Opis SAMO KOD NAS U PONUDI! Predstavljamo Vam nekretninu na jednoj od najlepših i najatraktivnijih lokacija, Podbari! Stan je komforan i odličnog rasporeda, idealan je kako za život tako i za dnevno/mesečno izdavanje. U neposrednoj blizini možete pronaći sve što Vam je potrebno za život: markete, prodavnice, pekare, autobuska stajališta, osnovnu školu. Centar, konkretno pešačka zona, se nalazi na samo 10min hoda od samog stana. Izuzetno miran kraj i okruženje. U sklopu dvorišta postoji biciklana kao i parking koji koriste isključivo stanari zgrade. Uz malo ulaganja možete sebi stvoriti pravi mali raj! Za više informacija i gledanje pozovite naše agente prodaje! ag šifra 498453 Kontakt 064912949... Prikaži broj Ivan Kontakt podaci Slične nekretnine

Autor: Dženifer Mur-Malinos Format: 24x24 Broj strana: 32 Povez: Mek Opis knjige: Konačno je stiglo leto, što znači da Miloš sa porodicom ide u vikendicu na jezeru. Provešće celo leto kupajući se, pecajući, a najbolje od svega je što će se družiti sa svojim drugarima Ivanom, Dulom, Biljom i Jecom. Kad god se Miloš, Ivan i Dule okupe, vole da igraju njihovu omiljenu igru „Čik ako smeš“. To je igra izazova i takmičenja u kojoj onaj ko ne ispuni izazov stiče nadimak „kukavica“. Iako je ova igra u početku bila bezazlena, pa čak i smešna, razvila se u vrlo opasnu. Miloš nikada ne bi odbio izazov, pa čak iako podrazumeva nešto opasno. Mislio je da ne postoji ništa gore, nego da budeš proglašen kukavicom. Onda se iznenada sve menja! Šta će se dogoditi kada prijatelji upadnu u vrlo rizičnu situaciju sve zbog igre „Čik ako smeš“?

U ponudi je osam knjiga koje su lektira za osmi razred osnovne škole: Poezija ljubavi i rodoljublja (Zbirka pesama grupe autora) Odabrane strane - Branislav Nušić, Radoje Domanović, Ivan Cankar, Erih Koš Kazivanje o jednom pokoljenju / Zapisi iz oslobodilačkog rata - Rodoljub Čolaković Gorski car - Svetolik Ranković Pisma iz Italije - Ljubomir Nenadović Pesme - Vladimir Majakovski, Sergej Jesenjin, Evgenij Jevtušenko Knjiga pesama mlađih jugoslovenskih pesnika Knjiga pripovedaka mlađih jugoslovenskih pisaca Izdavač: Nolit / Prosveta / Zavod za udžbenike, Beograd Format: 11,5 x 18 cm Povez: Meki Knjige su dobro očuvane. Sve knjige su bez ikakvih zacepljenja. Na svakoj knjizi postoji pečat. Na nekim knjigama su vidljivi tragovi korišćenja na koricama. Knjige šaljem kao paket nakon uplate na tekući račun, a moguće je i lično preuzimanje u Novom Sadu na mojoj adresi.

Opis Predstavljamo vam odličan trosoban stan u naselju Sajam kompleks. Zgrada poseduje lift, interfon, video nadzor i prilagođena je osobama sa invaliditetom. Stan i zgrada su odlično termički i zvučno izolovani, sa niskim mesečnim troškovima, centralnim grejanjem po utrošku i protočnom toplom vodom. U krugu od 500 metara postoji gomila sadržaja za svakodnevni život (prodavnice Univer, Idea, Maxi, restorani, kafići, igraonice, brza hrana, lekarske ordinacije i laboratorije, autobuska stanica i sl.) Stan je veoma svetao i komforan, sadrži dve spavaće sobe, dnevni boravak sa kuhinjom i trpezarijom, veliko kupatilo sa ležećom kadom, kao i lepu terasu! Za stvari u stanu moguć dogovor. Za sve dodatne informacije o ovom stanu pozovite naše agente prodaje. ag šifra 516644 Kontakt 064912949... Prikaži broj Ivan Kontakt podaci Slične nekretnine

Opis Predstavljamo vam komforan dvosoban stan na jednoj od najatraktivnijih lokacija u Novom Sadu. U pitanju je Železnička stanica, ulica Omladinskog pokreta. Zgrada je starije gradnje, veoma održavana, okružena zelenilom i izolovana od buke. Stan se nalazi na 4. spratu, odličnog je rasporeda, iz hodnika u sve prostorije. Kuhinja i kupatilo su kompletno renovirani, bez ikakvog ulaganja. Postavljen je PVC, nova ulazna vrata, opremljeno za život. Kuhinja ostaje u ceni bez tehnike, za ostalo postoji šansa da ostane ukoliko je kupac zainteresovan. Kuhinja ima prirodnu ventilaciju i ostavu. Moguća kupovina i putem stambenog kredita. Odlična nekretnina i ponuda, vredi pogledati! Za više informacija pozvati naše stručne agente prodaje. ag šifra 512831 Kontakt 064912949... Prikaži broj Ivan Kontakt podaci Slične nekretnine

Opis Predstavljamo sjajan jednosoban stan u jednoj od najlepših ulica za život u ovom delu grada! Sama ulica je veoma mirna, puna drveća, zgrade u njoj imaju dvorišta sa parkingom i igralištima za decu, a do prodavnice, doma zdravlja, policijske stanice, zgrade socijalnog, apoteke i ostalih sadržaja značajnih za svakodnevne aktivnosti čoveka moći ćete da odete peške za najviše nekoliko minuta. Stan je kompletno renoviran i prilagođen potrebama izdavanja na dan, tako da posetioci mogu da uživaju u komforu open space koncepta u stanu punom svetlosti. Takođe, veoma je lako ovaj stan pretvoriti u jednoiposoban ukoliko za to postoji potreba. Za sve informacije i razgledanje ove prelepe i isplative nekretnine slobodno nas pozovite! ag šifra 520707 Kontakt 064912949... Prikaži broj Ivan Kontakt podaci Slične nekretnine

Poslovna zgrada sa preko 15 apartmana! Lokacija: Podbara (Srbija, Novi Sad, Novi Sad) Namena prostora: Lokal Kvadratura: 1330m2 Dodatne informacije Novogradnja, Parking, garaža, Internet, Telefon Tekst oglasa U ponudi je odlična poslovna zgrada! Od spoljašnje fasade do instalacija korišćeni su najkvalitetniji materijali. Na prizemlju se nalazi prostor pogodan za restoran sa šankom koji može biti recepcija, u suterenu je prostor maksimalno iskoristiv (magacin, kuhinja, garažna mesta, toaleti), a na spratovima do kojih vodi lift i stepenište ima osamnaest apartmana. Dovoljno parkinga za sve posetioce posla koji planirate! Osim grejanja na gas postoji i fan-coil opcija grejanja. Prostor je pogodan kako za motel, tako i za moderne klinike ili neki sličan oblik posla gde klijent može da uživa u luksuznom ambijentu. Kontakt 0649129497 - Ivan

Luxuzan trosoban stan u Belvillu na prodajuRenoviran i luksuzno opremljen stan u zgradi IRIS - blok 67, Novi BeogradKomplex Belville, sa mnogobrojnim sadržajima neophodnim za svakodnevni život, je obezbedjen video nadzorom kao i službom obezbedjenja 24/7. Stan poseduje dve terase sa panoramskim pogledima koje su zastakljene kaljenim akustičnim staklom debljine 10mm i pružaju potpuni mir I komfor u stanu. Kuhinja je moderno opremljena sa svim potrebnim elementima i električnim Bosch uredjajima. Dva toaleta su kompletno opremljena italijanskom keramikom sadrže kadu I tus kabinu kao I kombinovanu mašinu za pranje I sušenje veša. Sve tri sobe su prostrane i klimatizovane.Stan je uknjizen i odmah useljiv po uplati. Prodaje se kompletno opremljen sa svim nemeštajem i uredjajima.Uz stan postoji mogucnost kupovine garaznog mesta.Prodaja bez provizije.Vlasnik stana Ivan

Detalji Podaci o nekretnini Transakcija: Prodaja Kategorija: Trosoban stan Kvadratura: 61 m² Uknjiženo: Da Godina izgradnje: 2023 Ukupan broj soba: 3 Broj kupatila: 1 Spratnost: Visoko prizemlje Ukupan broj spratova: 4 Dodatna opremljenost Garažno mesto Lift Ostalo Grejanje: Centralno grejanje Opis Predstavljamo vam ovaj fantastičan trosoban stan na Podbari u neposrednoj blizini centra grada. Stan je nov i nikad nije useljavan. Stan je na prizemlju koje je odignuto četiri stepenika i dvorišno je orijentisan. Najveća prednost ovog stana je što dolazi sa parking mestom u suterenu zgrade, a postoji i mogućnost kupovine garaže u suterenu. U blizini se nalazi osnovna škola, vrtić, marketi, pekare i sve što je potrebno za život. Za više informacija pozovite naše agente prodaje. ag šifra 527594 Kontakt 0649129497 - Ivan Vidite više

