DOBRICA ĆOSIĆ DALEKO JE SUNCE Tvrdi povez Izdavač Otokar Keršovani Rijeka Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

DOBRICA ĆOSIĆ BAJKA Tvrdi povez Izdavač Otokar Keršovani Rijeka Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

DOBRICA ĆOSIĆ VREME SMRTI 3 Tvrdi povez Izdavač Otokar Keršovani Rijeka Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

Dobrica Ćosić Daleko je sunce Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izdavač Prosveta Beograd Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

Dobrica Ćosić Vreme smrti 4 Tvrdi povez Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

Dobrica Ćosić Daleko je sunce Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izdavač Prosveta Beograd Добросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[3] Ћосић је понекад називан „оцем нације”.[4][5] У Удружењу „Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке. Биографија Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[6] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7] Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8] Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”. У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9] Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10] Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[1] Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12] Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства. Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14] Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић[тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“. Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982). Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17] Ћосићев књижевни рад Са Антонијем Исаковићем, 1953. године. Ћосић и Иво Андрић Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику. Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”. Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века. Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо. Критике Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица , покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[20] Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[21] Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[22] Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[23] Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![24] Злоупотребе Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[25] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[25] Награде и признања Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута. Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво. Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић. Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26] Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими. Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду. Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”. Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997). Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“. Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28] Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31] Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски `Гардијан`, пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36] Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37] Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39] Заоставштина Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности. По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41] Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42] Дела Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43] Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951. Корени, Просвета, Београд, 1954. Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.[44] Деобе, Просвета, Београд, 1961. Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964. Бајка, Просвета, Београд, 1966. Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966. Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971. Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979 Призори Миће Поповића, Београд, 1974. Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975. Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977. Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978. Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979. Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979. Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982. Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984. Грешник, БИГЗ, Београд, 1985. Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986. Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988. Верник, БИГЗ, Београд, 1990. Промене, Дневник, Нови Сад, 1992. Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992. Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996 Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996. Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998. Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000. Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001. Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002. Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002. Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003. Косово, Новости, Београд, 2004. Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002. Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004. Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005. Време власти 2, Просвета, Београд, 2007. Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008. Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008. Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009. Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009. Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011. У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.[45] Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.[46] Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013. У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.[47] Дела о Ћосићу Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин Gang of four (2005) — Зоран Ћирић Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић[48] Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Aleksandar Hecl Džozef Radjard Kipling (engl. Joseph Rudyard Kipling; Bombaj, 30. decembar 1865. – London, 18. januar 1936), bio je engleski književnik, novinar, pisac kratkih priča, pesnik i romanopisac. Kiplingova dela fikcije uključuju romane Knjiga o džungli . Kim (1901) i mnoge kratke priče uključujući Čovek koji bi bio kralj (1888)[1]. Njegove pesme uključuju Mandalaj (1890), Gunga Din (1890), Bogovi naslova (1919), Teret belog čoveka (1899) i Ako (1910). Smatra se jednim od najvećih inovatora kada se radi o umetnosti kratkih priča;[2] njegove knjige za decu su klasici dečje književnosti, a jedan je kritičar opisao Kiplingov rad kao predstavu „svestranog i sjajnog narativnog dara.“ Kipling je bio jedan od najpopularnijih pisaca u Ujedinjenom Kraljevstvu, kako proze tako i stihova, krajem 19. i početkom 20. veka. [3] Henri Džejms je rekao: „Od svih ljudi koje sam ikada upoznao, Kipling se meni lično čini kao najpotpuniji genije, kao neko ko se razlikuje od običnih intelektualaca.“ [3] 1907. godine, kada je imao 42 godine, dobio je Nobelovu nagradu za književnost, što ga je učinilo prvim piscem na engleskom jeziku koji je dobio tu nagradu, kao i najmlađim dobitnikom iste do danas.[4] U nekoliko navrata bio je predložen za britanskog pesničkog laureata, kao i za viteza, što je on odbio.[5] Njegova buduća reputacija menjala se u skladu s političkom i socijalnom klimom tog doba [6][7], a suprostavljeni stavovi o njemu kao rezultat toga nastavljali su se kroz veći deo 20. veka.[8][9] Džordž Orvel je držao Kiplinga za „džingo imperijalistu“ objašnjavajući da je „moralno neosetljiv i estetski odvratan”.[10] Književni kritičar Daglas Ker je napisao: „[Kipling] je i dalje autor koji može da inspiriše strastveno neslaganje i njegovo mesto u književnoj i kulturnoj istoriji daleko je od ustaljenog. Ali kako doba evropskih imperija jenjava, on se prepoznaje kao neuporediv, ako ne i kontroverzan tumač toga kako je doživljavana imperija. To, kao i sve veće priznanje njegovih izvanrednih narativnih darova, čine ga silom sa kojom se treba obračunati.“[11] U detinjstvu je naučio hindu jezik, pohađao je vojnu školu u Devonširu, a 1933. vratio se u Indiju i radio kao novinar. Putovao je u Japan, Ameriku i Južnu Afriku. S jednakim žarom delovao je u književnom i političkom životu Britanije. Godine 1907, dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Njegova proza donosi izuzetnu sliku indijskog života i sveta britanskih vojnika, s posebnim smislom za svet dece i životinja. Bio je zagovornik britanskog imperijalizma, a kao otelovljenje kolonijalizma nemilosrdno je karikiran i parodiran. Najčitanija i najznačajnija njegova „Knjiga o džungli“ karakteriše izvanredno poznavanje tajanstvene Indije i sveta životinja. Radjard Kipling je rođen 30. decembra 1865. u Mumbaju, u predsedništvu Britanske Indije, od majke Alis Kipling (dev. Mekdonald) i oca Džona Lokvuda Kiplinga. [12] Alis (jedna od četiri izuzetne sestre) bila je živahna žena [13] za koju bi lord Daferin znao reći: „Dosada i gospođa Kipling ne mogu da postoje u istoj prostoriji.“[14] [15] Lokvud Kipling, dizajner skulptura i grnčarije, bio je direktor i profesor arhitektonske skulpture u novoosnovanoj školi umetnosti „Sir Jamsetjee Jeejebhoy School of Art“ u Mumbaju. Džon Lokvud i Alis su se upoznali i počeli zabavljati 1863. godine na Radjardskom jezeru u Radjardu, u Staforširu u Engleskoj. Venčali su se i preselili u Indiju 1865. godine. Bili su toliko očarani lepotom područja Radjardskog jezera da su svoje prvo dete nazvali po njemu. Dve Alisine sestre udale su se za umetnike: Džordžijana je bila udata za slikara Edvarda Berna-Džounsa a njena sestra Agnes za Edvarda Pointera. Najpoznatiji Kiplingov rođak bio je njegov brat od tetke, Stenli Boldvin, koji je tri puta bio premijer, zastupnik Konzervativne partije, u dvadesetim i tridesetim godinama 20. veka. [16] Kiplingova rođena kuća u kampusu JJ škole umetnosti u Mumbaju se duži niz godina koristila kao dekanova rezidencija. Iako koliba nosi plaketu koja je navodi kao mesto Kiplingovog rođenja, postoji mogućnost da je originalna koliba srušena pre više decenija te da je nova izgrađena na njenom mestu. [17] Neki istoričari i konzervatori takođe smatraju da bungalov obeležava lokaciju koja je samo blizu kuće Kiplingovog rođenja pošto je bungalov sagrađen 1882. godine – oko 15 godina nakon što je Kipling rođen. Zapravo, Kipling je izgleda tako rekao dekanu kada 1930.te godine posetio JJ školu. [18] Sudeći po Bernis M. Marfi, „Kiplingovi roditelji su se smatrali „Anglo-Indijcima“ (izraz koji se koristio u 19. veku za ljude britanskog porekla koji žive u Indiji), samim tim bi se tako smatrao i njihov sin, iako je veći deo svog života proveo negde drugde. Složena pitanja identiteta i nacionalne pripadnosti će se istaknuti u njegovoj fikciji.“ [19] Obrazovanje u Britaniji Kiplingovi dani „snažnog svetla i tame“ u Mumbaju završili su se kada je imao pet godina. [20] Kao što je to bio običaj u Britanskoj Indiji, on i njegova trogodišnja sestra Alis („Triks“) odvedeni su u Ujedinjeno Kraljevstvo — u njihovom slučaju u Sautsi, u Portsmutu — da žive sa parom koji je udomljavao decu britanskih državljana koji su službovali u Indiji.[21] U narednih šest godina (od oktobra 1871. do aprila 1877. godine) deca su živela sa parom, kapetanom Prajsom Agarom Holovejem, oficirem pri trgovačkoj mornarici, i Sarom Holovej, u njihovoj kući u ulici Kempbel Roud broj 4, u Sautsiju.[22] U januaru 1878., Kipling je primljen u „United Services Colege“ u Vestvord Hou u Devonu, školu koja je osnovana nekoliko godina ranije za pripremu dečaka za vojsku. Škola mu je u početku bila jako teška, ali je u njoj kasnije stekao dobre prijatelje i obezbedila mu je scenografiju za priče iz školskih dana Stalky&Co. (1899.) [23] U tom periodu Kipling je upoznao i zaljubio se u Florens Garard, koja mu je kasnije postala inspiracija za Mejzi u prvom romanu Svetlost se ugasila (1891.)[23] Povratak u Britaniju Pred kraj školovanja, odlučeno je da Kipling nema akademsku sposobnost da studira na Univerzitetu u Okfordu. [23] Njegovi roditelji nisu imali sredstava da ga finansiraju, tako da mu je otac našao posao u Lahoru gde je bio direktor umetničke škole „Majo“, kao i kustos Lahorskog muzeja. Kipling je trebalo da postane pomoćnik urednika jednih malih lokalnih novina „Civil&Military Gazette“. Za Indiju je otplovio 20. septembra 1882. godine, a u Mumbaj je stigao 18. oktobra. Povratak u London Odlučio je da se oproba u Londonu, književnom centru britanske imperije. Dana 9. marta 1889. godine Kipling je napustio Indiju, putujući prvo u San Francisko preko Ranguna, Singapura, Hongkonga i Japana. Kipling je bio jako impresioniran Japanom, napisao je da su Japanci `ljubazni i kuturni ljudi`. [24] Kipling je zatim putovao kroz Sjedinjene Države, pisao je članke za Pionir koji su kasnije objavljeni u „From Sea to Sea and other Sketches, Letters of travel“.[25] Započeo je putovanja po Americi u San Francisku, zatim je otputovao severno u Portland, u Sijetl, pa u Kanadu, u Viktoriju i Vankuver, u Britansku Kolumbiju, preko Medisin Heta pa nazad u SAD u Nacionalni park Jeloustun, zatim istočno do Omahe, potom u Čikago, a kasnije na Nijagarine vodopade, Toronto, pa u Vašington, Njujork i Boston. [25] Tokom ovog putovanja upoznao je Marka Tvena u Elmiri i bio je veoma impresioniran njime. London U Londonu, časopisi su prihvatili nekoliko Kiplingovih priča. Takođe je pronašao mesto gde će provesti naredne dve godine, u Ulici Vilijers, u blizini Čering Krosa, u zgradi koja je kasnije nazvana „Kiplingova kuća“. U neredne dve godine objavio je roman Svetlost se ugasila, doživeo je nervni slom, i upoznao je američkog pisca i izdavačkog agenta Volkota Balestiera s kojim je sarađivao na romanu Naulaka. Na savet doktora, 1891. godine Kipling se ukrcava na još jedno putovanje gde posećuje Južnu Afriku, Novi Zeland i opet Indiju. [13] Prekinuo je plan da Božić provede sa svojom porodicom u Indiji kada je čuo za iznenadnu Balestierovu smrt od tifusne groznice i odmah je odlučio da se vrati u London. Pre njegovog povratka, on je iskoristio telegram da zatraži ostanak kod Volkotove sestre Karoline Star Balestier koju su zvali Keri, a koju je upoznao godinu dana ranije i sa kojim je očigledno imao romansu.[13] U međuvremenu, krajem 1891. godine, njegova zbirka kratkih priča o Britancima u Indiji, Life`s Handicap, objavljena je u Londonu. [26] Dana 18. januara 1892. godine, Keri Balestier (29 godina) i Radjard Kipling (26 godina) su se venčali u Londonu, u anglikanskoj crkvi Svih Duša u Langam Plejsu. Sjedinjene Američke Države Kipling i njegova žena su se usredsredili na medeni mesec koji će ih prvo odvesti u Sjedinjene Države (uključujući i odlazak na porodično imanje Balestierovih blizu Bratlboroua, u Vermontu), a potom u Japan. [13] Kada su stigli u Jokohamu, otkrili su da njihova banka „Bankarska korporacija Nju Orijental“ propala. Kako su saznali za ovaj gubitak na putovanju, vratili su se u SAD, nazad u Vermont. Keri je tada već bila trudna sa prvim detetom pa su iznajmili jednu kućicu na farmi u blizini Bratlboroua za deset dolara mesečno. [20] Posete Južnoj Africi Početkom 1898. godine, Kipling je otputovao u Južnu Afriku na zimski odmor, čime je počela godišnja tradicija koja je (osim sledeće godine) trajala do 1908. Uvek su boravili u `Vulseku`, u kući na imanju Sesila Roudsa u Grut Šuru (gde se danas nalazi studentska rezidencija Univerziteta u Kejptaunu.) [27] Zahvaljujući novoj reputaciji pesnika imperije, Kiplinga su toplo primali neki od najuticajnijih političara u Kejp Koloniji, uključujući Roudsa, sera Alfreda Milnera i Leandera Stara Džejmsona. Kipling je gajio ova prijateljstva i divio se tim ljudima i njihovoj politici. Period između 1898. i 1910. godine bio je presudan u istoriji Južne Afrike, uključujući Drugi Burski rat, mirovni sporazum koji je zatim usledio, kao i formiranje Južnoafričke Unije 1910. godine. U Engleskoj, Kipling je pisao poeziju u kojoj podržava britanski interes u Burskom ratu i prilikom sledeće posete Južnoj Africi početkom 1900. postao je dopisnik lista The Friend u Blumfontejnu, koji je uređivao lord Roberts za britanske trupe. [28] Vrhunac karijere Nakon smrti svoje ćerke Džozefine 1899. godine, Kipling se koncentrisao na sakupljanje materijala za ono što će postati Just So Stories for Little Children. To delo je objavljen 1902. godine nakon što je Kim prvi put izdat. [29] Američki književni naučnik Dejvid Skot tvrdi da Kim pobija tvrdnju Edvarda Seda o Kiplingu kao promoteru orijentalizma pošto je Kipling — koji je bio duboko zainteresovan za budizam — predstavio tibetanski budizam u poprilično sažaljivom svetlu, a pogledi na roman čini se da reflektuju budističko razumevanje Univerzuma. [30] Kipling je bio uvređen zbog govora nemačkog cara Vilhelma II 1900. godine u kojem poziva nemačke trupe da se upute u Kinu kako bi ugušili Bokserski ustanak i da se ponašaju kao `Huni` te da ne uzimaju zarobljenike. [31] U svojoj pesmi iz 1902. godine The Rowers, Kipling je napao Kajzera kao pretnju Britaniji i prvi put iskoristio pojam `Hun` kao anti-nemačku uvredu, koristeći Vilhelmove reči, kao i dela nemačkih trupa u Kini, kako bi Nemce predstavio kao varvare.[31] U intervjuu francuskom listu Le Figaro Kipling koji je bio frankofil, Nemačku je nazvao pretnjom i pozvao na anglosko-francuski savez da je zaustavi.[31] U prvoj deceniji 20. veka Kipling se nalazio na vrhuncu popularnosti. Godine 1906. napisao je pesmu Land of our Birth, We Pledge to Thee. Kipling je napisao dve kratke priče o naučnoj fantastici, Noćnom poštom (1905) i As Easy As A. B. C (1912), obe se dešavaju u 21. veku u Kiplingovom Aerial Board of Control univerzumu. Ovo se smatralo modernom teškom naučnom fantastikom, [32] i po prvi put je predstavilo književnu tehniku poznatu kao indirektna ekspozicija, koja će kasnije postati jedna od glavnih obeležja pisca naučne fantastike Roberta Hajnlajna [29]. Ovu tehniku je Kipling pokupio u Indiji, i iskoristio ju je dok je pisao Knjigu o džungli kako bi rešio problem engleske čitalačke publike koja nije razumevala mnogo o indijskom društvu. Godine 1907. dobio je Nobelovu nagradu za književnost nakon što ga je te godine nominovao Čarls Oman, profesor na Okfordskom univerzitetu.[33] Nobelova nagrada je osnovana 1901. godine, a Kipling je bio prvi dobitnik koji je pisao na engleskom jeziku. Nakon toga je usledilo izdanje dve povezane zbirke poezije i priča: Puck of Pook`s Hill (1906), i Rewards and Fairies (1910). U potonjem se nalazila pesma Ako. U istraživanju Bi-Bi-Si-ja iz 1995. godine, izglasana je za najomiljeniju pesmu Velike Britanije. Njeno pozivanje na samokontrolu i stoicizam je ono što je čini nesumnjivo najpoznatijom Kiplingovom pesmom. [34] Slobodno zidarstvo Prema engleskom časopisu Masonic Illustrated, Kipling je postao slobodni mason negde oko 1885. godine, što je pre uobičajene minimalne 21 godine. [35] Iniciran je u Lahoru. Prvi svetski rat Na početku Prvog svetskog rata, Kipling je, kao i mnogi drugi pisci, pisao pamflete i pesme koje su sa entuzijazmom podržavale ratne ciljeve Ujedinjenog Kraljevstva o obnavljanju Belgije nakon što je to kraljevstvo okupirala Nemačka, zajedno sa još uopštenijim izjavama da se Britanija zalaže za pravedan cilj. Britanska vlada je u septembru 1914. godine pitala Kiplinga da piše propagandni program, ponudu koju je on odmah prihvatio.[36] Kiplingovi pamfleti i priče su bili veoma popularni kod Britanaca tokom rata, a njegove glavne teme bile su hvaljenje britanske vojske nazivajući je pravim mestom za junake, zatim nemački zločini nad belgijskim civilima i priče o tome kako su žene mučene strahotama rata, ali ipak opstaju i trijumfuju uprkos svim patnjama. [36] Nakon Prvog svetskog rata Delimično kao odgovor na smrt svog 18-ogodišnjeg sina Džona koji je poginuo u Prvom svetskom ratu u septembru 1915. godine, Kipling se pridružio Komisiji za ratne grobnice, koja je odgovorna za britanske ratne grobnice napravljene kao vrtovi, a koje se mogu i danas naći kod Zapadnog fronta, kao i za sve druge lokacije širom sveta gde su trupe Britanske imperije pokopane. Kiplingova dirljiva kratka priča Baštovan prikazuje posete ratnim grobljima, a pesma The King`s Pilgrimage (1922) prikazuje putovanje na koje je pošao kralj Džordž V pri kojem je obišao groblja i spomenike u izgradnji Komisije za ratne grobnice . Nakon rata Kipling je bio skeptičan u vezi sa Četrnaest tačaka i Društvom naroda, ali se nadao da će SAD napustiti izolacionizam i da će posleratni svet biti dominiran anglosko-francusko-američkim savezom.[37] Kipling se nadao da će Sjedinjene Države preuzeti mandat Društva naroda za Jermeniju kao najbolji način sprečavanja izolacionizma i da će Teodor Ruzvelt, kojem se Kipling divio, još jednom postati predsednik. [37] Kipling je bio ožalošćen Ruzveltovom smrću 1919. godine, verujući da je njegov prijatelj bio jedini američki političar sposoban da Sjedinjene Države drži u `igri` svetske politike.[38] Kipling je bio veoma neprijateljski nastrojen prema komunizmu. U pesmi iz 1918. godine, Kipling je napisao da su sve što je bilo dobro u Rusiji uništili boljševici.[39] Godine 1920. Kipling je osnovao Ligu Slobode [40] zajedno sa Hagardom i Lordom Sidnamom. Ovaj kratkoročni projekat se fokusirao na promovisanje klasičnih liberalnih ideala kao odgovor na rastuću moć komunističkih tendencija unutar Velike Britanije ili, kako je Kipling rekao, `da se suprotstavi napretku boljševizma`.[41][42] Godine 1922, Kipling je postao i rektor Univerziteta u San Endruzu u Škotskoj, i na toj poziciji je ostao tri godine. Mnoga starija izdanja Kiplingovih knjiga imaju svastiku odštampanu na svojim koricama, vezanu za sliku slona koja nosi cvet lotosa, što odražava uticaj indijske kulture. Kiplingova upotreba svastike bila je zasnovana na indijskom simbolu sunca koja je predstavljao sreću i sanskritsku reč koja označava `srećno` ili `dobrobit`. [43] On je koristio simbol svastike okrenute u obe strane, i nadesno i nalevo, i u to vreme su je generalno koristili i drugi. [44][45] Kada su nacisti došli na vlast i uzurpipli svastiku, Kipling je naredio da ona ne sme više ne ukrašava njegove knjige. [43] Manje od godinu dana pre njegove smrti, Kipling je održao govor 6. maja 1935. upozoravajući na opasnost koju je nacistička Nemačka predstavljala za Britaniju. [46] Kipling je napisao prvu Kraljevsku božićnu poruku, koju je pročitao preko Bi-Bi-Si-jevog Imperijskog Servisa kralj Džordž V 1932. godine. [47][48] Smrt i zaostavština Kipling je nastavio da piše sve do početka 1930-ih, ali sporijim tempom i sa mnogo manje uspeha nego ranije. U noći 12. januara 1936, Kipling je pretrpeo krvarenje u tankom crevu. Operisan je, ali je umro za manje od nedelju dana kasnije 18. januara 1936. godine, u 70-toj godini usled pucanja čira na dvanaestopalačnom crevu.[49][50] Na sahrani je mermerni kovčeg prekriven zastavom Velike Britanije između ostalih nosio i Kiplingov rođak, premijer Velike Britanije, Stenli Boldvin. [51] Kipling je kremiran u krematorijumu Golders Grin, na severozapadu Londona, a njegov pepeo je pokopan u Poetskom uglu, u Vestminsterskoj opatiji, pored grobnica Čarlsa Dikensa i Tomasa Hardija.[51] Uticao je na mnoge pisce kao što su Pol Anderson, Horhe Luis Borhes, Randal Džarel, T. S. Eliot i druge. Mnogi filmovi su napravljeni na temu po delu Knjiga o džungli, kao i poznati crtani film u Volt Dizni produkciji

Povelja, 2014. Knjiga nekorišćena, ali dobila pegice usled premeštanja s police na policu. ILIJA BAKIĆ: VREME ZVANO TELO Kajoko Jamasaki (1956) prisutna je u srpskoj literaturi više decenija kao prevodilac, promoter japanske kulture u Srbiji i srpske u Japanu te, konačno, kao pesnikinja intimistički intoniranog glasa. Knjiga „Vodeni cvetovi“ nastavak je avanture poetskih traganja odnosno produbljivanja već dosegnutih horizonata. Zbirku čine tri ciklusa „Plamen u školjki“, „Mesečevo mleko“ i „Svetlosna buba“; iako formalno odeljeni stihovi se prepliću i prelivaju između segmenata gradeći labavu ali prepoznatljivu celinu tako da je, u konačnom iščitavanju, utisak da je reč o delu koje je fokusirano na nekoliko tema (ali sadrži i pesme koje sa tim težištima ne korespondiraju u potpunosti). Osnovni toponimi ove mape-knjige su refleksije (savremene) svakodnevice kroz koju se prelamaju emotivna stanja poetskog subjekta odnosno, kao njihov kontrapunkt, ljudska stradanja u teškim vremenima. Kroz čitavu zbirku protkano je i dvojstvo kultura, japanske i srpske, ali se insistira na jedinstvenom, ljudskom temelju obe dok su razlike tek posledice kompleksnih okolnosti. Uprkos svim spoljnim razlikama patnje nesrećne dece i njihovih majki u zemljotresu i ratu istovetne se jer u svima stradaju nevina tela i duše, uništavaju se, gube dragoceni životi, neke moguće radost, dobra dela, konačno poništena su čuda prirode i postojanja. Ti se gubici ne mogu nadoknaditi ali je nužno sećati ih se; zaboravljanje stradalnika potvrdilo bi snagu ubica ili stihija, tih bezobzirnih sila nad čovečnošću. Poštovanje seni nestalih jedna je od važnih emocija kojih se ne treba stideti jer žive vezuje sa onima kojih nema, izoštrava percepciju i dubinu sagledavanja sopstvenog postojanja a, s druge strane, zalog je trezvenijem, mudrijem odnosu prema potomcima i njihovom vaspitavanju kao celovitih ličnosti. U takvom je stavu otklon od ultimativne matrice potrošačkog Zapada koji poznaje samo sadašnjost kao ključni trenutak u kome se egzistencija potvrđuje jedino kroz hedonistička uživanja i nekontrolisano trošenje u tzv Potrošačkom Raju u kome su svi večno mladi, lepi, nasmejani i bezbrižni. Takav svet poznaje samo stimulansima napumpane emocije, nesposoban je za nijanse i fine, diskretne nagoveštaje, slutnje. Nasuprot toj anomaliji koja se proglašava za jedini mogući način postojanja, poezija „Vodenih cvetova“, u delovima koji su, barem nominalno, okrenuti svakodnevici, zaranja u delikatno preplitanje detalja koji lako izmiču ovlašnom, nepažljivom posmatranju a u kojima se – u pripremi hrane, bojama namirnica, predelima, običnim razgovorima – krije esencija zadovoljstva jednog života. Ma koliko se smenjivanje dana i rutinskih aktivnosti čini trivijalnim, neuzvišenim upravo ta i takva kolevka jedinke/porodice jeste temelj osećanja sigurnosti i ispunjenosti. Tek kad se čovek izmakne iz tog utočišta, kada se neplanirano zagubi na nekom stranom aerodromu, postaje mu jasno šta znače te svakodnevne sitnice, naizgled nebitna opažanja i slučajne misli. U trenucima izmeštenosti iz poznatog prostora i određenog sleda događaja (koji je jedinka ustrajno gradila) razotkrivaju se i koreni značenja termina kakvi su Zemlja majke, Zemlja moga čoveka, Zemlja leptira, maternji jezik, strani jezik, njegov/moj grad... Osetljivost na te „opšte“ pojmove varira od ličnosti do ličnosti, zavisno od njene sposobnosti da se ona, osetljivost, artikuliše i formuliše nesavršenim sistemom znakova kakav je jezik. Reči, stihovi, poezija kao forma u kojoj se dešava pesnikinjino stvaralaštvo ali i kao životni stav, način opazanja/posmatranja okruženja i sebe u njemu, sa svim vrlinama, manama, snagom i slabostima, sporadično se pominju u stihovima jer je to tek tren namernog samoodređenja, imenovanja sopstvenog svetonazora koji je, u krajnjem, osmislio i ispisao sve stihove i odredio njihov ton i značenja. Poezija je, pak, (još jedan) svet/svemir kome pesnikinja pripada. Svest o tom svetu jednako je važna kao i pripadanje porodici, deci, voljenom biću. To je jedan od parametara onoga što se naziva „ispravna orijentacija u prostoru i vremenu i prema ljudima“ i potrebno je, povremeno, samom sebi ponoviti te krucijalne istine. Otuda i snažan, bezmalo prosvetljujući doživljaj otkrovenja voljene osobe, onoga koji zaklanja pogled. Takvim se trenucima potvrđuje životna radost, volja za postojanjem uprkos nevolja, ružnih uspomena, neizvesne budućnosti, strahova i kolebanja. Jer prepreke koje, iz dana u dan, iskrsavaju guše taj polet. Zato pesnikinja piše „Dišem duboko, da mi se povrati / vreme, zvano telo, koje sam / negde izgubila.“ („Niti za vez“). To priželjkivano, duboko disanje nije uvek lagodno, ume da bude bolno i teško ali je nužno potrebno da bi se, uprkos svom neprijateljskom okruženju, svom talogu dotadašnjeg postojanja, povratila osnovna radost življenja (ma koliko ono bilo prolazno). Knjiga „Vodeni cvetovi“ traga za skrivenom, zagubljenom punoćom života, za svim njegovim licima (ne uvek ugodnim) i, u konačnom svođenju utisaka, zrači radošću i plemenitim emocijama. Kajoko Jamasaki (Kanazava, 14. septembar 1956) jeste profesorka japanologije na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, pesnikinja i književna prevoditeljka.[1] Biografija Diplomirala je na Filološkom fakultetu Hokaido univerziteta u Saporu (Japan). Bila je na specijalizaciji od 1979. do 1980. godine na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Godine 1981. boravila je na specijalizaciji na Institutu za glasbeno narodopisje (SAZU) u Ljubljani. Magistrirala je i doktorirala na Filološkom fakultetu u Beogradu.[2] Članstvo Član Udruženja književnih prevodilaca Srbije Član Srpskog književnog društva, potpresednica Upravnog odbora Član Nihongo kyoiku renraku kaigi (Asocijacija nastavnika japanskog jezika kao stranog, Tokio) Član AEJ (Asocijacija profesora japanskog jezika kao stranog u Evropi) Saradnik Matice srpske Bibliografija Poezija Torino tameni, – Shoshi Yamada, Tokyo, 1995. Ubusuna, rodina, – Shoshi Yamada, Tokyo, 1999. Bara: mishiranu kuni, – Shoshi Yamada, Tokyo, 2001. Hisoyakana asa, Shoshi Yamada, Tokyo, 2004. Atosu, shizukana tabibito, Shoshi Yamada, Tokyo, 2008. Skriveno jutro, Centar za kulturu, Palanka 2001. Rodina, ubusuna, Studentski kulturni centar, Beograd, 2004. Sanovnik, reka, Rad, Beograd, 2005. Olujni breg, Rad, Beograd, 2008. Zbirka eseja Kaitai jugosurabia, – Tokyo: Asahi shuppan, 1993. Aruhi mura wa senjo ni natta, – Tokyo: Shueisha, 1995. Sokokara aoi yami ga sasayaki, – Tokyo: Kawade shobo shinsha, 2003. Studija Japanska avangardna poezija: u poređenju sa srpskom poezijom, Filip Višnjić Beograd, 2004. Antologija Četiri godišnja doba: savremena japanska haiku poezija, 1. izdanje – Beograd: Nova, 1994. Uvodna studija; izbor i komentari (zajedno sa H. Jamasaki-Vukelićem i S. Mitrovićem), 2. dopunjeno izdanje, Studentski kulturni centar, Beograd. Tekst za kompoziciju Torino tameni, za mešoviti hor (kompozitor: Ko Matsushita) – Tokyo: Ongaku no tomo sha, 2000. Bara, mishiranu kuni, (kompozitor: Ko Matsushita) – Tokyo: Kawai, 2008. Hikari o mamoru mono tachi, za ženski hor i klavir (kompozitor: Ko Matsushita), – Tokyo: Kawai, 2008. Miohayami, kantata za mešoviti hor, klavir i udaraljke (kompozitor: Ko Matsushita) – Tokyo: Kawai, 2009. Prevod Wakaki hi no kanashimi/Danilo Kiš, prevod dela Rani jadi na japanski – Tokyo: Tokyo sogensha, 1995. Shisha no hyakka jiten/Danilo Kiš, prevod dela Enciklopedija mrtvih na japanski – Tokyo: Tokyo sogensha, 1999. Niwa, hai/Danilo Kiš, prevod dela Bašta, pepeo na japanski – Tokyo: Kawade shobo shinsha, 2009. Literatura o piscu SUGA, Atsuko: Tabi dewa nazeka yoku nemuri, Tori no tameni, Gojuso/Atsuko Suga //Hon ni yomarete (Knjige su me čitale). – Tokyo: 1998. Wada, Tadahiko: Venetsuiya, mizuno yume (Venecija, san o vodi). – Tokyo: Chikuma shobo, 2000. pp. 273-274; Koe, imidewa naku (Glanovi, ne značenje). – Tokyo: Heibonsha, 2004. pp. 25-36., 37-49.. pp. 127-139. GENDAISHI daijiten (Veliki rečnik savremene poezije):Yamasaki, Kayoko / Motoo Ando, Makoto Ooka, Minoru Nakamura //Gendaishi daijiten (Veliki rečnik savremene poezije): –Tokyo, 2008. pp. 676–677. – Rečnička odrednica. BOŠKOVIĆ, Dragan: (Bez)utešno putovanje / Dragan Bošković // Književni magazin: Mesečnik Srpskog književnog društva. – Beograd : Srpsko književno društvo. – br. 55 – 56 (januar – februar 2006). pp. 39–40. Prikaz knjige „Sanovnik, reka“, Rad, Beograd, 2005; Kada se vode povuku / Dragan Bošković // Povelja: časopis za književnst, umetnost i kulturu: Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“ Kraljevo. – god. XXXIV, 3/2004. pp. 179–181. – Prikaz knjige „Rodina, ubusuna“, SKC, Beograd, 2004. VUČKOVIĆ, Radovan: Monografija o japanskoj avangardnoj poeziji// Književna istorija. – Beograd:za književnost i umetnost, XXVII, br. 127 (2005). pp. 709–713. - Prikaz knjige „Japanska avangardna poezija u poređenju sa srpskom“, Filip Višnjić, Beograd, 2004. VESELINOVIĆ, Sonja: Pesma ispod prozirnog sveta / Sonja Veselinović // Beogradski književni časopis, Književno društvo „Hiperboreja“ Beograd. – god. II, br. 5 (15. decembar 2006). pp. 212–214. – Prikaz knjige „Sanovnik, reka“, Rad, Beograd, 2005. NENADOVIĆ, Svetlana: Kajoko Jamasaki-Vukelić: / Svetlana Nenadović //Dete je otac čoveka. knj.3. –Beograd: Radio-televizije Srbije, 2008. pp. 88-93. – Intervju. (Biblioteka Knjiga sećanja) STOJANOVIĆ – Pantović, Bojana: Nebeski oblici: Kajoko Jamasaki: „Rodina, ubusuna“, pogovor Dragan Bošković, SKC, 2004 / Bojana Stojanović – Pantović //Oštar ugao. –Zrenjanin: Agora, 2008. pp. 139–141. Nagrade i priznanja Dobitnik je godišnje nagrade za prevod na inostrani jezik za 1995/96. godinu (Srpski P.E.N. Centar). Povelje za izuzetan doprinos prevođenju srpske književnosti (Udruženje književnih prevodilaca Srbije), 2011. Povelja Morave (UKS), 2011.[3]

Vujica Rešin Tucić-STRUGANJE MAŠTE,vojvođ.avangarda *6156*09-2022 Struganje mašte 407.strana+ prikaz iz časopisa Student iz 1971.-80.strana Struganje mašte / Vujica Rešin Tucić-autor ; priredio i predgovor napisao Ostoja Kisić ; [crteži i ilustracije : Duško Kirćanski] izdavač: Novi Sad : Dnevnik, 1991.g (Bački Petrovac : Kultura) YU ISBN 86-7011-146-2 Tvrd povez-omot,latinica,LXXX + 407 str. + prikaz iz časopisa Student iz 1971. god. Ilustrovano,format: 20 x 13 cm, težina 600.grama stanje: stranice vrlo očuvane-čiste uredne, korice sanirane s čela-fleka od slova-naslova od stajanja-presvučena alu lepljivom folijom,omotnica-presvučena i ojačana ispod sadržaj: - poglavlja-naslovi Sadržaj: - Pamfleti - Jaje u čeličnoj ljusci - San i kritika - Prostak u noći - Reform Grotesk (Poema) - Struganje mašte (Vizuelni roman) S a d r ž a j: pun Vujica Rešin Tucić lirski pesnik iz vremena procvata samoupravljanja / Ostoja Kisić (VII-LXXX). - Pamfleti (3-6): Ja vas cenim, ne cenjkam se (5-6). - Jaje u čeličnoj ljusci (7- 84): Poslednje zdravo (9); Dobra komovica (10); Long size! Zima! Zima! (11); Evo došli (12); Meni je teško da živim (13-14); Cipele (15); Zatvori prozor i nemoj plakati! (16); Goli zagrljeni noćni portiri (17); Jedan deran srcu veran (18); O kako lepo bicikl teram ja (19); Ah, ja sam tako buđav (20); Zdravo gradovi! Zdravo selo! (21); Vampiri jedu sveže voće (22); Trotinet (23); Onaj što se smejao ispred Obilićevog venca (24); Neko veče (25); Kupanje belih miševa (26); Kraljica peći (27-28); Jedan drugi grad (29); Stanovao sam u Beogradu (30); Poslao sam te da ne dođeš (31); Furije kroz čapurije (32); Crni bez (33); Prvi lopovluk u životu i smrti (34); Ah, poduzmimo najzad to putovanje drsko (35-36); Mi smo izrjadni! (37); Pošo Goethe da se šethe (38); Kad čoveku dođe teško ko olovo (39-40); Dojilje smrti (41); Budžak uspomena (42-43); Olko-ol! Taj strašni olko-ol! (44); Jaje u čeličnoj ljusci (45-46); Okrenimo se kredencu sirotinjskom (47-50); Neke ženske su prošle (51); Alade o mertvime (52); Kod okružnog javnog tužilaštva desilo mi se (53); Spavanje u kauču (54); Pesma rastanka (55); Duša duši luftbalon probuši (56-58); Neprijatelji (59); Muf! Pazite, pištolj je u mufu! (60-61); Cigarillos sonet (62); Kako su me optužili za ubistvo (63-64); Svirka na crna dirka (65); Kupiću ti malog magarca (66); Gospođica sa naslonom za registrator `Hermes` (67); Prekidač za svetlo (68); Zalud se meni nebo plavi! (69); Uče-če (70); Moj stari špajz, ti si duši šlajz (71-72); Zastave su ispeglane (73); Kelneri moje duše (74); Alan Po (75); Restoranska jesen (76); Pucaju plućni kombinezoni (77); Izašao je novi ČIK! (78-79); Glavu sam udarao često o neke tvrde stvari (80); Ne budi grub, nauči da ljub! (81-82); Mene niko nikad nije voleo jer sam jako nezgodan za voljenje (83); Alade o mertvime II (84). - San i kritika (85-130): Knjiga je otvorena, čovek je zatvoren (87-88); Zatrči pucka nastavljen (89); Rasečen klupko, njuškao sleđen (90); Ono li, te uz (91); Dlaka paradajz miš, brdo vatra magla (92); Satima kašika juče, ponekad suza sutra (93); Glad kasni, srce peva (94); Sumrak jesen oluja, vetar pustoš san (95); Rapavo mlako lepljivo, svučeno uspravno duboko (96); Posao cveta, brda su daleka (97); Zeleno lupiti, pisano klonuti (98); Sirovo kuvano, plašljivo hrabro (99); Munju šušti boleo, nemirna stolu zevala (100); Suknja vuna led, čep olovo breg (101); Kupljen ne crevo, strog ne mokraća (102); Mahati mokriti plakati (103); Vruć divalj dlakav, vlažan stisnut pust (104); O suza i, i brašno o (105); Zeleno tačan liže, komotno stegnut curi (106); Kašika je puna, orman je prazan (107); Krevet ispečen, lonče savijen (108); Govori brzo, putuj oprezno (109); Ekser mozak voda, dleto lobanja surutka (110); Kukavica hrabar, lep ružan (111); Sneg veje, ljubav je večna (112); Kako dam nije, odaje dasku cedi (113); Otrovni drht, sjurni sev (114); Koža dodir, zima sneg (115); Otišao nestao izgubljen (116); Nokti rastu, kosa opada (117); Ovamo tamo onde daleko (118); Daska proliv, udarac san (119); Od koliko od, od zariven od (120); Ušle vodu stisak (121); Nokat ako nokat, zanat ako zanat (122); Čašu naprstak, kantu džak (123); Pije cepti čačka trese (124); Mikser voćnjak, grejalica san (125); Pljuni žuri vuci, sisaj čupaj kmeči (126); Klone stara micali (127); Staza cigla šibica, jelen kaput jezik (128); Ubica sam, zanos modar (129); Čovek zdravlje srce (130). - Prostak u noći (131-184): Pijem kuvano vino (133); U vozu Trst - Venecija (134); Izađem na led (135); Brojim, kad god seva (136); Kod književnika Bore Ćosića (137); Na radnoj akciji u Makedoniji (138); Upišao sam se od straha (139); Na autobuskoj stanici, u Beogradu (140-141); Slikao sam se (142-143); Pesnik Branko Andrić (144); Ležim u sobi (145); Jednog leta, u ponoć (146); U autobusu za Beograd (147); Odem u banju Rusandu (148-149); Tiho se cerim (150-151); Polako sam je podizao (152-153); Kopao sam sedam dana (154); Pođemo noću (155); Odvede me mati (156); Igrač u svim pravcima (157-158); Pred hotelom Jugoslavija (159); Odem da treniram boks (160); Na Velikom Lošinju (161); Ko može jače da prdne (162-163); Ujutro, po vejavici (164); U jednom časopisu (165); Gledamo se u oči (166); Na Ohridu, s Josipom Severom (167); Čučnem pored nekog psa (168); U travi, na dnu jarka (169-170); Dok sipi jesenja kiša (171); Kao dete plašio sam se (172-173); Zaletim se i skočim (174); Ćele-kula (175); U klozetu Filozofskog fakulteta (176); Dok sam prao noge (177); Na vratima kupatila (178); U radnoj sobi pesnika Vaska Pope (179); Igrali smo se doktora (180); Ustanem i pitam (181); Prostak u noći (182); Petokraka (183-184). - Reform grotesk (185-226): Svi smo bili mladi, svi se sećamo (187); O zamenice i prilozi, o usklici (188); Gubimo se u tekstovima (189); Otvaram sklopljenu sintaksu (190); Pogledi se čuvaju (191); Umetnost spava (192); Govorim tiho (193); Gde smo, o naša sjajna zvezdo (194); Udrite decu, tucite svoju smrt (195); Vi, koji ste mladi (196); Sva su vrata zaključana (197); Usta mi se stisnu (198); Jutarnje jaje (199); Sam i lep, posut mladežima (200); Ovo je vreme zemlje (201); Deca imaju dušu (202); Šetaćemo i mi nekad (203); Gledaj, i pamti (204); Prokleti pesnici, Verlenov termin (205); Vrebajte oči svojih očeva (206); Opojne, poletne su parole (207); Zagrli me (208); Ledeni vetar zatvara nam put (209); Naslonjen na polivinil (210); Šljapče je ljapka moj svet (211); Hartija: blizina i daljina (212-213); Jutro (214); U davno vreme jedan je general (215); Smrt je večita životna potreba (216); O zvezde, raspoređene u večnosti (217); Ponekad, odem na odmor (218); Jesam li ja dete revolucije (219); U Kosmosu, u pustinji (220); Peva mi se, do smrti (221); Odgurnuo sam tanjir, svim vremenima (222); Poljubio sam ružu i komad belog hleba (223); Blagom licu prijatelja (224-226).- Reform grotesk : poema (227-249). - Struganje mašte : vizuelni roman - esej - poema (251-393). Napomena priređivača / O.K. (395); Registar (397-402). * * * Vujica Rešin Tucić Vujica Rešin Tucić tvorac je teoretskog pojma tradicija avangarde, u okviru koje je objavio dvanaest knjiga poezije, proze i eseja: Jaje u čeličnoj ljusci (1970), San i kritika (1977), Slovo je puklo (1978), Prostak u noći (1979), Reform grotesk (1983), Hladno čelo (1983), Sneg veje, ljubav je večna (1990), Strahote podzemlja (1990), Struganje mašte (1991), Igrač u svim pravcima (2001) i Gnezdo paranoje (2006)... Realizovao je niz umetničkih poduhvata i projekata, delujući na širokom prostoru, od Zrenjanina (izdavač i urednik publikacije Pamfleti, 1968), preko Beograda (časopis Rok, 1969), Novog Sada (časopis Polja i umetnička grupa Januar-Februar 1971), do Zagreba (časopisi Pitanja i Oko), Splita (Vidik), Rijeke (Dometi) i Kranja. Uređivao je časopise Ulaznica (Zrenjanin) i Dalje (Sarajevo). Pokrenuo je 1977. godine i privatni časopis Adresa kao jedno od najznačajnijih neoavangardnih glasila na bivšejugoslovenskom kulturnom prostoru. Bio je osnivač i autor književne škole Tradicija avangarde (Beograd 1993-95), iz koje je nastala umetnička grupa Magnet. Dobitnik je brojnih književnih nagrada i priznanja, preminuo je 28 novembra 2009. godine u Novom Sadu.

