Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Jugoslovenska vojska van otadžbine 1941-1948 - Nikola Stanković Godina izdanja: 2022 Broj strana: 297 Povez: Tvrd Ratno nasleđe srpske vojske iz dva balkanska i Velikog rata, uobličilo je percepciju generacija vojnika i političara, ostavljajući svoj žig na čitavim pokolenjima. Isti oni oficiri koji su porazili zavojevača sa zapada pre nešto više od dvadeset godina, ponovo su se našli pred istim izazovom, međutim, na njega nisu mogli odgovoriti istim merama. Višestruko usložnjene okolnosti delovanja, uslovi ratovanja i sam karakter nove državne zajednice, potirali su operativnu vrednost stečenih iskustava. Vlada je već u toku aprislkog rata krenula da se osipa, napustili su je neki hrvatski i muslimanski ministri, jedan slovenački ministar je poginuo, anacionalni elementi se nisu odazvali na mobilizaciju ili su vršili sabotaže. Rukovodeći se time da moraju po svaku cenu očuvati kontinuitet države, njeni politički i vojni predstavnici odlučili su da napuste teritoriju Kraljevine Jugoslavije i rat nastave iz inostranstva, pod pokroviteljstvom svog britanskog saveznika…Svi pripadnici vojske koji su se obreli van granica svoje zemlje, opredelili su se na podvig, bez ikakvog formalnog naređenja ili direktive, sledeći sopstvenu želju da u inostranstvu nastave borbu protiv Osovine. Svima je pred očima, nesumnjivo lebdeo primer slavne srpske vojske u Prvom svetskom ratu.

U dobrom stanju! Korice malkice zaprljane i iskrzane po ivicama nista strasno! Unutrasnjost u dobrom i uredniom stanju! Oto Bihali Merin, [1] prozvan Oto Bihalji Merin[2][3] (Zemun, 3. januar 1904 — Beograd, 22. decembar 1993) je bio srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar jevrejskog porekla Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu. U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofke tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit. Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao oficir. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Prezime Bihalji U članku Slobodana Kljakića u dnevnom listu „Politika“ od 1. februara 2015. nalazi se sledeće objašnjenje: „ U jednom od naših mnogih susreta, kada mi je svedočio o svojoj porodici, „Nolitu” i bratu Pavlu, pitao sam Ota kako to da se preziva Bihalji-Merin, da li je to u ikakvoj vezi s nizom pseudonima kojima je, zbog konspiracije, pre 1941. potpisivao tekstove i knjige. Oto se široko osmehnuo, a u očima mu je zaiskrio blesak – potvrda njegove spremnosti da govori o lepšim stranama i događajima iz burnog, mnogim opasnostima opterećenog života. U neizbežnom džemperu s rol okovratnikom i somotskim sivim pantalonama, žustro je ustao sa stolice i počeo svoje svedočenje. Kada je predao prvi tekst za objavljivanje u „Borbi” potpisao se sa „Bihali-Merin”. Sutradan je, međutim, u potpisu video „Bihalji-Merin”. Pomislio je da je reč o štamparskoj grešci, ali se to ponovilo još jednom, pa opet. Zainteresovao se za stvarni razlog te promene, ali niko od kolega i prijatelja iz redakcije nije mogao da mu pojasni o čemu je reč. Konačno ga je traganje odvelo do slovoslagača u štampariji „Borbe”, čoveka koji je do tada u svim slučajevima intervenisao i umesto da Ota potpisuje sa „Bihali-Merin” pretvarao njegovo prezime u „Bihalji-Merin”. Na direktno pitanje zašto to čini, slagač ga je čudno pogledao i prostodušno odgovorio da „nije srpski” da se potpisuje kao Bihali, zbog čega je on na sebe preuzeo da ga preimenuje u Bihalji. „Učinio je to po svom tačnom osećanju za srpski jezik. Objašnjenje mi je bilo simpatično, uverljivo i dopadljivo. Prihvatio sam njegove razloge i tako je i ostalo”, objasnio mi je Oto kako je postao Bihalji-Merin

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Kainov ožiljak - posebno izdanje sa dodatkom - Dejan Stojiljković Godina izdanja: 2019 Broj strana: 426 Povez: Tvrd Roman o misiji Ive Andrića u nacističkoj Nemačkoj Kainov ožiljak, roman pisan u četiri ruke, prvi put je objavljen 2014. i za kratko vreme stekao naklonost čitalaca i postao regionalni bestseler. Radnja se dešava uoči izbijanja Drugog svetskog rata i pokriva berlinske dane Ive Andrića, kao opunomoćenog poslanika Kraljevine Jugoslavije u nacističkoj Nemačkoj. Dane za koje je on sam tvrdio da su mu bili najteži i najmučniji u životu. Pisan kao politički triler, roman je svojevrsna posveta Andrićevom remek-delu Prokleta avlija i parabola o zlu u svetu koji se ruši. Po romanu je naš poznati reditelj Jug Radivojević režirao pozorišnu predstavu. Dodatak ovog posebnog izdanja otvaraju dve pripovetke koje su prethodile pisanju romana, a za svog glavnog junaka imaju Andrića: Kecmanovićeva Turska vazna i Stojiljkovićeve Mrtve stvari. Za njima slede eseji o Andrićevoj diplomatskoj karijeri, njegovom odnosu sa Milicom Jovanović i nacističkoj državi u kojoj se naš nobelovac obreo kao ambasador. Sve je obogaćeno fotografijama iz tog perioda, od kojih se neke prvi put stavljaju na uvid javnosti. „Vrlo često Kecmanovićev i Stojiljkovićev berlinski Andrić podsjeća na Fausta, ali Fausta koji nije prodao dušu đavolu.“ Denis Derk, Večernji list „Kainov ožiljak jeste upravo to – romaneskni sklop Andrićevih duhova prošlosti!“ Rajko Blagojević, Novi Polis

Kao novo. Bez posvete. Srce lutke - Boban Trifunović Godina izdanja: 2018 Broj strana: 227 Povez: Mek U Beogradu, prestonici Kraljevine Jugoslavije, između Prvog i Drugog svetskog rata, pojedinci se, iz pripovetke u pripovetku, susreću sa stravom van svakog poimanja – sa preobražajima, prizivanjem duhova, oživljavanjem mrtvih, sa srpskim mitskim bićima, drevnim obredima, tajanstvenim kultovima, zaboravljenim paganskim božanstvima, zabranjenim knjigama… U pripovetkama Bobana Trifunovića svakodnevica, stvarnost za koju se svi čvrsto drže - kao što se dete, uplašeno, drži za suknju svoje majke – počinje da popušta pred našim očima, jer ništa nije onako kako izgleda.U svakoj pripoveci, strava je prisutna u svakom kutku našeg sveta, ali to je tek nagovešteno; užasi se naziru, a oni koji se sa njima susretnu, nisu sigurni šta vide, čuju ili dodiruju, jer to je sasvim u suprotnosti sa logikom, sa zdravim razumom. U prvim decenijama dvadesetog veka nastala su, nesumnjivo, najbolja dela horor proze, klasici kojima se i danas rado vraćamo. Ono što odlikuje klasike horor proze je odsustvo svake, pa i najmanje banalnosti, neukusa, kiča. Zbirka pripovedaka Srce lutke se čitaocima, upravo, predstavlja kao klasik horor proze – jer po uzoru na klasike je i pisana: deset pripovedaka prožetih jezom od početka do kraja; nabojenih suštinom horora – nagoveštajima, naznakama, nesigurnim opažajima i susretima sa užasnim u stilu Artura Makena, Hauarda Filipsa Lavkrafta, M. R. Džejmsa, Roberta Ejkmana, Aldžernona Blekvuda.

Novo, nečitano, nema posvete. Nulta 2020 tačka: trideseta zima višestranačja - Cvijetin Milivojević Godina izdanja: 2021 Broj strana: 201 Povez: Mek Nažalost, u ovoj 2020. Godini, kada se slavi 75 leta „pobede nad nacizmom“, mora se, teška srca, konstatovati da nacizam nikada nije pobeđen. Nije mogao anticipirati čak ni Mordehaj Levi, poznatiji kao Karl Marks, da će sunarodnici Nemci na izborima izglasati takvu ohlokratiju koja će biti spremna da sve sprži i satre da bi stigla u svoju Valhalu. Nije mogao ni Erih Bler, poznatiji kao Džordž Orvel, anticipirati da će neznanje postati moć u toj meri da će virusi mutanti zavladati svetom. Nisu mogli ni borci antihitlerovske koalicije anticipirati da će hiljade gestapovaca, esesovaca, hitlerjugendaša i ajnzacentrupaša biti pomilovano posle Drugog svetskog rata i s entuzijazmom jednog Mekloja biti inkorporirano u temelje Adenauerove Nemačke, NATO, i nove Evropske zajednice koju su stvarale poražene zemlje po diktatu sila pobednica, pre svega SAD.Ko ne veruje, neka se raspita ko su bili i šta su u Drugom svetskom ratu radili generali NATO Špajdel i Hojsinger, general Ferč, generalni inspektor obnovljenog Bundesvera, general Kamhuber, komandant po milosti Amerikanaca obnovljene nemačke ratne avijacije, admiral Ruge, komandant zanovljene mornarice i mnogi, mnogi drugi.U papučama i duboku starost, pomilovani od strane zapadnih saveznika,dočekaše i sva tri generala koji su aprila 1941. bez objave rata besomučno krenuli na Kraljevinu Jugoslaviju: Nemci feldmaršal Vilhelm List i baron Maksimilijan fon Vajhs, kao i Italijan Vitorio Ambrozio…

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. British-Serbian Relations from the 18th to the 21st Centuries - Slobodan G. Marković Izdavač: Dosije Godina izdanja: 2018 Broj strana: 521 Format: 24 cm Povez: Tvrdi Najpotpuniji tematski zbornik na temu Britansko-srpskih odnosa, koji je proizašao iz dve međunarodne konferencije održane u Londonu i Beogradu. Кnjigu je uredio Slobodan G. Marković, a priloge su napisali autori s vodećih univerziteta i ustanova u Srbiji, Crnoj Gori, Mađarskoj i Britaniji. Кnjiga pokriva period od boravka Dositeja Obradovića u Londonu 1784/85. do 2018. Obuhvaćeni su politički, diplomatski i kulturni odnosi dveju zemalja i dvaju naroda u prethodnih preko 230 godina. U prve dve celine obuhvaćene su glavne epizode iz istorije međusobnih političkih i kulturnih odnosa kao što su: Velika istočna kriza, uloga Vilijama Gledstona i Mis Irbijeve, izuzetni odnosi tokom Velikog rata, veze Srpske pravoslavne crkve i Anglikanske crkve, izučavanje Šekspira kod Srba, veze Britanki i Srbije, uloga srpskih anglofila, odnosi Кraljevine Jugoslavije i komunističke Jugoslavije s Velikom Britanijom i odnosi dinastija Vindzor i Кarađorđević. U trećem delu obrađena je uloga pojedinih ustanova kao posrednika između dveju kultura, kao što su Кatedra za anglistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Jugoslovenska i srpska sekcija Bi-Bi-Si-ja i Unija govornika engleskog jezika (English Speaking Union). Tu su i prilozi o saradnji pod međunarodnim sankcijama, pregled englesko-srpskih i srpsko-engleskih rečnika, ali i kako je to biti anglo-srpska književnica. Poslednju celinu čini analiza diplomatskih i političkih odnosa u ΧΧΙ veku koja obuhvata različite aspekte razvijene međusobne saradnje, ali i niz osetljivih tema kao što su kosovsko pitanje, uticaj intervencionizma Ujedinjenih nacija, kao i šire pitanje odnosa Srbije i Zapada.

