U pitanju je original crtež olovkom iz 1911 godine, što može lepo da se vidi na slici. Crtež je Poznatog slikara i političara Kraljevine Jugoslavije Petar Markovića (1869 - 1952) ,jedan od velikana Srpske istorije . Format crteža je 20,3cm x 13,5 cm . očuvana u odličnom stanju bez mane . jedna od najstarijih umetničkih dela čuvanog autora ,načinjena kada je bio gradonačelnik Zemuna 1909-1914 god., ali i izvrstan slikar. Crtež je bio na izložbi slike petra markovića u narodnom muzeju i ima pečat narodnog muzeja i sertifikat kustusa Nikola Kusovca . Petar Marković, političar, pisac i slikar (1869 - Zemun, 1952). Bio je zemunski gradonačelnik (1909-1914), slikar, putopisac, doktor prava, pisac knjige `Zemun od najstarijih vremena do danas` (1896). Petar Marković se brinuo o zemunskim kulturnim, prosvetnim i humanitarnim ustanovama. Objavljivao je putopisne beleške iz više evropskih zemalja i brojne zapise u časopisima i novinama. U njegovoj rukopisnoj ostavštini čuva se više tekstova koji predstavljaju dragocen izvor za proučavanje istorije grada Zemuna. Možete zumirati i sve lepo videti . Pogledajte fotografije i pitajte me pre kupovine ukoliko imate bilo kakvih pitanja.

Miroslav Savković KINEMATOGRAFIJA U SRBIJI TOKOM DRUGOG SVETSKOG RATA 1941-1945. FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI, 1994. Udžbenički format, 344 strane. Lepo očuvana, ima posvetu autora na predlistu, listovi spolja su sasvim malo uprljani. `Kinematografija u Srbiji tokom Drugog svetskog rata` je knjiga dr Miroslava Savkovića koja predstavlja značajan i dragocen doprinos proučavanju naše filmske prošlost u periodu od početka do kraja II svetskog rata u Srbiji. Tokom višegodišnjih istraživanja autor je otkrio čitav niz novih i do sad nepoznatih podataka, među kojima treba posebno istaći otkriće i tačno utvrđivanje delatnosti Filmske sekcije pri Glavnom štabu NOV i PO Srbije od leta 1944. godine, zatim prikaz rada Državnog filmskog preduzeća (1944/45) i njegove saradnje sa stranim vojnim misijama, te prvim (još uvek ratnim) ugovorima stranih filmova za naše potrebe. Srbija, Drugi svetski rat, Filmska snimanja 27.marta 1941 i slom Kraljevine Jugoslavije, Kinematografske delatnosti u okupiranoj Srbiji, Kinematografske aktivnosti u jedinicama Draže Mihailovića /Jugoslovenska vojska u otadžbini/, Filmska snimanja saveznika, Kinematografske delatnosti u jedinicama NO vojske, Državno filmsko preduzeće...

Festival nitratnog filma, 19. po redu, počinje danas u Jugoslovenskoj kinoteci, a do 16. juna biće prikazano 46 ostvarenja iz 30 arhiva sa tri kontinenta - iz Evrope, Azije i Amerike. Na svečanom otvaranju, na Dan Kinoteke, glumcima Oliveri Katarini i Petru Božoviću biće uručen `Zlatni pečat` te insitucije, nakon čega će biti prikazan program `Beograd između dva svetska rata`, sa tri dokumentarna ostvarenja digitalno restaurisana u Jugoslovenskoj kinoteci: `Beograd` (1919), `Beograd, prestonica Kraljevine Jugoslavije` (1932) i `Beograd` (1932). Inicijator i selektor festivala, upravnik Arhiva Kinoteke Aleksandar Saša Erdeljanović odabrao je reprezentativan program sa djelima velikih autora, ali i srpskoj publici nepoznate materijale o Srbiji i Jugoslaviji iz arhiva Češke, Holandije i Švedske. `Kao i ranijih godina vodilja Festivala je prikazivanje kvalitetnih filmova, među kojima su digitalnom restauracijom osveženi neki klasici svetske kinematografije, ali i mnoštvo retkih i zaboravljenih, pa ponovo otkrivenih bisera, koji će ovaj put imati beogradsku i srpsku premijeru`, kaže Erdeljanović. Moto festivala `Pod sjajem zapaljivih zvezda` izvučen je kao ideja iz filma `Algol` Hansa Verkmajstera, a na programu će biti i djela značajnih reditelja kao što su Maks Ofils, Fridrih Ermler, Žilijen Divivije, Raul Volš, Alberto Latuada, Lučijan Pintilije, Marsel Panjol, Vilhelm Diterle, Gustav Molander, Tomu Ucida, Žan Renoar, Branko Bauer i drugi. glanc primerak

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Potpiis! Oton Bihali, prozvan Oto Bihalji Merin[1][2][3] (Zemun, 3. januar 1904[4] — Beograd, 22. decembar 1993) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar [5] jevrejskog porekla.[6] Biografija Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu (1924-27).[5] U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je završio školu rezervnih oficira i od 1929. godine bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u činu vazduhoplovnog potporučnika. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit.[4] [5]Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao pešadijski potporučnik. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Naivna umetnost je autonomna umetnost koja postoji nezavisno od jasno određenih odlika stila i umetničkog obrazovanja, odvojena od spoljašnjih uticaja. Izolovana je – što kao posledicu ima raznovrsnost likovnih rešenja. Ne trpi pravila – pravila se obično otkrivaju tek po završetku slikarskog čina. Nemoguće je naučiti je – kao što se ni talenat ne može naučiti. Stihijska je u nastupu rađanja oblika – jer je spontana. Ne želi da uči, već nam, zahvaljujući neobuzdanoj mašti stvaralaca, nameće svoje osobeno pismo i nove oblike estetskog. Naivna umetnost u principu posvećuje dosta pažnje detaljima, živim bojama, folklornim motivima i životu prostog naroda, naročito seljaka. Termin naivna je prvi put upotrebljen u 19. veku kao opis slikarstva Anrija Rusoa (Carinika) i slikara sa Haitija. Poznati naivni umetnici iz 19. i prve polovine 20. veka su: Anri Ruso, Serafin Luj, Andre Bošan i Ferdinand Ševal iz Francuske, Kandido Lopez iz Argentine, Edvard Hiks i baka Mozes iz SAD, i Niko Pirosmani iz Gruzije. Posle Drugog svetskog rata, pojavili su se: Antonio Ligabue iz Italije, Radi Nedelčev iz Bugarske, Krsto Hegedušić, Ivan Generalić i Ivan Rabuzin iz Hrvatske, Janko Brašić i Zuzana Halupova iz Srbije.

Polovna knjiga, zaštitna kutija blago pohabana, ostalo izuzetno očuvano. Izdavač: Državna založba Slovenije - Ljubljana, 1987. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom u zaštitnoj kutiji, 32,5 cm. 192 str. Kunstdruk, ilustracije pun kolor Ivo Eterović (Split, Kraljevina Jugoslavija, 1. januar 1935 - Beograd, Srbija, 24. novembar 2011) jugoslovenski i srpski umetnik fotografije, jedan od najstarijih i najistaknutijih članova Foto-saveza Srbije i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije. Školovao se u firmi „Lajka“ u Veclaru (Leitz, Vetzlar), Nemačka, a specijalizovao fotografiju u boji u „Feraniji“ (Ferrania, Milano), Italija. Na javnoj fotografskoj sceni zapažen 1956, i od tada deluje profesionalno u struci. Kraće vreme proveo kao foto-reporter u jedinicama UN na Bliskom istoku (1957), a zatim u istom zvanju (ili kao urednik fotografije) radio u redakcijama Jugoslovenske narodne armije, (Front), i „Vjesnika“ (Globus, Vjesnik u srijedu i Start), kao dopisnik iz Srbije (od jeseni 1959, od kada radi u Beogradu koji je izabrao kao mesto trajnog boravka). U razdoblju od 1960. do 1970, delujući kao član Foto kluba Beograd (od jeseni 1959), postao je jedan od najaktivnijih, i najviše nagrađivanih, srpskih i jugoslovenskih fotografa na međunarodnim izložbama fotografije. Početkom sedamdesetih godina više se usmerio na delovanje u profesiji, pre svega u fotografiji kao primenjenoj umetnosti, a nakon svoje izložbe „Žene“ (Beograd, 1974), gotovo sasvim je zapostavio kolektivna izlaganja, okrenuvši se samostalnim projektima, ličnim izložbama i fotomonografijama. Od sredine šezdesetih godina pretežno zainteresovan za teme iz života, portrete i urbane strukture. Iz te produkcije, uglavnom rađene u tehnici crno-bele fotografije, izdvajao je neuobičajene lirske prizore i događaje i pokazivao ih na izložbama. Ta vrsta foto-beležaka odiše pritajenim humorom, anegdotom i groteskom, i ta tema čini okosnicu njegovog ranog razdoblja. Od početka sedamdesetih godina njegov izraz se sažima i usmerava na dva plana: u prvom se obraća pojedinim temama (gradovi, ljudi...) koje zgušnjava u celine - samostalne izložbe („Sa Orijenta“, 1961, „Žene“, 1974, „Beograd koji volim“, 1976, „Fotografije Splita“, 1979, „Fotografija i plakat“, 1981, „1113 razglednica Beograda“, 1991. i druge). U istom razdoblju pokreće i seriju autorskih foto-monografija: „Brač“ (1975), „Njihovi dani“ (1977) (monografija o Josipu Brozu i njegovoj supruzi Jovanki), „Beograd koji volim“ (1977); „Split“ (1979);„ Sarajevo s ljubavlju“, (1983), „Kameni brodovi Jadrana“ (1984); „Beograd na dlanu“ (1985), „More, kornati, salaši“ (1986), „Dalmacija u srcu“ (1987), „Split, slika voljenog grada“ (1987); „Zagreb intimno“ (1987); „Beograd danas“ (1989); „Novi Beograd izbliza“ (1995). Dalmacija v srcu - Tekst je na slovenačkom jeziku

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine U pitanju je original crtež olovkom iz 1911 godine, što može lepo da se vidi na slici. Crtež je Poznatog slikara i političara Kraljevine Jugoslavije Petar Markovića (1869 - 1952) ,jedan od velikana Srpske istorije . Format crteža je 20,3cm x 13,5 cm . očuvana u odličnom stanju bez mane . jedna od najstarijih umetničkih dela čuvanog autora ,načinjena kada je bio gradonačelnik Zemuna 1909-1914 god., ali i izvrstan slikar. Crtež je bio na izložbi slike petra markovića u narodnom muzeju i ima pečat narodnog muzeja i sertifikat kustusa Nikola Kusovca . Petar Marković, političar, pisac i slikar (1869 - Zemun, 1952). Bio je zemunski gradonačelnik (1909-1914), slikar, putopisac, doktor prava, pisac knjige `Zemun od najstarijih vremena do danas` (1896). Petar Marković se brinuo o zemunskim kulturnim, prosvetnim i humanitarnim ustanovama. Objavljivao je putopisne beleške iz više evropskih zemalja i brojne zapise u časopisima i novinama. U njegovoj rukopisnoj ostavštini čuva se više tekstova koji predstavljaju dragocen izvor za proučavanje istorije grada Zemuna. Možete zumirati i sve lepo videti . Pogledajte fotografije i pitajte me pre kupovine ukoliko imate bilo kakvih pitanja.

