Ivan Sergejevič Turgenjev - 1-16 sabrana dela Narodna prosveta Beograd 1935/36 1. Lovčeve beleške I 2. Lovčeve beleške II 3. 4. Uoči novih dana 5. Dim 6. Plemićko gnezdo 7. 8. Ruđin 9. Andreja Kolosov i druge pripovetke 10. 11. Put u Poljesje 12. 13. Čudan slučaj 14. Prolećnje vode 15. Časovnik i druge pripovetke 16. Književne i životne uspomene 17. Scene i komedije I 18. Scene i komedije II 19. Scene i komedije III 20. Kritike i pisma Dobro očuvane L.1. O. 6.

RASADNIK NA RASKRŠĆU - Bajka o načelima - SLOBODAN NENIN DNEVNIK 2 O O 3 PRVA KNJIGA: NALIČJE PLAKATA Uvod: Grad 1. Čistač scenskih cipela 2. Lopta 3. Šef štampara DEO PRVI: ZABORAVLJENA ZNANJA 4. Muzej zaboravljenih znanja 5. Pećina unutrašnjeg nesklada 6. Pričalicin dar DEO DRUGI: BULJUK ČUVARA 7. Čuvarska etida 8. Muzičari i Igrači 9. Daleko je Brazilija DEO TREĆI: 140 VEKOVA POSLE ŠUNA 10. Saputnička Načela 11. Legenda o Ateu 12. Pomoćnik 13. Dodir tame 14. Hodočasnik DRUGA KNJIGA: USPAVANKA DEO ČETVRTI: PONIRANJE 15. Oštrenje mača 16. Unutar dalekih zvezda 17. Slikanje zmaja DEO PETI: RASEJANJE 18. Merila Izroda 19. Nemušti pesnik 20. Svetionik 1 21. Svetionik 2 22. Jeka zemlje 23. Pražnjenje srca DEO ŠESTI: RASKRŠĆE 24. Obzorje događanja 25. Prisvajanje zahvalnosti 26. Svet soli 27. Večera u zapećku 28. Srce uma DEO SEDMI: KNJIGA PET POKUŠAJA 29. Pokušaj metala 30. Pokušaj vode 31. Pokušaj drveta 32. Pokušaj vatre 33. Pokušaj zemlje 34. Otkucaj ljudskosti 35. `Čovek je rekao...` 36. `...da ubijam` ......................................................... Beleška o piscu Bibliografija Latinica Tvrde korice Šiven povez Obeleživač stranica NEKORIŠĆENO Odličan primerak 1O9O stranica Čudesan roman, nastavljač kultnog romana `Divlji bagrem i čuvarkuća`!!!

БРАНИСЛАВ КОВАЧЕВИЋ МАРИЈАН МАШО МИЉИЋ ДРОБЊАЧКЕ ДАВИЈЕ И ПРЕСУДЕ 1872 - 1902 ГРАФО ЦРНА ГОРА ПОДГОРИЦА 2005 1. КОВАЧЕВИЋ, БРАНИСЛАВ а) СУДСТВО - ЦРНА ГОРА - 1872-1902 .............................................................. БИБЛИОТЕКА ТРАДИЦИЈА И ИСТОРИЈА ЕДИЦИЈА СВЈЕДОЧАНСТВА Р е ф е р е н ц е ИСПИСИ ВАЛТАЗАРА БОГИШИЋА ИЗ ПРОТОКОЛА НАЧАЛСТВА ДРОБЊАЧКОГ ДАВИЈЕ ЗА 1873. ГОДИНУ ДРОБЊАЧКЕ ДАВИЈЕ И ПРЕСУДЕ КАПЕТАНА ГРУБАНА ЦЕРОВИЋА (26) ДАВИЈЕ ЗА 1887. ГОДИНУ (23) ДАВИЈЕ ЗА 1888. ГОДИНУ (19) ДАВИЈЕ ЗА 1889 ГОДИНУ (22) ДАВИЈЕ ЗА 1890. ГОДИНУ (33) ДАВИЈЕ ЗА 1891. ГОДИНУ (15) ДАВИЈЕ КОЈЕ НИЈЕСУ БИЛЕ ЗАВЕДЕНЕ У ПРОТОКОЛ ЗА 1891. ГОДИНУ (12) ДАВИЈЕ ЗА 1892. ГОДИНУ (36) ДАВИЈЕ ЗА 1893. ГОДИНУ (28) ДАВИЈЕ ЗА 1893. И 1894. ГОДИНУ (45) ДАВИЈЕ ЗА 1894. И 1895. ГОДИНУ (14) ДАВИЈЕ ЗА 1898. ГОДИНУ (27) ДАВИЈЕ ЗА 1899. ГОДИНУ (31) ДАВИЈЕ ЗА 1890. ГОДИНУ (22) У 1900. ГОДИНИ ЗАВЕДЕНО (6) У 1901. ГОДИНИ ЗАВЕДЕНО (34) У 1902. ГОДИНИ ЗАВЕДЕНЕ ПАРНИЦЕ ((67) ПРИЛОЗИ ГРУБАН ЦЕРОВИЋ У АНЕГДОТАМА ДОКУМЕНТИ .............................................................. БИЉЕШКЕ УЗ ТЕКСТ МАЊЕ ПОЗНАТИ ПОЈМОВИ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНИЦА 25 ЦМ 562 СТРАНИЦА 16 СТРАНИЦА СА ТАБЛАМА РЕКЛО БИ СЕ - НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА КАПИТАЛНО ******* Екстра за ДРОБЊАЧКИ ПОКЛОН А И ЗА ИСТОРИЈУ ЦРНЕ ГОРЕ **********

odlično stanje 1894 JAGATIĆ, Andrija, publicist i prevoditelj (Luka kraj Martinske Vesi, 11. XI. 1850 — Zagreb, 24. V. 1901). U Zagrebu završio gimnaziju 1871, diplomirao 1875. te 1876. doktorirao na Bogoslovnom fakultetu. Zaređen je za svećenika 1875. i služio u Požegi kao prefekt u sirotištu i suplent za hrvatski i njemački jezik u gimnaziji. U Zagrebu je 1876. postao pomoćnikom J. Riegera, urednika Katoličkoga lista, a od travnja 1877. do kraja siječnja 1882. bio urednik. Istodobno je bio vjeroučitelj u djevojačkoj preparandiji, Višoj djevojačkoj školi u Zagrebu i od 1878. u Nadbiskupskom sjemeništu, a 1880. imenovan je suplentom na Bogoslovnom fakultetu. Od 1882, kao kanonik prvostolnoga Kaptola novoosnovane Vrhbosanske nadbiskupije u Sarajevu, pomagao je nadbiskupu J. Stadleru; s njim je 1885. objavio Put u nebo. Molitvenik za odraslu katoličku mladež. S A. B. Jegličem i F. K. Hammerlom bio je član odbora za promicanje jedinstva Crkava te 1887–96. uređivao Vrhbosnu (s J. Pušekom uredio i godište 1897). Za zasluge ga je Sveta stolica 1896. imenovala apostolskim protonotarom. U lipnju te godine premješten je u Zagreb za superiora Sestara milosrdnica. Zaslužan je za proširenje crkve sv. Vinka te podizanje više škola, a bio je i predsjednik karitativne udruge, Društva sv. Vinka. Na njegov poticaj organiziran je i 1900. održan Prvi hrvatski katolički kongres u Zagrebu te veliko hrvatsko hodočašće u Rim. Surađivao je u periodicima i listovima: Narodni list (1874–75), Pučki prijatelj (1874), Velebit (1874), Hrvatska lipa (1875), Hrvatski dom (1876), Katolički list (1880–82, 1888, 1894–96), Vrhbosna (1887–88, 1890, 1895–96, 1900–01, posmrtno 1911), Obzor (1890), Balkan – jedinstvu i bratskoj slogi (1896–97), Godišnje izvješće o djelovanju Društva sv. Vinka Paulskoga u Zagrebu (1896–98, 1900), Kršćanska škola (1899, 1901). Pokrenuo je i uređivao Marijin cvjetnjak (1900–01). Preveo je s njemačkoga i tiskao 1886. Katekizam ženitbenog prava J. Webera priloživši mu svoje članke o toj temi iz Katoličkoga lista (1880–82). Započeo je prevoditi roman Ben Hur L. Wallacea, koji je u nastavcima izlazio u Vrhbosni od 1895 (prijevod su nastavili J. Šašel i I. Šarić). Potpisivao se inicijalima A. J. i pseudonimom Lector. DJELA: Putne crtice iz Svete Zemlje. Sarajevo 1891. LIT.: I. Košćak: Put u nebo. Vrhbosna, 1(1887) 23, str. 378–380. — (J. Pušek): Dr. Andrija Jagatić odilazi. Ibid., 10(1896) 15, str. 228–230. — I. E. Šarić: Dvojici. (Prigodom Njihova imenovanja za apostolske protonotare.). Ibid., 7, str. 99. — (E. Šah): (Andriji Jagatiću prigodom 25 godišnjice njegova misničtva 8. kolovoza 1900). Ibid., 14(1900) 16, str. 269. — V.: Dr. Andrija Jagatić. Bog i Hrvati (kalendar), 7(1900) str. 86–87. — (Nekrolozi): Agramer Tagblatt, 16(1901) 120, str. 4–5; Balkan – jedinstvu i bratskoj slogi, 6(1901) 2, str. 3–4; Glasnik sv. Josipa, 29(1901) 7, str. 97–98, 105, 107–110; Hrvatski branik, 9(1901) 42, str. 2; Katolički list, 52(1901) 22, str. 249–250, 258–259; Marijin cvjetnjak, 2(1901) 7, str. 97–101; Narodne novine, 67(1901) br. 120; Obzor, 42(1901) 120, str. 2; Prijatelj naroda, 14(1901) 11, str. 1; Prosvjeta, 9(1901) 11, str. 353–354; Vrhbosna, 15(1901) 11, str. 161–165, 173–174. — I. Horat, Kršćanska škola, 5(1901) 13, str. 200–203. — L., Ibid., 11, str. 165–169; 12, str. 181–185; 13, str. 197–200; 14, str. 213–216. — A. Puntigam, Croatia, 3(1901) 79, str. 3. — S. Š., Napredak, 42(1901) 31, str. 504–506. — G. Tuškan, Hrvatska, 1901, 120, str. 1; 121, str. 2. — »Vrhbosna« kroz 25 godina. Vrhbosna, 25(1911) 24, str. 422–423. — J. Predragović: Zbornik – prelat. Andrija dr. Jagatić. Glasnik Presvetoga Srca Isusova, 23(1914) 10, str. 314–315. — S. F. Čekada (Dr. Ins): Dr. Andrija Jagatić. Katolički tjednik, 7(1931) 22, str. 6–7. — P. Grgec (P. G.): Dr. Andrija Jagatić. Hrvatska straža, 3(1931) 112, str. 4. — Katolička crkva u Bosni i Hercegovini u XIX i XX stoljeću. Sarajevo 1986, 72–73, 83, 153, 164–165. — Josip Stadler. Sarajevo 1989, 35, 65, 145–148. — Vrhbosanska katolička bogoslovija 1890–1990. Sarajevo—Bol 1993, 241, 353. — Stoljeće Vrhbosne 1887–1987. Sarajevo 1996, 35–36, 40–42, 46, 51, 64–65, 68, 82, 85. — P. Pranjić: Vrhbosanski kaptol u vrijeme Čedomila Čekade. U: Život u službi Riječi – Čedomil Čekada. Sarajevo 1997, 59–71. — Papinski zavod svetog Jeronima (1901–2001), zbornik. Rim 2001, 103, 409. — Z. Grijak: Politička djelatnost vrhbosanskog nadbiskupa Josipa Stadlera. Zagreb 2001. Vrhbosna je naziv za mesto i župu u srednjovekovnoj Bosni. Samo mesto Vrhbosna nalazilo se na mestu današnjeg Sarajeva, a istoimena župa približno je obuhvatala područje Sarajevskog polja. Kao naselje, Vrhbosna se smatra pretečom Sarajeva. Rasprostranjenost hrišćanskih hramova u srednjovekovnoj Bosni i Zahumlju, sa naznačenim položajem Brhbosne Prodor Turaka kroz Rašku prema Bosni sredinom 15. veka Istorija Uredi Vrhbosna se pominje sredinom 13. veka kao jedno od glavnih mesta u tadašnjoj Bosanskoj banovini. Značaj mesta i župe proisticao je iz njihovog središnjeg položaja u srcu srednjovekovne Bosne. Najznačajnija mesta na području župe Vrhbosne bila su: čuveni grad Hodiđed, stari Gradac (Kotorac), kao i Tornik i Bulog. Župa Vrhbosna se prostirala oko gornjeg, izvorišnog toka reke Bosne, odnosno u slivovima njenih pritoka Miljacke i Željeznice. Sa gotovo svih strana bila je omeđena planinskim vencima Romanije, Jahorine, Trebevića, Bjelašnice i Igmana, pružajući se do prevoja Kobiljače i reke Vogošće. Pomenute međe odvajale su župu Vrhbosnu od susednih župa: Vogošće, Bosne, Lepenice, Krivaje, Neretve, Komske, Zagorja, Prače i Bistrice. Početkom 15. veka, župu Vrhbosnu držali su velikaši Pavlovići. U to vreme započinju stalni upadi Turaka u središnje bosanske oblasti. Nakon od 1416. godine, Vrhbosna je bila izložena stalnom turskom pritisku sa ciljem uspostavljanja trajnih uporišta u samom središtu Bosne.[1] Sredinom 15. veka, pomenuti cilj je konačno ostvaren. Na području župe Vrhbosne Turci stvorili najzapadniju ispostavu Bosanskog krajišta, stvorivši vilajet Hodiđed. Konačnim padom Bosne (1463) i osnivanjem Bosanskog sandžaka, započelo je novo razdoblje u istoriji Vrhbosne, oko koje se razvilo novo mesto - Sarajevo. Izvorni naziv mesta i župe nastavio je da živi još neko vreme i njegova upotreba je potvrđena izvorima iz 16. veka.[2] U kasnijim razdobljima, pojam Vrhbosne su negovali uglavnom bosanski letopisci i on je kao književna starina dočekao 1878. godinu i uspostavljanje austrougarske uprave, nakon čega je pokrenut postupak za stvaranje Vrhbosanske nadbiskupije, čime je pojam Vrhbosne ponovo oživeo usred Sarajeva.

ЗВОНИМИР ВУЧКОВИЋ СЕЋАЊА ИЗ РАТА СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА БЕОГРАД 2 О 1 5 КОЛО CVII КЊИГА 720 а) ВУЧКОВИЋ, ЗВОНИМИР (1916-2004) - МЕМОАРИ б) РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ - 1941-1945 - У УСПОМЕНАМА ............................................................ Књига из легендарног плавог КОЛА СКЗ ********* ... Звонимир ВУЧКОВИЋ (Бијељина 1916 - САД 2ОО4), четнички командант - официр бивше YU војске, по слому југословенске државе придружио се снагама Драже Михаиловића, унапређен у чин капетана, а његова јединица постала је Први равногорски корпус! Обезбеђивао је штаб генерала Драже Михаиловића, конгрес у селу Ба и учествовао у борбама са немачким, љотићевским и партизанским снагама... По слому четничког покрета успео је да преко Западне Европе пребегне у САД где је и умро 2004.... ... Занимљиво је да је Звонимир рођен у хрватској, католичкој породици, да му је отац рано умро и да му се мајка преудала за српског официра Краљевине Југославије, потпуковника Александра Вучковића. Између малог Звонимир и очуха Александра остварила се јака веза и очух Александар до краја свог живота снажно је подржавао Звонимира, заложио се да га приме у Београду у Војну академију, помагао га и штитио када је овај направио неки ескцес да не буде избачен из Академије. Звонимир је у знак захвалности примио презиме свог очуха - Вучковић, и то презиме задржао је до своје смрти. Остао је веран традицији Равногорског покрета иако је имао прилично проблема у снагама Драже Михаиловића због свог порекла. (Михајло Грушић) .......................................................... Предговор ЧЕДОМИР АНТИЋ I. СЕЋАЊА ИЗ РАТА II. ОД ОТПОРА ДО ГРАЂАНСКОГ РАТА Р Е Ф Е Р Е Н Ц Е 1. Детињство 2. 61. класа Војне академије 3. У Грчкој 4. Муњевити рат и окупација 5. Равна Гора 6. Партизани 7. Палошевић и Драгиша Васић 8. КОСТА ПЕЋАНАЦ 9. Таковски одред 10. Заузеће Горњег Милановца 11. Борбе око Чачка 12. Рапај брдо 13. Почеци трагедије 14. Братоубилачки рат 15. У Дражиној пратњи 16. Радио станица Геџа 16. Таковска бригада 17. Напади на возове 18. Краљев рођендан 19. Одлазак Врховне команде у Црну Гору 20. Први равогорски корпус 21. Борбе у Качеру 22. Трепча и Мајдан 23. Островица 24. Војна мисија Сједињених Држава 25. Са Американцима од Рудника до Јавора 26. Село Ба 27. Летећа бригада 28. Шумски аеродром 29. Борба за Србију 30. Око Косијерића 31. Савезници напуштају Дражу 32. Амерички авијатичари 33. Збогом оружје 34. Црвена Армија у Србији 35. Босанска голгота 36. Михаиловић у рукама Тита 37. С друге стране Алпа 38. Е п и л о г .......................................................... ТВРДЕ КОРИЦЕ ЋИРИЛИЦА ШИВЕН ПОВЕЗ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНИЦА 472 СТРАНИЦА НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ ЕКСТРА ********** db19/5

59455) Lekcije iz pravoslavnog hrišćanskog poučavanja 1912 godina tvrd povez, format 16 x 21,5 cm , ruski jezik, 332 + 16 strana , ponegde obeležavano grafitnom olovkom po marginama , Sadržaj 1. Koncept morala. Moralna potreba u čoveku. moralni smisao 2. Prirodni i moralni zakon. Savest, njene manifestacije 3. Slobodna volja. Njen dokaz. Neuspeh determinizma. Razna stanja moralne slobode 4. Načela morala u skladu sa stavovima o smislu i svrsi života, njihova procena. Zajedništvo sa Bogom kao istinsko najviše dobro čoveka 5. Suštinska veza morala sa religijom. Nemoć i neuspeh nereligioznog morala 6. Otkriveni moralni zakon A) starozavetni zakon B) Novozavetni jevanđelski zakon kao zakon duha i slobode 7. Grešnost. njegovi glavni razlozi. Sebičnost i čulnost i posebne vrste greha koji iz njih proističu pod iskušenjima od đavola, tela i sveta 8. Trenuci ili stepeni razvoja greha. Razna grešna stanja. Navike. Strast. Porok. Smrtni greh 9. O moralnoj imputaciji 10. Hrišćanska vrlina. Njena suština i svojstvo. Jedinstvo hrišćanske vrline u njenoj različitosti 11. Moralno savršenstvo u licu Isusa Hrista Sledeći Hrista i podražavajući ga 12. Milost Božija prema pokajanom grešniku i blagodatna pomoć njemu (parabola o bludnom sinu). Put moralnog rasta grešnika koji se obratio Bogu, naznačen u blaženstvima 13. Borba hrišćanina sa neprijateljima spasenja. 14. Glavno načelo hrišćanskog morala Svojstva hrišćanske ljubavi prema učenju apostola Pavla (Kor. 13) 15. Dužnosti hrišćanina 16. Zajedništvo sa Bogom u molitvi. Molitva je privatna. Potreba za učešćem u javnoj molitvi 17. Odavanje počasti hramu i njegovim svetinjama. Suprotnost obožavanju ikona je idolopoklonstvo. Poštovanje praznika. Praznični mir i nerad. Značenje postova koje je utvrdila crkva. Njihovo poštovanje 18. Dužnosti hrišćanina 19. Iskrenost, poštenje, istinitost, poverenje i pravda u odnosu prema bližnjem 20. Dobročinstvo: briga o zaštiti bližnjeg od svakog moralnog i fizičkog zla 21. Saosećanje, radovanje, dugotrpljenje, praštanje uvreda. Zločin osvete i dvoboja 22. Milost, dobročinstvo, samoodricanje u korist bližnjeg 23. Dobar poučan primer lično u sebi. Zajedništvo u Hristu sa svim ljudima 24. Odnos prema sebi 25. Briga za razvoj i usavršavanje uma, srca i volje za potpunije obnavljanje i otkrivanje lika Božijeg u sebi i potrebu za neprestanim bdenjem. 26. Samokontrola, čednost, marljivost, hrišćanska hrabrost, trpeljivost uvreda i tuga 27. Zdravstvena zaštita. ponašanje tokom bolesti. Hrišćanski pogled na smrt i odnos prema njoj. Strašni greh samoubistva 28. Pogled pravoslavnih na spoljašnje blagostanje i zadovoljstvo. Dobro ime. Predostrožnost protiv ambicije i pohlepe 29. Hrišćanski pogled na sreću kao rezultat moralno dobrog raspoloženja, a ne kao skup egoistično čulnih zadovoljstava 30. Odnos prema svoj vidljivoj prirodi a posebno prema nerazumnim stvorenjima 31. Istinsko hrišćansko raspoloženje naznačeno u molitvi Gospodnjoj 32. Privatne dužnosti prema susedima i dužnosti u porodičnom životu 33. Brak, njegovo hrišćansko značenje. Moralni uslovi braka. Dužnosti supružnika. Moralni značaj porodice 34. Hrišćanski pogled na emancipaciju žene. Hrišćansko roditeljstvo 35. Monaštvo kao posebna vrsta hrišćanske težnje ka moralnom usavršavanju 36. Moral u javnom životu. Značaj verskih i moralnih osnova za državu 37. Ljubav hrišćanina prema otadžbini, koja zahteva žrtvu i samopožrtvovanje. Istinski patriotizam. Neuspeh kosmopolitizma 38. Božansko poreklo moći. Vrhovna vlast. Njegov značaj i prava. Odnos vlasti i subjekata 39. Polaganje hrišćanske javne službe 40. Hrišćanski pogled na rad i imovinu 41. Demokratski socijalizam i njegov ateistički karakter. Sredstva za mirno rešenje socijalnog pitanja 42. O ratovima sa hrišćanske tačke gledišta. Dužnosti hrišćanskog ratnika 43. Dužnost hrišćanina u svim okolnostima života i u teškoćama da se rukovodi učenjem Svetog Pisma i Svete Crkve. 44. Zaključak Уроки по христианскому православному нравоучению , священик. М. Менстров , Издание И. Л. Тузова Санкт Петерсбург 1912 ;

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez popustio, sve ostalo u redu. Kraljevsko Visoko i samostan sv. Nikole / Julijan Jelenić 1096. Prvo Izdanje! Julijan Jelenić (Riječani, Modriča, 29. kolovoza 1877. – Zagreb, 5. kolovoza 1931.)[1] bio je hrvatski i bosanskohercegovački povjesničar i pisac. Životopis Osnovnu školu završio je u Modriči i Tolisi, gimnaziju u Gučoj Gori. Nakon novicijata u Fojnici, stupio je u franjevački red 1903. godine. Filozofsko-teološki studij završio je u Kraljevoj Sutjesci i Budimpešti, gdje je 1908. godine doktorirao disertacijom De pattarenis Bosnae. Intenzivno je proučavao prošlost Crkve, franjevačkog reda, djelovanje istaknutih pojedinaca crkvenog, kulturnog i društvenog života. Predavao je na Franjevačkoj bogosloviji u Livnu i u Sarajevu. Od 1919. profesor je na Sveučilištu u Zagrebu Bio je izvrstan poznavatelj ne samo naše već i svjetske povijesti. Pisao je studije, članke, rasprave, prikaze i ocjene knjiga. Njegov opus broji više od tri stotine bibliografskih jedinica samostalnih djela. JELENIĆ, Julijan (Marko), povjesničar (Riječani kraj Modriče, 29. VIII. 1877 — Zagreb, 5. VIII. 1931). Gimnaziju završio u Gučoj Gori 1898, filozofsko teološki studij pohađao 1899–1901. u Kraljevoj Sutjesci i 1901–05. u Budimpešti, gdje je položio rigoroze iz biblijskih znanosti 1904, bogoslovnih studija 1906, pastoralne i moralne teologije 1907. i svetoga bogoslovlja 1908. čime je postignuo doktorat iz teologije obranivši tezu De Patarenis Bosnae. Za svećenika zaređen 1903. Predavao je dogmatiku, crkvenu povijest i crkveno pravo u Franjevačkoj teologiji u Livnu 1905–09. i Sarajevu 1909–19. te crkvenu povijest na Bogoslovnom fakultetu u Zagrebu 1919–31. Dužnost rektora Teologije u Sarajevu obnašao je 1910–19, 1910. izabran je za definitora Provincije Bosne Srebrene, a u Zagrebu je bio dekan Bogoslovnoga fakulteta 1921–22. i 1927–28. Bio je i politički aktivan, u početku proaustrijski orijentiran vidio je Habsburšku Monarhiju kao okvir za BiH ujedinjenu s Hrvatskom, a poslije se u promijenjenim političkim okolnostima priklonio jugoslavenskoj opciji. S obzirom na povijesnu ulogu franjevaca u BiH držao je da se svećenstvo treba brinuti za dobro Crkve i države, ali da u politici ne bi smjelo prelaziti određene granice. U strahu od protuvjerskoga djelovanja držao je neprihvatljivim da se svećenstvo isključi iz politike i zagovarao tezu da ono mora »stupiti u aktivne i pasivne izbore, te dostojno zastupati Crkvu i narod«. Kao povjesničar proučavao je uglavnom crkvenu povijest, napose prošlost Franjevačkoga reda na širem području nekadašnje Bosanske vikarije. Objavio je više od 300 studija, članaka, rasprava, prikaza, osvrta, nekrologa i poučnih tekstova. Posebnu pozornost poklanjao je izvornoj građi, napose nastaloj u bosanskim franjevačkim samostanima, te je u Glasniku Zemaljskog muzeja u BiH priredio i tiskao Izvore za povjest kulturnoga rada bosanskih Franjevaca (1912–13), Ljetopis fra Nikole Lašvanina (1914–15), Necrologium Bosnae Argentinae. Prema kodeksu franjevačkog samostana u Kr. Sutjesci (1916), Ljetopis franjevačkog samostana u Kreševu (1917), Dva ljetopisa Bosne Srebrene (1918), Ljetopis franjevačkog samostana u Kr. Sutjesci (1923–27), Spomenike kulturnoga rada bosanskih franjevaca 1835–1878 (1941–43) i 1918. u Starinama Spomenike kulturnoga rada bosanskih franjevaca (1437–1878). Ti kao i neki drugi Jelenićevi radovi objavljeni su i kao posebni otisci. Surađivao je u novinama, časopisima i prigodnim zbornicima Franjevački glasnik (1899–1901; Serafinski perivoj, 1903, 1906, 1908–13; Naša misao, 1914–16, 1919; Franjevački vijesnik, 1927–30, 1932), Osvit (1904), Prosvjeta (1906), Hrvatski dnevnik (1908), Školski vjesnik (1909), kalendar Napredak (1911, 1916–17), Glasnik Zemaljskog muzeja u BiH (1912–18, 1923–27, 1930, 1941–43), Hrvatska (1912), Bullettino di archeologia e storia dalmata (1913), Luč (1913–14), Obzor (1913, 1927–28), Hrvatska narodna zajednica (1915, 1918), Dušobrižnik (1916), Jedro (1916), Nastavni vjesnik (1918–19), Novine (1918), Starine (1918), Katolički list (1920, 1922–24, 1926, 1928), Ljetopis JAZU (1920–21), Vedre hrvatske duše (1922–23; Hrvatska duša, 1923), Bogoslovska smotra (1923, 1926–27), Godišnjak Sveučilišta Kraljevine Jugoslavije u Zagrebu (1924/25–1928/29), Narodna enciklopedija (1925–29), Narodna starina (1925), Znameniti i zaslužni Hrvati (1925), Nova revija (1926), Kršćanska škola (1927), Šišićev zbornik (1929), Croatia sacra (1931). Okušao se i kao prevoditelj s mađarskoga objelodanivši 1913. djelo F. Kajzera Mali vođa hodočasnika. U rukopisu je ostavio više radova; dovršeni su Ljetopis fra Andrije Šipračića, zvanog Dubočanina (iz XVII. stoljeća), Povijest Hristove crkve, 4. sv. i Spomenici kulturnog rada franjevaca Bosne Srebreničke (drugi dio), a nedovršeni Kultura i bosanski franjevci, 3. sv., Bio-bibliografija franjevaca Bosne Srebreničke, 2. sv. i Postanak i razvoj franjevačkih bogoslovnih studija. Bio je urednik Serafinskoga perivoja (1908–13) i Naše misli (1914–16) te član odbora pučkoga sveučilišta (od 1921), potpredsjednik Hrvatske bogoslovne akademije i dopisni član JAZU (1931). DJELA: Kraljevsko Visoko i samostan sv. Nikole. Sarajevo 1906. — De Patarenis Bosnae. Sarajevii 1908. — Kultura i bosanski franjevci, 1–2. Sarajevo 1912–1915 (pretisak 1990). — Povijest Hristove crkve, 1–3. Zagreb 1921–1928, 1931². — Bio-bibliografija franjevaca Bosne Srebreničke, 1. Zagreb 1925. — Spomenici kulturnoga rada franjevaca Bosne Srebreničke. Mostar 1927. — Pravopisna rasprava između dra. Tome Košćaka i dra. fra Grge Čevapovića. Prilog povijesti hrvatskoga pravopisa. Zagreb 1930. — Potpunija bibliografija te literatura do 1976. u: B. Ćorić, Bibliografija radova Julijana Jelenića. Godišnjak Instituta za jezik i književnost u Sarajevu, 8(1979) str. 379–407. LIT.: (Osvrt na Kraljevsko Visoko i samostan sv. Nikole): Prosvjeta, 14(1906) 17, str. 549–550. — (Osvrt na De Patarenis Bosnae): Hrvatska straža, 6(1908) str. 593–594. — (Osvrti na Kultura i bosanski franjevci, 1–2): N. Andrić, Serafinski perivoj, 26(1912) 11, str. 181–184; 12, str. 200–212. — J. Milaković, Hrvatski dnevnik, 7(1912) 223, str. 2–3. — S. Ritig, Bogoslovska smotra, 3(1912) str. 450. — (F. Bulić), Bullettino di archeologia e storia dalmata, 36(1913) str. 84. — J. Dujmušić, Südslavische Revue, 2(1913) 3, str. 59–61. — I. Gavrić (I. G.), Vrhbosna, 27(1913) 6/7, str. 111–112. — P. Kolendić, Bosanska vila, 28(1913) 2, str. 31–32. — A. G. Matoš (A. G. M.), Obzor, 54(1913) 238, str. 1–2. — M. Zjalić, Sv. Cecilija, 7(1913) 5, str. 77–78. — (Osvrti na Ljetopis fra Nikole Lašvanina): H. Kreševljaković, Nastavni vjesnik, 24(1915–16) 10, str. 699–701. — A. Donković (Donković), Glasnik biskupija bosanske i srijemske, 44(1916) 9, str. 63–64. — B. Inhof, Vrhbosna, 30(1916) 7/8, str. 104–106. — E. Matić (N. Jenko), Novine (Zagreb), 3(1916) 102, str. 3–4; 103, str. 3–4. — H. Kreševljaković (H. K.): Tri nove knjige dra Jelenića. Sarajevski list, 39(1916) 115, str. 1–2; 116, str. 2–3. — (Osvrt na Necrologium Bosnae Argentinae): (G.), Hrvatski dnevnik, 12(1917) 102, str. 2. — (Osvrti na Ljetopis franjevačkog samostana u Kreševu): A. Buljan (Dr. A. B.), Vrhbosna, 32(1918) 8/9, str. 112. — E. Matić (Na. Jen.), Novine, 5(1918) 99, str. 2. — V., Hrvatska narodna zajednica, 6(1918) 4, str. 59–60. — S. Blažeković: Dr. Fra Julijan Jelenić. Hrvatska prosvjeta, 6(1919) str. 185–190. — (Osvrti na Povijest Hristove crkve, 1–3): F. Binički, Hrvatska prosvjeta, 9(1922) 7/8, str. 191–192; 9/10, str. 234–238. — G. Cvitanović, Nova revija, 1(1922) 1, str. 81–83; 3(1924) 3, str. 279. — F. Kovačić, Časopis za zgodovino in narodopisje (Maribor), 17(1922) str. 105–106. — J. Marić (Marić), Katolički list, 73(1922) 22, str. 262–266; 78(1926) 23, str. 318–319; 24, str. 336–339; Bogoslovska smotra, 11(1923) 2, str. 99–106; 14(1926) str. 361–369. — M. Pavić, Glasnik biskupija bosanske i srijemske, 50(1922) 10, str. 83–84. — I. Zorè, Bogoslovni vestnik (Ljubljana), 3(1923) str. 292–296. — I. Hergešić (Ivo H.), Obzor, 65(1924) 254, str. 1. — J. Šimrak, Kršćanska škola, 29(1926) 1/2, str. 21–23; Hrvatska straža, 3(1931) 129, str. 4. — O. Knezović, Franjevački vijesnik, 35(1928) 6, str. 190–191. — R. Rogošić, Nova revija, 7(1928) 2, str. 194–195. — (Osvrti na Biobibliografiju franjevaca Bosne Srebreničke): B. Inhof, Nastavni vjesnik, 34(1925–26) str. 248–251. — J. Turk, Bogoslovni vestnik, 6(1926) str. 257–258. — J.: 50-godišnjica dra fra Julijana Jelenića. Franjevački vijesnik, 34(1927) 12, str. 256–257. — (Osvrt na Ljetopis franjevačkog samostana u Kraljevoj Sutjesci): B. Badrov, Franjevački vijesnik, 34(1927) 8, str. 179–180. — (Osvrti na knj. Spomenica kulturnog rada franjevaca Bosne Srebreničke): R. Rogošić (Rr.), Nova revija, 7(1928) 2, str. 198–199. — J. Turk, Bogoslovni vestnik, 9(1929) str. 306–307. — (Osvrt na Problem dolaska franjevaca u Bosnu i osnutka Bosanske vikarije): M. Barada, Starohrvatska prosvjeta, NS 2(1928) 1/2, str. 160–163. — (Prigodom 30-godišnjice književnog rada): S. Ilijić, Obzor, 70(1929) 103, str. 2. — K. Ivić, Franjevački vijesnik, 36(1929) 5, str. 142–148. — H. Makvić, Katolički list, 80(1929) 18, str. 233–235. — F. Šišić: Dr. Julijan Jelenić. Ljetopis JAZU, 1930–31, 44, str. 101–102. — (Nekrolozi): Hrvatska straža, 3(1931) 177, str. 4, 178, str. 3; Jutarnji list, 20(1931) 7009, str. 6; Katolički list, 82(1931) 33, str. 401–404; Nova revija, 11(1931) 5/6, str. 435–436; Obzor, 72(1931) 179, str. 3; Vrhbosna, 45(1931) 7/8, str. 120; Croatia sacra, 2(1932) 2, str. 150–151; Kalendar sv. Ante, 7(1932) str. 145. — Ć. Iveković, Godišnjak Univerziteta Kraljevine Jugoslavije u Zagrebu, 1929/30–1932/33, str. 5–15. — R. Drljić (R. D.), Franjevački vijesnik, 38(1931) 9, str. 259–265. — G. Gavranić, Ibid., str. 257–258. — P. Grgec (P. G.), Hrvatska straža, 3(1931) 181, str. 4; Seljačke novine, 14(1931) 33, str. 4. — A. Kotlarski, Katolički list, 82(1931) 34, str. 415–417. — D. M., Pregled, 5(1931) VII/93, str. 219–220. — A. Živković, Bogoslovska smotra, 19(1931) str. 406–408. — T., Napredak, kalendar, 21(1932) str. 211–212. — V. Novak (V. N), Jugoslovenski istorijski časopis (Ljubljana—Zagreb—Beograd), 1(1935) 1/2, str. 261–262. — H. Kreševljaković: Dva Bošnjaka povjesničara. Narodna starina, 10(1931) 26, str. 273–277. — Spomenica Franjevačke klasične gimnazije u Visokom. Beograd 1932, 75–83, 187–191. — R. Drljić: Refleksije o životu i radu dra fra Julijana Jelenića. Dobri Pastir, 23(1973) 1/4, str. 303–306. — S. Džaja: Povijesno-kulturne odrednice Jelenićevih doprinosa jezičnoj i književnoj baštini Bosne i Hercegovine (s bibliografijom). Godišnjak Instituta za jezik i književnost u Sarajevu, 3–4(1974–75) str. 183–195. — M. Karamatić: Povijesno-kulturni okviri Jelenićeve historiografije i njegovi pogledi na neke probleme tadanjeg vremena. Jukić, 5–6(1975–76) str. 140–147. — B. Ćorić: Književnopovijesne odlike djela Kultura i bosanski franjevci J. Jelenića. Godišnjak Instituta za jezik i književnost u Sarajevu, 8(1979) str. 9–35. — A. Kovačić: Značajan bio-bibliografski rukopis. Bibliotekarstvo, 28(1982) str. 45–46. — M. Karamatić: Fra Julijan Jelenić – život i djelo. U: J. Jelenić, Kultura i bosanski franjevci, 1. Sarajevo 1990², str. V–XXVIII. — A. S. Kovačić: Biobibliografija franjevaca Bosne Srebrene. Sarajevo 1991. — D. Lovrenović: Fra Julijan Jelenić, Kultura i bosanski franjevci. Bosna Franciscana, 10(2002) 17, str. 236–243.

