Knjaževac Otokar Keršovani, 1982. Odlično očuvana. Koreni su drugi roman srpskog pisca Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Ovim romanom Ćosić je započeo svojevrsni ciklus romana („Vreme smrti“, „Vreme zla“, „Vreme vlasti“) u kojima se kao likovi javljaju „sinovi, unuci i praunuci junaka „Korena“, sa osnovnom idejnom težnjom prikazivanja „romansirane istorije moderne Srbije“.[1] Roman se odigrava u izmišljenom selu Prerovo u poslednjim decenijama 19. veka za vreme kralja Milana i u njemu se prikazuje život bogate seoske porodice Katić i njihovih sluga. U mnoštvu motiva i tema posebno se izdvajaju: motiv porodice i porodičnog sukoba između očeva i sinova, porodično poreklo i problem identiteta, održavanje kultova srpske nacionalne mitologije, politički sukobi koji dovode do narodnog i porodičnog raskola i iskorišćavanje srpskog seljaštva za niske političke pobune, oblikovanje srpskih intelektualaca školovanih u inostranstvu, patrijarhalna despotija kao kult, uloga i položaj žene u porodici, i mnogi drugi. Tematsko-motivski slojevi usko su vezani za predstavljanje sporog i bolnog preobražaja srpskog sela sa prelaska iz 19. u 20. vek. Jovan Deretić „Korene“ žanrovski određuje kao „poetski psihološki roman, umnogostručene subjektivne perspektive, u kojem se dramatični sudari među ličnostima osvetljavaju iz više uglova, sa stanovišta svih aktera radnje““.[1] „Koreni“ takođe imaju elemente porodičnog, istorijskog, društvenog i filozofsko-kulturološkog romana. Ova eklektična i sintetična forma romana je po rečima Milana Radulovića „inspirisana traganjem za integralnim umetničkim delom, onim u kojem bi stvarni život i realni svet bili duboko sagledani, istinito dočarani i višom pravdom samereni, i u kojem bi umetnikova slika sveta postala živ sadržaj socijalne i kulturne svesti čitalaca“.[2] Za ovaj roman Ćosić je 1954. nagrađen NIN-ovom nagradom, koja je te godine prvi put dodeljena. Uoči pedesetogodišnjice dodeljivanja NIN-ove nagrade 2003. godine, kritičari koji su u različitim periodima učestvovali u žiriju dodelili su „Korenima“ deveto mesto na listi najboljih romana nagrađenih ovom nagradom.[3] Danas ima status klasika srpske književnosti dvadesetog veka i deo je obavezne lektire u srednjim školama u Srbiji. Radnja UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis knjige! Dobrica Ćosić Fabula je smeštena na kraj devetnaestog veka u jednom srpskom selu i prati živote Aćima Katića, jednog od radikalskih vođa tog vremena, i njegovih sinova Vukašina i Đorđa. Vukašin je bio na školovanju nekoliko godina u Francuskoj i na početku romana se vraća kući kod oca i brata mu Đorđa da bi im saopštio da se ženi ćerkom liberala Tošića, Aćimovog političkog neprijatelja. Aćim ga se odriče i preti da će ga izbrisati iz testamenta. Istovremeno, Đorđe i njegova supruga Simka imaju probleme, jer ni posle 15 godina braka nemaju dece. Đorđe se sve češće napija i u jednom od tih pijanstava izbacuje Simku iz kuće. Aćim je očajan zbog svađe sa sinom, miljenikom Vukašinom, i što od besa, što od očaja rešava da pozove seljake iz svoga sela Prerova na bunu. Pijani vojnici uspevaju da bez velike muke uguše bunu, ubivši pritom petoricu seljaka. Istovremeno, Simki na um pada spasonosna ideja - da zatrudni sa jednim od Đorđevih sluga. Ubrzo posle toga saznajemo da je Simka trudna, a Đorđe joj dopušta da se vrati kući, iako su i on i Aćim puni sumnji oko toga ko je otac deteta. Simka rađa sina i beba dobija ime Adam. Kako Adam brzo raste, sve manje liči na oca Đorđa koji je izrazito nizak. Kada je Adamu bilo 5 godina, majka Simka se razboljeva i umire, a on jedva preživljava. Ovaj događaj konačno navodi Aćima i Đorđa da Adama prihvate kao svojega.[4] Analiza likova Aćim – glavni lik u delu i gazda, domaćin i predstavnik radikalnog pokreta, privržen mitovima i legendama i ustaničkim buntom. Jakog duha, ume da se postavi kao vođa naroda i zna kako da ostvari svoje političke ciljeve zasnovane na osećaju. Ipak, sa druge strane ne može da se uhvati u koštac sa problemima koje donosi novo vreme, ali ni sa porodičnim problemima kao što su izdaja sinova i razočaranje u rukovodstvo partije. Doživljava niz poraza i utehu pronalazi u svom unuku Adamu kome će posvetiti ostatak svog života. Vukašin – je predstavnik nove generacije, mladi gospodin školovan u Parizu, perspektivan sa jedne strane, sledbenik evropskog duha. Ali, on je i Aćimov sin, koji je zadojen tradicijom i nacionalnim mitom što dovodi do unutrašnje borbe, preispitivanja i sopstvenog nezadovoljstva. Đorđe – svojim poslovnim uspesima, bogatstvom i ugledom je moćan čovek, ali kao jalov čovek koji ne može da obezbedi potomstvo je nesrećnik, ne može da nastavi lozu ali ni da pridobije očevu ljubav koja je rezervisana za Vukašina. On je raspolućena ličnost, posednik i jalov muškarac, gazda i impotentni muž željan očeve ljubavi, svestan svojih nedostataka unižava se u sopstvenim očima. Simka – izuzetan ženski lik u srpskoj književnosti. Lepa i snažna, tim više akcentuje Đorđevu jalovost. Potpuno svesna svog porekla, položaja i uloge u domu porodice Katić. Ona zdravo rezonuje, trpi Đorđeve uvrede jer je vodi instinkt sopstvenog preživljavanja. I kada se odluči da postane preljubnica sa slugom, iako je vrlo moralna i užasava je sama pomisao preljube, ona ubeđuje sebe da to čini zarad višeg cilja, zbog održavanja loze Katića što je iznad svega, što prevazilazi i nju i preljubu kao čin, jer sam čin doživljava kao obavezu a ne kao emociju ili neobuzdanu strast. Od te odluke zavisi njena sudbina ali i ključno, sudbina loze Aćima Katića. Književni uticaj Delo je objavljeno u jeku književnih rasprava između zastupnika realističke i pristalica modernističke koncepcije književnosti.[5] Ćosić je u ovom romanu ostvario ambiciju spajanja realističke prozne retorike i moderne romaneskne strukture, i na taj način ujedinio ove dve suprotstavljene struje književnog oblikovanja. Televizijska adaptacija Glavni članak: Koreni (TV serija) Na temelju Ćosićevog romana snimljena je serija „Koreni”. Seriju je režirao Ivan Živković, scenario napisao Đorđe Milosavljević, a glavne uloge tumače Žarko Laušević, Sloboda Mićalović, Igor Đorđević, Radovan Vujović i Nenad Jezdić. Prva epizoda je premijerno prikazana 21. oktobra 2018. Reference Deretić 2004, str. 1154. Radulović 2013, str. 16. Značajan sadržaj postojanja, NIN, (pristupljeno: 25. novembar 2015) Koreni analiza Radulović 2013, str. 255. Literatura Radulović, Milan (2013). „Predgovor“ i „Pogovor“ u: D. Ćosić, Koreni. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Deretić, Jovan (2004). Istorija srpske književnosti. Beograd: Prosveta. Dobrosav Dobrica Ćosić (Velika Drenova, kod Trstenika, 29. decembar 1921 — Beograd, 18. maj 2014) bio je srpski i jugoslovenski političar, književnik i akademik. Ćosić je bio prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije (15. jun 1992 — 1. jun 1993).[1] Radio je u komisiji koja je pisala program SKJ. On je napisao uvod, kao i tekstove o prosveti, nauci, kulturi i poslednje poglavlje.[2] Pored političkog rada i disidentskog delovanja, bio je srpski pisac, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i redovni član SANU. Za svoj književni opus dobio je većinu nacionalnih nagrada i nekoliko inostranih. Trostruki je kandidat za Nobelovu nagradu za književnost (1983, 1989, 2011).[3] U Udruženju „Adligat” u Beogradu, čiji je Ćosić bio član, nalazi se Zbirka književnika Dobrice Ćosića sa više od dve stotine njegovih posveta, nekoliko rukopisa i dela knjiga iz njegove lične biblioteke. Biografija Školovao se u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Aleksandrovcu župskom, ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata, maturski ispit je položio 16. oktobra 1942. u Srednjoj poljoprivednoj školi u Valjevu.[4] Kasnije je završio Višu partijsku školu „Đuro Đaković”. U toku Narodnooslobodilačke borbe bio je politički komesar u Rasinskom partizanskom odredu, urednik lista „Mladi borac” i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Posle oslobođenja je bio član AGITPROP-a Centralnog komiteta KP Srbije, a republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Za poslanika je prvi put izabran 1945. godine, dobivši oko 6.800 glasova, ispred kandidata Zemljoradničke stranke sa 4.000 i kandidata Demokratske stranke sa 3.000 glasova. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića, 1966. godine. Zbog, kako je tvrdio, nedostatka reakcije prilikom partijskog procesa protiv Rankovića, distancirao se od svog ranijeg prijatelja Oskara Daviča.[5] Prvi Ćosićevi prozni radovi nisu skrenuli naročitu pažnju književne kritike. U domaću i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom „Daleko je sunce”. Ohrabren početnim književnim uspehom, Ćosić počinje uporno i istrajno da radi na upoznavanju moderne domaće i evropske proze i filozofske i sociološke naučne misli, što mu je omogućilo da svojim budućim delima dospe u vrh srpske književnosti. Tako od 1951. godine Dobrica Ćosić postaje slobodan umetnik, književnik koji je napisao kultne romane: „Koreni”, „Deobe”, „Vreme smrti” (tetralogija), „Vreme zla” („Grešnik”, „Otpadnik”, „Vernik”), „Vreme vlasti”, ali i mnoge druge. Od 14. februara do 26. aprila, Dobrica Ćosić je, kao član državne delegacije, bio saputnik predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu na brodu „Galeb” kojim su obilazili afričke zemlje. U jesen 1965. Broz je Ćosiću ponudio da preuzme vlast u Srbiji, što je on odbio rekavši da hoće da bude pisac i slobodan čovek.[6] Godine 1968. otvara pitanje Kosova i Metohije čime izaziva pažnju članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Dobrica Ćosić godine 1970. postaje član SANU, a u svojoj pristupnoj besedi je rekao „srpski narod dobijao u ratu, a gubio u miru”. U javnom delovanju i radu bio je tolerantan za drugačija mišljenja i retko je ulazio u otvorene sukobe.[7] Od 1969. do 1972. bio je predsednik Srpske književne zadruge.[8] Milan Panić i Dobrica Ćosić u Skupštini SR Jugoslavije Godine 1984. osnovao je Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja koji je ustajao u zaštitu raznih protivnika socijalističke Jugoslavije. Tokom 1989. i 1990. godine osnovao je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prvi predsednik SRJ odlukom Savezne skupštine postaje 15. juna 1992. godine, a smenjen je godinu dana kasnije (1. juna 1993) glasanjem oba veća Saveznog parlamenta.[1] Dobrica Ćosić je lažno optuživan u medijima i javnosti da je imao veze sa pisanjem Nacrta Memoranduma SANU, što je deo domena političke propagande.[9] Autori Nacrta Memoranduma SANU bili su, upravo suprotno, protiv uključenja Ćosića, pošto bi njegovo učešće dalo osnova za političku diskreditaciju planiranog dokumenta.[10] Grob Dobrice Ćosića na Novom groblju u Beogradu Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodni pokret Otpor, ali je kasnije izjavio da to ne bi učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva. Dobrica Ćosić se otvoreno zalagao za podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina.[11] Ćosić se u svojoj knjizi „Kosovo“ (2004) bavi ovom temom. Ovaj predlog je podržao i Noam Čomski u maju 2006. godine.[12] Povodom Ćosićevog 80. rođendana čestitke su mu uputili premijer Srbije Zoran Đinđić[traži se izvor] (nazvavši ga pritom „Srpskim Tomasom Manom“) i predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica. Predsednik Srbije Boris Tadić je decembra 2005. izjavio da se često konsultuje sa Dobricom. Slobodan Milošević je na suđenju u Hagu nazvao Ćosića „najvećim srpskim živim piscem“. Više od 50 godina bio je u braku sa suprugom Božicom, do njene smrti 2006. godine. Godine 1954. dobio je ćerku Anu, a ima i dvoje unuka: Milenu (1981) i Nikolu (1982). Preminuo je 18. maja 2014. u svojoj kući u Beogradu u 93. godini.[13] Sahranjen je 20. maja na Novom groblju u Beogradu, opelo je služio episkop bački Irinej.[14][15] Ćosićev književni rad Sa Antonijem Isakovićem, 1953. godine. Ćosić i Ivo Andrić Dobrica Ćosić je započeo svoj književni rad romanom „Daleko je sunce“ 1951. godine, u kome evocira svoje ratničko iskustvo iz narodnooslobodilačke borbe i slika moralnu i psihološku krizu ličnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadržinu imao najsvežije događaje nacionalne istorije, drugi roman „Koreni“ koji je objavljen 1954. godine uzima građu iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka. To je slika raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, ali i raskola u narodu. Ovde je Ćosić pažljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet srbijanskog sela, uočio začetke i uzroke političkih previranja, predočio nekoliko upečatljivih karaktera.[16] Nakon kultnog romana „Koreni“ sledi delo „Sedam dana u Budimpešti“ (1956), potom roman „Deobe“ (1961), u kome se Ćosić ponovo vraća Drugom svetskom ratu. Središnja tema ovog romana je deoba u narodu, deoba na partizane i četnike i posledice ove podele. Sa književno-umetničkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetničkog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka, unošenje dokumentarnog materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku. Godine 1964. Ćosić piše eseje „Akcija” i 1966. eseje „Odgovornosti”. Te iste godine Ćosić objavljuje tzv. roman parabola koji nosi naziv „Bajka”, a potom ponovo eseje pod nazivom „Moć i strepnje” (1971). U periodu od 1972. do 1979. godine Ćosić se vraća epskoj temi i piše istorijski roman „Vreme smrti” u četiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu, široka freska vremena, događaja i ljudskih sudbina. Tako, nastavljajući priču o pojedincima iz porodice Katića iz sela Prerova, započetu u romanu „Koreni”, Ćosić ispisuje sagu ne samo o porodici Katić nego i o Srbiji koja je doživela golgotu. Godine 1982. objavljuje još eseja pod nazivom „Stvarno i moguće”, a potom trilogiju „Vreme zla” („Grešnik” 1985, „Otpadnik” 1986. i „Vernik” 1990), koja se može odrediti kao politički roman, u kojem Ćosić nastavlja priču o pojedincima iz iste porodice, ali i o ličnostima koje su započele svoj romaneskni život u „Vremenu smrti”. Tako je „Vremenom smrti” i „Vremenom zla” popunjena praznina između romana „Koreni” i romana „Deobe” i ostvarena kontinuirana povest o Srbiji, Prerovu i dvema prerovskim porodicama. Kao kruna rada, 1996. godine dolazi delo „Vreme vlasti”, u kojem se nastavlja povest započeta romanom „Koreni”. Nacrt za drugi deo knjige „Vreme smrti” Dobrice Ćosića, deo kolekcije u Adligatu U periodu od 2001. godine do 2008. godine, Dobrica Ćosić u šest knjiga objavljuje „Piščeve zapise”. To su pre svega piščevi zapisi pisani u dnevničkoj formi. Prva knjiga obuhvata period od 1951. do 1968. i njena kompozicija je problemsko jedinjenje oko ključnih događaja i ličnosti, sa asocijacijama koje pružaju kontekst pretpostavki i posledica. Jezik je i književno-literarni i filozofsko-istorijski sa analizama kolektivno-psihološkim. Druga knjiga obuhvata period 1969 — 1980. godine koji je Ćosić proveo u opoziciji Titovom režimu, a treća od 1981. do 1991. godine, odnosno godine u kojima je Ćosić bio nosilac ili učesnik gotovo svih opozicionih inicijativa u Srbiji. Četvrta knjiga „Piščevih zapisa“, za razliku od prethodne tri koje obuhvataju period od četiri decenije, ova se ograničava na period od samo dve godine (1992—1993), u kojima su zbivanja bila veoma burna i dramatična. Ova knjiga je uzbudljiv prikaz faktičkog perioda Ćosićevog državničkog života i njegovih ideja i predstavlja upečatljiv primer istorijske ekspozicije u velikoj drami kraja minulog veka. Godine 2002. izlazi Ćosićevo delo „Pisci moga veka”, a od 2002. do 2003. godine piše i objavljuje u dve knjige „Srpsko pitanje”. Godine 2004. izlazi knjiga „Kosovo”, 2005. godine „Prijatelji”, zatim 2007. „Vreme vlasti 2”, koji nadograđuje priču o porodicama Katić i Dačić, obuhvatajući vreme vladavine Josipa Broza Tita, koji se inače u romanu pojavljuje kao literarno uobličen junak, a završava 1998. godine, kada su, kako je Ćosić jednom prilikom to rekao, Vokerovi verifikatori okupirali Kosovo. Pretposlednji Ćosićev roman izašao 2009. godine i nosi naziv „Vreme zmija”,. U ovom romanu reč je o dnevničkim beleškama koje su nastale u vreme NATO bombardovanja od 21. marta 1999. do 1. januara 2000. godine. Poslednji roman je izašao 2011. godine „U tuđem veku”; U tuđem veku je dnevnik bivšeg predsednika Savezne Republika Jugoslavije i književnika Dobrice Ćosića. On u dnevniku iznosi svoje stavove prema aktuelnim društveno-političkim temama u Srbiji i svetu. Novo izdanje romana „Vreme smrti”, prvo posle 30 godina, najavljeno je 2014. godine. Ćosić je tim povodom imao svoje „poslednje obraćanje srpskoj javnosti”.[17] Ubrzo je preminuo. Kritike Ćosićev književni rad negativno su kritikovali: Mirko Kovač, Bora Ćosić, Vidosav Stevanović, Miro Glavurtić, Jevrem Brković, Svetislav Basara, Nenad Prokić, Ljiljana Šop, Vuk Drašković, Sonja Biserko, Teofil Pančić. On se nije u javnosti oglašavao sa odgovorima na kritike. Uglavnom je odgovarao kroz zapise u svojim dnevničkim knjigama. Na svoje kritičare se osvrnuo komentarom da među njima ima dosta štetočina, neznalica , pokvarenjaka i ljudi koji ga napadaju iz interesnih razloga.[18] Predrag Palavestra okarakterisao je Ćosića kao temperamentnog zastupnika ideje o angažovanoj književnosti.[19] Borislav Mihajlović Mihiz je zastupao stav da je Ćosić kao zvaničnik uradio mnogo na liberalizaciji našeg kulturno života, navodeći osnivanje NIN-a i BDP-a.[20] Akademik Mihailo Marković smatrao je da je Dobrica Ćosić bez ikakvog razloga proglašavan „velikosrpskim nacionalistom” i da je postao predmet mržnje Albanaca.[21] Milovan Vitezović je Ćosića opisao stihovima: Čovek ovog tla, za svako doba. Između dva zla - snađu ga oba![22] Zloupotrebe Nacionalisti iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske u javnosti zloupotrebljavaju citat iz Ćosićevog dela iz domena fikcije Deobe.[23] Ćosić piše ... Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno. U delu romana gde piše „našeg“ prilikom citiranje nacionalisti i šovinisti stavljaju „srpskog“ te dodaju četiri rečenice o „laži kao srpskom državnom interesu“, „laži u samom biću Srbina“, „zemlji u kojoj sve laži postaju istine“ i „Srbima koje spasava laž“ kreirajući narativ o „srpskoj laži” o kojoj navodno piše Ćosić.[23] Nagrade i priznanja Ulica na Kosančićevom vencu je imenovana po Ćosiću Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima, Ordenom bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i Ordenom za hrabrost. Dobrica Ćosić je prvi dobitnik Ninove nagrade 1954. za roman Koreni, a drugi put bio je njen laureat 1961. godine za trilogiju Deobe. Uz Oskara Daviča, Živojina Pavlovića, Dragana Velikića i Svetislava Basaru, jedan je od petorice književnika koji su ovu nagradu dobili više puta. Udruženje književnika Srbije je Ćosiću 1986. dodelilo nagradu Udruženja za izuzetan značaj ja književno stvaralaštvo. Povelju Zadužbine Jakova Ignjatovića iz Budimpešte 1989. Ćosiću je uručio ugledni srpski pisac iz Mađarske Stojan D. Vujičić. Njegoševa nagrada uručena mu je 1990. godine na Cetinju za troknjižje Vreme zla.[24] Dva puta je dobio tradicionalnu godišnju nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju domaću knjigu: 1990. godine za roman „Vernik“ i 1996. za roman „Vreme vlasti“. Jedan je od samo tri pisca (uz Slobodana Selenića i Ljiljanu Habjanović-Đurović) koji je ovu nagradu dobio više puta. Ova nagrada Ćosiću, iz političkih razloga, nije uručena osamdesetih godina za romane Grešnik i Otpadnik, iako su ti romani bili najčitaniji romani u zemlji. Ćosić je 1990. ovu nagradu odbio da primi. Povodom 70. rođendana, Ćosić je 1991. dobio specijalnu Vukovu nagradu. Manje od mesec dana po smenjivanju sa mesta predsednika SRJ, 24. juna 1993, Ćosiću je dodeljena književna nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”. Roman „Vreme vlasti“ višestruko je nagrađivan: nagradom Kočićevo pero (1996), koju dodeljuje Zadužbina „Petar Kočić“, nagradom Laza Kostić (1996), koju je Ćosić odbio da primi, nagradom koja nosi ime njegovog prijatelja Meše Selimovića (1997), nagradom Petar Kočić (1997), koju dodeljuje manifestacija „Kočićev zbor“, Kočićeva nagrada 1998, zatim već pomenutom nagradom NBS za najčitaniju domaću knjigu, a ugledni švajcarski list Nuvo Kotidien je, na osnovu ankete među čitaocima u toj zemlji, početkom maja meseca 1996. ovaj roman proglasio jednim od sedam najboljih evropskih romana. Za ovu knjigu dodeljena mu je i prva nagrada Svetozar Ćorović (1997). Godine 1998. Ćosiću je u Kruševačkom pozorištu uručen „Zlatni krst despota Stefana Lazarevića“. Dana 18. maja 2010. u Moskvi Ćosić je postao prvi dobitnik zlatne medalje „Puškin“ za izuzetne zasluge u književnosti, u okviru Prvog slovenskog foruma umetnosti Zlatni vitez. Predsednik tog foruma, poznati ruski glumac Nikolaj Burljajev, nazvao je Ćosića „legendarnom ličnošću“ i kazao da je po svom stvaralaštvu Tomas Man okarakterisao početak 20. veka, a kraj tog veka — Dobrica Ćosić. Tom prilikom predsednik udruženja pisaca Rusije Valerij Ganičev, uručio je Ćosiću i nagradu Zlatni vitez za književno stvaralaštvo.[25][26] Dana 17. juna 2010. godine, Ćosiću je, u Ambasadi Rusije u Beogradu uručena jubilarna medalja „65 godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu od 1941. do 1945. godine“. Ovo priznanje uručio mu je ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin, po ukazu ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva. Uručivanju nagrade prisustvovali su patrijarh srpski Irinej, predsednik Srbije Boris Tadić, ministri u Vladi Republike Srbije Vuk Jeremić i Ivica Dačić, predsednik Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić, predstavnici Islamske zajednice i druge zvanice.[27][28] Ćosić je ovu medalju poklonio Vojnom muzeju u Beogradu.[29] Dobrica Ćosić je kandidovan za Nobelovu nagradu tri puta: 1983. i 1989. godine od strane francuskih i britanskih institucija.[30][31] i 2011.[32][33] 6. oktobra 2011. godine, došlo je do višečasovne kontroverze, kada je više medija, uključujući RTS, B92, ali i britanski `Gardijan`, prenelo pogrešnu vest da je Ćosić zapravo dobio Nobelovu nagradu.[34] Kada se saznalo da je pravi dobitnik švedski pesnik Tomas Transtremer, odgovornost za ovu dezinformaciju je preuzela grupa „Samoorganizovani veb aktivisti“, koja se protivi navodnom „opasnom uticaju političara i pisca Dobrice Ćosića“.[34] Odeljenje za književnost i jezik Srpske akademije nauka i umetnosti predložilo je 1972. godine Ćosića za „Oktobarsku nagradu“ Beograda za prvi deo romana „Vreme smrti”. Izvršni odbor gradske konferencije Socijalističkog saveza i Predsedništvo Gradskog veća Sindikata Beograda usprotivili su se ovome, jer je Ćosić tih godina već bio u žestokom sukobu sa politikom Saveza komunista Jugoslavije. Ćosić nagradu nije dobio.[35] Srpska akademija nauka i umetnosti je 1. novembra 2021. organizovala naučni skup „Romani Dobrice Ćosića” povodom sto godina od njegovog rođenja.[36][37] Zaostavština Dobrica Ćosić i Viktor Lazić tokom potpisivanja knjiga za „Adligat” 2013. godine Dobrica Ćosić bio je član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” od samog osnivanja 2012. godine, a rad i formiranje institucije podržavao je od 2010. godine.[38] Udruženju je poklonio jedan broj knjiga iz svoje lične biblioteke, uključujući komplet „Sabrana dela Milutina Bojića”, koji mu je bio veoma drag.[38] U Zbirci književnika Dobrice Ćosića nalaze se njegove naočare i nacrt sadržaja u rukopisu za knjigu „Vreme smrti Drugi deo”. Za života je potpisao više od 200 svojih dela za Udruženje, što predstavlja najveću njegovu zbirku sa posvetama i potpisima koja postoji, a radi se o mnogobrojnim prvim, retkim, stranim i bibliofilskim izdanjima. Udruženje takođe ima veliki broj Ćosićevih posveta u okviru legata i zbirki drugih značajnih ličnosti. Po njegovim delima snimljene su televizijske serije Koreni i Vreme zla a priprema se Vreme smrti.[39] Posveta Dobrice Ćosića Miodragu Pavloviću (levo), deo legata Miodraga Pavlovića Ćosićeva posveta Olgi Bešević, deo legata porodice Bešević Njegova ćerka Ana Ćosić Vukić napisala je knjigu „Vreme sa ocem” u formi razgovora sa njim na književne teme.[40] Dela Ćosić je objavio sledeće knjige (navedena su prva izdanja):[41] Daleko je sunce, Prosveta, Beograd, 1951. Koreni, Prosveta, Beograd, 1954. Sedam dana u Budimpešti, Nolit, Beograd, 1957.[42] Deobe, Prosveta, Beograd, 1961. Akcija: zapisi, povodi, odgovori, Prosveta, Beograd, 1964. Bajka, Prosveta, Beograd, 1966. Odgovornosti: akcija, 2, Prosveta - Svjetlost, Beograd - Sarajevo, 1966. Prilike: akcija, 1, Prosveta - Svjetlost, Beograd - Sarajevo, 1966. Moć i strepnje, NU „Braća Stamenković”, Beograd, 1971. Vreme smrti 1−2, Prosveta, Beograd 1972—1979 Prizori Miće Popovića, Beograd, 1974. Vreme smrti, 2, Prosveta, Beograd 1975. Vreme smrti, 3, Otokar Keršovani, Rijeka, 1977. Vreme smrti, 4, Otokar Keršovani, Rijeka, 1978. Vreme smrti, 5, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Vreme smrti, 6, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Stvarno i moguće, Otokar Keršovani, Rijeka, 1982. Vreme smrti, 1-4, BIGZ, Beograd, 1984. Grešnik, BIGZ, Beograd, 1985. Otpadnik, BIGZ, Beograd, 1986. Mića Popović, vreme, prijatelji, BIGZ, Beograd, 1988. Vernik, BIGZ, Beograd, 1990. Promene, Dnevnik, Novi Sad, 1992. Srpsko pitanje - demokratsko pitanje, Stručna knjiga, Beograd, 1992. Vreme vlasti 1, BIGZ, Beograd, 1996 Vreme zla 1-2, Prosveta, Beograd, 1996. Otkriće, Zadužbina „Petar Kočić” i Nauka, Banja Luka - Beograd, 1998. Nada i akcija, „Filip Višnjić”, Beograd, 2000. Piščevi zapisi 1951—1968., „Filip Višnjić”, Beograd, 2000. Piščevi zapisi 1969—1980., „Filip Višnjić”, Beograd, 2001. Pisci moga veka, Verzalpres-Mrlješ, Beograd, 2002. Srpsko pitanje 1, „Filip Višnjić”, Beograd, 2002. Srpsko pitanje 2, „Filip Višnjić”, Beograd, 2003. Kosovo, Novosti, Beograd, 2004. Piščevi zapisi 1981—1991., Beograd, 2002. Piščevi zapisi 1992—1993., „Filip Višnjić”, Beograd, 2004. Prijatelji, „Filip Višnjić”, Beograd, 2005. Vreme vlasti 2, Prosveta, Beograd, 2007. Piščevi zapisi 1993—1999., Službeni glasnik, Beograd, 2008. Piščevi zapisi 1999—2000: Vreme zmija, Službeni glasnik, Beograd, 2008. Lična istorija jednog doba, 1-6, Službeni glasnik, Beograd, 2009. Srpsko pitanje u XX veku, Službeni glasnik, Beograd, 2009. Prijatelji moga veka, Službeni glasnik, Beograd, 2011. U tuđem veku, Službeni glasnik, Beograd, 2011.[43] Bosanski rat, Službeni glasnik, Beograd, 2012.[44] Kosovo 1966–2013, Vukotić medija, Beograd, 2013. U tuđem veku 2, Laguna, Beograd, 2015.[45] Dela o Ćosiću Pesnik revolucije na predsedničkom brodu (1986) — Danilo Kiš Čovek u svom vremenu: razgovori sa Dobricom Ćosićem (1989) — Slavoljub Đukić Autoritet bez vlasti (1993) — prof. dr Svetozar Stojanović Dobrica Ćosić ili predsednik bez vlasti (1993) — Dragoslav Rančić Šta je stvarno rekao Dobrica Ćosić (1995) — Milan Nikolić Vreme pisca: životopis Dobrice Ćosića (2000) — Radovan Popović Lovljenje vetra, politička ispovest Dobrice Ćosića (2001) — Slavoljub Đukić Vreme i Roman: Eseji o romanima Dobrice Ćosića (2001) — Miroslav Egerić Zavičaj i Prerovo Dobrice Ćosića (2002) — Boško Ruđinčanin Gang of four (2005) — Zoran Ćirić Knjiga o Ćosiću (2005) — Dragoljub Todorović Dobrica Ćosić: Bibliografija (2010) — Dejan Vukićević Prepiska 1991-1999. (2011) — Miroslav Majkl Đorđević Moj beogradski dnevnik: susreti i razgovori sa Dobricom Ćosićem 2006-2011. (2012) — Darko Hudelist Bosanski rat Dobrice Ćosića (2013) — Muhamed Mujkić Ogledalo Dobrice Ćosića (2014) — Milivoje Pavlović[46] Dominantna i neželjena elita (2015) — Latinka Perović Dnevnik o Dobrici Ćosiću (2017) — Stojan Berber

