov, / U svoje obično čudo. / / Živimo vreme usitnjenih čuda / I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?“ – peva Lalić u pesmi „Pet pisama“ (Strasna mera). Reč je o snažnom ljubavnom doživljaju iščezlom u vremenu i sveprisutnoj ljubavnoj emociji koja plavi pesničkog subjekta: već nema vina a miris njegov još plavi vazduh i boli. I pitanje onoj koja mu je, u tom trenutku, bila milost i blagoslov (oksimoronsko „obično čudo“ imenuje raspon između spoljašnjeg i unutarnjeg pogleda): da li pamti to leto, tu punoću emocije. Kao da bi se tim istovremenim (ne, nužno, više i zajedničkim) pamćenjem sačuvalo ponešto od srži najprolaznijeg od svih osećanja, od zaboravne mudrosti. Kao gotovo svaka Lalićeva slika, i ova je prostorno-vremenski višeslojna: minula punoća trenutka, melanholija i naslućena senka smrti ukrštene su sa upornom i ranjivom nadom, poduprte sećanjem („Pamtiš li to leto“) u naporu da se, bar na trenutak, zaustavi vreme na delu, da se sudbini kaže: Da, uprkos izvesnosti krajnjeg ishoda. Ivan V. Lalić je stvaralac koji je visoko uzdigao poetičku i kulturnu samosvest srpske književnosti, stvorio celovito i autentično pesničko delo i, što je možda najvažnije, ujedinio je tumače i čitaoce svoje poezije. On je, uz Vaska Popu, najznačajniji srpski pesnik druge polovine XX veka i jedan od najvećih srpskih pesnika uopšte. Ivan V. Lalić (1931–1996) srpski pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“. Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi. Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije). Dela Bivši dečak (1955) Melisa (poema) (1959) Argonauti i druge pesme (1961) Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961) Smetnje na vezama (1975) Strasna mera (1984) Vizantija (1987) Izabrane i nove pesme (1969) Vetrovito proleće (1956) Čini (1963) Krug (1968) Velika vrata mora (1958) Pesme (1987) Pismo (1992) Četiri kanona (1996) Pisao je eseje i kritike: Kritika i delo (1971) O poeziji i dvanaest pesnika KC (K)

Ivan Ivanovic - Crveni kralj Nezavisna izdanja, Slobodan Masic, Beograd, 1972. Mek povez, korice kao na slici, 111 strana. Nazalost, ugao knjige je bio u dodiru s nekom tecnoscu, ostale su fleke, vidi se na slikama. Nedostaje naslovna strana. Ovo je primerak s niskom numeracijom, nosi broj 11. EKSTREMNO RETKO, ZVANICNO ZABRANJENA KNJIGA U SFRJ, CIJI JE NAJVECI DEO TIRAZA ZAPLENJEN I UNISTEN! Usponi i padovi Ivana Ivanovića: autoportret poslednjeg srpskog književnika - disidenta (2) Crveni kralj na sudu U svim režimima nepodoban, ugledni srpski književnik, Ivan Ivanović, pisac kultnog disidentskog dela `Crveni kralj` (i još petnaest romana!), sumirajući rezultate epohe u kojoj je stvarao, došao je do zaključka da je, kao Hemingvejev ribar, svoj ulov dovukao do obale, ali da je njegova lovina oglodana do kosti. Šta se stvarno dešavalo sa romanima Ivana Ivanovića, tokom trajanja socijalističke Jugoslavije i nakon njenog pada i kako su ga (ne)vešto zaobilazili, kad god bi se smenjivali razni režimi? Komunistima je smetalo što mu je otac, Boža Ivanović, bio komandant topličkih ravnogoraca, `demokratskim vlastima` je smetao što je naklonjen tradicionalnoj Srbiji i njenim vrednostima, a novim desničarima je smetao zbog toga što im se nije pridružio i što ima kritički stav prema svakoj nadri-ideologiji. O svemu tome, piše u eseju `Usponi i padovi Ivana Ivanovića`, koji Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka Ivan Ivanović Profesor je tražio od nas da vodimo lični dnevnik. To dotad nismo radili. Ja sam taj posao shvatio krajnje ozbiljno. U stvari, u dnevniku sam neprekidno pisao onaj fatalni pismeni zadatak iz petog razreda koji nisam uspeo da napišem. Tako su nastale moje prve priče. Opisao sam sve ono što se nisam usudio da stavim u pismeni zadatak. (Te motive sam kasnije iskoristio za roman „Vreme sporta i razonode`.) Čak sam opisao i onu kočićevsku epizodu sa zadružnim i seoskim bikom. Zadružnom biku sam dao ime Buđoni! (Na jednoj književnoj večeri u Pirotu, jedan čitalac moje literature, inače posleratni javni tužilac, rekao mi je da sam ga duboko uvredio. Pitao sam kako. - Dali ste biku ime sovjetskog generala Buđonija, komandanta Crvene konjice. Zašto? Rekao sam: - Zato što je taj Staljinov general posekao sabljom negde u sibirskom logoru pisca `Crvene konjice`, Isaka Babelja, jer je bio nezadovoljan načinom na koji je opisan.) Na kraju prvog polugodišta profesor je pokupio naše dnevničke sveske da ih pregleda. Kad ih je u drugom polugodištu doneo, nije krio nezadovoljstvo njihovim učinkom. Ali - izdvojio je moj dnevnik. Još mi je rekao da dođem posle časova kod njega u kancelariju da porazgovaramo. Jedva sam dočekao da se završe ti časovi. A onda - ulazim u školu na profesorski ulaz! Famulus me zaustavlja i pita šta tražim, kažem da idem kod direktora. On me odvodi do kancelarije i prijavljuje direktoru. Čujem kako Buda viče: - Neka uđe. Profesor me dočekuje stojeći, drži moju svesku u rukama. Pruža mi ruku, pozdravlja se sa mnom kao sa sebi ravnim. Zbunjen sam, da ne kažem inhibiran. Profesor mi kaže da sednem, pita me pijem li kafu. Verovatno nisam umeo ništa da kažem, tek on zove onog famulusa i naručuje dve turske kafe. Raspituje se o mom poreklu, kaže da je čuo za mog oca kapetana Božu. Za moju majku kaže da je najbolji učitelj u srezu! Kad famulus donese kafe, Buda me nudi cigaretom, pita me da li pušim. Nisam pušio, a bila je to prva kafa u mom životu! - Slušaj, konačno Buda prelazi na stvar, pozvao sam te da ti kažem da ćeš biti pisac. Imaš talenat! Samo ako istraješ. Onda mi priča kako je on celog života pisao, ali nije imao mnogo uspeha. (U prokupačkom pozorištu, koje je tada bilo profesionalno, izvedene su tri njegove drame. Ja sam u Topličkim sveskama objavio dve, treća je izgleda izgubljena. Objavio je i sedam priča, i njih sam preštampao. Bio je prestrog prema sebi, nije bio bez talenta.) Otpratio me je do vrata kao budućeg pisca. Ne znam kako sam uspeo da izađem na ulicu, ali tog trenutka sam postao pisac. U tom sedmom razredu sam se usudio da odem na literarni sastanak. Bez kompleksa inferiornosti! Vrhovni književni autoritet na literarnoj sekciji bio je učenik osmog razreda, Predrag Milićević. (Kasnije će završiti književnost, uređivati neke zabavne listove, ali, koliko znam, književnošću se nije ozbiljno bavio. I danas mislim da je to šteta!) Na tom sastanku je čitao pesme neki Dragoljub Marković (ako sam ime dobro zapamtio, za njega više nisam čuo); bio je krupan, uobražen, imitirao je Branka Radičevića. Pesme su mu bile patetične, srceparatelne, romantičarske. Usudio sam se da uzmem reč i da raspalim po pesniku! Napao sam lažni romantizam u srpskoj poeziji! (Bio sam pročitao Pevanje i mišljenje Svetozara Markovića.) Čitajući kao Skerlić! Za diskusiju sam bio napadnut od nekih devojaka, ali sam dobio podršku Predraga Milićevića. Postao sam istaknuti član literarne sekcije! Posle toga sam se prijavio da na literarnoj sekciji pročitam jedan svoj rad. Prijavio sam priču `Nikad nije kasno`, iz sveske koju je Buda podržao. I tu nastaju prve peripetije oko moje literature. Šta se stvarno dešavalo u pozadini saznao sam mnogo kasnije od tadašnjeg osmaka, a potom poznatog advokata i političara, Galje Milanovića. Galja je u to vreme bio predsednik Omladinske organizacije škole i član gradske Omladinske organizacije. Na gradskom forumu postavilo se pitanje da li da se uopšte dozvoli sinu Bože Ivanovića da nastupi na literarnom sastanku. Rukovodstvo gradske organizacije, podržano od partijskog komiteta, bilo je protiv moje literarne promocije. Galja, koji je bio liberalni omladinac (kao liberal je politički stradao u partijskoj čistki početkom sedamdesetih godina Dvadesetog veka), zastupao je stav da Omladinska organizacija ne sme da bude cenzor, zbog čega je dobio nekakvu opomenu. Ipak, posle dosta neizvesnosti, dobio sam dozvolu da pročitam priču na školskom literarnom sastanku. Odluku mi je saopštio upravo Galja Milanović, pod uslovom da prihvatim neke sugestije gradskog omladinskog Komiteta. Izvesno je da ne bih prošao da iza mene nije stao direktor Gimnazije Buda Ilić. Ne možemo mi sprečiti četničku decu da se bave umetnošću, samo zato što su im očevi bili na drugoj strani! - navodno je rakao je Buda na sastanku Komiteta. Taj moj prvi literarni nastup u maju 1954. godine bio je senzacionalan! Kasnije sam imao mnogo lomova u literaturi, uspona i padova, pohvala i pokuda, ne može se reći da nisam doživeo izvesnu afirmativnost i popularnost, ali se sve to ne može meriti sa tim mojim literarnim debijem u prokupačkoj Gimnaziji. Razlog je bio u samoj pripoveci, u njenoj sadržini. Postavio sam moralno pitanje svoje generacije. Nažalost, priču nisam sačuvao, kao ni dnevničku svesku. Sećam se da je priča imala naziv `Nikad nije kasno` i bila je tipična moraleska. Bila jedna gimnazijalka Maja i imala dva udvarača. Jedan je bio student Miša, tih i neupadljiv, pesnik; drugi je bio sportista Boban, atraktivan i razmetljiv, fudbaler. Devojka se u svojoj naivnosti i lakomislenosti opredeljuje za fudbalera, ali kad je on uskoro izigra shvati šta je izgubila. (Tako je već ova gimnazijska priča inicirala osnovnu temu moje literature, etičko pitanje.) Pripovetka je u potpunosti podelila, kako učesnike literarnog sastanka, tako i čitavu školu. Cela škola je samo o tome pričala, svaki gimnazijalac je smatrao da treba da se opredeli prema problemu koji sam postavio. (Sličnu situaciju sam ponovio sa `Crvenim kraljem`.) Pogotovo je polemiku izazvala scena slobodne ljubavi na Hisaru. (Bio sam pročitao Lorensa, `Ljubavnik ledi Četerli`.) Diskutanti su se polarizovali. Među onima koji su me hvalili bio je Predrag Milićević, glavni književni autoritet Gimnazije, arbitar eleganciorum. On je rekao: Ljudi, ovo je veliki dan za prokupačku Gimnaziju! Danas smo dobili topličkog Hemingveja! Izneti dileme generacije na tako jasan način, pa to može samo istinski talenat! Među onima koji su me napali bio je jedan učenik, koji je tek bio prispeo u prokupačku Gimnaziju iz Novog Sada, Petar Milosavljević (kasnije profesor univerziteta). On je rekao: Ova pripovetka nema nikakvu umetničku vrednost, jer sam je u potpunosti razumeo! Književnost, dakle, ne sme da bude razumljiva! Poruke ne smeju biti jasne. (Ova dva stava u pogledu moje literature pratiće me do današnjeg dana!) Poslednji pismeni zadatak u sedmom razredu bio je nagradni. Tema je bila ponovo slobodna, kao u petom razredu. Nagradu je dodeljivao Savez književnika Jugoslavije a sastojala se od `Almanaha` Saveza. Sad je moj zadatak ocenjen kao najbolji u školi, dobio sam knjigu sa potpisom predsednika Saveza književnika Jugoslavije Josipa Vidmara. Pola Nastavničkog veća je bilo za mene, a pola protiv. Moj rad je bio dosta slobodan, a to je okrenulo konzervativne profesore protiv mene. Ipak, prevladali su liberali! Tako sam izravnao račune sa odlikašima iz petog razreda. Računam da sam ta dva meseca (maj i jun 1954. godine) bio pravi pisac. O meni se u Gimnaziji neprestano pričalo, čak su i gradske devojke počele da se u mene zaljubljuju! (Samo mi se još jednom to desilo, kad sam objavio `Crvenog kralja`! I tad su u pitanju bila samo dva meseca, septembar i oktobar 1972. godine. Ali to je druga priča.) Još kad mi je Buda u osmom razredu gimnazije objavio U Topličkim novinama priču iz one sveske, `Gaga`, umereno modernističku, mogao sam da upišem Svetsku književnost. Ovaj moj gimnazijski uspon, dolaskom u Beograd bio je u potpunosti poništen. Za četiri godine studiranja nisam uspeo da objavim nijedan redak, iako sam pisao roman! Ako sam u Prokuplju doživeo uzlet, u Beogradu sam doživeo pad. Beograd me je, jednostavno, pojeo. To sam opisao u dve novele, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Ova događanja u Prokuplju su u potpunosti odredila moj životni put. Lokalni uspeh priče „Nikad nije kasno` za uvek me je otrgnuo od matematike i gurnuo u literaturu u kojoj sam se proveo kao, da upotrebim narodski izraz u Srba, bos po trnju. Ne znam šta bih uradio kao graditelj, kao pisac sam bio uvek u problemu. Moj drugi uzlet vezan je za „Crvenog kralja`. To je bio let Ikara u bekstvu iz Lavirinta. Ja sam provinciju doživeo kao Lavirint na Kritu. Kao svaki mladić, Ikar je poleteo pravo na sunce. Senzacionalni uspeh „Crvenog kralja` u svemu je podsetio na Ikarov let. Činilo se dva meseca 1972. godine da sam uzleteo u neviđene visine, da sam zauvek pobegao iz Lavirinta. Gotovo da sam postao slavan pisac (ovo mi zvuči degutantno, ali u Beogradu je taj termin bio u opticaju), sa izgledom da postanem svetski pisac! (aluzija na moj studij Svetske književnosti). Ali, uskoro je došao pad. Komunistička država mi nije dala da letim, odlučila je da me strmoglavi. Jednostavno je zabranila „Crvenog kralja`, odsekla mi je krila, priredila mi je zabranu romana. Ako je moj uzlet bio senzacionalan, pad je bio katastrofalan! Prošao sam kao legendarni Ikar. Pošto su se prvom letaču u ljudskom rodu krila od voska, pod toplotom sunca, otopila, Ikar je doživeo strmoglavi pad. Iz Lavirinta je uspeo da pobegne Ikarov otac Dedal, arhitekta koji je sagradio ovo čudnovato zdanje, jer ga je životno iskustvo naučilo da leti neposredno iznad mora i stalno prska krila od voska da se ne otope. Postao sam zabranjeni pisac sa neizlečivim posledicama. Ja nisam umeo da letim kao Dedal. Dedala je za svog književnog junaka uzeo Džems Džojs, to je Stiven Dedalus. Upotrebio sam ovo poređenje, jer sam napisao dve novele o Ikaru, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Sa „Crvenim kraljem` mi se desio u stvari Ikar. No da vidimo kako mi se dogodio „Crveni kralj`. Evo šta sam rekao o tome Dragoljubu Todoroviću u knjizi „Antipolitičar`, 2004. godine... „Roman sam napisao u martu i aprilu 1969. godine. Smislio sam ga znatno ranije, ali nisam se usuđivao da literarno uobličim banalnu temu kakva je fudbal. Uz to, tema je zahtevala za govor ulični žargon, kojim je moj zamišljeni junak jedino mogao da govori, jer sam se bojao da taj jezik nije književno legitiman. (Bilo mi je jasno da se fudbalska priča ne može ispričati otmeno i uzvišeno, nego grubo i sirovo.) Nalazio sam se u dilemi da li je fudbal dozvoljena tema i da li je žargon kljiževno dopustiv? Pojava Mihailovićevih `Tikava` i pohvale koje je ovaj roman dobio dali su mi legitimitet da ispričam fudbalsku priču kako sam je zamislio. Roman sam mogao da napišem za tako kratko vreme, jer sam ga dugo pre toga nosio u sebi. Tad sam bio na bolovanju (zarazna žutica) i bio sam oslobođen od školskih poslova. Prvi put sam odlomke iz romana čitao u stanu pesnika i nastavnika Aleksandra Černova u Maloj Plani. Slušaoci su bili Černov, moj kolega iz kuršumlijske Gimnazije Miloš Cvejić i student književnosti na Prištinskom univerzitetu Spasoje Šejić. Sećam se da se Cvejić mrštio (Nije to književno dopustivo!), Černov se kolebao (Đavo bi ga znao!), ali Šejić je bio oduševljen. (Takav „raspored snaga` će ostati do kraja!) Bio je to u svemu šezdesetosmaški roman. Pokrenuo je iste probleme kao studentski protest u junu šezdeset osme. `Crveni kralj` je u rukopisu, nemam izdavača, štampam odlomke. Ovde je bitan odlomak iz romana štampan u listu niških studenata List mladih 68. pod naslovom Zoran Jugović, centarfor na radu u Ameriki. Urednik kulture u ovom šezdesetosmaškom glasilu bio je pesnik Zoran Milić, koga sam poznavao sa Drainčevih susreta. Kad sam mu odneo priču, rekao mi je da je to pravi tekst za revolucionarni studentski list. Ali bio je u neprilici, prethodni broj je prvo bio zabranjen pa posle oslobođen, zato što je preneo odlomak iz romana `Čangi` hrvatskog pisca Alojza Majetića. Taj roman, čija se radnja dešava na radnoj akciji, bio je svojevremeno zabranjen, ali je upravo bio ponovo štampan. Zoran mora da pokaže tekst glavnom uredniku. Sišli smo u bife, gde je glodur zasedao sa još nekim drugovima. Bio je to Ljubiša Igić, kasniji Miloševićev visoki zvaničnik i bankar. Igić je, dozvoljavam na brzinu i ne udubljujući se preterano, pročitao tekst i klimnuo glavom. (Kasnije je tvrdio da tekst uopšte nije video, pa je sva krivica pala na Zorana Milića!) Tekst je objavljen u septembru 1969. godine. To je bila poslednja glava `Crvenog kralja`, ona koja će me kasnije odvesti na sud. Objavljivanje teksta izazvalo je veliku gužvu, najpre u Nišu a potom u Kuršumliji. Zoran Milić mi je panično telefonirao preko školskog telefona (svoj nisam imao, naravno) i rekao mi da je tužilac podneo zahtev za zabranu broja. Tražio je da dam izjavu da je reč o romanu i da je radnja izmišljena. No do zabrane nije došlo, tužilac je povukao prijavu. (Šta se onda dešavalo u Nišu saznao sam mnogo kasnije od Veselina Ilića, koji je u to vreme bio sekretar niškog Komiteta i predsednik Ideološke komisije pri CK Saveza komunista Srbije. Veselin Ilić je napisao studiju o `Crvenom kralju`, pa smo se tako upoznali.) Kad je tužilac podneo prijavu, Veselin je odmah sazvao Komisiju na kojoj je zaključeno da je u pitanju umetničko delo i da Partija ne stoji iza zabrane. Tužilac Niša je poslušao svoju Partiju. Ako sam se spasio Niša, Kuršumlije nisam mogao! U nastalim partijskim podelama, Toplica je dobrim delom podržavala tvrdi kurs koji je predvodio Draža Marković. Najpre me je pozvao direktor Gimnazije da dam pismenu izjavu o tekstu i ja sam napisao ono što sam rekao Zoranu Miliću. Onda se sastao Komitet SK, na kojem je partizanski borac, direktor najveće radne organizacije u gradu ŠIK Kopaonik, Korčagin, udario pesnicom o sto i izrekao čuvenu rečenicu, koja će tri godine kasnije postati partijska maksima: S neprijatelji treba račistiti! Komitet je naredio svim partijskim organizacijama da raspravljaju o mom slučaju. Tako se o mom tekstu u studentskom listu govorilo u najudaljenijim selima opštine, kao što su Žuč ili Merdare. Zaključak je svuda bio isti: da kolektiv Gimnazije u Kuršumliji preispita dalji opstanak u nastavi neprijateljski raspoloženog profesora Ivana Ivanovića. Ali u samoj Gimnaziji nije otvoren proces. Kako? Pošto su 69. liberali bili na vlasti, u Srbiji jači od konzervativaca, spasila ma je Partija, tačnije Veselin Ilić, koji je kao predsednik Ideološke komisije CK Srbije, mogao da zaustavi proces. „Crvenog kralja` sam ipak uspeo da objavim, ali tek 1972. godine, poslednjeg dana avgusta, kod nezavisnog (privatnog) izdavača Slobodana Mašića. Troškove štampanja smo podelili. Komotno se može reći da je to bilo senzacionalno otkriće. Za dva meseca, koliko je roman bio na slobodi, napisano je više veoma pohvalnih kritika i novinskih tekstova; sklopio sam ugovor za snimanje filma i TV serije; roman je stavljen na okvirni repertoar beogradskog pozorišta Atelje 212; bili su u izgledu prevodi. Rečju, bio sam na putu da postanem slavan pisac! A onda, poslednjeg dana oktobra 1972. godine, došao je nokaut! Okružni javni tužilac Pančeva (mesno nadležan pošto je Mašić konačno našao štampariju u Pančevu) pokrenuo je postupak za zabranu `Crvenog kralja`, samo dan kasnije pošto je palo srpsko liberalističko rukovodstvo. Stvoren je politički okvir za seču knezova, što će reći progon liberalnih ljudi. Moguće je da sam ja tu bio kolaterarna šteta, da je sa prljavom vodom iz korita izbačeno i dete. Jednom piscu se teža stvar od zabrane nije mogla dogoditi! Okružni javni tužilac Pančeva, Vladeta Nedeljković, optužio je moj roman da vređa javni moral, a mog junaka da je povredio ugled SFRJ, jer zemlju posprdno naziva Jugom i Jugovinom. Mašić se dogovorio sa advokatom Srđom Popovićem, koji je tada branio gotovo sve disidente, da zastupa odbranu pred Okružnim sudom u Pančevu. Odbrana je predložila veštačenje, da se utvrdi da li roman povređuje javni moral. Za veštake smo predložili profesora Pravnog fakulteta Radomira Lukića i profesora Filozofskog fakulteta Vuka Pavićevića. Sud je, na veliko iznenađenje Srđe Popovića, kome su dotad svi sudovi odbijali veštačenje, prihvatio za veštaka Vuka Pavićevića, koji je predavao etiku i bio član CK SK Jugoslavije! Činilo se da se stvari odvijaju povoljno po nas i da će sud da donese oslobađajuću odluku. Kako je postupio sudija Antonije Stojković? On je Vukovu ekspertizu delimično uvažio, onaj deo koji se odnosio na moral, pa je knjigu oslobodio od optužbe da vređa javni moral. Ali je odbacio onaj deo koji se odnosio na politiku, profesor tu nije stručan. (A član je CK!) `Crveni kralj` je, bez sumnje, politička diverzija i Sud je jedini nadležan da to utvrdi! Tako je Okružni sud u Pančevu zabranio `Crvenog kralja` iz političkih razloga, a Vrhovni sud Vojvodine je tu presudu potvrdio. Nevidljiva strana mog slučaja izgledala je ovako. (Priču je ispričao direktor štamparije, u kojoj je `Crveni kralj` štampan, Slobodanu Mašiću, a ovaj je preneo meni. Ne znam da li je priča istinita, ali veoma je ubedljiva.) Kad je u Okružni sud stigao zahtev za zabranu romana, predsednik Suda je predmet poverio svom najobrazovanijem sudiji, Antoniju Stojkoviću. Ovaj je pročitao roman i bio njime oduševljen. Ali sudija ipak nije taj koji može da donosi takve dalekosežne odluke kao što je sloboda umetničkog stvaralaštva. Stoga je učinio ono što bi uradio svaki vojnik Partije, otišao je u Novi Sad predsedniku vojvođanskih komunista, Mirku Čanadanoviću, da od njega čuje svoje mišljenje. Čanadanović je bio u liberalističkom timu, ali je važio za čvrstorukaša (kao i predsednik beogradskih komunista Bora Pavlović). Zvali su ga Čanadašvili. Ali bio je magistar književnosti, što znači neko ko zna kako su u istoriji prolazili oni koji su nasrtali na umetnička dela. Stoga je njegov odgovor bio da ne treba zabraniti roman. Zato je sudija prihvatio predlog za veštačenje da bi u ekspertizi imao pokriće za oslobađajuću presudu, kakvu u to vreme nije bilo lako doneti. Međutim, za mesec dana, dok je Vuko Pavićević napisao ekspertizu, stvari su se bitno promenile. Mirko Čanadanović, koji se pominjao kao naslednik Marka Nikezića na položaju predsednika srpskih komunista, i sam je došao pod udar, nabeđen je da je liberal. Da bi pokazao da to nije tačno, da je na liniji Partije i kursa druga Tita, predsednik vojvođanskih komunista je instruirao pančevačkog sudiju da zabrani roman. Moguće da je računao da će se time spasiti. (Nije. Otišao je sa vlasti neopravdano svrstan u libarale, kao i Bora Pavlović u Beogradu.) Antonije Stojković, kao poslušan đak, odnosno sudija, revnosno je izvršio domaći zadatak. Žrtva te politike bio sam ja!` Dakle, bio je to moj drugi uspon i pad. Zabrana romana značila je zabranu mene kao pisca.` O ovome je dosta pisano, a ja ću ovde ću da govorim o Dragoljubu Todoroviću. Todorović je bio advokat ljudskih prava i književnošću se bavio samo uzgred. Ali, po osećanju umetnosti, po dubini prodora u književnost, po argumentaciji u odbrani slobodne reči, po jasnoći kazivanja te odbrane - u potpunosti je nadmašio univerzitetske profesore književnosti, koji su se bavili književnom kritikom u vidu profesije. Ovoga puta amater je bio iznad profesionalaca. Todorovićeve knjige su do danas, nažalost, ostale nepročitane, da ih ovde navedem: „Knjiga o Ćosiću` 2005. godine; „Boja đavola` 2006. godine; „Bilans srpskog termidora` 2010. godine. Ja znam još za rukopis o Branku V. Radičeviću, na kojem je advokat najduže radio, koji je ostao nepublikovan. Vidim da ga Marinko Arsić Ivkov citira - to znači da ga je Todorović pokazivao i drugima. Tekst kojim ću da se bavim u ovom poglavlju, Dragoljub Todorović je objavio prvi put u maju 2002. godine, u listu Republika, glasilu građanskog samooslobođenja, koje je uređivao Nebojša Popov. I prodavao na ulicama Beograda, kao što je Andre Žid prodavao svoje knjige na mostovima na Seni u Parizu. Kasnije je ovaj tekst više puta preštampavan, a konačnu verziju je dobio kao predgovor knjige „Slučaj Crveni kralj`, 2005. godine. Kad god je neko pisao o meni, po pravilu je citirao ovaj tekst, tako da se može reći da je to jedan od najznačajnijih eseja o meni. Na početku eseja, pod tačkom 1, Todorović eksplicitno ističe da se moj proces dosta razlikuje od drugih: „U bogatoj tradiciji montiranih, političkih, sudskih procesa, suđenja za verbalni delikt, delikt mišljenja, zabrana umetničkih i naučnih dela, sudskih progona političkih neistomišljenika (...) procesi Ivanu Ivanoviću pre više od četvrt veka odlikuju se nizom specifičnosti i posebnosti sa velikim brojem karakterističnih detalja, koji slučaj Ivana Ivanovića čine izuzetnim, osobenim i drukčijim od svih progona ljudskog mišljenja koje traje skoro 60 godina. Te originalnosti Ivanovićeve golgote i, čak i za Srbiju, nezapamćenog i nezabeleženog progona, tema su ovog teksta.` Na čemu zasniva Todorović ovu tvrdnju? „...Ivan Ivanović je kao profesor gimnazije u najdubljoj srpskoj provinciji, 1969. godine napisao roman Crveni kralj i objavio ga 1972. godine kod privatnog i nezavisnog izdavača Slobodana Mašića. Prijem romana kod kritike, čitalaca i najšire javnosti bio je izuzetan, moglo bi se reći briljantan. O kakvim relacijama i razmerama pohvala i visokog vrednovanja romana se radilo dovoljno je, primera radi, podsetiti da su dvojica značajnih i vrlo uglednih beogradskih književnih kritičara ocenila da je Crveni kralj bolja knjiga od romana Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve.` Zatim Todorović daje ocenu mog romana. „Crveni kralj je autentično i po svim merilima i kriterijumima potpuno nesporno umetničko delo koje podleže samo estetskim ocenama, vrednovanjima i tumačenjima. Glavni junak romana Crveni kralj Zoran Jugović plod je autorove imaginacije i predstavlja romansijerski lik par ekselans, koji je autor stvorio i umetničkim sredstvima u njega ugradio život, karijeru i sudbinu stvarno postojećih fudbalera toga doba: Ostojića, Milutinovića, Bečejca, Lamze, Šekularca i drugih.` Kao komentar, ja bih ovde mogao da dodam istinitu anegdotu sa suđenja u Pančevu kad je zabranjen moj roman. Pritešnjen znalačkom ekspertizom sudskog veštaka, profesora etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dr Vuka Pavićevića, Okružni javni tužilac Pančeva, da bi opovrgao profesora, izašao je sa tvrdnjom da taj moj izmišljeni junak Zoran Jugović King nije otišao u Ameriku da igra fudbal nego da radi za CIJU protiv Jugoslavije! Pri tom je mahao nekakvim papirom koji je dobio od Službe državne bezbednosti o špijunskoj delatnosti rečenog fudbalera. Začas je sudnica pretvorena u teatar apsurda. Junak romana koji je izmišljen, koji ne postoji, koji je plod piščeve fikcije, proizveden je od strane tajne policije u istinskog špijuna! U teatru apsurda jedini se snašao moj izdavač Slobodan Mašić i obratio se Sudskom veću: „Mogu da izjavim da ja nisam znao za takvu delatnost junaka Ivanovićevog romana, sad to prvi put čujem. Da sam znao, ne bih štampao roman. A uveren sam da ni pisac to nije znao. Da je znao, svakako ne bi ni napisao roman!` Svejedno, u tom teatru apsurda, moja knjiga je stradala. Dragoljub Todorović je dalje napisao da sam ja za kratko vreme bio žrtva tri procesa. „Nikome nije organizovano toliko procesa i to u intervalu od dve godine (oktobar 1972 - oktobar 1974.) koji su svi bili zasnovani na eklatantnom i vrlo otvorenom i bahatom kršenju zakona. U drugim slučajevima, makar je fingirana primena zakona, primenjivane su, inače vrlo rastegljive, a bezobalne zakonske norme. Kod Ivanovića ni takav napor podvođenja dela pod nekakav zakonski tekst, makar nasilno, nije učinjen.` Pod tačkom 2 Todorović govori o mom radnom procesu na kojem sam udaljen s posla gimnazijskog profesora. „Od sva tri procesa najteži, najnemoralniji i najmonstruozniji bio je onaj u kome su Ivanoviću presudile njegove kolege, profesori gimnazije Radoš Jovanović - Selja u Kuršumliji. Po tadašnjim komplikovanim i birokratskim pravilima samoupravnog socijalizma, predlog Disciplinskog suda o Ivanovićevom isključenju iz škole trebalo je da potvrdi Radna zajednica gimnazije. Svi profesori, njih 24, prisustvovali su sednici Radne zajednice i na tajnom glasanju čak 18 izjasnilo se za isključenje Ivana Ivanovića, samo dvoje je bilo protiv, a četvoro su se uzdržali od glasanja. Ivan Ivanović nije napravio nikakav propust, prekršaj ili bilo šta nedozvoljeno kao profesor. Naprotiv, bio je jedan od najuglednijih profesora, posebno omiljen kod učenika. Sa svim kolegama bio je u dobrim, korektnim i kolegijalnim odnosima. Međutim, sve to, kao ni tajnost glasanja, nije pomoglo. Kod profesora je prevladao strah koji ledi krv u žilama, atavizam, malograđansko poimanje sveta, tipično provincijsko licemerje i hipokrizija, podanički mentalitet, beskrajna prosečnost, neinventivnost, moralna tupost i ravnodušnost, karakteristični za provincijske prosvetne radnike i, u poslednjoj instanci, zavisti, pošto je Ivanović potpuno neočekivano visoko uzleteo i vinuo se do, za njih, nedostižne i nezamislive visine.` Ja bih dodao da je to bila slika Srbije toga vremena. U tački 3. Todorović ističe da je u svemu tome bilo dobro to što su sudovi priznali da se radi o romanu, dakle o umetničkom delu. „U svim ostalim slučajevima suđenja umetničkom ili naučnom delu tužioci i sudije su se trudili da izbegnu eksplicitno priznanje da se krivično delo vrši umetničkom ili naučnom tvorevinom, jer nauka i umetnost mogu se procenjivati samo naučnim i umetničkim metodama i za njih važe samo estetička i naučna merila. U tom izbegavanju korišćeni su termini štampana stvar, spis, materijal, tekst i tako je stvoren privid da se ne sudi umetničkom ili naučnom delu. Kod Ivanovića otvoreno se priznaje da je u pitanju književno delo i da se sudi piscu za književno delo.` Problem je bio u tome što po Ustavu SFRJ umetnička i naučna delatnost je slobodna, dakle, nije podložna sudskom gonjenju. Sudovi su sudeći meni kršili Ustav SFRJ! Ivan Ivanović (Niš, 19. decembar 1936) srpski je književnik.[1] Njegov legat deo je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Život Rođen je 19. decembra 1936. godine u Nišu. Otac Božidar, Boža Ivanović, oficir, poginuo je u Drugom svetskom ratu boreći se u sastavu Jugoslovenske vojske u Otadžbini Dragoljuba Mihailovića, a majka Milja bila je učiteljica u selu Žitnom Potoku u Pustoj reci, odakle su Ivanovići i poreklom. Osnovnu školu završio je u Žitnom Potoku, gimnaziju u Prokuplju[1]. Diplomirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.[1] Deset godina je radio kao srednjoškolski profesor književnosti u Aleksandrovcu i Kuršumliji, a onda otpušten iz službe. Posle toga se preselio u Beograd, gde se bavi pisanjem u vidu profesije. U vreme SFRJ su mu knjige zabranjivane, a on suđen zbog njih. U to doba su ga branili poznati advokati Srđa Popović i Milivoje Perović, pa je izbegao zatvorsku kaznu. Nastankom višestranačja u Srbiji, postaje aktivni opozicionar kao član Demokratske stranke i aktivno učestvuje u svim protestima protiv Miloševića devedesetih godina. Iz Demokratske stranke se iščlanio 6. oktobra 2000. godine. Kao član Srpskog pokreta obnove bio je na dužnosti pomoćnika ministra kulture od 2004. do 2006. godine. Književni rad i sudski progon vlasti U literaturu je ušao 1972. godine romanom „Crveni kralj”[2] koji je štampan u hiljadu primeraka. Knjigu je napisao 1969. u Kuršumliji u vreme kada su sa političke scene uklanjane nepodobne struje u partiji - liberali. Prvobitno nije mogao da pronađe izdavača i bio je odbijen nekoliko puta. Godine 1972. knjigu je objavio jedan od retkih nezavisnih izdavača u Srbiji tog perioda, Slobodan Mašić.[3] Glavni lik u romanu je fudbaler Zoran Jugović (Zoka King), koji emigrira u Ameriku gde uspešno igra fudbal. Za lika je pisac imao inspiraciju u popularnim fudbalerima Dragoslavu Šekularcu, Jovanu Miladinoviću i Veliboru Vasoviću. Za vlast problematičan deo u romanu je bio kada glavni lik kaže: „Ma ta Jugoslavija je zemlja u kojoj ne želim da živim, majke joj ga...“ [3] Javni tužilac u Prokuplju je smatrao da roman „napada Jugoslaviju i socijalizam”. Komunistička vlast je roman zabranila svega dva meseca nakon izlaska, pisca osudila na dve godine zatvor i otpustila ga s posla kao moralno i politički nepodobnog da vaspitava omladinu. Na suđenju za zabranu knjige Ivanovićev izdavač Slobodan Mašić je za veštake izabrao profesora etike Vuka Pavićevića i profesora prava Radomira Lukića. Pavićević je govorio je da se oni nisu izborili za revoluciju da bismo zabranjivala knjige, da i četnička deca imaju pravo da pišu kao i svi drugi... Javni tužilac je u jednom trenutku rekao Pavićeviću: „Profesore, svaka Vama čast, ja znam da ste Vi veliki znalac i komunista, član CK, ali ja imam podatke od Udbe da je taj glavni junak, Zoran Jugović radio za CIA.“[3] Većina intelektualaca je podržavala Ivanovića, posebno Borislav Pekić, Dragoslav Mihailović i Branko Ćopić. Drugi pisci i intelektualci držali su se po strani, poput Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Mirka Kovača i Danila Kiša.[3] Tokom progona književnika, njegovu kuću je u više navrata pretresala UDBA. Glavni povod za to je bio slučaj kada su mu navodno pronašli emigrantski četnički list, koji mu je ispao iz pisma koje mu je predao i zahtevao da pismo otvori, sekretar škole gde je bio zaposlen.[3] Prvobitnu presudu su preinačili, zbog pritiska javnosti i procene da ne bi ostavljala dobar utisak u narodu.[3] Iako je presuda bila poništena, Ivanović nikada nije bio rehabilitovan niti je dobio obeštećenje.[3] Sedamdesetih i osamdesetih godina biva suočen sa velikim problemima oko izdavanja svojih drugih dela, da bi tek krajem devedesetih njegova dela dobila na značaju i konačno bio priznat kao značajan srpski savremeni pisac.[3] Roman „Crveni kralj” je ponovo objavio BIGZ 1984. godine.[3] Legat Ivana Ivanovića Ivan Ivanović, književnik, u udruženju `Adligat` daje intervju Ranku Pivljaninu, novinaru dnevnog lista `Blic` (28.02.2019.) Dela Romani Crveni kralj (1972) Vrema sporta i razonode (1978) Arizani (1982) Živi pesak – živo blato (1986) Niški gambit (1988) Jugovac ili Kako ući u istoriju (1989) Fudbalska generacija (1990) Braća Jugovići ili Kako izaći iz istorije (1990) Ukleti Srbijanac (1993) Vojvoda od Leskovca (1994) Crni dani Rake Drainca (1997) Drainac između četnika i partizana (2003) Narodna buna; Četnici (Prvi deo trilogije) (2006) Narodna buna; Toplička država (Drugi deo trilogije) (2007) Portret umetnika u starosti: roman bez laži (2007) Drainac (2011) Narodna buna; Partizani (Treći deo trilogije) (2014) `Ivanov gambit` (vodič kroz opus pisca), izdavači `Adligat` i biblioteka `Milutin Bojić` Beograd, 2020. Zbirke novela Ikarov let / Razgovor sa Lujom (1968) Novele - male (1997). Ova knjiga sadrži 7 novela[5]: „Medved u južnoj Srbiji”, „Ikarov let ili između oca i ujaka”, „Ikarov pad ili povratak u zavičaj”, „Razgovor sa Lujom”, „Kučka i njeni sinovi”, „Šećer dete”, „Šopska ambasada”. Novele - velike (1997). Ova knjiga sadrži 8 novela[6]: To su: „Dva mrtva pesnika”, „Garinča”, „Kozja krv”, „Orlovi nokti”, „Džika iz Džigolj”, „Lopta je okrugla”, „Vampir”, „Beli anđeo”, „Holanđanin lutalica”. Kako upokojiti Drainca - Antropološke novele (2011). Ova knjiga se sastoji od deset novela[7]: „Evropa u Srbiji”, „Vampiri su među nama”, „Mirakulum na pravnom fakultetu u Beogradu”, „Srpske akademije”, „Upokojen Drainac”, „Rat romanima u Toplici”, „Posle pesedet godina u Župi”, „Don Vito Korleone”, „Srbija neće da čuje za Vlastu iz Šarkamena”, „Mrtav pisac”. Drame Crveni pevac, crni rak (2001) Niš na krstu: tri drame iz političkog života Niša [Udbaš; Crveni pevac; Niški tribunal] (2005) Zbirka poezije Čitanka srpske političke poezije (sa Marinkom Arsićem Ivkovim) Politički spisi Srpska priča: četnici i partizani Nisam kriv Antipolitičar (2004) Draža Mihailović na sudu istorije - esej-rasprava (2012) Roman o njemu Dragoljub Todorović - Slučaj „Crveni kralj“: (osuda i izgon Ivana Ivanovića) (2005)[8]

