DINKO DAVIDOV SVETOGORSKA GRAFIKA Agioreitiki grafiki The Athonian Prints Saradnici - Olivera Stefanović, Ljiljana Davidović, Jelena Mežinski Milovanović, Rada Maljković, Slaven Popara Prevod na grčki - Atanasija Miodragović Prevod - na engleski Ksenija Todorović Izdavač - Galerija Srpske akademije nauka i umetnosti, Beograd Godina - 2004 232 strana 35 cm Edicija - Posebno izdanje - Galerija SANU [i] Narodna biblioteka Srbije ISBN - 86-7025-359-3 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predislovije Pojava bakroreza i umetničke prilike na Svetoj Gori Svetogorska bakrorezna grafika Katalog bakroreza manastira Hilandara Katalog bakroreza manastira Simonopetra Katalog bakroreza manastira Vatopeda Katalog bakroreza manastira Kutlumuša Theathonian prints Članci o manastirima i reprodukcije Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Publisher: Cassel London This work has been selected by scholars as being culturally important, and is part of the knowledge base of civilization as we know it. This work was reproduced from the original artifact, and remains as true to the original work as possible. Therefore, you will see the original copyright references, library stamps (as most of these works have been housed in our most important libraries around the world), and other notations in the work. This work is in the public domain in the United States of America, and possibly other nations. Within the United States, you may freely copy and distribute this work, as no entity (individual or corporate) has a copyright on the body of the work. As a reproduction of a historical artifact, this work may contain missing or blurred pages, poor pictures, errant marks, etc. Scholars believe, and we concur, that this work is important enough to be preserved, reproduced, and made generally available to the public. We appreciate your support of the preservation process, and thank you for being an important part of keeping this knowledge alive and relevant.

TELEVISION BELGRADE 1972 Urednica: Vera Šegan Budimlić Dizajn: Bogdan Kršić Izdavač: RT Beograd 1972. Mek povez sa klapnama, 86 stranica, 30x15cm Dobro očuvano (stranice posivele po ivici, vidite foto) Radio Television Belgrade TV productions PLAYS A Buden, Profesor Kosta Vujić`s Hat, A Cork that Holds the Water, La Dolce Vita in Serbian Manner TRAVEL DOCUMENTARIES REPORTINGS Letters from Norway, Variola Vera HUMOUR ENTERTAINMENT AND VARIETY Ružica Sokić, Graduates, Citizens of the Village Lug, Olivera Katarina show, The Peddlers, Brenda Arnau MUSIC Lidija Pilipenko, Tozovac CHILDREN`S PROGRAMMES The Time of Horses II PROGRAMME A Miracle, General Orkin by Arms, Kornelije Kovač, One i oni, How did the Two Fools Make Love, Milena Dravić, Dragan Nikolić, Edwart and Kunegunda ... II3

31. OKTOBARSKI SALON LIKOVNIH I PRIMENJENIH UMETNOSTI SRBIJE - Beograd, 19. X - 20. XI 1989 Izdavač - Kulturni centar, Beograd Godina - 1989 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Miroslav A. Mušić - DESIGN Ferenc Barat, Ivan Valenčak, Branislav Dobanovački, Radomir Vuković, Miroljub Kostić, Saveta i Slobodan Mašić, Rajka Milović, Dobrilo Nikolić, Bogoljub Teofanović, Nenad Čonkić Ljiljana Ćinkul - PEDESETE GODINE U GRAFIČKOM KOLEKTIVU Boris Anastasijević, Krsta Andrejević, Milivoj Grujić Elim, Milorad Janković Doca, Aleksandar Jeremić Cibe, Aleksandar Jovanović, Boško Karanović, Dragoljub Kažić, Milan Kerac, Jovan Kratohvil, Markon Krsmanović, Bogdan Kršić, Aleksandar Luković, Mario Maskareli Mirjana Mihać, Velizar Mihić Vaso, Milinko Miković, Milivoje Nikolajević, Vukica Obradović, Ankica Oprešnik, Živka Pajić, Branislav Pavlović, Slobodan Pejović, Mihajlo Petrov, Miodrag Petrović, Božidar Prodanović, Miodrag Rogić, Svetozar Samurović, Mladen Srbinović, Dragoslav Stojanović Sip, Aleksandar Tomašević, Dimitar Čudov, Mihajlo Čumić, Stojan Čelić, Jelena Ćirković, Božidar Džmerković, Aleksandar Šivert, Branko Šotra Bojana Burić - KA EKSPRESIJI MATERIJE Ljiljana Vranić, Aleksandar Gajić, Branka Janković, Darija Kačić, Slobodan Knežević, Radomir Kundačina, Radenko Mišević, Višnja Petrović, Emilija Prica, Vera Stevanović, Milica Stevanović, Radmila Stepanović, Slobodan Trajković Tanja Nikolić - IZLOŽBA SKULPTURA MIŠA POPOVIĆA SLIKARSTVO Ljubiša Bogosavljević, Nada Alvanja, Jarmila Vešović, Čedomir Vasić, Milutin Dragojlović, Zoran Grebenarović, Đorđe Đorđević, Radivoje Đurović, Emisao, Olivera Kangrga, Milena Jeftić Ničeva Kostić, Olja Ivanjicki, Milutin Kopanja, Rade Kundačina, Velizar Krstić, Aleksandar Luković, Dragan Mojović, Milan Cile Marinković, Branislav Mihajlović, Milija Nešić, Josipa Pašćan, Vladimir Pajević, Slobodan Paladić, Grdimir Petrović, Zoran Petrušijević, Božidar Prodanović, Milenko Prvački, Balša Rajčević, Danica Rakidžić Basta, Rada Selaković, Miodrag Rogić, Dragana Stanaćev, Mića Stojiljković, Jasna Topolski, Aleksandar Cvetković, Marija Stošić SKULPTURA Kosta Bogdanović, Venija Vučinić Turinski, Gordana Kaljalović, Olivera Dautović, Vladimir Komad, Momčilo Krković, Slobodan Kojić, Milan Marković, Mice Popčev, Zvonko Novaković, Tomislav Todorović, Nevena Hadži-Jovančić, Radomir Knežević, Sava Halugin, Đorđije Crnčević GRAFIKA, CRTEŽ Mileta Vitorović, Milica Vučković, Dušan Gavela, Igor Dragićević, Ljubomir Ivanković, Marija Ilić, Boško Karanović, Slobodan Knežević, Branimir Karanović, Branko Miljuš, Milan Popović, Branko Pavić, Dragoslav Knežević, Žarko Smiljanić, Zoran Purić, Milan Stašević, Žarko Stefančić, Zorica Tasić, Zoran Todović, Branislav Fotić, Pavel Čanji PRIMENJENA UMETNOST Dušan Aranđelović, Zoran Blažina, Dragana Bojić Nikolić, Jugoslav Vlahović, Branibor Debeljković, Biljana Bukurović, Velimir Mlađi Vukićević, Milenko Doder, Dragan Drobnjak, Vojislav Jovanović, Aleksandar Jokić, Branislav Đunisijević, Saveta Mašić, Slobodan Mašić, Miodrag Đorđević, Ivanka Jevtović, Gordana Kitak, Bata Knežević, Mirko Lovrić, Jovan Kosović, Vaso Krčmar, Slobodan Manojlović, Emilija Marodić, Ljiljana Manzalović, Evica Milovanov Penezić, Momčilo Crni Mirković, Milan Pališaški, Zoran Mišić, Nebojša Momčilović, Dragan Pešić, Katica Pavelka, Divna Popović Šošanić, Branislav Stajević, Mihajlo Pisanjuk, Zoran Sekulović, Milena Sredojev, Miodrag Tabački, Dragan Tanasijević, Gordana Ćirić Krstić, Lea Holcer, Ljubica Suna Čehovin, Eduard Čehovin Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

21. OKTOBARSKI SALON LIKOVNIH I PRIMENJENIH UMETNOSTI SRBIJE - Beograd, 18. X - 19. XI 1980 Izdavač - Kulturni centar, Beograd Godina - 1980 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: SLIKARSTVO Milan Aleksić, Krsta Andrejević, Momčilo Antonović, Miloš Bajić, Čedomir Bajić, Pavle Blesić, Goran Gvardiol, Miloš Gvozdenović, Jordan Gelevski, Olivera Grbić, Božidar Damjanovski, Aleksandar Cvetković, Evgenija Demnievska, Milo Dimitrijević, Dragan Dobrić, Milutin Dragojlović, Dimitrije Ćila Đurić, Radivoje Đurović, Jagoda Živadinović, Stanko Zečević, Svetlana Zlatić, Dragoljub Jelesijević, Dušan Jovanović, Bogomil Karlavaris, Milan Kečić, Milan Kešelj, Velizar Krstić, Čedomir Krstić, Mirko Lovrić, Aleksandar Luković, Branka Marić, Moma Marković, Milan Miletić, Stjepan Mimica, Branimir Minić, Milun Mitrović, Dragan Mojović, Marina Nakićenović, Predrag Nešković, Ružica Beba Pavlović, Dragan Papić, Gradimir Petrović, Dobrivoje Petrović, Toma Petrović, Božidar Plazinić, Milenko Prvački, Božidar Prodanović, Danica Rakidžić Basta, Nevenka Rajković, Slobodanka Rakić, Kemal Ramujkić, Radomir Reljić, Risim Risimović Bogić, Miodrag Rogić, Rada Selaković, Mirko Sikimić, Radoljub Spasojević, Branko Stanković, Milan Stašević, Milica Stevanović, Todor Stevanović, Žarko Stefančić, Mića Stoiljković, Dragan Stojkov, Vladislav Šilja Todorović, Vladimir Tomić, Radoslav Trkulja, Aleksandar Cvetković, Milan Cmelić, Božidar Čogurić SKULPTURA I OBJEKTI Milivoje Babović, Milun Vidić, Nikola Vukosavljević, Veniaj Vučinić Turinski, Angelina Gatalica, Ratko Gikić, Ljubomir Denković, Nada Denić, Stevan Dukić, Momčilo Janković, Novica Jocić, Olivera Kilibarda, Stevan Knežević, Vladimir Komad, Oto Logo, Milanko Mandić, Mladen Marinkov, Dušan Marković, Dragoslav Marković, Dragomir Mileusnić, Borislava Nedeljković Prodanović, Milija Nešić, Pavle Pejović, Drinka Radovanović, Slavoljub Radojčić, Balša Rajčević, Tatjana Stefanović Zarin, Tomislav Todorović, Ivan Felker, Nevena Hadži Jovančević, Đorđije Crnčević, Jelisaveta