Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Kuća od soli - Miomir Petrović Godina izdanja: 2016 Broj strana: 336 Povez: Mek – Kakvo je ovo mesto? – gotovo omađijano je tek sada upitao Arsenije.– Kapela u slanoj steni – rekao je Fejez – Kuća molitve sačinjena od soli koja se vekovima kruni i nestaje malo-pomalo. Dva, tri dana jače kiše sprale bi ovu planinu i sve bi se istopilo, kao da nije ovde od postanka sveta.– Kao i naše živote.Sredinom tridesetih godina prošlog veka jedan neobičan čovek započinje neizvesnu avanturu po Mediteranu. Arsenije Martinović, Srbin katolik, Kotoranin i Beograđanin, rimski student filozofije i trgovac umetničkim delima, apatrid i diplomata, angažovan je na prikupljanju umetničkih dela za kolekciju budućeg muzeja kneza Pavla. Tokom svojih trgovačkih i diplomatskih aktivnosti on postaje aktivni svedok turbulentnih istorijskih događaja: uspona fašizma, asimilacije nacionalnih manjina u Italiji, kontradiktornih postupaka obaveštajne službe Kraljevine Jugoslavije i atentata na kralja Aleksandra.Kako bi zaštitio deo svoje umetničke kolekcije, knez Pavle Arsenija šalje na tajnu misiju u Severnu Afriku pred sam početak rata. Kao čuvar umetničkog blaga, prinuđen je da menja identitete koji mu omogućavaju nesmetani pristup Francuzima, Italijanima i Nemcima tokom previranja za prevlast nad Saharom.Kuća od soli je uzbudljiva drama o tragičnoj usamljenosti pojedinca u izuzetnim istorijskim okolnostima.

Lepo očuvano Ivo Brešan (Vodice, 27. maj 1936 — Zagreb, 3. januar 2017) bio je hrvatski dramski pisac, romanopisac, i scenarista. Jedan je od najplodnijih i najizvođenijih hrvatskih dramaturga i pisac filmskih scenarija za nagrađivane hrvatske filmove. Radio je zajedno i sa svojim sinom Vinkom. Ivo Brešan Ivo Brešan na premijeri filma `Nije kraj` u Zagrebu 2008. godine Lični podaci Datum rođenja 27. maj 1936. Mesto rođenja Vodice, Kraljevina Jugoslavija Datum smrti 3. januar 2017. (80 god.)[1] Mesto smrti Zagreb, Hrvatska Porodica Supružnik Jelena Godlar-Brešan Deca Vinko Brešan Dela uredi Drame uredi Groteskne tragedije, drame, Zagreb 1979. NOVE groteskne tragedije, drame, Zagreb 1989. Tri drame, drame, Zagreb 1993. Utvare, drame, Zagreb 1997. Romani uredi 1) 1990. Ptici nebeske, Hit, znanje, 400 str. 2) 1996. Ispovijedi nekarakternog čoveka, Hit, Znanje, Zagreb, 494 str. 3) 2001. Astaroth, Nakladni zavod Matice hrvatske, 411 str. Nagrada Fonda `Miroslav Krleža` 4) 2002. Kockanje sa sudbinom, Nakladni zavod Matice hrvatske, 173 str. 5) 2003. Zemlja Božija 2053, Roman, SisPrint, 399 str. 6) 2004. Vražja Utroba, SisPrint, 255 str. 7) 2005. Tri života Tonija Longina, Biblioteka Premijera, EPH, 253 str. 8) 2006. Gorgone, Naklada Ljevak, 341 str. 9) 2007. Katedrala, Biblioteka Otvorena knjiga, Naklada Ljevak, 375 str. Nagrada Ksaver Šandor Đalski 10) 2008. Ništa sveto, Naklada Ljevak, 383 str. 11) 2010. Prokletnici, profil, 316 str. 12) 2011/12. Sedam stuba do trona, Profil, 330 str. Spletke, Zagreb 1997. Pukotine i druge priče, 2000. Izvedena dela (Premijere) uredi Četiri podzemne reke, 1970. Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja, 1971, Teatar Itd Smrt predsjednika kućnog saveta, Gavella, 1979. Svečana Večera u pogrebnom poduzeću, Lođ, Poljska, 1979, Teatar Novi Arheološka iskapanja kod sela Dilj, Bribirska glavica kod Šibenika, 1980. Histrioni Nečastivi na Filozofskom fakultetu, 1982. Ljubljana, Mestno gledališče Anera, Dubrovnik, Kazalište Marina Držića, 1984. Viđenje Isusa Krista u kasarni V. P. 2507, Beograd, teatar `Susreti`, 1984. Hidrocentrala U Suhom Dolu, Ljubljani, Mestno gledališče, 1985. Veliki manevri u tijesnim ulicama, Zagreb `Komedija`, 1990. Kratki kurs dugog propadanja (Mastodont, Autodenuncijacija, kako je droga, Jere Picak isključen iz Saveza komunista, egzekutor), Gavella Zagreb, 1991. Islandski Stražari, Žar ptica, 1993. Ledeno seme, Lublin, Poljska, 1993. Stani malo, Zvonimire, Trešnja, Zagreb 1994. Potopljena melodije, HNK Zagreb, 1994. Julije Cezar, HNK, Split, 1995. Nihilist iz Velike Mlake, HNK Zagreb, 1998. Utvare, HNK Osijek, 1998. Gnjida, Kerempuh, Zagreb 1999. Hamleta u selu Mrduša Donja / Hamleta zna šta narod ne zna, Sarajevu, 2011. Scenariji uredi Predstava Hamleta u Mrduši Donjoj (1973) (1973) Izbavitelj (1976) Tajna Nikole Tesle (1980) Obećana zemlja (1986) Donator (1989) Kako je počeo rat na mom otoku (1996) Maršal (2000) Libertas (2004) TV-drame i serije uredi Ptice nebeske, 1989. Egzekutor, 1991.

Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. ,,Nisam htela da govorim, htela sam da ćutim. Gledala sam, kroz magličastu koprenu što je postojala samo u meni, to voljeno lice odjednom tako udaljeno. Želela sam da me majka odvede nekud iz te ledene kuće pune tmine, od tih nepoznatih ljudskih stvorenja koja su stalno bila oko mene sa svojim mirisima, rečima, koracima, ali sam znala da ona to ne može, da mi nemamo kud jer se dogodilo nešto zbog čega su i moji roditelji, nekada moćni, postali nemoćni. Dramatični događaji opisani u ovoj knjizi su uspomene Svetlane Velmar-Janković na svoju najraniju mladost, na lično iskustvo evropskog sumraka krajem tridesetih godina XX veka, na doba okupacije Kraljevine Jugoslavije i, najzad, srpskog društvenog i građanskog sloma posle savezničke pobede nad fašizmom i ulaska partizanskih i sovjetskih trupa u ratom razorenu zemlju. Pred očima devojčice smenjuju se „prozraci“ bezbrižnog detinjstva u uglednoj porodici visokog državnog službenika u Beogradu, pred Drugi svetski rat, oglašavaju se zloslutni glasnici apokalipse iz zelenog oka filipsovog radio-aparata, ređaju odlomci sećanja na izdaju u praskozorje 6. aprila, na pakao i pometnju bombardovanja, na rušilačku neman zla, oskudicu i zbegove koji su usledili tokom teških godina tuđinske okupacije, konačno i na poraz nacizma u svetu i pobedu revolucije u Jugoslaviji i uspostavljanje takozvane narodne vlasti. Lična drama devojčice i njene obespravljene porodice pretvara se na kraju u potresne prozrake surove odmazde pobednika nad mnogim nekada imućnim građanskim porodicama u Srbiji, proglašenim za narodne neprijatelje a krivim bez krivice.``

Perko Vojinović: KAD NAS NE BUDE BILO VIŠE - Sjećanje na djetinjstvo i mladost / Zapisi i pisma iz tamnice, Izdavač autor Banja Luka 1998, str. 256. Očuvanost 4; ima posvetu. Perko Vojinović (Razvršje, 22. januar 1935) je srpski istoričar. Osnovnu školu završio je u Žabljaku a gimnaziju u Pljevljima. Studije istorije završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1957). Posle završenih studija više od decenije radio je kao profesor istorije u gimnaziji u Jajcu. Godine 1970. izabran je za profesora opšte istorije novog vijeka na Pedagoškoj akademiji u Banjoj Luci. U toku 1976. godine zbog verbalnog delika i rasprave o nacionalnom pitanju muslimana osuđen je na pet godina robije koju je izdržavao u Zenici. Po izlasku iz zatvora doktorirao je tezom Vrbaska banovina u političkom sistemu Kraljevine Jugoslavije 1979. godine, na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Sa manjim prekidima radio je na Istorijskom institutu u Titogradu (1980 — 1992), kada dobrovoljno odlazi u Republiku Srpsku. Za vanrednog profesora Istorije Jugoslavije na Filozofskom fakultetu u Banjaluci izabran je 1994. godine. Nalazi se na dužnosti šefa Odsjeka za istoriju i latinski jezik na fakultetu. Njegova glavna monografska dela su Jajce, grad muzej revolucije, Sarajevo 1973; Crnogorska inteligencija do 1918, Titograd 1988; Politička i nacionalna misao crnogorske inteligencije (1918-1941), Nikšić 1989; Seljaštvo u Crnoj Gori (1918-1941). Njegova posebna naučnoistraživačka interesovanja su srpska inteligencija, kulturno-prosvetni i politički život u Bosanskoj Krajini, ideje o slovenskoj uzajamnosti i teme iz novije crnogorske istorije. Preminuo je 1. aprila 2002. godine u Banjoj Luci.

58922) MAŠIN TRIPTIH , Radmila Konvalinka Filipović , Narodna biblioteka Vuk Karadžić Novi Beograd 2000 , Ovim romanom Radmila Konvalinka Filipović uvrstila se u značajne pisce. Radi se o zrelom romanu, koji prati život jedne osobe Maše, ali na način koji znači prelomne trenutke jugoslovenskog društva. To su Drugi svetski rat i Rezolucija Informcionog biroa radničkih i komunističkih partija juna 1948. godine protiv komunističke partije i naroda Jugoslavije. Ovim je pokazala da postoji stalna interakcija društva i ličnosti, sa promenama u društvu nužno se menja i ličnost. Istovremeno menjaju se i odnosi ličnosti među sobom i prema društvu. Stoga bi se moglo reći da opisujući Mašin život istovremeno nam daje vernu sliku društva u tom periodu. Možda je traganje za Mašinim životom trebalo početi od ranije, a ne sa događajem iz 1943. godine. Time bi dobili uvod u tragediju Kraljevine Jugoslavije i fašističku okupaciju, koja je dovela do raspada zemlje i do početka novih društvenih snaga za njeno oslobođenje. Nije htela da bude samo Mašin biograf nego da je locira iz porobljenosti u slobodu, a onda u život u slobodi kome se radovala i onda razočarenje u vreme zloglasne Rezolucije IB-oa. Zajedno sa praćenjem odnosa Maše i društvenog života autor nam na najlepši način prikazuje odnos čoveka i prirode. Opisi prirode su fantastični i govore da čovek se tu oseća daleko prijatnije nego, na žalost, u društvu. Prof. dr. Milan M. Miladinović mek povez, format 13 x 20,5 cm , latinica, 184 strane, tiraž 250 primeraka,

Miloš Crnjanski EMBEHADE I II III IV Nolit Beograd, 1984. godine, tvrd povez, zaštitni omot. Knjige nisu čitane, sitni tragovi vremena - malo prašine odozgo. `„Embahade“, kao što im i ime govori, predstavljaju svojevrsne memoarske zabeleške i uspomene na period koji je Miloš Crnjanski proveo u diplomatiji. Tako prvi deo „Embahada“ pripoveda o boravku Crnjanskog u Berlinu, i to u poslednjim godinama Vajmarske republike. Druga knjiga pripoveda o usponu nacizma i pokušaju kraljevine Jugoslavije da izbegne rat. Boravak u Rimu, pred sami rat, u središtu je treće knjige. Naposletku smo u Londonu. Četvrta knjiga „Embahada“ nam predstavlja rad Miloša Crnjanskog u izbegličkoj vladi. Najbolje je prvo krenuti od predistorije samih „Embahada“. Njih Crnjanski počinje da piše u Londonu, i to kao uzgredni posao. Pomažući Milanu Stojadinoviću u pripremi memoarske knjige „Ni rat ni pakt“, neki čak tvrde da je Crnjanski stvarni autor te knjige, on sakuplja obilatu diplomatsku građu. Dobar deo tih dokumenata, praćenih komentarima, pronalazi svoje mesto u ovoj knjizi. Te dokumente, što je za nas najbitnije, prate uspomene Crnjanskog na ljude koje je u diplomatskom radu sretao, baš kao i priča o njegovom životu. Na nesreću, započeti posao Crnjanski nije dovršio. Dobar deo u celosti napisanih poglavlja, onih koje je tek započeo, ali i mnoštvo dokumenata i arhivske građe ostalo je u rukopisu. Sve to spaja Borislav Radović, priređujući ovo delo. Istinsku poslasticu ne samo za ljubitelje stvaralaštva Miloša Crnjanskog, već i za sve one koji se interesuju za političku istoriju Jugoslavije.` Opis sa interneta. # 55