vrlo dobro stanje retko izdanje mladost zagreb 1964 Agatha Christie Beli konj Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena.[4] Detinjstvo i obrazovanje[uredi] Agata Kristi kao dete Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život[uredi] Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine[uredi] U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija[uredi] Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. prikaži Dela Agate Kristi Zanimljivosti[uredi] Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”[31] 1 1920 The Mysterious Affair At Styles Misterija u Stajlsu Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 2 1922 The Secret Adversary Tajni neprijatelji Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 3 1923 Murder On The Links Ubistvo na terenu za golf Hercule Poirot & Hastings krimi roman 4 1924 Poirot Investigates – The Adventure of the Western Star – The Tragedy at Marsdon Manor – The Adventure of the Cheap Flat – The Mystery of Hunter’s Lodge – The Million Dollar Bond Robbery – The Adventure of the Egyptian Tomb – The Jewel Robbery at the Grand Metropolitan – The Kidnapped Prime Minister – The Disappearance of Mr Davenheim – The Adventure of the Italian Nobleman – The Case of the Missing Will Poaro istražuje – Slučaj Zapadne zvezde – Tragedija u Marsdon Menoru – Slučaj jeftinog stana – Misterija Hanters Lodža – Pljačka milion dolara u obveznicama – Slučaj egipatske grobnice – Pljačka nakita u Grand Metropolitenu – Otmica ministra – Nestanak gospodina Davenhajma – Avantura italijanskog plemića – Slučaj nestalog testamenta Hercule Poirot kratke priče originalno izdanje sadrži i priče: The Veiled Lady – Dama pod velom The Lost Mine – Propali rudnik The Chocolate Box – Kutija sa čokoladama 5 1924 The Man In The Brown Suit Čovek u smeđem odelu Pukovnik Johnny Race krimi roman 6 1924 The Road Of Dreams Put snova poezija 7 1925 The Secret Of Chimneys Tajna dimnjaka Battle & Bundle krimi roman 8 1926 The Murder Of Roger Ackroyd Ubistvo Rodžera Akrojda Hercule Poirot krimi roman 9 1927 The Big Four Velika cetvorka Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 10 1928 The Mystery Of The Blue Train Misterija plavog voza Hercule Poirot krimi roman 11 1929 The Seven Dials Mystery Misterija sedam brojcanika Battle & Bundle krimi roman 12 1929 Partners In Crime – A Fairy In The Flat – A Pot Of Tea – The Affair Of The Pink Pearl – The Adventure Of The Sinister Stranger – Finessing the King – The Gentleman Dressed In Newspaper – The Case Of The Missing Lady – Blindman’s Buff – The Man In The Mist – The Crackler – The Sunningdale Mystery – The House Of Lurking Death – The Unbreakable Alibi – The Clergman’s Daughter – The Red House – The Ambassador’s Boots – The Man Who Was Number 16 Zajedno protiv zlocina Tommy & Tuppence Beresford kratke price 13 1930 The Murder At The Vicarage Ubistvo u vikarijatu Miss Jane Marple krimi roman 14 1930 The Mysterious Mr. Quin – The Coming of Mr. Quin – The Shadow on the Glass – At the Bells and Motley – The Sign in the Sky – The Soul of the Croupier – The World’s End – The Voice in the Dark – The Face of Helen – The Dead Harlequin – The Bird With The Broken Wing – The Man From The Sea – Harlequin’s Lane Tajanstveni gospodin Kvin – Dolazak Gospodina Kvina – Senka na staklu – Kod „Bilsa i Motlija“ – Znak na nebu – Krupijeova dusa – Kraj sveta – Glas u noci – Lice Helene – Mrtvi pajac – Ptica slomljenih krila – Covek iz mora – Pajacova staza Quin & Satterthwaite kratke price 15 1930 Giant’s Bread Divov hleb Mary Westamacott ljubavni roman 16 1930 Behind The Screen Iza pregrade Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 2. poglavlje 17 1931 The Sittaford Mystery Sitafordska misterija krimi roman Murder At Hazelmoor 18 1931 The Scoop Lopatica Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 2. i 4. poglavlje 19 1931 The Floating Admiral Plutajuci admiral Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 4. poglavlje 20 1932 Peril At End House Opasnost kod End Hausa Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 21 1932 Thirteen Problems – The Tuesday Night Club – The Idol House of Astarte – Ingots of Gold – The Bloodstained Pavement – Motive versus Opportunity – The Thumb Mark of St.Peter – The Blue Geranium – The Companion – The Four Suspects – The Christmas Tragedy – The Herb of Death – The Affair at the Bungalow – Death by Drowning 13 problema – Klub utorkom uvece – Svetiliste Astarte – Zlatne poluge – Plocnik umrljan krvlju – Motiv protiv prilike – Otisak palca svetog Petra – Plavi zdravac – Druzbenica – Cetvoro osumnjicenih – Bozicna tragedija – Travka smrti – Slucaj bungalova – Smrt u reci Miss Jane Marple The Tuesday Club Murders kratke price 22 1933 Lord Edgware Dies Lord Edzver umire Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman Thirteen At Dinner 23 1933 The Hound Of Death And Other Stories – The Hound of Death – The Red Signal – The Fourth Man – The Gypsy – The Lamp – Wireless – The Witness for the Prosecution – The Mystery of the Blue Jar – The Starange Case of Sir Arthur Carmichael – The Call of Wings – The Last Seance – S.O.S. Pas smrti – Pas smrti – Crveni signal – Cetvrti covek – Ciganka – Svetiljka – Radio – Svedok optuzbe – Tajna plavog cupa – Neobicni slucaj Ser Artura Karmajkla – Zov Krila – Poslednja seansa – S.O.S. kratke price 24 1934 Why Didn’t They Ask Evans? Zasto nisu pitali Evansa? Bobby Jones & Frances Derwent krimi roman The Boomerang Clue 25 1934 Murder On The Orient Express Ubistvo u Orijent Ekspresu Hercule Poirot krimi roman Murder in the Calais Coach 26 1934 The Listerdale Mystery – The Listerdale Mystery – Philomel Cottage – The Girl in the Train – Sing a Song of Sixpence – The Manhood of Edward Robinson – Accident – Jane in Search of a Job – A Fruitful Sunday – Mr. Eastwood’s Adventure – The Golden Ball – The Rajah’s Emerald – Swan Song Misterija Listerdejl – Misterija Listerdejl – Kuca Filomel – Devojka u vozu – Pevaj pesmu od penija sest – Zrelo doba Edvarda Robinsona – Nesreca – Dzejn u potrazi za poslom – Plodna nedelja – Pustolovina g. Istvuda – Zlatna lopta – Radzin smaragd – Labudova pesma kratke price 27 1934 Parker Pyne Investigates – The Case of the Middle-Aged Wife – The Case of the Discontented Soldier – The Case of the Distressed Lady – The Case of the Discontented Husband – The Case of the City Clerk – The Case of the Rich Woman – Have You Got Everything You Want? – The Gate of Baghdad – The House at Shiraz – The Pearl of Price – Death on the Nile – The Oracle at Delphi Parker Pajn istrazuje Parker Pyne & Ariadne Oliver kratke price Mr. Parker Pyne, Detective 28 1934 Unfinished Portrait Nedovrseni portret Mary Westmacott ljubavni roman 29 1934 Black Coffee Crna kafa Hercule Poirot originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 1988 30 1935 The A.B.C. Murders ABC ubistva Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman The Alphabet Murders 31 1935 Death In The Clouds Smrt u oblacima Hercule Poirot & Japp krimi roman Death in the Air 32 1935 Three-Act Tragedy Tragedija u tri cina Hercule Poirot & Satterthwaite krimi roman Murder In Three Acts 33 1936 Cards On The Table Karte na stolu Hercule Poirot, Battle, Ariadne Oliver krimi roman 34 1936 Murder In Mesopotamia Ubistvo u Mesopotamiji Hercule Poirot krimi roman 35 1936 Love From A Stranger Ljubav stranca pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Kuca Filomel“ iz 1934. god. 36 1937 A Daughter’s A Daughter Cerkina cerka originalni pozorisni komad, kasnije napisan u formi romana 37 1937 Akhnaton Ehnaton originalni pozorisni komad izveden prvi put tek 1973. godine 38 1937 Death On The Nile Smrt na Nilu Hercule Poirot & Johnny Race krimi roman 39 1937 Dumb Witness Cutljivi svedok Hercule Poirot & Hastings krimi roman Poirot Loses A Client 40 1937 Murder In The Mews – Murder in the Mews – The Incredible Theft – Dead Man’s Mirror – Triangle at Rhodes Ubistvo u maloj ulici – Ubistvo u maloj ulici – Jedan neverovatan lopov – Ogledalo mrtvaca – Trougao na Rodosu Hercule Poirot kratke price Dead Man’s Mirror 41 1938 Appointment With Death Sastanak sa smrcu Hercule Poirot krimi roman 42 1938 Hercule Poirot’s Christmas Bozic Herkula Poaroa Hercule Poirot krimi roman Murder For Christmas, A Holiday for Murder 43 1939 Murder Is Easy Ubistvo je lako Battle krimi roman Easy To Kill 44 1939 And Then There Were None Deset malih crnaca krimi roman Ten Little Niggers Ten Little Indians 45 1939 The Regatta Mystery – The Regatta Mystery – The Mystery of the Baghdad Chest – How Does Your Garden Grow? – Problem at Pollensa Bay – Yellow Iris – Miss Marple Tells a Story – The Dream – In a Glass Darkly – Problem At Sea Misterija na regati Hercule Poirot Miss Jane Marple kratke price 46 1940 Sad Cypress Tuzni cempres Hercule Poirot krimi roman 47 1940 One, Two Buckle My Shoe 1,2 cipela se raspala Hercule Poirot krimi roman An Overdose Of Death The Patriotic Murders 48 1941 N Or M? N ili M? Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 49 1941 Evil Under The Sun Zlo pod suncem Hercule Poirot krimi roman 50 1942 The Body In The Library Les u biblioteci Miss Jane Marple krimi roman 51 1943 Five Little Pigs Pet prasica Hercule Poirot krimi roman – Murder In Retrospect; – Go Back For Murder 52 1943 Ten Little Niggers Deset malih crnaca pozorisni komad – adaptacija romana „Deset malih crnaca“ iz 1939. god. 53 1943 The Moving Finger Kobni prsti Miss Jane Marple krimi roman 54 1943 Problem at Polensa Bay – Problem at Polensa Bay – The Second Gong – Yellow Iris – The Harlequin Tea Set – The Regatta Mystery – The Love Detectives – Next To A Dog – Magnolia Blossam Problem u Polensi – Problem u Polensi – Drugi udarac gonga – Zuti irisi – Harlekinski servis za caj – Misterija na regati – Detektivi u sluzbi ljubavi – Pas na prvom mestu – Cvet magnolije kratke price neke price su ranije vec objavljivane 55 1944 Towards Zero Nulta tacka Battle krimi roman Come And Be Hanged 56 1944 Absent In The Spring Odsutan u prolece Mary Westmacott ljubavni roman 57 1945 Sparkling Cyanide IIskricavi cijanid Johnny Race krimi roman Remembered Death 58 1945 Death Comes As The End Smrt dolazi na kraju krimi roman 59 1945 Appointment With Death Sastanak sa smrcu pozorisni komad – adaptacija romana: „Sastanak sa smrcu“ iz 1938. god. 60 1946 The Hollow Rupa Hercule Poirot krimi roman Murder After Hours 61 1946 Murder On The Nile Smrt na Nilu pozorisni komad – adaptacija romana: „Smrt na Nilu“ iz 1937. god; 1947. godine naziv predstave promenjen u „Hidden Horizon“ 62 1946 Come, Tell Me How You Live Hajde, reci kako zivis price o zivotu na Srednjem Istoku – autobiografski tekstovi 63 1947 The Labours Of Hercules – The Nemean Lion – The Lernean Hydra – The Arcadian Deer – The Eurymanthian Boar – The Augean Stables – The Stymphalean Birds – The Cretan Bull – The Horses Of Diomedes – The Girdle Of Hippolyta – The Flock Of Geryon – The Apples Of The Hesperides – The Capture Of Cerberus Herkulovi zadaci – Nemejski lav – Lernejska hidra – Kerinejska kosuta – Erimantski vepar – Augijeve stale – Stimfalidske ptice – Bik sa Krita – Diomedove kobile – Hipolitin pojas – Copor Geriona – Hesperidske jabuke – Kerberovo zatocenistvo Hercule Poirot kratke price 64 1947 The Rose And The Yew Tree Ruza i tisa Mary Westmacott ljubavni roman 65 1948 Taken at the Flood Ko talas uhvati Hercule Poirot krimi roman There Is A Tide 66 1948 Witness For The Prosecution – The Witness for the Prosecution – The Red Signal – The Fourth Man – S.O.S. – Where there’s a Will – The Mystery of the Blue Jar – Philomel Cottage – Accident – The Second Gong Svedok optuzbe kolekcija kratkih prica – sve osim jedne su ranije objavljivane 67 1949 Crooked House Zla kuca krimi roman 68 1950 A Murder Is Announced Najavljuje se ubistvo Miss Jane Marple & Craddock krimi roman 69 1950 Three Blind Mice And Other Stories – Three Blind Mice – Strange Jest – Tape-measure Murder – The Case Of The Perfect Maid – The Case Of The Caretaker – The Third Floor Flat – The Adventure Of Johnny Waverly – Four-and-Twenty Blackbirds – The Love Detectives Tri slepa misa i druge price kolekcija kratkih prica od kojih je jedna vec ranije objavljena 70 1951 They Came To Baghdad Operacija Bagdad krimi roman 71 1951 The Underdog And Other Stories – The Under Dog – The Plymouth Express – The Affair at the Victory Ball – The Market Basing Mystery – The King of Clubs – The Submarine Plans – The Adventure of the Clapham Clock – The Cornish Mystery – The LeMesurier Inheritance Potcinjeni i druge price Hercule Poirot kratke price 72 1951 The Hollow Rupa Hercule Poirot pozorisni komad – adaptacija romana: „Rupa“ iz 1946. god. uloga Poaroa izbacena iz predstave 73 1952 They Do It With Mirrors Ruka brza od oka Miss Jane Marple krimi roman Murder With Mirrors 74 1952 Mrs. McGinty’s Dead Gospodja Mek Ginti je mrtva Hercule Poirot & Ariadne Oliver krimi roman Blood Will Tell 75 1952 A Daughter’s A Daughter Cerkina cerka Mary Westmacott ljubavni roman 76 1952 The Mousetrap Misolovka pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Tri slepa misa“ iz 1946. god. od 1952.god. neprestano na repertoaru londonskih pozorista 77 1953 After The Funeral Posle sahrane Hercule Poirot krimi roman Funerals Are Fatal 78 1953 Witness For The Prosecution Svedok optuzbe pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Svedok optuzbe“ iz 1948. god. 79 1953 A Pocket Full Of Rye Dzep pun zita Miss Jane Marple krimi roman 80 1954 Destination Unknown Nepoznato odrediste krimi roman So Many Steps To Death 81 1954 Spider’s Web Paukova mreza originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 2000 82 1955 Hickory, Dickory, Dock Tika, taka, tak Hercule Poirot & Felicity Lemon krimi roman Hickory, Dickory, Death 83 1956 Dead Man’s Folly Vasar zlocina Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 84 1956 The Burden Breme Mary Westmacott ljubavni roman 85 1956 Towards Zero Nulta tacka pozorisni komad – adaptacija romana: „Nulta tacka“ iz 1944. god. 86 1957 4:50 From Paddington U 4.50 sa stanice Pedinton Miss Jane Marple & Craddock krimi roman What Mrs. Mcgillicuddy Saw; Murder She Said 87 1958 Ordeal By Innocence Nesreca nevinih Arthur Calgary krimi roman 88 1958 Unexpected Guest Neocekivani gost originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 1999 89 1958 Verdict Presuda originalni pozorisni komad; prvobitno je trebao da se zove „No Fields of Amaranth „ 90 1959 Cat Among The Pigeons Macka medju golubovima Hercule Poirot krimi roman 91 1960 The Adventure Of The Christmas Pudding – The Adventure of the Christmas Pudding – The Mystery of the Spanish Chest – The Under Dog – Four and Twenty Blackbirds – The Dream – Greenshaw’s Folly Tajna Bozicnog pudinga – Tajna Bozicnog pudinga – Tajna spanske skrinje – Potcinjeni – Dvadeset i cetiri kosa – San – Grinsoova ludost Hercule Poirot kolekcija kratkih prica od kojih su neke vec ranije objavljivane 92 1960 Go Back For Murder Pet prasica pozorisni komad – adaptacija romana: „Pet prasica“ iz 1943. god. 93 1961 Double Sin And Other Stories – Double Sin – Wasp’s Nest – Theft of the Royal Ruby – The Dressmaker’s Doll – Greenshaw’s Folly – The Double Clue – The Last Seance – Sanctuary Dvostruki greh – Dvostruki greh – Osinje gnezdo – Kradja kraljevskog rubina – Krojacicina lutka – Grinsoova ludorija – Dvostruki trag – Poslednja seansa – Svetiliste Hercule Poirot Miss Jane Marple kolekcija kratkih prica od kojih su neke vec ranije objavljivane 94 1961 The Pale Horse Kod belog konja Ariadne Oliver krimi roman 95 1962 The Mirror Crack’d From Side To Side Napuklo ogledalo Miss Jane Marple & Craddock krimi roman 96 1962 Rule Of Three Trojno pravilo originalni pozorisni komad – 3 price Afternoon At The Seaside, Patient, Rats 97 1963 The Clocks Tajanstveni satovi Hercule Poirot krimi roman 98 1964 A Caribbean Mystery Karipska misterija Miss Jane Marple krimi roman 99 1965 At Bertram’s Hotel Hotel Bertram Miss Jane Marple krimi roman 100 1965 Surprise! Surprise! – Double Sin – The Arcadian Deer – The Adventure of Johnnie Waverly – Where There’s a Will – Greenshaw’s Folly – The Case of the Perfect Maid – At the Bells and Motley – The Case of the Distressed Lady – The Third Floor Flat – The Plymouth Express – The Mystery of the Spanish Shawl – The Cornish Mystery – The Witness for the Prosecution Iznenadjenje! Iznenadjenje! kolekcija kratkih prica – sve osim jedne su ranije objavljivane 101 1965 Star Over Bethlehem – A Greeting – Star over Bethlehem – A Wreath for Christmas – The naughty donkey – Gold, Frankincense and Myth – The water bus – In the cool of the evening – Jenny by the Sky – Promotion in the higest – The Saints of God – The Island Zvezda nad Vitlejemom pesme i price za decu 102 1966 Third Girl Treca devojka Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 103 1967 Endless Night Vecita noc krimi roman 104 1968 By The Pricking Of My Thumbs Zla sudba Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 105 1969 Halloween Party Zabava u Noci vestica Hercule Poirot & Ariadne Oliver krimi roman 106 1970 Passenger To Frankfurt Putnik za Frankfurt krimi roman 107 1971 Nemesis Nemezis Miss Jane Marple krimi roman 108 1971 The Golden Ball And Other Stories – The Golden Ball – The Listerdale Mystery – The Girl in the Train – The Manhood of Edward Robinson – Jane in Search of a Job – A Fruitful Sunday – The Rajah’s Emerald – Swan Song – The Hound of Death – The Gypsy – The Lamp – The Strange Case of Sir Andrew Carmichael – The Call of Wings – Magnolia Blossom – Next to a Dog Zlatna lopta i druge price kolekcija kratkih prica – sve su vec ranije objavljivane 109 1972 Elephants Can Remember Slonovi Pamte Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 110 1972 Fiddlers three Violinski trio originalni pozorisni komad; u prvoj godini se prikazivao pod nazivom „Fiddlers five“ 111 1973 Postern Of Fate Zaledje sudbine Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 112 1973 Poems A Masque from Italy Ballads Dreams and Fantasies Other Poems Things Places Love Poems and Others Verses of Nowadays Pesme zbirka od 63 pesme podeljene u 8 celina 113 1974 Hercule Poirot’s Early Cases – The Lost Mine – The Chocolate Box – The Veiled Lady – Problem at Sea – How Does Your Garden Grow? – The Adventure of Johnny Waverly – The Third Floor Flat – The Affair at the Victory Ball – The Adventure of the Clapham Cook – The Cornish Mystery – King of Clubs – The Lemesurier Inheritance – Plymouth Express – The Submarine Plans – The Market Basing Mystery – Double Clue – Double Sin – Wasp’s Nest Rani slucajevi Herkula Poaroa Hercule Poirot kratke price – vecina njih je predhodno vec objavljivana 114 1974 Murder on board – The Mystery of the Blue Train – What Mrs. McGillicuddy Saw – Death in the Air Javno ubistvo sastoji se od tri price pisane po romanima 115 1975 Curtain: Poirot’s Last Case Zavesa – Poaroov poslednji slucaj Hercule Poirot & Hastings krimi roman napisan za vreme Drugog svetskog rata 116 1977 Sleeping Murder: Marple’s Last Case Usnulo ubistvo – Poslednji slicaj gospodjice Marpl Miss Jane Marple krimi roman napisan za vreme Drugog svetskog rata 117 1977 An Autobiography Autobiografija Agatha Christie 118 1977 A Murder is Announced Najavljuje se ubistvo adaptirani pozorisni komad po romanu A Murder is Announced iz 1950. god. 119 1979 Miss Marple’s Final Cases and two other stories – Sanctuary – Strange Jest – Tape measure murder – The case of the caretaker – The case of the perfect maid – Miss Marple tells a story – The dressmaker’s doll – In a glass, darkly Miss Jane Marple kratke price predhodno vec objavljivane 120 1982 The Agatha Christie hour – The Fourth Man – The Case of the Discontented Soldier – The Red Signal – The Girl in the Train – Magnolia Blossom – Jane in Search of a Job – In a Glass Darkly – The Case of the Middle-aged Wife – The Mystery of the Blue Jar – The Manhood of Edward Robinson Sati Agate Kristi kratke price predhodno vec objavljivane 121 1997 The Harlequin tea set and other stories – Manx gold (1930) – The edge (1926) – While the light lasts (1924) – The actress (1923) – The lonely god (1926) – The house of dreams (1926) – Within a wall (1925) – Christmas adventure (1923) – The mystery of the Baghdad chest – The Mystery of The Spanish Chest – The Harlequin Tea Set Servis za caj „Arlekin“ – Mansko zlato – Na rubu – Dok svetlo gori – Glumica – Usamljeni bog – Kuca snova – Unutar zida – Bozicna avantura – Misterija bagdadske skrinje – Misterija spanske skrinje – Servis za caj „Arlekin“ Hercule Poirot, Harley Quin, Satterthwaite i ostali kratke price poznato i pod naslovom: While the Light Lasts uz neke poznate tu je i 8 prica iz ranog perioda do tada neobjavljenih

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Putovati ne znači razmišljati, već videti stvari uzastopno, sa životom shvaćenim u razmerama prostora. Jednoličnost pejzaža koji se sporo odmotava umiruje naše brige, puni nas lakoćom i mirom, koje grozničavi putnik nikada ne može spoznati na svojim izletima u punoj brzini. Uz nepožurivani korak konja ošamućenih od vreline, i najmanji događaji putovanja zadržavaju svoju iznenađujuću lepotu. Ovo nisu uznemiravajuća iskušenja, već pre smirena i snažna stanja gde um caruje, koja su nekada pripadala svim ljudskim rasama, i još uvek su očuvana u krvi nomada. Izabela Vilhelmajn Mari Eberhart (engl. Isabelle Wilhelmine Marie Eberhardt; 17. februar 1877 — 21. oktobar 1904) bila je švajcarska književnica i istraživač. Kao tinejdžerka, Eberhartova, koja je u Švajcarskoj obrazovanje stekla od oca, objavljivala je kratke priče pod pseudonimom muškarca. Počela je da se interesuje za severnu Afriku, i smatrala se iskusnim piscem o toj temi, uprkos tome što je region upoznala samo putem korespondencije. Nakon poziva fotografa Luja Davida, Eberhartova se preselila u Alžir, maja 1897. godine. Obukla se kao muškarac i prešla u islam, usvojivši na kraju ime Si Mahmud Saadi. Nepravoslavno ponašanje Eberhartove učinilo ju je izopačenom među evropskim doseljenicima u Alžiru i francuskom administracijom. Eberhartovu je u članstvo primila Kadirija, islamski red, što je francusku administraciju uverilo u činjenicu da je ona špijun ili agitator. Ubrzo nakon toga, Izabela je preživela pokušaj atentata. Godine 1901, francuska administracija naredila joj je da napusti Alžir, ali joj je bilo dozvoljeno da se vrati naredne godine, nakon što se udala za svog partnera, alžirskog vojnika Selmana Enija. Nakon njenog povratka, Izabela je pisala za novine koje je objavljivao Viktor Barukan i radila za generala Ibera Ljotea. Godine 1904, u dobi od 27 godina, Isabela se utopila u poplavi u Ain Sefri. Godine 1906, Barukan je počeo da objavljuje njene preostale rukopise, koji su dobili pohvalu kritike, tako da je Eberhartova posthumno viđena kao zagovornica dekolonizacije, a po njoj su nazvane ulice u Bešaru i Alžiru. Život Eberhartove bio je predmet nekoliko radova, uključujući i film iz 1991. godine koji upravo nosi naziv Izabela Eberhart, kao i opere iz 2012. pod nazivom Pesma iz buke: Životi i smrti Izabele Eberhart. Biografija Mladost i porodična pozadina Eberhartova je rođena 17. februara 1877. godine u Ženevi, Švajcarska, od oca Aleksadra Trofimovskog i majke Natali Merder (rođene Eberhart). Trofimovski je bio anarhist, tutor i bivši pravoslavni sveštenik koji je postao ateista,[1][2] a Natali je bila nezakonita ćerka iz porodice srednje klase, od luteranskog Nemca i ruske Jevrejke.[3][4] Za Natali se smatralo da predstavlja deo ruske aristokratije,[5] što znači da je njena nelegitimnost verovatno bila tajna.[2] Ona se udala za udovca Pavela di Medera, četrdeset godina starijeg ruskog generala, koji je unajmio Trofimovskog kao tutora za svoju decu Nikolu, Natali i Vladimira.[6] Oko 1871. godine, Natali je ostavila svog muža, odvela decu i udala se za Trofimovskog, koji je u isto vreme napustio svoju ženu i decu.[2][7] Oni su napustili Rusiju, otišli u Tursku, a potom i u Italiju, pre nego što su se nastanili u Ženevi.[8] Naredne, 1872. godine, Natali je rodila sina Augustina; De Merder, koji je tada došao u Švajcarsku, u neuspelom pokušaju da se pomiri s Natali, prihvatio je sina kao svog i dozvolio da on nosi njegovo prezime, ali su Augustinova starija braća i sestre verovala da je Trofimovski ipak bio otac.[5] General De Merder je preminuo nekoliko meseci kasnije, i uprkos njihovom razdvajanju, testamentom je obezbedio da Natali prima redovan mesečni prihod od njegovog bogatstva.[9] Porodica je ostala u Švajcarskoj, a četiri godine kasnije rodila se Ebernart, koja je registrovana kao Natalina nelegitimna ćerka. Biograd Fransoa d`Oborn nagađao je da je Ebernartin biološki otac bio pesnik Artur Rembo, koji je u to vreme boravio u Švajcarskoj. Drugi istoričari smatraju da je to malo verovatno i da je verovatnije da je Trofimovski bio otac, primetivši da su Natali i Trofimovski bili gotovo nerazdvojni, da rođenje Ebernart nije negativno uticalo na njihovo partnerstvo i da je Ebernart bila Trofimovskovo omiljeno dete.[5] Biograf Sesili Mekvort nagađala je da je Ebernartina nelegitimnost bila posledica nihilističkih uverenja Trofimovskog, koji je odbacio tradicionalne koncepte porodice.[9] Eberhartova je bila dobro obrazovana; zajedno sa ostalom decom u porodici, ona je imala Trofimovskog za kućnog učitelja.[5][10] Ona je tečno govorila francuski, govorila je ruski, nemački i italijanski,[1] a učila je i latinski, grčki i klasičan arapski. Studirala je filozofiju, metafiziku, hemiju,[10] istoriju i geografiju, iako je bila najstrastvenija za književnost, čitajući radove brojnih autora, uključujući Pjera Lotija, Žana Žaka Rusoa, Lava Tolstoja, Voltera i Emila Zolu još dok je bila tinejdžer,[5] a takođe je bila i obožavalac pesnika Semjona Nadsona i Šarla Bodlera.[11] Još u ranim godinama počela je da nosi mušku odeću, uživajući u slobodi, a njen otac, koji nije bio konformista, nije je obeshrabrivao.[12] Deca De Medera zamerila su se njihovom očuhu, koji im je zabranjivao da se bave bilo čime, kao i da napuštaju kuću, i efikasno ih koristio kao robove kako bi mu omogućili da ima savršene vrtove.[13] Natali, sestra Eberhartove, protiv volje Trofimovskog se 1888. godine udala, pa je zbog toga kasnije bila odsečena od ostatka porodice. Odlazak Natali imao je dubok uticaj na detinjstvo Eberhartove, jer je Natali bila zadužena za većinu kućnih aktivnosti, te je domaćinstvo kasnije patilo od nedostatka higijene i redovnih obroka. Preseljenje u Severnu Afriku Negde pre 1894. godine, Eberhartova je počela da se dopisuje sa Eženom Letorom, francuskim oficirom koji je bio smešten u Sahari i koji je postavio novinski oglas za nju.[14][15] Eberhartova ga je pitala za svaki detalj koji joj je on mogao dati o životu u Sahari, informišući ga pritom o svojim snovima o bekstvu iz Ženeve zajedno sa svojim omiljenim bratom Augustinom. Letor je ohrabrivao ovo dvoje da se presele u Bon (danas Anaba), Alžir, gde bi im on mogao pomoći u započinjanju novog života.[16] U nizu okolnosti koje su ostale nejasne zbog raznih finansijskih dugova i veza sa ruskim revolucionarnim grupama sa kojima je bio povezan, Augustin je pobegao iz Ženeve 1894. godine. Eberhartova mu je u tome verovatno pomogla u početku, ali ubrzo nije bila u mogućnosti da prati gde se on nalazi, uprkos stalnim traganjima.[17] Novembra 1894. godine, Augustin je nju pismom obavestio da se pridružio francuskoj Legiji stranaca i da mu je dodeljen Alžir.[18] Iako je u početku bila besna na Augustinovu odluku, bes Eberhartove nije dugo trajao,[19] pa ga je zamolila da joj pošalje detaljan izveštaj o svemu onome što je video u severnoj Africi.[5] A black and white photograph of a young woman, wearing an assortment of Arabic styled clothing Izabela Eberhart, fotografija iz 1895. godine autora Luja Davida. Luj David je Eberhartovu fotografisao u ritama arapske odeće koje je imao[20] Tokom 1895. godine, ona je objavljivala kratke priče u časopisu Novi moderni magazin (La Nouvelle Revue Moderne) pod pseudonimom Nikolas Podolinski; njeno prvo delo, Infernalija (Infernalia), govori o fizičkoj privlačnosti studenata medicine prema mrtvoj ženi.[5] Kasnije te godine objavila je Viziju Magreba (Vision du Moghreb),[5] priču o severnoafričkom verskom životu.[5][15] Eberhartova je imala „izvanredan uvid i znanje” o Severnoj Africi[15] za nekoga ko je upoznat sa regionom samo putem korespondencije, a njeno pisanje imalo je jaku antikolonijalnu tematiku. Luj David, alžirsko-francuski fotograf, koji je u Švajcarsku otputova zaintrigiran njenim radom, upoznao se s njom, a nakon što je čuo za njenu želju da se preseli u Alžir, ponudio se da joj pomogne da je smesti u Bon ako se ona tamo preseli.[21][22] Te 1895. godine, on je fotografisao Eberhartovu u mornarskoj uniformi, koja je tokom narednih godina bila uveliko povezivana sa njom.[20][23] Eberhartova se tokom maja 1897. godine preselila u Bon zajedno sa svojom majkom.[5][15][24] U početku su njih dve živele sa Davidom i njegovom ženom, a oboje njih su osuđivali količinu vremena koju je Eberhartova provodila sa Arapima. Eberhartovoj i njenoj majci se nije svideo Davidov stav, koji je bio tipičan za evropske doseljenike u tom području,[5] a kasnije su počele da izbegavaju francuske stanovnike te zemlje, iznajmivši kuću u arapskom stilu daleko od evropske četvrti. Eberhartova, svesna da muslimanka ne sme da izlazi napolju sama i bez vela, oblačila se u muškarca, nosivši burnus i turban.[22] Ona se u tom periodu posvetila nastavku učenja arapskog jezika i za par meseci je isti tečno govorila.[25] Ona i njena majka prešle su u islam. Mekvort piše da je Eberhartova bila prirodni mistik, a činilo se da je njen prelazak u islam bio uglavnom iz praktičnih razloga, jer joj je to dalo veće priznanje među Arapima. Eberhartovoj je bilo lako da prihvati islam; Trofimovski ju je posmatrao kao fatalistu, a islam je dao značenje njenom fatalizmu. Ona je prihvatila islamski koncept da je sve predodređeno i Božja volja.[26] Iako se Eberhartova u velikoj meri posvetila muslimanskom načinu života, često je uzimala marihuanu i alkohol[27] i imala mnogo ljubavnika.[28][29][30] Prema prijateljima, Eberhartova je „pila više od legionara, pušila više hašiša nego zavisnici od hašiša i vodila ljubav prema ljubavi vođenja ljubavi”.[31] Bila je heteroseksualne orijentacije, ali je često seksualni odnos tretirala kao bezličan.[32] Razlog zbog kog je njeno arapsko društvo tolerisalo njen životni stil često je raspravljan među biografima. Prema Mekvortu, „delikatna ljubaznost Arapa” dovela ih je do toga da Eberhartovu posmatraju kao muškarca zato što je ona želela da živi kao muškarac.[28] Ponašanje Eberhartove učinilo ju je izopštenom od francuskih doseljenika i kolonijalne uprave, koji su je pomno posmatrali.[33] Ne videći razlog zašto bi žena izabrala društvo osiromašenih Arapa pre nego svoje kolege Evropljane, oni su konačno došli do zaključka da bi ona mogla biti neki engleski agent, koji je poslat da izazove ljutnju prema Francuzima.[34] Eberhartova je počela da piše priče, uključujući i prvi nacrt njenog romana Vagabund (Trimardeur). Njena priča Jasmina (Yasmina), o mladoj beduinskoj ženi koja se zaljubljuje u francuskog oficira i o „tragediji koju ova nemoguća ljubav donosi u njen život”,[25] objavljena je u lokalnim francuskim novinama.[22][24] Njena majka, koja je patila od srčanih problema, umrla je u novembru 1897. godine i bila je sahranjena pod imenom Fatma Manubija.[27][35][36] Eberhartova je u tom periodu bila pogođena i tužna. Trofimovski, koji je bio pozvan kada se zdravstveno stanje njene partnerke pogoršalo, stigao je u Alžir ali tek nakon njene smrti i nije pokazivao nikakve simpatije prema Eberhartovoj. Kada mu je ona rekla da očajnički želi da umre i vrati se majci, on je mirno odgovorio i ponudio joj svoj revolver, koji je ona odbila.[35][37] Putovanja po Evropi Eberhartova je nepromišljeno trošila novac u Alžiru, tako da je ubrzo iscrpela sredstva koja joj je majka ostavila.[38] Ona je često po nekoliko dana provodila u sobicama u kojima se pušio hašiš.