Šober Popović GRAFIKA I CRTEŽ Sterjos Arvanitidis, Miroslav Arsić, Vladimir Bogdanović, Josip Butković, Milovan Vidak, Stevo Vladić, Milica Vučković, Sretko Divjan, Emir Dragulj, Živko Đak, Rifat Đedović, Dušan Đokić, Vladeta Živković, Ivanka Živković, Milan Žunić, Zoran Ivanović, Branimir Karanović, Slobodan Knežević, Emilo Kostić, Fatmir Kripa, Bogdan Kršić, Sonja Lamut, Danica Masniković, Dušan Matić, Branko Miljuš, Rajka Milović, Vladan Micić, Tafil Musović, Miodrag Nagorni, Vukica Obradović Dragović, Branko Pavaca, Jovan Rakidžić, Dobri Stojanović, Trajko Stojanović Kosovac, Zorica Tasić, Halil Tikveša, Stanka Todorović, Petar Ćurčić, Slavoljub Čvorović PRIMENJENA UMETNOST I DIZAJN Sofija Antonijević, Atelje P&D, Nada Ašković Janičić, Dragana Atanasović Stojanović, Aleksandar Antić, Miroslav Blagojević, Dragana Bojić Nikolić, Miroslav Vajić, Dragoljub Varajić, Gojko Varda, Jugoslav Vlahović, Velimir Vukićević Mlađi, Radomir Vuković, Dušan Vuksan, Branko Gavri, Miodrag Gojković, Ela Gorski, Slavica Grkavac, Radomir Damnjanović, Dragan Drobnjak, Miodrag Đorđević, Mirjana Isaković, Nenad Janković, Slobodan Jelesijević, Dušan Jovanović, Zoran Jovanović, Zoran-Jus Jovanović, Ljerka Kalčić, Gordana Kitak, Živojin Kovačević, Miroljub Kostić, Vaso Krčmar, Miroslava Lazarević Rendulić, Slobodan Manojlović, Mirjana Marković, Rade Marković, Emilija Marodić, Saveta Mašić, Slobodan Mašić, Dragan Milošević, Milovan Mišić, Miodrag Nedeljković, Vladimir Novaković, Nadežda Novičić, Ljubomir Fis Pavićević, Aleksandar Aleks Pajvančić, Ninela Pejović, Tomislav Peternek, Branko Pešić, Mihailo Pisanjuk, Slobadanka Popadić, Divna Popović Šošanić, Tomislav Radisavljević, Milica Radovanović, Grozdana Ranković, Marija Saraz Takač, Ljiljana Smodlaka, Branislav Stajević, Dragan Stanković, Zagorka Stojanović, Mirko Stojnić, Marija Tasovac, Ivana Tatomirović, Vladimir Tjapkin, Svetislav Todorović, Desa Tomić Đurović, Vladimir Flander, Branko Conić, Nenad Čonkić Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Knjiga je nova. Slikarstvo Srba iz Krajine u XX vijeku / Petar Petrović, Nikola Kusovac Beograd 2001. Mek povez, ćirilica, bogato ilustrovano, veliki format (27 cm), 116 strana. Umetnici: Pero Popović, Todor Švrakić, Lazar Drljača, Stojan Aralica, Jovan Bijelić, Đoko Mazalić, Sreten Stojanović, Nikola Bešević, Milica Bešević, Lazar Mikulić, Kosta Hakman, Živko Stojsavljević, Dragutin Mitrinović, Božidar, Nikolić, Milan Četić, Nikola Graovac, Dušan Brkić, Miloš Bajić, Mirko Počuča, Dmitar Trivić, Branko Omčikus, Olivera Kangrga, Ksenija Divjak, Boško Karanović, Stojan Ćelić, Milovan Vidak, Petar Omčikus, Milan Sovilj, Dragan Čubrić, Svetislav Đurić, Sreten Mlinarević - Miskin, Dušan Simić, Jovan Spremo, Đorđe Petrović, Đuro Jančić, Radovan Kragulj, Zdravko Mandić, Branko Miljuš, Rajko Samardžija, Marko Stupar, Zdravko Vajagić, Milorad Maravić, Dušan Gavela, Dragan Dobrić, Vladan Subotić, Đuro Radlović, Mile Grozdanić, Drago Došen, Mirjana Maoduš, Milan Blanuša, Dragoš Kalajić, Čedomir Kesić, Ljiljana Bursać, Tatjana Jerot - Đuričković, Milutin Kopanja, Ljubica Mrkalj Mirko Kukolj Don, Nikola Rusić, Marina Nonković Šrajber, Ljubomir Gajić, Luka Dukić, Milan Sabljić, Biljana Gavranović, Zdravko Mirčeta, Mihailo Rakita, Boško Vukojević, Danica Basta, Divna Jelenković - Novković, Jovo Puškar, Zoran Egić, Verica Karanović - Ilić, Novica Arnaut, Nenad Vojčić, Zoran Marković, Nenad Bračić, Stojan Rađenović, Nikola Džepina, Slobodan Dragaš, Slobodan Graovac, Radomir Knežević, Mirjana Rokvić - Zlatanović, Đorđe Arnaut, Branka - Brana Omčikus, Žarko Vučković, Zoran Graovac, Željko Komosar, Milenko Divjak, Zoran Banović, Aleksandar Graovac, Petar Radlović, Zoran Radonjić

***NEDOSTAJE STRANICA NA KOJOJ SE NALAZE REPRODUKCIJE STOJANA ARALICE I JOVANA BIJELIĆA*** 1. OKTOBARSKI SALON 20. X - 20. XI 1960. Izdavač - Moderna galerija, Beograd; Oktobarski salon, Beograd Godina - 1960 28 + 112 strana 29 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, NEDOSTAJE LIST NA KOME SE NALAZE REPRODUKCIJE STOJANA ARALICE I JOVANA BIJELIĆA, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: SLIKARSTVO Đorđe Andrejević-Kun, Radomir Antić, Stojan Aralica, Jovan Bijelić, Slavoljub Bogojević, Đorđe Bošan, Kosta Bradić, Marko Čelebonović, Stojan Čelić, Jelena Ćirković, Radomir Damnjanović, Milo Dimitrijević, Ksenija Divjak, Zuko Džumhur, Slobodan Garašanin, Nikola Graovac, Nedeljko Gvozdenović, Jaroslav Kandić, Olivera Kangrga, Milan Kečić, Milan Konjović, Marko Krsmanović, Čedomir Krstić, Majda Kurnik, Aleksandar Luković, Stevan Maksimović, Mario Maskareli, Mirjana Mihac, Predrag Milosavljević, Milo Milunović, Branko Miljuš, Milun Mitrović, Stojan Pačoov, Zoran Pavlović, Zora Petrović, Zoran Petrović, Ljubo Popović, Milan Popović, Božidar Prodanović, Branislav Protić, Miodrag Protić, Ivan Radović, Svetozar Samurović, Ljubica Šokić, Mladen Srbinović, Milić Stanković, Ivan Tabaković, Vojislav Todorić, Aleksandar Tomašević, Tivadar Vanjek, Vladimir Veličković, Lazar Vujaklija, Siniša Vuković TAPISERIJA Boško Petrović GRAFIKA Božidar Džmerković, Milorad Janković, Boško Karanović, Jovan Kratohvil, Branko Miljuš, Miodrag Nagorni, Milivoj Nikolajević, Vukica Obradović, Slobodan Pejović, Mihailo Petrov, Miodrag Rogić, Mladen Srbinović, Memnuna Vila SKULPTURA Ana Bešlić, Stevan Dukić, Angelina Gatalica, Nandor Glid, Oto Logo, Olga Jančić, Nikola Janković, Olga Jevrić, Mira Jurišić, Jovan Kratohvil, Miša Popović, Risto Stijović, Vojin Stojić, Milan Vergović, Aleksandar Zarin Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

59121) Mladen Đurović između vode i vatre , Vizuelno d.o.o. Beograd 2012 , tekstovi Olivera Vukotić, Dragan Kolarević ; fotografije Rade Kovač, Đorđe Čubrilo Slikarstvo Mladena Durovića Umetnička interesovanja Mladena Durovića su raznovrsna. Tokom osamdesetih godina 20. veka bavio se stripom, ilustracijom i karikaturom, i za svoj rad dobio je brojne nagrade. Velikoj ljubavi slikarstvu, za koje je akademsko znanje stekao na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti, i poeziji, svojoj drugoj muzi, posvetio se početkom novog milenijuma. Ove dve pasije neraskidivi su delovi Durovićevog stvaralačkog bića. Njegova poezija izvire iz naslikanih prizora, a svaki segment slike ispisuje nove stihove. Simbioza ovih senzibiliteta uspešno je postignuta u slikarskom izrazu, a različiti modaliteti likovnog promišljanja nagovešteni su u nazivu ciklusa. Intrigantan naslov „Izmedu Vode i Vatre` može da implicira određene zaključke. Ali, on je tu da posmatrača navede da smelo zakorači u naslikane prizore i otkrije šta je za Đurovića primordijalno u slikarstvu, šta su u njegovoj umetnosti Voda i Vatra, i na koji način su spojena ova dva osnovna ali opozitna elementa života. Izložene Đurovićeve slike premijerno su predstavljene beograd- skoj javnosti. Nastale su u proteklih par godina. Pojedine je publika mogla da vidi na grupnim izložbama u regionu, ali ovo je prvi put da je u jednom izlagačkom prostoru prezentovan veći deo slikarevog opusa. Umetnikova radoznalost na izložbi je, između ostalog, materijalizovana kroz slike i crteže, dok su razli- iti sadržaji povod za, u izvesnoj meri, drugačiji pristup u obradi kompozicije. Ženska figura je centralna tema, a motivske varija- je se mogu pratiti kroz dominaciju portreta i akta, dok je u najnovijim radovima pažnja usmerena na torzo. Nasuprot an fas predstavama na slikama, na crtežima je fokus interesovanja na kosi koja se u slapovima sliva niz leđa. tvrd povez, format 24 x 30,5 cm , zaštitni omot, ilustrovano u boji, latinica, 99 strana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ser Alek Ginis (engl. Alec Guinness; London, 2. april 1914 — Midharst, 5. avgust 2000) bio je engleski glumac. Posle rane karijere u pozorištu igrao je u nekoliko komedija, uključujući film Nežna srca i dijademe (1949), u kome je tumačio osam različitih likova. Međutim, verovatno je najpoznatiji po šest filmova snimljenih u saradnji sa rediteljem Dejvidom Linom: Velika očekivanja (1946), Oliver Tvist (1948), Most na reci Kvaj (1957, za koji je dobio nagradu Američke filmske akademije za najboljeg glavnog glumca), Lorens od Arabije (1962), Doktor Živago (1965) i Put za Indiju (1984). Kasnije je postao poznat mlađoj publici zbog svoje uloge Obija-Van Kenobija u originalnoj triologiji Džordža Luksa Zvezdani ratovi (1977—1983)...