ZBORNIK PESAMA sa 24. međunarodnog susreta pesnika u Inđiji, pod naslovom ` GARAVI SOKAK `. KNJIGA JE POTPUNO NOVA! Veoma retka, i u njoj je zastupljena poezija 402 PESNIKA iz raznih krajeva sveta. Uvršteni autori: 1. AGO HAURDIĆ 2. AGNJEŠKA JAŽENBOVSKA 3. ADEM GARIĆ 4. ALEKSANDAR DEVETAK 5. ALEKSANDAR HUT KONO 6. ALEKSANDAR MIJALKOVIĆ 7. ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ 8. ALEKSANDAR VELIČKOVIĆ 9. ALEKSANDAR STANOJEVIĆ 10. ALEKSANDRA ĐURĐEVIĆ 11. ALEKSANDRA VIDIĆ 12. ALEN BRABEC 13. ALISA MALIČEVIĆ 14. ALISA SALOPEK 15. ANASTASIJA KOCIĆ 16. ANASTAZIJA RAJIĆ 17. ANĐELA BUGARIN 18. ANDREA POPOV MILETIĆ 19. ANDREJ GRILC – THEODOR ILLEK 20. ANDREJKA JEREB 21. ANI STAJKOVA – IVANOVA 22. ANA ŽEZLOVA 23. ANTON GANČEV 24. ARKADJUŠ FRANJA 25. ARMIN BOLIĆ 26. ARMIN HUSEINOVIĆ 27. ARON BARETIĆ 28. BILJANA DIMITRIJEVIĆ MARTINOV 29. BILJANA POLEDICA 30. BILJANA TODOROVIĆ 31. BISERKA GAJIĆ 32. BISERKA SPAJIĆ 33. BOBO GRLJUŠIĆ 34. OJANA KULIDŽAN 35. BORČE PANOV 36. BORIS MARKOVIĆ 37. BORIS SPAJIĆ 38. BORIVOJ BUKVA 39. BORIVOJE SEKULIĆ 40. BORKA SIMIĆ 41. BOŽIDAR PEŠEV 42. BOŽO VLAŠIĆ 43. BRANKO JEČMENICA 44. BRANKO MARAVIĆ 45. BRATISLAV VELIČKOVIĆ 46. BREDA SLAVINEC 47. BRUNO BREŽAC 48. BRUNO ŠTOK 49. BUDIMKA TOŠIĆ 50. VALENTINA PETROVIĆ 51. VALENTINA-VANJA STOJKOVIĆ 52. VALENTINA VUKMAN ZELIĆ 53. VALENTINA MILAČIĆ 54. VALENTINA ZLATANOVIĆ MARKOVIĆ 55. VANJA PAVLOVIĆ 56. VEDRANA ĐEKIĆ 57. VELJKO LAĐEVAC 58. VERA RATKOVAC 59. VESNA DENČIĆ 60. VESNA JOKIĆ 61. VESNA KEREČKI ŠARAC 62. VESNA LAUDANOVIĆ 63. VESNA ŠARE 64. VESNA V. LALOVIĆ 65. VESNA BALABAN 66. VESNA TASIĆ 67. VID VUKASOVIĆ 68. VID VUKELIĆ 69. VIDA NENADIĆ 70. VIKTORIJA VULETIĆ 71. VIOLETA JOVIĆ 72. VIŠNJA JUNAKOVIĆ 73. VLADANA KOSTIĆ 74. VLADIMIR VUKMIRICA 75. VLADIMIR ZLOH 76. VOJKA MILOVANOVIĆ 77. VUKAN OGRIZOVIĆ 78. GORAN GATALICA 79. GORAN KUTLAČA 80. GORAN SREĆKOVIĆ 81. GORDANA-VERICA MIĆUNOVIĆ 82. GORDANA LJ. MILJKOVIĆ 83. GORDANA PAVLOVIĆ 84. GORDANA RADOVANOVIĆ 85. GORDANA ROGIĆ 86. GORDANA ŠUMENKOVIĆ 87. GORDANA VIDAKOVIĆ SIMIĆ 88. GROZDANA CREPAJAC 89. DAJANA LAZAREVIĆ 90. DALIBOR DREKIĆ 91. DALIBORKA PEŠUT MANDIĆ 92. DAMIR CAR 93. DAMIR D. OCVIRK 94. DANIJEL RADOČAJ 95. DANIJELA KOJIĆ 96. DANILO MARIĆ 97. DANJA ĐOKIĆ 98. DARKO BURMUDŽIJA 99. DARKO KOLAR 100. DARKO MARKOV 101. DEJAN DIMITRIJEVIĆ MITA 102. DANIEL TIKVICKI 103. DOROTA JAVORSKA 104. DRAGAN RADOVIĆ 105. DRAGANA ĐURKOVIĆ TOŠIĆ 106. DRAGANA DUČIĆ 107. DRAGANA JOVANOVIĆ 108. DRAGANA KONSTANTINOVIĆ 109. DRAGANA MRKIĆ 110. DRAGICA BEKA SAVIĆ 111. DRAGICA KOJIĆ 112. DRAGIŠA ERAKOVIĆ 113. DRAGOLJUB POPOVIĆ 114. DRAGOMIR DRAGA MIRJANIĆ 115. DRAŽEN PAVLIĆ 116. DRAŽENKA TRBOVIĆ 117. DUNJA BANJAC 118. DUŠAN ĐORĐEVIĆ 119. DUŠAN ELEZ 120. DUŠANKA RUDIĆ 121. DUŠKA BOJIĆ 122. ĐORĐE BOGOJEVIĆ 123. ĐURA ŠEFER SREMAC 124. ĐURICA EDELINSKI 125. ĐURO BAKIĆ 126. EMIL GEBEJEŠ 127. EMILIJA MIJATOVIĆ 128. EMILIJA ŽIVKOVIĆ 129. EMILIJA ŽIVOJINOVIĆ 130. ENSAR BUKARIĆJI VAKUF – USKOPLJE 131. ERŽEBET FEHER LIZA 132. EVGENIJE ALEKSANDROVIČ KAPUSTIN 133. EVICA KRALJIĆ 134. ŽAKLINA GLIBO 135. ŽELJANA RADONIĆ 136. ŽELJKA AFRIĆ 137. ŽELJKO ARNOVSKI 138. ŽELJKO VUČENOVIĆ – VUK KURJAK 139. ŽELJKO FUNDA 140. ŽELJKO JELIĆ KREMANSKI 141. ŽIVAN MARINKOVIĆ 142. ZDRAVKO DUVNJAK 143. ZIJAD PANDUR 144. ZLATKA EMERŠIĆ 145. ZLATOMIR BOROVNICA 146. ZORA LJUBENOVIĆ 147. ZORAN S. PILJEVIĆ 148. ZORAN TODOR 149. ZORANA GAVRILOVIĆ 150. ZORICA LEŠOVIĆ STANOJEVIĆ 151. ZORICA MARKOV 152. ZORICA STANKOVIĆ 153. ZORKA ČORDAŠEVIĆ 154. IVA DAMJANOVIĆ 155. IVAN DESPOTOVIĆ 156. IVAN KORPONAI 157. IVAN PETROVIĆ 158. IVAN M. PETROVIĆ 159. IVANA ARSIĆ 160. IVANA ZAJIĆ 161. IVANA PRLINA NIKODIJEVIĆ 162. IVANKA KUZMAR ŠUBAŠIĆ 163. IGOR BRACA DAMNJANOVIĆ DIB 164. IGOR DIVKOVIĆ 165. IGOR ZORIĆ 166. IGOR REMS 167. IGOR STANKOVIĆ 168. IZABEL DIAS ČEPERKOVIĆ 169. IZTOK KODRIČ, ROGATEC 170. ISHAK NOKIĆ, NOVI PAZAR 171. JABLANKA PAVLOVIĆ, SOKOBANJA 172. JADRANKA VARGA, ZG 173. JAGODA KECMAN, TUGARE 174. JAGODA KLJAIĆ, GLINA 175. JAGODA NIKAČEVIĆ, NBG 176. JASMILA TALIĆ, SARAJEVO 177. JASMIN IBRANOVIĆ, BRČKO DISTRIKT 178. JASMINA VALENTIĆ, INĐIJA 179. JASMINA MALEŠEVIĆ, BG 180. JASMINA ŠUŠIĆ, LIPOVLJANI 181. JEFIMIJA KOCIĆ, NIŠ 182. JELENA M. ĆIRIĆ, PRAG 183. JOVAN BODROŽIĆ, INĐIJA 184. JOVAN N. BUNDALO, BEOGRAD 185. JOVANA STOJANOVIĆ, PODGORICA 186. JOVANKA BABIĆ JELOVAC, ZAGREB 187. JOVANKA BOŽIĆ, VALJEVO 188. JOVANKA JELIĆ, UMKA 189. JOŽE BRENČIČ, VRHNIKA 190. JURATA BOGNA SERAFINJSKA, VARŠAVA 191. JURE DRLJEPAN, DOMŽALE 192. JURICA NJEGOVEC, VARAŽDIN 193. KAJA NIKOLIĆ-STOJANOVIĆ, RAŽANJ 194. KATARINA KOSTIĆ, TORONTO 195. KRIŠTOF REMBOVSKI , KENPNO 196. KSENIJA ŠUPIĆ, UŽICE 197. LAURA KLAPKA, ZAGREB 198. ALTENKA SAPUNDŽIJEVA, LOVEČ 199. LAZAR LAUŠEV, IDVOR 200. LAZAR PETKOVIĆ – KRČEDINAC, KRČEDIN 201. LELA STOJANOVIĆ, NIŠKA BANJA 202. LIDIJA PAVLOVIĆ-GRGIĆ, MOSTAR 203. LINDA PRUGO BABIĆ, SARAJEVO 204. LJILJANA CRNIĆ 205. LJILJANA GLIGORIJEVIĆ 206. LJILJANA JELASKA 207. LJILJANA MILOSAVLJEVIĆ 208. LJILJANA SAMARDŽIĆ 209. LJILJANA TEOFANOV 210. LJILJANA PANTELIĆ NOVAKOVIĆ 211. LJILJANA NINKOVIĆ MRGIĆ 212. LJUBICA PUŠICA 213. LJUBINKA TOŠIĆ 214. LJUBOMIR O. VUJOVIĆ 215. MAJA BABIĆ 216. MAJA MIKULIĆ 217. MAJA D. NEDELJKOVIĆ 218. MAJA PEJOVIĆ 219. MAJA SABLJAK 220. MAJA STOŠIĆ 221. MAJA ŠIPRAK BRLETIĆ 222. MAJDA KOČAR 223. MAJO DANILOVIĆ 224. MALGOŽATA ŽURECKA 225. MARIA ŽUJOVIĆ KRASAVČIĆ 226. MARICA BEHTAN CECELJA 227. MARICA RADIĆ VIDIĆ 228. MARIJA BRAJKOVIĆ 229. MARIJA DRAGNIĆ 230. MARIJA DRPA 231. MARIJA KUSTUDIĆ 232. MARIJA LESAN 233. MARIJA LISAC 234. MARIJANA MIŠKOVIĆ 235. MARKO LJ. RUŽIČIĆ 236. MARKO SERTIĆ-KEC 237. MARKO SKOK – MEZOPOTAMSKY 238. MARKO TOMIĆ 239. MARTA ŠAVLI 240. MELISA SLIPAC 241. MIHAJLO SVIDERSKI 242. MILAD OBRENOVIĆ 243. MILAN BJEKIĆ 244. MILAN GROMOVIĆ 245. MILAN MILUTINOVIĆ 246. MILAN S. KOSOVIĆ 247. MILAN SENĆANSKI 248. MILAN STEVANOVIĆ TRNOVICA 249. MILAN TODOROV 250. MILEN ŠELMIĆ 251. MILENA MRKELA 252. MILENA SEVEROVIĆ 253. MILENA VUKOJE STAMENKOVIĆ 254. MILICA BOGDANOVIĆ 255. MILICA BERLOT 256. MILIJANA MIKA GOLUBOVIĆ 257. MILISAV ĐURIĆ 258. MILIVOJ KRIVOŠIJA 259. MILORAD MARTINOV 260. MILOŠ JOVANOVIĆ 261. MILOŠ RAJIĆ 262. MILOŠ STEVANOVIĆ GRIGI 263. MINELA DIZDAR 264. MINELA MASLEŠA 265. MIODRAG MIO LAZAREVIĆ 266. MIRELA JAKOVLJEVIĆ 267. MIRJANA ĐAPO 268. MIRJANA RANKOVIĆ LUKOVIĆ 269. MIRJANA JEROTIĆ 270. MIRJANA KOS 271. MIRJANA MARINKOVIĆ 272. MIRJANA MARKOVIĆ 273. MIRJANA RADUJKOVIĆ MILOJKOVIĆ 274. MIRJANA RANKOVIĆ MATOVIĆ 275. MIRJANA SMAŽIL PEJAKOVIĆ 276. MIRJANA SOKOLOVIĆ 277. MIRKO LUNIĆ 278. MIROSLAV LAV AMATUNSKI 279. MIROSLAV MIŠEL BOLTRES 280. MIROSLAV PAVLOVIĆ 281. MIROSLAV PELIKAN 282. MIROSLAV STAMENKOVIĆ 283. MIROSLAV VURDELJA 284. MIRSAD ŠIŠIĆ 285. MITAR MITROVIĆ 287. MLADEN STOJADINOVIĆ 288. MONIKA TUBIĆ, KAĆ 289. NADA BADRLJICA 290. NADA -NADICA CVETKOVIĆ 291. NAJDAN STOJANOVIĆ 292. NATALIJA KOCIĆ 293. NATAŠA GALIĆ 294. NATAŠA MILADINOVIĆ 295. NEBOJŠA MLADENOVIĆ 296. NEMANJA DRAGAŠ 297. NENAD SIMIĆ 298. NENAD SIMIĆ-TAJKA 299. NENAD TANOVIĆ 300. NEVENA STANIĆ 301. NEVENKA MIJATOVIĆ 302. NEVENKA PUPEK 303. NIKOLA BELOŠEVIĆ BELE 304. NIKOLA GRKOVIĆ 305. NIKOLA ILIĆ 306. NIKOLA ŠIMIĆ TONIN 307. NIKOLA VASIĆ TOPOLOVAČKI 308. NISAD ŠIŠKO JAKUPOVIĆ 309. NOVICA B. ĐORĐEVIĆ – KOSOV 310. OKSANA PECI 311. OLGA LALIĆ-KROWICKA 312. OLICA MILUTINOVIĆ 313. OSTOJA TONTIĆ 314. PANTELIJA MILOSAVLJEVIĆ 315. PETRA ROSANDIĆ 316. PETRONIJE-PERO ŠIMŠIĆ 317. PETAR ELEZ 318. PETAR V KNEŽEVIĆ 319. PETAR MALBAŠA 320. RADA PAUNOVIĆ 321. RADE ĆURČIN 322. RADMILA JELISIJEVIĆ 323. RADOJE REGOJEVIĆ 324. RADOJICA NEŠOVIĆ 325. RADOJICA PERIŠIĆ 326. RADOJKO LAKO VESELINOVIĆ 327. RADOVAN LEPANOVIĆ 328. RADOVAN SINĐELIĆ 329. RATKO PETROVIĆ 330. RATKO RALE BELIĆ 331. ROMANA PERKOVIĆ 332. RUŽA ĐEKIĆ 333. RUŽA TOVILO 334. SABAH AL-ZUBEIDI 335. SABINA HVASTIJA 336. SAFER GRBIĆ 337. SAFETA OSMIČIĆ 338. SAFIJA VEHABOVIĆ 339. SLAVICA DABEVSKA KIROVSKA 340. SANDA IVANOVIĆ 341. SANDA RISTIĆ STOJANOVIĆ 342. SANDRA CVITKOVIĆ 343. SANDRA DŽANANOVIĆ BAKAJ 344. SANDRA ZEC 345. SAŠA MIĆKOVIĆ 346. SAŠA STRNAD 347. SAVA GAJIĆ IVIĆ 348. SAVA ILIĆ 349. SAVKO PEĆIĆ-PESA 350. SANJA MRZLJAK JOVANIĆ 351. SANJIN ČIKOVIĆ 352. SERGIJE FERARI LATUS 353. SILVA LANGENFUS 354. SILVIJA BUTKOVIĆ 355. SLAĐANA FIŠER 356. SLAĐANA OBRADOVIĆ 357. SLAVICA KLEIN 358. SLOBODAN JOVANOVIĆ – STUBIČKI 359. SLOBODAN M. STEFANOVIĆ 360. SLOBODANKA ŽIVKOVIĆ 361. SMILJA ARSIĆ 362. SNEŽANA VUKIĆEVIĆ ČVORO 363. SNEŽANA SAVIĆ 364. SNEŽANA ŽANA NEORČIĆ 365. SNJEŽANA KUKIĆ 366. SOFIJA ĐOKIĆ – SOFKE 367. SONJA MUDRIĆ 368. SOVJETA GRUBEŠIĆ 369. SRĐAN GAGIĆ 370. SREČKO PLAHUTNIK 371. SRETO PETRIĆ 372. STEVAN ČVOROVIĆ 373. STEVAN MILOŠEVIĆ 374. STOJANKA MILIN 375. STOJANKA RADENOVIĆ-PETKOVIĆ 376. STRAHINJA KRSTIC 377. SUNO KOVAČEVIĆ 378. SUZANA MIJATOVIĆ 379. SVETLANA ANTIĆ, VRANJE (SRBIJA) 380. SVETLANA MATIĆ, BEČ (AUSTRIJA) 381. SVETLANA SPAJIĆ, LOZNICA (SRBIJA) 382. SVETLANA TODOROVIĆ, BEOGRAD (SRBIJA) 383. TATJANA TOMIĆ, GRADAČAC (BIH) 384. TATJANA DEBELJAČKI, UŽICE (SRBIJA) 385. TEUTA BUTUČI, ZAGREB (HRVATSKA) 386. TODORA ŠKORO, BEOGRAD (SRBIJA) 387. TODA MATIĆ – MEDIĆ, SIDNEJ (AUSTRALIJA) 388. TOMISLAV STEVANOVIĆ, SMEDEREVO (SRBIJA) 389. FABIJAN LOVRIĆ, KNIN (HRVATSKA) 390. FRANJO FRANČIČ, LJUBLJANA (SLOVENIJA) 391. FRANKO BUŠIĆ, SPLIT (HRVATSKA) 392. FRANKO SORIĆ, ZADAR (HRVATSKA) 393. FRANJO DERANJA, NOVI VINODOLSKI (HRVATSKA) 394. FRANJO MATANOVIĆ, TRST (ITALIJA) 395. FUAD HRUSTIĆ, GRADAČAC (BIH) 396. FUAD KOVAČ 397. HASAN IREIZ, SARAJEVO (BIH) 398. HRISTINA JANKOVIĆ, PODGORICA (CRNA GORA) 399. CVETA SPASIKOVA, ŠTIP (MAKEDONIJA) 400. CVIJA AŠĆERIĆ MITROVIĆ 401. CVIJETA JURIŠEVIĆ 402. DŽANA ZIMIĆ JESENKOVIĆ

Lav sa istoka Smaragdna lupa Aurelijine suze Sve knjige su iznutra odlične. Bez pisanja, podvlačenja i posveta. Lav sa istoka ima malo zacepanu koricu, Smaragdna lupa je odlična 5, Aurelijine suze ima sitna okrznuća za ocenu 5- Kolin Makalou Lični podaci Puno ime Kolin Margareta Makalou Datum rođenja 1. jun 1937. Mesto rođenja Velington, Novi južni Vels, Australija Datum smrti 29. januar 2015. (77 god.) Mesto smrti Ostrvo Norfok, Australija Književni rad Period 1974–2013 Najvažnija dela Ptice umiru pevajući Nagrade Orden Australije Kolin Margareta Makalou (engl. Colleen Margaretta McCullough; Velington, 1. jun 1937 — 29. januar 2015) bila je australijska književnica, u Srbiji najpoznatija po romanu Ptice umiru pevajući, po kome je snimljena istoimena TV serija koja je svojevremeno postala planetarni hit.[1] Kolin Makalou dobitnica je niz nagrada i priznanja. Bila je talentovana književnica koja se u svojim romanima fokusirala na različite žanrove.[2] Mladost i školovanje Kolin Makalou rođena je 1937. godine u Velingtonu, u centralno-zapadnom regionu Novog Južnog Velsa,[3] u porodici Džejmsa i Lori Makalou.[4] Otac joj je bio irskog porekla, a majka novozelanđanka, delom maorskog porekla. Tokom njenog detinjstva porodica se često selila,[5] da bi se konačno nastanila u Sidneju.[6] Kolin je imala brata Karla, koji se u 25. godini utopio kod obala Krita, pokušavajući da spasi turiste u nevolji. Na osnovu njegovog karaktera kasnije je gradila lik u romanu Ptice umiru pevajući, a o njemu je pisala i u svojoj knjizi memoara Život bez dosadnih sitnica (Life Without the Boring Bits).[7] Kolin Makalou je u mladosti bila zaninteresovana podjednako i za društvene i za prirodne nauke.[8] Završila je u Sidneju medicinski fakultet.[6] Do završetka studija Kolin je zarađivala za život radeći kao nastavnica, bibliotekarka i novinarka.[5] Na prvoj godini studija medicine konstatovano je da pati od dermatitisa izazvanog hirurškim sapunom i savetovano joj je da se odrekne svojih snova da postane lekar. Zato se prebacila na studije neurologije.[6] Medicinska karijera Po završetku studija radila je kao neurofiziolog[9] u Kraljevskoj bolnici severne obale u Sidneju.[6] Godine 1963. preselila se Veliku Britaniju, gde je četiri godine radila u londonskoj bolnici Great Ormond Street Hospital. U Londonu je upoznala načelnika odeljenja za neurologiju univerziteta Jejl, koji joj je ponudio mesto naučnog saradnika. Na Univerzitetu Jejl (Nju Hejven, Konektikat) je ostala od 1967. do 1976. godine, baveći se istraživačkim radom. Istovremeno je radila i kao predavač na katedri za neurologiju Medicinskog fakulteta.[10] Književni rad Tokom boravka na Jejlu napisala je svoja prva književna dela. Roman Ptice umiru pevajući (1997), postala je međunarodni bestseler i jedna od najprodavanijih knjiga u istoriji, sa prodatih više od 30 miliona primeraka širom sveta.[11] Prema ovom romanu 1983. godine snimljena je TV serija, koja se smatra jednim od najpopularnijih televizijskih mini seriala svih vremena. Uspeh ove knjige omogućio joj je da odustane od naučne karijere i da pokuša da živi kao frilenser.[12] Krajem 70-ih, preselila se na australijsko Ostrvo Norfok u Južnom Pacifiku,[9] gde je upoznala svog budućeg muža Rika Robinsona[10] sa kojim se venčala aprila 1984. godine.[13] Pored samostalnih romana Kolin Makalou napisala je i seriju istorijskih romana o Starom Rimu, kao i pet kriminalističko-detektivskih romana sa glavnim likom policijskim detektivom Karminom Delmonikom[2] Osim prozom, bavila se i pisanjem tekstova za pozorišne mjuzikle.[14] Kontroverze Roman Independence of Miss Mary Bennet (Nezavisnost gospođice Meri Benet), koji je Kolin Makalou napisala 2008. godine, izazvao je kontroverzne rasprave o tome da li je u ovom delu zapravo kopirala likove iz romana Gordost i predrasuda, engleske književnice Džejn Ostin.[15] Romani Kolin Makalou u Srbiji Prvi romani Kolin Makalou u Srbiji (i Jugoslaviji) su se pojavili 80-ih godina 20. veka, u izdanju izdavačke kuće „Znanje” iz Zagreba,[16] a 90-ih i u izdanju domaćih izdavača, na srpskom jeziku (sa pogrešno transkribovanim imenom autorke).[17] Smrt Zatvorite njen nadgrobni spomenik na groblju na ostrvu Norfolk, 2015 Kolin Makalou preminula je 29. januara 2015. godine, u 77 godini života, usled prestanka rada bubrega, posle niza manjih srčanih udara. Na kraju života vid joj je oslabio zbog hemoragijske degeneracije makule, ali je uprkos tome nastavila da piše knjige, diktirajući ih saradnicima.[18] Patila je i od osteoporoze, neuralgije, dijabetesa i raka grlića materice. Bila je vezana za invalidska kolica.[10][19] Sahranjena je na Ostrvu Norfolk, na groblju Zaliv Emili (Emily Bay).[20] Počasti Godine 1984. godini, portret Kolin Makalou, koji je naslikao Vesli Volters, bio je finalista na takmičenju za nagradu Arčibald. Nagrada se dodeljuje za `najbolji portret muškarca ili žene koji su se istakli u umetnosti, književnosti, nauci ili politici`.[21] Dubina istorijskih istraživanja u serijalu romana o Starom Rimu donela joj je 1993. godine titulu doktora filologije na Univerzitetu Mekvori u Sidneju.[22] Godine 1996. Australijski nacionalni fond proglasio ju je živim nacionalnim blagom,[2] a 12. juna 2006. odlikovana je Ordenom Australije za `služenje umetnosti kao autora i služenje društvu u ulozi podrške nacionalnih i međunarodnih obrazovnih programa, medicinsko-naučnih disciplina i dobrotvornih organizacija`.[23] Bibliografija Samostalni romani Tim (1974) - u Srbiji se prvi put pojavio u hrvatskom prevodu, pod naslovom Tim 1985[24] The Thorn Birds (1977) - u Srbiji se prvi put pojavio u hrvatskom prevodu, pod naslovom Ptice umiru pjevajući 1984[25] Godine 2018, u izdanju izdavačke kuće Laguna objavljen je na srpskom jeziku, pod naslovom Trn u grudima[26] An Indecent Obsession (1981) - u Srbiji se prvi put pojavio u hrvatskom prevodu, pod naslovom Drugo ime za ljubav 1983[16] A Creed for the Third Millennium (1985) - u Srbiji se prvi put pojavio u hrvatskom prevodu, pod naslovom Vjera za treći milenij 1987[27] The Ladies of Missalonghi (1987) The Song of Troy (1998)[28] - objavljen na srpskom jeziku 2005, pod naslovom Pesme o Troji[29] Morgan`s_Run (2000) The Touch (2003) - objavljen na srpskom jeziku 2009, pod naslovom Dodir[30] Angel (2005) The Independence of Miss Mary Bennet (2008) Bittersweet (2014)[2] Serijal istorijskih romana o Starom Rimu The First Man in Rome (1990) - Objavljen u Srbiji 2003. godine kao trilogija Prvi čovek Rima: Put časti,[31] Put pobede[32] i Put slave[33] The Grass Crown (1991) - Objavljen u Srbiji 2006. godine kao trilogija Venac od trave: Lav sa Istoka,[34] Smaragdna lupa[35] i Aurelijine suze[36] Fortune`s Favourites (1993) - Objavljen u Srbiji 2007. godine kao trilogija Fortunini miljenici: Predstava za gospodara,[37] Nekrunisani kralj[38] i Moćni ratnici[39] Caesar`s Women (1995) - Objavljen u Srbiji 2009. godine kao trilogija Cezarove žene: Ljubavnica hladnog srca,[40] Jedina ljubav[41] i Biser za Harpiju[42] Caesar (1997) - Objavljen u Srbiji 2011. godine u dve knjige Cezar: Kralj Galije[43] i Vladar sveta[44] The October Horse (2002) - Objavljen u Srbiji 2014. godine u dve knjige Oktobarski konji - pripovest o Cezaru i Kleopatri: Čast i dužnost[45] i Pad Titana[46] Antony and Cleopatra (2007) - Objavljen u Srbiji 2015. godine u dve knjige Antonije i Kleopatra: Biseri boje mesečine[47] i Kraljica zveri[48] Serijal detektivsko-kriminalističkih romana Kolin Makalou objavila je i pet kriminalističko-detektivskih romana u serijalu Karmin Delmoniko.[49] Ovi romani još uvek nisu objavljeni na srpskom jeziku. On, Off (2006) Too Many Murders (December 2009) Naked Cruelty (2010) The Prodigal Son (2012) Sins of the Flesh (2013)[2] Biografiski rad The Courage and the Will: The Life of Roden Cutler VC (1999; Hrabrost i volja: biografija Rodena Kutlera)[50] Memoari Life Without the Boring Bits (2011; Život bez dosadnih sitnica)[51] Ekranizacije Tim — film iz 1979, sa Melom Gibsonom i Pajper Lori u glavnim ulogama Ptice umiru pevajući — mini TV serija iz 1983. godine, sa Ričardom Čemberlenom i Barbarom Stenvik u glavnim ulogama Nepristojna opsesija — film iz 1985. godine, sa australijskim glumcem Gerijem Svitom u glavnoj ulozi Ptice umiru pevajući: Nestale godine — TV serija iz 1996. godine, sa Ričardom Čemberlenom u glavnoj ulozi. U ovom serijalu obuhvaćen je period od 14 godina, koji je opisan u romanu, ali koji je izostavljen u prvom serijalu.

Odlično kao na slikama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica. Autorka je brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatiju svetsku spisateljicu misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena.[4] Pod pseudonimom Meri Vestmakot Agata Kristi napisala je i 6 ljubavnih romana.[5] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i obrazovanje[uredi | uredi izvor] Agata Kristi kao dete Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[6] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[7] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[8] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[9] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[10] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[11] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[12] Karijera i porodični život[uredi | uredi izvor] Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[13] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[14] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[15] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[16] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[17] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[18] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[19] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[20] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[21] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[22] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[23] Poslednje godine[uredi | uredi izvor] U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[24] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[25] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog carstva, tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji. Bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[26][27][28][29] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Formula i naravni instrumenti[uredi | uredi izvor] Kristi je nazivana vojvotkinjom smrti, gospodaricom misterije i kraljicom zločina.[30]‍:15 Na početku karijere, jedna novinarka je primetila da su „njeni zapleti mogući, logični i uvek novi“.[31] Prema Hani, „Na početku svakog romana, ona nam pokazuje naizgled nemoguću situaciju i mi poludimo pitajući se `Kako se ovo može dogoditi?` Zatim, polako, otkriva kako je nemoguće ne samo moguće već jedino što se moglo dogoditi.`[32] Kristi je razvila svoje tehnike pripovedanja tokom onoga što se naziva zlatno doba detektivske fantastike.[33] Autorka Dilis Vin je nazvala Kristija „doajenkom udobnosti“, podžanra koji „sadrži malo seosko okruženje, heroja sa blago aristokratskim porodičnim vezama, mnoštvo crvenih haringa i sklonost da izvrši ubistvo otvaračima za pisma od srebra i otrovima uvezeno iz Paragvaja“. [34] Na kraju, u Christiejevom znaku, detektiv obično okuplja preživele osumnjičene u jednu prostoriju, objašnjava tok njihovog deduktivnog zaključivanja i otkriva krivca; ali postoje izuzeci gde je krivcu prepušteno da sve objasni (kao što su Deset malih crnaca i Beskrajna noć).[35][36] Kristi se u pogledu lokacije dešavanja radnje nije ograničila na neobična engleska sela – radnja knjiga se mogla odvijati na malom ostrvu (And Then There Were None), avionu (Smrt u oblacima), vozu (Ubistvo u Orijent ekspresu), parobrodu (Smrt na Nilu), pametnom londonskom stanu (Karte na stolu), odmaralište u Zapadnoj Indiji (Karibska misterija ) ili arheološka iskopavanja (Ubistvo u Mesopotamiji) – ali krug potencijalnih osumnjičenih je obično zatvoren i prisan: članovi porodice, prijatelji, sluge, poslovni saradnici, saputnici.[37]‍:37U njenim delima su česti tipski likovi: femme fatale, uglađeni policajac, odani sluga, dosadni pukovnik), ali oni mogu biti podmetnuti da bi omeli čitaoca; lažno predstavljanje i tajni savezi su uvek mogući.[37]‍:58 Uvek je prisutan motiv. za zločine – najčešće novac: „U opusu Kristi je vrlo malo ubica koje uživaju u ubistvu radi samog ubistva.[38]‍:379, 396 Profesor farmakologije Majkl C. Džerald je primetio da „u više od polovine njenih romana jedna ili više žrtava su otrovane, iako ne uvek na potpuno zadovoljstvo počinioca“. [39]‍:viii U zločinima u njenim knjigama se koriste i pištolji, noževi, garote, žice, tupi predmeti, pa čak i sekire, ali „Kristi nikada nije pribegla razrađenim mehaničkim ili naučnim sredstvima da objasni svoju genijalnost“,[40]‍:57prema Džonu Karanu, piscu i književnom savetniku imanja Kristi.[41] Mnogi od tragov u njenim knjkigama su svakodnevni predmeti: kalendar, šolja za kafu, voštano cveće, pivska flaša, kamin koji se koristi tokom toplotnog talasa.[42]‍:38 Prema piscu kriminalističkih dela Pi Di Džejmsu, Kristi je bila sklona da od najneverovatnijeg lika napravi krivca. Upućeni čitaoci ponekad mogu da identifikuju krivca tako što će identifikovati najmanje verovatnog osumnjičenog.[43] Kristi je ismejala ovaj uvid u svom predgovoru Cards on the Table: „Uočite osobu za koju je najmanja verovatnoća da je počinila zločin i u devet od deset puta vaš zadatak je završen. Pošto ne želim da moji verni čitaoci odbace ovu knjigu u gađenje, više volim da ih unapred upozorim da ovo nije takva knjiga.`[44]‍:135–36 U emisiji Desert Island Discs na BBC Radio 4 2007. godine, Brajan Aldis je rekao da mu je Kristi rekla da je napisala svoje knjige do poslednjeg poglavlja, a zatim odlučila ko je najneverovatniji osumnjičeni, nakon čega će se vratiti i napraviti neophodne izmene u „okviru` ta osoba.[45] Na osnovu studije njenih radnih beležnica, Karan opisuje kako je Kristi prvo kreirala glumačku postavu, odabrala okruženje, a zatim napravila listu scena u kojima bi se otkrili specifični tragovi; redosled scena bi se revidirao kako je razvijala svoju radnju. Neophodno je da ubica bude poznat autoru pre nego što je sekvenca mogla biti finalizovana i ona je počela da kuca ili diktira prvi nacrt svog romana.[46] Veliki deo pisanja, posebno dijalog, stvarala je u svojoj glavi pre nego što je to stavila na papir.[47]‍:241–45[48]‍:33 Tokom 2013., 600 članova Udruženja pisaca zločina izabralo je Ubistvo Rodžera Akrojda kao „najbolju jedinicu ... ikada napisano.`[49] Autor Džulijan Sajmons je primetio: „U očiglednom smislu, knjiga se uklapa u konvencije ... Radnja je na selu duboko unutar engleske provincije, Rodžer Akrojd umire u svojoj radnoj sobi; postoji batler koji se ponaša sumnjičavo ... Svaka uspešna detektivska priča u ovom periodu uključivala je prevaru nad čitaocem, a ovde je trik veoma originalan u tome da se ubica učini lokalnim lekarom, koji priča priču i glumi Poaroovog Votsona.“[50] ‍:106–07 Kritičar Saterlend Skot je izjavio: „Da Agata Kristi nije dala nikakav drugi doprinos književnosti detektivske fantastike, i dalje bi zaslužila našu zahvalnu zahvalnost“ za pisanje ovog romana.[51] U septembru 2015, povodom njenog 125. rođendana, And Then There Were None proglašena je za „globalnu najvoljeniju knjigu Agate Kristi“ u glasanju koje je sponzorisalo organizacija koja se stara o nasleđu autorke.[52] Roman je simboličan i za njenu upotrebu formule zapleta i za njenu spremnost da je odbaci. And Then There Were None, misteriju ubistva tipa `zatvorenog društva` dovodi do ekstrema“, kaže autor Čarls Ozborn.[53]‍:170 Počinje klasičnim postavljanjem potencijalne žrtve(e) i ubice(a) izolovanih od spoljašnjeg sveta, ali onda krši konvencije. Nema detektiva uključenog u akciju, nema intervjua sa osumnjičenima, nema pažljivog traženja tragova i nema osumnjičenih okupljenih u poslednjem poglavlju da bi se suočili sa rešenjem. Kao što je i sama Kristi rekla, „Deset ljudi je moralo da umre, a da to ne postane smešno ili da ubica nije očigledan“.[54]‍:457 Kritičari su se složili da je uspela: „Arogantna gospođa Kristi ovoga puta postavila je sebi zastrašujući test sopstvene genijalnosti ... recenzije, što nije iznenađujuće, bile su bez izuzetka divlje udvarajuće.“[53]‍:170–71 Stereotipski likovi i rasizam[uredi | uredi izvor] Kristi je u svoja dela uključila stereotipne opise likova, posebno pre 1945. godine (kada su takvi stavovi bili češće javno izražavani), posebno Italijane, Jevreje i neevropljane.[55] ‍:264–66Na primer, opisala je „muškarce hebrejskog porekla, blede muškarce sa kukastim nosovima, koji nose prilično blistav nakit“ u pripoveci „The Soul of the Croupier“ iz zbirke Tajanstveni gospodin Kvin. Godine 1947, Anti-Defamation League u SAD poslala je zvanično pismo pritužbe američkim izdavačima , Dodd, Mead and Company, u vezi sa percipiranim antisemitizmom u njenim radovima. Britanski književni agent Kristijeve u UK je kasnije pisao njenom predstavniku u SAD, ovlašćujući američke izdavače da „izostave reč `Jevrej` kada se opisuje neprijatni likovi u budućim knjigama.[56]‍:386 U Šupljini, objavljenom 1946., jedan od likova opisuje drugi kao „Jevrejku iz Vajtčepela sa farbanom kosom i glasom poput prdavca ... mala žena debelog nosa, crvene boje kane i neprijatnog glasa“. Za razliku od više stereotipnih opisa, Kristi je neke „strane“ likove prikazao kao žrtve, ili potencijalne žrtve, u rukama engleskih zlonamernika, kao što su, respektivno, Olga Seminof (Zabava u Noći veštica) i Katrina Rajger (u kratkoj priči How Does Your Garden Grow?). Jevrejski likovi se često doživljavaju kao neenglezi (kao što je Oliver Manders u Tragediji u tri čina ), ali su oni retko krivci.[57] Telegraf je 2023. izvestio da je nekoliko romana Agate Kristi preuređeno da bi se uklonio potencijalno uvredljiv jezik, uključujući uvrede i upućivanje na etničku pripadnost. Misterije Poaroa i gospođice Marpl napisane između 1920. i 1976. godine su preradile ili uklonile odlomke u novim izdanjima koja je objavila HarperCollins, kako bi se jezik i opisi koje moderna publika smatra uvredljivim, posebno oni koji uključuju likove sa kojima se protagonisti susreću van Ujedinjenog Kraljevstva. Osetljivi čitaoci su izvršili izmene, koje su bile očigledne u digitalnim verzijama novih izdanja, uključujući čitavu seriju knjiga sa gospođicom Marpl i odabrane romane sa Poaroom kao glavnim likovim, koji su objavljeni od 2020.[58] Likovi[uredi | uredi izvor] Herkul Poaro - privatni detektiv, nekada pripadnik belgijske policije, koji 1916. godine dolazi u Englesku kao izbeglica tokom Prvog svetskog rata. Pomalo ekscentričan, često komičan, jajaste glave, uvoštenih brkova, izglačanih cipela ali uvek briljantnog uma. Često u duetu sa bivšim oficirom Arturom Hejstingsom rešava najzamršenije slučajeve širom planete. Pojavljuje se u 33 romana, odnosno zbirki pripovedaka.[59] Gospođica Marpl - Džejn Marpl, neudata starija dama, koja se amaterski bavi detekcijom i rešava zamršena ubistva. Živi u malom selu po imenu Sveti Meri Mid. Pojavljuje se u 33 romana, odnosno zbirki pripovedaka.[60] Tomi i Mrvica - bračni par Tomas i Prudens Beresford, poznatiji kao Tomi i Mrvica upoznaju se tokom Prvog svetskog rata. U početku su u vezi, a zatim postaju bračni par i osnivaju svoju detektivsku agenciju.[61] Pojavljuju se u 4 romana i jednoj zbirci pripovedaka.[62] Harli Kvin i Gospodin Satervejt - ova dva lika Agata Kristi uvodi 1930. godine, u zbirci pripovedaka: Tajanstveni gospodin Kvin, a kasnije i u zbirkama pripovedaka Tri slepa miša i druge priče (1950) i Servis za čaj „Arlekin” (1977). Gospodin Satervejt se, nezavisno od Kvina, pojavljuje u još jednom romanu, pomažući Herkulu Poarou.[63] Kapetan Hejstings, inspektor Džap, gospođica Lemon[64] - saradnici Herkula Poaroa. Arijadna Oliver - prijateljica Herkula Poaroa, pisac detektivskih romana.[65] Drugi likovi detektiva[uredi | uredi izvor] Pored Herkula Poaroa i gospođice Marpl, Kristi je kreirala i detektive amatere Tomasa (Tomija) Beresforda i njegovu suprugu Prudens „Tapens“ devojačko Kauli, koji se pojavljuju u četiri romana i jednoj zbirci kratkih priča objavljenih između 1922. i 1974. godine. Za razliku od njenih drugih tragača, Beresfordovi su bili tek u ranim dvadesetim kada su predstavljeni u The Secret Adversary, i bilo im je dozvoljeno da stare zajedno sa svojim tvorcem.[66]‍:19–20 Njihovim pričama je pristupala lakše, dajući im zamajac i polet čemu se kritičari nisu divili.[67]‍:63 Njihova poslednja avantura, Postern of Fate bio je poslednji roman Kristijeve.[68]‍:477 Harli Kvin je bila „verovatno najneortodoksniji“ od Kristijevih izmišljenih detektiva.[69]‍:70Inspirisan Kristijevom naklonošću prema figurama iz Arlekinade, koji ima polu-natprirodne sposobnosti, uvek radi sa starijim, konvencionalnim čovekom po imenu Satertvejt. Duo se pojavljuje u 14 kratkih priča, od kojih je 12 sakupljeno 1930. u knjizi Tajanstveni gospodin Kvin.[70]‍:78, 80[71] Malovan je opisao ove priče kao „otkrivanje u maštovitom tonu, dodirujući bajku, prirodni proizvod Agatine posebne mašte“.[70]‍:80 Satertvejt se takođe pojavljuje u romanu, Tragedija u tri čina, i kratkoj priči Ogledalo mrtvaca, u kojima se pojavljuje Poaro.[70]‍:81 Još jedan od manje poznatih likova Agate Kristi je Parker Pajn, penzionisani državni službenik koji pomaže nesrećnim ljudima na nekonvencionalan način.[72]‍:118–19 Od dvanaest kratkih priča u kojima je predstavljen kao lik, objedinjenih u knjizi Parker Pajn istražuje (1934), najviše je upamćena The Case of the Discontented Soldier, u kojem se pojavljuje Arijadna Oliver, koja je opisana kao zabavan i satiričan autoportret Agate Kristi. Tokom decenija koje su usledile, Arijadna Oliver se pojavila u još sedam romana. U većini njih asistira Herkulu Poarou.[72]‍:120 Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, između ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo.[73] Romani sa junacima Agate Kristi napisani posle njene smrti[uredi | uredi izvor] Zadužbina Agate Kristi je izabrala Sofi Hanu kao pisca koji će nastaviti delo Agate Kristi i njenog čuvenog detektiva Poaroa. Ovo je zajednički poduhvat u kome učestvuju pisac, izdavač `Hareper Kolins` i potomci velike spisateljice krimi romana Agate Kristi. Potomci su odobrili nastavak rada na romanima koji su Kristijevu učinili najprodavanijim piscem u istoriji sa više od dve milijarde prodatih primeraka detektivskih romana.[74] Do sada su u Srbiji objavljeni sledeći romani Sofi Hane sa Herkulom Poaroom u glavnoj ulozi: Lice deteta (2008, Mladinska knjiga) Bolno rastojanje (2014, Laguna) Agata Kristi: Ubistva s monogramom : novi slučaj Herkula Poaroa (2014, Laguna) Agata Kristi: Zatvoren kovčeg : novi slučaj Herkula Poaroa (2017, Laguna) Agata Kristi: Misterija tri četvrtine (2019, Laguna) Prodaja knjiga[uredi | uredi izvor] U svom vrhuncu, Kristi je retko bila van liste bestselera.[75] Ona je bila prvi pisac krimića koji je istog dana 1948. objavio 100.000 primeraka svojih naslova u izdanju Penguin-a.[76][77] Ažurirano: 2018., Ginisova knjiga rekorda navodi Kristi kao najprodavanijeg pisca fantastike svih vremena.[78] Ažurirano: 2020., njeni romani su prodati u više od dve milijarde primeraka na 44 jezika.[78] Polovina prodaje su izdanja na engleskom jeziku, a polovina su prevodi.[79][80] Prema Index Translationum, ažurirano: 2020., bila je najprevođeniji pojedinačni autor.[81][82] Agata Kristi je jedan od autora čije se knjige najčešće pozajmljuju u britanskim bibliotekama.[83][84][85][86] Ona je takođe najprodavanija autorka govornih knjiga u Ujedinjenom Kraljevstvu. Godine 2002. prodato je 117.696 audio knjiga Agate Kristi, u poređenju sa 97.755 prodatih audio knjiga Džej-Kej Rouling, 78.770 Roalda Dala i 75.841 prodatih knjiga Dž. R. R. Tolkina.[87][88] Godine 2015. zvanična organizacija koja se stara o nasleđu Agate Kristi je tvrdilo da je And Then There Were None bio „najprodavaniji krimi roman svih vremena“,[89] sa približno 100 miliona prodatih knjiga, što ga takođe čini jednom od najprodavanijih knjiga svih vremena.[90][91] Više od dva miliona primeraka njenih knjiga prodato je na engleskom 2020.[92] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Njeni likovi i njeno lik pojavljuju se na poštanskim markama mnogih zemalja poput Dominike i Republike Somalije.[93] Godine 2020, Kraljevska kovnica po prvi put je obeležila Kristi na novčiću od 2 funti u znak obeležavanja stogodišnjice njenog prvog romana, The Mysterious Affair at Styles.[94] Godine 2023. u Volingfordu je otkrivena bronzana statua Kristi u prirodnoj veličini koja sedi na klupi u parku držeći knjigu.[95] Spomenik Agati Kristi u Londonu Priznanja[uredi | uredi izvor] Godine 1971. Agata Kristi dobila je najveće nacionalno priznanje, Orden Britanskog carstva,[96] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[97] Od 1988. godine u njenu čast dodeljuje se Nagrada Agata, književna nagrada za pisce misterija i krimića.[98] Jedan od osnovnih uslova za nominaciju je da delo predstavlja tradicionalnu misteriju kakve predstavljaju upravo Agatina dela. Žanr je široko definisan kao misterije koje ne sadrže eksplicitni seks, prekomernu krv ili neopravdano nasilje. Nagrada se dodeljuje u šest kategorija: najbolji savremeni roman, najbolji istorijski roman, najbolji debitantski roman, najbolje dokumentarno delo, najbolja kratka priča i najbolji roman za decu i mlade.[99] U blizini Kovent Gardena u centru Londona 2012. godine podignut je spomenik Agati Kristi.[100] Spomenik je u obliku knjige na kojoj se nalazi bista njena sa detaljima koji oslikavaju njen život i rad - motivi gospođice Marpl, Herkula Poaroa, egipatskih piramida, Orijent ekspresa, mišolovke... Takođe je prikazan i niz manjih korica knjige koje predstavljaju činjenicu da su knjige Agate Kristi prevedene na 50 različitih jezika, tako da su naslovi knjiga na mnogim jezicima, kao i na Brajevom pismu. Ovo je prvi spomenik nekom romanopiscu podignut u Londonu.[101] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. 1920 — Zagonetni događaj u Stajlsu (The Mysterious Affair at Styles; prva knjiga u kojoj se pojavljuje Herkul Poaro) 1922 — Tajni neprijatelji (The Secret Adversary) 1923 — Ubistvo na terenu za golf (Murder on the Links) 1924 — Čovek u braon odelu (The Man in the Brown Suit) 1924 — Poaro istražuje (Poirot Investigates; 11 kratkih priča) 1925 — Tajna zamka Čimniz (The Secret of Chimneys) 1926 — Ubistvo Rodžera Akrojda (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Velika četvorka (The Big Four) 1928 — Misterija Plavog voza (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Partneri u zločinu (Partners in Crime; 15 kratkih priča) 1929 — Zagonetka sedam brojčanika (The Seven Dials Mystery) 1930 — Ubistvo u vikarijatu (The Murder at the Vicarage; upoznajemo Džejn Marpl) 1930 — Tajanstveni gospodin Kvin (The Mysterious Mr Quin; upoznajemo gospodina Harli Kvina) 1931 — Sitafordska zagonetka (The Sittaford Mystery) 1932 — Opasnost u End Hausu (Peril at End House) 1932 — Trinaest problema (Thirteen Problems; 13 kratkih priča) 1933 — Pas smrti i druge priče (The Hound Of Death And Other Stories; 12 kratkih priča) 1933 — Lord Edžver umire (Lord Edgware Dies) 1934 — Ubistvo u Orijent ekspresu (Murder on the Orient Express) 1934 — Parker Pejn na delu (Parker Pyne investigates; 12 kratkih priča) 1934 — Misterija Listerdejl (The Listerdale mystery; 12 kratkih priča) 1935 — Tragedija u tri čina (Three Act Tragedy) 1935 — Zašto nisu pitali Evansa? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Smrt u oblacima (Death in the Clouds; poznat i kao Death in the Air) 1936 — Ubistva po abecedi (The A.B.C. Murders) 1936 — Ubistvo u Mesopotamiji (Murder in Mesopotamia) 1936 — Karte na stolu (Cards on the Table) 1937 — Smrt na Nilu (Death on the Nile) 1937 — Nemi svedok (Dumb Witness) 1937 — Ubistvo u Mjusu (Murder In The Mews; 4 kratke misterije) 1938 — Sastanak sa smrću (Appointment with Death) 1939 — Deset malih crnaca (Ten Little Niggers; poznat i kao And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Ubistvo je lako (Murder is Easy) 1939 — Zagonetka na regati (The Regatta Mystery; 9 kratkih priča) 1939 — Božić Herkula Poaroa (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Misterija regate i druge priče (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 kratkih priča) 1941 — Zlo pod Suncem (Evil Under the Sun) 1941 — N ili M? (N or M?) 1941 — 1, 2, cipela se raspala (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Leš u biblioteci (The Body in the Library) 1942 — Pet prasića (Five Little Pigs) 1942 — Kobni prsti (The Moving Finger) 1943 — Problem u Polensi (Problem at Polensa Bay; 8 kratkih priča) 1944 — Nulta tačka (Towards Zero) 1944 — Iskričavi cijanid (Sparkling Cyanide) 1945 — Smrt dolazi na kraju (Death comes as the End) 1946 — Šupljina (The Hollow) 1947 — Herkulovi zadaci (The Labours of Hercules; 12 kratkih priča sa Poaroom) 1948 — Ko talas uhvati (There is a Tide; poznat i kao Taken at the Flood) 1948 — Svedok optužbe (Witness For The Prosecution; 8 kratkih priča) 1949 — Zla kuća (Crooked House) 1950 — Najavljuje se ubistvo (A Murder is Announced) 1950 — Tri slepa miša i druge priče (Three Blind Mice And Other Stories; 9 kratkih priča) 1951 — Operacija Bagdad (They Came to Baghdad) 1951 — U zapećku i druge priče (The Underdog And Other Stories; 8 kratkih priča) 1952 — Ruka brža od oka (They Do It With Mirrors) 1952 — Gospođa Makginti je mrtva (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Džep pun žita (A Pocket Full of Rye) 1953 — Posle sahrane (After the Funeral) 1955 — Hikori dikori dok (Hickory Dickory Dock) 1955 — Nepoznato odredište (Destination Unknown) 1956 — Vašar zločina (Dead Man`s Folly) 1957 — U 4.50 sa stanice Pedington (4.50 from Paddington) 1957 — Nesreća nevinih (Ordeal by Innocence) 1959 — Mačka među golubovima (Cat Among the Pigeons) 1960 — Pustolovina Božićnog pudinga (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 kratkih priča) 1961 — Kod belog konja (The Pale Horse) 1961 — Dvostruki greh i druge priče (Double Sin And Other Stories; 8 kratkih priča) 1962 — Napuklo ogledalo (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Satovi (The Clocks) 1964 — Karipska misterija (A Caribbean Mystery) 1965 — U hotelu `Bertram` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Treća devojka (Third Girl) 1967 — Večita noć (Endless Night) 1968 — Trnci u prstima (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Noć veštica (Hallowe`en Party) 1970 — Putnik za Frankfurt (Passenger to Frankfurt) 1971 — Nemezis (Nemesis) 1972 — Slonovi pamte (Elephants Can Remember) 1973 — Vrata sudbine (Postern of Fate) 1974 — Rani slučajevi Herkula Poaroa (Poirot`s Early Cases; 18 kratkih priča) 1975 — Zavesa (Curtain; poznat i kao Poslednji slučaj Herkula Poaroa — napisan u toku Drugog svetskog rata) 1976 — Usnulo ubistvo (Sleeping Murder; poznat i kao Poslednji slučaj Gospođice Marpl — napisan u toku Drugog svetskog rata) Servis za čaj „Arlekin” (1977) Poslednji slučajevi gospođice Marpl i još dve priče (objavljena posthumno 1979. godine kao zbirka priča napisanih između 1939. i 1954) Koautorka: 1931 — (The Floating Admiral) napisala zajedno sa Dž. K. Čestertonom, Doroti L. Sajers i sa drugim članovima Detekšn kluba. Autorka je i brojnih drama koje je napisala obradivši svoje krimi romane, ali je pored toga napisala i nekoliko originalnih drama koje nisu za podložak imale prethodno objavljeni roman. To su: 1934 — Crna kafa (Black Coffee) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. 1937 — Ehnaton (Akhnaton) 1952 — Mišolovka (The Mousetrap) 1953 — Svedok optužbe (Witness For The Prosecution) 1954 — Paukova mreža (Spider`s Web) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. god. 1958 — Presuda (Verdict) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. god. 1962 — Trojno pravilo (Rule Of Three) 1953 — Violinski trio (Fiddlers three) Dela napisana pod imenom Meri Vestmakot: 1930 — Divov hleb (Giant`s Bread) 1934 — Nedovršeni portret (Unfinished Portrait) 1944 — Odsutna u proleće (Absent in the Spring) 1947 — Ruža i tisa (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ćerka je ćerka (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Breme (The Burden) Dela napisana pod imenom Agata Kristi Malovan: 1946 — Hajde reci kako živiš (Come, Tell Me How You Live) — putopisi i sećanja 1965 — Zvezda nad Vitlejemom (Star Over Bethlehem) — pesme i priče za decu Ostala dela: 1930 — Put snova (The Road Of Dreams) — poezija 1973 — Poezija (Poems) — zbirka od 63 pesme 1977 — Autobiografija (An Autobiography)

