Šogun, delo Džejmsa Klavela, jedan je od najzanimljivijih istorijskih romana svih vremena. Glavni junak ove priče je Englez Džon Blektorn, koji doživljava brodolom. On se iznenada budi na mestu za koje malo Evropljana zna, a još manje njih ga je videlo. Ime tog tajanstvenog mesta je Nipon. Reč je, zapravo, o Japanu sedamnaestog veka. Blektorn je prinuđen da živi u feudalnom društvu u kome je granica između života i smrti tanka nit koja neprestano klizi na ivici noža. Blektorn mora da se bori za sebe, da se suoči s nepoznatim narodom, jezikom i kulturom. U tom susretu s novom stvarnošću on preispituje samog sebe, svoje stavove o moralu, istini i slobodi, a uviđa i podeljenost japanskog društva onoga doba: političke sukobe, borbu za moć i vlast. Džon Blektorn je pred mnogim iskušenjima, spoznaje strast, gubitak, preispituje svoju odanost. Prinudno putovanje neće promeniti samo njega samog već i zemlju kojom vladaju šoguni. Ova istorijska saga Džejmsa Klavela koja se čita u dahu poseduje, kako su neki književni kritičari primetili, „šekspirovsku dubinu“, ali i „napetost najuzbudljivijih trilera“. Kod čitalaca širom sveta podstakla je zanimanje za japansku kulturu, a doživela je i nekoliko adaptacija za televiziju i film. Izdavač: Only Smiley Broja strana : 368 Povez: Mek Pismo: Latinica Godina izdanja: 2024 ISBN: 978-86-6429-046-3

šogun dobro očuvana

Kako uticati na druge i kako se zdravorazumski ponašati Uticaj – ta skoro magična reč, šta sve sugeriše! Uticaj na druge! Kakav čudesan dar i kakav garantovani uspeh onima koji ga poseduju! Mi ćemo samo po čuvenju znati za problem koji se javlja zbog antipatije i usamljenosti tokom samoizolacije od ostatka čovečanstva. Imaćemo zadovoljstvo da vidimo kako će se ljudska srca pod uticajem naše reči i primera otvoriti ka čistim i plemenitim osećanjima. Joritomo Taši, čiji su saveti izloženi u ovoj knjizi, svrstava se među tri najveća državnika koje je Japan ikada iznedrio. On je bio najistaknutiji i najmudriji šogun; i kao osnivač prve japanske dinastije šoguna, revizor zakona Carstva i organizator vojnog feudalizma; spasio je svoju domovinu od naleta demoralizacije u koju je tonula. Za vreme svoje vladavine veliki šogun imao je dominantan uticaj na stavove svog naroda. Za njega je umetnost uticaja na druge bila ključ uspeha.

O knjizi: Zlatni paviljon je jedno od najznacajnijih dela koje je napisao Jukio Mišima. Zasnovano je na stvarnom dogadaju iz 1950. godine. Roman opisuje složeno patološko ponašanje i zlocin iz ocaja, koji je izvršio jedan mladic, student zen-budizma, za vreme priprema za sveštenicki poziv u hramu u Kjotu, remek-delu budisticke arhitekture, starom više od petsto godina. Buduci sveštenik – ružnog lica i od detinjstva mucavac – patio je opsednut nedostižnom lepotom Zlatnog paviljona. Na užas svih Japanaca, dvadesetjednogodišnji Mizoguci, kome je lepota Zlatnog paviljona bila životni problem, spalio je ovaj istorijski spomenik i budisticko svetilište, koje je podigao veliki šogun Ašikaga Jošimucu (1358–1408), vojskovoda, esteta i veliki poklonik zenitizma. Japanci su ubrzo obnovili Zlatni paviljon, svoje nacionalno blago, a Mišima je napisao svoje remek-delo.

O knjizi: Zlatni paviljon je jedno od najznacajnijih dela koje je napisao Jukio Mišima. Zasnovano je na stvarnom dogadaju iz 1950. godine. Roman opisuje složeno patološko ponašanje i zlocin iz ocaja, koji je izvršio jedan mladic, student zen-budizma, za vreme priprema za sveštenicki poziv u hramu u Kjotu, remek-delu budisticke arhitekture, starom više od petsto godina. Buduci sveštenik – ružnog lica i od detinjstva mucavac – patio je opsednut nedostižnom lepotom Zlatnog paviljona. Na užas svih Japanaca, dvadesetjednogodišnji Mizoguci, kome je lepota Zlatnog paviljona bila životni problem, spalio je ovaj istorijski spomenik i budisticko svetilište, koje je podigao veliki šogun Ašikaga Jošimucu (1358–1408), vojskovoda, esteta i veliki poklonik zenitizma. Japanci su ubrzo obnovili Zlatni paviljon, svoje nacionalno blago, a Mišima je napisao svoje remek-delo.

Autor: Joritomo Taši Izdavač: Begen comerc Godina izdanja: 2021. Br. str.: 232 Povez: Mek Format: 135mm x 205mm Pismo: Latinica Opis Kako uticati na druge i kako se zdravorazumski ponašati – autor Joritomo Taši Uticaj – ta skoro magična reč, šta sve sugeriše! Uticaj na druge! Kakav čudesan dar i kakav garantovani uspeh onima koji ga poseduju! Mi ćemo samo po čuvenju znati za problem koji se javlja zbog antipatije i usamljenosti tokom samoizolacije od ostatka čovečanstva. Imaćemo zadovoljstvo da vidimo kako će se ljudska srca pod uticajem naše reči i primera otvoriti ka čistim i plemenitim osećanjima. O autoru: Joritomo Taši, čiji su saveti izloženi u ovoj knjizi, svrstava se među tri najveća državnika koje je Japan ikada iznedrio. On je bio najistaknutiji i najmudriji šogun; i kao osnivač prve japanske dinastije šoguna, revizor zakona Carstva i organizator vojnog feudalizma; spasio je svoju domovinu od naleta demoralizacije u koju je tonula. Za vreme svoje vladavine veliki šogun imao je dominantan uticaj na stavove svog naroda. Za njega je umetnost uticaja na druge bila ključ uspeha. Iz sadržaja knjige Kako uticati na druge i kako se zdravorazumski ponašati: Prva knjiga KAKO UTICATI NA DRUGE Predgovor originalnom izdanju B. Dangens: Uvodna reč urednika originalnog izdanja Dr Artur R. Pel: Uvod u izdanje koje je pred vama Lekcija 1. Uticaj povećanjem i širenjem psihičkih snaga Lekcija 2. Uticaj ubeđivanjem Lekcija 3. Uticaj pogledom Lekcija 4. Uticaj jasnoćom govora Lekcija 5. Uticaj dobrim primerom Lekcija 6. Uticaj psihom Lekcija 7. Uticaj odlukom Lekcija 8. Uticaj racionalnom ambicijom Lekcija 9. Uticaj istrajnošću Lekcija 10. Uticaj prestižom proisteklim iz koncentracije Lekcija 11. Uticaj samopouzdanjem Lekcija 12. Sticanje dominantne moći Druga knjiga ZDRAV RAZUM I KAKO GA PRAKTIKOVATI Predgovor Lekcija 1. Zdrav razum. Šta je to? Lekcija 2. Borba protiv iluzija Lekcija 3. Razvoj moći rezonovanja Lekcija 4. Zdrav razum i nagon Lekcija 5. Opasnosti od sentimentalnosti Lekcija 6. Korisnost zdravog razuma u svakodnevnom životu Lekcija 7. Moć dedukcije Lekcija 8. Kako steći zdrav razum Lekcija 9. Zdrav razum i akcija Lekcija 10. Najtemeljniji menadžer Lekcija 11. Zdrav razum i samokontrola Lekcija 12. Zdrav razum ne isključuje visoke aspiracije Beleška o piscu

Japan, 1868. Poslednji šogun je poražen i počinje doba careva. Međutim, na hladnom severu Japana mala grupa ratnika očajnicki pruža poslednji otpor... Hana je imala sedamnaest godina kada je njen muž otišao u rat i ostavio je nezašticenu. Bežeci od neprijateljske vojske, Hana dolazi u razrušeni Tokio i pronalazi utocište u zloglasnom gradu Jošivari. Tamo dospeva u bordel i postaje kurtizana. Jozo, avanturista i sjajan mačevalac, vraća se u Japan posle šest godina provedenih u inostranstvu i otkriva da je zemlja koju je davno napustio duboko razorena. Putuje na sever sa željom da se pridruži pobunjenicima, ali suočava se sa neprijateljskom vojskom. Pošto beži iz zarobljeništva, Jozo shvata da jedini spas može pronaći na mestu gde je svaki čovek izvan zakona – u Jošivari. Tamo, u gradu bez sna, u kom živi tri hiljade kurtizana, Jozo, begunac, sreće lepu Hanu. Međutim, oboje kriju strahovite tajne, tajne koja mogu da ugroze ne samo njihovu ljubav, već i njihov život... Čitaj dalje

Broj strana: 319 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 14.5x20.5 cm Godina izdanja: 2010. Izdavač: Vulkan izdavaštvo Japan, 1868. Poslednji šogun je poražen i počinje doba careva. Međutim, na hladnom severu Japana mala grupa ratnika očajnicki pruža poslednji otpor... Hana je imala sedamnaest godina kada je njen muž otišao u rat i ostavio je nezašticenu. Bežeci od neprijateljske vojske, Hana dolazi u razrušeni Tokio i pronalazi utocište u zloglasnom gradu Jošivari. Tamo dospeva u bordel i postaje kurtizana. Jozo, avanturista i sjajan macevalac, vraca se u Japan posle šest godina provedenih u inostranstvu i otkriva da je zemlja koju je davno napustio duboko razorena. Putuje na sever sa željom da se pridruži pobunjenicima, ali suocava se sa neprijateljskom vojskom. Pošto beži iz zarobljeništva, Jozo shvata da jedini spas može pronaci na mestu gde je svaki covek izvan zakona – u Jošivari. Tamo, u gradu bez sna, u kom živi tri hiljade kurtizana, Jozo, begunac, srece lepu Hanu. Medutim, oboje kriju strahovite tajne, tajne koja mogu da ugroze ne samo njihovu ljubav, vec i njihov život...