[39] Augustin, izbačen iz Legije stranaca zbog lošeg zdravlja, vratio se u Ženevu zajedno sa Eberhartovom tokom 1899. godine. Po povratku su pronašli Trofimovskog u lošem zdravstvenom stanju, koji je bolovao od raka grla i koji je bio pogođen gubitkom Izabeline majke i svog sina Vladimira, koji je godinu dana pre toga počinio samoubistvo. Eberhartova se brinula o ocu, približavajući se polako njemu.[40] U tom periodu je takođe započela vezu, a potom se verila za Rehid-bega, jermenskog diplomatu sa kojim je bila prijateljica i verovatno ljubavnica još kada je imala sedamnaest godina. Iako je Trofimovski blagosiljao ovu veridbu, veza se uskoro završila.[41] Istoričar Lesli Blanč raspad ove veze pripisuje tome što je Rehidu bio dodeljen Stokholm, pa je morao da otputuje tamo.[35] Trofimovski je umro maja naredne godine,[5] a Blanč kao razlog smrti navodi predoziranje hlorom, kojim ga je Eberhartova možda namerno eutanazirala.[35] Ona je pokušala da proda vilu, iako je legitimna žena Trofimovskog protivila izvršenju volje. Nakon nekoliko nedelja pravnih sporova, Eberhartova je založila imovinu i vratila se u Afriku prvim slobodnim brodom.[27] Sa oba roditelja mrtva, smatrala je sebe slobodnom od ljudskih vezanosti i mogla je da živi kao vagabundo.[42] Eberhartova se odrekla imena svoje majke i sebi dala ime Si Mahmud Saadi.[27][43] Počela je da nosi isključivo mušku odeću i razvila mušku ličnost, govoreći i pišući kao muškarac.[44] Eberhartova se ponašala kao Arapin, osporavajući rodne i rasne norme.[33] Upitana zašto se oblači kao arapski muškarac, ona bi neprestano odgovarala: „Nemoguće mi je da radim drugačije”.[45] Nekoliko meseci kasnije, novac koji je Eberhartova posedovala je polako počeo da nestaje, tako da se ona vratila u Ženevu da bi prodala vilu; zbog pravnih problema ona je dobila malo ili nije dobila nimalo novca.[46][47] Ohrabrena prijateljem, ona je otputovala u Pariz kako bi postala pisac, ali nije imala puno uspeha. Dok je bila u Parizu, Eberhartova se srela sa udovicom Markiza de Moresa. Iako je De Mores navodno bio ubijen od strane plemena Tuarega u Sahari, niko nije uhapšen za to ubistvo. Kada je njegova udovica saznala da je Eberhartova bila upoznata sa oblašću u kojoj je njen suprug umro, ona je unajmila Eberhartovu da istraži njegovo ubistvo. Eberhartova je imala dosta koristi od ovog posla, pošto je bila u tom periodu siromašna i čeznula za povratkom u Saharu. U Alžir se vratila tokom jula 1900. godine, smestivši se u El Ued. Prema stručnjaku za Saharu, Ronaldu Viktoru Kortniju Bodliju, Eberhartova nije uložila veliki napor u to da istraži De Moresovu smrt; Bodli je ovo uzeo u obzir zbog kombinacije nespremnosti Francuza da sarađuju u istrazi, kao i zbog fatalizma Eberhartove pre nego zbog njenog namernog nepoštenja.[48] Reč o mutnoj istrazi Eberhartove se na kraju vratila udovici De Moresa, tako da je ona kasnije prekinula finansiranje iste.[30][49] Eberhartova je ubrzo našla prijatelje u toj oblasti, a srela je i alžirskog vojnika Slimana Enija, u koga se zaljubila i sa kojim je ubrzo počela otvoreno da živi zajedno. To je Eberhartovu dodatno otuđilo od francuskih vlasti, koje su već bile ogorčene zbog njenog stila života.[50] Tokom svojih putovanja, ona je uspostavila kontakte sa Kadirijom, sufijskim pokretom. Husein ben Brahim, vođa reda, bio je toliko impresioniran znanjem Eberhartove i njenoj strasti prema islamu da ju je inicirao u svoju zaviju bez uobičajenog formalnog ispitivanja.[51] Ovo je francuske vlasti u potpunosti ubedilo u to da je ona engleski špijun ili agitator, tako da su je stavili na njihovu crnu listu. Francuske vlasti su Enija prebacili u spahijski puk u Batni, verovatno kako bi kaznili Eberhartovu (kojoj ni na koji način dotad nisu mogli direktno nauditi).[52] Previše siromašna da bi mu se pridružila u Batni, Eberhartova je krajem januara 1901. godine otputovala u Behimu kako bi otišla na sastanak Kadirije, gde se nadala da će potražiti finansijsku podršku od Si Lačmija, murabita. Dok je čekala početak sastanka, Eberhartovu je napao čovek sa sabljom i tom prilikom je zadobila površinsku ranu na glavi i duboku posekotinu na levoj ruci.[53] Njen napadač, Abdalah ben Muhamed, bio je nadvladan od strane drugih, a potom uhapšen. Kada su ga upitali zašto je pokušao da ubije Eberhartovu, on je samo ponavljao: „Bog je tako želeo; Bog još uvek to želi”.[54] Eberhartova je sumnjala da je on bio ubica koga su unajmile francuske vlasti.[5] Drugi ovaj napad pripisuju Si Lačmiju; Eberhartova je bila njegova ljubavnica, koja mu je dosadila, i nagađa se da je on istovremeno pokušao da je se otarasi i da za njeno ubistvo okrivi suparničko pleme.[54][55] Sledećeg dana, Eberhartova je dovedena u vojnu bolnicu u El Uedu. Nakon što se oporavila do kraja februara, ona se pridružila Eniju,[56] i to sredstvima članova Kadirije koji su nagradili njeno preživljavanje, smatrajući ga čudom.[57] Nakon što je provela dva meseca sa Enijem u Batni,[58] francuske vlasti su joj naredile da napusti Severnu Afriku, ne dajući joj nikakvo objašnjenje; kao imigrant, ona nije imala drugog izbora nego da se povinuje. Eni je tražio dozvolu od svojih pretpostavljenih da oženi Eberhartovu (što bi joj omogućilo da ostane), ali je njegov zahtev bio odbijen. Ona je početkom maja 1901. godine otputovala u Francusku, gde je neko vreme bila sa Augustinom i njegovom ženom i ćerkom u Marseju. Sredinom juna, pozvana je nazad u Konstantin kako bi svedočila na suđenju njenom napadaču, koji je i dalje bio pri svojoj izjavi da mu je Bog naredio da je ubije, iako je izrazio svoje kajanje prema njoj.[59][60] Eberhartova je rekla da se nije ljutila na Abdalaha, da mu je oprostila i da se nadala da neće biti kažnjen. Iako je tužilac tražio smrtnu kaznu, Abdalah je dobio doživotnu kaznu zatvora. Kada se suđenje završilo, Eberhartova je opet dobila naredbu da napusti zemlju. Vratila se u Francusku da živi sa Augustinom, radeći sa njim (prerušena u muškarca) kao radnik u luci. Augustinova porodica i Eberhartova su živeli u užasnom siromaštvu,[5] tako da se njeno zdravlje pogoršalo i više puta je patila od groznice.[61] Dok je bila u Marseju, ona je pokušala samoubistvo, što je bio jedan od nekoliko pokušaja koje je načinila tokom svog života.[62] Eberhartova je tokom tog perioda nastavila sa pisanjem, radeći na nekoliko projekata, uključujući i njen roman Trimardeur.[63] Prijatelj Eberhartove joj je dao pismo preporuke dramatičara Ežena Brijea,[64] koji se suprotstavljao francuskoj vladavini u Severnoj Africi i podržavao arapsku emancipaciju. On joj je poslao avans od nekoliko stotina franaka i pokušao da objavi njene priče, međutim, nije uspeo da nađe nikoga zainteresovanog za objavljivanje proarapskog pisanja. Eberhartova, nezabrinuta, nastavila je da piše; njen moral podigao se kada je Eni prebačen u spahijski puk blizu Marseja krajem avgusta kako bi završio poslednje mesece svoje službe.[65][66] Ovog puta nije tražio dozvolu od svojih pretpostavljenih da se oženi u Francuskoj, te su se on i Eberhartova venčali oktobra 1901. godine.[5] Neposredno pre venčanja, Eberhartova i Augustin su dobili obaveštenje da je imanje Trofimovskog konačno bilo prodato, ali zbog povećanih pravnih troškova nije ostalo novca za nasledstvo. Sa ovim vestima, Eberhartovu je napustila svaka nada da će imati finansijski bezbedu budućnost.[67] Tokom februara 1902. godine Eni je dobio otpust iz službe, pa se par vratio u Bon kako bi živeo sa svojom porodicom.[65] Kasniji život i smrt Nakon što su kratko vreme živeli sa Enijevom porodicom, par se preselio u Alžir. Ebernartova se razočarala u Enija, čija je izgleda jedina ambicija nakon napuštanja vojske bila pronalaženje nekvalifikovanih poslova koji bi mu omogućili da živi udobno.[68] Ona je u tom periodu povećala svoje napore i pisala više, a nekoliko njenih kratkih priča je tada objavljeno u lokalnoj štampi. Prihvatila je posao u novinama Vesti (Al-Akhbar) izdavača Viktora Barukana marta 1902. godine. Ebernartova je postala redovni saradnik novina, te je počela da objavljuje svoj roman Trimardeur kao serijal tokom avgusta 1903. godine.[5] Polako se sprijateljila sa Barukanom, iako je on često bio frustriran radnom etikom svog novog zaposlenog. Članci Eberhartove stizali su neredovno, jer je ona pisala kada je to želela. Njen posao bio je slabo plaćen, ali je imala brojne benefite. Kroz Barukanove kontakte, ona je uspela da dopre do čuvene zavije Lale Zejneba.[69] Eberhartova je naširoko razgovarala sa Zejnebom o njenom vremenu, iako nikada nije otkrila detalje tog razgovora;[70] njihov sastanak izazvao je zabrinutost među francuskim vlastima.[71] Eberhartova i Eni su se preselili u Tenes tokom jula 1902. godine,[72] nakon što je Eni tamo dobio posao prevodioca.[73] Eberhartova je nepopravljivo loše upravljala svojim novcem, odmah trošivši sve što zaradi na duvan, knjige i poklone za prijatelje, tako da je često zalagala svoje ne previše vredne stvari ili tražila pozajmice kada je shvatala da nema novca za hranu. Ovo ponašanje učinilo ju je još većim izgnanikom od evropskih stanovnika tog grada.[74] Često bi odlazila i ne bi bila nedeljama kući, ponekad odlazivši u Alžir kod Barukana ili je bila slana na različite zadatke. U njegovim novinama je imala svoju redovnu kolumnu, gde je pisala o životu i običajima beduinskih plemena.[75] Zdravlje i Enija i Eberhartove se u tom periodu pogoršalo, a ona je tada patila od redovnih napada malarije.[76] Takođe je u tom periodu verovatno bila zaražena sifilisom.[77][78] Barukan je poslao Eberhartovu da izveštava o posledicama bitke kod El-Munjara koja se desila 2. septembra 1903. godine. Ona je ostala sa vojnicima francuske Legije stranaca i u njihovom sedištu je tada upoznala Ibera Ljotea, francuskog oficira zaduženog za Oran. Ebernartova i Ljote su ubrzo postali prijatelji i, zahvaljujući njenom poznavanju islama i arapskog jezika, ona je postala veza između njega i lokalnih Arapa.[5] Iako Ebernartova nikada nije prestala da protestuje protiv bilo kakvih represivnih akcija koje je francuska administracija preduzimala, ona je verovala da će Ljoteov pristup, koji je bio fokusiran na diplomatiju, a ne na vojnu silu, doneti mir u regionu.[79] Iako su detalji nejasni, opšte je prihvaćeno da je Eberhartova tada bila angažovana kao Ljoteov špijun.[80] Zabrinut zbog moćnog marabuta u Atlaskim planinama, Ljote je nju poslao da se sastane sa njim tokom 1904. godine.[81] U marabutovoj zaviji, Eberhartova je bila oslabljena zbog groznice. Zbog toga se vratila u Ain Sefru, gde je bila lečena u vojnoj bolnici. Napustila je bolnicu, uprkos savetima lekara da ostane,[82] i zamolila Enija, od koga je bila odvojena već nekoliko meseci, da joj se pridruži.[5] Njih dvoje su se sreli 20. oktobra 1904. godine, kada su iznajmili malu blatnenu kuću. Sledećeg dana, tu oblast su zadesile poplave.[82] Čim se voda povukla, Ljote je pokrenuo potragu za njom. Enija su pronašli gotovo odmah, koji je naveo da je video da je Eberhartovu odnela voda. Na osnovu tih informacija, Ljote i njegovi ljudi pretraživali su nekoliko dana okolinu pre nego što su odlučili da istraže ruševine kuće u kojoj je par boravio.[83] Njeno telo nalazilo se slomljeno ispod jedne od potpornih greda kuće. Tačne okolnosti njene smrti nikada nisu otkrivene. Dok su neki biografi izražavali sumnje u vezi s Enijem, većina njih veruje da je umesto toga Eberhartova, koja je uvek verovala da će umreti mlada, prihvatila sudbinu. Makvort je nagađao da se Eberhartova, nakon što je pokušala da pobegne od poplava, okrenula i odlučila da se suprotstavi vodi.[84][5] Blanš je, zbog istorije samoubilačkih sklonosti Eberhartove, tvrdio da je ona verovatno odlučila da ostane na tom području čak i ako je znala da dolazi poplava.[78] Ljote je sahranio Eberhartovu u Ain Sefri i postavio mermerni nadgrobni spomenik, sa ugraviranim njenim usvojenim arapskim imenom i njenim rođenim imenom na francuskom.[85][86] Nasleđe U vreme njene smrti, stvari Eberhartove uključivale su nekoliko neobjavljenih rukopisa. Ljote je svojim vojnicima naredio da potraže sve njene papire nakon poplave i sve što je uspeo da nađe poslao je poštom Barukanu.[87][88] Nakon što ih je rekonstrusao, stavljajući sopstvene reči tamo gde su nedostajale originalne ili su bile previše uništene da bi se pročitale, on je počeo da objavljuje njena dela. Neke radove koje je objavio više se smatraju njegovim delima nego delima Eberhartove.[5] Barukan je na svoj račun takođe dobio kritike zbog navođenja sebe kao koautora nekih publikacija, kao i zbog toga što nije razjasnio koji delovi tekstova su bili njegovi.[89][90] Prva posthumna priča, U toploj senci islama (Dans l`Ombre Chaude de l`Islam), dobila je pozitivne kritike kada je objavljena tokom 1906. godine.[86] Uspeh ove priče privukao je pažnju na radove Eberhartove i doveo je do toga da se ona počela smatrati jednim od najboljih književnika inspirisanih Afrikom.[91] Po Eberhartovoj je nazvana ulica u Bešaru, kao i jedna u Alžiru.[86] Ulica koja je u Alžiru nazvana po njoj nalazila se na periferiji, a jedan od pisaca je tog vremena komentarisao je da postoji tužna simbolika u tome da ulica „počinje u naseljenoj četvrti grada i nestaje u pustinji”.[90] Eberhartova je posthumno viđena kao zagovornica feminizma[90] i dekolonizacije; prema Hediju Abdelu Jauadu u Yale French Studies, njen rad je možda zapravo predstavljao i započeo proces dekolonizacije Severne Afrike.[92] Odnos Eberhartove sa Ljoteom pokrenuo je rasprave među savremenim istoričarima o njenom saučesništvu u procesu kolonijalizma.[5] Godine 1954, autor i istraživač Sesili Makvort je objavila biografiju pod nazivom Sudbina Izabele Eberhart (The Destiny of Isabelle Eberhardt), nakon što je pratila njene rute u Alžiru i Sahari. Knjiga je inspirisala Pola Boulza da prevede neka dela Eberhartove na engleski.[93] Romanopisac Vilijam Bajer objavio je 1976. godine knjigu pod nazivom Izabeline vizije (Visions of Isabelle), koja predstavlja fikcionalizovani prikaz njenog života.[94] Godine 1981, Timberlejk Vertenbejker je premijerno izveo delo Nove anatomije (New Anatomies), predstavu o Eberhartovoj.[20][95] Ebernartova je prikazana u dva filma. Lesli Tornton režirala je njenu biografiju 1988. godine pod nazivom Bilo je nevidljivog pomeranja oblaka (There Was An Unseen Cloud Moving), a u filmu je sedam amaterskih glumica tumačilo lik Eberhartove. Drugi film, koji nosi naziv Izabela Eberhart (Isabelle Eberhardt), režirao je 1991. godine Ijan Prinlg, a glavnu ulogu tumačila je glumica Matilda Mej.[96] Tri godine kasnije, muzičar Paul Šuce objavio je pesmu za Pringlov film pod nazivom Izabela Eberhart: Tražilac zaborava (Isabelle Eberhardt: The Oblivion Seeker). Džon Berger i Nela Bielski su 1998. godine objavili knjigu Izabela: Priča u hicima (Isabelle: A Story in Shots), scenario zasnovan na životu Eberhartove.[97] Misi Macoli je 2012. godine komponovala operu pod nazivom Pesma iz buke: Životi i smrti Izabele Eberhart (Song from the Uproar: The Lives and Deaths of Isabelle Eberhardt)...

Mek povez, bez pisanja po knjizi. Vrlo dobro očuvana. Pronađite jos knjiga Agate Kristi na mom nalogu ovde: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=Agata+Kristi&Prodavac=mi09149&submit=tra%C5%BEi (Kut. Z4) Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena.[4] Detinjstvo i obrazovanje[uredi] Agata Kristi kao dete Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život[uredi] Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine[uredi] U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija[uredi] Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. prikaži Dela Agate Kristi Zanimljivosti[uredi] Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo” 1 1920 The Mysterious Affair At Styles Misterija u Stajlsu Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 2 1922 The Secret Adversary Tajni neprijatelji Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 3 1923 Murder On The Links Ubistvo na terenu za golf Hercule Poirot & Hastings krimi roman 4 1924 Poirot Investigates – The Adventure of the Western Star – The Tragedy at Marsdon Manor – The Adventure of the Cheap Flat – The Mystery of Hunter’s Lodge – The Million Dollar Bond Robbery – The Adventure of the Egyptian Tomb – The Jewel Robbery at the Grand Metropolitan – The Kidnapped Prime Minister – The Disappearance of Mr Davenheim – The Adventure of the Italian Nobleman – The Case of the Missing Will Poaro istražuje – Slučaj Zapadne zvezde – Tragedija u Marsdon Menoru – Slučaj jeftinog stana – Misterija Hanters Lodža – Pljačka milion dolara u obveznicama – Slučaj egipatske grobnice – Pljačka nakita u Grand Metropolitenu – Otmica ministra – Nestanak gospodina Davenhajma – Avantura italijanskog plemića – Slučaj nestalog testamenta Hercule Poirot kratke priče originalno izdanje sadrži i priče: The Veiled Lady – Dama pod velom The Lost Mine – Propali rudnik The Chocolate Box – Kutija sa čokoladama 5 1924 The Man In The Brown Suit Čovek u smeđem odelu Pukovnik Johnny Race krimi roman 6 1924 The Road Of Dreams Put snova poezija 7 1925 The Secret Of Chimneys Tajna dimnjaka Battle & Bundle krimi roman 8 1926 The Murder Of Roger Ackroyd Ubistvo Rodžera Akrojda Hercule Poirot krimi roman 9 1927 The Big Four Velika četvorka Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 10 1928 The Mystery Of The Blue Train Misterija plavog voza Hercule Poirot krimi roman 11 1929 The Seven Dials Mystery Misterija sedam brojčanika Battle & Bundle krimi roman 12 1929 Partners In Crime – A Fairy In The Flat – A Pot Of Tea – The Affair Of The Pink Pearl – The Adventure Of The Sinister Stranger – Finessing the King – The Gentleman Dressed In Newspaper – The Case Of The Missing Lady – Blindman’s Buff – The Man In The Mist – The Crackler – The Sunningdale Mystery – The House Of Lurking Death – The Unbreakable Alibi – The Clergman’s Daughter – The Red House – The Ambassador’s Boots – The Man Who Was Number 16 Zajedno protiv zlocina Tommy & Tuppence Beresford kratke price 13 1930 The Murder At The Vicarage Ubistvo u vikarijatu Miss Jane Marple krimi roman 14 1930 The Mysterious Mr. Quin – The Coming of Mr. Quin – The Shadow on the Glass – At the Bells and Motley – The Sign in the Sky – The Soul of the Croupier – The World’s End – The Voice in the Dark – The Face of Helen – The Dead Harlequin – The Bird With The Broken Wing – The Man From The Sea – Harlequin’s Lane Tajanstveni gospodin Kvin – Dolazak Gospodina Kvina – Senka na staklu – Kod „Bilsa i Motlija“ – Znak na nebu – Krupijeova dusa – Kraj sveta – Glas u noci – Lice Helene – Mrtvi pajac – Ptica slomljenih krila – Covek iz mora – Pajacova staza Quin & Satterthwaite kratke price 15 1930 Giant’s Bread Divov hleb Mary Westamacott ljubavni roman 16 1930 Behind The Screen Iza pregrade Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 2. poglavlje 17 1931 The Sittaford Mystery Sitafordska misterija krimi roman Murder At Hazelmoor 18 1931 The Scoop Lopatica Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 2. i 4. poglavlje 19 1931 The Floating Admiral Plutajuci admiral Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 4. poglavlje 20 1932 Peril At End House Opasnost kod End Hausa Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 21 1932 Thirteen Problems – The Tuesday Night Club – The Idol House of Astarte – Ingots of Gold – The Bloodstained Pavement – Motive versus Opportunity – The Thumb Mark of St.Peter – The Blue Geranium – The Companion – The Four Suspects – The Christmas Tragedy – The Herb of Death – The Affair at the Bungalow – Death by Drowning 13 problema – Klub utorkom uvece – Svetiliste Astarte – Zlatne poluge – Plocnik umrljan krvlju – Motiv protiv prilike – Otisak palca svetog Petra – Plavi zdravac – Druzbenica – Cetvoro osumnjicenih – Bozicna tragedija – Travka smrti – Slucaj bungalova – Smrt u reci Miss Jane Marple The Tuesday Club Murders kratke price 22 1933 Lord Edgware Dies Lord Edzver umire Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman Thirteen At Dinner 23 1933 The Hound Of Death And Other Stories – The Hound of Death – The Red Signal – The Fourth Man – The Gypsy – The Lamp – Wireless – The Witness for the Prosecution – The Mystery of the Blue Jar – The Starange Case of Sir Arthur Carmichael – The Call of Wings – The Last Seance – S.O.S. Pas smrti – Pas smrti – Crveni signal – Cetvrti covek – Ciganka – Svetiljka – Radio – Svedok optuzbe – Tajna plavog cupa – Neobicni slucaj Ser Artura Karmajkla – Zov Krila – Poslednja seansa – S.O.S. kratke price 24 1934 Why Didn’t They Ask Evans? Zasto nisu pitali Evansa? Bobby Jones & Frances Derwent krimi roman The Boomerang Clue 25 1934 Murder On The Orient Express Ubistvo u Orijent Ekspresu Hercule Poirot krimi roman Murder in the Calais Coach 26 1934 The Listerdale Mystery – The Listerdale Mystery – Philomel Cottage – The Girl in the Train – Sing a Song of Sixpence – The Manhood of Edward Robinson – Accident – Jane in Search of a Job – A Fruitful Sunday – Mr. Eastwood’s Adventure – The Golden Ball – The Rajah’s Emerald – Swan Song Misterija Listerdejl – Misterija Listerdejl – Kuca Filomel – Devojka u vozu – Pevaj pesmu od penija sest – Zrelo doba Edvarda Robinsona – Nesreca – Dzejn u potrazi za poslom – Plodna nedelja – Pustolovina g. Istvuda – Zlatna lopta – Radzin smaragd – Labudova pesma kratke price 27 1934 Parker Pyne Investigates – The Case of the Middle-Aged Wife – The Case of the Discontented Soldier – The Case of the Distressed Lady – The Case of the Discontented Husband – The Case of the City Clerk – The Case of the Rich Woman – Have You Got Everything You Want? – The Gate of Baghdad – The House at Shiraz – The Pearl of Price – Death on the Nile – The Oracle at Delphi Parker Pajn istrazuje Parker Pyne & Ariadne Oliver kratke price Mr. Parker Pyne, Detective 28 1934 Unfinished Portrait Nedovrseni portret Mary Westmacott ljubavni roman 29 1934 Black Coffee Crna kafa Hercule Poirot originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 1988 30 1935 The A.B.C. Murders ABC ubistva Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman The Alphabet Murders 31 1935 Death In The Clouds Smrt u oblacima Hercule Poirot & Japp krimi roman Death in the Air 32 1935 Three-Act Tragedy Tragedija u tri cina Hercule Poirot & Satterthwaite krimi roman Murder In Three Acts 33 1936 Cards On The Table Karte na stolu Hercule Poirot, Battle, Ariadne Oliver krimi roman 34 1936 Murder In Mesopotamia Ubistvo u Mesopotamiji Hercule Poirot krimi roman 35 1936 Love From A Stranger Ljubav stranca pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Kuca Filomel“ iz 1934. god. 36 1937 A Daughter’s A Daughter Cerkina cerka originalni pozorisni komad, kasnije napisan u formi romana 37 1937 Akhnaton Ehnaton originalni pozorisni komad izveden prvi put tek 1973. godine 38 1937 Death On The Nile Smrt na Nilu Hercule Poirot & Johnny Race krimi roman 39 1937 Dumb Witness Cutljivi svedok Hercule Poirot & Hastings krimi roman Poirot Loses A Client 40 1937 Murder In The Mews – Murder in the Mews – The Incredible Theft – Dead Man’s Mirror – Triangle at Rhodes Ubistvo u maloj ulici – Ubistvo u maloj ulici – Jedan neverovatan lopov – Ogledalo mrtvaca – Trougao na Rodosu Hercule Poirot kratke price Dead Man’s Mirror 41 1938 Appointment With Death Sastanak sa smrcu Hercule Poirot krimi roman 42 1938 Hercule Poirot’s Christmas Bozic Herkula Poaroa Hercule Poirot krimi roman Murder For Christmas, A Holiday for Murder 43 1939 Murder Is Easy Ubistvo je lako Battle krimi roman Easy To Kill 44 1939 And Then There Were None Deset malih crnaca krimi roman Ten Little Niggers Ten Little Indians 45 1939 The Regatta Mystery – The Regatta Mystery – The Mystery of the Baghdad Chest – How Does Your Garden Grow? – Problem at Pollensa Bay – Yellow Iris – Miss Marple Tells a Story – The Dream – In a Glass Darkly – Problem At Sea Misterija na regati Hercule Poirot Miss Jane Marple kratke price 46 1940 Sad Cypress Tuzni cempres Hercule Poirot krimi roman 47 1940 One, Two Buckle My Shoe 1,2 cipela se raspala Hercule Poirot krimi roman An Overdose Of Death The Patriotic Murders 48 1941 N Or M? N ili M? Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 49 1941 Evil Under The Sun Zlo pod suncem Hercule Poirot krimi roman 50 1942 The Body In The Library Les u biblioteci Miss Jane Marple krimi roman 51 1943 Five Little Pigs Pet prasica Hercule Poirot krimi roman – Murder In Retrospect; – Go Back For Murder 52 1943 Ten Little Niggers Deset malih crnaca pozorisni komad – adaptacija romana „Deset malih crnaca“ iz 1939. god. 53 1943 The Moving Finger Kobni prsti Miss Jane Marple krimi roman 54 1943 Problem at Polensa Bay – Problem at Polensa Bay – The Second Gong – Yellow Iris – The Harlequin Tea Set – The Regatta Mystery – The Love Detectives – Next To A Dog – Magnolia Blossam Problem u Polensi – Problem u Polensi – Drugi udarac gonga – Zuti irisi – Harlekinski servis za caj – Misterija na regati – Detektivi u sluzbi ljubavi – Pas na prvom mestu – Cvet magnolije kratke price neke price su ranije vec objavljivane 55 1944 Towards Zero Nulta tacka Battle krimi roman Come And Be Hanged 56 1944 Absent In The Spring Odsutan u prolece Mary Westmacott ljubavni roman 57 1945 Sparkling Cyanide IIskricavi cijanid Johnny Race krimi roman Remembered Death 58 1945 Death Comes As The End Smrt dolazi na kraju krimi roman 59 1945 Appointment With Death Sastanak sa smrcu pozorisni komad – adaptacija romana: „Sastanak sa smrcu“ iz 1938. god. 60 1946 The Hollow Rupa Hercule Poirot krimi roman Murder After Hours 61 1946 Murder On The Nile Smrt na Nilu pozorisni komad – adaptacija romana: „Smrt na Nilu“ iz 1937. god; 1947. godine naziv predstave promenjen u „Hidden Horizon“ 62 1946 Come, Tell Me How You Live Hajde, reci kako zivis price o zivotu na Srednjem Istoku – autobiografski tekstovi 63 1947 The Labours Of Hercules – The Nemean Lion – The Lernean Hydra – The Arcadian Deer – The Eurymanthian Boar – The Augean Stables – The Stymphalean Birds – The Cretan Bull – The Horses Of Diomedes – The Girdle Of Hippolyta – The Flock Of Geryon – The Apples Of The Hesperides – The Capture Of Cerberus Herkulovi zadaci – Nemejski lav – Lernejska hidra – Kerinejska kosuta – Erimantski vepar – Augijeve stale – Stimfalidske ptice – Bik sa Krita – Diomedove kobile – Hipolitin pojas – Copor Geriona – Hesperidske jabuke – Kerberovo zatocenistvo Hercule Poirot kratke price 64 1947 The Rose And The Yew Tree Ruza i tisa Mary Westmacott ljubavni roman 65 1948 Taken at the Flood Ko talas uhvati Hercule Poirot krimi roman There Is A Tide 66 1948 Witness For The Prosecution – The Witness for the Prosecution – The Red Signal – The Fourth Man – S.O.S. – Where there’s a Will – The Mystery of the Blue Jar – Philomel Cottage – Accident – The Second Gong Svedok optuzbe kolekcija kratkih prica – sve osim jedne su ranije objavljivane 67 1949 Crooked House Zla kuca krimi roman 68 1950 A Murder Is Announced Najavljuje se ubistvo Miss Jane Marple & Craddock krimi roman 69 1950 Three Blind Mice And Other Stories – Three Blind Mice – Strange Jest – Tape-measure Murder – The Case Of The Perfect Maid – The Case Of The Caretaker – The Third Floor Flat – The Adventure Of Johnny Waverly – Four-and-Twenty Blackbirds – The Love Detectives Tri slepa misa i druge price kolekcija kratkih prica od kojih je jedna vec ranije objavljena 70 1951 They Came To Baghdad Operacija Bagdad krimi roman 71 1951 The Underdog And Other Stories – The Under Dog – The Plymouth Express – The Affair at the Victory Ball – The Market Basing Mystery – The King of Clubs – The Submarine Plans – The Adventure of the Clapham Clock – The Cornish Mystery – The LeMesurier Inheritance Potcinjeni i druge price Hercule Poirot kratke price 72 1951 The Hollow Rupa Hercule Poirot pozorisni komad – adaptacija romana: „Rupa“ iz 1946. god. uloga Poaroa izbacena iz predstave 73 1952 They Do It With Mirrors Ruka brza od oka Miss Jane Marple krimi roman Murder With Mirrors 74 1952 Mrs. McGinty’s Dead Gospodja Mek Ginti je mrtva Hercule Poirot & Ariadne Oliver krimi roman Blood Will Tell 75 1952 A Daughter’s A Daughter Cerkina cerka Mary Westmacott ljubavni roman 76 1952 The Mousetrap Misolovka pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Tri slepa misa“ iz 1946. god. od 1952.god. neprestano na repertoaru londonskih pozorista 77 1953 After The Funeral Posle sahrane Hercule Poirot krimi roman Funerals Are Fatal 78 1953 Witness For The Prosecution Svedok optuzbe pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Svedok optuzbe“ iz 1948. god. 79 1953 A Pocket Full Of Rye Dzep pun zita Miss Jane Marple krimi roman 80 1954 Destination Unknown Nepoznato odrediste krimi roman So Many Steps To Death 81 1954 Spider’s Web Paukova mreza originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 2000 82 1955 Hickory, Dickory, Dock Tika, taka, tak Hercule Poirot & Felicity Lemon krimi roman Hickory, Dickory, Death 83 1956 Dead Man’s Folly Vasar zlocina Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 84 1956 The Burden Breme Mary Westmacott ljubavni roman 85 1956 Towards Zero Nulta tacka pozorisni komad – adaptacija romana: „Nulta tacka“ iz 1944. god. 86 1957 4:50 From Paddington U 4.50 sa stanice Pedinton Miss Jane Marple & Craddock krimi roman What Mrs. Mcgillicuddy Saw; Murder She Said 87 1958 Ordeal By Innocence Nesreca nevinih Arthur Calgary krimi roman 88 1958 Unexpected Guest Neocekivani gost originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 1999 89 1958 Verdict Presuda originalni pozorisni komad; prvobitno je trebao da se zove „No Fields of Amaranth „ 90 1959 Cat Among The Pigeons Macka medju golubovima Hercule Poirot krimi roman 91 1960 The Adventure Of The Christmas Pudding – The Adventure of the Christmas Pudding – The Mystery of the Spanish Chest – The Under Dog – Four and Twenty Blackbirds – The Dream – Greenshaw’s Folly Tajna Bozicnog pudinga – Tajna Bozicnog pudinga – Tajna spanske skrinje – Potcinjeni – Dvadeset i cetiri kosa – San – Grinsoova ludost Hercule Poirot kolekcija kratkih prica od kojih su neke vec ranije objavljivane 92 1960 Go Back For Murder Pet prasica