Novo, nečitano, nema posvete. Kolonija Vojvoda Bojović (1921-1941) - Milan Micić Godina izdanja: 2021 Broj strana: 156 Povez: Mek Naselje Vojvoda Bojović prepoznatljivo je is­ključivo unutar Srpske Crnje kao integralni deo sela koji svoj početak beleži u 14. veku. Van Srpske Crnje naselje je malo kome poznato, a i oni koji znaju za njegovo postojanje kao dela Srpske Crnje ne znaju ništa o njegovom nastanku i zaustavljenom razvoju, jer kolonija Vojvoda Bojović, formirana u Kraljevini Jugoslaviji kao jedna od njene dve stotine kolonija na granicama ka Mađarskoj i Rumuniji, kao i u njihovoj dubini, jeste naselje koje je voljom istorijskih zbivanja tokom četvrte i pete decenije 20. veka ostalo naselje zaustavljeno u svom razvitku, koje nije uspelo da se oformi u zasebno naselje kao susedne veli­ke kolonije (Vojvoda Stepa, Aleksandrovo, Banatsko Karađorđevo), ali se nije sasvim, bez unutrašnje lo­kalne prepoznatljivosti, utopilo u obližnje naselje poput malih kolonija, kao na primer Vlajkovca ili Pavliša kod Vršca ili Hajdučice i Markovićeva kod Plandišta. Vojvoda Bojović, unutar sela Srpska Crnja, zaseban je identitet sa kontraverznim odno­som osećanja da je deo ruralne celine, ali i pojavna posebnost.Mala istorija kolonije Vojvoda Bojović (1921–1941) opisuje onaj kratak period nastajanja naselja, kada se mogla istoriografskim istraživanjem do­segnuti specifičnost i karakter novog naselja koje je okupacijom Jugoslavije 1941. godine bilo pot­pu­no prekinuto u oblikovanju sopstvenog lokalnog iden­ti­teta. Postojeća arhivska građa omogućila je da se is­traživanje nastanka kolonije usmeri u potpunosti ka čoveku (pojedincu) koji je osnovao naselje i da se os­vetli njegova ljudska sudbina i njegova ljudska borba da izgradi kuću, osnuje domaćinstvo i počne novi život u jednoj, u svakom pogledu, tegobnoj i nehumanoj kolonizaciji.– Iz Predgovora autora

Novo, nečitano, nema posvete. I grob i rob - Vuk Drašković Godina izdanja: 2020 Broj strana: 352 Povez: Mek Roman o pravim inspiratorima sloma Kraljevine Jugoslavije „Javi se, Pejsi, već iz Zagreba“, reče kneginja Olga ispred Belog dvora, ispraćajući muža na kratko putovanje do Slovenije. „I čuvaj se.“ „Ne brini“, odgovori knez i zamisli se. „Znaš li da Nikola Tesla veruje u sreću broja tri, i zbira brojeva deljivog sa tri?“, upita suprugu. „Zašto mi to govoriš?“ „Za koji sat, kad budem u vozu, osvanuće dvadeset i sedmi mart. Dva i sedam su devet, a taj broj je deljiv sa tri. Sutra je srećan dan.“ „Novi roman Vuka Draškovića I grob i rob, svojevrstan nastavak Aleksandra od Jugoslavije, virtuozno sažima jednu deceniju istorije srpskog, balkanskog, evropskog i svetskog ludila u dvadesetom veku (1935–1945), uz savršeno funkcionalan ’post scriptum’ 1982. godine. I osam decenija nakon opisanih zbitija, Draškovićeva ingeniozna vizija je zastrašujuće konkretna i detaljna, duboko provokativna, bolno dramatična i empatična prema nevinim žrtvama na svim stranama, neumoljiva prema psima rata i zgađena nad nečasnim političkim, diplomatskim i špijunskim igrama i manipulativnim savezima velikih sila nauštrb malih naroda, te deluje inovantno i samosvojno uprkos bibliotekama knjiga o ovom vremenu.“ Ljiljana Šop „Roman I grob i rob u svemu je čudesan u kontekstu najnovije srpske (a zašto ne i u kontekstu južnoslovenskih!) književnosti i po narativnoj snazi i njenoj ubedljivosti i po svojoj jeretičnosti koja bolno daje anamnezu onoga što je razorilo i jugoslovenstvo i južnoslovenstvo u paramparčad. Ima neopisive melanholije i žala nad ubijenom utopijom. To je romaneskna priča o jednoj od velikih utopija, koja je mogla biti i priča o sreći zajedničkog življenja – nažalost, postala je priča o zlu, mržnji, raskolima, užasu, raspadanju.“ Gojko Tešić

DIMITRIJE LJOTIĆ KOMPLET SABRANA DELA 12 KNJIGA Sabrana dela Dimitrija Ljotića Beograd 2001 Издавач: Задруга, Нови Сад, 2001.год. Ove tekstove Dimitrije V. Ljotić je napisao i objavio u periodu od 1932. do svoje pogibije u aprilu 1945. Dela donose kompletan i izvorni uvid u život i političku misao Dimitrija V. Ljotića i umnogome otkrivaju i pojašnjavaju mnoge tabu teme vezane za srpsku istoriju... Dimitrije „Mita“ Ljotić (Smederevo, 12. avgust 1891 — Ajdovščina, 23. april 1945) je bio srpski političar, ministar Kraljevine Jugoslavije, advokat i vođa pokreta ZBOR . Ljotić je 1931. bio ministar pravde u vladi Petra Živkovića. Na to mesto je podneo ostavku nakon što je kralj Aleksandar I Karađorđević odbio njegov predlog ustava o sprovođenju slobodnih i tajnih izbora, gde bi kandidate određivali predstavnici profesionalnih, staleških, kulturnih i humanitarnih organizacija. Ljotić je 1935. osnovao profašističku stranku Zbor. Predlagao je ekstremnu političku filozofiju koju je odlikovao nacionalizam, srpski seljački paternalizam i agrarizam, verska etika Srpske pravoslavne crkve, monarhizam i potpuna odanost dinastiji Karađorđević, kao i nedemokratsko, korporativno uređenje države i integralno jugoslovenstvo. On je bio i antiliberal i antidemokrata, suprotstavljajući se višepartijskom sistemu, ne prihvatajući Jevreje i masone, i iznad svega komuniste.[1] Zbor je bio veoma nepopularan u predratnom razdoblju (sa svega oko 1 % glasova na izborima). Posle okupacije Jugoslavije 1941. Nemci su mu predlagali da osnuje svoju vladu, no on je to odbio i predložio generala Milana Nedića za mesto premijera. Tokom rata, Ljotić je bio osoba od najvećeg nemačkog poverenja. Bio je načelnik za moral u Srpskom dobrovoljačkom korpusu, čiji su pripadnici po njemu nazivani ljotićevci. Ljotić je tajno održavao kontakte sa četnicima generala Dragoljuba Mihailovića. Poginuo je 1945. u automobilskoj nesreći u Sloveniji dok je pokušavao da stvori nacionalistički i antikomunistički savez koji bi se suprotstavio Jugoslovenskoj armiji.

Knjiga je kao nova. Smilje i sumpor - Danilo Šarenac Izdavač: Clio Godina izdanja: 2016 Broj strana: 280 Format: 19 cm Povez: Tvrdi Knjiga Smilje i sumpor prati sudbine dvojice vršnjaka koji su mobilisani u čuvene đačke bataljone 1914–1915. godine i koji su, prolazeći kroz neka od najgorih iskustava Prvog svetskog rata u Srbiji, beležili svoje doživljaje u dnevnicima. Do sada neobjavljeni dnevnici Dragoljuba Rankovića i Milutina Ristića dragoceni su ne samo zato što su, brigom njihovih porodica, sačuvani u celini, već i zato što pokazuju različita lica i različite posledice koje je Prvi svetski rat imao za sasvim mlade ljude koji su se u njemu našli. Rat je Dragoljuba Rankovića ostavio invalidom u dvadeset i četvrtoj godini, dok je Milutina Ristića suočio sa prizorima stradanja koji su uticali na njegove odluke za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu. Danas, kada smo suočeni sa činjenicom da je veliki broj ličnih zapisa iz Prvog svetskog rata nepovratno izgubljen, objavljivanje dnevnika se čini dvostruko važnim zadatkom. Prešavši iz okvira porodičnih istorija u javni prostor, dnevnici ne pružaju samo uvid u život vojnika na Solunskom frontu ili u afričkim bolnicama nego pokreću i neka od ključnih pitanja za razumevanje istorije Prvog svetskog rata. Koja su svedočanstva, kada i zašto objavljena, a koja nisu? Kojim svedocima i kakvim sećanjima je dat glas? Kojim tekstovima je publika, u različitim periodima, poklanjala pažnju, a kojima nije? I koji su sve kriteriji imali ulogu u određivanju nekog svedočanstva kao vrednog izvora, uzbudljivog štiva ili istinite priče? Milutin M. Ristić (1891–1970), rođen je u selu Turicama kraj Čačka. Po izbijanju Prvog svetskog rata bio je mobilisan u Skopskom đačkom bataljonu, u klasi koja je ostala upamćena kao klasa „1300 kaplara“. Sa ostacima svog bataljona je prošao Albaniju, da bi, posle boravka na Krfu, bio prebačen na Solunski front. Preživevši Prvi svetski rat, Ristić je upisao Pravni fakultet 1921. godine. Posle studija neko vreme je radio kao advokat, da bi se potom zaposlio u državnoj administraciji. Obavljao je službu sreskog načelnika u raznim mestima Kraljevine SHS/Jugoslavije, doteravši i do položaja podbana Vardarske banovine. Posle kapitulacije Kraljevine u Drugom svetskom ratu, Ristić je dospeo u zarobljeništvo, iz kojeg je pušten zbog zdravstvenih problema. Za vreme nemačke okupacije, Ristić je nastavio da vrši službu sreskog načelnika. Taj period njegovog života je obeležen raznim kontroverzama, koje su doprinele tome da Ristić, bežeći od nemačkih vlasti, oslobođenje dočeka u ilegali. Pod optužbom da je neprijatelj naroda, Ristić je kratko vreme proveo u zatvoru OZNE u Čačku, da bi ubrzo bio pušten na slobodu. Ostatak života je proveo u penziji, boraveći sa suprugom u Loznici. Bio je član Udruženja nosilaca Albanske spomenice. Dragoljub S. Ranković (1894–1936) rođen je u Beogradu. U leto 1913–1914. godine završio je Prvu beogradsku gimnaziju, ali nije uspeo da položi i Viši tečajni ispit. U rat je mobilisan iste godine. Sačuvane stranice njegovog dnevnika počinju sa dešavanjima na Solunskom frontu. U Gorničevskoj bici, oktobra 1916. godine, na položaju „Polog“, Ranković je teško ranjen u nogu. Evakuisan je za Afriku gde je proveo ostatak rata. Uprkos brojnim operacijama, aprila 1918. godine, proglašen je za vojno nesposobnog. U Beograd se vratio aprila 1919. godine, gde je nastavio školovanje. Po polaganju Višeg tečajnog ispita, zaposlio se u Ministarstvu socijalne politike i narodnog zdravlja. Tokom 1919–1925. godine studirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. U međuvremenu se oženio i dobio troje dece. Vremenom je napredovao u Ministarstvu, pa je stigao na poziciju višeg savetnika. Istovremeno bio je jedan od aktivnijih članova Udruženja ratnih invalida Kraljevine Jugoslavije. Preminuo je 1936. godine u 42. godini.