Prvo izdanje iz 1963. godine, s posvetom Ivana Lalića književnom kritičaru i teoretičaru Draganu Jeremiću. Korice kao na slikama, unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata. Autor - osoba Lalić, Ivan V., 1931-1996 = Lalić, Ivan V., 1931-1996 Naslov Čin / Ivan V. Lalić Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1963 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 94 str. ; 20 cm Sadržaj Sadržaj: I Algol (1-4) II Snežna noć, Zimsko pismo, Pričam ti zimsku priču, Zimsko jutro, Mart III Prolećna liturgija za mrtvog pesnika (1-4) IV Pevač, Mlada žena iz Pompeja, Mesta koja volimo, Aosta, Dunav kod Smedereva V Kalemegdan (1-10) VI Pohvala pesme, Aerodrom Beograd u junu, Kontinent, Marina II,, Orfejev drugi silazak VII Nereida (1-8) (Broš.) KC (K) Ivan V. Lalić – Pesnik koji je ujedinio tumače i čitaoce Aleksandar Jovanović 02/07/2021 BROJ 671, O dve godišnjice Ivana V. Lalića Nedavno se navršilo devedeset godina od rođenja, a krajem ovog meseca biće dvadeset pet godina od smrti Ivana V. Lalića (8. jun 1931 – 27. jul 1996). Lalićeva poezija je neprestano, u istoj meri za vreme njegovog života koliko i posle iznenadnog, i moguće ranije naslućenog, pesnikovog odlaska, dobijala nova tumačenja i nove čitaoce, tako da u ovom slučaju i nije reč samo o datumskoj zaokruženosti koju treba obeležiti nego o njenom živom i nezaobilaznom prisustvu u srpskoj književnosti. Lalić je prihvaćen kao pesnik već od prvih zbirki Bivši dečak (1955) i Vetrovito proleće (1956). Od pojave knjige Vreme, vatre, vrtovi (1961), u kojoj je sveo račune s prvom fazom svoga pevanja, počinje njegova tiha slava. Sa svakom novom zbirkom – što nije čest slučaj u nas – Lalić je pesnički rastao i zauzimao sve značajnije mesto u savremenoj srpskoj poeziji. Bitne tačke na tome putu jesu Izabrane i nove pesme (1969 – s novom zbirkom O delima ljubavi ili Vizantija), Smetnje na vezama (1975) i Strasna mera (1984). U zaveštajnim zbirkama Pismo (1992) i Četiri kanona (1996) Lalić je dosegao sopstvene pesničke vrhove i ispunio svoju službu poeziji i pevanju. Složen i moderan pesnički govor Za njegovu poeziju bitan je i trenutak u kojem se pojavio. Lalić je ušao u srpsku književnost sredinom pedesetih godina kada su mnogi književno-ideološki sukobi već bili na izmaku. Zbog toga nije ni morao, a nije ni želeo da učestvuje u, za to vreme, karakterističnim sporovima između tzv. tradicionalista i modernista (ta bitka je, već dobrim delom, bila dobijena), nego se odmah, izbegavajući jednostrana opredeljenja, usredsredio na najbitnija pitanja poezije, na biranje sopstvenih prethodnika i lirski dijalog sa tradicijom i kulturom. Snažno oslonjen na iskustva moderne evropske poezije, on je sve vreme svoje pevanje vezivao za jezik i nasleđe svoga naroda. Pesnik u čijem su delu propevali svi slojevi naše kulture, ali i izuzetan poznavalac svetske poezije i kulture (jedan je od naših najboljih prevodilaca nemačkih, francuskih, engleskih i američkih pesnika), Lalić je bio predodređen da bude pesnička žiža u kojoj se ukršta nacionalno i evropsko nasleđe. Smatrajući podražavanje evropske poezije duhom provincijalizma, on će u jednom razgovoru reći: „Ko ne povuče pouke iz Laze Kostića ili Vojislava Ilića, uzalud će ih tražiti kod Malarmea i Helderlina.“ A mogao je to da kaže jer je u istoj meri poznavao i Helderlina (koga je izvrsno preveo) i Vojislava Ilića (o kojem je napisao jedan od najboljih eseja u nas), a podsticaji oba pesnika snažno su ugrađeni u njegove stihove. U svome pevanju Lalić je izgradio izuzetno osetljive pesničke mehanizme i složenu organizaciju svojih pesama, sa specifičnom pesničkom slikom, da bi opisao složeni i nijansirani doživljaj sveta. Otuda kod Lalića moderan i precizan pesnički govor, da bi se u pesničku sliku uhvatila jedva primetna a suštinska dešavanja u ljudskom biću i oko njega, na samoj granici između vidljivog i nevidljivog, postojanja i nepostojanja („Vidljivo, to je sigurnost / […] / ali / Nevidljivo – ono nam stalno izmiče, / A šapuće nam svoju prisutnost i uporno primorava / Da delujemo, da ga prevodimo u slike“, „Elegija ili Dunav kod Donjeg Milanovca“). Zahvaljujući upravo ovom poetičkom svojstvu, širok tematsko-motivski raspon Lalićevog pevanja krasi neraspletiva unutarnja jedinstvenost: pevanja o predvajanju leta, prolaznosti, o trajnom i trošnom, smrti, kulturnom pamćenju, užasu i radosti, dati su kroz pesnikove složene vremensko-prostorne, sinestezijske, gotovo opipljive i istovremeno visoko simbolizovane slike, kroz koje se prelama emocionalna, čulna i intelektualna situacija onoga koji peva. Zato se ova poezija prima i kao izuzetno moderna i sa velikim čitalačkim uzbuđenjem. Pismo. Četiri kanona Još dok je po časopisima objavljivao pojedinačne pesme, slutilo se o kakvoj je knjizi reč, a kada se pojavila, odmah je nazvana antologijskom zbirkom. I zaista, srpska poezija je, odjednom i na jednom mestu, dobila tridesetak vrhunskih pesama: od „Deset soneta nerođenoj kćeri“ do „Rimske elegije“, od „Mlade žene sa violom“ do „Melanholije“, od „Zapisano nad jednim stihom“ do „Strambotta“, od „Pisma“ do „Nikada samlji“, od „Oktave o letu“ do „Slova o slovu“, od „Plave grobnice“ do „Šapata Jovana Damaskina“. Jednostavno, kao izbor antologijskih pesama može se prepisati čitav sadržaj. Ove godine navršava se i dve i po decenije od objavljivanja Četiri kanona, kompoziciono i smisaono veoma složene knjige. U njoj se pesnik snažno oslonio na najpoznatiji srednjovekovni žanr i njegov molitveni bruj, ispevavši jednu od najlepših pohvala Bogorodici na srpskom jeziku. Ali Četiri kanona su najpre knjiga moderne poezije, počev od leksike, smenjivanja diskurzivnih iskaza i pesničkih slika do tekstovnih prepleta i poetičkih tokova. U prožimanju pesničkog i svetog, sveto je otvaralo duboke prostore natčulnog i onostranog, ali nije dovodilo u pitanje prirodu pesničkog teksta i egzistencijalni grč onoga koji peva. Dve zaveštajne Lalićeve zbirke su najpotpunija objava njegovih poetičkih načela i na najlepši način zatvaraju srpski pesnički XX vek. Lični ulog Lični ulog koji u pesmi ne sme da bude više od nagoveštaja, a bez prava da se poništi, takođe je jedan od zaštitnih znakova Lalićeve poezije. Pesniku je bila strana ideja o impersonalnom/bezličnom subjektu: „Insistiram, u svakoj prilici, na tvrđenju da je poezija komunikacija – a kako da komunicirate sa tzv. bezličnim subjektom? Kod pesnika takvog usmerenja impersonalnost je, ako su zaista talentovani, samo maska. Beli zavoj ispod kojeg, ako je pesnik autentičan, osećate ranu.“ Odnosno, on nikada nije pravio veštački jaz između pesničkog subjekta i autora i nije se ustručavao da peva ono iskustvo koje bi bilo njihov zajednički presek. Evo nekoliko primera, koji mogu biti od koristi za potpunije razumevanje pojedinih pesama. Česti dečji letnji boravci zbog bolesti na Divčibarama prizvani su u pesmi „Vetar“. Drugi svetski rat provodi u Beogradu, u Kumanovskoj 13. Za vreme uskršnjih „savezničkih“ bombardovanja ginu mu četiri druga iz okolnih zgrada i taj događaj je osnova pesme „Zarđala igla“. Razgovori s rano preminulom majkom Ljubicom (ćerkom kompozitora Isidora Bajića, od koje je pesnik nasledio apsolutni sluh, od izuzetnog značaja za njegovo pevanje), dati su u pesmama „Requiem za majku“ i „Pomen za majku“. Sve njegove ljubavne pesme, da se navedu samo „Mesta koje volimo“, „Ljubav“, „Rimski kvartet“, „Rimska elegija“ i „Strambotti“, posvećene su supruzi Branki Lalić (Kašnar). U pesmi „Amor fati“ vide se one dve lipe koje je pesnik lično posadio u dvorištu iza svoga stana (u Internacionalnih brigada 39). Tragičnu smrt starijeg sina Vlajka čuvaju pesme „Pieta“, „More“ i pojedini stihovi Četiri kanona („sem toga / On udešava namere: ne možeš buvu da zdrobiš / / Noktom o nokat palca, ako ti pisano nije. / On je taj koji udene buru u noć, zdrobi brod, / U crno oboji vunu nekoj majci na preslici“, I/3). Ne treba posebno naglašavati da je razmak između početnog podsticaja i završenog oblika pesme mera veličine jednog pesnika. POEZIJA TRAJE JER ZNAČI Često se misli, ne bez razloga, da je prva decenija po smrti jednog stvaraoca najnemilosrdnija provera njegovog dela, kada ono ostane samo sa sobom i sa čitaocima. Ako je tako – a u ovom slučaju reč je ne o jednoj nego o dve i po decenije – Lalićeva poezija ne samo da je prošla ovu proveru nego je njen značaj još i uvećan. Krenimo redom. Ubrzo posle pesnikove smrti izašla su njegova Dela u četiri knjige (koja su uključila celokupnu poeziju, pesme iz zaostavštine, izbor eseja i kritika o poeziji, detaljnu biografiju i bibliografiju), više izbora iz poezije, izdanja školske lektire, knjiga u kanonskoj ediciji Deset vekova srpske književnosti, knjiga izabranih pesama i eseja Ivan V. Lalić. U knjizi Pogled preko okeana data je njegova prepiska s Čarlsom Simićem. Takođe je objavljeno uporedno izdanje Lalićevih pesama na srpskom i engleskom jeziku Walking Towards the Sea / Koraci prema moru, u prevodu Frensisa R. Džonsa, a zahvaljujući istom prevodiocu iduće godine će u Engleskoj biti objavljena celokupna Lalićeva poezija. I u skladu sa duhom vremena, njegove pesme su izuzetno praćene na više internet adresa. U istom periodu nastala su tri zbornika posvećena njegovom delu, čiji su izdavači naše ugledne kulturne i naučne institucije, a autori radova najznačajniji proučavaoci srpske poezije. Objavljeno je više monografskih studija, odbranjene su magistarske i doktorske disertacije, a njima treba dodati čitav niz izuzetnih pojedinačnih radova u časopisima i naučnim zbornicima. O Lalićevoj poeziji pisali su kritičari svih generacija i različitih usmerenja, počev od Nikše Stipčevića, Predraga Palavestre, Svetlane Velmar Janković, Borislava Radovića, Ljubomira Simovića, Novice Petkovića, Jelene Novaković, preko Radivoja Mikića, Dragana Stojanovića, Leona Kojena, Milosava Tešića, Jovana Delića, Tihomira Brajovića, Aleksandra Jerkova, Svetlane Šeatović, Sonje Veselinović, Perside Lazarević di Đakomo, Dragana Hamovića, Aleksandra Milanovića, Slađane Jaćimović, Sanje Paripović, do najmlađih Marka Radulovića, Bojana Čolaka, Dunje Rančić, Marka Avramovića, Vladimira Vukomanovića Rastegorca i Violete Mitrović. Lalić i Vizantija Susret Ivana V. Lalića i Vizantije bio je gotovo nužan. On se desio u njegovim prvim knjigama Bivši dečak i Vetrovito proleće i trajao je do poslednjih, Pismo i Četiri kanona. Ispevao je deset pesama s nazivom „Vizantija“ (i obeležio ih brojevima od I do X) i još desetak koje pripadaju istom tematskom krugu. U pevanju o Vizantiji prelamaju se sve bitne teme njegovog pesništva, počev od odnosa prema nasleđu do pitanja o mogućnosti i smislu pevanja. Još više, Lalićev odnos prema Vizantiji nije samo odnos prema poeziji – nego, ujedno, i odnos prema sopstvenom biću i najdubljim zahtevima koji se sebi i u sebi postavljaju. Danas se lakše uočava da se Vizantija vremenom menjala u Lalićevoj poeziji. Najpre, to je bila istorijska Vizantija i njena kultura, tačnije, u njegovim pesmama odvijao se dijalog dve Vizantije, jedne istorijske, prošle i završene, s dosta reminiscencija na politička i kulturna zbivanja, i druge, mitske, koju – kako je pesnik rekao – sve vreme nosimo u sebi i koja će vremenom postojati sve neodređenija, sve više će se pretapati u unutrašnji prostor pesničkog subjekta. Postajaće simbol njegove upitanosti o trajanjima i prekidima, mogućnostima razumevanja pojedinaca u različitim vremenima, potrage za identitetom. Pesme „Vizantija VII“ i „Vizantija VIII ili Hilandar“ najbolje svedoče o tome. Tragajući za duhovnim kontinuitetom, Ivan V. Lalić je ispevao nekoliko antologijskih pesama koje pripadaju uslovno nazvanoj Srpskoj Vizantiji, pesmama koje su svojevrsno traganje za našim počecima. Vizantijsko nasleđe, njegovo obnavljanje u srpskoj kulturi i odnos pesničkog subjekta prema njegovom uticaju u našem vremenu osnovna su tema ovih pesama, počev od „Raške“ i „Smedereva“ do „Acqua Alte“ i „Koncerta vizantijske muzike“. U završnoj fazi, u pesmi „Šapat Jovana Damaskina“ i zbirci Četiri kanona, kako se povećavao pesnikov lični ulog, pevanje o Vizantiji postajalo je istovetno pevanju o Bogu, bolnom naslućivanju dublje Tvorčeve promisli i strašnoj čežnji za Smislom i Spasenjem. Zajedno s njemu duhovno bliskim Džonom Majendorfom (čije je Vizantijsko bogoslovlje voleo i iščitavao), i Lalić je mogao da kaže, i rekao je, da neprestana privlačnost vizantijske umetnosti i neobičnost da je istočno hrišćanstvo preživelo najdramatičnije društvene promene predstavljaju očigledni znak da je Vizantija zaista otkrila nešto fundamentalno istinito o čovekovoj prirodi i njenom odnosu prema Bogu. Do te osnovne istine došao je i Ivan V. Lalić u svome pevanju o Vizantiji. Njegovo stvaralačko iskustvo je očigledan znak kako poezija može biti izuzetno moderna, bitno nacionalna i duboko religiozna. Lalić i Andrić Rođen u Beogradu, Lalić se kao dečak s roditeljima, zbog majčine bolesti, preselio u Zagreb, u kojem je proveo petnaest godina, završio gimnaziju, Pravni fakultet i objavio prve pesničke knjige. Godine 1961. vratio se u Beograd i postao sekretar Saveza književnika Jugoslavije. Zvanično ga je pozvao Aleksandar Vučo, ali je najverovatnije do toga došlo na inicijativu Ive Andrića. Osim činjenice da je reč o veoma dobrom mladom pesniku koji izvanredno govori više stranih jezika, ne može se zaobići ni Andrićevo poznanstvo, pa i prijateljstvo, sa Ivanovim ocem Vlajkom, kojeg je poznavao još iz mladosti i kojeg je često posećivao u njegovom stanu u Beogradu. Naime, Vlajko je, kao jedan iz grupe mostarskih đaka gimnazijalaca i mladobosanaca, više puta bio hapšen i osuđen je u Sarajevu 1915. na godinu dana zatvora zbog „velikosrpske propagande“. (Nije slučajno Ivan autor i dve pesme o Gavrilu Principu, „Gavrilo Princip“ i „Princip na bojištu“, od kojih je drugu posvetio ocu, a odnos prema ocu i očev duh prisutan je i u mnogim drugim pesmama, npr. u „1804“.) U decembru iste godine Lalić, kao sekretar Saveza, putuje s Andrićem u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade. O tome je naredne godine objavio dragoceni zapis „Andrić u decembarskom Štokholmu“, u kojem je, diskretno i s poštovanjem, pokušao da nasluti ponešto od onoga što je naš nobelovac skrivao ispod protokolarnog ponašanja. Pesnička osećajnost Lalićeva poezija jeste, uz sve drugo, i negovanje naše čitalačke i lične osećajnosti. Sa svakom njegovom zbirkom – s Pismom, čini se, naročito – rasla je i postajala sve zrelija osećajnost njegovih čitalaca (istovremeno, i tumača), koje možda bez ovih stihova i ne bi bili svesni. Njegove složene i izuzetno precizne slike razmiču naš doživljaj sveta, otvaraju i šire našu emociju, čine da osećamo i vidimo one suptilne duševne prelive i nijanse za koje bismo bez nje bili zatvoreni. „Ili sam možda / Sve to izmislio? Ne verujem, postoje / Dokazi: ožiljci neke uporne nade / Što još zabole na dodir tvoga glasa / Otisci tvojih prstiju na gleđi / Vrča iz kojeg još vetri vino / Nedopijeno u konobi, onoga leta / Kada si bila preobražena u blagoslov, / U svoje obično čudo. / / Živimo vreme usitnjenih čuda / I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?“ – peva Lalić u pesmi „Pet pisama“ (Strasna mera). Reč je o snažnom ljubavnom doživljaju iščezlom u vremenu i sveprisutnoj ljubavnoj emociji koja plavi pesničkog subjekta: već nema vina a miris njegov još plavi vazduh i boli. I pitanje onoj koja mu je, u tom trenutku, bila milost i blagoslov (oksimoronsko „obično čudo“ imenuje raspon između spoljašnjeg i unutarnjeg pogleda): da li pamti to leto, tu punoću emocije. Kao da bi se tim istovremenim (ne, nužno, više i zajedničkim) pamćenjem sačuvalo ponešto od srži najprolaznijeg od svih osećanja, od zaboravne mudrosti. Kao gotovo svaka Lalićeva slika, i ova je prostorno-vremenski višeslojna: minula punoća trenutka, melanholija i naslućena senka smrti ukrštene su sa upornom i ranjivom nadom, poduprte sećanjem („Pamtiš li to leto“) u naporu da se, bar na trenutak, zaustavi vreme na delu, da se sudbini kaže: Da, uprkos izvesnosti krajnjeg ishoda. Ivan V. Lalić je stvaralac koji je visoko uzdigao poetičku i kulturnu samosvest srpske književnosti, stvorio celovito i autentično pesničko delo i, što je možda najvažnije, ujedinio je tumače i čitaoce svoje poezije. On je, uz Vaska Popu, najznačajniji srpski pesnik druge polovine XX veka i jedan od najvećih srpskih pesnika uopšte. Ivan V. Lalić (1931–1996) srpski pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“. Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi. Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije). Dela Bivši dečak (1955) Melisa (poema) (1959) Argonauti i druge pesme (1961) Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961) Smetnje na vezama (1975) Strasna mera (1984) Vizantija (1987) Izabrane i nove pesme (1969) Vetrovito proleće (1956) Čini (1963) Krug (1968) Velika vrata mora (1958) Pesme (1987) Pismo (1992) Četiri kanona (1996) Pisao je eseje i kritike: Kritika i delo (1971) O poeziji i dvanaest pesnika Dragan M. Jeremić je kao plagijat označio zbirku pripovetki „Grobnica za Borisa Davidoviča“ Danila Kiša. Polemika je započeta i vođena na stranicama zagrebačkog „Oka“ i beogradskih „Književnih novina“. Danilo Kiš je svoje argumente izneo u knjizi „Čas anatomije“, objavljenoj 1977. godine. Kao odgovor na „Čas anatomije“, Dragan M. Jeremić je napisao „Narcis bez lica“, polemičku knjigu objavljenu 1981. godine. Nakon svega, Dragan Jeremić je izgubio uticaj koji je dotad imao u domaćoj književnosti, ostavši bez mnogih funkcija u književnom establišmentu. U svojoj knjizi Jeremić zauzima poziciju istraživača i profesora, akademski hladnog, koji će, nasuprot uvređenom i gnevnom Kišu, objektivno izvesti tumačenja koncepata presudno važnih za polemiku i doneti brojne argumente koji će definitivno osvetliti celi problem. U to ime, on će se često vraćati u književnu istoriju, osvrćući se i na književnoteorijske koncepte, a u svojoj studiji toliko će se truditi da izbegava uvrede i napade ad hominem da bi najradije, piše, izostavio i Kiševo ime kako bi što bolje zasvetlila odbrana stvaralaštva. Već na početku knjige Jeremić, dakle, napominje da želi što pre doći do stvari od opšte važnosti za književnost, jer mu je cilj da njegova polemička knjiga bude i studija koja će odbraniti pravo stvaralaštvo od imitiranja i prepisivanja tuđih tvorevina kao relevantnog načina pisanja. Dragan M. Jeremić (Brđani, 24. maj 1925 – Ljubljana, 6. septembar 1986) bio je srpski univerzitetski profesor, estetičar, književnik i književni kritičar. Redovni je profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na predmetima „Estetika“ i „Sociologija umetnosti“. Pored profesure, bavio se pisanjem i književnom kritikom. Posle završene osnovne škole i gimnazije, upisuje Filozofski fakultet u Beogradu, na kome će kasnije magistrirati i doktorirati 1971. godine. Dragan M. Jeremić je bio u više navrata član i predsednik Udruženja književnika Srbije, Srpske književne zadruge. Bio je istaknuti književni kritičar. Pisao je i o pozorištu, likovnim umetnostima i filmu. Uređivao je Savremenik (1961–1966) i Književne novine (od 1970). Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Dela Prsti nevernog Tome, Nolit, 1965. Kritičar i estetski ideal, Grafički zavod, 1965. Doba antiumetnosti, Kultura, 1970. Lice i naličje, Radnički univerzitet Radivoj Ćirpanov – Centar za dijafilm i izdavačku delatnost, 1972. Perom kao skalpelom, Bagdala, Kruševac, 1976. Snovanje i stvaranje, Vuk Karadžić, 1976. Tri stupnja poređenja, Svetlost, 1978. Narcis bez lica, Nolit, 1981. Estetika kod Srba, Srpska akademija nauka i umetnosti, 1989. KC (K)