pozorisni komad – adaptacija romana: „Pet prasica“ iz 1943. god. 93 1961 Double Sin And Other Stories – Double Sin – Wasp’s Nest – Theft of the Royal Ruby – The Dressmaker’s Doll – Greenshaw’s Folly – The Double Clue – The Last Seance – Sanctuary Dvostruki greh – Dvostruki greh – Osinje gnezdo – Kradja kraljevskog rubina – Krojacicina lutka – Grinsoova ludorija – Dvostruki trag – Poslednja seansa – Svetiliste Hercule Poirot Miss Jane Marple kolekcija kratkih prica od kojih su neke vec ranije objavljivane 94 1961 The Pale Horse Kod belog konja Ariadne Oliver krimi roman 95 1962 The Mirror Crack’d From Side To Side Napuklo ogledalo Miss Jane Marple & Craddock krimi roman 96 1962 Rule Of Three Trojno pravilo originalni pozorisni komad – 3 price Afternoon At The Seaside, Patient, Rats 97 1963 The Clocks Tajanstveni satovi Hercule Poirot krimi roman 98 1964 A Caribbean Mystery Karipska misterija Miss Jane Marple krimi roman 99 1965 At Bertram’s Hotel Hotel Bertram Miss Jane Marple krimi roman 100 1965 Surprise! Surprise! – Double Sin – The Arcadian Deer – The Adventure of Johnnie Waverly – Where There’s a Will – Greenshaw’s Folly – The Case of the Perfect Maid – At the Bells and Motley – The Case of the Distressed Lady – The Third Floor Flat – The Plymouth Express – The Mystery of the Spanish Shawl – The Cornish Mystery – The Witness for the Prosecution Iznenadjenje! Iznenadjenje! kolekcija kratkih prica – sve osim jedne su ranije objavljivane 101 1965 Star Over Bethlehem – A Greeting – Star over Bethlehem – A Wreath for Christmas – The naughty donkey – Gold, Frankincense and Myth – The water bus – In the cool of the evening – Jenny by the Sky – Promotion in the higest – The Saints of God – The Island Zvezda nad Vitlejemom pesme i price za decu 102 1966 Third Girl Treca devojka Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 103 1967 Endless Night Vecita noc krimi roman 104 1968 By The Pricking Of My Thumbs Zla sudba Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 105 1969 Halloween Party Zabava u Noci vestica Hercule Poirot & Ariadne Oliver krimi roman 106 1970 Passenger To Frankfurt Putnik za Frankfurt krimi roman 107 1971 Nemesis Nemezis Miss Jane Marple krimi roman 108 1971 The Golden Ball And Other Stories – The Golden Ball – The Listerdale Mystery – The Girl in the Train – The Manhood of Edward Robinson – Jane in Search of a Job – A Fruitful Sunday – The Rajah’s Emerald – Swan Song – The Hound of Death – The Gypsy – The Lamp – The Strange Case of Sir Andrew Carmichael – The Call of Wings – Magnolia Blossom – Next to a Dog Zlatna lopta i druge price kolekcija kratkih prica – sve su vec ranije objavljivane 109 1972 Elephants Can Remember Slonovi Pamte Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 110 1972 Fiddlers three Violinski trio originalni pozorisni komad; u prvoj godini se prikazivao pod nazivom „Fiddlers five“ 111 1973 Postern Of Fate Zaledje sudbine Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 112 1973 Poems A Masque from Italy Ballads Dreams and Fantasies Other Poems Things Places Love Poems and Others Verses of Nowadays Pesme zbirka od 63 pesme podeljene u 8 celina 113 1974 Hercule Poirot’s Early Cases – The Lost Mine – The Chocolate Box – The Veiled Lady – Problem at Sea – How Does Your Garden Grow? – The Adventure of Johnny Waverly – The Third Floor Flat – The Affair at the Victory Ball – The Adventure of the Clapham Cook – The Cornish Mystery – King of Clubs – The Lemesurier Inheritance – Plymouth Express – The Submarine Plans – The Market Basing Mystery – Double Clue – Double Sin – Wasp’s Nest Rani slucajevi Herkula Poaroa Hercule Poirot kratke price – vecina njih je predhodno vec objavljivana 114 1974 Murder on board – The Mystery of the Blue Train – What Mrs. McGillicuddy Saw – Death in the Air Javno ubistvo sastoji se od tri price pisane po romanima 115 1975 Curtain: Poirot’s Last Case Zavesa – Poaroov poslednji slucaj Hercule Poirot & Hastings krimi roman napisan za vreme Drugog svetskog rata 116 1977 Sleeping Murder: Marple’s Last Case Usnulo ubistvo – Poslednji slicaj gospodjice Marpl Miss Jane Marple krimi roman napisan za vreme Drugog svetskog rata 117 1977 An Autobiography Autobiografija Agatha Christie 118 1977 A Murder is Announced Najavljuje se ubistvo adaptirani pozorisni komad po romanu A Murder is Announced iz 1950. god. 119 1979 Miss Marple’s Final Cases and two other stories – Sanctuary – Strange Jest – Tape measure murder – The case of the caretaker – The case of the perfect maid – Miss Marple tells a story – The dressmaker’s doll – In a glass, darkly Miss Jane Marple kratke price predhodno vec objavljivane 120 1982 The Agatha Christie hour – The Fourth Man – The Case of the Discontented Soldier – The Red Signal – The Girl in the Train – Magnolia Blossom – Jane in Search of a Job – In a Glass Darkly – The Case of the Middle-aged Wife – The Mystery of the Blue Jar – The Manhood of Edward Robinson Sati Agate Kristi kratke price predhodno vec objavljivane 121 1997 The Harlequin tea set and other stories – Manx gold (1930) – The edge (1926) – While the light lasts (1924) – The actress (1923) – The lonely god (1926) – The house of dreams (1926) – Within a wall (1925) – Christmas adventure (1923) – The mystery of the Baghdad chest – The Mystery of The Spanish Chest – The Harlequin Tea Set Servis za caj „Arlekin“ – Mansko zlato – Na rubu – Dok svetlo gori – Glumica – Usamljeni bog – Kuca snova – Unutar zida – Bozicna avantura – Misterija bagdadske skrinje – Misterija spanske skrinje – Servis za caj „Arlekin“ Hercule Poirot, Harley Quin, Satterthwaite i ostali kratke price poznato i pod naslovom: While the Light Lasts uz neke poznate tu je i 8 prica iz ranog perioda do tada neobjavljenih

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Devedsto petnaesta - Ožalošćena porodica,Opasna igra,Dr - Put oko sveta,Gospođa ministarka - Običan čovek,Svet,Beograd nekad i sad - Opštinsko dete,Listići - Hajduci,Pripovetke - Narodni poslanik,Sumnjivo lice,Protekcija - Mister dolar,Pokojnik,Vlast,Male scene - Autobiografija, - Pučina,Tako je moralo biti,Kneginja od Tribala,Knez od Semberije Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Filip Artur Larkin CH CBE FRSL (9. avgust 1922 – 2. decembar 1985) je bio engleski pesnik, romanopisac i bibliotekar. Njegova prva knjiga poezije, Severni brod (The North Ship), objavljena je 1945. godine, zatim dva romana, Džil (Jill) (1946) i Devojka u zimi (A Girl in Winter) (1947), a zapažen je 1955. objavljivanjem svoje druge zbirke pesama, Manje prevareni (The Less Deceived), praćeni kasnijim zbirkama Venčanja na Duhove (The Whitsun Weddings) (1964) i Visoki prozori (High Windows) (1974). Doprineo je listu Dejli Telegraf kao njegov džez kritičar od 1961. do 1971, članci sakupljeni u časopisu All What Jazz: A Record Diary1961–71 (1985) i uredio je antologiju poezije The Oxford Book of Twentieth Century English Verse (1973).[1] Među njegove brojne počasti ubraja se i Kraljičina zlatna medalja za poeziju.[2] Njemu je ponuđeno, ali je odbio, mesto Pesničkog laureata 1984. godine, nakon smrti ser Džona Betdžemana. Nakon diplomiranja na Oksfordskom univerzitetu 1943. godine sa prvim nivoom na studijama engleskog jezika i književnosti, Larkin je postao bibliotekar. Tokom trideset godina koliko je radio kao univerzitetski bibliotekar u biblioteci Brinmor Džons na Univerzitetu Hal, stvorio je veći deo svojih objavljenih radova. Sam Larkin je rekao da je lišavanje za njega „ono što su narcisi bili za Vordsvorta“.[3] Pod uticajem V.H. Odena, V.B. Jejtsa i Tomasa Hardija, njegove pesme su visoko strukturirane, ali sa fleksibilnim formama stihova. Džin Hartli, bivša supruga Larkinovog izdavača Džordža Hartlija (Marvel Pres), opisala ih je kao „pikantnu mešavinu lirike i nezadovoljstva“,[4] mada antologičar Kit Tuma piše da ima više u Larkinovom delu nego što njegova reputacija groznog pesimizma ukazuje.[5] Larkinova javna ličnost bila je osoba usamljenog Engleza koji nije voleo slavu i nije imao strpljenja za zamke javnog književnog života. Liza Džardin nazvala ga je `slučajnim, uobičajenim rasistom i lakim mizoginom`, ali akademik Džon Ozborn je 2008. tvrdio da su `najgore što je neko otkrio o Larkinu neka jeziva pisma i ukus za pornografiju mekši od onoga što prolazi kao uobičajena zabava`.[6][7] Uprkos kontroverzama, Larkin je 2003. godine, skoro dve decenije nakon smrti, izabran u anketi Društva pesničkih knjiga, kao najomiljeniji britanski pesnik u prethodnih 50 godina, a 2008. Tajms ga je proglasio najvećim britanskim posleratnim piscem.[8] 1973. recenzent Coventry Telegraph-a nazvao je Larkina „bardom Koventrija“[9] ali 2010. godine, 25 godina nakon njegove smrti, Larkinov usvojeni rodni grad, Kingston na Halu, bio je taj koji ga je obeležio festivalom Larkin 25[10] koji je kulminirao otkrivanjem statue Larkina od strane Martina Dženingsa 2. decembra 2010. godine, na 25. godišnjicu njegove smrti.[11][12][13] Dana 2. decembra 2016. godine, na 31. godišnjicu njegove smrti, u Poetskom kutku u Vestminsterskoj opatiji otkriven je podni Larkinov spomen-kamen.[14] Život Mladost i obrazovanje Filip Larkin je rođen 9. avgusta 1922. godine u Radfordu, Koventri,[15] kao jedini sin i mlađe dete Sidnija Larkina (1884—1948) i njegove supruge Eve Emili (1886—1977). Larkinov dom u Radfordu, Koventri Porodica Larkin živela je u području Radford, u Koventriju, sve do Larkinove pete godine,[16] pre nego što se preselila u veliku trospratnu kuću srednje klase u blizini železničke stanice Koventri i škole. Preživevši bombaške napade u Drugom svetskom ratu, ta njihova bivša kuća srušena je šezdesetih godina 20. veka kako bi se ustupio mesto programu modernizacije puteva,[17] izgradnjom unutrašnjeg prstena. Njegova sestra Ketrin bila je 10 godina starija od njega.[18] Njegov otac bio je jedinstvena osoba, „nihilistički razočaran u srednji vek“,[19] koji je ljubav prema literaturi kombinovao sa entuzijazmom za nacizam i prisustvovao je na dva mitinga u Nirnbergu sredinom `30-ih.[20] Upoznao je svog sina sa delima Ezre Paunda, T.S. Eliota, Džejmsa Džojsa i pre svega D.H. Lorensa.[21] Njegova majka je bila nervozna i pasivna žena, kojom je dominirao njen suprug.[22] Larkinovo rano detinjstvo u nekim je aspektima bilo neobično: majka i sestra su ga školovali kod kuće do osme godine, ni prijatelji ni rođaci nikada nisu posećivali porodičnu kuću i mucao je.[23] Ipak, kada je pošao u školu, odmah se uklopio i stvorio bliska dugogodišnja prijateljstva. Iako je kućni život bio relativno hladan, Larkin je uživao podršku roditelja. Na primer, njegova duboka strast za džezom podržana je kupovinom bubnjarskog kompleta i saksofona, uz pretplatu na časopis DownBeat. Iz osnovne škole prešao je u višu školu, gde je prošao prilično loše. Uprkos njegovim rezultatima, bilo mu je dozvoljeno da ostane u školi; položio je prijemne ispite za koledž Sv. Džon, Oksford.[24] Larkin je započeo studije na Oksfordskom univerzitetu u oktobru 1940, godinu dana nakon izbijanja Drugog svetskog rata. Stare tradicije višeg staleža univerzitetskog života su izbledele i većina studenata je studirala na veoma krnjem stepenu.[25] Zbog slabog vida, Larkin nije prošao na vojnom lekarskom pregledu i mogao je da studira uobičajene tri godine.[26] Upoznao je Kingslija Ejmisa, koji je podsticao njegov ukus za podsmeh i nepoštovanje i koji mu je ostao blizak prijatelj tokom celog života.[27] Ejmis, Larkin i drugi univerzitetski prijatelji osnovali su grupu koju su nazvali „Sedmorka“, sastajući se kako bi razgovarali o poeziji jedni drugih, slušali džez i oduševljeno pili. U to vreme imao je prvu stvarnu socijalnu interakciju sa suprotnim polom, ali nije postigao romantičan napredak.[28] 1943. polagao je završni ispit i bio je veoma iznenađen dobijanjem prvorazredne počasne diplome.[29] Rana karijera i veze Biblioteka u Velingtonu, Šropšir 1943. Larkin je postavljen za bibliotekara javne biblioteke u Velingtonu, Šropšir. Tokom rada tamo je početkom 1944. upoznao svoju prvu devojku Rut Bouman,[30] koja je 1945. godine nastavila da studira na Kings koledžu u Londonu. Do juna 1946, Larkin se donekle kvalifikovao za članstvo u Bibliotekarskom udruženju i imenovan je za pomoćnika bibliotekara na Univerzitetskom koledžu u Lesteru. Šest nedelja nakon očeve smrti od raka u martu 1948, Larkin je zaprosio Rut, a tog leta par je proveo godišnji odmor na turneji po državi Tomasa Hardija (Veseks).[31] U junu 1950. Larkin je postavljen za pod-bibliotekara na Kraljičinom Univerzitetu Belfast. Pre njegovog odlaska on i Rut su se razišli. Proveo je pet godina u Belfastu, što je izgleda bilo najsrećnije doba u njegovom životu. Ovaj stan na drugom spratu u Halu bio je Larkinov iznajmljeni smeštaj od 1956. do 1974 (fotografija 2008). 1955. Larkin je postao univerzitetski bibliotekar na Univerzitetu Hal, a tu funkciju je obavljao do svoje smrti.[32] U posleratnim godinama, Univerzitet Hal pretrpeo je značajnu ekspanziju, što je bilo tipično za britanske univerzitete u tom periodu. Kada je Larkin tamo zauzeo svoje mesto, planovi za novu univerzitetsku biblioteku već su bili uznapredovali. Uložio je veliki napor za samo nekoliko meseci da se upozna sa njima pre nego što su postavljeni pred univerzitetski komitet; predložio je brojne izmene, neke glavne i strukturne, koje su sve usvojene. Izgrađena je u dve etape, a 1967. godine nazvana je bibliotekom Brinmor Džons po Ser Brinmor Džonsu, univerzitetskom prorektoru. Jedan od Larkinovih kolega u Halu rekao je da je on postao velika figura u posleratnom britanskom bibliotekarstvu.[33] Deset godina nakon završetka nove biblioteke, Larkin je kompjuterizovao evidenciju za celokupan bibliotečki fond, što je postala prva biblioteka u Evropi koja je instalirala Geac sistem, automatizovani sistem mrežne cirkulacije. Ričard Gudman je napisao da se Larkin istakao kao administrator, čovek komiteta i arbitar. „Pošteno se odnosio prema svom osoblju i motivisao ih je“, rekao je Gudman. „To je činio sa kombinacijom efikasnosti, visokih standarda, humora i saosećanja.“[34] Tokom njegovih 30 godina, fond biblioteke se udvostručio, a budžet se proširio sa 4.500 na 448.500 funti, realno povećavajući se dvanaest puta.[35] Kasniji život 1968. godine Larkinu je ponuđen OBE (Orden britanskog carstva), koji je odbio. Kasnije u životu prihvatio je ponudu da bude Počasni pratilac.[36] Ubrzo po završetku druge i veće faze izgradnje biblioteke 1969. godine,[37] uspeo je da preusmeri svoju energiju. U oktobru 1970. započeo je rad na sastavljanju nove antologije poezije, The Oxford Book of Twentieth Century English Verse (1973). Hardi je bio pesnik koji je bio najizdašnije zastupljen. Bilo je dvadeset i sedam Hardijevih pesama, u poređenju sa samo devet T.S. Eliota (međutim, Eliot je najpoznatiji po dugim pesmama); ostali pesnici sa najviše zastupljenosti bili su V.B. Jejts, V.H. Oden i Radjard Kipling. Larkin je uključio šest svojih pesama - isti broj kao i za Ruperta Bruka. U procesu sastavljanja sveske bio je razočaran što nije pronašao još bolje pesme kao dokaz da je glamur oko modernista ugušio glas tradicionalista. U periodu od 1973. do 1974. Larkin je postao počasni stipendista koledža St. Džons, Oksford, a počasni stepeni su mu dodelili univerziteti Vorvik, St. Endrus i Saseks. U januaru 1974, Univerzitet Hal obavestio je Larkina da će prodati zgradu u parku Pirson u kojoj je živeo. Ubrzo nakon toga kupio je dvospratnu kuću iz 1950-ih u Njuland Parku.[38] U decembru 2010. godine, u okviru obeležavanja 25. godišnjice Larkinove smrti, BBC je emitovao program pod nazivom Filip Larkin i Treća žena fokusirajući se na njegovu vezu sa sekretaricom Beti Makeret u kome je prvi put govorila o njihovoj vezi. Program je obuhvatio i čitanje novootkrivene tajne pesme, Dragi Džejk, i otkrio da je Makeret bila jedna od inspiracija za njegova pisanja.[39] Poslednje godine i smrt 1982. Larkin je napunio šezdeset. Ovo je najznačajnije obeležila zbirka eseja pod naslovom Larkin u šezdesetim, koju je uredio Antoni Tvejt, a objavili su je Faber i Faber.[40] Tu su bila i dva televizijska programa: epizoda emisije The South Bank Show koju je predstavio Melvin Breg, i polusatni specijal na BBC koji je osmislio i predstavio ministar za rad Roj Hatersli.[41] 1985. godine Larkin je počeo da pati od raka jednjaka. 11. juna 1985. operisan je, ali je utvrđeno da se njegov rak proširio. Umro je 2. decembra 1985. godine, u 63. godini, i sahranjen je na opštinskom groblju Kotingam u blizini Hala.[42] Larkin je na samrti zatražio da se njegovi dnevnici unište. Posthumna reputacija Larkinova posthumna reputacija bila je duboko pogođena objavljivanjem 1992. godine njegovih pisama u izdanju Entoni Tvejta, a sledeće godine i njegovom zvaničnom biografijom Filip Larkin: Život pisca Endrua Moušna.[43] Oni su otkrili njegovu opsesiju pornografijom, njegov rasizam, sve veći prelazak u političku desnicu.[44] Uprkos kontroverzama oko njegovog ličnog života i mišljenja, Larkin ostaje jedan od najpopularnijih britanskih pesnika. 2003. godine, gotovo dve decenije nakon njegove smrti, Larkin je izabran za „najomiljenijeg pesnika nacije“ u istraživanju Poetry Book Society,[45] a 2008. godine The Times je Larkina imenovao za najvećeg britanskog posleratnog pisca.[46] Tri njegove pesme, `This Be The Verse`, `The Whitsun Weddings` i `An Arundel Tomb`, uvrštene su u Top 100 pesama nacije, za koje su glasali gledaoci VVS-jeve Bookworm 1995. godine.[47] Interesovanje medija za Larkina poraslo je u dvadeset prvom veku. Društvo Filip Larkin Društvo Filip Larkin je dobrotvorna organizacija posvećena očuvanju sećanja i dela Filipa Larkina. Formirano je 1995. godine na desetu godišnjicu Larkinove smrti,[48] i steklo je dobrotvorni status u Ujedinjenom Kraljevstvu 2000. godine. Antoni Tvejt, jedan od Larkinovih književnih izvršitelja, postao je prvi predsednik društva. Društvo vrši razne aktivnosti, poput predavanja. Bilo je domaćin umetničkog festivala Larkin 25 od juna do decembra 2010. godine u znak sećanja na 25. godišnjicu Larkinove smrti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Filip Artur Larkin CH CBE FRSL (9. avgust 1922 – 2. decembar 1985) je bio engleski pesnik, romanopisac i bibliotekar. Njegova prva knjiga poezije, Severni brod (The North Ship), objavljena je 1945. godine, zatim dva romana, Džil (Jill) (1946) i Devojka u zimi (A Girl in Winter) (1947), a zapažen je 1955. objavljivanjem svoje druge zbirke pesama, Manje prevareni (The Less Deceived), praćeni kasnijim zbirkama Venčanja na Duhove (The Whitsun Weddings) (1964) i Visoki prozori (High Windows) (1974). Doprineo je listu Dejli Telegraf kao njegov džez kritičar od 1961. do 1971, članci sakupljeni u časopisu All What Jazz: A Record Diary1961–71 (1985) i uredio je antologiju poezije The Oxford Book of Twentieth Century English Verse (1973).[1] Među njegove brojne počasti ubraja se i Kraljičina zlatna medalja za poeziju.[2] Njemu je ponuđeno, ali je odbio, mesto Pesničkog laureata 1984. godine, nakon smrti ser Džona Betdžemana. Nakon diplomiranja na Oksfordskom univerzitetu 1943. godine sa prvim nivoom na studijama engleskog jezika i književnosti, Larkin je postao bibliotekar. Tokom trideset godina koliko je radio kao univerzitetski bibliotekar u biblioteci Brinmor Džons na Univerzitetu Hal, stvorio je veći deo svojih objavljenih radova. Sam Larkin je rekao da je lišavanje za njega „ono što su narcisi bili za Vordsvorta“.[3] Pod uticajem V.H. Odena, V.B. Jejtsa i Tomasa Hardija, njegove pesme su visoko strukturirane, ali sa fleksibilnim formama stihova. Džin Hartli, bivša supruga Larkinovog izdavača Džordža Hartlija (Marvel Pres), opisala ih je kao „pikantnu mešavinu lirike i nezadovoljstva“,[4] mada antologičar Kit Tuma piše da ima više u Larkinovom delu nego što njegova reputacija groznog pesimizma ukazuje.[5] Larkinova javna ličnost bila je osoba usamljenog Engleza koji nije voleo slavu i nije imao strpljenja za zamke javnog književnog života. Liza Džardin nazvala ga je `slučajnim, uobičajenim rasistom i lakim mizoginom`, ali akademik Džon Ozborn je 2008. tvrdio da su `najgore što je neko otkrio o Larkinu neka jeziva pisma i ukus za pornografiju mekši od onoga što prolazi kao uobičajena zabava`.[6][7] Uprkos kontroverzama, Larkin je 2003. godine, skoro dve decenije nakon smrti, izabran u anketi Društva pesničkih knjiga, kao najomiljeniji britanski pesnik u prethodnih 50 godina, a 2008. Tajms ga je proglasio najvećim britanskim posleratnim piscem.[8] 1973. recenzent Coventry Telegraph-a nazvao je Larkina „bardom Koventrija“[9] ali 2010. godine, 25 godina nakon njegove smrti, Larkinov usvojeni rodni grad, Kingston na Halu, bio je taj koji ga je obeležio festivalom Larkin 25[10] koji je kulminirao otkrivanjem statue Larkina od strane Martina Dženingsa 2. decembra 2010. godine, na 25. godišnjicu njegove smrti.[11][12][13] Dana 2. decembra 2016. godine, na 31. godišnjicu njegove smrti, u Poetskom kutku u Vestminsterskoj opatiji otkriven je podni Larkinov spomen-kamen.[14] Život Mladost i obrazovanje Filip Larkin je rođen 9. avgusta 1922. godine u Radfordu, Koventri,[15] kao jedini sin i mlađe dete Sidnija Larkina (1884—1948) i njegove supruge Eve Emili (1886—1977). Larkinov dom u Radfordu, Koventri Porodica Larkin živela je u području Radford, u Koventriju, sve do Larkinove pete godine,[16] pre nego što se preselila u veliku trospratnu kuću srednje klase u blizini železničke stanice Koventri i škole. Preživevši bombaške napade u Drugom svetskom ratu, ta njihova bivša kuća srušena je šezdesetih godina 20. veka kako bi se ustupio mesto programu modernizacije puteva,[17] izgradnjom unutrašnjeg prstena. Njegova sestra Ketrin bila je 10 godina starija od njega.[18] Njegov otac bio je jedinstvena osoba, „nihilistički razočaran u srednji vek“,[19] koji je ljubav prema literaturi kombinovao sa entuzijazmom za nacizam i prisustvovao je na dva mitinga u Nirnbergu sredinom `30-ih.[20] Upoznao je svog sina sa delima Ezre Paunda, T.S. Eliota, Džejmsa Džojsa i pre svega D.H. Lorensa.[21] Njegova majka je bila nervozna i pasivna žena, kojom je dominirao njen suprug.[22] Larkinovo rano detinjstvo u nekim je aspektima bilo neobično: majka i sestra su ga školovali kod kuće do osme godine, ni prijatelji ni rođaci nikada nisu posećivali porodičnu kuću i mucao je.[23] Ipak, kada je pošao u školu, odmah se uklopio i stvorio bliska dugogodišnja prijateljstva. Iako je kućni život bio relativno hladan, Larkin je uživao podršku roditelja. Na primer, njegova duboka strast za džezom podržana je kupovinom bubnjarskog kompleta i saksofona, uz pretplatu na časopis DownBeat. Iz osnovne škole prešao je u višu školu, gde je prošao prilično loše. Uprkos njegovim rezultatima, bilo mu je dozvoljeno da ostane u školi; položio je prijemne ispite za koledž Sv. Džon, Oksford.[24] Larkin je započeo studije na Oksfordskom univerzitetu u oktobru 1940, godinu dana nakon izbijanja Drugog svetskog rata. Stare tradicije višeg staleža univerzitetskog života su izbledele i većina studenata je studirala na veoma krnjem stepenu.[25] Zbog slabog vida, Larkin nije prošao na vojnom lekarskom pregledu i mogao je da studira uobičajene tri godine.[26] Upoznao je Kingslija Ejmisa, koji je podsticao njegov ukus za podsmeh i nepoštovanje i koji mu je ostao blizak prijatelj tokom celog života.[27] Ejmis, Larkin i drugi univerzitetski prijatelji osnovali su grupu koju su nazvali „Sedmorka“, sastajući se kako bi razgovarali o poeziji jedni drugih, slušali džez i oduševljeno pili. U to vreme imao je prvu stvarnu socijalnu interakciju sa suprotnim polom, ali nije postigao romantičan napredak.[28] 1943. polagao je završni ispit i bio je veoma iznenađen dobijanjem prvorazredne počasne diplome.[29] Rana karijera i veze Biblioteka u Velingtonu, Šropšir 1943. Larkin je postavljen za bibliotekara javne biblioteke u Velingtonu, Šropšir. Tokom rada tamo je početkom 1944. upoznao svoju prvu devojku Rut Bouman,[30] koja je 1945. godine nastavila da studira na Kings koledžu u Londonu. Do juna 1946, Larkin se donekle kvalifikovao za članstvo u Bibliotekarskom udruženju i imenovan je za pomoćnika bibliotekara na Univerzitetskom koledžu u Lesteru. Šest nedelja nakon očeve smrti od raka u martu 1948, Larkin je zaprosio Rut, a tog leta par je proveo godišnji odmor na turneji po državi Tomasa Hardija (Veseks).[31] U junu 1950. Larkin je postavljen za pod-bibliotekara na Kraljičinom Univerzitetu Belfast. Pre njegovog odlaska on i Rut su se razišli. Proveo je pet godina u Belfastu, što je izgleda bilo najsrećnije doba u njegovom životu. Ovaj stan na drugom spratu u Halu bio je Larkinov iznajmljeni smeštaj od 1956. do 1974 (fotografija 2008). 1955. Larkin je postao univerzitetski bibliotekar na Univerzitetu Hal, a tu funkciju je obavljao do svoje smrti.[32] U posleratnim godinama, Univerzitet Hal pretrpeo je značajnu ekspanziju, što je bilo tipično za britanske univerzitete u tom periodu. Kada je Larkin tamo zauzeo svoje mesto, planovi za novu univerzitetsku biblioteku već su bili uznapredovali. Uložio je veliki napor za samo nekoliko meseci da se upozna sa njima pre nego što su postavljeni pred univerzitetski komitet; predložio je brojne izmene, neke glavne i strukturne, koje su sve usvojene. Izgrađena je u dve etape, a 1967. godine nazvana je bibliotekom Brinmor Džons po Ser Brinmor Džonsu, univerzitetskom prorektoru. Jedan od Larkinovih kolega u Halu rekao je da je on postao velika figura u posleratnom britanskom bibliotekarstvu.[33] Deset godina nakon završetka nove biblioteke, Larkin je kompjuterizovao evidenciju za celokupan bibliotečki fond, što je postala prva biblioteka u Evropi koja je instalirala Geac sistem, automatizovani sistem mrežne cirkulacije. Ričard Gudman je napisao da se Larkin istakao kao administrator, čovek komiteta i arbitar. „Pošteno se odnosio prema svom osoblju i motivisao ih je“, rekao je Gudman. „To je činio sa kombinacijom efikasnosti, visokih standarda, humora i saosećanja.“[34] Tokom njegovih 30 godina, fond biblioteke se udvostručio, a budžet se proširio sa 4.500 na 448.500 funti, realno povećavajući se dvanaest puta.[35] Kasniji život 1968. godine Larkinu je ponuđen OBE (Orden britanskog carstva), koji je odbio. Kasnije u životu prihvatio je ponudu da bude Počasni pratilac.[36] Ubrzo po završetku druge i veće faze izgradnje biblioteke 1969. godine,[37] uspeo je da preusmeri svoju energiju. U oktobru 1970. započeo je rad na sastavljanju nove antologije poezije, The Oxford Book of Twentieth Century English Verse (1973). Hardi je bio pesnik koji je bio najizdašnije zastupljen. Bilo je dvadeset i sedam Hardijevih pesama, u poređenju sa samo devet T.S. Eliota (međutim, Eliot je najpoznatiji po dugim pesmama); ostali pesnici sa najviše zastupljenosti bili su V.B. Jejts, V.H. Oden i Radjard Kipling. Larkin je uključio šest svojih pesama - isti broj kao i za Ruperta Bruka. U procesu sastavljanja sveske bio je razočaran što nije pronašao još bolje pesme kao dokaz da je glamur oko modernista ugušio glas tradicionalista. U periodu od 1973. do 1974. Larkin je postao počasni stipendista koledža St. Džons, Oksford, a počasni stepeni su mu dodelili univerziteti Vorvik, St. Endrus i Saseks. U januaru 1974, Univerzitet Hal obavestio je Larkina da će prodati zgradu u parku Pirson u kojoj je živeo. Ubrzo nakon toga kupio je dvospratnu kuću iz 1950-ih u Njuland Parku.[38] U decembru 2010. godine, u okviru obeležavanja 25. godišnjice Larkinove smrti, BBC je emitovao program pod nazivom Filip Larkin i Treća žena fokusirajući se na njegovu vezu sa sekretaricom Beti Makeret u kome je prvi put govorila o njihovoj vezi. Program je obuhvatio i čitanje novootkrivene tajne pesme, Dragi Džejk, i otkrio da je Makeret bila jedna od inspiracija za njegova pisanja.[39] Poslednje godine i smrt 1982. Larkin je napunio šezdeset. Ovo je najznačajnije obeležila zbirka eseja pod naslovom Larkin u šezdesetim, koju je uredio Antoni Tvejt, a objavili su je Faber i Faber.[40] Tu su bila i dva televizijska programa: epizoda emisije The South Bank Show koju je predstavio Melvin Breg, i polusatni specijal na BBC koji je osmislio i predstavio ministar za rad Roj Hatersli.[41] 1985. godine Larkin je počeo da pati od raka jednjaka. 11. juna 1985. operisan je, ali je utvrđeno da se njegov rak proširio. Umro je 2. decembra 1985. godine, u 63. godini, i sahranjen je na opštinskom groblju Kotingam u blizini Hala.[42] Larkin je na samrti zatražio da se njegovi dnevnici unište. Posthumna reputacija Larkinova posthumna reputacija bila je duboko pogođena objavljivanjem 1992. godine njegovih pisama u izdanju Entoni Tvejta, a sledeće godine i njegovom zvaničnom biografijom Filip Larkin: Život pisca Endrua Moušna.[43] Oni su otkrili njegovu opsesiju pornografijom, njegov rasizam, sve veći prelazak u političku desnicu.[44] Uprkos kontroverzama oko njegovog ličnog života i mišljenja, Larkin ostaje jedan od najpopularnijih britanskih pesnika. 2003. godine, gotovo dve decenije nakon njegove smrti, Larkin je izabran za „najomiljenijeg pesnika nacije“ u istraživanju Poetry Book Society,[45] a 2008. godine The Times je Larkina imenovao za najvećeg britanskog posleratnog pisca.[46] Tri njegove pesme, `This Be The Verse`, `The Whitsun Weddings` i `An Arundel Tomb`, uvrštene su u Top 100 pesama nacije, za koje su glasali gledaoci VVS-jeve Bookworm 1995. godine.[47] Interesovanje medija za Larkina poraslo je u dvadeset prvom veku. Društvo Filip Larkin Društvo Filip Larkin je dobrotvorna organizacija posvećena očuvanju sećanja i dela Filipa Larkina. Formirano je 1995. godine na desetu godišnjicu Larkinove smrti,[48] i steklo je dobrotvorni status u Ujedinjenom Kraljevstvu 2000. godine. Antoni Tvejt, jedan od Larkinovih književnih izvršitelja, postao je prvi predsednik društva. Društvo vrši razne aktivnosti, poput predavanja. Bilo je domaćin umetničkog festivala Larkin 25 od juna do decembra 2010. godine u znak sećanja na 25. godišnjicu Larkinove smrti.