Prvo izdanje treće knjige pesama Svetislava Stefanovića iz 1905. godine. Ekstremno retko u ponudi s originalnim koricama. Vinjeta na prednjoj korici Beta Vukanović. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Autor - osoba Stefanović, Svetislav Naslov Pesme : originalne i prevedene. Knj. 3 / Svetislav Stefanović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1905 Izdanje [posebno izd.] Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića, 1905 Fizički opis 160 str. ; 16 cm. Zbirka Mala biblioteka SVETISLAV STEFANOVIĆ (Novi Sad, 01. 11. 1877 – Beograd, novembar 1944) Svetislav Stefanović je bio pesnik, kritičar, prevodilac, esejist, dramski pisac, lekar. Svetislav Stefanović je po profesiji bio lekar, osnivač je Katedre za patologiju, a bio je predsednik i osnivač Jugoslovenskog lekarskog društva. Učestvovao je u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, više je puta odlikovan. Bio je predsednik Srpske književne zadruge. Posle Drugog svetskog rata optužen je kao klevetnik sovjetskih vlasti u vezi sa zločinom u Vinici, dok su kasnija istraživanja potvrdila njegovo svedočenje. Optužen je i kao savetodavac Velibora Jonića u progonu književnika, ali u optužnici nisu navedeni dokazi koji bi potkrepili ovakve tvrdnje. Zameralo mu se i to što je 1937. godine preveo Musolinijevu knjigu O korporativnoj državi. 1944. godine je streljan kao neprijatelj naroda i ratni zločinac. Bio je modernista i avangardista. Poeziju je objavljivao u sledećim listovima i časopisima: Stražilovo (1893), Brankovo kolo (1911–1914), Bosanska vila (1911–1914), Hrvatskosrpski almanah (1911), Letopis Matice srpske (1913, 1926, 1928), Srpski glasnik (1916–1917), Srpski književni glasnik (1914), Delo (1914), Vihor (1914), Srpske novine (1916), Zabavnik (1917–1918), Dan (1919), Kritika (1921–1922), Misao (1919, 1922, 1923), Republika (1922, 1923, 1924), Vreme (1926), itd. Tri knjige njegovih Pesama izašle su u Mostaru (1903, 1904. i 1905) i iz tih ranijih zbirki stihova (1902‒1912) probrao je njihovu malu antologiju pod nazivom Sunca i senke (1912. u Beogradu), a nakon toga je objavio još dve knjige poezije Strofe i ritmovi (1919) i Granice (1928). Kasnije je nastala njegova Antologija Laze Kostića (1923) i Nova antologija srpske lirike. Svetislav Stefanović je pored poezije pisao i prozna dela: zbirku pripovedaka Skice (1904), drame Sukobi (1911) i Kuća tamnih senki (1927), kao i književne eseje Iz engleske književnosti (1907. ‒ o Šekspiru, Danteu, Gabrielu Rosetiju). Gojko Tešić kaže da je od Stefanovićeve poezije znatno važniji njegov kritički angažman u odbrani koncepcije modernog srpskog pesništva. Branio je Disovo pesništvo u programskom članku Čast i sloboda tvorcima! (Brankovo kolo, 15. IX 1911), značajni su eseji u Bosanskoj vili (1912–1913), Više slobode stiha, Stih ili pesma?, a u međuratnom periodu brani modernističko pesništvo, naročito u eseju Uzbuna kritike i najmlađa moderna (Misao, 1921) i u polemici sa Markom Carom (Misao i Politika). Stefanović je bio poznat kao kritičar svojih savremenika. Smatrao je da se previše energije troši na rat sa starom umetnošću, umesto na oslobađanje nove. Kritikovao je veštačku konstruisanost i nedostatak intuitivnosti i spontanosti u avangardnoj poeziji. Verovao je u pobunu, obnoviteljsku misiju, ali i u povratak varvarstva i primitivizma u književnost, smatrajući da predstavljaju osveženje za umetnosti. Međutim, tridesetih godina Svetislav Stefanović napušta koncepciju za koju se zalagao, odriče se modernizma, postaje konzervativan i prelazi na književnu desnicu. Beta Vukanović (1872–1972). Beta Vukanović, ili kako je njeno pravo ime, Babet Bahmajer, je rođena 18. aprila 1982. godine u Bambergu, Nemačka. Učila je slikarstvo u Minhenu i Parizu. Udala se za kolegu sa Akademije, Ristu Vukanovića i promenila ime u ono po kome je danas poznata u Srbiji. Ona je zaslužna za uvođenje u domaću umetnost mnogih likovnih vrsta, koje pre nje kod nas nisu postojale. Preselila se u Beograd i prvi put ovde izlagala 20. septembra 1898. godine. Izložbi je prethodilo svečano otvaranje, što je u to vreme bila prava retkost, kao i izlaganje u prostoru kao što je sala Narodne skupštine. Izložbi je prisustvovao i kralj Milan Obrenović i tom prilikom pozvao nju i drugih dvojicu izlagača (Rista Vukanović, Simeon Roksandić) da izlažu na Dvoru. Ona je uticala na tadašnje umetnike da izađu iz ateljea i stvaraju u prirodnom okruženju, otud termin „plain air“, koji se vezuje za njeno ime. Preminula je u Beogradu, nakon čitav vek duge životne priče, 31. oktobra 1972. godine. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNjIGE OBJAVLjENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Prvo izdanje iz 1908. Izuzetno retko u ponudi s originalnim mekim koricama, nedostaje zadnja korica. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Vinjeta na prednjoj korici Beta Vukanović. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Autor - osoba Jovanović, Vojislav M. Naslov Naši sinovi : komad u četiri čina, sa epilogom / Vojislav M. Jovanović Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1907 Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića, 1907 Fizički opis 184 str. ; 15 cm Zbirka Mala biblioteka ; ǂknj. ǂ28 ; ǂsv. ǂ139-140 Drama „Naši sinovi” je priča o sudaru svetova, tradicionalnog i modernog. O krizi autoriteta oca, o pobuni sina pesnika podjednako netrpeljivog, kako prema patrijarhalnim okvirima tako i prema bogatim skorojevićima, priča o čovekovoj zavisnosti od socijalne sredine, o degradirajućoj bedi. To je drama jarkih likova i situacija, žestokog humora, dokumentaristički natopljena životom. Život u njoj pulsira u smehu i očaju... Sve su to razlozi zbog kojih je rediteljka Tanja Mandić-Rigonat, kako je upravo navela, bez dvoumljenja odlučila da na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu postavi dramu Vojislava Jovanovića Maramboa: „Naši sinovi”. Premijera je u petak uveče, 24. januara, u 20.30 časova. Dramaturg je Slavko Milanović, scenograf Aleksandar Denić, kostimograf Olja Mrđenović. U brojnoj glumačkoj ekipi su: Miodrag Krivokapić, Olga Odanović, Nataša Ninković, Milutin Milošević, Nenad Stojmenović, Branko Vidaković, Predrag Vasić, Marko Janketić, Vjera Mujović, Branka Petrić, Zoran Ćosić, Bojana Bambić, Ljuma Penov i Jelena Blagojević. Marambo je dramu „Naši sinovi” pisao između 1905. i 1907. u Londonu. Priča se dešava u Beogradu, s početka 20. veka na Čuburi koja je tada bila van varoškog rejona, i u prostoru trgovačkog kraja Savamale, koji već tada naseljavaju bogati beogradski trgovci. Drama priča i o beogradskim miljeima, o tome kako oni koji su došli u Beograd putem braka udružuju svoje snage. Jedni znanje i ugled, drugi svoj imetak, da bi u novom modernom vremenu opstali i unapredili svoj socijalni, društveni i materijalni status. Nepravedno zapostavljeni Vojislav Jovanović Marambo renesansna ličnost, erudita, istoričar književnosti, dramski pisac, bibliofil, arhivista, na početku 20. veka ponašanjem i izgledom provocirao je sredinu. Zato su o njemu govorili kao o: „Belosvetskoj sakaludi što perja u džak po Kalimegdan”, jer je redengot sašio od materijala od kojeg se prave džakovi. Drama „Naši sinovi”, delimično zaboravljeni biser naše dramaturgije, imala je praizvedbu početkom 20. veka na sceni Narodnog pozorišta. Reditelj Miroslav Belović je postavio, 1966. godine, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a Jagoš Marković 1995. godine u Zvezdara teatru. Vojislav Jovanović rođen je u Beogradu 12. oktobra 1884; gimnaziju završio u rodnom gradu 1903. Studirao književnost u Lozani, Ženevi i Londonu; doktorirao u Grenoblu 1911. Godine 1912. izabran je za docenta Beogradskog univerziteta za uporednu književnost. Tokom prvog svetskog rata bio je član ratnog Presbiroa srpske Vrhovne komande i šef Presbiroa srpske vlade u Londonu i Vašingtonu. Za vanrednog profesora izabran 1919. da bi samo godinu dana kasnije zauvek napustio univerzitetsku karijeru. Uređivao Srpski književni glasnik 1920 -1921. Godine 1924. postavljen je za načelnika istorijskog odeljenja Ministarstva inostranih dela i na tom je poslu, s kraćim prekidima, ostao do 1950. Od 1950-1962. radi u Srpskoj akademiji nauka kao naučni savetnik i naučni saradnik. Umro je u Beogradu 1968. Jovanovićev književni rad započinje 1903. godine saradnjom u Malom žurnalu gde pod pseudonimom Marambo objavljuje između ostalog i pozorišne kritike. Prvu dramu pod naslovom Tako reče Zaratustra napisao je te iste godine i poslao na anonimni konkurs Matice srpske (drama je odbijena uz obrazloženje da je `predmet koji se tu obrađuje vrlo neobičan i tugaljive prirode u moralnom pogledu`). Prema podacima koje daje sam Jovanović 1914. u `Napomeni` uz knjigu drama pod zajedničkim naslovom Karijera ostali pozorišni komadi nastali su sledećim redom: Naš zet 1905, Naši očevi 1905–1906, Naši sinovi 1906, Karijera 1907. Naši sinovi i Naši očevi dobili su drugu nagradu na konkursu Narodnog pozorišta 1906. Jedan deo Jovanovićevog tematski vrlo raznorodnog naučnog rada vezan je za proučavanje naše narodne književnosti. Najveći doprinos u toj oblasti predstavlja njegova doktorska disertacija „Gusle` Prospera Merimea, u kojoj je, služeći se obimnom dokumentacijom, rešio pitanje postanka i izvora ove poznate književne mistifikacije i tako prikazao i ulogu naše narodne poezije u evropskom romantizmu. Ovome treba dodati i čuvene antologije: Srpske narodne pesme (1922) i Srpske narodne pripovetke (1925). Jovanovićevo interesovanje za političku istoriju dalo je takođe dragocene rezultate: uredio je zbirku dokumenata o pitanjima granice s Albanijom, o Rapalskom ugovoru, o Londonskom paktu i knjigu o jugoslovenskim arhivima iz drugog svetskog rata. U tom poslu posebno važno mesto zauzima Engleska bibliografija o istočnom pitanju u Evropi (prvo izdanje iz 1908; drugo dopunjeno i ispravljeno izdanje, objavljeno 1978, priredila Marta Frajnd). Prevodio je Voltera i Ibzena. Beta Vukanović (1872–1972). Beta Vukanović, ili kako je njeno pravo ime, Babet Bahmajer, je rođena 18. aprila 1982. godine u Bambergu, Nemačka. Učila je slikarstvo u Minhenu i Parizu. Udala se za kolegu sa Akademije, Ristu Vukanovića i promenila ime u ono po kome je danas poznata u Srbiji. Ona je zaslužna za uvođenje u domaću umetnost mnogih likovnih vrsta, koje pre nje kod nas nisu postojale. Preselila se u Beograd i prvi put ovde izlagala 20. septembra 1898. godine. Izložbi je prethodilo svečano otvaranje, što je u to vreme bila prava retkost, kao i izlaganje u prostoru kao što je sala Narodne skupštine. Izložbi je prisustvovao i kralj Milan Obrenović i tom prilikom pozvao nju i drugih dvojicu izlagača (Rista Vukanović, Simeon Roksandić) da izlažu na Dvoru. Ona je uticala na tadašnje umetnike da izađu iz ateljea i stvaraju u prirodnom okruženju, otud termin „plain air“, koji se vezuje za njeno ime. Preminula je u Beogradu, nakon čitav vek duge životne priče, 31. oktobra 1972. godine. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNJIGE OBJAVLJENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Lepo očuvano za svoje godine Kao na slikama 1910 Nikola I Petrović Njegoš (Njeguši, 7/19. oktobar 1841 — Antib, 2. mart 1921) bio je knjaz Crne Gore u periodu 1860—1910. i kralj u periodu 1910—1918. iz dinastije Petrović Njegoš. Nikola I Petrović Njegoš Nicholas I of Montenegro.jpg Kralj Nikola I Petrović Njegoš Puno ime Nikola Mirkov Petrović Njegoš Datum rođenja 19. oktobar 1841. Mesto rođenja Njeguši Crna Gora Datum smrti 2. mart 1921. (79 god.) Mesto smrti Antib Francuska Grob Dvorska crkva na Ćipuru (od 1. oktobra 1989. godine)[a] Dinastija Petrovići Njegoši Otac Mirko Petrović Njegoš Majka Anastasija Martinović Supružnik Milena Petrović Njegoš Potomstvo Jelena Savojska, Zorka Karađorđević, Milica Nikolajevna Romanov, Anastasija Stana Nikolajevna, Danilo Petrović Njegoš, Ana od Batenberga, Mirko Petrović Njegoš, Vjera Petrović Njegoš, Petar Petrović Njegoš, Ksenija Petrović Njegoš Knjaz Crne Gore Period 13. avgust 1860 — 28. avgust 1910. Prethodnik Danilo Petrović Njegoš Kralj Crne Gore Period 28. avgust 1910 — 26. novembar 1918. (u egzilu do smrti 1921.) Naslednik Danilo Petrović Njegoš Naslijedio je na crnogorskom prijestolu svog strica, knjaza Danila. Za vrijeme njegove vladavine Crna Gora je Berlinskim sporazumom 13. jula 1878, poslije Crnogorsko-turskog rata, dobila međunarodno priznanje i znatno teritorijalno proširenje. Dalja teritorijalna proširenja Crne Gore uslijedila su nakon balkanskih ratova (1912—1913). Nikola I je reformisao državnu upravu, ustanovio Ministarski savjet, osavremenio vojsku, Opštim imovinskim zakonikom udario temelj pravnom sistemu i otvorio vrata stranim investicijama. Godine 1905. je Nikola I oktroisao Ustav Knjaževine Crne Gore nakon čega je i sazvana Narodna skupština. Nikola je vladao autokratski, zbog čega je u Crnoj Gori stekao brojne neprijatelje. On je lično bio veliki pristalica srpstva i želeo je ujedinjenje Srba i drugih Južnih Slovena. Međutim, bio je ogorčeni protivnik Karađorđevića. Nekon Majskog prevrata iz 1903. godine i gašenja dinastije Obrenović, poznato je da je knjaz Nikola Petrović širio uticaj na političare iz Kraljevine Srbije. U tom periodu otvoreno je iskazivao pretenzije da bude kralj tzv. Kraljevine Srbije i Crne Gore. U borbi za presto između dinastija Petrovića Njegoša i Karađorđevića na kraju je pobedila dinastija Karađorđević. Pošto je 1918. godine stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca na čelu sa dinastijom Karađorđević i zvanično je prestalo suparništvo dve dinastije. U Prvom svjetskom ratu je objavio rat Austrougarskoj. Kraljevina Crna Gora je pružila otpor austrougarskoj invaziji, ali je morala kapitulirati januara 1916. Kralj Nikola se sa Vladom i Dvorom sklonio u Francusku, u egzil iz kojeg se nikada nije vratio. Poslije završetka rata zbačen je sa vlasti na Podgoričkoj skupštini. Uprkos vojnim (Božićna pobuna i crnogorski komiti koji je potrajao do 1929. godine) i pokušajima crnogorske diplomatije na Pariskoj konferenciji, Crna Gora nije uspjela povratiti svoj međunarodno-pravni suverenitet izgubljen krajem 1918. ujedinjenjem sa Kraljevinom Srbijom. Kralj Nikola I je umro izolovan u emigraciji, a sahranjen je u ruskoj crkvi u Sanremu, Italija. Njegovi posmrtni ostaci i ostaci njegove supruge kraljice Milene Petrović Njegoš su 1989, uz najviše državne počasti, vraćeni i sahranjeni na Cetinju, u Dvorskoj crkvi na Ćipuru. Kralj Nikola I ogledao se i u književnosti. Najpoznatiji radovi su mu pjesma Onamo, `namo! i drama Balkanska carica. Biografija Uredi Mladost Uredi Nikola se rodio u selu Njeguši, odakle je porijeklom vladajuća dinastija Petrović Njegoš. Njegov otac, Mirko Petrović Njegoš je bio čuveni crnogorski vojvoda i stariji brat knjaza Danila, koji nije imao muškog nasljednika. Nikolina majka Stana Petrović-Njegoš bila je rodom iz poznate porodice Martinovića. Vojvoda Mirko je vjerio svog sina dok je Nikola imao 12 godina za šestogodišnju Milenu Vukotić, kćerku bogatog vojvode Petra Vukotića, bliskog Mirkovog prijatelja sa kim je zajedno ratovao tokom pedesetih godina 19. vijeka. Dvojica prijatelja su odlučila da učvrste prijateljstvo brakom svoje djece.[1] Nikola, koji je od djetinjstva učen ratničkim vještinama, rijetko je viđao svoju buduću suprugu, pošto je proveo dio svog djetinjstva u Trstu u domu Kustića, iz kog je poticala kneginja Darinka, Danilova supruga i Nikolina strina. Kneginja Darinka je bila veliki frankofil, pa je na njeno insistiranje potencijalni nasljednik poslat na školovanje u Licej Luja Velikog u Parizu. Nakon Danilovog ubistva u Kotoru 1860. vojvoda Mirko je odbio crnogorski prijesto, pa je knjaževska titula prešla na Nikolu. Nikola je još uvijek bio u Parizu kada je primio vladu 13. avgusta 1860. u 19. godini života. Ubrzo se razbolio od upale pluća i bio je na samrti.[2] Kada se oporavio, odlučeno je da se Nikola i Milena što prije vjenčaju kako bi Crna Gora dobila nasljednika. Milenin otac je otputovao u Sankt Peterburg i obavijestio je ruskog cara Aleksandra II o predstojećem vjenčanju. Vjenčanje je održano u Vlaškoj crkvi na Cetinju u novembru 1860. Knjaz Crne Gore Uredi Knjaževska standarta Nikole I Petrovića Njegoša Crnogorski glavari su dugo vremena smatrali Crnu Goru posljednjim neosvojenim ostatkom srednjovjekovnog Srpskog carstva i centrom oko kojeg će se to carstvo obnoviti. Uspostavljanje autonomne Kneževine Srbije unutar Osmanskog carstva je Crnoj Gori dalo važnog saveznika, ali i rivala za primat u borbi za oslobađanje drugih oblasti naseljenih Srbima. Crna Gora se nalazila na periferiji Balkanskog poluostrva, dok se bogatija i razvijenija Srbija nalazila u centru. Takođe, Beograd je bio bolji izbor za prijestonicu ujedinjene srpske države, od zabačenog Cetinja.[3] Medalja za rat sa Turskom 1862. Odmah po stupanju na vlast kneza Nikole na Cetinje je došao Vuk Stefanović Karadžić, sa porukom srbijanskog kneza Mihaila Obrenovića Crnoj Gori, o zajedničkim oslobodilačkim aktivnostima protiv Turske. Prvih godina upravljao je uz pomoć i saradnju svoga oca, vojvode Mirka. Nikola je nastavio da pomaže otpor hercegovačkih plemena pod Lukom Vukalovićem, nadajući se da će Crna Gora imati koristi od tog ustanka. Godine 1862. poveo je za oslobođenje Hercegovine prvi rat sa Turskom. Rat je bio težak za Crnu Goru, jer velike sile nisu podržavale Nikoline ambicije. Turska vojska predvođena Omer-pašom Latasom je 1862. nanijela Crnogorcima težak vojni i politički poraz. Intervencija velikih sila (Francuske i Rusije) je spriječila tursko osvajanje Cetinja.[4] Crna Gora je morala da prihvati jurisdikciju Turske nad nekim dijelovima svoje teritorije. Posljedice ovog poraza su imale veliki uticaj na buduću strategiju Crne Gore.[5] Prije ovog debakla, Nikola je podržavao politiku crnogorske državnosti svoga prethodnika kneza Danila. Sada se okrenuo politikama Petra I Petrovića Njegoša i Petra II Petrovića Njegoša za stvaranje novog srpskog carstva, a sebe je smatrao za legitimnog carskog naslijednika.[6] Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Načertanije knjaza Nikole i knjaza Mihaila 1866. godine. Knez Mihailo Obrenović je poslao u Crnu Goru svog izaslanika Milana Piroćanca da predloži crnogorskom knezu savez Srbije i Crne Gore. Knez Nikola i vojvoda Mirko su tražili punu vojnu saradnju i to odmah, dok je srbijanska strana željela samo usaglašavanje odbrambene politike, plašeći se austrijske intervencije. Sporazum je sklopljen 23. septembra 1866. uprkos protivljenju vojvode Mirka. Dvije kneževine su se sporazumijele da neprestano rade na oslobađanju i ujedinjenju srpskog naroda, podstrekivanjem oružanih pobuna u graničnim dijelovima Osmanskog carstva. Sporazum je takođe predviđao da će crnogorski knez pripojiti svoju kneževinu Srbiji i priznati kneza Mihaila za vrhovnog vladara, dok će on biti drugi po redosledu nasljeđivanja.[7] Nijedna strana nije u potpunosti poštovala sporazum, jer su i za Petroviće-Njegoše i Obrenoviće dinastički interesi bili preči. To nepridržavanje sporazuma će izazvati prikriveno i dugo neprijateljstvo dvije dinastije.[7] Dvorac Nikole I, danas muzej Knez Nikola je 1867. godine napisao tekst za himnu Kneževine Crne Gore - Onamo, `namo! koju je komponovao jedan slovenački kompozitor po uzoru na pjesmu boraca Garibaldija za vrijeme njegovih borbi za ujedinjenje Italije. Onamo, `namo! je predstavljala borbu srpskoga naroda za staru slavu carstva protiv Osmanskog carstva i povratak kosovskih svetilišta kao što su Visoki Dečani. Himna nije postala državna himna Kneževine Crne Gore zbog svog isuviše provokativnog teksta, ali je postala narodna himna. Nikola I je bio član Ujedinjene omladine srpske tokom njenog postojanja (1866—1871).[8][9] Nakon što je organizacija zabranjena u Kneževini Srbiji i Austrougarskoj, knez Nikola, Marko Miljanov, Simo Popović, Mašo Vrbica i Vaso Pelagić su na Cetinju 1871. osnovali Družinu za oslobođenje i ujedinjenje srpsko.[10][11][12] Knez Nikola je 1867. godine posjetio francuskog cara Napoleona III u Parizu, a 1868. i Rusiju, gdje ga je ruski car Aleksandar II primio sa širokim počastima. Sa carem Aleksandrom II još više je ojačao veze koje su sa Rusijom utvrdili njegovi preci. Boravio je i na dvorovima u Berlinu i Beču. Znatno se zbližio sa ruskom carskom porodicom. Po povratku s puta otpočeo je živi rad na preuređenju države. Uredio je vojsku, koja mu je bila prva briga; otvorio je po zemlji sudove i škole. Osnovao je Danilovgrad kao prvo planski projektovano naselje u Crnoj Gori. Ruski car i carica su ulagali u obrazovni sistem Crne Gore i poslali velike isporuke opreme i municije za Cetinje. Nakon što je učvrstio vlast, 1869. godine je izbio Bokeljski ustanak u Krivošijama zbog uvođenja opšte vojne obaveze u Austrougarskoj. Iako je potajno pomagao ustanicima, knez Nikola je zvanično zauzeo neutralan stav i spriječavao je šire učešće Crnogoraca u ustanku. 1874. poštanska marka Crne Gore. Knez Nikola je 17. oktobra 1870. proglasio pesmu Ubavoj nam Crnoj Gori za zvaničnu himnu Kneževine Crne Gore. Kada su okolnosti dozvoljavale, knez Nikola je pokušao da se poziva na panslavizam, ali i da taktizira. Isto tako Rusija je podržavala Crnu Goru onda kada je to bilo u njenom interesu. Tako je 1871. odobrio izlaženje prvih crnogorskih novina Crnogorac, čiji je službeni vlasnik bio knežev sekretar Jovan Sundečić, a glavni urednik Simo Popović. U tim novinama Popović je pisao članke kojima je zagovarao ujedinjenje srpstva i oštro napadao Austrougarsku i Osmansko carstvo, zbog čega su one bile zabranjene u tim državama. Rusija je istovremeno pristupila u Ligu tri cara sa Austrougarskom i Njemačkom. Tako su novine često ulazile u sukob sa knezom Nikolom, koji je morao da taktizira iz političkih razloga. Stoga su ove novine 1873. zamijenjene umjerenijim Glasom Crnogorca, koji će do kraja svog izlaženja biti poluslužbeni glasnik crnogorske vlade.[13] Crnogorsko-turski rat Uredi Detaljnije: Crnogorsko-turski rat (1876—1878) Proglas Crnogorcima za rat sa Turcima 1876. na Vidovdan Knjaževska proklamacija Hercegovcima od juna 1876. Godine 1876, u zajednici sa Srbijom, sa kojom je knjaz Nikola još za vrijeme kneza Mihaila sklopio savez, Crna Gora je 2. jula 1876. objavila Turskoj rat za ujedinjenje i oslobođenje srpskoga naroda, podstaknuta ustankom u susjednoj Hercegovini. Crnogorci su odnijeli nekoliko brzih pobjeda nad Turcima u bitkama kod Vučjeg Dola, na Fundini i kod Nikšića. Nakon ulaska Rusije u rat, pozicija Crne Gore se činila sigurnom, što je Crna Gora iskoristila da zauzme Bileću, Bar, Ulcinj i Podgoricu. Sanstefanskim mirom iz marta 1878. Crna Gora je utrostručila svoju teritoriju i udvostručila stanovništvo.[14] Međutim, velike sile su na Berlinskom kongresu juna i jula 1878. poništile odredbe Sanstefanskog mira. Austrougarska je naročito težila da ograniči crnogorsko proširenje. Na kraju je teritorija Kneževine Crne Gore proširena dva puta, dobila je izlaz na Jadransko more i priznata joj je nezavisnost. Kako bi zadržao luku Bar, knjaz Nikola je morao da prihvati teške austrougarske zahtjeve iz Člana 29: da ograniči broj plovila u barskoj luci, da zabrani izgradnju ratnih brodova, da dozvoli Austrougarskoj ratnoj mornarici da patrolira crnogorskim vodama i da traži dozvolu od Austrougarske da gradi puteve i pruge u novoosvojenim krajevima. Još gore, Austrougarska je okupirala Hercegovinu, čije pripajanje Crnoj Gori je knezu Nikoli bio cilj još od dolaska na vlast, kao i uzvišenje Spič kojim je ugrožavala Bar.[14] Autokratski vladar Uredi Božo Petrović Njegoš, dugogodišnji predsjednik vlade Knjaz je bio autokratski vladar. Njegovi glavni savjetnici su bili dvanaest senatora koje je birao sam knez, obično iz redova plemenskih starješina. Senat je istovremeno bio i sud.[15] Knjaz Nikola je sazvao plemensku skupštinu na Cetinju za 2. april 1879. na kojoj je odlučeno da državna uprava reformiše ukidanjem Senata i ustanovljenjem Državnog savjeta, Ministarskog savjeta i Velikog suda. Za prvog predsjednika Ministarskog savjeta izabran je knežev rođak Božo Petrović Njegoš.[16] Knjaz je postavljao članove Državnog savjeta koje je delovalo kao zakonodavno telo. Država je podijeljena na 12 nahija, a one dalje na kapetanije i opštine. Na čelu kapetanija nalazili su se kapetani, koji su imali i administrativnu i sudsku ulogu.[15] Nikoline mjere centralizacije Crne Gore i njegovo odstupanje od starinskih metoda donošenja odluka savjetovanjem sa plemenskim starješinama ih je otuđilo od knjaza. Sa knjazom su se sukobili Marko Miljanov, Jole Piletić, Peko Pavlović, Mašo Vrbica i drugi.[16] Knjaževina Crna Gora nakon 1881. Porta je podstakla Arbanase na otpor i po njenom nagovoru jula 1878. stvorena je Prizrenska liga s osnovnim ciljem da spriječi ustupanje Plava i Gusinja Crnoj Gori (Boj na Novšiću, Boj na Murini). Ovaj dio Crne Gore ostao je u granicama turske carevine još naredne 33 godine do zvanične objave rata Turskoj 1912.[17] Knez Nikola 1882. Od 1881. pa do balkanskih ratova nastalo je dugo doba mira. Okružen sa tri strane Austrougarskom, knez Nikola je malo šta mogao uraditi na spoljnom planu. Ovo vrijeme je knjaz Nikola umio iskoristiti da Crnu Goru upravom i mirnim radom uzdigne na stepen drugih evropskih država, na koji su je podigle pobjede njene vojske u ratnim vremenima. Opštim imovinskim zakonikom iz 1888. udaren je temelj pravnom sistemu i otvorena su vrata stranim investicijama. Uprkos proširenju, osnovni problem države je bio taj da nije imalo dovoljno obradive površine da prehrani svoje stanovništvo. Osnovna djelatnost je bila stočarstvo, a dvije trećine izvoza je otpadalo na stočarske proizvode. Uvozili su se žitarice i tekstil. Većina stanovništva je živjela u ekstremnom siromaštvu, zbog čega se selila u Srbiju ili u Ameriku. Finansijska osnova države ostala je i dalje ruska pomoć.[15] Proširenje teritorije i međunarodno priznanje privukli su i strani kapital, prvo austrougarski, a kasnije najviše italijanski, pa se u zemlji formiraju prva industrijska preduzeća, što je uslovilo razvoj saobraćaja i povezivanje starih i novooslobođenih teritorija.[18] Radio je u svim pravcima kulturnog razvića. Podizao je škole, gradio puteve, otvarao nove varoši, izdavao korisne zakone, sređivao državnu upravu zavođenjem ministarstava i podsticao privredni i trgovinski polet i opštu radinost. Opštem privrednom i društvenom napretku doprinosili su ugledni naučni i kulturni poslenici iz Srbije, Vojvodine, Dalmacije, Bosne i Hercegovine, koji su na poziv kneza Nikole dolazili i stvarali u Crnoj Gori.[19] Ipak, Crna Gora je i dalje bila u ogromnom zaostatku za savremenim civilizacijskim tokovima toga vremena.[18] Teški i dugotrajni rad na narodnom i državnom dobru olakšale su mu jaka volja i žica poezije, koja ga je učinila popularnim srpskim pjesnikom. Knjaz Nikola je prisustvovao krunisanju ruskog cara Aleksandara III u Moskvi 1883.[20] Najveća mu je briga bila vojska, koju je, pomoću Rusije, podigao naoružanjem i obukom na visinu savremenih zadataka i potreba i organizovao je po ruskom uzoru.[15] Rodbinskim vezama sa stranim dvorovima pribavio je Crnoj Gori još veće poštovanje i pojačao u velikoj mjeri njen ugled. Knjaz Nikola je imao koristi od rivalstva Obrenovića i Karađorđevića. Između Milana Obrenovića i njega je vladala uzajamna odbojnost, naročito od kada se Milan 1882. proglasio kraljem Srbije.[3] Tri godine kasnije udao je svoju najstariju kćerku Zorku za Karađorđevog unuka i Milanovog rivala Petra Karađorđevića. Neko vrijeme, par je živio na Cetinju, gdje su rođeni prinčevi Đorđe i Aleksandar. Pored Zorke, Nikola je imao još pet kćeri, i sve ih je udao u poznate evropske dinastije. Princeze Anastazija i Milica su se udale za ruske velike vojvode Nikolu Nikolajeviča i Petra Nikolajeviča iz dinastije Romanov i predstavljale su Crnu Goru na ruskom dvoru.[21] Princeza Stana se udala za vojvodu Johana od Lojhtenberga. Princeza Jelena je postala kraljica Italije, žena kralja Vitorija Emanuela III. Jedan od trojice njegovih sinova, princ Danilo se oženio 27. jula 1899. vojvotkinjom Milicom od Meklenburg-Štrelica. Ovi brakovi su mnogo doprinijeli poboljšanju međunarodnoga položaja Crne Gore, a kralj Nikola je bio zapamćen kao tast Evrope. Orden Petrović-Njegoš povodom 200 godina Dinastije 1896. Večernje novosti 15. juna 1896. su pisale o sastanku kneza Nikole i kralja Aleksandra u Beogradu Knez Nikola je 1883. godine posjetio osmanskog sultana u cilju izmirenja Knjaževine Crne Gore i Osmanskog carstva. Od tada su crnogorsko-osmanski odnosi mirni. 1896. održava svečano označavanje 200-godišnjice vladavine dinastije Petrovića Njegoša. Odnosi Srbije i Crne Gore, pokvareni rivalstvom Milana i Nikole, popravili su se Nikolinom posjetom Srbiji na Vidovdan 1896. Prije nego je posjetio kralja Aleksandra, knez Nikola je otišao u Moskvu na krunisanje cara Nikolaja II. Otuda je pri povratku otputovao u Beograd u pratnji svoje svite. Kralj ga je imenovao za komandanta IX pješadijskog puka. Nikola se nadao „orođavanju” sa mladim kraljem preko svoje kćeri Ksenije, jer se bivša kraljica Natalija, vrlo često za nju raspitivala. Naredne 1897. godine, na Đurđevdan, krsnu slavu Petrovića-Njegoša, kralj Aleksandar je posjetio Cetinje, iako je kralj Milan iz Beča pokušavao osujetiti ovaj put. Godine 1897. izbio je grčko-turski rat. Knjaz Nikola je ostao po strani. Maja 1898. Nikola je posjetio britansku kraljicu Viktoriju u Vindzorskom zamku. Ovim diplomatskim uspjesima knjaz Nikola je znatno podigao međunarodni ugled Crne Gore. Jubilej 40-godišnjeg vladanja knjaza Nikole 1900. Dok su kraljevi Milan i Aleksandar živjeli skandaloznim, luksuznim i rasipničkim životom, dotle je knjaz Nikola želio da preuzme moralno vođstvo među Srbima. Zbog toga je 1902. oženio svog sina Mirka Natalijom Konstantinović, iz porodice bliske Obrenovićima. Kakve god uspjehe da je imao, oni su bili kratkoročni, kao i njegovi snovi da na prijesto Srbije dovede sebe ili nekog od svojih sinova. Ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage u Majskom prevratu, koje je izvršila grupa oficira predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i postavljanje Petra Karađorđevića za kralja Srbije zapečatili su Nikoline želje.[3] Nikoli je to sve teško palo, pošto je Srbija Karađorđevića umjesto Crne Gore postala novi ljubimac Rusije na Balkanskom poluostrvu. Knez Nikola je kao ruski saveznik objavio rat Japanu. Međutim usled velike geografske udaljenosti, učešće Crne Gore u rusko-japanskom ratu je bilo samo simbolično, jer je time iskazivala svoju zahvalnost Rusiji zbog pomoći u ratu protiv Turske. Crnogorski vojnici su se nalazili u neznatnom broju u vojnim jedinicama ruske vojske. Ustav iz 1905. Uredi Detaljnije: Izbori u Crnoj Gori 1905., Nikoljdanska skupština, Nikoljdanski ustav i Narodna skupština Knjaževine Crne Gore Pozorište „Zetski dom“ u kome je sazvana skupština i proglašen Ustav Crne Gore 1905. U unutrašnjoj politici knjaz Nikola je bio previše svojevoljan i netrpeljiv i, uprkos nekim uspjesima, otuđio je od sebe veliki dio svojih saradnika, crnogorskih glavara i gotovo svu narodnu inteligenciju, školovanu u Beogradu.[22][23] Majski prevrat i uspostavljanje stabilnog parlamentarnog poretka u Srbiji je dovelo do rasta političkog prestiža Srbije. U tim okolnostima opozicija je tražila uspostavljanje ustavne vladavine i ujedinjenje Srbije i Crne Gore. U Rusiji car Nikolaj II je poslije poraza u rusko-japanskom ratu i Ruske revolucije bio prinuđen da donese ustav. U takvim okolnostima knjaz Nikola se odlučio za prelaz na ustavnu vladavinu i sazove ustavotvornu skupštinu.[24] Dao je zemlji ustav 6. decembra 1905. poznat pod nazivom Nikoljdanski ustav jer je donet na Svetog Nikolu. Knez Nikola nije htio da preda vlast; prvi crnogorski Ustav mu je ostavio neograničenu vlast. Prema ustavu, knez je imao pravo da odobrava zakone, da predlaže zakone, da postavlja ministre i izdaje dekrete. Dio članova skupštine je postavljao knez, a ostatak je biran na izborima. Narodna skupština je imala pravo da diskutuje o zakonima i predlaže budžet.[22] Za prvog predsednika Ministarskog savjeta po donošenju ustava knez je imenovao Lazara Mijuškovića. Darivanjem ustava narodu 1905. knez Nikola nije izmijenio i prirodu režima svoje lične vladavine. Nikola je jasno stavio do znanja da ne želi političke stranke i bilo kakvu opoziciju. Davanje Ustava 1905. nije mnogo popravilo uzajamno nepovjerenje. Knez Nikola 1906. Uprkos Nikolinim mjerama predostrožnosti, skupština izabrana 1906. je pokušala da mu se suprotstavi. Narodna skupština je postala scena žestokih obračuna pristalica i protivnika kneza Nikole. Uslijedio je niz kratkoročnih političkih saveza, smjenjivanje vlada i stvaranje ogorčenog političkog rivalstva. Protivnici kneza su predvođeni kneževim rođakom Šakom Petrovićem Njegošem organizovani u Klub narodnih poslanika i u narodu su bili prozvani klubašima. Klubaši su podržavali tiješnje veze sa Srbijom i jugoslovensku ideju. Ne čekajući da joj novoizabrana skupština izglasa nepovjerenje, Mijuškovićeva vlada je podnijela ostavku u novembru 1906. Mandat za sastavljanje vlade knez je povjerio klubašu Marku Raduloviću. U drastičnim obračunima političkih protivnika režim najčešće nije birao sredstva, ali ni opozicija. Radulović je februara 1907. podnio ostavku. Mandat za sastav nove povjeren je Andriji Radoviću, kojeg je knez Nikola, za razliku od prethodnika Radulovića, smatrao svojim čovjekom, odanim i poslušnim.[25] Klubaši su u februaru 1907. osnovali Narodnu stranku, prvu političku stranku u Crnoj Gori. Kako bi se uspostavila protivteža u Skupštini, skupštinska manjina koja je okupljala od kneževe konzervativne pristalice je organizovana u Pravu narodnu stranku, u narodu poznatu kao pravaši. Predvodio ih je Lazar Mijušković.[26] Da bi napravio balans, knjaz je predložio dvjema strujama da obrazuju koalicionu vladu, što većina (klubaši) nije prihvatila, a vlada Andrije Radovića je podnijela ostavku. Novu vladu, aprila 1907, obrazovao je Lazar Tomanović, porijeklom iz Boke, koji nije pripadao nijednoj političkoj grupaciji u skupštini. Jula 1907. knez je raspustio Crnogorsku narodnu skupštinu, zabranio rad Narodnoj stranci i izlaženje lista Narodna misao.[23] Narodna stranka je odlučila da bojkotuje izbore 1907. zbog kneževih loših odnosa sa Srbijom. Neki klubaški prvaci su bili hapšeni, poput Lazara Sočice, dok su mnogi klubaši, poput Andrije Radovića i Marka Dakovića emigrirali. Kulminaciju takvog stanja predstavljaju Bombaška i Vasojevićka afera, čije će se posljedice u političkom životu Crne Gore osjećati i kasnije. Bombaška afera 1907. i Vasojevićka afera 1909. svoj epilog su dobile na sudskim procesima u Cetinju i Kolašinu, na kojima su protivnici režima osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne. Na sudskom procesu u Kolašinu osuđeni na smrt koji su bili u rukama vlasti su i strijeljani. Iako postoje pojedine uzročno-posljedične veze između Bombaške i Vasojevićke afere, to su dva odvojena istorijska događaja koji nemaju podudarnosti, osim opšteg političkog konteksta. Aneksiona kriza Uredi Detaljnije: Aneksiona kriza Proklamacija Crnogorcima povodom aneksije Bosne i Hercegovine Austrougarski monarh Franc Jozef je 6. oktobra 1908. formalno proglasio aneksiju Bosne i Hercegovine. Odnosi izmjeđu Cetinja i Beča su ubrzo došli do granice pucanja. Neko vrijeme se činilo da se kriza može riješiti samo ratom.[27] Knez Nikola je iskoristio Aneksionu krizu i djelovao je kao da je on neosporni vođa svih Južnih Slovena.[26] Knez Nikola je unaprijed doznao za predstojeću aneksiju iz ruskih krugova. Njegova prva reakcija izrečena austrougarskom poslaniku na Cetinju je bila umjerena; kralj je žalio zbog aneksije, ali je zatražio kao kompenzaciju dio Hercegovine u cilju očuvanja dobrosusjedskih odnosa. Austrougarski poslanik je razuvjerio Nikoline želje, ponudivši za crnogorsko održavanje dobrosusjedski odnosa izmjenu Člana 29. Ovaj prijedlog nije odobrovoljio kneza Nikolu. U obraćanju crnogorskom narodu, Nikola je biranim riječima osudio aneksiju kao kršenje odredaba Berlinskog kongresa.[28] Odnosi Crne Gore i Srbije su bili zategnuti od Bombaške afere, ali je zajednička strepnja natjerala dvije vlade da se izmire. Kralj Petar je oklijevao da se izmiri sa svojim tastom, ali je ipak uslišio želju svog ministra spoljnih poslova Milovana Milovanovića. Milovanović je predložio da dvije zemlje djeluju „zajedno, rame uz rame, kao pravi sinovi jedne porodice“ u cilju ostvarivanja autonomije Bosne i Hercegovine, podjeli Novopazarskog sandžaka i ukidanju Člana 29. Milovanović je 8. oktobra na Cetinje poslao Jovana Jovanovića kao specijalnog izaslanika srbijanske vlade, čime je pokrenut proces ponovnog približavanja.[29] Isto tako, knez Nikola je poslao u Beograd brigadira Janka Vukotića, kraljičinog rođaka, da pregovara o crnogorsko-srbijanskom savezu. Vukotić je u Beogradu sklopio ofanzivno-defanzivni savez Crne Gore i Srbije protiv Austrougarske po kom su dvije države podijelile interesne sfere u Bosni i Hercegovini i obavezale se da će jedna drugoj priteći u pomoć u slučaju rata protiv Austrougarske. Vukotićeva misija je bila prvi opipljivi znak poboljšanja odnosa dvije države, izazvan u cijelosti austrougarskom politikom.[30] Kralj Crne Gore Uredi Krunisanje za kralja Uredi Krunisanje kralja Nikole i proglašenje Kraljevine Crne Gore. (u Cetinju na Veliku Gospojinu, 1910) Knjaževska proklamacija od 28. avgusta 1910. Kraljevska standarta Nikole I Petrovića-Njegoša Tokom 1909. knez Nikola je pokrenuo niz diplomatskih akcija sa ciljem internacionalizacije crnogorskog pitanja. Pozvao je italijansku, francusku i austrougarsku flotu da uplove u Bar. Nekoliko oficira ovih flota je posetilo kneza Nikolu na Cetinju. Svi oficiri su otišli iz Crne Gore sa utiskom da će se na pedesetu godišnjicu vladavine Nikola krunisati za kralja.[31] To je nagovijestio sam Nikola u svojem novogodišnjem obraćanju. Pitanje Nikolinog krunisanja za kralja je bilo tema pisanja srbijanskih i crnogorskih novina početkom 1910. U većini srbijanskih medija mogućnost Nikolinog krunisanja za kralja je primljena negativno. Postavljalo se pitanje da li će Nikolin zet, kralj Petar, posjetiti ceremoniju, što bi bilo znak da Srbija priznaje proglašenje Crne Gore za kraljevinu. Predsjednik srbijanske vlade i vođa Narodne radikalne stranke Nikola Pašić je smatrao da bi Nikolino krunisanje sukobilo dinastije Petrovića-Njegoš i Karađorđevića i dovelo do podjele srpstva u dva suprotstavljena tabora.[32] Vlada Crne Gore je čekala neko vrijeme pre iznošenja zvaničnog saopštenja o organizovanju proslave pedesete godišnjice. Aprila 1910. stvoren je organizacioni odbor na čelu sa mitropolitom crnogorskim Mitrofanom Banom. Dan pre početka proslave, Cetinje je prvi put osvijetljeno električnom energijom. U krugu šire rodbine: veliki knez Nikolaj Nikolajevič Romanov, knez Franc Batenberg, princeza Vjera, princeza Ksenija, prestolonasljednik Danilo, princ Mirko, princ Petar, Milica Petrović Njegoš, kneginja Ana Batenberg, kraljica Jelena, kraljica Milena, kralj Nikola, velika kneginja Milica Romanov, kralj Viktor Emanuel, princeza Natalija, princeza Jelena Karađorđević, kneginjica Marina Petrovna Nikolajevič i prestolonasljednik Aleksandar Karađorđević. Srbijansku delegaciju su predvodili, Nikolin unuk prestolonasljednik Aleksandar, ministar odbrane Stepa Stepanović, načelnik generalštaba Radomir Putnik i komandant 9. pešadijskog puka 9. divizije nazvane po knezu Nikoli, i još nekoliko oficira. Kraljeva unuka, princeza Jelena Karađorđević je došla na obilježavanje godišnjice kao privatno lice.[32] Na pedesetu godišnjicu svoje vladavine, knez Nikola se 28. avgusta 1910. proglasio kraljem, u skladu sa peticijom iz Narodne skupštine. U isto vrijeme je postao počasni feldmaršal ruske vojske. Trodnevnoj svečanosti krunisanja prisustvovali su bugarski kralj Ferdinand sa sinom Borisom, italijanski kralj Vitorio Emanuele sa kraljicom Jelenom, knez Franc Jozef Batenberg, grčki prijestolonasljednik Konstantin, ruski veliki kneževi Petar i Nikola Nikolajevič sa suprugama velikim kneginjama Milicom i Anastasijom. Pretvaranjem Kneževine u Kraljevinu crnogorski vladar je računao na podizanje ličnog prestiža i ugleda dinastije Petrovića-Njegoša, a na drugoj strani poboljšavanje svog „poljuljanog“ ugleda usled obračuna sa političkim protivnicima apsolutizma.[33] Balkanski ratovi Uredi Detaljnije: Balkanski ratovi i Crna Gora u Balkanskim ratovima Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Kraljevska proklamacija od 7. oktobra 1912.. Kralj Nikola sa prinčevima Danilom i Mirkom trijumfalno ulazi u Skadar 30. aprila 1913. Kralj Nikola I se ubrzo okrenuo protiv Osmanskoga carstva za vrijeme Istočnog problema, kako bi zadao poslednji udarac Osmanlijama u Evropi. Stupio je 1912. godine u savez sa ostalim pravoslavnim hrišćanskim monarhijama Balkana — Srbijom, Grčkom i Bugarskom i do 1913. godine Crna Gora je znatno proširila svoje teritorije. Crnogorska vojska spojila se sa Vojskom Kraljevine Srbije i podijelila Sandžak, prodrla ka Kosmetu zauzevši Metohiju i napredovala u Skadarski sandžak. Kralj Nikola je prkosio Velikim silama i opsjeo Skadar, uprkos činjenici da su Velike sile blokirale obalu Crne Gore. Oko 10.000 crnogorskih boraca je poginulo osvajajući Skadar od Osmanskih snaga pod vođstvom Esad-paše. Dalja učešća u Balkanskim ratovima, crnogorska vojska je prošla kao dio Srpske vojske. Iste godine je Bukureštanskim mirom uspostavljen novi poredak na Balkanu. Uprkos crnogorskim vojnim uspjesima, Crna Gora je morala predati veliki broj teritorija, uključujući i Skadar, novostvorenoj Albaniji zbog zalaganja Austrougarske i drugih velikih sila. Tokom i nakon Balkanskih ratova odnosi Rusije i Crne Gore bili su zategnuti. Kralj se zamjerio Rusiji zbog njene nespremnosti da podrži crnogorske zahtjeve u vezi sa Skadrom, kao i odbijanjem Rusije da pomogne u isplati crnogorskih ratnih troškova.[34] Nikola je pokazao svoje nezadovoljstvo ruskim ponašanjem u zahtjevu carici Aleksandri da zatvori Djevojački institut na Cetinju, koji je osnovala carica Marija, iako je četiri godine ranije hvalio institut kao centar slovenske kulture.[34] Kraljevina Crna Gora poslije Balkanskih ratova. Na unutrašnjoj politici, ovo je bilo vrijeme kada je politička opcija ujedinjenja sa Srbijom dobila na značaju. Među narodom, vojskom, političkim krugovima i u vladi ideja o ujedinjenju je bila jaka.[35] Uzaludni napori oko zauzimanja Skadra su dodatno poljuljali ugled kralja Nikole i njegovih sinova, ali je siromaštvo i zaostalost Crne Gore i dalje bio glavni razlog ideje za ujedinjenjem. [35] Ideja ujedinjenja je najjače zagovornike imala u Jovanu Đonoviću i Todoru Božoviću, a potencijalnog vođu u Andriji Radoviću.[36] Novoizabrana Narodna skupština je u potpunosti podržavala bliske veze sa Srbijom[37], a spoljna politika vlade Janka Vukotića je bila smišljena tako da se u potpunosti oslanjala na saradnju sa Srbijom.[37] Prvi svjetski rat Uredi Detaljnije: Prvi svetski rat i Crna Gora u Prvom svetskom ratu Kralj Nikola sa svojim Načelnikom Štaba, Božidarom Jankovićem, na Vetrenom Mlinu. U Prvom svjetskom ratu, kralj Nikola je prvi ponudio pomoć Srbiji da odbiju Austrougarsku sa Balkanskog poluostrva, uprkos pokušajima Beča da Crna Gora ostane po strani.[38] Kralj Nikola je 6. avgusta 1914. u kraljevskom proglasu optužio Austrougarsku da je dug vremenski period opstruisala srpski nacionalni razvoj i radila protiv interesa Južnih Slovena.[39] Raspored i jačina crnogorske vojske, kao i njihova ofanzivna dejstva bila su određena željom kralja Nikole da zauzme Boku Kotorsku, jugoistočnu Hercegovinu i dijelove Dalmacije. Razvoj događaja je pokazao slabe strane ovog plana i nerealne želje kralja Nikole, što su kritikovale srbijanska i ruska vlada.[40] Stoga su srbijanska i crnogorska komanda avgusta 1914. pristupile izradi zajedničkog plana vojnih operacija i razmijenile delegate; brigadir Jovo Bećir je delegiran u srbijansku Vrhovnu komandu, a general Božidar Janković i pukovnik Petar Pešić u crnogorsku Vrhovnu komadnu. Osnovna ideja je bilo da dvije trećine crnogorske vojske u saradnji sa srbijanskom Užičkom vojskom izvede ofanzivu u istočnu Bosnu. Srbijansko-crnogorska ofanziva iz septembra 1914. se zaustavila pred Sarajevom i Vlasenicom. Ovaj prodor crnogorske i srbijanske vojske je izazvao radost u istočnoj Bosni, naročito među srpskim stanovništvom, i primorao generala Oskara Poćoreka da reorganizuje svoju vojsku i pokrene uspješan protivnapad. Bećir se nije dugo zadržao na mjestu crnogorskog delegata pri srbijanskoj vrhovnoj komandi, pošto je podnio ostavku 13. oktobra zbog jake težnje za pripajanjem Crne Gore Srbiji koja je vladala u srbijanskoj vojsci. Najglasniji među srbijanskim oficirima bili su članovi organizacije Crna ruka, a njihov vođa Dragutin Dimitrijević Apis imao je svoje planove za ujedinjenje, koje je uključivalo i ubistvo kralja Nikole u slučaju potrebe.[41][42] Srbijanska vlada se branila da je stav Crne ruke stav pojedinaca i da nije službena politika. Iako se čini da je kralj Nikola prihvatio ovakvo objašnjenje, nije imenovao novog crnogorskog delegata, već je ovlastio generala Božidara Jankovića za svog predstavnika pri srbijanskoj vrhovnoj komandi. Tako je Janković istovremeno bio načelnik crnogorske Vrhovne komande, srbijanski delegat u crnogorskoj Vrhovnoj komandi i crnogorski delegat u srbijanskoj Vrhovnoj komandi. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Kraljevska proklamacija Hercegovcima, Bosancima i Dalmatincima od 1915.. Uspješna prva ratna godina je podigla međunarodni ugled Srbije. Prestiž Srbije je postao očigledan kako je srbijanska vlada odlučila da definiše svoje ratne ciljeve na sastanku u Nišu 7. decembra 1914. Dokument, poznat kao Niška deklaracija, izneo je potrebu posljeratnog ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca. Crna Gora je polako gurana na marginu procesa izgradnje posljeratne države, a ovaj potez Srbije podržavale su Rusija, Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo.[43] Kralj Nikola i njegovi najbliži saradnici su imali rezerve u pogledu ujedinjenja i pokušali su da osiguraju specijalan položaj za Crnu Goru u bilo kakvoj budućoj jugoslovenskoj državi. Nikolin emisar u SAD Jovan Matanović je predstavio trijalističko uređenje jugoslovenske države koju bi činile Srbija, Crna Gora i Hrvatska. Princ Danilo je ponudio da status Crne Gore u Velikoj Srbiji bude sličan statusu Kraljevine Bavarske u okviru Njemačkog carstva.[36] Vodeći nezavisnu spoljnu politiku, kralj Nikola je pokušao da konsoliduje svoju sve nesigurniju poziciju i osigura da Crna Gora sa njim na čelu budu na ravnoj nozi sa Srbijom. Stoga je predstavio posebne teritorijalne zahtjeve Crne Gore sve do ušća rijeke Maće u Albaniji i jadransku obalu do ušća Neretve ili Splita na sjeveru, cijelu Hercegovinu i dio Bosne. Nadao se mogućnosti da zajedno sa Italijom dejstvuje po Dalmaciji čim ona uđe u rat na strani Antante. Pokušao je da bude i vojno nezavisan imenujući brigadira Mitra Martinovića za svog specijalnog predstavnika u Rusiji. Krajem juna 1915, nakon što je srbijanska vojska zauzela dio sjeverne Albanije, kralj Nikola je, uprkos Jankovićevim protestima, naredio Starosrbijanskom odredu brigadira Radomira Vešovića da zauzme Skadar.[44][45] Janković je podnio ostavku i zamjenjen je pukovnikom Pešićem. Zauzimanje Skadra je oštetilo ugled kralja Nikole među savezničkim vladama. Od zauzimanja Skadra odnosi između Srbije i Crne Gore ušli su u novu fazu, koje je odlikovalo otvoreno neprijateljstvo komandnih struktura Srbije i Crne Gore i kritike sa srbijanske strane.[45] U avgustu 1915. kralj Nikola je izjavio Pešiću da do ujedinjenja može doći samo po njegovoj smrti, pod uslovom da Crna Gora i njena dinastija budu ravnopravne.[36] Istovremeno sa austrougarsko-njemačko-bugarskom ofanzivom na Srbiju počela je austrougarska ofanziva na Crnu Goru. U oktobru 1915. kralj Nikola nije dozvolio brojčano slabijoj crnogorskoj vojsci da se sa glavninom srbijanske vojske povuče na Jadransku obalu. Sandžačka vojska je štitila povlačenje srbijanske vojske boreći se protiv austrougarskih snaga kod Kalinovika, Klobuka i Foče, a 6. i 7. januara je odnijela pobjedu u Mojkovačkoj bici. Međutim, stanje na lovćenskom frontu je bilo drugačije. Austrougarska pješadija je bila šest puta brojnija, a sama Austrougarska je imala 12 puta više topova od Crne Gore.[46] U tako teškoj situaciji prvi put od početka rata sazvana je Narodna skupština, koja je primorala vladu Mila Matanovića na ostavku. Odlučeno je da bi Crna Gora trebalo da se ugleda na primjer Srbije, da borbom kupuje vrijeme za povlačenje. Kralj Nikola je jedva uspio da imenuje novu vladu Lazara Mijuškovića.