434 Stanje kao na fotografijama! Hotel Moskva, nekadašnja Palata Rosija, je hotel i nekadašnja zgrada osiguravajućeg društva Rosija-Fonsier u Beogradu. Nalazila se nekada na uglu ulica Kralja Milana i Balkanske; to je sada na uglu Terazija i Balkanske ulice. Zgradu su projektovali arhitekta Jovan Ilkić i grupa arhitekata iz Sankt Peterburga.[1] Rok za podnošenja projekata gradnje bio je 15/28. januar 1905. godine, a predviđena cena gradnje nije trebala da prelazi iznos od 750.000 dinara. Ocenjivački sud koji je trebao da nadzire rad činilo je šest arhitekata: dva iz Rusije, dva iz Austrougarske i dva iz Kraljevine Srbije. To su bili srpski arhitekti, profesori beogradske Velike škole, Andra Stefanović i Nikola Nestorović. Gradnja palate je otpočela u proleće 1905. godine, a svečano je otvorena 14. januara 1908. godine. Bila je najveća privatna zgrada u Kraljevini Srbiji, nalazila se na stotinak metara od kraljevskog dvora, na Terazijama. Građevina je na svojim zidovima imala natpis Palata Rosija. Direktor Srpskog brodarskog društva Svetozar Vukadinović, koji je bio vlasnik gostionice Velika Srbija na Terazijama, otputovao je u Rusiju, u kojoj je ranije bio emigrant,[2] da nađe osiguravajuće društvo koje će na njegovom imanju da izgradi velelepno zdanje. Glavni direktor društva Rosija Roman Ivanovič Poicl je pristao na Vukadinovićevu ideju. Konkurs za zgradu osiguravajućeg društva Rosija bio je raspisan oktobra 1904. godine.[3] Prvu nagradu na konkursu dobio je zagrebački arhitekta Viktor Kovačić, dok je Jovan Ilkić dobio drugu nagradu. Ipak, direkcija osiguravajućeg društva Rosija odlučila se za Ilkićev projekat.[4] U zgradi na sprat, koja je tu ranije stajala, postojali su, sa strane Terazija, bakalska radnja sa delikatesima, u sredini je bila mala duvandžinica a na uglu do Balkanske kafana `Velika Srbija`. Lokacija je smatrana najlepšom u gradu ali i teškom za gradnju: prilikom kopanja temelja se naišlo na `naslage nepropustljive ilovače i na vodu`. Za vodu se mislilo da potiče od `zaostale žice nekog starog vodovoda`, kasnije je izvirala u betonskom podrumu i dalje se slivala propustima.[5] Gradnja palate je počela u martu 1905. godine. U temelje su postavljene 82 drvene grede duge po pet metara i debele po 30 centimetra, zatim 30 vagona varenog gvožđa u šipkama dugim po devet metara, 10 vagona tvrdog ripanjskog kamena. Preko toga postavljena je betonska ploča debela 2,2 metra. Zidanjem ciglama otpočelo je tek u proleće 1906. godine. Radove je izvodio građevinar Karlo Knol sa zidarima iz Crne Trave. Nadzorni inženjer bio je arhitekta Jovan Ilkić. Radovima za armirani beton rukovodio je arhitekta Matija Šnajder. Površina spoljašnjih zidova od prvog sprata do krova obložena je žućkastim pločicama a ukrašena ornamentima zelene boje.[6] Keramička obloga je doneta iz Pečuja, iz fabrike Žolnai u kojoj se i danas čuvaju kalupi pomoću kojih je izlivena. Zgrada je zidana u stilu secesije. Stepenište je bilo izrađeno od ripanjskog i švedskog granita. Ukupna vrednost zgrade iznosila je 2 miliona zlatnih dinara. Građevina je u potpunosti završena 1907. godine. Za ono vreme bio je to najveći hotel u Beogradu sa 50 postelja i sobama na sva tri sprata.U aprilu 1941. bila je jako oštećena bombardovanjem. Zgrada hotela Moskva[7] dostigla je visok stepen stilske emancipacije ovog perioda i približila se postavkama moderne arhitekture. Zidna platna oslobođena su horizontalnih podeonih venaca, plastike oko otvora, lizena i pilastera. Upotreba mermera, keramičkih pločica i fajansa za oplatu fasade označilo je prihvatanje secesijskih postavki o upotrebi novih, plemenitih i trajnijih materijala. Većim delom slobodne površine fasada obložene su zelenim keramičkim pločicama po čemu zgrada spada među retke u Beogradu sa hromatskom fasadom. Preokret u beogradskoj secesiji obeležila je zgrada osiguravajućeg društva Rosija, hotel Moskva. Otvaranje Svečano otvaranje je izvedeno iz dva dela. 14. januara 1908. godine uz dvorski orkestar, kralj Petar I Karađorđević je otvorio palatu Rosiju sa gostionicom Moskva. Svečano otvaranje i veselje obavljena su i 17. januara 1908. uz koncert Kraljeve garde. U palati Rosija je bio smešten hotel, kafana, restoran, stanovi za rentu i kancelarije beogradske filijale osiguravajućeg društva Rosija, za čijeg je direktora postavljen Svetozar Vukadinović. Izgradnja palate Rosija bila je velika ruska privredna, ali i politička investicija u Kraljevini Srbiji, što nije bilo po volji ostalim velikim silama. Osiguravajuće društvo „Rosija” prodalo je zgradu Građanskoj banci septembra 1921. za 11,5 miliona dinara - kuriozitet je da je na akt o prodaji moralo biti prilepljeno 6.500 taksenih markica od po 100 dinara, na 65 tabaka.[8] Građanska banka je bila fuzionisana sa Jugoslovenskom trgovačkom u Ujedinjenu banku, koja je prodala imanje (banka je pala u novembru 1923).[9] Kafana `Moskva` je u međuratnom Beogradu bila jedna od najvećih, bila je zatvorena jedno vreme 1939. radi preuređenja.[10] Renoviranje hotela je završeno 2013. godine, posle skoro četiri godine rada.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Romani - Ivo Andrić Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2022 Broj strana: 768 Format: 24 cm Povez: Tvrdi „Ja sam na putovanja trošio ne samo novac i vreme nego i snagu živaca i mašte, jer u putovanja treba uračunati i duge, uglavnom izlišne pripreme u mašti i u stvarnosti… A koliko sam se u tim putovanjima trošio, vidi se najbolje po tome što sam za vreme dva velika rata (1914–1918. i 1941–1944), kada sam bio prisiljen da sedim na jednom mestu, napisao gotovo najveći deo svojih radova.“ Ivo Andrić U mladu jugoslovensku književnost posle Prvog svetskog rata Ivo Andrić je ušao kao zapažena pesnička pojava zbirkama Ex Ponto i Nemiri, koje je uglavnom napisao tokom godina tamnovanja u šibenskom i mariborskom zatvoru 1914–1915, potom u vreme konfinacije u Zenici i Ovčarevu do 1917. i najzad tokom lečenja u zagrebačkoj Bolnici milosrdnih sestara do kraja rata i ujedinjenja južnoslovenskih naroda. Pošto je u periodu između dva rata, uglavnom putujući i seljakajući se po Evropi kao diplomata Kraljevine Jugoslavije, objavljivao samo pripovetke, tokom Drugog svetskog rata, u tišini svoje iznajmljene samačke sobe u Prizrenskoj ulici u Beogradu, napisao je svoja tri od ukupno četiri romana, Travničku hroniku (završen aprila 1942), Na Drini ćupriju (završen decembra 1943) i Gospođicu (decembra 1943 – oktobra 1944). Roman-novelu Prokleta avlija objavio je 1954. godine. Za svoj celokupni opus Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, „za epsku snagu“, kako stoji u obrazloženju o dodeli nagrade, „kojom je oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje.“ Osim što su složene i duboke književne studije različitih događaja i junaka sa balkanske istorijske pozornice od srednjeg veka do drugog svetskog rata, ova remek-dela srpske književnosti istovremeno su i trajni literarni spomenik gradovima Travniku, Višegradu, Beogradu i Istanbulu, koji su uglavnom bili žarišne tačke Andrićevog života i čitavog njegovog pripovednog dela.

Čizmaši I (1.) knjiga - Dragoslav Mihailović „Uzbudljiva i potresna priča o tragici jedne sudbine i, posredno, propasti jedne države u burnom istorijskom vremenu između dva svetska rata. Čitalac sve vreme prati junakova zagrcnuta, slikovita i uzbudljiva kazivanja, na jednoj, i posredstvom različitih dokumenata brojne aktivnosti na podrivanju i slabljenju Kraljevine Jugoslavije, na drugoj strani, pa tako na pozadini realnog istorijskog vremena, u kojem se najavljuje globalna ratna katastrofa, roman razotkriva krizu jedne karijere i tragični sunovrat jednog života.“ Mileta Aćimović Ivkov „Dokumenti su u ovom romanu vešto i razložno pomešani s narativnim štivom. Čitajući ih, uviđamo kopču s danjašnjim vremenom, vidimo koliko se sudbina srpskog naroda neprestano ponavlja.“ Srba Ignjatović „Pisac bira i profiliše svoje junake tako da u njima postoji visoko razvijena svest o vrednostima, umeće razlikovanja dobra od zla, plemenitosti od podlosti. Kada su te vrednosti dovedene u pitanje, u onim graničnim situacijama kada se gubi život, oni su spremni da izgube sve ali ne i da od njih odustanu. Ta sposobnost da se u odsudnim trenucima zastupaju vrednosti, uz razvijenu svest o njima, čini osnovu pripovedačke umetnosti Dragoslava Mihailovića i obrazuje tragičko viđenje, tragičko osećanje sveta kod ovog pisca.“ Ljubiša Jeremić Izdavač: BIGZ, Beograd Godina: 1984 Broj strana: 317 Tvrdi povez sa omotom Biblioteka: Dela Dragoslava Mihailovića Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: 3180 Težina: 450 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Влада Булатовић Виб: МЕЊАЧНИЦА ИДЕАЛА Издавач: КУЛТУРА, Београд, 1965.год. Меки повез, заштитни омот, 89 страна, илустровано, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Владимир Булатовић Виб (Сопотско, 8. март 1931[1] — Београд, 1. септембар 1994) је био српски књижевник, сатиричар и афористичар, новинар и уредник. Рођен 8. марта 1931. у Сопотском, у Краљевини Југославији, у данашњој Македонији, пошто је његова мајка тамо била учитељица. Студирао је Новинарско-дипломатску школу и Филозофски факултет у Београду. Умро је 1. септембра 1994. године у Београду. Био је један од дугогодишњих уредника Политике и главни и одговорни уредник Политикиног Забавника. Један је од највећих сатиричара у историји српске књижевности. Према анкети часописа Носорог Виб је проглашен за најбољег сатиричара свих времена. Девети међународни Сатира фест 2011. посвећен је осамдесетој годишњици рођења Владе Булатовића Виба и одвијао се под слоганом: Ви и Ми. Његова дела: Будилник (сатира, 1963) Мењачница идеала (сатира, 1965) Велико спремање (1971) Корак назад (афоризми, 1976) Избор-Шта је писац хтео да каже? Окретне и друге игре (постхумно 1994) По њему је названа Вибова награда. Десет одабраних афоризама Кад је сатира на пола копља, то је знак да је слобода умрла. - Тешко је бити светиљка у народу у којем се деца на сијалицама уче гађању. - Демократија је кад ниси затворен зато што си био отворен. - Политика је квасац, а народ брашно. Кад хлеб успе, сви хвале квасац. Кад хлеб не успе, не ваља брашно. - Природно је што конзерва мисли да је једини излаз у кључу. - Неспособни поседују способност да онеспособе способне. - Тужно је кад мало чело смишља велико начело. - У шуми, вила, у вили мерцедес, у мерцедесу човек, у човеку срце, у - срцу љубав за радничку класу. - Лако је бити лав када направиш пустињу око себе. - Свет се дели на људе који мисле и на људе који имају мишљење.`

Knjiga je kao nova. Jugoslavija na konferenciji mira : 1919-1920 - Andrej Mitrović Izdavač: Prometej Novi Sad Godina izdanja: 2019 Broj strana: 512 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Jugoslovenski problem na Konferenciji mira 1919–1920. jeste jedna složena, sadržajna i važna istoriografska tema. Ona stavlja istoričara pred niz raznovrsnih zadataka i teškoća. Ta tema ne sadrži samo pitanja o kojima je tada Konferencija mira donosila odluke, kakva su pravno priznanje Kraljevine SHS kao učesnice mirovnih pregovora, granice, reparacije i sl. Ona sadrži, može se reći, čitavu istorijsku situaciju momenta. Zbog toga ona traži detaljno ispitivanje pojava, odnosa, događaja i postupaka pojedinih ljudi u visokim političkim telima jugoslovenske države, te ispitivanje međusobnih odnosa tih tela. Sa ovim se nerazdvojno preplelo pitanje: šta je u tom momentu država koja se naziva Kraljevinom SHS? Šta je ona ideološki, društveno, ekonomski i nacionalno? A ovo pitanje traži razvijen i sadržajan istoriografski odgovor. Najzad, jugoslovensko pitanje na mirovnoj konferenciji bilo je samo jedan trenutak istorije. Bilo je najčvršće povezano – pored sve svoje „autonomnosti“ – sa vremenom koje je prethodilo i sa vremenom koje je dolazilo; bilo je posledica određenog istorijskog toka i on je sebe ugradio u budući istorijski tok. Zbog svega ovoga svestrana obrada navedene teme traži više posebnih studija o pitanjima tek stvorene jugoslovenske države. Pitanjima koja i pripadaju i koja ne pripadaju užem krugu pitanja sa Konferencije mira. Tako su neophodne studije o nacionalizmima jugoslovenskih naroda, o jugoslovenskoj ideji, o jugoslovenskom pokretu u celini, o jugoslovenskim narodima u Prvom svetskom ratu, o Kraljevini SHS u prvoj godini njenog postojanja. O Francuskoj i jugoslovenskom problemu na Konferenciji mira, o Engleskoj i jugoslovenskom problemu, itd. Isto tako je neophodan i jedan studiozan pregled spoljne politike Jugoslavije između dva svetska rata. Međutim, na raspolaganju do sada stoji tek nekoliko studija užih pitanja nego što su ona navedena, i nešto više istraživačkih članaka. Iako su svi ti radovi dragoceni, oni nisu dovoljni da bi se imala sigurna osnova za pristupanje obradi jedne ovako složene teme.