Zlatni paviljon Zlatni paviljon je jedno od najznacajnijih dela koje je napisao Jukio Mišima. Zasnovano je na stvarnom dogadaju iz 1950. godine. Roman opisuje složeno patološko ponašanje i zlocin iz ocaja, koji je izvršio jedan mladic, student zen-budizma, za vreme priprema za sveštenicki poziv u hramu u Kjotu, remek-delu budisticke arhitekture, starom više od petsto godina. Buduci sveštenik – ružnog lica i od detinjstva mucavac – patio je opsednut nedostižnom lepotom Zlatnog paviljona. Na užas svih Japanaca, dvadesetjednogodišnji Mizoguci, kome je lepota Zlatnog paviljona bila životni problem, spalio je ovaj istorijski spomenik i budisticko svetilište, koje je podigao veliki šogun Ašikaga Jošimucu (1358–1408), vojskovoda, esteta i veliki poklonik zenitizma. Japanci su ubrzo obnovili Zlatni paviljon, svoje nacionalno blago, a Mišima je napisao svoje remek-delo. Kada se 1956. godine pojavio Zlatni paviljon, Jukio Mišima (1925–1970) postao je najcitaniji, a ubrzo i najprevodeniji japanski pisac. Proslavio se kao izvanredan poznavalac i japanske tradicije i zapad- njacke kulture, koji u svojim delima uspešno spaja oba ova uticaja. U suštini, ostao je više naklonjen japanskim vrednostima, isticuci se kao izvrstan tumac japanskog mentaliteta i japanskog života. Odabrao je sepuku, ili harakiri, kako glasi ovaj popularni termin na Zapadu, da bi okoncao svoj život, to jest izvršio je samoubistvo paranjem utrobe na tradicionalni samurajski nacin, zahtevajuci da se njegova odsecena glava preda japanskom caru. Taj dogadaj je odjeknuo u Japanu i u celom svetu, otvarajuci mnoga poglavlja iz nesvakidašnjeg života ovog znacajnog pisca. U biblioteci „Maboroši”, posvecenoj najboljim japanskim romanima XX veka, do sada su objavljena Mišimina dela Ispovest maske i Žed za ljubavlju. Prikaži više

Broj strana: 292 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Godina izdanja: 2011 Izdavač: Tanesi Zlatni paviljon je jedno od najznacajnijih dela koje je napisao Jukio Mišima. Zasnovano je na stvarnom dogadaju iz 1950. godine. Roman opisuje složeno patološko ponašanje i zlocin iz ocaja, koji je izvršio jedan mladic, student zen-budizma, za vreme priprema za sveštenicki poziv u hramu u Kjotu, remek-delu budisticke arhitekture, starom više od petsto godina. Buduci sveštenik – ružnog lica i od detinjstva mucavac – patio je opsednut nedostižnom lepotom Zlatnog paviljona. Na užas svih Japanaca, dvadesetjednogodišnji Mizoguci, kome je lepota Zlatnog paviljona bila životni problem, spalio je ovaj istorijski spomenik i budisticko svetilište, koje je podigao veliki šogun Ašikaga Jošimucu (1358–1408), vojskovoda, esteta i veliki poklonik zenitizma. Japanci su ubrzo obnovili Zlatni paviljon, svoje nacionalno blago, a Mišima je napisao svoje remek-delo. Kada se 1956. godine pojavio Zlatni paviljon, Jukio Mišima (1925–1970) postao je najcitaniji, a ubrzo i najprevodeniji japanski pisac. Proslavio se kao izvanredan poznavalac i japanske tradicije i zapad- njacke kulture, koji u svojim delima uspešno spaja oba ova uticaja. U suštini, ostao je više naklonjen japanskim vrednostima, isticuci se kao izvrstan tumac japanskog mentaliteta i japanskog života. Odabrao je sepuku, ili harakiri, kako glasi ovaj popularni termin na Zapadu, da bi okoncao svoj život, to jest izvršio je samoubistvo paranjem utrobe na tradicionalni samurajski nacin, zahtevajuci da se njegova odsecena glava preda japanskom caru. Taj dogadaj je odjeknuo u Japanu i u celom svetu, otvarajuci mnoga poglavlja iz nesvakidašnjeg života ovog znacajnog pisca. U biblioteci „Maboroši”, posvecenoj najboljim japanskim romanima XX veka, do sada su objavljena Mišimina dela Ispovest maske i Žed za ljubavlju.

Odeljak Bibliografija možete da pronađete ovde. Meditacija o životu zaodevena u priču o obilasku grada i upoznavanju s njegovim žiteljima. Upoznajte Tokio i njegove građane Kad su šoguni vladali Japanom, dan je imao dvanaest časova. Svaki je nosio ime po jednoj životinji kineskog zodijaka, tako da je u zoru bio čas zeca, a u suton čas pevca. Podne je bilo čas konja, čas tigra padao je baš pred izlazak sunca, kad se polazi na putovanja i kad se ljubavnici rastaju. U Edu su se časovi menjali s godišnjim dobima: čas zimskog dana bio je znatno kraći nego čas letnjeg dana. Noćni čas je bio dug zimi, kratak leti. Od 1632. do 1854. godine vladari Japana strogo su ograničavali dodir sa stranim zemljama, nametnuvši Japancima gotovo potpunu izolaciju u kojoj je odnegovana upečatljiva i jedinstvena kultura. Opčinjavajućom prozom s mnogo čulnih detalja Ana Šerman prikazuje potragu za velikim zvonima koji su u doba šoguna stanovnicima Eda, današnjeg Tokija, govorila koliko je sati. Istraživanje Tokija postaje meditacija ne samo o vremenu nego i o istoriji, sećanju i nepostojanosti. Zvona starog Tokija idu za glasovima prošlosti kroz lavirint japanske prestonice. Jedna starica se seća kako je za vreme Drugog svetskog rata bežala od američkih napalm-bombi. Jedan naučnik pravi najtačniji sat na svetu, koji neće kasniti ni sekundu u pet milijardi godina. Poglavar šogunske kuće Tokugava kazuje svoje misli o razaranju grada njegovih predaka. „Ono što je izgubljeno – izgubljeno je. Ako pokušavate da trčite za izgubljenim, ono će vas odvesti u tamu.“ Ali Ana Šerman nas vodi i na putešestvija po gradu slikajući svoje prijateljsvo s vlasnikom malog, sasvim naročitog kafea, koji uživanje u kafi uzdiže do čiste umetnosti.

Meditacija o životu zaodevena u priču o obilasku grada i upoznavanju s njegovim žiteljima. Upoznajte Tokio i njegove građane Kad su šoguni vladali Japanom, dan je imao dvanaest časova. Svaki je nosio ime po jednoj životinji kineskog zodijaka, tako da je u zoru bio čas zeca, a u suton čas pevca. Podne je bilo čas konja, čas tigra padao je baš pred izlazak sunca, kad se polazi na putovanja i kad se ljubavnici rastaju. U Edu su se časovi menjali s godišnjim dobima: čas zimskog dana bio je znatno kraći nego čas letnjeg dana. Noćni čas je bio dug zimi, kratak leti. Od 1632. do 1854. godine vladari Japana strogo su ograničavali dodir sa stranim zemljama, nametnuvši Japancima gotovo potpunu izolaciju u kojoj je odnegovana upečatljiva i jedinstvena kultura. Opčinjavajućom prozom s mnogo čulnih detalja Ana Šerman prikazuje potragu za velikim zvonima koji su u doba šoguna stanovnicima Eda, današnjeg Tokija, govorila koliko je sati. Istraživanje Tokija postaje meditacija ne samo o vremenu nego i o istoriji, sećanju i nepostojanosti. Zvona starog Tokija idu za glasovima prošlosti kroz lavirint japanske prestonice. Jedna starica se seća kako je za vreme Drugog svetskog rata bežala od američkih napalm-bombi. Jedan naučnik pravi najtačniji sat na svetu, koji neće kasniti ni sekundu u pet milijardi godina. Poglavar šogunske kuće Tokugava kazuje svoje misli o razaranju grada njegovih predaka. „Ono što je izgubljeno – izgubljeno je. Ako pokušavate da trčite za izgubljenim, ono će vas odvesti u tamu.“ Ali Ana Šerman nas vodi i na putešestvija po gradu slikajući svoje prijateljsvo s vlasnikom malog, sasvim naročitog kafea, koji uživanje u kafi uzdiže do čiste umetnosti. Čitaj dalje