Prvi tom Pogledati sadržaj Pravo blago za one koji se bave filmom Сергеј Михајлович Ајзенштајн (рус. Сергей Михайлович Эйзенштейн, 1898 — 1948) је совјетски редитељ и филмски теоретичар. Најпознатији филмови су му: „Оклопњача Потемкин“,[1] „Октобар“, „Александар Невски“. Његови филмови припадају жанру политички ангажованих филмова. Сергеј Ајзенштајн Sergei Eisenstein 02.jpg Сергеј Ајзенштајн Датум рођења 23. јануар 1898. Место рођења Рига Руска Империја; данас Летонија Датум смрти 23. јануар 1948. (50 год.) Место смрти Москва Совјетски Савез; данас Русија Међу историчарима филма постоји уверење да је управо Сергеј Ајзенштајн допринео највише развоју монтаже, као не само техничког поступка повезивања кадрова, него као и начина да се филмски језик битно измени и унапреди. Са Лавом Куљешевим развио је изузетно значајан теоретски рад на пољу развоја монтаже. Све дело Сергеја Ајзенштајна карактерише иновативна употреба монтаже, ритма, одабира доминантних мотива, врсте осветљења, у последњем филму и употреба боја. Ове је била иновација у филмском речнику свога доба. У својим првим филмовима није користио глумце професионалце. Бавио се питањима класних конфликта у којима су глумци имали стереотипне улоге. Ајзенштајн је био одан идејама комунизма у време Стаљина који је одлично схватао значај филма као пропагандног оружја. Популарност и значај Сергеја Ајзенштајна је растао и опадао у функцији успеха његових филмова. Године 1925, створио је филм „Оклопњача Потемкин“. Чувену сцену са колицима која падају низ степениште у Одеси снимио је 22. септембра. Централни комитет КПСС је организовао обележавање јубилеја револуције из 1905, а народни комесари Луначарски и Маљевич су ангажовали Ајзенштајна да направи филм посвећен овој комеморацији. Од мноштва догађаја, Сергеј је одабрао побуну на оклопњачи као централни мотив филма. У јесен 1928. године напушта Совјетски Савез и одлази на двогодишње студијско путовање по Европи са сарадницима Едвардом Тисеом и Григоријем Александровим. Тамо их је послала комунистичка партија да би усавршили сазнања о техници звучног филма. Ту је направио један филм у Француској (Сентиментална романса из 1930). Студио Парамаунт га 1930. позива у САД и нуди уговор на 100.000 долара. Ајзенштајн стиже у Њујорк 20. маја. Требало је да екранизује један од романа Теодора Драјзера, али се од тог пројекта одустало због сукоба редитеља и продуцената. Тиме долази у позицију да га пријатељи Ептон Синклер и Чарли Чаплин спашавају од неке врсте прогона. Одлази у Мексико да снима филм за брачни пар Синклер, али се и ту његова уметничка природа сусреће са, за њега у то време неприхватљивим условима стварања. Филм о Мексику није довршен, а Стаљин га у међувремену позива назад у СССР. Од снимљеног материјала је 1933. измонтирана верзија филма „Громови над Мексиком“, касније познатог као „Живео Мексико!“ (¡Que Viva México!). Године 1938. приказан је први Ајзенштајнов звучни филм, „Александар Невски“. Он описује историјску битку Руса и тевтонских витезова из 13. века на залеђеном Чудском језеру. Филмом доминира идеја патриотизма и стога је интензивно коришћен као пропаганда у Совјетском Савезу током Другог светског рата. Ајзенштајнов боравак на западу га је учинио сумњивим у очима Стаљина и комунистичке номенклатуре. Рад на неким филмовима је отказан, а рад на филму „Иван Грозни“ је често ометан. Први део овог филма из 1944. примљен је са симпатијама и награђен је, док је други део био цензурисан и није приказан до 1958. У наставку филма, Иван није приказан као херој већ као параноични тиранин. Неки делови су снимљени у колору, захваљујући немачким колор камерама заплењеним у бици код Стаљинграда. Трећи део филма, из 1946, конфисковала је комунистичка партија. Повратак Уреди Ајзенштајн је био у стању да се додвори Стаљину за „још једну шансу”, и изабрао је од две понуде задатак биографије Александра Невског, за шта је музику компоновао Сергеј Прокофјев.[17] Овог пута, био му је додељен косценариста, Пјотр Шавленко,[18] да испоручи завршни сценарио и професионалне глумце да играју улоге; и помоћник режисера, Дмитри Васиљев, да убрза снимање.[18] Исход је био филм који су критичари добро примили на обе стране, совјетској и западној, за који је награђен Орденом Лењина и Стаљиновом наградом.[19] То је била очигледна алегорија и круто упозорење против гомилања трупа нацистичке Немачке, добро играна и добро направљена. Сценарио је садржао сцене у којима Невски изговара низ традиционалних руских пословица, вербално укорењавајући своју борбу против германских освајача у руске традиције.[20] Ово је започето, завршено и стављено у дистрибуцију све у току 1938. године, и није представљало само Ајзенштајнов први филм током скоро једне деценије, већ и његов први звучни филм. У року од неколико месеци од објављивања филма, Стаљин је склопио пакт са Хитлером, и Невски је одмах повучен из дистрибуције. Ајзенштајн се вратио предавању и био је задужен за режирање Рихард Вагнерове Валкире у Бољшој театру.[19] После избијања рата са Немачком 1941. године, Невски је био поново пуштен у широку дистрибуцију и стекао је међународни успех. Са ратом који се приближавао Москви, Ајзенштајн је био један од многих филмских стваралаца који су евакуисани у Алмате, где је по први пут разматрао идеју о прављењу филма о Ивану IV Грозном. Ајзенштајн је имао кореспонденцију са Прокофјевом из Алмате, који му се тамо придружио 1942. Прокофјев је компоновао музику за Ајзенштајнов филм, а Ајзенштајн се реципроцирао дизајнирајући сетове за оперско извођење Рата и мира које је Прокофјев развијао.[21] Иванова трилогија Уреди Ајзенштајнов филм, Иван Грозни, Део I, којим се представља Иван IV Грозни као национални херој, добио је подршку Јосифа Стаљина (и Стаљинову награду),[22] али су наставак, Иван Грозни, Део II, критиковале разне разне власти и остао је необјављен до краја 1958. године. Сви снимци још увек непотпуног дела Иван Грозни, Део III, били су конфисковани и највећи део материјала је био уништен[23] (мада неколико снимљених сцена још увек постоји). Лични живот Смрт Филмски теоретичар Почасти и награде Главна дела Уреди Неки од најбољих радова су:[48][49] Дневник Глумова (Дневник Глумова, 1923) Штрајк (Стачка, 1925) Оклопњача Потемкин (Броненосец „Потемкин“, 1925) Октобар: десет дана који су потресли свет (Октябрь: Десять дней, которые потрясли мир, 1927) Старо и ново (Генеральная линия или Старое и новое, 1929) Сентиментална романса (Сентиментальный романс/Le Romance sentimentale, 1930) Земљотрес у Оахаки (Землетрясение в Оахаке, документарни филм из 1931) Живео Мексико! (¡Que Viva México!, Да здравствует Мексика!, недовршен филм, 1930-1932) Бежин луг (Бежин луг, недовршен филм, 1935 – 1937) Александар Невски (Александр Невский, 1938) Канал Фергана (недовршен филм из 1939) Иван Грозни: први део (1945) други део (1946/1958) трећи део (1946, незавршено)

Beograd 2008. Mek povez sa klapnama, 179 strana. Knjiga je odlično očuvana. Dan opričnika dobio je naslov po negdašnjoj gardi, sada bismo rekli, tajnoj policiji iz šesnaestog veka koja je služila pod rukom Ivana Groznog. Kako polu-legenda kaže bili su obučeni kao monasi, jahali crne konje i nosili metlu i pseću glavu na sedlima „kako bi očistili i oglodali zemlju od izdajnika.” Sorokinovi opričnici iz dvadesetprvog veka voze se u crnim mercedesima i koriste računare, ali se ponašaju kao feudalni gospodari. Radnja romana je smeštena u zemlju velikog brata, u 2028. godinu, gde se sve vrti oko nafte, gasa i nepokolebljive lojalnosti tiraninu. To je satira o današnjoj Rusiji u kojoj većina političara i birokrata ima delimičnu prošlost vezanu za tajne službe. Po običaju oštar u kritici sopstvenog društva, Sorokin ovako objašnjava stav o vlasti: „Rusija ima patološku naklonost ka vladanju zato što većina naših vladara veruje da vlast postoji samo ako je apsolutna. Pogledajte samo primere Ivana Groznog i Staljina.” No, naravno da ova zanimljiva i svevremenska priča ne bi imala efekta da nije ispisana vrhunskim književnim stilom: Sorokin kao da je ovde hteo da testira ruski jezik i da vidi koliko (jezik) može da izdrži. Dan opričnika je smešna knjiga o strašnim stvarima.