Agata Kristi THE MAN IN BROWN SUIT / THE SECRET OF CHIMNEYS odlično stanje Retko u ponudi Čovek u braon odelu Tajna dimnjaka / odžaka U originalu na engleskom jeziku Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica. Autorka je brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatiju svetsku spisateljicu misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena.[4] Pod pseudonimom Meri Vestmakot Agata Kristi napisala je i 6 ljubavnih romana.[5] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i obrazovanje[uredi | uredi izvor] Agata Kristi kao dete Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[6] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[7] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[8] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[9] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[10] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[11] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[12] Karijera i porodični život[uredi | uredi izvor] Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[13] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[14] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[15] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[16] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[17] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[18] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[19] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[20] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[21] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[22] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[23] Poslednje godine[uredi | uredi izvor] U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[24] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[25] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog carstva, tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji. Bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[26][27][28][29] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Formula i naravni instrumenti[uredi | uredi izvor] Kristi je nazivana vojvotkinjom smrti, gospodaricom misterije i kraljicom zločina.[30]‍:15 Na početku karijere, jedna novinarka je primetila da su „njeni zapleti mogući, logični i uvek novi“.[31] Prema Hani, „Na početku svakog romana, ona nam pokazuje naizgled nemoguću situaciju i mi poludimo pitajući se `Kako se ovo može dogoditi?` Zatim, polako, otkriva kako je nemoguće ne samo moguće već jedino što se moglo dogoditi.`[32] Kristi je razvila svoje tehnike pripovedanja tokom onoga što se naziva zlatno doba detektivske fantastike.[33] Autorka Dilis Vin je nazvala Kristija „doajenkom udobnosti“, podžanra koji „sadrži malo seosko okruženje, heroja sa blago aristokratskim porodičnim vezama, mnoštvo crvenih haringa i sklonost da izvrši ubistvo otvaračima za pisma od srebra i otrovima uvezeno iz Paragvaja“. [34] Na kraju, u Christiejevom znaku, detektiv obično okuplja preživele osumnjičene u jednu prostoriju, objašnjava tok njihovog deduktivnog zaključivanja i otkriva krivca; ali postoje izuzeci gde je krivcu prepušteno da sve objasni (kao što su Deset malih crnaca i Beskrajna noć).[35][36] Kristi se u pogledu lokacije dešavanja radnje nije ograničila na neobična engleska sela – radnja knjiga se mogla odvijati na malom ostrvu (And Then There Were None), avionu (Smrt u oblacima), vozu (Ubistvo u Orijent ekspresu), parobrodu (Smrt na Nilu), pametnom londonskom stanu (Karte na stolu), odmaralište u Zapadnoj Indiji (Karibska misterija ) ili arheološka iskopavanja (Ubistvo u Mesopotamiji) – ali krug potencijalnih osumnjičenih je obično zatvoren i prisan: članovi porodice, prijatelji, sluge, poslovni saradnici, saputnici.[37]‍:37U njenim delima su česti tipski likovi: femme fatale, uglađeni policajac, odani sluga, dosadni pukovnik), ali oni mogu biti podmetnuti da bi omeli čitaoca; lažno predstavljanje i tajni savezi su uvek mogući.[37]‍:58 Uvek je prisutan motiv. za zločine – najčešće novac: „U opusu Kristi je vrlo malo ubica koje uživaju u ubistvu radi samog ubistva.[38]‍:379, 396 Profesor farmakologije Majkl C. Džerald je primetio da „u više od polovine njenih romana jedna ili više žrtava su otrovane, iako ne uvek na potpuno zadovoljstvo počinioca“. [39]‍:viii U zločinima u njenim knjigama se koriste i pištolji, noževi, garote, žice, tupi predmeti, pa čak i sekire, ali „Kristi nikada nije pribegla razrađenim mehaničkim ili naučnim sredstvima da objasni svoju genijalnost“,[40]‍:57prema Džonu Karanu, piscu i književnom savetniku imanja Kristi.[41] Mnogi od tragov u njenim knjkigama su svakodnevni predmeti: kalendar, šolja za kafu, voštano cveće, pivska flaša, kamin koji se koristi tokom toplotnog talasa.[42]‍:38 Prema piscu kriminalističkih dela Pi Di Džejmsu, Kristi je bila sklona da od najneverovatnijeg lika napravi krivca. Upućeni čitaoci ponekad mogu da identifikuju krivca tako što će identifikovati najmanje verovatnog osumnjičenog.[43] Kristi je ismejala ovaj uvid u svom predgovoru Cards on the Table: „Uočite osobu za koju je najmanja verovatnoća da je počinila zločin i u devet od deset puta vaš zadatak je završen. Pošto ne želim da moji verni čitaoci odbace ovu knjigu u gađenje, više volim da ih unapred upozorim da ovo nije takva knjiga.`[44]‍:135–36 U emisiji Desert Island Discs na BBC Radio 4 2007. godine, Brajan Aldis je rekao da mu je Kristi rekla da je napisala svoje knjige do poslednjeg poglavlja, a zatim odlučila ko je najneverovatniji osumnjičeni, nakon čega će se vratiti i napraviti neophodne izmene u „okviru` ta osoba.[45] Na osnovu studije njenih radnih beležnica, Karan opisuje kako je Kristi prvo kreirala glumačku postavu, odabrala okruženje, a zatim napravila listu scena u kojima bi se otkrili specifični tragovi; redosled scena bi se revidirao kako je razvijala svoju radnju. Neophodno je da ubica bude poznat autoru pre nego što je sekvenca mogla biti finalizovana i ona je počela da kuca ili diktira prvi nacrt svog romana.[46] Veliki deo pisanja, posebno dijalog, stvarala je u svojoj glavi pre nego što je to stavila na papir.[47]‍:241–45[48]‍:33 Tokom 2013., 600 članova Udruženja pisaca zločina izabralo je Ubistvo Rodžera Akrojda kao „najbolju jedinicu ... ikada napisano.`[49] Autor Džulijan Sajmons je primetio: „U očiglednom smislu, knjiga se uklapa u konvencije ... Radnja je na selu duboko unutar engleske provincije, Rodžer Akrojd umire u svojoj radnoj sobi; postoji batler koji se ponaša sumnjičavo ... Svaka uspešna detektivska priča u ovom periodu uključivala je prevaru nad čitaocem, a ovde je trik veoma originalan u tome da se ubica učini lokalnim lekarom, koji priča priču i glumi Poaroovog Votsona.“[50] ‍:106–07 Kritičar Saterlend Skot je izjavio: „Da Agata Kristi nije dala nikakav drugi doprinos književnosti detektivske fantastike, i dalje bi zaslužila našu zahvalnu zahvalnost“ za pisanje ovog romana.[51] U septembru 2015, povodom njenog 125. rođendana, And Then There Were None proglašena je za „globalnu najvoljeniju knjigu Agate Kristi“ u glasanju koje je sponzorisalo organizacija koja se stara o nasleđu autorke.[52] Roman je simboličan i za njenu upotrebu formule zapleta i za njenu spremnost da je odbaci. And Then There Were None, misteriju ubistva tipa `zatvorenog društva` dovodi do ekstrema“, kaže autor Čarls Ozborn.[53]‍:170 Počinje klasičnim postavljanjem potencijalne žrtve(e) i ubice(a) izolovanih od spoljašnjeg sveta, ali onda krši konvencije. Nema detektiva uključenog u akciju, nema intervjua sa osumnjičenima, nema pažljivog traženja tragova i nema osumnjičenih okupljenih u poslednjem poglavlju da bi se suočili sa rešenjem. Kao što je i sama Kristi rekla, „Deset ljudi je moralo da umre, a da to ne postane smešno ili da ubica nije očigledan“.[54]‍:457 Kritičari su se složili da je uspela: „Arogantna gospođa Kristi ovoga puta postavila je sebi zastrašujući test sopstvene genijalnosti ... recenzije, što nije iznenađujuće, bile su bez izuzetka divlje udvarajuće.“[53]‍:170–71 Stereotipski likovi i rasizam[uredi | uredi izvor] Kristi je u svoja dela uključila stereotipne opise likova, posebno pre 1945. godine (kada su takvi stavovi bili češće javno izražavani), posebno Italijane, Jevreje i neevropljane.[55] ‍:264–66Na primer, opisala je „muškarce hebrejskog porekla, blede muškarce sa kukastim nosovima, koji nose prilično blistav nakit“ u pripoveci „The Soul of the Croupier“ iz zbirke Tajanstveni gospodin Kvin. Godine 1947, Anti-Defamation League u SAD poslala je zvanično pismo pritužbe američkim izdavačima , Dodd, Mead and Company, u vezi sa percipiranim antisemitizmom u njenim radovima. Britanski književni agent Kristijeve u UK je kasnije pisao njenom predstavniku u SAD, ovlašćujući američke izdavače da „izostave reč `Jevrej` kada se opisuje neprijatni likovi u budućim knjigama.[56]‍:386 U Šupljini, objavljenom 1946., jedan od likova opisuje drugi kao „Jevrejku iz Vajtčepela sa farbanom kosom i glasom poput prdavca ... mala žena debelog nosa, crvene boje kane i neprijatnog glasa“. Za razliku od više stereotipnih opisa, Kristi je neke „strane“ likove prikazao kao žrtve, ili potencijalne žrtve, u rukama engleskih zlonamernika, kao što su, respektivno, Olga Seminof (Zabava u Noći veštica) i Katrina Rajger (u kratkoj priči How Does Your Garden Grow?). Jevrejski likovi se često doživljavaju kao neenglezi (kao što je Oliver Manders u Tragediji u tri čina ), ali su oni retko krivci.[57] Telegraf je 2023. izvestio da je nekoliko romana Agate Kristi preuređeno da bi se uklonio potencijalno uvredljiv jezik, uključujući uvrede i upućivanje na etničku pripadnost. Misterije Poaroa i gospođice Marpl napisane između 1920. i 1976. godine su preradile ili uklonile odlomke u novim izdanjima koja je objavila HarperCollins, kako bi se jezik i opisi koje moderna publika smatra uvredljivim, posebno oni koji uključuju likove sa kojima se protagonisti susreću van Ujedinjenog Kraljevstva. Osetljivi čitaoci su izvršili izmene, koje su bile očigledne u digitalnim verzijama novih izdanja, uključujući čitavu seriju knjiga sa gospođicom Marpl i odabrane romane sa Poaroom kao glavnim likovim, koji su objavljeni od 2020.[58] Likovi[uredi | uredi izvor] Herkul Poaro - privatni detektiv, nekada pripadnik belgijske policije, koji 1916. godine dolazi u Englesku kao izbeglica tokom Prvog svetskog rata. Pomalo ekscentričan, često komičan, jajaste glave, uvoštenih brkova, izglačanih cipela ali uvek briljantnog uma. Često u duetu sa bivšim oficirom Arturom Hejstingsom rešava najzamršenije slučajeve širom planete. Pojavljuje se u 33 romana, odnosno zbirki pripovedaka.[59] Gospođica Marpl - Džejn Marpl, neudata starija dama, koja se amaterski bavi detekcijom i rešava zamršena ubistva. Živi u malom selu po imenu Sveti Meri Mid. Pojavljuje se u 33 romana, odnosno zbirki pripovedaka.[60] Tomi i Mrvica - bračni par Tomas i Prudens Beresford, poznatiji kao Tomi i Mrvica upoznaju se tokom Prvog svetskog rata. U početku su u vezi, a zatim postaju bračni par i osnivaju svoju detektivsku agenciju.[61] Pojavljuju se u 4 romana i jednoj zbirci pripovedaka.[62] Harli Kvin i Gospodin Satervejt - ova dva lika Agata Kristi uvodi 1930. godine, u zbirci pripovedaka: Tajanstveni gospodin Kvin, a kasnije i u zbirkama pripovedaka Tri slepa miša i druge priče (1950) i Servis za čaj „Arlekin” (1977). Gospodin Satervejt se, nezavisno od Kvina, pojavljuje u još jednom romanu, pomažući Herkulu Poarou.[63] Kapetan Hejstings, inspektor Džap, gospođica Lemon[64] - saradnici Herkula Poaroa. Arijadna Oliver - prijateljica Herkula Poaroa, pisac detektivskih romana.[65] Drugi likovi detektiva[uredi | uredi izvor] Pored Herkula Poaroa i gospođice Marpl, Kristi je kreirala i detektive amatere Tomasa (Tomija) Beresforda i njegovu suprugu Prudens „Tapens“ devojačko Kauli, koji se pojavljuju u četiri romana i jednoj zbirci kratkih priča objavljenih između 1922. i 1974. godine. Za razliku od njenih drugih tragača, Beresfordovi su bili tek u ranim dvadesetim kada su predstavljeni u The Secret Adversary, i bilo im je dozvoljeno da stare zajedno sa svojim tvorcem.[66]‍:19–20 Njihovim pričama je pristupala lakše, dajući im zamajac i polet čemu se kritičari nisu divili.[67]‍:63 Njihova poslednja avantura, Postern of Fate bio je poslednji roman Kristijeve.[68]‍:477 Harli Kvin je bila „verovatno najneortodoksniji“ od Kristijevih izmišljenih detektiva.[69]‍:70Inspirisan Kristijevom naklonošću prema figurama iz Arlekinade, koji ima polu-natprirodne sposobnosti, uvek radi sa starijim, konvencionalnim čovekom po imenu Satertvejt. Duo se pojavljuje u 14 kratkih priča, od kojih je 12 sakupljeno 1930. u knjizi Tajanstveni gospodin Kvin.[70]‍:78, 80[71] Malovan je opisao ove priče kao „otkrivanje u maštovitom tonu, dodirujući bajku, prirodni proizvod Agatine posebne mašte“.[70]‍:80 Satertvejt se takođe pojavljuje u romanu, Tragedija u tri čina, i kratkoj priči Ogledalo mrtvaca, u kojima se pojavljuje Poaro.[70]‍:81 Još jedan od manje poznatih likova Agate Kristi je Parker Pajn, penzionisani državni službenik koji pomaže nesrećnim ljudima na nekonvencionalan način.[72]‍:118–19 Od dvanaest kratkih priča u kojima je predstavljen kao lik, objedinjenih u knjizi Parker Pajn istražuje (1934), najviše je upamćena The Case of the Discontented Soldier, u kojem se pojavljuje Arijadna Oliver, koja je opisana kao zabavan i satiričan autoportret Agate Kristi. Tokom decenija koje su usledile, Arijadna Oliver se pojavila u još sedam romana. U većini njih asistira Herkulu Poarou.[72]‍:120 Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, između ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo.[73] Romani sa junacima Agate Kristi napisani posle njene smrti[uredi | uredi izvor] Zadužbina Agate Kristi je izabrala Sofi Hanu kao pisca koji će nastaviti delo Agate Kristi i njenog čuvenog detektiva Poaroa. Ovo je zajednički poduhvat u kome učestvuju pisac, izdavač `Hareper Kolins` i potomci velike spisateljice krimi romana Agate Kristi. Potomci su odobrili nastavak rada na romanima koji su Kristijevu učinili najprodavanijim piscem u istoriji sa više od dve milijarde prodatih primeraka detektivskih romana.[74] Do sada su u Srbiji objavljeni sledeći romani Sofi Hane sa Herkulom Poaroom u glavnoj ulozi: Lice deteta (2008, Mladinska knjiga) Bolno rastojanje (2014, Laguna) Agata Kristi: Ubistva s monogramom : novi slučaj Herkula Poaroa (2014, Laguna) Agata Kristi: Zatvoren kovčeg : novi slučaj Herkula Poaroa (2017, Laguna) Agata Kristi: Misterija tri četvrtine (2019, Laguna) Prodaja knjiga[uredi | uredi izvor] U svom vrhuncu, Kristi je retko bila van liste bestselera.[75] Ona je bila prvi pisac krimića koji je istog dana 1948. objavio 100.000 primeraka svojih naslova u izdanju Penguin-a.[76][77] Ažurirano: 2018., Ginisova knjiga rekorda navodi Kristi kao najprodavanijeg pisca fantastike svih vremena.[78] Ažurirano: 2020., njeni romani su prodati u više od dve milijarde primeraka na 44 jezika.[78] Polovina prodaje su izdanja na engleskom jeziku, a polovina su prevodi.[79][80] Prema Index Translationum, ažurirano: 2020., bila je najprevođeniji pojedinačni autor.[81][82] Agata Kristi je jedan od autora čije se knjige najčešće pozajmljuju u britanskim bibliotekama.[83][84][85][86] Ona je takođe najprodavanija autorka govornih knjiga u Ujedinjenom Kraljevstvu. Godine 2002. prodato je 117.696 audio knjiga Agate Kristi, u poređenju sa 97.755 prodatih audio knjiga Džej-Kej Rouling, 78.770 Roalda Dala i 75.841 prodatih knjiga Dž. R. R. Tolkina.[87][88] Godine 2015. zvanična organizacija koja se stara o nasleđu Agate Kristi je tvrdilo da je And Then There Were None bio „najprodavaniji krimi roman svih vremena“,[89] sa približno 100 miliona prodatih knjiga, što ga takođe čini jednom od najprodavanijih knjiga svih vremena.[90][91] Više od dva miliona primeraka njenih knjiga prodato je na engleskom 2020.[92] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Njeni likovi i njeno lik pojavljuju se na poštanskim markama mnogih zemalja poput Dominike i Republike Somalije.[93] Godine 2020, Kraljevska kovnica po prvi put je obeležila Kristi na novčiću od 2 funti u znak obeležavanja stogodišnjice njenog prvog romana, The Mysterious Affair at Styles.[94] Godine 2023. u Volingfordu je otkrivena bronzana statua Kristi u prirodnoj veličini koja sedi na klupi u parku držeći knjigu.[95] Spomenik Agati Kristi u Londonu Priznanja[uredi | uredi izvor] Godine 1971. Agata Kristi dobila je najveće nacionalno priznanje, Orden Britanskog carstva,[96] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[97] Od 1988. godine u njenu čast dodeljuje se Nagrada Agata, književna nagrada za pisce misterija i krimića.[98] Jedan od osnovnih uslova za nominaciju je da delo predstavlja tradicionalnu misteriju kakve predstavljaju upravo Agatina dela. Žanr je široko definisan kao misterije koje ne sadrže eksplicitni seks, prekomernu krv ili neopravdano nasilje. Nagrada se dodeljuje u šest kategorija: najbolji savremeni roman, najbolji istorijski roman, najbolji debitantski roman, najbolje dokumentarno delo, najbolja kratka priča i najbolji roman za decu i mlade.[99] U blizini Kovent Gardena u centru Londona 2012. godine podignut je spomenik Agati Kristi.[100] Spomenik je u obliku knjige na kojoj se nalazi bista njena sa detaljima koji oslikavaju njen život i rad - motivi gospođice Marpl, Herkula Poaroa, egipatskih piramida, Orijent ekspresa, mišolovke... Takođe je prikazan i niz manjih korica knjige koje predstavljaju činjenicu da su knjige Agate Kristi prevedene na 50 različitih jezika, tako da su naslovi knjiga na mnogim jezicima, kao i na Brajevom pismu. Ovo je prvi spomenik nekom romanopiscu podignut u Londonu.[101] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. 1920 — Zagonetni događaj u Stajlsu (The Mysterious Affair at Styles; prva knjiga u kojoj se pojavljuje Herkul Poaro) 1922 — Tajni neprijatelji (The Secret Adversary) 1923 — Ubistvo na terenu za golf (Murder on the Links) 1924 — Čovek u braon odelu (The Man in the Brown Suit) 1924 — Poaro istražuje (Poirot Investigates; 11 kratkih priča) 1925 — Tajna zamka Čimniz (The Secret of Chimneys) 1926 — Ubistvo Rodžera Akrojda (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Velika četvorka (The Big Four) 1928 — Misterija Plavog voza (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Partneri u zločinu (Partners in Crime; 15 kratkih priča) 1929 — Zagonetka sedam brojčanika (The Seven Dials Mystery) 1930 — Ubistvo u vikarijatu (The Murder at the Vicarage; upoznajemo Džejn Marpl) 1930 — Tajanstveni gospodin Kvin (The Mysterious Mr Quin; upoznajemo gospodina Harli Kvina) 1931 — Sitafordska zagonetka (The Sittaford Mystery) 1932 — Opasnost u End Hausu (Peril at End House) 1932 — Trinaest problema (Thirteen Problems; 13 kratkih priča) 1933 — Pas smrti i druge priče (The Hound Of Death And Other Stories; 12 kratkih priča) 1933 — Lord Edžver umire (Lord Edgware Dies) 1934 — Ubistvo u Orijent ekspresu (Murder on the Orient Express) 1934 — Parker Pejn na delu (Parker Pyne investigates; 12 kratkih priča) 1934 — Misterija Listerdejl (The Listerdale mystery; 12 kratkih priča) 1935 — Tragedija u tri čina (Three Act Tragedy) 1935 — Zašto nisu pitali Evansa? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Smrt u oblacima (Death in the Clouds; poznat i kao Death in the Air) 1936 — Ubistva po abecedi (The A.B.C. Murders) 1936 — Ubistvo u Mesopotamiji (Murder in Mesopotamia) 1936 — Karte na stolu (Cards on the Table) 1937 — Smrt na Nilu (Death on the Nile) 1937 — Nemi svedok (Dumb Witness) 1937 — Ubistvo u Mjusu (Murder In The Mews; 4 kratke misterije) 1938 — Sastanak sa smrću (Appointment with Death) 1939 — Deset malih crnaca (Ten Little Niggers; poznat i kao And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Ubistvo je lako (Murder is Easy) 1939 — Zagonetka na regati (The Regatta Mystery; 9 kratkih priča) 1939 — Božić Herkula Poaroa (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Misterija regate i druge priče (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 kratkih priča) 1941 — Zlo pod Suncem (Evil Under the Sun) 1941 — N ili M? (N or M?) 1941 — 1, 2, cipela se raspala (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Leš u biblioteci (The Body in the Library) 1942 — Pet prasića (Five Little Pigs) 1942 — Kobni prsti (The Moving Finger) 1943 — Problem u Polensi (Problem at Polensa Bay; 8 kratkih priča) 1944 — Nulta tačka (Towards Zero) 1944 — Iskričavi cijanid (Sparkling Cyanide) 1945 — Smrt dolazi na kraju (Death comes as the End) 1946 — Šupljina (The Hollow) 1947 — Herkulovi zadaci (The Labours of Hercules; 12 kratkih priča sa Poaroom) 1948 — Ko talas uhvati (There is a Tide; poznat i kao Taken at the Flood) 1948 — Svedok optužbe (Witness For The Prosecution; 8 kratkih priča) 1949 — Zla kuća (Crooked House) 1950 — Najavljuje se ubistvo (A Murder is Announced) 1950 — Tri slepa miša i druge priče (Three Blind Mice And Other Stories; 9 kratkih priča) 1951 — Operacija Bagdad (They Came to Baghdad) 1951 — U zapećku i druge priče (The Underdog And Other Stories; 8 kratkih priča) 1952 — Ruka brža od oka (They Do It With Mirrors) 1952 — Gospođa Makginti je mrtva (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Džep pun žita (A Pocket Full of Rye) 1953 — Posle sahrane (After the Funeral) 1955 — Hikori dikori dok (Hickory Dickory Dock) 1955 — Nepoznato odredište (Destination Unknown) 1956 — Vašar zločina (Dead Man`s Folly) 1957 — U 4.50 sa stanice Pedington (4.50 from Paddington) 1957 — Nesreća nevinih (Ordeal by Innocence) 1959 — Mačka među golubovima (Cat Among the Pigeons) 1960 — Pustolovina Božićnog pudinga (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 kratkih priča) 1961 — Kod belog konja (The Pale Horse) 1961 — Dvostruki greh i druge priče (Double Sin And Other Stories; 8 kratkih priča) 1962 — Napuklo ogledalo (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Satovi (The Clocks) 1964 — Karipska misterija (A Caribbean Mystery) 1965 — U hotelu `Bertram` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Treća devojka (Third Girl) 1967 — Večita noć (Endless Night) 1968 — Trnci u prstima (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Noć veštica (Hallowe`en Party) 1970 — Putnik za Frankfurt (Passenger to Frankfurt) 1971 — Nemezis (Nemesis) 1972 — Slonovi pamte (Elephants Can Remember) 1973 — Vrata sudbine (Postern of Fate) 1974 — Rani slučajevi Herkula Poaroa (Poirot`s Early Cases; 18 kratkih priča) 1975 — Zavesa (Curtain; poznat i kao Poslednji slučaj Herkula Poaroa — napisan u toku Drugog svetskog rata) 1976 — Usnulo ubistvo (Sleeping Murder; poznat i kao Poslednji slučaj Gospođice Marpl — napisan u toku Drugog svetskog rata) Servis za čaj „Arlekin” (1977) Poslednji slučajevi gospođice Marpl i još dve priče (objavljena posthumno 1979. godine kao zbirka priča napisanih između 1939. i 1954) Koautorka: 1931 — (The Floating Admiral) napisala zajedno sa Dž. K. Čestertonom, Doroti L. Sajers i sa drugim članovima Detekšn kluba. Autorka je i brojnih drama koje je napisala obradivši svoje krimi romane, ali je pored toga napisala i nekoliko originalnih drama koje nisu za podložak imale prethodno objavljeni roman. To su: 1934 — Crna kafa (Black Coffee) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. 1937 — Ehnaton (Akhnaton) 1952 — Mišolovka (The Mousetrap) 1953 — Svedok optužbe (Witness For The Prosecution) 1954 — Paukova mreža (Spider`s Web) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. god. 1958 — Presuda (Verdict) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. god. 1962 — Trojno pravilo (Rule Of Three) 1953 — Violinski trio (Fiddlers three) Dela napisana pod imenom Meri Vestmakot: 1930 — Divov hleb (Giant`s Bread) 1934 — Nedovršeni portret (Unfinished Portrait) 1944 — Odsutna u proleće (Absent in the Spring) 1947 — Ruža i tisa (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ćerka je ćerka (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Breme (The Burden) Dela napisana pod imenom Agata Kristi Malovan: 1946 — Hajde reci kako živiš (Come, Tell Me How You Live) — putopisi i sećanja 1965 — Zvezda nad Vitlejemom (Star Over Bethlehem) — pesme i priče za decu Ostala dela: 1930 — Put snova (The Road Of Dreams) — poezija 1973 — Poezija (Poems) — zbirka od 63 pesme 1977 — Autobiografija (An Autobiography)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Aleksandr Ivanovič Kuprin (ruski: Aleksandr Ivanovič Kuprin; 7. rujna [OS 26. kolovoza] 1870. - 25. kolovoza 1938.) bio je ruski književnik najpoznatiji po svojim romanima Dvoboj (1905.) [2] i Yama: Jama (1915.), kao kao i Moloch (1896), Olesya (1898), `Captain Ribnikov` (1906), `Emerald` (1907) i The Garnet Bracelet (1911) - potonji je snimljen u filmu iz 1965. godine. Alexandr Kuprin rođen je u Narovchatu u Penzi od Ivana Ivanoviča Kuprina, vladinog dužnosnika u Penzanskoj guberniji. [4] i Liubov Alekseyevna Kuprina, rođena Kulunchakova. [5] Otac mu je bio Rus, majka je pripadala plemenitoj tatarskoj obitelji Volga koja je izgubila većinu svog bogatstva tijekom 19. stoljeća. [6] Alexandr je imao dvije sestre, Sofiju (1861–1922) i Zinaidu (1863–1934). [7] Godine 1871. Ivan Kuprin, star 37 godina, umro je od kolere, a tri godine kasnije Aleksandar se s majkom uselio u Udovički dom u Kudrinu u Moskvi, što je razdoblje oslikano u njegovoj priči `Bijela laž` (1914).[8] Godine 1876. ušao je u internat u Razumovskom, što mu je izazvalo mnogo onoga što je kasnije nazvao `pritužbama iz djetinjstva`, ali je također dovelo do njegove razuzdanosti i učinilo ga popularnim među vršnjacima kao vrsnog pripovjedača. [9] Godine 1880., nadahnut ruskom pobjedom u rusko-turskom ratu, [9] Kuprin se upisao u Drugu moskovsku vojnu gimnaziju, 1882. pretvorio se u kadetski zbor. [10] Nekoliko Kuprinovih autobiografskih priča, poput `Na prekretnici` (1900), `Rijeka života` (1906) i `Lenochka` (1910), odnosi se na to razdoblje. `Sjećanje na brezu u Kadetskom zboru ostalo mi je do kraja života`, napisao je nedugo prije smrti.[11] Ipak, tu je razvio interes za književnost i počeo pisati poeziju. Većina njegovih trideset mladenačkih pjesama datira od 1883. do 1887., četiri godine dok je bio u kadetskom korpusu. U tom je razdoblju Kuprin napravio i nekoliko prijevoda stranih stihova (među njima Béranger -ov `Les Hirondelles` i Heine -ov `Lorelei`). [9] [10] Prema znanstveniku Nicholasu Lukeru, `možda je najzanimljivija Kuprinova rana pjesma politički komad` Snovi `, napisan 14. travnja 1887., dan prije nego što je izrečena presuda teroristima koji su planirali ubiti Aleksandra III. godine.`[10] U jesen 1888. Kuprin napušta kadetski zbor i ulazi u Aleksandrovsku vojnu akademiju u Moskvi.[8] U ljeto 1890. diplomirao je na Akademiji kao podzapovjednik i bio je raspoređen u 46. Dnjeparsku pješačku pukovniju (koju je izabrao nasumce) [9] stacioniranu u Proskurovu (sada Hmeljnicki), gdje je proveo sljedeće četiri godine. [4 ] [10] Književna karijera Kuprin početkom 1890 -ih Godine 1889. Aleksandar Kuprin upoznaje Liodora Palmina, etabliranog pjesnika koji je u Ruskom satiričkom letku organizirao objavljivanje njegove prvenstvene pripovijetke `Posljednji debi`, zasnovane na događaju iz stvarnog života, samoubojstvu trovanjem na pozornici pjevačice Yevlalye Kadmine. 1881., tragedija koja je također inspirirala priču Ivana Turgenjeva `Clara Milich`. [5] [10] Prošle su tri godine između pojavljivanja `Posljednjeg debija` i objavljivanja njegove druge priče `Psiha` u prosincu 1892. Kao i `U mjesečevoj noći` koja je uslijedila, komad je pokazao aberacije poremećenog uma, istražujući tanka linija između fantazije i stvarnosti.[10] Za nekoliko godina Kuprinovog vojnog roka objavljen je kratki roman U mraku (1893.) i nekoliko kratkih priča, uglavnom vještih studija abnormalnih stanja duha (`Slavenska duša`, `Ludilo` i `Zaboravljeni poljubac`, sve 1894). [10] Samo `The Inquiry` (1894), njegova prva publikacija koja je izazvala kritičke komentare, bavila se vojskom, započevši seriju kratkih priča na teme ruske vojske: `Mjesto za spavanje` (1897.), `Noćna smjena` (1899.), `Praporshchik` (1897.), `Misija` (1901.) što je konačno rezultiralo njegovim najpoznatijim djelom Dvoboj.[9] Osim sve većeg nezadovoljstva životom u vojsci, objavljivanje `Istrage` vjerojatno je bio glavni razlog Kuprinove ostavke u ljeto 1894. `Nema sumnje da je pojava takvog djela, koju je napisao časnik i potpisala s njegovim punim imenom, imao bi neugodne posljedice po njega `, tvrdi Luker. [10] [12] Nakon povlačenja iz službe, bez ikakvih konkretnih planova za budućnost, `ikakvih znanja, akademskih ili praktičnih` (prema `Autobiografiji`), Kuprin je krenuo na petogodišnje putovanje jugozapadom zemlje. [9] Pokušao je s mnogim vrstama poslova, uključujući zubarsku njegu, izmjeru zemljišta, glumu, bio je cirkusant, pjevač psalama, liječnik, lovac, ribar itd., A sve se to kasnije odrazilo u njegovoj fikciji. Sve vrijeme dok se bavio samoobrazovanjem i mnogo je čitao, Gleb Uspenski sa svojim je skicama postao njegov omiljeni autor. [9] U ljeto 1894. Kuprin je stigao u Kijev i do rujna je počeo raditi za lokalne novine Kievskoe Slovo (Kijevska riječ), Zhizn i Iskusstvo (Život i umjetnost), a kasnije Kievlianin. Kvalitete potrebne za dobrog novinara, vjerovao je, bile su `luda hrabrost, odvažnost, širina pogleda i nevjerojatno pamćenje`, darovi koje je i sam posjedovao u punoj mjeri. [13] Dok je često putovao po jugozapadu Rusije, surađivao je za novine u Novočerkasku, Rostovu na Donu, Caricinu, Taganrogu i Odesi.[14] Uz feljtone i kronike Kuprin je napisao male crtice, istražujući određena okruženja, ili prikazujući ljude specifičnih zanimanja ili okolnosti, kasnije okupljene u zbirku. U ožujku 1896. objavljeno je osam takvih skica u malom izdanju pod naslovom Kijevski tipovi, prva Kuprinova knjiga. [15] U listopadu 1897. izašla je njegova druga zbirka Minijature, jedna od njegovih najpoznatijih cirkuskih priča, `Allez!`, Koja je zaslužila velike pohvale Lava Tolstoja. Kuprin je 1905. opisao minijature kao svoje `prve dječje korake na književnom putu`; definitivno su označile daljnju fazu njegova sazrijevanja kao književnika, kao i njegove `Industrijske skice` nastale 1896–1899 nakon njegova posjeta regiji Donbass. [14] [16] Godine 1896. Russkoye Bogatstvo je objavilo Moloch, prvo veliko Kuprinovo djelo, kritiku brzo rastućeg ruskog kapitalizma i odraz rastućih industrijskih nemira u zemlji.[16] Od tada se samo dva puta nakratko vraćao toj temi, u `Zbrci` (1897.) i `U utrobi zemlje` (1899.). `Na temelju toga netko dolazi u iskušenje zaključiti da je njegova briga za industrijskog radnika u Molochu bila tek samo prolazna faza`, smatra Luker.[14] Godine 1897. Kuprin je otputovao na Voliniju da tamo radi kao upravitelj imanja, a zatim je otišao u područje Polesye u južnoj Bjelorusiji, gdje je pomogao u uzgoju makhorke. [14] [16] `Tamo sam upio svoje najsnažnije, najplemenitije, opsežne i plodonosne utiske ... i upoznao ruski jezik i krajolik`, sjetio se on 1920. Tri priče o svom nedovršenom `Poleskom ciklusu` - `Zaleđe`, mnogo hvaljeni ljubavni komad Olesya i `Vukodlak`, horor priča - objavljeni su između 1898. i 1901. [14] Moloch i Olesya mnogo su pomogli Kuprinu u izgradnji njegove književne reputacije. U rujnu 1901. Viktor Mirolyubov, urednik Zhurnala Dlya Vsekh, pozvao je Kuprina da se pridruži ovom popularnom mjesečniku u Petersburgu, a u prosincu se preselio u glavni grad. [10] 1901–1904 U Petersburgu se Kuprin našao u središtu ruskog kulturnog života. Postao je prijatelj s Antonom Čehovom s kojim se redovito dopisivao sve do njegove smrti 1904., često tražeći njegov savjet. [17] Kuprinovo prijateljstvo s Ivanom Bunjinom trajat će gotovo četrdeset godina, nastavivši se u emigraciji.[18] Druga važna osoba za Kuprina bio je učenjak i kritičar Fjodor Batjuškov iz Mir Božija; 150 sačuvanih pisama predstavljaju manji dio njihove ogromne korespondencije.[19] Kasnije je Kuprin izrazio veliku zahvalnost Viktoru Miroljubovu[20][21] koji je, kao i Maxim Gorky, izvršio snažan utjecaj na njegovu karijeru.[17][22][23] Fjodor Šaljapin i Aleksandar Kuprin Godine 1901. Kuprin se pridružio književnom društvu Moskovska sreda (srijeda) koje je 1899. osnovao Nikolaj Teleshov i ujedinjavalo je uglavnom mlade realističke pisce, među kojima su bili Gorki, Bunjin i Leonid Andrejev. [17] U veljači 1902. Kuprin se oženio Marijom Karlovnom Davydovom, usvojenom kćeri Alexandre Davydove, urednice Mir Bozhy. Potonji je iste godine umro, Maria Karlovna preuzela je publikaciju i ubrzo je Kuprin napustio Zhurnal Dlya Vsekh kako bi vodio odjeljak fantastike časopisa koji je njegova supruga sada uređivala. [17] U veljači 1903. godine, Znanye (Znanje) koje je osnovao Gorki objavili su zbirku osam Kuprinovih priča, među njima `Istraga` i Moloch. [17] Lav Tolstoj pohvalio je zbirku zbog živopisnog jezika, a kritičari su bili gotovo jednoglasni u odobravanju, ukazujući na Kuprinovu bliskost u temama i tehnici s Čehovom i Gorkim. Angel Bogdanovich iz Mira Bozhyja (koji je 1897. nelaskavo pisao o Molochu) sada je hvalio Kuprinov kompaktan stil i njegovu sposobnost da prenese osjećaj blistave radosti života.[24] Sam Gorki je, pišući Teleshovu u ožujku 1903., Kuprina svrstao u trećeg ruskog autora, pored Čehova i Andrejeva. [25] Unatoč njegovom književnom uspjehu, Kuprinove prve godine u Petersburgu bile su stresne. Zaposlenje u časopisu ostavilo mu je malo vremena za vlastito pisanje, a kada se njegov rad pojavio u Mir Bozhyju, pričalo se da svoj uspjeh duguje obiteljskim vezama.[17] `Život je težak: skandal, tračevi, zavist, mržnja ... Osjećam se vrlo usamljeno i tužno`, priznao je jednom od svojih prijatelja iz Kijeva u pismu. [26] Kuprin je između 1902. i 1905. napisao manje nego što je imao u provincijama, ali, prema Lukeru, `ako bi se smanjila količina njegova spisa - ukupno dvadesetak priča - njegova je kvaliteta bila neusporedivo veća ... Sada svjesniji očiglednih kontrasta koji prevladava u ruskom društvu, skrenuo je pozornost na nevolje `malog čovjeka` slijedeći najbolje tradicije ruske književnosti. `[17] Među zapaženim pričama bile su` U cirkusu `(1902.) koje su Čehov i Tolstoj hvalili, `Močvara` (1902.), tematski povezana s ciklusom Polesye i `Židovka` (1904.), pokazujući Kuprinovu duboku simpatiju prema ovoj progonjenoj manjini u ruskom društvu u vrijeme kada su pogromi bili redovita pojava na ruskom jugozapadu.[17] ] Druge teme Kuprinove proze ovog razdoblja uključuju licemjerje (`Miran život`, 1904.; `Dobro društvo`, 1905.), netrpeljivost (`Ospica` s`, 1904.) i degeneracija besposlene klase (`Veliki svećenik`, 1905.).[23] Dvoboj Kuprin je 1904. počeo raditi na The Duel. Ovaj roman, začet u njegovoj drugoj godini u vojsci, i komentirajući `užas i dosadu u vojnom životu`, objavljen je 3. svibnja 1905. [27] [28] Stvaranje ovog romana bilo je katarzično iskustvo za Kuprina. `Moram se osloboditi teškog tereta utisaka nakupljenih mojim godinama služenja vojnog roka. Nazvat ću ovaj roman Dvoboj, jer će to biti moj dvoboj ... s carskom vojskom. Vojska osakaćuje dušu, uništava sve čovjekove najfinije porive i ponižava ljudsko dostojanstvo... Moram pisati o svemu što sam znao i vidio. I svojim ću romanom izazvati carsku vojsku na dvoboj`, obavijestio je suprugu u pismu.[29] 30] Dvoboj je postao književna senzacija godine u Rusiji. Godine 1905. prodano je oko 45,5 tisuća primjeraka, što je veliki broj za početak 1900 -ih. Kontroverze koje je ovaj roman izazvao nastavile su se do 1917. Kritičari ljevice pozdravili su Duel kao `još jedan čavao u lijes autokracije`, dok su ih njihovi konzervativni kolege osudili kao `perfidan napad na vladajući poredak`. [31] Jedan časnik čak je izazvao Kuprina na dvoboj kroz peterburške novine [28], dok je skupina od dvadeset časnika poslala Kuprinu pismo 1905., izražavajući svoju zahvalnost. Dvoboj je, prema Lukeru, označio `vrhunac Kuprinove karijere... osiguravajući mu besmrtnost u analima ruske književnosti.`[28] 1905–1913 Kuprin u Gatchini (crtani film iz 1910 -ih) Nakon revolucije 1905. Kuprin je otvoreno kritizirao režim. Uspostavio je veze s mornarima Crnomorske flote u Sevastopolju, pa se čak pokušao prijaviti na bojni brod Potyomkin, koji se pobunio u lipnju 1905. Smatra se politički nepouzdanim, stavljen je pod nadzor tajne policije. [10] [15] U `Događajima u Sevastopolju` opisao je uništenje krstarice Očakov, čemu je Kuprin svjedočio u Balaklavi. Njegova kasnija priča `Gusjenica` (1918.) otkriva da je pomogao u spašavanju nekoliko mornara koji su pobjegli s vatrene krstarice. [32] Zapovjednik Crnomorske flote, admiral Grigorij Chukhnin, općenito smatran odgovornim za tragediju, naredio je Kuprinu da napusti Sevastopolj u roku od 48 sati i pokrenuo je pravni postupak zbog klevete. U lipnju 1906. Chukhnin je ubijen, ali slučaj nije zaključen, a dvije godine kasnije u Žitomiru Kuprin je osuđen na novčanu kaznu i deset dana kućnog pritvora. [33] Među njegovim poznatijim pričama sredinom 1900-ih bile su `Snovi`, `Zdravica`, `Umjetnost` i `Ubojica`, a potonji je preuzeo pitanje nasilja koje je zahvatilo Rusiju u to vrijeme. `Mlađi kapetan Rybnikov` (1906.) koji je ispričao priču o japanskom špijunu koji se predstavljao kao ruski časnik, pohvalio je Gorki.[30] Mnogo se raspravljalo o `Uvredi` (1906.) i `Gambrinus` (1907.), emocionalnom sažimanju mnogih motiva njegovog pisanja nakon 1905., odjekujući deklamacijski ton `Događaja u Sevastopolju`, prema Lukeru.[33] Od 1905. nadalje Kuprin se ponovno uključuje u brojna neknjiževna područja. Predao se kao birač prve Državne dume za grad Petersburg. 1909. - 1910. letio je zračnim balonom s uglednim sportašem Sergejem Utochkinom, a zatim se kao ronilac uputio u dubine Crnog mora i pratio zrakoplovca Ivana Zaikina na njegovim zrakoplovnim putovanjima. Godine 1907. razveo se od prve žene i oženio Jelizavetom Geinrikh (1882–1943), koja je 1908. rodila njihovu kćer Kseniju. [34] Godine 1908. odnos Kuprina s Gorkim se pogoršao i on je napustio Znanye. Iste godine objavljena je `Morska bolest`, kratka priča koja govori o silovanju socijaldemokratske heroine i prikazuje njezina muža revolucionara u nepovoljnom svjetlu, što je Gorki smatrao namjernim vređanjem ruskih socijalista.[33] Među ostalim Kuprinovim djelima tog razdoblja su `Smaragd` (1907.), najpoznatija njegova priča o životinjama, `Sulamith` (1908.), oda `vječnoj ljubavi` blisko zasnovana na Pjesmi nad pjesmama, autobiografska `Lenochka` ( 1910.) i Narukvica od granata (1911.), njegova poznata romana o `propaćenom romantizmu` u kojoj beznadna ljubav nalazi svoju tihu tragičnu apoteozu.[33] Lestrigoni (1907–11), niz skica o ribarima iz Balaklave [15], pružili su lirski paean jednostavnom životu i epsko veličanje vrlina njegovih jednostavnih ljudi. [33] [34] U listopadu 1909. Kuprinu je zajedno s Buninom dodijeljena Puškinova nagrada. [9] Rupa. 1909–1917 Godine 1908. Kuprin je počeo raditi na Jami, svom najambicioznijem i najkontroverznijem djelu. Prvi dio ove romaneskne studije o prostituciji pojavio se 1909., drugi 1914., a treći 1915. [35] I. dio, kako je izašao, izazvao je široku kontroverzu, dio II i III naišli su na gotovo univerzalnu ravnodušnost. Kuprin, koji očito nije mogao odlučiti hoće li njegov roman biti dokumentarac ili fikcija, ili je oscilirao između njih dvojice ili ih pokušao spojiti na umjetan način. `Uspješniji je u dokumentarcu tako da je prvi dio, sa svojim detaljima o životu u bordelu, daleko najbolji“, tvrdi Luker.[33][35] Neki ruski kritičari i autori (među njima i Lav Tolstoj) kritizirali su roman zbog toga što je roman bio kritiziran zbog toga što je bio Lav Tolstoj. pretjeran naturalizam, među onima koji su mu se divili bila je i mlada Nina Berberova.[36] Kuprin i njegova supruga tijekom Prvog svjetskog rata Jama je bilo Kuprinovo posljednje veliko djelo, a mnogima je signaliziralo pad njegove kreativnosti. [33] [35] Njegove najpoznatije priče iz 1912.-1914. Su `Crne munje` i `Anatema`, dok je njegov posjet jugu Francuske između travnja i srpnja 1912. doveo do `Azurne obale`, dvadeset skica koje čine ciklus putovanja dojmovi.[15][37] Godine 1911. preselio je svoju obitelj u Gatchinu, blizu Sankt Peterburga.[9] Kako je izbio Prvi svjetski rat, Kuprin je otvorio vojnu bolnicu u svom domu u Gatchini, a zatim je posjećivao gradove na zapadnom frontu. Potkraj 1914. putem medija je zatražio novac za ranjenike, a u prosincu je odbacio ideju o proslavi 25. obljetnice svoje književne karijere. Kao pričuvni časnik, pozvan je u studenom 1914., a u Finskoj je zapovijedao pješačkom četom do svibnja 1915., kada je otpušten zbog lošeg zdravstvenog stanja. To je bio razlog zašto nije mogao postati ratni dopisnik, karijera kojoj je težio tijekom rusko-japanskog rata 1904. – 1905. Među nekoliko njegovih priča koje su odražavale rat, najzapaženije su bile njegove satire (`Goga Veselov`, `Kantaloupi`, `Tata`, `Grunya`), koji su prstom prešli na cinike koji su bogatili na temelju pritužbi nacije. [34 ][35][37] Februarska revolucija pronašla je Kuprina u Helsinkiju, kamo je otišao po liječnički savjet. Vrativši se u Gatchinu, izrazio je svoje oduševljenje slomom carizma u nizu članaka i u svibnju je počeo uređivati ​​novine Svobodnaia Rossiya (Slobodna Rusija) Partije socijalista, doprinoseći također Volnost (Sloboda) i Petrogradskii Listok (Petrograd Leaflet). . Pozdravljajući slobodu koju je donijela Februarska revolucija, predvidio je ekscese koje bi daljnji potresi mogli donijeti i upozorio je da Rusija ne padne u orgiju krvoprolića. [37] Listopadska revolucija malo je pojasnila Kuprinov politički stav. U člancima je doprinosio raznim novinama do sredine 1918.-Petrogradskoe Ekho (Petrogradski odjek), Vecherneye Slovo (Večernja riječ) i Zaria (Zora) među njima-njegov stav prema novom režimu ostao je ambivalentan. Prepoznao je povijesni značaj boljševičke revolucije i divio se Lenjinu kao `poštenom i hrabrom čovjeku`, izjavljujući da `boljševizam čini veliku, čistu, nezainteresiranu doktrinu koja je neizbježna za čovječanstvo.` [38] [39] Ipak, dok je radio kratko vrijeme s Maximom Gorkyjem u izdavačkoj tvrtki World Literature kritizirao je prodrazverstku i politiku ratnog komunizma [9], tvrdeći da su boljševici prijetili ruskoj kulturi, te da je njihovo nedovoljno poznavanje zemlje donijelo patnju seljacima. U lipnju 1918. Kuprin je nakratko uhićen zbog članka u novinama Molva (Glasine) u kojem se kritizira režim. Jedna od njegovih priča iz 1918. (`Gusjenica`) hvalila je herojstvo žena revolucionarki, druga (`Duh Gatchine`) bila je antiboljševička priča o tiraniji novih gospodara Rusije. [37] Krajem 1918. Kuprin je izradio razrađene planove za Zemliju, rad posebno osmišljen za seljaštvo. Njegov predloženi program uključivao je pomoć vladi u radikalnoj transformaciji seoskog života u skladu s načelima komunizma. Podržan od strane Gorkog i odobren od Lenjina koji se sastao s Kuprinom 25. prosinca 1918., projekt je ostao neostvaren. [40] [41] Godine u emigraciji Kuprin 1910 -ih Dana 16. listopada 1919., Gatchina je zauzela Bijela armija koju je predvodio general Nikolaj Yudenich. Dvanaest dana Kuprin je uređivao Prinevsky Krai (Nevska zemlja), rad koji je izdalo sjedište Yudenichove vojske. U listopadu, dok su se Bijeli povlačili prema zapadu, Kuprin je s njima otputovao u Yamburg, gdje se pridružio svojoj ženi i kćeri. Preko Narve obitelj je stigla do Revela u Estoniji, a u prosincu je otišla u Finsku. Nakon pola godine u Helsinkiju otplovili su prema Francuskoj, stigavši ​​u Pariz početkom srpnja 1920. [10] Sljedećih sedamnaest godina u Parizu bilježi pad Kuprinovog stvaralaštva i podleganje alkoholizmu. Ožalošćen zbog odvajanja od Rusije, postao je usamljen i povučen. [42] Obiteljsko siromaštvo pogoršalo je situaciju. `Ostao sam gol ... i siromašan kao stari pas bez krova nad glavom`, napisao je Kuprin Ivanu Zaikinu, starom prijatelju. [43] Sve je to u kombinaciji ometalo njegovo pisanje.[44] `Što je čovjek talentiraniji, teže mu je živjeti bez Rusije`, rekao je Kuprin novinaru 1925. [45] Kuprinova nostalgija objašnjava retrospektivnu kvalitetu njegova djela u emigraciji. Vratio se poznatim temama iz svojih ranijih spisa i zadržao se na osobnim iskustvima koja ga povezuju s domovinom koju je izgubio. [42] Njegov posjet jugozapadnoj Francuskoj 1925. inspirirao je `Crimsan Blood `(1926), živopisan prikaz borbe s bikovima u Bayonneu, nakon čega je 1927. godine uslijedio` Blaženi jug `, četiri skice o Gasconiji i visokim Pirinejima. [15] Zatim su došle pretežno urbane skice napravljene u Jugoslaviji, rezultat Kuprinovog posjeta Beogradu 1928. na konferenciji ruskih književnika u emigraciji. [41] [42] Tri glavna djela Kuprinovih pariških godina bila su Kolo vremena (13 skica stiliziranih kao roman, 1929), autobiografska Junkers (1932) i romantična `Jeannette` (1933), koja opisuje naklonost starijeg profesora prema djevojčici u njegovom susjedstvu. [42] [44] Povratak u Rusiju i smrt Grob Aleksandra Kuprina Do 1930. Kuprinova je obitelj bila u siromaštvu i dugovima. Njegovi honorari za književnost bili su skromni, opijanje je pratilo njegove pariške godine, nakon 1932. počeo mu se pogoršavati vid, a rukopis je postao oštećen. Pokušaji njegove supruge da osnuje knjigoveznicu i knjižnicu za emigrante bili su financijski katastrofalni. Povratak u Sovjetski Savez ponudio je jedino rješenje za Kuprinove materijalne i psihološke poteškoće. Krajem 1936. konačno je odlučio podnijeti zahtjev za vizu. Dana 29. svibnja 1937., ispraćeni samo od svoje kćeri, Kuprinovi su krenuli s Gare du Nord u Moskvu. Tamo su ih 31. svibnja dočekali predstavnici književničkih organizacija i postavili u hotel Metropole. Početkom lipnja preselili su se u daču u vlasništvu Sovjetskog Saveza književnika u Golitsynu, izvan Moskve, gdje je Kuprin dobio liječničku pomoć i odmarao se do zime. Sredinom prosinca on i njegova žena preselili su se u stan u Lenjingradu.[10] Godine u Parizu slomile su mu zdravlje i pretvorile ga u starca. Tragičnu promjenu primijetio je književnik Nikolaj Teleshov, njegov prijatelj s početka 1900 -ih. Posjetivši Kuprin nedugo nakon njegova dolaska, Teleshov ga je zatekao zbunjenog, razdraganog i jadnog. `Napustio je Rusiju ... fizički vrlo robusnu i snažnu`, napisao je kasnije, `ali vratio se mršavog ... ... slabog, slabe volje. To više nije bio Kuprin-taj čovjek izuzetnog talenta-to je bilo nešto. .. slab, tužan i vidljivo umirući. `[46] Kasnije je Bunin inzistirao da je Kuprinova uloga čisto pasivna:` Nije otišao u Rusiju - tamo je odveden, vrlo bolestan, već u drugom djetinjstvu `, napisao je. [46] Kuprin povratak zaslužio je objavljivanje njegovih djela u Sovjetskom Savezu, ali nakon toga nije napisao gotovo ništa novo. U lipnju 1937., na obilježavanje prve godišnjice Gorkijeve smrti u lipnju, Izvestiya je objavila Kuprinove `Fragmente sjećanja`. U listopadu je izašla skica `Moja rodna Moskva`. [46] Uspomene o Kuprinovim posljednjim danima, objavljene u Sovjetskom Savezu, daju nam sliku čovjeka, zadovoljnog povratkom u rodnu zemlju. S druge strane, u svom izvještaju o Kuprinovim posljednjim mjesecima spisateljica Lydia Nord naslikala je sliku razočaranog starca koji se osjećao kao stranac u svojoj rodnoj zemlji. [47] U siječnju 1938. Kuprinovo se zdravlje pogoršalo. Do srpnja njegovo je stanje bilo teško; koji je već bolovao od bubrežnog poremećaja i skleroze, sada je razvio rak jednjaka. Kirurgija nije ništa pomogla. Aleksandar Kuprin umro je 25. kolovoza 1938., a dva dana kasnije sahranjen je na Literaturskim mostima (književni most) u Lenjingradu na groblju Volkovo. [10] Privatni život Liza Geinrikh 1909. godine U veljači 1902. Kuprin se oženio Marijom Karlovnom Davydovom (1881—1966), posvojenom kćeri Alexandre Davydove, udovice ravnateljice Konzervatorija u Sankt Peterburgu, koja je nakon suprugove smrti 1889. postala urednica časopisa Mir Bozhy. Kad je umrla 1902., preuzela ga je Marija Karlovna i ubrzo je Kuprin postao voditelj beletristike u časopisu njegove supruge. Imali su jednu kćer Lidiju (1903–1924). [4] Sredinom 1900-ih njihovi su se odnosi pogoršali, a glavni razlog za to je Kuprinovo zlostavljanje alkohola. Jednom prilikom, ogorčena njegovim ponašanjem u društvu pijanica i prostitutki koje je doveo na njihovu vikendicu, Maria Karlovna mu je srušila dekanter o glavu. Još jedan incident kada je tijekom ružne svađe pokušao zapaliti njezinu haljinu, pokazao se kao njihov posljednji: 1907. par se razveo. [48] Maria Davydova kasnije se udala za sovjetskog diplomatu Nikolaja Iordanskog; 1966. izašla je njezina knjiga sjećanja Godine mladosti (Gody molodosti, 1966.). [49] Druga supruga Kurpina bila je Yelizaveta Geinrikh (1882–1942), kći mađarskog revolucionara Moritsa Rotoni-Geinricha, koju je odgojila obitelj Dmitrija Mamina-Sibirjaka, supruga njezine sestre Marije. Početkom 1900 -ih bila je milosrdna sestra, kasnije Lidijina guvernanta i dobra prijateljica Alexandre Davydove. Godine 1907. par se vjenčao i nastanio u Gatchini. 1908. rodila im se kći Ksenia. [9] Njihova druga kći Zinaida rođena je 1909., a umrla je od upale pluća 1912. Nakon Kuprinovog povratka u Rusiju, Yelizaveta Kuprina-Geinrikh posvetila se sastavljanju i objavljivanju književne ostavštine svog supruga. Počinila je samoubojstvo 1942. godine, tijekom opsade Lenjingrada.[48] Ksenia Kuprina (1908–1981) krajem 1920 -ih postala je Paul Poiret model, a zatim i glumica koja se, kao Kissa Kuprine, pojavila u 11 filmova, počevši od Le Diable au cœur (1927) Marcela L`Herbiera. Nakon povratka u SSSR 1958. radila je kao scenska glumica, prevoditeljica, spisateljica i scenaristica. Njezina knjiga sjećanja Moj otac Kuprin (Moj otac - Kuprin) izašla je 1978. [50] [51] Naslijeđe Prema Nicholasu Lukeru, Kuprinov položaj u povijesti ruske književnosti vrlo je značajan, ako ne i jedinstven. Rođen u doba koje je zasjenilo veliki ruski roman, koji je svoj zenit dosegao 1860 -ih. okrenuo se kratkoj priči kao žanru koji odgovara i njegovu nemirnom temperamentu i višestrukim preokupacijama njegove generacije ... Sa svojim suvremenicima Čehovom, Gorkim i Buninom. žanr novele doveo je do procvata bez paralele ruskim slovima. Ono što je ustupio suzdržanost Čehovu, uvjerenost Gorkomu i suptilnost Bunjinu, Kuprin je nadoknadio tempom pripovijedanja, konstrukcijom radnje i bogatstvom teme. Ove posljednje kvalitete, zajedno s njegovim stalnim interesom za ljudsku dušu, čine ga i danas vrlo čitljivim. [46] Proslavio ga je njegov roman Dvoboj (1905.), [52] Kuprina su visoko cijenili kolege pisci, uključujući Antona Čehova, Maksima Gorkog, Leonida Andrejeva, nobelovca Ivana Bunina [4] i Lava Tolstoja koji su ga proglasili pravim nasljednikom Čehov. Premda je živio u doba kada su pisce zanosili književni eksperimenti, Kuprin nije tražio inovacije i pisao je samo o stvarima koje je sam doživio, a njegovi su junaci sljedeća generacija nakon Čehovljevih pesimista. Vladimir Nabokov nazvao ga je `ruskim Kiplingom` zbog njegovih priča o patetičnim avanturistima, koji su često `neurotični i ranjivi`. Tijekom cijelog 20. stoljeća Aleksandar Kuprin ostao je `jedan od najčitanijih klasika u ruskoj književnosti`, s mnogim filmovima temeljenim na njegovim djelima, dijelom i zbog `njegovih živopisnih priča o životu običnih ljudi i nesretne ljubavi, njegovih opisa vojske i javne kuće, što ga čini piscem za sva vremena i mjesta. ` Po njemu je nazvan manji planet 3618 Kuprin, koji je 1979. otkrio sovjetski astronom Nikolaj Stepanovič Černih...