Nikolaj Semjonovič Ljeskov Đakon AhilaHronikaMeki povezНиколај Семјонович Љесков рођен је 4. фебруара 1831. у Горохову, Орловска губернија, у породицу Семјона Дмитријевича Лескова (1789–1848), угледног криминалног истражитеља и локалног судског службеника, и Марије Петровне Лескове (рођене Алферјева; 1813–1886 ),[1] ћерке осиромашеног московског племића, која је свог будућег мужа први пут упознала као веома млада, док је радио као учитељ у њиховој кући. Лесковљеви преци по очевој страни били су сви духовници у селу Леска у Орловској губернији, па отуда и име Љесков. Семјон Дмитријевич је био добро образован човек; пријатељи су га називали „домаћим интелектуалцем“.[2][3] Једна од Николајевих тетки по мајчиној страни била је удата за богатог орловског властелина по имену Страхов који је поседовао село Горохово („прелепо, богато и неговано имање... где су домаћини живели у луксузу“, према Лескову)[4] а друга тетка је била жена Енглеза, главног управника неколико локалних имања и власник велике трговачке компаније.[5] Љесков је првих осам година провео у Горохову, где му је живела бака, а мајка је била само повремени гост. Рано образовање стекао је у кући Страхова, који је за сопствену децу запошљавао учитеље из Немачке и Француске.[6] Како је учитељ немачког почео да хвали Лескова за његове дарове, његов живот је постао тежак, због љубоморе домаћина. На захтев његове баке, његов отац је Николаја вратио у Орел где се настанио у породичној кући у Дворјанској улици број 3.[1]Године 1839. Семјон Љесков је због свађе и сплетки изгубио посао и навукао на себе гнев самог гувернера. „Тако смо напустили нашу кућу у Орлу, продали оно што смо имали у граду и купили село са 50 сељака у области Кроми од генерала А. И. Кривцова. Куповина је обављена углавном на кредит, јер се мајка још надала да ће добити својих пет хиљада од Страхова, који никада нису стигли. „Мало село које је отац купио на крају је продато за дугове“, сећао се касније Љесков.[4] Љесковима, са своја три сина и две ћерке, остао је мали Панин хутор, једна веома сиромашна кућа, воденица, башта, две сељачке куће и 40 десетина земље. Ту је Николај доживео прва искуства са усменим народним стваралаштвом и „земаљским“ руским дијалектизмима по којима ће се касније прославити оживљавајући их у свом књижевном стваралаштву.[7]У августу 1841. Љесков је започео своје формално образовање у Орловском лицеју.[7] После пет година слабог напредовања, све што је постигао је била двогодишња диплома. Касније, научник Б. Букхстаб, упоређујући Љесковљеве школске неуспехе са неуспесима Николаја Некрасова који је имао сличне проблеме, тврдио је да, „... очигледно, у оба случаја су разлози били – с једне стране, недостатак руке водича, с друге – [обојица младића] презир ка рутини замарајућег сталног учења и глупост државног образовања, обоје имају живахни темперамент и жељу да науче више о стварном животу“.[5]Током јуна 1847. Љесков се придружио орловском кривичном суду, где је некада радио Сергеј Дмитријевич. У мају 1848. имовина Љесковљеве породице уништена је у пожару.[8] У јулу исте године Лесковљев отац умире од колере.[7] У децембру 1849. Љесков је затражио од својих претпостављених премештај у Кијев, где се придружио трезорској комори локалне управе као помоћник-слижбеник настанио се код свог стрица по мајци, С. П. Алферјева, професора медицине.[3]У Кијеву је похађао предавања на Универзитету, изучавао је пољски и украјински језик и иконописну уметност, учествовао у религиозним и филозофским круговима студената, упознавао ходочаснике, секташе и верске дисиденте. Речено је да је Дмитриј Журавски, економиста и критичар кметства у Русији, био један од његових главних утицаја.[9] Године 1853. Љесков се оженио Олгом Смирновом; имали су једног сина Дмитрија (који је умро после само годину дана) и ћерку Веру.[10]Године 1857. Љесков је напустио посао у канцеларији и придружио се приватној трговачкој компанији Скот & Вилкинс у власништву Александра Скота,[11] шкотског супруга његове тетке Поли. Касније је о томе написао у једној од својих кратких аутобиографских цртица: „Убрзо после Кримског рата био сам заражен тада популарним јересом, шта сам себи од тада замерао. Напустио сам државну чиновничку каријеру која је изгледала обећавајуће и придружио се једној од новонасталих трговачких компанија.“[1]У мају 1857. Љесков се са својом породицом преселио у село Раискоје у губернији Пенза, где је била смештена фирма, а касније тог месеца је кренуо на своје прво пословно путовање, које је укључивало транспорт кметова грофа Перовског из Орла у јужноруске степе. Подухват није био сасвим успешан, како је касније описао у својој аутобиографској приповеци „Производ природе“.[7][12] Радећи за ову компанију, која је, по Љесковљевим речима, „желела да експлоатише све што регион може да пружи“, стекао је драгоцено искуство које га је учинило стручњаком у бројним гранама индустрије и пољопривреде. Фирма га је запослила као изасланика-агента; док је путовао кроз удаљене крајеве Русије, он је научио локалне дијалекте и заинтересовао се за обичаје и начине различитих етничких и регионалних група народа Русије. Годинама касније, на питање шта је извор бескрајног тока прича које су, чинило се, непрестано изливале из њега, ЉЛесков је рекао, показујући на чело: „Из овог дебла. Овде се чувају слике из шест-седам година моје комерцијалне каријере, из времена када сам путовао широм Русије на службена путовања. То су биле најбоље године мог живота. Видео сам много и живот ми је био лак.“[5]У Руском друштву у Паризу написао је: „Мислим да познајем руског човека до саме суштине његове природе, али себи не приписујем заслуге за то. Само што никада нисам покушао да истражим `путеве народа` разговарајући са петербуршким таксистима. Само сам одрастао међу обичним људима.“[13] До 1860. Љесков је живео са члановима своје породице (и породице Александра Скота) у Рајском, губернија Пенза. У лето 1860, када су Скот & Вилкинс затворени, вратио се у Кијев да тамо неко време ради као новинар, да би се крајем године преселио у Санкт Петербург.[5]НовинарствоЉесков је почео да пише касних 1850-их, правећи детаљне извештаје директорима Скот & Вилкинс, и препричавајући своје састанке и уговоре у личним писмима. Скот је, дивећи се очигледном књижевном дару свог пословног партнера, решио да их покаже писцу Иљи Селиванову који је сматрао да су дела „достојна објављивања“.[14] Свој дуги есеј „Скице о питањима индустрије вина“, написан 1860. о антиалкохолним немирима 1859. и први пут објављен у локалним одеским новинама, затим у Отечественим записима (април 1861), Љесков је сматрао својим правим књижевним првенцем.[7]Маја 1860. вратио се са породицом у Кијев, а током лета почео је да пише и за новине Санкт-Петербургске ведомости и за кијевску Савремена Медиина (где је објавио чланак „О радничкој класи” и неколико есеја о медицинска питања) као и за Економски водич. Његова серија чланака из октобра 1860. о корупцији у сфери полицијске медицине („Неке речи о полицијским лекарима у Русији“) довела је до сукоба са колегама и његовог отпуштања из аовремене медицине. Године 1860. његови чланци су почели да се редовно појављују у петербуршком листу Отечественние записки где је нашао пријатеља и ментора у публицисти С. С. Громеко.[5]У јануару 1861. Љесков се преселио у Санкт Петербург где је боравио код професора Ивана Вернадског заједно са чланом Земља и воља Андрејем Нечипоренком [15] и упознао је Тараса Шевченка . Накратко се преселио у Москву и почео да ради за лист Руска реч, све време објављујући за Отечествение записе. У децембру је напустио Руску Реч (из личних а не идеолошких разлога) и вратио се у Санкт Петербург где се у јануару 1862. придружио особљу Северне пчеле (Севернаиа пчела), либералног листа које је уређивао Павел Усов. Тамо је Љесков упознао новинара Артура Бенија, британског држављанина пољског порекла, са којим је склопио велико пријатељство и касније дошао да га брани, пошто су левичарски радикали у Петерсбургу почели да шире гласине о томе да је „енглески шпијун“ и да има везе са 3. Одељењем.[7] У оквиру Северне пчеле Љесков (сада пише као М. Стебницки, псеудоним који је користио 1862–1869) [5] је постао шеф одељења за унутрашње послове,[6] пишући цртице и чланке о свим могућим аспектима свакодневног живота, а такође и критичке комаде, циљајући на оно што се назива нихилизмом и `вулгарним материјализмом`. У то време је имао извесну подршку, од неколико истакнутих новинара, међу њима и Григорија Елисејева, који је у априлском издању Савременика 1862. писао: „Те водеће колумне у Пчели чине да човек жали за потенцијалом који се тамо троши, још увек неостварен другде.[7] У време великог јавног узбуђења, како је истакао ДС Мирски, Љесков је био „заокупљен јавним интересом колико и било ко други, али је његов изузетно практичан ум и обученост онемогућили да се безрезервно придружи било којој од веома непрактичних и водеће странки тог периода. Отуда његова изолација када се у пролеће 1862. догодио инцидент који је имао трајне последице на његову каријеру“.[16]Севернаа пчела је 30. маја 1862. објавила његов чланак о пожарима који су избили 24. маја, који су трајали шест дана и уништили велики део два кварта руске престонице,[1] што је према популарној гласини приписани групи „револуционарних студената и Пољака“ која је стајала иза прогласа „Млада Русија“. Не поткрепљујући гласину, аутор је захтевао да власти дају коначну изјаву која би или потврдила или оповргла наводе. Радикална штампа је ово протумачила као намјеру хушкања обичних људи на студенте и подстицање полицијске репресије.[16] С друге стране, и власти су биле незадовољне, јер је чланак имплицирао да мало чине да спрече злочине.[17] Ауторова сугестија да би „ватрогасци послати на места радије све друго радили него да доконо стоје“ наљутила је самог Александра II, који је наводно рекао: „Ово није требало дозволити, ово је лаж“.[18][19]Уплашена развојом догађаја, редакција Севернае пчеле је послала свог контроверзног аутора на пут у Париз као дописника, радећи на томе да мисија буде дуга.[6][20] Након посете Гродну, Вилњусу и Белостоку, у новембру 1862. Љесков је стигао у Праг где је упознао групу чешких писаца, посебно Мартина Бродског, чију је арабеску Не изазиваш бол превео. У децембру Љесков је био у Паризу, где је превео Дванаест месеци и где је превео Њемцово дело Дванаест месеци (Словенска бајка), оба превода је објавила Севернаа пчела 1863.[7] По повратку у Русију 1863. године, Љесков је објавио неколико есеја и писама, документујући своје путовање.[9]Књижевна каријераЉесков око 1880.Током 1862. почиње његова књижевна каријера, објављивањем „Угашеног пламена“ (касније поново издатог као „Суша“) у мартовском броју часописа Век, који је уређивао Григориј Елисејев[6], након чега су уследили кратки романи Мошусни бик (мај 1863) и Живот сељанке (септембар 1863).[7][21] У августу је изашла компилација Три приче М. Стебницког. Још једно путовање, у Ригу у лето, резултирало је извештајем о тамошњој староверској заједници, који је објављен као брошура крајем године.[7]Фебруара 1864. часопис Biblioteka Dlya Chteniya почео је серијски да објављује његов дебитантски роман Нема излаза (априлско и мајско издање часописа, које је цензора зауставила, изашло је у јуну). Роман је носио „све знаке журбе и књижевне неспособности“, како је касније признао његов аутор,[22] али се показао као снажан првенац на свој начин. У делу Нема излаза је на сатиричан начин приказивао нихилистичке комуне с једне стране и хвалио врлине обичних људи и моћ хришћанских вредности с друге, што је револтирало криитичаре који пишу са становишта радикалне левице, који су тврдили да се за већину ликова могу пронаћи прототипови из стварног живота те да је главни лик дела Белојарцев, очигледно карикатура аутора и друштвеног активисте Василија Слепцова.[9] Чинило се да је све ово потврдило гледиште, сада чврсто укорењено у руској књижевној заједници, да је Љесков био десничарски, „реакционаран” писац. У априлу је Дмитриј Писарев написао је за књигу у својој рецензији да је „Шетња по врту руске књижевности“ (Руско слово, 1865, бр.3): „Може ли се негде у Русији наћи још неки часопис, осим Руског гласника, који би се усудио да издаје било шта што је написао и потписао као Стебницки? Може ли се у Русији наћи један поштени писац који би био толико немаран, толико равнодушан према својој репутацији, да допринесе часопису који се краси романима и новелама Стебницког?“ [1] Штампа под контролом социјалдемократа почела је да шири гласине да је књигу „наручило“ 3. одељење Министарства унутрашњих послова. Оно што је Љесков осудио као `опаку клевету` нанело је велику штету његовој каријери: популарни часописи су га бојкотовали, док га је Михаил Катков из конзервативног Руског гласника поздравио као политичког савезника.[9]Главна делаЛесковљев роман, Леди Магбет из округа Мценск (написан у Кијеву новембра 1864. и објављен у часопису Епоха Достојевског у јануару 1865.) и његова новела Амазон (Отечественние записки, бр. 7, 1866), оба дела су „слике готово неоткривене уврнутости и страсти“.[16] Књиге су игнорисали савремени критичари, али су деценијама касније хваљени као ремек-дела, која садрже моћне приказе веома експресивних женских ликова из различитих класа и друштвених слојева.[5] Обе књиге писане особеним „љесковским” смислом за хумор, писане су у сказ маниру, јединственом народном стилу писања, чији је зачетник Љесков, уз Гогоља. У то време изашле су још две новеле: Запуштени људи (Обојдјонние; Отечественние записи, 1865) које су циљале на роман Чернишевског Шта да се ради?,[21] и Острвљани (1866), о свакодневном животу немачке заједнице Васиљевског острва. У тим годинама Љесков је дебитовао као драматург. Трошење (Rastratchik), у издању Литературне библиотеке у мају 1867, постављен је прво у Александринском театру (као бенефиција за глумицу Е. Левееву), а затим у децембру у московском Малом театру (са Е. Чумаковском у главној улози).[7] Представа је лоше прихваћена због „преношења песимизма и асоцијалних тенденција”.[9] Све време Љесков је радио као критичар: његова серија есеја из шест делова о санктпетербуршком драмском позоришту завршена је децембра 1867. године. У фебруару 1868. Приче М. Стебницког (1. том) изашле су у Санкт Петербургу да би у априлу уследио 2. том;[7] обојицу је критиковала левичарска штампа, посебно Михаил Салтиков-Шчедрин.[6]Године 1870. Љесков је објавио роман Код извучених бодежа, још један напад усмерен на нихилистички покрет који се, како га је аутор видео, брзо спајао са руском криминалном заједницом. Лесковљеви „политички“ романи (према Мирском) нису били међу његовим ремек-делима, али су били довољни да га претворе у „баук за све радикале у књижевности и онемогућили су било коме од утицајних критичара да га третирају чак и мало објективности“.[23] Љесков је касније назвао роман неуспехом и за то окривио Катковљево непрестано мешање. „Његова је била публикација у којој су се књижевни квалитети методично потискивали, уништавали или примењивали да служе специфичним интересима који немају никакве везе са књижевношћу“, касније је инсистирао[24] Неке од његових колега (међу њима и Достојевски) критиковали су роман са техничке тачке гледишта, говорећи о стилизованости „авантуристичкој“ радњи и невероватности неких његових ликова.[5]Кратки роман Смех и туга (Современнаа летопис, март–мај 1871), био снажна друштвена критика која се фокусира на фантастичну неорганизованост и неуљудност руског живота и коментарише патње појединаца у репресивном друштву[6] показао се као његов последњи; од тада је Љесков избегавао жанр православног романа.[9] Међутим, у новембру 1872. адаптирао је за децу „ Морски трудбеници “ Виктора Игоа. Пет година касније изашли су Фаворити краља Августа Јозефа Игнација Крашевског, у преводу са пољског, а приредио Љесков.[7]Собориане је објављен 1872. године. Књига је компилација прича и скица које чине сложени низ танко разрађених заплета.[5] То је виђено као прекретница у ауторовој каријери; отклон од политичког негативизма. Према речима Максима Горког, после његовог „злог романа Бодежи “, Љесковљев „занат је постао више књижевно иконопис: почео је да ствара галерију светаца за руске иконостасе“.[9] Његове разноврсне скице о животу и невољама руског малобројног свештенства и сеоског племства постепено су гравитирале (према критичару В. Коровину) у кохезивни приказ бојног поља где су се „добри људи“ (Туберозов, Десњицин, Бенефактов, сви свештеници) борили су са гомилом лопова и ниткова; нихилиста и чиновника.[9] Соборјане, који је објавио Руски гласник 1872. године, имао је за главну тему суштински, непремостиви јаз између „приземности“, хришћанства народа и званичне корумпиране верзије коју спонзорише држава. Књига је узнемирила и државну и црквену власт, о њој се нашироко расправљало и имала је велики одјек.[5] У лето 1872. Љесков је отпутовао у Карелију и посетио Валаамски манастир на Ладошком језеру; резултат путовања био је његов циклус есеја Монашка острва објављен у Руском миру 1873. године. У октобру 1872. изашла је још једна збирка, Мала лепословна дела Љескова-Стебницког. Ово су били месеци његовог краткотрајног пријатељства са Алексејем Писемским; Љесков је веома похвалио његов роман У вртлогу и августа 1872. посетио је Писемског у Москви.[7]У исто време, Љесков је радио на две своје „Старгородске хронике“, касније сматране делом трилогије, заједно са Народом катедрале, Старе године у Плодомасову (1869) и Распаднута породица (1873), од којих свака има јак женски лик: врли, храбри, племенити и „разумно хумани“. Оба дела имала су знаке недовршености. Касније се испоставило да је друго дело Михаил Катков лоше прихватио и да је Љесков, пошто је изгубио свако интересовање, једноставно одбио да доврши оно што би иначе могло да се развије у заокружен роман. Обе хронике су биле танко прикривене сатире на одређене аспекте православне цркве, посебно на оне несагласности које је имала са унутрашњим хришћанским вредностима које су онемогућавале (према аутору) да се потоња чврсто укорени на руском тлу.[9] Љесков је 16. новембра 1874. писао Ивану Аксакову: „Други део Пропале породице који се појавио у грозном издању, за мене је постао последња кап која је прелила чашу.“[5] У току објављивања овог другог дела Катков је једном од својих сарадника Воскобојникову рекао: „Погрешили смо: овај човек није један од нас“.[25]Године 1873. изашао је Запечаћени анђео, прича о чуду које је довело до тога да се староверска заједница врати у православље.[9] Под утицајем традиционалних народних прича, у ретроспективи се сматра једним од најлепших Љесковљевих дела, у којем се до максимума користи његова техника сказ. Испоставило се да је „Запечаћени анђео “ једина прича коју је Руски гласник избегао да значајно преуреди јер је, како је касније написао Љесков, „провукла се, у сенци, јер су они тако заузети“.[26] Прича је прилично критична према властима и одјекнула је на високим местима и прочитана је, наводно, на Суду.[5]Инспирисан његовим путовањем на Ладошко језеро из 1872.[7] Зачарани луталица (1873) је био аморфно, лабаво структурисано дело, са неколико испреплетених заплета – обликом за који је Љесков мислио да је традиционални роман предодређен да буде замењен. Деценијама касније научници су хвалили причу, упоређујући лик Ивана Фљагина са ликом Иље Муромеца, као симбол „физичке и моралне принуде руског човека у време невоље“,[9] али одговор савремених критичара био је млак, Николај Михајловски се жалио на његову општу безобличност: „детаљи нанизани као перле, потпуно заменљиви“.[27] Док су сви претходни Лесковљеви радови били озбиљно промјењени од стране уредника, ово је било прво које је потпуно одбијено; морао је бити објављен у чудним октобарским и новембарским бројевима новина Русскиј мир .[5] У децембру 1873. Љесков је учествовао у Складчини, антологији објављеној у добротворне сврхе која је имала за циљ помоћ жртвама глади у Русији.[7]Након што је прекинуо везе са Руским гласником, Љесков се нашао у озбиљним финансијским проблемима. Олакшање финансијском стању је донео позив у јануару 1874. да се придружи Научном комитету Министарства просвете (за то је много дуговао супрузи царице Марији Александровној за коју се знало да је читала Народ катедрале и да је била наклона књизи),[1] где је његова дужност била да бира литературу за руске библиотеке и атенеуме за мизерну плату од хиљаду рубаља годишње.[5] Године 1874. Љесков је почео да пише Лутајућа светла: Праоцевову биографију која је убрзо заустављена и касније штампана као Ране године: из мемоара Меркуле Праоцева. Приликом објављивања овог дела аутор је дао коментар који је касније виђен као његов уметнички манифест: „Ствари пролазе поред нас и нећу да умањујем или повећавам њихов значај; нећу бити приморан да радим дакле неприродним, људском руком створеним форматом романа који захтева заокруживање фабула и зближавање заплета у један централни ток. Живот није такав. Људски живот тече на свој начин и тако ћу се односити према низу догађаја у својим делима.“[5]У пролеће 1875. Љесков је отишао у иностранство, прво у Париз, затим у Праг и Дрезден у августу. У децембру је његова прича На рубу света објављена у Гражданину (1875, бр. 52).[7] Све време је наставио да ради на низу прича које ће касније формирати његов циклус Врли. Неки критичари су сматрали да су Лесковљеви хероји невероватно врли, али он је инсистирао да то нису фантазије, већ више као успомене на његове раније сусрете. „Приписујем себи способност да анализирам ликове и њихове мотиве, али сам безнадежан у фантазирању. Измишљање ствари је за мене тежак посао, тако да сам увек осећао потребу да пред собом имам права лица која би ме својом духовношћу заинтригирала; онда се они дочепају мене и ја им уливам нови живот, користећи неке приче из стварног живота као основу“, написао је касније у листу Варшавски Дневник.[28] Године конфронтације са критичарима и многим његовим колегама учиниле су своје. „Чини се да књижевници препознају моје писање као силу, али налазе велико задовољство да га убију; у ствари, скоро су успели да га потпуно убију. Не пишем ништа – једноставно не могу!“, писао је Петру Шебалском јануара 1876.[7]Октобра 1881. часопис Рус почео је да објављује „Причу о косооком левку из Туле и челичној буви“, која се у ретроспективи сматра као најлепше Лесковљево дело, извлачећи оно најбоље из њега као генијалног приповедача и стилског виртуоза чији је сказ стил богат игром речи и препун оригиналних неологизама, од којих сваки носи не само хумористичне, већ и сатиричне поруке. У Лефтију је ауторово гледиште укључено у живу игру са ставом главног (гротескно наивног, простодушног) лика.„Неки људи су тврдили да сам мало учинио да направим разлику између доброг и лошег... Ово се може објаснити интринзичном варљивошћу мог карактера“, писао је касније Љесков.[29] Најпреварљивија (по критичару Б. Бухстабу) била је ауторска обрада лика атамана Платова, чије поступке аутор отворено исмеје.[5] Оно што ће се касније сматрати једним од драгуља руске књижевности, жестоко је нападнуто и с леве (који је оптуживао Љескова за пропагирање џингистичких идеја) и са деснице, која је пронашала општу слику постојања обичног народа како је приказана у причи помало суморном.[5]Левица је премијерно изведена јавно у марту 1882. на књижевно-музичкој вечери Пушкинског круга; 16. априла изашао је у облику књиге. Збирка скица под називом Печерски бесмислица написана је у децембру, а објавила је Кијевска старина у фебруарским и априлским бројевима. У то време је почео да се обликује велики циклус руских бесмислица, у којем је Љесков применио, како је он то видео, идеју Николаја Гогоља (формулисану у Одабраним одломцима из преписке са пријатељима ) о „величању скромних радника“. „Погрешно је и недостојно издвајати оно најгоре у души руског човека, па сам кренуо на своје путовање тражећи врлине. Ко год сам питао, одговорио би да не познају такве свете и да смо сви ми грешни, али су срели неке пристојне људе... и тек сам почео да пишем о њима“, написао је у предговору једне од прича („Једна мисао“, Однодум, 1879). Сличан циклус кратких прича укључивао је легенде из периода раног хришћанства, са радњама преузетим из „пролога“ византијских прича из 10. и 11. века. Чињеница да су неки од ових комада („Памфалон”, „Лепа Азу”) преведени на немачки и хваљени од стране издавача, учинила је Љескова неизмерно поносним. Оно што је у њима било ново за руског читаоца било је, како је Мирски приметио, „смело отворено третирање сензуалних епизода”; неки критичари су оптуживали писца да „своје моралне субјекте третира само као изговор за приказивање сладострасних и сензуалних сцена“.[16]Касне годинеФебруара 1883. године, есеј „Прескок у црквеним и локалним парохијским хировима“ (заснован на званично документованој епизоди о нечувеном понашању пијаног пастора и ђакона у цркви у провинцијском граду) објавио је Историческиј вестник [5] То је изазвало скандал и свог аутора коштало посла у Министарству просвете. Министар Дељанов је предложио Љескову да потпише папир за пензионисање, али је овај одбио. „Шта ће вам таква паљба? упитао је наводно министар. „За пристојну читуљу“, узвратио је Љесков. У априлу је обавестио директора оролског лицеја да му шаље златну медаљу коју је добио од Министарства „да се додели најсиромашнијим матурантима те године“.[7]У то време, Руска православна црква је постала главна мета Љесковљеве сатире. У писму из 1883. године, присећајући се Црквењака, он је признао: „Ових дана не бих то радио, радије бих писао Белешке обесређеног свештеника... да покажем како се све заповести Распетог кваре и фалсифују... [Мој став] би се ових дана дефинисао као толстојански, док би се ствари које немају никакве везе са Христосовим учењем називале православљем. Не бих се противио том термину, само бих рекао, хришћанство то није.“[30] Лесковљеви религиозни есеји раних 1880-их наставили су исту линију саосећајног подржавања сиромашних духовника и исмевања лицемерја виших чинова руског православља.[6] У „Гроф Толстој и Ф. М. Достојевски као јересиарси “ и „Златно доба“, оба објављена 1883) бранио је обоје од критике Константина Леонтјева. Љесков никада није постао поклоник учења грофа Толстоја, али су његова каснија дела била прожета идејом „новог хришћанства“ коју је и сам поистоветио са Лавом Толстојем, са којим се зближио средином 1880-их и био под његовим неизбежним утицајем. Љесков је 18. априла 1887. написао писмо Толстоју тражећи дозволу да га посети у Москви како би испунио „давну жељу“. Два аутора су се састала 25. априла. „Какав бистар и оригиналан човек“, написао је Толстој касније у писму Черткову. Јануар 1890. Љесков је провео са Чертковим и Толстојем у Јасној Пољани, где им је Толстој читао своју драму Плодови просвећености.[7]Јула 1883. прва четири поглавља романа Док соко лети објавила је Газета Гацука, затим пето до осмо поглавље, затим девето и десето поглавље; тада је објављивање престало због мешања цензора.[7] Јануара 1884. почело је објављивање Белешки једног странца у Газети Гацука (бр. 2) да би га у априлу поново зауставила цензура. У лето 1884, док је Љесков био на путовању кроз Варшаву, Дрезден, Маријенбад, Праг и Беч, изашла је посебна цензуроска наредба која је захтевала повлачење 125 књига из руских библиотека. Љесковљева збирка Ситнице из живота архијереја (1878– 79) била је део листе цензурисаних књига. Новембра 1884. часопис Нов је почео да објављује роман Невиђена стаза: забрањен је након поглавља 26 и никада није завршен.[7] Новембра 1888. новела Зенон Златар је написана за Русску мисел и одмах забрањена. У то време, према Бухстабу, Љесков се поново нашао у изолацији. Десница га је третирала као опасног радикала, док је левица, под притиском руске владе, била превише уплашена да објављује радикалну прозу.[5] Сам Љесков је приче из својих каснијих година називао „суровим“. „Јавност их не воли јер су цинични и директне. Али не желим да удовољим јавности, желим да је мучим и бичујем“, писао је.[31]У августу, новембру и децембру 1887. изашла су прва три тома збирке Новеле и приповетке Н. С. Љескова. На новогодишњој забави 1888. године код Алексеја Суворина, Љесков је први пут срео Антона Чехова. Убрзо је Иља Рјепин постаје његов пријатељ и илустратор. Неколико месеци касније у писму, тражећи од Љескова да буде модел за слику, Рјепин је објаснио своје мотиве: „Не само ја, него и цела просвећена Русија те воли као изванредног, истакнутог писца и као човека који мисли. Сесије сликања су већ почетком следеће године прекинуте и Љесков није желео да се његов портрет види на предстојећој изложби Репинових дела.[7]У септембру 1888. Пјотр Биков је објавио пуну библиографију Лесковљевих дела (1860–1887) која је заинтригирала издаваче. Издавачка кућа Алексеја Суворина је 1889. године почела да издаје Комплетног Љесков у 12 томова (који је садржао углавном белетристику). До јуна 1889, четврти и пети том су били издати, али је у августу обустављен шести том, који је садржавао неке анти-православне сатире. Љесков је 16. августа доживео свој први већи срчани удар на степеништу Суворинове куће, након што је сазнао вести. Објављивање његових дела настављено је са седмом томом, обезбеђујући одличне хонораре и значајно побољшавајући финансијску ситуацију аутора.[5] Друга верзија шестог тома изашла је 1890.[7]Током јануара 1890. године у Руској мисли почело је објављивање романа Ђавоље лутке (са Царем Николајем I и Карлом Брјуловим као прототиповима за два главна лика), али га је цензора зауставила. Године 1891. у Северном вестнику објављена је сатира са танким велом о Православној Цркви уопште, а посебно о Јоану Кронштатском Ноћне сове која је изазвала пометњу. Новела Тхе Раббит Варрен из 1894. о свештенику који је био почаствован што је пријавио људе властима и довео полицијског службеника у лудило својом ревношћу (једно од „његових најистакнутијих дела и његово највеће достигнуће у сатири“, према Мирском )[16] такође је забрањен и изашао је тек 1917. (у часопису Нива ).[32] Процес објављивања његових дела, који је књижевнику одувек био тежак, у овој касној фази постао је, по његовим речима, „прилично неподношљив“.