Geopoetika, 2008. 179 strana. Veoma očuvana. Poslednji objavljeni roman proslavljenog ruskog pisca Vladimira Sorokina Dan opričnika dobio je naslov po negdašnjoj gardi, sada bismo rekli, tajnoj policiji iz šesnaestog veka koja je služila pod rukom Ivana Groznog.Kako polu-legenda kaže bili su obučeni kao monasi, jahali crne konje i nosili metlu i pseću glavu na sedlima „kako bi očistili i oglodali zemlju od izdajnika.” Sorokinovi opričnici iz dvadesetprvog veka voze se u crnim mercedesima i koriste računare ali se ponašaju kao feudalni gospodari. Radnja romana je smeštena u zemlju velikog brata, u 2028. godinu, gde se sve vrti oko nafte, gasa i nepokolebljive lojalnosti tiraninu. To je satira o današnjoj Rusiji u kojoj većina političara i birokrata ima delimičnu prošlost vezanu za tajne službe.Po običaju oštar u kritici sopstvenog društva, Sorokin ovako objašnjava stav o vlasti: „Rusija ima patološku naklonost ka vladanju zato što većina naših vladara veruje da vlast postoji samo ako je apsolutna. Pogledajte samo primere Ivana Groznog i Staljina.”No, naravno da ova zanimljiva i svevremenska priča ne bi imala efekta da nije ispisana vrhunskim književnim stilom: Sorokin kao da je ovde hteo da testira ruski jezik i da vidi koliko (jezik) može da izdrži. Dan opričnika je smešna knjiga o strašnim stvarima.

Odlično stanje Retko! Prvo izdanje 1957 Svjetlost Sarajevo dizajn Raul Goldoni Priča Ivana Galeba je, zapravo priča o vremenu i o onom ja ko-je je nestalo u tom vremenu. Vladan Desnica (1905-1967) je nastojao da pronađe najbolji oblik za tu priču. Otuda mu se nametnula potreba da i čitoaca uvede u probleme vezane za pričanje priča, pošto je samo na taj način mogao da mu pokaže koliko je “šta” u književnosti suštinski vezano za “kako”. Time je Desnica došao u priliku da svoj roman izgradi kao modernu književnu tvorevinu koja neke od najvažnijih ideja u tzv. naukama o čoveku pretvara u romaneskno gradivo na jedinstven način - tako što ih „potapa` u dramu i tragediju umetnika koji ostaje bez svega, sa jedinim uporištem u uspomenama, u svesti da je mnogo toga bilo i da on to mora da uvede u priču, pošto je priča jedini način da se sačuva ljudsko osećanje i ona životna podloga koja ga je izazvala, koja mu je dala sadržaj. Vladan Desnica (Zadar, 17. septembar 1905 — Zagreb, 4. mart 1967) je bio srpski i jugoslovenski književnik. Vladan Desnica rođen je u Zadru u srpskoj porodici Desnica, pravoslavne veroispovesti.[1] Njegov otac je Uroš Desnica, a majka Fani Desnica, rođ. Luković. Vladan Desnica je po majčinoj liniji Stojana Mitrovića Jankovića[2] (oko 1635—1687), u srpskoj narodnoj pesmi poznatog kao Janković Stojan, vođe srpskih kotarskih uskoka u XVII veku, serdara Kotara, kavaljera sv. Marka, konjičkog kapetana, zapovednika tvrđave Ostrovice.[3] Desnice su srpska porodica poreklom iz Srba u Lici, odakle je pradeda Vladana Desnice, Danilo Desnica, trgovac i posednik, došao u Obrovac gde mu se rodio sin Vladimir Desnica (1850—1922) koji je sa Olgom Janković, kćerkom grofa (conte veneto) Ilije Dede-Jankovića (1818—1874), potomkom Stojana Jankovića, poznatim slovenofilom, pesnikom, prvakom srpskog naroda u Dalmaciji, imao sina Uroša Desnicu, pravnika i člana Srpske stranke. Pošto je konte Ilija Dede-Janković bio poslednji muški izdanak svoje porodice, Jankoviće su po njegovoj kćerki Olgi, nasledile Desnice, celokupnu imovinu u Islamu Grčkom, uključujući dvore Jankovića, porodičnu crkvu, zemljišne posede i dr.[4] Uroš Desnica se oženio sa Fani Luković, kćerkom pomorskog kapetana Đure Lukovića iz Prčnja u Crnoj Gori.[5] Uroš Desnica je sa Fani Desnica, rođ. Luković imao sina Vladana Desnicu i kćerke Olgu i Natašu. U hrvatskim kulturnim krugovima postoje nastojanja da se Desnica predstavi kao primarno hrvatski pisac. Sam Desnica je u pismu predsedniku UKS D. Jeremiću naveo da duhovno pripada srpskoj kulturi.[6] Biografija Kuća Desnica u Zadru bila je mjesto okupljanja gradskih inteletkualaca i umjetnika Vladan Desnica studirao je prava i filozofiju u Zagrebu i Parizu, diplomirao na zagrebačkom Pravnom fakultetu 1930. Radio je kao advokat, a zatim je prešao u državnu službu.[7] 1934. pokrenuo je književno-istorijski godišnjak „Magazin sjeverne Dalmacije“, koji je uređivao dve godine i štampao ćirilicom u Splitu. U njemu je, između ostalog, objavio dva sopstvena eseja „Jedan pogled na ličnost Dositejevu” (1933/34) i „Mirko Korolija i njegov kraj” (1935). U periodu između 1935 i 1940. napisao je zbirku pripovedaka, koju je poslao beogradskom izdavaču Geci Konu. Zbirka zbog početka Drugog svetskog rata nije štampana, a sam rukopis je izgubljen.[8] Roman „Zimsko ljetovanje“ objavio je 1950. U romanu se pripoveda o sukobu i nerazumevanju između seoskog stanovništva i građana izbeglica iz Zadra, koji su se u seosku sredinu sklonili bežeći od bombardovanja njihovog grada. Književna kritika je negativno dočekala „Zimsko ljetovanje”, jer su ton i vizija sveta u njemu bili u suprotnosti sa vladajućom komunističkom ideologijom i nezvaničnim pravilima na koji način se pisalo o Drugom svetskom ratu. Branivši se od kritika, Desnica je napisao tekst „O jednom gradu i jednoj knjizi“.[9]. Potom izlaze zbirke pripovedaka „Olupine na suncu” (Zagreb, 1952), „Proleće u Badrovcu” (1955), zbirka pesama „Slijepac na žalu” (Zagreb, 1955) i zbirka pripovedaka „Tu odmah pored nas” (Beograd, 1956). Paralelno radi na svom romanu Proljeća Ivana Galeba. Kad je delo završeno, u autoru se javio strah da ga niko neće hteti objaviti, jer je po svemu odudaralo od ondašnje književne produkcije.[10] Izdavačka kuća „Svjetlost” objavljuje roman u Sarajevu 1957. Naredne godine delo osvaja Zmajevu nagradu. Glavni junak Ivan Galeb je pedesetogodišnji propali violinista, koji se nalazi u bolnici, gde se budi iz postoperacione narkoze. On se u danima koji slede seća sopstvenog života i refleksivno meditira o različitim idejama (lepoti, umetnosti, vlasti, smrti, vremenu, itd). Neke od njegovih pripovedaka imaju antologijsku vrednost: Posjeta, Priča o fratru sa zelenom bradom, Florjanović, Konac dana, Bunarevac, Solilokviji gospodina Pinka. U značajnija dela ubraja se zbirka pesama „Slijepac na žalu“ i drama „Ljestve Jakovljeve“. Bavio se i filmom, napisao je scenario za film „Koncert“ 1954. jednan od najznačajnijih filmova jugoslovenske kinematografije. Po njegovom scenariju je snimljen i film „Prvada“ 1962, a posle njegove smrti „Pred zoru“ 1974. na osnovu istoimene novele, koja je realistička analiza gradsko-seoskih odnosa u okviru ratnih dešavanja. 1974. po noveli „Florijanović“ snimljena je istoimena TV drama. Pravoslavna crkva Svetog Đorđa, Janković-crkva, u Islamu Grčkom, izgrađena 1675, u kojoj je sahranjen Vladan Desnica. Vladan Desnica je sahranjen u srpskoj pravoslavnoj crkvici Svetog Georgija pored dvora Janković Stojana u Islamu Grčkom. Crkvu u kojoj je sahranjen su uništile hrvatske snage tokom operacije Maslenica u januaru 1993. godine.[11] Desničina „Sabrana djela” u četiri knjige izlaze u Zagrebu u izdanju „Prosvjete” 1974. i 1975. Tada su objavljena i neka dela koja su ostala u rukopisu, kao na primer, njegov nezavršeni roman „Pronalazak Athanatika”.[10][12] Desnica je govorio pet jezika i bio je svestrano obrazovan. Prevodio je sa italijanskog, francuskog i ruskog.[13] On i supruga Ksenija Carić imali su četvoro djece.[14] Nasljeđe Smatra se nastavljačem Sime Matavulja odnosno dalmatinske proze.[15] Povodom stogodišnjice Desničinog rođenja u Biblioteci grada Beograda je 2005. organizovana izložba o njegovom stvaralaštvu i životu.[16] Od 2016. u Srbiji se organizuje trodnevna manifestacija Desničini susreti.[17] Djela Selektivna bibliografija Vladana Desnice obuhvata 202 bibliografske jedinice.[18] Zimsko ljetovanje, Zagreb, 1950.[19] Olupine na suncu, Zagreb, 1952.[20] Koncert, scenario za film, 1954.[21] Proljeće u Badrovcu, Beograd, 1955.[22] Slijepac na žalu, zbirka pjesama, Zagreb, 1956.[23] Tu, odmah pored nas, Beograd, 1956.[24] Proljeća Ivana Galeba, Zagreb i Sarajevo, 1957.[25] Fratar sa zelenom bradom, zbirka pripovjetki, Zagreb, 1959.[26] Ljestve Jakovljeve, psihološka drama, 1961.[27] Sabrana djela I-IV, Zagreb, 1975. Pronalazak Athanatika [Brajevo pismo]: nedovršeni roman, 1979.[28] Progutane polemike, Beograd, 2001.[29] Hotimičino iskustvo: diskurzivna proza Vladana Desnice I, Zagreb, 2005.[30] Hotimičino iskustvo: diskurzivna proza Vladana Desnice II, Zagreb, 2006. Raoul Raul Goldoni (Split, 27. siječnja 1919. – Zagreb, 24. ožujka 1983.) je bio hrvatski slikar, kipar, likovni urednik, projektant interijera, dizajner. Svjetski je pionir na području likovnog oblikovanja u staklu. Pisao je u teorijskim problemima umjetničkog odgoja. Izrazio se kroz nekoliko stilova: u okvirima Cézanneova konstruktivističkog slikarstva, fovizma, apstrakcije, eksprezionizma. Slikao je mrtve prirode, krajobraze, crteže, interijere, ilustracije i likovne opreme knjiga, dizajnirao je tapiserije, keramiku. Jedno od njegovih dizajnerski najkompleksnijih djela u kojem je riješio čitav dizajnerski program obuhvaćajući različite materijale staklo, kovina, keramika, tekstil, drvo, beton, što je bio hotel Libertas u Dubrovniku, radio je od 1969. do 1971., uništen je u srpsko-crnogorskoj agresiji na Hrvatsku 1991. godine. Raul Goldoni radio je skice za serijsku proizvodnju. Dizajnirao je čaše, tanjure, boce i vaze. Drugi dio njegova opusa čini modeliranje unikatnih skulptura, staklenih biomorfnih objekata. Rodio se je u Splitu. U rodnom je gradu 1938. maturirao na Realnoj gimnaziji. Još kao gimnazijalac počeo se baviti slikarstvom te je još prije nego je maturirao izlagao na skupnim izložbama u Splitu. Na studij je otišao u Zagreb gdje je u klasi Marina Tartaglije ratne 1942. diplomirao slikarstvo na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Sljedeću akademsku godinu 1942/43. nastavio je studirati na Akademiji likovnih umjetnosti u Rimu. 1944. je godine otišao u partizane. Radio je u partizanskom tisku pri hrvatskim partizanskim postrojbama na poluotoku Istri. Stevan Binički svjedočio je pred `Anketnom komisijom za utvrđivanje zločina putem kulturne suradnje s okupatorom`, 7. kolovoza 1945., zajedno s kolegama da im je slikar Josip Horvat Međimurec pomogao tijekom rata i da je bio antifašist. U istom svjedočenju spomenuo je Goldonijev odlazak u partizane i kako je Horvat bio upoznat s time.[1] Dvije godine nakon rata zaposlio se je kao likovni urednik u Nakladnom zavodu Hrvatske gdje je radio do 1951., dvanaest je godina proveo u izdavačkom poduzeću »Mladost« Dok je bio likovni urednik u izdavačkoj kući Mladost, pozvao je hrvatsku slikaricu Cvijetu Job raditi na oslikavanju bajki Ivane Brlić-Mažuranić.[2] Još dok je radio u Mladosti, zaposlio se je u Staklarskoj školi kao nastavnik oblikovanja i obradbe stakla. Tri godine poslije postao je profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Od 1967. godine radi u Rogaškoj Slatini u tamošnjoj tvornici stakla kao voditelj odjela za dizajn. 1969. zajednom sa skupinom osnivača osnovao je Galeriju Forum. Pored Žarka Vinceka, kao suradnici na projektima Andrije Čičina-Šaina često se pojavljuju Zdenka Rabotić, Spomenka Maretić, Ljerka Saw, Zdenko Sila, Vojo Kalavaris, Dunja Čičin-Šain (kći Andrije Čičin-Šaina), te slikar Raul Goldoni kao projektant interijera. Izlagao je na samostalnim i skupnim izložbama. Djela mu se nalaze u raznim galerijama, među ostalim i u Galeriji umjetnina Branislav Dešković u Bolu na Braču.[3] Interijeri koje je dizajnirao i zahvati u prostoru nalaze se diljem Hrvatske. Citati Wikiquote „Za staklo sam se opredijelio onda kada sam osjetio da u njemu mogu svladati, s relativnom sigurnošću, tri osnovna elementa: svjetlo, volumen i prostor“ (―) Wikiquote „Svjetlo definira postojanje volumena u prostoru, a kvantum svjetla zarobljenog krajnjim površinama oblika stalno je u pokretu pri minimalnoj promjeni kuta promatranja. Taj ritam i kretanje, njihove izmjene, omogućavaju totalitet doživljaja u materiji stakla.“ (―) Wikiquote „Nijedna materija u mojemu dugogodišnjem iskustvu nije budila toliko moju narav koliko staklo. Njegova osnovna svojstva - prozirnost, obojenost, krhkost, hladnoća, varljivost amorfne mase, sam put do transformacije u volumen, organizirano svjetlo u srčiki, pa sve do prostorne vrijednosti stakla - motivirala su moju fantaziju“ (―) Nagrade 1959.: Zagrebački triennale primijenjenih umjetnosti – II. nagrada za projekt stakla) 1959.: Nagrada grada Zagreba za industrijsko oblikovanje 1978.: Zagrebački salon - nagrada za skulpturu 1968.: izložba Form und Qualität, München 1968 – Zlatna medalja bavarske vlade za skulpturu u staklu 1974.: Nagrada »Vladimir Nazor« Dizajn Raul Goldoni

Lepo očuvano Retko Omot kao na slikama The Life and Mind of Emily Dickinson Genevieve Taggard Život i misao Emili Dikinson Emili Elizabet Dikinson (engl. Emily Dickinson; Amerst, Masačusets, 10. decembar 1830 — 15. maj 1886) je bila američka pesnikinja. Iako je Dikinson mnogo pisala, tokom njenog života objavljeno je samo desetak od njenih skoro 1.800 pesama.[1] Mnoge njene pesme bave se temama smrti i besmrtnosti, zatim večnošću, ljubavlju i Bogom što su sve teme koje se ponavljaju u pismima prijateljima.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Emili Dikinson se smatra jednom od najvećih američkih pesnikinja. Kao devojka zbog zdravstvenih problema veći deo vremena provodi u kući neprestano čitajući knjige i pišući pesme. Provela je samo jednu godinu na Akademiji u Amherstu učeći botaniku[3] i druge prirodne nauke, potom je kratkotrajno pohađala Maunt Holjok koledž, da bi se 1850. potpuno povukla iz javnog života u svoju porodičnu kuću u Amherstu.[4] Nakon toga, sa ljudima je opštila isključivo preko pisama.[4] Njenu ljubav prema samoći neki smatraju patološkom a drugi romantičnom.[5] Najverovatnije je da se osamila zbog nesrećne ljubavi prema svešteniku Čarlsu Vadsvortu[4], ali postoje pretpostavke da je to uradila zbog nedopuštene ljubavi prema bratovljevoj supruzi ili zbog neslaganja sa ocem ili da je patila od agorafobije.[5] Neki tumači njenog života i dela misle da joj je samoća bila neophodna da bi nesmetano pisala pesme i da je zbog toga izabrala takav način života.[5] U osami je gajila cveće a herbarijum je počela da popunjava još u detinjstvu. Njena kolekcija suvog cveća sadrži preko 400 vrsta.[3] U 38. godini života prestala je da ide u crkvu `delom i zato što je pronašla lični raj u svojim vrtovima`.[3] Lokalno stanovništvo ju je smatralo ekscentričnom. Ona je razvila prepoznatljivu sklonost ka beloj odeći i postala poznata po svojoj nevoljnosti da pozdravi goste, ili da kasnije u životu napusti svoju spavaću sobu. Dikinson se nikada nije udala, a većina prijateljstava između nje i drugih bila je isključivo zasnovana na korespondenciji.[6] Umrla je u 56. godini života, 15. maja 1886. godine. Delo[uredi | uredi izvor] Za svog života Emili Dikinson je objavila samo 10 pesama i jedno pismo.[7] Po njenoj želji, nakon njene smrti sestra joj je spalila pisma, ali je sačuvala 40 svezaka sa preko 1000 pesama u rukopisu[2] od kojih mnoge nisu bile završene. Njene pesme odlikuju se prepoznatljivim, unikatnim stilom, sa neverovatnim darom za reči, objedinjujući kombinaciju prefinjenog osećaja i vrhunskog intelekta. Inspiraciju za svoja dela pronalazila je u Bibliji, Šekspirovim delima i klasičnoj mitologiji. Naročit uticaj na njenu poeziju imaju puritanizam i transcendentalizam.[4] I njeno poznavanje botanike je dosta uticalo na slikovnost njenih pesama. U 1789 pesma, koliko ih je ukupno napisala, Dikinson pominje biljke gotovo 600 puta i imenuje 80 različitih vrsta. Cvetne vrste pominje 350 puta, najčešće ružu, dok detelina i bela rada simbolišu nju u njenim stihovima. Pesme Emili Dikinson nemaju naslove, odlikuje ih neobična upotreba crtice i interpunkcije uopšte, kao i velikog slova i nepravilna rima. Radovi koji su objavljeni tokom njenog života obično su bili znatno izmenjeni od strane izdavača, kako bi odgovarali konvencionalnim poetskim pravilima tog vremena.[8] Zbog toga su tek 1998. objavljene bez izmena u duhu engleskog pravopisa. Većina njenih pesama ima oblik metaforične definicije koja se potom nastavlja proširenim poređenjem poput pesme koja počinje stihovima `Nada je stvar sa perjem` (`Hope’ is the thing with feathers`). Opisujući jedan pojam drugim, istovremeno zamagljuje i proširuje značenje oba pojma. Njene pesme se obično završavaju neodređeno, bez konačnog zaključka ili poente.[9] Dikinson često koristi i sinegdohu. Kompletirana i uređena kolekcija svih njenih pesama prvi put je objavljena 1890. godine u Bostonu četiri godine posle njene smrti. Prvo integralno neredigovano izdanje njenih pesama izašlo je tek 1955.[2] Prevodi[uredi | uredi izvor] Na srpskom jeziku[uredi | uredi izvor] Pesme Emili Dikinson su na srpski jezik prevodili Branka i Ivan V. Lalić, Tatijana Drakulić, Ljubica Strnčević, Jasna Levinger, Marko Vešović, Ljiljana Đurđić, Željko M. Kostić, Vladimir Jagličić, Dragan Purešić, Ana Stjelja, Asja Bakić i Aleksandar Šurbatović. Knjige poezije[uredi | uredi izvor] Pesme / Emili Dikinson ; prevod Ivan V. Lalić ; predgovor Vilijem Ljus ; pogovor Ivan V. Lalić. - Beograd : Književne novine, 1976. Lepotica Amhersta / Vilijem Ljus ; prevod Branka i Ivan V. Lalić. Pesme / Emili Dikinson ; prevod Ivan V. Lalić ; predgovor Vilijem Ljus ; pogovor Ivan V. Lalić. - Beograd : Književne novine, [1988]? Poezija / Emili Dikinson ; [prevod Jasna Levinger, Marko Vešović ; predgovor i komentar Marko Vešović]. - Sarajevo : Svjetlost. 1988. ISBN 978-86-01-01252-3. Poezija / Emili Dikinson ; preveli Marko Vešović i Jasna Levinger. - Cetinje : Otvoreni kulturni forum. 2014. ISBN 978-86-85747-78-6. Ja sam niko! A ti, ko si? / Emili Dikinson ; izbor, prevod i tumačenja Aleksandar Šurbatović. - Beograd : Mali vrt. 2016. ISBN 978-86-85639-32-6. Pisma[uredi | uredi izvor] Pesnikinjina pisma su prevodile Marija Knežević i Teodora Ilić i objavljena je jedna knjiga njenih pisama: Otvori me pažljivo : intimna pisma Suzani Hantington Gilbert / Emili Dikinson ; izbor i prevod sa engleskog Teodora Ilić. - Vršac : Književna opština Vršac. 2013. ISBN 978-86-7497-229-8. На страним језицима[uredi | uredi izvor] Поезија Емили Дикинсон је била преведена на мноштво језика, укључујући француски, шпански, персијски, курдски, грузијски и руски. Неки од примера тих превода су: Краљица стидљивих љубичица, курдски превод преводиоца Мадех Пирјонеси објављен 2016. године.[10][11][12] Француски превод Шарлоте Малансон који обухвата 40 поема.[13] Персијски преводи: три персијска превода Емили Дикинсон су доступна.[10][14] Tags: Poezija pesme biografija