Kao novo. Bez posvete. Jugoslavija, zemlja snova - Božidar Jezernik Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2018 Broj strana: 414 Format: 16 cm Povez: Broširani Božidar Jezernik (1951) je redovni profesor etnologije Balkana i kulturne antropologije na Univerzitetu u Ljubljani. U središtu njegovog naučnog rada je etnološko i antropološko istraživanja Balkana i srednje Evrope. Prva Jezernikova knjiga je studija o italijanskim koncentracionim logorima Borba za opstanak (na slovenačkom 1983, na engleskom 1998). O životu u nemačkim koncentracionim logorima pisao je u knjizi Seks i seksualnost in extremis (1993, Ljubljana), a o životu u jugoslovenskim logorima u knjizi Non cogito ergo sum (Ljubljana, 1994). Prerađeno izdanje ove druge knjige objavljeno je u prevodima na srpski, poljski i nemački jezik. Jezernik je autor i urednik nekoliko knjiga o socijalnoj memoriji, među kojima je i monografija Nacionalizacija preteklosti (Ljubljana, 2013), koja je obavljena i u prevodima na hrvatski i engleski jezik. Proširena verzija njegove knjige o izveštajima s putovanja po Balkanu Dežela, kjer je vse narobe (Ljubljana, 1998), objavljena je u prevodima na engleski, turski, poljski, srpski, italijanski, albanski, nemački, bugarski i ruski jezik. Srpski prevod objavljen je u Biblioteci XX vek pod naslovom Divlja Evropa (prevod S. Glišić, 2007), a u Biblioteci XX vek objavljen je i zbornik radova Imaginarni Turčin (prevod A. Bešića i I. Cvijanovića, 2010), koji je uredio Jezernik. Za knjigu o kafi i kafanama (Kava – čarobni napoj, 2012) dobio je u Pekingu 2014. godine nagradu Gourmand Award za najbolju knjigu o kafi. Iz Predgovora Sto godina je proteklo otkako se rodila Jugoslavija i više od četvrt veka otkako je u novim balkanskim ratovima ova zemlja nestala sa geopolitičke karte sveta. I pored toga, sve do danas ona ostaje jedna velika nepoznanica, zagonetka. Doista, naše znanje o Jugoslaviji može nekog da podseti na jednu indijsku priču u kojoj se govori o tome kako su slepi ljudi došli do toga kako izgleda slon tako što su ga dodirivali rukama. Svaki od njih dodirnuo je drugi deo slonovog tela, pa je jedan – dodirnuvši njegovu nogu – utvrdio da liči na drvo, drugi – dodirnuvši slonov rep – da liči na zmiju, i tako dalje. To je, prema nekim verzijama ove priče, izazvalo svađu i tuču između ljudi koji su slušali ova različita mišljenja o slonu. Proces raspada Jugoslavije bio je ispunjen krvavim i tragičnim slikama, iz čega se obično zaključivalo da je već sam način kako se ona raspala ujedno i najbolji dokaz da je bila postavljena na loše temelje, da je sadržavala previše protivrečnosti da bi mogla čestito živeti i preživeti. Ratovi koji su usledili jedan za drugim u 1990-im godinama tumačeni su kao dokaz da se radilo o zemlji sa mnogo istorije, prepunoj netolerantnih nacionalizama. Međutim, takvo gledanje je pogrešno. Razlika između Jugoslavije i drugih nacionalnih država nije bila u nekom višku istorije koji narod nije bio u stanju da svari, niti su njeni nacionalizmi bili toliko netolerantni da se problemi ne bi mogli rešiti pomoću glasačkih kutija. Polazna pretpostavka ove knjige jeste uverenje da razvojni put Jugoslavije nikako nije bio predodređen da teče u pravcu kojim je tekao; mogao je teći i u više drugih pravaca. Ali, kad se onda postavi pitanje zašto on nije tekao u nekom od drugih mogućih pravaca, ubrzo možemo da vidimo da je priča o višku istorije bez osnove, da problem Jugoslavije nije bio u višku nacionalizma, već u njegovom manjku. Ime Jugoslavija je prvi put upotrebljeno u Habzburškoj carevini nakon izbijanja Proleća naroda, kada je upotrebljeno kao ime za romantične snove o modernizaciji i napretku. Baš kao u poznatoj narodnoj pesmi: „Ko je ima, taj je nema; ko je nema, taj je sanja“. Jugoslavija je tada zamišljena kao „zemlja snova“ u kojoj su ujedinjeni svi Jugosloveni, bez obzira na razlike koje su postojale između njih u jeziku, prošlosti i veri, i kao zajednica koja je trebalo da bude dovoljno velika i jaka za uspešno takmičenje u uslovima nove, kapitalističke proizvodnje. Proleće naroda je probudilo narodnu svest i kod naroda na slovenskom jugu. Sima Marković, na primer, nije imao težak zadatak kad je dokazivao da su se i Srbi i Hrvati i Slovenci, nezavisno jedni od drugih, razvili u samostalne moderne narode (Marković 1923: 108). Međutim, u isto vreme kada su se formirala pomenuta tri naroda, pojavljuje se i ime Jugoslavija kao ime koje je uključivalo u „zamišljenu zajednicu“ (Anderson 1983) sve Slovene na jugu Evrope. To znači da Jugoslavija, kao zemlja snova, od samog početka nije bila samo jedna, već je uporedo postojalo više njih, a njihovi protagonisti u takmičenju za srca i umove naroda mogli su da međusobno sarađuju, da jedni drugima protivureče ili da se bore jedni protiv drugih. Međutim, Jugoslavija je uvek bila više od imena. Ako je krajem dvadesetog veka borba različitih gledanja na prošlost i budućnost dovela do raspada Jugoslavije, to ne znači da su snovi o boljoj budućnosti iz kojih se ona iznedrila izgubili na vrednosti. Kako je svojevremeno podsetio urednik magazina The Economist Volter Bedžet, sasvim slično antičkom Talesu, koji je gledajući u zvezde upao u jamu, Jugoslaviju su stvarali sanjari koje su savremenici ismejavali da brinu za ono što ih se ne tiče (Bagehot 1872: 187). A da su snovi o Jugoslaviji bili u skladu sa duhom vremena, najbolje pokazuje već sama činjenica da je ona ostvarena, i to ne samo jedanput, već dvaput u svojoj istoriji. Ona je, zaista, dva puta i nestala sa istorijske pozornice, ali nijednom nije umrla prirodnom smrću: prvi put su je raskomadale neprijateljske sile izvana, a drugi put su je rasparčale domaće snage iznutra (usp. Magaš 1993: vix). U devetnaestom i prvoj polovini dvadesetog veka nacionalističke ideje su najviše jačale u ratovima, kao da su ove ideje pravu životnu snagu crple iz prolivene ljudske krvi: što je bilo više prolivene krvi, ideje su bivale jače. Okupljanje pod jasno suprotstavljenim zastavama budilo je u narodima zanos za zajedničku akciju, ostrašćivalo je odvažnost, samopregor i herojstvo, slavoljublje i pohlepu, kao i strah i zebnju. Stoga ova knjiga prati događanja od vremena kada je jugoslovenska misao jačala zbog Francusko-pruskog rata 1870. godine, Hercegovačko-bosanskog ustanka, Srpsko-turskog rata, okupacije i aneksije Bosne i Hercegovine i Balkanskih ratova, pa sve do Velikog rata, kada je pobedom sila Antante i prihvatanjem principa samoopredeljenja naroda omogućeno osnivanje prve nacionalne države Jugoslovena. Iako su se u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, prvi put u istoriji, našli ujedinjeni skoro svi Srbi, Hrvati i Slovenci, kao i Crnogorci, Bošnjaci i Makedonci, ona je bila osnovana kao nacionalna država jednog naroda sa tri plemena, odnosno troimenog ili trojed(i)nog naroda, kojeg su geografija i istorija vekovima odvajale. Bez pobede Antante u Velikom ratu i primene načela samoopredeljenja naroda, istaknutog u četrnaest tačaka američkog predsednika Vudra Vilsona, ne bi bilo ni nacionalne države Jugoslovena. Ali ne treba smetnuti s uma da nje ne bi bilo ni onda da političko vođstvo Jugoslovena nije dovoljno ubedljivo predstavljalo svetu i branilo ideju da Jugosloveni, budući jedan narod, iznad svega žele da se ujedine, pri čemu su ovu ideju prihvatali kao svoju. Osnivanje jugoslovenske nacionalne države ujedinjeni narod pozdravio je sa velikim oduševljenjem. Ali borba političkih stranaka, nažalost, ubrzo je dovela do borbe oko pitanja da li su Jugosloveni jedan ili tri naroda, koje je ubrzo počelo da ispunjava čitav politički život Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Već posle petogodišnje političke borbe oko ovog pitanja, narod se na izborima 1923. godine plebiscitarno podelio na tri naroda, koji su tada zajedno napustili put stvaranja jedinstvene države i nacije. Nacionalna država Jugoslavija, dakle, bila je mrtvorođeno dete: prestala je da živi kao država jednog naroda pre nego što ju je kralj Aleksandar nazvao jednim imenom. Sa svojim velikim autoritetom i poštovanjem koje je uživao kod naroda, on bi, možda, i uspeo da joj udahne život. Ali baš je taj strah vodio ruku onoga koji ga je usmrtio u Marselju 9. oktobra 1934. godine. Za osnovne izvore svojih razmatranja nisam pošao od uobičajene prakse da prošlost najbolje spoznajemo iz dokumenata, sporazuma, pisama. Naime, dobro nam je poznato da su mnoga pisma napisana sa težnjom da zavedu onog kome su upućena, da su brojni sporazumi potpisani sa namerom davanja lažnih obećanja, da je stotine dokumenata sastavljeno s ciljem koji u njima nije naznačen čak ni između redova. Lep primer predstavlja Krfska deklaracija koja je poslužila kao pravna osnova osnivanja prve zajedničke države Jugoslovena. Deklaraciju su potpisali Ante Trumbić, u ime Jugoslovenskog odbora i Nikola Pašić, u ime vlade Kraljevine Srbije. Mada su svoje potpise na dokumenat stavili posle višenedeljnih pregovora u kojima je detaljno pretresan sadržaj svake klauzule ponaosob, njeni potpisnici su sadržaj i značaj Deklaracije ne samo shvatali svako na svoj način, nego su je, svako prema svom shvatanju, razrađivali; isto važi i za ostale učesnike pregovora na Krfu jula 1917. godine. Deklarisani cilj pregovora na Krfu bio je ujedinjenje jugoslovenskih državljana Dvojne monarhije sa državljanima kraljevina Srbije i Crne Gore u zajedničku nacionalnu državu. Međutim, u ovom značajnom dokumentu najstarija jugoslovenska država se uopšte ne spominje. Ova prećutana činjenica u dokumentu rečito govori o tome koliko možemo iz tekstova pojedinih političkih dokumenata razaznati prave motive i ciljeve kojima su se rukovodili njihovi autori. Poput drugih događaja koji su se odvijali u proteklom istorijskom periodu, o „zemlji snova“ teško je prosuđivati vodeći se isključivo savremenim trenutkom i savremenim stanjem duha. To što mi danas osećamo pri pominjanju jugoslovenske države ne znači da su i naši preci imali ista osećanja u vreme kada su je stvarali. Otkako je presahla vera u zagrobni život pokojnika sahranjenih u egipatskim piramidama, o njima možemo da razmišljamo kao o monumentalnom apsurdu. Ali nam ta saznanja ne kažu ništa o tome šta su mislili i osećali oni koji su u svoje vreme gradili ta arhitektonska čuda: kako su oni gledali na piramide. A baš to, kako je izgledala Jugoslavija kao zemlja snova političkih vizionara, kako su budili u narodu zanimanje i ljubav za svoje snove i pozivali ga na njihovo ostvarivanje, s jedne, te koji su bili najvažniji graničnici u tim procesima i kakav je bio odnos između snova i njihovog ostvarenja, s druge strane, tema je kojom se bavi ova knjiga.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. British-Serbian Relations from the 18th to the 21st Centuries - Slobodan G. Marković Izdavač: Zepter Book World Godina izdanja: 2018 Broj strana: 521 Format: 25 cm Povez: Tvrdi Knjiga British-Serbian Relations from the 18th to the 21stCenturies (Britansko-srpski odnosi od XVIII do XXI veka) predstavlja do sada najpotpuniji tematski zbornik na ovu temu, koji je proizašao iz dve međunarodne konferencije održane u Londonu i Beogradu. Knjigu je uredio Slobodan G. Marković, a priloge su napisali autori s vodećih univerziteta i ustanova u Srbiji, Crnoj Gori, Mađarskoj i Britaniji, kao što su Univezitet u Beogradu, Balkanološki institut SANU, Londonska škola ekonomije i političkih nauka i Univerzitetski koledž u Londonu. Pored naučnika priloge su napisali i sadašnje i bivše diplomate Srbije i Velike Britanije. Autori su: Čedomir Antić, Saša Knežević, Dejvid Noris, Bojan Aleksov, Zorica Bečanović Nikolić, Slobodan G. Marković, Dragan Bakić, Dušan Babac, Erik Beket Viver, Radmila Radić, Zoran Milutinović, Milan Ristović, Vojislav Pavlović, Ranko Bugarski, Nenad Šebek, Vukašin Pavlović, Boris Hlebec, Vesna Goldsvorti, Katarina Rasulić, Lord Rendal od Aksbridža, amb. Denis Kif, amb. Aleksandra Joksimović, Dejvid Gauen, amb. Branimir Filipović, Kristofer Koker, Spiros Ikonomidis i DŽejms Ker-Lindzi. Knjiga pokriva period od boravka Dositeja Obradovića u Londonu 1784/85. do 2018. Obuhvaćeni su politički, diplomatski i kulturni odnosi dveju zemalja i dvaju naroda u prethodnih preko 230 godina. U prve dve celine obuhvaćene su glavne epizode iz istorije međusobnih političkih i kulturnih odnosa kao što su: Velika istočna kriza, uloga Vilijama Gledstona i Mis Irbijeve, izuzetni odnosi tokom Velikog rata, veze Srpske pravoslavne crkve i Anglikanske crkve, izučavanje Šekspira kod Srba, veze Britanki i Srbije, uloga srpskih anglofila, odnosi Kraljevine Jugoslavije i komunističke Jugoslavije s Velikom Britanijom i odnosi dinastija Vindzor i Karađorđević. U trećem delu obrađena je uloga pojedinih ustanova kao posrednika između dveju kultura, kao što su Katedra za anglistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Jugoslovenska i srpska sekcija Bi-Bi-Si-ja i Unija govornika engleskog jezika (English Speaking Union). Tu su i prilozi o saradnji pod međunarodnim sankcijama, pregled englesko-srpskih i srpsko-engleskih rečnika, ali i kako je to biti anglo-srpska književnica. Poslednju celinu čini analiza diplomatskih i političkih odnosa u ??? veku koja obuhvata različite aspekte razvijene međusobne saradnje, ali i niz osetljivih tema kao što su kosovsko pitanje, uticaj intervencionizma Ujedinjenih nacija, kao i šire pitanje odnosa Srbije i Zapada.