POGLED TVOJ JE POGLED MOJ - Ivana Lekić 656 strana napisanih jezikom ljubavi. Ispunjena filozofijom, nadahnućem i praktičnošću, ovo je knjiga koja može da vas promeni jer pokreće nešto tajanstveno. Nešto što stvara čuda u najsloženijem od svih područja života: u ljudskom srcu. Može li ljubav biti toliko velika da zbog nje odbacite sve svoje? Pogaziti sve u šta verujete? Koliko strast može biti velika, a opčinjenost jaka za nekom osobom? Doživljavamo li iskustva za koja smo čvrsto tvrdili da nam se nikad neće dogoditi? Ljubav u ovom romanu postaje jedan sveopšti pojam koji nadzire celi svet, pa čitanje njegovih stranica možemo nazvati intelektualnim iskustvom. ,, Pogled tvoj je pogled moj…’’ je jedna od onih knjiga koje podsećaju na moć knjiga, klasičnih ostvarenja, skrivenih na prašnjavim tavanima sa specifičnim mirisom tinte i žutog papira. One nas podsete da su knjige poput naočara u novi svet, mesta gde upoznajemo mnoštvo novih ljudi i naprosto - gradimo sebe. ,,Obična sam devojka... Žena... Imam godine kojih se ne stidim. Imam san kome težim. Imam ljubav kojoj se nadam. Moja priča je obično – neobična. Moj put do ljubavi je pakao bez dna. Moje ostvarenje sna je noćna mora posuta pepelom obojene svakodnevice. Nisam jedina, ali sam verovatno u krugu malobrojnih koji se ne boje da priznaju da još uvek sanjaju i još uvek tragaju za sopstvenim ostvarenjem. Još uvek se nadmećem sa vremenom!`` „Nije puštao moju ruku. Nisam mogla da mu vidim lice ali sam znala, po glasu, da je to ON. Da li je moguće da ON postoji? Da nije samo u mojoj glavi? Da nije izmišljotina? Moj san? Ni u snu mu nisam videla lice ali njegov glas onako dečački, nestašan, raspevan... Od tog glasa bih uvek blago zadrhtala...“ „...snovi su snovi. Izmenjeni ili ne, skriveni ili ne, ostaju večno. Ili se ostvaruju, ili te muče celog života...“ „Ima vremena za sve, samo se mora biti svestan vremena...“ Beograd 2018 god, 654 str, meki povez. HOD. L.