[47] U decembru 1915. godine kralj Nikola je pokušao da pregovara sa Austrougarskom oko separatnog mira čime je izgubio kredibilitet pred silama Antante.[48] Austrougarska vojska je 6. januara pokrenula ofanzivu na Lovćen. Dva dana kasnije počela su dejstva sa ratnih brodova iz Tivatskog zaliva i Jadranskog mora.[49] Austrougarska Treća armija je uprkos jakom otporu 11. januara zauzela Lovćen. Takvo brzo austrougarsko napredovanje je davalo utisak slabog otpora i panika je zahvatila Crnu Goru, što je rđavo odjeknulo na ostalim frontovima. Nedostatak ratnog materijala je pojačalo rastrojstvo i slabilo uverenje u uspjeh otpora. Crnogorska Vrhovna komanda je 11. januara zatražila primirje, ali je austrougarska strana zahtijevala bezuslovnu kapitulaciju i predaju srbijanske vojske koja se još uvijek nalazila u Crnoj Gori.[49][47] Kralj Nikola je još jednom ponovio da je njegova namjera da se vodi odsudna bitka, ali kako do nje nije nikada došlo, pojavile su se sumnje da on samo sprečava zajedničko povlačenje crnogorske i srbijanske vojske.[47] Uprkos željama političara da se pristupi pregovorima, neki vojni zapovjednici, poput Janka Vukotića, tražili su borbu ili odstupanje prema Albaniji. Austrougarske snage su 13. januara ušle u Cetinje i prodorom duž primorja i kod Podgorice odsjekle odstupanje crnogorske vojske prema Albaniji. Crnogorska vlada je 16. januara pristala na bezuslovnu kapitulaciju, ali je odbila da preda srbijanske vojnike koji su se još uvijek nalazili u Crnoj Gori.[50] Kralj Nikola je 19. januara, ispostaviće se zauvijek, napustio Crnu Goru i izbjegao u Brindizi. U Crnoj Gori je ostao princ Mirko.[51] Crnogorska vojska je kapitulirala 25. januara 1916. što je de facto bio i kraj postojanja crnogorske države. Izbjeglištvo Uredi Detaljnije: Crnogorske Vlade u egzilu (1916—1922) U izbjeglištvu u Francuskoj 1916. Prvi red: kralj Nikola i kraljica Milena. Drugi red, sleva nadesno: princeza Vera, princeza Ksenija, princeza Milica (supruga knjaza Danila), M. Mijušković, predsednik Saveta, i knjaz Danilo, u Lionu. Nj. V. Kralj Nikola sa Ministrom Predsednikom Mijuškovićem u Bordou Kralj Nikola i kralj Viktor Emanuel u Francuskoj 1917. Kralj Nikola je iz Italije otputovao za Francusku, u Lion, a zatim ga je francuska vlada preselila u Bordo. Kralj Nikola je u maju prešao u parisko predgrađe Neji, a crnogorska vlada se ovamo preselila u avgustu 1916. Kralj i vlada su u Francuskoj nastavili da predstavljaju Crnu Goru, ali više nisu imali svoju vojsku, za razliku od srbijanske vlade.[51] Pitanje ujedinjenja Srbije i Crne Gore je pogoršano kako su obije vlade sada bile u izgnanstvu.[51] Kralj Nikola nije odobravao skupljanje dobrovoljaca za srbijansku vojsku među crnogorskim iseljenicima u Južnoj Americi koje je vodio Špiro Poznanović u ime srbijanske vlade.[52] Kralj Nikola je pokušao da konsoliduje svoju moć. Međutim, samo je u Italiji našao dovoljno podrške za svoje ciljeve, koja se protivila uspostavljanju jugoslovenske države. Francuska je podržavala ujedinjenje.[53] Položaj kralja se nije popravio, a ujedinjenje Crne Gore i Srbije je postalo glavna tema među crnogorskim emigrantima. Emigranti su bili podijeljeni u sve manji broj kraljevih pristalica i sve širu opoziciju. Zbog toga je kralju postalo sve teže da obrazuje stabilnu vladu. Zbog sukoba sa nekim članovima dinastije i na kraju samim kraljem, Lazar Mijušković je podnio ostavku, optuživši kralja da izaziva probleme koje će opstruisati ujedinjenje.[53] Vladu je zatim obrazovao Andrija Radović, kome je uspjelo da popravi položaj kralja i vlade. Međutim, upravo je Radović bio glavni zagovornik stava da je istorijska uloga Crne Gore završena. Predložio je da se najstariji muški članovi dinastija Petrović-Njegoš i Karađorđević smjenjuju na prijestolu ujedinjene države. Kralj je ponavljao da nije protiv ujedinjenja, ali je odugovlačio da odgovori na nekoliko zahtjeva svog premijera. Zbog toga je Radović podnio ostavku u januaru 1917. i zamijenjen je brigadirom Milom Matanovićem. Matanović je u ime cijele vlade upozorio kralja da je krajnje vrijeme da povede pregovore o ujedinjenju i da u narodu može doći do pobune zbog Nikolinog kolebanja. Kralj se oglušio o Matanovićeve prijedloge, pa je i on podnio ostavku. Zatim je kralj povjerio mandat Evgeniju Popoviću, konzulu u Rimu, koji je uživao italijansku podršku. Kralj Nikola je uspio da obezbijedi odanost ministara do kraja rata, ali on i njegove političke pristalice su izgubili svako povjerenje u narodu.[54] U međuvremenu su kraljevi protivnici osnovali Crnogorski odbor za narodno ujedinjenje, koji je finasirala Srbija.[55] Na čelu odbora nalazio se Andrija Radović. Komitet je bio aktivniji i uspješniji od kralja i njegove vlade. Do početka 1918. postalo je jasno da je kralj izgubio sve svoje saveznike i izgubio naklonost svih velikih sila, izuzev Italije.[56] Kralj i vlada su vodili propagandni rat protiv Odbora, optužujući ih avgusta 1918. za veleizdaju Crne Gore i jugoslovenske ideje. Optužnicu protiv Odbora je u glasu Crnogorca potpisao ministar unutrašnjih poslova Niko Hajduković. Ona je predstavljala posljednji pokušaj spasavanja nezavisne Crne Gore i njene dinastije. Ovakva optužba protiv Radovića, glavnog zagovornika jugoslovenske ideje među Crnogorcima, naišla je na osudu britanskog ministarstva spoljnih poslova. Ova optužnica nije bila glavni razlog savezničkog napuštanja kralja Nikole, ali je predstavljala njegovu posljednju fazu.[56] Kraljevska proklamacija od 20. oktobra 1918. u Glasu Crnogoraca. U sljedeća dva mjeseca Centralne sile su poražene na Solunskom i Zapadnom frontu. Srbijanska vojska je preuzela kontrolu nad Crnom Gorom od Centralnih sila. Savezničke misije Srbije, Italije, Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva i SAD su zadužene da privremeno okupiraju i uspostave kontrolu nad Crnom Gorom. Početkom oktobra 1918. započete su razne inicijative da formalizuju ujedinjenje kako se rat bližio kraju. Vlada Srbije je 15. oktobra osnovala Centralni izvršni odbor za ujedinjenje Srbije i Crne Gore, koji su činila po dva jaka zagovornika ujedinjenja iz Srbije i Crne Gore. Odbor je 25. oktobra u Beranama odlučio da sprovede nove izbore. Na izborima su učestvovale dvije liste, zelena i bijela. Zelenu listu su činili konzervativne pristalice kralja Nikole predvođene Špirom Tomanovićem koje su se zalagale za uslovno ujedinjenje. Bijelu listu su činile pristalice bezuslovnog ujedinjenja predvođene Gavrilom Dožićem. Bijeli su predstavljali kralja kao neprijatelja demokratije, izdajnika naroda i dinastičkih ciljeva. Izbori su održani 19. novembra 1918. Bijeli su pobjedili u svim mjestima, osim na Cetinju, dok su u Bijelom Polju, Plavu i Gusinju povjerenike izabrale lokalne zajednice. Rezultati izbora su postali očigledni i prije zvaničnog objavljivanja. U posljednjem pokušaju da zaštiti nezavisnu Crnu Goru, Italija je pokušala da zauzme Cetinje i proglasi obnovu crnogorske države. Napad je počeo iz Boke Kotorske, ali se italijanska vojska povukla zbog mogućnosti rata sa Srbijom i zbog pritiska Saveznika. Zbacivanje sa crnogorskog prijestola Uredi Detaljnije: Podgorička skupština Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Odluka Podgoričke skupštine od 26. novembra 1918.. Velika narodna skupština je konstituisana 24. novembra 1918. u Podgorici, a ne u prijestonici Cetinju. Skupština je 26. novembra 1918. optužila Nikolu za izdaju, zbacila ga sa prijestolja Kraljevine Crne Gore i ubrzo mu zabranila povratak u Crnu Goru. Istog dana Skupština je izglasala prisajedinjenje Kraljevini Srbiji. Odluka je izvršena nekoliko dana kasnije, 29. novembra. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Kraljevska proklamacija od 15. januara 1919.. Zbačeni kralj i njegova vlada Crne Gore u egzilu su za ovo čuli od francuske obavještajne službe. Nikola je odbacio odluke skupštine, nazvavši je nezakonitom i pozivajući se na Nikoljdanski ustav. Pozvao je Crnogorce da ne prihvate ujedinjenje. Premijer Evgenije Popović je napisao protest velikim silama. Zeleni, predvođeni Krstom Popovićem i bivšim ministrom Jovanom Plamencem, uz podršku Italijana su promjenili svoje ciljeve u potpunu nezavisnost Crne Gore i na Božić 1919. podigli Božićnu pobunu. Međunarodna zajednica se usprotivila ustanku i srbijanska vojska je ugušila ustanak, razbivši pobunjeničke opsade Cetinja i Nikšića. Većina ustanika je amnestirana, ali neki su vodili gerilski otpor sve do 1926. Tokom Pariske mirovne konferencija, predstavnik crnogorskog kralja je pozvan da održi govor u kojem je protestovao zbog aneksije, ali za potpisivanje Versajskog mira, pozvani su samo projugoslovenski predstavnici Crne Gore. Na ovoj konferenciji priznata je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, ali je crnogorsko pitanje ostavljeno da se riješi kasnije zbog ustanka u Crnoj Gori. Smrt i sahrana van otadžbine Uredi Grobnica kralja Nikole i kraljice Milene u Sanremu Dvorska crkva na Cetinju u koju su 1989. preneseni posmrtni ostaci kralja Nikole Poslije Prvog svjetskog rata Crna Gora je ujedinjena sa ostalim zemljama Južnih Slovena u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Sve do smrti kralja Nikole Italija je pomagala njegove težnje za obnovom Kraljevine Crne Gore. Italija je podržavala crnogorsku izbjegličku vladu do kraja 1921, koja je upućivala memorandume Društvu naroda, protestujući zbog „izdaje Crne Gore od strane sila“.[57] Nikola je preminuo u Antibu 1921. Po želji njegove kćeri kraljice Jelene, sahranjen je u ruskoj crkvi u Sanremu.[58] Nezavisnost Crne Gore velike sile priznavale su sve do 1922. kada su sve prihvatile jugoslovensku vlast. Sahrana na Cetinju Uredi Detaljnije: Sahrana kralja Nikole na Cetinju Posmrtni ostaci kralja Nikole, kraljice Milene, princeza Ksenije i Vjere su preneseni iz crkava u San Remu (Italija) i Kanu (Francuska)[59] i 1. oktobra 1989. godine sahranjeni u Dvorskoj crkvi na Cetinju, uz najviše počasti.[60] Titule Književni rad Uredi Kovčezi kralja Nikole i kraljice Milene pokriveni srpskom trobojkom, po vlastitoj želji. U San Remu su počivali do 1989. godine kada bivaju vraćeni u otadžbinu. Spomenik kralju Nikoli u Podgorici Knjaz i kralj Nikola je uglavnom pisao rodoljubive pjesme, zatim epske spjevove i drame u stihu, među kojima je najpoznatija i najizvođenija Balkanska carica. Druge drame su mu bile Husein-beg Gradaščević i Knjaz Arvanit.[61][62] Bio je poznat i kao izuzetan besjednik. Pjesmu Onamo, `namo! ispjevao je 1866, neposredno poslije sklapanja saveza sa knezom Mihailom Obrenovićem za zajedničku borbu Srbije i Crne Gore za oslobođenje srpskog naroda od Turaka. Pjesma je zbog svojih oštrih riječi bila neprikladna za državnu himnu. Bila je narodna himna i himna nekih rodoljubivih društava. Umjesto nje, Crnogorska himna je postala pjesma Ubavoj nam Crnoj Gori, koju je napisao knežev sekretar Jovan Sundečić. Pjesmu Onamo, `namo! je Bogdan Popović unio u Antologiju novije srpske lirike (1911). Štampana je i u antologijama rodoljubive poezije Pesme domovini Trifuna Đukića (1938), kao i u drugim antologijama srpskog rodoljubivog pjesništva. Porodično stablo Porodica Vidi još Napomene Crnogorska knjizevnost Reference Literatura

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali rikna. Branislav Nušić - Devetsto petnaesta - Tragedija jednog naroda, Imprimerie `Edition Slave`, Wien 1921 godine Prvo izdanje! Branislav Nušić je najveći srpski komediograf i po tome je uglavnom i poznat čitalačkoj publici. Međutim, tokom Prvog svetskog rata Nušić se zajedno sa vojskom i narodom povlačio prema Albaniji. Sustigla ga je i velika porodična tragedija, poginuo mu je sin jedinac. Svoja, kao i osećanja celokupnog naroda, opisao je u knjizi Devetstopetnaesta: tragedija jednog naroda. Kroz sudbine malih, običnih ljudi, što knjizi daje životnost kakve nema u suvoparnim istorijskim delima, Nušić je neponovljivo prikazao ovu nepojamnu tragediju srpskog naroda, u spomen svima koji su izgubili svoje živote i za nauk budućim generacijama. Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

jako lepo očuvano EXTRA RETKO U PONUDI! Karl Marks REVOLUCIJA I KONTRAREVOLUCIJA U NEMAČKOJ 1914. Socijalistička knjižara Beograd Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je nemački filozof enciklopedijskog uma, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog, mislilac i najveći kritičar kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851—62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Karl Marks je rođen 5. maja u Triru, vrlo katoličkom gradu, u rajnskoj pokrajni, pruskom carstvu.[1][2], kao treće dete advokata Hajnriha Marksa i Henriete Presburg. Njegovi preci su već od XVII veka bili rabini u Triru, deda Mordehaj Marks Levi, bio je rabin od 1788. do 1804.[3][4] Samo prezime Marks bilo je od skoro prezime očeve porodice. Njihovo pravo prezime Halevi prešlo je u Levi a potom od Merc u germanizovano Marks. Brat njegovog oca, Samuel, je sve do smrti 1827. bio rabin. Deda njegove majke, Henriete Presburg, odnosno Presbrok, je takođe bio rabin u Nimegeu. Karlov otac se, u stvari, zvao Heršel ali je prilikom prelaska u hrišćanstvo (1816. ili 1817.?) to ime germanizovano u Hajnrih.[5] Karlov otac, Heršel Marks, bio je prvi u porodici koji je dobio sekularno obrazovanje. Da bi izbegao antisemitizam on se opredelio za luteranstvo koje je u katoličkom Triru bilo u manjini. Za Heršela je pripajanje Porajnja Pruskoj značilo profesionalnu katastrofu jer prema Proglasu pruskog cara Fridriha Vilhelma III od 11. mart 1812. koji je regulisao prava Jevreja zabranio im je da obavljaju određena zanimanja, naročito advokaturu. Karl, njegova braća i sestre kršteni su 26. avgusta 1824. u evanđelističkoj crkvi u Triru. Luteran Hajnrih Marks hteo je svojoj deci da pruži takvo vaspitanje i obrazovanje da njegova porodica bude jednaka sa drugim i ona nisu imala jevrejsko vaspitanje. Hajnrih je 1. oktobra kupio kuću za svoju mnogobrojnu porodicu od osmoro dece: Sofija (1816), Herman (1819), Henrieta (1820), Lujza (1821), Emilija (1822), Karolina (1824) i Eduard (1826). Do svoje dvanaeste godine Karl je išao u luteransku osnovnu školu. Ništa značajnije o njegovom detinjstvu se ne zna.[6][7] Rodna kuća Karla Marksa Njegov otac je postao javni tužilac 1821., bavio se sudskim poslovima, potom je postao pravni savetnik i svoju karijeru završio je kao predsednik trirske advokatske komore.[1][4] Heršel Marks postao je relativno bogat, i posedovao je nekoliko vinograda u Mozelu. Bio je i član jedne vrste rotari kluba koji se zvao Kasino klub. Bio je poznata i ugledna ličnost u Triru. Kao čovek prosvetiteljstva, Hajnrih je bio zainteresovan za ideje filozofa Imanuela Kanta i Voltera, učestvovao je u agitaciji za ustav i reforme u Pruskoj, koja je tada bila apsolutna monarhija.[8][4] Njegov uticaj na mladog Karla bio je velik. Maternji jezik njegove majke Henrijete bio je holandski. Loše je govorila nemački. Karl prema njoj nije gajio nežna osećanja, Henrijeta Presburg, bila je polupismena holandska Jevrejka, jer je mnogo vremena posvećivala svojoj porodici.[9][4] Poticala je iz prosperitetne poslovne porodice koja je kasnije osnovala kompaniju Filips. Njen brat, Marksov ujak, Bendžamin Filips bio je bogati bankar i industrijalac, od koga će Karl i Dženi Marks kasnije često tražiti pozajmice dok su bili u progonstvu u Londonu.[10] U oktobru 1830. Karl je započeo školovanje u gimnaziji Fridrih Vilhelm koja je nekada bila isusovački koledž. Gimnaziju je pohađao do 1835. Direktor gimnazije bio je Johan Hugo Vitenbah, Kantov učenik, profesor istorije, pisac i filozof, prijatelj Karlovog oca. Gimnazija je bila žarište političkog slobodoumlja a sam Vitenbah pripadao je grupi profesora privrženih idejama francuske revolucije. Vitenbah je zajedno sa Marksovim ocem bio jedan od predvodnika Kasino kluba. Na jednom od sastanaka oni su otpevali La Marseljezu i druge revolucionarne pesme. Nakon carevog pisma trirskom gradonačelniku usledilo je zatvaranje književnog kluba Kasino.[11][4] U godinama svog ranog intelektualnog formiranja mladi Karl je imao saznanja o francuskoj revoluciji, Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, političkoj demokratiji i Kantovoj filozofiji pod uticajem svog oca i Johana Vitenbaha. Jedan od prvih nemačkih socijalista, Ludvig Gal, živeo je u Triru do 1832. Karl se u gimnaziji ipak nije bavio nikakvom političkom aktivnošću. Tajni vladin doušnik Nohl nije ga stavio na spisak osumnjičenih. Završni ispit u gimnaziji polagao je od 17. do 23. septembra 1835. Ispit se sastojao iz veronauke, prevoda jedne Horacijeve ode sa latinskog, jednog sastava o Avgustovom carstvu, po jednog prevoda odlomka iz Ilijade, Tukidida i Sofokla sa grčkog i jednog prevoda iz Monteskjeove knjige Razmatranja o uzrocima veličine i propasti Rimljana. Iz istorije je imao pitanja o Serviju Tuliju i zauzimanju Carigrada u Petom krstaškom ratu. Završni maturski pismeni rad je bio na nemačkom jeziku: Razmišljanja mladića prilikom izbora zanimanja. Ideje koje je mladi Karl izložio u tom radu bile su pod Kantovim uticajem i one se mogu sresti i u mnogim njegovim tekstovima iz zrelog doba. Tu zadaću je ocenjivao Vitenbah: ona sadrži veliko izobilje ideja, ali joj na mnogim mestima nedostaje jasnoće i preciznosti. Neki misle da se takva kritika može primeniti i na mnoge kasnije Marksove spise. Nakon primanja završnog svedočanstva provodi vreme duž obala Mosele, zanima se za devojke i zaljubljuje u svoju buduću suprugu Dženi fon Vestfalen. Njen mlađi brat, Edgar, je bio u istom razredu gimnazije sa Karlom. Njen otac, baron Ludvig fon Vestfalen, bio je vladin savetnik, takođe luteran i pripadnik Kasino kluba. Ludvig, čovek velike kulture i izuzetne intelektualne istančanosti je mladom Karlu otvorio nove intelektualne vidike, upoznao ga sa delom: Homera, Šekspira i Servantesa. Ti pisci će ostati sve do smrti njegovi omiljeni autori. Svom predragom očinskom prijatelju, poverljivom vladinom savetniku, g. Ludvigu fon Vestfalenu... kao svedočanstvo sinovske ljubavi Karl je, kasnije, posvetio i svoju doktorsku disertaciju. Roditelji i prijatelji mladog Karla zovu nadimkom Mohr. Nakon tajne veridbe odlazi na Univerzitet u Bon 17. oktobra 1835. da studira pravo. Prvi put napušta roditeljski dom. Van porodične sredine prepušten je samom sebi. Mladi Marks[uredi | uredi izvor] Marksova diploma Univerziteta u Bonu. Karl se po očevoj želji upisao na pravni fakultet ali je osećao da ga privlači umetnost, pesništvo i književnost.[12][13] U prvom semestru univerzitetske 1835-36. godine sluša predavanja iz šest predmeta, tri od njih nisu pravni predmeti: Grčko-rimska mitologija, Pitanja o Homeru i Istorija moderne umetnosti. Postao je član Trirskog kluba, (studenata iz Trira). Gubi zanimanje za svoju porodicu. Piše pesme a otac mu se brine zbog njegovih predavanja i da mu sin ne postane tričavi stihoklepac. U drugom semestru 1836. izabran je za predsednika kluba studenata iz Trira. Obilazio je kafane, dvorane za ples, provodio veseo život nemačkih studenata. Između studentskih klubova bilo je čestih prepirki i sukoba. Klubovi su se delili na studente buržuaskog porekla i klubove aristokratskih studenata. U jednom takvom sukobu koji je prerastao u stvarni dvoboj sa aristokratskim klubom Borusija-korps Marks je u maju 1836. bio lakše ranjen u desno oko.[14] Izdaci mladog studenta Marksa bili su pozamašni. Tokom drugog semestra je popustio u učenju i pokazao otvoreno pomanjkanje interesa za studij prava. U tom semestru jedino predavanje koje je bilo ocenjeno kao marljivo i pažljivo pohađano bilo je latinska književnost kod profesora A. V. Šlegela. Tema predavanja bila je Elegije Propercija, pesnika Avgustova veka. Pesnički kružok u koji je zalazio s političkog gledišta nije bio bezazlen, među članovima bio je i Karl Grin, budući socijalist, kasniji direktor nemačkog sedmičnog lista Vorwarts (Napred). Otac Hajnrih mu je 1. juna sasvim službeno javio da ga namerava prebaciti s Bonskog na Berlinski univerzitet, verujući da će se tamo urazumiti i uozbiljiti. U napomeni otpusnog svedočanstva Bonskog univerziteta pisalo je :zbog noćnog uznemiravanja i pijanstva bio je u jednodnevnom pritvoru. Nije bio osumnjičem da je bio član klubova koji su za studente zabranjeni. Karl se vratio u Trir i proveo u porodici svoj poslednji odmor. Svoje pesme posvetio je svojoj voljenoj Dženi fon Vestfalen. Na Univerzitet u Berlinu upisao se 22. oktobra 1836..[15][16] U Starolajpciškoj ulici br.1 iznajmio je skromnu sobu. Smatralo se da je univerzitet u pruskoj prestonici najbolji po izvrsnosti svojih profesora i ozbiljnosti studenata, hram rada. Carska cenzura bila je, takođe, izvrsna. Počinje da se bavi književnim radom, piše nekoliko poglavlja istorijskog romana, prvi čin tragedije a sve pod uticajem romantizma. U napisanom se osećao snažan uticaj Lesinga, Šilera i Getea. Prvi objavljeni tekstovi su mu bili poezija, u berlinskom nedeljniku Atenaum. Ubrzo prekida svoju književnu karijeru. U martu 1837. obavestio je Ludviga fon Vestfalena o veridbi sa njegovom ćerkom Dženi. Posećuje dva sata predavanja iz veronauke sedmično. Vrlo temeljno uči grčki i latinski, izučava Cicerona, Tacita, Horacija, Platona, Tukidida, Homera i Sofokla. Pohađa predavanja iz francuskog i hebrejskog. U njegovom programu iz prve godine tu su još sledeća gradiva: nemačka književnost, matematika, fizika i istorija. U oktobru 1837. poslao je ocu poslednje pesme koje je napisao. Nakon letnje duhovne slabosti po nagovoru lekara odlazi u selo Strelov, blizu Berlina. U tom selu je napisao filozofski dijalog Kleant ili o polaznoj tački i nužnom daljem kretanju filozofije. Sve pesme i skice za romane tu spaljuje. Otac ga obaveštava pismom 10. Frbruara 1838. da je teško bolestan i da je razočaran Karlovim trošenjem novca. Ugledu Berlina kao intelektualnog centra doprineo je Hegel koji je do svoje smrti 1831. tamo držao univerzitetsku katedru filozofije. Marks je mogao da oseti Hegelov posmrtni sjaj. Svi profesori, ipak, nisu bili Hegelovi učenici. Marks je da ispuni obećanje ocu upisao tri predmeta: Pandekta, kod istoričara prava Savinjija; Krivično pravo kod Eduarda Gansa, (vrlo uglednih profesora prava), i Antropologiju kod Stefensa. Savinji je bio jedan od glavnih teoretičara konzervativne istorijske pravne škole. Marks je marljivo pohađao Savinjijeva predavanja ali ne veoma marljivo kako je pisalo za predavanja Eduarda Gansa, Hegelovog učenika. U svom delu iz 1836. Gans piše o svojim susretima sa sensimonistima u vreme julske revolucije u Parizu. Moguće je u Marksovom delu naći čitave Gansove rečenice. U letnjem semestru 1837. Marks je slušao tri predavanja iz prava: Kanonsko pravo, Opšti nemački građanski postupak i Pruski građanski postupak. U zimu 1837-38. pohađao je samo predavanja iz Krivičnog postupka. U letnjem semestru 1838. upisao je tri predmeta: Logiku, Opštu geografiju i Prusko građansko pravo koje je slušao izvanredno vredno. Hegela je proučavao 1837. Čitao je filozofe Fihtea, Kanta i Bekona, i pravnike Savinjija i Tibauda. Uveo je običaj da u beležnice jezgrovito unosi sadržaje pročitanih knjiga. Čita Šelinga, Aristotela. Dok me držala zlovolja, navikao sam se da s kraja na kraj uranjam u Hegela, kako je to činio veliki broj njegovih učenika, zapiao je. Marks istrajava u studiranju prava i pismom obaveštava oca da želi da krene u sudije. 1837. je umro Marksov brat Eduard. Dženi fon Vesfalen Karl počinje da posećuje Doktorklub, koji je bio mesto gde su se skupljali filozofi, istoričari i teolozi koji su bili od njega mnogo stariji. U to vreme hegelovstvo je bila službena pruska filozofija. Hegelovi učenici su se delili na dve grupe: levica i desnica. Starohegelovci su se zalagali za izmirenje filozofije i religije. Opravdavali su hrišćanstvo i ulogu crkve. Branili su prusku državu. Hegelovska levica je naglašavala dijalektiku i nastojali su da je primene na područje ideja i stvarnost sveta. Odnosili su se kritički prema postojećoj religiji, hrišćanstvu i prema svakoj religiji, postojećoj pruskoj državi, i svakoj drugoj. Hegelovska levica je objedinila pokret političke opozicije u Prusiji koji se razvijao od julske revolucije 1830. Nespokojne zbog toga pruske vlasti su zabranile protivverske i protivpruske članke i tekstove. Habsburško carstvo pod Meternihom i dalje je vladalo srednjom Evropom. Izgledalo je da tadašnje rusko carstvo jača. Mladohegelovski pokret oblikovao se u takvom raspoloženju i okolnostima kao i misao mladog Marksa. Marks je bio u prilici da čuje sve rasprave poslehegelovskog razdoblja. Haleški godišnjaci koje je pokrenuo Arnold Ruge 1838. postali su mladohegelovski list. Doktorklub je okupljao nekoliko predstavnika hegelovske levice. Jedan od članova bio je Bruno Bauer, koji je na univerzitetu predavao teologiju. U klubu se pored filozofije raspravljalo o politici. Policijski izveštaji su, međutim, pisali da je razbludan život članova kluba. Deo novca Marks je trošio i na te pijanke. U polugodištu 1838-39. Marks je nastavio studiranje prava, međutim u letnjem semestru 1839. on napušta studij. Njegovo završno svedočanstvo sa studija sadrži ocenu samo iz jednog predmeta: O Isaiji, kod Brune Bauera. Odlučio je da bude filozof i da odbrani doktorat iz filozofije. U oktobru 1839. Bruno Bauer napušta Berlin i odlazi u Bon gde je imenovan za privatnog docenta na teološkom fakultetu. Bauer se nadao da će Marksu osigurati nastavničko mesto na Bonskom univerzitetu što ga je podstaklo da sastavi svoju tezu i proučavanje klasične grčke filozofije izloži u disertaciji. Godine 1840. u Prusiji je na vlasti bio Fridrih Vilhelm IV koji je bio još konzervativniji od svog prethodnika. U to vreme je novi ministar prosvete smenio Šelinga sa mesta rektora Berlinskog univerziteta. Po savetu Brune Bauera Marks tekst svoje disertacije:Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode predaje na Univerzitet u Jeni, koji se nalazio van pruske teritorije. Marks je 6. aprila 1841. poslao svoju tezu a 15. aprila 1841. dobio je svedočanstvo u kom je pisalo da je doktor filozofije. Odlučio je da napusti Berlin i odlazi u Porajnje, odlazi u Keln. Rajnske godine 1841—1843.[uredi | uredi izvor] Nakon kraćeg boravka u Kelnu i Triru u maju 1841. doktor Marks i Bruno Bauer planiraju da pokrenu časopis Arhiv ateizma. Bauer se vratio u Berlin, međutim, bio je smenjen sa svog položaja na Bonskom univerzitetu, na zahtev samog cara. To je značilo da se i za Marksa zatvaraju univerzitetska vrata. Grupa liberalnih pripadnika kelnske buržoazije osnovala je 15. decembra 1841. u formi deoničarskog društva Rajnske novine za politiku, trgovinu i industriju. Novine se pojavljuju 1. januara 1842. Marks je imao određeni uticaj na redakciju novina ali je bio nastanjen u Bonu i nije mogao da aktivno sudeluje u redakciji. 24. decembra je pruska vlada objavila Ukaz u kom preporučuje da se u štampi i u literaturi uguše sve kritike temeljnih verskih principa i uvrede morala i dobrih običaja. (3. marta 1842. preminuo je Ludvig fon Vestfalen.) Marks taj Ukaz kritikuje u svom članku: Bez slobode štampe sve druge slobode postaju iluzorne. U leto 1842. preminuo je njegov brat, Herman, i Marks je morao da se vrati porodici u Trir koja mu je uskratila materijalnu pomoć. Dana 9. avgusta Rajnske novine su objavile Marksov tekst Filozofski manifest istorijske pravne škole, njegova saradnja je postala redovna. U tom članku on kritikuje, svog bivšeg profesora, Savinjija, koji je od strane cara bio imenovan za ministra zakonodavstva. U leto 1842. mladohegelovski krug u Berlinu se reorganizovao i na mestu Doktor kluba pojavio se klub ’’Freien’’ (Slobodni). Tom klubu su pored Brune Bauera pripadali: Edgar Bauer, Eduard Mejen, Maks Štirner i Fridrih Engels. Posle poziva iz redakcije Rajnskih novina doktor Marks 15. oktobra 1842. napušta Bon i nastanjuje se u Kelnu da bi uređivao dnevne novine i sudelovao u raspravama Kelnskog kruga pokretača Rajnskih novina. Tih meseci Marks je čitao francuske socijalističke pisce: Šarl Furijea, Pjer Leroa, Viktora Konsiderana i Pjera Prudona. U Rajnskim novinama piše i Mozes Hes koji je 21. aprila 1842. objavio manifest francuskih komunista. Marks čita tek izašlu Prudonovu knjigu Šta je vlasništvo?. Augsburške novine su 15. oktobra 1842. kritikovale Rajnske novine i optužile ih za komunizam. Marks kao glavni urednik odmah je odgovorio i u svom članku pomenuo pre svega Prudonovo oštroumno delo svedočeći time o svom zanimanju za socijalistička pitanja. Novinarski posao naveo je Marksa da se vrlo detaljno zanima konkretnim pitanjima. Sastavio je niz članaka o raspravama u Rajnskoj zemaljskoj skupštini povodom krađe drva. Novi zakon je pooštrio mere protiv drvokradica. Tim povodom je u Porajnju na sudovima bilo 150.000 postupaka. Marks piše, pod uticajem Prudona, o vlasništvu kao krađi i smatra da je vlasništvo nastalo na tuđi račun. Marks je u to vreme odbio veliki broj članaka od berlinskog kluba Slobodnih koje je okvalifikovao kao misaono isprazne brbljarije u neozbiljnom stilu i mokrenje na stari način. Tako je njegov sukob s njima postao oštar. Istovremeno, cenzura ga svakodnevno nepoštedno osakaćuje i novine često jedva mogu da izađu. Smatrao je da je suština novina u obrazovanju publike. Bio je za kritiku religije, kao i Slobodni, ali i da se manje poigrava firmom ateizma... a da se njen sadržaj širi među narodom. Raskinuo je veze sa Brunom Bauerom i berlinski Slobodni smatraju da je oportunist. Prvi lični susret između Marksa i Engelsa bio je hladan. Marks je Engelsu izgledao sumnjiv zbog ljubaznosti prema vlasti. S druge strane, uspeh Rajnskih novina pruskoj vladi je bio razlog za nespokoj. Za manje od godinu dana broj stalnih pretplatnika popeo se sa 400 na 3400. Zbog stalnih pritisaka na redakciju od vlade zaduženih za cenzuru sam ministar za cenzuru je smatrao da se ton novina neosporno stišava. Međutim, Rajnske novine su objavile pisma o položaju mozelskih vinogradara. Vlada je onda zatražila da se objave i službene ispravke koje opovrgavaju argumentaciju mozelskog dopisnika koji govori o vampirima koji već dugo sišu krv. Marks je sastavio niz članaka o mozelskim vinogradarima koji žive u nečuvenoj bedi. U člancima on tvrdi da je za njihov teški položaj odgovorna vlada. Seriju njegovih članaka je zaustavila cenzura kod članaka: Zla koja pojedoše Mozele i Vampiri Mozela, koji su ostali neobjavljeni. Pruska vlada je nakon što je već zabranila da se distribuiraju Opšte lajpciške novine, najvažnije liberalne novine u Nemačkoj, zabranila na zahtev cara, Rugeove Nemačke godišnjake a nakon što su Rajnske novine 4. januara 1843. objavile članak protiv ruskog carskog apsolutizma 21. januara usledila je i zabrana Rajnskih novina. Do te zabrane je došlo posle protesta cara Nikole I kod pruskog ambasadora u Petrogradu a iza zabrane je stajao Fridrih Vilhelm IV, lično. Marks je tada zapisao:Ja sam se umorio od pretvaranja, gluposti, sirovog autoriteta i našeg prenemaganja, izvrtanja, okretanja leđa i preganjanja rečima. Vlada mi je, dakle, ponovo vratila slobodu. Zbog načina na koji se provodila cenzura Marks je 18. marta objavio da se povlači iz uredništva Rajnskih novina. Rajnske novine su prestale da izlaze 31. marta 1843. To razdoblje značilo je ozbiljnu prekretnicu u Marksovom životu, počeo je da se zanima ekonomskim problemima i otkriva francuski socijalizam. Ostao je bez mesečne zarade a bio se i razišao sa svojom porodicom; sve dok mu je majka bila živa nije imao pravo na porodičnu imovinu. Otišao je u Bad Krojcnah kod Majnca. Tamo se u evanđelističkoj crkvi 19. juna 1843. venčao sa svojom sedmogodišnjom verenicom Dženi od Vestfalenovih. Na venčanju u crkvi niko od Marksove rodbine nije bio prisutan a od Dženi bila je samo majka i polubrat Edgar. Karl, ateista, venčao se u luteranskoj crkvi a Dženini aristokratski rođaci, pijetisti, verovali su u gospoda na nebu i gospoda u Berlinu i nisu bili prisutni. Pred Karlom i Dženi bilo je 38 godina teškog života a one su počele medenim mesecom na slapovima Rajne, kraj Šafthauzena u Švajcarskoj. U Bad Krojcnahu Marksovi stanuju sve do odlaska u Pariz krajem oktobra 1843. Karl mnogo čita i piše. Proučava istoriju Francuske, sastavlja liste i indekse građe o raznim temama: plemstvu, izvršnoj vlasti, birokratiji, porodici, državnim staležima, društvenim slojevima, itd. Detaljno proučava francusku revoluciju, istoriju Engleske, Nemačke, Švedske i Sjedinjenih Država. Čita Rusoov Društveni ugovor, Monteskjeov Duh zakona, Makijavelijevu raspravu O državi. U to vreme počinje da otkriva ekonomiju i stiče istorijsko obrazovanje. Piše Prilog kritici Hegelove filozofije državnog prava, (pisan od marta do avgusta 1843. , a izdato tek 1927). Čita dva Fojerbahova dela: Suština hrišćanstva, objavljena u novembru 1841. i `Principi filozofije budućnosti, objavljeni 1843. Pored Fojerbaha na Marksa ponovo utiče Bruno Bauer. Nakon čitanja njegova dva članka: Jevrejsko pitanje i Sposobnost današnjih hrišćana i Jevreja da postanu slobodni, objavljena 1842. Karl u leto 1843. piše svoj Prilog jevrejskom pitanju. Marks se lično nije osećao kao Jevrej. Njegova pisma vrve antisemitskim refleksijama. Prilog jevrejskom pitanju je nesumnjivo antisemitski tekst. On piše:Koja je svetovna osnova Jevrejstva? Praktična potreba, sebičnost. Koji je svetovni kult jevrejstva? Trgovanje. Ko je njegov svetovni bog? Novac. Pa dobro! Emancipacija od trgovanja i novca, dakle od praktičnog stvarnog jevrejstva, bila bi samoemancipacija našeg vremena. Dalje piše: Jevrej se emancipovao na jevrejski način, ne samo tako što je prisvojio novčanu moć, nego što je pomoću njega i bez njega novac postao svetska sila, a praktični jevrejski duh praktičnim duhom hrišćanskih naroda, ...Novac je revnosni bog Izraelov, pred kojim ne sme da postoji nijedan drugi bog... Marks se zadovoljio tim da Jevreje označi kao metu i predloži ih za društveni progon. Ali, Marks šuti o progonstvu Jevreja kroz istoriju a žrtva je bio i njegov otac Heršel, on je u Prusiji morao da pređe u luteranstvo da bi zadržao posao. Međutim, Marks nije sam u tom mišljenju i socijalisti Furije i Prudon su napisali antisemitske tekstove. Jevrej je neprijatelj ljudskog roda. Tu rasu valja vratiti nazad u Aziju i iskoreniti je, pisao je Pjer Prudon u svom Dnevniku. Marksa sve više zanima i pitanje otuđenja. Pojavu otuđenja on vidi u religiji, politici i društvu i vezuje je za privatno vlasništvo. Izgrađujući i precizirajući svoju političku kritiku on sve više ulazi u socijalni sadržaj i pretpostavlja novu dimenziju, dimenziju ukidanja privatnog vlasništva a to je značilo bezobzirnu kritiku svega postojećeg. On nastoji da iznese istinu o društvenim odnosima. Karl i Dženi kreću u Pariz. U Pariz je porodica Marks stigla 11. oktobra 1843. Pariz 1843—1845.[uredi | uredi izvor] Po dolasku u Pariz porodica Marks se nastanila u predgrađu Sen Žermen gde su prebivali i mnogi nemački iseljenici. Arnold Ruge iznajmio je za njih stan u ulici Vaneu 23. Dženi Marks je bila u četvrtom mesecu trudnoće. U istoj ulici na broju 22 nalazilo se uredništvo Nemačko-francuskog godišnjaka. Karl je došao u milionsku metropolu čiju noviju prošlost je detaljno izučio. 1. maja Dženi je rodila ćerku. Ruge i Marks nisu uspeli u pronalaženju francuskih saradnika za Godišnjak. Francuski socijalisti od kojih su očekivali da će sarađivati pokazali su da su uznemireni ateističkim težnjama časopisa. Prvi i poslednji broj časopisa izašao je u martu 1844. U njemu je objavljen deo prepiske između Marksa i Rugea, dva Engelsova članka:Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije, studija Položaj Engleske; Pisma iz Pariza Mozesa Hesa, Marksov Prilog jevrejskom pitanju i Uvod u Prilog kritici Hegelove filozofije prava. Marks je pisao:Religija je uzdah potlačenog stvorenja......Ona je opijum naroda... Fridrih Engels 1844. godine, u vreme kada je upoznao Marksa Nemačko-francuskih godišnjaka je nestalo tek što su se pojavili. Samog Rugea je uplašila komunistička orijentacija koju je uočio na stupcima, prvenstveno Marksovih članaka. Pruska vlada je zaplenila primerke na granicama i izdala nalog da se uhapse glavni urednici: Marks, Ruge i Hajne. Časopis je bio odšampan u 3000 primeraka i slabo se prodavao u Francuskoj a u Nemačkoj se nije mogao prodavati. Ruge je odustao od daljeg rada i ostavio Marksa bez sredstava. Upravo u to vreme Marks je otkrio političku ekonomiju. Na to je uticao Engelsov članak Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije. Marks je zaključio da mora proučiti ekonomiste. I pored novčanih nevolja, oskudice i što mu se rodila ćerka, Marks je uronio u novo zanimanje – ekonomske studije. Između februara i avgusta sastavio je Ekonomsko-filozofske rukopise iz 1844. U njima opisuje vezu nacionalne ekonomije sa državom, pravom, moralom, građanskim životom. Marks u Parizu čita ekonomiste i od tada se više neće razdvajati od političke ekonomije. Prvi deo Rukopisa iz 1844 upravo je posvećen tumačenju odlomaka iz dela ekonomista: nadnica, profit od kapitala, zemljišne rente i otuđeni rad. Njegovo štivo iz 1844: Adam Smit :Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Vilhelm Šulc:Kretanje proizvodnje, David Rikardo:O načelima političke ekonomije i oporezivanja... Nadnica se određuje neprijateljskom borbom između kapitaliste i radnika. Marks dolazi do definicije proletera, onog koji živi bez kapitala i zemljišne rente, jedino od rada i to jednostranog, apstraktnog rada. Marks uvodi nove pojmove u svoje mišljenje: proizvodne snage, proizvodni odnosi...; do kojih je došao asimilacijom građe i kroz analizu kretanja proizvodnje u Šulcovim radovima i analizom istorije engleske političke ekonomije. Reč proleterijat dolazi od latinske reči proles (potomstvo). Proleteri su u Rimu sačinjavali centuriju siromašnih građana koji su državi mogli ponuditi samo svoje potomstvo. Po Marksu, moderni proleter nije posedovao ništa osim svoje radne snage. Marks istražuje jeziv položaj radnika u svom vremenu. Sudelovao je na sastancima pariskih radnika. U Parizu je od 1834. postojao Savez prognanih koji je 1846. prešao u Savez pravednih. Bila je to piramidalna organizacija koja je organizovana kao tajno društvo. Obavestio je pismom Fojerbaha da su komunisti tog leta dva puta sedmično pohađali predavanja o njegovoj knjizi Suština hrišćanstva. (Marks je Savezu pravednih službeno pristupio 1847.) U izveštajima pruskog Ministarstva za unutrašnje poslove u Parizu pisalo je:Iznajmili su prostoriju i u njoj drže govore kojima otvoreno podstiču na ubijanje kralja, ukidanje svakog vlasništva, likvidiranje bogatih i vere, jednom rečju strahota. Ističe se da se okupi oko 30 a neretko i 100 do 200 Nemaca. Dok je boravio u Parizu Marks je bio veoma povezan sa pesnikom Hajnrih Hajneom. Sa Pjerom Prudonom je vodio mnogo rasprava i njihovo prijateljstvo je trajalo sve do Marksovog odlaska iz Pariza. Družio se sa Mihajlom Bakunjinom. Sa Engelsom je krajem 1844. napisao knjigu Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Knjiga je izašla u februaru 1845. i bila je oštra kritika teza braće Bauer. Bauer hoće da tvorac istorije bude duh i negira ulogu mase u istoriji. Marks potom želi da se prihvati detaljnijih analiza razvoja političke ekonomije. Istovremeno pruskom caru je sve nesnosnije delovanje nemačkih revolucionara u francuskoj prestonici. Dana 3. avgusta 1844. objavljen je Bernaisov članak u ’’Vorwarts’’-u (Napredu) naslovljen Atentat na pruskog cara. To je izazvalo burnu reakciju pruskog ambasadora u Parizu. Tadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova piše francuskom ministru inostranih poslova:Još danas možemo iz Francuske udaljiti one nitkove, a imaće muke da negde drugde izdaju svoje novine; to je istina. Članak je naprasit i gnusan. Progon mi se čini vrlo opravdan. Njih su trojica: odgovorni urednik g. Borštajn, dr Ruge i neki g. Marks... Francuski ministar odredio je 25. januar 1845. za progon nitkova. Karl Marks je dobio rešenje o proterivanju i saopšteno mu je da ima 24 sata da ode iz Francuske. Marksu je pošlo za rukom da dobije još osam dodatnih dana. Karl Marks se 1. februara 1845. kočijom odvezao u Lijež. U Briselu je bio 3. februara. Brisel, Marks komunist 1845—1847.[uredi | uredi izvor] Marks, Engels i Marksove ćerke Trir, Bon, Berlin, Keln, Bad Krojcnah, Pariz, pa Brisel i Belgija Leopolda I. Karl Marks je bez sredstava. 7. februara 1845. tražio je odobrenje da u Belgiji zasnuje mesto svog boravka. Belgijski ministar pravosuđa dao je nalog da Marks bude pod prismotrom jer je protiv njega u Prusiji bio izdat nalog za hapšenje. 22. februara Marks je potpisao obavezu:U svrhu dobivanja odobrenja za prebivanje u Belgiji, svojom čašću preuzimam obavezu da u Belgiji neću objaviti nijedno delo o dnevnoj politici. Zimi 1844-1845 Fridrih Engels piše Položaj radničke klase u Engleskoj. 22. februara Engels piše Marksu:Čim je stigla vest o expulsion, smatrao sam nužnim da odmah započnemo sa subskripcijom, kako bi komunistički raspodelili na sve nas posebne troškove, koje si ti imao. Engels predlaže Marksu da mu isplati svoja autorska prava za knjigu o Engleskoj. Tako on počinje Marksa novčano da ispomaže što će trajati i narednih godina. Marks je 1. februara potpisao ugovor sa izdavačem Laskeom za isključivo pravo objavljivanja njegove knjige Kritika politike i nacionalne ekonomije, trebalo je samo da je napiše. Za to delo nacrt su bili Ekonomsko-filozofski rukopisi koji nisu bili objavljeni. Od februara 1845. do marta 1848. gomila beleške o čitanju, petnaest beležnica sa više od šest stotina stranica iz Sismondi Studije o političkoj ekonomiji 1837, Istorija političke ekonomije Adolfa Blankija, Istorija političke ekonomije u Italiji J. Pekija 1830... područje Marksove lektire se još proširuje, proučava mašine, filozofiju manufaktura, P. Rosijeva Predavanja iz političke ekonomije Brisel, 1843. Nastanio se u jednom malom stanu u Briselu u ulici Pačeko br. 35. Tu piše svoje čuvene Teze o Fojerbahu. Marksov tekst sadrži jedanaest teza. Jedanaesta je najpoznatija:Dosada su filozofi samo različito tumačili svet a radi se o tome da se on treba promeniti. Marks promenu sveta smatra najvažnijom. To značajno i iz korena utiče na njegovo delovanje. U aprilu 1845. u Brisel je doselio Engels. Marks je preselio u ulicu Alijanse da bi bili bliže. Marks je u Briselu intenzivno čitao. U avgustu je Engels poveo Marksa u njegov prvi boravak u Engleskoj. Boravili su u Mančesteru i Londonu. Tamo su upoznali radnike iz organizacije trade-union vođe Saveza pravednih, određen broj čartista okupljenih oko lista ’’Northern Star’’ (Zvezda Severnjača). Marks je upoznao fond biblioteke u Mančesteru i British Museum. Sve to će koristiti u svom kasnijem istraživačkom radu. Njegova lektira u Engleskoj iz leta 1845. popisana je u tri beležnice. On se upoznaje sa kreditnim mehanizmima, kretanjem cena, demografskim evolucijama i određenim brojem dela iz političke ekonomije do kojih nije mogao doći u Briselu. 26. septembra rodila se njegova druga kćer, Laura. Krajem avgusta bio je opet u Briselu. Radio je sa Engelsom na novoj knjizi:Nemačka ideologija. Sastavljanje te knjige trajaće od septembra 1845. do avgusta 1846. A knjiga je odgovor Baueru i Štirneru na njihove kritike Svete porodice. Velik deo Nemačke ideologije posvećen je kritici knjige Maksa Štirnera Ego i njegovo vlasništvo. U toj knjizi njihova kritika obuhvata i Fojerbaha. ...nijednom od ovih filozofa nije uopšte palo na pamet da postave pitanje o vezi nemačke filozofije sa nemačkom stvarnošću, o vezi njihove kritike sa njihovom vlastitom materijalnom okolinom. Odatle polazi nagoveštaj Marks-Engelsovog shvatanja istorije sa proučavanjem odnosa između proizvodnih snaga, podele rada i različitih oblika vlasništva. Njihove formulacije kasnije će dobiti svoje ime istorijski materijalizam. Marksova filozofija postaje sve više ekonomizam. Poslednji značajan tekst u Nemačkoj ideologiji je napad na takozvani istinski socijalizam Karla Grina. Nakon putovanja u Englesku da bi ostali u vezi sa ’’Fraternal Democrats’’ (Bratskim demokratama) iz Londona i sa Londonskim udruženjem za obrazovanje nemačkih radnika Marks i Engels su osnovali Komunistički dopisni komitet. Bilo je to začinjanje Prve internacionale. 30. marta 1846. petnaestak komunista se sastalo u Marksovoj kući. Manifest komunističke partije, 1848.[uredi | uredi izvor] Prvo izdanje Manifesta Komunističke partije, štampano u Nemačkoj, 1848. godine Krajem 1847. Marks i Engels su počeli da pišu njihov najpoznatiji rad - program aktivnosti Saveza komunista. Zajedničko delo Marksa i Engelsa pisano je od decembra 1847. do januara 1848. godine, a prvi put je objavljeno 21. februara 1848. godine pod nazivom Komunistički manifest.[17] Komunistički manifest izložio je verovanja novog Saveza komunista. Više to nije bilo tajno društvo, Savez komunista je sada hteo da ciljeve i namere jasno prikaže široj javnosti.[18] Uvod Manifesta je jasno utvdio glavnu osnovu marksizma, da je `Istorija svih dosadašnjih društava istorija klasnih borbi.` [19] U nastavku se ispituju antagonizmi za koje je Marks tvrdio su nastali sukobom interesa buržoazije (bogata kapitalistička klasa) i proletarijata (radnička klasa). Polazeći dalje od toga, Manifest predstavlja argumente zašto je Savez komunista, za razliku od drugih socijalističkih i liberalnih političkih partija i grupa u to vreme, bio jedina partija koja je zaista delovala u interesu proletarijata i koja se zalagala za svrgavanje kapitalizma i uspostavljanje socijalizma.[20] Kasnije te godine, Evropa je doživela niz protesta, pobuna i nasilnih revolucija koji su poznati kao revolucija iz 1848. godine. [21] U Francuskoj, revolucija je dovela do svrgavanja monarhije i uspostavljanja Francuske Druge republike.[21] Marks je podržavao takve aktivnosti, a pošto je nedavno dobio značajno nasledstvo od svog oca, navodno koristi trećinu od toga da naoruža belgijske radnike koji su planirali revolucionarni ustanak.[22] Iako je istinitost ovih navoda sporna, belgijsko Ministarstvo pravde ga optužuje zbog toga i potom ga hapsi, a on je bio primoran da pobegne nazad u Francusku, gde je verovao da će biti bezbedan.[22][22] Keln 1848—1849, Marks revolucionar u vreme revolucije[uredi | uredi izvor] U nadi da će videti širenje revolucije u Nemačkoj, 1848. Marks se vratio u Keln, gde je počeo štampanje letaka pod naslovom Zahtevi Komunističke partije u Nemačkoj,[23] u kome se zalagao za samo 4 od 10 načela iz Manifesta, smatrajući da u Nemačkoj u to vreme, buržoazija mora prvo da zbaci feudalnu monarhiju i aristokratiju pre nego što proletarijat zbaci buržoaziju.[24] Dana 1. juna, Marks je počeo štampanje dnevnih novina `Neue Rheinische Zeitung`, a finansirao se nasledstvom svog oca. Novine su bile dizajnirane da prenesu vesti iz cele Evrope sa marksističkom interpretacijom događaja. Za vreme izdavanja ovih novina, Marks i drugi revolucionarni socijalisti su redovno maltretirani od strane policije, a Marks je čak i privođen u nekoliko navrata. Optuživan je za razne stvari, između ostalog za vređanje Glavnog javnog tužioca i za podsticanje oružane pobune, međutim, svaki put je bio oslobođen. U međuvremenu, Pruski parlament je raspušten, a kralj Fridrih Vilhem IV je uveo novi kabinet, koji je imao zadatak da sprovede kontra-revolucionarne mere i da ukloni levičarske i drugie revolucionarne elemenate iz zemlje.[25] Na osnovu ovoga, `Neue Rheinische Zeitung` su ubrzo ukinute i Marksu je naređeno da napusti zemlju 16. maja.[26][27] Marks se nakon ovoga vratio u Pariz, u kome je tada sprovođena oštra kontra-revolucije, a i vladala je velika epidemija kolere, pa je Marks ubrzo i odavde izbačen od strane gradskih vlasti, koje su ga smatrale velikom pretnjom. Sa suprugom Dženi, očekujući četvrto dete, i u nemogućnosti da se vrati u Nemačku ili Belgiju, u avgustu 1849. godine pronašao je utočište u Londonu.[28] Život i rad u Londonu[uredi | uredi izvor] Pisanje za New York Tribune Privatni i lični život[uredi | uredi izvor] [ikona] Ovaj odeljak treba proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode, (doktorska disertacija) (1841. izdata 1902.) Kritika Hegelove filozofije državnog prava (1843. izd. 1927) Prilog jevrejskom pitanju (1843) Pisma Rugeu iz 1843. Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. (1844. izd. 1932.) Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Protiv Bruna Bauera i drugova, sa Engelsom. (1845) Teze o Fojerbahu (1845. izd. 1888, u Engelsovoj redakciji) Nemačka ideologija (1845. izd. 1932) Bijeda filozofije (1847) Manifesta komunističke partije (sa Engelsom) (1848) Najamni rad i kapital (1849) Klasne borbe u Francuskoj (1850) Adresa Centralnog komiteta Saveza komunista Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852) Otkrića o istoriji diplomatije 18. veka Prilog kritici političke ekonomije (1859) Teorije o višku vrednosti (izd. 1905) Kapital. Kritika političke ekonomije, prva knjiga (1867) Kritika Gotskog programa (1875. izd. 1891.)