Novo, nečitano, nema posvete. Istina o ekonomskoj podlozi hrvatskog pitanja Rudolfa Bićanića - Boško Mijatović Godina izdanja: 2022 Broj strana: 232 Povez: Tvrd Кnjiga Istina o ekonomskoj podlozi hrvatskog pitanja (1940), predstavlja odgovor grupe beogradskih ekonomista i pravnika na tvrdnje iznete u knjizi hrvatskog autora Rudolfa Bićanića Ekonomska podloga hrvatskog pitanja (1938), u kojoj je autor pokušao da dokaže da su beogradske vlade od stvaranja Кraljevine SHS/Jugoslavije preduzimale mere kojima, kako je ponavljao da se bolje upamti, izrabljuju, odnosno eksploatišu hrvatske i prečanske krajeve.Nema sumnje da je knjiga Ekonomska podloga hrvatskog pitanja ostvarila svoj propagandni cilj u Hrvatskoj: ljudi su poverovali da je Srbija pljačkala Hrvatsku sve vreme postojanja Jugoslavije na sve zamislive i nezamislive načine. Taj glas bio je samo jedan u sveopštem političkom napadu na Beograd, koji ne da slobodu hrvatskom narodu, ali svakako ne presudan. Pošto jugoslovenska vlada nije odgovorila na Bićanićevu knjigu, grupa autora okupljena oko Srpskog kulturnog kluba preuzela je na sebe odbranu srpske pozicije, odnosno kritiku Bićanićeve knjige.Postavlja se pitanje ima li smisla danas objavljivati ovu knjigu, odnosno, da li je potrebno i danas, više od osamdeset godina kasnije, vraćati se na jednu staru polemiku odavno pokojnih autora. Mislim da je odgovor potvrdan, jer teme koje su ovde pokrenute nisu do dana današnjeg raščišćene i predate zaboravu. Naprotiv, one se i sada povlače po istoriografskoj literaturi i, što je najgore, Srbi i Srbija još uvek nose breme optužbe da su bili hegemon u Jugoslaviji između dva svetska rata i kao takvi ekonomski iskorišćavali hrvatske i prečanske krajeve.Boško Mijatović

Naslov: Država i privreda u kraljevini SHS Autor(i): Dragan Aleksić Mesto: Beograd Godina: 2011 Povez: mek Strana: 306 Format: 21 cm Pismo: ćirilica Stanje knjige: kao novo - samo pročitano tel/viber: 063/17-47-258 Lično preuzimanje kod Muzej Istorije Jugoslavije (Kuća Cveća), tj. Hajd Parka ili Autokomanda, po dogovru u centru grada Troškove slanja plaća kupac.

Država i privreda u kraljevini SHS - Dragan Aleksić Lokacija: Beograd (Srbija) Tema: Istorija, Arheologija Format: Korišteno Tekst oglasa Naslov: Država i privreda u kraljevini SHS Autor(i): Dragan Aleksić Mesto: Beograd Godina: 2011 Povez: mek Strana: 306 Format: 21 cm Pismo: ćirilica Stanje knjige: kao novo - samo pročitano tel/viber: 063/17-47-258 Lično preuzimanje kod Muzej Istorije Jugoslavije (Kuća Cveća), tj. Hajd Parka ili Autokomanda, po dogovru u centru grada Troškove slanja plaća kupac.

Polovna knjiga, korice blago pohabane, hrbat (rikna) oštećen, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Matica srpska - Novi Sad, 1958. god. Broširan povez, 20 cm. 97 str. 17. februara 1883. godine u Velikom Bečkereku rođen je pisac i književni i likovni kritičar Todor Manojlović. Sa majčine strane bio je potomak ugledne bečkerečke porodice Kupusarević. Gimnaziju je završio u rodnom gradu, nakon čega je studirao prava u Budimpešti i Nađvaradu. Za njegov književni razvoj od presudnog značaja bilo je studiranje u Nađvaradu, gde je sklopio poznanstvo sa čuvenim mađarskim pesnikom Endreom Adijem. Studije prava je napustio 1911, da bi otišao u Bazel, gde je studirao istoriju umetnosti. Početkom 1914, iz Bazela je otišao u Firencu, gde ga je zatekao Prvi svetski rat. Tu je ostao sve do 1916, kada je kao dobrovoljac otišao na Krf. Na Krfu je radio u komandi mesta kao prevodilac na francuski i italijanski jezik. Godine 1918. napustio je mesto prevodioca i prešao u Presbiro, gde je ostao do kraja rata kao saradnik u “Srpskim novinama” i “ Krfskom zabavniku”. Po završetku Prvog svetskog rata došao je u Beograd, gde je sa plejadom istaknutih pisaca međuratnog perioda (Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Sibe Miličić, Sima Pandurović, Stanislav Vinaver, Rastko Petrović itd) igrao zapaženu ulogu u stvaranju književnog izraza beogradske moderne. U međuratnom periodu obavljao je dužnosti sekretara Opere Narodnog pozorišta u Beogradu (1920-1924), sekretara Matice srpske u Novom Sadu i urednika Matičinog “Letopisa” (1931-1938), da bi 1938. bio postavljen za bibliotekara Senata Kraljevine Jugoslavije. Kada je godinu dana ranije ustanovljena Umetnička akademija, bio je imenovan za profesora istorije umetnosti i tu je ostao do izbijanja Drugog svetskog rata. Za vreme nemačke okupacije nastavio je da piše i objavljuje radove, zbog čega je po završetku rata imao problema sa vlastima. Manojlović se tada vratio u Zrenjanin, gde je nastavio da se bavi književnim radom, sarađujući u brojnim književnim časopisima. Početkom pedesetih godina vraća se u književne tokove u zemlji, pre svega zahvaljujući kolegama i poštovaocima. Penzionisan je 1953. godine. Manojlović je napisao na desetine članaka, studija, likovnih i književnih kritika, a prevodio je sa mađarskog, nemačkog, francuskog i italijanskog jezika. Najznačajnija dela su mu knjige pesama “Ritmovi” (1922), “Vatrometi i bajka o Akteonu” (1928) i “Pesme moga dvojnika” (1958), zatim, drame “Centrifugalni igrač” (1930), “Katinkini snovi” (1932), “Opčinjeni kralj” (1936) i “Nahod Simeon” (1940), te zbirke eseja “Ogledi o slikarima” (1943) i “Ogledi iz književnosti i umetnosti” (1944). Visoko obrazovan i svestran, veliki erudita, poliglota i kosmopolit, za života je stekao reputaciju “najvećeg Evropejca u srpskoj kulturi” i jednog od vodećih srpskih/jugoslovenskih pesnika, dramskih pisaca, likovnih i književnih kritičara i esejista. Bio je odlikovan od strane italijanskog kralja Vitoria Emanuelea III Ordenom italijanske krune (1938), a bio je član jugoslovenskog PEN kluba. Preminuo je u Zrenjaninu 27. maja 1968.

Polovna knjiga, unutrašnjost, izuetno očuvana. Posveta autora na predlisu. Izdavač: Matica srpska - Novi Sad, 1958. god. Broširan povez, 20 cm. 97 str. 17. februara 1883. godine u Velikom Bečkereku rođen je pisac i književni i likovni kritičar Todor Manojlović. Sa majčine strane bio je potomak ugledne bečkerečke porodice Kupusarević. Gimnaziju je završio u rodnom gradu, nakon čega je studirao prava u Budimpešti i Nađvaradu. Za njegov književni razvoj od presudnog značaja bilo je studiranje u Nađvaradu, gde je sklopio poznanstvo sa čuvenim mađarskim pesnikom Endreom Adijem. Studije prava je napustio 1911, da bi otišao u Bazel, gde je studirao istoriju umetnosti. Početkom 1914, iz Bazela je otišao u Firencu, gde ga je zatekao Prvi svetski rat. Tu je ostao sve do 1916, kada je kao dobrovoljac otišao na Krf. Na Krfu je radio u komandi mesta kao prevodilac na francuski i italijanski jezik. Godine 1918. napustio je mesto prevodioca i prešao u Presbiro, gde je ostao do kraja rata kao saradnik u “ Srpskim novinama” i “ Krfskom zabavniku” . Po završetku Prvog svetskog rata došao je u Beograd, gde je sa plejadom istaknutih pisaca međuratnog perioda (Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Sibe Miličić, Sima Pandurović, Stanislav Vinaver, Rastko Petrović itd) igrao zapaženu ulogu u stvaranju književnog izraza beogradske moderne. U međuratnom periodu obavljao je dužnosti sekretara Opere Narodnog pozorišta u Beogradu (1920-1924), sekretara Matice srpske u Novom Sadu i urednika Matičinog “ Letopisa” (1931-1938), da bi 1938. bio postavljen za bibliotekara Senata Kraljevine Jugoslavije. Kada je godinu dana ranije ustanovljena Umetnička akademija, bio je imenovan za profesora istorije umetnosti i tu je ostao do izbijanja Drugog svetskog rata. Za vreme nemačke okupacije nastavio je da piše i objavljuje radove, zbog čega je po završetku rata imao problema sa vlastima. Manojlović se tada vratio u Zrenjanin, gde je nastavio da se bavi književnim radom, sarađujući u brojnim književnim časopisima. Početkom pedesetih godina vraća se u književne tokove u zemlji, pre svega zahvaljujući kolegama i poštovaocima. Penzionisan je 1953. godine. Manojlović je napisao na desetine članaka, studija, likovnih i književnih kritika, a prevodio je sa mađarskog, nemačkog, francuskog i italijanskog jezika. Najznačajnija dela su mu knjige pesama “ Ritmovi” (1922), “ Vatrometi i bajka o Akteonu” (1928) i “ Pesme moga dvojnika” (1958), zatim, drame “ Centrifugalni igrač” (1930), “ Katinkini snovi” (1932), “ Opčinjeni kralj” (1936) i “ Nahod Simeon” (1940), te zbirke eseja “ Ogledi o slikarima” (1943) i “ Ogledi iz književnosti i umetnosti” (1944). Visoko obrazovan i svestran, veliki erudita, poliglota i kosmopolit, za života je stekao reputaciju “ najvećeg Evropejca u srpskoj kulturi” i jednog od vodećih srpskih/jugoslovenskih pesnika, dramskih pisaca, likovnih i književnih kritičara i esejista. Bio je odlikovan od strane italijanskog kralja Vitoria Emanuelea III Ordenom italijanske krune (1938), a bio je član jugoslovenskog PEN kluba. Preminuo je u Zrenjaninu 27. maja 1968.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Udruženi izdavači jugoslavije, Prosveta - Beograd, Mladost - Zagreb, Svjetlost - Sarajevo, Državna založba Slovenije - Ljubljana, Misla - Skoplje, Pobjeda - Titograd, 1981. god. Tvrd povez, zlatotisk, 19,5 cm. 425 str. Sabrana dela Ive Andrića 16. knjiga - Dopunjeno izdanje. Ivo Andrić (Dolac, 9. oktobar 1892 - Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije. Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „ za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“ . Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti. Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „ U sumrak“ i „ Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „ Bosanskoj vili“ 1911. god. Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („ Lanjska pjesma“ , „ Strofe u noći“ , „ Tama“ , „ Potonulo“ , „ Jadni nemir“ i „ Noć crvenih zvijezda“ ). Prvu knjigu stihova u prozi - „ Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „ Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine. Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskoga rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa je ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „ Orijenta u Evropi“ . Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Vikipedia