Коначно је стигло лето, што значи да Милош са породицом иде у викендицу на језеру. Провешће цело лето купајући се, пецајући, а најбоље од свега је што ће се дружити са својим другарима Иваном, Дулом, Биљом и Јецом. Кад год се Милош, Иван и Дуле окупе, воле да играју њихову омиљену игру „Чик ако смеш". То је игра изазова и такмичења у којој онај ко не испуни изазов стиче надимак „кукавица". Иако је ова игра у почетку била безазлена, па чак и смешна, развила се у врло опасну. Милош никада не би одбио изазов, па чак иако подразумева нешто опасно. Мислио је да не постоји ништа горе, него да будеш проглашен кукавицом. Онда се изненада све мења! Шта ће се догодити када пријатељи упадну у врло ризичну ситуацију све због игре „Чик ако смеш"? Наслов: КАДА ТАКМИЧЕЊЕ ИЗМАКНЕ КОНТРОЛИ Издавач: Pčelica Страна: 36 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 25x25 cm Година издања: 2014 ИСБН: 9788660894900

Lepo očuvano Kao na slikama Crveni K. Nezavisna izdanja Dizajn Slobodan Mašić 1972 EKSTREMNO RETKO, ZVANICNO ZABRANJENA KNJIGA U SFRJ, CIJI JE NAJVECI DEO TIRAZA ZAPLENJEN I UNISTEN! Usponi i padovi Ivana Ivanovića: autoportret poslednjeg srpskog književnika - disidenta (2) Crveni kralj na sudu U svim režimima nepodoban, ugledni srpski književnik, Ivan Ivanović, pisac kultnog disidentskog dela `Crveni kralj` (i još petnaest romana!), sumirajući rezultate epohe u kojoj je stvarao, došao je do zaključka da je, kao Hemingvejev ribar, svoj ulov dovukao do obale, ali da je njegova lovina oglodana do kosti. Šta se stvarno dešavalo sa romanima Ivana Ivanovića, tokom trajanja socijalističke Jugoslavije i nakon njenog pada i kako su ga (ne)vešto zaobilazili, kad god bi se smenjivali razni režimi? Komunistima je smetalo što mu je otac, Boža Ivanović, bio komandant topličkih ravnogoraca, `demokratskim vlastima` je smetao što je naklonjen tradicionalnoj Srbiji i njenim vrednostima, a novim desničarima je smetao zbog toga što im se nije pridružio i što ima kritički stav prema svakoj nadri-ideologiji. O svemu tome, piše u eseju `Usponi i padovi Ivana Ivanovića`, koji Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka Ivan Ivanović Profesor je tražio od nas da vodimo lični dnevnik. To dotad nismo radili. Ja sam taj posao shvatio krajnje ozbiljno. U stvari, u dnevniku sam neprekidno pisao onaj fatalni pismeni zadatak iz petog razreda koji nisam uspeo da napišem. Tako su nastale moje prve priče. Opisao sam sve ono što se nisam usudio da stavim u pismeni zadatak. (Te motive sam kasnije iskoristio za roman „Vreme sporta i razonode`.) Čak sam opisao i onu kočićevsku epizodu sa zadružnim i seoskim bikom. Zadružnom biku sam dao ime Buđoni! (Na jednoj književnoj večeri u Pirotu, jedan čitalac moje literature, inače posleratni javni tužilac, rekao mi je da sam ga duboko uvredio. Pitao sam kako. - Dali ste biku ime sovjetskog generala Buđonija, komandanta Crvene konjice. Zašto? Rekao sam: - Zato što je taj Staljinov general posekao sabljom negde u sibirskom logoru pisca `Crvene konjice`, Isaka Babelja, jer je bio nezadovoljan načinom na koji je opisan.) Na kraju prvog polugodišta profesor je pokupio naše dnevničke sveske da ih pregleda. Kad ih je u drugom polugodištu doneo, nije krio nezadovoljstvo njihovim učinkom. Ali - izdvojio je moj dnevnik. Još mi je rekao da dođem posle časova kod njega u kancelariju da porazgovaramo. Jedva sam dočekao da se završe ti časovi. A onda - ulazim u školu na profesorski ulaz! Famulus me zaustavlja i pita šta tražim, kažem da idem kod direktora. On me odvodi do kancelarije i prijavljuje direktoru. Čujem kako Buda viče: - Neka uđe. Profesor me dočekuje stojeći, drži moju svesku u rukama. Pruža mi ruku, pozdravlja se sa mnom kao sa sebi ravnim. Zbunjen sam, da ne kažem inhibiran. Profesor mi kaže da sednem, pita me pijem li kafu. Verovatno nisam umeo ništa da kažem, tek on zove onog famulusa i naručuje dve turske kafe. Raspituje se o mom poreklu, kaže da je čuo za mog oca kapetana Božu. Za moju majku kaže da je najbolji učitelj u srezu! Kad famulus donese kafe, Buda me nudi cigaretom, pita me da li pušim. Nisam pušio, a bila je to prva kafa u mom životu! - Slušaj, konačno Buda prelazi na stvar, pozvao sam te da ti kažem da ćeš biti pisac. Imaš talenat! Samo ako istraješ. Onda mi priča kako je on celog života pisao, ali nije imao mnogo uspeha. (U prokupačkom pozorištu, koje je tada bilo profesionalno, izvedene su tri njegove drame. Ja sam u Topličkim sveskama objavio dve, treća je izgleda izgubljena. Objavio je i sedam priča, i njih sam preštampao. Bio je prestrog prema sebi, nije bio bez talenta.) Otpratio me je do vrata kao budućeg pisca. Ne znam kako sam uspeo da izađem na ulicu, ali tog trenutka sam postao pisac. U tom sedmom razredu sam se usudio da odem na literarni sastanak. Bez kompleksa inferiornosti! Vrhovni književni autoritet na literarnoj sekciji bio je učenik osmog razreda, Predrag Milićević. (Kasnije će završiti književnost, uređivati neke zabavne listove, ali, koliko znam, književnošću se nije ozbiljno bavio. I danas mislim da je to šteta!) Na tom sastanku je čitao pesme neki Dragoljub Marković (ako sam ime dobro zapamtio, za njega više nisam čuo); bio je krupan, uobražen, imitirao je Branka Radičevića. Pesme su mu bile patetične, srceparatelne, romantičarske. Usudio sam se da uzmem reč i da raspalim po pesniku! Napao sam lažni romantizam u srpskoj poeziji! (Bio sam pročitao Pevanje i mišljenje Svetozara Markovića.) Čitajući kao Skerlić! Za diskusiju sam bio napadnut od nekih devojaka, ali sam dobio podršku Predraga Milićevića. Postao sam istaknuti član literarne sekcije! Posle toga sam se prijavio da na literarnoj sekciji pročitam jedan svoj rad. Prijavio sam priču `Nikad nije kasno`, iz sveske koju je Buda podržao. I tu nastaju prve peripetije oko moje literature. Šta se stvarno dešavalo u pozadini saznao sam mnogo kasnije od tadašnjeg osmaka, a potom poznatog advokata i političara, Galje Milanovića. Galja je u to vreme bio predsednik Omladinske organizacije škole i član gradske Omladinske organizacije. Na gradskom forumu postavilo se pitanje da li da se uopšte dozvoli sinu Bože Ivanovića da nastupi na literarnom sastanku. Rukovodstvo gradske organizacije, podržano od partijskog komiteta, bilo je protiv moje literarne promocije. Galja, koji je bio liberalni omladinac (kao liberal je politički stradao u partijskoj čistki početkom sedamdesetih godina Dvadesetog veka), zastupao je stav da Omladinska organizacija ne sme da bude cenzor, zbog čega je dobio nekakvu opomenu. Ipak, posle dosta neizvesnosti, dobio sam dozvolu da pročitam priču na školskom literarnom sastanku. Odluku mi je saopštio upravo Galja Milanović, pod uslovom da prihvatim neke sugestije gradskog omladinskog Komiteta. Izvesno je da ne bih prošao da iza mene nije stao direktor Gimnazije Buda Ilić. Ne možemo mi sprečiti četničku decu da se bave umetnošću, samo zato što su im očevi bili na drugoj strani! - navodno je rakao je Buda na sastanku Komiteta. Taj moj prvi literarni nastup u maju 1954. godine bio je senzacionalan! Kasnije sam imao mnogo lomova u literaturi, uspona i padova, pohvala i pokuda, ne može se reći da nisam doživeo izvesnu afirmativnost i popularnost, ali se sve to ne može meriti sa tim mojim literarnim debijem u prokupačkoj Gimnaziji. Razlog je bio u samoj pripoveci, u njenoj sadržini. Postavio sam moralno pitanje svoje generacije. Nažalost, priču nisam sačuvao, kao ni dnevničku svesku. Sećam se da je priča imala naziv `Nikad nije kasno` i bila je tipična moraleska. Bila jedna gimnazijalka Maja i imala dva udvarača. Jedan je bio student Miša, tih i neupadljiv, pesnik; drugi je bio sportista Boban, atraktivan i razmetljiv, fudbaler. Devojka se u svojoj naivnosti i lakomislenosti opredeljuje za fudbalera, ali kad je on uskoro izigra shvati šta je izgubila. (Tako je već ova gimnazijska priča inicirala osnovnu temu moje literature, etičko pitanje.) Pripovetka je u potpunosti podelila, kako učesnike literarnog sastanka, tako i čitavu školu. Cela škola je samo o tome pričala, svaki gimnazijalac je smatrao da treba da se opredeli prema problemu koji sam postavio. (Sličnu situaciju sam ponovio sa `Crvenim kraljem`.) Pogotovo je polemiku izazvala scena slobodne ljubavi na Hisaru. (Bio sam pročitao Lorensa, `Ljubavnik ledi Četerli`.) Diskutanti su se polarizovali. Među onima koji su me hvalili bio je Predrag Milićević, glavni književni autoritet Gimnazije, arbitar eleganciorum. On je rekao: Ljudi, ovo je veliki dan za prokupačku Gimnaziju! Danas smo dobili topličkog Hemingveja! Izneti dileme generacije na tako jasan način, pa to može samo istinski talenat! Među onima koji su me napali bio je jedan učenik, koji je tek bio prispeo u prokupačku Gimnaziju iz Novog Sada, Petar Milosavljević (kasnije profesor univerziteta). On je rekao: Ova pripovetka nema nikakvu umetničku vrednost, jer sam je u potpunosti razumeo! Književnost, dakle, ne sme da bude razumljiva! Poruke ne smeju biti jasne. (Ova dva stava u pogledu moje literature pratiće me do današnjeg dana!) Poslednji pismeni zadatak u sedmom razredu bio je nagradni. Tema je bila ponovo slobodna, kao u petom razredu. Nagradu je dodeljivao Savez književnika Jugoslavije a sastojala se od `Almanaha` Saveza. Sad je moj zadatak ocenjen kao najbolji u školi, dobio sam knjigu sa potpisom predsednika Saveza književnika Jugoslavije Josipa Vidmara. Pola Nastavničkog veća je bilo za mene, a pola protiv. Moj rad je bio dosta slobodan, a to je okrenulo konzervativne profesore protiv mene. Ipak, prevladali su liberali! Tako sam izravnao račune sa odlikašima iz petog razreda. Računam da sam ta dva meseca (maj i jun 1954. godine) bio pravi pisac. O meni se u Gimnaziji neprestano pričalo, čak su i gradske devojke počele da se u mene zaljubljuju! (Samo mi se još jednom to desilo, kad sam objavio `Crvenog kralja`! I tad su u pitanju bila samo dva meseca, septembar i oktobar 1972. godine. Ali to je druga priča.) Još kad mi je Buda u osmom razredu gimnazije objavio U Topličkim novinama priču iz one sveske, `Gaga`, umereno modernističku, mogao sam da upišem Svetsku književnost. Ovaj moj gimnazijski uspon, dolaskom u Beograd bio je u potpunosti poništen. Za četiri godine studiranja nisam uspeo da objavim nijedan redak, iako sam pisao roman! Ako sam u Prokuplju doživeo uzlet, u Beogradu sam doživeo pad. Beograd me je, jednostavno, pojeo. To sam opisao u dve novele, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Ova događanja u Prokuplju su u potpunosti odredila moj životni put. Lokalni uspeh priče „Nikad nije kasno` za uvek me je otrgnuo od matematike i gurnuo u literaturu u kojoj sam se proveo kao, da upotrebim narodski izraz u Srba, bos po trnju. Ne znam šta bih uradio kao graditelj, kao pisac sam bio uvek u problemu. Moj drugi uzlet vezan je za „Crvenog kralja`. To je bio let Ikara u bekstvu iz Lavirinta. Ja sam provinciju doživeo kao Lavirint na Kritu. Kao svaki mladić, Ikar je poleteo pravo na sunce. Senzacionalni uspeh „Crvenog kralja` u svemu je podsetio na Ikarov let. Činilo se dva meseca 1972. godine da sam uzleteo u neviđene visine, da sam zauvek pobegao iz Lavirinta. Gotovo da sam postao slavan pisac (ovo mi zvuči degutantno, ali u Beogradu je taj termin bio u opticaju), sa izgledom da postanem svetski pisac! (aluzija na moj studij Svetske književnosti). Ali, uskoro je došao pad. Komunistička država mi nije dala da letim, odlučila je da me strmoglavi. Jednostavno je zabranila „Crvenog