Aleksandr I. Solzhenitsyn - The Gulag Archipelago I -III An Experiment in Literary Investigation Harper& Row, New York, 1973, 1973, 1978. Mek povez, 660+712+560 strana. PRVO IZDANJE! First edition of Solzhenitsyn`s `The Gulag Archipelago`. Arhipelag Gulag... The Gulag Archipelago: An Experiment in Literary Investigation (Russian: Архипелаг ГУЛАГ, romanized: Arkhipelag GULAG)Note 1 is a three-volume non fictional series written between 1958 and 1968 by the Russian writer and Soviet dissident Aleksandr Solzhenitsyn. It was first published in 1973, and it was translated into English and French the following year. It describes life in what is often known as the Gulag, the Soviet forced labour camp system, through a narrative which was constructed from various sources including reports, interviews, statements, diaries, legal documents, and Solzhenitsyn`s own experience as a Gulag prisoner. Following its publication, the book was initially circulated in samizdat underground publication in the Soviet Union until its appearance in the literary journal Novy Mir in 1989, in which a third of the work was published in three issues.[1] Since the dissolution of the Soviet Union, The Gulag Archipelago has been officially published in Russia. Structure As structured in most printed editions, the text comprises seven sections divided into three volumes: parts 1 to 2, parts 3 to 4, and parts 5 to 7. At one level, the Gulag Archipelago traces the history of the system of forced labor camps that existed in the Soviet Union from 1918 to 1956. Solzhenitsyn begins with Vladimir Lenin`s original decrees which were made shortly after the October Revolution; they established the legal and practical framework for a series of camps where political prisoners and ordinary criminals would be sentenced to forced labor.Note 2 The book then describes and discusses the waves of purges and the assembling of show trials in the context of the development of the greater Gulag system; Solzhenitsyn gives particular attention to its purposive legal and bureaucratic development. The narrative ends in 1956 at the time of Nikita Khrushchev`s Secret Speech (`On the Personality Cult and its Consequences`). Khrushchev gave the speech at the 20th Congress of the Communist Party of the Soviet Union, denouncing Joseph Stalin`s personality cult, his autocratic power, and the surveillance that pervaded the Stalin era. Although Khrushchev`s speech was not published in the Soviet Union for a long time, it was a break with the most atrocious practices of the Gulag system. Despite the efforts by Solzhenitsyn and others to confront the legacy of the Gulag, the realities of the camps remained a taboo subject until the 1980s. Solzhenitsyn was also aware that although many practices had been stopped, the basic structure of the system had survived and it could be revived and expanded by future leaders. While Khrushchev, the Communist Party, and the Soviet Union`s supporters in the West viewed the Gulag as a deviation of Stalin, Solzhenitsyn and many among the opposition tended to view it as a systemic fault of Soviet political culture, and an inevitable outcome of the Bolshevik political project.[citation needed] Parallel to this historical and legal narrative, Solzhenitsyn follows the typical course of a zek, a slang term for an inmate derived from the widely used abbreviation z/k for zakliuchennyi (`prisoner`), through the Gulag, starting with arrest, show trial, and initial internment, continuing with the transport to the Gulag, the treatment of prisoners and their general living conditions, slave labor gangs and the technical prison camp system, camp rebellions and strikes, such as the Kengir uprising, the practice of internal exile following the completion of the original prison sentence, and the ultimate but not guaranteed release of the prisoner. Along the way, Solzhenitsyn`s examination details the trivial and commonplace events of an average prisoner`s life, as well as specific and noteworthy events during the history of the Gulag system, including revolts and uprisings. At Chapter 4, Solzhenitsyn writes: `Macbeth`s self-justifications were feeble – and his conscience devoured him. Yes, even Iago was a little lamb, too. The imagination and spiritual strength of Shakespeare`s evildoers stopped short at a dozen corpses. Because they had no ideology. Ideology – that is what gives evildoing its long-sought justification and gives the evildoer the necessary steadfastness and determination. That is the social theory which helps to make his acts seem good instead of bad in his own and others` eyes.... That was how the agents of the Inquisition fortified their wills: by invoking Christianity; the conquerors of foreign lands, by extolling the grandeur of their Motherland; the colonizers, by civilization; the Nazis, by race; and the Jacobins (early and late), by equality, brotherhood, and the happiness of future generations... Without evildoers there would have been no Archipelago.`[2] There had been works about the Soviet prison/camp system before, and its existence had been known to the Western public since the 1930s. However, never before had the general reading public been brought face to face with the horrors of the Gulag in this way. The controversy surrounding this text, in particular, was largely due to the way Solzhenitsyn definitively and painstakingly laid the theoretical, legal, and practical origins of the Gulag system at Lenin`s feet, not Stalin`s. According to Solzhenitsyn`s testimony, Stalin merely amplified a concentration camp system that was already in place; this is significant, as many Western intellectuals viewed the Soviet concentration camp system as a Stalinist aberration.[3] Publication After the KGB had confiscated Solzhenitsyn`s materials in Moscow, during 1965–1967, the preparatory drafts of The Gulag Archipelago were turned into finished typescript, sometimes in hiding at his friends` homes in the Moscow region and elsewhere. While held at the KGB`s Lubyanka Prison in 1945, Solzhenitsyn had befriended Arnold Susi, a lawyer and former Estonian Minister of Education, who had been taken captive after the Soviet Union occupied Estonia in 1944. Solzhenitsyn entrusted Susi with the original typed and proofread manuscript of the finished work, after copies had been made of it both on paper and on microfilm.[4] Arnold Susi`s daughter, Heli Susi, subsequently kept the `master copy` hidden from the KGB in Estonia until the dissolution of the Soviet Union in 1991.[5][6] In 1973, the KGB seized one of only three existing copies of the text still on Soviet soil. This was achieved after interrogating Elizaveta Voronyanskaya, one of Solzhenitsyn`s trusted typists[7] who knew where the typed copy was hidden. Within days of her release by the KGB she was found hanged in the stairwell of her apartment. She had apparently either hanged herself or been murdered, 3 August 1973.[8] Although he had earlier wanted it published in Russia first, after Solzhenitsyn learned of her death, he decided the next month, September, to allow its publication in Paris. The first edition of the work was published in Russian by the French publishing house Éditions du Seuil a few days after Christmas 1973.[9] They had received a go-ahead from Solzhenitsyn but had decided to release the work about ten days earlier than he had expected. News of the nature of the work immediately caused a stir, and translations into many other languages followed within the next few months, sometimes produced in a race against time. American Thomas P. Whitney produced the English version. The English and French translations of Volume I appeared in the spring and summer of 1974.[10] Solzhenitsyn had wanted the manuscript to be published in Russia first, but knew this was impossible under conditions then extant. The work had a profound effect internationally. Not only did it provoke energetic debate in the West; a mere six weeks after the work had left Parisian presses Solzhenitsyn himself was forced into exile. Because possession of the manuscript incurred the risk of a long prison sentence for `anti-Soviet activities`, Solzhenitsyn never worked on the manuscript in complete form. Since he was under constant KGB surveillance, Solzhenitsyn worked on only parts of the manuscript at any one time, so as not to put the full book into jeopardy if he happened to be arrested. For this reason, he secreted the various parts of the work throughout Moscow and the surrounding suburbs, in the care of trusted friends. Sometimes when he was purportedly visiting them on social calls he actually worked on the manuscript in their homes. During much of this time, Solzhenitsyn lived at the dacha of the world-famous cellist Mstislav Rostropovich, and due to the reputation and standing of the musician, despite the elevated scrutiny of the Soviet authorities, Solzhenitsyn was reasonably safe from KGB searches there. Solzhenitsyn did not think this series would be his defining work, as he considered it journalism and history rather than high literature.[citation needed] With the possible exception of One Day in the Life of Ivan Denisovich, it is his best-known and most popular work, at least in the West. Finished in 1968, The Gulag Archipelago was microfilmed and smuggled out to Solzhenitsyn`s main legal representative, Fritz Heeb of Zürich, to await publication; a later paper copy, also smuggled out, was signed by Heinrich Böll at the foot of each page to prove against possible accusations of a falsified work. Solzhenitsyn was aware that there was a wealth of material and perspectives about Gulag to be continued in the future, but he considered the book finished for his part. The royalties and sales income for the book were transferred to the Solzhenitsyn Aid Fund for aid to former camp prisoners. His fund, (The Russian Social Fund), which had to work in secret in its native country, managed to transfer substantial amounts of money towards helping former gulag prisoners in the 1970s and 1980s.[11][12] Reception and impact Beginning in 2009, Russian schools issued the book as required reading.[13][14] Russian president Vladimir Putin called the book `much-needed`,[13] while the Russian Ministry of Education said that the book showed `vital historical and cultural heritage on the course of 20th-century domestic history.`[15] Arseny Roginsky, then head of the human-rights organization Memorial, welcomed Putin`s backing for the Solzhenitsyn textbook.[14] Natalya Reshetovskaya described her ex-husband`s book as `folklore`, telling a newspaper in 1974 that she felt the book was `not in fact the life of the country and not even the life of the camps but the folklore of the camps.`[16] In her 1974 memoir, Reshetovskaya wrote that Solzhenitsyn did not consider the novel to be `historical research, or scientific research`, and stated that the significance of the novel had been `overestimated and wrongly appraised.`[17] Reshetovskaya created an abridged version for Russian high-school students,[13] including her probing introduction about the unique nature of Solzhenitsyn`s `experiment in literary investigation.`[18][19] Her books were published by the Novosti Press, which was run by the KGB. Her editor there was Konstantin Semyonov, and he became her third husband.[20] Academic Historian and archival researcher Stephen G. Wheatcroft described the book as `a fine literary masterpiece, a sharp political indictment against the Soviet regime, and has had tremendous importance in raising the issue of Soviet repression in the Russian consciousness.` Wheatcroft wrote that the book was essentially a `literary and political work`, and `never claimed to place the camps in a historical or social-scientific quantitative perspective` but that in the case of qualitative estimates, Solzhenitsyn gave his inaccurately high estimate as he wanted to challenge the Soviet authorities to show that `the scale of the camps was less than this.`[21]Note 3 UCLA historian J. Arch Getty wrote of Solzhenitsyn`s methodology that `such documentation is methodologically unacceptable in other fields of history` and that `the work is of limited value to the serious student of the 1930s for it provides no important new information or original analytical framework.[22][23] Gabor Rittersporn shared Getty`s criticism, saying that `he is inclined to give priority to vague reminiscences and hearsay ... [and] inevitably [leads] towards selective bias`, adding that `one might dwell at length on the inaccuracies discernible in Solzhenitsyn’s work`.[24] Vadim Rogovin writes of the eyewitness accounts that Solzhenitsyn had read, saying he `took plenty of license in outlining their contents and interpreting them`.[25] In an interview with the German weekly newspaper Die Zeit, British historian Orlando Figes stated that many Gulag inmates he interviewed for his research identified so strongly with the book`s contents that they became unable to distinguish between their own experiences and what they read: `The Gulag Archipelago spoke for a whole nation and was the voice of all those who suffered.`[26] Soviet dissident and historian Roy Medvedev referred to the book as `extremely contradictory`.[27] In a review for the book, Medvedev described it as without parallel for its impact, saying: `I believe there are few who will get up from their desks after reading this book the same as when they opened its first page. In this regard I have nothing with which to compare Solzhenitsyn`s book either in Russian or world literature.` In the same review, he also writes that `This book is full of thoughts and observations, some profound and true, others perhaps not always true but born in the monstrous sufferings of tens of millions of persons.`[28][29] Popular press Novelist Doris Lessing said that the book `brought down an empire`,[30] while author Michael Scammell described the book as a gesture that `amounted to a head-on challenge to the Soviet state, calling its very legitimacy into question and demanding revolutionary change.`[31] About its impact, philosopher Isaiah Berlin wrote: `Until the Gulag, the Communists and their allies had persuaded their followers that denunciations of the regime were largely bourgeois propaganda.`[30] United States diplomat George F. Kennan said that the book was `the most powerful single indictment of a political regime ever to be levied in modern times.`[32] Author Tom Butler-Bowdon has described the book as a `Solzhenitsyn`s monument to the millions tortured and murdered in Soviet Russia between the Bolshevik Revolution and the 1950s.`[30] An edition of The Book Show said that the book helped expose the brutality of the Soviet system.[33] Psychologist Jordan Peterson, who wrote the foreword of an abridged fiftieth anniversary edition released on 1 November 2018,[34] described The Gulag Archipelago as the most important book of the twentieth century.[35] Parallels have been drawn between the book and the treatment of Liao Yiwu, a dissident who is dubbed `the Chinese Solzhenitsyn` according to the Agence France-Presse.[36] Author David Aikman stated that Liao is the first Chinese dissident writer to `come up with a very detailed account of prison conditions including torture in China in the same way that [Soviet dissident Aleksandr] Solzhenitsyn did in The Gulag Archipelago.`[37] In 2019, journalist Mustafa Akyol drew a parallel between the book and Xinjiang re-education camps.[38] Television documentary In December 2009, the Russian channel Rossiya K showed the French television documentary L`Histoire Secrète de l`Archipel du Goulag[39] made by Jean Crépu and Nicolas Miletitch,[40] and translated it into Russian under the title Taynaya Istoriya `Arkhipelaga GULAG` (Secret History: The Gulag Archipelago). The documentary covers events related to the writing and publication of The Gulag Archipelago.[39][41][42]

Kao na slikama Retko u ponudi Prvo izdanje 1917. Izdavač: Hrvatski štamparski zavod, Zagreb Godina izdanja: 1917. Broj strana: 196 Povez: Meki Format: 21 cm Pitajte šta vas zanima, knjiga mi lepše deluje uživo nego na slici. Mogu poslati dodatne slike. Zagrebačko izdanje „Nečista krv“ je sa predgovorom Milana Ogrizovića štampana u Zagrebu 1917. godine. Godinu dana kasnije postaje referent u Ministarstvu vera, gde je zajedno radio sa Ivom Andrićem. ... Борисав Бора Станковић (Врање, 31. март 1876 — Београд, 22. октобар 1927) био је српски приповедач, романсијер, драматичар. Његово стваралаштво углавном се сврстава у реализам, али има особине које нагињу ка натурализму. Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности.[1] Његови романи и приповетке осликавају живот људи са југа Србије. Припада групи приповедача који су се појавили на прелазу у 20. век, Иви Ћипику, Петру Кочићу, Милутину Ускоковићу и другима. Борисав Станковић Bora Stanković-mlad.jpg Портрет Борисава Станковића Пуно име Борисав Станковић Надимак Бора Датум рођења 31. март 1876. Место рођења Врање, Османско царство Датум смрти 22. октобар 1927. (51 год.) Место смрти Београд, Краљевина СХС Школа Врањска нижа гимназија, Врањска виша гимназија, Нишка виша гимназија Универзитет Правни факултет Универзитета у Београду Занимање писац, порезник, цариник Супружник Ангелина Станковић (рођ. Милутиновић) Деца Десанка, Станка и Ружица Родитељи Стојан и Васка Станковић Период реализам, модерна Језик стварања српски Утицаји од Ги де Мопасан, Алфонс Доде, Иван Тургењев, Фјодор Достојевски Најважнија дела Нечиста крв Коштана Ташана Божји људи Стари дани Под окупацијом Из старог јеванђеља Правни факултет у Београду завршио је 1902. године. Државни службеник постаје 1904. као цариник, затим порезник и чиновник Министарства просвете. Стварао је у време кад се млађа генерација књижевника више оријентисала према западњачким узорима, док је он остао привржен реалистичким традицијама, са симпатијом за патријархални свет старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као поетичне жртве љубави, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу, проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа, окушао се и као драмски писац.[2] Своју најпознатију драму Коштана објављује 1902. године, где први пут у књижевном делу користи врањски изговор, што изазива велике књижевне критике. Један од најпознатијих српских романа, Нечиста крв, објављује 1910. године. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента. Уз помоћ пријатеља, пребачен је из Дервенте за Београд, где је радио као новинар. Након рата радио је у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Умро је 1927. године у Београду. Садржај Биографија Уреди Рани живот Уреди Кућа Боре Станковића у Врању. Изглед ентеријера куће, која се налази у Баба Златиној улици у Врању. Био је прво мушко дете оца Стојана и мајке Васке, рођен 31. марта 1876. године у Врању,[3] иако се подаци о тачном датуму рођења разликују. Његов отац Стојан, радио је као обућар, а мајка је била ћерка богатог врањског трговца по имену Риста Грк. Деда по оцу, Илија, који је дошао са села, био је обућар у Врању, ожењен Златом, из некад угледне куће Јовчића. После Илијине смрти, Злата се преудала, али јој је други муж, трговац, убрзо умро. Од наслеђа је подигла кућу и дала сина на очев занат. Стојан, обућар у Горњој махали, био је и чувени певач.[4] Борисаву је било пет година када му је умро отац, 21. септембра 1881. године, а када је имао седам, преминула је и његова мајка Васка 1. марта 1883.[4] Имао је млађег брата Тимотија који је умро у другој години.[3] Бригу о њему преузела је његова баба Злата. Баба Злата је потицала из старе угледне, али осиромашене врањанске породице и често му је причала о „старом“ Врању.[5] Како су били сиромашни, баба Злата је ткањем, препродајом старих ствари, плетењем и осталим пословима успевала да обезбеди себи и свом унуку нормалан живот. Први и почетни дани били су испуњени сиромаштвом, на све то надовезивало се и одсуство оба родитеља, које је његов живот чинило још тежим.[6] О свом детињству, каснији писац имао је потребу да говори, и у неким од својих приповедака (`Увела ружа`, `На онај свет`, `Тетка Злата`). Остао је да живи са Златом, а њен брат Јовча је такође бринуо о Бори и његовом развоју.[4] Школовање Уреди Кућа Боре Станковића Школске 1883/84. уписан је у први разред основне школе и свих пет разреда завршио је као солидан ученик. Године 1888/1889. уписује се у први разред Врањске ниже гимназије. Године 1892/93. уписује се у пети разред више Врањске гимназије и завршава је две године касније. Станковић је имао прилике да буде ученик професорима попут: Илије Вукићевића, Драже Павловића, Миливоја Симића и друге, који су знатно утицали на њега. Миливоје Симић био је директор школе, који је Станковићу и новчано помагао, саветовао га и храбрио да настави са школовањем, јер је Борисав због тешких материјалних прилика разматрао да одустане.[6] Станковић је почео да пише песме још у гимназији, песме пуне песимизма, без успеха. Убрзо је оставио писање песама, али је наставио много да чита. Оно што је као гимназијалац осетио, видео, чуо, то ће постати његов капитал за читав живот и уметничко стварање. Крајем августа 1895. године постаје ученик осмог разреда Нишке више гимназије, где се среће са професором Миливојем Башићем, који преузима очинску улогу Миливоја Симића, иако ће га Симић пратити до краја живота. У Нишкој гимназији матурира.[7][5] Сомборски Голуб објављује песме `Жеља` и `Мајка на гробу свога јединца`, са потписом Борко.[4] Прелазак у Београд Уреди Почетком фебруара 1896. године, његова баба Злата умире. О њој је написао следеће: „ Дакле, умрла је! Дође и тај час... Она, она! Последња душа која постојаше за ме. Последњи кутак мога стана, последњи огранак моје родбине, баба моја, умрла је! Ни оца, ни мајке, ни брата, ни сестре, нигде никога. Сем ње. А она ме је од `мрву мрвку` очувала. Ње нема више. ” — Борисав Станковић, На онај свет, 1896[8] Исте године, уписује се на Правни факултет у Београду, економски одсек.[3] У Бранковом колу (1896) излази песма `Почуј песму`. На другој години студија почео је да пише прозу и 1898. године да штампа прве приче. Због финансијских потешкоћа, продаје кућу локалном свештенику.[3][5] Почетне и касније радове студената прихватио је Андра Гавриловић, који је допринео да се Станковићева дела пронађу у збирци Из старог јеванђеља (`Ђуђрев дан`, `Прва суза`, `У ноћи`, `Станоје`, и `Увела ружа`). Станковић се запослио као практикант Државне штампарије 1897. где је радио три године, док није постао практикант министарства просвете. Убрзо затим, прелази у Народно позориште, где остаје све до маја 1901. године. Првог јуна је заувек напустио Врање.[7] Године 1900, издаје, у часопису Звезда трећи чин дела Коштана, које је по његовим речима позоришна игра у четири чина. Цела драма штампана је у Српском књижевном гласнику 1902. године, иако је Станковић више пута преправљао све до коначне верзије 1904.[9] Деветог маја 1901. године постављен је за практиканта министарства иностраних дела, где остаје две године. Године 1902. објављује неколико дела: Стари дани, Божји људи, Коштана. Исте године се жени с Ангелином. Од јула 1903. до јула 1904. био је запослен као писар пореске управе, да би отишао и у Париз на специјализацију, за шта је добио стипендију. Затражио је да остане још годину дана у Паризу, што му није одобрено, због чега је упутио јавно писмо Николи Пашићу. По повратку у Београд, подноси оставку, има неприлике у служби и придружује се књижевницима који су се, из сличних разлога, осећали `сувишним у Србији`. Радоје Домановић то замера Станковићу и увлачи га у полемику. У божићњем броју Правде објављује приповетку `Риста бојаџија`, прву са наднасловом Из мога краја.[10] Све до 1913. године, он остаје на дужности чиновника министарства финансија Краљевине Србије.[11] Током рата Уреди Борисав Станковић у познијим годинама. Фотографисано у Врању. У јануару 1903. добио је прво дете, ћерку Десанку, а годину и по дана касније и другу ћерку, Станку.[12] Летопис није прихватио Станковићеву понуду и писац сам одлучује да објави свој најпознатији роман, Нечиста крв. Један део романа већ је био одштампан када се обратио Одбору Коларчеве задужбине за помоћ, прилажући готове табаке како `би се могла проверити вредност дела`. Помоћ није добио и даје `Књижевни оглас` за Нечисту крв. Српски књижевни гласник објављује први чин, а Политика одломак другог чина Ташане.[13] У јануару 1913. постављен је за референта црквеног одељења министарства просвете, где га затиче и рат, а добија и треће дете, по имену Ружица.[14] Поштеђен `војништва и учешћа у ратним напорима` налази се једно време у Врању, а затим долази у Ниш, где је била прешла влада са читавом државном администрацијом. Као референт Црквеног одељења одређен је да службено прати вод који, у повлачењу, преноси мошти краља Стефана Првовенчаног, из Студенице према Пећи.[14] Године 1915. оставља породицу у Краљеву.[15] У Пећи напушта војску, која је кренула преко Албаније и одлази у Подгорицу, а затим на Цетиње. После капитулације Црне Горе пошао је преко Босне за Београд, али је на путу заробљен и `као полуинтернирани` задржан у Дервенти. Овде је написао скицу `Луди Риста` из циклуса Божји људи.[12] Захваљујући Кости Херману, некадашњем уреднику сарајевске Наде, тада заменику војног Гувернемана за окупирану Србију, Станковић се, поштеђен интернације, вратио у Београд. Почиње да пише за окупаторске новине `Београдске новине`, о ратним сећањима људи који су радили за окупаторе, како би прехранио породицу.[12][15] Сарађивао је од 1916. године до завршетка рата.[14] У Загребу излази Нечиста крв 1917. године, док је збирка `новела` под насловом `Врела крв` објављена у Сарајеву. Следеће године, Нечиста крв излази у Женеви, као издање `Библиотеке југословенске књижевности`. У календару ЦМК, Војне главне губерније у Србији, објављује приповетку `Црвени крст`. Остао је на истој дужности референта и у новом министарству вера Краљевине СХС.[12] Послератни живот и смрт Уреди Године 1919. објављује успомене `Под окупацијом` у листу Дан. Годину дана касније, постаје чиновник Министарства просвете у Уметничком одељењу, а затим за администратора инспектора министарства.[16] Године 1921. објављује приповетку `Његова Белка`, а следеће године, Новости објављују у наставцима Станковићеве успомене `Под окупацијом` и `Забушанти`.[17] У априлу 1924. слави тридесетогодишњицу књижевног стваралаштва и његова драма Коштана се опет штампа и игра.[15] Исте године објављује и своју последњу приповетку `Моји земљаци`.[17] Следеће године, од врањске општине добија плац на ком зида кућу.[12] Све више се повлачи из књижевности и јавног живота, што због болести, уремије, што због константних напада на његову личност у штампи. Радо се дружи са глумцима Народног позоришта, посебно Чича-Илијом Станојевићем. Умире у својој кући на Дорћолу 21. октобра 1927. године. Сахрањен је два дана касније на Новом гробљу у Београду.[18] Од 1928. до 1930. штампају се његова дела у редакцији Драгутина Костића, све оно што је написао током живота.[12] Личност Уреди О личности познатог писца се јако мало зна. Његова унука Зора о њему је причала у једном интервјуу:[19] „ Мислим да је имао плаве очи, тако га се сећам из прича. Био је строг, јер је имао три ћерке и онда је тај начин васпитања настављен тако да чак ни моја мајка није причала тако неке ствари које би биле занимљиве па да од тога правимо причу. Чула сам да би пре него оде да пише имао обичај да у разговору са укућанима само протрља руке и каже „одох“, и онда оде у своју собу. Да ли је то био знак да је осетио потребу да нешто напише , то је врло вероватно. Знало се једино да му је потрбна кафа у соби у којој је радио, а све остале приче људи измишљају, мислим да воле да измишљају, јер би сви волели да више знамо. ” — Зора Живадиновић Давидовић, унука Борисава Станковића Књижевно дело Уреди Поштанска марка с ликом Борисава Станковића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године. У скоро свим описима Врања – историографским, књижевним или путописним, истиче се да је његова прошлост испуњена бурним догађајима, јер се град налази на раскрсници важних путева и културних додира. Врање је све до 1878. године било под влашћу Османске империје. Повољан географски положај града привлачио је отменије представнике империје да се у њему настане и да изграде многобројне џамије, конаке и хамаме. Врањски трговци говорили су турски и арапски језик, путовали преко границе и налазили начина да са представницима османске власти блиско сарађују. После 1878. године, исељавање муслимана било је масовно, а џамије и други објекти – сведоци турског периода били су изложени разарању. Угледне градске трговачке породице пропадале су у судару старих и нових вредности. Управо тај период, од 1878. до 1910. године, на размеђу векова, када су старе форме живота рушене и замењиване новим, и када су се у оштрим контрастима сударали старо и ново, приказао је у својим делима књижевник Бора Станковић.[20] Иако је готово целокупно књижевно дело Боре Станковића везано за Врање, он је у Врање ретко одлазио. Он је за Врање остао снажно емотивно везан и са очигледном носталгијом описивао је минула времена и „старе дане“ (једна његова приповетка, објављена 1900. године, носи назив „Стари дани“). Неке конкретне чињенице није најбоље познавао, као, на пример, географски положај околних места, материјалних објеката у самом граду, или пак елементе обичајне праксе. И сâм Бора Станковић је у једном предавању објашњавао да је своје књижевне ликове обликовао на основу прича које је слушао, интегришући елементе више људских судбина у једну, да би се постигла њихова пуноћа и уметничка заокруженост дела. Без обзира на све то, у многим етнографским и фолклористичким радовима, садржина његовог књижевног дела идентификује се као неоспорна врањска традиција. тј. реалан опис живота и обичаја у Врању на прелому два века.[20][21] О Станковићу пише Јован Скерлић у књизи Историја нове српске књижевности. Према Скерлићу, Станковић је више песник него приповедач, `више песник но огромна већина српских песника који су певали до данас`. Наводи да Станковић има својих мана и недостатака. Да је пре свега једнолик, доста уског видика, своди свет и људе на једно једино осећање, на љубав, и у свету види само љубавнике и љубавнице, севдалије и болнике од љубави. Његове приповетке су невезане, неразвијене, често без склада, епизоде су развијане на штету целине, описи гутају радњу, дијалог тежак и испресецан, често изгледа на муцање, синтакса је несигурна, општа писменост недовољна. Али, поред тих недостатака који се више тичу форме, Станковић има једну врлину која надокнађује за све: силан, елементарно, несвесно силан лирски темперамент. То је можда најјачи приповедачки таленат који је икада био у српској књижевности.[22] Станковић се није обазирао на критике. Једном приликом је рекао: „ До реализма сам дошао спонтано, не размишљајући о томе. У то време нисам знао шта је то натурализам, или идеализам. Ја сам човек који се не занима теоријама ни интелектуалним конструкцијама. Интелигенција не ствара уметничка дела, она може да разуме или да углача што осећаји створе. Моја концепција уметности је такође проста: једна уметност ако не покрене нека племенита осећања у вама, није уметност. Друго, треба да чини да заволите свога ближњег. ” — Борисав Станковић у интервјуу са Бранимиром Ћосићем[23] Први књижевни рад Уреди Бора Станковић је објавио први књижевни рад у часопису Голуб. То су биле две песме: Мајка на гробу свог јединца и Жеља.[24] О свом почетку, Станковић је написао: „ Прве моје приповетке није хтео ниједан лист да штампа. Када је Андра Гавриловић покренуо своју Искру, први је он штампао две моје ствари. Не само то, него ме је позвао и ободрио на даљи рад. И обећао да ће за прву моју збирку приповедака написати предговор. Ја сам дао оглас и код Аце М. Станојевића, штампао прву моју збирку Из старог јеванђеља. За време купљења претплате, што год новца да сам д обијао, ја сам давао г. Андри Гавриловућу, да он то чува, бојећи се да не потрошим, да бих имао чиме да платим када буде готова књига. Али, показало се оно старо правило, да је мој књижевни отац и писац предговора мојим приповеткама, као веома потребит, потрошио оно што сам му давао на чување (око стотину динара) а он обичан, прост штампар, Аца Станојевић, показа се већи поштовалац књижевности, јер ми уступи књиге на продају, да му после отплаћујем колико могу. ” — Борисав Станковић, 1919.[25] Модерна српска проза почела је да живи пуним животом у делу Борисава Станковића. Он је њен први велики реформатор, творац нове књижевне школе, зачетник симболистичког стила у српској приповеци. Стара приповедачка реченица затреперила је под његовим другачијим звуком, уздигла се у дотад недосегнуте висине, и допрла до језгра душевне галаксије модерног човека. У његовим прозама, реалистичка традиција се нагло прекида и оплемењује облицима и идејама које су својствене књижевним схватањима новог доба. Фолклорни реализам постаје привид, маска, голи оквир унутрашње драме.[26] Црте психолошког, поетског и симболичког реализма нове књижевне епохе налазиле су се тик испод површине чак и оних раних Станковићевих приповедака, у којима су се носталгично и сетно евоцирале дечје успомене на односе у патријархалној породици. Жал за младошћу као једна од битних идејних и естетских одредница Станковићеве прозе, схваћен је и дат као одлика личности, а не заједнице или друштва, као лични немир и лично проклетство појединца, неприлагођеног свету у коме се затекао, осуђеног да живи у супротности са најдубљим тежњама свог бића, маштања и зова крви. Жал за младошћу код Станковића је увек бол за изгубљеним, непроживљеним и промашеним.[26] Нечиста крв Уреди Детаљније: Нечиста крв Књижевни оглас Борисава Станковића, након што је Летопис одбио да му уступи помоћ за штампање романа.[13] Роман Нечиста крв (1910) оцењује се као ремек-дело српске књижевности и као почетак модерне. Сâм Бора Станковић је слабо познавао књижевне теорије и правце, и имао је изразито негативан став према интелектуалним конструкцијама било које врсте. Он је врањски говор (дијалекат) увео у књижевност, писао је тешко и споро, дубоко проживљавајући животне драме својих јунака. Говорио је да сваку своју приповетку одболује. Књижевни савременици Боре Станковића критиковали су његов језик и стил писања, наглашавајући да он није до краја усвојио стандардни српски језик, те да има проблема са конструкцијом реченице и синтаксом. Школовани на Западу или на продуктима западне културе, они су се дистанцирали или чак оштро нападали Станковићеву књижевност, означавајући је као неписмену и оријенталну, истичући при том своју ‘европску’ супериорност над његовом оријенталном `заосталошћу`. С обзиром на оригиналност и високе уметничке домете књижевног дела Боре Станковића, он је окарактерисан као дивљи и сирови таленат, а његов стил – као „муцавост генија“. У оријенталистичком маниру (оријентализам – теоријски концепт Едварда Саида) обојену слику спољашњег изгледа Боре Станковића оставио је Велибор Глигорић, који је као млад уредник једног београдског часописа дошао по интервју код већ познатог писца:[20] „ Преда мном је била глава типична за Југ, печалбарска, с дубоко утиснутим оријенталским печатом сировости, тврдоће и привидно опоре дивљине. Његово одело, иако ‘европско’, чинило ми се да је од врањског сукна, толико је његова везаност за земљу и толико су његово понашање, кретање и став према родбини и гостима били патријархални […] Градског интелектуалца нисам имао пред собом, већ сиротог човека из народа, али једног од оних изворних, аутентичних. ” — Велибор Глигорић[8] Како пише Скерлић, својим првим приповеткама Станковић је освојио себи једно од највећих места у савременој српској књижевности. У један мах, после првих успеха, пошто је изнео топла осећања и јаке утиске своје младости, мислило се да је казао све што је имао да каже, да не може да се обнавља и да излази из себе, да је испевао своју песму. Али он је сву ту бојазан разбио својим романом Нечиста крв, у коме се осетила неисцрпна снага његова, зрелији таленат, веће књижевно искуство, шире схватање књижевности, сигурнија рука. То није низ поређаних и слабо везаних слика, но широко схваћен и снажно изведен модеран роман, један од најбољих и најпотпунијих романа у српској књижевности. Проблем, физиолошка дегенерација једне старе богате породице, послужио је као предмет романа, али роман не вреди тим проблемом, који није довољно развијен, но обиљем живота, богатством типова, нарочито великом поезијом којом Станковић залива све што узме да ради.[22] Према његовој ћерки, Стани, Станковићева жена Ангелина помагала му је приликом израде романа. Најмање два или три пута, преписивала је ово велико дело, како би лакше у штампарији могли да прочитају. Није познато да ли је и она сама током писања додала и своје речи и мисли.[27] Роман Нечиста крв адаптиран је у истоимену ТВ серију. Од 4. децембра 2021. се премијерно приказивала на РТС 1.[28] Коштана Уреди Детаљније: Коштана (драма) Драга Спасић као Коштана, 1914. године. Даница Васиљевић у костиму Кате, из комада Коштана, 1902. година. „Коштана“ је први пут објављена 1900. године. Исте године изведена је на сцени Народног позоришта у Београду. Бора је текст више пута прерађивао, мењајући избор и распоред песама, тако да постоји већи број верзија. „Коштана“ је једна од најчешће играних и најрадије гледаних комада у позориштима у Србији. Композитор Петар Коњовић транспоновао је текст „Коштане“ у истоимену оперу, чије је прво извођење било 1931. у Загребу.[20] Драма „Коштана“ била је нарочито популарна на позоришним сценама у Србији (снимљено је и неколико филмова), а број песама у представама обично је знатно повећаван у односу на Борин текст. У филмовима и позоришним представама често се шематизовано, симплификовано и обликовано у оријенталистичке калупе приказују ликови и радња. У први план се стављају спољашњи ефекти (раскошна одећа, песма, игра…), а не драмски текст. И сâм Бора Станковић био је разочаран поставком „Коштане“ у београдском Народном позоришту, јер је драма са трагичним судбинама постављена као весела позоришна игра. Он је био незадовољан и због тога што су актери на сцени били неадекватно одевени. О њиховим костимима је прокоментарисао да тако нешто никада није видео у Врању.[20] Поједине песме из „Коштане“ доживљавају у периоду социјализма, нарочито 60-их и 70-их година 20. века, велику популарност, али и уметничку обраду и својеврсну цензуру. Оне бивају скраћиване, из њих се избацују, према тадашњим критеријумима, непожељни елементи, формулације, мање познати турцизми, стихови који опевају љубав младих различите вере… Оне се моделују тако да постану разумљивије широј публици, а опет да остану препознатљиво „врањанске“. Фолклорна друштва, која су у времену социјализма имала функцију симболизације и слављења прокламованог „братства и јединства“, приказују врањски крај кроз кореографију и костиме оријенталног типа. Оваква конструисана слика о Врању даље се потврђује до стварања потпуног стереотипа. У часописима и сличним публикацијама, о Врању се говори искључиво кроз синтагму „Борино Врање“. Уз све то, адаптације Бориних остварења у последњих петнаест година, рекламирајући се као „ново читање Боре Станковића“, уводе елементе којих уопште и нема у његовом делу, додатно егзотизујући Врање и додатно појачавајући стереотипе кроз које се оно посматра.[20] Његова Коштана је доживела велики успех и код књижевно образованих људи, којима се допала њена продирна и болна поезија »дерта«, »севдаха« и »жала за младост«, и код велике публике, која воли оно што је живописно и хучно у њој. То је велика љубавна песма чежње, страсти и туге, пуна носталгичне поезије босанских севдалинки, са нечим опојним и заносним што се хвата око срца и душе. Као драма, Коштана је слаба, јер је невешто писана, неповезана, али својим високим књижевним особинама, пароксизмом љубавне страсти, продирним речима и снажним акцентом, она је једна од најпоетичнијих ствари у српској књижевности, пише Јован Скерлић.[22] „ Замерало ми се што сам оне типове назвао балканским а не српским. Ја признајем да сам од увек, а не тада, осећао да су у мојим радовима највише усредсређене опште карактерне црте људи и прилика Балкана. Јер да нема у њима нечега општега, балканскога а не сасвим провинциалног, врањског, као што једнако критичари наглашавају, откуда да се Коштани са истим одушевљењем и разумевањем, осећајући у њој нешто своје, рођено, пљеска како у Београду, тако и у Софији, Скопљу, Мостару, Сарајеву, па чак и у Сплиту? ” — Борисав Станковић[29] Приказ Врања Уреди Најава представе Коштана. Дописница Боре Станковића из 1899. Део колекције Адлигата. Споменик Бори Станковићу у градском парку у Врању. До Борисава Станковића српска приповетка је била ограничена само на северне и западне крајеве Србије. Станковић први уводи у приповетку југоисточне крајеве, новоослобођене крајеве, део Старе Србије који је Србија ослободила 1877. и 1878. године. Он постаје песник тога новог, живописног и занимљивог егзотичног света, свога родног места Врања, у коме је провео детињство, из којег је изнео најјаче и неизгладиве успомене, и из кога, у своме приповедачком раду, не може да се помери. Он пише о тадашњем Врању, које се модернизује, него Врању »старих дана«, патријархалне људе, њихове уске појмове али срдачан живот. Он описује оно што је видео и осетио, врло често људе који су одиста постојали и догађаје који су се одиста десили, налазећи у једној полуисточњачкој паланци цео »очарани врт« љубави, преливајући то све великом поезијом свога срца, доказујући не речју већ делом да за правог песника нема баналности у животу.[30] У његовим описима врањског живота има врло много врањског, локалног, почев од занимљивог архаичног српског дијалекта па до старинских природа у којима се помешала источњачка чулност и словенска осећајност. Али у свему том реалистичном описивању једнога кута Србије, где се сачувало још много старинског и патријархалног, има врло много личног, импресионистичког, лирског. Станковић се не задовољава да слика спољни свет, но у своје дело и у своје личности уноси лично себе, једно јако носталгично осећање живота, плаховиту страст и болну чежњу. У свим тим приповеткама, где се бије борба између Истока и Запада, између личности и целине, страсти и морала, снова и јаве, поезије и прозе живота, у свим тим предметима којима је он умео дати величине и поезије, Станковић је увек присутан, са свом својом широком душом. Међу свима српским приповедачима нико није био субјективнији и поетичнији, нико није такав потпун импресиониста.[31] Процес конструисања идентитета Врања и Врањанаца помоћу слика и симбола повезаних са књижевним делом Боре Станковића кренуо је „споља“, од стране тадашње културне елите у земљи, да би онда био прихваћен и подржан продукцијом нових-старих слика „изнутра“, у самом Врању. Борино дело заинтересовало је и инспирисало многе истраживаче, уметнике и авантуристе да посете Врање, не би ли задовољили своју радозналост према ономе што су они доживели као Оријент, Другост, самим тим и – егзотичност, и тако обогатили своје стваралаштво.[20] Јављајући се у време када се млађа генерација све интензивније оријентише према западњачким узорима, остаје привржен реалистичким традицијама; дела су му прожета осећањем наклоности према патријархалном свету старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као „поетичне жртве љубави“, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу. Проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа окушао се и као драмски писац. Београдске прилике за време Првог светског рата описао је у мемоарском делу Под окупацијом.[32] Ниједан његов рукопис није сачуван.[3] Престанак бављења књижевношћу Уреди Борисав Станковић престао је да пише након рата. У току Првог светског рата, био је у логору у Дервенти, а затим је пребачен у Београд, где је радио као новинар. Трауме из рата су веома утицале на њега и о свом престанку, причао је у интервјуу са Бранимиром Ћосићем: „ Шта ја имам да вам кажем? Што не идете код других? Ја не радим више, не штампам; живим повучено. Ствар је у овоме: ако човек не може да даје увек нешто боље и јаче него што је раније давао, најбоље је да не даје ништа. После, ви сте млади, ви то не можете разумети, али је по среди и рат. После ових грозота, како мора ономе који је видео сву несрећу и разумео је, који је видео крв, срушене вароши, помрлу децу, поубијане мужеве, упропашћене жене, како мора ономе да изгледа ништаван сав човеков напор. Каква уметност, каква књижевност! Шта она ту може да учини, како да оплемени оно што се не да оплеменити: искасапљене људе, просута црева, крв? А ми који смо били ту и видели не можемо да идемо даље и да пишемо о другоме: сва та грозота је присутна. Можда ћемо моћи да је се ослободимо за десетину година. Можда ћете ви млађи пронаћи у свему томе, тамо касније, инспирацију, али за нас, да се удаљимо од свега тога треба бар десет година... Не, свему томе је крив један рђаво схваћен национализам! Оно што се зове: бугарофилство, србофилство! А зашто? Чему? ” — Борисав Станковић у интервјуу са Бранимиром Ћосићем[23] Заоставштина Уреди Биста у његовој кући у Врању Биста у Калемегданском парку у Београду Књижевно дело Боре Станковића игра кључну улогу у причи коју Врањанци причају о себи самима. Он је „наш Бора“, многи код куће имају његова сабрана дела и веома су осетљиви на новије и слободније интерпретације његових остварења. Многе важне институције у граду носе његово име, или имена његових књижевних јунака (Гимназија, основана 1881. године, од 1959. носи пишчево име, Позориште, Градска библиотека, Књижевна заједница, која од 1992. године додељује награду са Бориним именом за најбољу књигу прозе објављену на српском језику у календарској години, Фабрика обуће „Коштана“, посластичара „Коштана“ у центру града и тако даље).[20] Као годишња свечаност у част писца организује се „Борина недеља“ (установљена 1967, а од 1976. почиње 23. марта, на дан пишчевог рођења), потом „Борини позоришни дани“ и друге културне манифестације, све са заштитним знаком Боре Станковића. Године 1954. подигнут је у градском парку споменик Бори Станковићу, а његову кућу је 1964. општина откупила од нових власника и 1967. званично отворила као музеј-кућу. Симболизација локалног идентитета помоћу Боре Станковића добија нарочити замах од момента када је установљена „Борина недеља“.[20][33] Библиографија Уреди Крајем деведесетих година, 1898, јавио се у Искри са неколико приповедака, о којима се стало говорити и писати тек када су изишле у збирци Из старога јеванђеља (Београд, 1899). Затим су изишле збирке Божји људи (Нови Сад, 1902; друго издање, Београд, 1913). Избор његових најбољих приповедака, Стари дани, изишао је у издању Српске књижевне задруге, 1902. Комад Коштана изашао је у два издања, у Београду 1902, у Карловцима 1905. Од комада Ташана објављени су само поједини чинови, који обећавају драму јаке страсти и интензивне поезије. Роман Нечиста крв изишао је 1910. у Београду. Поред тога има од Станковића још известан број приповедака растурених по разним листовима и часописима.[34] Књиге Уреди Мајка на гробу свога јединца, први објављени рад, песма. „Голуб“, 1. XI 1894. Из старог јеванђеља, Београд, 1899. Коштана, „Комад из врањског живота у четири чина с певањем“, Београд, 1902. Божји људи, Нови Сад, 1902. Стари дани, Београд, 1902. Коштана, Драмске приче, Сремски Карловци, 1905. Покојникова жена, Београд, 1907. Нечиста крв, Београд, 1910. Његова Белка, Београд, 1921. Драме. (Коштана. — Ташана. — Јовча. — Драматизација Нечисте крви), Београд, 1928. Под окупацијом, Београд, 1929. Сабрана дела, I—II, Београд, „Просвета“, 1956. Газда Младен, 1928. Приповетке Уреди Баба Стана (1907) Бекче (1901) Биљарица (1902) Цопа (1902) Ч`а Михаило (1902) Ђурђевдан (1898) Јован (1902) Јовча (1901) Јово-то (1909) Луди Стеван (1902) Љуба и Наза (1902) Маце (1902) Манасије (1902) Марко (1902) Менко (1902) Митка (1902) Мој земљак (1909) Наш Божић (1900) Нушка (1899) Његова Белка (1920) Они (1901) Парапута (1902) Покојникова жена (1902) Риста кријумчар (1905) Станко „Чисто брашно“ (1902) Станоја (1898) Стари дани (1900) Стари Василије (1906) Стеван Чукља (1906) Таја (1901) Тетка Злата (1909) У ноћи (1899) Увела ружа (из дневника) (1899) У виноградима (1899) Задушница (1902) У популарној култури Уреди Бора под окупацијом, телевизијски филм заснован на биографији Боре Станковић у режији Мишка Милојевића, а по сценарију Јована Радуловића, снимљен је 2007. године у продукцији РТС-а.[35][36] Prva izdanja srpskih pisacs first edition izdanja iz prvog svetskog rata antikvarne knjige ...