KNJIGA BI BILA KAO NOVA DA NA BELOJ PREDSTRANICI NEMA POSVETU BIVSEM VLASNIKU I NA SPOLJASNJEM DELU STRANICA NEKU ZUTU FLEKU. Autor: Vidosav Petrović Izdavač: VIDOSAV PETROVIC - IZDAVAC Godina izdanja: 2006 Posle svega što je o Dragiši Cvetkoviću (1893-1969) biv. ministru i predsedniku vlade Jugoslavije pisano ili prećutano u knjizi DRAGIŠA CVETKOVIĆ – NJIM SAMIM po prvi put prezenruje se izbor-pregled njegovih novinskih članaka (nastalih od 1921-1931) zatim oko 170 govora (i fragmenata) održanih širom Kraljevine Jugoslavije (1935-1941. pa i onih u Ženevi (1937. i 1938.) i Beču prilikom potpisivanja Protokola o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu (25. marta 1941.) dok su u trećem delu knjige Cvetkovićevi memoari (razgvori sa Ribentropom i Hitlerom) polemike sa vodjama Vojnog puča 27. marta 1941. (Radojem i Živanom Kneževićem i dr) sećanja na svoje zatvorske dane pod okupacijom; reagovanja na Čerčilove Memoare i Političke zapise Ivana Ribara kao i na neke dogadjaje u Titovoj Jugoslaviji. Svojevrsan prilog u knjizi je njegov obiman tekst Pakt ili rat o unutrašnjoj i spoljnoj politici za vladavine Namesnika Pavla. Knjiga sadrži preko 120 fotografija i dokumenata (tekst Protokola o pristupanju Jugoslavijke Trojnom paktu Cvetkovićev Referat za Krunski savet i Kneza Pavla o nekim vidjenjima u politici sa Nemcima; saslušanja Cvetkovića u Spec. policiji u Beogradu i dr.). Budući da je D.Cvetković Odlukom Državne komisije za ispitivanje ratnih zločina okupatora i domaćih pomagača od 1945. označen – ratnim zločincem i da je prema njemu trajao svojevrsan otklon knjigom DRAGIŠA CVETKOVIĆ – NJIM SAMIM omogućuje se ovom bivšem novinaru gradonačelniku Niša ministru vera ministru narodnog zdravlja i socijalne zaštite predsednik Kraljevske vlade i ministru unutrašnjih dela i najzad emigrantu) da onim što je pisao i potpisao govorio i činio – pred svojim savremenicima - prezentuje i današnjem čitaocu. Naravno i nauci - za jedno obuhvatnije i objektivno sagledavanje njegovog životnog i političko-državničkog puta.

Mira Alečković StihoviTvrdi povezO autoruРођена је у Новом Саду (крштена је у Николајевској цркви као Мирослава, мада је нико тако није звао већ само - Мира), као дете Машана Алечковића, новинара родом из Требиња (из Засада, на путу ка Дубровачким вратима) и Новосађанке Драгице Трпинац, која је била инспектор пошта и једна од првих жена телеграфиста у Краљевини СХС и Краљевини Југославији, из војвођанске породице Марић. Бака по мајци Мире Алечковић, Милица Марић била је сестра Милоша Марића, оца Милеве Марић Ајнштајн.Мира Алечковић као дете (1933)Од своје друге године живота Мира Алечковић живела је у Београду, на Неимару код мајке Драге Трпинац, али је детињство проводила у Новом Саду, Книну, Црној Гори и на Косову и Метохији, где је њена рођена тетка Јелена Трпинац деценијама била учитељица. Јелена Трпинац је за свој просветитељски рад на простору Косова и Метохије одликована „Звездом са сребрним зрацима СФРЈ”. Рођени ујак Мире Алечковић, био је професор Павле Трпинац, биохемичар, научни истраживач и сарадник Ирене Жолио-Кири у Паризу.Мира Алечковић у Београду је завршила француску основну школу, француску и српску гимназију, а затим студије славистике и књижевности, у класи чувеног српског лингвисте, професора Београдског универзитета и академика Александра Белића. У средњошколском узрасту, била је под покровитељством (и стипендијом) Патријарха српског Варнаве који ју је сматрао изузетно обдареном за књижевност и филозофију. Студије је наставила у Паризу где је уписала докторат и завршила Фушеову школу. Била је полиглота и говорила је чак десет страних језика: француски, немачки, енглески, руски, италијански, пољски, чешки, македонски, словеначки, словачки...7/28