kralja`, odsekla mi je krila, priredila mi je zabranu romana. Ako je moj uzlet bio senzacionalan, pad je bio katastrofalan! Prošao sam kao legendarni Ikar. Pošto su se prvom letaču u ljudskom rodu krila od voska, pod toplotom sunca, otopila, Ikar je doživeo strmoglavi pad. Iz Lavirinta je uspeo da pobegne Ikarov otac Dedal, arhitekta koji je sagradio ovo čudnovato zdanje, jer ga je životno iskustvo naučilo da leti neposredno iznad mora i stalno prska krila od voska da se ne otope. Postao sam zabranjeni pisac sa neizlečivim posledicama. Ja nisam umeo da letim kao Dedal. Dedala je za svog književnog junaka uzeo Džems Džojs, to je Stiven Dedalus. Upotrebio sam ovo poređenje, jer sam napisao dve novele o Ikaru, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Sa „Crvenim kraljem` mi se desio u stvari Ikar. No da vidimo kako mi se dogodio „Crveni kralj`. Evo šta sam rekao o tome Dragoljubu Todoroviću u knjizi „Antipolitičar`, 2004. godine... „Roman sam napisao u martu i aprilu 1969. godine. Smislio sam ga znatno ranije, ali nisam se usuđivao da literarno uobličim banalnu temu kakva je fudbal. Uz to, tema je zahtevala za govor ulični žargon, kojim je moj zamišljeni junak jedino mogao da govori, jer sam se bojao da taj jezik nije književno legitiman. (Bilo mi je jasno da se fudbalska priča ne može ispričati otmeno i uzvišeno, nego grubo i sirovo.) Nalazio sam se u dilemi da li je fudbal dozvoljena tema i da li je žargon kljiževno dopustiv? Pojava Mihailovićevih `Tikava` i pohvale koje je ovaj roman dobio dali su mi legitimitet da ispričam fudbalsku priču kako sam je zamislio. Roman sam mogao da napišem za tako kratko vreme, jer sam ga dugo pre toga nosio u sebi. Tad sam bio na bolovanju (zarazna žutica) i bio sam oslobođen od školskih poslova. Prvi put sam odlomke iz romana čitao u stanu pesnika i nastavnika Aleksandra Černova u Maloj Plani. Slušaoci su bili Černov, moj kolega iz kuršumlijske Gimnazije Miloš Cvejić i student književnosti na Prištinskom univerzitetu Spasoje Šejić. Sećam se da se Cvejić mrštio (Nije to književno dopustivo!), Černov se kolebao (Đavo bi ga znao!), ali Šejić je bio oduševljen. (Takav „raspored snaga` će ostati do kraja!) Bio je to u svemu šezdesetosmaški roman. Pokrenuo je iste probleme kao studentski protest u junu šezdeset osme. `Crveni kralj` je u rukopisu, nemam izdavača, štampam odlomke. Ovde je bitan odlomak iz romana štampan u listu niških studenata List mladih 68. pod naslovom Zoran Jugović, centarfor na radu u Ameriki. Urednik kulture u ovom šezdesetosmaškom glasilu bio je pesnik Zoran Milić, koga sam poznavao sa Drainčevih susreta. Kad sam mu odneo priču, rekao mi je da je to pravi tekst za revolucionarni studentski list. Ali bio je u neprilici, prethodni broj je prvo bio zabranjen pa posle oslobođen, zato što je preneo odlomak iz romana `Čangi` hrvatskog pisca Alojza Majetića. Taj roman, čija se radnja dešava na radnoj akciji, bio je svojevremeno zabranjen, ali je upravo bio ponovo štampan. Zoran mora da pokaže tekst glavnom uredniku. Sišli smo u bife, gde je glodur zasedao sa još nekim drugovima. Bio je to Ljubiša Igić, kasniji Miloševićev visoki zvaničnik i bankar. Igić je, dozvoljavam na brzinu i ne udubljujući se preterano, pročitao tekst i klimnuo glavom. (Kasnije je tvrdio da tekst uopšte nije video, pa je sva krivica pala na Zorana Milića!) Tekst je objavljen u septembru 1969. godine. To je bila poslednja glava `Crvenog kralja`, ona koja će me kasnije odvesti na sud. Objavljivanje teksta izazvalo je veliku gužvu, najpre u Nišu a potom u Kuršumliji. Zoran Milić mi je panično telefonirao preko školskog telefona (svoj nisam imao, naravno) i rekao mi da je tužilac podneo zahtev za zabranu broja. Tražio je da dam izjavu da je reč o romanu i da je radnja izmišljena. No do zabrane nije došlo, tužilac je povukao prijavu. (Šta se onda dešavalo u Nišu saznao sam mnogo kasnije od Veselina Ilića, koji je u to vreme bio sekretar niškog Komiteta i predsednik Ideološke komisije pri CK Saveza komunista Srbije. Veselin Ilić je napisao studiju o `Crvenom kralju`, pa smo se tako upoznali.) Kad je tužilac podneo prijavu, Veselin je odmah sazvao Komisiju na kojoj je zaključeno da je u pitanju umetničko delo i da Partija ne stoji iza zabrane. Tužilac Niša je poslušao svoju Partiju. Ako sam se spasio Niša, Kuršumlije nisam mogao! U nastalim partijskim podelama, Toplica je dobrim delom podržavala tvrdi kurs koji je predvodio Draža Marković. Najpre me je pozvao direktor Gimnazije da dam pismenu izjavu o tekstu i ja sam napisao ono što sam rekao Zoranu Miliću. Onda se sastao Komitet SK, na kojem je partizanski borac, direktor najveće radne organizacije u gradu ŠIK Kopaonik, Korčagin, udario pesnicom o sto i izrekao čuvenu rečenicu, koja će tri godine kasnije postati partijska maksima: S neprijatelji treba račistiti! Komitet je naredio svim partijskim organizacijama da raspravljaju o mom slučaju. Tako se o mom tekstu u studentskom listu govorilo u najudaljenijim selima opštine, kao što su Žuč ili Merdare. Zaključak je svuda bio isti: da kolektiv Gimnazije u Kuršumliji preispita dalji opstanak u nastavi neprijateljski raspoloženog profesora Ivana Ivanovića. Ali u samoj Gimnaziji nije otvoren proces. Kako? Pošto su 69. liberali bili na vlasti, u Srbiji jači od konzervativaca, spasila ma je Partija, tačnije Veselin Ilić, koji je kao predsednik Ideološke komisije CK Srbije, mogao da zaustavi proces. „Crvenog kralja` sam ipak uspeo da objavim, ali tek 1972. godine, poslednjeg dana avgusta, kod nezavisnog (privatnog) izdavača Slobodana Mašića. Troškove štampanja smo podelili. Komotno se može reći da je to bilo senzacionalno otkriće. Za dva meseca, koliko je roman bio na slobodi, napisano je više veoma pohvalnih kritika i novinskih tekstova; sklopio sam ugovor za snimanje filma i TV serije; roman je stavljen na okvirni repertoar beogradskog pozorišta Atelje 212; bili su u izgledu prevodi. Rečju, bio sam na putu da postanem slavan pisac! A onda, poslednjeg dana oktobra 1972. godine, došao je nokaut! Okružni javni tužilac Pančeva (mesno nadležan pošto je Mašić konačno našao štampariju u Pančevu) pokrenuo je postupak za zabranu `Crvenog kralja`, samo dan kasnije pošto je palo srpsko liberalističko rukovodstvo. Stvoren je politički okvir za seču knezova, što će reći progon liberalnih ljudi. Moguće je da sam ja tu bio kolaterarna šteta, da je sa prljavom vodom iz korita izbačeno i dete. Jednom piscu se teža stvar od zabrane nije mogla dogoditi! Okružni javni tužilac Pančeva, Vladeta Nedeljković, optužio je moj roman da vređa javni moral, a mog junaka da je povredio ugled SFRJ, jer zemlju posprdno naziva Jugom i Jugovinom. Mašić se dogovorio sa advokatom Srđom Popovićem, koji je tada branio gotovo sve disidente, da zastupa odbranu pred Okružnim sudom u Pančevu. Odbrana je predložila veštačenje, da se utvrdi da li roman povređuje javni moral. Za veštake smo predložili profesora Pravnog fakulteta Radomira Lukića i profesora Filozofskog fakulteta Vuka Pavićevića. Sud je, na veliko iznenađenje Srđe Popovića, kome su dotad svi sudovi odbijali veštačenje, prihvatio za veštaka Vuka Pavićevića, koji je predavao etiku i bio član CK SK Jugoslavije! Činilo se da se stvari odvijaju povoljno po nas i da će sud da donese oslobađajuću odluku. Kako je postupio sudija Antonije Stojković? On je Vukovu ekspertizu delimično uvažio, onaj deo koji se odnosio na moral, pa je knjigu oslobodio od optužbe da vređa javni moral. Ali je odbacio onaj deo koji se odnosio na politiku, profesor tu nije stručan. (A član je CK!) `Crveni kralj` je, bez sumnje, politička diverzija i Sud je jedini nadležan da to utvrdi! Tako je Okružni sud u Pančevu zabranio `Crvenog kralja` iz političkih razloga, a Vrhovni sud Vojvodine je tu presudu potvrdio. Nevidljiva strana mog slučaja izgledala je ovako. (Priču je ispričao direktor štamparije, u kojoj je `Crveni kralj` štampan, Slobodanu Mašiću, a ovaj je preneo meni. Ne znam da li je priča istinita, ali veoma je ubedljiva.) Kad je u Okružni sud stigao zahtev za zabranu romana, predsednik Suda je predmet poverio svom najobrazovanijem sudiji, Antoniju Stojkoviću. Ovaj je pročitao roman i bio njime oduševljen. Ali sudija ipak nije taj koji može da donosi takve dalekosežne odluke kao što je sloboda umetničkog stvaralaštva. Stoga je učinio ono što bi uradio svaki vojnik Partije, otišao je u Novi Sad predsedniku vojvođanskih komunista, Mirku Čanadanoviću, da od njega čuje svoje mišljenje. Čanadanović je bio u liberalističkom timu, ali je važio za čvrstorukaša (kao i predsednik beogradskih komunista Bora Pavlović). Zvali su ga Čanadašvili. Ali bio je magistar književnosti, što znači neko ko zna kako su u istoriji prolazili oni koji su nasrtali na umetnička dela. Stoga je njegov odgovor bio da ne treba zabraniti roman. Zato je sudija prihvatio predlog za veštačenje da bi u ekspertizi imao pokriće za oslobađajuću presudu, kakvu u to vreme nije bilo lako doneti. Međutim, za mesec dana, dok je Vuko Pavićević napisao ekspertizu, stvari su se bitno promenile. Mirko Čanadanović, koji se pominjao kao naslednik Marka Nikezića na položaju predsednika srpskih komunista, i sam je došao pod udar, nabeđen je da je liberal. Da bi pokazao da to nije tačno, da je na liniji Partije i kursa druga Tita, predsednik vojvođanskih komunista je instruirao pančevačkog sudiju da zabrani roman. Moguće da je računao da će se time spasiti. (Nije. Otišao je sa vlasti neopravdano svrstan u libarale, kao i Bora Pavlović u Beogradu.) Antonije Stojković, kao poslušan đak, odnosno sudija, revnosno je izvršio domaći zadatak. Žrtva te politike bio sam ja!` Dakle, bio je to moj drugi uspon i pad. Zabrana romana značila je zabranu mene kao pisca.` O ovome je dosta pisano, a ja ću ovde ću da govorim o Dragoljubu Todoroviću. Todorović je bio advokat ljudskih prava i književnošću se bavio samo uzgred. Ali, po osećanju umetnosti, po dubini prodora u književnost, po argumentaciji u odbrani slobodne reči, po jasnoći kazivanja te odbrane - u potpunosti je nadmašio univerzitetske profesore književnosti, koji su se bavili književnom kritikom u vidu profesije. Ovoga puta amater je bio iznad profesionalaca. Todorovićeve knjige su do danas, nažalost, ostale nepročitane, da ih ovde navedem: „Knjiga o Ćosiću` 2005. godine; „Boja đavola` 2006. godine; „Bilans srpskog termidora` 2010. godine. Ja znam još za rukopis o Branku V. Radičeviću, na kojem je advokat najduže radio, koji je ostao nepublikovan. Vidim da ga Marinko Arsić Ivkov citira - to znači da ga je Todorović pokazivao i drugima. Tekst kojim ću da se bavim u ovom poglavlju, Dragoljub Todorović je objavio prvi put u maju 2002. godine, u listu Republika, glasilu građanskog samooslobođenja, koje je uređivao Nebojša Popov. I prodavao na ulicama Beograda, kao što je Andre Žid prodavao svoje knjige na mostovima na Seni u Parizu. Kasnije je ovaj tekst više puta preštampavan, a konačnu verziju je dobio kao predgovor knjige „Slučaj Crveni kralj`, 2005. godine. Kad god je neko pisao o meni, po pravilu je citirao ovaj tekst, tako da se može reći da je to jedan od najznačajnijih eseja o meni. Na početku eseja, pod tačkom 1, Todorović eksplicitno ističe da se moj proces dosta razlikuje od drugih: „U bogatoj tradiciji montiranih, političkih, sudskih procesa, suđenja za verbalni delikt, delikt mišljenja, zabrana umetničkih i naučnih dela, sudskih progona političkih neistomišljenika (...) procesi Ivanu Ivanoviću pre više od četvrt veka odlikuju se nizom specifičnosti i posebnosti sa velikim brojem karakterističnih detalja, koji slučaj Ivana Ivanovića čine izuzetnim, osobenim i drukčijim od svih progona ljudskog mišljenja koje traje skoro 60 godina. Te originalnosti Ivanovićeve golgote i, čak i za Srbiju, nezapamćenog i nezabeleženog progona, tema su ovog teksta.