Široka `Vezenina` bluza sa dugačkim rukavima Proizvedeno: “Vezenina”, Bled, Slovenija Vreme nabavke: oko 1980. godine Materijal: meka tanka tkanina Boja: Podloga: Bež Kragna. Vezeni motiv u drap boji konca Prednjica u porupčićima: Visina: 26 cm, Širina 11 cm Dugmeta: 3 + 2 mala bež Veličina: 40 Dimenzije: Ukupna dužina: 67 cm Rukavi dužina: 55 cm, širina, obim: 56 cm Obim prsa ispod pazuha: 109 cm Obim ukupan po obodu: 120 cm Porub: 1 cm Detaljno stanje: Bluza je potpuno nova, bila je u original pakovanju do skora, tako da nema tragova protoka vremena. Opis: Bluza je širokog kroja, tako da je raskošna i u kroju bluze i rukava. Kragna je izvežena tzv “belim vezom”, u ovom slučaju “drap vezom”, jer je konac u nijansi boje cele bluze. Podloga je tanko, meko platno. Istorija: Tovarna “Vezenina” na Bledu postojala je još u Kraljevini Jugoslaviji (od 1924) i proizvodila čipke i vezene ženske odevne predmete. A u socijalističkoj Jugoslaviji “Vezenina” Bled je bila u vrhu jugoslovenske modne industrije. Prisutna na svakom Sajmu mode sa novim kolekcijama i sa svojim poznatim manekama nametnula svoj pečat jedinstvenosti i originalnosti ukupnoj modi toga vremena. Nažalost posle prve privatizacije 1992. godine, “Vezenina” je opstala do 2004. godine, kada je likvidirana, srušena fabrika i na njenom mestu podignut trgovački centar, kao svugde, kao i kod nas. Šta će proizvodnja, bitna je samo trgovina! – logika današnjice.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naivna umetnost ili naiva je posebni segment umetnosti XX veka. Ona označava dela, najčešće samoukih umetnika, koja se ne slažu sa dominantnim tokovima u umetnosti svoga doba. Oton Bihali, prozvan Oto Bihalji Merin[1][2][3] (Zemun, 3. januar 1904[4] — Beograd, 22. decembar 1993) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar [5] jevrejskog porekla.[6] Biografija Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu (1924-27).[5] U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je završio školu rezervnih oficira i od 1929. godine bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u činu vazduhoplovnog potporučnika. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit.[4] [5]Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao pešadijski potporučnik. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Naivna umetnost je autonomna umetnost koja postoji nezavisno od jasno određenih odlika stila i umetničkog obrazovanja, odvojena od spoljašnjih uticaja. Izolovana je – što kao posledicu ima raznovrsnost likovnih rešenja. Ne trpi pravila – pravila se obično otkrivaju tek po završetku slikarskog čina. Nemoguće je naučiti je – kao što se ni talenat ne može naučiti. Stihijska je u nastupu rađanja oblika – jer je spontana. Ne želi da uči, već nam, zahvaljujući neobuzdanoj mašti stvaralaca, nameće svoje osobeno pismo i nove oblike estetskog. Naivna umetnost u principu posvećuje dosta pažnje detaljima, živim bojama, folklornim motivima i životu prostog naroda, naročito seljaka. Termin naivna je prvi put upotrebljen u 19. veku kao opis slikarstva Anrija Rusoa (Carinika) i slikara sa Haitija. Poznati naivni umetnici iz 19. i prve polovine 20. veka su: Anri Ruso, Serafin Luj, Andre Bošan i Ferdinand Ševal iz Francuske, Kandido Lopez iz Argentine, Edvard Hiks i baka Mozes iz SAD, i Niko Pirosmani iz Gruzije. Posle Drugog svetskog rata, pojavili su se: Antonio Ligabue iz Italije, Radi Nedelčev iz Bugarske, Krsto Hegedušić, Ivan Generalić i Ivan Rabuzin iz Hrvatske, Janko Brašić i Zuzana Halupova iz Srbije.

Lepo očuvano Oto Bihali Merin, [1] prozvan Oto Bihalji Merin[2][3] (Zemun, 3. januar 1904 — Beograd, 22. decembar 1993) je bio srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar jevrejskog porekla. Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu. U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofke tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit. Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao oficir. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Prezime Bihalji U članku Slobodana Kljakića u dnevnom listu „Politika“ od 1. februara 2015. nalazi se sledeće objašnjenje: „ U jednom od naših mnogih susreta, kada mi je svedočio o svojoj porodici, „Nolitu” i bratu Pavlu, pitao sam Ota kako to da se preziva Bihalji-Merin, da li je to u ikakvoj vezi s nizom pseudonima kojima je, zbog konspiracije, pre 1941. potpisivao tekstove i knjige. Oto se široko osmehnuo, a u očima mu je zaiskrio blesak – potvrda njegove spremnosti da govori o lepšim stranama i događajima iz burnog, mnogim opasnostima opterećenog života. U neizbežnom džemperu s rol okovratnikom i somotskim sivim pantalonama, žustro je ustao sa stolice i počeo svoje svedočenje. Kada je predao prvi tekst za objavljivanje u „Borbi” potpisao se sa „Bihali-Merin”. Sutradan je, međutim, u potpisu video „Bihalji-Merin”. Pomislio je da je reč o štamparskoj grešci, ali se to ponovilo još jednom, pa opet. Zainteresovao se za stvarni razlog te promene, ali niko od kolega i prijatelja iz redakcije nije mogao da mu pojasni o čemu je reč. Konačno ga je traganje odvelo do slovoslagača u štampariji „Borbe”, čoveka koji je do tada u svim slučajevima intervenisao i umesto da Ota potpisuje sa „Bihali-Merin” pretvarao njegovo prezime u „Bihalji-Merin”. Na direktno pitanje zašto to čini, slagač ga je čudno pogledao i prostodušno odgovorio da „nije srpski” da se potpisuje kao Bihali, zbog čega je on na sebe preuzeo da ga preimenuje u Bihalji. „Učinio je to po svom tačnom osećanju za srpski jezik. Objašnjenje mi je bilo simpatično, uverljivo i dopadljivo. Prihvatio sam njegove razloge i tako je i ostalo”, objasnio mi je Oto kako je postao Bihalji-Merin. ” Priznanja Šezdesetih godina, u Austriji dobio je Herderovu nagradu za „sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti“, a u Nemačkoj je kao prvi Jugosloven dobio „Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma“. Srpska izdanja knjiga Savremena nemačka umetnost, Beograd, Nolit, 1955. Jugoslovenska skulptura HH veka, Beograd, Jugoslavija, 1955. Nevidljiva kapija, Beograd, Kosmos, 1956. Susreti sa mojim vremenom, Beograd, Prosveta, 1957. Umetnost naivnih u Jugoslaviji, Beograd, Jugoslavija, 1959. Prodori moderne misli, Beograd, Nolit, 1962. Graditelji moderne misli, Beograd, Prosveta, 1965. Maske sveta, Beograd, Vuk Karadžić, 1970. Jedinstvo sveta u viziji umetnosti, Beograd, Nolit, 1974. Revizija umetnosti, Beograd, Jugoslavija, 1979. tags: maskiranje antropologija avangarda apstraktna umetnost konceptualna umetnost kineticka teorija umetnosti kritika ...

KLASICIZAM KOD SRBA - komplet 1-8 Izdavaci - Narodni Muzej u Beogradu , Prosveta , Beograd Godina - 1965. Povez - Tvrdi platneni , format 22x18 , cirilica Stanje kao na slici , ocuvane veoma dobro za ovu starost knjiga Na par knjiga na predlistu pecat i potpis licne biblioteke , ponegde podvucen red obicnom olovkom , bez vecih ostecenja i mana 1. Klasicizam kod Srba 1790-1848 2. Gradjevinarstvo 3. Slikarstvo i grafika 4. Stampa iz razdoblja klasicizma o umetnosti 5. Katalog gradjevinarstva 6. Katalog crkvenog slikarstva i primenjene umetnosti 7. Katalog slikarstva 8. Katalog crteza i grafike АРХИТЕКТУРА КЛАСИЦИЗМА У СРБИЈИ XIX И XX ВЕКА    У историјско социолошком смислу, крај 18. и прва половина 19. века је време стварања великих царстава  (француско Наполеоново, британско, немачко, руско, аустријско) и нових или обновљених држава (Италија, Грчка, Србија). Ове државе граде  своје велике репрезентативне објекте у класицистичком стилу који је својом  монументалношћу, строгошћу и античким елементима на најпогоднији начин  репрезентовао тежње за приказивањем државне моћи и нових демократских  стремљења народа. Класицизам је у Србији потекао из Аустрије, преко градитеља који  су деловали у градовима Аустријског царства, затим преко архитеката који су из  западних земаља долазили да граде у Србији и коначно, преко српских архитеката који  су се школовали у Аустрији, па то знање пренели у Србију. У Војводини се класицизам  често појављује на црквама, у виду класицистички обрађеног брода и портала цркве у  комбинацији са барокним звоником, затим на јавним репрезентативним грађевинама  (зграде државне управе, позоришта) и летњиковцима богатих грађана. У централној  Србији се појављује и на краљевским палатама и јавним објектима. Релативно мали  број класицистичких објеката прве половине 19. века проузрокован је недовољном  економском развијеношћу тек ослобођене земље. Наиме, земља је из феудалног  ниско‐акумулативног привредног система, карактеристичног за Отоманску империју, тек прелазила у нижи степен капитализма и то углавном захваљујући слободној  трговини и занатству. Такве околности су омогућиле да се озида само понеки  репрезентативни јавни објекат.   Као и у западној Европи, класицизам оживљава крајем 19. и почетком 20. века, мање  или више обогаћен формама везаним за академизам. Привредни потенцијал земље је  омогућио виши степен акумулације и већи грађевински замах. Осим тога, нова држава  Краљевина Југославија је имала потребу за изградњом објеката државне управе. Политичка инкорпорираност у западноевропске структуре (снажна веза са  савезницима из Првог светског рата и потпуна изолованост од СССР‐а) допринели су да  се пренесу токови западне уметности на домаћу архитектонску сцену (академизам, модернизам, прелазне форме). У овом периоду је, поред изузетних домаћих  стваралаца, веома утицајна група руских архитеката, настањених у Краљевини  Југославији, после избијања Октобарске револуције, који су оставили у наслеђе  реализоване пројекте веома репрезентативних јавних објеката. У новијој историји  Србије, класицизам је први стил са којим се земља сусрела у свом окретању од  оријенталног ка европском моделу живота и стварања. Поред тога, веома је битно  рећи да су грађевине стваране у акаемизираном класицистичким стилу 19. и почетка  20. века у великој мери оформиле данашњи урбани лик наших градова и тиме  оствариле везу са европском културом, које смо били лишени током вишевековне  отоманске окупације. Нарочито су класицистички објекти изграђени у првој половини  20. века дали печат препозантљиве монументалности урбаном језгру Београда.   КЉУЧНЕ РЕЧИ: aрхитектура, рационализам, демократија, протокласицизам, класицизам, oбнова, ампир, центар, осовина, субординација   НУЧНА ОБЛАСТ: Историја уметности и архитектуре Srbije , srbija u devetnaestom veku , istorija srbije i srpske umetnosti u osamnaestom , devetnaestom i dvadesetom veku  УЖА НАУЧНА ОБЛАСТ: Историја архитектуре   ŠIF425

Snimak koji vidite je iz jedne beogradske galerije u centru grada. Branko Krstic Zenski kat tus na papiru potpisan dole levo oko 50 x 60 cm poznati srpski arhitekta koji je sa bratom Petrom konstruisao crkvu sv. Marka na Tasmajdanu Braća Krstić (Petar, Beograd, 24. decembar 1899 — Beograd, 1991; Branko, Beograd, 15. decembar 1902 — Beograd, 1978), bili su srpski arhitekti. Pripadali su tzv. „srpskom nacionalnom stilu“. Braća Krstić su bili i profesori na Arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta. Sadržaj 1 Biografije 2 Važnija dela 3 Vidi još 4 Literatura 5 Spoljašnje veze Biografije Udžbenik „Arhitektonske konstrukcije“ Petra Krstića Petar Krstić je diplomirao na Tehničkom fakultetu u Beogradu 1924. Bio je redovni profesor na predmetu Arhitektonske konstrukcije, a Branko, diplomirao 1927. na istom fakultetu, docent na predmetu Arhitektonsko crtanje u periodu od 1949—1959. godine. Petar Krstić je napisao jedan od najvažnijih udžbenika na tom fakultetu: „Arhitektonske konstrukcije“ (u dva toma), a Branko Krstić udžbenik „Arhitektonsko crtanje“. Agrarna banka Važnija dela Paviljon kraljevine Jugoslavije na svetskoj izložbi u Filadelfiji (1924-1925); Vila Stevke Milićević u Beogradu u Užičkoj 54 (1929-1930); Stambena zgrada gospođe Jelinić u Kumanovskoj 13 (1930-1931) u Beogradu; Palata Agrarne banke (1932-1934) u Beogradu; Hram Svetog Marka u Beogradu (1930-1939). Igumanova palata (1938) u Beogradu. Vila Lazića i Mitrovića u Beogradu (1931) Vidi još Dom braće Krstić Literatura Alfirević, Đorđe. Ekspresionizam u srpskoj arhitekturi. Beograd: Orionart, 2016. Marina Đurđević, Petar i Branko Krstić, Beograd, Muzej nauke i tehnike, Muzej arhitekture, 1997.