Autor - osoba Beckett, Samuel, 1906-1989 = Beket, Samjuel, 1906-1989 Naslov Sabrane kratke proze 1929-1989 / Samjuel Beket ; redakcija, uvod, beleške i predgovor srpskom izdanju S. E. Gontarski ; prevod i napomene Ivana Đurić Paunović Jedinstveni naslov ǂThe ǂComplete Short Prose 1929-1989. srp Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Geopoetika izdavaštvo, 2013 (Novi Sad : Art print) Fizički opis XL, 287 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Gontarski, S. E. Đurić-Paunović, Ivana, 1969- = Đurić-Paunović, Ivana, 1969- Zbirka ǂEdicija ǂRetro premijere (karton) Napomene Prevod dela: The Complete Short Prose 1929-1989 / Samuel Beckett Tiraž 1.000 Uvod: str. IX-XXXV Predgovor srpskom izdanju: str. XXXVII-XL Beleška o piscu: str. 285 Prevodi Beketovih kratkih proza s engleskog i francuskog na srpski: str. 281 Podaci o izvorima koji se pominju u fusnotama i studije korišćene pri prevođenju: str. 282-284. Predmetne odrednice Beket, Samjuel, 1906-1989 – Pripovetke Opus Samjuela Beketa, prepoznatljiv pre svega po dramskim tekstovima, krije blago koje se nalazi u samim temeljima njegovog stvaralaštva. To blago izlazi na videlo u ovoj knjizi – reč je o kratkim pričama koje je pisac stvarao tokom čitavog života, i koje su zapravo bile mera njegovog odnosa prema svetu i prema celokupnom umetničkom stvaranju. Priče je Beket pisao i na engleskom i na francuskom jeziku, sam ih je prevodio, menjao i tako iznova stvarao, čineći ih time teško svodivim za priređivače. Stenli Gontarski, vodeći stručnjak iz oblasti beketologije, u ovom izdanju sakupio je sve krat­ke proze, prvenstveno na osnovu kriterijuma koje je odredio sam Beket. Iz ovih često teško prohodnih, ali i humorom oplemenjenih tekstova, izranjaju ofucani šeširi, okraćale nogavice i mucave rečenice predaka onih likova posle kojih svetske pozorišne scene više nikad nisu bile iste. Beketova nepogrešiva slika savremenog sveta, naslućena još pre nego što su prve konture bile načinjene, svedoči o jedinstvenom umetničkom geniju koji je beskompromisno, smelo i skromno, izrazio sve stra­hove, ali i nade, prekore, ali i moguće izlaze iz onoga što odlikuje ljudsko stanje našeg vremena. Izgubljeni, prognani, bezdomni lutajući subjekti ovih priča koji naseljavaju evropske pejzaže, stvarne i književne, posle svih užasa napakovanih u njihovoj, i našoj svesti, ne odustaju od bolnih pokušaja samospoznaje, mada ih telo izdaje, a volja jedva da postoji. Beketa je njegov tragalački put kroz jezik(e), koji je vodio kroz modernističke lavirinte, doveo do toga da se oslobodi svih viškova, da u kreativnoj imploziji koju sam najčešće označava kao nedovršenost, nedorečenost i napuštanje, stvori delo koje ostaje trajni bezvremeni izvor nadahnuća. Samjuel Beket je 1969. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Samjuel Beket je rođen 13. aprila 1906. godine, u Irskoj, u Fokskroku blizu Dablina. Krajem dvadesetih godina dvadesetog veka odlazi u Pariz i počinje da piše i prozu i poeziju. Do 1945. pisao je na engleskom ali posle toga prelazi na francuski, svoj usvojeni jezik. Njegovi prevodi vlastitih dela na engleski jezik sami za sebe predstavljaju umetnička dela. Godine 1969. dodeljena mu je Nobelova nagrada, a njegovo književno stvaralaštvo koje obuhvata drame, romane, priče i poeziju, čini ga jednim od najvažnijih pisaca našeg vremena. Umro je 1989. KC

Nove, nekorišćene. Na trećoj knjizi oštećene korice, kao na slici. Oštećeno mesto je sanirano i neće se širiti, ali postoji estetski nedostatak. Književni jug, fototipsko izdanje časopisa u 4 toma Autor: Grupa autora Žanrovi: Publicistika Izdavač: Zavod za kulturu Vojvodine Godina izdanja: 2021. Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 25 cm Težina: 4,5 kg Književni jug, fototipsko izdanje časopisa u 4 toma 2020. godina, tvrd povez, 25 x 18,5 cm, I tom = 536 str., II tom = 448 str., III tom = 582 str., IV = 408 str., Zorica Hadžić i Milivoj Nenin priredili su fototipsko izdanje književnog časopisa Književni jug koji su zajedno objavili Arhiv Vojvodine i kulturni centar Vojvodine Miloš Crnjanski. Urednica izdanja je dr Dragana Bedov. Časopis Književni jug počeo je da izlazi u Zagrebu, poslednje godine Prvog svetskog rata, dakle 1918. godine, a u njemu su objavljeni, između ostalih i pripovetka Isidore Sekulić, Andrićev Đerzelez i Ex ponto, Apoteoza Miloša Crnjanskog, sećanja Svetozara Ćorovića, pesme Tina Ujevića, Vladimira Nazora i Anice Savić… U prvom broju su objavljeni prevodi pesama Volt Vitmena. U prvom uredništvu bili su Ivo Andrić, Branko Mašić, Vladimir Ćorović i Niko Bartulović koji je u prvom broju, 1. januara 1918. godine, u uvodniku Zadaci vremena, između ostalog, napisao: Ima ciljeva, koji su, tako reći, izvan vremena i prostora, nad svim prolaznostima i epohama, mimo svih ograda i plemena, i oni su – nebesa čovječanstva. No ima opet vremena, kad sve dobija stanovitu potenciju života i aktuelnosti, kad čitav svijet kao da istupi napred iz tamne pozadine beskrajnosti, i sve spirale razvoja, poput razbjesnjelih zmija zasikću nam upravo kraj ušiju, podškakljaju nas pod sam živac svijesti i ništa više ne može da nam ostane ravnodušno, ničemu da budemo tuđi, već samo izgaramo od želje za supatnjom. U takvim vremenima su i vječni ciljevi bliži. Snaga vremena skida ih sa njihovog izvanvremenskog, apsolutnog pijedestala i podređuje ih sebi. Vrhovni ciljevi postaju tako zadaci vremena, koje toliko znači u uzdizanju k njima, da može da obuhvati u se – barem za naše smrtničke zjenice – i njihove vječne sadržine. Nije tim dakle ništa umanjeno na njihovu značenju, ako na čelo ovog članka stavih, mjesto napadnog naslova ‘Vječni ciljevi’, čedniji i, što je glavno, konkretniji naslov: ‘Zadaci vremena’. Tako mogu da govorim izravnije i stvarnije, da budem jasniji I pristupačniji, a da opet ni za vlas ne učinim krivo ideji apsolutnog, koja je, bar za mene, ipak najdublji izvor i bit svega ovog prolaznog i stvarnog. Za umetnički deo bio je zadužen je Tomislav Krizman. Na kraju svake sveske, sve do kraja 1919. godine kao “vlasnik i odgovorni urednik” pominje se Branko Mašić. U drugoj i trećoj knjizi nema imena Tomislava Krizmana, ali je uredništvo pojačano sa urednikom Antonom Novačanom iz Slovenije. U četvrtoj knjizi, umesto Vladimira Ćorovića, urednik je Miloš Crnjanski, koji je tada u Beogradu i koji se zato vodi kao spoljašnji član redakcije. U časopisu Književni jug objavljivali su: Isidora Sekulić, Ivo Andrić, Miroslav Krleža, Miloš Crnjanski, Tin Ujević, Stanislav Vinaver, Ivan Cankar, Aleksa Šantić, Anica Savić, Milan Kašanin, Oton Župančić, Gustav Krklec, a redovno je objavljivana i književna kritika.

Vinili 5 (MINT). Omot odličan, stanje kao na slikama. Dupli album plus singl ploča! Jugoton izdanje iz 1991. godine. Izuzetno retko u ponudi, a pogotovo u kompletu sa singl pločom i u ovakvom stanju! SPISAK PESAMA I IZVOĐAČA: Ploča 1 A1 Matko Jelavić– Adio Svitu A2 Ljupka Dimitrovska– Bambino A3 Duško Lokin– Srce Si Mi Otkopčala A4 Nenad Belan* I Anja Šovagović-Despot*– Ljubav Postoji Zbog Nas A5 Mladen Grdović I `Bonaca`*– Proplakat Će Kamen Bili A6 Top Expres*– Jet Set A7 Ibrica Jusić– Što Si Sanjala A8 Alen Tarabarić– Bog Je Svjedok Moje Ljubavi B1 Zdravko Škender– Ljubim Ti Ruku, Majko B2 Meri Cetinić– Drugi Vitri Sada Pušu B3 Daleka Obala– Sušac Blues B4 Radojka Šverko– Prokurativo B5 Anelidi– Bokal Vina Za Marina B6 Tedi Spalato I Maja Blagdan– Svjetlo Života B7 Delfini (2)– Crvenokosa B8 Leila*– Šta Bi Mama Rekla Ploča 2 C1 Milo Hrnić– Ime Mi Je Mate C2 Severina– Na Punti Marjana C3 Ilan* & Ivana*– Zašto Odlaziš C4 Mirko Cetinski I Grupa `Valdibora`*– Balote C5 Ivanka Luetić– Nek` Se Svira Pjesma Ljubavi C6 Silvana Skopljanac– Ljubav Je Jedna Velika C7 Nena*– Sva Čežnja Moja C8 Werner Brozović– Ti I Ja D1 Ivica Šerfezi– Zaljubljeni D2 Dražen Žanko– Ljeto Na Obali D3 Ivo Pattiera– Budi Vjetar Za Sve Moje Lađe D4 Pop Design– Sedam Dana D5 Nenad Vetma– Noćas Će Vjetar Sklopit Oči Svoje D6 Mucalo*– Ja Sam Zet Skoro Za 5 D7 Pero Panjković– Zapivat Će Grdelini D8 Davor Tolja– Sa Okusom Mora Posebni Dodatak: Ploča 3 (singl) E Josipa Lisac– Samo Iluzija F New Swing Quartet– Vir Preuzimanje u Somboru, moguće i u Novom Sadu ili slanje Postexpressom. Pogledajte i moje ostale oglase. . . U ponudi veći broj albuma sa festivala održanih u Jugoslaviji - Split, Mesam, Zagreb, Vaš šlager sezone, Cavtat i dr.

Katolička crkva i rat u Bosni i Hercegovini: Dokumenti o stavovima i zauzimanju katoličke crkve za mir i poštivanje ljudskih prava i građanskih sloboda i za očuvanje države Bosne i Hercegovine (1989 - 1996) / Priredio fra Velimir Blažević Sarajevo 1998. Mek povez sa klapnama, 605 strana. Knjiga je odlično očuvana. J2 Zbirka originalnih dokumenata bez kojih nitko nema pravo govoriti o Katoličkoj crkvi u Bosni i Hercegovini u doba protekloga rata. Autor fra Velimir Blažević, u ovoj knjizi je sabrao velik broj izjava crkvenih velikodostojnika, apela, vapaja, molbi, koje potkrjepljuju činjenicu zauzimanja Katoličke crkve za sve ljude koji su bili pogođeni stravičnim nevoljama protekloga rata. Nekada su se u javnosti mogle čuti kojekakve izjave o tome kako su i same vjerske zajednice aktivno sudjelovale u rati u BiH. Autor to opovrgava u ovoj knjizi i nastoji iznijeti na vidjelo stvarno ponašanje Katoličke crkve u odnosu na pojedine događaje. Dokumente donosi kronološkim slijedom i time omogućuje čitatelju da sam uoči kako je Crkva neprekidno pratila i bila stalno uključena u ratnu dramu, kako se prema tragičnim zbivanjima odnosila i na njih reagirala. Iako u knjizi nisu doneseni svi postojeći dokumenti o stavu i držanju Katoličke crkve u četverogodišnjem ratu u Bosni i Hercegovini, cilj je ipak postignut a to je da se dadne opći okvir i globalna slika o stajalištu i zauzimanju Crkve i o njezinu doprinosu obustavljanju nasilja, pomoći stradalnicima, uspostavi mira i suživota među ljudima različitih vjera i nacija u jedinstvenoj Bosni i Hercegovini. Knjigu bi trebalo prevesti na neki svjetski jezik, no nažalost za to još ne postoje financijska sredstva. Mislim da se značenje ovih izvora ne iscrpljuje u njihovoj `apologetskoj` dimenziji već da će oni pridonijeti i obuhvatnijem sagledavanju ratnog vremena u svoj njegovoj kompleksnosti, osobito s obzirom na nepojmljivo zlo koje je naneseno ovoj zemlji i tragičnu sudbinu koja je snašla njezine ljude. Prof. dr fra Ivan BUBALO Ovim dokumentima se, zapravo, kompletîraju svjedočanstva o stavu Katoličke crkve prema BiH za vrijeme rata i u poslijeratnom razdoblju izgradnje ove međunarodno priznate države, za što je osobito zaslužna Katolička crkva na čelu s papom Ivanom Pavlom II, kao i mjesna Crkva u samoj BiH. Prof. dr. fra Luka MARKEŠIĆ

У руској монументалној, у илустрованој или илуминисаној историји света под именом "Летописни лицевој свод" ("Летописна лична збирка" или "Летописни илустровани свод"), уникатно рађен за првог руског цара, Ивана ИВ Васиљевича, посебна целина и велика пажња посвећена је Србима, Светом Сави и Косовском боју. - Ова пажња показује руску државну захвалност јер се као царство утемељило прво на преписима Законоправила Светог Саве, које је потом и добило штампани облик уз незнатне промене под називом Кормчаја књига (Књига кормарења (управе), која се посрбљено зове Крмчија), али и показује и царску љубав Ивана ИВ, коме је Теодосијево "Житије Светог Саве" била књига детињства, што показује и његов веома приљежан однос према свом пореклу, које је српско, у једном делу и немањићко - каже за "Новости" Милован Витезовић, који је приредио раскошну и драгоцену књигу "Свети Сава у руском царском летопису", а коју је објавио Завод за уџбенике, у преводу Миљенке Витезовић са старог руског језика. За постојање овог величанственог дела, највећег књижевног подухвата у 16. веку у Русији и Европи, Витезовић је сазнао 1976. године на великом интернационалном научном скупу "Свети Сава - историја и предање", одржаном у САНУ. Да у тој историји постоје илуминације из живота Светог Саве, исказао је професор Сретен Петковић у саопштењу "Свети Сава у старом руском и румунском сликарству". - Како је Свети Сава, његов живот и дело, велико моје интересовање, ја сам од тада разним везама покушавао да прво сазнам обим који он заузима у руском летопису и био наивно уверен да могу да дођем до копија тих страна. Сазнао сам доста, највише од московског професора и академика, грофа Никите Толстоја. Али до увида у оригинал се није могло доћи, јер је овај књижевни споменик под највећом заштитом, рецимо, као код нас Мирослављево јеванђеље - каже нам Витезовић. Тек у овом веку ово рукописно дело добија штампане облике у 20 томова и то старањем самог председника Владимира Путина. Тада је у Москви направљено предузеће "Актеон" са задатком да на највишем технолошком нивоу и највећом заштитом предузме издавање овог летописа које још траје. - Директор "Актеона", господин Харасович, одмах је уступио права које сам тражио за Завод за уџбенике, да се из летописа издвоје српске стране и овде објаве. Тако се дошло до права, а приређивање је трајало више од две године - објашњава наш саговорник. Срби у руском царском зборнику имају бројне, хронолошки сложене стране из своје историје до времена Ивана ИВ, у јарким минијатурама. Те стране почињу родословом владара од преднемањићког периода и завршавају се Косовским бојем. Имају осамдесетак листова са око 160 минијатура. Самом Косовском боју, по Витезовићевим речима, припада десет слика, што говори о великом историјском значају овог догађаја у руским и светским историјским поимањима и после века и по такозване историјске дистанце. - Слике нас садржајем упућују на то да је епска свест Срба о догађајима Косовског боја сасвим историјска, у шта смо крајем 19. и током 20. века сумњали. По овом судећи, неправедно - сматра Витезовић. - Животопис Светог Саве дат је у сто једној слици, што је свакако највећи ликовни опус посвећен овом нашем светитељу, и вероватно један од најобимнијих посвећених духовним јунацима у овом летопису. Велика заступљеност Светог Саве упућује на величину његовог светитељског култа у Русији у време настанка царског летописа. Доследно неговање култа Светог Саве Српског у Русији је заступљено од краја 13. века до времена Октобарске револуције. Култ је био при врхунцу у доба настајања руског царства, а први цар, Иван ИВ или Иван Грозни (Страшни, Силни, Величанствени) имао је великих и државних и личних разлога. Његова мајка била је Јелена Глинска, а бака по мајци - Ана Глинска, у девојаштву Јакшић, кћи Стефана Јакшића (једног од браће Јакшића из епске песме "Диоба Јакшића", господара Београда, Баната и Подунавља). Ана Глинска је из свог српског рода донела велику образованост и побожност, и одрасла је у поштовању два култа: Светог Саве и Светог цара Лазара. То поштовање је преносила својој деци, нарочито Јелени. Са друге стране, преко оца Василија ИИИ Ивановича, преци Ивана Грозног сежу до српске лозе Немањића. О образовању младог Ивана Грозног, како објашњава Витезовић, бринула се његова бака Ана. Она га је упознала са српским духовним и државним наслеђем, са духовним и државотворним учењем Светог Саве, са уздизањем свете лозе Немањића, од Стефана Немање до цара Душана Силног, али и са пропасти српског царства и потресном судбином кнеза Лазара. Књига његовог образовања била је "Житије Светог Саве", које је из Хиландара донео његовом оцу на подарје светогорац Исаија. О томе је са усхићењем сведочио у позним годинама: "А како је Свети Сава оставио оца, мајку, браћу, рођаке и пријатеље, заједно са целим царством и властелом и понео крст Христов и какве је он монашке подвиге извршавао! А како су отац његов Немања, то јест Симеон, и мајка његова оставили царство и заменили пурпурну одећу монашком и како су због тога задобили земаљску утеху и радост!" Одмах по крунисању, Иван Грозни је наставио градњу царског Кремља и започео живописања Арханђелског сабора. У наосу овог храма представљени су сви дотадашњи руски владари, у сјају и одеждама. Ипак, по његовој вољи, на носећем северном стубу, да свакоме ко улази у сабор прво падне у очи, осванула је фреска која није у владарском сјају већ у монашким одеждама. На фресци су представљени светогорски монаси Свети Сава и Свети Симеон, "сербски чудотворци". Нешто даље, али на почасном месту, приказан је и Свети кнез Лазар Сербски. Иван Грозни се још у кнежевском времену ставио под заштиту Светог Саве и веровао је да је то време његовим чудима преживео. На врху северног олтарског стуба Арханђелског сабора постоји још једна фреска Светог Саве, тако да је српски светитељ једини у овом здању представљен са два живописа, што је израз велике царске почасти. ИЛУМИНАЦИЈЕ Живот српског свеца у руском царском летопису исприповедан је и осликан по Теодосијевом "Житију Светог Саве". Исприповедан је, по Витезовићевим речима, у сведеним и достојанственим реченицама, интонираним као беседне посвете. Слике, иако минијатуре, далеко су "речитије". У свакој се налазе по две, три или чак четири епизоде из Савиног живота. Ове књижне илуминације рађене су у техници акварела директно на хартији (хартија је била царског квалитета што је делу омогућило царску трајност). Сви осликани амбијенти Савиног световног и монашког живота и архипастирског столовања од Раса до Свете Горе, амбијенти његових манастира Студенице, Хиландара, Жиче, Милешеве, амбијенти градова његових аудијенција Солуна, Цариграда, Јерусалима, Каира, Трнова, амбијенти његових ходочашћа светим местима, сви имају руски изглед и руски карактер. januar 2013. Predstavljanje knjige u Patrijaršiji U Patrijaršiji Srpske Pravoslavne Crkve predstavljena je knjiga "Sveti Sava u ruskom carskom letopisu", u izdanju Zavoda za udžbenike iz Beograda, kome je izdavačka kuća "Akteon" iz Moskve ustupila prava da se iz njihovog kapitalnog Zbornika letopisne istorije sveta, pisane i slikane za ruskog cara Ivana Groznog, izvade listovi posvećeni Srbima i objave kao posebno izdanje u Srbiji. Njegova Svetost srpski patrijarh Irinej, koji je blagoslovio rad na priređivanju knjige "Sveti Sava u ruskom carskom letopisu" istakao je da je ovo delo važan i lep poklon srpskoj kulturi, u kome otkrivamo koliko je srpski prosvetitelj Sava Nemanjić bio poštovan od strane ruskih vladara i ruskog naroda. Sadržaj izdanja na srpskom jeziku bazira se na petoj knjizi monumentalnog dela pod nazivom "Ruskaja letopisnaja istorija, legendarnoe književnoe sobranie cara Ivana Groznog", u kome je u 10 tomova, obuhvaćena istorija od postanja do vladavine Ivana Groznog, istakao je književnik Milovan Vitezović, priređivač izdanja na srpskom jeziku. On je istakao da to što se u Car- knjizi, kako se još naziva ruski Letopis, pojavljuje svedočanstvo o životu i delu Svetog Save i drugih ličnosti iz srpske istorije, objašnjava time da je car Ivan Grozni bio direktni potomak srpske plemićke porodice Jakšić. Srpske strane počinju rodoslovima srpskih vladara prednemanjičkog i nemanjičkog perioda, a završavaju se Kosovskim bojem, na kojima su predstavljene minijature sa najvažnijim događajima. Najznačajnije strane posvećene su srpskom arhieposkopu Savi Nemanjiću, koji je i kod Rusa nazivan Sveti Sava Srpski. Na sto pet strana iluminacija, sa više od tri stotine prizora u njima, islikan je ceo život Svetog Save, što je svakako najveći likovni opus posvećen srpskom svetitelju, kaže Vitezović. Istraživanja Milovana Vitezovića, koji je gotovo tri decenije pokušavao da otkrije tajnu o postojanju srpskih listova u Car- knjizi, pomogla su da se razjasni istorija kulta Svetog Save u Rusiji, čije je Zakonopravilo iz 13. veka, poslužilo kao važna osnova za zakonodavno uređenje ruske države, posle ujedinjenja kneževina u 14. veku. Govoreći o velikom interesovanju i poštovanju cara Ivana Groznog za srpsku srednjovekovnu duhovnu tradiciju i kulturu, istoričar umetnosti dr Anika Skovran je ukazala da je za to najzaslučnija njegova baba po majci Ana Jakšić Glinska. Ona ga je uputila u poreklo čuvene srpske plemićke porodice Jakšić iz koje je poticala i srpsku istoriju. Naklonost cara Ivana Groznog prema srpskoj kulturi ogledala se, tokom čitave njegove vladavine, u pomaganju srpske zemlje, bez obzira što je na vlast došao 1547. godine, mnogo posle upokojenja Svetog Save. Poznato je takođe da su svi Savini naslednici i monasi odlazili u Moskvu noseći darove ruskom caru. Među njima su bili i srpski rukopisi, koji se i danas čuvaju u Publičnoj biblioteci u Petrogradu, u Moskvi i pojedinim ruskim manastirima. Ivan Grozni je bogato pomagao srpski manastir Hilandar, a značajna je njegova pomoć u obnovi fresaka u manastiru Mileševi iz 13. veka. Knjiga "Sveti Sava u ruskom carskom letopisu" objavljena je trojezično na staroruskom, ruskom i srpskom jeziku, a mišljenje o letopisu su dali Patrijarh Moskovski i sve Rusije g. Aleksej, predsednik Rusije Vladimir Putin i akademik i predsednik pisaca Rusije Aleksandar Lihačov. Autor Olivera Milovanović - See more at: http://glassrbije.org/%C4%8Dlanak/predstavljena-knjiga-sveti-sava-u-ruskom-carskom-letopisu#sthash.HjD7ZJW7.dpuf Наслов: Свети Сава у руском царском летопису Издавач: Завод за уџбенике Страна у боји: 154 Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 22,5 x 31,5 cm Година издања: 2012 ИСБН: 978-86-17-18144-2