` Na čemu zasniva Todorović ovu tvrdnju? „...Ivan Ivanović je kao profesor gimnazije u najdubljoj srpskoj provinciji, 1969. godine napisao roman Crveni kralj i objavio ga 1972. godine kod privatnog i nezavisnog izdavača Slobodana Mašića. Prijem romana kod kritike, čitalaca i najšire javnosti bio je izuzetan, moglo bi se reći briljantan. O kakvim relacijama i razmerama pohvala i visokog vrednovanja romana se radilo dovoljno je, primera radi, podsetiti da su dvojica značajnih i vrlo uglednih beogradskih književnih kritičara ocenila da je Crveni kralj bolja knjiga od romana Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve.` Zatim Todorović daje ocenu mog romana. „Crveni kralj je autentično i po svim merilima i kriterijumima potpuno nesporno umetničko delo koje podleže samo estetskim ocenama, vrednovanjima i tumačenjima. Glavni junak romana Crveni kralj Zoran Jugović plod je autorove imaginacije i predstavlja romansijerski lik par ekselans, koji je autor stvorio i umetničkim sredstvima u njega ugradio život, karijeru i sudbinu stvarno postojećih fudbalera toga doba: Ostojića, Milutinovića, Bečejca, Lamze, Šekularca i drugih.` Kao komentar, ja bih ovde mogao da dodam istinitu anegdotu sa suđenja u Pančevu kad je zabranjen moj roman. Pritešnjen znalačkom ekspertizom sudskog veštaka, profesora etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dr Vuka Pavićevića, Okružni javni tužilac Pančeva, da bi opovrgao profesora, izašao je sa tvrdnjom da taj moj izmišljeni junak Zoran Jugović King nije otišao u Ameriku da igra fudbal nego da radi za CIJU protiv Jugoslavije! Pri tom je mahao nekakvim papirom koji je dobio od Službe državne bezbednosti o špijunskoj delatnosti rečenog fudbalera. Začas je sudnica pretvorena u teatar apsurda. Junak romana koji je izmišljen, koji ne postoji, koji je plod piščeve fikcije, proizveden je od strane tajne policije u istinskog špijuna! U teatru apsurda jedini se snašao moj izdavač Slobodan Mašić i obratio se Sudskom veću: „Mogu da izjavim da ja nisam znao za takvu delatnost junaka Ivanovićevog romana, sad to prvi put čujem. Da sam znao, ne bih štampao roman. A uveren sam da ni pisac to nije znao. Da je znao, svakako ne bi ni napisao roman!` Svejedno, u tom teatru apsurda, moja knjiga je stradala. Dragoljub Todorović je dalje napisao da sam ja za kratko vreme bio žrtva tri procesa. „Nikome nije organizovano toliko procesa i to u intervalu od dve godine (oktobar 1972 - oktobar 1974.) koji su svi bili zasnovani na eklatantnom i vrlo otvorenom i bahatom kršenju zakona. U drugim slučajevima, makar je fingirana primena zakona, primenjivane su, inače vrlo rastegljive, a bezobalne zakonske norme. Kod Ivanovića ni takav napor podvođenja dela pod nekakav zakonski tekst, makar nasilno, nije učinjen.` Pod tačkom 2 Todorović govori o mom radnom procesu na kojem sam udaljen s posla gimnazijskog profesora. „Od sva tri procesa najteži, najnemoralniji i najmonstruozniji bio je onaj u kome su Ivanoviću presudile njegove kolege, profesori gimnazije Radoš Jovanović - Selja u Kuršumliji. Po tadašnjim komplikovanim i birokratskim pravilima samoupravnog socijalizma, predlog Disciplinskog suda o Ivanovićevom isključenju iz škole trebalo je da potvrdi Radna zajednica gimnazije. Svi profesori, njih 24, prisustvovali su sednici Radne zajednice i na tajnom glasanju čak 18 izjasnilo se za isključenje Ivana Ivanovića, samo dvoje je bilo protiv, a četvoro su se uzdržali od glasanja. Ivan Ivanović nije napravio nikakav propust, prekršaj ili bilo šta nedozvoljeno kao profesor. Naprotiv, bio je jedan od najuglednijih profesora, posebno omiljen kod učenika. Sa svim kolegama bio je u dobrim, korektnim i kolegijalnim odnosima. Međutim, sve to, kao ni tajnost glasanja, nije pomoglo. Kod profesora je prevladao strah koji ledi krv u žilama, atavizam, malograđansko poimanje sveta, tipično provincijsko licemerje i hipokrizija, podanički mentalitet, beskrajna prosečnost, neinventivnost, moralna tupost i ravnodušnost, karakteristični za provincijske prosvetne radnike i, u poslednjoj instanci, zavisti, pošto je Ivanović potpuno neočekivano visoko uzleteo i vinuo se do, za njih, nedostižne i nezamislive visine.` Ja bih dodao da je to bila slika Srbije toga vremena. U tački 3. Todorović ističe da je u svemu tome bilo dobro to što su sudovi priznali da se radi o romanu, dakle o umetničkom delu. „U svim ostalim slučajevima suđenja umetničkom ili naučnom delu tužioci i sudije su se trudili da izbegnu eksplicitno priznanje da se krivično delo vrši umetničkom ili naučnom tvorevinom, jer nauka i umetnost mogu se procenjivati samo naučnim i umetničkim metodama i za njih važe samo estetička i naučna merila. U tom izbegavanju korišćeni su termini štampana stvar, spis, materijal, tekst i tako je stvoren privid da se ne sudi umetničkom ili naučnom delu. Kod Ivanovića otvoreno se priznaje da je u pitanju književno delo i da se sudi piscu za književno delo.` Problem je bio u tome što po Ustavu SFRJ umetnička i naučna delatnost je slobodna, dakle, nije podložna sudskom gonjenju. Sudovi su sudeći meni kršili Ustav SFRJ! Ivan Ivanović (Niš, 19. decembar 1936) srpski je književnik.[1] Njegov legat deo je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Život Rođen je 19. decembra 1936. godine u Nišu. Otac Božidar, Boža Ivanović, oficir, poginuo je u Drugom svetskom ratu boreći se u sastavu Jugoslovenske vojske u Otadžbini Dragoljuba Mihailovića, a majka Milja bila je učiteljica u selu Žitnom Potoku u Pustoj reci, odakle su Ivanovići i poreklom. Osnovnu školu završio je u Žitnom Potoku, gimnaziju u Prokuplju[1]. Diplomirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.[1] Deset godina je radio kao srednjoškolski profesor književnosti u Aleksandrovcu i Kuršumliji, a onda otpušten iz službe. Posle toga se preselio u Beograd, gde se bavi pisanjem u vidu profesije. U vreme SFRJ su mu knjige zabranjivane, a on suđen zbog njih. U to doba su ga branili poznati advokati Srđa Popović i Milivoje Perović, pa je izbegao zatvorsku kaznu. Nastankom višestranačja u Srbiji, postaje aktivni opozicionar kao član Demokratske stranke i aktivno učestvuje u svim protestima protiv Miloševića devedesetih godina. Iz Demokratske stranke se iščlanio 6. oktobra 2000. godine. Kao član Srpskog pokreta obnove bio je na dužnosti pomoćnika ministra kulture od 2004. do 2006. godine. Književni rad i sudski progon vlasti U literaturu je ušao 1972. godine romanom „Crveni kralj”[2] koji je štampan u hiljadu primeraka. Knjigu je napisao 1969. u Kuršumliji u vreme kada su sa političke scene uklanjane nepodobne struje u partiji - liberali. Prvobitno nije mogao da pronađe izdavača i bio je odbijen nekoliko puta. Godine 1972. knjigu je objavio jedan od retkih nezavisnih izdavača u Srbiji tog perioda, Slobodan Mašić.[3] Glavni lik u romanu je fudbaler Zoran Jugović (Zoka King), koji emigrira u Ameriku gde uspešno igra fudbal. Za lika je pisac imao inspiraciju u popularnim fudbalerima Dragoslavu Šekularcu, Jovanu Miladinoviću i Veliboru Vasoviću. Za vlast problematičan deo u romanu je bio kada glavni lik kaže: „Ma ta Jugoslavija je zemlja u kojoj ne želim da živim, majke joj ga...“ [3] Javni tužilac u Prokuplju je smatrao da roman „napada Jugoslaviju i socijalizam”. Komunistička vlast je roman zabranila svega dva meseca nakon izlaska, pisca osudila na dve godine zatvor i otpustila ga s posla kao moralno i politički nepodobnog da vaspitava omladinu. Na suđenju za zabranu knjige Ivanovićev izdavač Slobodan Mašić je za veštake izabrao profesora etike Vuka Pavićevića i profesora prava Radomira Lukića. Pavićević je govorio je da se oni nisu izborili za revoluciju da bismo zabranjivala knjige, da i četnička deca imaju pravo da pišu kao i svi drugi... Javni tužilac je u jednom trenutku rekao Pavićeviću: „Profesore, svaka Vama čast, ja znam da ste Vi veliki znalac i komunista, član CK, ali ja imam podatke od Udbe da je taj glavni junak, Zoran Jugović radio za CIA.“[3] Većina intelektualaca je podržavala Ivanovića, posebno Borislav Pekić, Dragoslav Mihailović i Branko Ćopić. Drugi pisci i intelektualci držali su se po strani, poput Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Mirka Kovača i Danila Kiša.[3] Tokom progona književnika, njegovu kuću je u više navrata pretresala UDBA. Glavni povod za to je bio slučaj kada su mu navodno pronašli emigrantski četnički list, koji mu je ispao iz pisma koje mu je predao i zahtevao da pismo otvori, sekretar škole gde je bio zaposlen.[3] Prvobitnu presudu su preinačili, zbog pritiska javnosti i procene da ne bi ostavljala dobar utisak u narodu.[3] Iako je presuda bila poništena, Ivanović nikada nije bio rehabilitovan niti je dobio obeštećenje.[3] Sedamdesetih i osamdesetih godina biva suočen sa velikim problemima oko izdavanja svojih drugih dela, da bi tek krajem devedesetih njegova dela dobila na značaju i konačno bio priznat kao značajan srpski savremeni pisac.[3] Roman „Crveni kralj” je ponovo objavio BIGZ 1984. godine.[3] Legat Ivana Ivanovića Ivan Ivanović, književnik, u udruženju `Adligat` daje intervju Ranku Pivljaninu, novinaru dnevnog lista `Blic` (28.02.2019.) Dela Romani Crveni kralj (1972) Vrema sporta i razonode (1978) Arizani (1982) Živi pesak – živo blato (1986) Niški gambit (1988) Jugovac ili Kako ući u istoriju (1989) Fudbalska generacija (1990) Braća Jugovići ili Kako izaći iz istorije (1990) Ukleti Srbijanac (1993) Vojvoda od Leskovca (1994) Crni dani Rake Drainca (1997) Drainac između četnika i partizana (2003) Narodna buna; Četnici (Prvi deo trilogije) (2006) Narodna buna; Toplička država (Drugi deo trilogije) (2007) Portret umetnika u starosti: roman bez laži (2007) Drainac (2011) Narodna buna; Partizani (Treći deo trilogije) (2014) `Ivanov gambit` (vodič kroz opus pisca), izdavači `Adligat` i biblioteka `Milutin Bojić` Beograd, 2020. Zbirke novela Ikarov let / Razgovor sa Lujom (1968) Novele - male (1997). Ova knjiga sadrži 7 novela[5]: „Medved u južnoj Srbiji”, „Ikarov let ili između oca i ujaka”, „Ikarov pad ili povratak u zavičaj”, „Razgovor sa Lujom”, „Kučka i njeni sinovi”, „Šećer dete”, „Šopska ambasada”. Novele - velike (1997). Ova knjiga sadrži 8 novela[6]: To su: „Dva mrtva pesnika”, „Garinča”, „Kozja krv”, „Orlovi nokti”, „Džika iz Džigolj”, „Lopta je okrugla”, „Vampir”, „Beli anđeo”, „Holanđanin lutalica”. Kako upokojiti Drainca - Antropološke novele (2011). Ova knjiga se sastoji od deset novela[7]: „Evropa u Srbiji”, „Vampiri su među nama”, „Mirakulum na pravnom fakultetu u Beogradu”, „Srpske akademije”, „Upokojen Drainac”, „Rat romanima u Toplici”, „Posle pesedet godina u Župi”, „Don Vito Korleone”, „Srbija neće da čuje za Vlastu iz Šarkamena”, „Mrtav pisac”. Drame Crveni pevac, crni rak (2001) Niš na krstu: tri drame iz političkog života Niša [Udbaš; Crveni pevac; Niški tribunal] (2005) Zbirka poezije Čitanka srpske političke poezije (sa Marinkom Arsićem Ivkovim) Politički spisi Srpska priča: četnici i partizani Nisam kriv Antipolitičar (2004) Draža Mihailović na sudu istorije - esej-rasprava (2012) Roman o njemu Dragoljub Todorović - Slučaj „Crveni kralj“: (osuda i izgon Ivana Ivanovića) (2005)[8]