Meditacija o životu zaodevena u priču o obilasku grada i upoznavanju s njegovim žiteljima. Upoznajte Tokio i njegove građane Kad su šoguni vladali Japanom, dan je imao dvanaest časova. Svaki je nosio ime po jednoj životinji kineskog zodijaka, tako da je u zoru bio čas zeca, a u suton čas pevca. Podne je bilo čas konja, čas tigra padao je baš pred izlazak sunca, kad se polazi na putovanja i kad se ljubavnici rastaju. U Edu su se časovi menjali s godišnjim dobima: čas zimskog dana bio je znatno kraći nego čas letnjeg dana. Noćni čas je bio dug zimi, kratak leti. Od 1632. do 1854. godine vladari Japana strogo su ograničavali dodir sa stranim zemljama, nametnuvši Japancima gotovo potpunu izolaciju u kojoj je odnegovana upečatljiva i jedinstvena kultura. Opčinjavajućom prozom s mnogo čulnih detalja Ana Šerman prikazuje potragu za velikim zvonima koji su u doba šoguna stanovnicima Eda, današnjeg Tokija, govorila koliko je sati. Istraživanje Tokija postaje meditacija ne samo o vremenu nego i o istoriji, sećanju i nepostojanosti. Zvona starog Tokija idu za glasovima prošlosti kroz lavirint japanske prestonice. Jedna starica se seća kako je za vreme Drugog svetskog rata bežala od američkih napalm-bombi. Jedan naučnik pravi najtačniji sat na svetu, koji neće kasniti ni sekundu u pet milijardi godina. Poglavar šogunske kuće Tokugava kazuje svoje misli o razaranju grada njegovih predaka. „Ono što je izgubljeno – izgubljeno je. Ako pokušavate da trčite za izgubljenim, ono će vas odvesti u tamu.“ Ali Ana Šerman nas vodi i na putešestvija po gradu slikajući svoje prijateljsvo s vlasnikom malog, sasvim naročitog kafea, koji uživanje u kafi uzdiže do čiste umetnosti.

ZA ODELJAK O BIBLIOGRAFIJI KLIKNITE OVDE Meditacija o životu zaodevena u priču o obilasku grada i upoznavanju s njegovim žiteljima. Upoznajte Tokio i njegove građane Kad su šoguni vladali Japanom, dan je imao dvanaest časova. Svaki je nosio ime po jednoj životinji kineskog zodijaka, tako da je u zoru bio čas zeca, a u suton čas pevca. Podne je bilo čas konja, čas tigra padao je baš pred izlazak sunca, kad se polazi na putovanja i kad se ljubavnici rastaju. U Edu su se časovi menjali s godišnjim dobima: čas zimskog dana bio je znatno kraći nego čas letnjeg dana. Noćni čas je bio dug zimi, kratak leti. Od 1632. do 1854. godine vladari Japana strogo su ograničavali dodir sa stranim zemljama, nametnuvši Japancima gotovo potpunu izolaciju u kojoj je odnegovana upečatljiva i jedinstvena kultura. Opčinjavajućom prozom s mnogo čulnih detalja Ana Šerman prikazuje potragu za velikim zvonima koji su u doba šoguna stanovnicima Eda, današnjeg Tokija, govorila koliko je sati. Istraživanje Tokija postaje meditacija ne samo o vremenu nego i o istoriji, sećanju i nepostojanosti. Zvona starog Tokija idu za glasovima prošlosti kroz lavirint japanske prestonice. Jedna starica se seća kako je za vreme Drugog svetskog rata bežala od američkih napalm-bombi. Jedan naučnik pravi najtačniji sat na svetu, koji neće kasniti ni sekundu u pet milijardi godina. Poglavar šogunske kuće Tokugava kazuje svoje misli o razaranju grada njegovih predaka. „Ono što je izgubljeno – izgubljeno je. Ako pokušavate da trčite za izgubljenim, ono će vas odvesti u tamu.“ Ali Ana Šerman nas vodi i na putešestvija po gradu slikajući svoje prijateljsvo s vlasnikom malog, sasvim naročitog kafea, koji uživanje u kafi uzdiže do čiste umetnosti.

Opis proizvoda Odeljak Bibliografija možete da pronađete Meditacija o životu zaodevena u priču o obilasku grada i upoznavanju s njegovim žiteljima. Upoznajte Tokio i njegove građane Kad su šoguni vladali Japanom, dan je imao dvanaest časova. Svaki je nosio ime po jednoj životinji kineskog zodijaka, tako da je u zoru bio čas zeca, a u suton čas pevca. Podne je bilo čas konja, čas tigra padao je baš pred izlazak sunca, kad se polazi na putovanja i kad se ljubavnici rastaju. U Edu su se časovi menjali s godišnjim dobima: čas zimskog dana bio je znatno kraći nego čas letnjeg dana. Noćni čas je bio dug zimi, kratak leti. Od 1632. do 1854. godine vladari Japana strogo su ograničavali dodir sa stranim zemljama, nametnuvši Japancima gotovo potpunu izolaciju u kojoj je odnegovana upečatljiva i jedinstvena kultura. Opčinjavajućom prozom s mnogo čulnih detalja Ana Šerman prikazuje potragu za velikim zvonima koji su u doba šoguna stanovnicima Eda, današnjeg Tokija, govorila koliko je sati. Istraživanje Tokija postaje meditacija ne samo o vremenu nego i o istoriji, sećanju i nepostojanosti. Zvona starog Tokija idu za glasovima prošlosti kroz lavirint japanske prestonice. Jedna starica se seća kako je za vreme Drugog svetskog rata bežala od američkih napalm-bombi. Jedan naučnik pravi najtačniji sat na svetu, koji neće kasniti ni sekundu u pet milijardi godina. Poglavar šogunske kuće Tokugava kazuje svoje misli o razaranju grada njegovih predaka. „„Ono što je izgubljeno – izgubljeno je. Ako pokušavate da trčite za izgubljenim, ono će vas odvesti u tamu.““ Ali Ana Šerman nas vodi i na putešestvija po gradu slikajući svoje prijateljsvo s vlasnikom malog, sasvim naročitog kafea, koji uživanje u kafi uzdiže do čiste umetnosti.

Odeljak Bibliografija možete da pronađete ovde. Meditacija o životu zaodevena u priču o obilasku grada i upoznavanju s njegovim žiteljima. Upoznajte Tokio i njegove građane Kad su šoguni vladali Japanom, dan je imao dvanaest časova. Svaki je nosio ime po jednoj životinji kineskog zodijaka, tako da je u zoru bio čas zeca, a u suton čas pevca. Podne je bilo čas konja, čas tigra padao je baš pred izlazak sunca, kad se polazi na putovanja i kad se ljubavnici rastaju. U Edu su se časovi menjali s godišnjim dobima: čas zimskog dana bio je znatno kraći nego čas letnjeg dana. Noćni čas je bio dug zimi, kratak leti. Od 1632. do 1854. godine vladari Japana strogo su ograničavali dodir sa stranim zemljama, nametnuvši Japancima gotovo potpunu izolaciju u kojoj je odnegovana upečatljiva i jedinstvena kultura. Opčinjavajućom prozom s mnogo čulnih detalja Ana Šerman prikazuje potragu za velikim zvonima koji su u doba šoguna stanovnicima Eda, današnjeg Tokija, govorila koliko je sati. Istraživanje Tokija postaje meditacija ne samo o vremenu nego i o istoriji, sećanju i nepostojanosti. Zvona starog Tokija idu za glasovima prošlosti kroz lavirint japanske prestonice. Jedna starica se seća kako je za vreme Drugog svetskog rata bežala od američkih napalm-bombi. Jedan naučnik pravi najtačniji sat na svetu, koji neće kasniti ni sekundu u pet milijardi godina. Poglavar šogunske kuće Tokugava kazuje svoje misli o razaranju grada njegovih predaka. „Ono što je izgubljeno – izgubljeno je. Ako pokušavate da trčite za izgubljenim, ono će vas odvesti u tamu.“ Ali Ana Šerman nas vodi i na putešestvija po gradu slikajući svoje prijateljsvo s vlasnikom malog, sasvim naročitog kafea, koji uživanje u kafi uzdiže do čiste umetnosti.