[5]Последњих година Љесков је боловао од ангине пекторис и астме.[9] Постојале су и гласине, чија је тачност и утемељеност доведена у питање, да му је дијагностикован рак дојке код мушкараца. Почетком 1894. тешко се прехладио; до краја године његово опште стање се погоршало. Одговарајући на посебан захтев Павела Третјакова, Љесков (још увек веома болестан) пристао је да позира за слику Валентину Серову, али је у фебруару 1895. године, када је портрет био изложен у Третјаковској галерији, био потпуно узнемирен и портретом и црним оквиром.Љесков је 5. марта 1895. умро у 64. години. Опело је одржано у тишини, у складу са пишчевом вољом из децембра 1892. године, уз забрану држања говора над његовим мртвим телом. „Знам да имам много лоших ствари у себи и не заслужујем да ме хвале или жале“, објаснио је он.[33] Сахрањен је у некрополи Литераторские Мостки на гробљу Волково у Санкт Петербургу (део резервисан за писце).[7] Због наводно тешке природе Љескова (описивали су га као деспотског, осветољубивог, раздражљивог и склоног дидактичности), последње године живота провео је сам. Његова биолошка ћерка Вера (из првог брака) живела је далеко и никада није долазила у посету; његов син Андреј је живео у престоници, али је избегавао оца.[5]Брак и децаЉесков се 6. априла 1853. оженио Олгом Васиљевном Смирновом (1831–1909), ћерком имућног кијевског трговца. Њихов син Дмитриј рођен је 23. децембра 1854, али је умро 1855. 8. марта 1856. родила им се ћерка Вера ЛЉескова. Удала се за Дмитрија Ногу 1879. и умрла 1918. године. Лесковљев брак је био несрећан; његова супруга је патила од тешких психичких тегоба и 1878. морала је да буде одведена у болницу Светог Николе у Санкт Петербургу. Умрла је 1909.[34]Године 1865. Екатерина Бубнова (рођена Савицкаја), коју је први пут срео у јулу 1864, постала је Љесковљева ванбрачна жена. Бубнова је из првог брака имала четворо деце; од којих је једну, Веру (случајно је имала исто име као Лесковљева ћерка из ранијег брака) Бубнова, Љесков званично усвојио, бринући се да његова пасторка добије добро образовање; започела је музичку каријеру. Године 1866. Бубнова им је родила сина Андреја (1866–1953).[1] У августу 1878. Љесков и Бубнова су се развели, а са Андрејем се Николај уселио у кућу Семјонов на углу Коломенске улице и Кузњечног улице, у Санкт Петербургу. Бубнова је много патила што су јој одузели сина, о чему сведоче њена писма, објављена много година касније.[35]Новембра 1883. Варја Долина (ћерка Е. А. Кука) се придружила Љескову и његовом сину, прво као ученик и штићеник, да би убрзо постао још једна од Лесковљевих усвојених кћери.[7][34]Андреј Љесков је направио каријеру у војсци. Од 1919. до 1931. служио је као штабни официр на северозападној граници Совјетске армије и пензионисан је у чину генерал-потпуковника.[33] У то време је постао ауторитет за наслеђе свог оца, хваљен од стране Максима Горког међу многима и редовно консултован од стране стручњака. Књига Андреја Љескова Живот Николаја Љескова, свеобухватна књига мемоара (која је имала своју драматичну причу: уништену у опсади Лењинграда 1942. бомбом, реконструисао ју је од нуле 80-годишњи писац након рата, и завршио 1948).[36] Први пут је објавио Гослитиздат у Москви (1954); 1981. поново су књигу издали у два тома издавачи Приокског у Тули.[33]НаслеђеДанас се нашироко сматра класиком руске књижевности.[5][10] Имао је изузетно тешку књижевну каријеру, поремећену скандалима који су резултирали бојкотима и остракизмом.[1]После објављеног чланка из 1862. о „великим пожарима“ и романа из 1864. Нема излаза, Љесков се нашао у потпуној изолацији која је 1870-их и 1880-их била само делимично смањена. Аполон Григоријев, једини критичар који га је ценио и одобравао његов рад, умро је 1864. године и, према Мирском, „своју последњу популарност Љесков је захвалио добром укусу оног сегмента читалачке публике који је био ван оквира „редитељских утицаја“. Седамдесетих година 18. века ствари су се побољшале, али, према Енциклопедијском речнику Брокхауса и Ефрона, „Љесковљев положај у последњих 12 до 15 година био је амбивалентан, стари пријатељи нису веровали у њега, а нови су још увек били опрезни. Упркос свом великом имену, он није био централна књижевна фигура и критичари су га игнорисали. То није спречило огроман успех Комплетног Љескова.“[37] Након објављивања 10. томова ових сабраних дела, критичар Михаил Протопопов осмислио је есеј под називом „Болесни таленат“. Оцењивао је Љескова као врхунског психолога и мајстора „репродуцирања домаћих сцена“, оценио га је једнаким Мелников-Печеском и Михаилу Авдејеву. Критичар је тврдио да је то што је Љескова спречило да напредује јесте „његова љубав према хиперболи” и оно што је назвао „прекомерацијом зачина”.[38] У време своје смрти 1895. године, Љесков је, према Мирском, „имао мало пријатеља у књижевним круговима, али велики број читалаца широм Русије.[23]Године 1897. Издавачка кућа Адолф Маркс поново је издала серију од 12 томова његових дела из 1889–1893 а 1902–1903 објавила је верзију од 36 томова, проширену есејима, чланцима и писмима.[39] Ово, уз мемоаре Анатолија Фаресова, Против жита (1904), изазвало је нови талас интересовања за Љесковљеву заоставштину. Године 1923. три тома изабраних дела Николаја Љескова изашла су у Берлину, са често цитираним заносним предговором Максима Горког (који је Љескова назвао „чаробњаком речи“), и поново су издати у СССР-у почетком 1941.[36]Деценијама после његове смрти однос критичара према Љескову и његовом наслеђу је варирао. Упркос чињеници да су неке од његових најоштријих сатира могле бити објављене тек после Револуције 1917. године, совјетска књижевна пропаганда није нашла мало користи од Љесковљевог наслеђа, често називајући аутора „реакционаром“ који је „негирао могућност социјалне револуције“, стављајући и много пажње на светачке религиозне типове. За истицање ауторових „прогресивних“ склоности увек су биране књиге „Левичари“ („величање руске инвентивности и талента“) и „Уметник тупеа“ („одбацивање репресивне природе царске Русије“).[36] „Он је бриљантан писац, проницљив познавалац наших начина живота, а ипак му се не придаје довољно признања“, написао је Максим Горки 1928. године, жалећи због чињенице да после Револуције 1917. Љесков још увек није успевао да се учврсти у својој домовини као главни класик.[40]Неспособност нових књижевних идеолога да уравнотеже захтеве пропаганде са покушајима

Nikolaj Semjonovič Ljeskov Đakon Ahila Hronika Meki povez Николај Семјонович Љесков рођен је 4. фебруара 1831. у Горохову, Орловска губернија, у породицу Семјона Дмитријевича Лескова (1789–1848), угледног криминалног истражитеља и локалног судског службеника, и Марије Петровне Лескове (рођене Алферјева; 1813–1886 ),[1] ћерке осиромашеног московског племића, која је свог будућег мужа први пут упознала као веома млада, док је радио као учитељ у њиховој кући. Лесковљеви преци по очевој страни били су сви духовници у селу Леска у Орловској губернији, па отуда и име Љесков. Семјон Дмитријевич је био добро образован човек; пријатељи су га називали „домаћим интелектуалцем“.[2][3] Једна од Николајевих тетки по мајчиној страни била је удата за богатог орловског властелина по имену Страхов који је поседовао село Горохово („прелепо, богато и неговано имање... где су домаћини живели у луксузу“, према Лескову)[4] а друга тетка је била жена Енглеза, главног управника неколико локалних имања и власник велике трговачке компаније.[5] Љесков је првих осам година провео у Горохову, где му је живела бака, а мајка је била само повремени гост. Рано образовање стекао је у кући Страхова, који је за сопствену децу запошљавао учитеље из Немачке и Француске.[6] Како је учитељ немачког почео да хвали Лескова за његове дарове, његов живот је постао тежак, због љубоморе домаћина. На захтев његове баке, његов отац је Николаја вратио у Орел где се настанио у породичној кући у Дворјанској улици број 3.[1] Године 1839. Семјон Љесков је због свађе и сплетки изгубио посао и навукао на себе гнев самог гувернера. „Тако смо напустили нашу кућу у Орлу, продали оно што смо имали у граду и купили село са 50 сељака у области Кроми од генерала А. И. Кривцова. Куповина је обављена углавном на кредит, јер се мајка још надала да ће добити својих пет хиљада од Страхова, који никада нису стигли. „Мало село које је отац купио на крају је продато за дугове“, сећао се касније Љесков.[4] Љесковима, са своја три сина и две ћерке, остао је мали Панин хутор, једна веома сиромашна кућа, воденица, башта, две сељачке куће и 40 десетина земље. Ту је Николај доживео прва искуства са усменим народним стваралаштвом и „земаљским“ руским дијалектизмима по којима ће се касније прославити оживљавајући их у свом књижевном стваралаштву.[7] У августу 1841. Љесков је започео своје формално образовање у Орловском лицеју.[7] После пет година слабог напредовања, све што је постигао је била двогодишња диплома. Касније, научник Б. Букхстаб, упоређујући Љесковљеве школске неуспехе са неуспесима Николаја Некрасова који је имао сличне проблеме, тврдио је да, „... очигледно, у оба случаја су разлози били – с једне стране, недостатак руке водича, с друге – [обојица младића] презир ка рутини замарајућег сталног учења и глупост државног образовања, обоје имају живахни темперамент и жељу да науче више о стварном животу“.[5] Током јуна 1847. Љесков се придружио орловском кривичном суду, где је некада радио Сергеј Дмитријевич. У мају 1848. имовина Љесковљеве породице уништена је у пожару.[8] У јулу исте године Лесковљев отац умире од колере.[7] У децембру 1849. Љесков је затражио од својих претпостављених премештај у Кијев, где се придружио трезорској комори локалне управе као помоћник-слижбеник настанио се код свог стрица по мајци, С. П. Алферјева, професора медицине.[3] У Кијеву је похађао предавања на Универзитету, изучавао је пољски и украјински језик и иконописну уметност, учествовао у религиозним и филозофским круговима студената, упознавао ходочаснике, секташе и верске дисиденте. Речено је да је Дмитриј Журавски, економиста и критичар кметства у Русији, био један од његових главних утицаја.[9] Године 1853. Љесков се оженио Олгом Смирновом; имали су једног сина Дмитрија (који је умро после само годину дана) и ћерку Веру.[10] Године 1857. Љесков је напустио посао у канцеларији и придружио се приватној трговачкој компанији Скот & Вилкинс у власништву Александра Скота,[11] шкотског супруга његове тетке Поли. Касније је о томе написао у једној од својих кратких аутобиографских цртица: „Убрзо после Кримског рата био сам заражен тада популарним јересом, шта сам себи од тада замерао. Напустио сам државну чиновничку каријеру која је изгледала обећавајуће и придружио се једној од новонасталих трговачких компанија.“[1] У мају 1857. Љесков се са својом породицом преселио у село Раискоје у губернији Пенза, где је била смештена фирма, а касније тог месеца је кренуо на своје прво пословно путовање, које је укључивало транспорт кметова грофа Перовског из Орла у јужноруске степе. Подухват није био сасвим успешан, како је касније описао у својој аутобиографској приповеци „Производ природе“.[7][12] Радећи за ову компанију, која је, по Љесковљевим речима, „желела да експлоатише све што регион може да пружи“, стекао је драгоцено искуство које га је учинило стручњаком у бројним гранама индустрије и пољопривреде. Фирма га је запослила као изасланика-агента; док је путовао кроз удаљене крајеве Русије, он је научио локалне дијалекте и заинтересовао се за обичаје и начине различитих етничких и регионалних група народа Русије. Годинама касније, на питање шта је извор бескрајног тока прича које су, чинило се, непрестано изливале из њега, ЉЛесков је рекао, показујући на чело: „Из овог дебла. Овде се чувају слике из шест-седам година моје комерцијалне каријере, из времена када сам путовао широм Русије на службена путовања. То су биле најбоље године мог живота. Видео сам много и живот ми је био лак.“[5] У Руском друштву у Паризу написао је: „Мислим да познајем руског човека до саме суштине његове природе, али себи не приписујем заслуге за то. Само што никада нисам покушао да истражим `путеве народа` разговарајући са петербуршким таксистима. Само сам одрастао међу обичним људима.“[13] До 1860. Љесков је живео са члановима своје породице (и породице Александра Скота) у Рајском, губернија Пенза. У лето 1860, када су Скот & Вилкинс затворени, вратио се у Кијев да тамо неко време ради као новинар, да би се крајем године преселио у Санкт Петербург.[5] Новинарство Љесков је почео да пише касних 1850-их, правећи детаљне извештаје директорима Скот & Вилкинс, и препричавајући своје састанке и уговоре у личним писмима. Скот је, дивећи се очигледном књижевном дару свог пословног партнера, решио да их покаже писцу Иљи Селиванову који је сматрао да су дела „достојна објављивања“.[14] Свој дуги есеј „Скице о питањима индустрије вина“, написан 1860. о антиалкохолним немирима 1859. и први пут објављен у локалним одеским новинама, затим у Отечественим записима (април 1861), Љесков је сматрао својим правим књижевним првенцем.[7] Маја 1860. вратио се са породицом у Кијев, а током лета почео је да пише и за новине Санкт-Петербургске ведомости и за кијевску Савремена Медиина (где је објавио чланак „О радничкој класи” и неколико есеја о медицинска питања) као и за Економски водич. Његова серија чланака из октобра 1860. о корупцији у сфери полицијске медицине („Неке речи о полицијским лекарима у Русији“) довела је до сукоба са колегама и његовог отпуштања из аовремене медицине. Године 1860. његови чланци су почели да се редовно појављују у петербуршком листу Отечественние записки где је нашао пријатеља и ментора у публицисти С. С. Громеко.[5] У јануару 1861. Љесков се преселио у Санкт Петербург где је боравио код професора Ивана Вернадског заједно са чланом Земља и воља Андрејем Нечипоренком [15] и упознао је Тараса Шевченка . Накратко се преселио у Москву и почео да ради за лист Руска реч, све време објављујући за Отечествение записе. У децембру је напустио Руску Реч (из личних а не идеолошких разлога) и вратио се у Санкт Петербург где се у јануару 1862. придружио особљу Северне пчеле (Севернаиа пчела), либералног листа које је уређивао Павел Усов. Тамо је Љесков упознао новинара Артура Бенија, британског држављанина пољског порекла, са којим је склопио велико пријатељство и касније дошао да га брани, пошто су левичарски радикали у Петерсбургу почели да шире гласине о томе да је „енглески шпијун“ и да има везе са 3. Одељењем.[7] У оквиру Северне пчеле Љесков (сада пише као М. Стебницки, псеудоним који је користио 1862–1869) [5] је постао шеф одељења за унутрашње послове,[6] пишући цртице и чланке о свим могућим аспектима свакодневног живота, а такође и критичке комаде, циљајући на оно што се назива нихилизмом и `вулгарним материјализмом`. У то време је имао извесну подршку, од неколико истакнутих новинара, међу њима и Григорија Елисејева, који је у априлском издању Савременика 1862. писао: „Те водеће колумне у Пчели чине да човек жали за потенцијалом који се тамо троши, још увек неостварен другде.[7] У време великог јавног узбуђења, како је истакао ДС Мирски, Љесков је био „заокупљен јавним интересом колико и било ко други, али је његов изузетно практичан ум и обученост онемогућили да се безрезервно придружи било којој од веома непрактичних и водеће странки тог периода. Отуда његова изолација када се у пролеће 1862. догодио инцидент који је имао трајне последице на његову каријеру“.[16] Севернаа пчела је 30. маја 1862. објавила његов чланак о пожарима који су избили 24. маја, који су трајали шест дана и уништили велики део два кварта руске престонице,[1] што је према популарној гласини приписани групи „револуционарних студената и Пољака“ која је стајала иза прогласа „Млада Русија“. Не поткрепљујући гласину, аутор је захтевао да власти дају коначну изјаву која би или потврдила или оповргла наводе. Радикална штампа је ово протумачила као намјеру хушкања обичних људи на студенте и подстицање полицијске репресије.[16] С друге стране, и власти су биле незадовољне, јер је чланак имплицирао да мало чине да спрече злочине.[17] Ауторова сугестија да би „ватрогасци послати на места радије све друго радили него да доконо стоје“ наљутила је самог Александра II, који је наводно рекао: „Ово није требало дозволити, ово је лаж“.[18][19] Уплашена развојом догађаја, редакција Севернае пчеле је послала свог контроверзног аутора на пут у Париз као дописника, радећи на томе да мисија буде дуга.[6][20] Након посете Гродну, Вилњусу и Белостоку, у новембру 1862. Љесков је стигао у Праг где је упознао групу чешких писаца, посебно Мартина Бродског, чију је арабеску Не изазиваш бол превео. У децембру Љесков је био у Паризу, где је превео Дванаест месеци и где је превео Њемцово дело Дванаест месеци (Словенска бајка), оба превода је објавила Севернаа пчела 1863.[7] По повратку у Русију 1863. године, Љесков је објавио неколико есеја и писама, документујући своје путовање.[9] Књижевна каријера Љесков око 1880. Током 1862. почиње његова књижевна каријера, објављивањем „Угашеног пламена“ (касније поново издатог као „Суша“) у мартовском броју часописа Век, који је уређивао Григориј Елисејев[6], након чега су уследили кратки романи Мошусни бик (мај 1863) и Живот сељанке (септембар 1863).[7][21] У августу је изашла компилација Три приче М. Стебницког. Још једно путовање, у Ригу у лето, резултирало је извештајем о тамошњој староверској заједници, који је објављен као брошура крајем године.[7] Фебруара 1864. часопис Biblioteka Dlya Chteniya почео је серијски да објављује његов дебитантски роман Нема излаза (априлско и мајско издање часописа, које је цензора зауставила, изашло је у јуну). Роман је носио „све знаке журбе и књижевне неспособности“, како је касније признао његов аутор,[22] али се показао као снажан првенац на свој начин. У делу Нема излаза је на сатиричан начин приказивао нихилистичке комуне с једне стране и хвалио врлине обичних људи и моћ хришћанских вредности с друге, што је револтирало криитичаре који пишу са становишта радикалне левице, који су тврдили да се за већину ликова могу пронаћи прототипови из стварног живота те да је главни лик дела Белојарцев, очигледно карикатура аутора и друштвеног активисте Василија Слепцова.[9] Чинило се да је све ово потврдило гледиште, сада чврсто укорењено у руској књижевној заједници, да је Љесков био десничарски, „реакционаран” писац. У априлу је Дмитриј Писарев написао је за књигу у својој рецензији да је „Шетња по врту руске књижевности“ (Руско слово, 1865, бр.3): „Може ли се негде у Русији наћи још неки часопис, осим Руског гласника, који би се усудио да издаје било шта што је написао и потписао као Стебницки? Може ли се у Русији наћи један поштени писац који би био толико немаран, толико равнодушан према својој репутацији, да допринесе часопису који се краси романима и новелама Стебницког?“ [1] Штампа под контролом социјалдемократа почела је да шири гласине да је књигу „наручило“ 3. одељење Министарства унутрашњих послова. Оно што је Љесков осудио као `опаку клевету` нанело је велику штету његовој каријери: популарни часописи су га бојкотовали, док га је Михаил Катков из конзервативног Руског гласника поздравио као политичког савезника.[9] Главна дела Лесковљев роман, Леди Магбет из округа Мценск (написан у Кијеву новембра 1864. и објављен у часопису Епоха Достојевског у јануару 1865.) и његова новела Амазон (Отечественние записки, бр. 7, 1866), оба дела су „слике готово неоткривене уврнутости и страсти“.[16] Књиге су игнорисали савремени критичари, али су деценијама касније хваљени као ремек-дела, која садрже моћне приказе веома експресивних женских ликова из различитих класа и друштвених слојева.[5] Обе књиге писане особеним „љесковским” смислом за хумор, писане су у сказ маниру, јединственом народном стилу писања, чији је зачетник Љесков, уз Гогоља. У то време изашле су још две новеле: Запуштени људи (Обојдјонние; Отечественние записи, 1865) које су циљале на роман Чернишевског Шта да се ради?,[21] и Острвљани (1866), о свакодневном животу немачке заједнице Васиљевског острва. У тим годинама Љесков је дебитовао као драматург. Трошење (Rastratchik), у издању Литературне библиотеке у мају 1867, постављен је прво у Александринском театру (као бенефиција за глумицу Е. Левееву), а затим у децембру у московском Малом театру (са Е. Чумаковском у главној улози).[7] Представа је лоше прихваћена због „преношења песимизма и асоцијалних тенденција”.[9] Све време Љесков је радио као критичар: његова серија есеја из шест делова о санктпетербуршком драмском позоришту завршена је децембра 1867. године. У фебруару 1868. Приче М. Стебницког (1. том) изашле су у Санкт Петербургу да би у априлу уследио 2. том;[7] обојицу је критиковала левичарска штампа, посебно Михаил Салтиков-Шчедрин.[6] Године 1870. Љесков је објавио роман Код извучених бодежа, још један напад усмерен на нихилистички покрет који се, како га је аутор видео, брзо спајао са руском криминалном заједницом. Лесковљеви „политички“ романи (према Мирском) нису били међу његовим ремек-делима, али су били довољни да га претворе у „баук за све радикале у књижевности и онемогућили су било коме од утицајних критичара да га третирају чак и мало објективности“.[23] Љесков је касније назвао роман неуспехом и за то окривио Катковљево непрестано мешање. „Његова је била публикација у којој су се књижевни квалитети методично потискивали, уништавали или примењивали да служе специфичним интересима који немају никакве везе са књижевношћу“, касније је инсистирао[24] Неке од његових колега (међу њима и Достојевски) критиковали су роман са техничке тачке гледишта, говорећи о стилизованости „авантуристичкој“ радњи и невероватности неких његових ликова.[5] Кратки роман Смех и туга (Современнаа летопис, март–мај 1871), био снажна друштвена критика која се фокусира на фантастичну неорганизованост и неуљудност руског живота и коментарише патње појединаца у репресивном друштву[6] показао се као његов последњи; од тада је Љесков избегавао жанр православног романа.[9] Међутим, у новембру 1872. адаптирао је за децу „ Морски трудбеници “ Виктора Игоа. Пет година касније изашли су Фаворити краља Августа Јозефа Игнација Крашевског, у преводу са пољског, а приредио Љесков.[7] Собориане је објављен 1872. године. Књига је компилација прича и скица које чине сложени низ танко разрађених заплета.[5] То је виђено као прекретница у ауторовој каријери; отклон од политичког негативизма. Према речима Максима Горког, после његовог „злог романа Бодежи “, Љесковљев „занат је постао више књижевно иконопис: почео је да ствара галерију светаца за руске иконостасе“.[9] Његове разноврсне скице о животу и невољама руског малобројног свештенства и сеоског племства постепено су гравитирале (према критичару В. Коровину) у кохезивни приказ бојног поља где су се „добри људи“ (Туберозов, Десњицин, Бенефактов, сви свештеници) борили су са гомилом лопова и ниткова; нихилиста и чиновника.[9] Соборјане, који је објавио Руски гласник 1872. године, имао је за главну тему суштински, непремостиви јаз између „приземности“, хришћанства народа и званичне корумпиране верзије коју спонзорише држава. Књига је узнемирила и државну и црквену власт, о њој се нашироко расправљало и имала је велики одјек.[5] У лето 1872. Љесков је отпутовао у Карелију и посетио Валаамски манастир на Ладошком језеру; резултат путовања био је његов циклус есеја Монашка острва објављен у Руском миру 1873. године. У октобру 1872. изашла је још једна збирка, Мала лепословна дела Љескова-Стебницког. Ово су били месеци његовог краткотрајног пријатељства са Алексејем Писемским; Љесков је веома похвалио његов роман У вртлогу и августа 1872. посетио је Писемског у Москви.[7] У исто време, Љесков је радио на две своје „Старгородске хронике“, касније сматране делом трилогије, заједно са Народом катедрале, Старе године у Плодомасову (1869) и Распаднута породица (1873), од којих свака има јак женски лик: врли, храбри, племенити и „разумно хумани“. Оба дела имала су знаке недовршености. Касније се испоставило да је друго дело Михаил Катков лоше прихватио и да је Љесков, пошто је изгубио свако интересовање, једноставно одбио да доврши оно што би иначе могло да се развије у заокружен роман. Обе хронике су биле танко прикривене сатире на одређене аспекте православне цркве, посебно на оне несагласности које је имала са унутрашњим хришћанским вредностима које су онемогућавале (према аутору) да се потоња чврсто укорени на руском тлу.[9] Љесков је 16. новембра 1874. писао Ивану Аксакову: „Други део Пропале породице који се појавио у грозном издању, за мене је постао последња кап која је прелила чашу.“[5] У току објављивања овог другог дела Катков је једном од својих сарадника Воскобојникову рекао: „Погрешили смо: овај човек није један од нас“.[25] Године 1873. изашао је Запечаћени анђео, прича о чуду које је довело до тога да се староверска заједница врати у православље.[9] Под утицајем традиционалних народних прича, у ретроспективи се сматра једним од најлепших Љесковљевих дела, у којем се до максимума користи његова техника сказ. Испоставило се да је „Запечаћени анђео “ једина прича коју је Руски гласник избегао да значајно преуреди јер је, како је касније написао Љесков, „провукла се, у сенци, јер су они тако заузети“.[26] Прича је прилично критична према властима и одјекнула је на високим местима и прочитана је, наводно, на Суду.[5] Инспирисан његовим путовањем на Ладошко језеро из 1872.[7] Зачарани луталица (1873) је био аморфно, лабаво структурисано дело, са неколико испреплетених заплета – обликом за који је Љесков мислио да је традиционални роман предодређен да буде замењен. Деценијама касније научници су хвалили причу, упоређујући лик Ивана Фљагина са ликом Иље Муромеца, као симбол „физичке и моралне принуде руског човека у време невоље“,[9] али одговор савремених критичара био је млак, Николај Михајловски се жалио на његову општу безобличност: „детаљи нанизани као перле, потпуно заменљиви“.[27] Док су сви претходни Лесковљеви радови били озбиљно промјењени од стране уредника, ово је било прво које је потпуно одбијено; морао је бити објављен у чудним октобарским и новембарским бројевима новина Русскиј мир .[5] У децембру 1873. Љесков је учествовао у Складчини, антологији објављеној у добротворне сврхе која је имала за циљ помоћ жртвама глади у Русији.[7] Након што је прекинуо везе са Руским гласником, Љесков се нашао у озбиљним финансијским проблемима. Олакшање финансијском стању је донео позив у јануару 1874. да се придружи Научном комитету Министарства просвете (за то је много дуговао супрузи царице Марији Александровној за коју се знало да је читала Народ катедрале и да је била наклона књизи),[1] где је његова дужност била да бира литературу за руске библиотеке и атенеуме за мизерну плату од хиљаду рубаља годишње.[5] Године 1874. Љесков је почео да пише Лутајућа светла: Праоцевову биографију која је убрзо заустављена и касније штампана као Ране године: из мемоара Меркуле Праоцева. Приликом објављивања овог дела аутор је дао коментар који је касније виђен као његов уметнички манифест: „Ствари пролазе поред нас и нећу да умањујем или повећавам њихов значај; нећу бити приморан да радим дакле неприродним, људском руком створеним форматом романа који захтева заокруживање фабула и зближавање заплета у један централни ток. Живот није такав. Људски живот тече на свој начин и тако ћу се односити према низу догађаја у својим делима.“[5] У пролеће 1875. Љесков је отишао у иностранство, прво у Париз, затим у Праг и Дрезден у августу. У децембру је његова прича На рубу света објављена у Гражданину (1875, бр. 52).[7] Све време је наставио да ради на низу прича које ће касније формирати његов циклус Врли. Неки критичари су сматрали да су Лесковљеви хероји невероватно врли, али он је инсистирао да то нису фантазије, већ више као успомене на његове раније сусрете. „Приписујем себи способност да анализирам ликове и њихове мотиве, али сам безнадежан у фантазирању. Измишљање ствари је за мене тежак посао, тако да сам увек осећао потребу да пред собом имам права лица која би ме својом духовношћу заинтригирала; онда се они дочепају мене и ја им уливам нови живот, користећи неке приче из стварног живота као основу“, написао је касније у листу Варшавски Дневник.[28] Године конфронтације са критичарима и многим његовим колегама учиниле су своје. „Чини се да књижевници препознају моје писање као силу, али налазе велико задовољство да га убију; у ствари, скоро су успели да га потпуно убију. Не пишем ништа – једноставно не могу!“, писао је Петру Шебалском јануара 1876.[7] Октобра 1881. часопис Рус почео је да објављује „Причу о косооком левку из Туле и челичној буви“, која се у ретроспективи сматра као најлепше Лесковљево дело, извлачећи оно најбоље из њега као генијалног приповедача и стилског виртуоза чији је сказ стил богат игром речи и препун оригиналних неологизама, од којих сваки носи не само хумористичне, већ и сатиричне поруке. У Лефтију је ауторово гледиште укључено у живу игру са ставом главног (гротескно наивног, простодушног) лика. „Неки људи су тврдили да сам мало учинио да направим разлику између доброг и лошег... Ово се може објаснити интринзичном варљивошћу мог карактера“, писао је касније Љесков.[29] Најпреварљивија (по критичару Б. Бухстабу) била је ауторска обрада лика атамана Платова, чије поступке аутор отворено исмеје.[5] Оно што ће се касније сматрати једним од драгуља руске књижевности, жестоко је нападнуто и с леве (који је оптуживао Љескова за пропагирање џингистичких идеја) и са деснице, која је пронашала општу слику постојања обичног народа како је приказана у причи помало суморном.