Festival nitratnog filma, 19. po redu, počinje danas u Jugoslovenskoj kinoteci, a do 16. juna biće prikazano 46 ostvarenja iz 30 arhiva sa tri kontinenta - iz Evrope, Azije i Amerike. Na svečanom otvaranju, na Dan Kinoteke, glumcima Oliveri Katarini i Petru Božoviću biće uručen `Zlatni pečat` te insitucije, nakon čega će biti prikazan program `Beograd između dva svetska rata`, sa tri dokumentarna ostvarenja digitalno restaurisana u Jugoslovenskoj kinoteci: `Beograd` (1919), `Beograd, prestonica Kraljevine Jugoslavije` (1932) i `Beograd` (1932). Inicijator i selektor festivala, upravnik Arhiva Kinoteke Aleksandar Saša Erdeljanović odabrao je reprezentativan program sa djelima velikih autora, ali i srpskoj publici nepoznate materijale o Srbiji i Jugoslaviji iz arhiva Češke, Holandije i Švedske. `Kao i ranijih godina vodilja Festivala je prikazivanje kvalitetnih filmova, među kojima su digitalnom restauracijom osveženi neki klasici svetske kinematografije, ali i mnoštvo retkih i zaboravljenih, pa ponovo otkrivenih bisera, koji će ovaj put imati beogradsku i srpsku premijeru`, kaže Erdeljanović. Moto festivala `Pod sjajem zapaljivih zvezda` izvučen je kao ideja iz filma `Algol` Hansa Verkmajstera, a na programu će biti i djela značajnih reditelja kao što su Maks Ofils, Fridrih Ermler, Žilijen Divivije, Raul Volš, Alberto Latuada, Lučijan Pintilije, Marsel Panjol, Vilhelm Diterle, Gustav Molander, Tomu Ucida, Žan Renoar, Branko Bauer i drugi. glanc primerak

34. OKTOBARSKI SALON LIKOVNIH I PRIMENJENIH UMETNOSTI SRBIJE - Beograd, 15. X - 15. XI 1992 Izdavač - Kulturni centar, Beograd Godina - 1993 Povez - Broširan Stanje - Korice dosta dobre, unutrtasnjost bez nekih mana, cista. SADRŽAJ: Mirjana Živković - U SUSRET 21. VEKU (POGLED ISKOSA`) Biljana Vilimon, Siniša Vuković, Gordana Kaljalović, Marica Prešić, Aleksandar Cvetković Jerko Ješa Denegri - IZLOŽBA BRANKA PROTIĆA Branko Protić Ljiljana Ćinkul - GRAFIKA VUKICE OBRADOVIĆ DRAGOVIĆ Vukica Obradović Dragović Zoran Gavrić i Dejan Sretenović - U POTRAZI ZA IZGUBLJENIM OBJEKTOM Mrđan Bajić, Zdravko Joksimović Marina Martić - BEZ NADE, BEZ STRAHA Milica Tomić, Dragan Jelenković, Mileta Prodanović Marta Vukotić i Dragica Jovanović - UMETNOST KAO IGRA Rastko Ćirić, Saša Marković, Milija Nešić, Nenad Paranosić, Milica Paranosić, Dragan Ristić, Jelena Tamburić Gordana Biba Stojanović - MARAME KAO SLIKE Marinela Koželj Divna Popović Šošanić, Anđelka Slijepčević, Marija Tasovac SLIKARSTVO Bratislav Bašić, Vera Božičković Popović, Anđelka Bojović, Čedomir Vasić, Jarmila Vešović, Zoran Grebenarević, Božidar Damnjanovski, Sretko Divjan, Perica Donkov, Milutin Dragojlović, Veselin Drašković, Katarina. Drljević, Stojanka Đorđić, Radivoje Đurović, Jagoda Živadinović, Stanko Zečević, Vesna Ilić, Bora Iljovski, Divna Jelenković, Milena Jovanović, Milan Graovac, Dušan Junačkov, Jasmina Kalić, Vesna Knežević, Radomir Knežević, Stevan Knežević, Slobodan Knežević, Jadran Krnajski, Mirjana Krstevska Marić, Rade Kundačina, Zdravko Mandić, Vesna Marković, Srđan Bile Marković, Marijeta Milovanović, Ljiljana Mićović, Radenko Mišević, Dragan Mojović, Eva Mrđenović, Zoran Naskovski, Gordan Nikolić, Dušan Otašević, Zoran Pavlović, Pepa Pašćan, Zoran Petrović, Gradimir Petrović, Mihailo M. Petrović, Dimitrije Pecić, Miodrag B. Protić, Jovan Rakicić, Aleksandra Rakonjac, Kemal Ramujkić, Aleksandar Rafajlović, Sanja Reljić, Miodrag Rogić, Rada Selaković, Dragana Stanaćev, Igor Stepančić, Milica Tomić, Dušan Todorović, Dragomir Ugren, Zoran Furunović, Miško Šuvaković SKULPTURA Dejan Anđelković, Svetomir Arsić Basara, Kosta Bogdanović, Radomir Branisavljević, Jasminka Brkanović, Milun Vidić, Nikola Vukosavljević, Aleksandar Đurić, Darija Kačić, Vladimir Komad, Dragoslav Krnajski, Dušan Marković, Tatjana Milutinović Vondraček, Milija Nešić, Zoran Pantelić, Rajko Popivoda, Mileta Prodanović, Vladan Radovanović, Slavoljub Caja Radojčić, Nenad Racković, Miodrag Ristić, Milica Stevanović Talent, Borbije Crnčević, Rastislav Škulec GRAFIKA, CRTEŽ Milica Anđelković, Lidija Antanasijević, Slobodan Bojović, Biljana Vuković, Evgenija Demnijevska, Živko Đak, Milica Žarković, Dušica Žarković, Marija Ilić, Milena Jevtić Ničeva Kostić, Dragan Jelenković, Branimir Karanović, Velizar Krstić, Zoran Marjanović, Slavko Milenković, Branko Miljuš, Miodrag Mlaćović, Dragan Momirov, Branko Pavić, Miško Pavlović, Gordana Petrović, Višnja Petrović, Milan Popović, Sanvila Porej, Nebojša Radojev, Branko Raković, Aleksandar Rasulić, Slobodan Roksandić, Žarko Smiljanić, Dragan Sovilj, Milan Stanojev, Milan Stašević, Ljiljana Stojanović, Nevenka Stojsavljević, Zorica Tasić, Zoran Todović, Branislav Fotić, Daniela Fulgosi, Biljana Ševo PRIMENJENA UMETNOST Nada Aksentijević, Dragoljub Adžić Aco, Milanka Berberović, Veljko Bikić, Biljana Božić Stamenković, Radimir Bojanić, Dragoslava Bojić Nikolić, Branka Bradić, Vera Vlajić, Jugoslav Vlahović, Velimir Vukićević Mlađi, Dejan Vučković, Suzana Gojnić, Zora Davidović, Aleksandar Dodig, Jasna Dragović, Dragan Drobnjak, Ivo Eterović, Dušica Žarković, Đorđe Živković, Geroslav Zarić, Aleksandar Zlatović, Zoran Ilić, Bogdan Jovanović, Bosiljka Kićevac, Milijana Lazić, Slavica Lalicki, Radomir Levajac, Mirko Lovrić, Nenad Maksimović, Goran Malić, Vladimir Marenić, Emilija Marodić, Vesna Mujdžić Janković, Branislav Nikolić, Nives Pavlović Vuković, Branko Pelinović, Dušan Petričić, Dragomir Petrović, Ljiljana Petrović, Aleksandar Portnoj, Milica Radovanović, Dušan Ristić, Olivera Stojadinović, Zagorka Stojanović, Marija Tasovac, Ljiljana Trajković, Momčilo Trajković Momo, Rastko Ćirić, Daniela Fulgosi, Ivana Šundevski Veljović GRAFIČKI I INDUSTRIJSKI DIZAJN Dragana Babić, Violeta Basrak, Edit BerčenjI, Zoran Blažina, Tomislav Bogdanović, Vladimir Božanić, Tatjana Borojević, Doru Bosiok, Ivan Valenčak, Slobodan Vukić, Radomir Vuković, Dragica Vučković, Slavica Grkavac, Živko Grozdanić Gera, Sanja Drvenica, Miodrag Đorđević, Branko Bukanović, Robert Žemberi, Slobodan Ivkov, Silvano Jović, Bogdan Jocić, Milica Jovanović Marković, Nebojša Klačar, Gordana Komad, Slavica Kostić, Ana Leković Cvijić, Goran Lončar, Branko Lukić, Katarina Marinković, Saveta i Slobodan Mašić, Rajko Miketić, Milorad Mikić i Varićak Radovan,Gradimir Milikić, Lela Milosavljević, Slobodan Milošević, Rajko Miketić, Ljubiša Mitrović, Desa Mladenović Arsić, Ivica Mlađenović, Vladimir Najdović, Vanda Nešić, Dušan Nešić, Snežana Nešić, Gordana Nikolić, Miša Nikolovski, Vladimir Novaković, Milomir Pavlović, Aleksandar Pajvančić, Danka Petrović, Miodrag Popović, Siniša Prvanov, Tomislav Radisavljević, Vujadin Radovanović, Biljana Rakić i Antonija Dragutinović, Milan Rakić, Goran Redžepi, Irena Rot Portnoj, Sunčica Savić, Miloš Sekulić, Tijana Sekulić, Anđelka Slijepčević, Rinaldo Spasov, Živko Stamenković, Živojin Stanković, Zvonko Stanković, Aleksandar Stjepanović i Branislav Stojanović, Slavko Stupar, Katarina Tanasković, Nenad Tasić, Gordana Ćirić Krstić, Stevan Čukić, Ingrid Huljev Nikolić, Boško Ševo, Slobodan Štetić, Vukosava Šibalić, Miodrag Šurjanac

Igor Rajović: 100 YU ROCK HITOVA SA AKORDIMA Tvrd povez - izdužen format, 142strane, izdavač: DOROTEUS - Kraljevo sadržaj: RIBLJA ČORBA: - Dobro jutro - Kad hodaš - Napolju - Neću da ispadnem životinja - Gde si u ovom glupom hotelu - Lutka sa naslovne strane - Nemoj srećo, nemoj danas - Celu noć te sanjam - prokleto sam - Ravnodušan prema plaču - Ostani đubre do kraja - Zelena trava doma mog - Ja živim na slepom koloseku - Pogledaj dom svoj anđele - Gluposti - Mangupi vam kvare dete - Kad sam bio mlad - U dva će čistači odneti đubre - O kako je lepo biti glup ZLATKO PEJAKOVIĆ - Voleo je ženu svog života INDEKSI - Sve ove godine - Plima - Jutro će promeniti sve - Da sam ja netko - Bacila je sve niz reku FILM - Mi nismo sami - Zajedno - Pjevajmo do zore - Doći ću ti u snovima - Sjećam se prvog poljupca - Ljubav je zakon ĐAVOLI - Pričaj mi o ljubavi BIJELO DUGME - A i ti me iznevjeri - Đurđevdan - Ružica si bila, sada više nisi - Pitaju me za tebe - Zaboravi ako možeš AZRA - Balkan - Pavel - Usne vrele višnje - Gracija - Ljepe žene prolaze kroz grad - Kao ti i ja - Ako znaš bilo što - Hladni prsti EKATERINA VELIKA - Kao da je bilo nekad - Oči boje meda - Par godina za nas - Krug VAN GOGH - Delfin - Neko te ima noćas - Mama - Klatno DIVLJE JAGODE - Krivo je more - Zauvijek tvoj - Jedina moja ELEKTRIČNI ORGAZAM - Bejbe, ti nisi tu - Seks, droga, nasilje i strah OLIVER DRAGOJEVIĆ - Magdalena ATOMSKO SKLONIŠTE - Ne cvikaj, generacijo - Treba imat dušu - Pomorac GENERACIJA 5 - Ti samo budi dovoljno daleko - Dolazim za 5 minuta ORTHODOX CELTS - Drinking song ZABRANJENO PUŠENJE - Djevojčice kojima miriše koža - Balada o Pišonji i Žugi - Ženi nam se Vukota - Guzonjin sin - Hadžija il bos DADO TOPIĆ - Da li znaš da te volim IDOLIU - Rusija - Maljčiki - Devojko mala AERODROM - Fratelo - Digni me visoko - Obična ljubavna pesma ŠARLO AKROBATA - Niko kao ja KEMAL MONTENO I CRVENA JABUKA - Nekako s proljeća DAH - šOŠANA HAUSTOR - Uzalud pitaš ko ide BOLERO - Jelena - Krčmarska moskva ĐORĐE BALAŠEVIĆ - D mol - Slovenska BABE - Noć bez sna - Slanina - Ko me tero ZDRAVKO ČOLIĆ - Ljubav je samo riječ JADRANKA STOJAKOVIĆ - Sve smo mogli mi MOMČILO BAJAGIĆ - Moji drugovi OKTOBAR 1864 - Crni ples - Nađi me POSLEDNJA IGRA LEPTIRA - Vrati se PRLJAVO KAZALIŠTE - Moj bjeli labude KERBER - Još samo ovu noć mi daj PSIHOMODO POP - Ja volim samo sebe S VREMENA NA VREME - Moj svet - Sunčana strana ulice VIKTORIJA - Daj, ne pitaj PARNI VALJAK - Jesen u meni tuguje AKORDI ( Neke od pozicija)