Knjiga je dobro očuvana,nedostaje mali deo korice sa strane pri vrhu(kao na slici). Knjiga o Nemačkoj 1 (2. deo, iako je planiran, nikad nije ugledao svetlost dana) Geca Kon, 1931. Beograd ,,Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu, školovao se kod fratara pijarista u Temišvaru, studirao u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu. U međuratnom periodu bio je profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, polemičar u nizu raznorodnih pravaca, urednik antikomunistički orijentisanog lista Ideje. Kao niži diplomatski službenik, kao ataše za štampu i dopisnik Centralnog presbiroa, boravio je u Berlinu (1929–1931, 1935–1938) i Rimu (1938–1941). Kao novinar, specijalni dopisnik i reportažni pisac reprezentativnih beogradskih listova Politika i Vreme, izveštavao je iz Španskog građanskog rata i iz skandinavskih zemalja. Drugi svetski rat ga je zatekao u Rimu, odakle je – posle nemačke okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine – sproveden, poput ostalih diplomatskih službenika, za Madrid i Lisabon. U 1941. godini priključio se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Budući da je bio novinar izrazito antikomunističke orijentacije, otpušten je iz diplomatske službe 1945. godine. Ostao je u emigraciji, u Londonu, u periodu između 1945. i 1966. godine. Označan kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao dobiti prikladno zaposlenje – radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji i prodavac knjiga, ostajući često bez posla i u krajnjoj životnoj oskudici. Tek 1966. godine dozvoljeno mu je da se vrati u Beograd, u kojem je umro 1977. godine. Kao romansijer, pesnik, putopisac, dramski pisac, pripovedač, novinar, on je obeležio i istorijsku i književnu pozornicu srpskog jezika. U svojoj životnoj i umetničkoj sudbini spojio je neka od najznačajnijih svojstava srpske i evropske istorije: visoku umetničku vrednost, samotništvo i siromaštvo, apatridsku sudbinu koja je postala evropska sudbina pisca, nepoznatost i privatnost egzistencije kao sadržaj savremenog duhovnog lika. Vrativši se u Beograd, svom lutalaštvu pripojio je povratak u zavičaj. I premda nikada nije u javnoj svesti imao onaj značaj i ono mesto koje je zasluživao kako po osećajnosti i duhovnosti svojih dela tako i po savršenstvu njihovog umetničkog izraza, Miloš Crnjanski ostaje najveći srpski pisac u dvadesetom veku.`` ,, Miloš Crnjanski se putopisom kao žanrom bavio u nevelikom broju svojih knjiga, a pre svega u delima `Ljubav u Toskani`, `Putopisi` i `Knjiga o Nemačkoj`. Međutim, stiče se utisak da je veći deo njegovog stvaralaštva svojevrsni putopis. Elemente tog žanra imaju čak i `Seobe` i `Roman o Londonu`, a multižanrovske karakteristike ima i njegova knjiga `Kod Hiperborejaca`. Ipak, ne bismo mogli reći da je sve što je u formi putopisa nastalo iz pera Miloša Crnjanskog pripada književnosti. Poznato je da je, kao novinar i dopisnik srpskih, odnosno jugoslovenskih listova, mnoge svoje putopisne tekstove pisao publicističkim stilom i objavljivao ih u `Politici`, `Vremenu` i drugim listovima. Zapravo, u velikom broju slučajeva reč je o putopisnim reportažama, sa primesama i putopisne i publicističke proze. Za većinu tih reportaža karakteristično je upravo preplitanje književnog i novinarskog izraza, ali oni po svom kvalitetu daleko nadmašuju dobar novinarski tekst.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Biljeske iz Moskovskog dnevnika od 1935. do 1937, godine U putopisnom i autobiografskom dnevniku Roman jednog romana (1955) prikazao je život borca i pisca koji se u vrtlogu staljinističkih čistki bori za pravo umjetnika i čovjeka na vlastiti književni i moralni integritet. Omot: Gabor Zoltan Ervin Šinko (rođen: Franz Spitzer) (Apatin, 5. oktobar 1898 - Zagreb, 26. mart 1967) bio je jugoslovenski pisac mađarskog porekla, član Saveza komunista Jugoslavije (SKJ), učesnik Narodnooslobodilačke borbe (NOB) i redovni član Akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Biografija Rođen je u Apatinu, 05. oktobra 1898. godine, u imućnoj jevrejskoj porodici, koja se bavila trgovinom kudelje. Prestižnu Osnovnu školu jevrejske crkvene opštine, kao i četiri razreda Građanske škole, završio je u rodnom gradu, dok je srednjoškolsko obrazovanje nastavio u subotičkoj Gimnaziji. Tokom Prvog svetskog rata, 1917. godine, mobilisan je i poslat na front. Pod snažnim uticajem, tada izrazito aktuelne, socijalističke ideologije (bila je prisutna i u njegovoj porodici, jer je jedan od rođaka bio urednik levo orijentisanog političkog časopisa), pristupio je, zajedno sa sestrom Barbarom, revoluciji u Mađarskoj, gde je učestvovao, pod vođstvom Bele Kuna, u stvaranju kratkotrajne sovjetske republike. Nakon sloma Mađarske sovjetske republike živeo u kraćim periodima širom Evrope (Beč, Pariz, Cirih, Moskva), sa kratkotrajnim boravcima na području tadašnje Kraljevine Jugoslavije. U periodu 1935-1937. godina boravi u Moskvi. Godine 1939. postaje državljanin Kraljevine Jugoslavije. [1] Po izbijanju Drugog svetskog rata iz Francuske vraća se u Jugoslaviju i preko Drvara, 1941. godine, prelazi u italijansku okupacionu zonu, da bi jedan deo rata proveo u internaciji, u koncentracionom logoru na Rabu. Nakon puštanja na slobodu, priključuje se, 1943. godine, partizanskim jedinicama. Posle rata, nastanio se u Zagrebu, ali je često boravio u Novom Sadu, gde je bio angažovan kao profesor, a od 1959. godine i šef Katedre za mađarski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu. Dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti postao je 1950. godine, a od 1960. godine, i njen redovan član. Književna karijera U svet književnosti ušao je 1916. godine, objavivši prve poetske radove (zbirka pesama „Noći i zore“), pod pseudonimom Ervin Šinko, a koji će, od tada, koristiti celog života. Za vreme boravka u Beču (1922) pokreće književni časopis „Testver“, da bi svoje književne priloge, do 1939. godine, publikovao u poznatim evropskim časopisima, u Budimpešti, Beču, Bratislavi, Kluž-Napoki, Parizu, Moskvi, itd. Nakon oslobođenja, objavljuje i u brojnoj jugoslovenskoj književnoj periodici („Literatura“, „Republika“, „Forum“, itd). Bogati književni opus Ervina Šinka, između ostalog, čine: zbirke pesama („Bolni Bog“-Beč 1922), romani („Četrnaest dana“-1947. i „Optimisti“-1954), novele („Aronova ljubav“-1951. i „Egidis kreće na put“), književne studije i eseji („Falanga Antihrista“-1957), „Bauk kruži Evropom“-1951) i dnevnici („Roman jednog romana“-1955. i “Drvarski dnevnik”-1987). Smrt i nasleđe Umro je u Zagrebu na groblju Mirogoj, 26. marta 1967. godine, a u znak poštovanja prema Šinkovom književnom stvaralaštvu, jedna ulica u Apatinu nosi njegovo ime. [2] Dugo vremena, na jednoj kući u ulici Dimitrija Tucovića u Apatinu, nalazila se pogrešno postavljena spomen ploča, na kojoj je između ostalog pisalo, da to rodna kuća Ervina Šinka. Uvidom u Matične knjige rođenih, može se konstatovati da je njegova rodna kuća navedena pod brojem 742, odnosno kuća u današnjoj ulici Petra Drapšina br. 11 (danas trgovačka radnja „Kvin“).

Milovan Đilas Ljubav i druge pričeMeki povez******Oštećenje na rikni*******Milovan Đilas Đido (Podbišće, Mojkovac, Crna Gora 4. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) je bio crnogorski komunista, politički zatvorenik u obe Jugoslavije, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar i pisac.Bio je jedan od vođa ustanka u Crnoj Gori. Nakon rata general JNA, ministar FNRJ, šef Agitpropa i predsednik Savezne narodne skupštine.[1] Zbog zagovaranja višestranačja 1950-ih završio je u zatvoru, postavši jedan od najpoznatijih disidenata u svijetu.[2][3] Milovan Đilas je dva puta politički robijao, za vreme Kraljevine Jugoslavije od 1933. do 1936, a potom za vreme socijalističke Jugoslavije od 1956. do 1966.Đilas je tokom života menjao stavove, pa je od tvrdokornog boljševika, komuniste i revolucionara, nakon rata počeo da se izjašnjava kao demokratski socijalista.[4] Takođe je menjao stavove o crnogorskoj samobitnosti — od zastupanja teze da su Crnogorci zasebna nacija, postala od Srba, do tvrdnje da Crnogorci čine sastavni deo srpske nacije.[5]Neki autori Đilasa drže odgovornim za streljanja ideoloških protivnika tokom Drugog svetskog rata u Crnoj Gori.[6] Drugi smatraju da je kampanja protiv Đilasa, koja je vođena četiri decenije, zasnovana na dve laži: da je harao po Crnoj Gori skoro sve vreme rata, i da je `izmislio` crnogorsku naciju.[7]Sadržaj1 Biografija1.1 Revolucionarni studentski pokret1.2 Robija u Sremskoj Mitrovici1.3 Rad u Partiji do početka rata1.4 Oslobodilački rat i revolucija1.4.1 Ustanak u Crnoj Gori 1941.1.4.2 Slom ustanka u Srbiji1.4.3 Streljanja u Crnoj Gori 1942.1.4.4 Prelazak u Bosnu1.4.5 Bitke na Neretvi i Sutjesci1.4.6 Misija u SSSR 1944/45.1.5 Sukob sa Informbiroom1.6 Nova misao1.7 Vanredni Plenum CK SKJ protiv Đilasa1.8 Ponovo robija u Sremskoj Mitrovici1.9 Inostranstvo i povratak u domovinu2 Dela3 Stavovi3.1 O crnogorskoj naciji4 Nasleđe5 Literatura6 Izvori7 Vanjske vezeBiografija`Triput sam u životu bio slobodan — veoma blizu nepostojećoj, neostvarivoj apsolutnoj slobodi — dvared u zatvoru, a jedared u ratu