Meditacija o životu zaodevena u priču o obilasku grada i upoznavanju s njegovim žiteljima. Upoznajte Tokio i njegove građane Kad su šoguni vladali Japanom, dan je imao dvanaest časova. Svaki je nosio ime po jednoj životinji kineskog zodijaka, tako da je u zoru bio čas zeca, a u suton čas pevca. Podne je bilo čas konja, čas tigra padao je baš pred izlazak sunca, kad se polazi na putovanja i kad se ljubavnici rastaju. U Edu su se časovi menjali s godišnjim dobima: čas zimskog dana bio je znatno kraći nego čas letnjeg dana. Noćni čas je bio dug zimi, kratak leti. Od 1632. do 1854. godine vladari Japana strogo su ograničavali dodir sa stranim zemljama, nametnuvši Japancima gotovo potpunu izolaciju u kojoj je odnegovana upečatljiva i jedinstvena kultura. Opčinjavajućom prozom s mnogo čulnih detalja Ana Šerman prikazuje potragu za velikim zvonima koji su u doba šoguna stanovnicima Eda, današnjeg Tokija, govorila koliko je sati. Istraživanje Tokija postaje meditacija ne samo o vremenu nego i o istoriji, sećanju i nepostojanosti. Zvona starog Tokija idu za glasovima prošlosti kroz lavirint japanske prestonice. Jedna starica se seća kako je za vreme Drugog svetskog rata bežala od američkih napalm-bombi. Jedan naučnik pravi najtačniji sat na svetu, koji neće kasniti ni sekundu u pet milijardi godina. Poglavar šogunske kuće Tokugava kazuje svoje misli o razaranju grada njegovih predaka. „Ono što je izgubljeno – izgubljeno je. Ako pokušavate da trčite za izgubljenim, ono će vas odvesti u tamu.“ Ali Ana Šerman nas vodi i na putešestvija po gradu slikajući svoje prijateljsvo s vlasnikom malog, sasvim naročitog kafea, koji uživanje u kafi uzdiže do čiste umetnosti. Naslov: Zvona starog Tokija Izdavač: Laguna Strana: 352 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 13x20 cm Godina izdanja: 2019 ISBN: 978-86-521-3522-6

O knjizi: Osamnaesti vek, Japan potresaju nemiri, u šogunovom dvoru u Edou (današnji Tokio) vladaju raskoš i korupcija. U kvartovima zadovoljstva drevnog grada Kjota caruje raspusni život. Opada moc plemstva, sveštenstva i ratnickog staleža – samuraja. Istinita prica koju donosi ova knjiga pocinje u Edou 1701. godine. U trenutku besa i potištenosti, feudalni gospodar Asano od Akoa napada korumpiranog dvorskog velikodostojnika, zapocevši tako lavinu dogadaja kojima je okoncana jedna od najkrvavijih osveta u istoriji feudalnog Japana. Asanou je naredeno da izvrši sepuku (ritualno samoubistvo), oduzeta mu je imovina, porodica proterana, a njegovi verni samuraji postaju ronini – ratnici bez gospodara. Dogadaji su šokirali citavu zemlju, a samog šoguna doveli u zakonski i moralni corsokak. Na kraju je Japan dobio nove heroje – 47 ronina. Nezaboravno svedocanstvo o samurajima koji su se oglušili o carske zakone i šogunove izricite zabrane da bi osvetili smrt i obescašcenje svog gospodara. Njihov podvig postaje najpoznatija i najslavnija prica o hrabrosti, veštini i odanosti. Slavljani su u pesmama, dramama i filmovima, ali tek ova uzbudljiva knjiga donosi dosad nepoznate i zadivljujuce pojedinosti. Po ovom romanu snima se filmski spektakl cije prikazivanje Holivud najavljuje krajem 2013. godine.

O knjizi: Osamnaesti vek, Japan potresaju nemiri, u šogunovom dvoru u Edou (današnji Tokio) vladaju raskoš i korupcija. U kvartovima zadovoljstva drevnog grada Kjota caruje raspusni život. Opada moc plemstva, sveštenstva i ratnickog staleža – samuraja. Istinita prica koju donosi ova knjiga pocinje u Edou 1701. godine. U trenutku besa i potištenosti, feudalni gospodar Asano od Akoa napada korumpiranog dvorskog velikodostojnika, zapocevši tako lavinu dogadaja kojima je okoncana jedna od najkrvavijih osveta u istoriji feudalnog Japana. Asanou je naredeno da izvrši sepuku (ritualno samoubistvo), oduzeta mu je imovina, porodica proterana, a njegovi verni samuraji postaju ronini – ratnici bez gospodara. Dogadaji su šokirali citavu zemlju, a samog šoguna doveli u zakonski i moralni corsokak. Na kraju je Japan dobio nove heroje – 47 ronina. Nezaboravno svedocanstvo o samurajima koji su se oglušili o carske zakone i šogunove izricite zabrane da bi osvetili smrt i obescašcenje svog gospodara. Njihov podvig postaje najpoznatija i najslavnija prica o hrabrosti, veštini i odanosti. Slavljani su u pesmama, dramama i filmovima, ali tek ova uzbudljiva knjiga donosi dosad nepoznate i zadivljujuce pojedinosti. Po ovom romanu snima se filmski spektakl cije prikazivanje Holivud najavljuje krajem 2013. godine.

Osamnaesti vek, Japan potresaju nemiri, u šogunovom dvoru u Edou (današnji Tokio) vladaju raskoš i korupcija. U kvartovima zadovoljstva drevnog grada Kjota caruje raspusni život. Opada moć plemstva, sveštenstva i ratničkog staleža – samuraja. Istinita priča koju donosi ova knjiga počinje u Edou 1701. godine. U trenutku besa i potištenosti, feudalni gospodar Asano od Akoa napada korumpiranog dvorskog velikodostojnika, započevši tako lavinu dogadaja kojima je okoncana jedna od najkrvavijih osveta u istoriji feudalnog Japana. Asanou je naredeno da izvrši sepuku (ritualno samoubistvo), oduzeta mu je imovina, porodica proterana, a njegovi verni samuraji postaju ronini – ratnici bez gospodara. Događaji su šokirali čitavu zemlju, a samog šoguna doveli u zakonski i moralni ćorsokak. Na kraju je Japan dobio nove heroje – 47 ronina. Nezaboravno svedočanstvo o samurajima koji su se oglušili o carske zakone i šogunove izricite zabrane da bi osvetili smrt i obesčašcenje svog gospodara. Njihov podvig postaje najpoznatija i najslavnija prica o hrabrosti, veštini i odanosti. Slavljani su u pesmama, dramama i filmovima, ali tek ova uzbudljiva knjiga donosi dosad nepoznate i zadivljujuce pojedinosti. Po ovom romanu snima se filmski spektakl cije prikazivanje Holivud najavljuje krajem 2013. godine. Čitaj dalje

Opis proizvoda Osamnaesti vek, Japan potresaju nemiri, u šogunovom dvoru u Edou (današnji Tokio) vladaju raskoš i korupcija. U kvartovima zadovoljstva drevnog grada Kjota caruje raspusni život. Opada moc plemstva, sveštenstva i ratnickog staleža – samuraja. Istinita prica koju donosi ova knjiga pocinje u Edou 1701. godine. U trenutku besa i potištenosti, feudalni gospodar Asano od Akoa napada korumpiranog dvorskog velikodostojnika, zapocevši tako lavinu dogadaja kojima je okoncana jedna od najkrvavijih osveta u istoriji feudalnog Japana. Asanou je naredeno da izvrši sepuku (ritualno samoubistvo), oduzeta mu je imovina, porodica proterana, a njegovi verni samuraji postaju ronini – ratnici bez gospodara. Dogadaji su šokirali citavu zemlju, a samog šoguna doveli u zakonski i moralni corsokak. Na kraju je Japan dobio nove heroje – 47 ronina. Nezaboravno svedocanstvo o samurajima koji su se oglušili o carske zakone i šogunove izricite zabrane da bi osvetili smrt i obescašcenje svog gospodara. Njihov podvig postaje najpoznatija i najslavnija prica o hrabrosti, veštini i odanosti. Slavljani su u pesmama, dramama i filmovima, ali tek ova uzbudljiva knjiga donosi dosad nepoznate i zadivljujuce pojedinosti. Po ovom romanu snima se filmski spektakl cije prikazivanje Holivud najavljuje krajem 2013. godine.