LORA MALVI VIZUELNA I DRUGA ZADOVOLJSTVA Pogovor - Nevena Daković Pogovor - Dijana Metlić Pogovor - Vesna Dinić Miljković Prevod - Aleksandra Kostić Izdavač - Filmski centar Srbije, Beograd Godina - 2017 234 strana 24 cm Edicija - Biblioteka Umetnost ekrana ISBN - 978-86-7227-096-9 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvod u prvo izdanje UVOD U DRUGO IZDANJE I Vizuelno zadovoljstvo i narativni film: poreklo i konteksti Filmofilija i frankofilija Tada, feminizam i psihoanalitička teorija Kasnije - avangarda II Druga zadovoljstva: naznake, zagonetke, enigme III Godina 2008. DEO I - IKONOKLAZAM 1 Spektakl je ranjiv: Mis sveta 1970. godine 2 Strahovi, fantazije i muško nesvesno ili „Vi ne shvatate šta se događa, zar ne, gospodine?` Jezik straha od kastracije Kolekcija znakova jednog fetišiste 3 Vizuelno zadovoljstvo i narativni film I Uvod a) Politička upotreba psihoanalize b) Razaranje zadovoljstva kao radikalno oružje II Zadovoljstvo u gledanju - fasciniranost ljudskim obličjem III Žena kao slika, muškarac kao nosilac pogleda IV Sažetak Deo II - Melodrama 4 Naknadne misli o „Vizuelnom zadovoljstvu i narativnom filmu`, inspirisane filmom Dvoboj na suncu (1946) Kinga Vidora Frojd i žensko Narativna gramatika i identifikacija sa drugim polom Vestern i edipalne personifikacije Žena kao označilac seksualnosti 5 Beleške o Sirku i melodrami 6 Fasbinder i Sirk 7 Slike žena, slike seksualnosti: neki filmovi Ž.L. Godara 8 Melodrama u domu i van njega Ekonomija Mitologije Estetika DEO III - NA MARGINAMA 9 Frida Kalo i Tina Modoti Meksička renesansa Žene, umetnost i politika Revolucija i renesansa Unutrašnjost i spoljašnjost Koreni i pokreti I: Frida Kalo Koreni i pokreti II: Tina Modoti Diskurs tela DEO IV - AVANGARDA 10 Film, feminizam i avangarda Istraživanje prošlosti Napad na seksizam Prvi feministički filmovi Sažetak Potraga za teorijom Potraga za praksom 11 Dijalog sa gledaocima Barbara Kruger i Viktor Burgin 12 „Veličanstvena opsesija`: Uvod u rad pet fotografa 13 Preteće vreme: Corpus Meri Keli DEO V - GRANICE 14 Promene: Misli o mitu, narativu i istorijskom iskustvu Završeci Od parabola do narativa Polarizacije I: binarni obrasci i dekonstrukcija Polarizacije II: konceptualna topologija Polarizacije III: negativna estetika Negacija i polna razlika: žena je „ne-čovek/muškarac“ Društveno ugnjetavanje i mit „drugosti` Transgresija i zakon Narativ i promena I: poredak i nered Narativ i promena II: graničnost Narativ i promena III: festivali ugnjetenih Kolektivna fantazija: politika nesvesnog 15 A. Mit o Edipu: S one strane Sfinginih zagonetki Edip: osnovna priča 1. Proairetički kod 2. Hermeneutički kod B. Ispod površine: vreme i prostor C. S one strane priče u jezgru 1. Završetak: očevo zaveštanje 2. Početak: sinovljevo nasleđe D. Lajevo zaveštanje DEO VI - RAZMIŠLJANJA, I NAKNADNA RAZMIŠLJANJA 16 Razmišljanja o mladoj modernoj ženi dvadesetih godina i feminističkoj filmskoj teoriji Indeks imena NEVENA DAKOVIĆ - Lora Malvi ili neka naknadna razmišljanja o uživanju i tumačenju Feministička teorija filma - između psihoanalize i identiteta Melodrama, spektakl i suze ostvarene želje Kontra pogled smrti Literatura DIJANA METLIĆ - Feminističke teorije i prakse Lore Malvibes VESNA DINIĆ MILJKOVIĆ - Žena/slika ili Površinski ponori Žan-Lik Godara `Jednu od velikih knjiga teorije filma dobijamo sada u prevodu Aleksandre Kostić prvi put na srpskom jeziku. Ova knjiga je još od kada se pojavila 1989. godine postala nezaobilazna, i s pravom nosi epitet jedne od najboljih teorijskih knjiga iz pera jedne autorke. Eruditska, multidisciplinarna, lucidna, knjiga Lore Malvi je istovremeno, dragoceni udžbenik za studente filmskih škola, jedinstvena u jeziku i stilu, „Vizuelna i druga zadovoljstva“ su knjiga koja je u isto vreme polemična, borbena, beskomporimisna.. Bilo da piše o slikarstvu Fride Kalo, filozofskoj teoriji Luja Altisera, fotografiji Tine Modoti, stvaralšatvu Godara i Daglasa Sirka, Lora Malvi čini to znalački, funkcionalno i iznenađujuće jasno. U pokušaju da ova jedinstvena knjiga ima svoj konceptni adekvat u sadržaju, dragocen je doprinos njenih recenzentkinja, prof. dr Nevene Daković, prof doc Dijane Metlić i prof doc Vesne Dinić Miljković koje srpskom čitaocu na dragocen način približavaju teorijsku misao Lore Malvi.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Laura Mulvey Visual And Other Pleasures Šantal Akerman Chantal Luj Altiser Louis Althusser Rolan Bart Roland Barthes Valter Benjamin Walter Viktor Burgin Victor Klara Bou Clara Bow Bertolt Breht Brecht Andre Breton Piter Bruks Peter Brooks Tereza De Laurentis Teresa Maja Deren Maya Alen Džons Allen Jones Kler Džonston Claire Johnston Sergej Mihailovič Ejzenštajn Tomas Elseser Thomas Elsaesser Rajner Verner Fasbinder Rainer Werner Fassbinder Šošana Felman Shoshana Sigmun Frojd Freud Žan Lik Godar Džon Halidej Jon Halliday Mirijam Hansen Miriam Hansen Alfred Hičkok Hitchock Bob Houp Hope Frida Kalo Kahlo Meri Keli Mary Kelly Karen Knor Knorr Džoan Kraford Joan Crawford Julija Kristeva Julia Barbara Kruger Pem Kuk Cook Žak Lakan Jacques Lacan Klod Levi Stros Claude Strauss Mark Luis Lewis Džef Majls Jeff Miles Karl Marks Marx Džulijet Mičel Juliet Mitchell An Mari Mijevij Anne Marie Mieville Tina Modoti Modotti Kolin Mur Colin Moore Vladimir Prop Ivon Rejner Yvonne Riner Oliver Rišon Olivier Richon Dijego Rivera Diego David Alfaro Sikeiros Daglas Sirk Douglas Sofokle Sophocles Džozef Fon Šternberg Josef Von Sternberg Mitra Tabricijan Tabrizian Terens Tarner Terence Turner Lav Davidovič Trocki Viktor Tarner Victor Turner Edvard Veston Edward Weston King Vidor Piter Volen Peter Wollen

nova knjiga Autor - osoba Pašić, Feliks, 1939- Naslov Gospođa iz velikog sveta : prilozi za biografiju Mire Trailović / Feliks Pašić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2006 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2006 (Beograd : Publikum) Fizički opis 264 str. : fotogr. ; 31 cm (karton) Napomene Tiraž 700 O autoru: str. 259 Pozorišne režije: str. 241 Režije na Televiziji Beograd: str. 242-244 Režije u Radio Beogradu: str. 245-246 Registar. Predmetne odrednice Trailović, Mira, 1924-1989 Knjiga predstavlja priloge za biografiju čuvene Mire Trailović, jedne od najistaknutijih rediteljki u istoriji srpskog i jugoslovenskog teatra. Mira Trailović (1924–1989), rođena u Kraljevu, započela je karijeru kao spikerka Radio Beograda, a već nekoliko godina zatim svojim izuzetnim talentom za pozorište, postala je jedan od najistaknutijih domaćih reditelja. Režijom „Fausta“ 1956, pred 212 stolica u zgradi nekadašnje Borbe, otvorila je pozorište Atelje 212. Na njegovom čelu ostala je i narednih godina, podižući taj teatar na svetski nivo. Mira Trailović bila je u tom pozorištu 1967. Rođena je kao ćerka Andreja Milićevića koji je preveo više od 36 dela francuskih klasika i Radmile Simić, profesorke francuskog jezika. Deda joj je bio Milan Simić, upravnik Narodnog pozorišta. Privilegiju da odrasta u domu obrazovanih roditelja i predaka, shvatala je i kao breme, jer je uvek morala da ispunjava i njihova, a ne samo svoja očekivanja. Marljiva učenica Druge ženske gimnazije u Beogradu, srednje muzičke i glumačke škole, Mira Trailović je najpre završila Muzičku akademiju, a potom je, po želji oca arhitekte, upisala arhitekturu, ali je odustala nakon dva semestra. Na drugoj godini studija napustila je Tehnologiju, a Istoriju umetnosti pred sam diplomski ispit. Privlačili su je televizija, drama, režija i pozorište, te je 1950. godine završila Visoku filmsku školu, a prvi debi imala je dve godine pre diplomiranja. Diplomirala je režiju 1956. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Kasnije je na istom fakultetu bila i profesor radio-režije više godina. U mladosti, 1944. godine Mira Trailović je između ostalog bila i spikerka i urednica Dramskog programa Radio Beograda. Glasom Minerve osvojila je slušaoce. Policijski čas je još trajao, pa je svaku noć kući vraćala patrola. I dok je hodala u svom prvom kaputu napravljenom od ćebeta, koji je dobila u radiju, nije se plašila... Znala je da je obradovala nekog tog dana: „Čitali smo na radiju pisma koja su stizala s fronta i odlazila na front, obaveštenja o ratu koji je još trajao. Predstavljali smo ljudima jedinu mogućnost da nešto saznaju o svojima” (intervjuu sa Mirom Trailović, „TV novosti“ 1977. godine). U Radio Beogradu je i režirala oko 70 radio drama, al i upoznala Dragoljuba Gucu Trailovića, tadašnjeg spikera, a kasnije dopisnika Politike iz Pariza i prvog čoveka ove kuće, čije je prezime uzela na venčanju Njenom režijom „Fausta“ 12. novembra 1956. godine u sali sa 212 stolica u dvorani nekadašnje novinske kuće „Borbe“ počeo da živi jedan novi svet - otvoreno je avangardno pozorište Atelje 212. Sa Radošem Novakovićem jedan je od osnivača, a potom i dugogodišnji upravnik Ateljea 212. Izuzetnom energijom stvorila je od Ateljea 212 kultno mesto. Jedna nova epoha je počela. Pod njenim vođstvom Atelje je probijao granice Jugoslavije i vremenom postao pozorište poznato svuda u svetu, kao i prvo pozorište sa područja SFRJ-a koje je pozvano da gostuje u SAD posle Drugog svetskog rata. Glumci „Ateljea 212“ gostuju u zemljama u kojima je do tada bilo nemoguće čuti naš jezik, Pozorišna rediteljka, čiji komadi su uvek bili avangardni, grozila se te reči, ali ti komadi su zaista unosili nove kulturne i političke trendove u pozorišni život Beograda. Kao rediteljka prvi put je predstavila beogradskoj publici najznačajnija imena svetske pozorišne avangarde - Joneska, Sartra, Olbija, otkriva publici nove domaće pisce, postavlja dela Dušana Kovačevića, Aleksandra Popovića. Revolucionarne 1968. godine publika ostaje bez teksta nakon izvođenja hipi mjuzikla „Kosa“ u Mirinoj režiji, prve postavke u Evropi posle američke praizvedbe danas kultnog mjuzikla. Režirala je više od 30 značajnih predstava, među kojima se posebno ističu: „Iza zatvorenih vrata“, „Don Žuan u paklu“, „Čudo u Šarganu“... U njeno vreme, Atelje je popularnim i kontroverznim predstavama, poput „Kafanica, sudnica, ludnica“, u velikoj meri pomerao granice slobode izražavanja u političkom smislu. Unela je duh Zapada u Srbiju, ali njen najveći talenat bio je organizacija i dobar odabir tima. Zajedno sa Jovanom Ćirilovim i drugim saradnicima je inicirala osnivanje jednog od najvećih evropskih pozorišnih festivala - Beogradski internacionalni teatarski festifal – BITEF, koji je nastao 1967. odine u Ateljeu 212 i čiji je umetnički direktor bila od 1967. do smrti. U vreme hladnog rata ovaj festival novih pozorišnih tendencija bio je jedinstveno mesto na kome su se susretali umetnici sa obe strane gvozdene zavese i razmenjivali iskustva. Njeni i gosti Beograda bili su: Semjuel Beket, Piter Bruk, Žan-Pol Sartr, Bob Vilson, Living teatar, Pina Bauš, La Mama, Grotovski i mnogi drugi, koji su doneli su dah velikog sveta u našu sredinu i postavile Beograd na značajno mesto na međunarodnoj pozorišnoj sceni. Festival je njenim zalaganjem osnovao svoje - BITEFOVO, odnosno – Mirino pozorište - BITEF teatar, koji od 20. BITEFA organizuje festival i vodi programsku politiku u duhu BITEFA. „Umetnost počinje tamo gde se slože neke tajanstvene i nepoznate sile unutar čoveka i epohe. Srećna sam što će Beograd imati još jedno mesto gde će umetnici i gledaoci pokušavati da tu tajnu, ljudskog postojanja, katkada dotaknu“ (deo teksta Mire Trailović na otvaranju BITEF teatra) Govorila je da ne mari za nagrade iako joj laskaju, a toliko ih je dobila. Stizale su sa svih strana, što se uklapalo u njeno opredeljenje - građanke sveta. Oktobarska nagrada, „Joakim Vujić“, Sedmojulska, Oskar popularnosti, priznanje Udruženja američkih pozorišnih umetnika, ambasade Nemačke za doprinos na polju kulture, bugarskog i čehoslovačkog društva, nagrada koju joj je uručio predsednik Italije Đuzepe Saragat i Orden komandora, koji joj je predao francuski ministar kulture Žak Lang, samo su neke od zvaničnih pohvala rada Mire Trailović. Umrla je ophrvana bolešću, u Beogradu 7. avgusta 1989. godine, nekoliko meseci nakon što je “dobila” svoje pozorište. Sahranjena na Novom groblju (parcela12, grobnica31 II), po sopstvenoj želji samo u prisustvu porodice i najbližih prijatelja. Ubrzo zatim prostor ispred BITEF teatra dobio je ime „Skver Mire Trailović“. Velika scena “Ateljea 212” od 2014. godine (90 godina od rođenja i 25 od smrti) nosi ime „Mira Trailović”. Nakon inicijative pokrenute osam godina raniije, 2016. godine je u Kraljevu, u foajeu Kraljevačkog pozorišta, otkrivena spomen ploča Miri Tailović, rad akademskog vajara i redovnog profesora na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu Slavoljuba Caje Radoičića. Muzej pozorišne umetnosti Srbije objavio je pre tri godine knjigu Feliksa Pašića o njenom radu, pod naslovom „Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta“. Odlikovali su je beskrajni šarm i prodornost, talenat za ubeđivanje. Kada su Ežena Joneska 1971. godine pitali šta je video u Beogradu, odgovorio je: „Miru Trailović. Zar to nije sasvim dovoljno?” ŠTA ZNAČI M-I-R-A? Kada su je novinari jednom pitali hoće li da se predstavi, rekla je da hoće i kao pesmicu „izrecitovala“ svoje ime u akronimu: M – kao marljiva, I – kao iracionalna, R – kao radosna, A – kao ako, baš me briga. Mira. Mira Trailović. Mira Trailović bila je vanserijska ličnost, persona za svako poštovanje i jedna ozbiljna dama, čak i u vreme kada to nije bilo naročito poželjno i popularno. Imala je solidnu građansku i intelektualnu zaleđinu kada je po oslobođenju postala spiker Radio-Beograda, zatim reditelj i urednik u dramskoj redakciji, student Muzičke akademije i Visoke filmske škole, predavač radio-režije na Pozorišnoj akademiji. Među osnivačima Ateljea 212, a tu je bilo snažnih i izrazitih ličnosti, Mira Trailović imala je istrajnost i vokacije da se tom projektu trajno posveti i da sporadične predstave jedne gotovo zavereničke grupe pretvori u stalno pozorište koje je sa svojim ostvarenjima stiglo do Pariza, Njujorka, Moskve, Karakasa i Meksika. Kako je baš ta gospođa – koja je u mnogo čemu bila osoba vezana za tradiciju i sklona staromodnom, postala ključna ličnost modernizacije našeg teatra, od takozvanog teatra apsurda i dokumentarne drame do rok-opere i, konačno, neizbežnog postmodernizma – može se objasniti pre svega kosmopolitskim duhom Mire Trailović, njenom glob-troterskom strašću i poliglotskom lakoćom. Radeći mirno na deprovincijalizaciji beogradskog, a time i jugoslovenskog glumišta - sasvim logično došla je i do zamisli o BITEFU. Danas je teško pojmiti koliko je lične vizije, a i hrabrosti, bilo potrebno da se 1967. izmisli BITEF i da se ogromnim kulturnim, esnafskim, a i ideološkim otporima uprkos - zahukta taj svetski festival „novih pozorišnih tendencija”. (Iz teksta Dragana Klaića (1950–2011), U izlogu sveta, 1990) Život u pozorištu izjednačila sam sa svojim životom. Mira Trailović Feliks Pašić (1939–2010), novinar, pozorišni kritičar, publicista, televizijski dokumentarista… Novinarski radni vek proveo je u „Borbi“, Radio Beogradu i Televiziji Beograd. Blizu četiri decenije Pašić je bio aktivni stalni pozorišni kritičar „Borbe“, „Večernjih novosti“, Radio Beograda, „Dnevnog telegrafa“ i „Teatrona“. Bio je poslednji savezni selektor Sterijinog pozorja, petnaest godina je, kao selektor i umetnički direktor, davao kreativni pečat Festivalu monodrame i pantomime u Zemunu, osnovao je i tri godine vodio Jugoslovenski festival pozorišta jednog glumca u Nikšiću. Sa Svetlanom Bojković je pokrenuo i sedam godina (1992 – 1999) uređivao pozorišne novine „Ludus“ u kojima je objavio šezdeset opsežnih razgovora sa pozorišnim umetnicima. Knjige: Savremenici (razgovori sa jugoslovenskim piscima – 1965), Oluja (dnevnik predstave – 1987), Kako smo čekali Godoa kad su cvetale tikve (dokumentarno istraživanje slučajeva zabrane dveju pozorišnih predstava – 1992), Karlo Bulić – avantura kao život (1992), Zoran (razgovori sa Zoranom Radmilovićem – 1995), Glumci govore I, II (razgovori sa šesnaestoro srpskih glumaca – 2003), Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta (2006), Joakimovi potomci (portretni medaljoni dobitnika statuete „Joakim Vujić“ – 2006), MUCI Ljubomir Draškić ili živeti u pozorištu (2010), Kratak pregled vremena (razgovori sa pozorišnim stvaraocima iz rubrike Ludus razgovara – 2013). Monografije: Grad teatar Budva – Prvih deset godina (1998), Deset festivala pozorišta za djecu u Kotoru (2002), Grad teatar Budva – Drugih deset godina (2007), Beogradsko dramsko pozorište – 60 godina (2007), Vuk, z. p. Tršić, Vukovi sabori 1933 – 2008 (2008), Zvezdara teatar 1984-2009 (2009). Priredio je knjigu o Oliveri Marković, knjigu pozorišnih kritika Slobodana Selenića (Dramsko doba), knjigu pesama i zapisa Ljubiše Bačića (Moj živote malo li te ima)… Dobitnik je Sterijine nagrade za pozorišnu kritiku (1983, 1992) i Sterijine nagrade za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture (2006), Nagrade „Grad teatar za dramsko stvaralaštvo“ (Budva, 2010) i drugih nagrada. MG147