NAJLEPŠE PRIČE NAŠEG NOBELOVCA „Na Zapadu je priča pre svega zamisao, plan, naracija, duhovitost, stil; na Istoku je priča pre svega čaranje. Na Zapadu najlepše priče pričaju umetnici; na Istoku pustinjaci, magi, mudraci, vešci i sveci. Na Zapadu pripovedač darovito rukuje idejom i materijalom; na Istoku je pripovedač medijum kroz koji se pripovetka sama priča. Na Istoku, rekli bismo, čovek od mašte treba samo da zaklopi oči, i priča je gotova… Zapadna priča je pre svega odlomak života, studija, istina, dokaz. Istočna priča je, i kad je moderna, pre svega neko ‘tiho tkanje’, neko bajanje; fantazija i bogato šarena slika; pakao ili raj; huka i pokori krvi, ili šapat duboko sakrivenih tajni. Zapad i opštečovečansko pronicanje, to je ono što u Andrićevim pripovetkama dira u najfinije naše umetničke osetljivosti. Ali ono što vuče kao dubina, što čini da tim pripovetkama prilazimo sa žeđu, to je Istok.” – Isidora Sekulić Ivo Andrić (1892—1975) bio je srpski i jugoslovenski pisac, doktor nauka i diplomata. Rođen je u Travniku, gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo. U mladosti je bio pripadnik pokreta „Mlada Bosna” i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. Između dva rata radio je kao diplomata Kraljevine Jugoslavije. Dan nakon bombardovanja Beograda 1941. godine vraća se iz Berlina u okupirani Beograd. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1961. godine.

O knjizi: Monumentalna hronika nemirnog doba i nestalnosti postojanja. I pitam se otkud ta strašna lakomislenost, kojom se, u mladosti, odlazi u stranu zemlju? Je li to zato, što nam se čini da je život dug i da ima vremena da se vratimo? ...To znači, očigledno, da je čoveku potrebno, da zna, da se nekud ne može više vratiti, pa da uvidi kako je tamo sretan bio. Kao diplomatski službenik Kraljevine Jugoslavije, Miloš Crnjanski je boravio u Rimu od 1938. do 1941. godine i bio svedok jedne epohe. Dvadeset pet godina kasnije, po povratku iz mučnog i nametnutog egzila, objavljuje jedan od najneobičnijih romana napisanih na srpskom jeziku – Kod Hiperborejaca. Život diplomate u Italiji uoči Drugog svetskog rata samo je okvir za sliku evropskog severa i juga, pred katastrofu koja će potresti osnove civilizacije. Tvoreći suptilne paralele sa Geteovim i Stendalovim šetnjama po Rimu, ispod senke gigantske Mikelanđelove figure, Crnjanski tumači ljude, pojave, predele, istoriju i umetnička dela. Oštrom oku genijalnog pisca neće promaći nijedan skriveni detalj koji će mu pomoći da protumači intimne i istorijske događaje podjednako. S lakoćom svojstvenom pripovednom virtuozu, Crnjanski će voditi čitaoca do oktrića mehanizama koji od naizgled nespojivih i rasutih fragmenata grade jednu sasvim konkretnu, ličnu istoriju određenu egzistencijalnim autsajderstvom, u isto vreme preobražavajući se u žive slike jedne dramatične epohe. Jedinstven roman, neuporediv ni sa jednim drugim delom u srpskoj književnosti.

Miloš Crnjanski Kod HyperborejacaTvrdi povezIzdavač NolitMonumentalna hronika nemirnog doba i nestalnosti postojanja.I pitam se otkud ta strašna lakomislenost, kojom se, u mladosti, odlazi u stranu zemlju? Je li to zato, što nam se čini da je život dug i da ima vremena da se vratimo? ...To znači, očigledno, da je čoveku potrebno, da zna, da se nekud ne može više vratiti, pa da uvidi kako je tamo sretan bio.Kao diplomatski službenik Kraljevine Jugoslavije, Miloš Crnjanski je boravio u Rimu od 1938. do 1941. godine i bio svedok jedne epohe. Dvadeset pet godina kasnije, po povratku iz mučnog i nametnutog egzila, objavljuje jedan od najneobičnijih romana napisanih na srpskom jeziku – Kod Hiperborejaca.Život diplomate u Italiji uoči Drugog svetskog rata samo je okvir za sliku evropskog severa i juga, pred katastrofu koja će potresti osnove civilizacije. Tvoreći suptilne paralele sa Geteovim i Stendalovim šetnjama po Rimu, ispod senke gigantske Mikelanđelove figure, Crnjanski tumači ljude, pojave, predele, istoriju i umetnička dela. Oštrom oku genijalnog pisca neće promaći nijedan skriveni detalj koji će mu pomoći da protumači intimne i istorijske događaje podjednako.S lakoćom svojstvenom pripovednom virtuozu, Crnjanski će voditi čitaoca do oktrića mehanizama koji od naizgled nespojivih i rasutih fragmenata grade jednu sasvim konkretnu, ličnu istoriju određenu egzistencijalnim autsajderstvom, u isto vreme preobražavajući se u žive slike jedne dramatične epohe.Jedinstven roman, neuporediv ni sa jednim drugim delom u srpskoj književnosti.3/10