Odlično stanje Aleksandar Đorđević ALEKSANDAR VUČIĆ Jedna priča osvajanje političkih prostora Tvrd povez Aleksandar Vučić (Beograd, 5. mart 1970)[1] srpski je političar. Od 2017. godine obavlja funkciju predsednika Republike Srbije,[2] dok je od 2012. do 2023. bio predsednik Srpske napredne stranke (SNS). Kao ministar za informisanje, uveo je visoke novčane kazne za novinare čije se pisanje kosilo sa politikom režima Slobodana Miloševića, pogotovo tokom rata na Kosovu i Metohiji.[3][4] Vučić je u periodu nakon Buldožer revolucije bio jedna od najistaknutijih ličnosti opozicije. Od osnivanja nove stranke 2008. godine, pomaknuo se sa prvobitne krajnje desnice i čvrstog evroskepticizma prema proevropskim, konzervativnim i populističkim političkim ideologijama. Koalicija oko SNS pobedila je na izborima 2012. i Srpska napredna stranka je prvi put postala deo vlade, što je dovelo do uspostavljanja sistema dominantne stranke.[5][6][7] Nakon što je 2014. došao na čelo vlade, obećao je da će nastaviti da prati proces pristupanja Evropskoj uniji (EU) privatizacijom državnih preduzeća i liberalizacijom privrede.[8] Vučić je bio predsednik Vlade Srbije u dva mandata, od 2014. do 2016. i od 2016. do 2017. godine, kao i potpredsednik Vlade od 2012 do 2014. godine. Pored toga, bio je poslanik u Narodnoj skupštini Srbije, ministar za informisanje od 1998. do 2000, a kasnije i ministar odbrane od 2012 do 2013. godine. U aprilu 2017. izabran je za predsednika, osvojivši preko 55% glasova u prvom krugu, čime je izbegnut drugi krug. Zvanično je preuzeo dužnost 31. maja 2017, nasledivši Tomislava Nikolića. EU je u decembru 2015. otvorila prva poglavlja tokom pristupne konferencije sa delegacijom Srbije koju je predvodio Vučić. Bio je jedna od ključnih ličnosti u saradnji i dijalogu vlada Srbije i Republike Kosovo[a] uz posredovanje EU, zalažući se za primenu Briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa. Nakon pregovora uz posredstvo SAD, u septembru 2020. potpisao je sporazum o normalizaciji ekonomskih odnosa sa Kosovom, ali i o premeštanju ambasade Srbije u Izraelu u Jerusalim. Jedan je od inicijatora Otvorenog Balkana (ranije poznatog kao Mini Šengen), ekonomske zone balkanskih država koja ima za cilj garanciju „četiri slobode”. Inostrani posmatrači su opisali Vučićevu vladavinu kao autoritarni, autokratski ili iliberalno-demokratski režim, pozivajući se na ograničenu slobodu štampe.[9][10][11][12] Biografija Mladost i obrazovanje Rođen je 5. marta 1970. godine u Beogradu, kao stariji sin Angeline (devojačko Milovanov) i Anđelka Vučića.[13] Ima mlađeg brata Andreja Vučića.[14] Sa očeve strane, poreklom je iz Čipuljića, odakle je porodica proterana od strane ustaša na početku Drugog svetskog rata, te se njegov otac Anđelko Vučić igrom slučaja rodio u okolini Beograda. Ipak, ustaše su tamo ubili Anđelka, dedu Aleksandra Vučića, po kojem je njegov otac dobio ime, kao i pradedu Radeta, stričeve i mnoge druge članove familije. Porodica je starinom iz istočne Hercegovine ili Crne Gore. Odrastao je u novobeogradskom Bloku 45, pohađao je osnovnu školu „Branko Radičević” i Zemunsku gimnaziju sa odličnim uspehom. Učestvovao je na gradskim i republičkim takmičenjima iz istorije, gde je osvajao nagrade, a bio je i pionirski prvak Beograda u šahu. Upisao je studije na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1988. i diplomirao 16. novembra 1994, a usavršavao je engleski jezik u Brajtonu u Ujedinjenom Kraljevstvu.[15] Kao jedan od najboljih studenata generacije bio je i stipendista „Fondacije za razvoj naučnog podmlatka”. Vojni rok je služio u Lukavici. Za vreme rata u Bosni i Hercegovini, tokom 1992. i 1993. godine, dobrovoljno je radio kao novinar i izveštač na „Kanalu S” na Palama, gde je pripremao i vodio vesti na engleskom jeziku, blok vesti iz sveta, intervjue i reportaže. Ulazak u politiku Vučić pristupa Srpskoj radikalnoj stranci 1993. godine i iste godine na izborima biva izabran za poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Dve godine kasnije, sa 24 godine, postaje i generalni sekretar Srpske radikalne stranke. Posle pobede radikala na lokalnim izborima u Zemunu 1996. godine, postao je direktor Kulturnog sportskog centra „Pinki”.[16] Ministar za informisanje Dana 24. marta 1998. godine, postaje ministar za informisanje u Vladi „narodnog jedinstva” Mirka Marjanovića[15], koju su činili Socijalistička partija Srbije, Srpska radikalna stranka i Jugoslovenska levica, te podnosi ostavku na mesto direktora KSC „Pinkija”. Za vreme ministarskog mandata potpisao je Zakon o javnom informisanju, koji je ostao zapamćen po tome što je uveo visoke novčane kazne za novinare čije se pisanje kosilo sa politikom režima Slobodana Miloševića. Kazne su se morale platiti u roku od 24 sata, u protivnom bi njihova imovina bila zaplenjena.[17] Usled toga je došlo do gašenja redakcija „Dnevnog telegrafa”, „Evropljanina” i „Naše borbe”, a mnogi drugi nezavisni mediji su bili kažnjavani.[18][19] Mediji su u ovom periodu bili pod ozbiljnom represijom od strane režima, a strani mediji su posmatrani kao „špijuni” i „strani elementi”.[19] Vučić je imao ulogu u propagandi Miloševićevog režima za vreme rata na Kosovu i Metohiji kada su vršeni pritisci na medije putem krivičnih progona i zastrašivanja, pogotovo nezavisnih novinara koji su pisali o zločinima nad albanskim civilima, kao što su Dejan Anastasijević i Slavko Ćuruvija.[20][21][22] Vlada je donela Uredbu o posebnim merama u uslovima pretnje oružanim napadima NATO-a, za vreme čijeg važenja je ukinut program Radio Indeksa[23], a zatim i Radio Sente, Kikinde, TV Pirota i Radio Sitija u Nišu. Sa kablovskih mreža su skinuti svi strani TV kanali, a zemaljskim radijskim i televizijskim stanicama zabranjeno je reemitovanje stranih servisa na srpskom jeziku.[24] Nakon početka NATO agresije, Vučić je pozvao na sastanak urednike beogradskih medija na kojem je saopšteno da je neophodno da se tokom izveštavanja upotrebljavaju isključivo stavovi i terminologija režima. Urednici su bili u obavezi da dostave ministarstvu kopije tekstova, a dozvoljeno je bilo prenositi samo vesti domaćih medija koji su bili pod strogom cenzurom.[19] Vučić je izjavio za list Argument da će se „kad tad osvetiti Slavku Ćuruviji”, novinaru i osnivaču nekih od ugašenih listova.[19] Ćuruvija je ubijen 11. aprila 1999, a njegova nevenčana supruga izjavila je 15 godina kasnije da je Vučić bio umešan u ubistvo i da je bio, „ne samo kreator zakona o informisanju već i prakse progona novinara”.[25][26] Nakon što je odbijen zahtev da Radio televizija Srbije reemituje šest sati programa stranih medija tokom dana za vreme bombardovanja Jugoslavije, NATO je proglasio zgradu RTS-a legitimnom metom smatrajući ga delom „ratne mašinerije”, koji sprovodi propagandu i ne izveštava adekvatno o zbivanjima u ratu.[27][28] Zgrada je bombardovana 23. aprila i život je izgubilo 16 radnika ove medijske kuće, a još 16 je povređeno. U noći kada je bombardovana zgrada RTS-a, Vučić je trebalo da iz studija u njoj gostuje u emisiji Larija Kinga.[29] U to vreme izabran je i za člana Upravnog odbora Univerziteta u Beogradu i Filozofskog fakulteta. Vučić je bio i na javnom spisku osoba kojim je zabranjen ulazak u Evropsku uniju.[18] Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, kojim je okončana NATO agresija, uveden protektorat UN i defakto suspendovan suverenitet Srbije nad Kosovom i Metohijom, ministri iz redova Srpske radikalne stranke podnose ostavke na svoje funkcije 14. juna 1999. godine[30], ali nastavljaju da obavljaju svoje dužnosti, objašnjavajući to nacionalnim interesima. Vučić je biran za poslanika u Saveznoj skupštini SRJ tri puta: u Veće Republika prvi put u februaru 1998, drugi put u maju 2000. i konačno na saveznim izborima 24. septembra 2000.[15] U maju 2000. godine, Savezna vlada SRJ ga je imenovala za člana Saveta Savezne javne ustanove RTV Jugoslavija. U februaru 2001, Vučić podnosi ostavku na funkciju saveznog poslanika. Ponovo u opoziciji Predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić i predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin (2014) Aleksandru Vučiću je u martu 2002. određen porez na ekstraprofit u iznosu od 48.500 evra, u vezi stana od preko 100 kvadrata koji mu je 1998. dodelila Vlada. Taj stan je potom, po tvrdnji DOS-ove vlasti, otkupljen ispod tržišne vrednosti, mada Vučić objašnjava da je zapravo od Vlade dobio 60 kvadrata, a da je ostatak odmah u startu platio, uz pomoć porodice.[31] Na lokalnim izborima 2004. Vučić se kandiduje za gradonačelnika Beograda sa motom kampanje „Vučić za metropolu”, u kojoj obilazi sva prigradska naselja i promoviše za sebe urbani imidž mladog čoveka sa idejom i energijom. Osvojio je 29% glasova u prvom i 48,4% glasova u drugom krugu.[32] Aleksandar Vučić je bio generalni sekretar Srpske radikalne stranke i predsednik opštinskog odbora Novi Beograd. Bio je narodni poslanik i zamenik predsednika poslaničke grupe Srpske radikalne stranke u Narodnoj skupštini Republike Srbije, član Administrativnog odbora i Odbora za ustavna pitanja i zamenik predsednika Odbora za Kosovo i Metohiju i Odbora za kulturu i informisanje.[33] Srpska radikalna stranka je zajedno sa koalicijom DSS—NS i koalicijom SPS—PUPS—JS potpisala koalicioni sporazum 28. maja 2008. kojim je, na osnovu rezultata lokalnih izbora, bilo dogovoreno formiranje gradske većine u Skupštini grada Beograda. Vučić je tada predložen za novog gradonačelnika Beograda. Međutim, nakon što je koalicija oko SPS-a formirala republičku Vladu sa DS-om početkom jula, socijalisti su odlučili da odustanu od potpisanog sporazuma i formirana je koalicija DS-SPS-G17-LDP u gradu Beogradu.[traži se izvor] Srpska napredna stranka Za više informacija pogledajte: Srpska napredna stranka Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić na osnivačkoj skupštini SNS (2008) Nakon što je došlo do sukoba između čelnih ljudi u Srpskoj radikalnoj stranci (Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića), Vučić je 15. septembra 2008. podneo ostavku na dužnosti u Srpskoj radikalnoj stranci i objavio privremeno povlačenje iz političkog života.[34] Početkom oktobra, saopštio je da se priključuje osnivanju Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića.[18] Tom prilikom je izjavio da će se posvetiti berzanskim poslovima, „ili će pomagati svom bratu u vođenju firme”, ali je kasnije negirao da njegov brat ima firmu.[35] Na osnivačkoj skupštini SNS, 21. oktobra, izabran je za zamenika predsednika Srpske napredne stranke.[36] Bio je na čelu izbornih štabova za prevremene lokalne izbore u Zemunu i Voždovcu 2009. gde je SNS ubedljivo pobedila DS i preuzela lokalnu vlast u ove dve beogradske opštine.[37][38] Od kada je napustio SRS i pristupio SNS, Vučić je promenio svoj imidž od nacionaliste u proevropskog političara.[39] Posle pobede Tomislava Nikolića na izborima održanim 20. maja 2012.[40] i njegove ostavke na mesto predsednika SNS 24. maja 2012,[41] Vučić preuzima funkciju vršioca dužnosti predsednika stranke. Na vanrednoj izbornoj skupštini, održanoj 29. septembra 2012. godine, Aleksandar Vučić izabran je jednoglasno za predsednika stranke.[42] Nakon formiranja vlade (koalicija SNS—SPS—URS), jula 2012, postaje potpredsednik Vlade zadužen za odbranu, bezbednost i borbu protiv korupcije i kriminala, kao i ministar odbrane. Predsednik Nikolić ga je imenovao za sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost-[43] Ministar odbrane Glavni članci: Izbori za narodne poslanike Srbije 2012. i Vlada Ivice Dačića Vučić u vreme obavljanja funkcije ministra odbrane Odmah po nominaciji za prvog potpredsednika vlade zaduženog za odbranu, bezbednost, borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, najavljuje da u borbi protiv korupcije neće biti zaštićenih i da će buduća vlast imati „nultu toleranciju” prema korupciji i kriminalu. Dolaskom na čelo Ministarstva odbrane, zatekao je teško materijalno stanje vojske i vojne industrije. Odmah je otišao na više putovanja u potrazi za strateškim partnerima i kupcima za proizvode srpske namenske industrije. Sa tih putovanja se vratio sa ugovorima sa Rusijom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima vrednim stotine miliona dolara. [44][45][46][47][48] Učestvovao je u organizaciji aeromitinga „Batajnica 2012” u sklopu proslave stogodišnjice srpske avijacije, na kom je predstavljen nov domaći školski avion „Lasta”.[49][50] Otvara se i nova fabrika borbenih sistema u Velikoj Plani.[51] Na sajmu naoružanja „Partner 2013” održanom u junu 2013. je najavio investicije u ovaj sektor, za koji je rekao da očekuje da postane zamajac srpske industrije.[52] Sajam je, takođe, rezultovao velikim brojem novih ugovora.[53] U isto vreme, u znak prijateljstva drugih država prema Srbiji, Ministarstvo odbrane dobilo je veoma vredne poklone, iz UAE tri blindirana Mercedesova džipa (oko 3 miliona evra),[54] dvadeset sanitetskih vozila iz Kine (oko 2 miliona evra),[55] četiri vozila tipa „Hamer” od vlade SAD (oko 850.000 evra)[56] Tradicionalno dobra saradnja sa Rusijom dodatno je unapređena (ugovor o strateškom partnerstvu), a posebno je značajna akcija čišćenja terena od kasetnih mina na oko 3000 kvadrata kod aerodroma u Nišu i oko Paraćina.[57] Podneo je ostavku na mesto ministra odbrane uz obrazloženje da želi da se u punoj meri posveti borbi protiv korupcije i kriminala. Briselski sporazum Glavni članak: Briselski sporazum (2013) Sebastijan Kurc i Aleksandar Vučić (2014) Odmah po stupanju na dužnost, predsednik Srbije Tomislav Nikolić najavljuje nastavak razgovora sa Prištinom na najvišem nivou, smatrajući da je to suviše važno pitanje da bi ga vodili niži službenici. Za taj posao predlaže Ivicu Dačića, predsednika Vlade. Neko vreme su ti pregovori na prvi pogled uspešno napredovali i zaustavljeno je dalje oduzimanje prava Srbima na Kosovu (pravo na srpska dokumenta i tablice), prihvaćen je nacrt stvaranja Zajednice srpskih opština, međutim, dolazi do zastoja kod utvrđivanja prava Zajednice opština. Vučić se priključuje pregovaračkom timu u aprilu 2013. sa ciljem da obezbedi da građani ZSO sami odlučuju o sudstvu i policiji.[58] U svojoj ideji o stvaranju ZSO[59], Vučić je pronašao rešenje kako da se obezbedi autonomija u sredinama sa većinskim srpskim stanovništvom, da Zajednica sama upravlja obrazovanjem, zdravstvom, da sudska vlast i policija budu usklađene po sastavu sa etničkom slikom u njoj, i da Priština može da postavi regionalnog komandanta samo po izboru ZSO-a. Na tom sastanku, Hašim Tači pokušava da minira dogovoreni sporazum zahtevom da se kao jedna izborna jedinica, na četiri srpske opštine doda još tri većinski albanske opštine, ili „makar” južni deo Kosovske Mitrovice. Taj predlog je za srpsku stranu neprihvatljiv jer bi se time ozbiljno narušila etnička slika. I pored velikog pritiska na pregovarače lično, kao i na Srbiju, Aleksandar Vučić odbija predlog, smatrajući da u toj formi ne zadovoljava ni minimum interesa Srbije, ni njenih građana na Kosovu i Metohiji,[60] traži nastavak pregovora i od EU da svojim autoritetom privoli kosovske Albance na kompromis. Tada se prvi put dešava da EU uvažava zahtev Srbije i vrši pritisak na Prištinu koja nevoljno prihvata poredeći Zajednicu Opština sa Republikom Srpskom.[61] Tom prilikom Vučić dobija garancije EU i NATO-a da „albanska čizma” neće imati pristup Severu Kosova.[62] Dogovara se raspisivanje izbora za novembar 2013. čime bi srpske institucije dobile pun legitimitet, umesto da od strane međunarodne zajednice i ostatka KiM budu tretirane kao paralelne. Priština se obavezuje da donese zakon o opštoj amnestiji čime se trajno onemogućuje eventualno zastrašivanje srpskog stanovništva sudskim procesima[63] Iako Aleksandar Vučić nije u potpunosti zadovoljan rezultatima pregovora, procenjujući da je to maksimum od mogućeg[64], da je odluka jedina prava za budućnost Srbije i njega lično[65], prihvata da se parafira sporazum.[66] Po povratku u zemlju daje na uvid javnosti ceo tok pregovora kao i konačan sporazum. U Narodnoj skupštini sporazum dobija veliku podršku (173 poslanika za, 24 protiv, 1 uzdržan i 5 nije glasalo).[67][68] Na KiM su ljudi uznemireni i nesigurni kako će te promene uticati na njihov život i Aleksandar Vučić odlazi na Kim da odgovori na njihova pitanja. Jedan deo prihvata uveravanja državnog vrha da neće ostati nezaštićeni, ali drugi deo (DSS, SRS, delimično SPC) i dalje insistira na zadržavanju postojećih srpskih institucija. Tada Aleksandar Vučić predlaže referendum pod uslovom da se svi obavežu da će prihvatiti njegove rezultate. Predstavnici nezadovoljne grupe Srba odbili su održavanje ovakvog referenduma.[69][70][71] U međuvremenu je započeo proces implementacije Briselskog sporazuma i raspisani su izbori na kojima je kandidovana zajednička Srpska lista oko koalicije SNS, koja treba da obezbedi da se glasovi Srba ne rasipaju i da, sa velikim brojem dobijenih glasova, bude osnova za samostalnost Zajednici srpskih opština.[72] Posle uspešno sprovedenih pregovora, Srbija je na Vidovdan, 28. juna 2013. dobila okvirno datum za započinjanje pregovora sa EU, s tim da je datum prve pristupne konferencije oročen najkasnije za januar 2014.[traži se izvor][73] Predsednik Vlade Predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić i državni sekretar Sjedinjenih Američkih Država Džon Keri u Vašingtonu (2015) Vanredni parlamentarni izbori u Srbiji održani su 16. marta 2014. Istog dana održani su i vanredni izbori za lokalnu vlast u Beogradu. Parlamentarni izbori su raspisani nakon odluke predsedništava SNS-a i SPS-a da se trenutni saziv Narodne skupštine i Vlada raspuste zarad „provere volje naroda”.[74] Na parlamentarnim izborima izborna lista „Budućnost u koju verujemo” koju je predvodio Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka, osvojila je ubedljivo najveći broj glasova — 48,35%.[75] 27. aprila formirana je nova Vlada Srbije sa Aleksandrom Vučićem na mestu predsednika Vlade. Pored stranaka sa liste koju je predvodila SNS, u vladu je ponovo ušla i koalicija okupljena oko SPS-a.[76] Na vanrednim parlamentarnim izborima 24. aprila 2016, Srpska napredna stranka je ponovo osvojila ubedljivo najveći broj glasova — 48,25%.[77] Nakon ovih izbora, vladu na čelu sa Aleksandrom Vučićem su 11. avgusta 2016. ponovo sastavili SNS i SPS, sa svojim koalicionim partnerima. Ovu vladu su podržali i Savez vojvođanskih Mađara i albanska Partija za demokratsko delovanje.[78] Period od dolaska Vučića na mesto predsednika Vlade je obeležen padom medijskih sloboda usled pritiska i napada na novinare koji iskazuju kritiku prema režimu, kao i gašenja mnogih debatnih političkih emisija.[19][79][80][81] Predsednik Republike Predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić u Moskvi (2017) Odlukom Predsedništva i Glavnog odbora Srpske napredne stranke, Aleksandar Vučić je izabran za kandidata ove stranke na predsedničkim izborima, koji su održani 2. aprila 2017.[82][83] Njegovu kandidaturu su podržale i sve stranke vladajuće koalicije (SPS, PS, SDPS, PSS, SPO, Samostalni DSS, PUPS, JS i SVM). Na ovim izborima, Vučić je pobedio u prvom krugu, osvojivši 55,08% glasova,[84] dok su pojedini mediji i neke od opozicionih struktura naglasili da je uočen niz nepravilnosti tokom izbornog procesa.[85] Prema izveštaju OEBS-a, neizbalansirano izveštavanje medija, pritisci na birače i zaposlene u državnim institucijama i zloupotreba javnih resursa za sprovođenje kampanje su poljuljali jednakost mogućnosti u takmičenju kandidata.[86] To je bila prva pobeda već u prvom krugu predsedničkih izbora nakon izbora 1992. godine na kojima je pobedu odneo Slobodan Milošević (Vojislav Koštunica je odneo pobedu u prvom krugu na izborima za predsednika SR Jugoslavije). Prema istraživanjima CeSID-a o demografskoj strukturi pristalica predsedničkih kandidata, za Vučića su glasali približno u istom odnosu muškarci i žene, sa prosečnom starošću od 55 godina usled visokog udela (42%) građana u penziji. Najveći broj glasača (41%) je završio četvorogodišnju srednju školu, a zatim radničku školu (22%), dok 21% ima obrazovanje niže od srednje škole.[87] Na dužnost predsednika Republike Srbije, stupio je 31. maja 2017. nakon isteka mandata dotadašnjem predsedniku Tomislavu Nikoliću.[88] Dan pre toga, podneo je ostavku na mesto predsednika Vlade Srbije.[89] Dana 15. juna mandat za sastav nove vlade poverio je Ani Brnabić, tadašnjoj ministarki državne uprave i lokalne samouprave.[90] Ova vlada formirana je 29. juna.[91] Vučić, Donald Tramp i Avdulah Hoti na potpisivanju sporazuma o ekonomskoj normalizaciji u Beloj kući (4. septembar 2020) Tokom posete Rusiji u decembru 2017. godine dobio je titulu počasnog doktora na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose (MGIMO).[92] Dobitnik je „Zlatnog lava” za mir u Veneciji 2018. godine.[93] Organizacija Freedom House je u izveštaju za 2018. godinu navela da je Srbija zemlja koja ima konstantan pad u indeksima slobode nakon dolaska Vučića na vlast, kao i da je u jednoj godini izgubila status „slobodnih” i svrstala se u kategoriju „delimično slobodnih” zemalja. Prema objašnjenju, status Srbije opao je zbog pogoršanja u načinu sprovođenja izbora, zbog nastavka pokušaja vlade i prorežimskih medija da kroz zakone ugnjetavaju nezavisne novinare provlačeći ih kroz prljave kampanje, kao i zbog akumulacije izvršnih ovlašćenja od strane predsednika Vučića, u suprotnosti sa ustavnim ovlašćenjima.[94][95] Politički teoretičari i naučnici, analitičari i novinari često vladavinu Aleksandra Vučića opisuju kao autoritarnu ili autokratsku.[80][96][97][98][99][100][101][102][103][104][105] Zbog optužbi za porast političkog nasilja i gušenje medijskih sloboda, u jesen 2018. godine su otpočeli protesti usmereni su protiv načina vršenja vlasti od strane Aleksandra Vučića. Crnogorski biznismen i dobrotvor SPC Miodrag „Daka” Davidović ga je je optužio da je 2019. godine naredio atentat na njega i episkopa SPC Joanikija.[106] Od njegove izjave saopštenjem javnosti oštro se ogradio episkop Joanikije.[107] Kandidatura i izbor za drugi mandat Na predsedničkim izborima 3. aprila 2022. godine, Vučić nastupa kao kandidat predložen od strane Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije i Saveza vojvođanskih Mađara. Republička izborna komisija ga je za kandidata proglasila 9. marta, nakon predaje 148.846 ispravnih izjava podrške birača.[108] Srpska radikalna stranka je 8. marta odlučila da podrži kandidaturu Aleksandra Vučića za predsednika Republike Srbije i tako prvi put od uvođenja višestranačja nema sopstvenog predsedničkog kandidata.[109] Stranka slovačke nacionalne manjine Slovaci napred je takođe podržala njegovu kandidaturu.[110] Podršku Vučićevoj kandidaturi javno su izrazili lideri Demokratskog fronta iz Crne Gore, poslanik Skupštine Crne Gore i predsednik Demokratske narodne partije Milan Knežević, kao i predsednik Nove srpske demokratije Andrija Mandić.[111] Takođe, podršku su dali i drugi srpski političari iz Crne Gore: Marko Bato Carević (predsednik opštine Budva)[112], Marko Kovačević (predsednik opštine Nikšić), Vesko Delić (predsednik opštine Mojkovac) i Ivan Otović (predsednik Skupštine opštine Herceg Novi).[113] Pismom je podršku uputio i srpski član Predsjedništva Bosne i Hercegovine Milorad Dodik[114], a Vučićevu predsedničku kandidaturu su podržali Srpska demokratska stranka i njen predsednik Mirko Šarović (bivši predsednik Republike Srpske),[115] kao i predsednik Partije demokratskog progresa Branislav Borenović.[116] Putem video spota isto je učinio i Draško Stanivuković, gradonačelnik Banjaluke.[117] Takođe je dobio podršku raznih ljudi iz javnog života.[118] Politika Ekonomija Nakon izbora za predsednika Vlade 2014. godine, Vučić je zagovarao ekonomske mere štednje radi smanjenja budžetskog deficita. Njegova politika fiskalne konsolidacije prvenstveno je bila usmerena na rezove u javnom sektoru, a jedna od mera je bila smanjenje plata i penzija u javnom sektoru, kao i zabrana zapošljavanja u javnom sektoru. Kao meru predostrožnosti i obezbeđivanja dugoročne fiskalne stabilnosti države, njegova Vlada je 23. februara 2015. godine potpisala trogodišnji aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom u vrednosti od 1,2 milijarde evra. MMF i Evropska unija su pohvalili sprovedene reforme i nazvali ih jednim od najuspešnijih programa koje je MMF ikada imao. EU i migrantska kriza Tokom evropske migrantske krize 2015−2016. godine, Vučić je svoje stavove snažno uskladio sa politikom nemačke kancelarke Angele Merkel i javno pohvalio nemačku migracionu politiku. Takođe je izjavio da će Srbija sarađivati sa Evropskom unijom u rešavanju migrantskog toka idući od Bliskog istoka do zemalja članica EU balkanskom rutom i da će Srbija biti spremna da prihvati deo migranata. Otvoreni Balkan Za više informacija pogledajte: Otvoreni Balkan Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Severne Makedonije Zoran Zaev i predsednik Vlade Albanije Edi Rama na Ekonomskom forumu za regionalnu saradnju (29. jul 2021) Vučić je bio domaćin prvog sastanka inicijative `Mini Šengen`, koji je održan 10. oktobra 2019. godine u Novom Sadu. Na ovom sastanku je sa predsednikom Vlade Severne Makedonije Zoranom Zaevom i predsednikom Vlade Albanije Edijem Ramom potpisao deklaraciju o namerama za uspostavljanje jedinstvene regionalne ekonomske zone, a koja bi sa ove tri države imala potencijal od 131.953 kvadratnih kilometara i 11.800.000 stanovnika.[119] U okviru inicijative koja je potom nazvana Otvoreni Balkan, održano je nekoliko sastanaka. Na sastanku u Beogradu, održanom 4. novembra 2021. godine, potpisana je zajednička izjava „budućnost proširenja - pogled iz regiona“, kojom je Evropska unija pozvana da se više angažuje i zainteresuje u procesu integracija Zapadnog Balkana. Pismo su potpisali predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, zamenik predsednika Vlade Severne Makedonije zadužen za evropska pitanja Nikola Dimitrov i predsednik Vlade Albanije Edi Rama.[120] Pristupanje inicijativi je dan ranije ponuđeno i predsedniku Vlade Crne Gore Zdravku Krivokapiću, koji je izrazio podršku inicijativi, ali nije izrazio zainteresovanost da i njegova država uzme učešće. Takođe, lideri inicijative su uputili i poziv Bosni i Hercegovini da se pridruži Otvorenom Balkanu. Planirano je da inicijativa Otvoreni Balkan zaživi 1. januara 2023. godine, kada bi sve članice inicijative trebalo da ukinu graničke kontrole. Međunarodni odnosi Odnosi sa Rusijom Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ruski predsednik Vladimir Putin i izraelski premijer Benjamin Netanjahu na Paradi pobede u Moskvi (9. maj 2018) Vučić je održavao tradicionalne dobre odnose između Srbije i Rusije, a njegova vlada je odbila da uvede sankcije Rusiji, nakon krize u Ukrajini i ruske aneksije Krima. Vučić je više puta najavljivao da će Srbija ostati posvećena svojim evropskim integracijama, ali i da održava istorijske odnose sa Rusijom. Tokom Vučićevog mandata, Srbija je nastavila da širi jača ekonomske veze sa Rusijom, posebno povećanjem srpskog izvoza u Rusiju. Početkom 2016. godine, posle sastanka sa ruskim potpredsednikom vlade Dmitrijem Rogozinom, Vučić je najavio mogućnost da Srbija kupovinom ruskih raketnih sistema pojača vojnu saradnju sa Rusijom. U decembru 2017. godine, Vučić je prvi put boravio u zvaničnoj poseti Ruskoj Federaciji kao predsednik Srbije. Izrazio je zahvalnost Rusiji na zaštiti srpskih nacionalnih interesa i izjavio da: „Srbija nikada neće uvoditi sankcije Ruskoj Federaciji.“ Vučić je bio protiv uvođenja sankcija Rusiji povodom invazije na Ukrajinu 2022 i istovremeno je podvukao poštovanje teritorijalnog integriteta Ukrajine.[121] Odnosi sa SAD Potpisivanje Vašingtonskog sporazuma u Ovalnom kabinetu Bele kuće; sede: Vučić, američki predsednik Donald Tramp i premijer Kosova Avdulah Hoti; stoje: Ričard Grenel i potpredsednik SAD Majk Pens (4. septembar 2020) U julu 2017. godine Vučić je posetio SAD i sastao se sa potpredsednikom SAD Majkom Pensom, gde su razgovarali o američkoj podršci naporima Srbije da se pridruži Evropskoj uniji, potrebi za kontinuiranim reformama i daljem napretku u normalizaciji odnosa sa Kosovom. Pozivajući se na predloženi aranžman razmene teritorija između Srbije i Kosova, američki savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton rekao je da se SAD neće protiviti teritorijalnoj razmeni između radi rešavanja dugotrajnog spora. Stejt department i dalje drži da je puna normalizacija odnosa između Srbije i Kosova „od suštinske važnosti za regionalnu stabilnost“, što je Vučić ranije rekao. Odnos sa Izraelom U ugovoru o namerama koji je potpisan u Vašingtonu 2020. godine, jedna od stavki je bila i premeštanje ambasade Srbije u Izraelu iz Tel Aviva u Jerusalim, što bi značilo priznavanje Jerusalima za glavni grad Izraela, a što su prethodno učinile i SAD. Kao posledica toga, Izrael je otvorio ambasadu u samoproglašenoj Republici Kosovo. Izrael je takođe time i priznao Kosovo kao nezavisnu državu, iako je do tog sporazuma vodio čvrstu politiku jedinstva srpske teritorije. Posle ovoga, Vučić je izjavio da nakon priznanja nezavisnosti Kosova od strane Izraela, Srbija više ne smatra da ima bilo kakvih obaveza iz Vašingtonskog sporazuma. Predsednik Izraela Ruven Rivlin u zvaničnoj poseti Beogradu (jul 2018) Kritike i kontroverze Javni profil Vučić na Kongresu EPP u Madridu (2015) Neki su Vučića poredili sa drugim moćnicima u evropskoj politici i, kao što je gore navedeno, optuživali ga da je autokrata. Mnogi veruju da je on uspešno preuzeo centralno mesto srpske politike. Izgradio je reputaciju tehnokratske efikasnosti, ideološke fleksibilnosti i političkog pragmatizma, dok je zadržao bazu izborne podrške desnog centra i desnice. Velika Srbija Vučić je do 2008. bio sledbenik velikosrpske ideologije, za koju je svedočio da se proteže do zapadne granice na liniji Karlobag—Ogulin—Karlovac—Virovitica.[122][123] Vučić je 1995. godine, tokom rata u Hrvatskoj, rekao u Glini (koju su tada kontrolisali pobunjeni Srbi) da „Srpska Krajina” i Glina nikada neće biti deo Hrvatske, Banija nikada neće biti vraćena Hrvatskoj i da ako je Srpska radikalna stranka pobedila na izborima, Srbi bi živeli u Velikoj Srbiji.[124][125] Vučić je u drugom govoru s početka 2000-ih Karlobag, Ogulin, Karlovac i Viroviticu nazvao „srpskim gradovima” i naveo da se „oni [kritičari SRS] raduju što su ustaše (misli se na Hrvate) okupirale srpsku zemlju i hoće nas srpske radikale da uvere da to nije srpsko, da smo mi govorili gluposti. (...) Hoćemo ono što je naše, srpsko.”[125] Nakon odvajanja od Srpske radikalne stranke i stvaranja Srpske napredne stranke, Vučić je rekao da više ne podržava velikosrpsku ideologiju.[126] Predsednik Crne Gore Milo Đukanović optužio je 1. septembra 2020. Vučića i beogradske medije za mešanje u unutrašnju politiku Crne Gore, kao i za navodne pokušaje oživljavanja „velikosrpske politike”.[127] Masakr u Srebrenici i Ratko Mladić Vučić je 20. jula 1995. godine, komentarišući kampanju NATO bombardovanja na položaje Vojske Republike Srpske (VRS), u Narodnoj skupštini rekao: „za svakog ubijenog Srbina ubićemo 100 Muslimana” samo nekoliko dana nakon masakra u Srebrenici, kada je više pripadnika VRS i paravojne grupe iz Srbije ubilo više od 8000 Bošnjaka.[128][129][3][130] On je 2015. rekao da je njegova izjava iz 1995. „izvučena iz konteksta” i da „to nije suština te rečenice”.[131] Pre odvajanja od Radikalne stranke Vojislava Šešelja, Vučić je otvoreno i javno slavio i pozivao na zaštitu Ratka Mladića, vojskovođe osuđenog za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid. Vučić je 2007. godine, dok je Mladić još bio na slobodi u Srbiji, delio plakate na kojima je pisalo „Sigurna kuća za generala Mladića”. On je na sednici parlamenta izjavio da će Skupština Srbije uvek štititi i biti sigurna kuća za generala i da će svaka kuća u Srbiji koja nosi prezime Vučić štititi i skloniti Mladića.[132] Iste godine, Vučić je organizovao ulični protest na kome su table ulica nazvane po ubijenom predsedniku Vlade prozapadne Srbije zamenjene tablama u ime Ratka Mladića.[132] Ovo je postala česta pojava da srpske ultradesničarske frakcije vandalizuju iste natpise na regularnim tablama kako bi proslavili godišnjicu atentata na Zorana Đinđića.[133] Vučić je učestvovao i na protestima protiv hapšenja kasnije osuđenih ratnih zločinaca Veselina Šljivančanina i Radovana Karadžića, kao i Vojislava Šešelja, tadašnjeg predsednika njegove stranke.[134][135][136] Slavko Ćuruvija Za vreme Vučićevog mandata ministra informisanja u atentatu je ubijen Slavko Ćuruvija, istaknuti novinar koji je izveštavao o ratu na Kosovu i Metohiji.[137][138] Vučić je 1999. godine, pre atentata, dao intervju na naslovnoj strani tabloida Argument u kojem je izjavio „Osvetiću se Slavku Ćuruviji za sve laži objavljene u Dnevnom telegrafu (Ćuruvijin list).”[139][140][141] Vučić se 2014. izvinio porodici Ćuruvija što su toliko čekali da počinioce privedu pravdi i zahvalio se svima na trudu koji su učestvovali u rešavanju slučaja.[142] Branka Prpa, Ćuruvijina vanbračna supruga, rekla je da je Vučić učestvovao u ubistvu i da je on tvorac prakse progona novinara.[143] Privatni život Tamara Vučić, koja se udala za Aleksandra Vučića 2013. Vučić se 27. jula 1997. oženio Ksenijom Janković, novinarkom Radio Indeksa i Srpske reči. Par ima dvoje dece, a razveli su se 2011. godine. Jankovićeva je preminula 29. januara 2022. godine.[144] Vučić se 14. decembra 2013. oženio Tamarom Đukanović, diplomatom Ministarstva spoljnih poslova Srbije.[145] Njegova supruga je 9. juna 2017, sedmicu nakon što je Vučić preuzeo predsedničku funkciju, rodila sina.[146] Tokom opozicionog perioda, često se pojavljivao u popularnim TV emisijama.[147] Godine 2006. Vučić je postao pobednik prve sezone srpske verzije tok-šoua Piramida, koja je emitovana na televiziji Pink.[148] Bio je prvi političar koji je učestvovao na humanitarnom plesnom takmičenju Plesom do snova (2009) i prvi političar koji je gostovao u emisiji Veče sa Ivanom Ivanovićem (2010).[147][149][150] Bio je i gostujući član žirija u jednoj epizodi treće sezone najpopularnijeg muzičkog takmičenja na Balkanu, Zvezde Granda.[147][151] Vučić je 15. novembra 2019. hospitalizovan u Vojnoj bolnici u Beogradu zbog očiglednih „kardiovaskularnih problema”. Tri dana kasnije javljeno je da je pušten. Neki, uključujući njegovog savetnika za medije i zamenika gradonačelnika Beograda, tvrdili su da su njegovi zdravstveni problemi delom posledica pritiska novinara. Vučić je to izričito demantovao na konferenciji za medije ubrzo nakon boravka u bolnici. Na istom događaju je potvrdio hroničnu prirodu svojih zdravstvenih tegoba.[152][153] Dana 8. aprila 2020. otkriveno je da je Vučićev 22-godišnji sin Danilo oboleo od kovida 19 i da je primljen na Infektivnu kliniku u Beogradu.[154] Vučić je tokom jula 2020. postao student beogradske Visoke sportske škole strukovnih studija, sa ciljem da nakon završetka političke karijere postane košarkaški trener za juniore.[155][156] Pojedini srpski novinari javili su da je obavezan uslov za upis na fakultet bilo aktivno bavljenje sportom tri godine, koji je ubrzo nakon Vučićevog upisa uklonjen sa zvaničnog sajta.[157] Vučić je visok 198 cm, što ga čini jednim od najviših političkih lidera.[158]