13 negativa Iva Eterovica, s motivima Beograda. Pretpostavljam da su radjene za monografiju `Beograd`. Negativi su originalni, sto dokazuje i Eterovicev pecata na omotima. EKSTREMNO RETKO! Ivo Eterović (Split, Kraljevina Jugoslavija, 1. januar 1935 — Beograd, Srbija, 24. novembar 2011), jugoslovenski i srpski umetnik fotografije, jedan od najstarijih i najistaknutijih članova Foto-saveza Srbije i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije. Školovao se u firmi „Lajka“ u Veclaru (Leitz, Vetzlar), Nemačka, a specijalizovao fotografiju u boji u „Feraniji“ (Ferrania, Milano), Italija. Na javnoj fotografskoj sceni zapažen 1956, i od tada deluje profesionalno u struci. Kraće vreme proveo kao foto-reporter u jedinicama UN na Bliskom istoku (1957), a zatim u istom zvanju (ili kao urednik fotografije) radio u redakcijama Jugoslovenske narodne armije, (Front), i „Vjesnika“ (Globus, Vjesnik u srijedu i Start), kao dopisnik iz Srbije (od jeseni 1959, od kada radi u Beogradu koji je izabrao kao mesto trajnog boravka). U razdoblju od 1960. do 1970, delujući kao član Foto kluba Beograd (od jeseni 1959), postao je jedan od najaktivnijih, i najviše nagrađivanih, srpskih i jugoslovenskih fotografa na međunarodnim izložbama fotografije. Početkom sedamdesetih godina više se usmerio na delovanje u profesiji, pre svega u fotografiji kao primenjenoj umetnosti, a nakon svoje izložbe „Žene“ (Beograd, 1974), gotovo sasvim je zapostavio kolektivna izlaganja, okrenuvši se samostalnim projektima, ličnim izložbama i fotomonografijama. Sadržaj Teme i motivi Od sredine šezdesetih godina pretežno zainteresovan za teme iz života, portrete i urbane strukture. Iz te produkcije, uglavnom rađene u tehnici crno-bele fotografije, izdvajao je neuobičajene lirske prizore i događaje i pokazivao ih na izložbama. Ta vrsta foto-beležaka odiše pritajenim humorom, anegdotom i groteskom, i ta tema čini okosnicu njegovog ranog razdoblja. Od početka sedamdesetih godina njegov izraz se sažima i usmerava na dva plana: u prvom se obraća pojedinim temama (gradovi, ljudi...) koje zgušnjava u celine – samostalne izložbe („Sa Orijenta“, 1961, „Žene“, 1974, „Beograd koji volim“, 1976, „Fotografije Splita“, 1979, „Fotografija i plakat“, 1981, „1113 razglednica Beograda“, 1991. i druge). U istom razdoblju pokreće i seriju autorskih foto-monografija: „Brač“ (1975), „Njihovi dani“ (1977) (monografija o Josipu Brozu i njegovoj supruzi Jovanki), „Beograd koji volim“ (1977); „Split“ (1979);„ Sarajevo s ljubavlju“, (1983), „Kameni brodovi Jadrana“ (1984); „Beograd na dlanu“ (1985), „More, kornati, salaši“ (1986), „Dalmacija u srcu“ (1987), „Split, slika voljenog grada“ (1987); „Zagreb intimno“ (1987); „Beograd danas“ (1989); „Novi Beograd izbliza“ (1995). Krajem sedamdesetih godina usmerava interesovanje na foto-grafičke eksperimente u boji. Izložbe: More, 1977, Salaši, 1984, Beograd u mašti, 1994. U tom razdoblju možda najviše ujedinjuje senzibilitet mediteranskog duha, sa naglašenom sklonošću da se grafički znak upotrebi kao izraz za jednostavnost u otkrivanju reda. Izložbe i knjigeUredi Izlagao je na velikom broju zajedničkih izložbi u zemlji i inostranstvu i dobio je više od 200 nagrada. Samostalno je izlagao u Jugoslaviji (više puta), Rusiji, (1975), Nemačkoj (1976) Italiji (1981), Švajcarskoj i Austriji (1983). Objavio 18 autorskih fotomonografija, što je nedostignuti rekord u nekadašnjem jugoslovenskom i današnjem srpskom kulturnom prostoru. tags: ivo eterovic, tito...

Polovna knjiga, izuzetno očuvana, nečitka posveta na predlistu, Izdavač: Služba Narodne skupštine Republike Srbije - Beograd, 2016. god. Broširan povez, 20X20 cm. 196 str. Kunstdruk, Ilustrovano Kamen temeljac za izgradnju zgrade na Trgu Nikole Pašića, današnji Dom Narodne skupštine, položen je 27. avgusta 1907. godine, u prisustvu kralja Petra Prvog Karađorđevića. U temelje zdanja, tom prilikom, ugrađena je povelja sa imenima kralja, mitropolita i glavnog arhitekte Jovana Ilkića. Ujedinjenjem Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu izmenjena je struktura predstavničkog tela, što je zahtevalo drugačiju zgradu parlamenta. Posle smrti Jovana Ilkića 1917. godine, njegovom sinu Pavlu Ilkiću poverena je izmena projekta, po kome su radovi nastavljeni u periodu od 1920. do 1926. godine. Nikola Krasnov bio je glavni projektant u sledećoj fazi gradnje, koja je započeta 1934. godine. Krasnov, koji je posle Oktobarske revolucije sa grupom emigranata došao u Beograd, dao je veliki doprinos reprezentativnosti skupštinskog zdanja, posebno uređenju enterijera. Detalji poput obrade prozora, vrata, štuko dekoracije, drvenih lamperija, metalnih dekorativnih rešetki i dizajna nameštaja delo su ovog ruskog ahitekte, kao i dekorativna ograda, čiji su sastavni deo bile i dve stražare sa stilizovanim fenjerima na vrhu. Ograda se nalazila oko skupštinskog zdanja do 1956. godine, kada je upotrebljena za ukrašavanje vile „Biljana“ na Ohridu i ogradu oko „Belog dvora“ na Dedinju. Skulptura „Igrali se konji vrani“, delo vajara Tome Rosandića, koja daje poseban pečat ovom monumentalnom zdanju, uz stepenišni prilaz postavljena je 1939. godine. Izgradnja Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije završena je 1936. godine. Iste godine, 19. oktobra, zdanje je otvoreno, a 20. oktobra u njemu je održana i prva sednica novog saziva.

Autor - osoba Argan, Giulio Carlo, 1909-1992 = Argan, Đulio Karlo, 1909-1992 Naslov Džamonja / Gulio Carlo Argan ; [s talijanskog preveo Mate Maras ; fotografije Knut Vibe Rheymer, Aleksandar Karoly, Zlatko Movrin] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslovenska revija ; Zagreb : Mladost, 1981 Fizički opis 207 str. : ilustr. ; 30 cm Drugi autori - osoba Maras, Mate, 1939- = Maras, Mate, 1939- Rheymer, Knut Vibe Karoly, Aleksandar Movrin, Zlatko = Movrin, Zlatko Napomene Na spor. listovima ilustr. Tiraž 6.000 Bibliografija: str.197-199. Predmetne odrednice Džamonja, Dušan, 1928- Dušan Džamonja (Strumica, Kraljevina Jugoslavija, 31. januar 1928 – Zagreb, Hrvatska, 14. januar 2009) je bio jugoslovenski vajar i član SANU. Zbog ispoljavanja težnje od oslobođenja prema tradicionalnom iskustvu u vajarstvu dolazi do nesuglasica sa profesorom Kršnićem, kojeg napusti i prelazi u svoj atelje u Zagrebu. Na početku je voleo da radi skulpture iz drva, za kojeg je mislio da je najpogodniji materijal za njegov tip vajarstva. Prvi put upotrebi staklo i železo za spomenik „stotini tisuća streljanih rodoljuba” u Jajincima kod Beograda. Prodor u unutrašnjost skulpture pomoću delovanja stakla na njega je ostavio velik dojam. Taj princip je upotrebio i 1959. u internacionalnom natječaju za spomenik u logoru Dahau Skulpturi je dao ime „Napuštena katedrala”, kao izraz osude i iznevere humanističkih ideala. Prema njemu nije samo spoljnost igrala ulogu nego i osećaj u unutrašnjosti skulpture. Gigantski reljef sa prodorom svetlosti je veoma sličan spomeniku na Kozari kojeg je uradio kasnije. Tehniku utiskivanja betona u žičane mreže brzo je napustio, pošto nije bio zadovoljan otpornošću materijala. Tako je neke spomenike odlio u aluminijumu (Dubrava-Zagreb). Nezadovoljan novim postupcima brzo se je vratio starom iskustvu izrade skulptura, drvu, staklu i metalu. U pokušaju sa fuzijom raznih materijala došao je do novog rezultata. U drvene kalupe zabijao je metalne eksere tako da su vrhovi eksera napravile prazan prostor unutar drva, u koje bi se kasnije ulilo rastopljeno staklo. Pokušaj nije uspeo zbog različitih koeficijenata stezanja ali je dao neočekivan rezultat. Drvo se spalilo a ostala je metalna struktura varenih eksera. Tim otkrićem usvojio je postupak u oblikovanju mnogih novih skulptura. Prednost tog postupka (porozna skulptura) je bilo upravo to što je želeo – izvjestan stepen svetlosti unutar skulpture, i ne samo na spoljašnosti kao što je navika kod skulptura. Tako je svesno odrađivao odnose vanjskost–unutrašnjost. Prvi takav stvaralački podstrek došao je 1960. na bijenalu u Veneciji, gde je njegovu skulpturu sa spaljenom unutrašnjošću otkupio muzej MoMa iz Nju Jorka. Iako je skulpture prodavao kolekcionarima još nije bio u mogućnosti za rad sa velikim skulpturama. Za to vreme svoje skulpture je počeo prvo da nacrta na papir. „Svežina jutra napovoljnije je delovala na moje radno raspoloženje. Najprije bih pregledavao šta sam nacrtao prethodnog dana, kako buduća ideja ne bi bila bez kontinuiteta. Vreme koje sam posvećivao crtanju nije trajalo više od dva sata.” Taj postupak je kasnije opustio pa je model iz kojeg je nastala skulptura pravljen bez crteža. Ekskluzivni ugovor sa Galerijom Linhard iz Ciriha pomogao je da proširi atelje u Zagrebu. Unajmio je pomoć u vidu studenata koje je istovremeno i podučavao. Kasnije su pomogli zanatlije i mladi vajari. Veliku pomoć je imao od arhitekta i inženjera koji su mu pomogli da može da uradi i velike spomeničke komplekse. 1965. počinje prva izgradnja spomenika u betonu, pa Spomen kosturnica palim Jugoslovenima u Barleti u Italiji. Sledi i spomenik na Kozari. Trajanje poslednjih dva radova je uzeo oko dve do tri godine, od ideja do priprema i gradnje. MG127 (N)