Lepo očuvano kao na slikama Ima posvetu grafitnom olovkom prvo izdanje Matica srpska 1954. retko u ponudi Prokleta avlija je roman srpskog književnika i nobelovca Ive Andrića iz 1954. godine. Roman pripada kasnijem periodu Andrićevog književnog stvaranja. Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski[a] književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[b] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje”.[10] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[11] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Biografija Detinjstvo i školovanje Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[12][13][14] u Dolcu pored Travnika u Bosni i Hercegovini pod austrougarskom okupacijom od oca Antuna Andrića (1863—1896)[15], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[16][17][18][19] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili” objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak”.[20] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[21] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak”, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i povesti na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Iržikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[22][23] O tome postoji knjiga „Jelena, žena koje ima”. Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[24] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je, nakon smrti cara Franca Jozefa, objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Ivo Andrić 1922. godine Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto” biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva”. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[25] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri”, pripovetke „Ćorkan i Švabica”, „Mustafa Madžar”, „Ljubav u kasabi”, „U musafirhani” i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa”. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica”. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi”. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci”, „Žeđ” i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema”. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, 8. jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[26] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[27][28] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[29] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[30] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[31][32] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[33] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[34] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[35] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke” za vreme dok „narod pati i strada”: Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima. U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[36] Nakon rata Ivo Andrić sa suprugom Milicom (na vest o Nobelovoj nagradi, 1961) Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[34] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine”. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu”, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu”, „Bife Titanik”, „Znakovi”, „Na sunčanoj strani”, „Na obali”, „Pod Grabićem”, „Zeko”, „Aska i vuk”, „Nemirna godina” i „Lica”. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija” je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[37] Iste 1958. godine je počeo da živi u stanu na sadašnjem Andrićevom vencu.[38] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje”. Besedom „O priči i pričanju” se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[39] Josip Broz Tito se nije pridružio sveopštem slavlju u Jugoslaviji povodom Andrićevog osvajanja Nobelove nagrade, pošto je smatrao da je učinjena nepravda Miroslavu Krleži. Dobrica Ćosić beleži da su na svečanom ručku koji je Broz priredio povodom Andrićevog uspeha, teme razgovora bila zdrava hrana i život, putovanje, kao i da je Andrić bio uštogljen, distanciran i da su se domaćini i gosti rastali uz lažnu srdačnost.[40] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[41] Andrić umire 13. marta 1975. godine na staroj Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Književni rad Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak” i „Blaga i dobra mesečina” objavljenim u „Bosanskoj vili” 1911. godine.[42] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma”, „Strofe u noći”, „Tama”, „Potonulo”, „Jadni nemir” i „Noć crvenih zvijezda”).[42] Prvu knjigu stihova u prozi — „Ex Ponto” — Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri” štampao je u Beogradu 1920. godine.[43] Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i romanom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi”. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić iz profila, fotografija Stevana Kragujevića Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju” i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta”. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja” koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života”. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji”, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja”, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice”. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti”. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu”. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života”. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...” Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje”. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini”. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla”, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti” koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010 U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[44] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz romana Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u srpskoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Srpski identitet Lična iskaznica Ive Andrića gde on svoju narodnost navodi kao „srpsku” (1951) Ivo se direktno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u „svojim zrelim godinama i ne od juče”. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[45] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici „narodnost”, Ivo unosi „srpska”. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [46], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla.[47] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[48] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.”.[49] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[50], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se on, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu i da je bio progonjen pa zatvoren 1914. na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpskog međuratnog modernizma 20. veka[51][52] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije.[53] Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Odlikovanja Orden oficira obnovljene Poljske (1926) Orden Crvenog krsta (1936) Orden velikog oficira obnovljene Poljske (1937) Orden velikog oficira Legije časti (1937) Orden Svetog Save I reda (1938) Orden Nemačkog orla I reda (1939) Orden zasluga za narod I reda (1952) Orden Republike sa zlatnim vencem za naročite zasluge na polju književne i kulturne delatnosti (1962) Orden junaka socijalističkog rada (1972)[54] Nasleđe Zadužbina Ive Andrića Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[55] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe”. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim interesima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[56] Spomen-muzej Ive Andrića Andrićev radni sto, deo stalne postavke u spomen-muzeju Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[57] Stazama Ive Andrića Godine 2012. u gradu Beogradu je odlučeno da se na svim tačkama grada gde je Andrić provodio vreme (radna mesta, parkovi, kafane) postave male table sa odgovarajućom oznakom. U gornjem desnom uglu table je i QR kod preko koga se uz pomoć interneta može doći do potpunijih podataka o datoj lokaciji. Oznaka na „Politici”. Oznaka na „Politici”. Oznaka na „Borbi”. Oznaka na „Borbi”. Oznaka na SANU. Oznaka na SANU. Pločica na klupi u Pionirskom parku na kojoj je Andrić često sedeo. Pločica na klupi u Pionirskom parku na kojoj je Andrić često sedeo. Pločica na Klubu književnika, Francuska ulica. Pločica na Klubu književnika, Francuska ulica. Pločica na Malom Kalemegdanu, Andrić je voleo košarku. Pločica na Malom Kalemegdanu, Andrić je voleo košarku. Povodom 60 godina od dodele Nobelove nagrade, u decembru 2021. godine, izdata je poštanska marka sa njegovim likom.[58] Mnoge obrazovne ustanove, osnovne, srednje škole i naselja u Srbiji i Republici Srpskoj dobile su naziv u čast Ive Andrića, sledi spisak: proširi Spisak obrazovnih ustanova i naselja Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[61] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[62] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[62] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[62] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[62] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[63] U Herceg Novom postoji kuća Ive Andrića.[64] Žaneta Đukić Perišić objavila je više knjiga o Ivi Andriću. U knjizi „Ko je bio Ivo Andrić” sabrala je sećanja savremenika na Ivu Andrića.[65] Dela Ivo Andrić u svojoj radnoj sobi Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[66] Osnovni pregled najznačajnijih dela Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Njegoš kao tragični junak kosovske misli, esej, 1935. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika.[67]

odlično stanje tri knjige ukoričene u jednu RETKO U PONUDI! Konstantin Jireček ISTORIJA SRBA 1911. XVI, 423 str. ; 23 cm Pedeset godina sveštenstva njegove svetosti Georgija Brankovića 1905. 282 str., [1] list s tablom ; 25 cm Nikola Petrović i njegov dvor - epilog jedne sramne vladavine 1919. 45 str. + faks. ; 24 cm. Georgije Branković (1830 — 1907) je bio srpski pravoslavni episkop temišvarski od 1882. do 1890. godine, a potom arhiepiskop karlovački i patrijarh srpski od 1890. do 1907. godine. Bio je prvi tajni savetnik austrougarskog cara Franca Jozefa I, vitez Velikog krsta Leopoldovog reda, nosilac carskog ordena Gvozdene krune prvog stepena, srpskih Ordena belog orla i Sv. Save prvog stepena i kneževskog crnogorskog Danilovog ordena prvog stepena, član ugarskog Gornjeg doma i hrvatskog Zemaljskog sabora, nekadašnji upravitelj somborske Preparandije, počasni građanin Sombora i Karlovaca, jedan od najvećih dobrotvora koje je srpski narod imao.[1] Đorđe Lazić-Ćapša, Bista Georgija Brankovića u parku aleji velikana u Kulpinu od 2013. godine Sadržaj 1 Školovanje i ulazak u redove sveštenstva 2 Služba u Somboru 3 Put ka patrijaršijskom prestolu 4 Na novoj dužnosti (1890—1895) 5 Na prelomu dva veka (1896—1900) 6 Poslednje godine (1901—1907) 7 U službi crkve, prosvete, kulture i umetnosti (1890—1907) 8 Zaključak 9 Reference 10 Literatura 11 Spoljašnje veze Školovanje i ulazak u redove sveštenstva[uredi | uredi izvor] Georgije (Đorđe) Branković rođen je 13. marta 1830. godine u bačkom selu Kulpinu.[2] Otac Timotej je bio mesni paroh, a majka Jelisaveta poreklom iz ugledne somborske familije Bikarov. Polazeći 1833. godine da Božju službu vrši u Senti, Timotej je poveo i svoju porodicu. Đorđe je tamo od 1836. do 1840. godine pohađao i završio osnovnu školu. Školovanje je nastavio u Starom Vrbasu, gde se od 1809. godine nalazila Privatna latinska škola, koja 24. juna 1822. prerasta u Senioratsku evangelističku nižu gimnaziju.[3] Prva četiri razreda svršio je od 1841. do 1844. godine, a kao najbolji učenik dobio je na dar „Košutov zlatni dukat“. Peti i šesti razred okončao je u Baji, a 1847. i 1848. godine učio je i na tzv. filozofskoj školi u Nađkerešu. U revolucionarnoj 1848. godini Đorđe Branković napušta đačke skamije te postaje senćanski varoški podbeležnik. To traje do oktobra 1852. godine, kada je rešio da upiše bogoslovsku školu u Sremskim Karlovcima. Kao i pre, Branković se inteligencijom i marljivošću uvrstio u red najboljih učenika, završivši sa odličnim uspehom ovu školu u julu 1855. godine. Nedugo posle toga ga je zađakonio tadašnji episkop bački Platon Atanacković (1788—1867), inače prevodilac nekoliko knjiga Biblije, protivnik Vukovog pravopisa i potonji predsednik Matice srpske (od 1864. do 1867). Đorđe je tako postao đako na prvoj arhijerejskoj službi u obnovljenoj katedralnoj crkvi novosadskoj (6. decembra 1855). Samo nedelju dana kasnije, Georgije Branković je sa Jelenom Tešić iz Sente stupio pred oltar i primio Božju blagodat oličenu u jednoj od sedam svetih tajni - braku. Episkop Platon ga je primio u konzistorijalnu pisarnicu, a o Božiću 1856. i zapopio i dodelio već ostarelom i onemoćalom Timoteju za kapelana. Još kao veoma mlad sveštenik imao je veliku čast da ga episkop na Preobraženje (19. avgusta 1859) proizvede u čin somborskog paroha i protoprezvitera.[4] Služba u Somboru[uredi | uredi izvor] Sombor je tada bila lepa vojvođanska varoš, privredni i kulturni centar današnje zapadne Bačke, bogata opština koja je želela da ima svoga protu, pa je dala izjavu episkopu Platonu, da će onoga priznati za svoga prvoga paroha, koji bude postavljen za protoprezvitera somborskog.[5] Georgije Branković je već uoči prve nedeljne službe posetio sve tri crkve u Somboru, osnovne škole i varošku bolnicu, te tako označio polje na kom će delati.[6] Zahvaljujući revnosti mladog prote, u Somboru se, više nego u bilo kom drugom srpskom mestu na prostorima Austrougarske, slavilo ime Gospodnje. U crkvi je zadržao onaj dobar red, koji je zaostao od prote Vasilija Kovačića, jer je svaki dan držao celo pravilo, dakle i samu liturgiju, koja je u to vreme u celoj jerarhiji našoj posvednevno samo u Somboru držana. Pri bogosluženju uveo je dobar red i lepo pojanje, osobito u nedeljne i praznične dane. Često je propovedao i propovedi su mu bile veoma vešto sačinjene i u čisto jevanđeoskom duhu.[7] Još tada Branković pokazuje interesovanje i za druge sfere društvenog života i javnog rada, ne ograničavajući se isključivo na duhovna pitanja. Pokazao se kao najvrsniji član crkvene i gradske opštine i bačke županije, držeći nadahnute, a istovremeno odmerene govore i dajući zrele predloge. Tako je držanjem svojim i umešnošću zadobio veliku ljubav i poverenje kod mnogobrojnih tada zvaničnika u Somboru i okolini.[7] Sve ovo je uslovilo da „Zemaljski školski savet“ u Temišvaru 1862. godine na mesto paroha i katihete Uroša Stojšića za upravitelja srpske učiteljske škole u Somboru naimenuje upravo Georgija Brankovića, čime otpočinje najplodniji period saradnje između srpske pravoslavne crkve i srpske Preparandije u Somboru.[8] Zahvaljujući njegovom pregnuću crkvena opština somborska je na mestu stare i za učenje već nepodesne školske zgrade, u kojoj se nastava odvijala još od 1780. godine, u porti pravoslavne crkve podigla novu, koja je u svom sklopu imala dve učionice, zbornicu, arhivu i biblioteku. Posle više od tri decenije i ova zgrada je prestala da odgovara svojoj nameni, pa je Georgije Branković, tada već srpski patrijarh, 1895. godine podario učiteljskoj školi novi dom. Nalazio se na vencu Radomira Putnika i u njemu su učitelji učitelja predavali sve do 1948. godine.[9] Pod kupolom kule je stajao natpis ispisan zlatnim slovima Georgije Branković, Patrijarh, Narodu Srpskom, a kod ulaza se nalazila granitna crna ploča sa grbom Patrijaršije srpske i tekstom: ZDANjE OVO PRAVOSLAVNE SRPSKE VEROISPOVEDNE UČITELjSKE ŠKOLE PODIGAO JE GEORGIJE BRANKOVIĆ ARHIEPISKOP KARLOVAČKI, MITROPOLIT I PATRIJARH SRPSKI, BIVŠI OKRUŽNI PROTA I PAROH SOMBORSKI, KAO I UPRAVITELj TE UČITELj- SKE ŠKOLE, ZA VREME SREĆNE VLADAVINE NjEGOVOG CARSKOG I APOSTOLSKOG KRALjEVSKOG VELIČANSTVA FRANCA JOSIFA I-OG I PREDAO PRAVOSLAVNOJ SRPSKOJ CRKVENOJ OPŠTINI SOMBORSKOJ U AMANET, KAO ZNAK SVOJE LjUBAVI PREMA NARODNOJ PROSVETI, GODINE 1895.[10] Georgije Branković je bio glava ove ugledne i za srpski narod veoma bitne ustanove do 1872. godine. Međutim, pošto je Srpski narodno-crkveni sabor održan 1871. godine, vodeći se XXXVIII ugarskim zakonskim člankom iz 1868, sve pravoslavne srpske narodne škole, pa samim tim i Učiteljsku školu u Somboru, stavio pod neposrednu vlast srpskog narodno-crkvenog Školskog odbora u Sremskim Karlovcima, Branković je sa mesta patrijarha brinuo o redu i napretku ove institucije sve do svoje smrti 1907. godine. Isti Sabor je produžio trajanje tečaja u Učiteljskoj školi na tri godine. Počev od 1861. pa do 1879. godine, a potom i 1881, prota Branković je biran za predstavnika sveštenstva Somborskog okruga (somborsko-staparsko-subotičkog izbornog sreza) na svim srpskim narodno-crkvenim saborima, učestvujući uvek i u radu Saborskog Odbora kao najvredniji član sveštenstva, starajući se o naprednom uređenju i boljitku crkve i škole, sveštenstva i učiteljstva.[11] Tako je prisustvovao Saboru iz 1865. godine na kom je došlo do prvog ozbiljnijeg sukoba predstavnika naroda i jerarhije, jer je Svetozar Miletić zatražio da narod dobije veći upliv u upravljanju Saborima, sa čime se jerarhija nije složila. Na prvom autonomnom Saboru iz 1869. godine, kada je patrijarh po prvi put predsedavao bez prisustva kraljevskog komesara, Miletić je insistirao da se patrijarhu to pravo oduzme. Već sledeće godine je vođa narodne stranke uspeo da progura predlog Ustrojstva sabora u 26 članova, što je bio korak ka momentu kada bi Sabor mogao da preuzme svu crkvenu vlast.[12] Georgije Branković je pre izbora (za patrijarha-prim. R. Ž.) bio više uz narodnu stranku[13], ali kasnije se to menja, pa će on sve do kraja života biti nepravedno proglašavan za najvećeg neprijatelja autonomije. Brankovićeva delatnost je na najbolji način demantovala te uvek stranački obojene optužbe. Georgije Branković je u Somboru počeo da plete venac svojih dobročinstava, uvrstivši se u red najvećih srpskih dobrotvora. Ostalo je zabeleženo da je na polzu naroda dao više nego svi poglavari Karlovačke mitropolije posle Stefana Stratimirovića zajedno.[14] Na njegovu inicijativu je episkop bački Platon Atanacković osnovao zadužbinu „Platoneum“. Branković je marljivo prikupljao sva dugovanja koja su učinjena ovoj instituciji, pa su u jednom momentu njena novčana sredstva dostigla sumu od 22.000 forinti, što je bilo dovoljno da se stipendira petnaest siromašnih pripravnika u Učiteljskoj školi. Tome treba dodati podatak da je Branković vlastitim sredstvima svake godine davao materijalnu potporu još nekolicini vrednih a siromašnih učenika.[15] Prikupljao je milostinju i potporu za srpske crkve i škole, a njegovim zalaganjem somborska opština je sakupila 40.000 forinti i time finansirala nov ikonostas sa pozlatom, delo akademskog slikara Pavla Simića.[16] Put ka patrijaršijskom prestolu[uredi | uredi izvor] Još dok se nalazio na mestu upravitelja Učiteljske škole u Somboru, Georgije Branković je posle jedanaest godina braka obudoveo, ostavši sa dve kćeri i jednim sinom.[16] O njegovom životu u periodu od 1866. do 1882. godine istorijski izvori uglavnom ćute. Zna se da je do 1872. godine stajao na čelu Učiteljske škole, a nalazi se i u redovima poslanika na srpskim narodno-crkvenim saborima. Bez sumnje, Branković je za sve to vreme napredovao u crkvenoj hijerarhiji, jer 7/19. maja 1882. postaje član Arhijerejskog sinoda. Posle svega četiri dana obukao je crnu monašku rizu, a 6/18. juna biva proizveden za arhimandrita manastira Kovilja. Patrijarh German Anđelić, episkop budimski Arsenije i episkop bački Vasilijan posvetili su 1/13. jula 1882. Georgija Brankovića za temišvarskog episkopa. Episkopsku službu je vršio narednih osam godina, ostavši upamćen kao učitelj pravde i istine, učitelj mira, učitelj bratske ljubavi i sloge.[17] Isključivo njegovim zalaganjem Temišvarska eparhija je dobila svoj eparhijski fond, u kome se do momenta kada Branković odlazi na mesto patrijarha (1890. godine) nalazilo 15.000 forinti,[18] a 1905. čitavih 50.000 forinti[19] Što je još važnije, zaslugom episkopa Brankovića uspostavljen [je] u njoj (Temišvarskoj eparhiji-prim R. Ž.) pređe poremećen zakoniti poredak.[20] Dotadašnji patrijarh German Anđelić umro je 26. novembra 1888. Postavljen carevim ukazom, uprkos činjenici da je na saboru 1881. dobio svega dvanaest glasova (nasuprot njemu, episkop budimski Arsenije Stojković je zadobio poverenje čak pedeset trojice saborskih poslanika). Anđelić je postao najžešći protivnik narodne stranke i Svetozara Miletića lično. Zato se od novog patrijarha očekivalo da svojim autoritetom izmiri srpsku svetovnu i duhovnu elitu. Drugi, ne manje značajan zadatak, odnosio se na uređenje crkvenih prilika za koje su savremenici govorili da se nalaze u desperatnom stanju, ilustrujući to sledećim primerima: Moralno obrazovanje naroda jako je udaljilo natrag. Bogoslovija je u desperatnom stanju. Manastiri nisu uređeni. Nema discipline, nema dovoljno nadzora, nema prave, snažne i svesne uprave nigde. U tim tvrdnjama se išlo toliko daleko, da je vreme u kom se birao naslednik Germana Anđelića proglašavano za najteže i najsudbonosnije od kada su Srbi pod Arsenijem III Čarnojevićem došli na te prostore.[21] Novi patrijarh nije nije odmah izabran, jer se, po rečima episkopa Vasilijana, Austrougarska plašila demonstracija, koje su mogle izbiti zbog obeležavanja petstogodišnjice Kosovskog boja i stogodišnjice francuske revolucije.[22] Zbog toga je srpski narodno-crkveni sabor tek 21. aprila 1890. izabrano Georgija Brankovića (trideset osam glasova), davši mu prednost u odnosu na episkopa gornjokarlovačkog Teofana Živkovića (jedanaest glasova) i episkopa budimskog Arsenija Stojkovića (tri glasa). Svog favorita nije imalo osamnaest saborskih poslanika. Car Franc Jozef I potvrdio je izbor 24. aprila, poslušavši savete ugarskog ministra-predsednika, ministra bogočasti i javne nastave grofa Albina Čakija i bana Hrvatske, Slavonije i Dalmacije grofa Dragutina Kujen Hedervarija. Narodne stranke su u svojim javnim glasilima pozdravile novog, zakonito izabranog patrijarha. Sloga nije dugo potrajala, pa su se narodnjaci ubrzo svom žestinom obrušili na patrijarha Brankovića, optužujući ga za izdaju srpske autonomije, ne uzimajući u obzir da je on prema Mađarima, sa kojima je imao da se nosi, odlučno branio svoja mitropolitska i narodna prava.[23] Na svečanosti koja je upriličena povodom ustoličenja novog patrijarha, održanoj 29. aprila u Sabornoj crkvi u Sremskim Karlovcima, Georgije Branković je načelno izložio svoj program: Čiste ruke u svemu i svačemu, jasna i otvorena iskrenost u svakoj radnji i preduzeću, čvrst karakter, dobra volja i neumorna težnja za sve ono, što se kloni na dobro, na korist i na unapređenje svete pravoslavne crkve i škole i prosvete, a u granicama crkvenih i zemaljskih zakona.[24] Na novoj dužnosti (1890—1895)[uredi | uredi izvor] „ Vi starešine, Vi poglavari svetski i duhovni, Vi očevi i matere, prethodite potčinjenima Vašima, domaćima i dečici Vašoj, dobrim i lepim ovim hrišćanskim primerom; ištite od svakoga mira i blagovoljenja, da bude danas radost naša opšta i savršena! Ne budite više robovi zlobe, zavisti, pakosti i uvrede. Budite slobodni, budite sinovi Božiji i nasljednici Božiji! ” Osvećenje kamena temeljca nove karlovačke gimnazije i bogoslovije prvo je što je Georgije Branković uradio kao mitropolit karlovački i patrijarh srpski. Potom je kao predsedavajući 30. aprila otvorio prvu sednicu crkveno-narodnog sabora. Tom prilikom su poslanici izabrali saborski odbor i Odbor petnaestorice, kojima je palo u zadatak da pripreme predloge raspravnom odboru za organizacioni rad na polju narodno-crkvene autonomije. Došavši na mesto patrijarha, Branković je istovremeno postao član ugarskog gornjeg (magnatskog) doma, delimično zajedničkog ugarsko-hrvatskog Sabora i trojedničkog zemaljskog sabora, kao i tajni carev savetnik. Zakletvu je položio 22. maja. U oktobru je sazvao eparhijsku skupštinu i na njoj dao podsticaj za osnivanje eparhijskog fonda, kojim bi se trajno rešilo pitanje finansiranja crkvenih opština. Započeo je i dugotrajan posao usmeren na uvođenje reda u pojedinim manastirski upravama. U novembru su otpočele sednice Zemaljskog Sabora u Zagrebu, gde posle prijema kod bana Kujen Hedervarija, učešće uzima i srpski patrijarh. U prvim godinama svog patrijarhovanja Branković nije propustio ni jednu priliku da zatraži i bude primljen u previšnju audijenciju kod cara, zadržavši takav običaj sve do kraja života, starajući se da te posete uvek idu u prilog dobra i napretka srpskog naroda, crkve i njegovog kulturnog života. Tokom 1891. audijencije su upriličene u Temišvaru i Pečuju. U prvim godinama trebalo je rešiti i patrijarhovo stambeno pitanje. Rezidencija prethodnih srpskih patrijarha u Sremskim Karlovcima postala je tesna i neadekvatna, pa je Georgije Branković 1892. godine odlučio da sagradi novu, poverivši taj posao arhitekti Vladimiru Nikoliću. Fond u koji su se slivala sredstva namenjena podizanju novog patrijaršijskog doma ustanovljen je još u doba mitropolita Stefana Stratimirovića, koji je priložio 50.000 forinti. Suma je do 1891. narasla na više od 272.000 forinti, pa se, nakon osvećenja temelja moglo početi sa gradnjom. Jedna od najkrupnijih zasluga patrijarha Georgija je pokretanje „Srpskog Siona“, nedeljnog lista za crkveno-prosvetne i autonomne potrebe Srpske pravoslavne mitropolije karlovačke. Značaj ovakvog glasila shvatali su i prethodni srpski jerarsi, ali su svi njihovi napori usmereni u tom pravcu uglavnom postajali uzaludni zbog konstantne oskudice u novcu. German Anđelić je 1868. počeo da izdaje Besedu. Dragocena zbog mnoštva objavljenih izvora za istoriju Srba u Habzburškoj monarhiji, nija uspela da pretraje više od dvadeset dva broja. U periodu od 1884. do 1890. izlazio je Glas istine i to dva puta mesečno. Zahvaljujući jedino pregnuću Georgija Brankovića, ova tužna sudbina je zaobišla Srpski Sion. Pod uredništvom Save Petrovića 7. januara 1890. izašao je prvi, a 7. avgusta 1908, kada je urednik bio Dimitrije Ruvarac, i poslednji broj ovog časopisa. U sklopu Srpskog Siona izlazio je službeni deo, ispunjen zvaničnim aktima, duhovne pesme, poslanice, crkvene propovedi i besede, članci i rasprave, živopisi, čitulje, beleške, oglasi i stečajevi, prikazi i preporuke knjiga i listova, itd. Odluku o pokretanju lista za službene publikacije, okružnice, edikte... doneo je Sveti arhijerejski sinod na sednici održanoj 23. oktobra 1890. Trebalo je da se izdržava pretplatom i oglasima. Srpski Sion je izlazio jednom nedeljno, a godišnja pretplata je iznosila četiri forinte za Austrougarsku i Bosnu i Hercegovinu, a pet forinti za strane zemlje. Prvi broj je štampan u 2.500 primeraka, podeljen je svim srpskim pravoslavnim crkvenim opštinama i parohijskim zvanjima u arhidijecezi karlovačkoj. Veliki događaj za Srpski Sion predstavljao je dolazak Dimitrija Ruvarca na mesto urednika, koji je započeo sistematsko objavljivanje izvora za istoriju karlovačke mitropolije. O odlučujućoj ulozi patrijarha Georgija za izdavanje Srpskog Siona govori i podatak da je časopis svog osnivača i pokrovitelja nadživeo samo za godinu dana. Za vreme patrijarha Georgija u karlovačkoj dijecezi su pokrenuta još dva crkvena lista: Bogoslovski glasnik od 1902. i Dobri pastir 1905. u Pakracu.[25] U prvim godinama patrijarhovanja pred Georgijem Brankovićem se našao zadatak da dovrši dvadeset godina dug rad na organizaciji srpske autonomije. Mesto za takvu delatnost bio je narodno-crkveni sabor. Okupljanje poslanika u 1892. godini narod je dočekao sa ne malom radošću, jer je bio svestan katastrofalnog stanja u crkvama i školama. Javna glasila narodnih stranaka su uoči sabora otpočela žestoku kampanju protiv crkvenih vlasti, optužujući ih za nemar i predstavljajući ih kao jedine vinovnike nedostatka discipline i reda u manastirima. Samom patrijarhu se spočitavalo neprijateljstvo prema saboru, u čemu je viđen uzrok njegovog dvogodišnjeg nesazivanja. Srpski Sion, časopis koji je izlazio sa blagoslovom Svetog sinoda, davao je potpuno drugačiju sliku stvari, po kojoj su crkveni poglavari bili jedini istinski branioci autonomnih prava u zemljama krune Svetog Stefana. Na otvaranju sabora patrijarh je naglasio da ni jedan dotadašnji ovakav skup narodnih predstavnika nije imao toliko važan i obiman materijal za raspravu. Trebalo je jednom za svagda urediti celokupnu narodno-crkvenu autonomiju, i to donošenjem crkvenog ustava, organizovanjem škola i drugih prosvetnih institucija, izglasavanjem budžeta za 1893. godinu, uvođenjem penzionog fonda za udovice i siročad, donošenjem Pravila službe svih organa narodno-crkvene autonomije, itd. Na taj se način želelo prevazići dotadašnje stanje, za koje je bilo karakteristično sveprisutno ograničavanje autonomije od strane ugarske vlade. Predlog narodno-crkvenog ustava primljen je za podlogu nove debate 16. novembra, posle deset dana rasprave. Saboru Hrvatske, Slavonije i Dalmacije i Zemaljskoj vladi u Zagrebu su upućene dve predstavke kojima se traži zaštita srpskih veroispovednih škola. Sabor je 30. novembra odložen na neodređeno vreme, jer su patrijarhove molbe za odobrenje novog sazivanja odbijene kako 1893, tako i 1894. godine, sa obrazloženjem da se to čini navodno samo zato što nisu izmireni svi pređašnji saborski troškovi. Pravi uzroci su bili mnogo ozbiljniji, i sadržavali su se u namerama ugarske vlade da što je više moguće ograniče srpsku autonomiju i onemogući institucionalno protivljenje Srba tada aktuelnim crkveno-političkim reformama.[26] Sabor iz 1892. je pod predsedništvom patrijarha Georgija doneo odluku o osnivanju Mirovinskog fonda za udovice i sirotnu decu srpskog pravoslavnog svetovnog sveštenstva u srpskoj mitropoliji karlovačkoj. Uplate, ne manje od 200, a ne više od 600 forinti, mogli su da izvrše svi sveštenici, profesori bogoslovije svešteničkog reda, veroučitelji, dušepopečitelji i svršeni klirici (kandidati za sveštenički čin). Drugi korak da se sveštenička delatnost učini efikasnijom, načinjen je u novembru 1893, kada su doneta Pravila za Svešteničko udruženje. Međutim, ova institucija nije zaživela, pošto je izostala previšnja potvrda iz Beča.[27] Zalaganjem patrijarha Georgija u manastiru Hopovu je 1893. osnovana monaška škola, gde su monasi izučavali svetovne, ekonomske i pre svega bogoslovske predmete. Ova škola je zatvorena posle šest godina, dobivši zamenu u Manastirskom seminaru u Sremskim Karlovcima. Iste godine je patrijarh održao parastos i u zidu kapele manastira Rakovca pohranio kosti mitropolita beogradsko-karlovačkog Vićentija Jovanovića, koje su tada, posle čitavih 150 godina našle večni mir. Naporan patrijarhov rad u 1893. godini krunisan je ordenom gvozdene krune prvog stepena, darom cara Franca Jozefa. U naredne dve godine napori patrijarha Georgija bili su usmereni na odbijanje dva agresivna napada na srpsku narodno-crkvenu autonomiju. Naime, Donji i Gornji dom državnog ugarskog Sabora započeli su 1894. oblikovanje crkveno-političkih reformi. Sadržane u odlukama o uvođenju građanskog braka, državnih matičnih knjiga rođenih, venčanih i umrlih, te u pitanju o veri dece iz mešovitih brakova, one su okarakterisane ne samo kao krnjenje autonomnih prava, već i kao udar na samu dogmu pravoslavlja.[28] Ne bi bili zanemarljivi ni novčani gubici srpskih crkvenih opština. Srbi su protestovali na zborovima u Novom Sadu, Sentomašu (Srbobranu), Kuli, Velikoj Kikindi, Starom Bečeju, Molu, Senti, itd, a talas nezadovoljstva se proširio čak do Srema, Hrvatske i Slavonije. Nije izostala ni patrijarhova reakcija. U Sremske Karlovce se 7. aprila 1894. slilo oko 15.000 duša, od čega čak dvesta sveštenika. Stav naroda bio je jasan, pa je patrijarhu ostajalo da se što bolje pripremi za debatu u Gornjem domu ugarskog Sabora. Kada je 26. aprila zatražio reč, njegovo izlaganje se baziralo na činjenici da brak ima odliku svete tajne, i da ga kao takvog civilne vlasti ne mogu ozakoniti. Njihovo mešanje nazvao je udarom na slobodu veroispovesti. Nije zaboravio da istakne specifikum grčko-istočne srpske mitropolije, čija je duhovna uprava prevazilazila ugarske granice i protezala se na Hrvatsku i Slavoniju, gde zakon o građanskom braku ne bi važio, pa bi nastupila, kako je patrijarh istakao, ni manje ni više nego šizma. Zakonski predlog nije uspeo da na glasanju 28. aprila dobije potrebnu većinu, pošto su i predstavnici katoličkog klera bili protivni njegovom usvajanju. Bez obzira na to, građanski brak je posle izvesnog vremena ozakonjen, pa ne čudi patrijarhovo obraćanje caru u septembru 1894, u kome ističe da se srpski narod nalazi u stanju velikog nezadovoljstva. Drugi nasrtaj na srpska autonomna prava izvršio je ugarski ministar-predsednik baron Banfija 1895, želeći da protivno Georgijevoj volji postavi dr Emilijana Radića za budimskog episkopa. S tim ciljem je kod cara isposlovao sazivanje Svetog arhijerejsog sinoda. Patrijarh se takvom obliku mešanja usprotivio prilikom otvaranja Sinoda 18. septembra. Nastojanja barona Banfija nisu urodila plodom. Emilijan Radić nije postao episkop, ali je postao jedan od najljućih patrijarhovih neprijatelja, žestoko ga optužujući za razne pronevere. Radić u tome nije bio usamljen-pristalice radikala, okupljeni oko stranačkog glasila Zastava, ispaljivali su svoje otrovne strele na patrijarhovu ličnost. U ovom odijumu čije se trajanje proteglo sve do smrti Georgija Brankovića, učešće su uzeli i Jaša Tomić, Stevan Jović Krunislav, urednik časopisa Straža i Jovan Grujić Jota, urednik Srpskog naroda. Koreni ovog sukoba su mnogo stariji i neuporedivo ozbiljniji, a leže u borbi crkvene jerarhije i narodnih stranaka za prevlast na srpskim narodno-crkvenim saborima. Što se tiče pomenutih pronevera, Dimitrije Ruvarac je 1924. objavio knjigu Parnica Saborskog odbora protiv naslednika patrijarha Georgija Brankovića radi nepripadnog obogaćenja patrijarhova na štetu srpskih narodno-crkvenih fondova, gde veoma iscrpno i sistematično ukazuje na sav besmisao optužbi za nesavesno rukovanje crkvenim fondovima, koje su godinama pritiskale i unesrećivale starog patrijarha.[28] Na prelomu dva veka (1896—1900)[uredi | uredi izvor] Nesuglasice se ugarskim ministrom-predsednikom su se nastavile i tokom 1896. Na patrijarhov zahtev da se Sinod održi 25. februara nije stigao vladin odgovor, pa je sastanak odložen do 5. maja. Baron Banfi je zarad prevazilaženja očigledne krize 14. marta 1896. sazvao konferenciju kojoj su prisustvovali ministar prosvete Vlašić, hrvatski ban Kuen Hedervari, patrijarh Georgije sa svojim sekretarom dr Lazom Sekulićem, skoro svi srpski poslanici u ugarskom saboru i mnogi drugi. Banfi je postavio pitanje da li sabor može da donese jedan jedinstven statut kojim će biti obuhvaćeni svi aspekti srpske autonomije. Srbi su insistirali da sami, bez ikakvog oktroisanja reše ta pitanja, predlažući ugledanje na rumunski model autonomije. Međutim, ugarska vlada nije imala sluha za takve zahteve, pa su izostali iole ozbiljniji zaključci. Dokaz tome je i ponovno odbijenje patrijarhove molbe da se sabor održi 1896. Ionako tešku situaciju ugarski premijer je dodatno komplikovao, insistirajući na besmislenim stvarima, kao što je npr. zahtev da mu se zapisnici saborskog odbora šalju prevedeni na mađarski jezik. Na sreću, među najvišim ugarskim zvaničnicima je bilo i nekoliko dobrih patrijarhovih prijatelja. Tako su Fehervari, ministar i najstariji vitez vojničkog ordena Marije Terezije, Fedor baron Nikolić i ban Kuen Hedervari uvek i na svakom mestu štitili integritet Georgijeve ličnosti. Patrijarh nije imao nevolja samo sa strancima, već i sa pripadnicima sopstvenog naroda. Rezultati Brankovićevih pokušaja da pomiri crkvene velikodostojnike i narodne stranke bili su minorni, jer su se radikalski ataci na patrijarhovu ličnost nastavili, izgubivši i poslednju dozu objektivnosti i dobrog ukusa. Dozvola za održavanje narodno-crkvenog sabora je stigla 1897. Pripreme su se poklopile sa izbornom kampanjom narodnih stranaka, koje nisu prezale da za plačevno stanje narodno-crkvene autonomije, pored ugarske vlade, krivicu svale i na episkopat, pa i na samog patrijarha. Sazvan u takvim okolnostima, Sabor se najpre morao pozabaviti narodnom prosvetom, koja je sve više izmicala iz srpskih ruku i padala pod uticaj ugarskih državnih vlasti. Sa druge strane, vlada je očekivala da sabor napokon donese narodno-crkveni ustav. Kako je većina poslanika izbegavala da se izjasni po ovom pitanju, opravdano strahujući da će ugarska vlast to iskoristiti za nova ograničenja na autonomnom polju, kraljevski poverenik je 15. jula prekinuo besplodna zasedanja. Patrijarh Georgije je bio pristalica donošenja ustava, pa je odluka saborske većine za njega predstavljala još jedno razočarenje u nizu.[29] Satisfakcija je dolazila sa druge strane. Stanovnici velike šokačke crkvene opštine Santova izrazili su 1899. godine želju da kolektivno pređu u pravoslavnu veru. Tim povodom su od patrijarha dobili prigodnu arhipastirsku poslanicu, a da bi ih učvrstio u nameri koja je predstavljala presedan u odnosima katolika i pravoslavaca na tim prostorima, kupio je kuću i zemlju na kojoj su podignute škola i crkva i poklonio ih Santovljanima. Na Vidovdan 1900. su se u Sremskim Karlovcima proslavljala dva jubileja-sedamdeseti rođendan i desetogodišnjica patrijarhovanja Georgija Brankovića. Tom prilikom je slavljenik osveštao mesto na kome će nešto kasnije biti sagrađen bogoslovski seminar. Na svečanosti su u čast poglavara srpske pravoslavne crkve u Austrougarskoj članovi hora bogoslovske omladine otpevali njemu posvećenu himnu.[30] Poslednje godine (1901—1907)[uredi | uredi izvor] Patrijarh se posle proslave zaputio u Budimpeštu na poklonjenje caru, iskoristivši tu priliku da čestita venčanje prestolonaslednika Franca Ferdinanda sa groficom Sofijom Hotek. U Beču se u to vreme kao persona grata vladarske kuće nalazio tada već teško bolestan srpski kralj Milan Obrenović. Kada je 29. januara 1901. preminuo, Georgije je, posle pokušaja da se izgovori slabim zdravljem, ipak prihvatio carev poziv da prisustvuje opelu u srpskoj crkvi u Beču.[31] Kraljevo telo je 3. februara stiglo u Sremske Karlovce, pa je patrijarh održao pomen. U leto 1901. savremenici beleže brojne aktivnosti patrijarha Georgija. Tako je 13. juna izvršio osvećenje temelja narodnog doma, predviđenog da se u njemu održavaju sednice narodno-crkvenih sabora i smeste sve mitropolijske sa upravom narodnocrkvenih fondova, bibliotekom i muzejom. Samo deset dana kasnije osvećen je i obnovljeni hram Svetog Nikolaja u manastiru Grgetegu, kojim je upravljao otac srpske kritičke istoriografije, arhimandrit Ilarion Ruvarac. Na ovom mestu može se opaziti korenita promena u stavu monaštva prema Georgiju Brankoviću. S početka nepoverljivi prema čoveku koji je dolazio iz redova belog sveštenstva, počeli su na njega da gledaju kao na najvećeg zaštitnika srpskih manastira. Po rečima arhimandrita Ruvarca, za prvih jedanaest godina Georgijeve uprave srpskom mitropolijom karlovačkom, obnovljeni su gotovo svi fruškogorski manastiri (Hopovo, Krušedol, Velika Remeta, Šišatovac, Beočin, Kuveždin, Bešenovo i Vrdnik). Takav napor u očuvanju i unutrašnjem uređivanju manastira nije učinio ni jedan dotadašnji mitropolit-patrijarh. Ni u ovoj godini nije izostalo priznanje patrijarhovom minulom radu-Aleksandar Obrenović mu je 16. jula poslao orden Belog orla prvog stepena, najviše srpsko odlikovanje. Ipak, najveći uspeh je usledio u mesecu decembru, kada je saborski odbor primio izveštaj o okončanju radova na izgradnji srpskog pravoslavnog bogoslovskog Seminara. Trebalo je da prođe čitavih pet godina da bi se ponovo sastao narodno-crkveni sabor (1897—1902). Na izborima za ovaj sabor radikali su, otvoreno koketirajući sa ugarskim vlastima, dobili najviše mandata. Želeći stišavanje stranačkih razmirica i usmeravanje energije u pravcu narodnog boljitka, patrijarh Georgije je 30. maja na otvaranju istakao kako poslanicima treba da je pred očima celina, a ne deo; cela crkva i ceo narod, a ne jedna stranka.[32] Ni ovoga puta njegove reči nisu pale na plodno tle, jer dok je saborska manjina od cara tražila zaštitu od neprekidnog kidisanja na narodno-crkvenu autonomiju, radikali su, po mišljenju svedoka tih vremena, ponizili sabor do proste registrature onoga, što preda nj dođe dozvolom bezuslovno blagonaklone vlade.