Ivan Sergejevič Turgenjev PESME U PROZI Beograd izdanje Sveslovenske Knjižarnice 1922 strana 102 Meki povez , sardžaj na slikama ,desni ćošak prednje korice popravljan sa unutrašnje strane ostalo dobro očuvano `Na svetu ne postoji ništa jače... ni nemoćnije od reči.` ` U dane sumnji, u dane mučnih razmišljanja o sudbini moje otadžbine - jedina si mi podrška i potpora ti, veliki, moćni, pravični i slobodni ruski jeziku! Kad tebe ne bi bilo, zar bih mogao da odolim očajanju, videvši sve što se dogadja u mojoj zemlji. Ali nemoguće je verovati da takav jezik nije dat velikom narodu!` U potrazi za smislom činimo, nažalost, mnogo besmislenog. Za trenutke koje volimo i kojih se rado sećamo, zahvalimo sebi i onima koji su tu zbog nas. Čuvajmo one koji imaju smisla za pažnju,smeh i ljubav. 23.03.2022

U ponudi je osam knjiga koje su lektira za više razreda osnovne škole: Ni crno ni belo, ni jeste ni nije - 1. razred Na pozornici (Izbor i beleške o domaćim piscima) - 3. razred I zvezdu na nebu ustreli (Izbor narodnih bajki, predanja i mitoloških pesama) - 3. razred Nebom grada - Dragan Lukić - 3. razred Đurđevak - Prežihov Voranc - 5. razred Svirač u dvorištu - Mirko Petrović - 7. razred Sutjeska - Dušan Kostić - 7. razred Izabrane Pripovetke - Ivan Cankar - 7. razred Izdavač: Nolit, Beograd Format: 11,5 x 18 cm Povez: Meki Knjige su dobro očuvane. Sve knjige su čiste, bez ikakvih žvrljotina i zacepljenja. Na svakoj knjizi postoji pečat. Na nekim knjigama su vidljivi tragovi korišćenja na koricama. Knjige šaljem kao paket nakon uplate na tekući račun, a moguće je i lično preuzimanje u Novom Sadu na mojoj adresi.

Luxuzan trosoban stan u Belvillu na prodaju Renoviran i luksuzno opremljen stan u zgradi IRIS - blok 67, Novi Beograd Komplex Belville, sa mnogobrojnim sadržajima neophodnim za svakodnevni život, je obezbeđen video nadzorom kao i službom obezbeđenja 24/7. Stan poseduje dve terase sa panoramskim pogledima koje su zastakljene kaljenim akustičnim staklom debljine 10mm i pružaju potpuni mir I komfor u stanu. Kuhinja je moderno opremljena sa svim potrebnim elementima i električnim Bosch uređajima. Dva toaleta su kompletno opremljena italijanskom keramikom sadrže kadu I tus kabinu kao I kombinovanu mašinu za pranje I sušenje veša. Sve tri sobe su prostrane i klimatizovane. Stan je uknjizen i odmah useljiv po uplati. Prodaje se kompletno opremljen sa svim nemeštajem i uređajima. Uz stan postoji mogucnost kupovine garaznog mesta. Prodaja bez provizije. Vlasnik stana Ivan

OMOT 5 CD 5 Dingospo Dali - Sve Dok Mislim Da Je Ovo Drugi Svet album cover More images Label: Long Play – CD 029 Format: CD, Album, Stereo, Cardboard Country: Serbia Released: Nov 29, 2017 Genre: Rock Style: Alternative Rock 1 Drugi Svet 4:41 2 Pelin 2:58 3 Staklene Oči 2:14 4 Šine 3:46 5 Koža 4:10 6 Možda On I Ne Postoji 2:22 7 Sa Krova 3:34 8 U Podzemlju 4:11 9 Senka 3:53 10 Deseti Minut 3:50 11 Ne Pitaj Se 3:53 12 Ona 3:56 Recorded At – Studio P3 Mastered At – Studio Šamarčina Bass Guitar – Nemanja Bulatović Design – Ivana Posrkača, Stefan Gajić Drums, Backing Vocals – Nikola Vidojević Electric Guitar – Nikola Mišić Electric Guitar, Backing Vocals – Miloš Kasalović Guest – Danilo Leković, Vladimir Vušović (tracks: 9), Vladimir Vušović, Stefan Savić (tracks: 11, 12) Lead Vocals – Sandra Grubić Lyrics By – Nemanja Bulatović (tracks: 2, 3, 6), Sandra Grubić (tracks: 1, 4, 5, 7 to 12) Mastered By – Luka Petrović (2), Robert Telčer Mixed By – Luka Petrović (2) Music By, Arranged By – Dingospo Dali Recorded By, Edited By – Ivan Petrović (6) First album of the Serbian alternative rock band Dingospo Dali. Barcode: 8606105825290