ISBN: 9788681567555 Broj strana: 255 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Izdavač: Tanesi Osamnaesti vek, Japan potresaju nemiri, u šogunovom dvoru u Edou (današnji Tokio) vladaju raskoš i korupcija. U kvartovima zadovoljstva drevnog grada Kjota caruje raspusni život. Opada moc plemstva, sveštenstva i ratnickog staleža – samuraja. Istinita prica koju donosi ova knjiga pocinje u Edou 1701. godine. U trenutku besa i potištenosti, feudalni gospodar Asano od Akoa napada korumpiranog dvorskog velikodostojnika, zapocevši tako lavinu dogadaja kojima je okoncana jedna od najkrvavijih osveta u istoriji feudalnog Japana. Asanou je naredeno da izvrši sepuku (ritualno samoubistvo), oduzeta mu je imovina, porodica proterana, a njegovi verni samuraji postaju ronini – ratnici bez gospodara. Dogadaji su šokirali citavu zemlju, a samog šoguna doveli u zakonski i moralni corsokak. Na kraju je Japan dobio nove heroje – 47 ronina. Nezaboravno svedocanstvo o samurajima koji su se oglušili o carske zakone i šogunove izricite zabrane da bi osvetili smrt i obescašcenje svog gospodara. Njihov podvig postaje najpoznatija i najslavnija prica o hrabrosti, veštini i odanosti. Slavljani su u pesmama, dramama i filmovima, ali tek ova uzbudljiva knjiga donosi dosad nepoznate i zadivljujuce pojedinosti. Po ovom romanu snima se filmski spektakl cije prikazivanje Holivud najavljuje krajem 2013. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tekst i 8 tabli crteza Kacušika Hokusaj (jap. 葛飾 北斎 O ovoj zvučnoj datoteci izgovor (pomoć·info), c. 31. oktobar 1760 — 10. maj 1849.) bio je japanski umetnik, ukijo-e slikar i grafičar Edo perioda.[1] Rođen u Edou (današnji Tokio), Hokusaj je najpoznatiji kao autor serije drvoreza Trideset i šest pogleda na planinu Fudži (富嶽三十六景 Fugaku Sanjūroku-kei, c. 1831) koji uključuje međunarodno ikoničnu štampu, Veliki talas nad Kanagavom. Hokusaj je stvorio Trideset i šest pogleda kao odgovor na domaći putni uspon i kao deo lične opsesije planinom Fudži.[2] To je bila ova serija, posebno štampanje Velikog talasa i Dobar vetar, vedro jutro, koji su obezbedili Hokusajovu slavu kako u Japanu, tako i u prekomorskim teritorijama. Kao što istoričar Ričard Lejn zaključuje: „Zaista, ako postoji jedno delo koje učinilo Hokusaja poznatim, kako u Japanu, tako i u inostranstvu, ono mora biti ova monumentalna serija štampanja”.[3] Dok su Hokusajova dela pre ove serije sigurno bila važna, do ove serije nisu dobila široko priznanje.[4] Mladost i rano stvaralaštvo Nije poznat tačan datum Hokusajevog rođenja, ali se smatra da je rođen oko 31. oktobra 1760. u porodici umetnika u oblasti Kacušika. Ime mu je bilo Tokitaro. Smatralo se da mu je otac Nakadžima Ise, zanatlija koji je pravio ogledala za šoguna. Hokusaj je počeo da se bavi slikarstvom oko šeste godine života. Oko trideset puta je menjao umetničko ime, u zavisnosti od promene umetničkog stila. Sa dvanest godina je radio u knjižari, a sa četrnaest se počeo baviti rezbarenjem i tim zanatom se obučava do svoje osamnaeste godine, kad ga u svoju štampariju prima Kacukava Šunšo, grafičar i direktor Kacukava umetničke škole, koja se fokusirala na prikaze gejša i kabuki glumaca popularnih u japanskim gradovima. Nakon godinu dana Hokusaj je promenio ime po prvi put u Šunro. Pod tim imenom je objavio svoja prva dela, prikaze kabuki glumaca objavljenih 1779. godine. Oženio se dok je radio u Šunšovom studiju, ali mu je žena ubrzo umrla. Oženio se i drugi put, ali mu je i druga žena umrla. Imao je dva sina i tri ćerke, a njegova najmlađa, Sakaj je postala umetnica pod imenom Oj.[5][6] Nakon što je Šunšo umro 1793. godine, Hokusaj istražuje druge stilove umetnosti kao što su evropski stilovi bakroreza sa kojima je došao u dodir. Ubrzo su ga izbacili iz Kacukava škole jer je istovremeno učio i u Kano školi. Takođe je promenio temu svog stvaralaštva, udaljavajući se od slika gejša i glumaca. Fokusirao se na pejzaže i slike svakodnevnog života običnih ljudi na različitim društvenim stupnjevima. Uspon Ovaj period stvaralaštva se vezuje za Tavaraja školu i promenu imena u Tavaraja Jori. Bavio se surimono slikarstvom i ilustracijama za knjigu humorističkih pesama (kjoka ehon). Kasnije je ovo ime preneo na učenika i započeo karijeru kao Hokusaj Tomisa. Godine 1800. je i dalje razvijao ukijo-e stil i promenio ime u Kacušika Hokusaj. Te godine je objavio dva serijala pejzaža - Poznati pogledi na Istočnu prestonicu i Osam pogleda na Edo. U ovom periodu podučava oko 50 mladih umetnika.[5] U narednoj deceniji postaje vrlo popularan zbog svog umeća i dobre lične reklame. Tokom Tokijskog festivala 1804. godine, on je kreirao portret budističkog sveštenika Bodidarme za koji se kaže da je bio 600 ft (180 m) dug koristeći metlu i vedro puno mastila. Slikao je i na dvoru šoguna Ijenarija, kada se takmičio sa drugim slikarom u tradicionalnijem vidu slikarstva. Hokusaj je iz ovog „dvoboja“ izašao kao pobednik. Delo koje je oslikao je bila plava talasasta linija na papiru, preko koje je pustio petla s ofarbnim crvenim nogama. To je predstavljalo jesenje lišće na reci Tacuta.[7] Godine 1807. je sarađivao sa književnikom Takizava Bakinom na serijalu ilustrovanih knjiga. Njih dvoje se nisu slagali usled različitih pogleda na umetnost, i njihova kolaboracija je okončana tokom rada na četvrtoj knjizi. Izdavač, koji je bio u poziciji da zadrži jenog od njih dvojice na projektu, odlučio da zadrži Hokusaja, čime se naglašava važnost ilustracija u štampanim radovima tog perioda.[8] Hokusaj je posvetio veliku pažnju produkciji svog rada u knjigama. Dva primera su dokumentovana pismima koje je pisao izdavačima i drvorezcima koji su učestvovali u produkciji njegovih dizajna u Tošisen Ehonu, japanskom izdanju antologije kineske poezije. Hokusaj piše izdavaču knjige da je drvorezac Egava Tomekiči, sa kojim je Hokusaj prethodno radio i koga je poštovao, odstupio od Hokusajovog stila u izrezivanju pojedinih glava. Hokusaj je takođe pisao direktno jednom drugom drvorescu koji je učestvovao u projektu, Sugiti Kinsuke, navodeći da se njemu ne sviđa stil Utagavske škole u kome je Kinsuke napravio oči i noseve figure, i da je neophodno da se naprave izmene kako bi konačni otisci bili u istinskom Hokusajevom stilu. U svom pismu, Hokusaj navodi ilustrovane primere svog stila ilustrovanja očiju i noseva, i stila Utagavske škole. Izdavač se složio da se urade izmene, mada su stotine kopija knjige već bile odštampane. Da bi se korigovali ti detalji već postojeći izrezani blokovi bi bili korigovani koristeći Umeki tehniku. Sekcije koje su se korigovale bu bile uklonjene i pripremljeno parče drveta bi bilo umetnuto, u kome bi drvorezac napravio revidirani dizajn. Upotreba Umeki tehnike se može detektovati po finim prekidnim brazdama duž granica umetnutog bloka. Štampane kopije originalne verzije i one napravljnjene nakon revizije koju je Hokusaj zahtevao su sačuvane. One su štampane 1833. i 1836. godine, respektivno.[9] U 51. godini života (1811. godine) je promenio ime u Taito i u tom periodu je oslikao delo Hokusaj manga i priručnike za crtanje (etehon) - Kratke lekcije jednostavnog crtanja.[10] Ovi radovi sa početka 1812. su bili podesan način da se zaradi novac i privuče više studenata. Manga (sa značenjem proizvoljnog crteža) obuhvata studije u perspektivi.[11] Prva knjiga Hokusajevih mangi, skica ili karikatura koje su uticale na modernu formu stripova poznatu pod istim imenom, bila je objavljena 1814. godine. Hokusaj manga je objavljena u 12 tomova do 1820. godine, i u njoj se nalaze crteži životinja, ljudi, biljaka, monaha itd. Neki crteži su bili duhovitog karaktera, što objašnjava popularnost ovog priručnika.[8] Godine 1820. ponovo menja ime. Pod imenom Jicu je naslikao Trideset i šest pogleda na planinu Fudži, među kojima je najpoznatija Veliki talas nad Kanagavom u ranim 1830-tim. Rezultati Hokusajevih studija perspektiva u Mangi se mogu videti u Velikom talasu Kanagave, gde on koristi ono što je video kao zapadnu perspektivu da predstavi dubinu i volumen.[11] Pokazalo se da je to toliko popularno da je Hokusaj kasnije dodao još deset štampanja serije. Među drugim popularnim štampanim serijama koje je on objavio tokom ovog vremena su Tura provincijskih vodopada, Okeani mudrosti i Neobični pogledi na proslavljene mostove provincija.[12] On je isto tako počeo da izrađuje brojne detaljne individualne slike cvetova i ptica, uključujući izuzetno detaljne Makove i Jato kokoški.[13] Kasniji život Zmajev dim izlazi iz planine Fudži Sledeći period koji započinje 1834. godine je Hokusaj započeo stvaralaštvo pod još jednim novim imenom, „Gakudžo Rodžin Mandži“, iliti Starac opčinjen umetnošću.[14] Tada je napravio Stotinu pogleda na planinu Fudži.[13] U postsrkiptu ovog rada, Hokusaj piše: Od svoje šeste godine života, imao sam strast da kopiram oblik stvari i od svoje pedesete godine objavio sam mnogo crteža, i od svega toga, što sam uradio do svoje sedamdesete godine nema ničeg vrednog uzimanja u obzir. U svojoj sedamdeset trećoj godini sam delimično shvatio strukturu životinja, ptica, insekata i riba, i život trava i biljaka. I tako, u svojoj osamdeset šestoj ću napredovati dalje; u devedesetoj ću još dalje prodreti u njihovo tajno značenje, a za sto ću možda zaista doći do nivoa veličanstvenog i božanskog. Kada budem imao sto deset, svaka tačka, svaka linija će imati sopstveni život.[15] Godine 1839. njegov studio je bio zahvaćen vatrom koja je uništila većinu njegovih dela. Otprilike u to vreme mu je i opadala popularnost, jer se pojavio mladi umetnik pod imenom Ando Hirošige. Međutim, Hokusaj nikada nije prestao da slika i kompletirao je Patke u potoku u svojoj 87. godini.