Predrag Nešković Kao na slikama Ima na par mesta pred kraj knjige obeležavanja teksta ali ništa što bi uticalo na čitanje. Ukoliko treba još slika pitajte pre kupovine Zabeleške Reprodukcije Tekstovi o umetniku ... MONOGRAFIJA o slikaru Predragu Neškoviću Dragana Vranić, Zoran Gavrić, dr Milan DAMNJANOVIĆ, Radomir KONSTANTINOVIĆ, Giorgio Di Genova.. Uporedni tekst srpsko-engleski, Šiven povez, veći format, bogato ilustrovano, 192 str, Predrag Nešković rođen je 1938. godine u Bijeloj (Crna Gora). Diplomirao na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu. Samostalno izlaže od 1960. godine: Iѕabrane samostalne iѕložbe uključuju: New Dandy-Men’s Wear Autumn/Winter 07/08, Galerija O3ONE, Beograd (2007), Gobleni, Galerija Sebastijan, Beograd (1991), Retrospektivna izložba, Muzej savremene umetnosti, Beograd (1988), Centro Morandi, Rim (1979), Grabowsky Gallery, London (1974), Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd (1967) i dr. Učestvovao na velikom broju grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu: O normalnosti. Umetnosti u Srbiji 1989–2001, Muzej savremene umetnosti Beograd (2005), Druga godišnja izložba Centra za savremenu umetnost, Galerija SULUJ, Beograd (1997), Expressiv, Hirschorn Museum and Sculpture Gallery, Vašington; Museum des 20. Jahrhunderts, Beč (1988). Umetnost osamdesetih, Muzej savremene umetnosti, Beograd (1983). Predstavljao je Jugoslaviju na Bijenalu u Veneciji 1978. Dobitnik je više važnih nagrada među kojima su Nagrada Ivan Tabaković (1985), Nagrada za slikarstvo 41. Oktobarskog salona, (2000), Politikina nagrada (2007). Živi i radi u Beogradu. Poslednju fazu njegovog rada karakteriše gotovo `kempovski` pristup umetnosti i njenom dvojniku: odrazu umetnosti u `iskrivljenom ogledalu` populističkih disciplina na ivici kiča, kao što su gobleni, miljei ili `umetnički` tapeti. Opus Peđe Neškovića kritika je oduvek favorizovala kao jedan od `najintelektualnijih koncepata` koji postavlja otvorena pitanja o samoj svrsi umetnosti u eri `masovnih slika`. Predrag Peđa Nešković (Bijela, 13. septembar 1938) je srpski slikar. Predrag Peđa Nešković Datum rođenja 13. septembar 1938. (83 god.) Mesto rođenja Bijela Kraljevina Jugoslavija Biografija Uredi Završio je Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu 1965. u klasi profesora Mihaila S. Petrova. Od 1958. godine izlagao je na velikom broju grupnih izložbi u Srbiji, Jugoslaviji i inostranstvu. Slikarstvo Uredi Predrag Peđa Nešković je stupio na umetničku scenu početkom šezdesetih godina u periodu dominacije enformela i apstrakcije sa slikama koje su bile bliske beogradskoj novoj figuraciji tog perioda, sa elementima pop-arta i poetske fantastike. One su tumačene i u kontekstu simboloških formi imaginativnog sveta kao reakcija na tehnicističko okruženje svojstveno tom vremenu. Sedamdesetih godina Nešković menja stilsku likovnost prema lirizmu, ironičnosti i narativnim anegdotama. Ta nova ikonografija se odnosi na potrošačko društvo koje je zahvatilo i našu svakodnevicu. Jezikom `šunda i kiča` on reaguje na te arhetipove epohe. Tokom osamdeseti Nešković ponovo menja poetiku u pravcu postmoderne paradigme, da bi u najnovijim radovima pribegao dekonstruktivističkim instalacijama punih ironije i podsmeha prema svetu koji neguje bezvredne, industrijske proizvode koji treba da zamene umetničko stvaralaštvo. Samostalne izložbe Uredi 1960 Dom JNA, Trebinje 1965 Gradski muzej, Rovinj, Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1966 Atelje 212, Beograd 1967 Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd, Radnički univerzitet, Novi Sad 1968 Radnički univerzitet, Kraljevo 1970 Radnički univerzitet, Novi Beograd 1973 Likovna Galerija kulturnog centra, Beograd, Salon Likovne jeseni, Sombor 1974. —{Grabowski Gallery}-, London, Galerija Forum, Zagreb, Fabrika „Poljostroj“, Odžaci 1978 Salom Muzeja savremene umetnosti, Beograd, Mala galerija, Zrenjanin 1979. —{Centro Culturale Giorgio Morandi}-, Rim 1980 Galerija Forum, Zagreb, Mala galerija, Ljubljana 1981 Galerija Krševan, Šibenik, Umetnička galerija „Nadežda Petrović“, Čačak, Galerija Spektar, Zagreb 1983 Salon muzeja savremene umetnosti, Beograd 1985 Galerija SANU, Beograd 1986 Sebastian galerija, Dubrovnik 1988. — 1989 Muzej savremene umetnosti, (retrospektivna izložba), Beograd Nagrade Uredi 1965 Nagrada Anala, Rovinj 1966 1. nagrada za slikarstvo, IV bijenale mladih, Rijeka 1968 Nagrada Radio-televizije Beograd, Beograd 1985 Nagrada `Ivan Tabaković`, SANU, Beograd Srpsko slikarstvo xx veka moderno Srpska umetnost xx veka srpsko slikarstvo postmoderna apstraktno

Beograd 2023. Mek povez sa klapnama, ilustrovano, format 20×26 cm, tekst uporedo na srpskom i engleskom jeziku, 74 strane. Knjiga je nekorišćena (nova). Umetnici: Đorđe Andrejević Kun, Marijan Detoni, Sergije Glumac, Prvoslav Pivo Karamatijević, Mirko Kujačić, Oton Postružnik, Maksim Sedej, Bratislav Stojanović, Đurđe Teodorović, Antun Zupa, a od savremenih umetnika Vladan Jeremić i Rena Redle, Siniša Ilić, Bojan Đorđev, Darinka Pop-Mitić, KURS (Miloš Miletić i Mirjana Radovanović), Milica Ružičić, Nikola Radosavljević. Sam naziv upućuje na fenomen grafičkog medija, koji u periodu između dva svetska rata u Kraljevini Jugoslaviji postaje sve zastupljeniji u praksama umetnika koji su u jednostavnosti i vizuelnoj snazi grafike, kao i njenim mogućnostima multiplikovanja, prepoznali potencijal za direktniji kritički iskaz o društveno-političkoj realnosti, neposredniju komunikaciju sa širom javnošću i bržu distribuciju socijalno angažovane poruke. Grafički medij će ne samo kao likovni izraz, suprotstavljen tada dominantnom slikarstvu građanskog modernizma, već i kao sredstvo političke borbe, agitacije o idejama levice i širenju klasne svesti, omogućiti mnogim umetnicima da tematizuju i problemski preispituju društveno-ekonomske kontekste u kojima se odvijala svakodnevna egzistencija gradskog i seoskog stanovništva, odnosno nehumane i teške uslove njihovog života i rada. Pozicija umetnika kao hroničara, kritičara, savremenika – saborca u borbi za bolji i pravedniji svet označila je promenu u percepciji uloge umetnosti u društvu i otvaranje ka različitim formama umetničkog udruživanja, organizovanja, kolektivnog delovanja i ideološkog povezivanja sa radničkim i političkim revolucionarnim pokretom u zajednički antikapitalistički i antifašistički front u osvit Drugog svetskog rata. Skoro sto godina kasnije, socijalno angažovana umetnost kraja treće i četvrte decenije prošlog veka, u radu pojedinih savremenih umetnika i umetničkih grupa aktivnih na domaćoj, regionalnoj i internacionalnoj sceni, predstavlja važno i referentno polje idejnih i formalno-stilskih polazišta u kritičkim promišljanjima aktuelnih lokalnih i globalnih društveno-političkih okolnosti i kretanja. Reaktualizaciju pomenutog umetničkog nasleđa, u svojim radovima, umetnici vide kao mogućnost da se iz rakursa određenog istorijskog iskustva govori o pitanjima sadašnjeg stanja ljudskih sloboda, materijalnog statusa radnika, društveno-proizvodnih odnosa, posledica koje ostavljaju neoliberalne politike u sferi svakodnevnog života i umetnosti. Refleksija istorijskih primera umetničko-društvenih angažmana za umetničku zajednicu danas, takođe, ostaje važna i u domenu pronalaženja novih vidova udruženog rada, dalje demokratizacije, socijalizacije umetnosti i proširivanja njenih emancipatorskih potencijala. Izražajnost socijalno angažovane umetnosti međuratnog perioda ili samog grafičkog medija, u okviru izložbe Rez – linija – otisak, savremeni umetnici uključuju na različite načine u svoje istraživačke procese, u likovno-vizuelne prosedee i pristupe u okviru izvođačkih umetnosti, naglašavajući njihovu progresivnost i relevantnost u problemskim razmatranjima trenutnih, vrlo složenih, (geo)političkih društveno-ekonomskih prilika.

POZORIŠTE U VREMENU SVAKOM POZORIŠTE Šifra artikla: 341863 Isbn: 9788685421167 Autor : Mirjana Odavić Izdavač : UDUS Katalog izložbe povodom 100 godina Udruženja dramskih umetnika Srbije Povodom obeležavanja jubileja - 100 godina rada, Udruženje dramskih umetnika Srbije je u saradnji sa Muzejom pozorišne umetnosti Srbije, Pozorišnim muzejom Vojvodine, Arhivom Srbije i Istorijskim arhivom Beograda realizovalo... Detaljnije Katalog izložbe povodom 100 godina Udruženja dramskih umetnika Srbije Povodom obeležavanja jubileja - 100 godina rada, Udruženje dramskih umetnika Srbije je u saradnji sa Muzejom pozorišne umetnosti Srbije, Pozorišnim muzejom Vojvodine, Arhivom Srbije i Istorijskim arhivom Beograda realizovalo tematsku izložbu o razvoju srpskog pozorišta pod nazivom „Pozorište u vremenu svakom“, sa ciljem da se javnosti predoči pozorišna delatnost kao istinski važan segment društvenog života i pokaže kako su pozorišna umetnost i pozorišni umetnici uticali na modernizaciju i demokratizaciju društva, koliko su i kako pratili istorijske i društvene tokove i doprinosili zaštiti kulturnog identiteta naroda i države kojoj pripadaju. Autori izložbe su: Mirjana Odavić, Zoran Maksimović, Miroslav Perišić, Jelena Kovačević i Snežana Lazić. Izložbu prati bogato ilustrovan katalog, koji donosi stručne tekstove o istoriji pozorišta u Srbiji i o osnivanju i radu staleške organizacije („Pozorište u Srba“, priredio Zoran Maksimović, „Prvi pokušaji organizovanja glumaca“, Zoran T.Jovanović; „Udruženje glumaca Kraljevine Jugoslavije, Snežana Lazić; Udruženje dramskih umetnika Srbije posle Drugog svetskog rata“, Jelena Kovačević; O izdavačkoj delatnosti i nagradama Udruženja dramskih umetnika Srbije, Zoran Maksimović). Uvodnu reč u katalogu „Nadživeće i preživeće pozorište sve izazove“ daje Vojislav Brajović, predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije, a belešku o strukturi izložbe i korišćenoj građi – urednik Mirjana Odavić. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POZORIŠTE Autor Mirjana Odavić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač UDUS Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2019 Format 21x27 Strana 129 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