Edicija Plava ptica – KOMPLET 102 - deset kola po deset knjiga, plus 2 knjige vanredno izdanje - retko u kompletu, očuvanost dosta dobra, ima poneka slabija, ima i poneka odlična, neke imaju malo iskrzan omot, većina veoma dobar, na 2 knjige nedostaje omot, nekoliko ima posvetu ili pečat, ali sve u svemu veoma dobar komplet. Jugoslovenske izdavačke edicije: „Plava ptica“ Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata. Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivo veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga. Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Naziv Jugoslovenske izdavačke edicije podrazumeva, pre svega, hronološki okvir. U nekim od narednih tekstova naći će se oni izdavački poduhvati koji obuhvataju period od 1918. do 1989. godine. Ovde će se naći edicije koje su izlazile u okviru izdavačkih kuća Nolit (Nova literatura, postoji od 1928. godine, osnovali su je braća Pavle i Oto Bihali), Prosveta (Izdavačko preduzeće Gece Kona postoji od 1901. godine, posle rata nastavlja sa radom pod ovim imenom), BIGZ (Beogradski izdavački grafički zavod do ’70 godina 20. veka bavio se samo štampanjem knjiga u zgradi koju je u kraljevini Jugoslaviji za potrebe državne štamparije projektovao Dragiša Brašovan; stanje te zgrade danas i privatizacija te izdavačke kuće koja je štampala najbolje filozofske knjige i džepna izdanja u tiražu od minimum 10 hiljada primeraka najbolje svedoče o kulturnoj politici, rezultatima privatizacije i izdavaštvu posle 1990. godine), SKZ (Srpska književna zadruga, osnovana 1892. godine u Beogradu, naša najstarija izdavačka kuća), IP Jugoslavija (kasnije prisajedinjena sa Prosvetom), IP Vuk Karadžić, IP Rad (osnovan 1949. godine, najpoznatiji po ediciji „Reč i misao“), Kultura (kasnije prisajedinjena sa BIGZom), Dečije novine (Gornji Milanovac), Otokar Keršovani (Rijeka, Opatija), Naprijed (Zagreb), Sveučilišna naklada Liber, Grafički zavod Hrvatske, Svetlost (Sarajevo), Veselin Masleša (Sarajevo), Obod (Cetinje), Bratstvo Jedinstvo (Novi Sad), Minerva (Subotica), Matica srpska (Novi Sad), i mnogi drugi. Treba dodati da su sve ove izdavačke kuće imale knjižare na najboljim mestima u gradu (baš kao i bisokopi), i da je tokom privatizacije motiv onih koji su kupovali ove izdavačke kuće prvenstveno bio poslovni prostor koji bi dobili, a koji je uz knjižare podrazumevao i magacine, kancelarije uredništva, kao i lokale u drugim gradovima bivših republika. Ogromni prostori na najboljim lokacijama u gradu prešli su iz državnog (društvenog) u privatno vlasništvo. U prostore knjižara uslelile su se banke i butici. O tempora! o mores! Pre Drugog svetskog rata postojale su tri značajne dečije edicije: Plava ptica, Zatna knjiga i KADOK. Sve tri edicije bile su u izdanju Gece Kona, iako je KADOK prvobitno izlazio u okviru Izdavačke knjižarnice Radomira D. Ćukovića. Edicije su bile značajne na nivou cele Jugoslavije, izlazile su u Beogradu, štampane su na ćirilici. Grafička oprema za sve tri edicije ostala je ista i u SFRJ. Edicija omladinske literature Plava ptica pokrenuta je u izdanju Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača od čije je izdavačke kuće nastala izdavačka kuća Prosveta. Plavu pticu je do 1941. godine izdavao Geca Kon, od 1941. do 1944. izdavačka kuća Jugoistok, a od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada SFRJ ediciju su izdavale IP Jugoslavija i IP Prosveta. KADOK je posle rata, takođe, preuzela Prosveta. Čovek koji je osmislio ediciju Plava ptica i bio njen prvi urednik je Živojin Bata Vukadinović (Ćuprija, 29. septembar 1902. – Beograd, 15. jul 1949), novinar, dramski pisac i prevodilac koji je gimnaziju završio u Beogradu a studije svetske književnosti i germanistike u Beču i Berlinu. Kao novinar radio je u Politici, u kojoj je 1930. godine pokrenuo Politikin dodatak za decu. Zajedno sa Vladislavom Ribnikarom i Dušanom Dudom Timotijevićem bio je član prve redakcije Politikinog zabavnika. Dečjom i omladinskom književnošću bavio se i u izdavačkoj kući Geca Kon, u kojoj je bio urednik i osnivač edicija Zlatna knjiga i Plava ptica. Zajedno sa Nušićevom ćerkom Gitom osnovao je 1937. godine Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda. Sa porodicom Nušić bio je u vezi i preko supruge Sofije, rođene Novaković, koja je bila rođaka Branislava Nušića. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao lektor i korektor u Izdavačko-prosvetnoj zadruzi, a posle oslobođenja predavao je scenski govor na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. U nastavku sledi spisak knjiga edicije Plava ptica koje su izašle pre II svetskog rata. Najznačajniji urednik posleratne edicije Plava ptica bio je Žika Bogdanović. Žika Bogdanović je rođen 1932. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih urednika i radnika u kulturi posleratne Jugoslavije. Edicije koje je pokrenuo i uređivao obrazovale su i ulepšale su život i odrastanje stotinama hiljada ljudi. Neke od edicija koje je pokrenuo i uređivao bile su Kentaur, Zenit, Polaris, Plava ptica. Kao kritičar lista Borba dobitnik je nagrade za filmsku kritiku 1962. godine. Bio je direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik i voditelj serijala Svet džeza na Radio Beogradu. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz (1974). Autor je velikog broja stručnih knjiga, romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija. Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima Tolkina, Asimova, Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih. Edicija Plava ptica dobila je naziv prema drami Morisa Meterlinka Plava ptica iz 1908. godine. Kako su u ovoj ediciji izlazili romani, Meterlinkovo delo nikada nije objavljeno unutar nje jer je u pitanju drama. Grafička oprema ovih knjiga izuzetno je bila bitna i upečatljiva, što je jedan od ključnih aspekata za uspešnu i prepoznatljivu ediciju. Posleratni dizajn pratio je predratni, iako se oprema knjiga unekoliko razlikovala. Predratne knjige imale su tvrde korice koje su se sastojale od papira nalepljenog preko kartona dok su u posleratnoj Jugoslaviji knjige iz ove edicije imale „kožni“ povez. U predratnoj ediciji postojala su, takođe, izdanja i u mekom povezu dok su u posleratnoj ediciji štampana samo izdanja u tvrdom povezu. U obe varijante izdanja su bila praćena belim zaštitnim omotom. Idejno rešenje omota i naslovnog lista osmislio je Mihailo S. Petrov. Ilustracije na omotu radio je Božidar Veselinović. Izdanja su bila praćenja i ilustracijama unutar teksta koje su pripadale različitim umetnicima i koje su naročito ulepšavale ove knjige. U nastavku sledi spisak knjiga izašlih u periodu posle Drugog svetskog rata. I kolo: 1. H. Dž. Vels…………………………….Rat svetova 2. K. Maj……………………………………Blago u Srebrnom Jezeru 1 3. K. Maj……………………………………Blago u Srebrnom Jezeru 2 4. E Salgari……………………………….Breg Svetlosti 5. Ž. A. Roni Stariji……………………..Vatra 6. Dž. O. Kervud…………………………Lovci vukova 7. K. Dojl……………………………………Baskervilski pas 8. R. Kipling……………………………….Knjiga o džungli 1 9. R. Kipling……………………………….Knjiga o džungli 2 10. Dž. London…………………………..Džeri Ostrvljanin II kolo: 11. H. Sjenkjevič………………………….Kroz pustiniu i prašumu 1 12. H. Sjenkjevič………………………….Kroz pustiniu i prašumu 2 13. Dž. O. Kervud………………………..Lovci zlata 14. N. Bajkov………………………………Veliki Van 15. Z. Grej…………………………………..Osvetnik prašume 16. N. Gogolj……………………………….Vij, kralj duhova 17. K. Dojl…………………………………..Iščezli svet 18. DŽ. London……………………………Majkl, brat Džerijev 19. A. Tolstoj……………………………….Ivan Grozni 1 20. A. Tolstoj……………………………….Ivan Grozni 2 III kolo: 21. K. Maj………………………………… Sin lovca na medvede 22. K. Maj………………………………….Duh Ljana Estakada 23. J. Lari……………………………………Karik i Valja 24. Dž. A. Roni Stariji………………….Džinovski Lav 25. H. Gilbert………………………………Robin Hud 1 26. H. Gilbert………………………………Robin Hud 2 27. V. Bonzels……………………………..Pčelica Maja 28. E. T. Siton……………………………..Rolf i Kvonab 29. A. Beljajev…………………………….Amfibija 30. R. Montgomeri……………………….Karkadžu IV kolo: 31. E. Salgari……………………………….Crni gusar 32. R. Hagard……………………………….Rudnici cara Solomona 33. Dž. London…………………………….Beli očnjak 34. F. Treler…………………………………Gaučov sin 35. R. L. Stivenson……………………….Crna strela 36. J. Korinjec………………………………Tamo daleko, preko reke 37. M. Murkok……………………………..Erlik od Melnibonea 38. B. Prus……………………………………Faraon 1 39. B. Prus……………………………………Faraon 2 40. B. Prus……………………………………Faraon 3 V kolo: 41. Dž. Lukas………………………………..Zvezdani ratovi 42. K. Kampanj……………………………..Zbogom mojih petnaest godina 43. M. Šeli…………………………………….Frankenštajn 44. DŽ. Stajnbek……………………………Kralj Artur 1 45. DŽ. Stajnbek……………………………Kralj Artur 2 46. Č. Roberts……………………………….Ridji lisac 47. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 1 48. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 2 49. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 3 50. DŽ. Vebster…………………………….Tata dugonja VI kolo: 51. M. Langl…………………………………Kapije vremena 52. L. Tolstoj………………………………..Hadži Murat 53. B. Kliri……………………………………Prva ljubav 54. M. Murkok………………………………Mornar na moru sudbine 55. V. Derluf…………………………………Karavan za Oregon 56. V. Skot……………………………………Ajvanho 1 57. V. Skot……………………………………Ajvanho 2 58. E. Salgari…………………………………Kraljica Kariba 59. Dž. F. Kuper…………………………….Uhoda 60. S. O Del…………………………………..Ostrvo plavih delfina VII kolo: 61. L. Terson………………………………….Svemirski brod Galaktika 62. P. de Mendelson………………………..Marijana moje mladosti 63. G. Gardonji……………………………….Rob Huna 64. M. Langl…………………………………..Vihor pred vratima 65. V. Frolov…………………………………..Senka sumnje 66. V. Vandžerin…………………………….U davno doba 67. F. H. Bernet………………………………Tajna napuštenog vrta 68. Dž. Kjelgard……………………………..Crvenko 69. M. Murkok………………………………..Zla kob belog vuka 70. N. F. Mejzer………………………………Deda, volim te VIII kolo: 71. M. Tven……………………………… …….Novi doživljaji Toma Sojera 72. F. A. Suli………………………… ………..Leon i Leonina 1 73. F. A. Suli……………………………………Leon i Leonina 2 74. Ž. Vern………………………………………Južna zvezda 75. B. Stoker……………………………………Drakula 1 76. B. Stoker……………………………………Drakula 2 77. K. Maj……………………………………….U dolini smrti 78. Kaverin………………………………………Dva Kapetana 1 79. Kaverin………………………………………Dva Kapetana 2 80. P. Urošević…………………………………Tihana iz Erga IX kolo: 81. E. de Amičis………………………………..Srce 82. K. Maj………………………………………..Sibirski lovac 83. V. Vahman………………………………….Morski Đavo 84. A. Troaja…………………………………….Mala Vju 85. H. Malo………………………………………Bez porodice 1 86. H. Malo………………………………………Bez porodice 2 87. M. Murkok………………………………….Kula koja iščezava 88. H. Viliamson……………………………….Vidra Tarka 89. F. Merijet……………………………………Brodolom Pacifika 1 90. F. Merijet……………………………………Brodolom Pacifika 2 X kolo: 91. E. B. Liton…………………………………..Poslednji dani Pompeja 92. M. Parhomov………………………………Ulica 93. A. Arnold……………………………………Mladi Šerlok Holms (BEZ OMOTA) 94. V. R. Martines…………………………….Doživljaji Simona Bolivara 95. A. Šomlo……………………………………Kao… 96. V. Jan………………………………………..Batu-kan (BEZ OMOTA) 97. P. Divoa……………………………………..Lavaredovih pet marjaša 98. A. i E. Sifert………………………………..Bela 99. R. Sabatje………………………………….Švedske šibice 100. D. Orgel……………………………………Đavo u Beču Vanredna izdanja: 101. M. Murkok…………………………………Vitez sudbine 1 102. M. Murkok…………………………………Vitez sudbine 2 Ovo je prvi tekst koji se ovom edicijom bavi na sistematičan način. Neverovatno je da o ovakvoj činjenici naše kulture, koja je zaslužna za obrazovanje hiljada ljudi, postoji samo jedan tekst – sentimentalno sećanje – beskrajno puta kopiran na više sajtova. Uglavnom su se šturi i nepotpuni podaci mogli pronaći o ovoj ediciji i njenom uredniku na internetu. Ukoliko planiramo da ovakve činjenice kulture zapamtimo i prenesemo ih na naredne generacije, moramo da se više, bolje i pedantnije angažujemo na internetu. Kako sam i sama odrastala zahvaljujući knjigama Senka sumnje, Južna zvezda, Faraon, Bela, Zbogom mojih petnaest godina, odlučila sam da ja budem ta koja će ispraviti nepravdu. U pitanju je, naravno, pokušaj i sve greške u tekstu, faktičke ili interpretativne, su moje. Sa druge strane, sve zasluge i zahvalnice idu Siniši Lekiću, beogradskom antikvaru i ljubitelju stare knjige, koji mi je pomogao pri sastavljanju ovog teksta, pre svega snabdevajući me spiskovima i činjenicama u vezi sa ovom edicijom, ali i sa činjenicama u vezi sa jugoslovenskim izdavaštvom u celini. Tags: Jugoslavija Jugoslovenske izdavačke edicije Plava Plava ptica Ptice Siniša Lekić Srpska književnost i kultura Žika Bogdanović Najznačajnije jugoslovenske izdavačke edicije KC

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sve knjige imaju zastitne omote, koji su po malo iskrzani, kod dve knjige zastitni omotac znatno losiji. Sve ostalo u redu. Jugoslovenske izdavačke edicije: „Plava ptica“ Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata. Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivo veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga. Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Naziv Jugoslovenske izdavačke edicije podrazumeva, pre svega, hronološki okvir. U nekim od narednih tekstova naći će se oni izdavački poduhvati koji obuhvataju period od 1918. do 1989. godine. Ovde će se naći edicije koje su izlazile u okviru izdavačkih kuća Nolit (Nova literatura, postoji od 1928. godine, osnovali su je braća Pavle i Oto Bihali), Prosveta (Izdavačko preduzeće Gece Kona postoji od 1901. godine, posle rata nastavlja sa radom pod ovim imenom), BIGZ (Beogradski izdavački grafički zavod do ’70 godina 20. veka bavio se samo štampanjem knjiga u zgradi koju je u kraljevini Jugoslaviji za potrebe državne štamparije projektovao Dragiša Brašovan; stanje te zgrade danas i privatizacija te izdavačke kuće koja je štampala najbolje filozofske knjige i džepna izdanja u tiražu od minimum 10 hiljada primeraka najbolje svedoče o kulturnoj politici, rezultatima privatizacije i izdavaštvu posle 1990. godine), SKZ (Srpska književna zadruga, osnovana 1892. godine u Beogradu, naša najstarija izdavačka kuća), IP Jugoslavija (kasnije prisajedinjena sa Prosvetom), IP Vuk Karadžić, IP Rad (osnovan 1949. godine, najpoznatiji po ediciji „Reč i misao“), Kultura (kasnije prisajedinjena sa BIGZom), Dečije novine (Gornji Milanovac), Otokar Keršovani (Rijeka, Opatija), Naprijed (Zagreb), Sveučilišna naklada Liber, Grafički zavod Hrvatske, Svetlost (Sarajevo), Veselin Masleša (Sarajevo), Obod (Cetinje), Bratstvo Jedinstvo (Novi Sad), Minerva (Subotica), Matica srpska (Novi Sad), i mnogi drugi. Treba dodati da su sve ove izdavačke kuće imale knjižare na najboljim mestima u gradu (baš kao i bisokopi), i da je tokom privatizacije motiv onih koji su kupovali ove izdavačke kuće prvenstveno bio poslovni prostor koji bi dobili, a koji je uz knjižare podrazumevao i magacine, kancelarije uredništva, kao i lokale u drugim gradovima bivših republika. Ogromni prostori na najboljim lokacijama u gradu prešli su iz državnog (društvenog) u privatno vlasništvo. U prostore knjižara uslelile su se banke i butici. O tempora! o mores! Pre Drugog svetskog rata postojale su tri značajne dečije edicije: Plava ptica, Zatna knjiga i KADOK. Sve tri edicije bile su u izdanju Gece Kona, iako je KADOK prvobitno izlazio u okviru Izdavačke knjižarnice Radomira D. Ćukovića. Edicije su bile značajne na nivou cele Jugoslavije, izlazile su u Beogradu, štampane su na ćirilici. Grafička oprema za sve tri edicije ostala je ista i u SFRJ. Edicija omladinske literature Plava ptica pokrenuta je u izdanju Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača od čije je izdavačke kuće nastala izdavačka kuća Prosveta. Plavu pticu je do 1941. godine izdavao Geca Kon, od 1941. do 1944. izdavačka kuća Jugoistok, a od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada SFRJ ediciju su izdavale IP Jugoslavija i IP Prosveta. KADOK je posle rata, takođe, preuzela Prosveta. Čovek koji je osmislio ediciju Plava ptica i bio njen prvi urednik je Živojin Bata Vukadinović (Ćuprija, 29. septembar 1902. – Beograd, 15. jul 1949), novinar, dramski pisac i prevodilac koji je gimnaziju završio u Beogradu a studije svetske književnosti i germanistike u Beču i Berlinu. Kao novinar radio je u Politici, u kojoj je 1930. godine pokrenuo Politikin dodatak za decu. Zajedno sa Vladislavom Ribnikarom i Dušanom Dudom Timotijevićem bio je član prve redakcije Politikinog zabavnika. Dečjom i omladinskom književnošću bavio se i u izdavačkoj kući Geca Kon, u kojoj je bio urednik i osnivač edicija Zlatna knjiga i Plava ptica. Zajedno sa Nušićevom ćerkom Gitom osnovao je 1937. godine Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda. Sa porodicom Nušić bio je u vezi i preko supruge Sofije, rođene Novaković, koja je bila rođaka Branislava Nušića. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao lektor i korektor u Izdavačko-prosvetnoj zadruzi, a posle oslobođenja predavao je scenski govor na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. U nastavku sledi spisak knjiga edicije Plava ptica koje su izašle pre II svetskog rata. Najznačajniji urednik posleratne edicije Plava ptica bio je Žika Bogdanović. Žika Bogdanović je rođen 1932. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih urednika i radnika u kulturi posleratne Jugoslavije. Edicije koje je pokrenuo i uređivao obrazovale su i ulepšale su život i odrastanje stotinama hiljada ljudi. Neke od edicija koje je pokrenuo i uređivao bile su Kentaur, Zenit, Polaris, Plava ptica. Kao kritičar lista Borba dobitnik je nagrade za filmsku kritiku 1962. godine. Bio je direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik i voditelj serijala Svet džeza na Radio Beogradu. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz (1974). Autor je velikog broja stručnih knjiga, romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija. Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima Tolkina, Asimova, Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih. Edicija Plava ptica dobila je naziv prema drami Morisa Meterlinka Plava ptica iz 1908. godine. Kako su u ovoj ediciji izlazili romani, Meterlinkovo delo nikada nije objavljeno unutar nje jer je u pitanju drama. Grafička oprema ovih knjiga izuzetno je bila bitna i upečatljiva, što je jedan od ključnih aspekata za uspešnu i prepoznatljivu ediciju. Posleratni dizajn pratio je predratni, iako se oprema knjiga unekoliko razlikovala. Predratne knjige imale su tvrde korice koje su se sastojale od papira nalepljenog preko kartona dok su u posleratnoj Jugoslaviji knjige iz ove edicije imale „kožni“ povez. U predratnoj ediciji postojala su, takođe, izdanja i u mekom povezu dok su u posleratnoj ediciji štampana samo izdanja u tvrdom povezu. U obe varijante izdanja su bila praćena belim zaštitnim omotom. Idejno rešenje omota i naslovnog lista osmislio je Mihailo S. Petrov. Ilustracije na omotu radio je Božidar Veselinović. Izdanja su bila praćenja i ilustracijama unutar teksta koje su pripadale različitim umetnicima i koje su naročito ulepšavale ove knjige. U nastavku sledi spisak knjiga izašlih u periodu posle Drugog svetskog rata. I kolo: 1. H. Dž. Vels…………………………….Rat svetova 2. K. Maj……………………………………Blago u Srebrnom Jezeru 1 3. K. Maj……………………………………Blago u Srebrnom Jezeru 2 4. E Salgari……………………………….Breg Svetlosti 5. Ž. A. Roni Stariji……………………..Vatra 6. Dž. O. Kervud…………………………Lovci vukova 7. K. Dojl……………………………………Baskervilski pas 8. R. Kipling……………………………….Knjiga o džungli 1 9. R. Kipling……………………………….Knjiga o džungli 2 10. Dž. London…………………………..Džeri Ostrvljanin II kolo: 11. H. Sjenkjevič………………………….Kroz pustiniu i prašumu 1 12. H. Sjenkjevič………………………….Kroz pustiniu i prašumu 2 13. Dž. O. Kervud………………………..Lovci zlata 14. N. Bajkov………………………………Veliki Van 15. Z. Grej…………………………………..Osvetnik prašume 16. N. Gogolj……………………………….Kralj Duhova 17. K. Dojl…………………………………..Iščezli svet 18. DŽ. London……………………………Majkl, brat Džerijev 19. A. Tolstoj……………………………….Ivan Grozni 1 20. A. Tolstoj……………………………….Ivan Grozni 2 III kolo: 21. K. Maj………………………………… Sin lovca na medvede 22. K. Maj………………………………….Duh Ljana Estakada 23. J. Lari……………………………………Karik i Valja 24. Dž. A. Roni Stariji………………….Džinovski Lav 25. H. Gilbert………………………………Robin Hud 1 26. H. Gilbert………………………………Robin Hud 2 27. V. Bonzels……………………………..Pčelica Maja 28. E. T. Siton……………………………..Rolf i Kvonab 29. A. Beljajev…………………………….Amfibija 30. R. Montgomeri……………………….Karkadžu IV kolo: 31. E. Salgari……………………………….Crni gusar --------- FALI ❗ 32. R. Hagard……………………………….Rudnici cara Solomona 33. Dž. London…………………………….Beli očnjak 34. F. Treler…………………………………Gaučov sin 35. R. L. Stivenson……………………….Crna strela 36. J. Korinjec………………………………Tamo daleko, preko reke 37. M. Murkok……………………………..Erlik od Melnibonea 38. B. Prus……………………………………Faraon 1 39. B. Prus……………………………………Faraon 2 40. B. Prus……………………………………Faraon 3 V kolo: 41. Dž. Lukas………………………………..Zvezdani ratovi 42. K. Kampanj……………………………..Zbogom mojih petnaest godina 43. M. Šeli…………………………………….Frankenštajn 44. DŽ. Stajnbek……………………………Kralj Artur 1 45. DŽ. Stajnbek……………………………Kralj Artur 2 46. Č. Roberts……………………………….Ridji lisac 47. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 1 48. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 2 49. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 3 50. DŽ. Vebster…………………………….Tata dugonja ---------- Losiji omot VI kolo: 51. M. Langl…………………………………Kapije vremena 52. L. Tolstoj………………………………..Hadži Murat 53. B. Kliri……………………………………Prva ljubav 54. M. Murkok………………………………Mornar na moru sudbine 55. V. Derluf…………………………………Karavan za Oregon 56. V. Skot……………………………………Ajvanho 1 57. V. Skot……………………………………Ajvanho 2 58. E. Salgari…………………………………Kraljica Kariba 59. Dž. F. Kuper…………………………….Uhoda 60. S. O Del…………………………………..Ostrvo plavih pingvina -------- Omot losiji VII kolo: 61. L. Terson………………………………….Svemirski brod Galaktika 62. P. de Mendelson………………………..Marijana moje mladosti 63. G. Gardonji……………………………….Rob Huna 64. M. Langl…………………………………..Vihor pred vratima 65. V. Frolov…………………………………..Senka sumnje 66. V. Vandžerin…………………………….U davno doba 67. F. H. Bernet………………………………Tajna napuštenog vrta 68. Dž. Kjelgard……………………………..Crvenko 69. M. Murkok………………………………..Zla kob belog vuka 70. N. F. Mejzer………………………………Deda, volim te VIII kolo: 71. M. Tven……………………………… …….Novi doživljaji Toma Sojera ---------- FALI ❗ 72. F. A. Suli………………………… ………..Leon i Leonina 1 73. F. A. Suli……………………………………Leon i Leonina 2 74. Ž. Vern………………………………………Južna zvezda 75. B. Stoker……………………………………Drakula 1 76. B. Stoker……………………………………Drakula 2 77. K. Maj……………………………………….U dolini smrti 78. Kaverin………………………………………Dva Kapetana 1 79. Kaverin………………………………………Dva Kapetana 2 80. P. Urošević…………………………………Tihana iz Erga IX kolo: 81. E. de Amičis………………………………..Srce 82. K. Maj………………………………………..Sibirski lovac 83. V. Vahman………………………………….Morski Đavo 84. A. Troaja…………………………………….Mala Vju 85. H. Malo………………………………………Bez porodice 1 86. H. Malo………………………………………Bez porodice 2 87. M. Murkok………………………………….Kula koja iščezava 88. H. Viliamson……………………………….Vidra Tarka 89. F. Merijet……………………………………Brodolom Pacifika 1 90. F. Merijet……………………………………Brodolom Pacifika 2 FALI CELO DESETO KOLO !!! X kolo: 91. E. B. Liton…………………………………..Poslednji dani Pompeja 92. M. Parhomov………………………………Ulica 93. A. Arnold……………………………………Mladi Šerlok Holms (BEZ OMOTA) 94. V. R. Martines…………………………….Doživljaji Simona Bolivara 95. A. Šomlo……………………………………Kao… 96. V. Jan………………………………………..Batu-kan (BEZ OMOTA) 97. P. Divoa……………………………………..Lavaredovih pet marjaša 98. A. i E. Sifert………………………………..Bela 99. R. Sabatje………………………………….Švedske šibice 100. D. Orgel……………………………………Đavo u Beču Vanredna izdanja: 101. M. Murkok…………………………………Vitez sudbine 1 102. M. Murkok…………………………………Vitez sudbine 2 Ovo je prvi tekst koji se ovom edicijom bavi na sistematičan način. Neverovatno je da o ovakvoj činjenici naše kulture, koja je zaslužna za obrazovanje hiljada ljudi, postoji samo jedan tekst – sentimentalno sećanje – beskrajno puta kopiran na više sajtova. Uglavnom su se šturi i nepotpuni podaci mogli pronaći o ovoj ediciji i njenom uredniku na internetu. Ukoliko planiramo da ovakve činjenice kulture zapamtimo i prenesemo ih na naredne generacije, moramo da se više, bolje i pedantnije angažujemo na internetu. Kako sam i sama odrastala zahvaljujući knjigama Senka sumnje, Južna zvezda, Faraon, Bela, Zbogom mojih petnaest godina, odlučila sam da ja budem ta koja će ispraviti nepravdu. U pitanju je, naravno, pokušaj i sve greške u tekstu, faktičke ili interpretativne, su moje. Sa druge strane, sve zasluge i zahvalnice idu Siniši Lekiću, beogradskom antikvaru i ljubitelju stare knjige, koji mi je pomogao pri sastavljanju ovog teksta, pre svega snabdevajući me spiskovima i činjenicama u vezi sa ovom edicijom, ali i sa činjenicama u vezi sa jugoslovenskim izdavaštvom u celini. Tags: Jugoslavija Jugoslovenske izdavačke edicije Plava Plava ptica Ptice Siniša Lekić Srpska književnost i kultura Žika Bogdanović Najznačajnije jugoslovenske izdavačke edicije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Najbolji roman Radjarda Kiplinga i jedan od najlepših romana celokupne svetske književnosti. Topla, duhovita, bogata koloritom orijentalnog sveta, vedra, humana priča, napisana neprevaziđenim majstorstvom, pripoveda o jednom dvanaestogodišnjem deranu, zvanom Kim, probisvetu i siročetu što luta Indijom u potrazi za pustolovinama, i tom prilikom sreće tibetanskog lamu, koji traga za mitskom rekom prosvetljenja… Radnja se odvija na više nivoa, u kojoj se prepliću špjunske afere, nadmudrivanje, potera, ljubavni zapleti, itd. Priča o stasavanju kroz tragalaštvo. Radnja se odvija posle Drugog avganistanskog rata koji se završio 1881. godine, ali pre Trećeg rata 1919. godine, verovatno u periodu od 1893. do 1898. Roman je poznat po svom detaljnom portretu ljudi, kulture i različitih religija Indije. Knjiga predstavlja živopisnu sliku Indije, njene prepune populacije, religije i sujeverja, kao i život na čaršijama i na putu. U središtu romana su dva muškarca - dečak koji odrasta u ranu muškost i stari asketski sveštenik, lama. Potraga se suočava sa oboje. Rođen u Indiji, Kim je ipak belac, sahib. Dok želi da igra Veliku igru imperijalizma, on je takođe duhovno vezan za lamu. Njegov cilj, dok se poput kameleona kreće kroz dve kulture, je da pomiri ove suprotstavljene niti, dok lama traži iskupljenje od Točka života. Proslava njihovog prijateljstva u prelepom, ali često neprijateljskom okruženju, `Kim` prikazuje raskoš indijskog egzotičnog pejzaža, prekrivenog nelagodnim prisustvom britanskog raja. Džozef Radjard Kipling (engl. Joseph Rudyard Kipling; Bombaj, 30. decembar 1865. – London, 18. januar 1936), bio je engleski književnik, novinar, pisac kratkih priča, pesnik i romanopisac. Kiplingova dela fikcije uključuju romane Knjiga o džungli . Kim (1901) i mnoge kratke priče uključujući Čovek koji bi bio kralj (1888)[1]. Njegove pesme uključuju Mandalaj (1890), Gunga Din (1890), Bogovi naslova (1919), Teret belog čoveka (1899) i Ako (1910). Smatra se jednim od najvećih inovatora kada se radi o umetnosti kratkih priča;[2] njegove knjige za decu su klasici dečje književnosti, a jedan je kritičar opisao Kiplingov rad kao predstavu „svestranog i sjajnog narativnog dara.“ Kipling je bio jedan od najpopularnijih pisaca u Ujedinjenom Kraljevstvu, kako proze tako i stihova, krajem 19. i početkom 20. veka. [3] Henri Džejms je rekao: „Od svih ljudi koje sam ikada upoznao, Kipling se meni lično čini kao najpotpuniji genije, kao neko ko se razlikuje od običnih intelektualaca.“ [3] 1907. godine, kada je imao 42 godine, dobio je Nobelovu nagradu za književnost, što ga je učinilo prvim piscem na engleskom jeziku koji je dobio tu nagradu, kao i najmlađim dobitnikom iste do danas.[4] U nekoliko navrata bio je predložen za britanskog pesničkog laureata, kao i za viteza, što je on odbio.[5] Njegova buduća reputacija menjala se u skladu s političkom i socijalnom klimom tog doba [6][7], a suprostavljeni stavovi o njemu kao rezultat toga nastavljali su se kroz veći deo 20. veka.[8][9] Džordž Orvel je držao Kiplinga za „džingo imperijalistu“ objašnjavajući da je „moralno neosetljiv i estetski odvratan”.[10] Književni kritičar Daglas Ker je napisao: „[Kipling] je i dalje autor koji može da inspiriše strastveno neslaganje i njegovo mesto u književnoj i kulturnoj istoriji daleko je od ustaljenog. Ali kako doba evropskih imperija jenjava, on se prepoznaje kao neuporediv, ako ne i kontroverzan tumač toga kako je doživljavana imperija. To, kao i sve veće priznanje njegovih izvanrednih narativnih darova, čine ga silom sa kojom se treba obračunati.“[11] U detinjstvu je naučio hindu jezik, pohađao je vojnu školu u Devonširu, a 1933. vratio se u Indiju i radio kao novinar. Putovao je u Japan, Ameriku i Južnu Afriku. S jednakim žarom delovao je u književnom i političkom životu Britanije. Godine 1907, dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Njegova proza donosi izuzetnu sliku indijskog života i sveta britanskih vojnika, s posebnim smislom za svet dece i životinja. Bio je zagovornik britanskog imperijalizma, a kao otelovljenje kolonijalizma nemilosrdno je karikiran i parodiran. Najčitanija i najznačajnija njegova „Knjiga o džungli“ karakteriše izvanredno poznavanje tajanstvene Indije i sveta životinja. Radjard Kipling je rođen 30. decembra 1865. u Mumbaju, u predsedništvu Britanske Indije, od majke Alis Kipling (dev. Mekdonald) i oca Džona Lokvuda Kiplinga. [12] Alis (jedna od četiri izuzetne sestre) bila je živahna žena [13] za koju bi lord Daferin znao reći: „Dosada i gospođa Kipling ne mogu da postoje u istoj prostoriji.“[14] [15] Lokvud Kipling, dizajner skulptura i grnčarije, bio je direktor i profesor arhitektonske skulpture u novoosnovanoj školi umetnosti „Sir Jamsetjee Jeejebhoy School of Art“ u Mumbaju. Džon Lokvud i Alis su se upoznali i počeli zabavljati 1863. godine na Radjardskom jezeru u Radjardu, u Staforširu u Engleskoj. Venčali su se i preselili u Indiju 1865. godine. Bili su toliko očarani lepotom područja Radjardskog jezera da su svoje prvo dete nazvali po njemu. Dve Alisine sestre udale su se za umetnike: Džordžijana je bila udata za slikara Edvarda Berna-Džounsa a njena sestra Agnes za Edvarda Pointera. Najpoznatiji Kiplingov rođak bio je njegov brat od tetke, Stenli Boldvin, koji je tri puta bio premijer, zastupnik Konzervativne partije, u dvadesetim i tridesetim godinama 20. veka. [16] Kiplingova rođena kuća u kampusu JJ škole umetnosti u Mumbaju se duži niz godina koristila kao dekanova rezidencija. Iako koliba nosi plaketu koja je navodi kao mesto Kiplingovog rođenja, postoji mogućnost da je originalna koliba srušena pre više decenija te da je nova izgrađena na njenom mestu. [17] Neki istoričari i konzervatori takođe smatraju da bungalov obeležava lokaciju koja je samo blizu kuće Kiplingovog rođenja pošto je bungalov sagrađen 1882. godine – oko 15 godina nakon što je Kipling rođen. Zapravo, Kipling je izgleda tako rekao dekanu kada 1930.te godine posetio JJ školu. [18] Sudeći po Bernis M. Marfi, „Kiplingovi roditelji su se smatrali „Anglo-Indijcima“ (izraz koji se koristio u 19. veku za ljude britanskog porekla koji žive u Indiji), samim tim bi se tako smatrao i njihov sin, iako je veći deo svog života proveo negde drugde. Složena pitanja identiteta i nacionalne pripadnosti će se istaknuti u njegovoj fikciji.“ [19] Obrazovanje u Britaniji Kiplingovi dani „snažnog svetla i tame“ u Mumbaju završili su se kada je imao pet godina. [20] Kao što je to bio običaj u Britanskoj Indiji, on i njegova trogodišnja sestra Alis („Triks“) odvedeni su u Ujedinjeno Kraljevstvo — u njihovom slučaju u Sautsi, u Portsmutu — da žive sa parom koji je udomljavao decu britanskih državljana koji su službovali u Indiji.[21] U narednih šest godina (od oktobra 1871. do aprila 1877. godine) deca su živela sa parom, kapetanom Prajsom Agarom Holovejem, oficirem pri trgovačkoj mornarici, i Sarom Holovej, u njihovoj kući u ulici Kempbel Roud broj 4, u Sautsiju.[22] U januaru 1878., Kipling je primljen u „United Services Colege“ u Vestvord Hou u Devonu, školu koja je osnovana nekoliko godina ranije za pripremu dečaka za vojsku. Škola mu je u početku bila jako teška, ali je u njoj kasnije stekao dobre prijatelje i obezbedila mu je scenografiju za priče iz školskih dana Stalky&Co. (1899.) [23] U tom periodu Kipling je upoznao i zaljubio se u Florens Garard, koja mu je kasnije postala inspiracija za Mejzi u prvom romanu Svetlost se ugasila (1891.)[23] Povratak u Britaniju Pred kraj školovanja, odlučeno je da Kipling nema akademsku sposobnost da studira na Univerzitetu u Okfordu. [23] Njegovi roditelji nisu imali sredstava da ga finansiraju, tako da mu je otac našao posao u Lahoru gde je bio direktor umetničke škole „Majo“, kao i kustos Lahorskog muzeja. Kipling je trebalo da postane pomoćnik urednika jednih malih lokalnih novina „Civil&Military Gazette“. Za Indiju je otplovio 20. septembra 1882. godine, a u Mumbaj je stigao 18. oktobra. Povratak u London Odlučio je da se oproba u Londonu, književnom centru britanske imperije. Dana 9. marta 1889. godine Kipling je napustio Indiju, putujući prvo u San Francisko preko Ranguna, Singapura, Hongkonga i Japana. Kipling je bio jako impresioniran Japanom, napisao je da su Japanci `ljubazni i kuturni ljudi`. [24] Kipling je zatim putovao kroz Sjedinjene Države, pisao je članke za Pionir koji su kasnije objavljeni u „From Sea to Sea and other Sketches, Letters of travel“.[25] Započeo je putovanja po Americi u San Francisku, zatim je otputovao severno u Portland, u Sijetl, pa u Kanadu, u Viktoriju i Vankuver, u Britansku Kolumbiju, preko Medisin Heta pa nazad u SAD u Nacionalni park Jeloustun, zatim istočno do Omahe, potom u Čikago, a kasnije na Nijagarine vodopade, Toronto, pa u Vašington, Njujork i Boston. [25] Tokom ovog putovanja upoznao je Marka Tvena u Elmiri i bio je veoma impresioniran njime. London U Londonu, časopisi su prihvatili nekoliko Kiplingovih priča. Takođe je pronašao mesto gde će provesti naredne dve godine, u Ulici Vilijers, u blizini Čering Krosa, u zgradi koja je kasnije nazvana „Kiplingova kuća“. U neredne dve godine objavio je roman Svetlost se ugasila, doživeo je nervni slom, i upoznao je američkog pisca i izdavačkog agenta Volkota Balestiera s kojim je sarađivao na romanu Naulaka. Na savet doktora, 1891. godine Kipling se ukrcava na još jedno putovanje gde posećuje Južnu Afriku, Novi Zeland i opet Indiju. [13] Prekinuo je plan da Božić provede sa svojom porodicom u Indiji kada je čuo za iznenadnu Balestierovu smrt od tifusne groznice i odmah je odlučio da se vrati u London. Pre njegovog povratka, on je iskoristio telegram da zatraži ostanak kod Volkotove sestre Karoline Star Balestier koju su zvali Keri, a koju je upoznao godinu dana ranije i sa kojim je očigledno imao romansu.[13] U međuvremenu, krajem 1891. godine, njegova zbirka kratkih priča o Britancima u Indiji, Life`s Handicap, objavljena je u Londonu. [26] Dana 18. januara 1892. godine, Keri Balestier (29 godina) i Radjard Kipling (26 godina) su se venčali u Londonu, u anglikanskoj crkvi Svih Duša u Langam Plejsu. Sjedinjene Američke Države Kipling i njegova žena su se usredsredili na medeni mesec koji će ih prvo odvesti u Sjedinjene Države (uključujući i odlazak na porodično imanje Balestierovih blizu Bratlboroua, u Vermontu), a potom u Japan. [13] Kada su stigli u Jokohamu, otkrili su da njihova banka „Bankarska korporacija Nju Orijental“ propala. Kako su saznali za ovaj gubitak na putovanju, vratili su se u SAD, nazad u Vermont. Keri je tada već bila trudna sa prvim detetom pa su iznajmili jednu kućicu na farmi u blizini Bratlboroua za deset dolara mesečno. [20] Posete Južnoj Africi Početkom 1898. godine, Kipling je otputovao u Južnu Afriku na zimski odmor, čime je počela godišnja tradicija koja je (osim sledeće godine) trajala do 1908. Uvek su boravili u `Vulseku`, u kući na imanju Sesila Roudsa u Grut Šuru (gde se danas nalazi studentska rezidencija Univerziteta u Kejptaunu.) [27] Zahvaljujući novoj reputaciji pesnika imperije, Kiplinga su toplo primali neki od najuticajnijih političara u Kejp Koloniji, uključujući Roudsa, sera Alfreda Milnera i Leandera Stara Džejmsona. Kipling je gajio ova prijateljstva i divio se tim ljudima i njihovoj politici. Period između 1898. i 1910. godine bio je presudan u istoriji Južne Afrike, uključujući Drugi Burski rat, mirovni sporazum koji je zatim usledio, kao i formiranje Južnoafričke Unije 1910. godine. U Engleskoj, Kipling je pisao poeziju u kojoj podržava britanski interes u Burskom ratu i prilikom sledeće posete Južnoj Africi početkom 1900. postao je dopisnik lista The Friend u Blumfontejnu, koji je uređivao lord Roberts za britanske trupe. [28] Vrhunac karijere Nakon smrti svoje ćerke Džozefine 1899. godine, Kipling se koncentrisao na sakupljanje materijala za ono što će postati Just So Stories for Little Children. To delo je objavljen 1902. godine nakon što je Kim prvi put izdat. [29] Američki književni naučnik Dejvid Skot tvrdi da Kim pobija tvrdnju Edvarda Seda o Kiplingu kao promoteru orijentalizma pošto je Kipling — koji je bio duboko zainteresovan za budizam — predstavio tibetanski budizam u poprilično sažaljivom svetlu, a pogledi na roman čini se da reflektuju budističko razumevanje Univerzuma. [30] Kipling je bio uvređen zbog govora nemačkog cara Vilhelma II 1900. godine u kojem poziva nemačke trupe da se upute u Kinu kako bi ugušili Bokserski ustanak i da se ponašaju kao `Huni` te da ne uzimaju zarobljenike. [31] U svojoj pesmi iz 1902. godine The Rowers, Kipling je napao Kajzera kao pretnju Britaniji i prvi put iskoristio pojam `Hun` kao anti-nemačku uvredu, koristeći Vilhelmove reči, kao i dela nemačkih trupa u Kini, kako bi Nemce predstavio kao varvare.[31] U intervjuu francuskom listu Le Figaro Kipling koji je bio frankofil, Nemačku je nazvao pretnjom i pozvao na anglosko-francuski savez da je zaustavi.[31] U prvoj deceniji 20. veka Kipling se nalazio na vrhuncu popularnosti. Godine 1906. napisao je pesmu Land of our Birth, We Pledge to Thee. Kipling je napisao dve kratke priče o naučnoj fantastici, Noćnom poštom (1905) i As Easy As A. B. C (1912), obe se dešavaju u 21. veku u Kiplingovom Aerial Board of Control univerzumu. Ovo se smatralo modernom teškom naučnom fantastikom, [32] i po prvi put je predstavilo književnu tehniku poznatu kao indirektna ekspozicija, koja će kasnije postati jedna od glavnih obeležja pisca naučne fantastike Roberta Hajnlajna [29]. Ovu tehniku je Kipling pokupio u Indiji, i iskoristio ju je dok je pisao Knjigu o džungli kako bi rešio problem engleske čitalačke publike koja nije razumevala mnogo o indijskom društvu. Godine 1907. dobio je Nobelovu nagradu za književnost nakon što ga je te godine nominovao Čarls Oman, profesor na Okfordskom univerzitetu.[33] Nobelova nagrada je osnovana 1901. godine, a Kipling je bio prvi dobitnik koji je pisao na engleskom jeziku. Nakon toga je usledilo izdanje dve povezane zbirke poezije i priča: Puck of Pook`s Hill (1906), i Rewards and Fairies (1910). U potonjem se nalazila pesma Ako. U istraživanju Bi-Bi-Si-ja iz 1995. godine, izglasana je za najomiljeniju pesmu Velike Britanije. Njeno pozivanje na samokontrolu i stoicizam je ono što je čini nesumnjivo najpoznatijom Kiplingovom pesmom. [34] Slobodno zidarstvo Prema engleskom časopisu Masonic Illustrated, Kipling je postao slobodni mason negde oko 1885. godine, što je pre uobičajene minimalne 21 godine. [35] Iniciran je u Lahoru. Prvi svetski rat Na početku Prvog svetskog rata, Kipling je, kao i mnogi drugi pisci, pisao pamflete i pesme koje su sa entuzijazmom podržavale ratne ciljeve Ujedinjenog Kraljevstva o obnavljanju Belgije nakon što je to kraljevstvo okupirala Nemačka, zajedno sa još uopštenijim izjavama da se Britanija zalaže za pravedan cilj. Britanska vlada je u septembru 1914. godine pitala Kiplinga da piše propagandni program, ponudu koju je on odmah prihvatio.[36] Kiplingovi pamfleti i priče su bili veoma popularni kod Britanaca tokom rata, a njegove glavne teme bile su hvaljenje britanske vojske nazivajući je pravim mestom za junake, zatim nemački zločini nad belgijskim civilima i priče o tome kako su žene mučene strahotama rata, ali ipak opstaju i trijumfuju uprkos svim patnjama. [36] Nakon Prvog svetskog rata Delimično kao odgovor na smrt svog 18-ogodišnjeg sina Džona koji je poginuo u Prvom svetskom ratu u septembru 1915. godine, Kipling se pridružio Komisiji za ratne grobnice, koja je odgovorna za britanske ratne grobnice napravljene kao vrtovi, a koje se mogu i danas naći kod Zapadnog fronta, kao i za sve druge lokacije širom sveta gde su trupe Britanske imperije pokopane. Kiplingova dirljiva kratka priča Baštovan prikazuje posete ratnim grobljima, a pesma The King`s Pilgrimage (1922) prikazuje putovanje na koje je pošao kralj Džordž V pri kojem je obišao groblja i spomenike u izgradnji Komisije za ratne grobnice . Nakon rata Kipling je bio skeptičan u vezi sa Četrnaest tačaka i Društvom naroda, ali se nadao da će SAD napustiti izolacionizam i da će posleratni svet biti dominiran anglosko-francusko-američkim savezom.[37] Kipling se nadao da će Sjedinjene Države preuzeti mandat Društva naroda za Jermeniju kao najbolji način sprečavanja izolacionizma i da će Teodor Ruzvelt, kojem se Kipling divio, još jednom postati predsednik. [37] Kipling je bio ožalošćen Ruzveltovom smrću 1919. godine, verujući da je njegov prijatelj bio jedini američki političar sposoban da Sjedinjene Države drži u `igri` svetske politike.[38] Kipling je bio veoma neprijateljski nastrojen prema komunizmu. U pesmi iz 1918. godine, Kipling je napisao da su sve što je bilo dobro u Rusiji uništili boljševici.[39] Godine 1920. Kipling je osnovao Ligu Slobode [40] zajedno sa Hagardom i Lordom Sidnamom. Ovaj kratkoročni projekat se fokusirao na promovisanje klasičnih liberalnih ideala kao odgovor na rastuću moć komunističkih tendencija unutar Velike Britanije ili, kako je Kipling rekao, `da se suprotstavi napretku boljševizma`.[41][42] Godine 1922, Kipling je postao i rektor Univerziteta u San Endruzu u Škotskoj, i na toj poziciji je ostao tri godine. Mnoga starija izdanja Kiplingovih knjiga imaju svastiku odštampanu na svojim koricama, vezanu za sliku slona koja nosi cvet lotosa, što odražava uticaj indijske kulture. Kiplingova upotreba svastike bila je zasnovana na indijskom simbolu sunca koja je predstavljao sreću i sanskritsku reč koja označava `srećno` ili `dobrobit`. [43] On je koristio simbol svastike okrenute u obe strane, i nadesno i nalevo, i u to vreme su je generalno koristili i drugi. [44][45] Kada su nacisti došli na vlast i uzurpipli svastiku, Kipling je naredio da ona ne sme više ne ukrašava njegove knjige. [43] Manje od godinu dana pre njegove smrti, Kipling je održao govor 6. maja 1935. upozoravajući na opasnost koju je nacistička Nemačka predstavljala za Britaniju. [46] Kipling je napisao prvu Kraljevsku božićnu poruku, koju je pročitao preko Bi-Bi-Si-jevog Imperijskog Servisa kralj Džordž V 1932. godine. [47][48] Smrt i zaostavština Kipling je nastavio da piše sve do početka 1930-ih, ali sporijim tempom i sa mnogo manje uspeha nego ranije. U noći 12. januara 1936, Kipling je pretrpeo krvarenje u tankom crevu. Operisan je, ali je umro za manje od nedelju dana kasnije 18. januara 1936. godine, u 70-toj godini usled pucanja čira na dvanaestopalačnom crevu.[49][50] Na sahrani je mermerni kovčeg prekriven zastavom Velike Britanije između ostalih nosio i Kiplingov rođak, premijer Velike Britanije, Stenli Boldvin. [51] Kipling je kremiran u krematorijumu Golders Grin, na severozapadu Londona, a njegov pepeo je pokopan u Poetskom uglu, u Vestminsterskoj opatiji, pored grobnica Čarlsa Dikensa i Tomasa Hardija.[51] Uticao je na mnoge pisce kao što su Pol Anderson, Horhe Luis Borhes, Randal Džarel, T. S. Eliot i druge. Mnogi filmovi su napravljeni na temu po delu Knjiga o džungli, kao i poznati crtani film u Volt Dizni produkciji