[33] I pored svih nedaća, postizan je izvestan napredak u pojedinim oblastima života Srba u Austrougarskoj, uglavnom zaslugom patrijarha Georgija. Primer je dragocena zaostavština Save Tekelije, koja 1902. prelazi iz nadležnosti Budimpeštanske srpske pravoslavne crkvene opštine pod upravu Patronata, na čijem se čelu nalazio mitropolit karlovački i patrijarh srpski. Georgije je nedugo posle toga stao u zaštitu verske nastave na srpskom jeziku, odbivši predstavku profesorskog zbora državnih gimnazija u Temišvaru, kojom se zahtevalo da veronauka pravoslavne veroispovesti bude u ugarskim državnim srednjim školama predavana na mađarskom jeziku. Tokom 1904. i 1905. godine su pojačane aktivnosti srpske jerarhije sa ciljem da se donošenjem jednog zakona urede interkonfesionalne prilike u Kraljevini Hrvatskoj i Slavoniji. Na sednici Srpskog saborskog kluba u Zagrebu patrijarha Georgija je predstavljao episkop Mihailo Grujić. Hrvatskoj vladi, od koje je dobijeno obećanje da će izraditi traženi zakon, uputili su zahtev za aktivnim učešćem predstavnika srpskog naroda u pisanju tog pravnog akta. U životu patrijarha Georgija Brankovića, ali i cele karlovačke mitropolije i srpske patrijaršije 1905. godine je imala posebnu simboliku. Tada je taj duhovni pastir srpski proslavio zaista fascinantan jubilej-pedeset godina svešteničke službe. U Sremskim Karlovcima je formiran Odbor zadužen za organizaciju centralne proslave, a predsedavao mu je rektor karlovačkog bogoslovskog učilišta, prota stavrofor Jovan Vučković.[34] Car je patrijarha odlikovao visokim viteškim ordenom, Velikim krstom Leopoldovog reda, i na taj način mu odao priznanje za dobra učinjena državi i kući Habzburga. Miron Nikolić, najstariji episkop, predao mu je belu kamilavku, znak najviše crkvene vlasti, istu onakvu kakvu je, po jednoj ruskoj legendi, car Konstantin Veliki dao papi Silvesteru. Somborci su ga proglasili za počasnog stanovnika grada u kome je započeo svoju plodnu duhovničku karijeru. Čestitke su stizale sa svih strana-od najviših državnih i autonomnih vlasti, vojske, monaštva i svetovnog sveštenstva, prosvetnih zavoda, različitih udruženja, uglednih pojedinaca, itd. Ipak, najveće priznanje svom patrijarhu iskazao je srpski narod, koji je ispunio sve kutke karlovačkih ulica, pretesnih da toga 5. decembra prime sve one koji su želeli da prisustvuju svečanosti. U spomen na svoj veliki jubilej patrijarh je osnovao Propovedničku zakladu i u istu priložio 20.000 kruna, a karlovačkoj katedralnoj crkvi darovao zvono vredno 13.500 kruna.[35] U službi crkve, prosvete, kulture i umetnosti (1890—1907)[uredi | uredi izvor] Srpska povesnica svakojako će zabeležiti krupnim slovima da smo živeli u kobnom dobu; pa neka uz to zabeleži svetlim slovima da smo tome dobu bili dorasli. — Patrijarh Georgije Branković Značaj postojanja srpskih narodnih osnovnih i drugih škola shvatali su svi srpski mitropoliti i patrijarsi u Habzburškoj monarhiji, počev od Arsenija III Čarnojevića. Za Georgija Brankovića se pouzdano može reći da je na tom polju učinio više od svih svojih prethodnika. Stanje koje je zatekao prilikom stupanja na patrijaršijski presto teško da je bilo kome moglo ulivati optimizam. Posle razvojačenja Vojne krajine 1871. donet je novi zakon za škole u preostaloj Hrvatsko-slavonskoj i Banatskoj krajini, po kome su čisto komunalne škole dobile pravo prvenstva nad konfesionalnim školama. U praksi je to za srpske autonomne vlasti značilo gubitak jurisdikcije nad oko 200 osnovnih škola. Ukoliko bi pored komunalne neka crkvena opština želela da ima konfesionalnu školu, morala je da se prihvati finansiranja i jedne i druge. Iz ovoga se jasno vidi u kakvoj je oseci moglo da bude osnovno obrazovanje na srpskom jeziku. Tri decenije posle prvog velikog udara, sličan scenario je sačekao i Georgija Brankovića. Rečju, zakonski članak br. XXVI ugarskog sabora iz 1893. propisao je sumu od 300-400 forinti za minimalnu učiteljsku platu. One opštine koje to sebi nisu mogle da priušte, dobijale su pomoć od države, ali su istovremeno gubile pravo da samostalno biraju i smenjuju učitelje. Time su Srbi u septembru 1893. ostali bez još 55 svojih škola, ostavši na cifri od 413 narodnih osnovnih škola sa oko 30.000 učenika.[36] Valja napomenuti da je 1889/1890. u karlovačkoj dijecezi postojalo samo sedam srpskih veroispovednih škola-u Zemunu, Mitrovici, Sremskim Karlovcima, Čereviću, Beočinu, Osijeku i Vinkovcima.[37] Jedan od prvih poteza kojim je patrijarh Georgije pokušao da podigne na noge srpske narodne i veroispovedne škole, bilo je osnivanje Fonda Sv. Save, u koji je kao prvi prilog 14. januara 1894. uplatio 20.000 kruna. Među donatorima pronalazimo srpsku pravoslavnu crkvenu opštinu Novi Sad, upravni odbor Matice srpske, Sombor, Veliku Kikindu, itd. Ipak, čini se da patrijarh nije bio zadovoljan odzivom, pošto dobar deo svoje Božićne poslanice za 1895. posvećuje pitanju novoosnovanog fonda, pozivajući narod na uplatu, kako se ne bi desilo da srpsko školstvo ostane siroče i da nam naočigled propadne.[38] Bilo kako bilo, u Fondu Sv. Save se 1905. nalazilo 130.000 kruna, čemu treba dodati i zaveštanje Đorđa F. Nedeljkovića u visini od 20.000 kruna. Srpski patrijarsi su dolaskom na čelo crkve dobijali znatne posede. Tako se Georgije Branković koristio daljskim vlastelinstvom (7.000 stanovnika i 2.800 jutara zemlje), ostrvima Živa i Kovilj, rezidencijama u Karlovcima i Dalju, baštama, vinogradima i voćnjacima u Karlovcima, slavonskim i prekosavskim desetkom, knez-dukatom, ekvivalentima za dobro Neradin i pustarom Bankovci.[39] Već na početku njegove uprave karlovačkom dijecezom vidljiva je odlučnost da svoju ne malu imovinu stavi u službu crkvenog i prosvetnog napretka. Ženska škola zadužbina Georgija Brankovića sagrađena 1899. u Kulpinu Ženska škola zadužbina Georgija Brankovića sagrađena 1899. spomen ploča na zgradi u Kulpinu Rodnom Kulpinu je poklonio 30 jutara zemlje vredne oko 20.000 kruna, čija je namena bila finansiranje izgradnje i izdržavanje srpske ženske veroispovedne škole, izgrađene od 10.200 kruna koje su takođe bile dotirane od strane patrijarha u ovu svrhu. Za podizanje školske zgrade u Baji izdvojio je 7000, a za onu u Belom Brdu 16.000 kruna. Zgradu je poklonio i srpskoj veroispovednoj školi u Dalju, čija je vrednost nadmašila sve drute, dostigavši iznos od 60.000 kruna. Kao predsednik Školskog Saveta ulagao je napore da se osnuje stručno-pedagoška biblioteka, muzeji sa učilima pri učiteljskim školama, da se ponovo pokrene Školski list koji je bio zvanični organ Školskog Saveta i sredstvo za edukaciju učitelja, da se izdavanje i sastavljanje školskih knjiga monopolizuje, urede više devojačke škole, itd. Nije propustio da zvaničnom predstavkom Ugarskom zastupničkom domu najoštrije negoduje protiv odluka ministra prosvete, kojima je ostavljena mogućnost ugarskim vlastima da zatvaraju srpske veroispovedne škole i da zahtevaju sve veći upliv mađarskog jezika u srpski školski sistem. Za podizanje nove zgrade Preparandije u Somboru, Georgije je 1895. izdvojio ukupno 80.000 kruna-14.000 za zemljište i 66.000 za objekat. U Karlovačku gimnaziju je doveo nastavnike za crkveno i harmonijsko pevanje i za gimnastiku. Pomogao je izgradnju novosadske, a ostalim gimnazijama je dotirao ukupno 4.000 kruna. Na ime članarine u Matici srpskoj uplatio je 900 forinti za sebe lično, i po 100 forinti za učenike i nastavnike karlovačke bogoslovije, karlovačke i novosadske gimnazije i preparandija u Somboru, Gornjim Karlovcima i Pakracu. Izborio se i za carsku uredbu o osnivanju penzionog fonda za nastavnike srpskih srednjih škola. Svetlo mesto u patrijarhovom crkveno-prosvetnom radu predstavlja osnivanje monaške škole u manastiru Hopovu. Nalog za taj poduhvat izdao je 10. maja 1893. svim igumanima srpskih manastira u karlovačkoj mitropoliji. Osvećenje škole zbilo se 12. decembra, a nastava je počela već sutradan, sa tri profesora i dvanaest učenika, koji je u toku četiri godine trebalo da izučavaju bogoslovske, ekonomske i druge, neobavezne predmete. Nadgledanje rada i predsedništvo na godišnjim ispitima preuzeo je na sebe patrijarh lično, dok je mesto upravitelja bilo povereno hopovskom arhimandritu Mitrofanu Ševiću. Uprkos svim naporima, ova toliko potrebna prosvetna ustanova ukinuta je već 1898/1899. godine. Na Georgijevu inicijativu nastojatelji su naredne godine doneli rešenje o podizanju zgrade u kojoj bi učilo dvadeset[40] siromašnih đaka iz svih krajeva mitropolije. Zemljište vredno 7.000 kruna priložio je patrijarh, a za 36.000 kruna izgrađeno je i školske 1904/1905. ušlo u upotrebu novo zdanje monaške škole u Sremskim Karlovcima. O rezultatima rada monaške škole blaženopočivši episkop šumadijski Sava Vuković je pisao: Impozantnim brojem učenih monaha, koji su svoje studije završavali u ruskim duhovnim akademijama u Černovicama i Atini, mogla bi se ponositi i mnogo veća autokefalna, odnosno autonomna crkva.[41] Od 1765. kada je episkop bački Mojsije Putnik osnovao bogoslovsku školu u Novom Sadu i time započeo dug i trnovit put ka stvaranju učilišta za visoko obrazovanje bogoslova, pa do momenta kada se ta ideja realizovala, prošlo je čak 130 godina. Naime, tada je patrijarh Georgije priložio ogromnu sumu od 200.000 kruna za podizanje trospratne zgrade sa suterenom, u kojoj je smeštena karlovačka bogoslovija. Temelji bogoslovskog seminara su položeni na Vidovdan 1900. godine. Za njegovo izdržavanje izdejstvovano je od cara preusmerenje trećine novca iz zadužbine Save Tekelije, prvobitno namenjene pravoslavnom srpskom seminaru u Aradu. Statut o ustrojstvu pravoslavnog srpskog bogoslovskog seminara u Karlovcima donet je u decembru 1905. na Svetom arhijerejskom sinodu karlovačke mitropolije. Istom prilikom se odlučivalo i o slanju svršenih bogoslova u sveučilište u Budimpešti radi nastavka školovanja. Na mestu rektora bogoslovije se nalazio prota |Jovan Vučković. Polaznika prve godine bilo je dvadeset pet, od kojih je njih jedanaest istu godinu završilo sa odličnim uspehom. Svojevrsnim i to ne malim doprinosom unapređenju prosvetnog, ali i kulturnog života u Srba uopšte, može se smatrati osnivanje Srpske manastirske štamparije u Sremskim Karlovcima. Odluku su zajednički doneli svi nastojatelji manastira, istog dana (10. maja 1893) kada se odlučivalo i o osnivanju monaške škole. Za 13.250 forinti su je kupili arhimandriti Grgetega i Beočina, Ilarion Ruvarac i Platon Telečki, dok su ostali, u skladu sa veličinom manastirskih poseda, priložili unapred određenu svotu novca. Štamparija je do 1895. ostala u Novom Sadu, da bi 28. juna bila preneta u Karlovce i tamo osvećena. Sav prihod ostvaren od štamparske delatnosti upotrebljen je na kulturno-prosvetne i crkveno-prosvetne ciljeve. Srpska manastirska štamparija je radila sve do Drugog svetskog rata.[42] Patrijaršijska biblioteka je zalaganjem Georgija Brankovića dobila stalnog bibliotekara sa platom od 800 kruna i uređeni saborski i patrijaršijski arhiv. Spektar mecenatstva starog patrijarha bio je širok i protezao se na mnoga i različita kulturna i umetnička područja. Listu Brankovo kolo je pomogao prilogom od 2.000 kruna. Svom izgleda omiljenom istoričaru, proti Dimitriju Ruvarcu je sa 200 kruna omogućio štampanje priloga za istoriju srpskih škola, a kasnije mu daje još 1.200 kruna za publikovanje Postanka i razvitka naše crkveno-narodne avtonomije. U Šematizmu istog autora, izašlom 1900. godine uz štedru patrijarhovu pomoć, nalaze se podaci o broju stanovnika, kuća, veroispovednih škola, školske dece, sveštenstva, prosvetnih zavoda... u mitropoliji karlovačkoj. Ženskim zadrugama u Somboru, Zemunu, Karlovcima, Dalju, Osijeku, Pakracu i Kikindi patrijarh je darivao 2.000 kruna. Pripisuje mu se i zasluga za uvođenje pčelarstva u svim fruškogorskim manastirima, a zna se da je novčanu potporu davao i listu Srpski pčelar, što vidimo iz zahvalnice koja je patrijarhu upućena povodom proslave pedesetogodišnjice svešteničke službe. Kao vrhovni patron ženske zadruge Svete majke Angeline u Budimpešti, zadužbine Lazara Dunđerskog, patrijarh je ovom društvu, u spomen na svoju pokojnu suprugu, godišnje davao 3.200 kruna za zakup prostorija. Srpskom pravoslavnom svešteničkom konviktu, domu učenika velike gimnazije i zadižbini braće Stevana i Germana Anđelića, poklonio je nameštaj vredan 5.000 kruna. Testamentom je Srpskoj pravoslavnoj crkvi i srpskom ženskom društvu u Somboru ostavio po 5.000 forinti.[43] Ljubav prema umetnosti pokazao je kupivši za patrijaršijski dom od Paje Jovanovića sliku Seoba Srba. Uz napomenu da se ovim nabrajanjem ne iscrpljuje spisak ktitorstva Georgija Brankovića, navodimo račun profesora Georgija Magaraševića, po kome je patrijarh iz svoje kase za školu, knjigu i umetnost ukupno izdvojio 426.990 kruna, a za crkvu 110.432 krune, svrstavši se tako u red najvećih dobrotvora koje je srpski narod imao u toku svog postojanja na prostorima Habzburške monarhije.[44] Zaključak[uredi | uredi izvor] Grobovi srpskih patrijarha Lukijana Bogdanovića i Georgija Brankovića u kripti manastira Vavedenja Presvete Bogorodice u Sremskim Karlovcima Duboko zašavši u osmu deceniju života, patrijarh Georgije Branković je bio vanredno zdrav čovek, i telesno i umno vrlo dobro očuvan, a uz neobičnu odlučnost (nikako tvrdoglavost!) naročito je imao i jake živce. Prvi znaci poboljevanja pojavili su se 1904, kada mu se na telu javlja neko neprijatno crvenilo, a koža počinje da se peruta. Mučila ga je i reuma, a u poslednjem pismu, upućenom ćerki i zetu 5. jula 1907. piše kako su mu otekle noge i kako zbog te neprijatnosti mora da odloži neke tekuće obaveze. I tada, na samo par dana pre smrti, kroz svaku njegovu reč provejava optimizam, koji ga je pratio i bio jedna od osnovnih njegovih osobina tokom čitavog života. Umro je 17. jula 1907. u Sremskim Karlovcima od infekcije u nogama, kao posledice tromboze.[45] Sahranjen je u Svetovavedenjskom hramu. Od troje dece nadživela ga je jedino ćerka Milana, koja je bila udata za dr Milana Maksimovića, upravitelja patrijarhovih imanja u Dalju, sa kojim je imala sina Lazu i ćerku Vericu. Sačuvana je obimna prepiska Milana Maksimovića i patrijarha Georgija iz perioda 1899-1907.[46] Mnogobrojna dela su nadživela svog tvorca. Najvažniji je nemerljivi doprinos napretku srpske crkve i prosvete u Austrougarskoj. Takođe, zahvaljujući Georgiju Brankoviću, Sremski Karlovci su potpuno promenili svoju fizionomiju, postavši možda i najlepše srpsko naselje u čitavoj Habzburškoj monarhiji. Dostignuća na polju narodno-crkvene autonomije bila su već znatno skromnija, ali je Brankovićeva krivica za to bila minimalna. Glavne uzroke nezavidnom položaju maksimalno skučene i oktroisane autonomije treba tražiti u jalovim međustranačkim borbama, u kojima je srpska politička elita, zabavljena besciljnim glavinjanjem i imaginarnim optužbama na patrijarhov račun, rasipala dragocenu energiju potrebnu za rad na narodnom boljitku. Pedeset godina sveštenstva njegove svetosti Georgija Brankovića, arhiepiskopa i mitropolita karlovačkog i patrijarha srpskog, 1855-1905 / Đorđe Magarašević Никола Петровић и његов двор : епилог једне срамне владавине : (збирка аутографских докумената у 18 факсимила) Nikola I Petrović Njegoš (Njeguši, 7. oktobar/19. oktobar 1841 — Antib, 2. mart 1921) bio je knjaz Crne Gore u periodu 1860—1910. i kralj u periodu 1910—1918. iz dinastije Petrović Njegoš. Naslijedio je na crnogorskom prijestolu svog strica, knjaza Danila. Za vrijeme njegove vladavine Crna Gora je Berlinskim sporazumom 13. jula 1878, poslije Crnogorsko-turskog rata, dobila međunarodno priznanje i znatno teritorijalno proširenje. Dalja teritorijalna proširenja Crne Gore uslijedila su nakon balkanskih ratova (1912—1913). Nikola I je reformisao državnu upravu, ustanovio Ministarski savjet, osavremenio vojsku, Opštim imovinskim zakonikom udario temelj pravnom sistemu i otvorio vrata stranim investicijama. Godine 1905. je Nikola I oktroisao Ustav Knjaževine Crne Gore nakon čega je i sazvana Narodna skupština. Nikola je vladao autokratski, zbog čega je u Crnoj Gori stekao brojne neprijatelje. On je lično bio veliki pristalica srpstva i želeo je ujedinjenje Srba i drugih Južnih Slovena. Međutim, bio je ogorčeni protivnik Karađorđevića. Nekon Majskog prevrata iz 1903. godine i gašenja dinastije Obrenović, poznato je da je knjaz Nikola Petrović širio uticaj na političare iz Kraljevine Srbije. U tom periodu otvoreno je izkazivao pretenzije da bude kralj tzv. Kraljevine Srbije i Crne Gore. U borbi za presto između dinastija Petrovića Njegoša i Karađorđevića na kraju je pobedila dinastija Karađorđević. Pošto je 1918. godine stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca na čelu sa dinastijom Karađorđević i zvanično je prestalo suparništvo dve dinastije. U Prvom svjetskom ratu je objavio rat Austrougarskoj. Kraljevina Crna Gora je pružila otpor austrougarskoj invaziji, ali je morala kapitulirati januara 1916. Kralj Nikola se sa Vladom i Dvorom sklonio u Francusku, u egzil iz kojeg se nikada nije vratio. Poslije završetka rata zbačen je sa vlasti na Podgoričkoj skupštini. Uprkos vojnim (Božićna pobuna i crnogorski komiti koji je potrajao do 1929. godine) i pokušajima crnogorske diplomatije na Pariskoj konferenciji, Crna Gora nije uspjela povratiti svoj međunarodno-pravni suverenitet izgubljen krajem 1918. ujedinjenjem sa Kraljevinom Srbijom. Kralj Nikola I je umro izolovan u emigraciji, a sahranjen je u ruskoj crkvi u Sanremu, Italija. Njegovi posmrtni ostaci i ostaci njegove supruge kraljice Milene Petrović Njegoš su 1989, uz najviše državne počasti, vraćeni i sahranjeni na Cetinju, u Dvorskoj crkvi na Ćipuru. Kralj Nikola I ogledao se i u književnosti. Najpoznatiji radovi su mu pjesma Onamo, `namo! i drama Balkanska carica.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice malkkice iskrzane po coskovima, nista strasno. Knjiga br II ima malo losiju riknu i unutra dve stranice bile zacepljene, ali popravljene, jedva se primedcuje, sve ostalo uredno! DON KIHOTE od Manče 1 i 2 - Miguel de Cervantes Saavedra Izdavač: EOS Beograd Godina izdanja: 1938. Prevod: Djordje Popovic 170 ilustracija: Tony Johannot Don Kihot ili Don Kihote (šp. Don Quijote) je jedno od remek-dela španske i svetske književnosti, autora Migela de Servantesa. Jedna je od najviše objavljivanih i najprevođenijih knjiga na svetu.[1] Smatra se kamenom temeljcem zapadnoevropske književnosti i jednim od najboljih objavljenih dela fikcije svih vremena, kao i najvažnijim delom španskog Zlatnog veka (šp. Siglo de Oro).[2] Izdanja Prvi deo je objavljen 1605. godine pod punim nazivom Veleumni plemić Don Kihot od Manče (šp. El ingenioso hidalgo Don Quixote de la Mancha). Drugi deo, pod nazivom Drugi deo veleumnog plemića Don Kihota od Manče (šp. Segunda parte del ingenioso hidalgo Don Quixote de la Mancha), objavljen je 1615. godine. Prvi deo je objavljen u Madridu o trošku Fransiska de Roblesa (šp. Francisco de Robles), štampan u štampariji Huana de la Kueste (šp. Juan de la Cuesta), krajem 1604. godine. U prodaji je bio u januaru 1605. godine i bio je pun štamparskih grešaka zbog brzine koju je nametao izdavački ugovor. Ovo izdanje opet je štampano iste godine i u istoj štampariji, tako da u stvari postoje dva različita izdanja iz 1605. godine. Knjiga je ubrzo doživela veliku popularnost i vrlo brzo su se pojavila piratska izdanja štampana u Valensiji i Lisabonu. Sledila su izdanja u Aragonu i Portugalu za koja je Robles kupio prava u februaru. Međutim, kako je Servantes zadržao samo prava na štampanje u Kastilji, nije imao skoro nikakve koristi od popularnosti i brojnih izdanja svog dela. Do avgusta 1605. godine već su izašla dva izdanja u Madridu, dva u Lisabonu i jedno u Valensiji. Godine 1607. izašlo je jedno izdanje u Briselu, a 1608. godine Robles je štampao još jedno izdanje u Madridu. Godine 1610. pojavilo se jedno italijansko izdanje, a 1611. još jedno izdanje je štampano u Briselu. Prvo izdanje drugog dela je izašlo iz iste štamparije kao i prvi deo, krajem 1615. godine. Vrlo brzo je isto izdanje štampano u Briselu i Valensiji (1616) i Lisabonu (1617). Zajedničko izdanje prvog i drugog dela pojavilo se prvi put u Barseloni 1617. Inspiracija Pretpostavlja se da ideja o sredovečnom plemiću koga su zaludeli viteški romani u stvari i nije nova i da se verovatno prvi put pojavila u obliku jedne od Servantesovih Uzornih noveli (šp. Novelas exemplares) koja je kružila u rukopisu pod naslovom Veleumni plemić od Manče (šp. El ingenioso caballero de la Mancha) i da je roman u stvari proširenje ove novele koja je, po rečima samog Servantesa u prologu prvog dela, nastala prilikom jednog od njegovih boravaka u zatvoru. Na ovu pretpostavku nas navode aluzije na veliku popularnost ovog dela koje nalazimo kod Servantesovih savremenika kao što su Fransisko Lopez de Ubeda (šp. Francisco López de Úbeda) i Lope de Vega (šp. Lope de Vega). Godine 1920. Ramon Menendes i Pidal[3] (šp. Ramón Menéndez y Pidal), poznati španski filolog, istoričar i folklorist, iznosi svoju teoriju o tome kako je inspiraciju za ovo delo Servantes našao u Međuigri romansi (šp. Entremés de los romances) nepoznatog autora u kojoj se govori o jednom seljaku koji se zaludeo čitanjem viteških knjiga i odlučio da napusti ženu i da, isto kao i Don Kihot, krene u avanturu kao lutajući vitez i da ispravlja krivde, brani nezaštićene i spasava device. Migel de Servantes Saavedra (šp. Miguel de Cervantes Saavedra; Alkala de Enares, 29. septembar 1547 — Madrid, 23. april 1616) bio je španski pesnik, dramaturg i iznad svega prozni pisac. Smatra se jednom od najvećih figura španske književnosti. Prema svojim delima, pripada kako renesansi, tako i baroku i Zlatnom veku španske književnosti i na neki način predstavlja sintezu ova dva pravca[1]. U svetu je poznat kao autor prvog modernog romana i najprevođenije knjige posle Biblije, Veleumnog plemića, Don Kihota od Manče.[2] Bio je svedok vrhunca moći i početka opadanja velike španske imperije koja se u to doba prostirala na tri kontinenta. Život Migela Servantesa je do 18. veka bio nepoznanica i postavljao je mnoge nedoumice[3]. Sistematsko istraživanje javnih i privatnih arhiva počelo je tek u 18. veku i nastavilo se do danas, čiji je rezultat obimna dokumentacija koju danas posedujemo o ovom velikom španskom piscu, pesniku i dramaturgu. Međutim, još uvek postoje delovi Servantesovog života o kojima se malo ili gotovo ništa ne zna[3], kao npr. period između 1597. i 1604. koji obuhvata vreme od njegovog odlaska u zatvor u Sevilji do prelaska u Valjadolid, ili na primer o motivima mnogih presudnih odluka koje je doneo u životu: odlazak u Italiju, odabir vojničke službe, povratak u Španiju koji je bio osujećen gusarskim napadom, njegovo lutanje po Andaluziji između 1587. i 1597. kao sakupljač poreza, definitivan povratak u Madrid 1608. i povratak pisanju. Odatle i mnoge pogrešne namerne ili nenamerne zamene mračnih laguna u Servantesovom životnom putu često pogrešnim tumačenjima Servantesovog diskursa u delima koji bi se mogao protumačiti kao davanje autobiografskih podataka[3]. Servantes je retko govorio u svoje ime i više je voleo da daje podatke o sebi preko izmišljenih likova kao što je to bio mavarski pripovedač Sid Benandželija iz Don Kihota, ili u svojim prolozima, posvetama i u „Putu na Parnas“, gde daje škrte i razbacane opise autora, tj. sebe, koji se ne mogu tumačiti sa sigurnošću[3]. Tako se zna da je kršten 9. oktobra 1547. godine[4] u crkvi Santa Marija la Major (šp. Santa María la Mayor), ali se tačan datum rođenja nije mogao utvrditi. Pretpostavlja se da je to bilo 29. septembra, na dan sv. Mihajla[3] (Migel — Mihajlo/Mihailo na španskom), ali i o tom pitanju postoje mnoge nedoumice. Takođe treba napomenuti da je svoje drugo prezime, Saavedra, verovatno uzeo od nekog daljeg rođaka nakon povratka iz alžirskog zarobljeništva[3].[5]. Najraniji dokument na kom se Servantes potpisuje sa ova dva prezimena (Servantes Saavedra), datira nekoliko godina nakon što se vratio u Španiju. Počeo je da dodaje drugo prezime, Saavedra, oko ili 1587. u zvaničnim dokumentima kao što je na primer bio dokument u vezi sa njegovim brakom sa Katalinom de Salazar[6] Detinjstvo Servantes se rodio u Alkali de Enares kao treće od petoro dece (Andrea i Luisa su bile starije, a Rodrigo i Magdalena mlađi od Migela[7]) Leonor de Kortinas (šp. Leonor de Cortinas) i Rodriga Servantesa (šp. Rodrigo de Cervantes) porodičnog lekara i hirurga za koga se smatra da je verovatno bio jevrejskog porekla (novi hrišćanin)[7][8]. Bio je kršten u crkvi Santa Marija la Major (šp. Santa María la Mayor). Otkriće njegove krštenice iz te crkve u 18. veku, konačno je razrešilo misteriju mesta njegovog rođenja. Porodica se stalno selila tako da se ne zna mnogo o Servantesovom detinjstvu. Servantesova kuća u Valjadolidu Godine 1551. porodica Servantes se definitivno preselila u Valjadolid u potrazi za boljim životom. Nakon entuzijazma novog početka, Rodrigo Servantes je zapao u dugove zbog kojih je više puta dospevao i u zatvor, a cela imovina mu je bila konfiskovana. Nakon nekoliko veoma teških godina, godine 1553. Rodrigo Servantes se vratio s porodicom u Alkalu na kratko, da bi potom otišao sam u Kordobu, u pratnji samo svoje majke. Tamo je, zahvaljujući svom ocu (s kim isprva nije bio u dobrim odnosima), dobio posao lekara i hirurga u zatvoru Inkvizicije. Ubrzo zatim je doveo i svoju porodicu iz Alkale da mu se pridruže u Kordobi. Spomenik Servantesu u Madridu U Kordobi je Migel krenuo da se školuje na akademiji Alonsa de Vijerasa (šp. Alonso de Vieras). Ubrzo će pokazati veoma veliko interesovanje za književnost. Nešto kasnije nastavio je školovanje kod kordopskih jezuita. U to doba će videti prve predstave Lopea de Ruede (šp. Lope de Rueda) koje će, kao i kordopska pikareska, ostaviti dubok trag na mladog Servantesa. Nakon smrti Migelovih dede i babe, Servantesov otac je odlučio da krene opet na put — prvo u Granadu a zatim u Sevilju, grad koji je u ono doba bio u punom razvoju i smatrao se najvažnijim gradom u Španiji. U Sevilji Migel je nastavio svoje školovanje kod seviljskih jezuita. Njegov profesor je bio otac Asevedo (šp. Padre Acevedo) u čijim su komedijama igrali njegovi studenti. Otac Asevedo će takođe veoma mnogo uticati na formiranje budućeg dramaturga Servantesa. U to doba će Servantes početi da piše i svoje prve pozorišne komade realističnog karaktera. Početkom 1566. godine porodica se preselila u Madrid, grad koji je bio u usponu i doživljavao je demagrafsku eksploziju zahvaljujući tome što se u to doba tamo preselio dvor Filipa II. U to doba Serantes je napisao svoje prve stihove — sonet u čast rođenja druge kćerke Filipa II i njegove druge žene, Izabel de Valoa. Huan Lopez de Ojos (šp. Juan López de Hoyos), profesor u školi „Estudio de la Vilja“ (šp. Estudio de la Villa), koju je Servantes pohađao, objavio je čak neke Servantesove stihove (nuestro caro y amado discípulo[7] — „našeg nam dragog i voljenog učenika“) u svojoj knjizi o bolesti i smrti Izabele de Valoa. Prema dokumentima nađenim u Arhivu Simankas (šp. Archivo de Simancas), zbog navodnog učešća u dvoboju u kom je bio ranjen izvesni Antonio de Segura[9] (šp. Antonio de Sigura), 15. septembra 1569. godine Migel Servantes je osuđen na proterivanje na 10 godina i na odsecanje desne šake, zbog čega će Servantes pobeći prvo u Sevilju, a odatle u Italiju. Mladost — Italija, Bitka kod Lepanta i alžirsko zarobljeništvo Bitka kod Lepanta. Paolo Veroneze (ulje na platnu, 1572) U Italiji je stupio u službu kardinala Akvavive (šp. Acquaviva). Prošao je Italiju uzduž i popreko, i video nekoliko italijanskih pozorišnih remek-dela. Godine 1570. ipak je odlučio da napusti palatu svog gospodara i da se prijavi kao vojnik u Špansku armadu. Otišao je u Napulj gde se pridružio četi koju je predvodio Alvaro de Sande (šp. Álvaro de Sande). U maju 1571. godine osnovana je Sveta liga, kao i vojska don Huana od Austrije, kraljevog polubrata, a španske snage se užurbano spremaju za odlučujući sukob sa Turcima. U leto 1571. u Italiju je pristigla i četa Dijega de Urbine (šp. Diego de Urbina) u kojoj je služio Migelov mlađi brat, Rodrigo i kojoj se Migel pridružio, ne toliko iz ubeđenja koliko iz privatnih razloga. Učestvovao je u čuvenoj bici kod Lepanta, 7. oktobra 1571. godine protiv Turaka i njihovog sultana Selima II, u kojoj je izgubio levu ruku i zbog čega su ga zvali Jednoruki sa Lepanta (šp. Manco de Lepanto)[8]. Servantes je bio izuzetno ponosan na svoje učešće u ovom zajedničkom vojnom poduhvatu mletačkih, papskih i španskih snaga pod vrhovnim vođstvom Huana od Austrije u kom je učestvovalo više od 200 galija, 50 fregata i 80.000 ljudi, što će više puta naglasiti u svojim delima. Nakon pobede koja je označila kraj osmanskog preimućstva na moru, Migel, teško ranjen, prebačen je u Mesinu u bolnicu na lečenje i oporavak, gde je proveo nekoliko meseci da bi u aprilu 1572. godine ponovo stupio u službu, kada je bio unapređen u „elitnog vojnika“ (šp. soldado aventajado) zbog zasluga u bici kod Lepanta. Potom će učestvovati u vojnim ekspedicijama protiv Turaka na Krfu i u Tunisu, da bi 1574. godine definitivno napustio vojnu službu[9]. ...Ali nisam mogao da ne osetim što me je nazvao matorim i jednorukim, kao da je do mene stojalo da zadržim vreme, te da za me ne protiče, kao da sam moju ruku izgubio u kakvoj krčmi, a ne u najuzvišenijoj prilici što su je videla prošla stoleća i sadašnja, i što će je budući vekovi videti. Ako moje rane ne blistaju u očima onoga koji ih gleda, bar ih poštuju oni koji znaju gde sam ih zadobio; a vojniku bolje dolikuje da je mrtav u boju negoli slobodan u bekstvu; pa o tome ja mislim, kad bi mi sad predložili i ostvarili nešto nemoguće, ja bih više voleo što sam se našao u onom divnom boju negoli da sam sad izlečen od mojih rana, a da nisam bio u njemu... Don Kihot (II deo), „Predgovor čitaocima“. Prevod: Đorđe Popović[10]) Tada će nastati i neka od njegovih značajnih dela — Put na Parnas (šp. Viaje del Parnaso), Galateja (šp. La Galatea), Uzorne novele (šp. Novelas Ejemplares), Pustolovine Persilesa i Sihismunde (šp. Los trabajos de Persiles y Segismunda). U tom periodu, glavni uticaji koje je Servantes primio na polju književnosti bili su Petrarka, Bokačo, Ariosto i Bojardo, iako se njegova kasnija dela ne ograničavaju samo na imitaciju ovih velikana italijanske renesansne književnosti. Godine 1575. Servantes se ukrcao na brod u Napulju i krenuo ka Barseloni, kući. Sa sobom je nosio preporuke Huana od Austrije i vojvode od Sese. Međutim, brod je pao u ruke berberskih gusara, koji su njega i njegovog brata (koji je s njim putovao) odveli u Alžir, gde je u zarobljeništvu proveo pet godina (1575—1580). Smatra se da je Servantes toliko godina proveo u zarobljeništvu upravo zbog preporuka tako visokih ličnosti koje je nosio sa sobom — naime, gusari, videvši te preporuke, bili su ubeđeni da im je neka veoma uvažena ličnost dopala šaka, te su uporno tražili preveliki otkup za njega i njegovog brata, a koji njegova porodica nije mogla da plati. Iskustvo iz ovog perioda Servantesovog života će se reflektovati u njegovim delima Alžirske dogodovštine (šp. El trato de Argel) i Alžirske tamnice (šp. Los baños de Argel)[11]. U toku tih pet godina, Servantes je bezuspešno pokušao četiri puta da pobegne iz zatočeništva[11]. U aprilu 1576. godine Servantesov otac je saznao da mu je sin zatočen u Alžiru, te je pokušao da skupi novac za otkup, ali bez uspeha. Tražio je pomoć od Kraljevskog saveta (šp. Consejo Real) i Saveta Kastilje (šp. Consejo de Castilla), ali je bio odbijen. Onda je Servantesova majka Leonor izašla pred Krstaški savet (šp. Consejo de la Cruzada) i pod lažnim izgovorom da je udovica, uspela da dobije pomoć u vidu pozajmice. Međutim, suma nije bila dovoljna, a Migel, siguran u beg koji je bio planirao, odrekao se prava prvorođenog sina u korist svog brata, te je tako Rodrigo, a ne Migel bio oslobođen na osnovu poslatog otkupa. Beg, međutim, nije uspeo, a Servantes, pošto je priznao da je bio vođa, morao je da provede pet meseci u kraljevskim tamnicama. Ovo nije bio ni prvi ni poslednji put da je Servantes pokušao da pobegne. Samo ga je status privilegovanog zatočenika koji je imao zahvaljujući pismu Huana od Austrije koje je nosio sa sobom u trenutku zarobljavanja spasao od sigurne smrti. U maju 1580. godine u Alžir je stigao fra Huan Hil (šp. Fray Juan Gil), glavni prokurator religioznog reda Sv. Trojice. Sa sobom je nosio otkup koji se jednim delom sastojao od sume koju je priložila Servantesova majka (280 eskuda) i delom od novca koji je dat kao pomoć ekspediciji (220 eskuda). Servantes je u septembru bio oslobođen, ali pre nego što je pošao za Španiju, morao je da se odbrani od optužbi da je sarađivao sa muslimanskim gusarima[3]. Dana 27. oktobra 1580. Servantes se iskrcao u Deniji, na severu Alikantea. Prošavši prvo kroz Valensiju, stigao je konačno u Madrid mesec dana kasnije. Zrelost — Povratak u Španiju i zatvor Litografija Servantesovog portreta. Ne postoje portreti napravljeni za Servantesovog života. Postoje samo portreti načinjeni nakon njegove smrti na osnovu šturih opisa sebe koje je sam autor davao u svojim delima Nakon dolaska u Španiju, Servantes je prvo pokušao da sredi pozajmicu sa Savetom Kastilje koju je njegova porodica dobila za njegov otkup. Takođe želeo je da bude siguran da je pomilovan za dvoboj sa Segurom zbog koga je pre deset godina bio osuđen. U Valensiji će posetiti Timonedu, izdavača dela Lopea de Ruede, a takođe će se družiti sa tamošnjim pesnicima i piscima. Po dolasku u Madrid, svoju porodicu je našao u veoma teškoj situaciji. Otac je bio do guše u dugovima i gluv, a majku je grizla savest zbog toga što je morala da laže zarad svojih sinova. Njegov brat Rodrigo je zbog takve materijalne situacije opet bio u službi vojvode od Albe. U tom periodu je odlučio da ode na dvor i zato će putovati prvo u Oran, zatim Kartahenu i na kraju u Lisabon, ali ne uspeva. Na kraju se vratio u Madrid gde je takođe pokušao da izdejstvuje da ga pošalju u Ameriku, ali takođe bez uspeha. U Madridu je po svoj prilici bio u vezi sa izvesnom Anom de Viljafranka (šp. Ana de Villafranca)[12] koja mu je rodila jednu vanbračnu kćerku, a 1585. godine se oženio Katalinom de Salazar i Palasios (šp. Catalina de Salazar y Palacios) koja je bila 22 godine mlađa od njega[12]. Bila je kćerka idalga iz Eskivijasa (šp. Esquivias) gde se Servantes nakon ženidbe trajno nastanio. Iako van Madrida, nije prekinuo veze sa književnim svetom. Obnovio je prijateljstvo sa svojim starim profesorom, Lopezom de Ojosom, koji će biti blisko upoznat sa delom koje je tada počeo da piše, pastoralnim romanom „Galateja“. Takođe se ponovo našao sa svojim starim prijateljima piscima, Pedrom Lajnezom i Fransiskom Figeroom, a sklopio je i nova prijateljstva sa pesnicima Pedrom Padiljom, Huanom Rufom i Galvezom de Montalvom. U delima ovih pesnika se pojavljuju Servantesovi soneti, a i Servantes takođe uključuje u svoj pastoralni roman „Galateja“ neke od soneta ovih pesnika. U ovakvom pozitivnom okruženju, Servantes je 1585. u Alkali objavio pastoralni roman, „Galateja“ koju je finansirao Blas de Robles (šp. Blas de Robles), a štampao Huan Gracijan (šp. Juan Gracian). Pod Montalvovim uticajem, koristiće pseudonime i igraće se sa izmišljenim likovima, a kao referencu će više puta pomenuti Montemajorovu Dijanu, delo koje je u to doba bilo popularno. Kasnije će u svom „Don Kihotu“ kritikovati ovu proznu vrstu, smatrajući je lažnom i neodgovarajućom realnosti. „Galateja“ je, međutim, imala uspeha. U madridskim literarnim krugovima mnogi su je hvalili, uključujući i samog Lopea de Vegu. Pet godina kasnije, pojaviće se drugo izdanje. Takođe je i u Francuskoj imala dosta uspeha, mada će tamo biti prvi put objavljena 1611. Međutim, iako je u više navrata obećavao, nikad nije napisao drugi deo. Tih godina se stvaraju mnoge glumačke družine koje prikazuju kako svetovne tako i crkvene pozorišne prikaze po gradovima, nastaju prva improvizovana ali stalna pozorišta koja su se nazivala korali za komedije (šp. corrales de comedias), a uporedo nastaje i nova dramska vrsta, nova komedija, koja je po temama i stilu bliža običnom narodu, a po formi totalno razbija klasičnu koncepciju dramske vrste. U tim počecima nastanka „narodnog“ pozorišta, određeni autori, među kojima je bio i Servantes, pokušavaju da spasu klasični teatar[12]. S tim u vezi, Servantes će napisati nekoliko klasičnih tragedija, od kojih su dve preživele do danas: „Alžirske dogodovštine“ i „Opsada Numansije“. Ne zna se, međutim, ništa o drugih dvadeset ili trideset komedija za koje on sam tvrdi da je napisao u tom periodu[12]. Godine 1587. Servantes se oprostio od svoje žene iz nepoznatih razloga i otišao u Sevilju. Tamo je stupio u službu španske Armade kao intendant. Putovao je Andaluzijom i nabavljao žito za vojsku. Godine 1590. opet je pokušao da izdejstvuje da ga pošalju u Ameriku, ali opet bez uspeha. Godine 1592. Servantes je dopao zatvora zbog lažnih optužbi da je ilegalno prodavao žito, gde će ostati dve godine, do 1594[13]. Servantes će u ovom periodu napisati mnoge od svojih Uzornih novela (Ljubomorni Ekstremadurac, Rinkonete i Kortadiljo, Razgovor pasa), kao i druge novele koje su uključene u „Don Kihota“ (Rob). Takođe je napisao i nešto poezije, a postoje dokazi o postojanju ugovora koji je potpisao 1592. godine sa izvesnim Rodrigom Osorijem (šp. Rodrigo Osorio) prema kome se obavezao da će napisati šest komedija „kad bude stigao“, obaveza koju očigledno nije ispunio[13]. Godine 1594. Servantes je dobio posao sakupljača poreza. Posao je obavljao u provinciji Granada i kad ga je konačno završio i vratio se u Sevilju, trgovac Simon Frejre (šp. Simón Freire) kod koga je deponovao sakupljeni porez je bankrotirao, a sam Servantes bio optužen i osuđen da je prisvojio novac koji je sakupio[14]. U tom zatvoru u Sevilji Servantes je imao prilike da dođe u bliski kontakt sa najnižim slojevima društva i njihovim žargonom, pravilima, hijerarhijom, što će kasnije iskoristiti u svojim delima. U tom istom zatvoru će nastati i prvo poglavlje „Don Kihota“, kako sam tvrdi u Prologu prvog dela[14]. Ne zna se sa sigurnošću kada se Servantes ponovo našao na slobodi, ali se zna da je 1600. godine definitivno napustio Sevilju, i da je iste godine zabeleženo njegovo prisustvo u Toledu, a potom 1602. godine u Eskivijasu[14]. Poslednje godine — godine književnog stvaralaštva Naslovna strana prvog izdanja Don Kihota iz 1605. godine Godine 1604. Servantes se nastanio sa svojom ženom u Valjadolidu, gde se iste godine preselio i dvor Filipa III. Tu je našao i izdavača Fransiska de Roblesa, sina Blaska de Roblesa koji mu je pre mnogo godina izdao „Galateju“[15]. Krajem decembra 1604. godine izašao je iz štampe prvi deo „Don Kihota“ koji su prethodno najavili Lope de Vega i Lopez de Ubeda. Već u prvim mesecima sledeće godine primećivao se uspeh dela: U martu Servantes je dobio proširenje dozvole štampanja na Portugal i Aragon (prethodno je dobio samo za Kastilju). Pojavila su se i dva piratska izdanja u Portugaliji i drugo izdanje u Kastilji. Pojavljuju se prve narudžbine iz Amerike, a na maskenbalima ljudi su počeli da se prerušavaju u Don Kihota i Sanča Pansu kao popularne literarne ličnosti[15]. Posle izlaska Don Kihota iz štampe, Servantes je postao poznat i van granica Španije. Izlaze nova izdanja „Kihota“: u Briselu (1607) i Madridu (1608). Tomas Šelton prevodi „Don Kihota“ na engleski jezik koji će se pojaviti 1612[16]. Sezar Uden 1611. počinje francuski prevod koji će završiti četiri kodine kasnije[17]. Servantes se definitivno vratio u Madrid februara 1608. Prvo je živeo u ulici Magdalena, a zatim se preselio u ulicu Leon, u, kako se tada zvao, „kvart muza“, gde su živeli i Lope de Vega i Fransisko de Kevedo i Velez de Gevara. Godine 1612. preselio se u ulicu Uertas, da bi konačno 1615. prešao u kuću na uglu ulica Leon i Frankos[18]. Svoje poslednje godine života Servantes uglavnom je provodio u Madridu, iz kog je odlazio samo na kratka putovanja u Alkalu ili Eskivijas. U proleće 1610. grof od Lemosa bio je imenovan vicekraljem Napulja i Servantes (kao i Gongora) se nadao da će biti pozvan da mu se pridruži kao dvorski pesnik, ali od toga na kraju ništa nije bilo[18]. U ovim poslednjim godinama života Servantesa su ophrvali porodični problemi i tri smrti: njegove sestre Andreje u oktobru 1609, njegove unuke, Izabele Sans šest meseci kasnije i njegove druge sestre, Magdalene, januara 1610[18]. Pozne godine su Servantesu takođe donele osećaj bliskosti s Bogom: aprila 1609. godine postao je član „Kongregacije slugu svetog sakramenta“ (šp. Congregación de los Esclavos del Santísimo Sacramento), iako se ništa ne zna o tome da li se striktno pridržavao njihovih pravila (postovi i apstinencija određenih dana, svakodnevno prisustvovanje misama, spiritualne vežbe i posete bolnicama). U julu 1613. postao je iskušenik, a zaredio se 2. aprila 1616, nekoliko meseci pre smrti[18]. U međuvremenu, Servantes je završio i svoje „Uzorne novele“[17]. Neke su najverovatnije nastale u doba njegovih putešestvija po Andaluziji, kao Rinkonete i Kortadiljo ili Ljubomorni Ekstremadurac, druge su pak nastale u periodu njegovog boravka u Valjadolidu, a druge su, opet, nešto kasnije napisane, kao Razgovor pasa, ili Cigančica i u kojima se jasno vide aluzije na rastuću netrpeljivost prema moriskosima koji su 1609. bili proterani kraljevskim dekretom. Delo izlazi iz štampe u izdanju Huana de la Kueste 1612. godine, sa posvetom grofu od Lemosa sa kojim je Servantes mislio da će ići u Italiju[17]. Odmah su doživele uspeh: za deset meseci u Španiji su štampana četiri izdanja, posle kojih će doći još 23 izdanja do kraja veka, a Rose d`Odigije (franc. Rosset y D`Audiguier) ih prevodi na francuski 1615. godine. Francuski prevod je doživeo osam izdanja tokom 17. veka[17]. Godine 1613. počeo je da piše i „Put na Parnas“ po ugledu na istoimeno delo Čezarea Kaporalija (ital. Cesare Caporali)[17]. Delo će izaći iz štampe 1614. godine. Nakon kratke pauze kada su se sva pozorišta zatvorila zbog smrti Filipa II, španski teatar doživljava pravi procvat. Stvorila se atmosfera koje je bila inspiracija za mnoge pesnike i dramaturge, a plodni i maštoviti „monstrum prirode“[19], Lope de Vega, okružen grupom pristalica i učenika, pretvorio se u idola običnog priprostog naroda[17]. Godine 1609. Lope objavljuje svoju čuvenu „Novu umetnost pravljenja komedija“ (šp. Arte nuevo de hacer comedias) u kojoj izlaže svoju poetiku, podvlačeći njegova formula o ugađanju prostom narodu daje više nego dobre rezultate. Kroz usta lika sveštenika u „Don Kihotu“, Servantes nevoljko priznaje genijalnost Lopeu, ali izražava i svoje negodovanje zbog ugađanja ukusima prostog naroda[17]. Verovatno da je to bio i razlog bojkota koji je doživeo kad se vratio u Madrid — naime, nije mogao da nađe ni jednog vlasnika pozorišta (koji su u velikoj većini ujedno bili i pisci novih komedija) koji bi uvrstio na repertoar njegova dela. Svoje razočarenje izrazio je u prologu „Osam komedija i osam entremesa“: „ ...pensando que aún duraban los siglos donde corrían mis alabanzas, volví a componer algunas comedias; pero no hallé pájaros en los nidos de antaño; quiero decir que no hallé autor que me las pidiese, puesto que sabían que las tenía, y así las arrinconé en un cofre y las consagré y condené al perpetuo silencio... ... misleći da još uvek traje ono vreme kad su me hvalili, opet sastavih neke komedije, ali ne nađoh ptiće u gnezdima ranijih vremena; hoću da kažem, ne nađoh nikog ko bi mi ih tražio, jer su znali da ih imam, tako da ih pohranih u kovčeg, posvetih ih i osudih na večitu tišinu...