BEBIN ALBUM UZRAST OD 0 DO 2 GODINE Šifra artikla: 242530 Isbn: 9788678043833 Autor : Grupa autora Izdavač : VULKAN IZDAVAŠTVO - MONO I MANJANA Foto-album pun iznenađenja za čuvanje uspomena na prvu godinu života vaše bebe, sa brojnim mestima predviđenim za lepljenje fotografija, i sa raznoraznim zanimacijama: -džepićima, -blokčićima, -pop-ap sličicama, -klapnama, -metrom za merenje visine... Foto-album pun iznenađenja za čuvanje uspomena na prvu godinu života vaše bebe, sa brojnim mestima predviđenim za lepljenje fotografija, i sa raznoraznim zanimacijama: -džepićima, -blokčićima, -pop-ap sličicama, -klapnama, -metrom za merenje visine... Vidi sve komentare (7) Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI OSTALI KOMENTARI Ivana Poštovani, da li postoji ovakva verzija sa ćiriličnim pismom? Hvala 02.05.2018. 16:16 Wlada Savrsena radosnica, ali savrsena. Sadrzajna, kreativna mastovita, puno ideja unutar nje, ali u puno prostora za roditelje da je popune, tako da ipak bude jedinstvena... 10.02.2017. 00:00 jelena Najlepsa radosnica koju sam videla. Kupila sam za sina i volela bih da kupim i kcerki, ali nigde je nema u prodaji. Da li znate kada ce opet biti u prodaji? Mozda neka izdavacka kuca planira da ponovo stampa. 01.04.2016. 00:00 Dana Divna uspomena, sadrzajna i mastovita knjiga, ja sam je kupila za svog prvog sina i sada bih za drugog ali ne mogu da je pronadjem jer mono i manjana vise ne postoje i ne radi se vise, mozda negde postoji jos neki zaostali primerak 16.11.2015. 00:00 Dana Kada ce se opet ova knjiga naci u prodaji? 20.06.2015. 00:00 aleksandra prelep, originalan, odusevljeno sam pregledala i cicala kao malo dete otkrivajuci tajne pregradice :-) kupila sam za drugaricinu bebu i ponovo narucila za moju :-) fenomenalno osmisljen , bolji od skoro svake radosnice koju sam videla, skroz pun stosova :-) 07.05.2014. 00:00 daliborka stankovic odlican je! tacnije fenomenalan! kupili smo ga za nasu bebu! bolji je i od nekih radosnica! 02.03.2012. 00:00 Kategorija UZRAST OD 0 DO 2 GODINE Autor Grupa autora Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač VULKAN IZDAVAŠTVO - MONO I MANJANA Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2011 Format 21x24 Strana 60 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

ISIDORA ŽEBELJAN DOK SLUŠAMO MUZIKU, SADAŠNJOST JE VEČNA - intervjui i autorski tekstovi Isidore Žebeljan Fotografije - Kristina Miljković, Nebojša Babić, Igor Pavićević, Zoran Marinković, Snježana Bartolec, Borislav Čičovački, Dušan Mihalek, Martina Šimkovičova Predgovor - Borislav Čičovački Izdavač - Akademska knjiga, Novi Sad Godina - 2021 382 strana 24x22 cm ISBN - 978-86-6263-363-7 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: BORISLAV ČIČOVAČKI - Predgovor LJUDMILA BEĆKOVIĆ - Isidora Žebeljan, između dva pertlanja volim da bančim, naročito danju ISIDORA ŽEBELJAN - Nekada daroviti klinci IVANA SEMERAD - Razotkrivanje: Isidora Žebeljan ) NADA SAVKOVIĆ - Predana posvećenost muzici ISIDORA ŽEBELJAN - O mogućem načinu komponovanja opere danas SANJA MILIĆ - Opera u začaranom krugu ANA GRUJIĆ - Tajanstveni zapis u fajlu IVAN DESPOTOVIĆ - Udar na intelektualnu onaniju MILENA MILORADOVIĆ - Vrhovi BEMUS-a: Isidora Žebeljan, Morbidna pastorala OLIVERA MILOŠ TODOROVIĆ - Tonalitet duha i praznine SVJETLANA HRIBAR - Umjetnost se ne može naručiti - ona se, naprosto, dogodi DRAGANA MARKOVIĆ - Sa muzikom u sebi TATJANA NJEŽIĆ - Ljubav je najlepša muzika OLGA NIKOLIĆ - Istorijska šansa Srbije TATJANA NJEŽIĆ - Akademik MILICA JOVANOVIĆ - Još uvek kofama izbacujemo mrak iz sobe MUHAREM ŠEHOVIĆ - Njene note putuju svetom NEVENA ŠARČEVIĆ - Od A do Z VESNA ROGANOVIĆ - Inspirisana dela daju smisao postojanju umetnosti ANA KOTEVSKA - Transcendentalna putovanja do i od beogradske fantastike RADMILA STANKOVIĆ - Lepota maminog arhaičnog zvuka TATJANA NJEŽIĆ - Bilija zamenila Ružica Piton JELENA DOJČINOVIĆ - Počasni krug SNEŽANA NIKOLAJEVIĆ - Bezuslovna ljubav i predanost RADMILA STANKOVIĆ - Muzika je moj usud MIRJANA JURČIĆ - Muzika je mene otkrila ISIDORA ŽEBELJAN - Mistični vitraži zvuka VESNA ROGANOVIĆ - Opera u metrou DRAGAN JOVIĆEVIĆ - U Srbiji postoji strah od savremene umetnosti SLAVICA LAZIĆ - Vera je sve u mom životu ISIDORA ŽEBELJAN - Visoka umetnost kao osobenost srpskog identiteta TATJANA NJEŽIĆ - Svet živi u dekadenciji VROUWKJE TUINMAN - Slatke muke ISIDORA ŽEBELJAN - Odlazak muzičkog Pavića ISIDORA ŽEBELJAN - Plačem na koncertima ISIDORA ŽEBELJAN - Paganski ritual protiv Sajber-performansa VESNA LAVRNJA - Intervju: Isidora Žebeljan i Borislav Čičovački ALEKSANDRA PALADIN - Sa mojom muzikom se desilo čudo! ISIDORA ŽEBELJAN - Najlepši pokloni Prokofjeva ISIDORA ŽEBELJAN - Moja muzika, moja istina TATJANA NJEŽIĆ - Samo vreme sudi umetnosti SUZANA OBRADOVIĆ - Više od ljubavi SONJA ĆIRIĆ - Ukus muzike ISIDORA ŽEBELJAN - Tajna rođačka veza ISIDORA ŽEBELJAN - San o Evropi FRANČESKO ERMINI POLAČI - Kako izgubiti glavu ELIZABETA TORZELI - Zamenjene glave TATJANA NJEŽIĆ - Htela sam da napravim uvrnutu bajku ZORICA KOJIĆ - Oni nisu ljudi, već anđeli ISIDORA ŽEBELJAN - Dok slušamo muziku, sadašnjost je večna TATJANA NJEŽIĆ - Do moderne države treba nam još 200 godina ALEKSANDRA MALUŠEV - Ljuljamo se na klatnu ekstrema TAMARA NIKČEVIĆ - Sindromi nacionalnog poremećaja MARIJA ĐORĐEVIĆ - Zapelo je zbog sujeta TATJANA NJEŽIĆ - Ubi nas jeftina zabava ISIDORA ŽEBELJAN - Šta je vrednije od veličine Stevana Mokranjca RADMILA STANKOVIĆ - Gerilsko žitije pank akademika ISIDORA ŽEBELJAN - Od A do Z ISIDORA ŽEBELJAN - Forum beogradskih gimnazija ISIDORE ŽEBELJAN -Politički žongleraj u akademiji (Pismo) BILJANA LIJESKIĆ - Kako je Nahod Simon privukao Nemce ISIDORA ŽEBELJAN - Nahod Simon u Nemačkoj TAMARA NIKČEVIĆ - Ministar Tasovac je produkt filozofije palanke ……… ANA POPADIĆ - Lepotom protiv besa MIRJANA SRETENOVIĆ - Klin-čorba u berlinskoj filharmoniji LJUDMILA CVETKOVIĆ - Vučić igra ulogu `Japi Gandija` BORIS MARKOVIĆ - Dobra umjetnost djeluje na sve TANJA NIKOLIĆ - Sad sam na konju MARINA MIRKOVIĆ - Inspiriše me srpski dert NENAD ČALUKOVIĆ - Okovani smo potrebom da budemo vođeni ISIDORA ŽEBELJAN - Kako čuti druge i stati na stranu dobra ISIDORA ŽEBELJAN - Katastrofalan odnos prema baštini ISIDORA ŽEBELJAN - Hoću da čujem tišinu ŽIVANA JANJUŠEVIĆ - Zapadna Evropa ne poznaje našu umjetničku muziku ŽIVANA JANJUŠEVIĆ - Tišina je preduslov za otrežnjenje DRAGAN JOVIĆEVIĆ - Ako se vlast u Srbiji uskoro ne promeni, Srbija će postati brod ludaka VELIMIR PEROVIĆ - Predsednik je pretvorio Srbiju u mafijašku ludnicu BRANKO ROSIĆ - Budućnost sveta je u rukama žena O Isidori Žebeljan Biografija Isidore Žebeljan `Pokušamo li da mapiramo sva polja stvaranja i delovanja Isidore Žebeljan, uočićemo zalaganje da se sačuvaju i primene postupci umetničke forme i intelektualne prakse. Bogat i sadržajan život ove vanserijske umetnice ostaje zabeležen u dugom nizu njenih intervjua, autopoetičkih zapisa i autorskih tekstova, između kojih se naročito izdvaja esej o mogućnostima komponovanja opere u današnjem vremenu. Pristajući da svoje misli i stavove podeli kako sa tiražnim glasilima, tako i sa onim strukovnim i akademskim, Isidora Žebeljan je predano i posvećeno radila na tome da umetničku muziku i procese njenog stvaranja približi srpskoj javnosti i publici drugih zemalja. Mnogostrukost i raznolikost umetničkih poduhvata, posvećenost kreativnom angažmanu i performativnoj praksi, posvećenost ideji da se, metaforično rečeno, združe frule i flamingosi, posvećenost misiji usaglašavanja tradicije i inovacije – sve to preporučuje zapise Isidore Žebeljan našem pamćenju.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