[16] Na samrti je rekao „Kad bi mi nebesa dala samo još deset godina...još samo pet godina i postao bih pravi slikar“. Preminuo je 10. maja 1849.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zlatni paviljon je jedno od najznacajnijih dela koje je napisao Jukio Mišima. Zasnovano je na stvarnom dogadaju iz 1950. godine. Roman opisuje složeno patološko ponašanje i zlocin iz ocaja, koji je izvršio jedan mladic, student zen-budizma, za vreme priprema za sveštenicki poziv u hramu u Kjotu, remek-delu budisticke arhitekture, starom više od petsto godina. Buduci sveštenik – ružnog lica i od detinjstva mucavac – patio je opsednut nedostižnom lepotom Zlatnog paviljona. Na užas svih Japanaca, dvadesetjednogodišnji Mizoguci, kome je lepota Zlatnog paviljona bila životni problem, spalio je ovaj istorijski spomenik i budisticko svetilište, koje je podigao veliki šogun Ašikaga Jošimucu (1358–1408), vojskovoda, esteta i veliki poklonik zenitizma. Japanci su ubrzo obnovili Zlatni paviljon, svoje nacionalno blago, a Mišima je napisao svoje remek-delo. Kada se 1956. godine pojavio Zlatni paviljon, Jukio Mišima (1925–1970) postao je najcitaniji, a ubrzo i najprevodeniji japanski pisac. Proslavio se kao izvanredan poznavalac i japanske tradicije i zapad- njacke kulture, koji u svojim delima uspešno spaja oba ova uticaja. U suštini, ostao je više naklonjen japanskim vrednostima, isticuci se kao izvrstan tumac japanskog mentaliteta i japanskog života. Odabrao je sepuku, ili harakiri, kako glasi ovaj popularni termin na Zapadu, da bi okoncao svoj život, to jest izvršio je samoubistvo paranjem utrobe na tradicionalni samurajski nacin, zahtevajuci da se njegova odsecena glava preda japanskom caru. Taj dogadaj je odjeknuo u Japanu i u celom svetu, otvarajuci mnoga poglavlja iz nesvakidašnjeg života ovog znacajnog pisca. U biblioteci „Maboroši”, posvecenoj najboljim japanskim romanima XX veka, do sada su objavljena Mišimina dela Ispovest maske i Žed za ljubavlju. Kimitake Hiraoka (jap. 平岡 公威, Tokio, 14. januar 1925 − Tokio, 25. novembar 1970), poznatiji pod književnim pseudonimom Jukio Mišima (jap. 三島 由紀夫), bio je japanski književnik, pesnik, dramaturg, nacionalista, glumac, model, režiser i osnivač paramilitarne organizacije Tatenokaj; takođe poznat i po ritualnom samoubistvu (sepuku) nakon neuspelog izvršavanja državnog udara.[1] Tri puta je nominovan za Nobelovu nagradu iz književnosti i smatra se jednim od najuticajnijih japanskih pisaca 20. veka. Njegova avangardna dela prikazuju spoj moderne i tradicionalne estetike, podstičući kulturološke i političke promene, kao i baveći se temama seksualnosti i smrti. Mišima je rođen u Jocuja (današnji Šindžuku) oblasti Tokija. Njegov otac (Azusa Hiraoka), bio je zvaničnik vlade; a njegova majka Šizue, ćerka direktora škole u Tokiju. Imao je mlađu sestru Micuko, koja umire od tifusa i mlađeg brata Čijuki. Najveći uticaj na detinjstvo mu ostavlja njegova baka Nacu, kod koje provodi nekoliko godina razdvojen od svoje porodice. Nacu je bila nelegitimna kćer Macudajira Joritaka-e, daimjo-a Šišido-a (provincije Hitači), i odgajana je na posedu princa Macudajra Joritake-a. Ona zadržava znatan deo aristokratskog nasleđa, čak i nakon braka sa Jotaro Hiraokom (deda Jukio Mišime); birokratom koji je stvorio veliko bogatstvo tokom novog kolonijalizma, i pretendovao na mesto gradonačelnika-generala Karafuto-a. Mišimina baka je takođe bila sklona nasilju i morbidnim izlivima, koji su zabeleženi u nekim njegovim delima. Po nekim biografima, upravo je Nacu bila ta osoba koja je razvila fascinaciju fenomenom smrti kod Mišime. Ona mu je zabranjivala da izlazi napolje, druži se sa svojim vršnjacima i bavi sportom, ograničavajući ga na samovanje kod kuće ili na društvo ženskih rođaka. Mišima se vraća svojoj užoj porodici tek sa dvanaest godina. Njegov otac, disciplinovan u vojničkom duhu, primenjivao je surove taktike podučavanja mladog Mišime. Obrazovanje i radovi Sa šest godina, Mišima se upisuje u elitnu osnovnu školu Gakušuin (学習院). Već u dvanaestoj godini počinje da piše, najčešće priče. Bio je očaran delima Oskara Vajlda, Rajner Marija Rilke-a i velikim brojem japanskih klasičnih pisaca. Nakon šest godina pohađanja škole, postaje najmlađi član književne redakcije. Privučen delima Mičizo Tačihare (立原道造), dodatno se interesuje za klasičnu formu vaka pesama. To će uticati da njegova prva dela budu vezana za poeziju, da bi se kasnije osvrnuo na prozu. Mišima biva pozvan od strane svoje škole, Gakušuin (学習院), da napiše kratku proznu priču za njihov književni magazin. On im ispostavlja Hanazakari no mori (Šuma u cvatu - 花ざかりの森), priču u kojoj narator opisuje svoje osećanje prisutnosti predaka u njemu. Mišimini učitelji bivaju toliko impresionirani ovim radom da ga preporučuju jednom prestižnom književnom časopisu Bungej Bunka (Književna kultura - 文芸文化). Priča sadrži dosta metafora i aforizama (koji će kasnije postati deo njegovog karakterističnog literarnog izraza), objavljena je 1944. godine u obliku knjige (ograničen tiraž od 4.000 kopija usled ratnog stanja). Kako ne bi bio istican u društvu svojih školskih prijatelja, učitelji mu pridaju pseudonim Jukio Mišima. Njegova priča Tabako (Cigareta - 煙草), objavljena 1946. godine, opisuje neke od neprijatnosti šikaniranja i ismejavanja s kojima se suočavao tokom školovanja (kada je rekao članovima školskog ragbi tima da je član književnog društva). Ova trauma mu je pružila osnove za pisanje svoje druge priče Ši o kaku šonen (Dečak koji piše poeziju - 詩を書く少年) iz 1954. godine. Tokom Drugog svetskog rata, Mišima dobija regrutno pismo od strane japanske carske vojske. Na lekarskom pregledu, usled prehlade koja ga je zadesila biva u mogućnosti da izbegne vojnu obavezu implicirajući stanje tuberkuloze. Iako mu otac zabranjuje da se dalje bavi pisanjem, on nastavlja da piše priče, u tajnosti i uz podršku svoje majke koja bi uvek bila prva osoba da pročita njegove radove. Posećujući nastavu tokom dana i pišući noću, Mišima je diplomirao sa Univerziteta u Tokiju 1947. godine. Nakon toga dobija radnu poziciju zvaničnika u ministarstvu finansija sa odličnim karijernim izgledima. Međutim, Mišima biva toliko iscrpljen radom da čak i njegov otac prihvata njegovu ostavku sa te pozicije, kako bi se posvetio isključivo pisanju. Posleratna literatura Jukio Mišima (dole) sa Šintaro Išiharom, 1956. Mišima je pisao romane, popularne serijske novele, kratke priče, eseje, kao i znamenita dela za kabuki pozorište i modernu no dramu. Takođe tokom 1945. godine započinje kratku priču Misaki nite no monogatari (Priča na rtu - 岬にての物語) i nastavlja da je piše do kraja Drugog svetskog rata. Već 1946. godine posećuje poznatog japanskog pisca Jasunori Kavabata-u u Kamakuri, noseći sa sobom radove Čusej (Srednji vek - 中世 ) i Tabako (Cigareta - 煙草) i tražeći njegove savete. Na Kavabatinu preporuku, 1946. Tabako biva objavljen u novom književnom magazinu Ningen (Čovečanstvo - 人間). Takođe 1946. godine, Mišima započinje svoj prvi roman Tozoku (Lopovi - 盗賊), priča o dvoici mladih aristokrata odvučenih u samoubistvo. Objavljuje se tokom 1948. godine, čime Mišima ulazi u drugu grupu posleratnih pisaca Japana. Sledeće delo koje piše je roman Kamen no kokuhaku (Ispovest maske - 仮面の告白), polu autobiografsko delo o mladiću latentno privučenim homoseksualnošću, koji se prikriva iza maske ne bi li bio prihvaćen u društvu. Ovaj roman doživljava veliku popularnost uzdižući Mišimu na nivo slavne ličnosti već sa svojih 24. godine. Oko 1949. godine Mišima objavljuje niz eseja u Kindaj bungaku na temu Jasunori Kavabate prema kome je osećao duboko poštovanje. Velika većina njegovih radova se dalje prevodi na engleski i druge evropske jezike, šireći tako njegovu popularnost širom sveta. Mišima je u tom periodu često putovao, da bi 1952. godine posetio Grčku koja ga je odmalena fascinirala. Utisci tog putovanja će se pojaviti u romanu Šjosaj (Huk valova - 潮騒), koji je objavljen 1954. godine i vuče korene iz grčkog mita o Dafnisu i Hloji. Mišima se često osvrtao na moderna i aktuelna dešavanja, inkorporirajući ih metaforički u svoja dela. Takav primer je Kinkakudži (Zlatni paviljon - 金閣寺), kao fikcija, bavi se uništenjem poznatog kjotovskog hrama u požaru. Zatim njegov sledeći roman Utage no ato (Posle banketa - 宴のあと), objavljen 1960. godine pomno prati dešavanja koja se tiču Hačiro Arita-e, političara koji se kandiduje za gradonačelnika Tokija (zbog koga Mišima biva osuđen zbog kršenja lične privatnosti). Tokom 1962. godine, piše svoje najavangardnije delo Ucukuši hoši (Lepa zvezda - 美しい星), koje u nekim trenucima prelazi u naučnu fantastiku, nakon objavljivanja biva prihvaćeno uz podeljenu kritiku. Coup d`état i ritualno samoubistvo Tokom 25. novembra 1970. godine, Mišima zajedno sa četiri člana Tatenokaj, pod izgovorom, posećuju komandanta kampa Ičigaja (Tokijski generalštab istočne komande, japanskih odbrambenih snaga). Unutar njega, barikadiraju kancelariju i vezuju komandanta za stolicu. Sa pripremnjenim manifestom i parolama, Mišima istupa na balkon kako bi se obratio vojnicima koji su se skupili ispod. Njegov govor je trebalo da inspiriše i pokrene coup d`état, vraćajući vlast u ruke cara. Međutim, takav govor je još više iziritirao vojnike koji su počeli da mu se rugaju. Završio je svoj govor nakon isplaniranog vremena, vratio se u kancelariju i izvršio sepuku (tradicionalno samoubistvo). Mesto ritualnog kajšakunin-a (onoga koji završava ritual, odrubljivanjem glave samoubice) pripalo je Masakacu Moriti; međutim nakon neuspelih pokušaja taj čin prepušta Hirojasu Kogi.