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908 — Beograd, 20. oktobar 1992) bio je učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, filozof, pesnik nadrealista, general-pukovnik JNA, diplomata i društveno-politički radnik SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1945. do 1953. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA, od 1953. do 1965. funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ, a od 1966. do 1967. funkciju Potpredsednika SFRJ. Biografija Detinjstvo, školovanje i rana mladost Rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra (1869—1932), bogatog industrijalca, i majke Ruže, rođene Zdravković (1875—1963). Njegov deda po majci je bio general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković.[1] Imao je jednog brata, Nikolu, i pet sestara — Maru, Jelisavetu, Kseniju, Tatjanu i Oliveru.[2] Kao dečak jedno vreme je sa porodicom živeo u Švajcarskoj, od 1912. do 1921. godine, gde je stekao osnovno obrazovanje u školi jednog Dominikanskog samostana, u okolini Lozane. Tu je naučio francuski jezik, da svira klavir, a pevao je i u horu kao solista, i kao osnovac proputovao Švajcarsku pevajući solo arije na misama u crkvama.[3] Po povratku u novostvorenu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, Popović se upisao u beogradsku Treću mušku gimnaziju, u kojoj je maturirao 1926. godine, a kao odličan učenik bio je oslobođen polaganja usmenih ispita. U međuvremenu, sve aktivnije se bavi boksom i plivanjem. Po završetku gimnazije, otišao je na odsluženje vojnog roka. Završio je Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine, a iste godine proizveden je u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika.[4][5] Posle završetka služenja vojske, ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku, gde na pariskoj Sorboni studira najpre pravne nauke, a potom i filozofiju i diplomira 1931. godine. Tamo se priključuje nadrealističkim krugovima i postaje blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa.[6][7] Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. U vreme studija, intenzivno je posećivao psihijatrijsku bolnicu „Sveta Ana” u Parizu, s obzirom da se dosta interesovao za psihoanalizu i delo Zigmunda Frojda. Tada je napisao i tekst „Zapisi iz ludnice”. Akademsku 1931/1932. godinu, Koča Popović proveo je u Nemačkoj, u Frankfurtu, na produženim studijama psihoanalize i filozofije.[8] Od svoje rane mladosti usvojio je marksistički pogled na svet i pružao podršku radničkom pokretu, iako je poticao iz bogate buržoaske porodice. U vojsci je zbog toga bio proganjan od strane monarhističkog režima. Tokom studija u Parizu, 1929/1930. godine, aktivno se uključio u studentski društveno-politički život i učestvovao u demonstracijama protiv fašističkih organizacija. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) primljen je 1933. godine, posle čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen.[9] Španski građanski rat Glavni članci: Španski građanski rat i Jugoslovenski Španci Od jula 1937. godine borio se u Španskom građanskom ratu, prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona, kada je dobio čin poručnika Španske republikanske armije. Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke — bitke za Madrid. Posle sloma Španske republikanske armije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, prelazi u Francusku. Zbog učešća u Španskom građanskom ratu interniran je, pa mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen (franc. Saint Cyprien). Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza vraća se iz Francuske u Jugoslaviju, gde je nastavio svoju revolucionarnu aktivnost, izvršavajući zadatke koje mu je postavljala Komunistička partija Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba Glavni članci: Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije i Ustanak u Srbiji 1941. Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore u činu artiljerijskog poručnika. Zarobljen je kod Ivanjice u aprilu 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od jula 1941. godine. Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je komandant Posavskog partizanskog odreda. Pod njegovom komandom ovi odredi su vodili brojne bitke i izvojevali mnoge uspehe u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice NOV i POJ, u Rudom 21. decembra 1941. godine Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Pod njegovom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu. Prvog novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno–Prozor i Kupres–Šujica–Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi Martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. U Petoj neprijateljskoj ofanzivi 9. i 10. juna 1943. godine Prva proleterska divizija probila je obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ na Sutjesci. Ali, ovakav manevar stajao je velikih ljudskih gubitaka. Posle proboja Koča je skoro stigao do vojnog suda, jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Za momenat se to smatralo kukavičlukom, tj. proboj iz obruča je protumačen „kao bežanija“. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević su tada postali general-majori, a 1. novembra, general-lajtnanti. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. Jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO za Srbiju. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućim bitkama za njeno oslobođenje. Jedno vreme bio je komandant Južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice–Sarajevo–Banjaluka–Karlovac–Zagreb. Zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem rukovodio je operacijom oslobođenja jugoslovenske prestonice Beograda oktobra 1944. godine. Za vreme Narodnooslobodilačkog rata (NOR), bio je član najviših političkih predstavništava Nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Posleratni period Razglednice Koče Popovića; nalaze se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu. Posle oslobođenja Jugoslavije, ostao je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i od 15. septembra 1945. do 27. januara 1953. godine obavljao dužnost Načelnika Generalštaba JNA. Čin general-pukovnika dobio je 2. avgusta 1947. godine. Aktivna vojna služba mu se završila 27. aprila 1953. i preveden je u rezervu. Položaj Načelnika Generalštaba JNA prepustio je još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Od 15. januara 1953. do 23. aprila 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća (SIV) i Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ. Kao sekretar za inostrane poslove učestvovao je u svim pregovorima Jugoslavije sa mnogim zemljama sveta. Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija (OUN). Svojom zapaženom aktivnošću u OUN-u i zalaganjem za principe aktivne i miroljubive koegzistencije mnogo je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu. Zajedno sa Petrom Stambolićem, predsednikom SIV-a i ambasadorom u SAD Veljkom Mićunovićem je bio član delegacije Jugoslavije na sahrani Džona F. Kenedija, 25. novembra 1963. godine.[10] Tokom 1966. i 1967. godini obavljao je funkciju Potpredsednika Republike. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Devetom kongresu izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, od 1966. do 1982. godine Izvršnog odbora SSRN Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane. Iz političkog života se definitivno povukao 3. novembra 1972. godine, posle događaja u Hrvatskoj i Srbiji, tzv. čistke liberala, i otišao u penziju. Prilikom proslave dana pobede 9. maja 1985. godine, Predsedništvo SFRJ je iznelo predlog da se Koča Popović i Peko Dapčević unaprede u čin generala armije. Ovo unapređenje je bila nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, međutim obojica su ovaj predlog odbila. Povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Skupštine grada Beograda, Zagrebačka ulica u opštini Savski venac od 18. septembra 2014. nosi ime Koče Popovića.[11] Privatni život, pozne godine i smrt Bio je u braku sa Veronikom Vjerom Bakotić (1912—2005)[12] i od nje se razveo posle rata. Od 1946. godine, živeo je nevenčano sa Leposavom Lepom Perović (1911—2000), prvoborcem iz Banja Luke. Dece nije imao. Do kraja života živeo je u Beogradu, iako je dosta vremena provodio i u Dubrovniku, u kom je poslednji put boravio leta 1991. godine.[13] Nakon što je imao moždani udar, prebačen je na Vojnomedicinsku akademiju (VMA), gde je i preminuo 20. oktobra 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Poslednja želja mu je bila da na odru bude sam.[14][15][16] Poslednja volja Koče Popovića Svoju poslednju volju, Koča Popović je napisao šesnaest godina pre svoje smrti, 26. septembra 1976. godine. U njoj je istakao da kada umre „želi da bude spaljen, bez ikakvih ceremonija i povorke, oproštajnih govora, venaca i drugih počasti” koje bi mu inače sledovale. Svojom poslednjom voljom je želeo „da sačuva samopoštovanje, kao čovek; smatrajući to najvišom obavezom prema ljudima i vrednostima na kojima je počivala snaga i veličina naše Revolucije.”[13] Književnost i publicistika Manje je poznato da se Koča Popović, za vreme studija u Parizu, priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. Sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko pariskog časopisa Revue Du Cinéma (br. 3). Godine 1929. potpisao je protest „Čovek od ukusa“. Pisao je filmske kritike i za list Paris Soir. Bio je saradnik beogradskog časopisa 50 u Evropi. Bio je član grupe beogradskih nadrealista i jedan je od potpisnika manifesta. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“. Tada je dobio pseudonim Grof koji je kasnije koristio u partizanima i tokom rata to mu je bilo šifrovano ime.[17] Kao publicista napisao je više dela, među kojima su najznačajnija: „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“, 1946. „Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije“, 1949. i „Beleške uz ratovanje“, 1988.