AVANGARDA NEOAVANGARDA KONCEPTUALNA UMETNOST ISTORIJA UMETNOSTI Šifra artikla: 384910 Isbn: 9788661360015 Autor : Miško Šuvaković Izdavač : ORION ART BOOKS Tekstovi sabrani u ovoj knjizi proistekli su iz različitih istraživanja i objavljivani su u različitim publikacijama. Knjigom se ukazuje na jednu specifičnu istoriju „radikalnih“ ili „asimetričnih“, „inovativnih“, „interdisciplinarnih“, „alternativnih“ i „transgresivnih“ umetničkih, kulturalnih i... Detaljnije Tekstovi sabrani u ovoj knjizi proistekli su iz različitih istraživanja i objavljivani su u različitim publikacijama. Knjigom se ukazuje na jednu specifičnu istoriju „radikalnih“ ili „asimetričnih“, „inovativnih“, „interdisciplinarnih“, „alternativnih“ i „transgresivnih“ umetničkih, kulturalnih i društvenih praksi tokom dvadesetog veka. Opšti pojam avangardnosti je otvoreni i relativno neodređeni naziv za vanstilske, radikalne, ekscesne, kritičke, eksperimentalne, projektivne, programske i interdisciplinarne prakse u umetnosti i kulturi. „Avangardnost“ se interpretira kao mnoštvo impakta, intervencija i produkcija unutar umetničkih i kulturalnih praksi uslovljenih složenim kontradikcijama uspostavljanja nacionalne buržoaske modernosti pre Drugog svetskog rata i izvođenja socijalističkih modernosti u epohi hladnog rata posle Drugog svestkog rata, odnosno, razgradnje ili, čak, ubrzavanja modernosti na kraju hladnog rata. Prvim delom knjige „Mainstream konteksti: umetnost i politika“ indeksiraju se i predočavaju dominantne političke, kulturalne i umetničke paradigme vizuelnih/likovnih umetnosti u Srbiji i Jugoslaviji. Ponuđene su skice državnih makrokoncepata kulture i umetnosti u Kraljevini Srbiji, Kraljevini SHS/Jugoslaviji i Socijalističkoj Jugoslaviji i Srbiji. Završno poglavlje prvog dela govori o krizi socijalističkog društvenog modela, sugerisanog filmskim i slikarskim crnim talasom. Tekstovi drugog, trećeg i četvrtog dela fokusirani su na bitne, a otvorene i nestabilne, umetničke pojave karakteristične za antagonizme, obrte, prelome i emancipatorske učinke: 1) istorijske avangarde 2) neoavangarde 3) konceptualnu umetnost. Knjiga Avangarda, neoavangarda, konceptualna umetnost – izabrana poglavlja o taktičkim, eksperimentalnim i kritičkim umetničkim praksama u Srbiji je proširena zbirka autorskih tekstova Miška Šuvakovića o ranim radikalnim umetničkim praksama. Urednik i autor Miško Šuvaković i izdavač Dragorad Kovačević su čitaocima omogućili pristup I i II tomu ISTORIJE UMETNOSTI U SRBIJI – XX VEKA u elektronskom obliku – na CD-ovima koji su priloženi uz ovu knjigu. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ISTORIJA UMETNOSTI Autor Miško Šuvaković Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač ORION ART BOOKS Pismo Latinica Povez Broš Godina 2022 Format brou0161 Strana 393 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908 — Beograd, 20. oktobar 1992) bio je učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, filozof, pesnik nadrealista, general-pukovnik JNA, diplomata i društveno-politički radnik SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1945. do 1953. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA, od 1953. do 1965. funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ, a od 1966. do 1967. funkciju Potpredsednika SFRJ. Biografija Detinjstvo, školovanje i rana mladost Rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra (1869—1932), bogatog industrijalca, i majke Ruže, rođene Zdravković (1875—1963). Njegov deda po majci je bio general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković.[1] Imao je jednog brata, Nikolu, i pet sestara — Maru, Jelisavetu, Kseniju, Tatjanu i Oliveru.[2] Kao dečak jedno vreme je sa porodicom živeo u Švajcarskoj, od 1912. do 1921. godine, gde je stekao osnovno obrazovanje u školi jednog Dominikanskog samostana, u okolini Lozane. Tu je naučio francuski jezik, da svira klavir, a pevao je i u horu kao solista, i kao osnovac proputovao Švajcarsku pevajući solo arije na misama u crkvama.[3] Po povratku u novostvorenu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, Popović se upisao u beogradsku Treću mušku gimnaziju, u kojoj je maturirao 1926. godine, a kao odličan učenik bio je oslobođen polaganja usmenih ispita. U međuvremenu, sve aktivnije se bavi boksom i plivanjem. Po završetku gimnazije, otišao je na odsluženje vojnog roka. Završio je Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine, a iste godine proizveden je u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika.[4][5] Posle završetka služenja vojske, ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku, gde na pariskoj Sorboni studira najpre pravne nauke, a potom i filozofiju i diplomira 1931. godine. Tamo se priključuje nadrealističkim krugovima i postaje blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa.[6][7] Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. U vreme studija, intenzivno je posećivao psihijatrijsku bolnicu „Sveta Ana” u Parizu, s obzirom da se dosta interesovao za psihoanalizu i delo Zigmunda Frojda. Tada je napisao i tekst „Zapisi iz ludnice”. Akademsku 1931/1932. godinu, Koča Popović proveo je u Nemačkoj, u Frankfurtu, na produženim studijama psihoanalize i filozofije.[8] Od svoje rane mladosti usvojio je marksistički pogled na svet i pružao podršku radničkom pokretu, iako je poticao iz bogate buržoaske porodice. U vojsci je zbog toga bio proganjan od strane monarhističkog režima. Tokom studija u Parizu, 1929/1930. godine, aktivno se uključio u studentski društveno-politički život i učestvovao u demonstracijama protiv fašističkih organizacija. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) primljen je 1933. godine, posle čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen.[9] Španski građanski rat Glavni članci: Španski građanski rat i Jugoslovenski Španci Od jula 1937. godine borio se u Španskom građanskom ratu, prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona, kada je dobio čin poručnika Španske republikanske armije. Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke — bitke za Madrid. Posle sloma Španske republikanske armije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, prelazi u Francusku. Zbog učešća u Španskom građanskom ratu interniran je, pa mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen (franc. Saint Cyprien). Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza vraća se iz Francuske u Jugoslaviju, gde je nastavio svoju revolucionarnu aktivnost, izvršavajući zadatke koje mu je postavljala Komunistička partija Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba Glavni članci: Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije i Ustanak u Srbiji 1941. Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore u činu artiljerijskog poručnika. Zarobljen je kod Ivanjice u aprilu 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od jula 1941. godine. Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je komandant Posavskog partizanskog odreda. Pod njegovom komandom ovi odredi su vodili brojne bitke i izvojevali mnoge uspehe u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice NOV i POJ, u Rudom 21. decembra 1941. godine Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Pod njegovom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu. Prvog novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno–Prozor i Kupres–Šujica–Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi Martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. U Petoj neprijateljskoj ofanzivi 9. i 10. juna 1943. godine Prva proleterska divizija probila je obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ na Sutjesci. Ali, ovakav manevar stajao je velikih ljudskih gubitaka. Posle proboja Koča je skoro stigao do vojnog suda, jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Za momenat se to smatralo kukavičlukom, tj. proboj iz obruča je protumačen „kao bežanija“. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević su tada postali general-majori, a 1. novembra, general-lajtnanti. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. Jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO za Srbiju. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućim bitkama za njeno oslobođenje. Jedno vreme bio je komandant Južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice–Sarajevo–Banjaluka–Karlovac–Zagreb. Zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem rukovodio je operacijom oslobođenja jugoslovenske prestonice Beograda oktobra 1944. godine. Za vreme Narodnooslobodilačkog rata (NOR), bio je član najviših političkih predstavništava Nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Posleratni period Razglednice Koče Popovića; nalaze se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu. Posle oslobođenja Jugoslavije, ostao je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i od 15. septembra 1945. do 27. januara 1953. godine obavljao dužnost Načelnika Generalštaba JNA. Čin general-pukovnika dobio je 2. avgusta 1947. godine. Aktivna vojna služba mu se završila 27. aprila 1953. i preveden je u rezervu. Položaj Načelnika Generalštaba JNA prepustio je još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Od 15. januara 1953. do 23. aprila 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća (SIV) i Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ. Kao sekretar za inostrane poslove učestvovao je u svim pregovorima Jugoslavije sa mnogim zemljama sveta. Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija (OUN). Svojom zapaženom aktivnošću u OUN-u i zalaganjem za principe aktivne i miroljubive koegzistencije mnogo je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu. Zajedno sa Petrom Stambolićem, predsednikom SIV-a i ambasadorom u SAD Veljkom Mićunovićem je bio član delegacije Jugoslavije na sahrani Džona F. Kenedija, 25. novembra 1963. godine.[10] Tokom 1966. i 1967. godini obavljao je funkciju Potpredsednika Republike. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Devetom kongresu izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, od 1966. do 1982. godine Izvršnog odbora SSRN Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane. Iz političkog života se definitivno povukao 3. novembra 1972. godine, posle događaja u Hrvatskoj i Srbiji, tzv. čistke liberala, i otišao u penziju. Prilikom proslave dana pobede 9. maja 1985. godine, Predsedništvo SFRJ je iznelo predlog da se Koča Popović i Peko Dapčević unaprede u čin generala armije. Ovo unapređenje je bila nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, međutim obojica su ovaj predlog odbila. Povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Skupštine grada Beograda, Zagrebačka ulica u opštini Savski venac od 18. septembra 2014. nosi ime Koče Popovića.[11] Privatni život, pozne godine i smrt Bio je u braku sa Veronikom Vjerom Bakotić (1912—2005)[12] i od nje se razveo posle rata. Od 1946. godine, živeo je nevenčano sa Leposavom Lepom Perović (1911—2000), prvoborcem iz Banja Luke. Dece nije imao. Do kraja života živeo je u Beogradu, iako je dosta vremena provodio i u Dubrovniku, u kom je poslednji put boravio leta 1991. godine.[13] Nakon što je imao moždani udar, prebačen je na Vojnomedicinsku akademiju (VMA), gde je i preminuo 20. oktobra 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Poslednja želja mu je bila da na odru bude sam.[14][15][16] Poslednja volja Koče Popovića Svoju poslednju volju, Koča Popović je napisao šesnaest godina pre svoje smrti, 26. septembra 1976. godine. U njoj je istakao da kada umre „želi da bude spaljen, bez ikakvih ceremonija i povorke, oproštajnih govora, venaca i drugih počasti” koje bi mu inače sledovale. Svojom poslednjom voljom je želeo „da sačuva samopoštovanje, kao čovek; smatrajući to najvišom obavezom prema ljudima i vrednostima na kojima je počivala snaga i veličina naše Revolucije.”[13] Književnost i publicistika Manje je poznato da se Koča Popović, za vreme studija u Parizu, priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. Sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko pariskog časopisa Revue Du Cinéma (br. 3). Godine 1929. potpisao je protest „Čovek od ukusa“. Pisao je filmske kritike i za list Paris Soir. Bio je saradnik beogradskog časopisa 50 u Evropi. Bio je član grupe beogradskih nadrealista i jedan je od potpisnika manifesta. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“. Tada je dobio pseudonim Grof koji je kasnije koristio u partizanima i tokom rata to mu je bilo šifrovano ime.[17] Kao publicista napisao je više dela, među kojima su najznačajnija: „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“, 1946. „Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije“, 1949. i „Beleške uz ratovanje“, 1988.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Počeci srpskog profesionalnog nacionalnog pozorišta Petar Marjanovic Petar Marjanović (Beograd, 18. oktobar 1934 – Beograd, 21. novembar 2020) bio je srpski teatrolog, istoričar pozorišta, dramaturg i univerzitetski profesor. Marjanović je bio dugogodišnji profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu i Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Petar Marjanović Petar Marjanovic.tif Petar Marjanović Rođenje 18. oktobar 1934. Beograd, Kraljevina Jugoslavija Smrt 21. novembar 2020. (86 god.) Beograd, Srbija Polje teatrologija Škola Filološki fakultet u Beogradu Institucija Fakultet dramskih umetnosti Nagrade - Četiri Sterijine nagrade Velika plaketa sa poveljom Univerziteta umetnosti u Bgdu 2003. Lovorov venac Pozorišnog muzeja Vojvodine 2005. -Zlatna plaketa za životno delo Udruženja univerzitetskih profesora i naučnika Srbije u Novom Sadu 2006. Biografija Obrazovanje i prvi poslovi Njegov otac Dragutin je bio činovnik, a majka Smilja, rođena Popović iz Novog Sada, bila je sestra operskog pevača Vlade Popovića.[1] Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu 1953. godine, a diplomirao je na grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik Filozofskog fakulteta u Beogradu, februara 1959. godine. U toku studija dobio je dve nagrade za književnu i pozorišnu kritiku (Brankovu nagradu Matice srpske 1957. i prvu nagradu na konkursu Ateljea 212 za amatersku pozorišnu kritiku 1958. za tekst: Koraci u drugoj sobi Miodraga Pavlovića).[2] Postdiplomske studije je završio na Filološkom fakultetu u Beogradu. Magistarsku tezu: Beogradska pozorišna kritika u periodu od 1918. do 1932. odbranio je 1966. godine, a 1973. godine brani doktorsku disertaciju pod nazivom: Umetnički razvoj Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu od 1861. do 1868. Ova disertacija je prva takva studija o Srpskom narodnom pozorištu. Objavljena je u knjizi koja je naišla na izuzetno povoljan prijem kod kritike, i to u jugoslovenskim razmerama.[3] Počevši od 1960. godine, celu deceniju je radio je u novinsko-izdavačkim preduzećima: Jugoslavija i Turistička štampa.[1] U periodu od (1970. do 1975) bio je dramaturg Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Kao dramaturg SNP zalagao se za izvođenje dela savremenih jugoslovenskih, naročito lokalnih – novosadskih dramskih pisaca, angažovanije okrenutih publici, što je rezultiralo povećanim brojem gledalaca.[1] . Za scenu je: priredio puno odlomaka iz srpske dramske književnosti 18. i 19. veka: Javlenija i pozorja (1971) i Laza Kostić među javom i med’ snom (1991); dramatizovao je (sa Želimirom Oreškovićem) prozu Milana Kundere Simpozijum ili o ljubavi (1970), Roman o Londonu Miloša Crnjanskog (1987) i Očevi i oci Slobodana Selenića (1991); adaptirao je za scenu (sa Želimirom Oreškovićem) Nagraždenije i nakazanije i Slepi miš Joakima Vujića (1971) i sa Vladom Popovićem sačinio scensku panoramu Novosadska promenada (1973), izvedenu više od sto puta. Nastavni rad Za docenta Akademije umetnosti u Novom Sadu izabran je 1975. godine. Status vanrednog profesora dobio je 1980, a redovnog 1985. godine za predmet Istorija jugoslovenske drame i pozorišta. Na Dramskom odseku Akademije predavao je Uvod u teatrologiju. Redovni profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu postao je 1992. godine što je ostao do penzionisanja 2001. Tu je predavao: Istoriju jugoslovenskog pozorišta i drame na drugom stepenu studija i Uvod u teatrologiju na magistarskim studijama. Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu bio je šef Katedre za teoriju i istoriju, glavni urednik Zbornika radova FDU 1997/98. i nosilac naučnog projekta Teatrološka i filmološka istraživanja. Kao profesor emeritus nastavio je da predaje Uvod u teratrologiju na FDU u Beogradu do 2009. godine i Istoriju jugoslovenske drame i pozorišta na Akademiji umetnosti u Novom Sadu do 2004. godine. Na Interdisciplinarnim magistarskim studijama Univerziteta u Beogradu (Grupa za višemedijsku umetnost) kao gost je predavao Osnove različitih umetnosti (pozorište) 2003/04. i 2005/06, a na Akademiji umetnosti u Tuzli postdiplomcima Uvod: u teatrologiju 2006. i 2009.[2] Korice Marjanovićeve knjige Radovi i članci Prve književne radove objavio je još kao student 1954. godine, a prve napise sa pozorišnim temama u novosadskom časopisu za pitanja scenske umetnosti: Naša scena 1958. godine. Sveukupno je objavio više od tri stotine studija, rasprava, ogleda, pozorišnih kritika, feljtona i članaka u listovima i časopisima: Savremenik, Zborniku Matice srpske za scenske umetnosti i muziku, Delo, Letopis Matice srpske, Književne novine, Scena, Prolog, Pozorište (Tuzla), Teatron, Politika, Teatar (Moskva), Dialog (Varšava) i drugim domaćim i stranim listovima i časopisima.[3] U listu Srpskog narodnog pozorišta Pozorište, u periodu od 1969. do 1976. godine objavio je oko šezdeset zapaženih priloga sa tematikom iz života i rada Srpskog narodnog pozorišta. Štaviše, dok je bio dramaturg Srpskog narodnog pozorišta, bio je u redakciji ovog lista, a saradnju sa ovom kućom nastavio je i kasnije kao član Izdavačkog saveta i kao pisac recenzija za knjige u izdanju SNP [2] Odgovorni urednik časopisa Sterijinog pozorja Scena bio je od 1970. do 1974. godine, a njen glavni urednik od 1975. do 1990. godine. Pozorišni kritičar Politike bio je od 1980 do 1982. godine.[3] Autorski i priređivački rad Autorske knjige: Pozorišne teme (1968), Umetnički razvoj Srpskog narodnog pozorišta 1861 – 1868 (1974), Očima dramaturga (1979), Jugoslovenski dramski pisci HH veka (1985), Novosadska pozorišna režija 1945 – 1974 (1991), Crnjanski i pozorište (1995), Srpski dramski pisci HH stoleća (1997, drugo dopunjeno izdanje 2000) i Pozorište ili usud prolaznosti (2001). Zajedno sa Božidarom Kovačekom, Dušanom Mihailovićem i Dušanom Rnjakom, objavio je knjigu O teatarskom delu Joakima Vujića (1988). Korice Marjanovićeve knjige Priredio za štampu: Anthology of Works by Twentieth Century Yugoslav Playwrights (selected and commented), I (1984), II (1985), Posrbe, Srpska književnost – Drama (1987), Komedije i narodni komadi HIH veka, Srpska književnost – Drama (1987), Pozorište i vlast u Jugoslaviji (1944 – 1990) – „druga strana medalje“ – obračuni i zabrane (1990) i Stevan Šalajić (2001). Saradnik pri projektima enciklopedija Sedamnaest njegovih tekstova o južnoslovenskom pozorištu i drami nalazi se u: Dictionnaire encyclopedique du theatre (Larousse, Paris 1998) i opsežan tekst o pozorištu i drami u Jugoslaviji (Srbija i Crna Gora) nalazi se u The World Encyclopedia of Contemporary Theatre (Routledge, London – New York, 1994). U Istoriji srpske kulture autor je teksta Pozorište (izdanje postoji na srpskom 1994, češkom 1995. i dva izdanja su na engleskom jeziku iz 1995. i 1999). Tekstovi su mu objavljivani u Francuskoj, Engleskoj, Italiji, Kanadi, Sjedinjenim Američkim Državama, Rusiji, Poljskoj, Rumuniji, Češkoj i u svim bivšim jugoslovenskim republikama i regionu.[3] Stil Pristup Petra Marjanovića teatrološkim istraživanjima kao i pisanje ogleda i naučnih radova bilo je sasvim originalno i drugačije od dotadašnjih autora. Naime, uz veliku studioznost i dobru informisanost, putem nedvosmislenog, jasnog stila i izraza, nauku o književnim delima provlači kroz prizmu teatrologije, odnosno, polazište njegove analize jeste pogled na dramu koja nije samo književni rod, već je sagledava kroz scenska svojstava samog dela.[1] Nagrade Četiri Sterijine nagrade; Nagrada za naročite zasluge – za dugogodišnji uređivački rad u časopisu Scena 1991; Za knjigu: Srpski dramski pisci XX stoleća (Matica srpska, Fakultet dramskih umetnosti Beograd, Akademija umetnosti Novi Sad, 1997); Za knjigu ogleda: Pozorište ili usud prolaznosti / Studije i ogledi iz teatrologije (FDU Beograd, Institut za pozorište, film, radio i televiziju i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd 2001); Za knjigu: Počeci srpskog profesionalnog nacionalnog pozorišta (Pozorišni muzej Vojvodine, Novi Sad 2009).[4] Velika plaketa sa poveljom Univerziteta umetnosti u Beogradu 2003, Lovorov venac Pozorišnog muzeja Vojvodine 2005, Zlatna plaketa za životno delo Udruženja univerzitetskih profesora i naučnika Srbije u Novom Sadu 2006.[2] Na dodeli Lovorovog venca, nagradi koju mu je dodelio Pozorišni muzej Vojvodine, kao obrazloženje za dodelu, o laureatu je rečeno sledeće: `Veliki poznavalac prirode i suštine pozorišta, on je u svom teatrološkom delanju uvek težio naučnoj istini i bio savestan i pouzdan istraživač, analitičar i kritičar prošlosti i današnjeg trenutka srpskog pozorišta. Njegov rad odlikuju naučna zasnovanost, studioznost i preciznost, iskustvena mudrost, istinoljubivost, čistota jezičkog izraza, jednostavnost, jasnost i preciznost u izlaganju.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Beograd 1987. Mek povez, ilustrovano, format 27×21 cm, 272 strane. U ovoj knjizi predaju se u ruke čitalaca kritike najznačajnijih predstava prikazanih na Bitefu od njegovog osnivanja pa sve do danas. Ona bi mogla biti posvećena Miri Trailović i Jovanu Ćirilovu, s kojima je kritičar često bio u sporu, ali pri tom i neprestano svestan činjenice da su oni, stvarajući Bitef, upisali Beograd, kako je već rečeno, u pozorišnu mapu Evrope i sveta, podigli sebi za života spomenik, koji u budućnosti neće moći da sruši ni neka eventualna korenita reinterpretacija istorije pozorišta iz šezdesetih i sedamdesetih godina. Sakupljene na jednom mestu, te kritike, u prvoj instanci, predstavljaju izveštaj s lica mesta, neposredno svedočenje o onom što se s teatrom događalo u prelomnom razdoblju između 1967. i 1986. godine, jedan su od primarnih izvora za buduću istoriju pozorišta tog perioda. Ali, u isto vreme, zato što se u njima sistematski prati i tumači promena u shvatanju teatra do koje dolazi baš tada u svetu, zato što se prema njoj kritički odreduje i kada se energično podržava, one su i svojevrstan pogled na Bitef iz istorijske perspektive. Vladimir Vlada Stamenković (Beograd, 26. decembar 1928 – Beograd, 8. jun 2018), pozorišni kritičar, teatrolog, višedecenijski pozorišni kritičar NIN-a, glavni selektor i umetnički direktor Sterijinog pozorja u Novom Sadu, profesor dramaturgije Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Vladimir Vlada Stamenković Dodela zlatnih povelja zaslužnim profesorima u penziji povodom 50 godina FDU 1.jpg Dodela zlatnih povelja zaslužnim profesorima u penziji povodom 50 godina Fakulteta dramskih umetnosti. Dekan Ljiljana Mrkić Popović i Vladimir Stamenković Rođenje 26. decembar 1928. Beograd, Kraljevina Jugoslavija Smrt 8. jun 2018. (89 god.) Beograd, Srbija Polje dramaturgija i pozorišna kritika Škola Pravni fakultet u Beogradu Institucija Književne novine NIN Fakultet dramskih umetnosti Sterijino pozorje Učenici Ivan Medenica Dušan Kovačević Poznat po pozorišnoj hronici u NIN-u više od 4 decenije Nagrade - Sterijina nagrada za naročite zasluge na unapređenju domaće pozorišne umetnosti i kulture(1996) Biografija Školovao se u Beogradu. Osnovnu školu je završio 1939, III realnu mušku gimnaziju[1] 1947, a Pravni fakultet 1953. godine.[2] Nakon završetka studija, radio je dve godine kao sudski pripravnik. Istovremeno je pisao zapažene pozorišne kritike što ga je dovelo[1] 1956. na radno mesto dramaturga i urednika radio-dramskog programa Radio-Beograda.[2] Na ovom poslu će se zadržati punih jedanaest godina (do 1968), nakon čega je prihvatio poziv da predaje na tadašnjoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju.[1] Na Akademiji je biran u sva akademska zvanja, od docenta do redovnog profesora, a dugo vremena je bio i šef Katedre za dramaturgiju.[1] Predavao je dramaturgiju studentima treće godine punih dvadeset osam godina. Osim toga, bio je Umetnički direktor i Glavni selektor Sterijinog pozorja (1976—1981).[1] Bio je počasni član Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije (Nacionalne sekcije AICT-a).[2] Pozorišne kritike Pozorišne kritike je pisao najpre za Književne novine (do 1961), a potom za NIN, gde je vodio pozorišnu hroniku pune četiri decenije.[2] Po rečima njegovog studenta, a kasnije i profesora Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, Ivana Medenice, toliko dugačak staž stalnog pozorišnog kritičara u istom mediju, osim što predstavlja pravu retkost čak i na svetskom nivou, zapravo svedoči `prevashodno o njegovoj građanskoj postojanosti, istrajnosti, prosvetiteljskom osećanju obaveze i misije.`[3] Pripadao je grupi retkih pozorišnih kritičara koji su od samih početaka BITEF-a podržavali ovaj festival. Iako je suštinski bio naklonjen ovom festivalu, neštedimice je iznosio argumente kritike i ocene koje su se nekada kosile sa izborom Mire Trailović i Jovana Ćirilova, suosnivača i selektora Festivala. Oni sami su tome u prilog istakli: `Nikad korumpiran, nikad popustljiv, ali sposoban i da se oduševi onim što odgovara njegovom savremenom senzibilitetu i njegovom verovanju, intelektualnom, estetskom i društvenom...`[4] Što se tiče kritičarskog i esejističkog rada Vladimira Stamenkovića, on obuhvata više od hiljadu pet stotina publikovanih tekstova.[1] Nasleđe Kao profesor Fakulteta dramskih umetnosti ali i kao postojani pozorišni kritičar čvrstih uverenja i snažnih argumenata, stekao je izuzetan ugled i veliko poverenje svojih studenata, ali i mlađih kritičara. Izveo je na pozorišni put trideset generacija dramaturga, praktično sve dramaturge, dramske pisce, kritičare i teatrolog starije i srednje generacije.[5] Dobro je poznato da je upravo Stamenković imao bitnu ulogu u profesionalnom debiju Dušana Kovačevića[3]. Dragana Bošković navodi da je profesor Stamenković neumorno promovisao svoje studente kod pozorišnih uprava i da je zaslužan što su se neki od danas kultnih tekstova, našli pod svetlima pozornice. Isto tako, njegovi studenti koji nisu postali dramski pisci već njihovi kritičari, upravo su se ugledali na moralni integritet i jasnoću stavova svoga profesora. [6]O profesoru još kaže: `U neprestanom, kreativnom dijalogu sa tradicijom, Vladimir Stamenković je nepogrešivo umeo da razdvoji pomodno od savremenog, pišući o predstavama otvoreno, jasno i hrabro, bez obzira na društveno-istorijski kontekst u kome su nastajale, i globalizacijska kretanja.`[6] `Kao pravi romantičar, ne i romantik, Stamenković je bio suštinski, autentično i iskreno otvoren – a što je na prvi pogled bio u potpunoj suprotnosti s njegovom uzdržanom, strogom, urednom i otmenom pojavom i nastupom – za sve što je novo i originalno. Njegov osnovni pokretač nije bio poriv – a što je veoma čest slučaj u profesiji kritičara – da dela koja analizira potvrđuje, te procenjuje kroz prizmu svojih estetskih, ideoloških i misaonih nazora, već da ih posmatra iz njih samih. BITEF (Beogradski internacionalni teatarski festival) je jedan od pozorišnih festivala koji se organizuje u Beogradu svake godine. Osnovan je 1967. godine odlukom Skupštine grada Beograda kao stalna manifestacija od posebnog značaja za Grad.[1] Od tada se kontinuirano održava, prateći i podržavaući najnovije pozorišne trendove. Postao je jedan od najznačajnijih festivala za srpsku kulturu. Tokom šezdesetih godina 20. veka, osnivači festivala (Mira Trailović, Jovan Ćirilov i njihovi saradnici) pažljivo su pratili uzburkane događaje na svetskoj pozorišnoj sceni preplavljenoj avangardnim preispitivanjima. Osamdesetih, BITEF je Beogradu pokazao najveća pozorišna dostignuća, postavši jedan od nekoliko pozorišnih festivala koji su uspešno spojili eksperimantalne forme i klasična dostignuća. Uprkos političko-ekonomskoj krizi koja je zahvatila Jugoslaviju devedesetih, BITEF je, zahvaljujući pomoći međunarodnih kulturnih centara, vladinih i nevladinih organizacija, uspeo da nastavi tradiciju koja je promovisala nove pozorišne trendove i osnovne pozorišne vrednosti. Tako je BITEF zadržao svoje mesto u porodici velikih internacionalnih festivala i predstavlja jedan anti-tradicionalni fenomen i epohalnu vrednost srpske i evropske kulture. Godine 1999. BITEF je nagrađen specijalnom nagradom „Premio Europa per il teatro“ i tako je postao prvi internacionalni pozorišni festival koji je nagrađen ovom nagradom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Boško Tokin (Čakovo, 2. april 1894 — Beograd, decembar 1953) bio je jugoslovenski i srpski novinar, pisac, prevodilac, teoretičar, kritičar[1] i pionir filmske kritike i misli o filmu kod Srba. Pored toga bio je i propagator i popularizator filma, tada novog medija. Prvi je ovdašnji filmski autor koji je zbog svog delovanja zatvaran. Bio je krajnje osobena, živopisna i jedinstvena pojava u južnoslovenskoj i srpskoj kulturi.[2] Kao sledbenik jedinstvenog avangardnog pokreta zenitizam, bio je pokretač i jedan od urednika avangardnog jugoslovenskog časopisa Zenit, koji je izlazio u Kraljevini Jugoslaviji od 1921. do 1926. godine.[3] Pisao je teorijske, kritičke i istorijske tekstove o književnosti i filmu, bavio se filmskom i pozorišnom kritikom, objavljivao poeziju i prozu, a takođe je i autor brojnih tekstova o sportu.[4] Biografija Detinjstvo i mladost Boško Tokin rođen je 1894. godine u Čakovu, rodnom mestu Dositeja Obradovića, u rumunskom delu Banata. Osnovnu školu započeo je u Đulvezuvama, a završio je u Vršcu. Realnu gimnaziju započeo je u Zemunu, a maturirao je u Temišvaru 1912. Prema nekim izvorima, bio je školski drug Miloša Crnjanskog.[4] Posle mature nastanio se kod strica u Zemun, gde se sprijateljio sa Slavkom Vorkapićem, Savom Šumanovićem I Nikolom Krstićem. U periodu između dva rata družio se u Beogradu i sa Tinom Ujevićem i Stanislavom Vinaverom.[2] Beogradska čaršija zvala ih je „truba, činele i veliki bubanj“, prestonički muzički trio.[1] Do januara 1914. dva puta je proputovao srednju Evropu. Tada prelazi u Beograd, prestonicu Kraljevine Srbije, i počinje da radi kao novinar u listu Pijemont, glasilu organizacije Crna ruka.[5] Učešće u Prvom svetskom ratu Prelazak srpske vojske preko zavejanih albanskih planina, u zimu 1915/16. U Prvom svetskom ratu u početku je učestvovao kao dobrovoljac na frontu. Kasnije je bio član Ratnog pres biroa Srpske vrhovne komande, čiji je šef bio Slobodan Jovanović. Prešao je Albaniju sa zaštitnim polubataljonom Vrhovne komande. Godine 1916. stigao je sa prvim izbeglicama iz Srbije u Francusku.[2] Međuratni period Kalemegdan 1930. godine Terazije 1934. godine U Parizu je Tokin gledao prve filmove Čarlija Čaplina[2]. Na Sorboni je upisao studije estetike i istorije umetnosti, gde je slušao predavanja tadašnjih vodećih francuskih filozofa. Na Monparnasu se družio sa domaćim i svetskim intelektualcima, među kojima su bili Slavko Vorkapić, Tin Ujević, Lav Trocki, Marsel Sovaž i drugi. Sarađivao je sa više uglednih francuskih listova i predstavljao je jugoslovensku kulturu kroz razne aktivnosti. Godine 1917. učestvovao je u organizovanju Prve srpske izložbe u Parizu, a 1919. i Prve jugoslovenske izložbe. Pored toga preveo je i objavio Antologiju savremenih jugoslovenskih pesama (fr. Anthologie de Poémes yougoslaves contemporaine) sa delima naših modernih pesnika. U međuvremenu je dosta vremena provodio putujući u Monte Karlo, Nicu, Marsej, Barselonu, Brisel, London...[5] U Jugoslaviju se vratio 1920. i u listu Progres objavljuje prvu filmsku kritiku na srpskom jeziku. Do 1925. godine aktivno je učestvovao u svim književnim i umetničkim manifestacijama u zemlji. Bio je član avangardnog pokreta zenitizam i sa Ljubomirom Micićem i Ivanom Golom 1921. objavljuje „Manifest zenitizma“, a zatim je bio i zastupnik u Beogradu čuvenog avangardnog časopisa Zenit.[6] Bio je takođe i član grupe Alfa - Beogradske književne zajednice, čiji su članovi sarađivali u različitim avangardnim časopisima tog vremena, kakvi su bili zagrebačka Kritika, Micićev Zenit i drugi.[a][1][7] Drugi svetski rat i posleratni period Za vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata Tokin je bio urednik kolaboracionističkog lista Kolo i sve vreme rata objavljivao je filmske kritike. Zbog saradnje u Kolu 1945. godine suđeno mu je jer je taj list `donosio članke i fotografije o uspesima i pobedama okupatora`. Osuđen je na gubitak nacionalne časti i prisilan rad. Proveo je u zatvoru tri godine.[8] Po izdržavanju kazne dobija državni posao u jednoj knjižari u Vršcu. Do 1951. godine nije objavljivao ništa,[4] ali onda brzo počinje svoj put ka punoj reafirmaciji i vraća se filmu i donekle novinarstvu.[2] Piše o filmu za mnoge specijalizovane listove, drži predavanja u Jugoslovenskoj kinoteci i Kolarčevoj zadužbini,[5] sa Vladetom Lukićem priređuje Filmski leksikon. Boško Tokin umro je u Beogradu, decembra 1953. godine, u 59. godini života. Novinarski rad Novinarsku karijeru započeo je 1914. godine u listu Pijemont. U Prvom svetskom ratu bio je angažovan u Ratnom pres birou Srpske vrhovne komande. Tokom boravka u Francuskoj postaje saradnik više pariskih časopisa u kojima objavljuje eseje. Njegov esej „Kinematografska estetika“ preveden je tada na čak šest evropskih jezika.[5] Po povratku u Jugoslaviju sarađuje u mnogim časopisima. Uoči Drugog svetskog rata, u tadašnjem časopisu Vreme u trinaest nastavaka objavio je Istoriju jugoslovenskog filma do rata.[2] Kao profesionalni novinar je 1921.[9] bio jedan od osnivača Jugoslovesnkog novinarskog udruženja.[1] Takođe je bio i začetnik jugoslovenske filmske i sportske priče. Uređivao je razne sportske listove i bio strastveni ljubitelj fudbala.[5] Svoje članke objavljivao je u časopisima Letopis matice srpske, XX vek, Vreme, Zenit, Tribuni, Film, Hipnos, Beogradske novosti, Mlada Bosna, Ilustrovani list Nedelja i drugim.... Film je serija slika koje, kad se prikažu na platnu, stvaraju iluziju pokretanja zahvaljujući phi fenomenu. Ova optička iluzija čini da publika kontinuirano opaža pokret između odvojenih objekata koji se vide brzo u nastavcima. Proces pravljenja filma je i umetnost i industrija. Film se pravi fotografisanjem pravih scena kamerom za snimanje, fotografisanjem crteža ili minijaturnih modela korišćenjem tradicionalne tehnike animacija ili kombinacijom svih tehnika i drugih vizuelnih efekata. Reč `cinema` (eng. bioskop), skraćeno od kinematografija, koristi se često da bi označila industriju filmova ili samu umetnost njihovog stvaranja.[1] Savremena definicija bioskopa bi bila da je to umetnost simuliranja iskustva do komunikativnih ideja, priča, percepcija, osećanja, lepote ili atmosfere snimljenih ili programiranih pokretnih slika sa ostalim senzornim stimulacijama. Filmovi su na početku snimani preko plastične trake kroz projektor na ogromnom platnu. Mnogi dugometražni filmovi su sada potpuno digitalni kroz ceo proces produkcije, distribucije i egzibicije. Filmovi su kulturni artefakti osmišljeni od strane specifičnih kultura. Oni prikazuju te kulture i zauzvrat utiču na njih. Film je smatran važnom umetnošću, izvorom popularne razonode i moćnim medijem za edukovanje građana. Vizuelna baza filma daje univerzalnu moć komunikacije. Neki filmovi su postali svetski poznati korišćenjem titlova za prevod dijaloga u jezik gledalaca. Neki su kritikovali filmsku industriju i glorifikaciju nasilja[1], kao i njen potencijalno negativan tretman prema ženama.[2][3] Individualne fotografije koje sačinjavaju film se nazivaju ramovi. Tokom projekcije tradicionalnih filmova, rotirajući zatvarač čini da tamni intervali budu pomereni u poziciju za projektovanje svakom ramu, ali gledalac ne primećuje te prekide zbog efekta poznatog kao upornost vida (eye persistence), gde oko zadrži vizuelnu fotografiju na delić sekunde posle pomeranja izvora. Postoje mnogi drugi izrazi za film: individualna pokretna slika, šou slika, pokretna/pomerajuća slika, `photoplay` i `flick` (eng. zvrčka). Najčešći izraz u SAD je `movie`, dok se u Evropi preferira `film`. U ranim godinama reč `sheet` (eng. platno) se ponekad koristila umesto ekrana...