[3] ” U „Dodatku na Parnas“, Servantes objašnjava kako je odlučio da svoje komedije „publici predstavi u knjizi, kad već ne može u pozorištima“ i tako se septembra 1615. godine pojavila zbirka „Osam komedija i osam novih međuigri“ u izdanju Huana de Viljaroela (šp. Juan de Villarroel)[17]. Ove komedije su sastavljene u različito doba i ne može se utvrditi njihov hronološki sled, ali jedno je sigurno — njihovo objavljivanje ih je spaslo od zaborava. Naslovna strana prvog izdanja „Pustolovina Persilesa i Sihismunde“ Iako je još u prvom delu „Don Kihota“ obećavao nastavak dogodovština veleumnog plemića i njegovog konjušara, Sanča, Servantes je ispunio obećanje tek nakon 10 godina i to tek nakon izlaska apokrifnog drugog dela čiji je autor bio izvesni Alonso Fernandez de Aveljaneda (šp. Alonso Fernández de Avellaneda), rodom iz Tordesiljasa[20]. Apokrifni drugi deo „Don Kihota“ izašao je u Taragoni, u izdanju izvesnog Felipea Roberta (šp. Felipe Roberto). Ovo delo je bilo totalni falsifikat, počev od odobrenja knjige, preko dozvole za štampanje do imena štampača i mesta izdanja. Čak je i ime samog autora bilo lažno. Martin Riker (šp. Martín de Riquer) je relativno skoro uspeo da na osnovu analize teksta iznese pretpostavke da se radi o izvesnom Heronimu de Pasamonteu (šp. Jerónimo de Pasamonte), vojniku i piscu koji je mogao biti inspiracija za lik galijaša Hinesa de Pasamontea koji se pojavljuje u 32. poglavlju prvog „Don Kihota“. Prolog apokrifnog „Don Kihota“, koji se pripisuje Lopeu de Vegi, veoma je povredio Servantesa, u kome mu se preporučuje da „spusti nos i da bude skromniji“, i gde se ismevaju njegove godine uz optužbe da ima „više jezika nego ruku“[20], aludirajući na Servantesovu sakatost. Servantes mu je odgovorio s merom u Prologu drugog dela „Don Kihota“, rekavši kako je svoje rane zaradio u „najuzvišenijoj prilici što su je videla prošla stoleća i sadašnja, i što će je budući vekovi videti“. Zatim je na elegantan način dao i svoju ocenu o samom apokrifnom delu — u samoj knjizi dok Don Kihot prelistava Aveljanedinu knjigu, tu se zadese dva čitaoca koji razočarano komentarišu „budalaštine koje su upravo pročitali“, a potom Servantes ubacuje u radnju i jedan lik iz apokrifnog dela i daje mu priliku da upozna pravog „Don Kihota“ i da uvidi da je Aveljanedin lik jedan običan prevarant[20]. U novembru 1615. godine, posvećen grofu od Lemosa, izašao je drugi deo „Veleumnog plemića, Don Kihota od Manče“, u kome Servantes opisuje nastavak dogodovština plemenitog idalga i njegovog konjušara, ali ovaj put ga vodi do kraja, do same samrtničke postelje i time uklanja svaku dalju mogućnost pojave novih apokrifnih nastavaka[20]. Nekoliko meseci pred smrt, Servantes poslednjim snagama uspeva da završi svoje poslednje delo, „Pustolovine Persilesa i Sihismunde“[21], koje je verovatno počeo još 1609. i najavljivao ga je više puta u svojim ranijim delima[22]. Po tematici, „Persiles“ pripada podvrsti pustolovnog romana koji ima elemente viteškog i ljubavnog romana, veoma popularnog u 16. i 17. veku[22]. Servantes je bio sahranjen 23. aprila 1616. godine. Parohija San Sebastijan je zabeležila samo datum sahrane, prema tadašnjim običajima, i taj datum je do danas ostao zabeležen kao dan smrti Servantesa, na koji se u Španiji i celom svetu slavi Dan knjige[21]. Dela Servantes pripada, kako svojim životom, tako i svojim delom, koliko renesansi, toliko i baroku. Živeo je u jednom prelomnom vremenu, kako političkom, tako i na polju književnosti, koje je nastojao da razume i objasni. Renesansni ideali i način razmišljanja, kao i književne forme polako ali sigurno se menjaju ili nestaju. Na temeljima evropske renesanse formira se tipično španski barok, sa samo sebi svojstvenim i nigde u svetu ponovljivim karakteristikama. Servantes je stvarao u svim književnim rodovima — bio je pesnik, dramaturg i iznad svega, prozni pisac.[23] Pesničko delo Servantes je u toku celog svog stvaralačkog života negovao poeziju i voleo je, iako ga njegovi savremenici nisu smatrali naročitim pesnikom, čega je i on sam bio svestan. Poezija je bila prvi književni rod u kom se Servantes ogledao. Tematski, metrički i stilski sledio je uzore popularni renesansnih pisaca — Petrarka, Bokačo, Ariosto — da bi u poznim godinama i sam učestvovao u stvaranju barokne poezije[24]. Servantesova poezija je sinteza dve glavne struje koje su u na kraju renesanse i početku baroka vladale u španskom pesništvu[24]: poezija pod italijanskim uticajem i tradicionalistička poezija. Servantesova poezija se može razvrstati na nekoliko tematskih grupa[24]: Pastoralno-ljubavne pesme. Prigodne pesme. Pesme po ugledu na narodnu poeziju. Pesme o poeziji i o pesnicima. Pastoralna tematika je veoma prisutna u Servantesovom pesničkom opusu, naročito pesme uključene u njegova prozna dela. U toj grupi, ljubav je najčešći motiv. U prigodnim pesmama je opevao niz poznatih ličnosti onog doba, kao i neke aktuelne događaje. Zatim, pisao je pesme po ugledu na narodnu usmenu poeziju koje je takođe uključivao u svoja prozna dela, kao i pesme posvećene poeziji i drugim pesnicima[24]. Pastoralno-ljubavne pesme Ovaj vid poezije Servantes je pisao pod jakim uticajem italijanskih pesnika, na početku svoje književne karijere, u doba kad je pisao Galateju, a zatim i u doba kad je sastavljao prvi deo „Don Kihota“[25]. Pastoralna tematika, koja je glavna tema ovih pesama je Servantesu bila posebno draga. „Galateja“, koja je bila pisana prema tada vladajućim pravilima, obiluje delovima napisanim u stihu. Zaljubljeni pastiri i pastirice pevaju ili recituju stihove uz pratnju instrumenata i kroz njih izražavaju svoja razmišljanja i osećanja[25]. Metričke forme koje se najčešće koriste su renesansne metričke forme poezije pod italijanskim uticajem: soneti, ekloge, kao i petrarkističke pesme. Potom, sekstine (šest strofa od po šest stihova i jedna strofa od tri stiha), glose. Od strofa, najčešći su terceti i oktave. Idealizovana slika pastoralnog sveta se provlači kao glavna tema u ovim pesmama, u kojima se pojavljuju idealizovani pastiri i pastirice obuzeti prefinjenim, skoro posvećenim kultom ljubavi. Stihovima se u „Galateji“ izražavaju teme kao što su tuga zbog neuzvraćene ljubavi, ljubomora, beznadežnost, sumnja, strepnja, neizvesnost, buđenje nove nade, žudnja za smrću koja jedino može da donese utehu onom ko je beznadežno zaljubljen, kao i pohvale dami (u pastoralnim romanima, pastirice su bile u stvari dame prerušene u pastirsku odeću, prema tome, bile su oličenje lepote, čednosti i vrline[25]. U „Don Kihotu“ takođe postoje stihovi ovog tipa. Stihovi Grisostoma, studenta preobučenog u pastira, sročeni su prema pravilima renesansne poetike. Italijanski uticaj u ovoj tipično renesansnoj tvorevini se vidi u aluzijama na ličnosti iz antičke književnosti i mitologije, sintagmama koje su se tada koristile i imale dekorativnu funkciju („zamoran život“, „zlobna svetina“, „duboka provalija“, itd.), stilske figure kao što je antiteza („mrtvog jezika i živih reči“) ili stilska inverzija[25]. Prigodne pesme U Servantesovo doba bio je običaj da se pišu prigodne pesme posvećene poznatim ličnostima, a povodom nekog posebnog događaja[26]. Servantes je napisao nekoliko takvih pesama, posvećenih raznim ličnostima (Lope de Vega, Huan Rufo i dr.) i uglavnom pohvalnih, ali i izvestan broj satiričnih pesama, kao što su „Na odru kralja Filipa u Sevilji“ (šp. Al túmulo del rey Felipe en Sevilla) ili „Jednom uobraženku koji je postao prosjak“ (šp. A un valentón metido a pordiosero). Posebno se ističu dve pesme koje su upućene španskoj Nepobedivoj armadi, pre i nakon katastrofalnog poraza 1588[26]. Takođe vredi pomenuti i „Poslanicu Meteu Vaskezu“ (šp. Epístola a Mateo Vázquez), jedinu pesmu prigodnog karaktera na autobiografskoj osnovi. Radi se o dugoj lirskoj pesmi sa narativnim elementima koju je Servantes pisao Mateu Vaskezu, sekretaru Filipa II, dok je bio u alžirskom zatočeništvu. Cilj ove poslanice bio je da se privuče pažnja dvora i kralja na mnogobrojne španske zarobljenike koji su čamili po alžirskim tamnicama i čekali da im kralj pomogne. Poslanica sadrži dva tipa pesničkog govora: prvi, konvencionalni, koji je inače korišćen pri upućivanju neke molbe visokim zvaničnicima, i drugi, lirski, kojim je Servantes opisao biografske detalje. Servantes u ovoj pesmi izražava svoje poverenje u španski dvor i govori kako veruje da vojnička požrtvovanost nije bila uzaludna i da u španskom društvu postoji pravda, međutim, ipak kroz određene formulacije kao što je „promašena mladost“ (la mal lograda juventud) provejava naslućivanje uzaludnosti sopstvene hrabrosti[26]. Poslanica je jedna od malobrojnih Servantesovih književnih tvorevina u kojima govori na relativno otvoren način, u prvom licu, o svom životu. Smatra se najboljom lirskom tvorevinom u pesništvu Španije u poslednjih 20 godina 16. veka[26]. Pesme po ugledu na narodnu poeziju Ne postoje samostalne Servantesove pesme pisane po ugledu na narodnu poeziju, već samo u okviru njegovih proznih dela. U Uzornim novelama se mogu naći takvi stihovi, a ponekad se ne radi ni o celim pesmama, već samo o fragmentima — nekoliko stihova pisanih u duhu narodne poezije. Bile su uglavnom namenski uključivane u prozna dela. Npr. u noveli Cigančica ima nekoliko romansi kao i pesmica sa puno deminutiva karakterističnih za narodnu poeziju kojom je ona lečila glavobolju. Takođe možemo naći segidilje u noveli Rinkonete i Kortadiljo, u sceni zabave pikara i njihovih devojaka, a u Slavnoj sudoperi mazgari i služavke počinju da improvizuju uz gitaru melodične i ritmične stihove nalik na narodnu poeziju[27]. Od metričkih formi prenetih iz narodne poezije, Servantes je negovao romansu u tradicionalnom obliku i viljansiko, kao i varijantu viljansika, letrilju[27]. Pesme o poeziji i o pesnicima Ovo je Servantesova najznačajnija tematska grupa pesničkih tvorevina u koju spadaju dve dugačke pesme, „Kaliopina pesma“, koja čini sastavni deo pastoralnog romana „Galateja“ i „Put na Parnas“. Kaliopina pesma je pohvalna lirsko-epska pesma u svečanom, čak ponekad patetičnom tonu. Nimfa Kaliopa u idealizovanom pastoralnom pejzažu i u društvu drugih idealizovanih pastira i pastirica peva hvale određenom broju pesnika Servantesovih savremenika. Što se metrike tiče, pisana je u jedanaestercima grupisanim u 111 strofi od osam stihova, kraljevske oktave (šp. octavas reales) sa konsonantskom rimom. Najveći broj imena koja se u ovoj pesmi pominju, danas nemaju nikakvog značaja, ali se pominju i neka koja su veoma bitna imena u španskoj književnosti (Alonso de Ersilja, Lope de Vega, Luis de Gongora)[28]. Nakon skoro tri decenije, Servantes će napisati još jednu pesmu u istom stilu i tematici — Put na Parnas, objavljen 1614. godine[28]. Put na Parnas Naslovna strana prvog izdanja Puta na Parnas Detaljnije: Put na Parnas Ova satirično-didaktična poema se sastoji od osam poglavlja i pisana je u jedanaesteracima organizovanim u strofe od tri stiha — tercetima. Tema ove poeme je veoma slična kao i u „Kaliopinoj pesmi“: kritički osvrt na pesnike i pesnišvo onog vremena. U ovoj pesmi, mnoštvo španskih pesnika hrli sa Merkurom ka Apolonu koji ih čeka na planini Parnas. Međutim, za razliku od Kaliopine pesme, koja je prepuna hvalopseva, „Put na Parnas“ je pisan u satiričnom tonu, a kritika je upućena mnogima koji se nalaze u Merkurovoj pratnji, za koje kaže da su nedostojni da ponesu naziv pesnika i za koje koristi niz pogrdnih naziva — „beskorisni ološ“ (canalla inútil), „izgladnela družina“ (mesnada hambrienta), ili pak kovanice kao što je poetahambre, teško prevodiva reč koja se sastoji iz dve reči — poeta (pesnik) i hambre (glad)[28]. U ovoj poemi, očigledno je Servantesovo razočarenje u pesnike, međutim, vera u vrednost prave poezije ostala je netaknuta[28]. Posebno bitan elemenat ove poeme je i autobiografska sadržina. Cela poema je napisana u prvom licu. Servantes na jedan uzdržan i skroman način daje svoje mišljenje o svojoj poeziji i o svom mestu među svim tim mnogobrojnim pesnicima, a o sebi i svojim delima govori na uzdržan, jednostavan i samokritičan način[28]. Dramsko delo Servantes je u periodu od 1580. do 1587. godine intenzivno pisao za pozorište, koji su po svoj prilici bili prikazivani u madridskim pozorištima. Nakon 1587. godine, Servantes je prestao da se bavi pozorištem, a u isto vreme na špansku pozorišnu scenu stupio je Lope de Vega i počeo da uvodi korenite promene u celokupnoj koncepciji teatra španskog Zlatnog veka stvaranjem nove komedije. Iz razdoblja kada su se Servantesovi komadi prikazivali u madridskim pozorištima, sačuvana su samo dva dela: komedija Alžirske dogodovštine i tragedija Opsada Numansije. To je bilo vreme kada je u španskom teatru još uvek vladala klasična podela na komediju i tragediju i kada su se pisci pridržavali klasičnih pravila pri pisanju[29]. Nakon pauze od skoro 30 godina, 1615. godine iz štampe izlazi zbirka pozorišnih komada — Osam komedija i osam novih međuigri, koje su napisane ili prilagođene novom pozorišnom konceptu Lopea de Vege[29]. Alžirske dogodovštine Detaljnije: Alžirske dogodovštine Pun naslov ove komedije je „Komedija nazvana Alžirske dogodovštine sačinjene od Migela de Servantesa koji je tamo bio zatočen sedam godina“ (šp. Comedia llamada El trato de Argel hecha por Miguel de Cervantes, que estuvo cautivo el él siete años).[30] Smatra se da je Servantes ovaj komad pisao neposredno nakon što je izašao iz zatočeništva u Alžiru, tačnije, sredinom 1580. godine i da su mu kao inspiracija poslužila iskustva i još uvek sveži utisci koja je stekao tamo stekao. Ruiz Ramon kaže: „ Kao pozorišni komad to je zbir slika iz života u zatočeništvu u kome glavnu ulogu ima nekoliko ličnosti čiji je zadatak predstavljanje nekih od osnovnih vidova života u zatočeništvu. Dvostruka intriga povezuje ličnosti i čini da napreduje radnja koja je mnogo manje važna od stavova koje otelotvoruju ličnosti. Delo postavlja niz političkih, patriotskih i religioznih problema čija važnost počiva više u njihovoj ideološkoj sadržini nego u njihovom dramskom ostvarenju. Gladalac prisustvuje sudaru hrišćanstva i islama koji se smatraju kao nepomirljivi, uzdizanju junaštva španskih zatočenika, njihovih nevolja i iskušenja i konačno oslobađanja od kaluđera Trojstva koji dolaze da ih otkupe.[31] ” Opsada Numansije Detaljnije: Opsada Numansije „Opsada Numansije“ je klasična tragedija pisana prema pravilima antičkog pozorišta koja obrađuje istinit istorijski događaj iz 2. veka p. n. e. koji se desio u doba rimskih osvajanja na Iberijskom poluostrvu[32]. Ovo delo je bilo otkriveno tek u 18. veku, tačnije, 1784.[33] Numansija je bila keltiberski grad čiji su stanovnici, nakon višegodišnje opsade rimskih legija Scipiona Afrikanca Mlađeg, izvršili kolektivno samoubistvo samo da ne bi pali živi u ruke neprijatelju, i time osujetili trijumf rimskih legija. Ovaj događaj, o kome govori više istorijskih izvora, obrađivan je već ranije u književnosti. Servantes je napisao izuzetno jaku tragediju o pojedinačnim ljudskim sudbinama[32]. Što se forme tiče, napisana je u stihu i ima četiri čina. Glavnog junaka nema, postoji samo Numansija, kao kolektivni junak[32]. Tragedija opisuje poslednje dane opsade u gradu, užasnu glad koja je harala, neizvesnost i neizbežno približavanje trenutka konačne odluke — sramna predaja ili slavna smrt. Očajanje, strah, želja za životom, odbijanje poniženja pred neprijateljem, pokazano je kroz različite likove. Scena u kojoj dolazi do vrhunca dramske napetosti je kad Markino, vrač, pokušava da sazna šta ih očekuje u budućnosti. Proročanstvo je nemilosrdno — predskazuje se smrt Numansije, ali ne i poraz, što je Numantincima bio dovoljan znak šta im je činiti. Nakon niza vrlo potresnih scena kolektivnog ubistva, Rimljani ulaze u opusteli grad. u tom trenutku, Servantes opet dovodi do vrhunca napetost pojavljivanjem dečaka Barijata na zidinama. Scipion mu obećava slobodu i bogatstvo ako se preda, jer mu je potrebno da dovede makar jednog zarobljenika kako bi trijumf bio njegov, međutim, Barijato se ipak baca sa zidina i umire, ne dozvolivši da žrtva Numantinaca bude uzaludna[32]. U tragediji se takođe pojavljuju i „moralne figure“ — Rat, Glad, Bolest, Španija i Slava. Slava se pojavljuje na kraju tragedije i obećava da će numantinsko herojstvo ostati zabeleženo za večna vremena. Servantes predstavlja Numantince kao slavne i hrabre pretke Španaca koji su dostojni potomci numantinske požrtvovanosti i junaštva. Prema mišljenju mnogih kritičara, Opsada Numansije je najbolja španska tragedija svih vremena[32]. Opsada Numansije nije bila objavljena za Servantesovog života. Prvi put je štampana 1784. godine. U moderno doba, „Opsada Numansije“ je prikazivana 1937. u Parizu, 1949. godine u Saguntu, 1952, 1953, 1955. u Francuskoj, 1956. i 1966. u Madridu, 1958. i 1965. u Parizu[32]. Osam komedija i osam novih međuigri Detaljnije: Osam komedija i osam novih međuigri Iako se pred kraj života ipak povinovao novim pravilima koje je postavio Lope de Vega u svojoj „Novoj umetnosti pisanja komedija“ (šp. Arte nuevo de hacer comedias; 1609), izgleda da nije postojalo interesovanje za Servantesove komedije u tadašnjim pozorištima. Zato je on odlučio da ih, kad već ne može u pozorištu, da ih da ih publici predstavi u obliku knjige. Tako je 1615. godine izašla iz štampe zbirka njegovih komedija i međuigri „Osam komedija i osam novih međuigri“[34]. Smatra se da je Servantes pred kraj života neke od svojih starih komedija preradio i prilagodio novim pravilima, a neke je napisao prema istim tim pravilima. Teme koje je obradio u komedijama su manje više iste teme koje je obrađivao i u svojim proznim i pesničkim delima — teme o sužnjima, ljubavne teme, pikarske teme. Sudbina zatočenika je obrađena u tri komedije. Alžirske tamnice je kompleksna priča o španskom roblju u alžirskim tamnicama, borbi za očuvanje vere, rađanju ljubavi između pripadnika različitih veroispovesti, odnosu između gospodara i njihovih zarobljenika. Takođe sadrži i dosta pikarskih elemenata. Srčani Španac je komedija zasnovana na autobiografskim[34], dok je Velika sultanija zasnovana na pseudoistorijskim elementima, sa složenim dramskim zapletima punim neočekivanih obrta i scenskih efekata, što su osnovne karakteristike nove komedije. Pod jakim italijanskim uticajem su pisane dve komedije: Kuća ljubomore i Ljubavni lavirint. Osetan je Ariostov uticaj (Besni Orlando), a likovi neodoljivo podsećaju na likove iz viteških romana[34]. Pedro de Urdemalas je komedija sa pikarskom tematikom i smatra se jednom od najuspelijih Servantesovih komedija. Nakon mnogobrojnih živopisnih scena pikarskog života, Pedro na kraju odlučuje da postane glumac jer mu se čini da je to jedina profesija gde može da postane što god poželi u čemu ga neće sputavati njegovo poreklo i njegov materijalni položaj. Srećni propalica takođe sadrži elemente pikareske. Ovaj pozorišni komad pripada komedijama o svecima (šp. comedia de santos), dramska vrsta koja je bila veoma popularna u Servantesovo vreme. Glavni junak, Kristobal de Lugo je bio istorijska ličnost. Servantes prikazuje njegov životni put pikara koji je na kraju završio u Meksiku i postao izuzetno pobožan kaluđer čija će bogougodna dela učiniti da na kraju završi kao svetac. Prvi čin obrađuje na vrlo živopisan način Kristobalov pikarski život i seviljsko podzemlje, a drugi i treći su posvećeni Kristobalovom preobraćenju, pobedi nad iskušenjima i trijumfu vere i napisani su na veoma konvencionalan način[34]. Zabavna komedija je jedina komedija intrige u ovoj zbirci. Poštujući pravila koja je postavio Lope de Vega, Servantes je napisao komediju u kojoj će do zapleta doći zbog nesporazuma oko istog imena dve dame. Sekundarni zaplet, tipičan za komediju intrige, je odnos služavke i trojice njenih udvarača, koji je vođen mnogo prirodnije i spontanije nego glavni. Međutim, iako je sledio Lopeove postulate, ipak, Servantes ne završava ovu komediju obaveznom svadbom[34]. Entremesi Servantesu je svakako mnogo više ležao entremes[35], kratka međuigra vesele sadržine koji se obično prikazivao između prvog i drugog čina komedije. Servantesovi entremesi su puni scena iz stvarnog života Španaca onog doba, prikazanih takvima kakvi su bili. Iako ih je napisao mnogo više, sačuvano ih je samo osam, dva u stihu i šest u prozi. Očigledan je uticaj Lopea de Ruede i njegovog španskog nacionanog kratkog komada, paso (šp. paso). Servantes je smatrao da komedija treba da bude „ogledalo ljudskog života, primer običaja i slika istine“[35] i to mu je pošlo za rukom u entremesima. Birao je situacije i likove iz realnog života, opisivao ih je čas ironično, čas satirično, a ponekad blagonaklono, ponekad sa gorčinom, ali nikad sa zlobom. Teme koje je obrađivao su bile licemerje i ispraznost starih hrišćana (Izbor kmetova u Daganzu), bračne nesuglasice (Sudija za razvod braka), ljubomora starca oženjenog mladom ženom (Ljubomorni starac), žene iz najnižih slojeva društva (Lažni Biskajac), tragedija bivšeg vojnika nesposobnog da se uklopi novonastaloj situaciji (Brižna straža), društvene predrasude (Pozornica čudesa), pikarske teme (Propalica udovac) lakovernost prevarenog muža (Pećina u Salamanki)[35]. Ljiljana Pavlović-Samurović kaže: „ Sočan i vešto korišćen govorni jezik, jednostavni, ali efektni zapleti, ubedljiva karakterizacija likova iz naroda, čine da ove jednočinke intenzivno dočaravaju čitaocu vreme i sredinu čiji tako verni, a umetnički uobličen odraz ne postoji ni u jednom proznom ili dramskom delu nekog drugog pisca, Servantesovog savremenika.[34] ” Međuigre su prevedene na srpski i objavljene 1994. Prevodioci su hispanisti dr Jasna Stojanović i Zoran Hudak. Prvo izdanje objavio je LAPIS, a drugo, 2007, ITAKA, obe kuće iz Beograda. Na osnovu ovog prevoda Narodno pozorište iz Kruševca postavilo je na scenu predstavu „Teatar čudesa“ (režija Milan Karadžić) (Jasna Stojanović, „Servantes i pozorište“. U Špansko pozorište baroka. Beograd, Filološki fakultet, (2009). str. 91–99). Prozna dela Servantes je ipak, bio prvenstveno prozni pisac. Prozno delo koje je ostavio za sobom je najznačajniji deo njegovog stvaralaštva. Prozna dela koja je napisao veoma se razlikuju po tematici, stilu, strukturi i načinu obrade teme. Servantes se takođe smatra tvorcem prvog modernog romana u Evropi.[36] Galateja Detaljnije: Galateja (roman) Naslovna strana prvog izdanja „Galateje“ „Galateja“ je prvi Servantesov roman, objavljen 1585. godine koju je finansirao Blas de Robles (šp. Blas de Robles), a štampao Huan Gracijan (šp. Juan Gracian). Pripada književnoj vrsti koja se zove ekloga (šp. égloga). „Galateja“ je imala više uzora: Sanacarovu „Arkadiju“, Montemajorovu „Dijanu“ i „Zaljubljenu Dijanu“ Gaspara Hila Pola (šp. Gaspar Gil Polo). Kroz uzvišenu i veliku ljubav pastira Elisija prema lepoj i punoj vrlina pastirici Galateji Servantes obrađuje temu ljubavi shvaćenoj na tipično renesansni filozofski način. Koncepcija neoplatonske ljubavi koju je Servantes usvojio od Leona Jevrejina i njegovog dela Dijalozi o ljubavi izlaže se preko komplikovane ljubavne priče prerušenih pastira i pastirica[37] koji vode duge razgovore o ljubavi i drugim filozofskim temama. Pastoralna sredina u kojoj se odvija radnja Galateje takođe je idealizovana kao i pastiri i pastirice. Servantes će kasnije u Don Kihotu kroz usta paroha kritikovati i ovo svoje delo: „ Taj Servantes mi je od toliko godina veliki prijatelj i znam da se bolje razume u nedaćama negoli u stihovima. U njegovoj knjizi zamišljaj može da podnese, gdešto započinje, a ne dovršava ništa. Valja pričekati drugi deo koji obećava; da ako se popravi i potpuno zasluži pomilovanje, koje mu se sada odriče, a dok se to ne vidi, držite ga, kume, zatvorena u svojoj kući.[38] ” Uzorne novele Detaljnije: Uzorne novele Razgovor pasa. Ilustracija iz prvog izdanja „Uzorne novele“, je zbirka od 12 novela objavljena 1613. godine. Novela je prozna vrsta koja je u Servantesovo vreme bila nova u Španiji. Servantes je toga bio svestan i u Prologu tvrdi da je on bio prvi pisac u Španiji koji je zaista pisao novele, a da su do tada španski pisci ili prevodili ili podražavali italijanske novele. I naziv, i prozna vrsta novele vode poreklo od Bokačovog „Dekamerona“. Servantes je ovu vrstu prilagodio španskoj sredini i u strukturi i u sadržaju. Servantes je u italijansku novelu uveo dijaloge, eliminisao komentare i citate, samu radnju je obogatio i napravio je složenijom, pa samim tim i zanimljivijom, eliminisao je elemente čudesnog i natprirodnog koji je u italijanskoj noveli predstavljao zaostavštinu viteškog romana, uveo je moralizatorski elemenat, a akteri njegovih novela su isključivo španski[39].[40] Servantes svoje novele naziva „uzornim“ (ejemplares).[41] Hoakin Kasalduero primećuje da je Servantes u svojim novelama prevazišao renesansnu koncepciju života i umetnosti i da njegovi likovi u stvari predstavljaju oličenje baroknog odnosa prema položaju čoveka u svetu[39]. Umesto renesansnog idealizovanja i usavršavanja stvarnosti, u Servantesovim novelama stvarnost se uzdiže na plan bitnog i suštinskog. Ne traže se idealizovana bića, već idealizovane vrline[42] Ima ih dvanaest: Cigančica (šp. La Gitanilla) Širokogrudi udvarač (šp. El amante liberal) Rinkonete i Kortadiljo (šp. Rinconete y Cortadillo) Engleska Špankinja (šp. La española inglesa) Stakleni licencijat (šp. El licenciado Vidriera) Snaga krvi (šp. La fuerza de la sangre) Ljubomorni Ekstremadurac (šp. El celoso extremeño) Slavna sudopera (šp. La ilustre fregona) Dve devojke (šp. Las dos doncellas) Gospođa Kornelija (šp. La señora Cornelia) Brak na prevaru (šp. El casamiento engañoso) Razgovor pasa (šp. El coloquio de los perros) „Širokogrudi udvarač“, „Dve devojke“, „Gospođa Kornelija“, „Snaga krvi“ i „Engleska Špankinja“ su novele u kojima dominira ljubavna tematika (prefinjeno ili brutalno zavođenje, uzajamna ljubav, neuzvraćena ljubav, tajna ljubav, ljubomora, ljubav potaknuta lepotom ili vrlinom, i dr.). Sadrže mnoštvo uzbudljivih događaja (brodolomi, trovanja, izdaje, dvoboji, padanje u ropstvo, neočekivani susreti, nezakonita deca, bolni rastanci) koji se dešavaju u različitim zemljama (Turska, Španija, Italija, Engleska) i završavaju se na uobičajen i očekivan način — srećnim brakovima[39]. Skulptura sa Španskog trga u Madridu (Federiko Kulo-Valera), dodata spomeniku Servantesu 1960. godine. „Rinkonete i Kortadiljo“, „Brak na prevaru“ i „Razgovor pasa“ su tri novele u kojima ima elemenata pikarskog romana. „Rinkonete i Kortadiljo“ se smatra ne samo najboljom novelom ove zbirke, već i nejuspelijom novelom čitave španske književnosti[39]. Radnje u pravom smislu reči, u ovoj noveli, zapravo nema, jer je ona opis kratkog razdoblja života dvojice pikara, bez uvoda i bez zaključka. Radnja se odvija u Sevilji u pikarskom okruženju — besposličari, lopovi, siledžije, prostitutke. Novela odiše vedrinom i živošću, kao i vešto korišćenim pikarskim žargonom. Servantes stvara komične situacije uvođenjem pogrešno izgovorenih učenih ili stranih reči i na taj način ismeva težnju mnogih svojih savremenika, bez obzira na društveni stalež, da izgledaju otmeno i učeno po svaku cenu. „Brak na prevaru“ i „Razgovor pasa“ su u stvari dva dela jedne duže novele[39]. Prvi deo („Brak na prevaru“) govori o ljudima koji prevarom pokušavaju da izvuku neku korist za sebe — siromašni vojnik i siromašna žena sumnjivog morala predstavljaju se lažno jedno drugom i nakraju se venčavaju. Radnja i pikarska sredina je opisana uverljivo sa mnošvom detalja i pričom prevarenog mladoženje u prvom licu, kako je to uobičajeno u pikarskim romanima. Drugi deo („Razgovor pasa“) se dešava u bolnici gde je završio prevareni mladoženja koji je iz svog kratkotrajnog braka izvukao samo neprijatnu bolest i gde on jedne noći, pošto nije mogao da zaspi, sluša razgovor dva psa kroz koji se oživljava mnogo šira pikarska sredina. Pas Berganza priča svoju život koji je proveo kao pravi pikaro, menjajući gospodare, i kroz njegovu priču se sagledava naličje španskog društva onog vremena[39]. Cigančica. Skulptura sa Španskog trga u Madridu (Federiko Kulo-Valera), dodata spomeniku Servantesu 1960. godine. „Cigančica“ i „Slavna sudopera“ su dve novele u kojima se obrađuju slične teme: u prvoj mlada Ciganka, u drugoj siromašna i lepa devojka, izazivaju veliku ljubav plemića koji se prerušavaju u siromašne sluge kako bi mogli da budu bliže ženama koje vole, da bi se na kraju ispostavilo da je devojka plemenitog roda, što omogućava brak između dvoje zaljubljenih koji vraća glavne junake u okvire staleža kome po rođenju pripadaju. U „Cigančici“ posebnu vrednost imaju takođe i opisi načina života u ciganskoj sredini[39]. „Ljubomorni Ekstremadurac“ obrađuje temu koja je bila već mnogo puta obrađivana u renesansi — starac koji se ženi mladom devojkom. U ovoj noveli, stari ljubomorni muž, povratnik iz Amerike, iz velike ljubomore svoju mladu ženu zatvara u kuću, izoluje je od sveta i obasipa je poklonima i pažnjom. Međutim, i pored sve predostrožnosti, u taj briživo čuvani svet ipak uspeva da prodre mangup Loajsa, a ljubomorni starac shvata da ne može slobodu jednog bića ograničiti zidovima. Kraj je neočekivan jer do preljube ipak nije došlo, ali starac umire od razočarenja, a mlada žena odlazi u manastir. U ranijoj verziji, kraj je bio klasičan - žena je prevarila muža, i taj kraj servantisti smatraju uverljivijim[39]. Ova tema je ranije obrađivana obično na komičan način, međutim, Servantes joj je u ovoj noveli dao tragičnu dimenziju. Don Kihot Detaljnije: Don Kihot Spomenik Dulsineji i Don Kihotu u Tobozu „Don Kihot“ je jedno od remek-dela španske i svetske književnosti, najviše objavljivana i najprevođenija knjiga na svetu posle Biblije.[43]. Smatra se kamenom temeljcem zapadnoevropske književnosti i jednim od najboljih, ikad objavljenih dela fikcije, kao i najvažnijim delom španskog Zlatnog veka (šp. Siglo de Oro) [44] Kako ga je sam pisac predstavio, „Don Kihot“ je pisan kao parodija na viteški roman koji je u španskom društvu 17. veka s jedne strane, još uvek imao pristalica, a s druge strane je bio žestoko kritikovan i ismevan u delima mnogih pisaca. Po temi i formi, Don Kihot podseća na viteški roman sa elementima pikareskog, ljubavnog, pastoralnog i italijanskog romana. Međutim, u isto vreme sve je bilo drugačije, kao da je bilo izmešteno iz dotad poznatih okvira. Nakon mnogih napisanih studija tokom više vekova, na kraju je zaključeno da Don Kihot jednostavno ne može biti svrstan ni u jednu podvrstu romana koje su tada postojale i da su sve te vrste u stvari objedinjene u njemu. Zbog toga se „Don Kihot“ smatra prvim modernim romanom ne samo španske, već i evropske književnosti[45]. Tema romana je bila više nego poznata i ranije već obrađivana u literaturi — ličnost koja poludi od preteranog čitanja, te uobrazi da je nešto što nije. Tema ludila je međutim veoma filozofski obrađena. Ludilo daje „Don Kihotu“ mogućnost da se iščupa iz krutih društvenih okvira i da radi ono što voli. Na neki način, ludilo ga oslobađa društvenih obaveza i obzira na koje ga inače teraju njegov stalež i položaj. Ludilo Don Kihota takođe je dalo mogućnost samom Servantesu da izrekne određene kritike društva (odnos starih i novih hrišćana, na primer) koje u to doba nisu mogle biti izrečene od strane zdravorazumske osobe jer bi inače morala da snosi posledice. Moderna servantistika, naročito počev od romantizma, nalazi u Don Kihotu jednu dublju, skriveniju filozofsku osnovu, kao na primer Ameriko Kastro, koji kao pravu temu „Don Kihota“ vidi „umetnički, moralno i intelektualno opravdano suprotstavljanje jednog protiv mnogih“[45]. Za razliku od viteškog romana koji ima linearnu strukturu radnje, „Don Kihot“ ima kružni tok radnje koji je ujedno i posledica Servantesove misaone osnove dela. Kako prof. dr. Pavlović-Samurović kaže: „ Don Kihot može da pokuša bekstvo u svoj idealni svet, ali ne može u njemu da ostane. Čak ne može u njemu ni da umre. On će morati da se vrati na svoj početak, da prizna da je ipak Alonso Kihano, sputan konkretnim okolnostima svoga stvarnog života, a da je Don Kihot bio samo njegovo toliko željeno, ali nikada stvarno dosegnuto drugo ja koga će se, pomiren sa sudbinom, smireno odreći na samrtnoj postelji[45]. ” „Don Kihot“ je prvi put preveden na srpski 1895. i 1896.. godine pod naslovom „Veleumni plemić Don Kihot od Manče“. Prevodilac je bio Đorđe Popović-Daničar, u izdanju Zadužbine I. M. Kolarca. To je istovremeno bio i prvi prevod na jedan od južnoslovenskih jezika[46]. Drugi prevod je uradio Duško Vrtunski (prevod stihova D. Vrtunski i Branimir Živojinović) pod naslovom „Oštroumni plemić Don Kihot od Manče“, a objavljen je 1988. godine u izdanju Matice srpske i beogradske izdavačke kuće Vajat[46]. Treći prevod je uradila Aleksandra Mančić, koji je objavljen 2005. godine u izdanju kuće „Rad“. Mančićka je knjizi dala i novi naslov: „Maštoglavi idalgo Don Kihote od Manče“.[47][48] Pustolovine Persilesa i Sihismunde Detaljnije: Pustolovine Persilesa i Sihismunde Naslovna strana prvog izdanja „Pustolovine Persilesa i Sihismunde“ „Pustolovine Persilesa i Sihismunde“ je poslednje Servantesovo delo koje je posthumno objavljeno 1617. godine. Ovaj obimni roman Servantes je započeo još 1609. godine i najavljivao ga je više puta u svojim drugim delima. Po tematici i strukturi, ovaj roman pripada pustolovnim romanima koji su u 16. veku bili veoma popularni, međutim, interesovanje za njih je naglo opalo u 17. veku. Kao uzor, Servantes je koristio Heliodorov roman „Doživljaji Heagena i Harikleje“[49]. Glavna tema „Pustolovina Persilesa i Sihismunde“ je uzvišena i sudbinska ljubav koju je nemoguće uništiti. Dvoje prelepih i punih vrlina mladih ljudi kreće iz neke zemlje na krajnjem severu Evrope i kreće se ka samo njima poznatom cilju. Nakon mnogobrojnih pustolovina u kojima će im biti ugroženi i čast i život, napokon stižu u Rim preko Portugala, Španije i Francuske, gde će se pustolovina završiti njihovim brakom[49]. Roman je podeljen na četiri knjige. Prve dve opisuju događaje u hladnim severnim krajevima nekih nepoznatih zemalja gde su i priroda i ljudi potpuno drugačiji od onih u mediteranskim zemljama. Druge dve knjige obuhvataju pustolovine u krejevima koje je Servantes bolje poznavao i u koje ubacuje elemente geografske i društvene realnosti. Radnja je linearna — pustolovine su svaka za sebe posebna celina i dešavaju se jedna za drugom[49]. Po formi i sadržini, ovo delo ima jasnu osnovu u evropskoj kulturnoj tradiciji. Osnovna misao koja se provlači kroz ceo roman je neoplatonska koncepcija ljubavi, a sam roman sadrži elemente fantastike, neočekivanog i natprirodnog. Pored Persilesa i Sihismunde (koji su idealni — puni vrlina, požrtvovani, pošteni itd.), pojavljuju se i drugi likovi koji su sušta suprotnost - lažljivci, prevaranti, lopovi, ljudi koji su lakomisleni, povodljivi, zavidljivi, poročni i koji na kraju, dobijaju ono što su zaslužili — loši i zli su kažnjeni, a oni koji su uzor hrišćanske vrline su nagrađeni[49]. Izgubljena i pripisana dela Servantes je u svojim delima takođe pominjao i druga dela koja je pisao ili koja je nameravao da piše, kao i da su se neke od njegovih komedija prikazivale sa uspehom, a čiji su tekstovi izgubljeni. Tri dela Servantes pominje kao nedovršena u posveti u Pustolovinama Persilesa i Sihismunde, a za koja se i dan danas ne zna da li ih je uopšte napisao. To su drugi deo Galateje, „Slavni Bernardo“ (šp. El famoso Bernardo), koji je verovatno viteški roman u kome je glavni junak Bernardo del Karpio i „Sedmice u bašti“ (šp. Las semanas del jardín)[33]. Dramska dela za koja se pretpostavlja da su izgubljena i koje Servantes pominje u „Putu na Parnas“[33]: „Velika Turkinja“ (šp. La gran Turquesca), „Pomorska bitka“ (šp. La batalla naval), koje pominje u „Jerusalim“ (šp. La Jerusalén), „Amaranta ili ona majska“ (šp. La Amaranta o la del Mayo), „Ljubavna šuma“ (šp. El bosque amoroso), „Jedinstvena“ (šp. La única), „Gizdava Arsinda“ (šp. La bizarra Arsinda) Od dela koja se pripisuju Servantesu, neka se pripisuju s više, a neka sa manje osnova. Među najpoznatije spadaju: „Lažna tetka“ (šp. La tía fingida), prozni tekst u stilu Uzornih novela. Otkriven i predstavljen u 18. veku, ovaj tekst je smatran kao trinaesta uzorna novela, međutim, i dan danas servantisti ne mogu da se slože oko autorstva ovog dela[33]. „Auto o uzvišenoj Devici od Gvadalupea“ (šp. Auto de la soberana Virgen de Guadalupe) auto sakramental koji se odnosi na pronalazak slike Naše Gospe od Gvadalupea, međutim, ova teorija danas nema mnogo onih koji je podržavaju[33]. „Međuigra o romansama“ (šp. Entremés de los romances), entremes koji govori o čoveku koji je poludeo od čitanja romansi, i koji je očigledno u tesnoj vezi sa Don Kihotom. Neki smatraju da je to bio prvi nacrt za Don Kihota, od koga je kasnije potekla ideja o romanu o poludelom hidalgu iz Manče, međutim, ne postoji slaganje među servantistima oko autorstva ovog dela[33]. „Dijalog između Selanija i Silenije o životu na selu“ (šp. Diálogo entre Selanio y Cilenia) — smatra se delom S