KACUŠIKA HOKUSAJ 1760-1849 Predgovor Bruno Foigt Izdavač - `Jugoslavija`, Beograd Godina - 1966 12 + 8 strana 33 cm Edicija - Galerija svetskog slikarstva Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Kacušika Hokusaj O ovoj zvučnoj datoteci izgovor (pomoć·info), c. 31. oktobar 1760 — 10. maj 1849) bio je japanski umetnik, ukijo-e slikar i grafičar Edo perioda. Rođen u Edou (današnji Tokio), Hokusaj je najpoznatiji kao autor serije drvoreza Trideset i šest pogleda na planinu Fudži (Fugaku Sanjūroku-kei, c. 1831) koji uključuje međunarodno ikoničnu štampu, Veliki talas kod Kanagave. Hokusaj je stvorio Trideset i šest pogleda kao odgovor na domaći putni uspon i kao deo lične opsesije planinom Fudži.To je bila ova serija, posebno štampanje Velikog talasa i Dobar vetar, vedro jutro, koji su obezbedili Hokusajovu slavu kako u Japanu, tako i u prekomorskim teritorijama. Kao što istoričar Ričard Lejn zaključuje: „Zaista, ako postoji jedno delo koje učinilo Hokusaja poznatim, kako u Japanu, tako i u inostranstvu, ono mora biti ova monumentalna serija štampanja”. Dok su Hokusajova dela pre ove serije sigurno bila važna, do ove serije nisu dobila široko priznanje. Nije poznat tačan datum Hokusajevog rođenja, ali se smatra da je rođen oko 31. oktobra 1760. u porodici umetnika u oblasti Kacušika. Ime mu je bilo Tokitaro. Smatralo se da mu je otac Nakadžima Ise, zanatlija koji je pravio ogledala za šoguna. Hokusaj je počeo da se bavi slikarstvom oko šeste godine života. Oko trideset puta je menjao umetničko ime, u zavisnosti od promene umetničkog stila. Sa dvanest godina je radio u knjižari, a sa četrnaest se počeo baviti rezbarenjem i tim zanatom se obučava do svoje osamnaeste godine, kad ga u svoju štampariju prima Kacukava Šunšo, grafičar i direktor Kacukava umetničke škole, koja se fokusirala na prikaze gejša i kabuki glumaca popularnih u japanskim gradovima. Nakon godinu dana Hokusaj je promenio ime po prvi put u Šunro. Pod tim imenom je objavio svoja prva dela, prikaze kabuki glumaca objavljenih 1779. godine. Oženio se dok je radio u Šunšovom studiju, ali mu je žena ubrzo umrla. Oženio se i drugi put, ali mu je i druga žena umrla. Imao je dva sina i tri ćerke, a njegova najmlađa, Sakaj je postala umetnica pod imenom Oj. Nakon što je Šunšo umro 1793. godine, Hokusaj istražuje druge stilove umetnosti kao što su evropski stilovi bakroreza sa kojima je došao u dodir. Ubrzo su ga izbacili iz Kacukava škole jer je istovremeno učio i u Kano školi. Takođe je promenio temu svog stvaralaštva, udaljavajući se od slika gejša i glumaca. Fokusirao se na pejzaže i slike svakodnevnog života običnih ljudi na različitim društvenim stupnjevima. Ovaj period stvaralaštva se vezuje za Tavaraja školu i promenu imena u Tavaraja Jori. Bavio se surimono slikarstvom i ilustracijama za knjigu humorističkih pesama (kjoka ehon). Kasnije je ovo ime preneo na učenika i započeo karijeru kao Hokusaj Tomisa. Godine 1800. je i dalje razvijao ukijo-e stil i promenio ime u Kacušika Hokusaj. Te godine je objavio dva serijala pejzaža - Poznati pogledi na Istočnu prestonicu i Osam pogleda na Edo. U ovom periodu podučava oko 50 mladih umetnika. U narednoj deceniji postaje vrlo popularan zbog svog umeća i dobre lične reklame. Tokom Tokijskog festivala 1804. godine, on je kreirao portret budističkog sveštenika Bodidarme za koji se kaže da je bio 600 ft (180 m) dug koristeći metlu i vedro puno mastila. Slikao je i na dvoru šoguna Ijenarija, kada se takmičio sa drugim slikarom u tradicionalnijem vidu slikarstva. Hokusaj je iz ovog „dvoboja“ izašao kao pobednik. Delo koje je oslikao je bila plava talasasta linija na papiru, preko koje je pustio petla s ofarbnim crvenim nogama. To je predstavljalo jesenje lišće na reci Tacuta. Godine 1807. je sarađivao sa književnikom Takizava Bakinom na serijalu ilustrovanih knjiga. Njih dvoje se nisu slagali usled različitih pogleda na umetnost, i njihova kolaboracija je okončana tokom rada na četvrtoj knjizi. Izdavač, koji je bio u poziciji da zadrži jenog od njih dvojice na projektu, odlučio da zadrži Hokusaja, čime se naglašava važnost ilustracija u štampanim radovima tog perioda. Hokusaj je posvetio veliku pažnju produkciji svog rada u knjigama. Dva primera su dokumentovana pismima koje je pisao izdavačima i drvorezcima koji su učestvovali u produkciji njegovih dizajna u Tošisen Ehonu, japanskom izdanju antologije kineske poezije. Hokusaj piše izdavaču knjige da je drvorezac Egava Tomekiči, sa kojim je Hokusaj prethodno radio i koga je poštovao, odstupio od Hokusajovog stila u izrezivanju pojedinih glava. Hokusaj je takođe pisao direktno jednom drugom drvorescu koji je učestvovao u projektu, Sugiti Kinsuke, navodeći da se njemu ne sviđa stil Utagavske škole u kome je Kinsuke napravio oči i noseve figure, i da je neophodno da se naprave izmene kako bi konačni otisci bili u istinskom Hokusajevom stilu. U svom pismu, Hokusaj navodi ilustrovane primere svog stila ilustrovanja očiju i noseva, i stila Utagavske škole. Izdavač se složio da se urade izmene, mada su stotine kopija knjige već bile odštampane. Da bi se korigovali ti detalji već postojeći izrezani blokovi bi bili korigovani koristeći Umeki tehniku. Sekcije koje su se korigovale bu bile uklonjene i pripremljeno parče drveta bi bilo umetnuto, u kome bi drvorezac napravio revidirani dizajn. Upotreba Umeki tehnike se može detektovati po finim prekidnim brazdama duž granica umetnutog bloka. Štampane kopije originalne verzije i one napravljnjene nakon revizije koju je Hokusaj zahtevao su sačuvane. One su štampane 1833. i 1836. godine, respektivno. U 51. godini života (1811. godine) je promenio ime u Taito i u tom periodu je oslikao delo Hokusaj manga i priručnike za crtanje (etehon) - Kratke lekcije jednostavnog crtanja. Ovi radovi sa početka 1812. su bili podesan način da se zaradi novac i privuče više studenata. Manga (sa značenjem proizvoljnog crteža) obuhvata studije u perspektivi. Prva knjiga Hokusajevih mangi, skica ili karikatura koje su uticale na modernu formu stripova poznatu pod istim imenom, bila je objavljena 1814. godine. Hokusaj manga je objavljena u 12 tomova do 1820. godine, i u njoj se nalaze crteži životinja, ljudi, biljaka, monaha itd. Neki