ccc Nolit, 1983. 226 strana, tvrd povez, zaštitni omot Miodrag Mića Popović (Loznica, 12. jun 1923 — Beograd, 22. decembar 1996) bio je slikar, likovni kritičar, pisac, filmski režiser i akademik SANU. Mića Popović Mica popovic.jpg Mića Popović: Ne hvala! (autoportret), 1977. Datum rođenja 12. juni 1923. Mesto rođenja Loznica Kraljevina SHS Datum smrti 22. decembar 1996. (73 god.) Mesto smrti Beograd SR Jugoslavija Biografija Uredi Mića Popović, tabla na zgradi u kojoj je stanovao U Beograd sa porodicom dolazi 1927. godine gde je završio osnovnu školu, a od 1933. do 1941. pohađa Treću mušku gimnaziju.[1] Godine 1942. odveden je u Nacionalnu službu. Posle bolesti i operacije oteran 1943. u logor Franken kod Žagubice, potom, po kazni, u štraflager u Borskom rudniku. Zbog bolesti iste godine otpušten i vraćen kući. Posle oslobođenja Beograda mobilisan i upućen u propagandno odeljenje Štaba II armije. Na lični zahtev 1945. upućen na front gde je ranjen; tada je primljen u SKOJ. Sa svojim bataljonom stigao do Lajbnica u Austriji; tada je primljen u KPJ ali ubrzo i isključen. Zbog jednog pisma uhapšen i sproveden u vojni istražni zatvor u kome je proveo četiri meseca; Vojni sud ga osuđuje ali je odmah amnestiran i demobilisan. Na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu upisao se 1946. u klasu profesora Ivana Tabakovića.[1] Tada je živeo u Siminoj 9a koje postaje stecište mnogih, kasnije veoma poznatih i uticajnih političara, intelektualaca i umetnika. Zajedno sa Batom Mihailovićem, Petrom Omčikusom, Miletom Andrejevićem, Ljubinkom Jovanović, Kosarom Boškan i Verom Božičković, napušta Akademiju i odlazi u Zadar, gde je 1947. formirana čuvena „Zadarska grupa“, prva umetnička komuna u posleratnoj Jugoslaviji.[1] Po povratku u Beograd, zbog samovolje i nediscipline svi su bili izbačeni iz Akademije. Kasnije im je dozvoljeno da nastave studije slikarstva, sem Mići Popoviću, sa obrazloženjem da je „svršen slikar pa mu Akademije više nije potrebna“. Popović je nastavio da uči sam, uz pomoć profesora Ivana Tabakovića. Počeo je da slika 1938. godine družeći se sa slikarem Svetolikom Lukićem.[1] Do rata je bio redovni posetilac Muzeja kneza Pavla i Umetničkog paviljona na Kalemegdanu. Od 1940. godine izlagao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu.[2] Prvu samostalnu izložbu održao u Beogradu 1950. godine.[1] Počeo da objavljuje kritike i eseje 1950. godine. Oženio se Verom Božičković 1949. godine sa kojom odlazi u Pariz 1951. na šest meseci, a potom 1952. u kome u nekoliko navrata ostaje do 1959.[2] Boravio u Njujorku 1980—1981. i bio gostujući profesor na Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju 1982. Za dopisnog člana SANU izabran je 1978, a za redovnog 1985.