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radnja se odvija posle Drugog avganistanskog rata koji se završio 1881. godine, ali pre Trećeg rata 1919. godine, verovatno u periodu od 1893. do 1898. Roman je poznat po svom detaljnom portretu ljudi, kulture i različitih religija Indije. Knjiga predstavlja živopisnu sliku Indije, njene prepune populacije, religije i sujeverja, kao i život na čaršijama i na putu. U središtu romana su dva muškarca - dečak koji odrasta u ranu muškost i stari asketski sveštenik, lama. Potraga se suočava sa oboje. Rođen u Indiji, Kim je ipak belac, sahib. Dok želi da igra Veliku igru imperijalizma, on je takođe duhovno vezan za lamu. Njegov cilj, dok se poput kameleona kreće kroz dve kulture, je da pomiri ove suprotstavljene niti, dok lama traži iskupljenje od Točka života. Proslava njihovog prijateljstva u prelepom, ali često neprijateljskom okruženju, `Kim` prikazuje raskoš indijskog egzotičnog pejzaža, prekrivenog nelagodnim prisustvom britanskog raja. Džozef Radjard Kipling (engl. Joseph Rudyard Kipling; Bombaj, 30. decembar 1865. – London, 18. januar 1936), bio je engleski književnik, novinar, pisac kratkih priča, pesnik i romanopisac. Kiplingova dela fikcije uključuju romane Knjiga o džungli . Kim (1901) i mnoge kratke priče uključujući Čovek koji bi bio kralj (1888)[1]. Njegove pesme uključuju Mandalaj (1890), Gunga Din (1890), Bogovi naslova (1919), Teret belog čoveka (1899) i Ako (1910). Smatra se jednim od najvećih inovatora kada se radi o umetnosti kratkih priča;[2] njegove knjige za decu su klasici dečje književnosti, a jedan je kritičar opisao Kiplingov rad kao predstavu „svestranog i sjajnog narativnog dara.“ Kipling je bio jedan od najpopularnijih pisaca u Ujedinjenom Kraljevstvu, kako proze tako i stihova, krajem 19. i početkom 20. veka. [3] Henri Džejms je rekao: „Od svih ljudi koje sam ikada upoznao, Kipling se meni lično čini kao najpotpuniji genije, kao neko ko se razlikuje od običnih intelektualaca.“ [3] 1907. godine, kada je imao 42 godine, dobio je Nobelovu nagradu za književnost, što ga je učinilo prvim piscem na engleskom jeziku koji je dobio tu nagradu, kao i najmlađim dobitnikom iste do danas.[4] U nekoliko navrata bio je predložen za britanskog pesničkog laureata, kao i za viteza, što je on odbio.[5] Njegova buduća reputacija menjala se u skladu s političkom i socijalnom klimom tog doba [6][7], a suprostavljeni stavovi o njemu kao rezultat toga nastavljali su se kroz veći deo 20. veka.[8][9] Džordž Orvel je držao Kiplinga za „džingo imperijalistu“ objašnjavajući da je „moralno neosetljiv i estetski odvratan”.[10] Književni kritičar Daglas Ker je napisao: „[Kipling] je i dalje autor koji može da inspiriše strastveno neslaganje i njegovo mesto u književnoj i kulturnoj istoriji daleko je od ustaljenog. Ali kako doba evropskih imperija jenjava, on se prepoznaje kao neuporediv, ako ne i kontroverzan tumač toga kako je doživljavana imperija. To, kao i sve veće priznanje njegovih izvanrednih narativnih darova, čine ga silom sa kojom se treba obračunati.“[11] U detinjstvu je naučio hindu jezik, pohađao je vojnu školu u Devonširu, a 1933. vratio se u Indiju i radio kao novinar. Putovao je u Japan, Ameriku i Južnu Afriku. S jednakim žarom delovao je u književnom i političkom životu Britanije. Godine 1907, dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Njegova proza donosi izuzetnu sliku indijskog života i sveta britanskih vojnika, s posebnim smislom za svet dece i životinja. Bio je zagovornik britanskog imperijalizma, a kao otelovljenje kolonijalizma nemilosrdno je karikiran i parodiran. Najčitanija i najznačajnija njegova „Knjiga o džungli“ karakteriše izvanredno poznavanje tajanstvene Indije i sveta životinja. Radjard Kipling je rođen 30. decembra 1865. u Mumbaju, u predsedništvu Britanske Indije, od majke Alis Kipling (dev. Mekdonald) i oca Džona Lokvuda Kiplinga. [12] Alis (jedna od četiri izuzetne sestre) bila je živahna žena [13] za koju bi lord Daferin znao reći: „Dosada i gospođa Kipling ne mogu da postoje u istoj prostoriji.“[14] [15] Lokvud Kipling, dizajner skulptura i grnčarije, bio je direktor i profesor arhitektonske skulpture u novoosnovanoj školi umetnosti „Sir Jamsetjee Jeejebhoy School of Art“ u Mumbaju. Džon Lokvud i Alis su se upoznali i počeli zabavljati 1863. godine na Radjardskom jezeru u Radjardu, u Staforširu u Engleskoj. Venčali su se i preselili u Indiju 1865. godine. Bili su toliko očarani lepotom područja Radjardskog jezera da su svoje prvo dete nazvali po njemu. Dve Alisine sestre udale su se za umetnike: Džordžijana je bila udata za slikara Edvarda Berna-Džounsa a njena sestra Agnes za Edvarda Pointera. Najpoznatiji Kiplingov rođak bio je njegov brat od tetke, Stenli Boldvin, koji je tri puta bio premijer, zastupnik Konzervativne partije, u dvadesetim i tridesetim godinama 20. veka. [16] Kiplingova rođena kuća u kampusu JJ škole umetnosti u Mumbaju se duži niz godina koristila kao dekanova rezidencija. Iako koliba nosi plaketu koja je navodi kao mesto Kiplingovog rođenja, postoji mogućnost da je originalna koliba srušena pre više decenija te da je nova izgrađena na njenom mestu. [17] Neki istoričari i konzervatori takođe smatraju da bungalov obeležava lokaciju koja je samo blizu kuće Kiplingovog rođenja pošto je bungalov sagrađen 1882. godine – oko 15 godina nakon što je Kipling rođen. Zapravo, Kipling je izgleda tako rekao dekanu kada 1930.te godine posetio JJ školu. [18] Sudeći po Bernis M. Marfi, „Kiplingovi roditelji su se smatrali „Anglo-Indijcima“ (izraz koji se koristio u 19. veku za ljude britanskog porekla koji žive u Indiji), samim tim bi se tako smatrao i njihov sin, iako je veći deo svog života proveo negde drugde. Složena pitanja identiteta i nacionalne pripadnosti će se istaknuti u njegovoj fikciji.“ [19] Obrazovanje u Britaniji Kiplingovi dani „snažnog svetla i tame“ u Mumbaju završili su se kada je imao pet godina. [20] Kao što je to bio običaj u Britanskoj Indiji, on i njegova trogodišnja sestra Alis („Triks“) odvedeni su u Ujedinjeno Kraljevstvo — u njihovom slučaju u Sautsi, u Portsmutu — da žive sa parom koji je udomljavao decu britanskih državljana koji su službovali u Indiji.[21] U narednih šest godina (od oktobra 1871. do aprila 1877. godine) deca su živela sa parom, kapetanom Prajsom Agarom Holovejem, oficirem pri trgovačkoj mornarici, i Sarom Holovej, u njihovoj kući u ulici Kempbel Roud broj 4, u Sautsiju.[22] U januaru 1878., Kipling je primljen u „United Services Colege“ u Vestvord Hou u Devonu, školu koja je osnovana nekoliko godina ranije za pripremu dečaka za vojsku. Škola mu je u početku bila jako teška, ali je u njoj kasnije stekao dobre prijatelje i obezbedila mu je scenografiju za priče iz školskih dana Stalky&Co. (1899.) [23] U tom periodu Kipling je upoznao i zaljubio se u Florens Garard, koja mu je kasnije postala inspiracija za Mejzi u prvom romanu Svetlost se ugasila (1891.)[23] Povratak u Britaniju Pred kraj školovanja, odlučeno je da Kipling nema akademsku sposobnost da studira na Univerzitetu u Okfordu. [23] Njegovi roditelji nisu imali sredstava da ga finansiraju, tako da mu je otac našao posao u Lahoru gde je bio direktor umetničke škole „Majo“, kao i kustos Lahorskog muzeja. Kipling je trebalo da postane pomoćnik urednika jednih malih lokalnih novina „Civil&Military Gazette“. Za Indiju je otplovio 20. septembra 1882. godine, a u Mumbaj je stigao 18. oktobra. Povratak u London Odlučio je da se oproba u Londonu, književnom centru britanske imperije. Dana 9. marta 1889. godine Kipling je napustio Indiju, putujući prvo u San Francisko preko Ranguna, Singapura, Hongkonga i Japana. Kipling je bio jako impresioniran Japanom, napisao je da su Japanci `ljubazni i kuturni ljudi`. [24] Kipling je zatim putovao kroz Sjedinjene Države, pisao je članke za Pionir koji su kasnije objavljeni u „From Sea to Sea and other Sketches, Letters of travel“.[25] Započeo je putovanja po Americi u San Francisku, zatim je otputovao severno u Portland, u Sijetl, pa u Kanadu, u Viktoriju i Vankuver, u Britansku Kolumbiju, preko Medisin Heta pa nazad u SAD u Nacionalni park Jeloustun, zatim istočno do Omahe, potom u Čikago, a kasnije na Nijagarine vodopade, Toronto, pa u Vašington, Njujork i Boston. [25] Tokom ovog putovanja upoznao je Marka Tvena u Elmiri i bio je veoma impresioniran njime. London U Londonu, časopisi su prihvatili nekoliko Kiplingovih priča. Takođe je pronašao mesto gde će provesti naredne dve godine, u Ulici Vilijers, u blizini Čering Krosa, u zgradi koja je kasnije nazvana „Kiplingova kuća“. U neredne dve godine objavio je roman Svetlost se ugasila, doživeo je nervni slom, i upoznao je američkog pisca i izdavačkog agenta Volkota Balestiera s kojim je sarađivao na romanu Naulaka. Na savet doktora, 1891. godine Kipling se ukrcava na još jedno putovanje gde posećuje Južnu Afriku, Novi Zeland i opet Indiju. [13] Prekinuo je plan da Božić provede sa svojom porodicom u Indiji kada je čuo za iznenadnu Balestierovu smrt od tifusne groznice i odmah je odlučio da se vrati u London. Pre njegovog povratka, on je iskoristio telegram da zatraži ostanak kod Volkotove sestre Karoline Star Balestier koju su zvali Keri, a koju je upoznao godinu dana ranije i sa kojim je očigledno imao romansu.[13] U međuvremenu, krajem 1891. godine, njegova zbirka kratkih priča o Britancima u Indiji, Life`s Handicap, objavljena je u Londonu. [26] Dana 18. januara 1892. godine, Keri Balestier (29 godina) i Radjard Kipling (26 godina) su se venčali u Londonu, u anglikanskoj crkvi Svih Duša u Langam Plejsu. Sjedinjene Američke Države Kipling i njegova žena su se usredsredili na medeni mesec koji će ih prvo odvesti u Sjedinjene Države (uključujući i odlazak na porodično imanje Balestierovih blizu Bratlboroua, u Vermontu), a potom u Japan. [13] Kada su stigli u Jokohamu, otkrili su da njihova banka „Bankarska korporacija Nju Orijental“ propala. Kako su saznali za ovaj gubitak na putovanju, vratili su se u SAD, nazad u Vermont. Keri je tada već bila trudna sa prvim detetom pa su iznajmili jednu kućicu na farmi u blizini Bratlboroua za deset dolara mesečno. [20] Posete Južnoj Africi Početkom 1898. godine, Kipling je otputovao u Južnu Afriku na zimski odmor, čime je počela godišnja tradicija koja je (osim sledeće godine) trajala do 1908. Uvek su boravili u `Vulseku`, u kući na imanju Sesila Roudsa u Grut Šuru (gde se danas nalazi studentska rezidencija Univerziteta u Kejptaunu.) [27] Zahvaljujući novoj reputaciji pesnika imperije, Kiplinga su toplo primali neki od najuticajnijih političara u Kejp Koloniji, uključujući Roudsa, sera Alfreda Milnera i Leandera Stara Džejmsona. Kipling je gajio ova prijateljstva i divio se tim ljudima i njihovoj politici. Period između 1898. i 1910. godine bio je presudan u istoriji Južne Afrike, uključujući Drugi Burski rat, mirovni sporazum koji je zatim usledio, kao i formiranje Južnoafričke Unije 1910. godine. U Engleskoj, Kipling je pisao poeziju u kojoj podržava britanski interes u Burskom ratu i prilikom sledeće posete Južnoj Africi početkom 1900. postao je dopisnik lista The Friend u Blumfontejnu, koji je uređivao lord Roberts za britanske trupe. [28] Vrhunac karijere Nakon smrti svoje ćerke Džozefine 1899. godine, Kipling se koncentrisao na sakupljanje materijala za ono što će postati Just So Stories for Little Children. To delo je objavljen 1902. godine nakon što je Kim prvi put izdat. [29] Američki književni naučnik Dejvid Skot tvrdi da Kim pobija tvrdnju Edvarda Seda o Kiplingu kao promoteru orijentalizma pošto je Kipling — koji je bio duboko zainteresovan za budizam — predstavio tibetanski budizam u poprilično sažaljivom svetlu, a pogledi na roman čini se da reflektuju budističko razumevanje Univerzuma. [30] Kipling je bio uvređen zbog govora nemačkog cara Vilhelma II 1900. godine u kojem poziva nemačke trupe da se upute u Kinu kako bi ugušili Bokserski ustanak i da se ponašaju kao `Huni` te da ne uzimaju zarobljenike. [31] U svojoj pesmi iz 1902. godine The Rowers, Kipling je napao Kajzera kao pretnju Britaniji i prvi put iskoristio pojam `Hun` kao anti-nemačku uvredu, koristeći Vilhelmove reči, kao i dela nemačkih trupa u Kini, kako bi Nemce predstavio kao varvare.[31] U intervjuu francuskom listu Le Figaro Kipling koji je bio frankofil, Nemačku je nazvao pretnjom i pozvao na anglosko-francuski savez da je zaustavi.[31] U prvoj deceniji 20. veka Kipling se nalazio na vrhuncu popularnosti. Godine 1906. napisao je pesmu Land of our Birth, We Pledge to Thee. Kipling je napisao dve kratke priče o naučnoj fantastici, Noćnom poštom (1905) i As Easy As A. B. C (1912), obe se dešavaju u 21. veku u Kiplingovom Aerial Board of Control univerzumu. Ovo se smatralo modernom teškom naučnom fantastikom, [32] i po prvi put je predstavilo književnu tehniku poznatu kao indirektna ekspozicija, koja će kasnije postati jedna od glavnih obeležja pisca naučne fantastike Roberta Hajnlajna [29]. Ovu tehniku je Kipling pokupio u Indiji, i iskoristio ju je dok je pisao Knjigu o džungli kako bi rešio problem engleske čitalačke publike koja nije razumevala mnogo o indijskom društvu. Godine 1907. dobio je Nobelovu nagradu za književnost nakon što ga je te godine nominovao Čarls Oman, profesor na Okfordskom univerzitetu.[33] Nobelova nagrada je osnovana 1901. godine, a Kipling je bio prvi dobitnik koji je pisao na engleskom jeziku. Nakon toga je usledilo izdanje dve povezane zbirke poezije i priča: Puck of Pook`s Hill (1906), i Rewards and Fairies (1910). U potonjem se nalazila pesma Ako. U istraživanju Bi-Bi-Si-ja iz 1995. godine, izglasana je za najomiljeniju pesmu Velike Britanije. Njeno pozivanje na samokontrolu i stoicizam je ono što je čini nesumnjivo najpoznatijom Kiplingovom pesmom. [34] Slobodno zidarstvo Prema engleskom časopisu Masonic Illustrated, Kipling je postao slobodni mason negde oko 1885. godine, što je pre uobičajene minimalne 21 godine. [35] Iniciran je u Lahoru. Prvi svetski rat Na početku Prvog svetskog rata, Kipling je, kao i mnogi drugi pisci, pisao pamflete i pesme koje su sa entuzijazmom podržavale ratne ciljeve Ujedinjenog Kraljevstva o obnavljanju Belgije nakon što je to kraljevstvo okupirala Nemačka, zajedno sa još uopštenijim izjavama da se Britanija zalaže za pravedan cilj. Britanska vlada je u septembru 1914. godine pitala Kiplinga da piše propagandni program, ponudu koju je on odmah prihvatio.[36] Kiplingovi pamfleti i priče su bili veoma popularni kod Britanaca tokom rata, a njegove glavne teme bile su hvaljenje britanske vojske nazivajući je pravim mestom za junake, zatim nemački zločini nad belgijskim civilima i priče o tome kako su žene mučene strahotama rata, ali ipak opstaju i trijumfuju uprkos svim patnjama. [36] Nakon Prvog svetskog rata Delimično kao odgovor na smrt svog 18-ogodišnjeg sina Džona koji je poginuo u Prvom svetskom ratu u septembru 1915. godine, Kipling se pridružio Komisiji za ratne grobnice, koja je odgovorna za britanske ratne grobnice napravljene kao vrtovi, a koje se mogu i danas naći kod Zapadnog fronta, kao i za sve druge lokacije širom sveta gde su trupe Britanske imperije pokopane. Kiplingova dirljiva kratka priča Baštovan prikazuje posete ratnim grobljima, a pesma The King`s Pilgrimage (1922) prikazuje putovanje na koje je pošao kralj Džordž V pri kojem je obišao groblja i spomenike u izgradnji Komisije za ratne grobnice . Nakon rata Kipling je bio skeptičan u vezi sa Četrnaest tačaka i Društvom naroda, ali se nadao da će SAD napustiti izolacionizam i da će posleratni svet biti dominiran anglosko-francusko-američkim savezom.[37] Kipling se nadao da će Sjedinjene Države preuzeti mandat Društva naroda za Jermeniju kao najbolji način sprečavanja izolacionizma i da će Teodor Ruzvelt, kojem se Kipling divio, još jednom postati predsednik. [37] Kipling je bio ožalošćen Ruzveltovom smrću 1919. godine, verujući da je njegov prijatelj bio jedini američki političar sposoban da Sjedinjene Države drži u `igri` svetske politike.[38] Kipling je bio veoma neprijateljski nastrojen prema komunizmu. U pesmi iz 1918. godine, Kipling je napisao da su sve što je bilo dobro u Rusiji uništili boljševici.[39] Godine 1920. Kipling je osnovao Ligu Slobode [40] zajedno sa Hagardom i Lordom Sidnamom. Ovaj kratkoročni projekat se fokusirao na promovisanje klasičnih liberalnih ideala kao odgovor na rastuću moć komunističkih tendencija unutar Velike Britanije ili, kako je Kipling rekao, `da se suprotstavi napretku boljševizma`.[41][42] Godine 1922, Kipling je postao i rektor Univerziteta u San Endruzu u Škotskoj, i na toj poziciji je ostao tri godine. Mnoga starija izdanja Kiplingovih knjiga imaju svastiku odštampanu na svojim koricama, vezanu za sliku slona koja nosi cvet lotosa, što odražava uticaj indijske kulture. Kiplingova upotreba svastike bila je zasnovana na indijskom simbolu sunca koja je predstavljao sreću i sanskritsku reč koja označava `srećno` ili `dobrobit`. [43] On je koristio simbol svastike okrenute u obe strane, i nadesno i nalevo, i u to vreme su je generalno koristili i drugi. [44][45] Kada su nacisti došli na vlast i uzurpipli svastiku, Kipling je naredio da ona ne sme više ne ukrašava njegove knjige. [43] Manje od godinu dana pre njegove smrti, Kipling je održao govor 6. maja 1935. upozoravajući na opasnost koju je nacistička Nemačka predstavljala za Britaniju. [46] Kipling je napisao prvu Kraljevsku božićnu poruku, koju je pročitao preko Bi-Bi-Si-jevog Imperijskog Servisa kralj Džordž V 1932. godine. [47][48] Smrt i zaostavština Kipling je nastavio da piše sve do početka 1930-ih, ali sporijim tempom i sa mnogo manje uspeha nego ranije. U noći 12. januara 1936, Kipling je pretrpeo krvarenje u tankom crevu. Operisan je, ali je umro za manje od nedelju dana kasnije 18. januara 1936. godine, u 70-toj godini usled pucanja čira na dvanaestopalačnom crevu.[49][50] Na sahrani je mermerni kovčeg prekriven zastavom Velike Britanije između ostalih nosio i Kiplingov rođak, premijer Velike Britanije, Stenli Boldvin. [51] Kipling je kremiran u krematorijumu Golders Grin, na severozapadu Londona, a njegov pepeo je pokopan u Poetskom uglu, u Vestminsterskoj opatiji, pored grobnica Čarlsa Dikensa i Tomasa Hardija.[51] Uticao je na mnoge pisce kao što su Pol Anderson, Horhe Luis Borhes, Randal Džarel, T. S. Eliot i druge. Mnogi filmovi su napravljeni na temu po delu Knjiga o džungli, kao i poznati crtani film u Volt Dizni produkciji

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Karli Fjorina (engl. Carly Fiorina; 6. septembar 1954) je američka biznismenka, politička figura. Poznata je i po svojoj poziciji izvršne direktorke u poznatoj kompaniji Hewlett-Packard. Fjorina se neuspešno kandidovala za senat Sjedinjenih Država 2010. godine i republikansku predsedničku nominaciju 2016. godine. Kao izvršni direktor Hewlett-Packarda od 1999. do 2005. godine, Fjorina je bila prva žena koja je rukovodila kompanijom koja je bila u najuspešnijih 20 koja je svrstana u listu Fortune 500.[2] Godine 2002. godine Fjorina je nadgledala tada najveće spajanje tehnološkog sektora u istoriji, u kojem je firma stekla rivalskog proizvođača ličnih računara, Compaq.[3] Kompanija je nakon toga otpustila 30.000 američkih zaposlenih kako bi spasila 80.000 radnih mesta. Kompanija je tada narasla na 150.000 zaposlenih.[4] U februaru 2005. godine bila je primorana da podnese ostavku na mesto izvršnog direktora i predsedavajućeg, zbog neslaganja u odboru.[5][6] Takođe je bila savetnica političara Džona Makejna za predsedničke izbore 2008. godine. Godine 2010. osvojila je republikansku kandidaturu za Senat Sjedinjenih Država u Kaliforniji, ali izgubila je izbore od sadašnje kandidatkinje demokrata, Barbare Bokser.[7] Fjorina je bila kandidat za republikansku predsedničku 2016. godinu i sedam dana je bila kandidat za potpredsednika Teda Kruza dok nije obustavio svoju kampanju, postavljajući rekord po najkraćoj kandidaturi za potpredsednika u modernoj američkoj istoriji.[8] Detinjstvo, mladost i obrazovanje Karla Fjorina rođena je 6. septembra 1954. godine u Ostinu u Teksasu.[9] Ime `Karlon`, od koga potiče `Karli`, koristilo se u svakoj generaciji porodice Snid još od građanskog rata.[10] U vreme rođenja, Fjorin otac bio je profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Teksasu. Kasnije će postati dekan Pravne škole Univerziteta Djuk, zamenik američkog državnog tužioca i sudije na Apelacionom sudu Sjedinjenih Država.[11] Njena majka je bila apstraktna slikarka.[12] Ona je uglavnom engleskog i nemačkog porekla. Pohađala je čak 5 srednjih škola. Maturirala je u srednjoj školi u Severnoj Karolini. Diplomirala je filozofiju i srednjovekovnu istoriju na Univerzitetu Stanford.[13] Kada se udala 1977. godine, ona se sa suprugom preselila u Bolonju, gde je radio na svom diplomskom radu;tamo je predavala engleski jezik italijanskim privrednicima.[14] Godine 1980. Fjorina je magistrirala poslovnu administraciju iz marketinga na Univerzitetu Merilend u državi. Godine 1989. godine stekla je završila master studije iz menadžmenta, na Masačusetskom tehnološkom institutu.[15] Poslovna karijera Godine 1980. Fjorina se pridružila AT&T korporaciji kao pripravnik za prodaju, prodajući telefonske usluge velikim saveznim agencijama.[16] Godine 1990. postala je prva ženska službenica kompanije kao viša potpredsednica koja je nadgledala odeljenje hardvera i sistema kompanije, na kraju predvodeći svoje severnoameričke operacije.[17] Godine 1995. Fjorina je vodila korporativne operacije za Lucent Technologies. Ona je igrala ključnu ulogu u planiranju i sprovođenju početne javne ponude 1996. godine i uspešne strategije pokretanja akcija i kompanija. Kasnije 1996. Fjorina je postavljena za predsednicu sektora potrošačkih proizvoda kompanije Lucent Technologies.[18] Godine 1997. imenovana je predsednicom grupe za svetski biznis dobavljača usluga kompanije u iznosu od 19 milijardi američkih dolara, nadgledajući marketing i prodaju najvećeg klijentskog segmenta kompanije. Te godine Fjorina je predsedavala zajedničkim ulaganjem od 2,5 milijarde američkih dolara između potrošačke komunikacije i kompanije Filips. U izdanju časopisa Fortune 500 od 12. oktobra 1998. Fjorina je proglašena za „najmoćniju ženu u američkom poslu“. Lucent Technologies je otvorila 22.000 radnih mesta i prihod je porastao sa 19 milijardi na 38 milijardi USD, a tržišni udeo kompanije se povećavao u svim regionima za svaki proizvod.[19] Prema magazinu Fortune 500, kompanija je povećala prodaju pozajmljujući novac sopstvenim kupcima, pišući kako je `u urednoj magiji računovodstvene magije novac od kredita počeo da se pojavljuje u firminom bilansu uspeha kao novi prihod, dok se kockast dug skrivao na njegovom saldu kao navodno solidna imovina `. Karla 2004. godine u kompaniji Hewlett-Packard U julu 1999. godine kompanija Hewlett-Packard imenovala je nju za poziciju izvršnog direktora, nasledivši Luisa Plata i pobedivši kandidatkinju En Livermor.[20] Pišući u časopisu Fortune 500 u avgustu 2015. godine, Džefri Sonfild opisao je njeno zapošljavanje kao rezultat `nefunkcionalnog odbora odbora kompanije, ispunjenog sopstvenom otrovanom politikom pa je zaposlio bez iskustva generalnog direktora, niti je bilo intervjua sa odborom.`[21] Fjorina dobila je veću ponudu za potpisivanje od bilo kog od njenih prethodnika, uključujući: 65 miliona američkih dolara ograničene akcije da bi joj nadoknadila opcije koje je ostavila za sobom, bonus za potpisivanje u iznosu od tri miliona dolara, godišnju platu od milion dolara (plus 1.25 do 3,75 miliona američkih dolara godišnjeg bonusa), 36.000 američkih dolara pomoći za hipoteku, dodatak za preseljenje i dozvola (i podsticanje) za korišćenje avionskih kompanija za lične poslove.[22] Iako je odluka o razdvajanju kompanije za analitičke instrumente kompanije bila pre njenog dolaska, jedna od njenih prvih glavnih odgovornosti kao izvršnog direktora bila je nadgledanje odvajanja jedinice na samostalne jedinice.[23] Fjorina je predložila nabavku tehnološkog servisa kompanije PricewaterhouseCoopers za gotovo 14 milijardi USD, ali je povukla ponudu nakon slabog prijema sa Vol Strita. HP je kasnije kupio Electronic Data Systems, drugu kompaniju za tehnološke usluge, što su neki smatrali validacijom Fiorine strategije.[24] Fjorina je najavila kupovinu kompanije proizvođača računara Kompak sa zalihama od 25 milijardi dolara, koji je u to vreme bio drugi najveći proizvođač ličnih računara, nakon Del-a. Spajanje Kompak-a stvorilo je najvećeg svetskog proizvođača ličnih računara na nivou isporučenih jedinica.[25] Fjorina se često sukobljavala sa upravnim odborom kompanije HP i morala se boriti sa njime za spajanje.[26] Valter Hevlet (sin suosnivača kompanije) bio je izvor posebno snažne opozicije. Hevlet je prvobitno glasao sa ostalim članovima odbora da odobre sporazum Kompak, ali kasnije se predomislio.[5] Pokrenuo je borbu protiv napora Fiorine ali je ona pobedila sa glasovima od 51,4% akcionara, a većinu podrške dali su institucionalni akcionari.[27] Spajanje je u početku bilo ispunjeno gotovo univerzalnim skepticizmom. Izdanje časopisa Fortune 500 , 7. februara 2005., opisalo je njen plan spajanja kao „neuspešan“, a prognozu kao „sumnjivu“.[28] Pre nego što se Fjorina pridružila kompaniji, holandska podružnica HP-a osnovala je partnerstvo sa kompanijom u Dubaiju, koja je prodavala HP-ove proizvode u Iranu. Pod Fiorinim vođstvom u HP-u, kompanija je prodala štampače i računarske proizvode vredne milion dolara Iranu preko strane podružnice, dok su američke izvozne sankcije bile na snazi.[29] U intervjuu sa Majkl Isikofom u septembru 2015. godine, Fjorina je rekla da je, u nedeljama posle terorističkih napada 11. septembra 2001. godine, dobila telefonski poziv od Majkla Hajdena, tadašnjeg direktora Agencije za nacionalnu bezbednost, i zatražio pomoć u pružanju HP računara servera NSA-u za prošireni nadzor. Hajden je potvrdio da je zahtev za HP servere podneo kao deo NSA-inog programa za nadgledanje bez naloga za 2001-2007, ali detalji tada nisu otkriveni Fiorini.[30] Fiorinin prethodnik u HP-u tražio je da je zameni autsajder jer je verovao da je kompanija postala samozadovoljna i da donošenje odluka zasnovano na konsenzusu i da sprečava rast kompanije. Fjorina je uvela tri velike promene nedugo nakon dolaska: zamenu podele profita bonusima dodeljenim ako kompanija ispuni finansijska očekivanja, smanjenje operativnih jedinica sa 83 na 12 i konsolidaciju funkcija.[5] Fjorina se suočila s neredom među HP-ovim zaposlenicima i tehnološkom zajednicom zbog njene vodeće uloge u rušenju HP-ove egalitarne radne kulture i filozofije vođenja za koju je smatrala da ometa inovacije.[31] Zbog promena u HP-ovoj kulturi i zahteva za dobrovoljnim smanjenjem plata radi sprečavanja otpuštanja (posle čega su usledila najveća otpuštanja u istoriji HP-a), ankete o zadovoljstvu zaposlenih u HP-u - prethodno među najvišim u Americi - otkrile su „široko neraspoloženje“ i nepoverenje u kompaniji.[32] U januaru 2001. HP je otpustio 1.700 zaposlenih u marketingu. U junu 2001. godine, Fjorina je tražila od zaposlenih da smanje rezanje plata ili da im odvoje vreme za godišnji odmor da smanje dodatne troškove, što je rezultiralo da se više od 80.000 ljudi prijavilo i uštedelo se miliona američkih dolara. Uprkos ovim naporima zaposlenih, Fjorina je u julu najavila da će biti ukidanje 6.000 radnih mesta, što je najveće smanjenje u 64-godišnjoj istoriji kompanije ali do tih rezova zapravo neće doći tek nakon što je najavljeno spajanje Kompak-a.[33][34] U septembru 2001. Fjorina je rekla da namerava da smanji dodatnih 15.000 radnih mesta u slučaju spajanja sa Kompakom. U 2004. godini, HP je drastično finansijski opao od predviđenih zarada za treće tromesečje, a Fjorina je otpustila trojicu rukovodilaca tokom telefonskog razgovora u pet ujutro. Početkom januara 2005. upravni odbor razgovarao je sa Fiorinom o spisku pitanja koja je imao u vezi sa poslovanjem kompanije i razočaravajućim izveštajima o zaradi. Odbor je predložio plan za prebacivanje ovlašćenja na šefove HP-ovih odeljenja, čemu se Fjorina snažno odupirala. Sedmicu nakon sastanka, poverljivi plan procurio je u listu Wall Street Journal.[35] Manje od mesec dana kasnije, odbor je vratio Toma Perkinsa i prisilno naveo na Karlinu ostavku. Akcije kompanije skočile su 6,9 procenata zbog vesti o njenom odlasku, dodajući gotovo tri milijarde dolara vrednosti HP-a u jednom danu.[36] U svojoj knjizi Teški izbori ona je ponašanje članova odbora nazvala `amaterskim i nezrelim`.[37] Godine 2003, Fjorina je od strane magazina Fortune 500 proglašena za najmoćniju ženu u biznisu, na položaju koje je obavljala pet godina.[38] Godine 2004. uvrštena je u časopisu Tajms među 100 `najuticajnijih ljudi na svetu danas` i proglašena je desetom na Forbsovoj listi 100 najmoćnijih žena sveta.[39] Godine 2005. časopis Wall Street Journal opisao je Fiorinu epitetom `primamljive, kontroverzne nove vrste glavnih izvršnih službenika koji kombinuju velike vizije sa harizmatičnim, ali egocentričnim i zahtevnim stilovima`.

Mek povez, bez pisanja po knjizi. Vrlo dobro očuvana. Pronađite jos knjiga Agate Kristi na mom nalogu ovde: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=Agata+Kristi&Prodavac=mi09149&submit=tra%C5%BEi (Kut. Z4) Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena.[4] Detinjstvo i obrazovanje[uredi] Agata Kristi kao dete Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život[uredi] Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine[uredi] U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija[uredi] Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. prikaži Dela Agate Kristi Zanimljivosti[uredi] Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo” 1 1920 The Mysterious Affair At Styles Misterija u Stajlsu Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 2 1922 The Secret Adversary Tajni neprijatelji Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 3 1923 Murder On The Links Ubistvo na terenu za golf Hercule Poirot & Hastings krimi roman 4 1924 Poirot Investigates – The Adventure of the Western Star – The Tragedy at Marsdon Manor – The Adventure of the Cheap Flat – The Mystery of Hunter’s Lodge – The Million Dollar Bond Robbery – The Adventure of the Egyptian Tomb – The Jewel Robbery at the Grand Metropolitan – The Kidnapped Prime Minister – The Disappearance of Mr Davenheim – The Adventure of the Italian Nobleman – The Case of the Missing Will Poaro istražuje – Slučaj Zapadne zvezde – Tragedija u Marsdon Menoru – Slučaj jeftinog stana – Misterija Hanters Lodža – Pljačka milion dolara u obveznicama – Slučaj egipatske grobnice – Pljačka nakita u Grand Metropolitenu – Otmica ministra – Nestanak gospodina Davenhajma – Avantura italijanskog plemića – Slučaj nestalog testamenta Hercule Poirot kratke priče originalno izdanje sadrži i priče: The Veiled Lady – Dama pod velom The Lost Mine – Propali rudnik The Chocolate Box – Kutija sa čokoladama 5 1924 The Man In The Brown Suit Čovek u smeđem odelu Pukovnik Johnny Race krimi roman 6 1924 The Road Of Dreams Put snova poezija 7 1925 The Secret Of Chimneys Tajna dimnjaka Battle & Bundle krimi roman 8 1926 The Murder Of Roger Ackroyd Ubistvo Rodžera Akrojda Hercule Poirot krimi roman 9 1927 The Big Four Velika četvorka Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 10 1928 The Mystery Of The Blue Train Misterija plavog voza Hercule Poirot krimi roman 11 1929 The Seven Dials Mystery Misterija sedam brojčanika Battle & Bundle krimi roman 12 1929 Partners In Crime – A Fairy In The Flat – A Pot Of Tea – The Affair Of The Pink Pearl – The Adventure Of The Sinister Stranger – Finessing the King – The Gentleman Dressed In Newspaper – The Case Of The Missing Lady – Blindman’s Buff – The Man In The Mist – The Crackler – The Sunningdale Mystery – The House Of Lurking Death – The Unbreakable Alibi – The Clergman’s Daughter – The Red House – The Ambassador’s Boots – The Man Who Was Number 16 Zajedno protiv zlocina Tommy & Tuppence Beresford kratke price 13 1930 The Murder At The Vicarage Ubistvo u vikarijatu Miss Jane Marple krimi roman 14 1930 The Mysterious Mr. Quin – The Coming of Mr. Quin – The Shadow on the Glass – At the Bells and Motley – The Sign in the Sky – The Soul of the Croupier – The World’s End – The Voice in the Dark – The Face of Helen – The Dead Harlequin – The Bird With The Broken Wing – The Man From The Sea – Harlequin’s Lane Tajanstveni gospodin Kvin – Dolazak Gospodina Kvina – Senka na staklu – Kod „Bilsa i Motlija“ – Znak na nebu – Krupijeova dusa – Kraj sveta – Glas u noci – Lice Helene – Mrtvi pajac – Ptica slomljenih krila – Covek iz mora – Pajacova staza Quin & Satterthwaite kratke price 15 1930 Giant’s Bread Divov hleb Mary Westamacott ljubavni roman 16 1930 Behind The Screen Iza pregrade Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 2. poglavlje 17 1931 The Sittaford Mystery Sitafordska misterija krimi roman Murder At Hazelmoor 18 1931 The Scoop Lopatica Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 2. i 4. poglavlje 19 1931 The Floating Admiral Plutajuci admiral Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 4. poglavlje 20 1932 Peril At End House Opasnost kod End Hausa Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 21 1932 Thirteen Problems – The Tuesday Night Club – The Idol House of Astarte – Ingots of Gold – The Bloodstained Pavement – Motive versus Opportunity – The Thumb Mark of St.Peter – The Blue Geranium – The Companion – The Four Suspects – The Christmas Tragedy – The Herb of Death – The Affair at the Bungalow – Death by Drowning 13 problema – Klub utorkom uvece – Svetiliste Astarte – Zlatne poluge – Plocnik umrljan krvlju – Motiv protiv prilike – Otisak palca svetog Petra – Plavi zdravac – Druzbenica – Cetvoro osumnjicenih – Bozicna tragedija – Travka smrti – Slucaj bungalova – Smrt u reci Miss Jane Marple The Tuesday Club Murders kratke price 22 1933 Lord Edgware Dies Lord Edzver umire Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman Thirteen At Dinner 23 1933 The Hound Of Death And Other Stories – The Hound of Death – The Red Signal – The Fourth Man – The Gypsy – The Lamp – Wireless – The Witness for the Prosecution – The Mystery of the Blue Jar – The Starange Case of Sir Arthur Carmichael – The Call of Wings – The Last Seance – S.O.S. Pas smrti – Pas smrti – Crveni signal – Cetvrti covek – Ciganka – Svetiljka – Radio – Svedok optuzbe – Tajna plavog cupa – Neobicni slucaj Ser Artura Karmajkla – Zov Krila – Poslednja seansa – S.O.S. kratke price 24 1934 Why Didn’t They Ask Evans? Zasto nisu pitali Evansa? Bobby Jones & Frances Derwent krimi roman The Boomerang Clue 25 1934 Murder On The Orient Express Ubistvo u Orijent Ekspresu Hercule Poirot krimi roman Murder in the Calais Coach 26 1934 The Listerdale Mystery – The Listerdale Mystery – Philomel Cottage – The Girl in the Train – Sing a Song of Sixpence – The Manhood of Edward Robinson – Accident – Jane in Search of a Job – A Fruitful Sunday – Mr. Eastwood’s Adventure – The Golden Ball – The Rajah’s Emerald – Swan Song Misterija Listerdejl – Misterija Listerdejl – Kuca Filomel – Devojka u vozu – Pevaj pesmu od penija sest – Zrelo doba Edvarda Robinsona – Nesreca – Dzejn u potrazi za poslom – Plodna nedelja – Pustolovina g. Istvuda – Zlatna lopta – Radzin smaragd – Labudova pesma kratke price 27 1934 Parker Pyne Investigates – The Case of the Middle-Aged Wife – The Case of the Discontented Soldier – The Case of the Distressed Lady – The Case of the Discontented Husband – The Case of the City Clerk – The Case of the Rich Woman – Have You Got Everything You Want? – The Gate of Baghdad – The House at Shiraz – The Pearl of Price – Death on the Nile – The Oracle at Delphi Parker Pajn istrazuje Parker Pyne & Ariadne Oliver kratke price Mr. Parker Pyne, Detective 28 1934 Unfinished Portrait Nedovrseni portret Mary Westmacott ljubavni roman 29 1934 Black Coffee Crna kafa Hercule Poirot originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 1988 30 1935 The A.B.C. Murders ABC ubistva Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman The Alphabet Murders 31 1935 Death In The Clouds Smrt u oblacima Hercule Poirot & Japp krimi roman Death in the Air 32 1935 Three-Act Tragedy Tragedija u tri cina Hercule Poirot & Satterthwaite krimi roman Murder In Three Acts 33 1936 Cards On The Table Karte na stolu Hercule Poirot, Battle, Ariadne Oliver krimi roman 34 1936 Murder In Mesopotamia Ubistvo u Mesopotamiji Hercule Poirot krimi roman 35 1936 Love From A Stranger Ljubav stranca pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Kuca Filomel“ iz 1934. god. 36 1937 A Daughter’s A Daughter Cerkina cerka originalni pozorisni komad, kasnije napisan u formi romana 37 1937 Akhnaton Ehnaton originalni pozorisni komad izveden prvi put tek 1973. godine 38 1937 Death On The Nile Smrt na Nilu Hercule Poirot & Johnny Race krimi roman 39 1937 Dumb Witness Cutljivi svedok Hercule Poirot & Hastings krimi roman Poirot Loses A Client 40 1937 Murder In The Mews – Murder in the Mews – The Incredible Theft – Dead Man’s Mirror – Triangle at Rhodes Ubistvo u maloj ulici – Ubistvo u maloj ulici – Jedan neverovatan lopov – Ogledalo mrtvaca – Trougao na Rodosu Hercule Poirot kratke price Dead Man’s Mirror 41 1938 Appointment With Death Sastanak sa smrcu Hercule Poirot krimi roman 42 1938 Hercule Poirot’s Christmas Bozic Herkula Poaroa Hercule Poirot krimi roman Murder For Christmas, A Holiday for Murder 43 1939 Murder Is Easy Ubistvo je lako Battle krimi roman Easy To Kill 44 1939 And Then There Were None Deset malih crnaca krimi roman Ten Little Niggers Ten Little Indians 45 1939 The Regatta Mystery – The Regatta Mystery – The Mystery of the Baghdad Chest – How Does Your Garden Grow? – Problem at Pollensa Bay – Yellow Iris – Miss Marple Tells a Story – The Dream – In a Glass Darkly – Problem At Sea Misterija na regati Hercule Poirot Miss Jane Marple kratke price 46 1940 Sad Cypress Tuzni cempres Hercule Poirot krimi roman 47 1940 One, Two Buckle My Shoe 1,2 cipela se raspala Hercule Poirot krimi roman An Overdose Of Death The Patriotic Murders 48 1941 N Or M? N ili M? Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 49 1941 Evil Under The Sun Zlo pod suncem Hercule Poirot krimi roman 50 1942 The Body In The Library Les u biblioteci Miss Jane Marple krimi roman 51 1943 Five Little Pigs Pet prasica Hercule Poirot krimi roman – Murder In Retrospect; – Go Back For Murder 52 1943 Ten Little Niggers Deset malih crnaca pozorisni komad – adaptacija romana „Deset malih crnaca“ iz 1939. god. 53 1943 The Moving Finger Kobni prsti Miss Jane Marple krimi roman 54 1943 Problem at Polensa Bay – Problem at Polensa Bay – The Second Gong – Yellow Iris – The Harlequin Tea Set – The Regatta Mystery – The Love Detectives – Next To A Dog – Magnolia Blossam Problem u Polensi – Problem u Polensi – Drugi udarac gonga – Zuti irisi – Harlekinski servis za caj – Misterija na regati – Detektivi u sluzbi ljubavi – Pas na prvom mestu – Cvet magnolije kratke price neke price su ranije vec objavljivane 55 1944 Towards Zero Nulta tacka Battle krimi roman Come And Be Hanged 56 1944 Absent In The Spring Odsutan u prolece Mary Westmacott ljubavni roman 57 1945 Sparkling Cyanide IIskricavi cijanid Johnny Race krimi roman Remembered Death 58 1945 Death Comes As The End Smrt dolazi na kraju krimi roman 59 1945 Appointment With Death Sastanak sa smrcu pozorisni komad – adaptacija romana: „Sastanak sa smrcu“ iz 1938. god. 60 1946 The Hollow Rupa Hercule Poirot krimi roman Murder After Hours 61 1946 Murder On The Nile Smrt na Nilu pozorisni komad – adaptacija romana: „Smrt na Nilu“ iz 1937. god; 1947. godine naziv predstave promenjen u „Hidden Horizon“ 62 1946 Come, Tell Me How You Live Hajde, reci kako zivis price o zivotu na Srednjem Istoku – autobiografski tekstovi 63 1947 The Labours Of Hercules – The Nemean Lion – The Lernean Hydra – The Arcadian Deer – The Eurymanthian Boar – The Augean Stables – The Stymphalean Birds – The Cretan Bull – The Horses Of Diomedes – The Girdle Of Hippolyta – The Flock Of Geryon – The Apples Of The Hesperides – The Capture Of Cerberus Herkulovi zadaci – Nemejski lav – Lernejska hidra – Kerinejska kosuta – Erimantski vepar – Augijeve stale – Stimfalidske ptice – Bik sa Krita – Diomedove kobile – Hipolitin pojas – Copor Geriona – Hesperidske jabuke – Kerberovo zatocenistvo Hercule Poirot kratke price 64 1947 The Rose And The Yew Tree Ruza i tisa Mary Westmacott ljubavni roman 65 1948 Taken at the Flood Ko talas uhvati Hercule Poirot krimi roman There Is A Tide 66 1948 Witness For The Prosecution – The Witness for the Prosecution – The Red Signal – The Fourth Man – S.O.S. – Where there’s a Will – The Mystery of the Blue Jar – Philomel Cottage – Accident – The Second Gong Svedok optuzbe kolekcija kratkih prica – sve osim jedne su ranije objavljivane 67 1949 Crooked House Zla kuca krimi roman 68 1950 A Murder Is Announced Najavljuje se ubistvo Miss Jane Marple & Craddock krimi roman 69 1950 Three Blind Mice And Other Stories – Three Blind Mice – Strange Jest – Tape-measure Murder – The Case Of The Perfect Maid – The Case Of The Caretaker – The Third Floor Flat – The Adventure Of Johnny Waverly – Four-and-Twenty Blackbirds – The Love Detectives Tri slepa misa i druge price kolekcija kratkih prica od kojih je jedna vec ranije objavljena 70 1951 They Came To Baghdad Operacija Bagdad krimi roman 71 1951 The Underdog And Other Stories – The Under Dog – The Plymouth Express – The Affair at the Victory Ball – The Market Basing Mystery – The King of Clubs – The Submarine Plans – The Adventure of the Clapham Clock – The Cornish Mystery – The LeMesurier Inheritance Potcinjeni i druge price Hercule Poirot kratke price 72 1951 The Hollow Rupa Hercule Poirot pozorisni komad – adaptacija romana: „Rupa“ iz 1946. god. uloga Poaroa izbacena iz predstave 73 1952 They Do It With Mirrors Ruka brza od oka Miss Jane Marple krimi roman Murder With Mirrors 74 1952 Mrs. McGinty’s Dead Gospodja Mek Ginti je mrtva Hercule Poirot & Ariadne Oliver krimi roman Blood Will Tell 75 1952 A Daughter’s A Daughter Cerkina cerka Mary Westmacott ljubavni roman 76 1952 The Mousetrap Misolovka pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Tri slepa misa“ iz 1946. god. od 1952.god. neprestano na repertoaru londonskih pozorista 77 1953 After The Funeral Posle sahrane Hercule Poirot krimi roman Funerals Are Fatal 78 1953 Witness For The Prosecution Svedok optuzbe pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Svedok optuzbe“ iz 1948. god. 79 1953 A Pocket Full Of Rye Dzep pun zita Miss Jane Marple krimi roman 80 1954 Destination Unknown Nepoznato odrediste krimi roman So Many Steps To Death 81 1954 Spider’s Web Paukova mreza originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 2000 82 1955 Hickory, Dickory, Dock Tika, taka, tak Hercule Poirot & Felicity Lemon krimi roman Hickory, Dickory, Death 83 1956 Dead Man’s Folly Vasar zlocina Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 84 1956 The Burden Breme Mary Westmacott ljubavni roman 85 1956 Towards Zero Nulta tacka pozorisni komad – adaptacija romana: „Nulta tacka“ iz 1944. god. 86 1957 4:50 From Paddington U 4.50 sa stanice Pedinton Miss Jane Marple & Craddock krimi roman What Mrs. Mcgillicuddy Saw; Murder She Said 87 1958 Ordeal By Innocence Nesreca nevinih Arthur Calgary krimi roman 88 1958 Unexpected Guest Neocekivani gost originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 1999 89 1958 Verdict Presuda originalni pozorisni komad; prvobitno je trebao da se zove „No Fields of Amaranth „ 90 1959 Cat Among The Pigeons Macka medju golubovima Hercule Poirot krimi roman 91 1960 The Adventure Of The Christmas Pudding – The Adventure of the Christmas Pudding – The Mystery of the Spanish Chest – The Under Dog – Four and Twenty Blackbirds – The Dream – Greenshaw’s Folly Tajna Bozicnog pudinga – Tajna Bozicnog pudinga – Tajna spanske skrinje – Potcinjeni – Dvadeset i cetiri kosa – San – Grinsoova ludost Hercule Poirot kolekcija kratkih prica od kojih su neke vec ranije objavljivane 92 1960 Go Back For Murder Pet prasica pozorisni komad – adaptacija romana: „Pet prasica“ iz 1943. god. 93 1961 Double Sin And Other Stories – Double Sin – Wasp’s Nest – Theft of the Royal Ruby – The Dressmaker’s Doll – Greenshaw’s Folly – The Double Clue – The Last Seance – Sanctuary Dvostruki greh – Dvostruki greh – Osinje gnezdo – Kradja kraljevskog rubina – Krojacicina lutka – Grinsoova ludorija – Dvostruki trag – Poslednja seansa – Svetiliste Hercule Poirot Miss Jane Marple kolekcija kratkih prica od kojih su neke vec ranije objavljivane 94 1961 The Pale Horse Kod belog konja Ariadne Oliver krimi roman 95 1962 The Mirror Crack’d From Side To Side Napuklo ogledalo Miss Jane Marple & Craddock krimi roman 96 1962 Rule Of Three Trojno pravilo originalni pozorisni komad – 3 price Afternoon At The Seaside, Patient, Rats 97 1963 The Clocks Tajanstveni satovi Hercule Poirot krimi roman 98 1964 A Caribbean Mystery Karipska misterija Miss Jane Marple krimi roman 99 1965 At Bertram’s Hotel Hotel Bertram Miss Jane Marple krimi roman 100 1965 Surprise! Surprise! – Double Sin – The Arcadian Deer – The Adventure of Johnnie Waverly – Where There’s a Will – Greenshaw’s Folly – The Case of the Perfect Maid – At the Bells and Motley – The Case of the Distressed Lady – The Third Floor Flat – The Plymouth Express – The Mystery of the Spanish Shawl – The Cornish Mystery – The Witness for the Prosecution Iznenadjenje! Iznenadjenje! kolekcija kratkih prica – sve osim jedne su ranije objavljivane 101 1965 Star Over Bethlehem – A Greeting – Star over Bethlehem – A Wreath for Christmas – The naughty donkey – Gold, Frankincense and Myth – The water bus – In the cool of the evening – Jenny by the Sky – Promotion in the higest – The Saints of God – The Island Zvezda nad Vitlejemom pesme i price za decu 102 1966 Third Girl Treca devojka Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 103 1967 Endless Night Vecita noc krimi roman 104 1968 By The Pricking Of My Thumbs Zla sudba Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 105 1969 Halloween Party Zabava u Noci vestica Hercule Poirot & Ariadne Oliver krimi roman 106 1970 Passenger To Frankfurt Putnik za Frankfurt krimi roman 107 1971 Nemesis Nemezis Miss Jane Marple krimi roman 108 1971 The Golden Ball And Other Stories – The Golden Ball – The Listerdale Mystery – The Girl in the Train – The Manhood of Edward Robinson – Jane in Search of a Job – A Fruitful Sunday – The Rajah’s Emerald – Swan Song – The Hound of Death – The Gypsy – The Lamp – The Strange Case of Sir Andrew Carmichael – The Call of Wings – Magnolia Blossom – Next to a Dog Zlatna lopta i druge price kolekcija kratkih prica – sve su vec ranije objavljivane 109 1972 Elephants Can Remember Slonovi Pamte Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 110 1972 Fiddlers three Violinski trio originalni pozorisni komad; u prvoj godini se prikazivao pod nazivom „Fiddlers five“ 111 1973 Postern Of Fate Zaledje sudbine Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 112 1973 Poems A Masque from Italy Ballads Dreams and Fantasies Other Poems Things Places Love Poems and Others Verses of Nowadays Pesme zbirka od 63 pesme podeljene u 8 celina 113 1974 Hercule Poirot’s Early Cases – The Lost Mine – The Chocolate Box – The Veiled Lady – Problem at Sea – How Does Your Garden Grow? – The Adventure of Johnny Waverly – The Third Floor Flat – The Affair at the Victory Ball – The Adventure of the Clapham Cook – The Cornish Mystery – King of Clubs – The Lemesurier Inheritance – Plymouth Express – The Submarine Plans – The Market Basing Mystery – Double Clue – Double Sin – Wasp’s Nest Rani slucajevi Herkula Poaroa Hercule Poirot kratke price – vecina njih je predhodno vec objavljivana 114 1974 Murder on board – The Mystery of the Blue Train – What Mrs. McGillicuddy Saw – Death in the Air Javno ubistvo sastoji se od tri price pisane po romanima 115 1975 Curtain: Poirot’s Last Case Zavesa – Poaroov poslednji slucaj Hercule Poirot & Hastings krimi roman napisan za vreme Drugog svetskog rata 116 1977 Sleeping Murder: Marple’s Last Case Usnulo ubistvo – Poslednji slicaj gospodjice Marpl Miss Jane Marple krimi roman napisan za vreme Drugog svetskog rata 117 1977 An Autobiography Autobiografija Agatha Christie 118 1977 A Murder is Announced Najavljuje se ubistvo adaptirani pozorisni komad po romanu A Murder is Announced iz 1950. god. 119 1979 Miss Marple’s Final Cases and two other stories – Sanctuary – Strange Jest – Tape measure murder – The case of the caretaker – The case of the perfect maid – Miss Marple tells a story – The dressmaker’s doll – In a glass, darkly Miss Jane Marple kratke price predhodno vec objavljivane 120 1982 The Agatha Christie hour – The Fourth Man – The Case of the Discontented Soldier – The Red Signal – The Girl in the Train – Magnolia Blossom – Jane in Search of a Job – In a Glass Darkly – The Case of the Middle-aged Wife – The Mystery of the Blue Jar – The Manhood of Edward Robinson Sati Agate Kristi kratke price predhodno vec objavljivane 121 1997 The Harlequin tea set and other stories – Manx gold (1930) – The edge (1926) – While the light lasts (1924) – The actress (1923) – The lonely god (1926) – The house of dreams (1926) – Within a wall (1925) – Christmas adventure (1923) – The mystery of the Baghdad chest – The Mystery of The Spanish Chest – The Harlequin Tea Set Servis za caj „Arlekin“ – Mansko zlato – Na rubu – Dok svetlo gori – Glumica – Usamljeni bog – Kuca snova – Unutar zida – Bozicna avantura – Misterija bagdadske skrinje – Misterija spanske skrinje – Servis za caj „Arlekin“ Hercule Poirot, Harley Quin, Satterthwaite i ostali kratke price poznato i pod naslovom: While the Light Lasts uz neke poznate tu je i 8 prica iz ranog perioda do tada neobjavljenih