Kao naslikama Aleksandar Obradović sintisajzeri kompjuterska muzika kompjuteri лектронска музика је свака музика која укључује електронску обраду и чије извођење подразумијева интензивно коришћење уређаја који претварају електричне импулсе у звук. Иако свака врста музике која настаје или се модификује преко електричних, електромеханичких или електронских уређаја може да буде сматрана електронском музиком, прецизније је да се под електронском музиком подразумијевају композиције у којима је композитор унапријед одлучио који тип електронске обраде да примијени на свој музички концепт, тако да се у крајњем резултату на неки начин осликава интеракција композитора са одабраним медијем.[1] „Стварање музике преко електронских инструмената је већ дуже вријеме исцрпљено као новост. Коришћење електронике за компоновање, организовање, снимање, миксовање, подешавање боје тона, рандомизацију, извођење и дистрибуцију музике данас је интимно повезано са модерним музичким искуством.“[2] Са историјске тачке гледишта, електронском музиком се сматра било која музика која настаје употребом електронских музичких инструмената и електронске обраде, док у модерном времену такво разликовање губи смисао, пошто скоро сва данашња снимљена музика, као и већина музичких извођења уживо, зависе од употребе електронике музике. Музички концепти који су некада сматрани напредним (нпр. коришћење звукова из окружења, амбијентална музика, дигитално одабирање или узорковање, компјутерска музика, електронске модификације акустичних звукова итд.) претопили су се са многобројним жанровима популарне музике.[3] Жанрови као што су њу ејџ, хип хоп, техно, џез и народна музика, укључујући електронску, постали су саставни дио музичке продукције. Данас појам електронска музика служи за идентификовање или разликовање музике која користи електронику као централну тачку за инспирацију, као што је музика која користи електронику у служби замишљене продукције која иако може имати неке електронске елементе ипак се у потпуности не инспирише у електроници. „Чиста електронска музика представља звучне таласе који настају као резултат коришћења електронике, без употребе традиционалних музичких инструмената или звукова који се срећу у природи, од. чиста електронска музика настаје у доменима рачунара, синтетизатора и других сродних технологија.“[1] Изучавање избора звучних мустри и свјетлосних ефеката у електронској музици назива се електроника (грч. еλεκτοσ, „звучна мустра“; стгрч. νικοσ, „свјетлосни ефекат“). Порекло: крај 19. века до почетка 20. века[уреди | уреди извор] Trautonium, 1928 Telharmonium, Thaddeus Cahill 1897 Насловна страна часописа Scientific American из 1907, приказује величину, руковање и популарност телхармонијума У 19. веку, урађено је више покушаја стварања и снимања звукова механичким или електромеханичким путем. На примјер, њемачки научник Херман фон Хелмхолц је трасирао графичке приказе таласа регуларних звукова како би провјерио своја истраживања на пољу акустике. Веома важан догађај за историју електронске музике, био је изум грамофона од стране Томаса Едисона и Емила Берлинера, који су независно један од другог дошли до изума, 1870-их и 1880-их. Тај изум не само да је створио услове за почетке индустрије снимања, него је и показао да је сваки акустични садржај могуће снимити, (иако не са потпуном прецизношћу у то вријеме), као и сачувати за поновно, касније коришћење.[3] а прелому 20. века, експериментисање са појава електронике довела је до првих електронских музичких инструмената.[3] Ови иницијални изуми нису ушли у продају, него су кориштени у демонстрацијама и јавним извођењима. Публици су представљане репродукције постојеће музике уместо нових композиција за инструменте.[4][5] Док су се неки сматрани новитетима и производили су једноставне тонове, Телармониум је прецизно синтетисао звукове оркестрарских инструмената. Тиме је остварен видан јавни интерес и дошло је до комерцијалног напретка у пољу мултимедијске музике користећи телефонске мреже.[6] Критичари музичких конвенција тог времена су сматрали да овај развојни пут има будућност. Феручо Бусони је подржавао компоновање микротоналне музике коју су омогућавали електронски инструменти. Он је предвидео употребу машина у будућој музици, пишући утицајни Sketch of a New Esthetic of Music.[7][8] Футуристи као што су Франческо Балила Пратела и Луиђи Русоло почели су да компонују музику са акустичком буком да би евоцирали звук машинерије. Они су предвидели експанзију тембра путем електонике у утицајном манифесту The Art of Noises.[9][10] Ране композиције[уреди | уреди извор] Лав Термен демонстрира теремин in 1927 Развој вакуумске цеви довео је до електронских инструмената који су били мањи, појачани, и практичнији за извођење.[11] Теремин, Мартеноови таласи и траутонијум су комерцијално поризвођени од почетка 1930-их.[12][13][14] Одд краја 1920-их, повећана практичност електонских инструмената је утицала на композиторе као што је Јозеф Шилингер да их прихвате. Они су типично кориштени у оквиру оркестара, и већина композитора је писала комаде за теремин који би се иначе могли изводити на жичаним иструментима.[12] Авангардни композитори су критиковали предоминентну употребу електронских инструмената за конвенцијалне сврхе. Електронски инструменти су нудили експанзије у погледу висине тона[15] које су искориштавали поборници микротоналне музике као што су Чарлс Ајвс, Димитриос Левидис, Оливие Месијан и Едгар Варез.[16][17][18] Осим тога, Перси Грејнџер је користио теремин за потпуно напуштање фиксног тоналитета,[19] док су руски композитори попут Гаврила Попова третирали овај инструмент као извор буке у иначе акустичној музици буке.[20] Снимљени експерименти[уреди | уреди извор] Развоји у раној технологији снимања остваривани су паралелно са развојем електронских инструмената. Прва средства за снимање и репродукцију звука су изумљена у касном 19. веку у облику механичких фонографа.[21] Грамофини су постали уобичајени предмент у домаћинствима, и до 1920-их композитори су их користили за репродукцију кратких комада.[22] Увођење електронских снимака 1925. године је било праћено повећаним експериментисањем са грамофонима. Паул Хиндемит и Ернст Тоџ су компоновали неколико комада 1930. слажући снимаке инструмента и вокала уз прилагођавање брзина. Под утицајем ових техника, Џон Кејџ је компоновао Imaginary Landscape No. 1 1939. године подешавајући брзине снимљених тонова.[23] Развој: од 1940. до 1950-иx[уреди | уреди извор] Електроакустични тип музике[уреди | уреди извор] Додатне информације: Електроакустична музика, снимање звука и репродукција Први практични аудио снимач је представљен 1935. Побољшања у технологији направљена су коришћењем технике АЦ нагибања, која је значајно побољшала верност снимања. Већ 1942. снимани су тестови у стерео техници. Иако су ови догађаји првобитно били ограничени на Немачку, снимачи и касете су доведени у Сједињене Државе након завршетка Другог светског рата. То је била основа за први комерцијално произведени касетофон 1948. 1944. године, пре употребе магнетне траке за композиционе сврхе, египатски композитор Хелимел Даф, док је још био студент у Каиру, користио је гломазан снимач за снимање звукова древне зар церемоније. Користећи објекте на студијима Радио Блиског истока, Даф је обрадио снимљени материјал помоћу одјека, еха, контроле напона и поновног снимања. Оно што је резултирало сматра се најстаријом композицијом музике на тракама. Настали рад добио је назив Изрека Зара, а представљен је 1944. године у уметничкој галерији у Каиру. Док његови почетни експерименти у композицији на бази траке нису били познати изван Египта у то време, Хелимел Даф је такође познат по свом каснијем раду у електронској музици у Центру за електронску музику Колумбија-Принст крајем 1950-их. [23] Електронска музика[уреди | уреди извор] У електронском музичком студију ВДР, Келн, 1991. Карлхаинз Стокхаузн је кратко радио у студију 1952. године, а након тога дуги низ година у ВДР Колеџ студију за електронску музику. У Келну, оно што ће постати најпознатији студио за електронску музику на свету званично је отворено у радијским студијима НВДР-а 1953. године, иако је то било у фази планирања још 1950. године, а ране композиције су настале и емитоване 1951. године. У својој тези из 1949. године, Мејр-Еплр је замислио да синтетизује музику у потпуности из електронски произведених сигнала; на овај начин, електронска музика је била оштро диференцирана од Француске конкретне музике, који је користио звукове снимљене из акустичких извора.