Kao novo. Bez posvete. Srce lutke - Boban Trifunović Godina izdanja: 2018 Broj strana: 227 Povez: Mek U Beogradu, prestonici Kraljevine Jugoslavije, između Prvog i Drugog svetskog rata, pojedinci se, iz pripovetke u pripovetku, susreću sa stravom van svakog poimanja – sa preobražajima, prizivanjem duhova, oživljavanjem mrtvih, sa srpskim mitskim bićima, drevnim obredima, tajanstvenim kultovima, zaboravljenim paganskim božanstvima, zabranjenim knjigama… U pripovetkama Bobana Trifunovića svakodnevica, stvarnost za koju se svi čvrsto drže - kao što se dete, uplašeno, drži za suknju svoje majke – počinje da popušta pred našim očima, jer ništa nije onako kako izgleda.U svakoj pripoveci, strava je prisutna u svakom kutku našeg sveta, ali to je tek nagovešteno; užasi se naziru, a oni koji se sa njima susretnu, nisu sigurni šta vide, čuju ili dodiruju, jer to je sasvim u suprotnosti sa logikom, sa zdravim razumom. U prvim decenijama dvadesetog veka nastala su, nesumnjivo, najbolja dela horor proze, klasici kojima se i danas rado vraćamo. Ono što odlikuje klasike horor proze je odsustvo svake, pa i najmanje banalnosti, neukusa, kiča. Zbirka pripovedaka Srce lutke se čitaocima, upravo, predstavlja kao klasik horor proze – jer po uzoru na klasike je i pisana: deset pripovedaka prožetih jezom od početka do kraja; nabojenih suštinom horora – nagoveštajima, naznakama, nesigurnim opažajima i susretima sa užasnim u stilu Artura Makena, Hauarda Filipsa Lavkrafta, M. R. Džejmsa, Roberta Ejkmana, Aldžernona Blekvuda.

37425) BREMASONI , Mirjana Đurđević , Laguna Beograd 2011 , Urbana bajka o jedinoj tajni koju su žene sačuvale. Novi roman dobitnice nagrada Žensko pero i Meša Selimović. Na odluku vlasti Kraljevine Jugoslavije u leto 1940. da zabrani rad masonerije, slobodni zidari odgovaraju na sebi svojstven način: odlučuju da se, do boljih vremena, samouspavaju. Ali, prethodno treba da se slože. Iz Bremasona ćete saznati da li su „tajna braća” Branislav Nušić, Borislav Pekić, Ðorđe Vajfert, Petar Ičko, Sima Milutinović Sarajlija... uspela da postignu dogovor o samouspavljivanju. U tome im pomaže druga, još tajnija, moćnija i uspešnija organizacija, ekskluzivno ženska, predvođena Velikom Tetkom. Tu su i likovi – i „činovi“ – Velike Alapače, Velike Metle i, čak, Velike Kese… Koliko god bila duhovita i originalna, nijedna priča o masoneriji ne može biti lišena drevne mistike, pa je u nju i slavna beogradska mumija uplela svoje koščate prste. „Mirjana Ðurđević i njene beogradske ženske formacije kreću u veliko spremanje jedne masonske lože, a rezultat je vratolomna vožnja niz ezoterijski tobogan.“ Vladislava Gordić Petković „Sve što ste oduvek želeli da saznate o masonima, nećete saznati ni u Bremasonima, zahuktaloj vremenskoj mašini Mirjane Ðurđević, Velike Majstorice velikih zapleta i neočekivanih raspleta.“ Jasmina Vrbavac „Roman Bremasoni razotkriva tajnu ko je najveći mason srpske književnosti a ko najveći književnik srpske masonerije.“ Anđelka Cvijić mek povez, format 13 x 20 cm , latinica, ilustrovano, 288 strana ,

Stanje: Novo - Nekorišćeno Naslov: Kuća od soli Autor: Miomir Petrović izdavač: Laguna mek povez, latinica, 20 cm, 336 str, 280 g. _____ Uzbudljiva drama o tragičnoj usamljenosti pojedinca u izuzetnim istorijskim okolnostima. Dobitnik nagrade Laza Kostić. – Kakvo je ovo mesto? – gotovo omađijano je tek sada upitao Arsenije. – Kapela u slanoj steni – rekao je Fejez – Kuća molitve sačinjena od soli koja se vekovima kruni i nestaje malo-pomalo. Dva, tri dana jače kiše sprale bi ovu planinu i sve bi se istopilo, kao da nije ovde od postanka sveta. – Kao i naše živote. Sredinom tridesetih godina prošlog veka jedan neobičan čovek započinje neizvesnu avanturu po Mediteranu. Arsenije Martinović, Srbin katolik, Kotoranin i Beograđanin, rimski student filozofije i trgovac umetničkim delima, apatrid i diplomata, angažovan je na prikupljanju umetničkih dela za kolekciju budućeg muzeja kneza Pavla. Tokom svojih trgovačkih i diplomatskih aktivnosti on postaje aktivni svedok turbulentnih istorijskih događaja: uspona fašizma, asimilacije nacionalnih manjina u Italiji, kontradiktornih postupaka obaveštajne službe Kraljevine Jugoslavije i atentata na kralja Aleksandra. Kako bi zaštitio deo svoje umetničke kolekcije, knez Pavle Arsenija šalje na tajnu misiju u Severnu Afriku pred sam početak rata. Kao čuvar umetničkog blaga, prinuđen je da menja identitete koji mu omogućavaju nesmetani pristup Francuzima, Italijanima i Nemcima tokom previranja za prevlast nad Saharom. Kuća od soli je uzbudljiva drama o tragičnoj usamljenosti pojedinca u izuzetnim istorijskim okolnostima.

O knjizi: Monumentalna hronika nemirnog doba i nestalnosti postojanja. I pitam se otkud ta strašna lakomislenost, kojom se, u mladosti, odlazi u stranu zemlju? Je li to zato, što nam se čini da je život dug i da ima vremena da se vratimo? ...To znači, očigledno, da je čoveku potrebno, da zna, da se nekud ne može više vratiti, pa da uvidi kako je tamo sretan bio. Kao diplomatski službenik Kraljevine Jugoslavije, Miloš Crnjanski je boravio u Rimu od 1938. do 1941. godine i bio svedok jedne epohe. Dvadeset pet godina kasnije, po povratku iz mučnog i nametnutog egzila, objavljuje jedan od najneobičnijih romana napisanih na srpskom jeziku – Kod Hiperborejaca. Život diplomate u Italiji uoči Drugog svetskog rata samo je okvir za sliku evropskog severa i juga, pred katastrofu koja će potresti osnove civilizacije. Tvoreći suptilne paralele sa Geteovim i Stendalovim šetnjama po Rimu, ispod senke gigantske Mikelanđelove figure, Crnjanski tumači ljude, pojave, predele, istoriju i umetnička dela. Oštrom oku genijalnog pisca neće promaći nijedan skriveni detalj koji će mu pomoći da protumači intimne i istorijske događaje podjednako. S lakoćom svojstvenom pripovednom virtuozu, Crnjanski će voditi čitaoca do oktrića mehanizama koji od naizgled nespojivih i rasutih fragmenata grade jednu sasvim konkretnu, ličnu istoriju određenu egzistencijalnim autsajderstvom, u isto vreme preobražavajući se u žive slike jedne dramatične epohe. Jedinstven roman, neuporediv ni sa jednim drugim delom u srpskoj književnosti.