Mek povez, bez pisanja po knjizi. Vrlo dobro očuvana. Spolja ima neka ostecenja kao na slici. Pronađite jos knjiga Agate Kristi na mom nalogu ovde: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=Agata+Kristi&Prodavac=mi09149&submit=tra%C5%BEi (Kut. Z4) Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena.[4] Detinjstvo i obrazovanje[uredi] Agata Kristi kao dete Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život[uredi] Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine[uredi] U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija[uredi] Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. prikaži Dela Agate Kristi Zanimljivosti[uredi] Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo” 1 1920 The Mysterious Affair At Styles Misterija u Stajlsu Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 2 1922 The Secret Adversary Tajni neprijatelji Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 3 1923 Murder On The Links Ubistvo na terenu za golf Hercule Poirot & Hastings krimi roman 4 1924 Poirot Investigates – The Adventure of the Western Star – The Tragedy at Marsdon Manor – The Adventure of the Cheap Flat – The Mystery of Hunter’s Lodge – The Million Dollar Bond Robbery – The Adventure of the Egyptian Tomb – The Jewel Robbery at the Grand Metropolitan – The Kidnapped Prime Minister – The Disappearance of Mr Davenheim – The Adventure of the Italian Nobleman – The Case of the Missing Will Poaro istražuje – Slučaj Zapadne zvezde – Tragedija u Marsdon Menoru – Slučaj jeftinog stana – Misterija Hanters Lodža – Pljačka milion dolara u obveznicama – Slučaj egipatske grobnice – Pljačka nakita u Grand Metropolitenu – Otmica ministra – Nestanak gospodina Davenhajma – Avantura italijanskog plemića – Slučaj nestalog testamenta Hercule Poirot kratke priče originalno izdanje sadrži i priče: The Veiled Lady – Dama pod velom The Lost Mine – Propali rudnik The Chocolate Box – Kutija sa čokoladama 5 1924 The Man In The Brown Suit Čovek u smeđem odelu Pukovnik Johnny Race krimi roman 6 1924 The Road Of Dreams Put snova poezija 7 1925 The Secret Of Chimneys Tajna dimnjaka Battle & Bundle krimi roman 8 1926 The Murder Of Roger Ackroyd Ubistvo Rodžera Akrojda Hercule Poirot krimi roman 9 1927 The Big Four Velika četvorka Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 10 1928 The Mystery Of The Blue Train Misterija plavog voza Hercule Poirot krimi roman 11 1929 The Seven Dials Mystery Misterija sedam brojčanika Battle & Bundle krimi roman 12 1929 Partners In Crime – A Fairy In The Flat – A Pot Of Tea – The Affair Of The Pink Pearl – The Adventure Of The Sinister Stranger – Finessing the King – The Gentleman Dressed In Newspaper – The Case Of The Missing Lady – Blindman’s Buff – The Man In The Mist – The Crackler – The Sunningdale Mystery – The House Of Lurking Death – The Unbreakable Alibi – The Clergman’s Daughter – The Red House – The Ambassador’s Boots – The Man Who Was Number 16 Zajedno protiv zlocina Tommy & Tuppence Beresford kratke price 13 1930 The Murder At The Vicarage Ubistvo u vikarijatu Miss Jane Marple krimi roman 14 1930 The Mysterious Mr. Quin – The Coming of Mr. Quin – The Shadow on the Glass – At the Bells and Motley – The Sign in the Sky – The Soul of the Croupier – The World’s End – The Voice in the Dark – The Face of Helen – The Dead Harlequin – The Bird With The Broken Wing – The Man From The Sea – Harlequin’s Lane Tajanstveni gospodin Kvin – Dolazak Gospodina Kvina – Senka na staklu – Kod „Bilsa i Motlija“ – Znak na nebu – Krupijeova dusa – Kraj sveta – Glas u noci – Lice Helene – Mrtvi pajac – Ptica slomljenih krila – Covek iz mora – Pajacova staza Quin & Satterthwaite kratke price 15 1930 Giant’s Bread Divov hleb Mary Westamacott ljubavni roman 16 1930 Behind The Screen Iza pregrade Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 2. poglavlje 17 1931 The Sittaford Mystery Sitafordska misterija krimi roman Murder At Hazelmoor 18 1931 The Scoop Lopatica Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 2. i 4. poglavlje 19 1931 The Floating Admiral Plutajuci admiral Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 4. poglavlje 20 1932 Peril At End House Opasnost kod End Hausa Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 21 1932 Thirteen Problems – The Tuesday Night Club – The Idol House of Astarte – Ingots of Gold – The Bloodstained Pavement – Motive versus Opportunity – The Thumb Mark of St.Peter – The Blue Geranium – The Companion – The Four Suspects – The Christmas Tragedy – The Herb of Death – The Affair at the Bungalow – Death by Drowning 13 problema – Klub utorkom uvece – Svetiliste Astarte – Zlatne poluge – Plocnik umrljan krvlju – Motiv protiv prilike – Otisak palca svetog Petra – Plavi zdravac – Druzbenica – Cetvoro osumnjicenih – Bozicna tragedija – Travka smrti – Slucaj bungalova – Smrt u reci Miss Jane Marple The Tuesday Club Murders kratke price 22 1933 Lord Edgware Dies Lord Edzver umire Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman Thirteen At Dinner 23 1933 The Hound Of Death And Other Stories – The Hound of Death – The Red Signal – The Fourth Man – The Gypsy – The Lamp – Wireless – The Witness for the Prosecution – The Mystery of the Blue Jar – The Starange Case of Sir Arthur Carmichael – The Call of Wings – The Last Seance – S.O.S. Pas smrti – Pas smrti – Crveni signal – Cetvrti covek – Ciganka – Svetiljka – Radio – Svedok optuzbe – Tajna plavog cupa – Neobicni slucaj Ser Artura Karmajkla – Zov Krila – Poslednja seansa – S.O.S. kratke price 24 1934 Why Didn’t They Ask Evans? Zasto nisu pitali Evansa? Bobby Jones & Frances Derwent krimi roman The Boomerang Clue 25 1934 Murder On The Orient Express Ubistvo u Orijent Ekspresu Hercule Poirot krimi roman Murder in the Calais Coach 26 1934 The Listerdale Mystery – The Listerdale Mystery – Philomel Cottage – The Girl in the Train – Sing a Song of Sixpence – The Manhood of Edward Robinson – Accident – Jane in Search of a Job – A Fruitful Sunday – Mr. Eastwood’s Adventure – The Golden Ball – The Rajah’s Emerald – Swan Song Misterija Listerdejl – Misterija Listerdejl – Kuca Filomel – Devojka u vozu – Pevaj pesmu od penija sest – Zrelo doba Edvarda Robinsona – Nesreca – Dzejn u potrazi za poslom – Plodna nedelja – Pustolovina g. Istvuda – Zlatna lopta – Radzin smaragd – Labudova pesma kratke price 27 1934 Parker Pyne Investigates – The Case of the Middle-Aged Wife – The Case of the Discontented Soldier – The Case of the Distressed Lady – The Case of the Discontented Husband – The Case of the City Clerk – The Case of the Rich Woman – Have You Got Everything You Want? – The Gate of Baghdad – The House at Shiraz – The Pearl of Price – Death on the Nile – The Oracle at Delphi Parker Pajn istrazuje Parker Pyne & Ariadne Oliver kratke price Mr. Parker Pyne, Detective 28 1934 Unfinished Portrait Nedovrseni portret Mary Westmacott ljubavni roman 29 1934 Black Coffee Crna kafa Hercule Poirot originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 1988 30 1935 The A.B.C. Murders ABC ubistva Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman The Alphabet Murders 31 1935 Death In The Clouds Smrt u oblacima Hercule Poirot & Japp krimi roman Death in the Air 32 1935 Three-Act Tragedy Tragedija u tri cina Hercule Poirot & Satterthwaite krimi roman Murder In Three Acts 33 1936 Cards On The Table Karte na stolu Hercule Poirot, Battle, Ariadne Oliver krimi roman 34 1936 Murder In Mesopotamia Ubistvo u Mesopotamiji Hercule Poirot krimi roman 35 1936 Love From A Stranger Ljubav stranca pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Kuca Filomel“ iz 1934. god. 36 1937 A Daughter’s A Daughter Cerkina cerka originalni pozorisni komad, kasnije napisan u formi romana 37 1937 Akhnaton Ehnaton originalni pozorisni komad izveden prvi put tek 1973. godine 38 1937 Death On The Nile Smrt na Nilu Hercule Poirot & Johnny Race krimi roman 39 1937 Dumb Witness Cutljivi svedok Hercule Poirot & Hastings krimi roman Poirot Loses A Client 40 1937 Murder In The Mews – Murder in the Mews – The Incredible Theft – Dead Man’s Mirror – Triangle at Rhodes Ubistvo u maloj ulici – Ubistvo u maloj ulici – Jedan neverovatan lopov – Ogledalo mrtvaca – Trougao na Rodosu Hercule Poirot kratke price Dead Man’s Mirror 41 1938 Appointment With Death Sastanak sa smrcu Hercule Poirot krimi roman 42 1938 Hercule Poirot’s Christmas Bozic Herkula Poaroa Hercule Poirot krimi roman Murder For Christmas, A Holiday for Murder 43 1939 Murder Is Easy Ubistvo je lako Battle krimi roman Easy To Kill 44 1939 And Then There Were None Deset malih crnaca krimi roman Ten Little Niggers Ten Little Indians 45 1939 The Regatta Mystery – The Regatta Mystery – The Mystery of the Baghdad Chest – How Does Your Garden Grow? – Problem at Pollensa Bay – Yellow Iris – Miss Marple Tells a Story – The Dream – In a Glass Darkly – Problem At Sea Misterija na regati Hercule Poirot Miss Jane Marple kratke price 46 1940 Sad Cypress Tuzni cempres Hercule Poirot krimi roman 47 1940 One, Two Buckle My Shoe 1,2 cipela se raspala Hercule Poirot krimi roman An Overdose Of Death The Patriotic Murders 48 1941 N Or M? N ili M? Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 49 1941 Evil Under The Sun Zlo pod suncem Hercule Poirot krimi roman 50 1942 The Body In The Library Les u biblioteci Miss Jane Marple krimi roman 51 1943 Five Little Pigs Pet prasica Hercule Poirot krimi roman – Murder In Retrospect; – Go Back For Murder 52 1943 Ten Little Niggers Deset malih crnaca pozorisni komad – adaptacija romana „Deset malih crnaca“ iz 1939. god. 53 1943 The Moving Finger Kobni prsti Miss Jane Marple krimi roman 54 1943 Problem at Polensa Bay – Problem at Polensa Bay – The Second Gong – Yellow Iris – The Harlequin Tea Set – The Regatta Mystery – The Love Detectives – Next To A Dog – Magnolia Blossam Problem u Polensi – Problem u Polensi – Drugi udarac gonga – Zuti irisi – Harlekinski servis za caj – Misterija na regati – Detektivi u sluzbi ljubavi – Pas na prvom mestu – Cvet magnolije kratke price neke price su ranije vec objavljivane 55 1944 Towards Zero Nulta tacka Battle krimi roman Come And Be Hanged 56 1944 Absent In The Spring Odsutan u prolece Mary Westmacott ljubavni roman 57 1945 Sparkling Cyanide IIskricavi cijanid Johnny Race krimi roman Remembered Death 58 1945 Death Comes As The End Smrt dolazi na kraju krimi roman 59 1945 Appointment With Death Sastanak sa smrcu pozorisni komad – adaptacija romana: „Sastanak sa smrcu“ iz 1938. god. 60 1946 The Hollow Rupa Hercule Poirot krimi roman Murder After Hours 61 1946 Murder On The Nile Smrt na Nilu pozorisni komad – adaptacija romana: „Smrt na Nilu“ iz 1937. god; 1947. godine naziv predstave promenjen u „Hidden Horizon“ 62 1946 Come, Tell Me How You Live Hajde, reci kako zivis price o zivotu na Srednjem Istoku – autobiografski tekstovi 63 1947 The Labours Of Hercules – The Nemean Lion – The Lernean Hydra – The Arcadian Deer – The Eurymanthian Boar – The Augean Stables – The Stymphalean Birds – The Cretan Bull – The Horses Of Diomedes – The Girdle Of Hippolyta – The Flock Of Geryon – The Apples Of The Hesperides – The Capture Of Cerberus Herkulovi zadaci – Nemejski lav – Lernejska hidra – Kerinejska kosuta – Erimantski vepar – Augijeve stale – Stimfalidske ptice – Bik sa Krita – Diomedove kobile – Hipolitin pojas – Copor Geriona – Hesperidske jabuke – Kerberovo zatocenistvo Hercule Poirot kratke price 64 1947 The Rose And The Yew Tree Ruza i tisa Mary Westmacott ljubavni roman 65 1948 Taken at the Flood Ko talas uhvati Hercule Poirot krimi roman There Is A Tide 66 1948 Witness For The Prosecution – The Witness for the Prosecution – The Red Signal – The Fourth Man – S.O.S. – Where there’s a Will – The Mystery of the Blue Jar – Philomel Cottage – Accident – The Second Gong Svedok optuzbe kolekcija kratkih prica – sve osim jedne su ranije objavljivane 67 1949 Crooked House Zla kuca krimi roman 68 1950 A Murder Is Announced Najavljuje se ubistvo Miss Jane Marple & Craddock krimi roman 69 1950 Three Blind Mice And Other Stories – Three Blind Mice – Strange Jest – Tape-measure Murder – The Case Of The Perfect Maid – The Case Of The Caretaker – The Third Floor Flat – The Adventure Of Johnny Waverly – Four-and-Twenty Blackbirds – The Love Detectives Tri slepa misa i druge price kolekcija kratkih prica od kojih je jedna vec ranije objavljena 70 1951 They Came To Baghdad Operacija Bagdad krimi roman 71 1951 The Underdog And Other Stories – The Under Dog – The Plymouth Express – The Affair at the Victory Ball – The Market Basing Mystery – The King of Clubs – The Submarine Plans – The Adventure of the Clapham Clock – The Cornish Mystery – The LeMesurier Inheritance Potcinjeni i druge price Hercule Poirot kratke price 72 1951 The Hollow Rupa Hercule Poirot pozorisni komad – adaptacija romana: „Rupa“ iz 1946. god. uloga Poaroa izbacena iz predstave 73 1952 They Do It With Mirrors Ruka brza od oka Miss Jane Marple krimi roman Murder With Mirrors 74 1952 Mrs. McGinty’s Dead Gospodja Mek Ginti je mrtva Hercule Poirot & Ariadne Oliver krimi roman Blood Will Tell 75 1952 A Daughter’s A Daughter Cerkina cerka Mary Westmacott ljubavni roman 76 1952 The Mousetrap Misolovka pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Tri slepa misa“ iz 1946. god. od 1952.god. neprestano na repertoaru londonskih pozorista 77 1953 After The Funeral Posle sahrane Hercule Poirot krimi roman Funerals Are Fatal 78 1953 Witness For The Prosecution Svedok optuzbe pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Svedok optuzbe“ iz 1948. god. 79 1953 A Pocket Full Of Rye Dzep pun zita Miss Jane Marple krimi roman 80 1954 Destination Unknown Nepoznato odrediste krimi roman So Many Steps To Death 81 1954 Spider’s Web Paukova mreza originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 2000 82 1955 Hickory, Dickory, Dock Tika, taka, tak Hercule Poirot & Felicity Lemon krimi roman Hickory, Dickory, Death 83 1956 Dead Man’s Folly Vasar zlocina Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 84 1956 The Burden Breme Mary Westmacott ljubavni roman 85 1956 Towards Zero Nulta tacka pozorisni komad – adaptacija romana: „Nulta tacka“ iz 1944. god. 86 1957 4:50 From Paddington U 4.50 sa stanice Pedinton Miss Jane Marple & Craddock krimi roman What Mrs. Mcgillicuddy Saw; Murder She Said 87 1958 Ordeal By Innocence Nesreca nevinih Arthur Calgary krimi roman 88 1958 Unexpected Guest Neocekivani gost originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 1999 89 1958 Verdict Presuda originalni pozorisni komad; prvobitno je trebao da se zove „No Fields of Amaranth „ 90 1959 Cat Among The Pigeons Macka medju golubovima Hercule Poirot krimi roman 91 1960 The Adventure Of The Christmas Pudding – The Adventure of the Christmas Pudding – The Mystery of the Spanish Chest – The Under Dog – Four and Twenty Blackbirds – The Dream – Greenshaw’s Folly Tajna Bozicnog pudinga – Tajna Bozicnog pudinga – Tajna spanske skrinje – Potcinjeni – Dvadeset i cetiri kosa – San – Grinsoova ludost Hercule Poirot kolekcija kratkih prica od kojih su neke vec ranije objavljivane 92 1960 Go Back For Murder Pet prasica pozorisni komad – adaptacija romana: „Pet prasica“ iz 1943. god. 93 1961 Double Sin And Other Stories – Double Sin – Wasp’s Nest – Theft of the Royal Ruby – The Dressmaker’s Doll – Greenshaw’s Folly – The Double Clue – The Last Seance – Sanctuary Dvostruki greh – Dvostruki greh – Osinje gnezdo – Kradja kraljevskog rubina – Krojacicina lutka – Grinsoova ludorija – Dvostruki trag – Poslednja seansa – Svetiliste Hercule Poirot Miss Jane Marple kolekcija kratkih prica od kojih su neke vec ranije objavljivane 94 1961 The Pale Horse Kod belog konja Ariadne Oliver krimi roman 95 1962 The Mirror Crack’d From Side To Side Napuklo ogledalo Miss Jane Marple & Craddock krimi roman 96 1962 Rule Of Three Trojno pravilo originalni pozorisni komad – 3 price Afternoon At The Seaside, Patient, Rats 97 1963 The Clocks Tajanstveni satovi Hercule Poirot krimi roman 98 1964 A Caribbean Mystery Karipska misterija Miss Jane Marple krimi roman 99 1965 At Bertram’s Hotel Hotel Bertram Miss Jane Marple krimi roman 100 1965 Surprise! Surprise! – Double Sin – The Arcadian Deer – The Adventure of Johnnie Waverly – Where There’s a Will – Greenshaw’s Folly – The Case of the Perfect Maid – At the Bells and Motley – The Case of the Distressed Lady – The Third Floor Flat – The Plymouth Express – The Mystery of the Spanish Shawl – The Cornish Mystery – The Witness for the Prosecution Iznenadjenje! Iznenadjenje! kolekcija kratkih prica – sve osim jedne su ranije objavljivane 101 1965 Star Over Bethlehem – A Greeting – Star over Bethlehem – A Wreath for Christmas – The naughty donkey – Gold, Frankincense and Myth – The water bus – In the cool of the evening – Jenny by the Sky – Promotion in the higest – The Saints of God – The Island Zvezda nad Vitlejemom pesme i price za decu 102 1966 Third Girl Treca devojka Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 103 1967 Endless Night Vecita noc krimi roman 104 1968 By The Pricking Of My Thumbs Zla sudba Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 105 1969 Halloween Party Zabava u Noci vestica Hercule Poirot & Ariadne Oliver krimi roman 106 1970 Passenger To Frankfurt Putnik za Frankfurt krimi roman 107 1971 Nemesis Nemezis Miss Jane Marple krimi roman 108 1971 The Golden Ball And Other Stories – The Golden Ball – The Listerdale Mystery – The Girl in the Train – The Manhood of Edward Robinson – Jane in Search of a Job – A Fruitful Sunday – The Rajah’s Emerald – Swan Song – The Hound of Death – The Gypsy – The Lamp – The Strange Case of Sir Andrew Carmichael – The Call of Wings – Magnolia Blossom – Next to a Dog Zlatna lopta i druge price kolekcija kratkih prica – sve su vec ranije objavljivane 109 1972 Elephants Can Remember Slonovi Pamte Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 110 1972 Fiddlers three Violinski trio originalni pozorisni komad; u prvoj godini se prikazivao pod nazivom „Fiddlers five“ 111 1973 Postern Of Fate Zaledje sudbine Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 112 1973 Poems A Masque from Italy Ballads Dreams and Fantasies Other Poems Things Places Love Poems and Others Verses of Nowadays Pesme zbirka od 63 pesme podeljene u 8 celina 113 1974 Hercule Poirot’s Early Cases – The Lost Mine – The Chocolate Box – The Veiled Lady – Problem at Sea – How Does Your Garden Grow? – The Adventure of Johnny Waverly – The Third Floor Flat – The Affair at the Victory Ball – The Adventure of the Clapham Cook – The Cornish Mystery – King of Clubs – The Lemesurier Inheritance – Plymouth Express – The Submarine Plans – The Market Basing Mystery – Double Clue – Double Sin – Wasp’s Nest Rani slucajevi Herkula Poaroa Hercule Poirot kratke price – vecina njih je predhodno vec objavljivana 114 1974 Murder on board – The Mystery of the Blue Train – What Mrs. McGillicuddy Saw – Death in the Air Javno ubistvo sastoji se od tri price pisane po romanima 115 1975 Curtain: Poirot’s Last Case Zavesa – Poaroov poslednji slucaj Hercule Poirot & Hastings krimi roman napisan za vreme Drugog svetskog rata 116 1977 Sleeping Murder: Marple’s Last Case Usnulo ubistvo – Poslednji slicaj gospodjice Marpl Miss Jane Marple krimi roman napisan za vreme Drugog svetskog rata 117 1977 An Autobiography Autobiografija Agatha Christie 118 1977 A Murder is Announced Najavljuje se ubistvo adaptirani pozorisni komad po romanu A Murder is Announced iz 1950. god. 119 1979 Miss Marple’s Final Cases and two other stories – Sanctuary – Strange Jest – Tape measure murder – The case of the caretaker – The case of the perfect maid – Miss Marple tells a story – The dressmaker’s doll – In a glass, darkly Miss Jane Marple kratke price predhodno vec objavljivane 120 1982 The Agatha Christie hour – The Fourth Man – The Case of the Discontented Soldier – The Red Signal – The Girl in the Train – Magnolia Blossom – Jane in Search of a Job – In a Glass Darkly – The Case of the Middle-aged Wife – The Mystery of the Blue Jar – The Manhood of Edward Robinson Sati Agate Kristi kratke price predhodno vec objavljivane 121 1997 The Harlequin tea set and other stories – Manx gold (1930) – The edge (1926) – While the light lasts (1924) – The actress (1923) – The lonely god (1926) – The house of dreams (1926) – Within a wall (1925) – Christmas adventure (1923) – The mystery of the Baghdad chest – The Mystery of The Spanish Chest – The Harlequin Tea Set Servis za caj „Arlekin“ – Mansko zlato – Na rubu – Dok svetlo gori – Glumica – Usamljeni bog – Kuca snova – Unutar zida – Bozicna avantura – Misterija bagdadske skrinje – Misterija spanske skrinje – Servis za caj „Arlekin“ Hercule Poirot, Harley Quin, Satterthwaite i ostali kratke price poznato i pod naslovom: While the Light Lasts uz neke poznate tu je i 8 prica iz ranog perioda do tada neobjavljenih

Vrlo dobro ocuvana, kompletna, cista i bez pisanja Ubistvo u Mevsu Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena.[4] Detinjstvo i obrazovanje[uredi] Agata Kristi kao dete Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život[uredi] Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine[uredi] U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija[uredi] Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. prikaži Dela Agate Kristi Zanimljivosti[uredi] Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”[31] 1 1920 The Mysterious Affair At Styles Misterija u Stajlsu Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 2 1922 The Secret Adversary Tajni neprijatelji Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 3 1923 Murder On The Links Ubistvo na terenu za golf Hercule Poirot & Hastings krimi roman 4 1924 Poirot Investigates – The Adventure of the Western Star – The Tragedy at Marsdon Manor – The Adventure of the Cheap Flat – The Mystery of Hunter’s Lodge – The Million Dollar Bond Robbery – The Adventure of the Egyptian Tomb – The Jewel Robbery at the Grand Metropolitan – The Kidnapped Prime Minister – The Disappearance of Mr Davenheim – The Adventure of the Italian Nobleman – The Case of the Missing Will Poaro istražuje – Slučaj Zapadne zvezde – Tragedija u Marsdon Menoru – Slučaj jeftinog stana – Misterija Hanters Lodža – Pljačka milion dolara u obveznicama – Slučaj egipatske grobnice – Pljačka nakita u Grand Metropolitenu – Otmica ministra – Nestanak gospodina Davenhajma – Avantura italijanskog plemića – Slučaj nestalog testamenta Hercule Poirot kratke priče originalno izdanje sadrži i priče: The Veiled Lady – Dama pod velom The Lost Mine – Propali rudnik The Chocolate Box – Kutija sa čokoladama 5 1924 The Man In The Brown Suit Čovek u smeđem odelu Pukovnik Johnny Race krimi roman 6 1924 The Road Of Dreams Put snova poezija 7 1925 The Secret Of Chimneys Tajna dimnjaka Battle & Bundle krimi roman 8 1926 The Murder Of Roger Ackroyd Ubistvo Rodžera Akrojda Hercule Poirot krimi roman 9 1927 The Big Four Velika cetvorka Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 10 1928 The Mystery Of The Blue Train Misterija plavog voza Hercule Poirot krimi roman 11 1929 The Seven Dials Mystery Misterija sedam brojcanika Battle & Bundle krimi roman 12 1929 Partners In Crime – A Fairy In The Flat – A Pot Of Tea – The Affair Of The Pink Pearl – The Adventure Of The Sinister Stranger – Finessing the King – The Gentleman Dressed In Newspaper – The Case Of The Missing Lady – Blindman’s Buff – The Man In The Mist – The Crackler – The Sunningdale Mystery – The House Of Lurking Death – The Unbreakable Alibi – The Clergman’s Daughter – The Red House – The Ambassador’s Boots – The Man Who Was Number 16 Zajedno protiv zlocina Tommy & Tuppence Beresford kratke price 13 1930 The Murder At The Vicarage Ubistvo u vikarijatu Miss Jane Marple krimi roman 14 1930 The Mysterious Mr. Quin – The Coming of Mr. Quin – The Shadow on the Glass – At the Bells and Motley – The Sign in the Sky – The Soul of the Croupier – The World’s End – The Voice in the Dark – The Face of Helen – The Dead Harlequin – The Bird With The Broken Wing – The Man From The Sea – Harlequin’s Lane Tajanstveni gospodin Kvin – Dolazak Gospodina Kvina – Senka na staklu – Kod „Bilsa i Motlija“ – Znak na nebu – Krupijeova dusa – Kraj sveta – Glas u noci – Lice Helene – Mrtvi pajac – Ptica slomljenih krila – Covek iz mora – Pajacova staza Quin & Satterthwaite kratke price 15 1930 Giant’s Bread Divov hleb Mary Westamacott ljubavni roman 16 1930 Behind The Screen Iza pregrade Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 2. poglavlje 17 1931 The Sittaford Mystery Sitafordska misterija krimi roman Murder At Hazelmoor 18 1931 The Scoop Lopatica Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 2. i 4. poglavlje 19 1931 The Floating Admiral Plutajuci admiral Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 4. poglavlje 20 1932 Peril At End House Opasnost kod End Hausa Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 21 1932 Thirteen Problems – The Tuesday Night Club – The Idol House of Astarte – Ingots of Gold – The Bloodstained Pavement – Motive versus Opportunity – The Thumb Mark of St.Peter – The Blue Geranium – The Companion – The Four Suspects – The Christmas Tragedy – The Herb of Death – The Affair at the Bungalow – Death by Drowning 13 problema – Klub utorkom uvece – Svetiliste Astarte – Zlatne poluge – Plocnik umrljan krvlju – Motiv protiv prilike – Otisak palca svetog Petra – Plavi zdravac – Druzbenica – Cetvoro osumnjicenih – Bozicna tragedija – Travka smrti – Slucaj bungalova – Smrt u reci Miss Jane Marple The Tuesday Club Murders kratke price 22 1933 Lord Edgware Dies Lord Edzver umire Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman Thirteen At Dinner 23 1933 The Hound Of Death And Other Stories – The Hound of Death – The Red Signal – The Fourth Man – The Gypsy – The Lamp – Wireless – The Witness for the Prosecution – The Mystery of the Blue Jar – The Starange Case of Sir Arthur Carmichael – The Call of Wings – The Last Seance – S.O.S. Pas smrti – Pas smrti – Crveni signal – Cetvrti covek – Ciganka – Svetiljka – Radio – Svedok optuzbe – Tajna plavog cupa – Neobicni slucaj Ser Artura Karmajkla – Zov Krila – Poslednja seansa – S.O.S. kratke price 24 1934 Why Didn’t They Ask Evans? Zasto nisu pitali Evansa? Bobby Jones & Frances Derwent krimi roman The Boomerang Clue 25 1934 Murder On The Orient Express Ubistvo u Orijent Ekspresu Hercule Poirot krimi roman Murder in the Calais Coach 26 1934 The Listerdale Mystery – The Listerdale Mystery – Philomel Cottage – The Girl in the Train – Sing a Song of Sixpence – The Manhood of Edward Robinson – Accident – Jane in Search of a Job – A Fruitful Sunday – Mr. Eastwood’s Adventure – The Golden Ball – The Rajah’s Emerald – Swan Song Misterija Listerdejl – Misterija Listerdejl – Kuca Filomel – Devojka u vozu – Pevaj pesmu od penija sest – Zrelo doba Edvarda Robinsona – Nesreca – Dzejn u potrazi za poslom – Plodna nedelja – Pustolovina g. Istvuda – Zlatna lopta – Radzin smaragd – Labudova pesma kratke price 27 1934 Parker Pyne Investigates – The Case of the Middle-Aged Wife – The Case of the Discontented Soldier – The Case of the Distressed Lady – The Case of the Discontented Husband – The Case of the City Clerk – The Case of the Rich Woman – Have You Got Everything You Want? – The Gate of Baghdad – The House at Shiraz – The Pearl of Price – Death on the Nile – The Oracle at Delphi Parker Pajn istrazuje Parker Pyne & Ariadne Oliver kratke price Mr. Parker Pyne, Detective 28 1934 Unfinished Portrait Nedovrseni portret Mary Westmacott ljubavni roman 29 1934 Black Coffee Crna kafa Hercule Poirot originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 1988 30 1935 The A.B.C. Murders ABC ubistva Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman The Alphabet Murders 31 1935 Death In The Clouds Smrt u oblacima Hercule Poirot & Japp krimi roman Death in the Air 32 1935 Three-Act Tragedy Tragedija u tri cina Hercule Poirot & Satterthwaite krimi roman Murder In Three Acts 33 1936 Cards On The Table Karte na stolu Hercule Poirot, Battle, Ariadne Oliver krimi roman 34 1936 Murder In Mesopotamia Ubistvo u Mesopotamiji Hercule Poirot krimi roman 35 1936 Love From A Stranger Ljubav stranca pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Kuca Filomel“ iz 1934. god. 36 1937 A Daughter’s A Daughter Cerkina cerka originalni pozorisni komad, kasnije napisan u formi romana 37 1937 Akhnaton Ehnaton originalni pozorisni komad izveden prvi put tek 1973. godine 38 1937 Death On The Nile Smrt na Nilu Hercule Poirot & Johnny Race krimi roman 39 1937 Dumb Witness Cutljivi svedok Hercule Poirot & Hastings krimi roman Poirot Loses A Client 40 1937 Murder In The Mews – Murder in the Mews – The Incredible Theft – Dead Man’s Mirror – Triangle at Rhodes Ubistvo u maloj ulici – Ubistvo u maloj ulici – Jedan neverovatan lopov – Ogledalo mrtvaca – Trougao na Rodosu Hercule Poirot kratke price Dead Man’s Mirror 41 1938 Appointment With Death Sastanak sa smrcu Hercule Poirot krimi roman 42 1938 Hercule Poirot’s Christmas Bozic Herkula Poaroa Hercule Poirot krimi roman Murder For Christmas, A Holiday for Murder 43 1939 Murder Is Easy Ubistvo je lako Battle krimi roman Easy To Kill 44 1939 And Then There Were None Deset malih crnaca krimi roman Ten Little Niggers Ten Little Indians 45 1939 The Regatta Mystery – The Regatta Mystery – The Mystery of the Baghdad Chest – How Does Your Garden Grow? – Problem at Pollensa Bay – Yellow Iris – Miss Marple Tells a Story – The Dream – In a Glass Darkly – Problem At Sea Misterija na regati Hercule Poirot Miss Jane Marple kratke price 46 1940 Sad Cypress Tuzni cempres Hercule Poirot krimi roman 47 1940 One, Two Buckle My Shoe 1,2 cipela se raspala Hercule Poirot krimi roman An Overdose Of Death The Patriotic Murders 48 1941 N Or M? N ili M? Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 49 1941 Evil Under The Sun Zlo pod suncem Hercule Poirot krimi roman 50 1942 The Body In The Library Les u biblioteci Miss Jane Marple krimi roman 51 1943 Five Little Pigs Pet prasica Hercule Poirot krimi roman – Murder In Retrospect; – Go Back For Murder 52 1943 Ten Little Niggers Deset malih crnaca pozorisni komad – adaptacija romana „Deset malih crnaca“ iz 1939. god. 53 1943 The Moving Finger Kobni prsti Miss Jane Marple krimi roman 54 1943 Problem at Polensa Bay – Problem at Polensa Bay – The Second Gong – Yellow Iris – The Harlequin Tea Set – The Regatta Mystery – The Love Detectives – Next To A Dog – Magnolia Blossam Problem u Polensi – Problem u Polensi – Drugi udarac gonga – Zuti irisi – Harlekinski servis za caj – Misterija na regati – Detektivi u sluzbi ljubavi – Pas na prvom mestu – Cvet magnolije kratke price neke price su ranije vec objavljivane 55 1944 Towards Zero Nulta tacka Battle krimi roman Come And Be Hanged 56 1944 Absent In The Spring Odsutan u prolece Mary Westmacott ljubavni roman 57 1945 Sparkling Cyanide IIskricavi cijanid Johnny Race krimi roman Remembered Death 58 1945 Death Comes As The End Smrt dolazi na kraju krimi roman 59 1945 Appointment With Death Sastanak sa smrcu pozorisni komad – adaptacija romana: „Sastanak sa smrcu“ iz 1938. god. 60 1946 The Hollow Rupa Hercule Poirot krimi roman Murder After Hours 61 1946 Murder On The Nile Smrt na Nilu pozorisni komad – adaptacija romana: „Smrt na Nilu“ iz 1937. god; 1947. godine naziv predstave promenjen u „Hidden Horizon“ 62 1946 Come, Tell Me How You Live Hajde, reci kako zivis price o zivotu na Srednjem Istoku – autobiografski tekstovi 63 1947 The Labours Of Hercules – The Nemean Lion – The Lernean Hydra – The Arcadian Deer – The Eurymanthian Boar – The Augean Stables – The Stymphalean Birds – The Cretan Bull – The Horses Of Diomedes – The Girdle Of Hippolyta – The Flock Of Geryon – The Apples Of The Hesperides – The Capture Of Cerberus Herkulovi zadaci – Nemejski lav – Lernejska hidra – Kerinejska kosuta – Erimantski vepar – Augijeve stale – Stimfalidske ptice – Bik sa Krita – Diomedove kobile – Hipolitin pojas – Copor Geriona – Hesperidske jabuke – Kerberovo zatocenistvo Hercule Poirot kratke price 64 1947 The Rose And The Yew Tree Ruza i tisa Mary Westmacott ljubavni roman 65 1948 Taken at the Flood Ko talas uhvati Hercule Poirot krimi roman There Is A Tide 66 1948 Witness For The Prosecution – The Witness for the Prosecution – The Red Signal – The Fourth Man – S.O.S. – Where there’s a Will – The Mystery of the Blue Jar – Philomel Cottage – Accident – The Second Gong Svedok optuzbe kolekcija kratkih prica – sve osim jedne su ranije objavljivane 67 1949 Crooked House Zla kuca krimi roman 68 1950 A Murder Is Announced Najavljuje se ubistvo Miss Jane Marple & Craddock krimi roman 69 1950 Three Blind Mice And Other Stories – Three Blind Mice – Strange Jest – Tape-measure Murder – The Case Of The Perfect Maid – The Case Of The Caretaker – The Third Floor Flat – The Adventure Of Johnny Waverly – Four-and-Twenty Blackbirds – The Love Detectives Tri slepa misa i druge price kolekcija kratkih prica od kojih je jedna vec ranije objavljena 70 1951 They Came To Baghdad Operacija Bagdad krimi roman 71 1951 The Underdog And Other Stories – The Under Dog – The Plymouth Express – The Affair at the Victory Ball – The Market Basing Mystery – The King of Clubs – The Submarine Plans – The Adventure of the Clapham Clock – The Cornish Mystery – The LeMesurier Inheritance Potcinjeni i druge price Hercule Poirot kratke price 72 1951 The Hollow Rupa Hercule Poirot pozorisni komad – adaptacija romana: „Rupa“ iz 1946. god. uloga Poaroa izbacena iz predstave 73 1952 They Do It With Mirrors Ruka brza od oka Miss Jane Marple krimi roman Murder With Mirrors 74 1952 Mrs. McGinty’s Dead Gospodja Mek Ginti je mrtva Hercule Poirot & Ariadne Oliver krimi roman Blood Will Tell 75 1952 A Daughter’s A Daughter Cerkina cerka Mary Westmacott ljubavni roman 76 1952 The Mousetrap Misolovka pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Tri slepa misa“ iz 1946. god. od 1952.god. neprestano na repertoaru londonskih pozorista 77 1953 After The Funeral Posle sahrane Hercule Poirot krimi roman Funerals Are Fatal 78 1953 Witness For The Prosecution Svedok optuzbe pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Svedok optuzbe“ iz 1948. god. 79 1953 A Pocket Full Of Rye Dzep pun zita Miss Jane Marple krimi roman 80 1954 Destination Unknown Nepoznato odrediste krimi roman So Many Steps To Death 81 1954 Spider’s Web Paukova mreza originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 2000 82 1955 Hickory, Dickory, Dock Tika, taka, tak Hercule Poirot & Felicity Lemon krimi roman Hickory, Dickory, Death 83 1956 Dead Man’s Folly Vasar zlocina Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 84 1956 The Burden Breme Mary Westmacott ljubavni roman 85 1956 Towards Zero Nulta tacka pozorisni komad – adaptacija romana: „Nulta tacka“ iz 1944. god. 86 1957 4:50 From Paddington U 4.50 sa stanice Pedinton Miss Jane Marple & Craddock krimi roman What Mrs. Mcgillicuddy Saw; Murder She Said 87 1958 Ordeal By Innocence Nesreca nevinih Arthur Calgary krimi roman 88 1958 Unexpected Guest Neocekivani gost originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 1999 89 1958 Verdict Presuda originalni pozorisni komad; prvobitno je trebao da se zove „No Fields of Amaranth „ 90 1959 Cat Among The Pigeons Macka medju golubovima Hercule Poirot krimi roman 91 1960 The Adventure Of The Christmas Pudding – The Adventure of the Christmas Pudding – The Mystery of the Spanish Chest – The Under Dog – Four and Twenty Blackbirds – The Dream – Greenshaw’s Folly Tajna Bozicnog pudinga – Tajna Bozicnog pudinga – Tajna spanske skrinje – Potcinjeni – Dvadeset i cetiri kosa – San – Grinsoova ludost Hercule Poirot kolekcija kratkih prica od kojih su neke vec ranije objavljivane 92 1960 Go Back For Murder Pet prasica pozorisni komad – adaptacija romana: „Pet prasica“ iz 1943. god. 93 1961 Double Sin And Other Stories – Double Sin – Wasp’s Nest – Theft of the Royal Ruby – The Dressmaker’s Doll – Greenshaw’s Folly – The Double Clue – The Last Seance – Sanctuary Dvostruki greh – Dvostruki greh – Osinje gnezdo – Kradja kraljevskog rubina – Krojacicina lutka – Grinsoova ludorija – Dvostruki trag – Poslednja seansa – Svetiliste Hercule Poirot Miss Jane Marple kolekcija kratkih prica od kojih su neke vec ranije objavljivane 94 1961 The Pale Horse Kod belog konja Ariadne Oliver krimi roman 95 1962 The Mirror Crack’d From Side To Side Napuklo ogledalo Miss Jane Marple & Craddock krimi roman 96 1962 Rule Of Three Trojno pravilo originalni pozorisni komad – 3 price Afternoon At The Seaside, Patient, Rats 97 1963 The Clocks Tajanstveni satovi Hercule Poirot krimi roman 98 1964 A Caribbean Mystery Karipska misterija Miss Jane Marple krimi roman 99 1965 At Bertram’s Hotel Hotel Bertram Miss Jane Marple krimi roman 100 1965 Surprise! Surprise! – Double Sin – The Arcadian Deer – The Adventure of Johnnie Waverly – Where There’s a Will – Greenshaw’s Folly – The Case of the Perfect Maid – At the Bells and Motley – The Case of the Distressed Lady – The Third Floor Flat – The Plymouth Express – The Mystery of the Spanish Shawl – The Cornish Mystery – The Witness for the Prosecution Iznenadjenje! Iznenadjenje! kolekcija kratkih prica – sve osim jedne su ranije objavljivane 101 1965 Star Over Bethlehem – A Greeting – Star over Bethlehem – A Wreath for Christmas – The naughty donkey – Gold, Frankincense and Myth – The water bus – In the cool of the evening – Jenny by the Sky – Promotion in the higest – The Saints of God – The Island Zvezda nad Vitlejemom pesme i price za decu 102 1966 Third Girl Treca devojka Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 103 1967 Endless Night Vecita noc krimi roman 104 1968 By The Pricking Of My Thumbs Zla sudba Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 105 1969 Halloween Party Zabava u Noci vestica Hercule Poirot & Ariadne Oliver krimi roman 106 1970 Passenger To Frankfurt Putnik za Frankfurt krimi roman 107 1971 Nemesis Nemezis Miss Jane Marple krimi roman 108 1971 The Golden Ball And Other Stories – The Golden Ball – The Listerdale Mystery – The Girl in the Train – The Manhood of Edward Robinson – Jane in Search of a Job – A Fruitful Sunday – The Rajah’s Emerald – Swan Song – The Hound of Death – The Gypsy – The Lamp – The Strange Case of Sir Andrew Carmichael – The Call of Wings – Magnolia Blossom – Next to a Dog Zlatna lopta i druge price kolekcija kratkih prica – sve su vec ranije objavljivane 109 1972 Elephants Can Remember Slonovi Pamte Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 110 1972 Fiddlers three Violinski trio originalni pozorisni komad; u prvoj godini se prikazivao pod nazivom „Fiddlers five“ 111 1973 Postern Of Fate Zaledje sudbine Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 112 1973 Poems A Masque from Italy Ballads Dreams and Fantasies Other Poems Things Places Love Poems and Others Verses of Nowadays Pesme zbirka od 63 pesme podeljene u 8 celina 113 1974 Hercule Poirot’s Early Cases – The Lost Mine – The Chocolate Box – The Veiled Lady – Problem at Sea – How Does Your Garden Grow? – The Adventure of Johnny Waverly – The Third Floor Flat – The Affair at the Victory Ball – The Adventure of the Clapham Cook – The Cornish Mystery – King of Clubs – The Lemesurier Inheritance – Plymouth Express – The Submarine Plans – The Market Basing Mystery – Double Clue – Double Sin – Wasp’s Nest Rani slucajevi Herkula Poaroa Hercule Poirot kratke price – vecina njih je predhodno vec objavljivana 114 1974 Murder on board – The Mystery of the Blue Train – What Mrs. McGillicuddy Saw – Death in the Air Javno ubistvo sastoji se od tri price pisane po romanima 115 1975 Curtain: Poirot’s Last Case Zavesa – Poaroov poslednji slucaj Hercule Poirot & Hastings krimi roman napisan za vreme Drugog svetskog rata 116 1977 Sleeping Murder: Marple’s Last Case Usnulo ubistvo – Poslednji slicaj gospodjice Marpl Miss Jane Marple krimi roman napisan za vreme Drugog svetskog rata 117 1977 An Autobiography Autobiografija Agatha Christie 118 1977 A Murder is Announced Najavljuje se ubistvo adaptirani pozorisni komad po romanu A Murder is Announced iz 1950. god. 119 1979 Miss Marple’s Final Cases and two other stories – Sanctuary – Strange Jest – Tape measure murder – The case of the caretaker – The case of the perfect maid – Miss Marple tells a story – The dressmaker’s doll – In a glass, darkly Miss Jane Marple kratke price predhodno vec objavljivane 120 1982 The Agatha Christie hour – The Fourth Man – The Case of the Discontented Soldier – The Red Signal – The Girl in the Train – Magnolia Blossom – Jane in Search of a Job – In a Glass Darkly – The Case of the Middle-aged Wife – The Mystery of the Blue Jar – The Manhood of Edward Robinson Sati Agate Kristi kratke price predhodno vec objavljivane 121 1997 The Harlequin tea set and other stories – Manx gold (1930) – The edge (1926) – While the light lasts (1924) – The actress (1923) – The lonely god (1926) – The house of dreams (1926) – Within a wall (1925) – Christmas adventure (1923) – The mystery of the Baghdad chest – The Mystery of The Spanish Chest – The Harlequin Tea Set Servis za caj „Arlekin“ – Mansko zlato – Na rubu – Dok svetlo gori – Glumica – Usamljeni bog – Kuca snova – Unutar zida – Bozicna avantura – Misterija bagdadske skrinje – Misterija spanske skrinje – Servis za caj „Arlekin“ Hercule Poirot, Harley Quin, Satterthwaite i ostali kratke price poznato i pod naslovom: While the Light Lasts uz neke poznate tu je i 8 prica iz ranog perioda do tada neobjavljenih