crteži su bili duhovitog karaktera, što objašnjava popularnost ovog priručnika. Godine 1820. ponovo menja ime. Pod imenom Jicu je naslikao Trideset i šest pogleda na planinu Fudži, među kojima je najpoznatija Veliki talas nad Kanagavom u ranim 1830-tim. Rezultati Hokusajevih studija perspektiva u Mangi se mogu videti u Velikom talasu Kanagave, gde on koristi ono što je video kao zapadnu perspektivu da predstavi dubinu i volumen. Pokazalo se da je to toliko popularno da je Hokusaj kasnije dodao još deset štampanja serije. Među drugim popularnim štampanim serijama koje je on objavio tokom ovog vremena su Tura provincijskih vodopada, Okeani mudrosti i Neobični pogledi na proslavljene mostove provincija. On je isto tako počeo da izrađuje brojne detaljne individualne slike cvetova i ptica, uključujući izuzetno detaljne Makove i Jato kokoški. Sledeći period koji započinje 1834. godine je Hokusaj započeo stvaralaštvo pod još jednim novim imenom, „Gakudžo Rodžin Mandži“, iliti Starac opčinjen umetnošću. Tada je napravio Stotinu pogleda na planinu Fudži. U postsrkiptu ovog rada, Hokusaj piše: Od svoje šeste godine života, imao sam strast da kopiram oblik stvari i od svoje pedesete godine objavio sam mnogo crteža, i od svega toga, što sam uradio do svoje sedamdesete godine nema ničeg vrednog uzimanja u obzir. U svojoj sedamdeset trećoj godini sam delimično shvatio strukturu životinja, ptica, insekata i riba, i život trava i biljaka. I tako, u svojoj osamdeset šestoj ću napredovati dalje; u devedesetoj ću još dalje prodreti u njihovo tajno značenje, a za sto ću možda zaista doći do nivoa veličanstvenog i božanskog. Kada budem imao sto deset, svaka tačka, svaka linija će imati sopstveni život. Godine 1839. njegov studio je bio zahvaćen vatrom koja je uništila većinu njegovih dela. Otprilike u to vreme mu je i opadala popularnost, jer se pojavio mladi umetnik pod imenom Ando Hirošige. Međutim, Hokusaj nikada nije prestao da slika i kompletirao je Patke u potoku u svojoj 87. godini. Na samrti je rekao „Kad bi mi nebesa dala samo još deset godina...još samo pet godina i postao bih pravi slikar“. Preminuo je 10. maja 1849. Hokusaj je isto tako praktiovao erotsku umetnost, zvanu šunga na japanskom. Većina šunga radova su tipa ukijo-e, i obično su bili urađeni u drvoreznom štamparskom formatu. U doslovnom prevodu, japanska reč šunga znači slika proleća; „proleće”. U šungi su uživali i muškarci i žene svih klasa. Praznoverja i običaji vezani za šungu sugerišu da je to bio slučaj; na isti način na koji se samurajsko nošenje šunge smatralo srećnom amajlijom protiv smrti, ono se smatralo i zaštitom od požara u trgovačkim skladištima i kućama. Iz toga se može zaključiti da su samuraji, čonini i domaćice, svi posedovali šunge. Sve te tri grupe su bile pogođene separacijom od suprotnog pola; samuraji su živeli u kasarnama po više meseci, supružničko odvajanje proizilazilo iz sankin kotai sistema, a trgovci su morali da putuju da bi nabavili i prodali dobra. Zapisi o ženama koje su same dobavljale šunge od pozajmljivača knjiga pokazuju da su ih one koristile. Postojala je tradicionalna praksa predstavljanja mlade sa ukijo-e prikazujući pri tome erotske scene iz Priča o Gendžiju. Šunga je možda služila kao seksualni vodič za sinove i kćeri bogatih porodica. Hokusaj je imao dugu karijeru, ali je većinu svojih najpoznatijih dela napravio nakon 60. godine. Najpoznatije delo iz serija ukijo je „Trideset i šest pogleda na planinu Fudži“ koje je nastalo između 1826. i 1833. Ono se zapravo sastoji od 46 izdanja (10 od kojih je dodato nakon inicijalnog objavljivanja). Ovaj njegov rad je transformisao umetničku formu iz stila portreta sa fokusom na kurtizanama i glumcima koji su bili popularnih tokom Edo perioda u japanskim gradovima, u mnogo širi stil umetnosti sa fokusom na pejzažima, biljkama, i životinjama. Hokusajev izbor imena umetnosti i česti opisi planine Fidži proističu iz njegovih religioznih verovanja. Ime Hokusai znači „Severni studio (soba)”, što se skraćuje kao Hokushinsai ili „Studio severne zvezde”. Hokusaj je bio član Nićirenove sekte budizma, koja je smatrala da je Zvezda severnjača asocirana sa božanstvom Myōken. Planina Fudži je tradicionalno bila povezivana sa večitim životom. Ovo verovanje se može pratiti do Priče o rezaču bambusa, gde božica polaže svoj eliksir života na vrh planine. Kako Henri Smit razjašnjava, „Tako je od ranog vremena planina Fuji smatrana izvorom tajne besmrtnosti, tradicije koja je bila u srcu Hukusajeve sopstvene opsesije sa ovom planinom.” Najveći Hokusajevi radovi su kolekcija od 15 tomova Hokusai Manga, knjiga ispunjena sa skoro 4.000 skečeva koja je bila objavljena 1814. Hokusaj manga se pogrešno smatraju pretečom današnjih stripova, jer je Hokusajeva Manga kolekcija skečeva (životinja, ljudi, objekata, itd.), što se razlikuje od na-priči-baziranog stila stripa moderne mange. Sam Hokusaj je bio pod uticajem Sesšu Toja i drugih stilova kineskog slikarstva. On je uticao na zapadne slikare 19. veka, čiji je stil Jugendstil crpeo ideje iz japanske umetnosti, a naročito iz Hokusajevih dela. Impresionisti Klod Mone i Pjer Ogist Renoar su neka svoja dela bazirali na Hokusajevim. Edgar Dega, Pol Gogen, Gustav Klimt, Franc Mark, Mane i Van Gog su skupljali njegova dela. Direktniji uticaj je bio nastanak termina žaponizam, koji je započeo kao „pomama za sakupljanjem japanske umetnosti, naročito ukijo-e grafika“. Hokusaj je služio kao inspiracija za priču naučne fikcije autora Rodžera Zelaznija koja je nagrađena Hjugo nagradom, „24 pogleda na planinu Fudži, po Hokusaju”, u kojoj protagonista obilazi prostor oko planine Fudži, zaustavljajući na lokacijama koje je Hokusaj obeležio. Knjiga iz 2011. godine o svesnosti završava se poemom „Hokusaj kaže” Rodžera Kiza, čemu prethodi objašnjenje da „ponekad poezija opisuje suštinu ideje bolje od bilo šta drugo.” U izdanju Enciklopedije Britanika iz 1985, Ričard Lejn spekuliše da je Hokusaj „od kasnog devetnaestog veka impresionirao zapadne umetnike, kritičare i ljubitelje umetnosti verovatno više od bilo kog drugog pojedinačnog azijskog umetnika.”` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Katsushika Hokusai Reprodukcije Japansko slikarstvo