Slobodan Markovic - Libero Markoni (1928 - 1990) Svilene bube - posta (Autoportret na slici na zidu), 1961 mastilo na hartiji 27,5 x 20,3 cm potpisano sredina dole Prodavac garantuje autenticnost i originalnost dela odnosno dobijanje fotosertifikata Nikole Kusovca. Ovaj rad je takodje reprodukovan na sajtu b92 uz prigodan tekst o umetniku. Ovaj rad se može otplatiti u ratama. Слободан Марковић, познатији као Либеро Маркони, новинар, песник и сликар, аутор више од шездесет књига, рођен је у Скопљу 26. октобра 1928. Син је Димитрија П. Марковића, официра Војске Краљевине Југославије, на дужности у Скопљу, и мајке Јелене, рођене Протић. Затим је 1929. живео у Љубљани до престанка очеве војне службе. Димитрије П. Марковић (1901-1938) постао је новинар београдског листа „Правда” и први је писац уџбеника из новинарства „Вештина бити новинар” (1938). Писао је песме, приповетке и романе и објавио књигу приповедака „Каплар Тима” (1938). Очевим стопама кренуо је и Слободан Марковић. Да је поживео данас би прославио свој осамдесети рођендан. Рано детињство и дечаштво, после развода родитеља, провео је у Пећи (1930-1941), код баке Милице Протић, у кући угледне породице Ристе Протића, конзула Краљевине Србије у Цариграду. Растао је између два манастира, Пећке патријаршије и Високих Дечана. У Пећи је завршио основну школу и први разред гимназије, а по уласку албанских фашиста и италијанске окупационе војске 1941. депортован је у логор у Каваји. Побегао је из транспорта и у Пећи се скривао до пребацивања код мајке у Београд. У Београду је похађао Четврту мушку гимназију из које је одведен у логор у Смедеревској Паланци (1943/44). Са свега петнаест година робовао је са српском и београдском омладином која се борила против немачког окупатора. Од 1945. школовање је наставио у Трећој мушкој гимназији. Матурирао је у Другој београдској гимназији 1948. Студирао је на групи за југословенску књижевност Филозофског факултета у Београду. Прве литерарне радове пише још као школарац, а у новинарство је ступио као матурант. Објавио је више од шездесет књига у којима су заступљене све књижевне форме: поезија (32), препеви (12), проза (9), путописи (3), репортаже (2), драме (4), филмски сценарио (1), ТВ сценарио (2), антологије (2), есеји, предговори, поговори. Прву збирку песама „После снегова”, објавио је 1949, а последњу „Јужни булевар” 1990. Превођен је на многе стране језике. После смрти објављене су три његове књиге: „Изабрана поезија”, у избору Борислава Радовића, у издању Српске књижевне задруге (1996), књига репортажа „Запиши то, Либеро”, у издању листа „Борба”, где је провео новинарски век (1998), у избору Ксеније Шукуљевић-Марковић и „Моји булевари”, у избору Милисава Крсмановића, у издању Завода за уџбенике из Београда (2001). Био је светски путник. С поносом је говорио да је „опловио четрнаест мора”. Ходочастио је по читавом југословенском простору, највише по Метохији и њеним манастирима. Највећи део живота проживео је на Чубури, делу Београда који је овековечио у својим песмама, репортажама, сликама и цртежима. Умро је 30. јануара 1990. године. Почива у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, у гробници са Милошем Црњанским. Слободан Марковић и Милош Црњански рођени су истог дана – 26. октобра. Као млад новинар, уредник у недељнику „Наш весник”, Слободан Марковић је објавио, 1954. године, поему Милоша Црњанског „Стражилово”, у то време народног непријатеља број један. Када је Црњански дошао у Београд, живели су у истом крају и повремено се дружили. Сада почивају у истој гробници. Заоставштина Слободана Марковића проглашена је за „покретно културно добро”. Према записнику Музеја града Београда она садржи: 472 цртежа (заједно са сликама), 59 предмета домаћинства и личних ствари, 103 фасцикле рукописа, 33 фасцикле и кутије архивске грађе, 2754 књиге из личне библиотеке. Заоставштина је смештена у просторијама општине Врачар и Архиву Србије. Иако је више пута покретана иницијатива да се на Чубури подигне Спомен-музеј Слободана Марковића, у коме би се налазила његова вредна и занимљива уметничка заоставштина, још ништа није учињено. Додуше, на Чубури, једна „Просветина” књижара, један сквер, између улица Макензијеве, Соколске и Мачванске, и једна библиотека – носе име великог песника. На кући у Улици патријарха Варнаве 10 (некадашња Филипа Кљајића), постављена је спомен-плоча на којој пише: „У овој кући живео је и радио од 1980. до 1990. српски песник Слободан Марковић (1928-1990)”. И то је све. Рођени песник, Слободан Марковић, записао је Борислав Радовић, учио је од оних који су му били блиски по схватању поезије, али и по њеној неодвојивости и зависности од живота. На широкој лествици од Вијона, Е. А. Поа, Бодлера и Љермонтова до Блока, Мајаковског и Јесењина, па онда од Диса, Ујевића и Црњанског до Драинца и раног Давича, он је тражио и налазио духовне сроднике својој младости, изоштравао осетљивост, изграђивао поступак, усавршавао израз. Слободан Марковић је био један од последњих, правих београдских боема. О алкохолу каже: „Ја га познајем. Упознао сам га кад су на гранама Београда, који су бомбардовали савезници, 1944, с пролећа, висила деца, а по крововима Крунске улице лежале раскомадане болничарке, мајке, лекари, техничко особље. Тад је он давио мој страх и моју огромну језу. Био ми је пријатељ. Дружећи се с њим, газио сам по леђима лешева, а кад би ме у свитање остављао, бојао сам се сакривен у мраку и пепелу рушевина... Алкохол је свуда. Одавде до Аљаске. Он је опасност број један! Он је болест коју не може да излечи санаторијум, већ сви ми, људи свих боја, људи света”. Његова животна сапутница Ксенија Шукуљевић-Марковић нам каже да се Слободан Марковић увек представљао као новинар, никада као песник и сликар. Дража му је била награда „Светозар Марковић” за новинарство од неких важних књижевних награда. Поетска жица, забележио је Љубиша Манојловић, новинара је уздигла до барда малих ствари, а новинар је поети дао око да види читав рељеф и да то забележи, опише, нацрта, наслика. Марковићева Метохија, говорио је Славко Вукосављевић, то је Метохија његовог детињства. Марковићева Чубура, то је Чубура његовог дечаштва које већ гледа, мисли, памти, жели, то је Чубура вила и уџерица, промукле песме и кафана. Метохија се више одражава у Слободановој поезији, веселој и тужној, мелодичној, а Чубура више у његовом животу, темпераментном, немирном, боемском... Да ли су се Чубура и Београд одужили свом песнику?