kca Veliki rečnik stranih reči i izraza na 1.600 strana, najsveobuhvatniji je rečnik u kojem se nalaze sve dosad zabeležene novije pozajmljenice i novi pojmovi koji su proteklih decenija ušli u naš jezik iz raznih oblasti (medicina, tehnologija, film, muzika, računari, novi mediji). Autori su akademik Ivan Klajn i dr Milan Šipka, vrsni stručnjaci za jezik, koji se godinama intenzivno bave problemima savremenog srpskog jezika, a objavili su već na stotine naučnih i stručnih radova i stekli bogato iskustvo u organizaciji naučnoistraživačkog rada u lingvistici. Od 1936.godine do danas kod nas je u upotrebi čuveni Leksikon stranih reči i izraza Milana Vujaklije. Ovaj Leksikon je uvodio u svet stranih reči brojne generacije, a inoviran je u nekoliko navrata sa manjim brojem reči i uz svo uvažavanje velikog leksikografskog i lingvističkog doprinosa Vujaklijinog Leksikona. Nesporno je da su se u našem jeziku odomaćile brojne nove, strane reči kojih u ovom Leksikonu nema. Veliki rečnik stranih reči i izraza Klajna i Šipke sadrži kompletnu leksikografsku obradu svih unesenih reči i izraza (po azbučnom redu): a) akcentovanje (standardni naglasci i dužine, uz napomenu o uobičajenom izgovoru u svakodnevnom govoru naših ljudi); b) označavanje gramatičkih svojstava (vrsta reči, gr.rod, broj i sl); c) objašnjenje etimologije - blize (oznaka jezika iz koga je ta reč neposredno preuzeta) i dalje (izvorno poreklo); d) objašnjenje značenja, sa naznakom sfere upotrebe. Milan Šipka (Dragelji kod Gradiške, 7. oktobar 1931. — Sarajevo, 8. jul 2011) bio je istaknuti srpski lingvista i doktor književnih nauka. Njegov sin je lingvista Danko Šipka. Biografija Rođen je 7. oktobra 1931. godine u Drageljima kod Gradiške. Filozofski fakultet je završio u Zagrebu, gdje je kasnije i doktorirao na temu „Jezik Petra Kočića“. Radio je kao profesor srpskohrvatskog jezika i filozofije u Gimnaziji u Bosanskom Novom, Učiteljske škole i Više pedagoške škole u Banjoj Luci. Zatim je u Sarajevu radio kao direktor Instituta za jezik i književnost, kao naučni savjetnik u Institutu za proučavanje nacionalnih odnosa i kao redovni profesor Univerziteta u Sarajevu, na Akademiji scenskih umjetnosti i Pedagoškoj akademiji. Kao gostujući profesor Instituta za slavistiku Univerziteta u Klagenfurtu držao je predavanja iz jugoslavističke sociolingvistike, a gostovao je i na univerzitetima u Beču, Poznanju (Poljska) i Novom Sadu. Veliki dio svog života posvetio je staranju o srpskom jeziku, posebno srpskoj jezičkoj kulturi. Ivan Klajn (Beograd, 31. januar 1937 — Beograd, 31. mart 2021) bio je srpski akademik, univerzitetski profesor, filolog i kolumnista. Važio je za jednog od najvećih autoriteta u polju srpskoga jezika i ortografije.[1][2] Bio je veliki borac za čistotu srpskoga jezika,[3] a sve do svoje smrti je redovno pisao tekstove o jezičkim i pravopisnim problemima. Životopis Detinjstvo i mladost Rođen je 31. januara 1937. godine u Beogradu, kao sin Jevreja Huga i Srpkinje Stane. Rodio se tačno preko puta Kalemegdana, u Ulici Maršala Pilsudskog (danas Tadeuša Košćuška). Porodica Klajn je poreklom iz Poljske, da bi se docnije preselila u Srem.[4] Njegov deda Samuilo je sa suprugom Sofijom imao tri kćerke i jednog sina, Ivanovog oca Huga. Samo je Hugo od svih Klajnovih preživeo holokaust.[4] „Moj otac, kao Jevrejin, za to vreme se krio kod prijatelja, pod lažnim imenom, pustivši brkove i bradu. Tako je uspeo da preživi, dok su njegova braća i sestre, u rodnom Vukovaru, svi do jednog, zajedno s decom, ubijeni u Jasenovcu.”[1] Ivan je Drugi svetski rat proveo kod svoga dede s majčine strane Mihaila Đurića, koji je bio ugledni trgovac. Imao je kuću na uglu ulica Gospodar Jevremove i Kralja Petra.[1] Nemci su mu pred sam kraj rata u Jugoslaviji, u povlačenju, do temelja spalili kuću, ali mu je porodica novinara Dušana Timotijevića ustupila njihov stan u Gospodar Jevremovoj u kojem je ostao do ženidbe, kada se preselio u kuću svoje žene u Zemunu: „Nek se ne ljute Zemunci, ali ni danas se ne osećam kao Zemunac. Ponekad kažem da sam pripadnik dorćolske dijaspore u Zemunu.”[1] Zemun će — ispostaviće se — biti njegovo mesto večnoga počinka jer nije dobio mesto u Aleji zaslužnih građana, pa je sahranjen na Zemunskome groblju. Obrazovanje i profesura Završio je studije italijanskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu (1961. godine). Kao redovni profesor na ovom fakultetu predavao je italijanski jezik i uporednu gramatiku romanskih jezika. Osim romanistike, područje Klajnovog rada bilo je i normativna gramatika i standardizacija savremenog srpskog jezika. Kao veliki pobornik čistote srpskoga jezika, bio je protiv besmislenih tuđica, odnosno onih stranih reči koje imaju dobru zamenu i u srpskom jeziku. Iako danas veliki broj stručnjaka u svoj govor ili tekst ubacuju što više stranih „stručnih” reči kako bi ispali učeniji, Klajn je smatrao to opštom nepismenošću. On je svojevremeno „svoje studente `obarao` kada bi studenti na pismenom ispitu iz stranog jezika upotrebili ijednu jedinu stranu reč a da za tu reč postoji odgovarajuća srpska reč. Smatrao je to našom opštom nepismenošću (a ne obrazovanošću). Naravno, kada je bilo nemoguće prevesti stranu reč a da ona istovremeno ne zvuči rogobatno i da nije u duhu našeg jezika, dozvoljavao je upotrebu stranih reči u srpskom jeziku.”[3] Godine 2002. se penzionisao, ali ostao mu je žal za profesurom: „Nisam se umorio od nastave, ali sam morao da je prekinem po sili zakona kad sam navršio šezdeset petu. Bilo mi je krivo zbog toga, jer sam voleo nastavnički posao, a mislim da su i studenti bili zadovoljni mojim predavanjima. U Italiji profesori univerziteta mogu da rade do 72. godine života, a i kod nas, da sam recimo političar, mogao bih da guram dok sam živ.”[1] Novinarski staž Već u ranoj karijeri — sedamdesetih godina 20. stoleća — prepoznaje značaj štampanih medija svestan činjenice da se štampa više čita nego naučne knjige. Pisao je za Borbu, Ilustrovanu Politiku, Politiku i, na kraju, do svoje smrti, za Nin.[6] Poslednju kolumnu napisao je za Nin koji je izašao 25. marta, šest dana pred smrt. Nin prvoga aprila 2021. g. je osvanuo bez njegove stalne rubrike. Teme su mu bile jezičke nedoumice, a birao je samo onu štampu koja izlazi na ćiriličkome pismu. Njegov stil je bio kratak i koncizan, ali „su njegovi tekstovi o najzamršenijim jezičkim pitanjima bili tako otvoreni, razgovetni, bistri, pitki i čitki”[2]. U poslednjem intervjuu za Nin, na pitanje odakle crpi toliko strpljenja za jezičke nedoumice, Klajn je izjavio sledeće: `Počeo sam da pišem pre skoro četiri decenije, u Borbi, potom u Ilustrovanoj Politici, pa u Politici, a poslednjih dvadesetak godina u Ninu. Sada mogu reći da pišem po inerciji, kao penzioner. Novinarski staž mi je duži od lingvističkog: kad sam diplomirao na Filološkom fakultetu, rekli su da računaju na mene kao asistenta, ali sam dve godine čekao da se otvori „budžetsko mesto“, pa sam se zaposlio u Ilustrovanoj kao novinar prevodilac, i posle sam još godinama honorarno radio u istom listu. Kad jednom steknete naviku da svake nedelje predate tekst uredniku, ona se teško gubi.`“[7] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 2000, a za redovnog 2003. godine. Bio je oženjen Aleksandrom, profesorkom italijanskoga jezika. Za sobom je ostavio sina. Članstva Bio je član Saveta Vukove zadužbine i Odbora za standardizaciju srpskog jezika kao i predsednik Komisije za odnose sa javnošću i rešavanje neodložnih pitanja. Takođe je bio saradnik Matice srpske. Smrt Klajnu se poslednjih godina od starosti opšte zdravstveno stanje pogoršalo, međutim to ga nije sprečilo da redovno piše kolumne za Nin. U martu 2021. g. mu je dijagnostikovan kovid 19. Preminuo je poslednjeg dana marta iste godine u Zemunskoj bolnici.[6] Iako se pretpostavljalo da će Klajn biti sahranjen u Aleji zaslužnih građana, ipak nije dobio tamo mesto te je sahranjen na Zemunskome groblju 5. aprila.[5] Reakcije Ministar prosvete i nauke Branko Ružić okarakterisao je Klajnovu smrt kao „veliki gubitak za čitavo društvo”.[8] U telegramu saučešća istakao da je Klajn „vizionarskim stavom i spremnošću, u jednoj od najznačajnijih sfera našeg života, promovisao je vrednosti na kojima su stasavale generacije, a njegov rad svakako će ostati nauk za budućnost.”[8] Akademik Matija Bećković je u oproštajnoj izjavi rekao da nikada nije sreo zatvorenijeg čoveka, kraće reči, čiji su tekstovi o najzamršenijim jezičkim pitanjima bili tako otvoreni, razgovetni, bistri, pitki i čitki.[2] Danko Šipka, srpski lingvista koji radi u SAD, u tekstu za Politiku ocenio je da Klajnovo „celokupno delovanje bilo odmereno u svakom pozitivnom smislu te reči”.[2] Šipka je dao zanimljivo poređenje označivši Ivana Klajna kao „Politikinog zabavnika za starije omladince”.[2] „Kao što je Politikin zabavnik naš a u živoj komunikaciji sa svetom, takvo je bilo i delovanje Ivana Klajna. I Upravo to njegovo delovanje značilo je brojnim našijencima u rasejanju — dostojanstvo bez izolacije.”[2] Sportski novinar Saša Ozmo oprostio se od Klajna na tviteru rečima: „Kažu da je jezik jedan od odrednica identiteta nacije. To je tačno, a ovaj čovek je bio jedan od najvećih patriota. Veliki Ivan Klajn.”[9] Na smrt akademika Klajna reagovali su i Rada Stijović, Ranko Bugarski, Miro Vuksanović i ostale ugledne javne ličnosti iz sveta nauke i kulture.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Veliki rečnik stranih reči i izraza na 1.600 strana, najsveobuhvatniji je rečnik u kojem se nalaze sve dosad zabeležene novije pozajmljenice i novi pojmovi koji su proteklih decenija ušli u naš jezik iz raznih oblasti (medicina, tehnologija, film, muzika, računari, novi mediji). Autori su akademik Ivan Klajn i dr Milan Šipka, vrsni stručnjaci za jezik, koji se godinama intenzivno bave problemima savremenog srpskog jezika, a objavili su već na stotine naučnih i stručnih radova i stekli bogato iskustvo u organizaciji naučnoistraživačkog rada u lingvistici. Od 1936.godine do danas kod nas je u upotrebi čuveni Leksikon stranih reči i izraza Milana Vujaklije. Ovaj Leksikon je uvodio u svet stranih reči brojne generacije, a inoviran je u nekoliko navrata sa manjim brojem reči i uz svo uvažavanje velikog leksikografskog i lingvističkog doprinosa Vujaklijinog Leksikona. Nesporno je da su se u našem jeziku odomaćile brojne nove, strane reči kojih u ovom Leksikonu nema. Veliki rečnik stranih reči i izraza Klajna i Šipke sadrži kompletnu leksikografsku obradu svih unesenih reči i izraza (po azbučnom redu): a) akcentovanje (standardni naglasci i dužine, uz napomenu o uobičajenom izgovoru u svakodnevnom govoru naših ljudi); b) označavanje gramatičkih svojstava (vrsta reči, gr.rod, broj i sl); c) objašnjenje etimologije - blize (oznaka jezika iz koga je ta reč neposredno preuzeta) i dalje (izvorno poreklo); d) objašnjenje značenja, sa naznakom sfere upotrebe. Milan Šipka (Dragelji kod Gradiške, 7. oktobar 1931. — Sarajevo, 8. jul 2011) bio je istaknuti srpski lingvista i doktor književnih nauka. Njegov sin je lingvista Danko Šipka. Biografija Rođen je 7. oktobra 1931. godine u Drageljima kod Gradiške. Filozofski fakultet je završio u Zagrebu, gdje je kasnije i doktorirao na temu „Jezik Petra Kočića“. Radio je kao profesor srpskohrvatskog jezika i filozofije u Gimnaziji u Bosanskom Novom, Učiteljske škole i Više pedagoške škole u Banjoj Luci. Zatim je u Sarajevu radio kao direktor Instituta za jezik i književnost, kao naučni savjetnik u Institutu za proučavanje nacionalnih odnosa i kao redovni profesor Univerziteta u Sarajevu, na Akademiji scenskih umjetnosti i Pedagoškoj akademiji. Kao gostujući profesor Instituta za slavistiku Univerziteta u Klagenfurtu držao je predavanja iz jugoslavističke sociolingvistike, a gostovao je i na univerzitetima u Beču, Poznanju (Poljska) i Novom Sadu. Veliki dio svog života posvetio je staranju o srpskom jeziku, posebno srpskoj jezičkoj kulturi. Ivan Klajn (Beograd, 31. januar 1937 — Beograd, 31. mart 2021) bio je srpski akademik, univerzitetski profesor, filolog i kolumnista. Važio je za jednog od najvećih autoriteta u polju srpskoga jezika i ortografije.[1][2] Bio je veliki borac za čistotu srpskoga jezika,[3] a sve do svoje smrti je redovno pisao tekstove o jezičkim i pravopisnim problemima. Životopis Detinjstvo i mladost Rođen je 31. januara 1937. godine u Beogradu, kao sin Jevreja Huga i Srpkinje Stane. Rodio se tačno preko puta Kalemegdana, u Ulici Maršala Pilsudskog (danas Tadeuša Košćuška). Porodica Klajn je poreklom iz Poljske, da bi se docnije preselila u Srem.[4] Njegov deda Samuilo je sa suprugom Sofijom imao tri kćerke i jednog sina, Ivanovog oca Huga. Samo je Hugo od svih Klajnovih preživeo holokaust.[4] „Moj otac, kao Jevrejin, za to vreme se krio kod prijatelja, pod lažnim imenom, pustivši brkove i bradu. Tako je uspeo da preživi, dok su njegova braća i sestre, u rodnom Vukovaru, svi do jednog, zajedno s decom, ubijeni u Jasenovcu.”[1] Ivan je Drugi svetski rat proveo kod svoga dede s majčine strane Mihaila Đurića, koji je bio ugledni trgovac. Imao je kuću na uglu ulica Gospodar Jevremove i Kralja Petra.[1] Nemci su mu pred sam kraj rata u Jugoslaviji, u povlačenju, do temelja spalili kuću, ali mu je porodica novinara Dušana Timotijevića ustupila njihov stan u Gospodar Jevremovoj u kojem je ostao do ženidbe, kada se preselio u kuću svoje žene u Zemunu: „Nek se ne ljute Zemunci, ali ni danas se ne osećam kao Zemunac. Ponekad kažem da sam pripadnik dorćolske dijaspore u Zemunu.”[1] Zemun će — ispostaviće se — biti njegovo mesto večnoga počinka jer nije dobio mesto u Aleji zaslužnih građana, pa je sahranjen na Zemunskome groblju. Obrazovanje i profesura Završio je studije italijanskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu (1961. godine). Kao redovni profesor na ovom fakultetu predavao je italijanski jezik i uporednu gramatiku romanskih jezika. Osim romanistike, područje Klajnovog rada bilo je i normativna gramatika i standardizacija savremenog srpskog jezika. Kao veliki pobornik čistote srpskoga jezika, bio je protiv besmislenih tuđica, odnosno onih stranih reči koje imaju dobru zamenu i u srpskom jeziku. Iako danas veliki broj stručnjaka u svoj govor ili tekst ubacuju što više stranih „stručnih” reči kako bi ispali učeniji, Klajn je smatrao to opštom nepismenošću. On je svojevremeno „svoje studente `obarao` kada bi studenti na pismenom ispitu iz stranog jezika upotrebili ijednu jedinu stranu reč a da za tu reč postoji odgovarajuća srpska reč. Smatrao je to našom opštom nepismenošću (a ne obrazovanošću). Naravno, kada je bilo nemoguće prevesti stranu reč a da ona istovremeno ne zvuči rogobatno i da nije u duhu našeg jezika, dozvoljavao je upotrebu stranih reči u srpskom jeziku.”[3] Godine 2002. se penzionisao, ali ostao mu je žal za profesurom: „Nisam se umorio od nastave, ali sam morao da je prekinem po sili zakona kad sam navršio šezdeset petu. Bilo mi je krivo zbog toga, jer sam voleo nastavnički posao, a mislim da su i studenti bili zadovoljni mojim predavanjima. U Italiji profesori univerziteta mogu da rade do 72. godine života, a i kod nas, da sam recimo političar, mogao bih da guram dok sam živ.”[1] Novinarski staž Već u ranoj karijeri — sedamdesetih godina 20. stoleća — prepoznaje značaj štampanih medija svestan činjenice da se štampa više čita nego naučne knjige. Pisao je za Borbu, Ilustrovanu Politiku, Politiku i, na kraju, do svoje smrti, za Nin.[6] Poslednju kolumnu napisao je za Nin koji je izašao 25. marta, šest dana pred smrt. Nin prvoga aprila 2021. g. je osvanuo bez njegove stalne rubrike. Teme su mu bile jezičke nedoumice, a birao je samo onu štampu koja izlazi na ćiriličkome pismu. Njegov stil je bio kratak i koncizan, ali „su njegovi tekstovi o najzamršenijim jezičkim pitanjima bili tako otvoreni, razgovetni, bistri, pitki i čitki”[2]. U poslednjem intervjuu za Nin, na pitanje odakle crpi toliko strpljenja za jezičke nedoumice, Klajn je izjavio sledeće: `Počeo sam da pišem pre skoro četiri decenije, u Borbi, potom u Ilustrovanoj Politici, pa u Politici, a poslednjih dvadesetak godina u Ninu. Sada mogu reći da pišem po inerciji, kao penzioner. Novinarski staž mi je duži od lingvističkog: kad sam diplomirao na Filološkom fakultetu, rekli su da računaju na mene kao asistenta, ali sam dve godine čekao da se otvori „budžetsko mesto“, pa sam se zaposlio u Ilustrovanoj kao novinar prevodilac, i posle sam još godinama honorarno radio u istom listu. Kad jednom steknete naviku da svake nedelje predate tekst uredniku, ona se teško gubi.`“[7] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 2000, a za redovnog 2003. godine. Bio je oženjen Aleksandrom, profesorkom italijanskoga jezika. Za sobom je ostavio sina. Članstva Bio je član Saveta Vukove zadužbine i Odbora za standardizaciju srpskog jezika kao i predsednik Komisije za odnose sa javnošću i rešavanje neodložnih pitanja. Takođe je bio saradnik Matice srpske. Smrt Klajnu se poslednjih godina od starosti opšte zdravstveno stanje pogoršalo, međutim to ga nije sprečilo da redovno piše kolumne za Nin. U martu 2021. g. mu je dijagnostikovan kovid 19. Preminuo je poslednjeg dana marta iste godine u Zemunskoj bolnici.[6] Iako se pretpostavljalo da će Klajn biti sahranjen u Aleji zaslužnih građana, ipak nije dobio tamo mesto te je sahranjen na Zemunskome groblju 5. aprila.[5] Reakcije Ministar prosvete i nauke Branko Ružić okarakterisao je Klajnovu smrt kao „veliki gubitak za čitavo društvo”.[8] U telegramu saučešća istakao da je Klajn „vizionarskim stavom i spremnošću, u jednoj od najznačajnijih sfera našeg života, promovisao je vrednosti na kojima su stasavale generacije, a njegov rad svakako će ostati nauk za budućnost.”[8] Akademik Matija Bećković je u oproštajnoj izjavi rekao da nikada nije sreo zatvorenijeg čoveka, kraće reči, čiji su tekstovi o najzamršenijim jezičkim pitanjima bili tako otvoreni, razgovetni, bistri, pitki i čitki.[2] Danko Šipka, srpski lingvista koji radi u SAD, u tekstu za Politiku ocenio je da Klajnovo „celokupno delovanje bilo odmereno u svakom pozitivnom smislu te reči”.[2] Šipka je dao zanimljivo poređenje označivši Ivana Klajna kao „Politikinog zabavnika za starije omladince”.[2] „Kao što je Politikin zabavnik naš a u živoj komunikaciji sa svetom, takvo je bilo i delovanje Ivana Klajna. I Upravo to njegovo delovanje značilo je brojnim našijencima u rasejanju — dostojanstvo bez izolacije.”[2] Sportski novinar Saša Ozmo oprostio se od Klajna na tviteru rečima: „Kažu da je jezik jedan od odrednica identiteta nacije. To je tačno, a ovaj čovek je bio jedan od najvećih patriota. Veliki Ivan Klajn.”[9] Na smrt akademika Klajna reagovali su i Rada Stijović, Ranko Bugarski, Miro Vuksanović i ostale ugledne javne ličnosti iz sveta nauke i kulture.

Дугогодишња сарадња београдског етнолингвисте Љубинка Раденковића са тимом истраживача Института за славистику Руске академије наука резултирала је ове године капиталном енциклопедијом "Словенска митологија" коју као издавач потписује "Zepter book world". Књига је вансеријска из много разлога - по ширини захвата (обрађени су сви словенски народи), мултидисциплинарном приступу (из угла линвистике, етнологије и фолклора), по изузетном научном реномеу сарадника. Београдска "Словенска митологија" својеврсни је избор из најквалитетнијег енциклопедијског искуства неколико славистичких школа. Оно што се у савременој словенској етнолингвистици подразумева под "виша митологија" обрађено је у одредницама прослављених руских семиотичара и лингвиста и некадашњих коаутора Вјац. Вс. Иванова и В. Н. Топорова (Баба Јага, Белобог, Велес, Волосињи, Волх Всеславјевич, Дазбог, Иван-Будала, Иља Муромец, Јарила, Јаровит, Мокос, Переплут, Перун, Прове, Род, Рујевит, Сатко, Сварог, Сварозић, Свентовит, Свјатогор, Семаргл, Стрибог, Хорс, Црнобог), а неколико их је са потписом В. Ј. Перухина (нпр. Триглав, Тројан). Ове одреднице преузете су из једнотомне "Словенске митологије" (Москва 1995), али су допуњене етимолошким коментарима београдског етимолога и стручњака за компаративну митологију, Александра Ломе (Белобог, Велес, Волосињи, Дазбог, Јарила, Јаровит, Мокос, Переплут, Перун, Прове, Род, Сварог, Сварозиц, Свентовит, Семаргл, Стрибог, Триглав, Тројан, Хорс, Црнобог). Из пера Александра Ломе су и две засебне одреднице (Припегала и Радогост), а његовим високостручним етимолошким коментаром битно су осавремењена досадашња знања о старим словенским боговима, посебно о Стрибогу, Белобогу, Прове, Семарглу и Хорсу. Други митолошки слој, одреднице "ниже митологије", по својој природи и обиљу расположиве грађе, захтева другачији приступ лексикографској обради. Овај скуп одредница методолошки је везан за традицију енциклопедије "Словенске старине. Етнолингвистички речник", чија су прва два тома (од планираних пет) објављена у Москви 1995. и 1999. Заправо се београдска "Словенска митологија" битно разликује од својих руских претходница управо постојањем специфичних јужнословенских реалија махом из сфере демонологије. Све ове одреднице потписује један од уредника целог подухвата, Љубинко Раденковић (авет, аздаја, Атила, бабице, бајања, водени бик, Герман, грозница, дрекавац, каракондзула, Краљевић Марко, крсник, лада, ламја, лељо, мачић, некрстенац, немушти језик, облазари, олово, орко, пасоглав, приказа, расковник, свети Сава, сребрни цар, стопан, суђенице, Тодорова субота, тодорци, усуд, хала, цума, сејтан). Овакав импресиван допринос словенској митологији заправо и није изненађење - после дугогодишњег интересовања за народну магију јужних словена, Љубинко Раденковић је последњих година у земљи и иностранству објавио и цео низ научних радова на тему словенске "ниже митологије". Ове одреднице су нешто екстензивније од осталих, са лексикографске стране нпр. набрајају скоро све номинације нађене у етнографској и лексикографској грађи и имају знатно већу литературу испод основног текста. Енциклопедија садрзи 420 одредница које су између себе повезане унутрашњим упућивањем, као и знатан број празних одредница којима се упућује на основну реч, често су у питању термини из других словенских језика (планетик - облачари, поганец - караконџула, пожој - змај, посеваљники - коледари, разрив трава - расковник). Аутори енциклопедије узгред су морали да решавају и проблем књижевне номинације локалних етнографских реалија (нпр. свирци - некрштенци, сетек - мачић, скратељц - мачић). Основну структуру одреднице чини прво енциклопедијска дефиниција, затим следи инвентар словенских термина и опис "спољне манифестације", па функције и предикати, локуси, време и атрибути. Митолошка бића су, у складу са постулатима руске етнолингвистичке школе, у принципу описивана по следећој шеми: термини, спољашњи облик, порекло, место и време појављивања, функција, противници, веза са одређеним биљкама/животињама и веза са бојама/бројевима. После уредничког увода следи, из руског једнотомника преузет уводни текст Н. И. Толстоја "словенска народна веровања", као и скраћена верзија рада В. Н. Топорова "Богови старих Словена из књиге "Скице за словенску историју и културу" (Москва 1996). Из енциклопедије "Словенске старине" преузета је библиографија у целини и неколико одредница. Према приложеној библиографији стиче се увид у импресивни репертоар коришћених извора, то су заправо сви релевентни славистички лингвистички, етнографски и фолклорни радови, као и архивска грађа (овде треба истаћи пре свега резултате теренских истраживања колектива руских етнолингвиста у Полешју). У београдској славистичкој средини већ десетак година постоји значајна етнолингвистичка традиција. Она је пре свега везана за имена двојице београдских аутора "Словенске митологије", Љ. Раденковића и А. Ломе, али и уз часописе "Кодови словенских култура", "Расковник" и зборнике радова под уредништвом Д. Ајдачића. Сваком пионирском енциклопедијском подухвату увек се може упутити примедба на избор одредница, али је профил ове књиге врло јасно дефинисан у њеном уводу ("најсажетији опис словенског модела света, грађеног на митолошким основама". То што, на пример, нема одреднице "жетва" може се делимично надокнадити одредницом "жито", могућа одредница "орање" може се надокнадити садржајем постојећих одредница "орач" или "оборавање"; слично је са непостојећим "игра", "коло", "лан" (постоји "конопља"). Књига је графички лепо опремљена и садржи врло информативне илустрације. Приложени списак "пренумераната" јасно говори да значај ове књиге знатно превазилази усконационалне оквире. Пред нама је дело које је истовремено занимљиво штиво љубитељима традиционалне културе, а поуздан и обавезан приручник научним истраживачима. Биљана Сикимић Политика 06.06.2002. ПРЕДСТАВЉЕН ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКИ РЕЧНИК Словенска митологија Балканолошки институт Српске академије наука и уметности (САНУ) промовисао је "Словенску митологију" - енциклопедијски речник у издању "Zepter book world" у присуству чланова дипломатског кора из већине словенских земаља. О књизи су говорили редактори прод. др Светлана М. Толстој, инострани члан САНУ и шеф одељења за етнолингвистику и фолклор Института за славистику Руске академије наука и Љубинко Раденковић, академик Предраг Палавестра, проф. др Ана Плотњикова из Москве, и проф. др Александар Лома. Раденковић је објаснио да је књига плод дугогодишње сарадње српских и руских научника и да обухвата 420 одредница подељених у девет категорија. На књизи је радило двадесетак руских стручњака и двоје из Југославије. Тањуг Наслов: Словенска митологија, енциклопедијски речник Издавач: Zepter Book World Страна: 736 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 25 cm Година издања: 2001 ИСБН: 86-7494-025-0

Iz recenzije : ’’Od začeća smo definirani i ograničeni prostorom. Najprije smo stiješnjeni majčinom utrobom koja nas naposljetku okrutno i bolno izbacuje van i to ne u činu oslobođenja nego da nam pokaže da smo doživotno osuđeni na ljušturu vlastitog tijela. I tu nije kraj. Na to se tijelo nadovezuju obiteljski dom, ulica, grad itd. Istina, iz njih možemo pobjeći, ali samo prividno jer sa sobom nosimo neopipljivu prtljagu koja nas progoni poput pravog prokletstva. “Kristalno zvono" Mirka Božića počiva upravo na tom prokletstvu. Narativni junak ovog netipičnog romana upušta se u proces samoispitivanja. Kroz razotkrivanje i slaganje mozaika emotivnosti on traga za osobnom potpunošću. Takva potraga uvijek započinje na izvoru. U ovom slučaju to je konkretna adresa: Onešćukova 33, Mostar. Nije to tek puka adresa stanovanja tipične obitelji iz osamdesetih godina prošlog stoljeća, koju čine zaposleni roditelji i dvoje djece. Danas je to mjesto promijenilo izgled, tamo je neka nova kuća, neki drugi ljudi, ali taj izgubljeni svijet nije prestao postojati sve dok postoji sjećanje na njega. Štoviše, čini se da su ti prošli životi u glavama živih sudionika stavljeni na beskonačni "repeat". Iz tog su vremena osim fragmentarnih sjećanja ostale sačuvane krhotine u vidu drvenoga kredenca, porculanskih šalica, jedne fotelje i male crne knjižice. Upravo će ta knjižica majčinih recepata poslužiti pripovjedaču kao okidač za rekonstrukciju identiteta majke, koja je zbog teške bolesti u njegovu životu prisutna tek djelomično, kao crno-bijela fotografija, duh. Kroz avanturu pretapanja prostora, vremena, osoba, pamćenja i zaborava on će načiniti intimnu autobiografiju. Naime, uz svaki zapisani recept vežu se sjećanja i netipične asocijacije (ovdje bih se trebala pozvati na Proustov model, ali mi djeluje potrošeno, pa neću). “Kristalno zvono" istodobno je i roman i knjiga tipičnih hercegovačkih delicija. Ono je balada i oda. U smislu mog prvog podrazumijeva se svojevrsni žal za prošlim i nepovratnim, a u smislu ovog drugog potreba za konzerviranjem sjećanja i odavanje počasti ženi koja je ovime dobila još jedan spomenik. Medu receptima iz crne knjižice mnogo je više kolača nego slanih jela. Deserti se obično serviraju na kraju objeda i obično u društvu. Oni su vrhunac događaja, ali i znak da se tom istom događaju približio kraj. Mirko Božić ih je iskoristio upravo simbolički. Nevjerojatan je broj poveznica koje podastire pred čitatelja u kontekstu boje, mirisa. vizualnog doživljaja, ali istodobno se pita jesmo li i mi doživjeli sudbinu kolača. Onako nevine i lijepe su nas izrezali na komade. I ljude i gradove. (Mostar i u doslovnom smislu). Sve ovo čitamo bez patetike, bez moraliziranja. Autor “Kristalno zvono" piše u pravom trenutku, oslobodio se lepršavosti dvadesetih i približio zrelosti, koja se, žudeći za spoznajom, neminovno okreće prošlom. Iako “Kristalnim zvonom " iščitavate tuđi život na neki način ćete prepoznati i ulomke vlastitog. Možete ga čitati i kao intimnu biografiju grada i njenih stanovnika kojima je Božić u suradnji s mostarskim fotografom Ivanom Kelavom posvetio monografiju “Mostar iza kulisa" predstavivši nam grad i njegove stanovnike izvan onoga što prikazuju turistički vodiči i reklame. “Kristalno zvono" kroz fragmentarno pripovijedanje brine o poetici prostora. Pred našim se očima slažu vizualno dojmljive slike pojedinih dijelova grada koji su pripovjedaču važni govoreći o kulturološkom identitetu i prepoznatljivosti ljepote svakodnevice. “Kristalno zvono" dokument je vremena, hommage majci i rodnom gradu. ali i cijeloj jednoj epohi koja je završila u krvi i koja nas još pritišće istom težinom. ima neke neodoljive romantike u ovoj knjizi, koja se čita polako. kao što se polagano jede ukusan obrok poentiran dobrim desertom. U slučaju da vam se roman ne svidi, iskoristite recepte i napravite kolače.’’ Magdalena Blažević