Odlično očuvana, bez pisanja po knjizi Opštinski odbor SUBNOR-a, 1981 - 296 страница Наслов Branko Krsmanović: život i delo Аутори Dragomir Bodić, Miloje Grbović, Nikola Korbutovski Издавач Opštinski odbor SUBNOR-a, 1981 Дужина 296 страница Бранко Крсмановић (Доња Мутница, код Параћина, 3. октобар 1915 — Космај, 8. август 1941) био је револуционар, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије. Студирао је агрономију у Прагу, где се дружио са југословенским студентима, који су припадали омладинском револуционарном покрету и преко њих се заинтересовао за комунистичке идеје. У јесен 1936. године је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а јануара 1937. године, заједно са групом југословенских студената из Прага, је отишао у Шпанију, где се у редовима Интернационалних бригада борио против фашизма. Током рата је стекао чин капетана и налазио се на разним одговорним дужностима у 129. интернационалној бригади. Јануара 1939. године је поломио ногу, па је с групом рањеника био пребачен на лечење у Француску. Након оздрављења, Бранко је био затворен у концентрационим логорима, које су француске власти формирале у лето 1939. године за шпанске добровољце. Почетком 1941. године је успео да се врати у Југославију, али је одмах био ухапшен. Након месец дана је био протеран у Параћин, где је био под полицијским надзором. Након окупације Југославије, маја 1941. године постао је члан Војног комитета при Покрајинском комитету КПЈ за Србију. Активно је радио на организовању устанка, обилазећи многа места у Поморављу. Крајем јуна 1941. постао је члан Штаба НОП одреда Србије и учествовао је у формирању првих партизанских одреда у Србији. Почетком августа 1941. године налазио се у Штабу Космајског партизанског одреда. Непосредно пред полазак за Ваљево, 8. августа 1941. године на Космају га је затекла једна од првих окупаторских операција против устаничких снага, у којој је погинуо заједно са Миливојем Радосављевићем. За народног хероја проглашен је 9. маја 1945. године. Биографија Детињство и младост Рођен је 3. октобра 1915. године у селу Доња Мутница, код Параћина.[1] Потицао је из богате земљорадничке породице, а његови родитељи Драгутин и Вела Крсмановић имали су још двоје старије деце — сина Чедомира и ћерку Наталију. До поласка у основну школу Бранко је највише времена проводио са бабом Живком, пошто су његови родитељи били заузети радовима на великом имању. Кућа Крсмановића у Доњој Мутници утврђена је као споменик културе. Године 1921. пошао је у родном месту у основну школу и ту је завршио два разреда, пошто се породица 1923. године преселила у Параћин, где су његови родитељи отворили кафану. Ту је завршио основну школу и 1925. године уписао четвороразредну гимназију „Вук Караџић“. Бранко је припадао последњој генерацији ученика ове гимназије, јер је по његовом завршетку четвртог разреда, 1929. године гимназија у Параћину била угашена, а њен рад је обновљен тек 1935. године.[2] Даље школовање наставио је у гимназији у Јагодини, где је завршио пети разред, а потом је прешао у гимназију у Ћуприји, где је завршио шести и седми разред. Још у нижим разредима гимназије Бранко се посветио писању песама, углавном љубавног и социјалног садржаја, а био је активан и у литерарној дружини „Омладинац“, која се налазила под утицајем тада илегалног Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Касније у вишим разредима гимназије Бранко је почео да чита дела Светозара Марковића, Максима Горког, Николаја Чернишевског, Џека Лондона, као и стихове Владимира Мајаковског и Косте Абрашевића.[2][3] У току седмог разреда гимназије написао је приповетку „Социјалист“, у којој је оживео сећања свог стрица Тодора, који је током боравка у Француској припадао социјалистима. Писање ове приповетке узнемирило је наставнике, јер је у то време владала велика борба против појаве „комунизма“ у школству. Такође, Бранко је учествовао у формирању омладинског друштва „Скаутски стег“, које је било нека врста против теже режимској соколској организацији. Ово друштво се веома брзо проширило на радничку и занатлијску омладину. Све ово је изазвало нетрпељивост једног дела професора према Бранку и он није успео да заврши осми разред гимназије. Када је септембра 1933. године поново уписао осми разред, школској управи је стигло анонимно писмо у коме је писало да се Бранко залаже за антидржавне идеје и да се дружи с комунистима, па је због свега овога био приморан да се испише из ове гимназије и пређе у гимназију у Књажевцу.[2] Током боравка у Књажевцу, Бранко је поред учења, наставио са друштвеним радом. Био је активан у литерарној дружини и скаутској организацији. Такође, током боравка у Књажевцу, Бранко је доживео и своју прву велику љубав са Вером Миленковић, студенткињом Правног факултета. Бранко је од Вере добио сазнања о активном револуционарном студентском покрету на Београдском универзитету и борби студената за своја права. После завршене матуре, Бранко се вратио кући у Параћин са размишљањима о свом будућем студирању. Неколико дана боравио је у Скопљу, у посети сестри Наталији, а након повратка кући, определио се за студије агрономије, јер је имао велику љубав према селу и пољопривреди. Пошто је желео да студира у новој средини, одлучио се за Прашки универзитет.[2] Студије у Прагу У Прагу, главном граду у то време по демократском поретку познате Чехословачке, налазило се око 350 студената из Југославије. Разлози југословенских студената за одлазак у Праг били су разни, али су најчешће преовлађивала три — са завршеном средњом школом нису се могли уписати ни на један од Универзитета у Краљевини Југославији; студије музике и сликарства у Прагу су тада држали веома познати и признати професори и многим студентима је због припадности револуционарном покрету било онемогућено или отежано школовање у земљи. Бранко је у Прагу 1934. године уписао агрономију и студирао је на Факултету пољопривредног и шумарског инжењерства Чешког техничког универзитета. Становао је у студентском дому „Александров колеџ“, који је изградила чехословачка влада у знак пријатељства с Краљевином Југославијом. У њему је тада живело око 120 студената из Југославије и око 60 чешких студената. Бранко је био у истој соби са Вељком Влаховићем, такође студентом технике и касније познатим југословенским револуционаром. Међу југословенским студентима, с којима се Бранко дружио истичу се — Ратко Павловић Ћићко, Лазар Удовички, Ахмет Фетахагић, Милан Вукић, Мехо Куртагић, као и Иво Вејвода и његова сестра Вера Вејвода, са којом је Бранко био у љубавној вези.[4] Група шпанских бораца из Прага, 1938. године. Слева надесно, стоје — Мирко Ковачевић, Ратко Павловић, Лазар Удовички, непознати борац, Јоже Бресквар и Илија Енгел; седе — Славко Чолић, Вељко Влаховић, непознати борац и Бранко Крсмановић. По доласку у Праг, Бранко је велики труд уложио да што пре савлада чешки језик, а потом се веома активно укључио у студентски друштвени живот. Био је члан Друштва југословенских пољопривредних техничара, које је једно од првих подигло глас против прописа у Југославији, који су забрањивали ученицима средњих школа да уписују факултете, јер је ова одредба дискриминисала велики број сиромашних ученика, који нису имали пара за студирање у иностранству. Често је навраћао у студентски дом „Страховка”, где се дружио са студентима који су били чланови Академског друштва „Матија Губец”, које је окупљало студенте из Југославије. Чланови овог друштва држали су предавања из историје социјализма, дијалектичког и историјског материјализма, а поред тога они су дискутовали и о актуелним политичким питањима у Југославији и свету, па се Бранко под њиховим утицајем, прикључио групи револуционарних студената.[4] Нако завршетка прве године студија, у лето 1935. године Бранко је распуст провео у Параћину у посети родитељима. Тада је обишао своје другове из Параћина, Ћуприје и Јагодине и са њима причао о Прагу, његовој историји и лепоти, о слободарским идејама грађана и дружењу с њима, а нарочито о револуционарном раду југословенских студената у Прагу, њиховим клубовима и удружењима, као и о забрањеним књигама до којих се у Чехословачкој лакше долазило. На путу за Праг, септембра 1935. године неколико дана се задржао у Београду, а потом је са групом другова, такође студената, бродом отпловио до Братиславе одакле је отишао у Праг. На почетку нове школске године, октобра 1935. године Бранко је био један од првих потписника Прогласа југословенских студената у Чехословачкој упућеног студентима у Југославији. Истог месеца у Академском дому је био одржан велики збор југословенских студената у Прагу на коме су се они изјаснили за демократску Југославију. Међу говорницима на овом збору био је и Бранко Крсмановић.[4] На Свестудентској скупштини југословенских друштава у Прагу, одржаној 14. фебруара 1936. године донета је Резолуција која је била упућена Министарству просвете Краљевине Југославије. У овој Резолуцији прашки студенти су подржали револуционарне студенте Београдског универзитета у борби за њихове захтеве и права. У току лета 1936. године, пред отварање Светског омладинског конгреса у Женеви, Бранкови другови Вељко Влаховић и Ратко Павловић су радили на састављању брошуре „Сви за мир — мир за све”, а септембра исте године Вељко Влаховић и Лазар Удовички су учествовали на Светском омладинском конгресу, као део југословенске делегације, коју је предводио Иво Лола Рибар. На годишњој скупштини Академског друштва „Југославија“, које је још 1914. године основао књижевник Јован Скерлић и које је окупљало сва стручна и завичајна удружења југословенских студената у Прагу, одржаној почетком октобра 1936. године изабран је нови Управни одбор чији је председник био Ратко Павловић Ћићко, а један од чланова Управног одбора је био и Бранко Крсмановић. Такође, Бранко је био изабран и за председника студентске самоуправе у студентском дому „Александров колеџ“, где се залагао за већа студентска права.[4] У јесен 1936. године, на предлог Вељка Влаховића, Бранко је био примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). У то време, југословенски студенти-комунисти у Прагу су имали две партијске ћелије. Прву ћелију су сачињавали студенти из „Александар колеџа” — Вељко Влаховић, Лазар Удовички, Марко Спахић, Бранко Крсмановић и Ратко Павловић, као секретар, док су другу ћелију сачињавали студенти ван овог дома, међу којима су били — Илија Енгел, Оскар Данон, Иво Вејвода, Адела Бохуницки и Зора Гаврић. Након пријема у КПЈ, Бранко је почео озбиљније да проучава марксистичку литературу, у чему су му значајно помагали Вељко и Ратко. Иако су студенти комунисти у Прагу били у много бољем положају, него студенти комунисти у Југославији, њиховом политичком деловању је главна сметња била чешка полиција, која је због сталних захтева југословенских власти и Југословенског посланства у Прагу, често претресала собе и држала под присмотром известан број студената из Југославије. Једном приликом, када је чешка полиција код студента Ивана Јакшића пронашла партијски материјал, који је био намењен за штампање у листу „Пролетер“, органу ЦК КП Југославије, чија се техника од 1934. године налазила у Прагу, било је приведено 36 студената, међу којима је био и Бранко.[4] Пут за Шпанију Бранко Крсмановић и Вељко Влаховић у Шпанији 1937. године. Јула 1936. године у Шпанији је дошло до војне побуне, која је убрзо прерасла у грађански рат. Генерал Франциско Франко, уз помоћ војске и фашистичких паравојних формација из Италије и Немачке, новембра 1936. године је кренуо на Мадрид. За то време Уједињено Краљевство и Француска су се држали по страни, не желећи да изазивају немачког канцелара Адолфа Хитлера. Шпанска република се тешко борила са фашистичком побуном, па је њена влада, састављена од социјалиста и комуниста, септембра исте године позвала све антифашисте да се у редовима Интернационалних бригада придруже шпанском народу у борби против фашизма. Новембра 1936. године у листу „Пролетер“ био је објављен чланак Јосипа Броза Тита, у коме је он у име Централног комитета КП Југославије позвао све комунисте и антифашисте да се укључе у одбрану Шпанске републике.[5] Бранко и његови другови пратили су са интересовањем дешавања у Шпанији и одлучили су да се одазову позиву шпанске владе и ЦК КПЈ и да учествују у борби против фашизма. Након Титовог чланка у „Пролетеру”, децембра 1936. године они су се обратили ЦК КПЈ са жељом да се прикључе борби шпанског народа. Након сагласности руководства КПЈ, у Прагу је отпочела акција за добровољни одлазак југословенских студената у Шпанију, којом су руководили Вељко Влаховић и Ратко Павловић. Иако је велики део јавности у Чехословачкој био отворено на страни шпанског народа, прикупљање добровољаца за одлазак у Шпанију се строго кажњавао. Такође, забрана одласка добровољаца је важила и у другим европским земљама укључујући Француску, преко које се морало проћи на путу ка Шпанији. Пошто је предстојећи пут био веома дуг и опасан, руководиоци акције су знали да се мора добро испланирати. Главни део агитације изведен је за време заједничког одмора на Крконошама, од 20. до 30. децембра, коме је присуствовало и око тридесетак југословенских студената из Прага. Пошто је већина учесника одмора, као и део другова из Прага, прихватила позив за одлазак у Шпанију, убрзо је формирана група од 25 људи.[5] У Шпанију су отишли у три групе. Прва група је отишла почетком јануара, за време божићног распуста, а друга најбројнија група, у којој је било њих петнаест — Вељко Влаховић, Ратко Павловић Ћићко, Мирко Ковачевић, Иван Турк, Лазар Латиновић, Илија Енгел, Анђелко Радошевић, Мирко Хорват, Сигберт Бастијанчић, Ахмет Фетахагић, Рудолф Јанхуба, Матија Шипрак, Лазар Удовички, Ратко Вујовић Чоче и Бранко Крсмановић, је отишла 25. јануара. Како не би били сумњиви властима, путовали су преко туристичке агенције, као студентска екскурзија која је ишла за Париз, на студентску изложбу. Новац за путовање су добили из Југославије из фондова КПЈ. Путовање кроз Нацистичка Њемачка је било веома рискантно, јер је Гестапо на свакој станици мотрио на „сумњиве путнике“ који би можда могли путовати у Шпанију. По доласку у Париз, 27. јануара обратили су се „партијској вези” односно Лабуду Кусовцу, који је радио у седишту француских синдиката, где је био центар за добровољце. Током неколико дана, колико су се задржали у Паризу, Бранков друг Вељко Влаховић је написао „Апел југословенској омладини“ у коме их је позвао да се придруже борби шпанског народа. Из Париза су возом кренули за Перпињан, град на југу Француске одакле су се аутобусима пребацили до границе, где су их прихватили припадници Народне републиканске армије.[5] Шпански грађански рат Након доласка у Шпанију, Бранко и његови другови су неколико дана боравили у Фигерасу, градићу на шпанско-француској граници и за то време су изводили војну обуку, пошто већина њих није служила војску и није имала никакво војничко искуство. Након пет дана су пошли за Албасете, где се налазио центар Интернационалних бригада. Тамо су били упућени у оближње село Махору, где је формиран Интернационални батаљон „Георги Димитров“. Убрзо након тога су кренули на фронт у прве борбе, које су вођене у близини Мадрида, на реци Харами, десној притоци реке Тахо. Тешке борбе вођене су од 6. до 28. фебруара 1937. године против Франкових снага које су имале за циљ да пресеку железничку пругу Мадрид—Валенсија и на тај начин с југа опколе Мадрид. Батаљон „Димитров” стигао је на фронт 12. фебруара, а током следећа два дана вођене су најтеже борбе, које су се непрекидно смењивале дању и ноћу. Због јаког напада артиљерије, борци батаљона „Димитров” морали су се повући. Приликом повлачења, била су рањена тројица прашких студената — Мирко Хорват, Ратко Павловић и Вељко Влаховић, који је био тешко рањен и изгубио је ногу.[6] Због храбрости и истицања у првим борбама, Бранко је заједно са Мирком Ковачевићем и Лазаром Латиновићем, почетком априла 1937. године био упућен на двомесечни официрски курс у Посорубију, након кога је добио чин потпоручника Шпанске републиканске армије. Након завршетка курса, јуна 1937. године Бранко и Лазар Латиновић су посетили Вељка Влаховића, који се опорављао у болници у граду Аликанте. Крајем јуна Бранко је био постављен за политичког комесара противтенковске батерије, која је била састављена углавном од добровољаца из Југославије, а чији је командант био Бранков друг Мирко Ковачевић. Убрзо потом, батерија је била упућена на мадридски фронт, где је учествовала у операцији заузимања градића Брунете. Ове борбе су биле веома тешке и током њих је одбијено неколико непријатељских противнапада. Од стране партијског комитета Противтенковске батерије, Бранко је као награду за истицање у овим борбама, био предложен за чланство у Комунистичкој партији Шпаније, у коју је примљен 1. августа 1937. године.[7] Након ове операције на мадридском фронту, Бранкова противтенковска батерија је од 24. августа до 6. септембра учествовала Сарагонској бици. Нарочито тешке су биле борбе приликом заузимања града Кинта, а потом борбама код Сарагосе и Белчите. Након ових борби, противтенковска батерија је била повучена на краћи одмор у Сампер де Каланду, где је изводила обуку. Овде су батерију посетили — Божидар Масларић, нови представник ЦК КПЈ у Шпанији, који је ову дужност преузео након погибије Благоја Паровића и Родољуб Чолаковић, члан ЦК КПЈ, кога је генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито послао из Париза да обиђе југословенске добровољце.[6] Бранко Крсмановић (седи на столу) са друговима у Шпанији, 1938. године. Када је у октобру 1937. године, Републиканска армија обуставила офанзиву на Сарагосу, Интернационалне бригаде су повучене на одмор, па је Бранкова противтенковска батерија тада скоро два месеца провела у Алманаси и Денију. Боравак у Денију, градићу на Средоземном мору посебно је пријао исцрпљеним борцима. Ово време је поред одмора и опоравка бораца, искоришћено за попуну људством и реорганизацију јединица. Фебруара 1938. године била је формирана 129. интернационална бригада у чији су састав ушли — батаљон „Георги Димитров”, батаљон „Томаш Масарик” и батаљон „Ђуро Ђаковић”, као и југословенска противтенковска батерија. За храбро држање и исказану способност у борбама, Бранко је 12. априла 1938. године био унапређен у чин капетана, а у јуну је био постављен за војног инструктора у 129. интернационалној бригади. Током обављања ове дужности, стално је обилазио јединице, водио бригу о борцима, држао предавања и обучавао војнике.