[24] Јапанска електронска музика[уреди | уреди извор] Сименс Студио за електронску музику Најстарија група електронских музичких инструмената у Јапану, Јамаха Магна Орган је изграђена 1935. године, али након Другог светског рата, јапански композитори као што је Минао Шибата знали су за развој електронских музичких инструмената. Крајем четрдесетих година 20. века, јапански композитори су почели да експериментишу са електронском музиком, а институционално спонзорство им је омогућило да експериментишу са напредном опремом. Њихова инфузија азијске музике у нови жанр би на крају подржала популарност Јапана у развоју музичке технологије неколико деценија касније. Након оснивања компаније за електронику Сони 1946. године, композитори Тору Такемици и Минао Шибата самостално су истраживали могуће употребе електронске технологије за производњу музике. Шибата предвидео развој синтисајзера и предвидио драстичну промену у музици. Сони је почео производити популарне магнетофонске касете за јавну употребу. Авангардном колективу Јикен Кобо (Експериментална радионица), основаној 1950. године, понуђен је приступ аудио технологији компаније Сони. Компанија је ангажовала Тору Такемици да демонстрира своје касете са композицијама и перформансима електронске траке. Први електронски снимци групе били су `Затворена жена` и који је 1951. године саставио Кунихару Акијама. Многи од електроакустичких трака које су произвели коришћени су као случајна музика за радио, филм и позориште. Такође су одржавали концерте са слајд шоуом који су синхронизовани са снимљеном музичком подлогом. Композитори ван Јикен Киба, као што су Јасуши Акутагава, Сабуро Томинага и Широ Фукаи, такође су експериментисали са радиофонском музиком између 1952. и 1953.[25] Америчка електронска музика[уреди | уреди извор] Детроит - Фестивал електронске музике 2002 У Сједињеним Државама, електронска музика је створена још 1939. године, када је Џон Кејџ објавио Имагинарни пејзаж, бр. 1, користећи две променљиве брзине, фреквентне снимке, пригушени клавир и чинеле, али без електронских средстава за производњу. Кејџ је компоновао још пет `Имагинарних пејзажа` између 1942. и 1952. године (један повучен), углавном за ансамбл удараљки, иако је број 4 за дванаест радио станица, а број 5, написан 1952. године, користи 42 снимка и треба да се реализује као магнетни тапе. Према Оту Луенингу, Цаге је такође извео Вилијам Мик 1954. године, користећи осам звучника, три године након његове наводне сарадње. Вилиамс Мик је био успех на фестивалу у Донашингену где је направио `јаку импресију `. Пројекат `Музика за магнетну траку` формирали су чланови школе у Њујорку (Џон Кејџ, Ерл Бра, Кристијан Вулф, Дејвид Тјудор и Мортон Фелдман), и трајали су три године до 1954. године. У тој друштвеној тами рад Еарла Бровна, Мортона Фелдмана и Цхристиан Волффа и даље представља сјајно светло, јер је на неколико тачака нотације, перформанса и аудиције, акција провокативна. Кејџ је завршио Вилиамс Мик 1953. године док је радио са пројектом Мјузик фор Магнетик Тајп Проџект. Група није имала стални објекат и морала се ослањати на позајмљено време у комерцијалним студијима звука, укључујући студио Луиса и Бебеа Барона.[26] Диџеј - лого Колумбија-Принстн центар[уреди | уреди извор] Владимир Ушачевски, који је био на музичком факултету Универзитета Колумбија, био је задужен за уређај, и готово одмах почео да експериментише са њим. Херберт Русцол пише: `Ускоро је био заинтригиран новим звуковима које је могао постићи снимањем музичких инструмената, а затим их ставио један на други.` Ушачевски је касније рекао: `Одједном сам схватио да се магнетофон може третирати као инструмент. У четвртак, 8. маја 1952, Ушачевски је представио неколико демонстрација музике на траку / ефекте које је створио на свом Форуму композитора, у театру на Универзитету Колумбија. То укључује Транспозицију, Реверберацију, Експеримент, Састав и Подводни Валс.[26] У једном интервјуу је изјавио: `Представио сам неколико примера мог открића на јавном концерту у Њујорку заједно са другим композицијама које сам написао за конвенционалне инструменте.` Ото Луенинг, који је присуствовао овом концерту, приметио је: ` Опрема која му је била на располагању састојала се од Ампек магнетофона и једноставног кутијастог уређаја који је дизајнирао бриљантни млади инжењер Петер Маузеи, да би створио повратну информацију, облик механичке реверберације. Само три месеца касније, у августу 1952, Ушачевски је отпутовао у Бенингтон, Вермонт, на позив Луенинга да представи своје експерименте.[26] Тамо су њих двојица сарађивали на разним деловима. Луенинг је описао догађај: `Опремљен са слушалицама и флаутом, почео сам да развијам своју прву композицију за снимање касета. Обоје смо били течни импровизатори и медиј је испалио нашу машту.` где нам је `велики број композитора скоро свечано честитао говорећи:` То је то `(` то значи музика будућности `). Ворд је брзо стигао у Њујорк. Оливер Данијел је позвао двојицу да `продуцирају групу кратких композиција за октобарски концерт под покровитељством Америчког удружења композитора и емитовања музике, у Музеју модерне уметности у Њујорку. Оклевајући, сложили смо се ... Хенри Кавил нам је ставио свој дом и студио у Вудстоку, на располагање. Крајем септембра 1952. године, путујућа лабораторија стигла је у дневну собу Ушачевски у Њујорку, где смо на крају завршили композиције.[27] Два месеца касније, 28. октобра, Владимир Ушачевски и Ото Луенинг представили су први концерт у САД. Концерт је укључивао Луенингову фантазију у свемиру (1952) - `импресионистички виртуозни комад” користећи манипулисане снимке флауте - и Лов Спид (1952), `егзотичну композицију која је ушла у флауту далеко испод свог природног домета.` Оба дела су настала у дому Хенри Ковела у Вудстоку, НИ. После неколико концерата изазваних сензацијом у Њујорку, Ушачевски и Луенинг су позвани на директан пренос НБЦ-овог Данашњег схов-а како би обавили демонстрацију интервјуа - први телевизијски електроакустички перформанс. Луенинг је описао догађај: `Ја сам импровизовао неке [флауте] секвенце за касетофон. Ушачевски их је тада и тамо ставио кроз електронске трансформације.` 1954. је уочио појаву онога што би се сада сматрало аутентичним електричним и акустичким композицијама - акустична инструментација увећана / праћена снимцима манипулисаног или електронски генерисаног звука.[27] Средином до краја 1950-их[уреди | уреди извор] Први дигитални компјутер у Аустралији, приказан у Мелбурн музеју Године 1954. Стокхаизен је компоновао први електронски комад који је објављен као партитура. Године 1955. почело се појављивати више експерименталних и електронских студија. Значајна је била израда студија у НХК у Токију, чији су оснивачи Тоширо Маиузуми, и студио Филипс, Холандија, који је прешао на Универзитет у Утрехту као Институт за сонологију 1960. године. Први компјутер на свету који је пуштао музику био је ЦСИРАЦ, који су дизајнирали и изградили Тревор Пеарси и Мастон Берд. Математичар Геоф Хил програмирао је ЦСИРАЦ да свира популарне музичке мелодије од почетка 1950-их. Године 1951. јавно је пуштао пуковника Боги Марч, о којем не постоје никакви познати снимци, само прецизна реконструкција. Међутим, ЦСИРАЦ је играо стандардни репертоар и није коришћен за проширење музичког мишљења или композиционе праксе. ЦСИРАЦ никада није снимљен, али музика је била прецизно реконструисана. Најстарији познати снимци компјутерски генерисане музике играли су компјутер Феранти Марк 1, комерцијална верзија беби машине са Универзитета у Манчестеру у јесен 1951. Музички програм је написао Кристофер Стрејчи.[27][28] Уживо електронска музика[уреди | уреди извор] Жива електронска музика Жива електроника (или електроакустична импровизација) је облик експерименталне импровизоване музике која се развила као одговор на ригидност композиције засноване на звуку за фиксне медије као што су музички концерти, рана електронска музика заснована на студију и компјутерска музика. Музичка импровизација често игра велику улогу у извођењу ове музике. У Европи 1964. Карлхајнц Стокшаузен саставио је Микропхоние И за там-там, ручне микрофоне, филтере и потенциометре, и Миктур за оркестар, четири генератора синусног вала и четири модулатора прстена. Године 1965. компоновао је Микропхоние II за хор, Хамонд оргуље и прстенасте модулаторе. 1966-67, Рид Гхазала је открио и почео да подучава `савијање кола` - примену креативног кратког споја, процес случајног кратког споја, стварање експерименталних електронских инструмената, истраживање звучних елемената углавном тембре и са мање гледања на смолу или ритам, и под утицајем алеаторског музичког концепта Јохна Цагеа.[29] Успон плесне музике[уреди | уреди извор] Електронска плесна музика Тренд је настављен до данашњих дана са модерним ноћним клубовима широм света који редовно играју електронску плесну музику (ЕДМ). Данас, електронска плесна музика има радио станице, сајтове, и публикације попут Микмага посвећеног искључиво жанру. Штавише, жанр је нашао комерцијални и културни значај у САД и Северној Америци, захваљујући дивље популарном великом кућном простору / ЕДМ звуку који је инкорпориран у америчку поп музику и порасту комерцијалних раве великих размера као што су Туморовленд (фестивал) и Ултра Мјузик Фестивал.[29]