Namenjeno prevashodno ljubiteljima prirode i avanturistima, poštovaocima prostora u kome živimo. Knjiga je fotomonografija u fulcolor štampi na veoma kvalitetnom papiru. Ima 200 stranica i 93 vodopada. Za svaki vodopad postoji opis puta kako doći do vodopada kao i GPS koordinate. Na vama je samo da krenete u avanturu i otkrijete ove zaboravljene lepote naše zemlje. O KNJIZI I PUTU DO VODOPADA... Kada kažemo vodopad, nekako automatski pomlslimo na Nijagaru l njene vodopade. Ćinjenica je. medutim, da su Nijagarini vodopadi veliki i moćni, mada nisu niti najviši (52 m) niti sa najvećim protokom vode na svetu. Nijagarini vodopadi su samo dobro reklamirani i relativno lako pristupačni posetiocima, što predstavlja dobar primer organizovanog turizma. Najviši vodopad na svetu je Andeoski vodopad (Salto Angel) visine 979 m, koji se nalazi u Venecueli; drugi je Tugel (Tugela Falls) - 948 m, na istoimenoj reci u Južnoafričkoj Republici, i treči je vodopad Tres Hermanas - 914 m, koji se nalazi u Peruu. Lista velikih vodopada veoma je duga da bismo ih nabrajali, ali jedno je sigurno, ima ih na hiljade u čitavom svetu. U te prave divove od vodopada, čija visina prelazl 700 m, u Evropi se jedino svrstava vodopad Vunufossen - 860 m, u Norveškoj. Istovremeno, titula najvišeg vodopada na svetu ne podrazumeva i vodopade sa največom količinom vode. Tako da top-lista tri največa vodopada izgleda sasvim drugačije kada je protok vode u pitanju. Demokratska Republika Kongo može se pohvaliti da je neprikosnovena po vodopadima sa največim volumenom vode, tako da joj pripadaju sva tri prva mesta sa ove liste vodopada: Inga Falls - 42.476 m’/s, Chutes Livingstone -35.113 m’/s I vodopad Воуота Falls - 16.990 mVs. Ilustracije radi, vodopadi Nijagare imaju "tek" 2407 m3/s. Srbija nema velike vodopade, ali daleko od toga da oni nisu interesantni, brojni i da, buduči da poseduju raskošnu lepotu, ne zasluiufu posebnu pažnju. Stoga se s pravom postavlja pitanje zašto se o njima pisalo samo uzgred i pojedinačno. zašto se njima nikada nije prilazilo na sveobuhvatan način. I ne znajuči da ne postoji odgovor na ova pitanja, sasvim slučajno, tumarajučl juinim Kučajem (2004. godine) u susretu sa čarobnom slikom vodopada Prskalo, došao sam na ideju da, sa foto-aparatom u ruci, krenem od vodopada do vodopada i tako sačinim jedinstven atlas vodopada u Srbijl Od tada, ne znajuči, takode, ni koliko ih ima, ni gde se nalaze, počeo sam sve više da se interesujem i tragam za vodopadima po Srbiji. Pored oskudne literature, zahvajujuči lokalnom stanovništvu i Internetu, za osam godina, uz puno odricanja, napora i strpljenja, uspeo sam da ih, manje-više, sve pronadem, obidem i fotografišem. Za to vreme, terenskim vozilom i planinareči, prešao sam na hiljade kilometara po kanjonima, bespučima i najnepristupačnijlm mestima širom Srbije. Nadam se da moj trud nije bio uzaludan i da će građanlma Srbije od sada biti mnogo lakše da osmisle jednodnevni izlet lli čitav vikend ukoliko su zaljubljenici u prirodu. Ovo jе istovremeno i poziv turističkim organizacijama u Srbiji da razmisle o ovim potencljallma. Što se posete vodopadima tiče, llčna preporuka jе, ako želite da ih vidite u najlepšem svetlu (tj. najbogatije vodom) da posetu planirate u rano proleče kada počnu da se tope snegovL pa sve do početka juna ili u poznu jesen kada ih kiše ponovo napune vodom. Kada su vodopadi Stare planine u pitanju. njih možete posetiti kada god poželite, jer su. jednostavno uvek puni vode. Ima ih. na tom lokalitetu. ubedljivo najviše, i na vas če ostaviti impresivan utisak Moja jedina molba svima je: da se potrudimo. i da, ako već ne možemo pomoći — bar pokušamo da očuvamo prirodu i daje ostavimo onakvu kakvu smo je zatekli. Vodopadi i njihovo neposredno okruženje posebno su osetjivi na sve promene. Pomeranjem ili odnošenjem kamenja. drveča ili penjanjem na vrh vodopada možemo veoma lako poremetiti tok i izgled vodopada. Najgore od svega je što se možemo i ozbiljno povrediti, jer jе neposredna blizina vodopada veoma vlažna, mokra i klizava. Zato: posmatrajte ih, divite im se. fotografišite ih i odmarajte se pored njih. ali ostavite ih u svojoj lepoti da i generacije koje dolaze mogu da im se dive. Želeo bih ovom prilikom da se zahvalim svim ljudima koji su mi na bilo koji način pomogji da svoju ideju sprovedem u delo. Ijudima koji su mi pomogli u svim tim bespućima i na teškim terenima, bez kojih siguran sam, sve ovo ne bih mogao da uradim. Posebnu zahvalnost dugujem gospodinu Iliji Najdanoviću iz Pirota koji mi je uvek izlazio u susret. pomagao i nesebično davao sebe kada gpd je to trebalo. Nesebično hvala i: PEK "Gora" - Kragujevac Zoran Obradović - PEK "Gora" Kraguicvac Dejan Milošević - PEK "Gora" Kraguievac prof.dr Saša Milanović Ljiljana Vasić, dipl inž. hidrogeologije Ryden Živoslav, Kragujevac Ljiljana Antonović, Bcograd llija Najdanović - vodić, Dojkinci, Pirot Mile Cenić - vodič, selo Topli Do Siniša Panćika. vodič, selo Radenka Ivan Dokić.dipl. inž. hidrogeologije Čcdomir Žitarević - P K. "Đerdap" Kladovo Tatjana Stojadinović-Mirović Sveta Kovaćević, Valjevo Milun Cvejić, Valjevo Dragan Jovanović. Niš Slobodan Stefanović, R D. "Rujno" Užice Ninoslav Jordanov, SPID "Zdeznićar" Vranje Alcksandar Abramović - Kraljevo Stanko Kneževic - Užice Nenad Janković - Kragujevac Radomir Gairet Milsav i Goran Birćanin Ivana Ryden "Megaton" - Beograd О VODOPADIMA Vodopadl Srbije su sami po sebi dovoljan razlog da se napiše publlkacija i pripremi web prezentacija koja je pred Vama. Mesta ili mikrolokaliteti pojava vodopada u Srbiji svakako predstavljaju jedinstvena, skrivena i pomalo mistićna mesta, do kojih se ne može tek tako doći, već je potrebno puno veštine, znanja i Ijubavi prema ovim prirodnim fenomcmma. Za njih se, kao po pravilu, uvek vezuju neke interesantne i neverovatne priče lokalnog stanovništva iz davne prošlosti (npr. veruje se da su to mesta gde su se okupljale vile i vilenjaci, javljala ćudna magija i drugi dogadaji), a svakako da bi zagolicali maštu potencijalnog i budućeg posetioca vodopada. 0 vodopadima u Srbiji zasigumo se malo zna, jer do danas u stručnoj javnosti, a i kroz bogati publikovani materijal, ni|e bilo niti sistematizovanih i sveobuhvatnih prikaza gde se isti nalaze, niti njihovih naziva, osnovnih karakteristika, genetskih uslova njlhovog postanka. mogućnosti dolaska i obilaska, predloga za njihovu zaštitu i valorizaciju jedinstvenosti ovih prirodnih fenomena, formiranje i vodenje baze podataka i izrada Atlasa geonasleđa - hidroloških spomenika u sistemu ukupne zaštite ovih prirodnih spomenika Srbije i Evrope. Vodopad ili "mesto gde voda sleće" predstavlja najopštiji naziv za ovu nesvakidašnju prirodnu pojavu na rečnom profilu taćnije, na osnovu do sada poznatih definicija koje јe dalo više autora (Petković, 1965: Lazarević. 1975: Milojević i dr. 1975, Anđelić, 1990, Nikolić. 1990) može se reći da je: "vodopad mesto na uzdužnom rečnom profilu gde se voda stropoštava niz vertikalni odsek" Pojavljivanje vodopada u Srbiji svakako nije uniformno i nije ih moguće očekivati na svakom rečnom toku, već se moraju stvoriti specifićni geološki, geomorfološki, tektonski, hidrološki, akumulativni i dr. preduslovi praćeni procesima fizičko hemijskog, termićkog raspadanja stenskih masa i erozijom. Shodno tome, najopštije prthvaćena podela vodopada (po genetskom tipu postanka) je na: 1. Tektonske vodopade 2. Erozione vodopade 3. Akumulativne vodopade Tektonski vodopadi su vodopadi nastali na rasednom odseku u uzdužnom rečnom profilu predmetnog vodotoka. Tačniie, pojavljivanje vodopada "tektonskog tipa" i njhova manifestacija na terenu vezana je za dejstvo jedne markantne rupture ili za presecište više razloma iz sistema različitih orijentacija. Erozioni vodopadi su vodopadi nastali dejstvom erozionih procesa koji uslovljavaju promenu otpornosti stena u zoni rečnog toka i koji se manifestuju formiranjem specifićnih oblika - pojavc spiranja i jaružanja, razvojem klizišta i odrona, povećanjem nagiba i nastankom preloma na uzdužnim i poprečnim profilima vodotoka. Akumulativni vodopadi su vodopadi koji se po genetskom tipu postanka, isključivo javljaju па terenima koji su izgrađeni od krečn|ačko-dolomitskih (rastvorljivih) stena. Na takvim terenima rečni tokovi njihovih izvorišta - vrela nose sa sobom znatne količine rastvorenog kalcijum-karbonata (СаСОЗ) i na mestima brzaka, gde se voda razbija i lomi preko postojećih pragova i stena, iz vode se oslobađa pomenuti karbonat i taloži u obliku bigra (siga, travertin) što ima za posledicu povećanje prvobitnih pragova i stvaranje bigrenih slapova i vodopada. Medutim, neophodno je spomenuti i veliki uticaj fizičko-mehanićkog i termićkog raspadanja stenskih masa u zoni pojavljivanja vodopada. Tačnije, fizićko raspadanje stena zapravo |e mehanićko raspadanie stena na komade različite veličine i oblika, a vrši se pod uticajem temperaturnih promena - termićko raspadanje, zatim zamrzavanje vode i rašćenje biljnog korena (koji razbija i usitnjava ne samo zemlju i neotpone stene već i čvrste i kompaktne stene). Procesi hemiiskog raspadanja stena vode ka tome da osnovni minerali u steni gube svoj kristalni oblik i prelaze u disperzno kristalastu masu ili amorfne stene, a zatim se preobraćaju u rastresitu zemljišnu masu podložnu eroziji i transportu. Prethodno pomenuti preduslovi (geološki, tektonski, gcomorfološki, hidrološki i drugi procesi u sadejstvu jedni sa drugima omogucili su na uzdužnom profilu rećnog toka stvaranje pogodnog mesta za formiranje i oblikovaiije vodopada, vodopada prikazanih u publikaciji "Vodopadi Srbije". Pomenuta publikacija "Vodopadi Srbije" Na popularan i slikovit način prikazuje svu raskoš i lepotu prirodnih pojava i oblika vodopada Srbije kojima svakako u daljim fazama istraživanja i prezentacje treba posvetiti posebnu pažnju, naročito u delu zaštite takvih objekata od nesavesnih korisnika prostora. Publikacija je namenjena prevashodno ljubiteljima prirode i avanturistima, poštovaocima prostora u kome živimo, a sa željom da podstakne na razmišljanje i eventualnu promenu spoznaje o vrednosti ovih retkih i neponovljivih prirodnih objekata - VODOPADA. kojima se uvek vraćamo i nanovo divimo. Ivan Đokić dipl inž hidrogeologije LISTA VODOPADA 1. Barska Reka 2. Babatalski Skok 3. Beljanički buk 4. Beli izvor 5. Blederija 6. Burev 7. Cetina 8. Crkvine 9. Crna reka 10. Damjanik 11. Divlje Stene 12. Drugančica 13. Duboka 14. Duboki Potok 15. Dumbovac 16. Gostilje 17. Gvozdačka Vrela 18. Ivanjica 19. Izubra 20. Jelašnica 21. Jelovarnik 22. Kanjon Brnjice 23. Kanjon Dubrašnice 24. Kanjon Rače 25. Kanjon Sušice 26. Kanjon Tribuće 27. Karaklije 28. Kašajna 29. Kazanđol 30. Komarica 31. Kopajkošare 32. Kotroman 33. Krupajsko Vrelo 34. Malo Vrelo 35. Mokranjske Stene 36. Osanica 37. Panjica 38. Paskovac 39. Petnica 40. Povlenska Reka 41. Prskalo 42. Ripaljka 43. Ripivoda 44. Semegnjevo 45. Siga 46. Skakalo 47. Skakavci 48. Sopotnica 49. Stanjinac 50. Suvodol 51. Taorska Vrela 52. Šakotinac 53. Šumeće 54. Veliko Vrelo, Lisine 55. Vrelo 365 56. Veliki Skakavac 57. Zabava 58. Zagrađe STARA PLANINA 59. Bukovački Do 60. Piljski Gornji 61. Piljski Donji 62. Čunguljski Mali 63. Čunguljski 64. Krmoljski 65. Kurtulski 66. Vurnja 67. Crveni Breg 68. Ivkov Vir 69. Tri Kladenca 70. Tupavica 71. Bela 72. Slapovi Arbinja 73. Jarišor 74. Krajinci 75. Orlov Kamen 76. Vodopadi Jelovice 77. Kopren 78. Propadla Vunija 79. Jovički Kamen 80. Rosomački Skok Knjiga Vodopadi Srbije Dragovana Stojadinovića Početkom 21. veka precizni mehaničar Dragovan Stojadinović počeo je da planinari. Ubrzo je naišao na vodopad Prskalo i započeo svoju misiju – da poseti i zabeleži sve vodopade u Srbiji. Dok je u turističkoj mapi Srbije upisano osam vodopada, on je za sada otkrio 80 koje je predstavio u svojoj knjizi “Vodopadi Srbije”. O tome je govorio za Blic: – Trećina vodopada u Srbiji nalazi se na Staroj planini. Ona je 100 kilometara duga i puna vode. Ali je pusta i nepristupačna. Prepešačio sam je uzduž i popreko sa mačetom u ruci jer sam prolazio kroz potpuno neprohodne predele. I baš na njoj sam pronašao najveći vodopad u Srbiji. On se zove Kaluđerski skokovi i dug je 232 metra – priča Dragovan i dodaje: – U kanjonu Tribuće, u blizini Valjeva, postoji veliki vodopad. Ali, u njegovo podnožje može da se stigne samo spuštanjem niz konopce. Kraj takvog vodopada se ništa ne čuje. Osećate iglice od vode kako vas udaraju i miris čistoće. Ko to nije doživeo, ne može ni da razume – priča Dragan. izvor: https://www.penzin.rs Naslov: Vodopadi Srbije: enciklopedijsko-turistički vodič Izdavač: Bit inženjering Strana u boji: 198 Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 30 cm Godina izdanja: 2018 ISBN: 978-86-7557-020-2

Odlično 2004. U pitanju je zaista iscrpno sačinjena enciklopedija iz arhitekture i njoj srodnih oblasti - urbanizma, dizajna, enterijera, zgradarstva, primenjenih umetnosti - sa oko 25 hiljada terminoloških jedinica, i više od šest hiljada ilustracija. Inače dvotomna enciklopedija donosi i indeks imena oko tri hiljade poznatih arhitekata i autora iz srodnih oblasti. O prva dva toma “Enciklopedije arhitekture`, napisali su izuzetno značajne komentare direktori i urednici svetski poznatih kuća: “Thames and Hudson Ltd.`, High Holborn, London; Lucas Dietrich, architecture editor: “...neverovatan mamutski posao (mammoth job)...odavno mi u ruke nije dopala ovakva knjiga... naša izdavač ka kuća dobija dnevno preko 2.000 tekstova knjiga, medjutim, ovakvu knjigu do danas nismo imali...` “The Japan architect Co., Ltd.`, Yushima, Bunkyo-ku, Tokyo; Chie Abe, chief editor: “...nismo ni pretpostavili da će nam stići knjiga ovog kvaliteta i obima... ovo je zaista kapitalno delo... iskreno čestitamo!` “China editors`, Shangai, “...ukoliko budete imali izdanje na engleskom jeziku, obavezno nam ga ponudite...` Za ediciju “Enciklopedija arhitekture` recenzije su dali: prof. dr. Jerko Denegri, akademik prof. Ivan Antić, prof. dr. Ranko Radović, akademik prof. Milan Lojanica, akademik prof. Mihajlo Mitrović, a o ediciji su pisali: Milan Vlajčić, kritičar i publicista, mr. Bojan Kovačević, arhitekta i mnogi drugi. Izvod iz recenzije prof. dr. Ranka Radovića: `Arhitekta Slobodan Maldini uradio je sam jedan sizifovski projekt koji decenijama nije uradila niti jedna stručna ili naučna institucija u nas - REČNIK ARHITEKTURE. Istina, nikad nije prestajala svest da je arhitekturi i arhitektima ovde neopohodan jedinstveni terminološki pregled, enciklopedijski sredjen i sistematizovan. Pokušaja je bilo. Nisu nikada završeni. Sada je taj džinovski zadatak okončan naporom jednog zaljubljenika u arhitekturu i njene reči, u pojmove i njihovo tumačenje, u tolike rečnike arhitekture i usamljene glosare. Terminološka celovitost i ilustracije koje prate ovo delo liče, kao kod Borhesa na “rajsko polje`, gde se reči pretvaraju u kuće, a prostor počiva, izmedju ostalog, na mudrosti i na znanju.` Izvod iz recenzije akademika prof. Ivana Antića: ` Enciklopedija arhitekture i urbanizma autora arh. Slobodana Maldinija je prvi naš naučni poduhvat da se pojmovi, koji proističu iz raznih jezičkih područja, a odnose se na polje arhitekture i urbanizma, sistematizuju i definišu... ...Moje duboko uverenje je da će ova knjiga biti od velikog značaja na polju arhitekture i kulture uopšte, kao i podizanja ukupnog nivoa arhitektonskog znanja kod nas... ...Knjigu preporučujem širokom sloju čitalaca: ljubiteljima arhitekture, arhitektima, studentima arhitekture i umetnosti uopšte, urbanistima, dizajnerima, prostornim planerima, a posebno kritičarima na polju arhitekture i umetnosti, kojima će enciklopedija dati doprinos ka jasnijem izražavanju i sagledavanju ovog širokog ali značajnog kulturnog polja.` Izvod iz recenzije prof. dr. Jerka Denegrija: “Ilustrovana enciklopedija arhitekture i urbanizma autora Slobodana Maldinija sadrĹži preko 30.500 jedinica, uz oko 6.000 crno-belih ilustracija, iz oblasti navedenih u naslovu knjige, obradjenih po principu: definicija pojma, utvrdjivanje cilja, interdisciplinarnost i dr. U knjizi arhitektura se tretira prvenstveno kao umetnost i tekovina istorije kulture, ali se ne zapostavlja tesna povezanost arhitekture i urbanizma uz sve za ove oblasti relevantne naučne discipline. Pojmovi su obradjeni sažeto i jasno, povremeno kada pojedini pojam to zahteva i sa širim objašnjenjima, no uvek su pisani stručno, na osnovu utvrdjenih znanja iz temeljne istorijske i teorijske literature za oblasti kojima se enciklopedija bavi... ...Treba istaći da slična publikacija, ne samo kao delo domaćih autora nego ni u prevodu kod nas ne postoji i da je to osnovni i dovoljni razlog u prilog objavljivanju ove izuzetno korisne knjige koja će zbog svoje višestruke upotrebljivosti biti namenjena zainteresovanim stručnim krugovima (profesionalcima i studentima iz oblasti arhitekture, urbanizma, dizajna, umetnosti i istorije umetnosti, novinarstva i dr.), ali i širokoj kulturnoj javnosti. Iz svih tih osnovnih razloga, da se ostali dodatni ovom prilikom ne navode, trebalo bi maksimalno podržati ogromni trud autora i vrednost njegovog obavljenog rada, te se u cilju realizacije ovog u našem izdavaštvu jedinstvenog poduhvata ovom projektu u vidu pozitivne recenzije daje bezrezervna podrška.` Izvod iz Preporuke prof. dr. Jerka Denegrija: “Enciklopedija arhitekture je jedinstveni poduhvat u kojemu se istovremeno sažeto i pristupačno širem krugu čitalaca, ali i potpuno kompetentno i namenjeno stručnoj javnosti obradjuje mnoštvo jedinica sa područja arhitekture, urbanizma, dizajna i primenjene umetnosti. Sve ove oblasti posmatrane su kako iz istorijske perspektive, tako i iz njihovih savremenih pojava, kao tekovine kulture i kao funkcije praktičnog života. Zadivljuje već sama činjenica da je ovakav obimni posao uspela da obavi jedna osoba i upravo zahvaljujući tome postignuta je potrebna ravnoteĹža u načinu obrade raznorodnih pojmova i fenomena. Ne samo u našoj sredini, dosad slični poduhvat nije obavljen, već samo to bio bi dovoljno opravdani razlog da ova edicija bude smatrana izuzetnim podvigom...` Izvod iz recenzije arhitekte mr. Bojana Kovačevića: ...`Enciklopedija arhitekture` daruje nas onom vanvremenskom, ili je možda bolje reći jednovremenskom, nevremenovanom slikom sveta gradjenja koju svakodnevno očekujemo i od svake obične kuće koja se gradi ili tek zamišlja. Na prvi pogled nije uopšte jasno ni kako je Maldini uspeo da sačini ovakvu knjigu niti kada je to uradio... ceo poduhvat se preinačuje u storiju koja deluje potpuno romantičarski i nestvarno. ...njegova izuzetna knjiga je zapravo unekoliko okasneli rezultat pristupa arhitekturi koji je, u Beogradu od početka osamdesetih naovamo, zastupala i provodila arhitektonska grupa MEČ kojoj je i sam Maldini pripadao, kao i manji krug arhitekata oko nje, ali u prestonici nikad sa velikom podrškom zvaničnih arhitektonskih asocijacija i institucija. Reč je o nedvosmislenom shvatanju arhitekture kao dela kulture u okviru kojeg je takozvano projektovanje samo jedna od disciplina. Maldinijeva “Enciklopedija`, vrlo je moguće, biće i ubuduće tretirana kao sam vrhunac svega što je jedna grupa znalaca i zaljubljenika radila. ...Pojava ove i ovakve knjige na srpskom jeziku i u maloj zemlji sa često istrajno traljavim institucijama i sa, hvala bogu, dovoljnim brojem “pozitivno čudnih` individua, kazuje da je jedan enormni i davni zadatak obavljen. To što ga nisu obavili oni kojima je godinama poveravan i finansiran već neko ko je sebi sam zadao ceo projekat i izvršio ga na superioran način, pokazuje jednu i stalnu i neregularnu, spasavajuću partizanštinu koja, daleko od komunističkih relacija, ponekad izbavlja našu kulturu od predaje i pasivnosti.` Akademik prof. Mihajlo Mitrović je napisao: `Priznanje Salona za najbolju arhitektonsku publikaciju u prošloj godini dobio je arhitekta Slobodan Maldini za svoju `Enciklopediju arhitekture`, veliko dvotomno delo enciklopedijskog formata na 1650 strana bogato ilustrovano sa nekoliko hiljada crteža od kojih je jedan deo crtao sam autor Radi se o samotnjačkom, samofinansirajućem, samoizdatskom poduhvatu bez presedana kod nas i daleko šire. Posao koji normalno i uobičajeno godinama rade institucije, naučni kolektivi, veliki misaoni i tehnički aparat, najvećma sa drĹžavnom potporom, uradio je, za samo šest godina, samo jedan čovek pregalac. ...Zapažen još kao mlad arhitekta u grupi “Meč`, Maldini se jedno vreme izgubio sa scene. I dok je okolina počela da ga zaboravlja iz asketske osame, posle silnog danonoćnog rada, blesnuo je tamo gde ga niko nije mogao očekivati. Manijačkom posvećenošću svom pozivu, hazarderski, va bank, seo je za radni sto i takoreći šest godina jurio rulet ne videći kraja svom ulogu... Preveo je sam šest pozamašnih knjiga sa više jezika, kao podlogu za osnovnu gradju. Prevrnuo je sve što postoji u našoj leksikografiji. Sve sam slagao, skenirao, prelamao, ilustrovao... ...Srpska kultura, bez ikakve zasluge društva, dobila je kapitalno delo vredno najvećeg stručnog i ljudskog poštovanja.` Milan Vlajčić, kritičar i publicista, je napisao: “Na nedavno održanom Beogradskom sajmu knjiga, najviše priznanje Sajma, nagrada za izdavački poduhvat godine, pripala je zamašnoj, dvotomnoj knjizi na blizu dve hiljade stranica, `Leksikonu arhitekture` autora i izdavača u jednoj ličnosti, arhitekte Slobodana Maldinija. Prvi put u istoriji ovog priznanja dogodilo se da bude nagradjen leksikografski i izdavački trud samo jednog čoveka. Obično iza nagradjenih dela stoji neka poznatija izdavačka kuća, ali ovog puta se desio presedan i to je izazvalo pravu pometnju.` Dr. doc. Ljiljana Vukajlov je napisala: “Enciklopedija arhitekture` rad je autora, priredjivača i samostalnog izdavača arh. Slobodana Maldinija, nastao u periodu 1998-2006. Uz sakupljanje, analiziranje, sistematizovanje i opisivanje pojmova autor je istovremeno uporedjivao prikupljenu gradju sa savremenim svetskim dostignućima i enciklopedijama arhitekture... ...Autor Slobodan Maldini, arhitekta iz Beograda, školovao se u Beogradu i Vićenci. Od 1981. član je grupe MEČ, a od 1984. ULUPUDS-a. Predstavlja jednog od najranijih protagonista postmodernog pokreta u arhitekturi nekadašnje Jugoslavije. Učesnik je brojnih izloĹžbi i dobitnik više nagrada za svoje arhitektonske projekte. Bavi se pedagoškim radom kao predavač na novosadskom univerzitetu.`