Meštrović i savremeni sukob skulptora s arhitektom *6688*01-2023 (jedan estetički problem) / Teorija i filozofija kiparstva,Teorija i filozofija arhitekture Žarko Vidović Dr.Žarko Vidović MEŠTROVIĆ i sukob skuluptora sa arhitektom Sarajevo 1961.g izdavač: Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1961.g Tvrd povez,latinica,ilustrovana cb. ukupno: 455.strana,255 strana teksta + 200.str [100 tabli ] listova s tablama:ilustracijama ;format: 20 x 14 cm, težina 630.grama stanje: vrlo dobro očuvana-nema ispisivanja Sadržćaj knjige na slikama iz sadržaja: I. Uvod, -II.-Meštrović -problem arhitektonskih pretenzija u skulpturi. III.-Secesija i traženje stila u Srednjoj E vropi, IV.-A. Hiildebrant i Minhenska škola teoretičara., V.-O Meštrovićevom traženju kompozicije u skulpturi. VI.-Rodenovo gledanje na skulpturu i njegova suprotnost Hiildebrantovom gledanju..osnov za autonomiju ili čistotu plastike..Modelacija kao suština skulpture, Uticaj na Meštrovića i srenju Evropu,..VII.-Autonomija ili čistota arhitekture. VIII.-Klasično shvatanje odnosa arhitekture i skulpture, IX.-Arhitektonske skulpture, X. -KRATAK PIKAZ MEŠTROVIĆEVIH SPOMENIKA...... Žarko Vidović (istoričar umetnosti) Žarko Vidović (Tešanj, 6. januar 1921 — Beograd, 18. maj 2016) bio je srpski istoričar umetnosti, likovni kritičar i istoričar civilizacije. Žarko Vidović spada u red onih tako malobrojnih filozofa koji neguju hrišćanski pogled na svet i sva društvena pitanja. Duboko je uticao na čitavu generaciju pravoslavnih mislilaca koja je krenula njegovim tragom u sagledavanju one filozofije i istorije srpskog naroda koja se u najkraćem sažima u dve reči: Srpski zavet. Arhaična komponenta u kiparstvu Ivana Meštrovića Između javnih spomenika i kapija mosta: Meštrovićeve konjaničke predstave vladara za Zemunski most viteškog kralja Aleksandra I Ujedinitelja [Between the Public Monuments and Bridge Gates: Equestrian Statues of Rulers by Ivan Mestrovic for Zemun Bridge of Chivalric King Alexander I the Unifier] u „Belom dvoru izložen je model Vidovdanskog hrama našeg čuvenog vajara Ivana Meštrovića… kao i skulpture iz kosovskog ciklusa“...u knjizi ima maketa Kosovskog hrama Maketa hrama u kojem je umetnik hteo da predstavi mesopotamsko-egipatskim gigantinizmom srpsku i jugoslovensku rasu bila je izložena u Veneciji, upravo na dan kada je Gavrilo Princip ubio Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju u Sarajevu. Na vest o atentatu, koja je, kako je u svojim memoarima zapisao Meštrović, stigla uveče dok je sedeo u kafani, on se na Trgu Svetog Marka sa „našima, većinom mladih“ vrlo veselio. Taj hram je dobro poznat i stručnoj i svetskoj javnosti, onima koje je destrukcija Jugoslavije izbacila danas na površinu, naravno da nije. Više puta su mu i u Kraljevini Srbiji, i u staroj i u novoj Jugoslaviji uzimane umetničke i finansijske mere. O ovom megalomanskom projektu su mišljenje dali Crnjanski, Petar Dobrović, Krleža, Matoš, Drainac, Rastko Petrović, Žarko Vidović, Lazar Trifunović. I sva su negativna. Svi su saglasni da je taj hram ordinarni kič. Pohvale su dobile samo neke skulpture iz kosovskog ciklusa. Beogradska publika imala je prilike da maketu razgleda još pre sto godina i nije bila oduševljena, a od njegove realizacije odustao je prvo kralj Petar i zbog ogromnih troškova, i zbog toga što po njegovom mišljenju u tom asirskom hramu punom golotinje nije bilo ničeg „srpskog“, najmanje pravoslavne crkve. Kasnije je Aleksandar Karađorđević dao prednost mnogo skromnijem Spomeniku neznanom junaku na Avali, koji je projektovao i uradio hrvatski i jugoslovenski umetnik Ivan Meštrović. Hvaljen i osporavan, uzdizan i huljen, Vidovdanski hram Ivana Meštrovića jedan je od najmanje poznatih slavnih umetničkih i političkih projekata u Srbiji. Nastao je u vreme oživljenog i moćnog nacionalnog zanosa…“