Odlično očuvano ! !! 862 strane 725 grama Monumentalna hronika nemirnog doba i nestalnosti postojanja. I pitam se otkud ta strašna lakomislenost, kojom se, u mladosti, odlazi u stranu zemlju? Je li to zato, što nam se čini da je život dug i da ima vremena da se vratimo? . .. To znači, očigledno, da je čoveku potrebno, da zna, da se nekud ne može više vratiti, pa da uvidi kako je tamo sretan bio. Kao diplomatski službenik Kraljevine Jugoslavije, Miloš Crnjanski je boravio u Rimu od 1938. do 1941. godine i bio svedok jedne epohe. Dvadeset pet godina kasnije, po povratku iz mučnog i nametnutog egzila, objavljuje jedan od najneobičnijih romana napisanih na srpskom jeziku – Kod Hiperborejaca. Život diplomate u Italiji uoči Drugog svetskog rata samo je okvir za sliku evropskog severa i juga, pred katastrofu koja će potresti osnove civilizacije. Tvoreći suptilne paralele sa Geteovim i Stendalovim šetnjama po Rimu, ispod senke gigantske Mikelanđelove figure, Crnjanski tumači ljude, pojave, predele, istoriju i umetnička dela. Oštrom oku genijalnog pisca neće promaći nijedan skriveni detalj koji će mu pomoći da protumači intimne i istorijske događaje podjednako. S lakoćom svojstvenom pripovednom virtuozu, Crnjanski će voditi čitaoca do oktrića mehanizama koji od naizgled nespojivih i rasutih fragmenata grade jednu sasvim konkretnu, ličnu istoriju određenu egzistencijalnim autsajderstvom, u isto vreme preobražavajući se u žive slike jedne dramatične epohe.

ČIZMAŠI I deo - Dragoslav Mihailović Uzbudljiva i potresna priča o tragici jedne sudbine i, posredno, propasti jedne države u burnom istorijskom vremenu između dva svetska rata. Čitalac sve vreme prati junakova zagrcnuta, slikovita i uzbudljiva kazivanja, na jednoj, i posredstvom različitih dokumenata brojne aktivnosti na podrivanju i slabljenju Kraljevine Jugoslavije, na drugoj strani, pa tako na pozadini realnog istorijskog vremena, u kojem se najavljuje globalna ratna katastrofa, roman razotkriva krizu jedne karijere i tragični sunovrat jednog života.“ Mileta Aćimović Ivkov „Dokumenti su u ovom romanu vešto i razložno pomešani s narativnim štivom. Čitajući ih, uviđamo kopču s danjašnjim vremenom, vidimo koliko se sudbina srpskog naroda neprestano ponavlja.“ Srba Ignjatović „Pisac bira i profiliše svoje junake tako da u njima postoji visoko razvijena svest o vrednostima, umeće razlikovanja dobra od zla, plemenitosti od podlosti. Kada su te vrednosti dovedene u pitanje, u onim graničnim situacijama kada se gubi život, oni su spremni da izgube sve ali ne i da od njih odustanu. Ta sposobnost da se u odsudnim trenucima zastupaju vrednosti, uz razvijenu svest o njima, čini osnovu pripovedačke umetnosti Dragoslava Mihailovića i obrazuje tragičko viđenje, tragičko osećanje sveta kod ovog pisca.“ Ljubiša Jeremić Beograd 1984 god, 317 str, meki povez, požutele strane sa smeđim flekama, sitna oštećenja na koricama, u dobrom stanju. SAJ. POL. B. 2

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Kainov ožiljak - posebno izdanje sa dodatkom - Dejan Stojiljković Godina izdanja: 2019 Broj strana: 426 Povez: Tvrd Roman o misiji Ive Andrića u nacističkoj Nemačkoj Kainov ožiljak, roman pisan u četiri ruke, prvi put je objavljen 2014. i za kratko vreme stekao naklonost čitalaca i postao regionalni bestseler. Radnja se dešava uoči izbijanja Drugog svetskog rata i pokriva berlinske dane Ive Andrića, kao opunomoćenog poslanika Kraljevine Jugoslavije u nacističkoj Nemačkoj. Dane za koje je on sam tvrdio da su mu bili najteži i najmučniji u životu. Pisan kao politički triler, roman je svojevrsna posveta Andrićevom remek-delu Prokleta avlija i parabola o zlu u svetu koji se ruši. Po romanu je naš poznati reditelj Jug Radivojević režirao pozorišnu predstavu. Dodatak ovog posebnog izdanja otvaraju dve pripovetke koje su prethodile pisanju romana, a za svog glavnog junaka imaju Andrića: Kecmanovićeva Turska vazna i Stojiljkovićeve Mrtve stvari. Za njima slede eseji o Andrićevoj diplomatskoj karijeri, njegovom odnosu sa Milicom Jovanović i nacističkoj državi u kojoj se naš nobelovac obreo kao ambasador. Sve je obogaćeno fotografijama iz tog perioda, od kojih se neke prvi put stavljaju na uvid javnosti. „Vrlo često Kecmanovićev i Stojiljkovićev berlinski Andrić podsjeća na Fausta, ali Fausta koji nije prodao dušu đavolu.“ Denis Derk, Večernji list „Kainov ožiljak jeste upravo to – romaneskni sklop Andrićevih duhova prošlosti!“ Rajko Blagojević, Novi Polis

Tvrdokoriceno izdanje u originalnom omotu. Politicke hronike 1938-1941. Deo seta ali i zasebna prica (koji takodje imamo pojedinacno u prodaji, ukupno sa ovom sest knjiga). Posle sloma kraljevine Jugoslavije teziste nemackih akcija prenosi se na Istok, sve je u znaku groznicavih priprema za napad na Sovjetski savez, vodjen pod šifrom `Barbarosa`. U okupiranoj Poljskoj uz Nemacke okupljaju se i snage ukrajinskih nacionalista i kontrarevolucionara, a njihove vodje koje su godinama placali navisti, pokusavaju stvoriti svoju vladu i vojsku ne propustajuci ni jednog trenutka da iz sedla istisnu jedan drugoga. Pri tome im obilato pomazu razjedinjenosti konkurentska borba i nesloga raznih nacistickih institucija ili bolje reci osobna netrpeljivost izmedju Geringa, Himlera, Kanarisa, Rosenberga i Ribentropa. Bas na tu kartu zaigrace i Stierlic kojem uspeva da jos vise zaostri suprotnosti i borbu za primat, sto ce velo brzo rezultirati Hotlerovom naredbom o zabrani proglasavanja nacionalističke Ukrajine i hapsenjem niza ukrajinskih kontrarevolucionara. Na sirokoj pozadini vojnickih priprema politiclih manevara zakulisnih borbi, autoru je uspelo da vrlo dobro uklopi i price o stradanju i patnji nevinih ljudi kao i o ilegalnoj borbi Nemaca protiv nacistickog rezima. Zgusnuta sadrzaja, puna naglih i neočekivane vanih preokreta i promena, dobro okarakteriziranih likova, izvrsnog poznavanja politiclih i drustvenih prilika u III Rajhu i okupiranoj Poljskoj, delo prestavlja ozuzetan vitalacki dozivljaj. U prvom delu knjige ieni kraca politicka hronika `Spanjolska varijanta` o Stierlicovim poduhvatima u spanskom gradjanskom ratu.