Knjiga je dobro očuvana. „Barbarogenije Decivilizator` predstavlja značajno delo srpske avangardne književnosti i donekle programski roman osnivača pokreta zenitizam Ljubomira Micića. ,,Ja nisam rođen da bih lagao svoj narod, niti da bih ga potkradao, izdavao i zaslepljivao – rođen sam da ga naučim da bude ono što jeste, da ga nateram da misli slobodno, da dublje proučava ono što mu se daje, da spozna svoje mane više nego vrline, da mu pomognem da koristi svoju snagu koje nije svestan, da zablista unutrašnjom svetlošću koja mu nije znana. Ovako je Ljubomir Micić (1895–1971), pesnik, prozaista i dramski umetnik pisao pre više od osam decenija, kad je svet bio mlađi, a verovatno i luđi nego danas. U povesti srpske kulture verovatno ne postoji veća gromada koju smo skrajnuli i maljevima očukali, verovatno i nesvesni zbog čega to činimo, od ovog osnivača zenitizma, pokreta koji je, za razliku od sumatraizma i višegradizma, i danas svež i aktuelan, kao da je juče nastao. Micićevo delo „Barbarogenije decivilizator” (izvorno obnarodovano u Francuskoj 1938. pod naslovom „Barbarogenie le Décivilisateur”) u Srbiji je poslednji put objavljeno 1993. godine sa zaštitnim znakom izdavačke kuće „Filip Višnjić”, u ediciji „Albatros”. Odavno te knjige nema u prodaji; zato na internetu, iako je skromno opremljena i nevelika obimom – oko 170 stranica, uključujući pogovor Vide Golubović – dostiže cenu od tri, pa i četiri hiljade dinara. Tražena je. „Moje ime, Barbarogenije, jeste jedna vrsta sinteze ljubavi i mržnje”, piše Micić u ovom romanu-planini (ako postoji roman-reka, što ne bi postojao i roman-planina, naročito ako je reč o najmanjoj i najvećoj našoj planini, Avali, ili „srpskom Olimpu”, kako to kaže agilni promoter decivilizacije). „Dugujem ga istovremeno svojoj majci, nebrojenim neprijateljima, svom ocu i samom sebi. Ali vređajući me u zoru mog života, moralni zločinci nisu znali da tako vređaju spomenik neznanog junaka, koji je niko drugi do moj otac.” Micić je u iskazu uvek jasan, nedvosmislen. Kao, uostalom, i mati njegovog Barbarogenija, Vila Morgana, koja ovako uči svoje čedo: „Znati umreti velika je umetnost, veća i hrabrija nego što je znati lagati i od toga živeti.” Otuda i sam Micić, kroz svog junaka, „avalskog buntovnika”, poručuje:„Još danas ću podmetnuti vatru u suve grane trulog društva. Istom vatrom ću udariti na sve parazite diljem Evrope, učiniću to da bih vratio duhovnu slobodu ljudima, životinjama, hrastovima, kedrovima, topolama, kako bi mogli slobodno da dišu. Da i oni mogu poput sunca da dosegnu svoj vlastiti zenit”, progovara Micić kroz svog Barbarogenija, naglašavajući da je „zenitizam – pokretačka snaga svakog čoveka”. „Barbarogenije decivilizator” izlazi upravo u godini kad će na mestu razorenog srednjovekovnog grada Žrnova, uz nečujan eho kletve koja je pala na rušitelja Aleksandra Prvog Karađorđevića, nići Meštrovićev spomenik Neznanom junaku. Uveren da „’Jugosloveni’ kao neodređeni pol privlače ceo svet da radi protiv srpskog duha zemlje”, Barbarogenije upozorava svoje sunarodnike: „Izađite iz džungle lažnih Evropljana, izađite brzo, u opasnosti ste! Postanite ponovo varvari, najbolji među vama su to oduvek, a da i sami to ne znaju. Varvari čine pravu elitu svih naroda. (...) A život civilizovanog čoveka? On je sada samo prostrani zatvor koji slepo hvale profesori, intelektualci, novinari i političari! A jeste li primetili da sve prelazi u ruke zelenaša i mešeatara, u ruke ucenjivača i hipokrita koji su uništili Evropu, koji su je dotle unazadili da je sada najveća pijaca ljudskog dostojanstva? Za uzor vam predlažu lopove”, pisao je Micić nekoliko godina pre nego što će se na Stari kontinent spustiti neprozirna koprena Drugog svetskog rata. Barbarogenijeva Srbica, učiteljica u koju se junak Micićeve proze zagledao na Avali još u ranom poglavlju „Tek rođen, a već zaljubljen”, sluti da njen slučajni izabranik ili izabrani slučajnik ne želi, zapravo, da ga narodne mase maze i paze. „Priznati sebi da je zaljubena u Barbarogenija za Srbicu je bilo istovremeno i iskušenje i mučenje”, piše spiritus movens zenitizma, s tim što je Srbica, odlučna u naumu da „ostane verna njegovom duhu, kao i svojoj skrivenoj ljubavi, za koju on možda nije znao”, svoju uzdržanost opravdavala plahom naravi svoga suđenika: „Jer on bi se ljutio kada bi saznao da ga neko voli.” Najedio bi se, možda, i jedan od sporednih likova u romanu-planini „Barbarogenije decivilizator”, avalski seljak, kad bi znao da ćemo ga citirati, kao što bi se, biće, iznervirao i sam Micić, budući da je seljak, posle gromopucatelnog govora koji je održao, uspeo i da razočara Barbarogenija. Ali reči avalskog seljaka, izgovorene u živopisnom, raspusnom vrtlogu tridesetih, zvuče baš kao da smo ih čuli od nekog pradede koga smo na ovom svetu zatekli i mogli da dodirnemo u vreme kad je bio u snazi: „Peva vam se himna mašinizma, da, da, a ne kaže vam se da je mašinizam samo najstrašnija tiranija koja preti svetu. (...) Da, tiranija mašinstva i motorizacije preti čovečanstvu. Ona traži potpuno potčinjavanje čoveka, tj. nas samih, naših duša. Zato vam vičem: pazite se mašine, koja je pre neprijatelj nego prijatelj čovekov! Ljubav prema civilizaciji i ljubav prema čoveku nemaju ništa zajedničko.” Iduće godine navršava se tačno jedan vek otkako je Ljubomir Micić 1921. pokrenuo časopis „Zenit” i, zajedno s Ivanom Golom i Boškom Tokinom, objavio Manifest zenitizma. Nedugo zatim ušao je u sukob s Miroslavom Krležom, i to će Micića mnogo koštati u posleratnoj Jugoslaviji, kad se Krleža vinuo visoko u hijerarhiji kominternovske monarhije. Možda bi se, štono Srbica reče, Barbarogenije i naljutio kad bi znao da ga mi danas volimo, ali neka ga – nek’ se naljuti.````

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nekoliko mesta ima podvucenih recenica, obicnom olovkom. Nista strasno! Đuro (Gjuro) Arnold (Ivanec kraj Varaždina, 14. ožujka (?) 1853. – Zagreb, 22. veljače 1941.), hrvatski filozof, pedagog i pjesnik. Bio je profesor filozofije i pedagogije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i osnivač Odsjeka za pedagogiju. Objavio je pet knjiga pjesama. Bio je akademik i predsjednik Matice hrvatske. Otac je Vlaste, poznate hrvatske katoličke djelatnice. Životopis Djed mu je bio Francuz, prezimenom Arnauld. Emigrirao je iz Francuske u doba Revolucije, oženio se Njemicom iz Švicarske i kasnije naselio u Bjelovaru. Otac Ivan Arnold bio je austrijski časnik i borio se s banom Jelačićem 1848. protiv Mađara, a zatim je postao kraljevski poreznik. Majka, Sofija rođena Vukanić, bila je kći krajiškog časnika. Udala se s jedva 14 godina. Gjuro je bio devetnaesti od dvadesetčetvero djece. Završio je Klasičnu gimnaziju u Zagrebu 1873. godine.[1] Služi kao `jednogodišnji dobrovoljac` u vojsci. Sljedeće godine upisuje se s prvom generacijom studenata na obnovljeno Zagrebačko sveučilište, na Mudroslovni fakultet. Glavni predmet mu je filozofija (profesor Franjo pl. Marković), sporedni povijest i zemljopis. Polaže profesorski ispit. Kraće je vrijeme, u vrijeme krize u Bosni 1878., opet u vojnoj službi. Dizertacijom `Etika i poviest` 17. srpnja 1880. postaje prvi doktor filozofije promoviran u Zagrebu. Sljedeće dvije godine provodi na stručnom usavršavanju u Göttingenu, Berlinu i Parizu. Zatim radi kao profesor u Klasičnoj gimnaziji (od 1879. do 1889.)[2] i kao ravnatelj na muškoj učiteljskoj školi u Zagrebu. Godine 1894. imenovan je izvanrednim, a 1896. redovnim profesorom `pedagogike i teoretičke i praktičke filozofije` na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Drugi profesor filozofije, uz Franju Markovića; godine 1909. Marković je umirovljen, a izvanrednim profesorom postaje Albert Bazala. Predaje do umirovljenja 1923. Osnivač pedagoškog seminara 1896. Bio je dekan Filozofskog fakulteta i rektor Sveučilišta. Od 1891. dopisni, a od 1899. pravi (tj. redovni, po današnjem nazivu) član JAZU. Predsjednik Matice Hrvatske 1902. – 1909. Začastni član Braće hrvatskog zmaja od 1923. Osnivač i začasni predsjednik Kola hrvatskih književnika 1913. Proglašen je začasnim građaninom Krapine - Diploma 2. prosinca 1923. Pjesništvo Kao i Franjo pl. Marković, dolazi na mjesto profesora filozofije kao već afirmirani pjesnik refleksivno-domoljubnog kova. Prve pjesme objavio 1873. u časopisu `Vijenac`, kojem je Marković urednik. Već 1876. August Šenoa je uvrstio tri njegove pjesme u Antologiju pjesničtva hrvatskoga ili srpskoga. Objavljivao je pjesme u skoro svim hrvatskim časopisima, sabrane u pet zbirki, izdanih između 1899. i 1935. U skladu sa svojim filozofskim uvjerenjem, i u pjesništvu je tradicionalist u temama i u izrazu. Izražava patriotska, ljubavna i religiozna čuvstva. Piše lirske pjesme, balade i romance. Braneći tradiciju, sukobit će se kao predsjednik Matice Hrvatske (1902. – 1909.) s modernistima. Njegovao je tradicionalni pristup pjesništvu iz svoje mladosti, koji postaje zastario još od nastupa realizma 1880-ih. U tadašnjim idejnim sukobima u književnosti, jedan je od najizrazitijih predstavnika `starih`, protiveći se novim stremljenima `mladih` koje smatra štetnim za narod, moral, književnost i sl. Nakon pomirenja `starih` i `mladih`, kada predstavnici potonjih ulaze u Maticu, pristupa rivalskoj organizaciji `Kolo hrvatskih književnika`. Filozofsko usmjerenje U skladu s koncepcijom J. F. Herbarta i H. Lotzea, Arnoldov je cilj izgradnja svojevrsne induktivne metafizike: znanstvene filozofije koja počiva na cjelini prirodoznanstvenog, ali i duševnog i socijalnog iskustva. Filozofija ide na čelu svih znanosti, tragajući za apsolutnom istinom, ljepotom i dobrotom (intelektualno, estetsko i moralno gledište). Tek religija, međutim, može povezati sva tri gledišta. Induktivna metafizika i spiritualistički pluralizam U filozofiji kao metafizici traži, nasuprot promjenljivosti i protuslovnosti pojavnosti (`bivanja`, prirode) ono stalno, nepromjenljivo i neprotulslovno (`bitak`), koje može biti podloga prirode. U spisu Zadnja bića piše: »Bivanje uključuje bitak i nebitak; jer ono što biva, i jest i nije u isto vrijeme. Ali ono, što je u sebi protuslovno, ne može biti, nije – zato ni bivanje ne može biti podlogom prirode.« Postavlja kao samorazumljivo da u nizu `bivanja` mora postojati prvi član, o kojem svi ostali zavise. (Time negira Kantovu prvu antinomiju čistoga uma.) Moraju dakle postojati `zadnja bića` (počela). Arnold razmatra kako se pojam počela rješavao u filozofiji od Jonjana, Anaksagore, Demokrita (atomi), Leibniza (monade), do Herbarta i Lotzea. Kao rezultat, skicira koncept `spiritualnog pluralizma`: mora biti više od jednog počela, a ona ne mogu biti tvarna. Ta duševna bića djeluju jedna na drugo, čime se ostvaruje doživljaj materije, koja je sekundarni produkt. Sva bića zajedno čine cjeloviti organizam, dinamičnu hijerarhiju s težnjom ka sve većem osvještavanju, što u posljednjem redu smjer prema razumski nedokučivom apsolutnom biću, Bogu. Smatra da se organska priroda ne može objasniti bez pozivanja na inteligenciju (duh), te da je teorija evolucije očito neispravna. O Bogu, `biću Apsolutnog`, ne može biti znanosti, nego samo `skrušena molitva`. Suprotstavlja se tadašnjem smjeru psihologije kao induktivne nauke, koja proučava samo pojave svijesti, a ne dušu. Smatra da je nužno prihvatiti egzistenciju duše kao supstancijalnog entiteta. Psihologija mora ostati dio metafizike; eksperimetalna istraživanja ne mogu se zvati psihologijom, nego `psihofizikom`. Metafizika nužno uključuje vjeru. Vjera je vrhovno uporište čovjeka i osnovni princip sklada u njegovim duhovnim funkcijama. »Od trajnoga neznanja oslobađa nas dakle zapravo tek vjersko znanje.« Vjera u Boga je osnov `vjerske metafizike`. Sastavljena iz dva međusobno vezana i neodvojiva čuvstva: `čuvstva vlastita ništavila` i `čuvstva poniznosti prema neizmjernom biću`. Vjera omogućuje promatranje svijeta s gledišta koji upotpunjuje i ujedinjuje intelektualno, estetsko i moralno gledište. Religiozan je čovjek također nužno aktivan, on zna da je `svjetlo svijeta, sol zemlje`. On je jedini potpuni čovjek. Filozofija, prirodne znanosti i sociologija U nastupnom govoru kao rektor, pred kralj stoljeća »koje se nazvalo prirodoslovnim«, suprotstavlja se antimetafizičkim tendencijama što se javljaju jačim zamahom prirodnih znanosti u sklopu Hrvatskog sveučilišta i Akademije. Daje opću ocjenu duhovnih kretanja tijekom 19. stoljeća. Ono je prošlo kroz tri faze (koje se kronološki djelomično preklapaju): filozofijsku, prirodoslovnu i sociologijsku. `Filozofijska` počinje s Kantom, nastavlja se s Fichteom, Hegelom i novokantovcima, ali zapada u slijepu ulicu jer je zaboravila »Aristotelovu riječ, da svako znanje stječemo iskustvom«. Reakcija je pozitivizam, čiji je začetnik August Comte; on se naglo proširio i izvršio utjecaj na sve grane znanosti i javnoga života. Uspješnost metoda prirodnih znanosti vodi do pokušaja primjene istih metoda na sva područja filozofije. Rezultat je opća skepsa u filozofiji. U poeziji je zavladao naturalizam, koji nas »vodi vrlo rado u legla zvjerskih opačina«, a sve što čovjeka oplemenjuje proglašava »konvencionalnom laži«. Protiv isključivog gospodstva prirodnih znanosti nastupila je živa reakcija, koju je također začeo sam Comte, u čijem su Kursu pozitivne filozofije »izlazile prirodne znanosti i nehotice kao puko sredstvo nauka socijalnih, jer se je pod dojmom potonjih imalo ljudstvo preobraziti«. Sve političke i vjerske stranke opredjeljuju se prema socijalnim pitanjima (pa i papa Lav XIII. enciklikom Rerum novarum iz 1891.), a sve znanosti počele su se socijalizirati. Također i umjetnost: naturalizam je »djelomično nesvjesni, djelomično pritajeni socijalizam«. Problem općeg socijaliziranja u znanosti jest i načelo podjele rada, u kojem se gubi općeniti pregled i razne se struke sve manje razumiju. »Prirodne se nauke sve više promeću u nesuvislu zbirku sitničarskih bilježaka« Sve nove struje vode do skepticizma. Ako se odbaci metafizika i religija, ostaju samo relativizam, egoizam i odbacivanje svakog morala. Pojavljuje se još misticizam, koji odaje potrebu prekoračiti puko iskustvo i približiti se svijetu ideja. Nasuprot tim nedostacima moderne kulture, filozofija je conditio sine qua non svake kulture. To može biti samo filozofija »koja sve promatra sub specie aeternitatis i za koju po tom postoji i svijet idejala«. Najveći genij svih vjekova, koji je štovao empiriju a utvrdio metafiziku kao znanost o svijetu ideja jest Aristotel. Nužna je borba za ideje, kroz koje kao prizmu trebaju prelamati sve znanosti. Protiv pozitivizma, ateizma i modernizma Kao kršćanski filozof, Arnold brani metafiziku i religiju protiv znanstvenog skepticizma, socijalnog egoizma i moralnog nihilizma, koji su ovladali 19. stoljećem. Materijalizam i pozitivizam u Hrvatskoj u to doba zastupaju prirodoznanstvenici, socijalisti i slobodni zidari kao što su Ljudevit Vukotinović, Bogoslav Šulek, Josip Torbar, Spiridon Brusina, Fran Folnegović idr. Slično je u umjetnosti: ona mora biti povezana s idealima ljepote, dobrote i istine, pa se Arnold suprotstavlja kako naturalizmu, tako i larpurlartizmu u umjetnosti. Kao predsjednik Matice Hrvatske zalagao se za `narodnu kulturu` i `narodnu umjetnosti`, za `narodnu poeziju` nasuprot `umjetnoj`l Žestoko polemizira protiv kozmopolitizma (pozivanja na ideju čovječanstva), što ga dovodi do sukoba s tadašnjim modernistima. Utjecaj i ocjene Arnold nije originalni mislilac: slijedi Herbarta, Lotzea i Markovića. Nije stvorio nijedno sustavno djelo. Zastupao je koncepcije koje su s desetljećima bile u sve većem raskoraku s novim duhovnim i društvenim strujanjima. Njegov pjesnički rad postao je staromodan, a filozofski utjecaj ograničen. Mnogo značajniji bio je kao sveučilišni nastavnik filozofije i pedagogije. Branko Despot ipak smatra značajnom njegovu koncepciju `spiritualističkog pluralizma` »čije su konzekvencije u vanmetafizičkoj, empirijskoj sferi, na različitim razinama, prisutne u nas i više od stotinu godina kasnije«. (Despot, str. 348) U novije doba filozofi mu upućuju pohvale. Zlatko Posavac smatra da je, iako tradicionalist, »slijedio duhovna zbivanja svoga doba i u mnogočem unaprijedio tj. osuvremenio duhovni život Hrvatske.« (cit. u: Barbarić, str. 140) Po Damiru Barbariću, spis Zadnja bića je »jedan od filozofijski najdubljih, misaono najdorađenijih i stajalištem najuzvišenijih tekstova cjelokupne povijesti hrvatske filozofije«. (Barbarić, str. 143) Djela Osim pjesama, Arnold nije objavio mnogo radova; međutim, većina njih važna su zbog programskog, načelnog pristupa. Kao knjige, izdani su udžbenici iz logike i psihologije za srednja učilišta. Glavno filozofsko djelo je Zadnja bića. Metafizična rasprava (objavljena 1888.). Njegov nastupni govor kao rektora 1899. privukao je veliku pažnju: objavljen je u Narodnim novinama, Obzoru, Mjesečniku pravničkoga družtva u Zagrebu, te na njemačkom u Agramer Tagblatt. Ova dva djela objavljena su u knjizi Franje Zenka Novija hrvatska filozofija (1995.). Između 1906. i 1909., u vrijeme polemika oko Hrvatske moderne, objavio je još nekoliko radova u izdanjima JAZU i Matice Hrvatske na teme odnosa umjetnosti, znanosti i vjere, o psihologiji i o narodnoj kulturi. Godine 2020. Matica hrvatska objavila je Arnoldova Izabrana djela.