Knjižara Radomira Bugarskog, Beograd bez god. izd. U ovom radu prikazani su glavni segmenti stvaralaštva Aleksandre Kolontaj: teorijski i prozni tekstovi, kao i njeni tekstovi u periodici. U fokusu rada nalazi se njena teorija o „novoj ženi“ i slobodnoj ljubavi. Analiziraju se stavovi autorke o odnosima između polova i novom moralu, kao i reakcije koje su ti stavovi izazvali. Posebno se istražuje njen uticaj na stvaranje novog ženskog identiteta kroz žensku periodičku štampu. Dat je pregled članaka A. Kolontaj u sovjetskim časopisima Rabotnica, Kommunistka, Molodaя gvardiя i Pravda. Pored toga, ukazuje se na recepciju njenih ideja na našim prostorima, i to u časopisu Ženski pokret. Poslednji deo rada posvećen je književnom stvaralaštvu A. Kolontaj. „Nova žena“ i „slobodna ljubav“: osnovne ideje Početak dvadesetog veka u Rusiji obeležen je revolucijama koje su rezultirale dolaskom boljševika na vlast 1917. godine. Njihov cilj bio je da od ruralne, siromašne zemlje stvore prvu socijalističku državu. Takva promena zahtevala je stvaranje novog tipa osobe koja će svoj život posvetiti socijalističkim ciljevima. Kada je reč o ženama, članice partije radile su na oslobođenju žena-proleterki koje su do tada bile ugnjetavane i ekonomski zavisne. O položaju žene u društvu najviše je govorila i pisala revolucionarka Aleksandra Mihajlovna Kolontaj (Aleksandra Mihaйlovna Kollontaй). Njen rad je posvećen stvaranju „nove žene“ koja će se suprotstaviti starom buržoaskom moralu i kapitalističkim vrednostima. Kao polaznu tačku za razumevanje ideja Aleksandre Kolontaj treba pogledati njenu autobiografiju naslovljenu Autobiografija seksualno emancipovane komunistkinje. Ova autobiografija je pre objavljivanja 1926. godine prošla staljinističku cenzuru. Uprkos tome, može poslužiti kao vodič kroz osnovne stavove A. Kolontaj, koji se zasnivaju na postavkama dijalektičkog materijalizma.[1] Na početku autobiografije A. Kolontaj predstavlja ključne ciljeve borbe: Istovremeno sam svesna da na ovaj način mogu da pomognem svojim sestrama da ne oblikuju svoje živote u skladu sa tradicijama, već u skladu sa njihovom slobodom izbora, sve dok im to, naravno, dozvoljavaju socijalne i ekonomske okolnosti. Uvek sam verovala da će doći vreme kada će se ženama suditi prema istim moralnim aršinima koji važe za muškarce. Zato što nije njena specifična ženska vrlina ta koja je određuje kao časnu u društvu, već vrednost i korisnost njenih uspeha,[2] njena vrednost kao ljudskog bića, kao građanke, kao misliteljke, kao borkinje.[3] Podsvesno je ovaj motiv bio vodeći princip čitavog mog života i aktivizma.[4] Aleksandra Kolontaj polazi od stava da svaka osoba, bez obzira na pol, ima pravo na slobodan izbor i potpuni razvoj svoje ličnosti.[5] Prema njenom mišljenju, do osvajanja slobode dolazi se zajedničkom borbom. Sovjetski socijalizam je podrazumevao da će rezultat te borbe biti pobeda radničke klase, a samim tim i potpuno oslobođenje žena. Pošto su radnice dvostruko diskriminisane, one će biti oslobođene i kao radnice i kao žene. Zato je u radu A. Kolontaj socijalno pitanje bilo neodvojivo od ženskog pitanja. Takav odnos prema ženskom pitanju razlikovao ju je od feministkinja njenog vremena, koje u svojim radovima naziva buržoaskim feministkinjama.[6] Smatrala je da buržoaske feministkinje traže jednakost s muškarcima iz sopstvene klase, kako bi zajedno sa njima, iz udobne pozicije kapitalističkog društva, mogle da ugnjetavaju žene iz nižih klasa. To je bio dominantan govor o feministkinjama u socijalističkim krugovima. Zbog toga A. Kolontaj nikada nije sebe nazvala feministkinjom, već komunistkinjom, a to opredeljenje je isključivalo bilo kakvu vezu s buržoaskim feminizmom.[7] Pre revolucije 1917. godine, Ruska socijaldemokratska radnička partija nije pridavala značaj ženskom pitanju o kom su članice partije uporno govorile. Iz tog razloga, u godinama pre revolucije, Aleksandra Kolontaj objavljuje niz radova o ovoj temi da bi privukla pažnju partije. Međutim, tek posle revolucije dolazi do aktivnog rada u oblasti ženskih prava, i to u okviru delovanja Ženotdela (Ženskiй otdel po rabote sredi ženщin – Ženotdel).[8] „Nova žena“, novi moral i klasna borba Promena uobičajene slike o ženama počinje sa njihovim izlaskom na ulice. Uoči 1905. godine žene organizuju tzv. „pobune podsuknji“, zalažu se protiv rata sa Japanom. Iz pobuna su izlazile pobednički, s novom snagom koje do tada nisu bile svesne. Ubrzo postaju aktivne borkinje za prava radničke klase. Aleksandra Kolontaj je uvidela da upravo žene mogu odigrati bitnu ulogu u revoluciji. Tu ideju iznosi u proznom delu „Slobodna ljubav“: „Zašto bi ženska pitanja bila manje važna? Svi su navikli da tako gledaju na žene i otuda takozvana `ženska zaostalost`. Ali bez žena nema revolucije. Žena je sve. Šta ona pomisli, to muškarac učini. Ko osvoji žene, dobio je najvažniju bitku.“[9] Kroz političku i društvenu borbu dolazi do stvaranja identiteta nove žene, o čemu A. Kolontaj piše u delu Nova žena. Ova knjiga prvi put je objavljena 1913. godine. Nešto kasnije, 1919. godine, izlazi u okviru knjige Novi moral i radnička klasa, koju čine tri celine: Nova žena; Ljubav i novi moral; Polni odnosi i klasna borba. Ujedno, knjiga iz 1919. može se videti kao svojevrsni manifest ideja A. Kolontaj. U ovom delu, kao i u kasnije objavljenim proznim delima, ona nastoji da kritički opiše tradicionalnu ženu i, istovremeno, ponudi model „nove žene“. Za polaznu tačku uzima pojedine književne junakinje iz različitih dela svetske književnosti, za koje smatra da predstavljaju prototip nove žene. A. Kolontaj posebno naglašava činjenicu da su te junakinje nastale na osnovu konkretnih žena iz stvarnog života: „Život stvara nove žene, – literatura ih reflektuje.“[10] Za razliku od žena iz prošlosti, tzv. starih žena, čiji se život zasnivao na udaji i braku, nova žena je sama sebi dovoljna. Nju je delom oblikovao kapitalizam, zato nova žena nastaje uz larmu mašina i fabričkih sirena.[11] U trenutku u kom žena prestaje da bude samo potrošačica dobara, te postaje i proizvođačica, nastaje nova žena.[12] Aleksandra Kolontaj opisuje emancipaciju neophodnu za nastanak nove žene: „Pred nama stoji žena kao ličnost, čovek, sa svojim sopstvenim unutrašnjim svetom, pred nama stoji individualnost koja potvrđuje samu sebe, žena, koja rastrže zarđale lance svoga pola.“[13] Treba naglasiti da Aleksandra Kolontaj, iako razrađuje teoriju o novoj ženi, sebe ne naziva novom ženom. Ona ne piše o novim ženama koje su rođene u vreme osvojenih sloboda, već piše o prelaznom tipu žena, to jest, o ženama koje se još uvek bore s posledicama patrijarhata. U njenom radu nema osude takozvanih starih, tradicionalnih žena. Naprotiv, A. Kolontaj ima razumevanja za njih: Kako je teško za današnju ženu da sa sebe zbaci ovu sposobnost, koju je dobila vaspitavanjem kroz stotine i hiljade godina, sa kojom je u stanju da se asimilira sa čovekom, koga izgleda da joj je izabrala sudbina za gospodara. Kako je teško da se uveri, da i žena mora pripisati sebi kao greh odricanje na samu sebe, čak odricanje za dragana i za moć ljubavi.[14] Određena ideja ljubavi sputava žene prelaznog tipa, smatra A. Kolontaj. Najveći problem leži u činjenici da žene i dalje pronalaze svrhu svog života u ljubavi. U životu nove žene na prvom mestu treba da bude ljubav prema sopstvenoj samostalnosti, radu i ostvarenju društvenih ideja. Naravno, Kolontaj skreće pažnju na borbu između starog i novog u ženama. Tek onda kada budu uspele da utišaju glasove tradicije doći će do pravog preobražaja.[15] Dakle, nove žene o kojima piše još uvek su zamišljeni, idealni tipovi do kojih bi trebalo da se stigne napornim radom. Druga fraza koja se koristi da se opišu nove žene jeste – neudate žene. Aleksandra Kolontaj vidi monogamni brak kao odnos koja ograničava ličnost, kako žene tako i muškarca. Pored toga, takav brak pretvara odnos supružnika u odnos privatne svojine: obe strane gube pravo na sopstveno vreme, prostor i slobodnu volju. Ako odbaci monogamni brak, žena će prestati da bude robinja u sopstvenoj kući i započeće borbu za svoja prava. Ako tako učini, ona će se odreći modela sreće, koji je puki rezultat društvenog pritiska, te prihvatati samo pravu sreću. U toj novoj, slobodnoj vezi između dva bića vladaju pre svega osećanja uzajamnog poštovanja i prijateljstva. Tu temu A. Kolontaj posebno razrađuje u drugom delu knjige Novi moral i radnička klasa („Ljubav i novi moral“). Ona zahteva ravnopravnost muškaraca i žena kako u društvenim tako i u ličnim odnosima. Prema njoj, ljubav ne može biti „spakovana“ u formu jednoličnih odnosa. Ljubav mora biti slobodna i zasnovana na prijateljskom poverenju i međusobnom razumevanju. Čak i ukoliko jedno telo žudi za drugim telom, ljubav dve duše nije narušena: privlačnost prema drugim ljudima sasvim je uobičajena pojava. A. Kolontaj ne poziva na poligamiju, već pokušava da podrije ideal monogamne ljubavi koji je društveno konstruisan. Ona kritikuje monogamiju: ljubav mora biti oslobođena svih ograničenja, jer će ljudi samo na taj način biti zaista slobodni, a osećaj kolektiva dominantan. To će doprineti da nestane oblik porodice kakav je stvoren u kapitalizmu, te da nastane prava komunistička zajednica koja će, kako autorka objašnjava, opstati zahvaljujući drugarskoj solidarnosti: „Zadatak proleterske ideologije [...] – negovati osećaj ljubavi među polovima u duhu najjače sile – drugarske solidarnosti!“[16] Aleksandra Kolontaj se izričito protivila seksualnim odnosima radi novca, to jest, prostituciji. U takvim odnosima muškarac nije više drug ženi i nema solidarnosti na kojoj bi odnos trebalo da počiva. U mnogim delima ona kritički piše o prostituciji. Pritom, A. Kolontaj ne okrivljuje žene koje su prinuđene na prostituciju. Ona zahteva da se ženama ne sudi prema buržoaskim moralnim načelima koji podrazumevaju pokornost, čednost i pasivnost. Preciznije rečeno, autorka se bori protiv dvostrukog morala koji je u temelju prostitucije, ali i monogamnog braka. Međutim, teorija ljubavne igre, kako A. Kolontaj naziva slobodnu ljubav, izazvale je oštre kritike kako u partiji tako i u društvu. „Nova žena“ u periodici Pored teorijskih i kritičkih tekstova u zbornicima i knjigama, ideologema nove žene konstruisana je na stranicama najmoćnijeg sredstva propagande i agitacije Komunističke partije – u periodici. Časopisi dorevolucionarnog perioda znatno su se razlikovali od časopisa koji izlaze posle revolucije. Društvene promene s početka 20. veka uslovile su pojavu novih časopisa. Do kraja 20-ih godina osamnaest ženskih časopisa štampa se u milionskom tiražu.[17] Partija je uspela da ostvari svoju nameru i omasovi ženske časopise kako bi vršila uticaj preko njih.[18] U okviru ženske periodike izdvajaju se feministički časopisi i časopisi namenjeni radnicama. Feministički časopisi namenjeni su užem krugu čitateljki i obrađuju teme ravnopravnosti i emancipacije žena.[19] Sa uspostavljanjem komunističkog režima tržište osvajaju časopisi koji se bave problemima žena iz radničke klase. Ženska periodička štampa širi poruku o novostečenoj ženskoj slobodi i ekonomskoj nezavisnosti.[20] Po Lenjinovom savetu, Aleksandra Kolontaj piše velik broj članaka za novine Pravda i časopise Kommunistka (Komunistkinja) i Rabotnica (Radnica).[21] U člancima objavljenim u časopisu Komunistkinja, Kolontaj ženama nudi novi životni scenario, koji se odigrava i izvan kruga kuće i porodice. Komunizam je trebalo da omogući takav način života. U agitacionim člancima autorka poziva žene da izađu na ulice i zajedno se izbore za prava radničke klase. Pozvavši ih da se priključe borbi, Aleksandra Kolontaj dodeljuje ženama-radnicama novu društvenu ulogu koju su do tada imali samo muškarci. Na taj način, ona podstiče u radnicama osobine i ponašanje novih žena, čiji se portreti nalaze na naslovnim stranama časopisa Radnica. Zalaganje Aleksandre Kolontaj da formuliše ideologemu nove žene posebno se vidi u njenom angažovanju upravo u tom časopisu. U uvodnom tekstu „Naši zadaci“ ona piše: „Drugarice radnice, nemamo više snage za mirenje sa ratom, sa poskupljenjima! Moramo se boriti! Stupite u naše redove, redove socijaldemokratske radničke partije!“[22] A. Kolontaj najpre poziva žene da proglase rat ratu jer je to jedini način da se izbore sa glađu i bedom koje vladaju zemljom. Takođe, ona objašnjava da radnice mogu da dobiju bolje plate, bolje radno vreme, bolje uslove rada, samo ukoliko se organizuju: „Naš slogan mora biti: drugarice radnice! Nemojte stajati po strani. Izolovane smo kao slamke koje svaki gazda može saviti po svojoj volji, ali zajedno, organizovane, mi smo nesalomive!“[23] Sve do dvadesetih godina 20. veka tekstovi Aleksandre Kolontaj bili su dobro prihvaćeni. Na osnovu tekstova o njoj i njenom radu koji su izlazili u Pravdi, vidi se da ju je partija podržavala i da su je radnici rado prihvatali u svoje redove. Međutim, po objavljivanju nekoliko njenih tekstova tokom 1923. godine u omladinskom časopisu Molodaя Gvardiя (Mlada garda) javna slika o A. Kolontaj se donekle menja. U ovom časopisu objavljena su njena tri pisma u kojima se obraća radnoj omladini, a posebno se bavi odnosima između polova. Pažnju čitalaca i kritičara privuklo je treće pismo, koje se sastoji iz dva dela – „O `zmaju` i `beloj ptici`“ i „Napravite mesta za krilatog Erosa“. U tim pismima, Kolontaj sažeto predstavlja svoju teoriju o novoj ženi. Povod tome jeste analiza pesama Ane Ahmatove u kojima A. Kolontaj identifikuje lik nove žene. Za razliku od nove žene, koja neguje svoju belu pticu (svoju ličnost, unutrašnje „ja“), takozvane stare žene su okovane buržoaskim patrijarhalnim idejama. One dozvoljavaju da njihov izabranik ubije njihovu pticu. Po Aleksandri Kolontaj, iako muškarci žele da razumeju nove žene, oni to ne mogu jer ih sputava već usvojeni sistem tradicionalnih patrijarhalnih vrednosti. U muškarcima je uvek budan „zmaj“ koji se bori za dominaciju nad „belom pticom“ žene. Kolontaj smatra da se ta stalna borba može prevazići ako žene i muškarci počnu da zasnivaju ljubavne i prijateljske odnose pre svega na temelju ravnopravnosti, solidarnosti i drugarstva. Jednu kritiku trećeg pisma, naslovljenu „Graž. Ahmatova i tov. Kollontaй“ (Građanka Ahmatova i drugarica Kolontaj), piše Boris Arvatov (Boris Ignatьevič Arvatov). Arvatov pre svega kritikuje stav iz pisma da se pri izgradnji društva moraju uzeti u obzir i muški i ženski doživljaj sveta. On tu ideju opisuje kao buržoasku i individualističku. Dalje, Arvatov opisanu borbu između polova vidi kao „feministički subjektivizam“ Aleksandre Kolontaj. Drugim rečima, za njega je nedopustivo to što se žensko pitanje izdvaja izvan okvira opštijih pitanja. Naravno, to je posebno problematično kada znamo da je A. Kolontaj svoje angažovanje u vezi sa ženskim pitanjem uvek postavljala u širi kontekst klasne borbe. Arvatov oštro kritikuje pokušaj A. Kolontaj da omladini ponudi savete u polju ljubavnih odnosa i odnosa između polova tako što će analizirati pesme Ane Ahmatove: Umesto da predloži da se prekine s tradicijom učenja `gospođica` o ljubavi pomoću stihova i romana – predlaže se pseudomarksistička analiza `krilatih i beskrilnih Erosa` (termin drugarice Kolontaj), a primeri se uzimaju iz istih tih stihova i romana. I to nije slučajnost. Čitajući drugi članak drugarice Kolontaj pronašao sam i dirljive fraze o `velikoj ljubavi`, i argumentaciju baziranu na ponašanju likova iz književnih dela, i čitav niz grubih teorijskih grešaka u vezi sa pitanjima koja je savremena nauka davno izučila.[24] Na kraju kritike, iznad potpisa autora stoji praktično opomena: „Drugarice Kolontaj, ne klevetajte!“[25] Drugu kritiku piše Polina Vinogradska (Polina Vinogradskaя), takođe saradnica časopisa Komunistkinja. Njen članak „Voprosы morali, pola i bыta tov. A. Kollontaй“ (Pitanja morala, pola i načina života drugarice A. Kolontaj) iz 1923. godine može se videti kao jedna od najoštrijih, ali i neopravdanih kritika rada A. Kolontaj. Polina Vinogradska najpre zamera Aleksandri Kolontaj što „svuda i svakuda gura polni problem“ u vreme kada u zemlji ima prečih problema poput siromaštva, bede ili nepismenosti.[26] Po mišljenju P. Vinogradske, problem odnosa između polova i žensko pitanje su krajnje nemarksističke i nekomunističke teme, a bavljenje njima predstavlja ozbiljnu političku grešku. Ona krivi A. Kolontaj za popularizaciju tzv. „biološke seksualne teorije“ i smatra da nije potrebno baviti se polnim/seksualnim odnosima jer „preterana pažnja usmerena na pitanja pola može da umanji spremnost proleterskih masa za borbu“.[27] Polina Vinogradska navodi teoriju slobodne ljubavi kao još jedan sporan aspekt u pismima: „Mase uopšte ne dele to mišljenje prema kom seksualna ljubav postoji samo radi same ljubavi [...] to bi bilo poput nekakvog postojanja umetnosti radi umetnosti“.[28] Ovakva kritika sasvim je neosnovana i izrečena izvan šireg konteksta. Polina Vinogradska zanemaruje sav rad i trud koji je Aleksandra Kolontaj uložila u rešavanje, recimo, problema napuštene dece, kako u teoriji tako i u praksi. Takođe, čini se da Vinogradska zanemaruje tekstove A. Kolontaj o komunističkoj porodici u kojima se kolektiv (odnosno, država) vidi kao glavni staratelj sve dece. Kritike Borisa Arvatova i Poline Vinogradske obeležile su poslednje godine aktivnog publicističkog delovanja A. Kolontaj u Rusiji. Polemika na temu slobodne ljubavi i morala bila je prisutna u ruskom društvu još za vreme Lenjina. Sredinom dvadesetih godina teme koje se bave odnosom između polova i novim moralom sve su manje zastupljene u periodici. Prostor za diskusiju je znatno sužen, a rad partije više ne može da se preispituje i kritikuje. Staljinistička vlast tokom tridesetih godina napravila je apsolutni preokret u razumevanju datih pojmova. Staljinistički režim takođe kreira novu ženu, ali veoma različitu od one o kojoj je pisala A. Kolontaj. Promenu u razumevanju toga ko je nova žena najbolje opisuje citat iz jednog članka Zinaide Čalaje (Zinaida Čalaя).[29] U tekstu „Žena heroja“ govori se o trudnoj ženi ratnog heroja koji joj obećava auto ukoliko mu rodi sina: „`A ako je ćerka?` – upitala je Valja sa osmehom. `Pa, onda ćeš dobiti bicikl.`“[30] Recepcija ideja Aleksandre Kolontaj u časopisu Ženski pokret Ideje Aleksandre Kolontaj pronašle su put i do čitalačke publike na našim prostorima. Prevod knjige Novi moral i radnička klasa na srpski jezik objavljen je 1922. godine u Beogradu. Prevodilac Mihailo Todorović je tu knjigu objavio pod nazivom Nova Žena. Pre nego što će se ime Aleksandre Kolontaj pojaviti u časopisu Ženski pokret, i to u okviru prikaza njene knjige Nova Žena, na njeno ime nailazimo u istom časopisu, posredno, nekoliko godina ranije.[31] Naime, u devetom broju časopisa, 1920. godine, objavljen je članak D. J. Ilića „Sazrelo pitanje“. U tom tekstu se odgovara na pitanja uredništva o boljševičkoj Rusiji, a ponajviše na pitanje o položaju žena. Posebna pažnja posvećena je odgovoru na dilemu da li se „žene mobilizuju radi zadovoljavanja seksualnih potreba Kitajaca-crvenoarmejaca“ ili je u Rusiji uveliko došlo do stvaranja „socijalističkog raja koji jedini nosi potpuno oslobođenje žene“.[32] Autor teksta smatra da je slika Rusije u vestima uglavnom pogrešna (Rusija se vidi ili kao bauk ili kao svetinja), te on nastoji da pruži objektivniji prikaz Lenjinove Rusije. Zato Ilić redakciji prosleđuje članak jedne autorke, glavne boljševičke teoretičarke o ženi i porodici – Aleksandre Kolontaj. Taj njen tekst prethodno je objavljen u Pravdi, i to iste godine, i opisuje stanje u Rusiji tri godine posle revolucije. U njenom članku se kaže da je za istinsku revoluciju neophodno da se reši loš položaj žena u društvu, za šta je preduslov ekonomska nezavisnost žena. Dakle, članak A. Kolontaj opisuje Rusiju kao zemlju koja se zaista bori sa bitnim društvenim problemima. U isto vreme, ona prikazuje Rusiju u kojoj se već tada stvaraju nove, slobodnije forme bračnih odnosa i porodice. Dve godine posle objavljivanja tog članka izlazi prvi prikaz knjige Nova Žena. Autorka prikaza Desanka Cvetković na samom početku najavljuje sjajno delo na koje se dugo čekalo i poziva čitalačku publiku da se sama u to uveri.[33] Ona objašnjava pojam „nova žena“ i smatra da su čitateljke Ženskog pokreta nove žene ili će to postati. Zatim citira odlomak u kom se daje definicija novih to jest neudatih žena. Desanka Cvetković se zadržava upravo na sintagmi „neudata žena“ jer smatra da se njom skreće pažnja na odnose između polova, tj. na seksualni aspekt tih odnosa kao na jedan od gorućih problema tog vremena. Autorka prikaza je eksplicitno privržena stavovima A. Kolontaj, te njenu novu ženu naziva „smelim vesnikom nove budućnosti“.[34] D. Cvetković upozorava na moguće negativne kritike koje bi o knjizi mogli da iznesu ljudi dvostrukog morala, ali predviđa da će sâm život stvoriti nove žene. Kao što su u Rusiji nove žene nastale pod pritiskom bede i gladi, uz zvuke fabričkih mašina, tako će i kod nas nastati nova žena. Desanka Cvetković zaključuje: Bez obzira na sve to Nova Žena će se roditi i kod nas. I to ne u svili, u sjaju raskošno ukrašenih odaja, u atmosferi nerada i razvrata. Tamo gde točak mašine upreže ženu u jaram najamnog rada, gde se devojke zajedno sa muškarcima tiskaju kroz kontoare i kancelarije da zarade parče hleba, gde žena služi nauci i umetnosti isto kao i muškarac. Tamo će se roditi Nova Žena.[35] Desanka Cvetković objavljuje nastavak prikaza iste knjige 1923. godine, ali se tu fokusira na poglavlje „Ljubav i novi moral“. Najpre govori o stanju u Srbiji (Kraljevini SHS) u pogledu morala i zaključuje da je ono loše. Međutim, kao i u prvom prikazu, ona ima optimističan ton: kao što će uvek biti onih koji ruše zemlju, tako će biti i onih koji je iznova grade. U potonjem slučaju ona polaže nadu u radničku klasu. Cvetković iznosi ideje A. Kolontaj, koje je očigledno usvojila: nove žene postoje i nastaju, njih ljubavni odnosi neće sputavati, već će ih činiti jačim i slobodnijim. Poslednje poglavlje knjige Aleksandre Kolontaj, koje je posvećeno odnosima polova i klasnoj borbi, Desanka Cvetković obrađuje u trećem prikazu koji isto izlazi 1923. godine. Ona oštro kritikuje tadašnje društvo zato što naočigled svih žmuri na jedno oko kada se govori o seksualnoj krizi koja je sveprisutna u društvu. Ona pretpostavlja da će to poglavlje knjige izazvati najviše negativnih kritika i nerazumevanja pošto se u njemu govori o temi koja se otvoreno prećutkuje. Sasvim u skladu sa idejama A. Kolontaj, Desanka Cvetković zaključuje: Ne nalazimo ni ovde, ni u celoj knjizi, ničeg sablažnjivog ma za kog naprednog radnog čoveka pa ni za naš mlad svet i žene koje žive od svog rada predstavljaju zdrav, stvaralački elemenat našeg društva i umeju da se zagreju ne samo za svoje lične ideale, nego i za one iznad sebe.[36] Uvođenjem dela i ideja Aleksandre Kolontaj na stranice domaće feminističke štampe urednice Ženskog pokreta, zajedno sa autorkom prikaza Desankom Cvetković, otvorile su prostor kako za razgovor o novim ženama tako i za izgradnju novog ženskog identiteta. Naravno, kako i sama Desanka Cvetković kaže, takvih žena je bilo na našim prostorima i pre prikaza knjige A. Kolontaj. Međutim, posle tog prikaza one dobijaju ime i vidljivost. Otuda ne čudi što Milanka Todić vidi trenutak u kom izlazi prikaz knjigeNova Žena kao trenutak rođenja nove žene u srpskoj štampi.[37] Fikcionalizacija politike i teorije: „nova žena“ u prozi Teorijska i kritička dela Aleksandre Kolontaj prevedena su na brojne jezike, a potom analizirana i kritikovana. Međutim, manje poznat segment njenog opusa čine prozna dela napisana 1922. i 1923. godine. Ona nastaju u važnom trenutku u intelektualnoj i aktivističkoj biografiji A. Kolontaj, kada njenu agitacionu i revolucionarnu ulogu zamenjuje diplomatska funkcija. Zato njenu prozu možemo videti kao poslednju priliku za javno izražavanje jasnih, oštrih političkih i moralnih stavova protiv buržoaskog načina života, stavova kakve diplomatska karijera neće dopuštati.[38] Kratke priče i dve pripovetke A. Kolontaj objavljene su 1923. godine u dve zbirke priča: Lюbovь pčёl trudovыh (Ljubav pčela radilica) i Ženщina na perelome (Psihologičeskie эtюdы) (Preobražaj žene [psihološke studije]). Zbirka Ljubav pčela radilica sastoji se iz dve kratke priče „Sёstrы“ (Sestre) i „Lюbovь trёh pokoleniй“ (Ljubav tri generacije) i pripovetke „Vasilisa Malыgina“ (Slobodna ljubav).[39] Druga zbirka sadrži dve kratke priče „Tridcatь dve stranicы“ (Trideset dve stranice) i „Podslušannый razgovor“ (Razgvor na stanici), kao i pripovetku „Bolьšaя lюbovь“ (Velika ljubav).[40] Osnovne teme koje A. Kolontaj obrađuje u pripovetkama i kratkim pričama tesno su povezane sa njenim političkim idejama o odnosima između polova i moralu. Protagonistkinje su žene u procesu preobražaja, odnosno, one pripadaju prelaznom tipu žena budući da se još uvek bore sa bremenom patrijarhata i tradicije. Dugotrajni prelazak žene iz starog tipa u novi najbolje oslikava kratka priča „Ljubav tri generacije“. Priča počinje tako što se jedna žena obraća članici partije i traži od nje savet. Tokom njihovog sastanka, saznajemo pozadinu priče o junakinji koja traži pomoć, kao i o njenoj majci i ćerki i njihovim ljubavnim istorijama. Pripadnica najstarije generacije, Marija, jeste obrazovana aristokratkinja starog kova, koja je napustila muža zarad prave ljubavi koja se završila prevarom. Posle toga, Marija se drži strogog moralnog kodeksa. Pripovedačica Olga, Marijina je ćerka, marksistkinja i boljševistkinja. Pošto je živela u nelegalnom braku (to jest, vanbračnoj zajednici), nju i njenog partnera hapse i šalju u Sibir. Po povratku iz Sibira, Olga upoznaje jednog oženjenog muškarca. Pomoću Olgine priče, Aleksandra Kolontaj objašnjava svoju teoriju slobodne ljubavi, koja podrazumeva da ljubav može poprimiti brojne i različite oblike koje ne treba ograničavati rigidnim pravilima. Ovako Olga objašnjava sagovornici: Kada bi me pitali koga volim, ja bih bez razmišljanja odgovorila – njega, mog muža i druga. Ipak, kada bi mi postavili uslov da se tog trena rastanem sa inženjerom M, znam da bih pre odlučila da na mestu umrem... On mi je istovremeno i stran i strašno blizak, ja mrzim njegove stavove, navike, način života, ali ga ipak snažno volim, sa svim njegovim slabostima, nesavršenstvom, sa svim tim karakteristikama, koje tako protivreče svemu što cenim i volim u ljudima...[41] A. Kolontaj je smatrala da svaki ljubavni odnos u kom osoba preispituje neke svoje stavove dodatno bogati život te osobe. Olga ne prihvata stav proistekao iz buržoaskog morala da jedna osoba mora sasvim pripadati drugoj, bez mogućnosti da zavoli još nekog. Kao neko ko živi u vanbračnoj zajednici, a uz to voli dve osobe u isto vreme, ona predstavlja prelazni tip žene. Ona je između tzv. stare žene, poput njene majke, i nove žene, koju predstavlja njena kćerka. Lik Ženje, Olgine ćerke, predstavlja ideal mlade nove žene. Ženja živi sa majkom i njenim mlađim partnerom. Posle nekog vremena, Ženja ulazi u kratkotrajnu vezu s partnerom svoje majke, i to ne iz ljubavi, već da bi zadovoljila telesnu požudu. U vezi s tim, Olga ima moralnu dilemu koju ne uspeva da reši i zato kaže sagovornici: „Ponekad tešim sebe činjenicom da ja ne razumem Ženju baš kao što Marija Stepanovna, moja majka, nije razumela mene... Možda ja tu nešto ne shvatam, možda je to jednostavno neizbežna drama `očeva i dece`“.[42] Olga nije spremna da prihvati novi moral mlađe generacije. Kada Ženja odluči da abortira, a uz to i ne zna čije je dete, Olga je sasvim zbunjena. Tada Ženja izgovara monolog koji neposredno slika neke stavove nove žene: Ti mi govoriš, mama, da je to vulgarno, da ne treba ulaziti u odnose bez ljubavi, da si ti očajna zbog mog cinizma. Ali, reci mi otvoreno, mama, da sam ja muško, da sam tvoj dvadesetogodišnji sin, koji je bio na frontu i živi samostalno, da li bi i tada bila užasnuta što se on viđa sa ženama koje mu se dopadaju? Ne sa prostitutkama koje muškarci kupuju i ne sa devojkama koje obmanjuje (to je vulgarno, to ne sporim), već sa ženama koje mu se dopadaju i kojima se on dopada? Da li bi bila užasnuta u istoj meri? Ne? A zašto onda očajavaš zbog mog `nemorala`? Uveravam te da sam i ja takva osoba. Ja dobro znam svoje obaveze i svesna sam svoje odgovornosti prema partiji. Ali kakve veze imaju partija, belogvardijski front, rastrojstvo i sve to što ti navodiš, sa time što se ja ljubim sa Andrejem ili s kim god? Dete ne treba imati. Ne u vreme društvenog rastrojstva. Ja to znam i zato neću biti majka.[43] Ženja predstavlja prototip nove žene. Od svih novih žena koje A. Kolontaj opisuje, čini se da je baš Ženja dostigla najviši stepen emancipacije i da predstavlja otelotvorenje sovjetske slobodne, neudate žene.[44] Kada govori o slobodnoj ljubavi, Aleksandra Kolontaj naglašava da ljubav ne sme da sputava realizaciju sposobnosti žena. Nova žena ne želi da robuje braku i mužu, već želi da radi, da se ostvari. Borba žena za nezavisnost i slobodu najbolje je oslikana u kratkoj priči „Trideset dve stranice“. A. Kolontaj uvodi čitalačku publiku u svet jedne mlade devojke koja želi da se bavi naučnim radom. No, ona se nalazi u ljubavnoj vezi i zato nije dovoljno posvećena radu. Stalno razmišlja o tome da je za pet meseci napisala svega trideset dve stranice. Na putu do stana svog partnera mlada devojka se bori sa sobom i sa željom da okonča vezu koja je sputava u radu. Dok luta mračnim ulicama seća se njegovih reči i ismevanja njene želje da bude samostalna i slobodna: „Kukavica... Boji se mraka, a palo joj je na pamet da se sama bori sa životom. Samostalna žena...“[45] Po Aleksandri Kolontaj, prava ljubav podrazumeva ravnopravnost, iskreno prijateljstvo i potpunu slobodu. Iz izjave mladića u priči jasno je da on ne poštuje devojku niti je vidi kao sebi ravnu. Zato ona odlučuje da prekine tu vezu i kaže mu da je on ne voli kao druga i prijatelja već samo kao ženu, što ona ne može da podnese. Devojka mora da načini izbor: rad ili ljubav. U toku razgovora mladić insistira da se devojka useli kod njega, sa svim svojim knjigama. On zaključuje: „Očigledno je, vas žene ipak treba držati na kratkom lancu“.[46] Odnos prema radu predstavlja jednu od ključnih tema u svim pričama. Pošto su junakinje priča prave komunistkinje, onda za većinu njih rad predstavlja osnovnu strast i svrhu u životu. Zato im život domaćice izgleda kao dobrovoljno zatočeništvo koje vodi gašenju strasti i želje za radom. O tome govori pripovetka „Velika ljubav“. Glavna junakinja pripovetke Nataša (Natalья Aleksandrovna) zaljubljena je u profesora Semjona (Semen Semenovič). Nataša je fascinirana znanjem i ambicijama profesora Semjona. Ona je posvećena članica partije. Ali, kada provodi vreme s njim ona zapostavlja svoj rad, dok je za njega rad uvek prioritet. Kada se ljubav ugasi, Nataša ne može lako da se vrati radu. Njen osnovni zaključak postaje naravoučenije cele pripovetke: „Ona i posao i više joj ništa nije potrebno. Život je ispunjen. Živeti je dobro, izuzetno dobro.“[47] Za razliku od žena iz prošlosti za koje je najveći gubitak bio gubitak voljene osobe, za novu ženu je najveći gubitak sopstvene ličnosti.[48] Ona je odlučna, snažna, otporna i odbija da se prepusti osobinama starih žena poput popustljivosti i pokornosti. U životu nove žene nema mesta za ljubomoru, pošto su ljubomora, nepoverenje i želja za osvetom tipične karakteristike žena iz prošlosti.[49] Uzmimo za primer junakinju pripovetke „Slobodna ljubav“ – Vasilisu Dementjevnu (Vasilisa Dementьevna). Tokom čitave pripovetke, ona se trudi da suzbije u sebi „zmiju ljubomore“. Vasilisa krivi samu sebe za ljubomoru koju oseća. Upravo ova krivica predstavlja trag prošlih vremena u njoj. Ljubomora nestaje tek onda kada Vasilisa odluči da prihvati sebe i svoja osećanja. Ona prestaje da robuje osećanjima kojima su robovale stare žene, odnosno, kako to kaže A. Kolontaj: „U novoj ženi čovek pobeđuje ljubomornu ženku.“[50] Ono što junakinje iz priča A. Kolontaj razlikuje od ideala nove žene iz njene studije jeste upravo njihov stav prema ljubavi. Iako su emancipovane i svesne svojih prava i mogućnosti, junakinje A. Kolontaj se još uvek bore same sa sobom i sa nasleđenim tradicijama koje ih ometaju u procesu postajanja novom ženom, te zato tako dugo ostaju u sputavajućim ljubavnim odnosima. Odnosi žena i muškaraca: borba socijalizma protiv kapitalizma U središtu priča A. Kolontaj nalaze se lični, intimni odnosi. Prikazujući mikrokosmos dvoje ljudi, ona želi da predstavi odnose u jednom makrokosmosu kakvo je komunističko društvo. A. Kolontaj problematizuje baš ovu temu jer se drži marksističkog stava prema kom se stepen progresivnosti jednog društvenog sistema utvrđuje u zavisnosti od položaja žena u tom društvu. Jedan od načina da se ispita položaj žena u društvu jeste i analiza njenog odnosa s muškarcima. U buržoaskom, kapitalističkom društvu žene su predstavljale puki dodatak muškarcu, one nisu postojale kao nezavisne osobe izvan doma i porodice. Pored toga, često su im se pripisivale osobine i vrednosti njihovih partnera.[51] Moglo bi se reći da ta borba između polova sugeriše borbu između kapitalizma i socijalizma. U prozi A. Kolontaj borba je predstavljena pomoću binarne opozicije muških i ženskih likova. Muški likovi poput profesora Semjona („Velika ljubav“) ili Vladimira („Slobodna ljubav“) najčešće su sebični, detinjasti i egocentrični, dok su junakinje, njihove partnerke, dobronamerne, okrenute ka društvu, pune razumevanja. Ovaj uvid podupire pripovedač u priči „Velika ljubav“: „Ponekad, u retkim trenucima spokoja, činilo se kao da Semjon Semjonovič shvata da je Nataša ta koja uvek daje, a on taj koji samo uzima i uzima.“[52] Barbara Klements (Barbara Evans Clements) takva mesta u pričama tumači kao personifikaciju kapitalizma i socijalizma, a ne kao nameru Aleksandre Kolontaj da generalizuje muškarce, žene i njihove odnose.[53] Odlike kapitalizma koje ispoljavaju muški likovi obično se odnose na ideju vlasništva nad drugim bićem. Pitanje svojine, pripadanja, vlasništva u pogledu tuđe ličnosti prisutno je u svim pričama Aleksandre Kolontaj. Zato su tako česti trenuci u kojima partner, obično muškarac, traži potvrdu da mu druga osoba, žena, u potpunosti pripada. U pripoveci „Slobodna ljubav“, kada junakinja Vasilisa Dementjevna shvati da čovek u kog je zaljubljena želi vezu sa „čistom“ devojkom, ona odlučuje da mu prizna da je imala partnere i pre njega, odnosno, da nije nevina, na šta joj on odgovara:[54] „Ti si moja! ... Moja! ... I ničija više. Ne govori više o svojim ljubavnicima! Ne želim da znam! Ne želim! Ti si moja i kraj!“[55] Vladimir Vasilisu tim rečima „pretvara“ u svoje vlasništvo i taj status onda izjednačava sa ljubavlju. Potreba za vlasništvom, koja se javlja kod muških likova, ogleda se i u njihovom golom materijalizmu. Muški likovi se na početku priča uglavnom nalaze na sličnim pozicijama kao i njihove partnerke, što često predstavlja glavnu sponu među njima. Oni dele ideje i želju da se bore za prava naroda. Najpre postaju drugovi, saborci, a tek onda ljubavnici. A. Kolontaj insistira na tom procesu upoznavanja i zbližavanja pošto smatra da su drugarstvo, solidarnost i saosećanje načela na kojima treba da počiva jedno komunističko društvo. Međutim, kako priče odmiču tako se menja i pozicija na kojoj se nalaze muški likovi, a samim tim i njihov odnos prema junakinjama. Tako, na primer, Vladimir, mladi anarhista koji se zalaže za ideje partije, na početku priče upoznaje Vasilisu, mladu radnicu i govornicu. Kako vreme prolazi, tako se udaljava od anarhističkih ideja i postaje direktor. Hrana, odeća i predmeti u njegovoj kući postaju odraz njegove političke i klasne pripadnosti.[56] Junakinje priča Aleksandre Kolontaj su mlade žene, aktivne učesnice društvenog i političkog života. Njih srećemo u ulogama radnica, poput Vasilise iz „Slobodne ljubavi“ i Nataše iz „Velike ljubavi“, te u ulozi borkinja i političkih aktivistkinja, kao što su Olga i Ženja iz „Ljubav tri generacije“. One žive skromnim životom poput svih drugih saboraca iz radničke klase. Njihova odeća je jednostavna i praktična, hrana više hranljiva nego što je ukusna, soba mala ali udobna. Kada se penju na društvenoj lestvici, muški likovi pokušavaju da promene način života svojih partnerki. Vladimir, na primer, šalje Vasilisi skupocene materijale za haljine i donji veš koji su njoj i odbojni i strani. Pokloni koje dobijaju predstavljaju svojevrsnu kapitalističku zamku: one postaju dužnice svojih partnera. Motivi solidarnosti, saosećanja i razumevanja dominiraju u kratkoj priči „Sestre“, na šta upućuje već naslov priče. Bezimena junakinja obraća se za pomoć nekoj ženi, pošto je zbog često bolesnog deteta dobila otkaz na poslu. Ubrzo nakon toga, dete joj umire. Ona je finansijski sasvim zavisna od svog muža s kojim je nekada delila strast prema knjigama i komunizmu, a sada deli samo stan. Njihovi odnosi su zahladneli otkad je on dobio unapređenje i počeo da nosi skupa odela i parfeme. Situacija se dodatno pogoršala kada je počeo da pije i dovodi prostitutke u njihov stan. Kada supruga pokuša da razgovara s njim, on joj odgovara: „Šta si to naumila? Kakve ženske gluposti izvodiš? Kuda ideš? Šta hoćeš od mene? Nađi ako možeš ovakvog muža – hranim te, oblačim, ništa ti ne odbijam. Ne smeš da me osuđuješ!“[57] A. Kolontaj vidi prostituciju kao nasleđe kapitalizma i ozbiljnu pretnju solidarnosti i ravnopravnosti među polovima. Najsnažniju scenu u priči predstavlja susret žene i prostitutke u kuhinji. Kada sazna na koji način je devojka počela da se bavi prostitucijom, žena shvata svu težinu položaja u kom se obe nalaze. Taj položaj ih veže i čini sestrama. U tom trenutku u ženi se budi istinska mržnja prema mužu, i to ne kao prema bračnom partneru, već kao prema čoveku koji je sebi dao za pravo da iskoristi bezizlaznu situaciju mlade prostitutke. Ženu najviše vređa njegova odluka da ne pomogne drugarici u nevolji već da tu nevolju dodatno zloupotrebi kupovinom njenog tela. U razgovoru sa sagovornicom od koje traži pomoć glavna junakinja kaže: „Biće Vam čudno, ali bilo mi je teško da se sa njom rastanem. Postala mi je bliska, kao da smo rod. Tako je mlada, nesrećna i sama [...].“[58] Priča se završava tako što žena daje svoju poslednju platu prostitutki i oprašta se s njom kao da joj je sestra. Muža napušta. Aleksandru Kolontaj su često kritikovali zato što je u središte svojih dela postavila temu ljubavi. Ta kritika bila je izazvana i činjenicom da su njena teorijska i prozna dela o odnosu polova i novom moralu pisana u burnom istorijskom trenutku, kada je sva pažnja bila usmerena na razvoj ekonomije u osiromašenoj zemlji i normalizaciju svakodnevice. Međutim, Kolontaj je smatrala da je ljubav ključni psihosocijalni faktor koji bi mogao da povoljno utiče na razvoj komunističkog društva. Ljubav o kojoj ona piše može se opisati pre svega kao ljubavno prijateljstvo: kada nestane prijateljstvo, gasi se i ljubav. Ipak, ne može se reći da muški likovi takođe ne nastoje da sačuvaju odnose sa svojim partnerkama. Kao i one, i oni se bore i pokušavaju da prevaziđu naučene tradicionalne i patrijarhalne obrasce ponašanja. Svaki od njih pokazuje određeno razumevanje i pokušava da poštuje slobodu žena. Međutim, na kraju ipak ne uspevaju u tome. Zbog toga likove u pričama Aleksandre Kolontaj možda ne bi trebalo strogo deliti na muške i ženske, negativne i pozitivne. Naprotiv, treba razumeti da se u vremenima teške nemaštine i društvenih previranja u svim likovima vodi borba. U toj borbi, većina junaka odustane i izneveri svoju drugaricu. Nasuprot tome, većina junakinja na kraju priča dolazi do katarze, to jest, do osvajanja slobode. Pripovetka „Slobodna ljubav“ implicira da će nova žena savladati sve prepreke i izboriti se za svoje mesto u svetu. Na kraju te priče Vasilisa saznaje da je trudna, a da je Vladimir otac. Ona postaje personifikacija svetle budućnosti komunističke Rusije. Zaključak Tokom svoje političke i revolucionarne karijere Aleksandra Kolontaj se vodila marksističkim principima i verovala u nove ljude koji će izgraditi pravedno socijalističko društvo. U njenim radovima postoji ideološka doslednost: ona se zalaže za ravnopravno socijalističko društvo i priželjkuje idealni komunistički poredak. Posebno se zalagala za prava žena, njihovu emancipaciju i, konačno, stvaranje „nove žene“. Ideologema nove žene predstavlja ključni momenat u njenim člancima u periodici, teorijskim tekstovima i u prozi. U proznim delima prikazani su portreti junakinja koje se bore s tradicijom i patrijarhatom. Pozicija Aleksandre Kolontaj drastično se menja s dolaskom Staljina na vlast. Ona dobija diplomatsku ulogu i uglavnom se nalazi van zemlje. Treba naglasiti da je Aleksandra Kolontaj jedna od retkih revolucionarki koja nije nestala u Staljinovim čistkama. Zbog toga danas mnogi preispituju doslednost i istrajnost njenih stavova. Treba istaći da ona nikada nije javno kritikovala Staljina, ali jeste pisala da više nema komunističke humanosti. Posebno važan izvor za istraživanje predstavlja njen privatni dnevnik u kom piše o strahu koji oseća i za sebe i za sve svoje prijatelje, kao i strašnim vremenima kojima svedoči. Na osnovu pisma koje šalje prijateljici saznajemo da je tokom 1947. godine prepravljala zapise iz svojih dnevnika. Ovaj trenutak treba uzeti kao podstrek za dalja istraživanja o Aleksandri Kolontaj. Prema rečima Bertama Volfa (Bertram Wolfe), ona je možda bila ućutkana, ali nikada nije bila sasvim uverena u novi režim i preobražena.[59] Njen doprinos marksističkoj feminističkoj teoriji i borbi za žensku emancipaciju je izuzetan. Cilj ovog rada bio je da osvetli aspekte njenog stvaralaštva koji nisu previše istraživani u domaćoj literaturi i da ukaže na važno mesto Aleksandre Kolontaj u ženskoj istoriji. odlično očuvana knjiga je iz biblioteke lektorke/prevodioca Jugane Stojanović pa je na pojedinim mestima podvučen ili zaokružen tekst CiGa.3