Prodajem Građevinsko Zemljište, Dr. Ivana Ribara, Beograd Grad Vrsta: Prodajem Građevinsko Zemljište Područje: Novi Beograd Lokacija: Dr. Ivana Ribara Adresa: Novi Beograd, Dr. Ivana Ribara Cena: €500.000 Zemljište: 5.000 m2 Čuvajte se prevara: NE vršite IBAN uplate Opis: U ponudi su tri placa na trenutno jednoj od najinteresantnijih lokacija na Novom Beogradu u neposrednoj blizini novog Kineskog trznog centra. Pored samog placa u planu je do kraja sledece godine prodje petlja koja ce spajati prosirenje Jurija Gagarina i direktno ce se spajati sa autoputem Milos Veliki. Do placa povrsine 50 ari je vec uradjen put i postavljena je ulican rasveta. U ponudi su jos dva placa od kojh je jedan povrsine 65 ari sa cenom od 11.500eur/ar. I plac povrsine 28 ari sa cenom od 9.500eur/ar na kome se nalazi objekat zidani i postoji uvedena struja u isti. Sve je uknjizeno na fizicko lice , bez opterecenja. Agencijska provizija 2% Registarski broj 070 Oglasio: Beoagent, Reg. Br. 070, Registarski broj: 070 Upozorenje: Račun nije verificiran. Mobitel: +381641293890 Telefon: +38163317170 Kontaktiraj Oglašivača Oglas Broj: 3147419 Postavljeno: 21 Nov, 2023 Zadnja Promena: 22 Mar, 2024 Tags: Nekretnine Dr. Ivana Ribara | Prodaja Građevinskih Zemljišta Dr. Ivana Ribara | Nekretnine Novi Beograd | Prodaja Građevinskih Zemljišta Novi Beograd | Nekretnine Beograd | Prodaja Građevinskih Zemljišta Beograd

Petrovardin, Blok 8. Stan u osnovi dvoiposoban, podne površine 62m2, redukovane i uknjižene 44m2. Sve prostorije imaju krovne prozore. Stan je bez ulaganja. renoviran. Sastoji se iz dve spavaće sobe , dnevnog boravka sa kuhinjom i kupatila. Kosine u stanu su iskoristive. Zgrada u kojoj se stan nalazi poseduje lift. Stan nema terasu ali postoji mogućnost da se dodatno napravi. ODLIČNA PONUDA!!! Kontakt za više informacija i gledanje: 063******* Ivana.

GLAS KOJI PEVA U VRTOVIMA POEZIJA Šifra artikla: 369371 Isbn: 9788652146130 Autor : Ivan V. Lalić Izdavač : LAGUNA Izbor iz poezije Postoje pesnici od kojih se nikada nećemo i ne možemo odvojiti. Takav je trag ostavio za sobom Ivan V. Lalić (1931–1996), jedan od najvećih srpskih pesnika. U Lalićevoj poeziji nailazimo na antičke mitove, stare italijanske pesničke forme, vizantijsko i nacionalno nasleđe, inti... Detaljnije Izbor iz poezije Postoje pesnici od kojih se nikada nećemo i ne možemo odvojiti. Takav je trag ostavio za sobom Ivan V. Lalić (1931–1996), jedan od najvećih srpskih pesnika. U Lalićevoj poeziji nailazimo na antičke mitove, stare italijanske pesničke forme, vizantijsko i nacionalno nasleđe, intimu i kanonske stihove. Lalić spada u najprevođenije srpske autore jer je razumljiv na brojnim jezicima ovog sveta. Izbor dela Glas koji peva u vrtovima donosi svu njegovu veličinu, pokazuje raskoš formi i otkriva sve vrednosti koje isijavaju iz poetskog jezgra srpskog jezika i srži različitih kultura, od nacionalne do vizantijske i mediteranske. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POEZIJA Autor Ivan V. Lalić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač LAGUNA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2022 Format 13x20 Strana 257 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Izbor iz poezije Ivana V. Lalića Postoje pesnici od kojih se nikada nećemo i ne možemo odvojiti. Takav je trag ostavio za sobom Ivan V. Lalić (1931–1996), jedan od najvećih srpskih pesnika. U Lalićevoj poeziji nailazimo na antičke mitove, stare italijanske pesničke forme, vizantijsko i nacionalno nasleđe, intimu i kanonske stihove. Lalić spada u najprevođenije srpske autore jer je razumljiv na brojnim jezicima ovog sveta. Izbor dela Glas koji peva u vrtovima donosi svu njegovu veličinu, pokazuje raskoš formi i otkriva sve vrednosti koje isijavaju iz poetskog jezgra srpskog jezika i srži različitih kultura, od nacionalne do vizantijske i mediteranske.

Početkom aprila sam hteo da se ubijem. Sredinom aprila su hteli da me ubiju. Krajem aprila odlučio sam da ubijem. Zanimljiv mesec, mora se priznati. Kada neostvareni pisac Ivan Bogdan u svom bračnom krevetu zatekne voljenu suprugu sa drugim muškarcem, uveren je da je njegov život dotakao samo dno. Ali on zaboravlja da živi u zemlji koja često podseća na kofer sa duplim dnom, te da uvek postoji još jedna pregrada ispod. Njegov ljubavni problem uskoro prelazi u drugi plan jer ga sustiže mnogo gori. Jedan bizarni trenutak nepažnje upliće Ivana u neuspešnu pljačku banke i uspešno ga uvodi u surovi svet beogradskog podzemlja. Naoružan samo urnebesnim smislom za humor glavni junak započinje iscrpljujuću borbu za spas svih koje voli ali i sebe samog. Priča postaje sve dinamičnija i dobija neverovatne obrte, a Ivan otkriva da je i te kako sposoban za dela koje su mu ranija bila nepojmljiva. „Ovaj roman je teško smestiti u određeni žanr, ali se sa sigurnošću može reći da je reč o knjizi koja se čita u jednom dahu. To nije samo priča o ljubavi, niti je samo napeti triler, već je i slika savremenog srpskog društva koju Bojan Ljubenović uspeva da izoštri i ogoli svojim britkim humorom. Na momente smešan, na momente gorak, roman će sigurno osvojiti čitaoca. Da je bolji, ne bi valjalo.“ Darko Crnogorac, Njuz.net

Da je bolje, ne bi valjalo Početkom aprila sam hteo da se ubijem. Sredinom aprila su hteli da me ubiju. Krajem aprila odlučio sam da ubijem. Zanimljiv mesec, mora se priznati. Kada neostvareni pisac Ivan Bogdan u svom bračnom krevetu zatekne voljenu suprugu sa drugim muškarcem, uveren je da je njegov život dotakao samo dno. Ali on zaboravlja da živi u zemlji koja često podseća na kofer sa duplim dnom, te da uvek postoji još jedna pregrada ispod. Njegov ljubavni problem uskoro prelazi u drugi plan jer ga sustiže mnogo gori. Jedan bizarni trenutak nepažnje upliće Ivana u neuspešnu pljačku banke i uspešno ga uvodi u surovi svet beogradskog podzemlja. Naoružan samo urnebesnim smislom za humor glavni junak započinje iscrpljujuću borbu za spas svih koje voli ali i sebe samog. Priča postaje sve dinamičnija i dobija neverovatne obrte, a Ivan otkriva da je i te kako sposoban za dela koje su mu ranija bila nepojmljiva. „Ovaj roman je teško smestiti u određeni žanr, ali se sa sigurnošću može reći da je reč o knjizi koja se čita u jednom dahu. To nije samo priča o ljubavi, niti je samo napeti triler, već je i slika savremenog srpskog društva koju Bojan Ljubenović uspeva da izoštri i ogoli svojim britkim humorom. Na momente smešan, na momente gorak, roman će sigurno osvojiti čitaoca. Da je bolji, ne bi valjalo.“ Darko Crnogorac, Njuz.net

Početkom aprila sam hteo da se ubijem. Sredinom aprila su hteli da me ubiju. Krajem aprila odlučio sam da ubijem. Zanimljiv mesec, mora se priznati. Kada neostvareni pisac Ivan Bogdan u svom bračnom krevetu zatekne voljenu suprugu sa drugim muškarcem, uveren je da je njegov život dotakao samo dno. Ali on zaboravlja da živi u zemlji koja često podseća na kofer sa duplim dnom, te da uvek postoji još jedna pregrada ispod. Njegov ljubavni problem uskoro prelazi u drugi plan jer ga sustiže mnogo gori. Jedan bizarni trenutak nepažnje upliće Ivana u neuspešnu pljačku banke i uspešno ga uvodi u surovi svet beogradskog podzemlja. Naoružan samo urnebesnim smislom za humor glavni junak započinje iscrpljujuću borbu za spas svih koje voli ali i sebe samog. Priča postaje sve dinamičnija i dobija neverovatne obrte, a Ivan otkriva da je i te kako sposoban za dela koje su mu ranija bila nepojmljiva. „Ovaj roman je teško smestiti u određeni žanr, ali se sa sigurnošću može reći da je reč o knjizi koja se čita u jednom dahu. To nije samo priča o ljubavi, niti je samo napeti triler, već je i slika savremenog srpskog društva koju Bojan Ljubenović uspeva da izoštri i ogoli svojim britkim humorom. Na momente smešan, na momente gorak, roman će sigurno osvojiti čitaoca. Da je bolji, ne bi valjalo.“ Darko Crnogorac, Njuz.net

Početkom aprila sam hteo da se ubijem. Sredinom aprila su hteli da me ubiju. Krajem aprila odlučio sam da ubijem. Zanimljiv mesec, mora se priznati. Kada neostvareni pisac Ivan Bogdan u svom bračnom krevetu zatekne voljenu suprugu sa drugim muškarcem, uveren je da je njegov život dotakao samo dno. Ali on zaboravlja da živi u zemlji koja često podseća na kofer sa duplim dnom, te da uvek postoji još jedna pregrada ispod. Njegov ljubavni problem uskoro prelazi u drugi plan jer ga sustiže mnogo gori. Jedan bizarni trenutak nepažnje upliće Ivana u neuspešnu pljačku banke i uspešno ga uvodi u surovi svet beogradskog podzemlja. Naoružan samo urnebesnim smislom za humor glavni junak započinje iscrpljujuću borbu za spas svih koje voli ali i sebe samog. Priča postaje sve dinamičnija i dobija neverovatne obrte, a Ivan otkriva da je i te kako sposoban za dela koje su mu ranija bila nepojmljiva. „Ovaj roman je teško smestiti u određeni žanr, ali se sa sigurnošću može reći da je reč o knjizi koja se čita u jednom dahu. To nije samo priča o ljubavi, niti je samo napeti triler, već je i slika savremenog srpskog društva koju Bojan Ljubenović uspeva da izoštri i ogoli svojim britkim humorom. Na momente smešan, na momente gorak, roman će sigurno osvojiti čitaoca. Da je bolji, ne bi valjalo.“ Darko Crnogorac, Njuz.net