[5] Левица је премијерно изведена јавно у марту 1882. на књижевно-музичкој вечери Пушкинског круга; 16. априла изашао је у облику књиге. Збирка скица под називом Печерски бесмислица написана је у децембру, а објавила је Кијевска старина у фебруарским и априлским бројевима. У то време је почео да се обликује велики циклус руских бесмислица, у којем је Љесков применио, како је он то видео, идеју Николаја Гогоља (формулисану у Одабраним одломцима из преписке са пријатељима ) о „величању скромних радника“. „Погрешно је и недостојно издвајати оно најгоре у души руског човека, па сам кренуо на своје путовање тражећи врлине. Ко год сам питао, одговорио би да не познају такве свете и да смо сви ми грешни, али су срели неке пристојне људе... и тек сам почео да пишем о њима“, написао је у предговору једне од прича („Једна мисао“, Однодум, 1879). Сличан циклус кратких прича укључивао је легенде из периода раног хришћанства, са радњама преузетим из „пролога“ византијских прича из 10. и 11. века. Чињеница да су неки од ових комада („Памфалон”, „Лепа Азу”) преведени на немачки и хваљени од стране издавача, учинила је Љескова неизмерно поносним. Оно што је у њима било ново за руског читаоца било је, како је Мирски приметио, „смело отворено третирање сензуалних епизода”; неки критичари су оптуживали писца да „своје моралне субјекте третира само као изговор за приказивање сладострасних и сензуалних сцена“.[16] Касне године Фебруара 1883. године, есеј „Прескок у црквеним и локалним парохијским хировима“ (заснован на званично документованој епизоди о нечувеном понашању пијаног пастора и ђакона у цркви у провинцијском граду) објавио је Историческиј вестник [5] То је изазвало скандал и свог аутора коштало посла у Министарству просвете. Министар Дељанов је предложио Љескову да потпише папир за пензионисање, али је овај одбио. „Шта ће вам таква паљба? упитао је наводно министар. „За пристојну читуљу“, узвратио је Љесков. У априлу је обавестио директора оролског лицеја да му шаље златну медаљу коју је добио од Министарства „да се додели најсиромашнијим матурантима те године“.[7] У то време, Руска православна црква је постала главна мета Љесковљеве сатире. У писму из 1883. године, присећајући се Црквењака, он је признао: „Ових дана не бих то радио, радије бих писао Белешке обесређеног свештеника... да покажем како се све заповести Распетог кваре и фалсифују... [Мој став] би се ових дана дефинисао као толстојански, док би се ствари које немају никакве везе са Христосовим учењем називале православљем. Не бих се противио том термину, само бих рекао, хришћанство то није.“[30] Лесковљеви религиозни есеји раних 1880-их наставили су исту линију саосећајног подржавања сиромашних духовника и исмевања лицемерја виших чинова руског православља.[6] У „Гроф Толстој и Ф. М. Достојевски као јересиарси “ и „Златно доба“, оба објављена 1883) бранио је обоје од критике Константина Леонтјева. Љесков никада није постао поклоник учења грофа Толстоја, али су његова каснија дела била прожета идејом „новог хришћанства“ коју је и сам поистоветио са Лавом Толстојем, са којим се зближио средином 1880-их и био под његовим неизбежним утицајем. Љесков је 18. априла 1887. написао писмо Толстоју тражећи дозволу да га посети у Москви како би испунио „давну жељу“. Два аутора су се састала 25. априла. „Какав бистар и оригиналан човек“, написао је Толстој касније у писму Черткову. Јануар 1890. Љесков је провео са Чертковим и Толстојем у Јасној Пољани, где им је Толстој читао своју драму Плодови просвећености.[7] Јула 1883. прва четири поглавља романа Док соко лети објавила је Газета Гацука, затим пето до осмо поглавље, затим девето и десето поглавље; тада је објављивање престало због мешања цензора.[7] Јануара 1884. почело је објављивање Белешки једног странца у Газети Гацука (бр. 2) да би га у априлу поново зауставила цензура. У лето 1884, док је Љесков био на путовању кроз Варшаву, Дрезден, Маријенбад, Праг и Беч, изашла је посебна цензуроска наредба која је захтевала повлачење 125 књига из руских библиотека. Љесковљева збирка Ситнице из живота архијереја (1878– 79) била је део листе цензурисаних књига. Новембра 1884. часопис Нов је почео да објављује роман Невиђена стаза: забрањен је након поглавља 26 и никада није завршен.[7] Новембра 1888. новела Зенон Златар је написана за Русску мисел и одмах забрањена. У то време, према Бухстабу, Љесков се поново нашао у изолацији. Десница га је третирала као опасног радикала, док је левица, под притиском руске владе, била превише уплашена да објављује радикалну прозу.[5] Сам Љесков је приче из својих каснијих година називао „суровим“. „Јавност их не воли јер су цинични и директне. Али не желим да удовољим јавности, желим да је мучим и бичујем“, писао је.[31] У августу, новембру и децембру 1887. изашла су прва три тома збирке Новеле и приповетке Н. С. Љескова. На новогодишњој забави 1888. године код Алексеја Суворина, Љесков је први пут срео Антона Чехова. Убрзо је Иља Рјепин постаје његов пријатељ и илустратор. Неколико месеци касније у писму, тражећи од Љескова да буде модел за слику, Рјепин је објаснио своје мотиве: „Не само ја, него и цела просвећена Русија те воли као изванредног, истакнутог писца и као човека који мисли. Сесије сликања су већ почетком следеће године прекинуте и Љесков није желео да се његов портрет види на предстојећој изложби Репинових дела.[7] У септембру 1888. Пјотр Биков је објавио пуну библиографију Лесковљевих дела (1860–1887) која је заинтригирала издаваче. Издавачка кућа Алексеја Суворина је 1889. године почела да издаје Комплетног Љесков у 12 томова (који је садржао углавном белетристику). До јуна 1889, четврти и пети том су били издати, али је у августу обустављен шести том, који је садржавао неке анти-православне сатире. Љесков је 16. августа доживео свој први већи срчани удар на степеништу Суворинове куће, након што је сазнао вести. Објављивање његових дела настављено је са седмом томом, обезбеђујући одличне хонораре и значајно побољшавајући финансијску ситуацију аутора.[5] Друга верзија шестог тома изашла је 1890.[7] Током јануара 1890. године у Руској мисли почело је објављивање романа Ђавоље лутке (са Царем Николајем I и Карлом Брјуловим као прототиповима за два главна лика), али га је цензора зауставила. Године 1891. у Северном вестнику објављена је сатира са танким велом о Православној Цркви уопште, а посебно о Јоану Кронштатском Ноћне сове која је изазвала пометњу. Новела Тхе Раббит Варрен из 1894. о свештенику који је био почаствован што је пријавио људе властима и довео полицијског службеника у лудило својом ревношћу (једно од „његових најистакнутијих дела и његово највеће достигнуће у сатири“, према Мирском )[16] такође је забрањен и изашао је тек 1917. (у часопису Нива ).[32] Процес објављивања његових дела, који је књижевнику одувек био тежак, у овој касној фази постао је, по његовим речима, „прилично неподношљив“.[5] Последњих година Љесков је боловао од ангине пекторис и астме.[9] Постојале су и гласине, чија је тачност и утемељеност доведена у питање, да му је дијагностикован рак дојке код мушкараца. Почетком 1894. тешко се прехладио; до краја године његово опште стање се погоршало. Одговарајући на посебан захтев Павела Третјакова, Љесков (још увек веома болестан) пристао је да позира за слику Валентину Серову, али је у фебруару 1895. године, када је портрет био изложен у Третјаковској галерији, био потпуно узнемирен и портретом и црним оквиром. Љесков је 5. марта 1895. умро у 64. години. Опело је одржано у тишини, у складу са пишчевом вољом из децембра 1892. године, уз забрану држања говора над његовим мртвим телом. „Знам да имам много лоших ствари у себи и не заслужујем да ме хвале или жале“, објаснио је он.[33] Сахрањен је у некрополи Литераторские Мостки на гробљу Волково у Санкт Петербургу (део резервисан за писце).[7] Због наводно тешке природе Љескова (описивали су га као деспотског, осветољубивог, раздражљивог и склоног дидактичности), последње године живота провео је сам. Његова биолошка ћерка Вера (из првог брака) живела је далеко и никада није долазила у посету; његов син Андреј је живео у престоници, али је избегавао оца.[5] Брак и деца Љесков се 6. априла 1853. оженио Олгом Васиљевном Смирновом (1831–1909), ћерком имућног кијевског трговца. Њихов син Дмитриј рођен је 23. децембра 1854, али је умро 1855. 8. марта 1856. родила им се ћерка Вера ЛЉескова. Удала се за Дмитрија Ногу 1879. и умрла 1918. године. Лесковљев брак је био несрећан; његова супруга је патила од тешких психичких тегоба и 1878. морала је да буде одведена у болницу Светог Николе у Санкт Петербургу. Умрла је 1909.[34] Године 1865. Екатерина Бубнова (рођена Савицкаја), коју је први пут срео у јулу 1864, постала је Љесковљева ванбрачна жена. Бубнова је из првог брака имала четворо деце; од којих је једну, Веру (случајно је имала исто име као Лесковљева ћерка из ранијег брака) Бубнова, Љесков званично усвојио, бринући се да његова пасторка добије добро образовање; започела је музичку каријеру. Године 1866. Бубнова им је родила сина Андреја (1866–1953).[1] У августу 1878. Љесков и Бубнова су се развели, а са Андрејем се Николај уселио у кућу Семјонов на углу Коломенске улице и Кузњечног улице, у Санкт Петербургу. Бубнова је много патила што су јој одузели сина, о чему сведоче њена писма, објављена много година касније.[35] Новембра 1883. Варја Долина (ћерка Е. А. Кука) се придружила Љескову и његовом сину, прво као ученик и штићеник, да би убрзо постао још једна од Лесковљевих усвојених кћери.[7][34] Андреј Љесков је направио каријеру у војсци. Од 1919. до 1931. служио је као штабни официр на северозападној граници Совјетске армије и пензионисан је у чину генерал-потпуковника.[33] У то време је постао ауторитет за наслеђе свог оца, хваљен од стране Максима Горког међу многима и редовно консултован од стране стручњака. Књига Андреја Љескова Живот Николаја Љескова, свеобухватна књига мемоара (која је имала своју драматичну причу: уништену у опсади Лењинграда 1942. бомбом, реконструисао ју је од нуле 80-годишњи писац након рата, и завршио 1948).[36] Први пут је објавио Гослитиздат у Москви (1954); 1981. поново су књигу издали у два тома издавачи Приокског у Тули.[33] Наслеђе Данас се нашироко сматра класиком руске књижевности.[5][10] Имао је изузетно тешку књижевну каријеру, поремећену скандалима који су резултирали бојкотима и остракизмом.[1] После објављеног чланка из 1862. о „великим пожарима“ и романа из 1864. Нема излаза, Љесков се нашао у потпуној изолацији која је 1870-их и 1880-их била само делимично смањена. Аполон Григоријев, једини критичар који га је ценио и одобравао његов рад, умро је 1864. године и, према Мирском, „своју последњу популарност Љесков је захвалио добром укусу оног сегмента читалачке публике који је био ван оквира „редитељских утицаја“. Седамдесетих година 18. века ствари су се побољшале, али, према Енциклопедијском речнику Брокхауса и Ефрона, „Љесковљев положај у последњих 12 до 15 година био је амбивалентан, стари пријатељи нису веровали у њега, а нови су још увек били опрезни. Упркос свом великом имену, он није био централна књижевна фигура и критичари су га игнорисали. То није спречило огроман успех Комплетног Љескова.“[37] Након објављивања 10. томова ових сабраних дела, критичар Михаил Протопопов осмислио је есеј под називом „Болесни таленат“. Оцењивао је Љескова као врхунског психолога и мајстора „репродуцирања домаћих сцена“, оценио га је једнаким Мелников-Печеском и Михаилу Авдејеву. Критичар је тврдио да је то што је Љескова спречило да напредује јесте „његова љубав према хиперболи” и оно што је назвао „прекомерацијом зачина”.[38] У време своје смрти 1895. године, Љесков је, према Мирском, „имао мало пријатеља у књижевним круговима, али велики број читалаца широм Русије.[23] Године 1897. Издавачка кућа Адолф Маркс поново је издала серију од 12 томова његових дела из 1889–1893 а 1902–1903 објавила је верзију од 36 томова, проширену есејима, чланцима и писмима.[39] Ово, уз мемоаре Анатолија Фаресова, Против жита (1904), изазвало је нови талас интересовања за Љесковљеву заоставштину. Године 1923. три тома изабраних дела Николаја Љескова изашла су у Берлину, са често цитираним заносним предговором Максима Горког (који је Љескова назвао „чаробњаком речи“), и поново су издати у СССР-у почетком 1941.[36] Деценијама после његове смрти однос критичара према Љескову и његовом наслеђу је варирао. Упркос чињеници да су неке од његових најоштријих сатира могле бити објављене тек после Револуције 1917. године, совјетска књижевна пропаганда није нашла мало користи од Љесковљевог наслеђа, често називајући аутора „реакционаром“ који је „негирао могућност социјалне револуције“, стављајући и много пажње на светачке религиозне типове. За истицање ауторових „прогресивних“ склоности увек су биране књиге „Левичари“ („величање руске инвентивности и талента“) и „Уметник тупеа“ („одбацивање репресивне природе царске Русије“).[36] „Он је бриљантан писац, проницљив познавалац наших начина живота, а ипак му се не придаје довољно признања“, написао је Максим Горки 1928. године, жалећи због чињенице да после Револуције 1917. Љесков још увек није успевао да се учврсти у својој домовини као главни класик.[40] Неспособност нових књижевних идеолога да уравнотеже захтеве пропаганде са покушајима

Kao na slikama Retko the Penguin Dorothy Parker contains stories and poems published collectively in 1944; later uncollected stories, articles and reviews; and the contents of Constant Reader (her New Yorker book reviews) - in all of which she sharpens her legendary wits on the foibles of others. Publisher ‏ : ‎ Penguin (30 Jun. 1977) Language ‏ : ‎ English Paperback ‏ : ‎ 640 pages Doroti Parker bila je američka pesnikinja, pisala je kratke priče, bile je i kritičarka, scenaristkinja. Ipak u širokim narodnim masama ostala je najpoznatija po svojim dovitljivim, duhovitim izjavama i opaskama. Rođena je na današnji dan (22. avgusta 1893. godine) u braku Henrija i Elizabet. Dottie, kako su je zvali, nije imala sretno detinjstvo odrastajući u Njujorku, budući da je majku izgubila vrlo rano, a kasnije je izgubila i maćehu, dok joj je stric nastradao na Titaniku 1912. godine. Već sledeće godine umro je i njen otac. Doroti je već 1914. godine prodala svoju prvu pesmu časopisu Vanity Fair, ali je već sa 22 godine u Vogue-u radila kao urednik. Nastavila je pisati pesme za novine i časopise, pa se 1917. godine pridružila Vanity Fairu, gde je preuzela mjesto dramske kritičarke. U istom je časopisu dobila otkaz zbog dosetki na račun glumice Billie Burke, inače supruge jednog od najvećih oglašivača časopisa. Godine 1922. objavljuje svoju prvu kratku priču `Such a Pretty Little Picture`, a postala je i urednica časopisa The New Yorker kada se pojavio 1925. godine. Njena prva zbirka poezije `Enough Rope` objavljena je 1926. da bi potom usledile i zbirke `Sunset Gun`, `Death and Taxes, kao i zbirka priča `Laments for the Living`. Tokom 20-ih godina Doroti je nekoliko puta putovala u Europu gde se sprijateljila sa Ernestom Hemingvejem, i Skotom Ficdžeraldom, pa je pisala članke za The New Yorker i Life. Udala se za glumca i pisca Alana Campbella, i preselili su se u Los Anđeles, gde su postali visoko plaćeni scenaristički dvojac, a 1937. godine su nominovani za Oskara za film Zvijezda je rođena. Rastali su se 1947. pa opet venčali 1950. godine. Iako uspešna i cenjena, patila je od depresije i alkoholizma i dva puta je pokušala samoubistvo. Za sebe je tvrdila da nije spisateljica koja ima problema sa pićem, nego pijanica koja ima problem sa pisanjem. Ovo su neki od njenih najpoznatijih izjava i citata: Ja zahtevam jedino tri stvari od muškaraca. Mora biti zgodan, nemilosrdan i glup. Žene nisu stvorene da bi bile shvaćene, već da bi bile voljene. Ljubav je poput žive u ruci. Otvorite šaku i ona će ostati. Stisnite je i onda će pobeći Jedini način da američke žene dobiju toliko željenu ravnopravnost jeste da se odreknu nekih svojih prava Uopšte me nije briga što pišu o meni sve dok je istina. Želite li znati šta Bog misli o novcu, pogledajte ljude kojima ga je dao. Žene su te koje pokreću skalu emocija od točke A do točke B. Znam da postoje stvari koje nikad neće biti niti su bile zabavne. Takođe znam da ismejavanje može biti štit, ali nikako oružje. Ženin najbolji prijatelj je njena majka. Da bi se sačuvala knjiga, potrebne su korice. Isto važi i za žene. Muževi koji shvataju ovu mudrost, ukoričavaju svoje žene u krzno. Sifražetkinja je osoba koja je prestala biti žena, a još nije postala muškarac. Radoznalost je lek za dosadu. Ne postoji lek za radoznalost. Ujutro prvo operem zube i naoštrim jezik. Dorothy Parker (née Rothschild; August 22, 1893 – June 7, 1967) was an American poet, writer, critic, and satirist based in New York; she was known for her wit, wisecracks, and eye for 20th-century urban foibles. From a conflicted and unhappy childhood, Parker rose to acclaim, both for her literary works published in magazines, such as The New Yorker, and as a founding member of the Algonquin Round Table. Following the breakup of the circle, Parker traveled to Hollywood to pursue screenwriting. Her successes there, including two Academy Award nominations, were curtailed when her involvement in left-wing politics resulted in her being placed on the Hollywood blacklist. Dismissive of her own talents, she deplored her reputation as a `wisecracker`. Nevertheless, both her literary output and reputation for sharp wit have endured. Some of her works have been set to music. Early life and education[edit] Also known as Dot or Dottie,[citation needed] Parker was born Dorothy Rothschild in 1893 to Jacob Henry Rothschild and his wife Eliza Annie (née Marston)[1][2] (1851–1898) at 732 Ocean Avenue in Long Branch, New Jersey.[3] Her parents had a summer beach cottage there. Parker wrote in her essay `My Home Town` that her parents returned to their Manhattan apartment shortly after Labor Day so that she could be called a true New Yorker. Parker`s mother was of Scottish descent. Her father was the son of Sampson Jacob Rothschild (1818–1899) and Mary Greissman (b. 1824), both Prussian-born Jews. Sampson Jacob Rothschild was a merchant who immigrated to the United States around 1846, settling in Monroe County, Alabama. Dorothy`s father Jacob Henry Rothschild was one of five known siblings. The others were Simon (1854–1908); Samuel (b. 1857); Hannah (1860–1911), later Mrs. William Henry Theobald; and Martin, born in Manhattan on December 12, 1865, who perished in the sinking of the Titanic in 1912.[4] Her mother died in Manhattan in July 1898, a month before Parker`s fifth birthday.[5] Her father remarried in 1900 to Eleanor Frances Lewis (1851–1903).[6] Parker has been said to have hated her father, who allegedly physically abused her, and her stepmother, whom she is said to have refused to call `mother`, `stepmother`, or `Eleanor`, instead referring to her as `the housekeeper`.[7] However, her biographer Marion Meade refers to this account as `largely false`, stating that the atmosphere in which Parker grew up was indulgent, affectionate, supportive and generous.[8] Parker grew up on the Upper West Side and attended a Roman Catholic elementary school at the Convent of the Blessed Sacrament on West 79th Street with her sister, Helen, although their father was Jewish and her stepmother was Protestant.[9] (Mercedes de Acosta was a classmate.) Parker once joked that she was asked to leave following her characterization of the Immaculate Conception as `spontaneous combustion`.[10] Her stepmother died in 1903, when Parker was nine.[11] Parker later attended Miss Dana`s School, a finishing school in Morristown, New Jersey.[12] She graduated from Miss Dana`s School in 1911, at the age of 18, according to Authur,[13] although Rhonda Pettit[14] and Marion Meade state she never graduated from either school. Following her father`s death in 1913, she played piano at a dancing school to earn a living[15] while she worked on her poetry. She sold her first poem to Vanity Fair magazine in 1914 and some months later was hired as an editorial assistant for Vogue, another Condé Nast magazine. She moved to Vanity Fair as a staff writer after two years at Vogue.[16] In 1917, she met a Wall Street stockbroker, Edwin Pond Parker II[17] (1893–1933)[18] and they married before he left to serve in World War I with the U.S. Army 4th Division. She filed for divorce in 1928.[19] Dorothy retained her married name Parker, though she remarried to Alan Campbell, screenwriter and former actor, and moved to Hollywood.[14] Algonquin Round Table years[edit] Parker, with Algonquin Round Table members and guests (l–r) Art Samuels (editor of Harper`s and, briefly, The New Yorker), Charles MacArthur, Harpo Marx, and Alexander Woollcott, circa 1919 Parker`s career took off in 1918 while she was writing theater criticism for Vanity Fair, filling in for the vacationing P. G. Wodehouse.[20] At the magazine, she met Robert Benchley, who became a close friend, and Robert E. Sherwood.[21] The trio began lunching at the Algonquin Hotel almost daily and became founding members of what became known as the Algonquin Round Table. This numbered among its members the newspaper columnists Franklin P. Adams and Alexander Woollcott, as well as the editor Harold Ross, the novelist Edna Ferber, the reporter Heywood Broun, and the comedian Harpo Marx.[22] Through their publication of her lunchtime remarks and short verses, particularly in Adams` column `The Conning Tower`, Parker began developing a national reputation as a wit.[citation needed] Parker`s caustic wit as a critic initially proved popular, but she was eventually dismissed by Vanity Fair on January 11, 1920 after her criticisms had too often offended the playwright–producer David Belasco, the actor Billie Burke, the impresario Florenz Ziegfeld, and others. Benchley resigned in protest.[22] (Sherwood is sometimes reported to have done so too, but in fact had been fired in December 1919.[citation needed]) She soon started working for Ainslee`s Magazine, which had a higher circulation. She also published pieces in Vanity Fair, which was happier to publish her than employ her, The Smart Set, and The American Mercury, but also in the popular Ladies’ Home Journal, Saturday Evening Post, and Life.[23] When Harold Ross founded The New Yorker in 1925, Parker and Benchley were part of a board of editors he established to allay the concerns of his investors. Parker`s first piece for the magazine was published in its second issue.[24] She became famous for her short, viciously humorous poems, many highlighting ludicrous aspects of her many (largely unsuccessful) romantic affairs and others wistfully considering the appeal of suicide.[citation needed] The next 15 years were Parker`s period of greatest productivity and success. In the 1920s alone she published some 300 poems and free verses in Vanity Fair, Vogue, `The Conning Tower` and The New Yorker as well as Life, McCall`s and The New Republic.[25] Her poem `Song in a Minor Key` was published during a candid interview with New York N.E.A. writer Josephine van der Grift.[26] Cover of the first edition of Enough Rope Parker published her first volume of poetry, Enough Rope, in 1926. It sold 47,000 copies[27] and garnered impressive reviews. The Nation described her verse as `caked with a salty humor, rough with splinters of disillusion, and tarred with a bright black authenticity`.[28] Although some critics, notably The New York Times` reviewer, dismissed her work as `flapper verse`,[29] the book helped Parker`s reputation for sparkling wit.[27] She released two more volumes of verse, Sunset Gun (1928) and Death and Taxes (1931), along with the short story collections Laments for the Living (1930) and After Such Pleasures (1933). Not So Deep as a Well (1936) collected much of the material previously published in Rope, Gun, and Death; and she re-released her fiction with a few new pieces in 1939 as Here Lies. Parker collaborated with playwright Elmer Rice to create Close Harmony, which ran on Broadway in December 1924. The play was well received in out-of-town previews and favorably reviewed in New York, but it closed after only 24 performances. As The Lady Next Door, it became a successful touring production.[30] Some of Parker`s most popular work was published in The New Yorker in the form of acerbic book reviews under the byline `Constant Reader`. Her response to the whimsy of A. A. Milne`s The House at Pooh Corner was `Tonstant Weader fwowed up.`[31] Her reviews appeared semi-regularly from 1927 to 1933,[32] were widely read, and were posthumously published in 1970 in a collection titled Constant Reader. Her best-known short story, `Big Blonde`, published in The Bookman, was awarded the O. Henry Award as the best short story of 1929.[33] Her short stories, though often witty, were also spare and incisive, and more bittersweet than comic;[citation needed] her poetry has been described as sardonic.[34] Parker eventually separated from her husband Edwin Parker, divorcing in 1928. She had a number of affairs, her lovers including reporter-turned-playwright Charles MacArthur and the publisher Seward Collins. Her relationship with MacArthur resulted in a pregnancy. Parker is alleged to have said, `how like me, to put all my eggs into one bastard”.[35] She had an abortion, and fell into a depression that culminated in her first attempt at suicide.[36] Toward the end of this period, Parker began to become more politically aware and active. What would become a lifelong commitment to activism began in 1927, when she became concerned about the pending executions of Sacco and Vanzetti. Parker traveled to Boston to protest the proceedings. She and fellow Round Tabler Ruth Hale were arrested, and Parker eventually pleaded guilty to a charge of `loitering and sauntering`, paying a $5 fine.[37] Hollywood[edit] In 1932, Parker met Alan Campbell,[38] an actor hoping to become a screenwriter. They married two years later in Raton, New Mexico. Campbell`s mixed parentage was the reverse of Parker`s: he had a German-Jewish mother and a Scottish father. She learned that he was bisexual and later proclaimed in public that he was `queer as a billy goat`.[39] The pair moved to Hollywood and signed ten-week contracts with Paramount Pictures, with Campbell (also expected to act) earning $250 per week and Parker earning $1,000 per week. They would eventually earn $2,000 and sometimes more than $5,000 per week as freelancers for various studios.[40] She and Campbell `[received] writing credit for over 15 films between 1934 and 1941`.[41] In 1933, when informed that famously taciturn former president Calvin Coolidge had died, Parker remarked, `How could they tell?`[42] In 1935, Parker contributed lyrics for the song `I Wished on the Moon`, with music by Ralph Rainger. The song was introduced in The Big Broadcast of 1936 by Bing Crosby.[43] With Campbell and Robert Carson, she wrote the script for the 1937 film A Star Is Born, for which they were nominated for an Academy Award for Best Writing—Screenplay. She wrote additional dialogue for The Little Foxes in 1941. Together with Frank Cavett, she received a `Writing (Motion Picture Story)` Oscar nomination for Smash-Up, the Story of a Woman (1947),[44] starring Susan Hayward. After the United States entered the Second World War, Parker and Alexander Woollcott collaborated to produce an anthology of her work as part of a series published by Viking Press for servicemen stationed overseas. With an introduction by W. Somerset Maugham,[45] the volume compiled over two dozen of Parker`s short stories, along with selected poems from Enough Rope, Sunset Gun, and Death and Taxes. It was published in the United States in 1944 as The Portable Dorothy Parker. Hers is one of three volumes in the Portable series, including volumes devoted to William Shakespeare and the Bible, that had remained in continuous print as of 1976.[46] During the 1930s and 1940s, Parker became an increasingly vocal advocate of civil liberties and civil rights and a frequent critic of authority figures. During the Great Depression, she was among numerous American intellectuals and artists who became involved in related social movements. She reported in 1937 on the Loyalist cause in Spain for the Communist magazine New Masses.[47] At the behest of Otto Katz, a covert Soviet Comintern agent and operative of German Communist Party agent Willi Münzenberg, Parker helped to found the Hollywood Anti-Nazi League in 1936, which the FBI suspected of being a Communist Party front.[48] The League`s membership eventually grew to around 4,000. According to David Caute, its often wealthy members were `able to contribute as much to [Communist] Party funds as the whole American working class`, although they may not have been intending to support the Party cause.[49] Parker also chaired the Joint Anti-Fascist Refugee Committee`s fundraising arm, `Spanish Refugee Appeal`. She organized Project Rescue Ship to transport Loyalist veterans to Mexico, headed Spanish Children`s Relief, and lent her name to many other left-wing causes and organizations.[50] Her former Round Table friends saw less and less of her, and her relationship with Robert Benchley became particularly strained (although they would reconcile).[51] Parker met S. J. Perelman at a party in 1932 and, despite a rocky start (Perelman called it `a scarifying ordeal`),[52] they remained friends for the next 35 years. They became neighbors when the Perelmans helped Parker and Campbell buy a run-down farm in Bucks County, Pennsylvania, near New Hope, a popular summer destination among many writers and artists from New York.[citation needed] Parker was listed as a Communist by the publication Red Channels in 1950.[53] The FBI compiled a 1,000-page dossier on her because of her suspected involvement in Communism during the era when Senator Joseph McCarthy was raising alarms about communists in government and Hollywood.[54] As a result, movie studio bosses placed her on the Hollywood blacklist. Her final screenplay was The Fan, a 1949 adaptation of Oscar Wilde`s Lady Windermere`s Fan, directed by Otto Preminger.[citation needed] Her marriage to Campbell was tempestuous, with tensions exacerbated by Parker`s increasing alcohol consumption and Campbell`s long-term affair with a married woman in Europe during World War II.