[6] У лето 1938. године био је изабран за секретара бригадног комитета и пребачен у Штаб бригаде. Убрзо потом, бригада је била на краћем одмору, који је Бранко искористио за састанак са свим политичким комесарима батаљона, секретарима батаљонских комитета и руководиоцима бригаде, након чега је одржао Конференцију са свим комунистима из бригаде, којих је било око 200. Бранко је током Конференције одржао говор у коме је указао на рад пете колоне и нагласио да Шпанска република има довољно снаге за отпор и да нема места деморализацији, која је наступила код појединаца након пада Кастељона. Ова Конференција је представљала велики подстрек за даљи политички рад у батаљонима, као и за нове борбе које су биле вођене. Поред обавеза, које је имао у Штабу бригаде, Бранко је често посећивао своје саборце у противтенковској батерији, а неретко је с њима учествовао и у борбама. Средином јула вођена је тешка борба за освајање брда Пења Марка, која је остала упамћена по великим губицима. Ипак Бранку је посебно тешко пала смрт студента Ђоке Ковачевића (1912—1938), који је био политички комесар батаљона „Ђуро Ђаковић” и на чијој је сахрани августа 1938. године одржао опроштајни говор.[6] Средином 1938. године у Друштву народа се водила дискусија око напуштања свих страних трупа из Шпаније. Нацистичка Немачка и Фашистичка Италија су тада уценили Друштво народа да ће помоћ генералу Франку обуставити, ако се из Шпаније повуку припадници Интернационалних бригада. Влада Шпанске републике је пристала на ове услове и при Друштву народа је била формирана посебна Комисија, која је надгледала повлачење добровољаца. Током септембра и октобра 1938. године са свих фронтова у Шпанији су биле повучене Интернационалне бригаде, а у Барселони је 26. октобра 1938. године направљен величанствен испраћај интербригадистима на коме је говорила Долорес Ибарури легендарна „Ла Пасионарија“. Након повлачења, сви борци Интернационалних бригада су повучени на шпанско-француску границу у близину Фигераса, одакле су чекали да им матичне државе допусте да се врате у земљу. Југословенски добровољци су се углавном налазили у Каталонији, одакле су били били пребачени у градић Љерс, где су се ускоро окупили сви југословенски добровољци из читаве Шпаније.[6] Влада Краљевине Југославије је свим југословенским добровољцима била одузела држављанство и забранила повратак у земљу, па се њихово чекање на повратак у земљу одужио. Током боравка у Љерсу, добровољци су организовали разне курсеве, као и разне секције — певачке, глумачке и др, а затим су припремане и разне приредбе. Деловао је и актив предавача, а предавања је најчешће држао Ратко Павловић Ћићко, мада је међу предавачима био и Бранко Крсмановић. У међувремену, крајем децембра 1938. године, Франкове снаге су извеле јак напад на републиканску армију, у намери да заузму Барселону. Интербригадисти, који су били повучени, с пажњом су пратили догађаје схвативши да је шпанска влада изиграна. Након што је постало евидентно да Немачка и Италија нису испунили договор, постигнут пред Друштвом народа, преостали борци Интернационалних бригада су се поново ставили на располагање Народној републиканској армији. Југословенски добровољци су се такође пријавили за одлазак на фронт, па су половином јануара 1939. године поново били формирани батаљон „Георги Димитров“ и батаљон „Ђуро Ђаковић“. Пошто је међу југословенским добровољцима било доста официра формирана је и посебна Официрска чета, у којој се налазио и Бранко Крсмановић, који се налазио у воду, на чијим челу је био Влајко Беговић.[6] Вод у коме је био Бранко добио је задатак да држи око 400 метара фронта, а пошто је имао мало људи за тако широк фронт, они су се често појављивали на разним местима, како би непријатељ помислио да их има знатно више. Једне ноћи док су патролирали, група у којој је био Бранко је изгубила везу са јединицом. Ходали су по мраку, па се Бранко оклизнуо низ једну оштру литицу, пао у дубоку провалију и сломио ногу.[а] Другови су уз доста напора, савлађујући литицу и ноћ, успели да дођу до Бранка и извуку га. Бранков друг из Прага, Лазар Удовички га је узео на леђа и носио до амбуланте. Тамо му је нога стављена у гипс и пребачен је у болницу, где је остао око месец дана. Фебруара 1939. године једним француским бродом је био пребачен у Марсељ, где је извесно време провео у болници.[6] Боравак у Француској Франкове трупе су 28. марта 1939. године заузеле Мадрид, што је означило крај грађанског рата и тада је велика маса народа, међу којима и око 10.000 бораца Интернационалних бригада, кренула ка шпанско-француској граници. Одмах по преласку границе, Французи су их смештали у сабирне логоре — Сен Сепријен и Аржелс, у којима је тада било смештено око 150.000 људи. Након три месеца, борци Интернационалних бригада су били пребачени у новоподигнути логор „Гирс“, који се налазио на путу између места По и Бајон. Након што је Бранко мало прездравио, са ноге му је био скинут гипс и упућен је у логору „Грис”, где се тада налазило око 300 добровољаца из Југославије, које власти Краљевине Југославије нису хтеле да врате назад у земљу, па су били приморани да остану у логору. Они су били смештени у шест барака. Иако у логору, они су наставили са веома живим активностима. Командант свих интербригадиста у овом логору био је Љубо Илић, командант интербригадиста из Југославије био је Франц Розман Стане, а командант дела логора у коме је био Бранко био је Коста Нађ. Такође, у логору је деловао партијски комитет КПЈ, чији је секретар у почетку био Ратко Павловић Ћићко, а потом Иван Гошњак. Постојао је и логорски комитет чији је члан био Бранко Крсмановић. У бараци, у којој је боравио Бранко, имали су један радио преко кога су пратили вести из Београда, Москве и Лондона. Заједно са Мирком Ковачевићем, Лазаром Латиновићем и др Благојем Нешковићем, Бранко је био у групи која је боравак у логору користила за изучавање историје Комунистичке партије Југославије.[9] Бранко са друговима у Шпанији, 1937. године. Стоје Лазар Латиновић и Бранко Крсмановић, а седе Мирко Ковачевић, Ратко Павловић Ћићко и Брацо Вајс Један број југословенских добровољаца, имао је утицајне рођаке и пријатеље у Југославији, преко којих је могао да добије дозволу за повратак у земљу, али је Комунистичка партија Југославије дала директиву да нико појединачно не напушта логор и да се не враћа у земљу, како би се због већег броја добровољаца у Француској, извршио притисак јавности на власт у Југославији да дозволи повратак свима. Након што је септембра 1939. године у Европи избио Други светски рат, живот у логору је постајао све тежи — дошло је до забрана посета, примања новина и књига, а била је пооштрена и цензура писама. Почетком 1940. године, КПЈ је донела одлуку да се из логора свако извлачи и враћа у земљу како год може. Излазну визу је међу првима у мају 1940. добио др Ђура Мештеровић, а убрзо за њим и Бранко. Док су се они припремали за одлазак изненада једне ноћи, заједно са још десетак логораша, су били пребачени у логор „Верне“. У међувремену Силе Осовине су напале Француску, па је циљ власти био да све логораше за које су поуздано знали да су комунисти, пребаци у логор „Верне“. У овом логору су владали знатно лошији услови у односу на логор „Гирс“, а покушај бекства се кажњавао смрћу.[9] После окупације Француске, јула 1940. године и стварања Вишијевске Француске, на чијој су се територији налазили логори са интербригадистима, попустила је контрола логора и Ђура Мештеровић је први успео да напусти логор и крајем октобра 1940. је дошао у Марсељ. Убрзо за њим, почетком новембра логор су напустили и други интербригадисти, међу којима су били Славко Чолић и Бранко Крсмановић. Недуго потом, Бранков друг из Прага Лазар Латиновић је у Марсељу организовао прихватни центар за југословенске добровољце. Организовао га је уз помоћ власнице једног малог хотела, која је била из Југославије и њене ћерке Нинет. За време боравка у Марсељу, Бранко је покушавао да пронађе начин да се врати у Југославију. Истовремено његова породица упорно је покушавала да га извуче из логора и доведе кући у Параћин. Бранков друг Ратко Павловић, који је априла 1940. успео да се из логора врати у Југославију, посетио је Бранкову породицу и његовог оца Драгутина посаветовао да Бранку пошаље новац и одело. Преко Ивана Герасимовића, конзула Краљевине Југославије у Марсељу, који је био познаник Бранковог оца, успео је да добије пасош, а потом је чекао на италијанску транзитну визу.[9][10] Чекајући на италијанску визу, Бранко је заједно са својим друговима, међу којима су били — Ђура Мештеровић, Драгиша Луковић, Славко Чолић, Владо Ћетковић и други, боравио у хотелу у коме је Лазар Латиновић организовао прихватни центар. Пошто је била дубока јесен, они су најчешће седели у хотелу и разговарали. Такође, били су и партијски активни, пратили су политичку ситуацију у свету, а посебно ситуацији у Француској и Југославији. Партијски руководилац групе у Марсељу, био је Бранко Крсмановић, а након његовог одласка то су били Драгиша Луковић и Лазар Латиновић. Група у Марсељу била је повезана са партијским руководством у Југославији. Крајем јануара 1941. године Бранко је коначно добио италијанску визу, након чега се укрцао на експресни воз Париз—Атина и кренуо у Југославију.[9] Повратак у Југославију Након пет и по година, Бранко се крајем јануара 1941. године, вратио у Југославију. На граничном прелазу између Краљевине Италије и Краљевине Југославије као шпански добровољац био је ухапшен и спроведен у Београд. У затвору Управе града Београда, познатој „Главњачи“ провео је тридесет пет дана. Ислеђивали су га Светозар Вујковић, шеф Четвртог антикомунистичког одељења Управе града Београда и Ђорђе Космајац, полицијски агент. Почетком марта 1941. године био је пуштен и протеран у родни Параћин. Било му је забрањено да напушта Параћин и сваког дана је морао да се јавља у Среско начелство, а касније му је било дозвољено да се јавља само једном недељно. Недуго после Бранковог доласка у Параћин, из Београда је стигло решење у коме је био обавештен да му је као бившем учеснику Шпанског грађанског рата за место сталног боравка одређена Сребреница, у Босни. Спровођење ове одлуке о упућивању у Сребреницу омео је војни пуч од 27. марта и обарање Владе Цветковић—Мачек, као и одлука нове Владе генерала Душана Симовића о пуштању на слободу свих политичких затвореника, који су се налазили у притвору.[10] Фонтана „Слободе” — симбол братства и јединства, налази се испред зграде Општине Параћин. Аутори фонтане, која је откривена 1975. године, су Слободан Стојановић, академски вајар из Параћина и Радослав Прокић, архитекта из Крагујевца. Упркос полицијској забрани кретања ван Параћина и обавезног јављања у полицију, Бранко је наставио са политичким радом. Преко пријатеља, који су имали везе у полицији, набавио је легитимацију с којом је могао слободније да се креће. Повезао се са параћинским комунистима и с њима радио на јачању партијских и скојевских организација на терену Окружног комитета КПЈ за Поморавље, окупљању радничке и средњошколске омладине, стварању нових партијских ћелија и др. Највише је сарађивао са адвокатским приправником Бошком Ђуричићем и професором Миланом Мијалковићем. Бранко је посебно био интересантан младим радницима јер им је причао своја искуства из Шпанског грађанског рата, а највише је сарађивао са радницима Фабрике стакла. Заједно са другим параћинским комунистима, Бранко је био један од организатора демонстрација против потписивања Тројног пакта, 26. и демонстрација подршке војном пучу, 27. марта 1941. године у Параћину. Два дана касније, 29. марта 1941. отишао је у Београд, где је на Чукарици присуствовао саветовању Покрајинског комитета КПЈ за Србију, којим је руководио генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито. Овом саветовању, поред чланова Покрајинског комитета КПЈ за Србију, присуствовали су чланови Централног комитета КПЈ који су се налазили у Београду, као и секретари Окружних комитета и чланови Месног комитета КПЈ за Београд. Тада је дата критичка анализа новонастале ситуације и предложено да се ради на јачању антифашистичког фронта за одбрану земље.[10] Убрзо по Бранковом повратку у Параћин, 6. априла 1941. године отпочео је напад Сила Осовине на Краљевину Југославију, а већ 9. априла немачке јединице су ушле у Параћин. Као искусан борац против фашизма, Бранко је одмах по окупацији водио разговоре са параћинским комунистима и упозоравао их на опасности које им прете од фашистичких организација попут „Културбунда”, које су фолксдојчери почели да се организују у Параћину. Многе састанке са члановима и симпатизерима КПЈ, Бранко је одржавао у својој кући. У овом периоду, Бранко је активно сарађивао са Бошком Ђуричићем, Радиславом Никчевићем и Јоцом Милосављевићем, а убрзо након окупације, у Параћин је стигао и Петар Стамболић, инструктор ПК КПЈ за Србију који је био одређен за рад на терену Јагодине и Смедеревске Паланке. Априла 1941. године, Бранко је упознао своју нову девојку — Ружицу Милановић, студенткињу медицине, која је била родом из Јагодине, а обављала је дужност партијске курирке. Први сусрет Бранка и Ружице, догодио се на јагодинској железничкој станици, где је по задатку требало да га сачека. Пошто се нису познавали, знак препознавања је био цвет у реверу. Већ при првом сусрету, осетили су блискост па су се након тога чешће виђали.[11] Припреме за устанак На седници Централног комитета КПЈ одржаној у Загребу, 10. априла 1941. године донета је одлука о формирању Војног комитета чији је задатак био да руководи припремом партијских организација и народа за оружану борбу против окупатора. За председника Војног комитета био је постављен генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито, а међу изабраним члановима комитета био је и Бранко Крсмановић. Преко партијских канала, Бранко је био обавештен да се јави Покрајинском комитету КПЈ за Србију, где му је саопштено да је изабран за члана Војног комитета. Ту је сазнао да је Политбиро ЦК КПЈ донео одлуку да се настави са отпором окупатору и да се отпочне припрема за организовање оружаног устанка. Бранко је након тога, почео да ради на окупљању поузданих сарадника, којима је поверавао прве задатке. Један од најпоузданијих Бранкових сарадника био је скојевац Божидар Златковић, који је радио у фабрици штофова. По њему је слао поверљиве поруке Лабуду Ђукићу, Радмили Миљковић, Радиславу Никчевићу и другима. Такође, радио је на организовању ударних група које су се припремале за извршавање ситнијих саботажа и диверзија. На Мајском саветовању ЦК КПЈ, одржаном 4. маја 1941. године у Загребу, донета је одлука да се при свим партијским организацијама формирају Војни комитети, па је при Покрајинском комитету КПЈ за Србију, средином маја 1941. године формиран Војни комитет у који је, поред осталих — Спасенија Цана Бабовић, Сретен Жујовић Црни, Филип Кљајић Фића, ушао и Бранко Крсмановић. Задатак овог комитета био је припрема партијских организација за рад на организовању устанка у шта је спадало прикупљање оружја и друге војне опреме, санитетског материјала, организовање људи и војна обука, као и ширење пропаганде и др.[11][12] Одмах по формирању Војног комитета при ПК КПЈ за Србију, његови чланови су почели да обилазе Окружне комитете КПЈ и одржавају састанке са партијским руководствима, на којима су били формирани окружни војни комитети и одређивани конкретни задаци за организовање устанка. Поред Параћина и Јагодине, Бранко је свој рад проширио и на друга места у Поморављу. Одлазио је у Смедеревску Паланку, где је био повезан са Љубом Ивошевићем, Бранком Јефтићем и Иваном Мукером; у Азању, где је био повезан са Банетом Јелићем; у Јагодини је најчешће сарађивао са Радом Миљковић, Лабудом Ђукићем, Видом Милосављевић Кевом и др. Такође, одржавао је везе и са Обрадом Стефановићем из Ваљева, Желимиром Ђурићем из Ужица, Гвозденом Пауновићем из Краљева и др. У овом периоду Бранко је често навраћао код породице Милосављевић у Јагодини, чији су сви чланови припадали револуционарном покрету и КПЈ. Приликом обиласка окружних војних комитета и састанака са њиховим руководствима, до изражаја је долазило Бранково војно искуство из Шпанског грађанског рата, где је стекао чин капетана.[12] Крајем јуна 1941. године, Бранко је пошао у Ваљево да се сусретне са Милошем Минићем, инструктором ПК КПЈ за Србију. Дошавши у Ваљево, у кући доктора Мише Пантића, срео је његовог шурака, а свог друга из Шпаније — доктора Ђуру Мештеровића. Истог дана, 22. јуна 1941. године од једног омладинца су сазнали да је Немачка напала Совјетски Савез. Након овог сазнања, одлучили су да не остају у Пантићевој кући, који је био познати ваљевски комуниста, па су прешли у кућу учитеља Чеде Милосављевића. Приликом састанка са Милошем Минићем, Бранко је примио директиву да треба радити на убрзању припрема за устанак, па је одмах по повратку Јагодину, упозорио виђеније комунисте да се припазе од хапшења и да не бораве код својих кућа. Скоро сви виђенији параћински комунисти су избегли да буду ухапшени, у масовним хапшењима комуниста и њихових симпатизера након 22. јуна. Као шпански добровољац и познати комуниста, Бранко је био један од првих на удару полицијске рације, па је кућа његове породице неколико пута била претресана, а за њим је била расписана потерница. У то време, Бранко се заједно са Јоцом Милосављевићем налазио у оближњем селу Глоговцу. Тих дана у Јагодину је стигао Мома Марковић, инструктор ПК КПЈ за Србију, који је донео јунски проглас ЦК КПЈ.[12] Споменик Бранку Крсмановићу у Параћину, рад вајара Отоа Лога, подигнут 1981. године. Пошто је Бранку био онемогућен даљи боравак на овом терену, после састанка са Петром Стамболићем и члановима Окружног комитета КПЈ за Поморавље, крајем јуна 1941. године је прешао у окупирани Београд, где је становао заједно са адвокатским приправником Бором Нешковићем, братом доктора Благоја Нешковића. Током боравка у Београду, радио је на