Izdaje - Prosveta Beograd Erih Koš (Sarajevo, 15. 4. 1913 - Beograd, 25. 5. 2010), jugoslavenski i srpski književnik, prevodilac i akademik. Erih Koš je rođen 15. 4. 1913 u Sarajevu u obitelji jevrejskog podrijetla.[1] Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Sarajevu. Naprednom pokretu pristupio je u gimnaziji, a na Beogradskom univeritetu je stupio u revolucionarni radnički pokret i primljen u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). 1934 izabran je za člana Univerzitetskog veća, a te godine izabran je i za člana Mjesnog komiteta (MK) KPJ Sarajevo. Diplomirao je pravo na Beogradskom univerzitetu 1935 godine. 1936 godine bio je osuđen od suda za zaštitu Kraljevine Jugoslavije u Beogradu kao komunista na jednodišnju robiju. Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije se priključio 1941 godine. Bio je na političkoj dužnosti u Orjenskom partizanskom odredu III divizije i komesar brigade `Galibardl`. Nosilac je Partizanske spomenice 1941.[1] Po završetku Drugog svjetskog rata, Erih je bio potpredsednik Komiteta za kulturu Vlade FNR Jugoslavije, zatim načelnik Ministarstva za kulturu i prosvetu u Saveznom izvršnom veću. Jedno je vreme bio u diplomatiji. Potom je radio u Narodnom muzeju kao pomoćnik upravnika. Na dužnosti generalnog sekretara Jugoslovenske lige za mir, nezavisnost i ravnopravnost naroda proveo je pet godina (1964-1969). Proze Eriha Koša nalaze se u više antologija i zbornika savremene jugoslovenske i srpske književnosti. Takođe, radovi i knjige objavljivani su mu i na ostalim jezicima u Jugoslaviji, kao i u Čehoslovačkoj, Engleskoj, Americi, Sovjetskom Savezu, Zapadnoj Nemačkoj, Istočnoj Nemačkoj, Holandiji, Bugarskoj, Mađarskoj i Italiji. Eih je prevodio na srpskohrvatski jezik sa nemačkog i engleskog. Bio je u više mandata član uprave Udruženja književnika Srbije, kao i predsednik i član uprave P.E.N. Srbije. Učestvovao je, zapaženim referatima, na više kongresa ove međunarodne književne organizacije. Takođe je jedan od osnivača i prvih urednika časopisa `Savremenik`. Srpska akademija nauka i umetnosti izabrala je Eriha Koša 1974 za dopisnog, a i 1978 godine za svog redovnog člana. Erih Koš je preminuo u Beogradu 25. 5. 2010 godine. Stanje knjige kao na slikama Tvrd povez sa omotom 228.strana

Jara Ribnikar Jan NepomuckiTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaJara RibnikarЈара Рибникар (рођ. Хајек; češ. Jara Ribnikarová, roz. Hájek; Храдец Кралове, 23. август 1912 — Београд, 30. април 2007) била је књижевница, преводилац и учесница Народноослободилачке борбе.[1]БиографијаРођена је 23. августа 1912. године у месту Храдец Кралове, у Чешкој Бохемији, тада у Аустроугарској, а данас у Чешкој Републици.Била је ћерка Емила Хајека, директора Музичке школе Станковић[2] и друга супруга Владислава Рибникара, директора "Политике". Радничком покрету је приступа 1939. године.После окупације Краљевине Југославије, 1941. године извесно време је вршила курирску службу за Централни комитет Комунистичке партије Југославије. Заједно са мужем Владиславом радила на „Информативном билтену“. У Народноослободилачкој борби учествовала је од 1941. године. Маја 1943. године прешла је на ослобођену територију. Била у агенцији ТАНЈУГ, од њеног оснивања 1943. године.[3] Током рата је водила југословенски Црвени крст [4] и била је у Титовом штабу[5][6]. Била је комуниста и левичар све до своје смрти, а 90-их је била чланица Југословенске левице.Била је председник Удружења књижевника Србије и посланик Већа народа Савезне скупштине СФРЈ. Била је један од оснивача и први председник Друштва српско-чешког пријатељства које је краткотрајно деловалу у Београду 1991. године[2]. Добитница је Седмојулске награде, Награде Иван Горан Ковачић, награде „Форума“ и награде Удружења књижевника Србије.Преминула је 30. априла 2007. године у болници „Др Драгиша Мишовић“.[3] Њен син је Дарко Рибникар. Њен сестрић је био чехословачки министар иностраних послова Јиржи Динстбир.Носилац је Партизанске споменице 1941.[3] и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден Републике са златним венцем, Орден братства и јединства и Орден за храброст.9/2

Jara Ribnikar Jan NepomuckiTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaJara RibnikarЈара Рибникар (рођ. Хајек; češ. Jara Ribnikarová, roz. Hájek; Храдец Кралове, 23. август 1912 — Београд, 30. април 2007) била је књижевница, преводилац и учесница Народноослободилачке борбе.[1]БиографијаРођена је 23. августа 1912. године у месту Храдец Кралове, у Чешкој Бохемији, тада у Аустроугарској, а данас у Чешкој Републици.Била је ћерка Емила Хајека, директора Музичке школе Станковић[2] и друга супруга Владислава Рибникара, директора "Политике". Радничком покрету је приступа 1939. године.После окупације Краљевине Југославије, 1941. године извесно време је вршила курирску службу за Централни комитет Комунистичке партије Југославије. Заједно са мужем Владиславом радила на „Информативном билтену“. У Народноослободилачкој борби учествовала је од 1941. године. Маја 1943. године прешла је на ослобођену територију. Била у агенцији ТАНЈУГ, од њеног оснивања 1943. године.[3] Током рата је водила југословенски Црвени крст [4] и била је у Титовом штабу[5][6]. Била је комуниста и левичар све до своје смрти, а 90-их је била чланица Југословенске левице.Била је председник Удружења књижевника Србије и посланик Већа народа Савезне скупштине СФРЈ. Била је један од оснивача и први председник Друштва српско-чешког пријатељства које је краткотрајно деловалу у Београду 1991. године[2]. Добитница је Седмојулске награде, Награде Иван Горан Ковачић, награде „Форума“ и награде Удружења књижевника Србије.Преминула је 30. априла 2007. године у болници „Др Драгиша Мишовић“.[3] Њен син је Дарко Рибникар. Њен сестрић је био чехословачки министар иностраних послова Јиржи Динстбир.Носилац је Партизанске споменице 1941.[3] и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден Републике са златним венцем, Орден братства и јединства и Орден за храброст.9/2