Vrlo dobro ocuvana, kompletna knjiga, ima nekoliko pecata. Retko u ovom izdanju. Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena.[4] Detinjstvo i obrazovanje[uredi] Agata Kristi kao dete Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život[uredi] Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine[uredi] U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija[uredi] Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. prikaži Dela Agate Kristi Zanimljivosti[uredi] Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”[31] 1 1920 The Mysterious Affair At Styles Misterija u Stajlsu Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 2 1922 The Secret Adversary Tajni neprijatelji Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 3 1923 Murder On The Links Ubistvo na terenu za golf Hercule Poirot & Hastings krimi roman 4 1924 Poirot Investigates – The Adventure of the Western Star – The Tragedy at Marsdon Manor – The Adventure of the Cheap Flat – The Mystery of Hunter’s Lodge – The Million Dollar Bond Robbery – The Adventure of the Egyptian Tomb – The Jewel Robbery at the Grand Metropolitan – The Kidnapped Prime Minister – The Disappearance of Mr Davenheim – The Adventure of the Italian Nobleman – The Case of the Missing Will Poaro istražuje – Slučaj Zapadne zvezde – Tragedija u Marsdon Menoru – Slučaj jeftinog stana – Misterija Hanters Lodža – Pljačka milion dolara u obveznicama – Slučaj egipatske grobnice – Pljačka nakita u Grand Metropolitenu – Otmica ministra – Nestanak gospodina Davenhajma – Avantura italijanskog plemića – Slučaj nestalog testamenta Hercule Poirot kratke priče originalno izdanje sadrži i priče: The Veiled Lady – Dama pod velom The Lost Mine – Propali rudnik The Chocolate Box – Kutija sa čokoladama 5 1924 The Man In The Brown Suit Čovek u smeđem odelu Pukovnik Johnny Race krimi roman 6 1924 The Road Of Dreams Put snova poezija 7 1925 The Secret Of Chimneys Tajna dimnjaka Battle & Bundle krimi roman 8 1926 The Murder Of Roger Ackroyd Ubistvo Rodžera Akrojda Hercule Poirot krimi roman 9 1927 The Big Four Velika cetvorka Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 10 1928 The Mystery Of The Blue Train Misterija plavog voza Hercule Poirot krimi roman 11 1929 The Seven Dials Mystery Misterija sedam brojcanika Battle & Bundle krimi roman 12 1929 Partners In Crime – A Fairy In The Flat – A Pot Of Tea – The Affair Of The Pink Pearl – The Adventure Of The Sinister Stranger – Finessing the King – The Gentleman Dressed In Newspaper – The Case Of The Missing Lady – Blindman’s Buff – The Man In The Mist – The Crackler – The Sunningdale Mystery – The House Of Lurking Death – The Unbreakable Alibi – The Clergman’s Daughter – The Red House – The Ambassador’s Boots – The Man Who Was Number 16 Zajedno protiv zlocina Tommy & Tuppence Beresford kratke price 13 1930 The Murder At The Vicarage Ubistvo u vikarijatu Miss Jane Marple krimi roman 14 1930 The Mysterious Mr. Quin – The Coming of Mr. Quin – The Shadow on the Glass – At the Bells and Motley – The Sign in the Sky – The Soul of the Croupier – The World’s End – The Voice in the Dark – The Face of Helen – The Dead Harlequin – The Bird With The Broken Wing – The Man From The Sea – Harlequin’s Lane Tajanstveni gospodin Kvin – Dolazak Gospodina Kvina – Senka na staklu – Kod „Bilsa i Motlija“ – Znak na nebu – Krupijeova dusa – Kraj sveta – Glas u noci – Lice Helene – Mrtvi pajac – Ptica slomljenih krila – Covek iz mora – Pajacova staza Quin & Satterthwaite kratke price 15 1930 Giant’s Bread Divov hleb Mary Westamacott ljubavni roman 16 1930 Behind The Screen Iza pregrade Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 2. poglavlje 17 1931 The Sittaford Mystery Sitafordska misterija krimi roman Murder At Hazelmoor 18 1931 The Scoop Lopatica Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 2. i 4. poglavlje 19 1931 The Floating Admiral Plutajuci admiral Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 4. poglavlje 20 1932 Peril At End House Opasnost kod End Hausa Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 21 1932 Thirteen Problems – The Tuesday Night Club – The Idol House of Astarte – Ingots of Gold – The Bloodstained Pavement – Motive versus Opportunity – The Thumb Mark of St.Peter – The Blue Geranium – The Companion – The Four Suspects – The Christmas Tragedy – The Herb of Death – The Affair at the Bungalow – Death by Drowning 13 problema – Klub utorkom uvece – Svetiliste Astarte – Zlatne poluge – Plocnik umrljan krvlju – Motiv protiv prilike – Otisak palca svetog Petra – Plavi zdravac – Druzbenica – Cetvoro osumnjicenih – Bozicna tragedija – Travka smrti – Slucaj bungalova – Smrt u reci Miss Jane Marple The Tuesday Club Murders kratke price 22 1933 Lord Edgware Dies Lord Edzver umire Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman Thirteen At Dinner 23 1933 The Hound Of Death And Other Stories – The Hound of Death – The Red Signal – The Fourth Man – The Gypsy – The Lamp – Wireless – The Witness for the Prosecution – The Mystery of the Blue Jar – The Starange Case of Sir Arthur Carmichael – The Call of Wings – The Last Seance – S.O.S. Pas smrti – Pas smrti – Crveni signal – Cetvrti covek – Ciganka – Svetiljka – Radio – Svedok optuzbe – Tajna plavog cupa – Neobicni slucaj Ser Artura Karmajkla – Zov Krila – Poslednja seansa – S.O.S. kratke price 24 1934 Why Didn’t They Ask Evans? Zasto nisu pitali Evansa? Bobby Jones & Frances Derwent krimi roman The Boomerang Clue 25 1934 Murder On The Orient Express Ubistvo u Orijent Ekspresu Hercule Poirot krimi roman Murder in the Calais Coach 26 1934 The Listerdale Mystery – The Listerdale Mystery – Philomel Cottage – The Girl in the Train – Sing a Song of Sixpence – The Manhood of Edward Robinson – Accident – Jane in Search of a Job – A Fruitful Sunday – Mr. Eastwood’s Adventure – The Golden Ball – The Rajah’s Emerald – Swan Song Misterija Listerdejl – Misterija Listerdejl – Kuca Filomel – Devojka u vozu – Pevaj pesmu od penija sest – Zrelo doba Edvarda Robinsona – Nesreca – Dzejn u potrazi za poslom – Plodna nedelja – Pustolovina g. Istvuda – Zlatna lopta – Radzin smaragd – Labudova pesma kratke price 27 1934 Parker Pyne Investigates – The Case of the Middle-Aged Wife – The Case of the Discontented Soldier – The Case of the Distressed Lady – The Case of the Discontented Husband – The Case of the City Clerk – The Case of the Rich Woman – Have You Got Everything You Want? – The Gate of Baghdad – The House at Shiraz – The Pearl of Price – Death on the Nile – The Oracle at Delphi Parker Pajn istrazuje Parker Pyne & Ariadne Oliver kratke price Mr. Parker Pyne, Detective 28 1934 Unfinished Portrait Nedovrseni portret Mary Westmacott ljubavni roman 29 1934 Black Coffee Crna kafa Hercule Poirot originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 1988 30 1935 The A.B.C. Murders ABC ubistva Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman The Alphabet Murders 31 1935 Death In The Clouds Smrt u oblacima Hercule Poirot & Japp krimi roman Death in the Air 32 1935 Three-Act Tragedy Tragedija u tri cina Hercule Poirot & Satterthwaite krimi roman Murder In Three Acts 33 1936 Cards On The Table Karte na stolu Hercule Poirot, Battle, Ariadne Oliver krimi roman 34 1936 Murder In Mesopotamia Ubistvo u Mesopotamiji Hercule Poirot krimi roman 35 1936 Love From A Stranger Ljubav stranca pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Kuca Filomel“ iz 1934. god. 36 1937 A Daughter’s A Daughter Cerkina cerka originalni pozorisni komad, kasnije napisan u formi romana 37 1937 Akhnaton Ehnaton originalni pozorisni komad izveden prvi put tek 1973. godine 38 1937 Death On The Nile Smrt na Nilu Hercule Poirot & Johnny Race krimi roman 39 1937 Dumb Witness Cutljivi svedok Hercule Poirot & Hastings krimi roman Poirot Loses A Client 40 1937 Murder In The Mews – Murder in the Mews – The Incredible Theft – Dead Man’s Mirror – Triangle at Rhodes Ubistvo u maloj ulici – Ubistvo u maloj ulici – Jedan neverovatan lopov – Ogledalo mrtvaca – Trougao na Rodosu Hercule Poirot kratke price Dead Man’s Mirror 41 1938 Appointment With Death Sastanak sa smrcu Hercule Poirot krimi roman 42 1938 Hercule Poirot’s Christmas Bozic Herkula Poaroa Hercule Poirot krimi roman Murder For Christmas, A Holiday for Murder 43 1939 Murder Is Easy Ubistvo je lako Battle krimi roman Easy To Kill 44 1939 And Then There Were None Deset malih crnaca krimi roman Ten Little Niggers Ten Little Indians 45 1939 The Regatta Mystery – The Regatta Mystery – The Mystery of the Baghdad Chest – How Does Your Garden Grow? – Problem at Pollensa Bay – Yellow Iris – Miss Marple Tells a Story – The Dream – In a Glass Darkly – Problem At Sea Misterija na regati Hercule Poirot Miss Jane Marple kratke price 46 1940 Sad Cypress Tuzni cempres Hercule Poirot krimi roman 47 1940 One, Two Buckle My Shoe 1,2 cipela se raspala Hercule Poirot krimi roman An Overdose Of Death The Patriotic Murders 48 1941 N Or M? N ili M? Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 49 1941 Evil Under The Sun Zlo pod suncem Hercule Poirot krimi roman 50 1942 The Body In The Library Les u biblioteci Miss Jane Marple krimi roman 51 1943 Five Little Pigs Pet prasica Hercule Poirot krimi roman – Murder In Retrospect; – Go Back For Murder 52 1943 Ten Little Niggers Deset malih crnaca pozorisni komad – adaptacija romana „Deset malih crnaca“ iz 1939. god. 53 1943 The Moving Finger Kobni prsti Miss Jane Marple krimi roman 54 1943 Problem at Polensa Bay – Problem at Polensa Bay – The Second Gong – Yellow Iris – The Harlequin Tea Set – The Regatta Mystery – The Love Detectives – Next To A Dog – Magnolia Blossam Problem u Polensi – Problem u Polensi – Drugi udarac gonga – Zuti irisi – Harlekinski servis za caj – Misterija na regati – Detektivi u sluzbi ljubavi – Pas na prvom mestu – Cvet magnolije kratke price neke price su ranije vec objavljivane 55 1944 Towards Zero Nulta tacka Battle krimi roman Come And Be Hanged 56 1944 Absent In The Spring Odsutan u prolece Mary Westmacott ljubavni roman 57 1945 Sparkling Cyanide IIskricavi cijanid Johnny Race krimi roman Remembered Death 58 1945 Death Comes As The End Smrt dolazi na kraju krimi roman 59 1945 Appointment With Death Sastanak sa smrcu pozorisni komad – adaptacija romana: „Sastanak sa smrcu“ iz 1938. god. 60 1946 The Hollow Rupa Hercule Poirot krimi roman Murder After Hours 61 1946 Murder On The Nile Smrt na Nilu pozorisni komad – adaptacija romana: „Smrt na Nilu“ iz 1937. god; 1947. godine naziv predstave promenjen u „Hidden Horizon“ 62 1946 Come, Tell Me How You Live Hajde, reci kako zivis price o zivotu na Srednjem Istoku – autobiografski tekstovi 63 1947 The Labours Of Hercules – The Nemean Lion – The Lernean Hydra – The Arcadian Deer – The Eurymanthian Boar – The Augean Stables – The Stymphalean Birds – The Cretan Bull – The Horses Of Diomedes – The Girdle Of Hippolyta – The Flock Of Geryon – The Apples Of The Hesperides – The Capture Of Cerberus Herkulovi zadaci – Nemejski lav – Lernejska hidra – Kerinejska kosuta – Erimantski vepar – Augijeve stale – Stimfalidske ptice – Bik sa Krita – Diomedove kobile – Hipolitin pojas – Copor Geriona – Hesperidske jabuke – Kerberovo zatocenistvo Hercule Poirot kratke price 64 1947 The Rose And The Yew Tree Ruza i tisa Mary Westmacott ljubavni roman 65 1948 Taken at the Flood Ko talas uhvati Hercule Poirot krimi roman There Is A Tide 66 1948 Witness For The Prosecution – The Witness for the Prosecution – The Red Signal – The Fourth Man – S.O.S. – Where there’s a Will – The Mystery of the Blue Jar – Philomel Cottage – Accident – The Second Gong Svedok optuzbe kolekcija kratkih prica – sve osim jedne su ranije objavljivane 67 1949 Crooked House Zla kuca krimi roman 68 1950 A Murder Is Announced Najavljuje se ubistvo Miss Jane Marple & Craddock krimi roman 69 1950 Three Blind Mice And Other Stories – Three Blind Mice – Strange Jest – Tape-measure Murder – The Case Of The Perfect Maid – The Case Of The Caretaker – The Third Floor Flat – The Adventure Of Johnny Waverly – Four-and-Twenty Blackbirds – The Love Detectives Tri slepa misa i druge price kolekcija kratkih prica od kojih je jedna vec ranije objavljena 70 1951 They Came To Baghdad Operacija Bagdad krimi roman 71 1951 The Underdog And Other Stories – The Under Dog – The Plymouth Express – The Affair at the Victory Ball – The Market Basing Mystery – The King of Clubs – The Submarine Plans – The Adventure of the Clapham Clock – The Cornish Mystery – The LeMesurier Inheritance Potcinjeni i druge price Hercule Poirot kratke price 72 1951 The Hollow Rupa Hercule Poirot pozorisni komad – adaptacija romana: „Rupa“ iz 1946. god. uloga Poaroa izbacena iz predstave 73 1952 They Do It With Mirrors Ruka brza od oka Miss Jane Marple krimi roman Murder With Mirrors 74 1952 Mrs. McGinty’s Dead Gospodja Mek Ginti je mrtva Hercule Poirot & Ariadne Oliver krimi roman Blood Will Tell 75 1952 A Daughter’s A Daughter Cerkina cerka Mary Westmacott ljubavni roman 76 1952 The Mousetrap Misolovka pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Tri slepa misa“ iz 1946. god. od 1952.god. neprestano na repertoaru londonskih pozorista 77 1953 After The Funeral Posle sahrane Hercule Poirot krimi roman Funerals Are Fatal 78 1953 Witness For The Prosecution Svedok optuzbe pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Svedok optuzbe“ iz 1948. god. 79 1953 A Pocket Full Of Rye Dzep pun zita Miss Jane Marple krimi roman 80 1954 Destination Unknown Nepoznato odrediste krimi roman So Many Steps To Death 81 1954 Spider’s Web Paukova mreza originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 2000 82 1955 Hickory, Dickory, Dock Tika, taka, tak Hercule Poirot & Felicity Lemon krimi roman Hickory, Dickory, Death 83 1956 Dead Man’s Folly Vasar zlocina Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 84 1956 The Burden Breme Mary Westmacott ljubavni roman 85 1956 Towards Zero Nulta tacka pozorisni komad – adaptacija romana: „Nulta tacka“ iz 1944. god. 86 1957 4:50 From Paddington U 4.50 sa stanice Pedinton Miss Jane Marple & Craddock krimi roman What Mrs. Mcgillicuddy Saw; Murder She Said 87 1958 Ordeal By Innocence Nesreca nevinih Arthur Calgary krimi roman 88 1958 Unexpected Guest Neocekivani gost originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 1999 89 1958 Verdict Presuda originalni pozorisni komad; prvobitno je trebao da se zove „No Fields of Amaranth „ 90 1959 Cat Among The Pigeons Macka medju golubovima Hercule Poirot krimi roman 91 1960 The Adventure Of The Christmas Pudding – The Adventure of the Christmas Pudding – The Mystery of the Spanish Chest – The Under Dog – Four and Twenty Blackbirds – The Dream – Greenshaw’s Folly Tajna Bozicnog pudinga – Tajna Bozicnog pudinga – Tajna spanske skrinje – Potcinjeni – Dvadeset i cetiri kosa – San – Grinsoova ludost Hercule Poirot kolekcija kratkih prica od kojih su neke vec ranije objavljivane 92 1960 Go Back For Murder Pet prasica pozorisni komad – adaptacija romana: „Pet prasica“ iz 1943. god. 93 1961 Double Sin And Other Stories – Double Sin – Wasp’s Nest – Theft of the Royal Ruby – The Dressmaker’s Doll – Greenshaw’s Folly – The Double Clue – The Last Seance – Sanctuary Dvostruki greh – Dvostruki greh – Osinje gnezdo – Kradja kraljevskog rubina – Krojacicina lutka – Grinsoova ludorija – Dvostruki trag – Poslednja seansa – Svetiliste Hercule Poirot Miss Jane Marple kolekcija kratkih prica od kojih su neke vec ranije objavljivane 94 1961 The Pale Horse Kod belog konja Ariadne Oliver krimi roman 95 1962 The Mirror Crack’d From Side To Side Napuklo ogledalo Miss Jane Marple & Craddock krimi roman 96 1962 Rule Of Three Trojno pravilo originalni pozorisni komad – 3 price Afternoon At The Seaside, Patient, Rats 97 1963 The Clocks Tajanstveni satovi Hercule Poirot krimi roman 98 1964 A Caribbean Mystery Karipska misterija Miss Jane Marple krimi roman 99 1965 At Bertram’s Hotel Hotel Bertram Miss Jane Marple krimi roman 100 1965 Surprise! Surprise! – Double Sin – The Arcadian Deer – The Adventure of Johnnie Waverly – Where There’s a Will – Greenshaw’s Folly – The Case of the Perfect Maid – At the Bells and Motley – The Case of the Distressed Lady – The Third Floor Flat – The Plymouth Express – The Mystery of the Spanish Shawl – The Cornish Mystery – The Witness for the Prosecution Iznenadjenje! Iznenadjenje! kolekcija kratkih prica – sve osim jedne su ranije objavljivane 101 1965 Star Over Bethlehem – A Greeting – Star over Bethlehem – A Wreath for Christmas – The naughty donkey – Gold, Frankincense and Myth – The water bus – In the cool of the evening – Jenny by the Sky – Promotion in the higest – The Saints of God – The Island Zvezda nad Vitlejemom pesme i price za decu 102 1966 Third Girl Treca devojka Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 103 1967 Endless Night Vecita noc krimi roman 104 1968 By The Pricking Of My Thumbs Zla sudba Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 105 1969 Halloween Party Zabava u Noci vestica Hercule Poirot & Ariadne Oliver krimi roman 106 1970 Passenger To Frankfurt Putnik za Frankfurt krimi roman 107 1971 Nemesis Nemezis Miss Jane Marple krimi roman 108 1971 The Golden Ball And Other Stories – The Golden Ball – The Listerdale Mystery – The Girl in the Train – The Manhood of Edward Robinson – Jane in Search of a Job – A Fruitful Sunday – The Rajah’s Emerald – Swan Song – The Hound of Death – The Gypsy – The Lamp – The Strange Case of Sir Andrew Carmichael – The Call of Wings – Magnolia Blossom – Next to a Dog Zlatna lopta i druge price kolekcija kratkih prica – sve su vec ranije objavljivane 109 1972 Elephants Can Remember Slonovi Pamte Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 110 1972 Fiddlers three Violinski trio originalni pozorisni komad; u prvoj godini se prikazivao pod nazivom „Fiddlers five“ 111 1973 Postern Of Fate Zaledje sudbine Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 112 1973 Poems A Masque from Italy Ballads Dreams and Fantasies Other Poems Things Places Love Poems and Others Verses of Nowadays Pesme zbirka od 63 pesme podeljene u 8 celina 113 1974 Hercule Poirot’s Early Cases – The Lost Mine – The Chocolate Box – The Veiled Lady – Problem at Sea – How Does Your Garden Grow? – The Adventure of Johnny Waverly – The Third Floor Flat – The Affair at the Victory Ball – The Adventure of the Clapham Cook – The Cornish Mystery – King of Clubs – The Lemesurier Inheritance – Plymouth Express – The Submarine Plans – The Market Basing Mystery – Double Clue – Double Sin – Wasp’s Nest Rani slucajevi Herkula Poaroa Hercule Poirot kratke price – vecina njih je predhodno vec objavljivana 114 1974 Murder on board – The Mystery of the Blue Train – What Mrs. McGillicuddy Saw – Death in the Air Javno ubistvo sastoji se od tri price pisane po romanima 115 1975 Curtain: Poirot’s Last Case Zavesa – Poaroov poslednji slucaj Hercule Poirot & Hastings krimi roman napisan za vreme Drugog svetskog rata 116 1977 Sleeping Murder: Marple’s Last Case Usnulo ubistvo – Poslednji slicaj gospodjice Marpl Miss Jane Marple krimi roman napisan za vreme Drugog svetskog rata 117 1977 An Autobiography Autobiografija Agatha Christie 118 1977 A Murder is Announced Najavljuje se ubistvo adaptirani pozorisni komad po romanu A Murder is Announced iz 1950. god. 119 1979 Miss Marple’s Final Cases and two other stories – Sanctuary – Strange Jest – Tape measure murder – The case of the caretaker – The case of the perfect maid – Miss Marple tells a story – The dressmaker’s doll – In a glass, darkly Miss Jane Marple kratke price predhodno vec objavljivane 120 1982 The Agatha Christie hour – The Fourth Man – The Case of the Discontented Soldier – The Red Signal – The Girl in the Train – Magnolia Blossom – Jane in Search of a Job – In a Glass Darkly – The Case of the Middle-aged Wife – The Mystery of the Blue Jar – The Manhood of Edward Robinson Sati Agate Kristi kratke price predhodno vec objavljivane 121 1997 The Harlequin tea set and other stories – Manx gold (1930) – The edge (1926) – While the light lasts (1924) – The actress (1923) – The lonely god (1926) – The house of dreams (1926) – Within a wall (1925) – Christmas adventure (1923) – The mystery of the Baghdad chest – The Mystery of The Spanish Chest – The Harlequin Tea Set Servis za caj „Arlekin“ – Mansko zlato – Na rubu – Dok svetlo gori – Glumica – Usamljeni bog – Kuca snova – Unutar zida – Bozicna avantura – Misterija bagdadske skrinje – Misterija spanske skrinje – Servis za caj „Arlekin“ Hercule Poirot, Harley Quin, Satterthwaite i ostali kratke price poznato i pod naslovom: While the Light Lasts uz neke poznate tu je i 8 prica iz ranog perioda do tada neobjavljenih

Knjiga je vrlo dobro ocuvana, kompletna, cista i bez pisanja Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena.[4] Detinjstvo i obrazovanje[uredi] Agata Kristi kao dete Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život[uredi] Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine[uredi] U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija[uredi] Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. prikaži Dela Agate Kristi Zanimljivosti[uredi] Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”[31] 1 1920 The Mysterious Affair At Styles Misterija u Stajlsu Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 2 1922 The Secret Adversary Tajni neprijatelji Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 3 1923 Murder On The Links Ubistvo na terenu za golf Hercule Poirot & Hastings krimi roman 4 1924 Poirot Investigates – The Adventure of the Western Star – The Tragedy at Marsdon Manor – The Adventure of the Cheap Flat – The Mystery of Hunter’s Lodge – The Million Dollar Bond Robbery – The Adventure of the Egyptian Tomb – The Jewel Robbery at the Grand Metropolitan – The Kidnapped Prime Minister – The Disappearance of Mr Davenheim – The Adventure of the Italian Nobleman – The Case of the Missing Will Poaro istražuje – Slučaj Zapadne zvezde – Tragedija u Marsdon Menoru – Slučaj jeftinog stana – Misterija Hanters Lodža – Pljačka milion dolara u obveznicama – Slučaj egipatske grobnice – Pljačka nakita u Grand Metropolitenu – Otmica ministra – Nestanak gospodina Davenhajma – Avantura italijanskog plemića – Slučaj nestalog testamenta Hercule Poirot kratke priče originalno izdanje sadrži i priče: The Veiled Lady – Dama pod velom The Lost Mine – Propali rudnik The Chocolate Box – Kutija sa čokoladama 5 1924 The Man In The Brown Suit Čovek u smeđem odelu Pukovnik Johnny Race krimi roman 6 1924 The Road Of Dreams Put snova poezija 7 1925 The Secret Of Chimneys Tajna dimnjaka Battle & Bundle krimi roman 8 1926 The Murder Of Roger Ackroyd Ubistvo Rodžera Akrojda Hercule Poirot krimi roman 9 1927 The Big Four Velika cetvorka Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 10 1928 The Mystery Of The Blue Train Misterija plavog voza Hercule Poirot krimi roman 11 1929 The Seven Dials Mystery Misterija sedam brojcanika Battle & Bundle krimi roman 12 1929 Partners In Crime – A Fairy In The Flat – A Pot Of Tea – The Affair Of The Pink Pearl – The Adventure Of The Sinister Stranger – Finessing the King – The Gentleman Dressed In Newspaper – The Case Of The Missing Lady – Blindman’s Buff – The Man In The Mist – The Crackler – The Sunningdale Mystery – The House Of Lurking Death – The Unbreakable Alibi – The Clergman’s Daughter – The Red House – The Ambassador’s Boots – The Man Who Was Number 16 Zajedno protiv zlocina Tommy & Tuppence Beresford kratke price 13 1930 The Murder At The Vicarage Ubistvo u vikarijatu Miss Jane Marple krimi roman 14 1930 The Mysterious Mr. Quin – The Coming of Mr. Quin – The Shadow on the Glass – At the Bells and Motley – The Sign in the Sky – The Soul of the Croupier – The World’s End – The Voice in the Dark – The Face of Helen – The Dead Harlequin – The Bird With The Broken Wing – The Man From The Sea – Harlequin’s Lane Tajanstveni gospodin Kvin – Dolazak Gospodina Kvina – Senka na staklu – Kod „Bilsa i Motlija“ – Znak na nebu – Krupijeova dusa – Kraj sveta – Glas u noci – Lice Helene – Mrtvi pajac – Ptica slomljenih krila – Covek iz mora – Pajacova staza Quin & Satterthwaite kratke price 15 1930 Giant’s Bread Divov hleb Mary Westamacott ljubavni roman 16 1930 Behind The Screen Iza pregrade Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 2. poglavlje 17 1931 The Sittaford Mystery Sitafordska misterija krimi roman Murder At Hazelmoor 18 1931 The Scoop Lopatica Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 2. i 4. poglavlje 19 1931 The Floating Admiral Plutajuci admiral Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 4. poglavlje 20 1932 Peril At End House Opasnost kod End Hausa Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 21 1932 Thirteen Problems – The Tuesday Night Club – The Idol House of Astarte – Ingots of Gold – The Bloodstained Pavement – Motive versus Opportunity – The Thumb Mark of St.Peter – The Blue Geranium – The Companion – The Four Suspects – The Christmas Tragedy – The Herb of Death – The Affair at the Bungalow – Death by Drowning 13 problema – Klub utorkom uvece – Svetiliste Astarte – Zlatne poluge – Plocnik umrljan krvlju – Motiv protiv prilike – Otisak palca svetog Petra – Plavi zdravac – Druzbenica – Cetvoro osumnjicenih – Bozicna tragedija – Travka smrti – Slucaj bungalova – Smrt u reci Miss Jane Marple The Tuesday Club Murders kratke price 22 1933 Lord Edgware Dies Lord Edzver umire Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman Thirteen At Dinner 23 1933 The Hound Of Death And Other Stories – The Hound of Death – The Red Signal – The Fourth Man – The Gypsy – The Lamp – Wireless – The Witness for the Prosecution – The Mystery of the Blue Jar – The Starange Case of Sir Arthur Carmichael – The Call of Wings – The Last Seance – S.O.S. Pas smrti – Pas smrti – Crveni signal – Cetvrti covek – Ciganka – Svetiljka – Radio – Svedok optuzbe – Tajna plavog cupa – Neobicni slucaj Ser Artura Karmajkla – Zov Krila – Poslednja seansa – S.O.S. kratke price 24 1934 Why Didn’t They Ask Evans? Zasto nisu pitali Evansa? Bobby Jones & Frances Derwent krimi roman The Boomerang Clue 25 1934 Murder On The Orient Express Ubistvo u Orijent Ekspresu Hercule Poirot krimi roman Murder in the Calais Coach 26 1934 The Listerdale Mystery – The Listerdale Mystery – Philomel Cottage – The Girl in the Train – Sing a Song of Sixpence – The Manhood of Edward Robinson – Accident – Jane in Search of a Job – A Fruitful Sunday – Mr. Eastwood’s Adventure – The Golden Ball – The Rajah’s Emerald – Swan Song Misterija Listerdejl – Misterija Listerdejl – Kuca Filomel – Devojka u vozu – Pevaj pesmu od penija sest – Zrelo doba Edvarda Robinsona – Nesreca – Dzejn u potrazi za poslom – Plodna nedelja – Pustolovina g. Istvuda – Zlatna lopta – Radzin smaragd – Labudova pesma kratke price 27 1934 Parker Pyne Investigates – The Case of the Middle-Aged Wife – The Case of the Discontented Soldier – The Case of the Distressed Lady – The Case of the Discontented Husband – The Case of the City Clerk – The Case of the Rich Woman – Have You Got Everything You Want? – The Gate of Baghdad – The House at Shiraz – The Pearl of Price – Death on the Nile – The Oracle at Delphi Parker Pajn istrazuje Parker Pyne & Ariadne Oliver kratke price Mr. Parker Pyne, Detective 28 1934 Unfinished Portrait Nedovrseni portret Mary Westmacott ljubavni roman 29 1934 Black Coffee Crna kafa Hercule Poirot originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 1988 30 1935 The A.B.C. Murders ABC ubistva Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman The Alphabet Murders 31 1935 Death In The Clouds Smrt u oblacima Hercule Poirot & Japp krimi roman Death in the Air 32 1935 Three-Act Tragedy Tragedija u tri cina Hercule Poirot & Satterthwaite krimi roman Murder In Three Acts 33 1936 Cards On The Table Karte na stolu Hercule Poirot, Battle, Ariadne Oliver krimi roman 34 1936 Murder In Mesopotamia Ubistvo u Mesopotamiji Hercule Poirot krimi roman 35 1936 Love From A Stranger Ljubav stranca pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Kuca Filomel“ iz 1934. god. 36 1937 A Daughter’s A Daughter Cerkina cerka originalni pozorisni komad, kasnije napisan u formi romana 37 1937 Akhnaton Ehnaton originalni pozorisni komad izveden prvi put tek 1973. godine 38 1937 Death On The Nile Smrt na Nilu Hercule Poirot & Johnny Race krimi roman 39 1937 Dumb Witness Cutljivi svedok Hercule Poirot & Hastings krimi roman Poirot Loses A Client 40 1937 Murder In The Mews – Murder in the Mews – The Incredible Theft – Dead Man’s Mirror – Triangle at Rhodes Ubistvo u maloj ulici – Ubistvo u maloj ulici – Jedan neverovatan lopov – Ogledalo mrtvaca – Trougao na Rodosu Hercule Poirot kratke price Dead Man’s Mirror 41 1938 Appointment With Death Sastanak sa smrcu Hercule Poirot krimi roman 42 1938 Hercule Poirot’s Christmas Bozic Herkula Poaroa Hercule Poirot krimi roman Murder For Christmas, A Holiday for Murder 43 1939 Murder Is Easy Ubistvo je lako Battle krimi roman Easy To Kill 44 1939 And Then There Were None Deset malih crnaca krimi roman Ten Little Niggers Ten Little Indians 45 1939 The Regatta Mystery – The Regatta Mystery – The Mystery of the Baghdad Chest – How Does Your Garden Grow? – Problem at Pollensa Bay – Yellow Iris – Miss Marple Tells a Story – The Dream – In a Glass Darkly – Problem At Sea Misterija na regati Hercule Poirot Miss Jane Marple kratke price 46 1940 Sad Cypress Tuzni cempres Hercule Poirot krimi roman 47 1940 One, Two Buckle My Shoe 1,2 cipela se raspala Hercule Poirot krimi roman An Overdose Of Death The Patriotic Murders 48 1941 N Or M? N ili M? Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 49 1941 Evil Under The Sun Zlo pod suncem Hercule Poirot krimi roman 50 1942 The Body In The Library Les u biblioteci Miss Jane Marple krimi roman 51 1943 Five Little Pigs Pet prasica Hercule Poirot krimi roman – Murder In Retrospect; – Go Back For Murder 52 1943 Ten Little Niggers Deset malih crnaca pozorisni komad – adaptacija romana „Deset malih crnaca“ iz 1939. god. 53 1943 The Moving Finger Kobni prsti Miss Jane Marple krimi roman 54 1943 Problem at Polensa Bay – Problem at Polensa Bay – The Second Gong – Yellow Iris – The Harlequin Tea Set – The Regatta Mystery – The Love Detectives – Next To A Dog – Magnolia Blossam Problem u Polensi – Problem u Polensi – Drugi udarac gonga – Zuti irisi – Harlekinski servis za caj – Misterija na regati – Detektivi u sluzbi ljubavi – Pas na prvom mestu – Cvet magnolije kratke price neke price su ranije vec objavljivane 55 1944 Towards Zero Nulta tacka Battle krimi roman Come And Be Hanged 56 1944 Absent In The Spring Odsutan u prolece Mary Westmacott ljubavni roman 57 1945 Sparkling Cyanide IIskricavi cijanid Johnny Race krimi roman Remembered Death 58 1945 Death Comes As The End Smrt dolazi na kraju krimi roman 59 1945 Appointment With Death Sastanak sa smrcu pozorisni komad – adaptacija romana: „Sastanak sa smrcu“ iz 1938. god. 60 1946 The Hollow Rupa Hercule Poirot krimi roman Murder After Hours 61 1946 Murder On The Nile Smrt na Nilu pozorisni komad – adaptacija romana: „Smrt na Nilu“ iz 1937. god; 1947. godine naziv predstave promenjen u „Hidden Horizon“ 62 1946 Come, Tell Me How You Live Hajde, reci kako zivis price o zivotu na Srednjem Istoku – autobiografski tekstovi 63 1947 The Labours Of Hercules – The Nemean Lion – The Lernean Hydra – The Arcadian Deer – The Eurymanthian Boar – The Augean Stables – The Stymphalean Birds – The Cretan Bull – The Horses Of Diomedes – The Girdle Of Hippolyta – The Flock Of Geryon – The Apples Of The Hesperides – The Capture Of Cerberus Herkulovi zadaci – Nemejski lav – Lernejska hidra – Kerinejska kosuta – Erimantski vepar – Augijeve stale – Stimfalidske ptice – Bik sa Krita – Diomedove kobile – Hipolitin pojas – Copor Geriona – Hesperidske jabuke – Kerberovo zatocenistvo Hercule Poirot kratke price 64 1947 The Rose And The Yew Tree Ruza i tisa Mary Westmacott ljubavni roman 65 1948 Taken at the Flood Ko talas uhvati Hercule Poirot krimi roman There Is A Tide 66 1948 Witness For The Prosecution – The Witness for the Prosecution – The Red Signal – The Fourth Man – S.O.S. – Where there’s a Will – The Mystery of the Blue Jar – Philomel Cottage – Accident – The Second Gong Svedok optuzbe kolekcija kratkih prica – sve osim jedne su ranije objavljivane 67 1949 Crooked House Zla kuca krimi roman 68 1950 A Murder Is Announced Najavljuje se ubistvo Miss Jane Marple & Craddock krimi roman 69 1950 Three Blind Mice And Other Stories – Three Blind Mice – Strange Jest – Tape-measure Murder – The Case Of The Perfect Maid – The Case Of The Caretaker – The Third Floor Flat – The Adventure Of Johnny Waverly – Four-and-Twenty Blackbirds – The Love Detectives Tri slepa misa i druge price kolekcija kratkih prica od kojih je jedna vec ranije objavljena 70 1951 They Came To Baghdad Operacija Bagdad krimi roman 71 1951 The Underdog And Other Stories – The Under Dog – The Plymouth Express – The Affair at the Victory Ball – The Market Basing Mystery – The King of Clubs – The Submarine Plans – The Adventure of the Clapham Clock – The Cornish Mystery – The LeMesurier Inheritance Potcinjeni i druge price Hercule Poirot kratke price 72 1951 The Hollow Rupa Hercule Poirot pozorisni komad – adaptacija romana: „Rupa“ iz 1946. god. uloga Poaroa izbacena iz predstave 73 1952 They Do It With Mirrors Ruka brza od oka Miss Jane Marple krimi roman Murder With Mirrors 74 1952 Mrs. McGinty’s Dead Gospodja Mek Ginti je mrtva Hercule Poirot & Ariadne Oliver krimi roman Blood Will Tell 75 1952 A Daughter’s A Daughter Cerkina cerka Mary Westmacott ljubavni roman 76 1952 The Mousetrap Misolovka pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Tri slepa misa“ iz 1946. god. od 1952.god. neprestano na repertoaru londonskih pozorista 77 1953 After The Funeral Posle sahrane Hercule Poirot krimi roman Funerals Are Fatal 78 1953 Witness For The Prosecution Svedok optuzbe pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Svedok optuzbe“ iz 1948. god. 79 1953 A Pocket Full Of Rye Dzep pun zita Miss Jane Marple krimi roman 80 1954 Destination Unknown Nepoznato odrediste krimi roman So Many Steps To Death 81 1954 Spider’s Web Paukova mreza originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 2000 82 1955 Hickory, Dickory, Dock Tika, taka, tak Hercule Poirot & Felicity Lemon krimi roman Hickory, Dickory, Death 83 1956 Dead Man’s Folly Vasar zlocina Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 84 1956 The Burden Breme Mary Westmacott ljubavni roman 85 1956 Towards Zero Nulta tacka pozorisni komad – adaptacija romana: „Nulta tacka“ iz 1944. god. 86 1957 4:50 From Paddington U 4.50 sa stanice Pedinton Miss Jane Marple & Craddock krimi roman What Mrs. Mcgillicuddy Saw; Murder She Said 87 1958 Ordeal By Innocence Nesreca nevinih Arthur Calgary krimi roman 88 1958 Unexpected Guest Neocekivani gost originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 1999 89 1958 Verdict Presuda originalni pozorisni komad; prvobitno je trebao da se zove „No Fields of Amaranth „ 90 1959 Cat Among The Pigeons Macka medju golubovima Hercule Poirot krimi roman 91 1960 The Adventure Of The Christmas Pudding – The Adventure of the Christmas Pudding – The Mystery of the Spanish Chest – The Under Dog – Four and Twenty Blackbirds – The Dream – Greenshaw’s Folly Tajna Bozicnog pudinga – Tajna Bozicnog pudinga – Tajna spanske skrinje – Potcinjeni – Dvadeset i cetiri kosa – San – Grinsoova ludost Hercule Poirot kolekcija kratkih prica od kojih su neke vec ranije objavljivane 92 1960 Go Back For Murder Pet prasica pozorisni komad – adaptacija romana: „Pet prasica“ iz 1943. god. 93 1961 Double Sin And Other Stories – Double Sin – Wasp’s Nest – Theft of the Royal Ruby – The Dressmaker’s Doll – Greenshaw’s Folly – The Double Clue – The Last Seance – Sanctuary Dvostruki greh – Dvostruki greh – Osinje gnezdo – Kradja kraljevskog rubina – Krojacicina lutka – Grinsoova ludorija – Dvostruki trag – Poslednja seansa – Svetiliste Hercule Poirot Miss Jane Marple kolekcija kratkih prica od kojih su neke vec ranije objavljivane 94 1961 The Pale Horse Kod belog konja Ariadne Oliver krimi roman 95 1962 The Mirror Crack’d From Side To Side Napuklo ogledalo Miss Jane Marple & Craddock krimi roman 96 1962 Rule Of Three Trojno pravilo originalni pozorisni komad – 3 price Afternoon At The Seaside, Patient, Rats 97 1963 The Clocks Tajanstveni satovi Hercule Poirot krimi roman 98 1964 A Caribbean Mystery Karipska misterija Miss Jane Marple krimi roman 99 1965 At Bertram’s Hotel Hotel Bertram Miss Jane Marple krimi roman 100 1965 Surprise! Surprise! – Double Sin – The Arcadian Deer – The Adventure of Johnnie Waverly – Where There’s a Will – Greenshaw’s Folly – The Case of the Perfect Maid – At the Bells and Motley – The Case of the Distressed Lady – The Third Floor Flat – The Plymouth Express – The Mystery of the Spanish Shawl – The Cornish Mystery – The Witness for the Prosecution Iznenadjenje! Iznenadjenje! kolekcija kratkih prica – sve osim jedne su ranije objavljivane 101 1965 Star Over Bethlehem – A Greeting – Star over Bethlehem – A Wreath for Christmas – The naughty donkey – Gold, Frankincense and Myth – The water bus – In the cool of the evening – Jenny by the Sky – Promotion in the higest – The Saints of God – The Island Zvezda nad Vitlejemom pesme i price za decu 102 1966 Third Girl Treca devojka Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 103 1967 Endless Night Vecita noc krimi roman 104 1968 By The Pricking Of My Thumbs Zla sudba Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 105 1969 Halloween Party Zabava u Noci vestica Hercule Poirot & Ariadne Oliver krimi roman 106 1970 Passenger To Frankfurt Putnik za Frankfurt krimi roman 107 1971 Nemesis Nemezis Miss Jane Marple krimi roman 108 1971 The Golden Ball And Other Stories – The Golden Ball – The Listerdale Mystery – The Girl in the Train – The Manhood of Edward Robinson – Jane in Search of a Job – A Fruitful Sunday – The Rajah’s Emerald – Swan Song – The Hound of Death – The Gypsy – The Lamp – The Strange Case of Sir Andrew Carmichael – The Call of Wings – Magnolia Blossom – Next to a Dog Zlatna lopta i druge price kolekcija kratkih prica – sve su vec ranije objavljivane 109 1972 Elephants Can Remember Slonovi Pamte Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 110 1972 Fiddlers three Violinski trio originalni pozorisni komad; u prvoj godini se prikazivao pod nazivom „Fiddlers five“ 111 1973 Postern Of Fate Zaledje sudbine Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 112 1973 Poems A Masque from Italy Ballads Dreams and Fantasies Other Poems Things Places Love Poems and Others Verses of Nowadays Pesme zbirka od 63 pesme podeljene u 8 celina 113 1974 Hercule Poirot’s Early Cases – The Lost Mine – The Chocolate Box – The Veiled Lady – Problem at Sea – How Does Your Garden Grow? – The Adventure of Johnny Waverly – The Third Floor Flat – The Affair at the Victory Ball – The Adventure of the Clapham Cook – The Cornish Mystery – King of Clubs – The Lemesurier Inheritance – Plymouth Express – The Submarine Plans – The Market Basing Mystery – Double Clue – Double Sin – Wasp’s Nest Rani slucajevi Herkula Poaroa Hercule Poirot kratke price – vecina njih je predhodno vec objavljivana 114 1974 Murder on board – The Mystery of the Blue Train – What Mrs. McGillicuddy Saw – Death in the Air Javno ubistvo sastoji se od tri price pisane po romanima 115 1975 Curtain: Poirot’s Last Case Zavesa – Poaroov poslednji slucaj Hercule Poirot & Hastings krimi roman napisan za vreme Drugog svetskog rata 116 1977 Sleeping Murder: Marple’s Last Case Usnulo ubistvo – Poslednji slicaj gospodjice Marpl Miss Jane Marple krimi roman napisan za vreme Drugog svetskog rata 117 1977 An Autobiography Autobiografija Agatha Christie 118 1977 A Murder is Announced Najavljuje se ubistvo adaptirani pozorisni komad po romanu A Murder is Announced iz 1950. god. 119 1979 Miss Marple’s Final Cases and two other stories – Sanctuary – Strange Jest – Tape measure murder – The case of the caretaker – The case of the perfect maid – Miss Marple tells a story – The dressmaker’s doll – In a glass, darkly Miss Jane Marple kratke price predhodno vec objavljivane 120 1982 The Agatha Christie hour – The Fourth Man – The Case of the Discontented Soldier – The Red Signal – The Girl in the Train – Magnolia Blossom – Jane in Search of a Job – In a Glass Darkly – The Case of the Middle-aged Wife – The Mystery of the Blue Jar – The Manhood of Edward Robinson Sati Agate Kristi kratke price predhodno vec objavljivane 121 1997 The Harlequin tea set and other stories – Manx gold (1930) – The edge (1926) – While the light lasts (1924) – The actress (1923) – The lonely god (1926) – The house of dreams (1926) – Within a wall (1925) – Christmas adventure (1923) – The mystery of the Baghdad chest – The Mystery of The Spanish Chest – The Harlequin Tea Set Servis za caj „Arlekin“ – Mansko zlato – Na rubu – Dok svetlo gori – Glumica – Usamljeni bog – Kuca snova – Unutar zida – Bozicna avantura – Misterija bagdadske skrinje – Misterija spanske skrinje – Servis za caj „Arlekin“ Hercule Poirot, Harley Quin, Satterthwaite i ostali kratke price poznato i pod naslovom: While the Light Lasts uz neke poznate tu je i 8 prica iz ranog perioda do tada neobjavljenih