Knjiga je kao nova. Razgraničenje Jugoslavije sa Mađarskom i Rumunijom - Andrej Mitrović Izdavač: Prometej Novi Sad Godina izdanja: 2019 Broj strana: 542 Format: 21 cm Povez: Tvrdi S propašću Austrougarske došlo je do potpune promene političke karte Panonske nizije. Na panonskim teritorijama Carevine, zasnovane na legitimističkom načelu, nastale su delimično ili u celini tri države, Rumunija, Kraljevina SHS i Mađarska, koje su se pozivale na moderna načela pri uređenju graničnih pitanja, pa i načelo narodnosti, ali koje su se istodobno pokazale kao velike suparnice u deobi zemalja u južnim delovima Nizije, gde je usled izmešanosti stanovništva bilo izuzetno teško povući linije etničkih razgraničenja. Istina, bilo je jasno da su Mađari u većini u severnim, Srbi i Hrvati u južnim, a Rumuni u istočnim krajevima, ali je između ovih etnički uzeto nespornih zona ostajalo još dosta zemljišta na kome su narodi bili toliko izmešani da ih nikako nije bilo lako razlučiti. Ovo tim pre što je bila reč ne samo o Rumunima, Jugoslovenima i Mađarima, nego i o ne malim grupama Nemaca, Slovaka i Rusina, rasejanih širom ovog prostora; da sve bude zamršenije, pokazalo se da deo stanovništva još nije imao probuđenu nacionalnu svet u tom istorijskom trenutku. Bukurešt, Beograd i Budimpešta su, međutim, ispoljavali srazmerno velike teritorijalne želje i, bez obzira na to što su se često javno znali pozvati na nacionalno načelo i pravo naroda na samoopredeljenje, krojili su planove o sticanju što više zemalja. Ova knjiga donosi priloge proučavanju jugoslovenske politike na Konferenciji mira u Parizu, neophodne za razumevanje prilika i događaja koji su sledili po završetku Velikog rata, diplomatske borbe za granice nove države i njenim glavnim akterima.