[55] They divorced in 1947,[56] remarried in 1950,[57] then separated in 1952 when Parker moved back to New York.[58] From 1957 to 1962, she wrote book reviews for Esquire.[citation needed] Her writing became increasingly erratic owing to her continued abuse of alcohol. She returned to Hollywood in 1961, reconciled with Campbell, and collaborated with him on a number of unproduced projects until Campbell died from a drug overdose in 1963.[59] Later life and death[edit] Following Campbell`s death, Parker returned to New York City and the Volney residential hotel. In her later years, she denigrated the Algonquin Round Table, although it had brought her such early notoriety: These were no giants. Think who was writing in those days—Lardner, Fitzgerald, Faulkner and Hemingway. Those were the real giants. The Round Table was just a lot of people telling jokes and telling each other how good they were. Just a bunch of loudmouths showing off, saving their gags for days, waiting for a chance to spring them ... There was no truth in anything they said. It was the terrible day of the wisecrack, so there didn`t have to be any truth ...[60] Parker occasionally participated in radio programs, including Information Please (as a guest) and Author, Author (as a regular panelist). She wrote for the Columbia Workshop, and both Ilka Chase and Tallulah Bankhead used her material for radio monologues.[61] Parker died on June 7, 1967, of a heart attack[3] at the age of 73. In her will, she bequeathed her estate to Martin Luther King Jr., and upon King`s death, to the NAACP.[62] At the time of her death, she was living at the Volney residential hotel on East 74th Street.[63] Burial[edit] Following her cremation, Parker`s ashes were unclaimed for several years. Finally, in 1973, the crematorium sent them to her lawyer`s office; by then he had retired, and the ashes remained in his colleague Paul O`Dwyer`s filing cabinet for about 17 years.[64][65] In 1988, O`Dwyer brought this to public attention, with the aid of celebrity columnist Liz Smith; after some discussion, the NAACP claimed Parker`s remains and designed a memorial garden for them outside its Baltimore headquarters.[66] The plaque read: Here lie the ashes of Dorothy Parker (1893–1967) humorist, writer, critic. Defender of human and civil rights. For her epitaph she suggested, `Excuse my dust`. This memorial garden is dedicated to her noble spirit which celebrated the oneness of humankind and to the bonds of everlasting friendship between black and Jewish people. Dedicated by the National Association for the Advancement of Colored People. October 28, 1988.[67] Plaque at Parker`s birthplace In early 2020, the NAACP moved its headquarters to downtown Baltimore and how this might affect Parker`s ashes became the topic of much speculation, especially after the NAACP formally announced it would later move to Washington, D.C.[68] The NAACP restated that Parker`s ashes would ultimately be where her family wished.[69] `It’s important to us that we do this right,` said the NAACP.[68] Relatives called for the ashes to be moved to the family`s plot in Woodlawn Cemetery, in the Bronx, where a place had been reserved for Parker by her father. On August 18, 2020, Parker`s urn was exhumed.[70] `Two executives from the N.A.A.C.P. spoke, and a rabbi who had attended her initial burial said Kaddish.` On August 22, 2020, Parker was re-buried privately in Woodlawn, with the possibility of a more public ceremony later.[65] `Her legacy means a lot,` added representatives from the NAACP.[68] Honors[edit] On August 22, 1992, the 99th anniversary of Parker`s birth, the United States Postal Service issued a 29¢ U.S. commemorative postage stamp in the Literary Arts series. The Algonquin Round Table, as well as the number of other literary and theatrical greats who lodged at the hotel, contributed to the Algonquin Hotel`s being designated in 1987 as a New York City Historic Landmark.[71] In 1996, the hotel was designated as a National Literary Landmark by the Friends of Libraries USA, based on the contributions of Parker and other members of the Round Table. The organization`s bronze plaque is attached to the front of the hotel.[72] Parker`s birthplace at the Jersey Shore was also designated a National Literary Landmark by Friends of Libraries USA in 2005[73] and a bronze plaque marks the former site of her family house.[74] In 2014, Parker was elected to the New Jersey Hall of Fame. In popular culture[edit] Parker inspired a number of fictional characters in several plays of her day. These included `Lily Malone` in Philip Barry`s Hotel Universe (1932), `Mary Hilliard` (played by Ruth Gordon) in George Oppenheimer`s Here Today (1932), `Paula Wharton` in Gordon`s 1944 play Over Twenty-one (directed by George S. Kaufman), and `Julia Glenn` in the Kaufman–Moss Hart collaboration Merrily We Roll Along (1934). Kaufman`s representation of her in Merrily We Roll Along led Parker, once his Round Table compatriot, to despise him.[75] She also was portrayed as `Daisy Lester` in Charles Brackett`s 1934 novel Entirely Surrounded.[76] She is mentioned in the original introductory lyrics in Cole Porter`s song `Just One of Those Things` from the 1935 Broadway musical Jubilee, which have been retained in the standard interpretation of the song as part of the Great American Songbook. Parker is a character in the novel The Dorothy Parker Murder Case by George Baxt (1984), in a series of Algonquin Round Table Mysteries by J. J. Murphy (2011– ), and in Ellen Meister`s novel Farewell, Dorothy Parker (2013).[77] She is the main character in `Love For Miss Dottie`, a short story by Larry N Mayer, which was selected by writer Mary Gaitskill for the collection Best New American Voices 2009 (Harcourt). She has been portrayed on film and television by Dolores Sutton in F. Scott Fitzgerald in Hollywood (1976), Rosemary Murphy in Julia (1977),[78] Bebe Neuwirth in Dash and Lilly (1999), and Jennifer Jason Leigh in Mrs. Parker and the Vicious Circle (1994). Neuwirth was nominated for an Emmy Award for her performance, and Leigh received a number of awards and nominations, including a Golden Globe nomination. Television creator Amy Sherman-Palladino named her production company `Dorothy Parker Drank Here Productions` in tribute to Parker.[79] Tucson actress Lesley Abrams wrote and performed the one-woman show Dorothy Parker`s Last Call in 2009 in Tucson, Arizona, presented by the Winding Road Theater Ensemble.[80] She reprised the role at the Live Theatre Workshop in Tucson in 2014.[81] The play was selected to be part of the Capital Fringe Festival in DC in 2010.[82] In 2018, American drag queen Miz Cracker played Parker in the celebrity-impersonation game show episode of the Season 10 of Rupaul`s Drag Race.[83] In the 2018 film Can You Ever Forgive Me? (based on the 2008 memoir of the same name), Melissa McCarthy plays Lee Israel, an author who for a time forged original letters in Dorothy Parker`s name. Adaptations[edit] In the 2010s some of her poems from the early 20th century have been set to music by the composer Marcus Paus as the operatic song cycle Hate Songs for Mezzo-Soprano and Orchestra (2014);[84][85] Paus`s Hate Songs was described by musicologist Ralph P. Locke as `one of the most engaging works` in recent years; `the cycle expresses Parker`s favorite theme: how awful human beings are, especially the male of the species`.[86][87] With the authorization of the NAACP,[88][better source needed] lyrics taken from her book of poetry Not So Deep as a Well were used in 2014 by Canadian singer Myriam Gendron to create a folk album of the same title.[89] Also in 2014, Chicago jazz bassist/singer/composer Katie Ernst issued her album Little Words, consisting of her authorized settings of seven of Parker`s poems.[90][91] In 2021 her book Men I`m Not Married To was adapted as an opera of the same name by composer Lisa DeSpain and librettist Rachel J. Peters. It premiered virtually as part of Operas in Place and Virtual Festival of New Operas commissioned by Baldwin Wallace Conservatory Voice Performance, Cleveland Opera Theater, and On Site Opera on February 18, 2021.[92] Bibliography[edit] This list is incomplete; you can help by adding missing items. (November 2016) Essays and reporting[edit] Parker, Dorothy (February 28, 1925). `A certain lady`. The New Yorker. 1 (2): 15–16. Parker, Dorothy (1970). Constant Reader. New York: Viking Press. (a collection of 31 literary reviews originally published in The New Yorker, 1927–1933) Fitzpatrick, Kevin (2014). Complete Broadway, 1918–1923. iUniverse. ISBN 978-1-4917-2267-1. (compilation of reviews, edited by Fitzpatrick; most of these reviews have never been reprinted)[23] Short story: A Telephone Call Short fiction[edit] Collections 1930: Laments for the Living (includes 13 short stories) 1933: After Such Pleasures (includes 11 short stories) 1939: Here Lies: The Collected Stories of Dorothy Parker (reprints of the stories from both previous collections, plus 3 new stories) 1942: Collected Stories 1944: The Portable Dorothy Parker (reprints of the stories from the previous collections, plus 5 new stories and verse from 3 poetry books) 1995: Complete Stories (Penguin Books)[93] Poetry collections[edit] 1926: Enough Rope 1928: Sunset Gun 1931: Death and Taxes 1936: Collected Poems: Not So Deep as a Well 1944: Collected Poetry 1996: Not Much Fun: The Lost Poems of Dorothy Parker (UK title: The Uncollected Dorothy Parker) 2009: Not Much Fun: The Lost Poems of Dorothy Parker (2nd ed., with additional poems) Plays[edit] 1929: Close Harmony (with Elmer Rice) 1949: The Coast of Illyria (with Ross Evans), about the murder of Mary and Charles Lamb`s mother by Mary 1953: Ladies of the Corridor (with Arnaud D`Usseau) Screenplays[edit] 1936: Suzy (with Alan Campbell, Horace Jackson and Lenore J. Coffee; based on a novel by Herman Gorman) 1937: A Star is Born (with William A. Wellman, Robert Carson and Alan Campbell) 1938: Sweethearts (with Alan Campbell, Laura Perelman and S.J. Perelman) 1938: Trade Winds (with Alan Campbell and Frank R. Adams; story by Tay Garnett) 1941: Week-End for Three (with Alan Campbell; story by Budd Schulberg) 1942: Saboteur (with Peter Viertel and Joan Harrison) 1947: Smash-Up, the Story of a Woman (with Frank Cavett, John Howard Lawson and Lionel Wiggam) 1949: The Fan (with Walter Reisch and Ross Evans; based on Lady Windermere`s Fan by Oscar Wilde) Critical studies and reviews of Parker`s work[edit] Lauterbach, Richard E. (1953). `The legend of Dorothy Parker`. In Birmingham, Frederic A. (ed.). The girls from Esquire. London: Arthur Barker. pp. 192–202. Doroti Eseji, prikazi, priče, pesme feminizam zenska književnost žene pisci xx veka

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ser Lorens Ker Olivije, Baron Olivije (engl. Ser Laurence Kerr Olivier, Baron Olivier; Dorking, 22. maj 1907 — Stening, 11. jul 1989) bio je engleski pozorišni, filmski i televizijski glumac, režiser i producent. U karijeri dugoj preko šezdeset godina tumačio je najrazličitije uloge — od likova iz grčkih i Šekspirovih tragedija, preko ekscentričnih i grotesknih negativaca, do junaka romantičnih komedija. Smatra se najboljim tumačem likova iz Šekspirovih drama.[1][2] Najpoznatiji je po ulogama u filmovima Orkanski visovi, Rebeka, Bani Lejk je nestala, Princ i igračica, Otelo i Maratonac. Dobio je dva počasna Oskara za životno delo i veliki doprinos filmskoj umetnosti, kao i Oskara za najboljeg glavnog glumca za ulogu u Hamletu. Olivije je bio nominovan za trinaest Oskara (osvojio tri); za devet Emija (osvojio pet); jedanaest nagrada BAFTA (osvojio tri) i šest Zlatnih globusa (osvojio tri). Dobitnik je Srebrnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu i Zlatnog lava na Festivalu u Veneciji, a dobio je i zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih. Prvi je glumac u istoriji filma koji je dobio plemićku titulu. Američki filmski institut ga je uvrstio među dvadeset najvećih glumaca svih vremena. Smatra se najboljim britanskim glumcem 20. veka.[3] Detinjstvo Lorens Ker Olivije je rođen 1907. u Dorkingu (Engleska). Njegov otac, Džerard Olivije, bio je sveštenik, pa je Lorens odrastao u smernoj i religioznoj porodici. Bežeći od strogosti i religioznosti svog oca, Lorens se veoma zbližio sa majkom, Agnes Luiz. Međutim, Agnes je umrla rano, u svojoj četrdesetoj godini i njena iznenadna smrt je jako pogodila dvanaestogodišnjeg Lorensa. Ostao je sa bratom Ričardom i sestrom Sibil u Old Rektoriju (delu škole Sveti Kristofer), a njegov otac se 1918, zbog premeštenja, preselio u Hartfordšir. Sa svega devet godina, dobio je ulogu Bruta u školskoj predstavi Julije Cezar. Išao je i na časove horskog pevanja u školi Svi sveti u Londonu.[4] Završio je školu Sveti Edvard u Oksfordu. Nastupao je u školskim predstavama, a 1924. radio je kao zamenik i pomoćnik reditelja u lokalnom pozorištu. Sledeće godine dobio je ulogu Lenoksa u Šekspirovom Magbetu i mesto asistenta direktora pozorišta.[5] Nakon što je Ričard Olivije otišao u Indiju, otac je shvatio da Lorens (koga su u porodici zvali Kim) zaista treba da bude glumac.[5] Karijera Tokom šezdesetogodišnje karijere, Lorens Olivije je igrao u oko 130 predstava, 63 filma i u 26 TV serijala.[6] Prve glumačke korake Olivije je načinio 1930. godine, u Engleskoj. Desetak godina kasnije, zahvaljujući ulogama u holivudskim hitovima Orkanski visovi i Rebeka, njegovo ime je postalo poznato i u svetu filma. Značajnije uloge na televiziji imao je tek osamdesetih godina 20. veka. Pozorišna karijera Pozorišni počeci Nakon pohvala koje je dobio za Ukroćenu goropad, sedamnaestogodišnji Olivije je upisao dramsku školu Central School of Speech and Drama, da bi se nakon završetka 1927. pridružio glumačkoj družini Birmingham Repertory.[5] Sledeće godine prihvatio je ulogu kapetana Stenhoupa u predstavi Kraj putovanja koju mu je ponudio Apolo teatar. Pohvale kritike dobio je 1930. za ulogu u Privatnim životima Noela Kauarda i 1935. za Romea i Juliju.[7] U Romeu i Juliji menjao je uloge Romea i Merkucija sa Džonom Gilgudom. Olivijeu se nije dopadao način Gilguldove glume Šekspirovih dela i smetalo mu je što je Gilgud dobijao bolje kritike od njega.[7] Njegova netrpeljivost ka Gilgudu kulminirala je 1940, kada je Olivije predložio londonskom producentu Binkiju Bomontu (engl. Binkie Beaumont) da finansira četiri Šekspirove tragedije — Hamleta, Kralja Lira, Otela i Magbeta — u kojima bi on bio u glavnim ulogama, na šta mu je Bomont odgovorio da bi pristao jedino pod uslovom da Olivije povremeno menja uloge sa Gilgudom, kao i da Gilgud režira barem jednu od njegovih produkcija, što je Olivije glatko i bez razmišljanja odbio.[8] Nakon uloge u Romeu i Juliji pozvala ga je Lilijan Bejlis iz Old vik teatra da tumači glavnu ulogu u njihovom Hamletu 1937. godine. Olivije je rado prihvatio ponudu, ali je njegova izvedba naišla na loš prijem kod gledalaca i kritike. Ni Magbet nije prolazio bolje, sve do Koriolana, Henrija Petog i Dvanaest noći sa kojima je trijumfovao kod kritičara i postao jedan od najpopularnijih glumaca iz Old vikove svite. Iako je u međuvremenu debitovao na filmu i čak snimio deset filmova, Olivije je nastavio da izbegava ponude te vrste i govorio da mu je mesto na daskama.[9] 1940—1959: Vivijen Li i rat Lorens Olivije je upoznao Vivijen Li 1937. Iste godine su počeli da se zabavljaju. Uspeo je da je dovede u Old vik gde je igrala Ofeliju. Dve godine kasnije njih dvoje sele se u Njujork — on da bi snimao Orkanske visove, a ona jer se nadala ulozi Skarlet O’Hare u obećavajućem Prohujalo sa vihorom. Tamo su zajedno nastupali u predstavi Romeo i Julija u koju su uložili gotovo svu svoju ušteđevinu. Iako raskošna, predstava je bila poslovni promašaj.[8] Kada je izbio Drugi svetski rat, Olivije je želeo da se pridruži kraljevskom vazduhoplovstvu. Uzeo je dvesta časova letenja i dobio čin poručnika, ali nikada nije učestvovao u pravom ratu.[5] On i Ralf Ričardson su 1944. bili otpušteni iz vojske kako bi formirali novu postavu Old vik teatra.[10] Noćni repertoar su činile predstave Čovek i oružje od Džordža Bernarda Šoa, Per Gint Henrika Ibzena i Šekspirov Henri Treći. Probe koje su trajale deset meseci uz zvuke nemačkog bombardovanja, isplatile su se u obliku pet uspešnih sezona.[5] Godine 1948. Ričardson, Olivije i Vivijen Li krenuli su na turneju po Australiji i Novom Zelandu.[11] Njih dvojica su igrali u pomenutim predstavama, a Lorens i Vivijen u Ričardu Trećem, Školi skandala kao i u The Skin of Our Teeth. Turneja je trajala šest meseci i bila je veoma uspešna, međutim brak poznatog para jedva je izdržao višegodišnju krizu. Olivije je kasnije rekao da je Vivijen izgubio u Australiji.[12] Druga sezona novog Old vik teatra počela je po njihovom povratku iz Australije i ona se danas smatra jednim od najblistavijih perioda britanskog pozorišta.[13] Olivije i Ričardson nizali su uspehe sa svojim proverenim predstavama.[13] Lorens je jedne večeri odigrao Sofokleovog Edipa i Šeridanovog Kritičara. Ta tranzicija iz grčke tragedije u klasičnu komediju postala je legendarna.[14] Ovu sezonu završio je ulogom Astrova u Ujka Vanji Antona Čehova. Za vreme rata, Lorens Olivije i Ralf Ričardson bili su pozvani u Pariz, da svoje popularne predstave odigraju u čuvenom pozorištu Komedi franses (franc. Comédie-Française). Bili su ushićeni i počastvovani pozivom. To im je bio prvi nastup u Francuskoj, i bio je uspešan.[10] Početkom pedesetih Olivije i njegova supruga su igrali u Njujorku. Na njihovom repertoaru bili su Antonije i Kleopatra od Šekspira, Cezar i Kleopatra od Bernarda Šoa, i na zahtev Lijeve, - Antigona. Godine 1953. psihičko zdravlje Vivijen Li naglo se pogoršalo, međutim vrlo brzo se oporavila za predstave koje je Lorens spremao za Stratford na Ejvonu (Engleska). Osim Dvanaest noći i Magbeta, Lorens je pripremao i Tita Andronika. Za predstave je vladalo veliko interesovanje i bile su veoma dobro posećene. Bračni par je tada sa Titom Andronikom krenuo na evropsku turneju. Komad je naišao na izuzetne pohvale kritičara, i bio je komercijalni trijumf, ali njihov brak je još jednom prolazio kroz krizu koju ovaj put nije izdržao. Iako je njihova veza okončana po povratku u London, razveli su se u decembru 1960. godine. Poslednje predstave Olivije je bio jedan od osnivača Britanskog nacionalnog teatra. Postao je njegov direktor još dok je bio u Old viku.[15] Tokom posleratnih godina, a i kasnije, svoju glumačku karijeru posvetio je uglavnom filmskoj industriji. U pozorištu je uglavnom radio kao reditelj, a ređe je prihvatao uloge.[15] Ipak, od malobrojnih predstava u kojima je igrao u to vreme, izdvajaju se Ujka Vanja, Mletački trgovac, Mačka na usijanom limenom krovu, The Recruting Officer i izuzetno uspešna Dugo putovanje u noć, koja je kasnije ekranizovana i emitovana u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu. Filmska karijera Glumac koji ne voli film Olivije je debitovao na platnu 1930. sa filmom Privremena udovica. Iste godine imao je manju ulogu u Previše varalica, a već sledeće prvu glavnu u drami Žuta karta. Uprkos ponudama koje su stizale, u potpunosti se posvetio pozorištu i Šekspirovim dramama koje su mu donosile popularnost. Godine 1936. dobio je priliku da igra u filmskoj adaptaciji Šekspirove drame Kako vam drago. Iako je to bila prva uloga za koju je bio istinski zainteresovan, konačan proizvod mu se nije dopao i smatrao je da Šekspir jednostavno nije dobar na filmu.[16] Te godine je prvi put video već tada popularnu Vivijen Li, a sledeće godine snimali su ljubavnu dramu Požar nad Engleskom. Tada su počeli da se pojavljuju zajedno u javnosti, iako su oboje bili u braku.[12] Dve godine kasnije otputovali su u SAD, gde je Olivije snimao Orkanske visove. Bio je prvi put nominovan za Oskara za ulogu Hitklifa u Orkanskim visovima. Vivijen je pak osvojila Oskara za najbolju glavnu glumicu za ulogu u epskom Prohujalo sa vihorom, pa su dvoje mladih glumaca krajem četrdesetih bili najpoznatiji holivudski bračni par .[17][18] 1940—1959: Filmska zvezda Uspon u Lorensovoj karijeri nastavio se Hičkokovim hit-filmom Rebeka iz 1940. godine, u kom je Olivije tumačio lik zgodnog i bogatog udovca koji se ženi mladom devojkom ne rekavši joj da je indirektno odgovoran za smrt svoje supruge. Za ovu ulogu opet je bio nominovan za Oskara. Sledeće godine igrao je sa svojom suprugom u romantičnoj drami Ledi Hamilton koja je bila veliki bioskopski hit. Pošto se pokazao kao podjednako dobar i na filmu i u pozorištu, dvojica producenata su mu predložili da režira neke od Šekspirovih drama u kojima je uspešno igrao. Olivije je u početku mislio da nije dorastao zadatku, pa je nagovarao Vilijama Vajlera i Terensa Janga da preuzmu ulogu reditelja. Pošto su obojica odbili predlog[19] jer filmovi snimljeni po Šekspirovim dramama nisu bili popularni, Lorens je na kraju ipak odlučio da pokuša. Prvi film koji je počeo da snima bio je Henri Peti iz 1944. Tokom snimanja jedne scene u Irskoj, konj je udario u kameru koju je držao Olivije, te je ovaj zaradio veliku posekotinu na usni i povredu oka, ostavivši mu ožiljak koji će kasnije postati njegov zaštitni znak.[19] Kritičari su pohvalili film, koji je ujedno bio i komercijalni uspeh. Još je bio nominovan i za Oskara za najbolji film, a Olivije za najboljeg glumca. Međutim, Akademija mu je dodelila počasnog Oskara, za izuzetan rad na filmu Henri Peti. Olivije je odbio nagradu nazivajući je prevarom, i smatrajući da Akademija jednostavno nije bila spremna da Oskare uruči jednom strancu.[20] Sledećih nekoliko godina radio je kao zabavljač na frontu, zajedno sa Ralfom Ričardsonom. Godine 1948. snimio je Hamleta i glumio glavnu ulogu. Film je morao biti kraći od 153 minuta pa je Olivije bio prinuđen da iseče dobar deo teksta. Sa Hamletom je ponovo bio nominovan za Oskara u istim kategorijama kao i za Henrija, s tim što je ovaj put i dobio nagrade, i to u obe kategorije. Tako je Olivijeov Hamlet postao prvi britanski film koji je osvojio Oskara, a Olivije prva osoba koja je iste godine režirala film za koji je dobila Oskara za najboljeg glavnog glumca. Ostao je jedino bez Oskara za najboljeg režisera, što glumicu Etel Barimur, koja mu je uručila Oskara, nije iznenadilo jer je smatrala da filmska adaptacija Hamleta nije ni približno verna drami.[21] Poslednji šekspirovski film koji je bio dogovoren još četrdesetih, Olivije je snimio tek 1955. godine. U međuvremenu, njegova pozorišna karijera bila je na vrhuncu, te je do 1955. išao na turneje širom sveta. Film koji je tada snimio bio je Ričard Treći. Na snimanju filma, jedan od strelaca ga je pogodio u nogu, zbog čega je Olivije hramao nekoliko dana.[22] Pošto je u filmu Olivije trebalo da bude hrom, ova nezgoda nije se odrazila negativno na snimanje filma. Međutim, ovaj raskošni epski spektakl bio je komercijalni neuspeh, pa je Olivije bio prinuđen da odustane od planiranog snimanja Magbeta, koji je trebalo da bude poslednji u nizu dogovorenih filmova. Poslednji film u kome je Olivije igrao pedesetih, bila je romantična komedija Princ i igračica, gde se prvi put sreo sa Merilin Monro, tada najpopularnijom glumicom na svetu. Nakon završetka snimanja Olivije je strogo kritikovao Merilinino ponašanje i glumu,[23] što je tada privuklo veliku pažnju medija. Međutim, posle njene tragične smrti rekao je: „Ne mogu da verujem da tako glamurozan film nije postao hit. Ja sam bio dobar, ali Merilin... Merilin je bila zadivljujuća!”[24] 1960—1989: Doktor Zel Godine 1960. Olivije je snimio Spartaka i Zabavljača, dva filma koja su postigla veliki komercijalni uspeh. Zabavljač je takođe dobio i pohvale kritike i doneo mu još jednu nominaciju za Oskara. Usledili su Otelo sa Megi Smit u ulozi Dezdemone, koji je bio njegov poslednji film snimljen po nekom Šekspirovom komadu, zatim triler Bani Lejk je nestala i tri ratna filma: O, kakav divan rat, Bitka za Britaniju i Nedostižni most. Poslednja dva filma za koje je bio nominovan za Oskara bili su Momci iz Brazila i Maratonac. Uloga u Maratoncu mu je dobila odlične kritike i donela mu prvi Zlatni globus. Američki filmski institut je ovaj film proglasio za jedan od sto najuzbudljivijih filmova svih vremena,[25] a Olivijeovog sadističkog doktora Zela svrstao među pedeset najvećih filmskih negativaca.[26] Kada je 1967. godine saznao da boluje od raka, želeći da obezbedi svoju porodicu nakon smrti, Lorens je prestao da bude izbirljiv u izboru uloga i počeo je da prihvata skoro sve što mu se nudilo, pa je tako počeo da prihvata i uloge u televizijskim serijalima.[9] Čak je izjavio: „Pitaju me zašto glumim u nekom filmu. Odgovor je jednostavan — novac, dragi moj... Osećam da kraj dolazi. Nemam ništa da ostavim porodici osim novca koji zarađujem od filmova. Ništa mi nije ispod časti ako je dobro plaćeno. Zaradio sam pravo da zgrabim sve što mi se ukaže za ovo malo vremena koje mi je preostalo.”[27] Do kraja života pojavio se u brojnim filmovima, a za uloge u Inčonu i Džez pevaču nagrađen je Zlatnom malinom za najgoreg glumca. Umro je 1989, dok je snimao Ratni rekvijem. Olivije je i petnaest godina posle smrti glumio negativca u filmu Nebeski kapetan i svet sutrašnjice. Naime, materijal sa njim iz mlađih dana je uz pomoć kompjuterske grafike uklopljen u film, te je Olivije bio zločesti dr Totenkof.[28] Televizijska karijera Lorens Olivije je počeo karijeru televizijskog glumca kada je već iza sebe imao ostvarenu karijeru u pozorištu, i kada je bio jedan od najtraženijih filmskih glumaca. Međutim, od početka osamdesetih pa do smrti, uglavnom je igrao u TV–serijama ili mini-filmovima. Olivije se prvi put pojavio na televiziji ulogom u seriji John Gabriel Borkman 1958. Glumio je i u Dejvidu Koperfildu sa Idit Evans, kao i u mini-filmovima Mačka na usijanom limenom krovu i Vrati se, mala Šibo. Neke od poslednjih televizijskih uloga bile su mu u Poslednjim danima Pompeje, Izgubljenim kraljevstvima (sa Kolinom Fertom) i Vagneru. Najpoznatije TV serije u kojima je igrao i za koje je dobio nagradu Emi za najboljeg glumca jesu Kralj Lir, Dugo putovanje u noć i Ljubav kad joj vreme nije gde je glumio zajedno sa Ketrin Hepbern. Olivije je bio nominovan za devet, a osvojio je pet nagrada Emi.[29] Privatni život Propali brakovi Olivije se 25. jula 1930. oženio glumicom Džil Ezmond koja mu je šest godina kasnije rodila sina Tarkvina. Međutim, brak je na samom početku bio osuđen na propast. Naime, kako Lorens piše u svojoj autobiografiji, prva bračna noć bila je neuspešna, a ni kasnije nije bilo ništa bolje, tako da je na kraju Olivije postao impotentan.[30] Olivije je mislio da su za to bila kriva neka njegova religiozna shvatanja, pa je odbacio religiju i deklarisao se kao ateista.[30] Ali njegov odnos sa Džil sasvim je zahladneo, tako da su se razveli 1940. godine, kada se on oženio sa Vivijen Li. Njih dvoje su bili u vezi još od 1937. kad su snimali Požar nad Engleskom, ali je Džil odbijala da mu da razvod. Ipak, ostali su dobri prijatelji i Lorens je bio sa njom na Tarkvinovom venčanju 1965. godine.[9] Lijeva je ubrzo potom dobila ulogu Ofelije, u Olivijeovom Hamletu, u Old viku. Tu se Olivije prvi put susreo sa njenim naglim promenama ponašanja. Pred izlazak na scenu iznenada je počela da vrišti i viče na njega, a onda je odjednom ućutala, besciljno zureći u daljinu.[24] Ulogu je odigrala savršeno, i nikad nije pomenula incident. Nakon venčanja, mladi par se odselio u Njujork, gde su prvi put nastupili s predstavom Romeo i Julija. Zbog izuzetno lošeg prijema kod publike, umalo nisu bankrotirali jer su svu ušteđevinu uložili u produkciju ove predstave.[31] Godine 1944. Vivijen je obolela od tuberkuloze, pa je nekoliko dana morala da provede u bolnici. Na snimanju Cezara i Kleopatre otkrila je da je u drugom stanju, ali je veoma brzo pobacila. Pala je u duboku depresiju, koja je doživela vrhunac njenim fizičkim napadom na Olivijea.[11] To je bio njen prvi poznati nervni slom povezan sa maničnom depresijom. Olivije je posle toga shvatio da njeni napadi dolaze posle dana sa velikom aktivnošću, kao i nakon depresije. Problemi su se nastavili na turneji po Australiji, a vrhunac ovog stanja bila je medijski propraćena svađa u Krajstčerču, koja je nastala kada je Lijeva odbila da izađe na scenu. Lorens je ošamario, a ona mu uzvratila i opsovala ga, pa izašla na pozornicu kao da se ništa nije dogodilo.[32] Pedesetih su produkciju preselili u Njujork, gde je Lorensova filmska karijera bila u ekspanziji. Godine 1953. Vivijen je opet pobacila, nakon čega je pala u višemesečnu depresiju. Tada je priznala suprugu da je zaljubljena u Pitera Finča.[32] Kada se oporavila, krenula je sa Lorensom na evropsku turneju, igrajući u Titu Androniku. Jedan od najblistavijih trenutaka njegove karijere, bio je pomračen njenim čestim izlivima besa na ostale glumce.[32] Po povratku sa turneje, započela je vezu sa glumcem Džekom Merivejlom, čime je njen i Lorensov brak bio praktično okončan. Razveli su se u decembru 1960. godine. Godinu dana kasnije upoznao je glumicu Džoun Plourajt, s kojom se odmah oženio. Ovaj brak, u kom su se rodila tri sina, bio je mirniji i skladniji od prva dva.[33] Međutim, Olivijeovi prijatelji kažu da iako se oženio sa Džoun, Lorens se do kraja života kajao što nije znao da zadrži Vivijen Li.[34] Seksualno opredeljenje Posle Lorensove smrti, pojavile su se glasine da je on u stvari bio biseksualac, koje su potkrepili brojni Olivijeovi biografi. Jedan od njih, Donald Spoto, napisao je u svojoj knjizi da je Olivijeov ljubavnik bio glumac Deni Kej.[35] Lorens Olivije 1940. godine Olivijeovi dugogodišnji prijatelji Noel Kauard i Majkl Tornton su na pitanje o Lorensovoj seksualnosti samo rekli: „Voleo je da stiče nova iskustva.”[36] Još jedan njegov biograf, Teri Kolman, dovodio je u vezu Olivijea i starijeg glumca Henrija Ejnlija.[24] Olivijeov sin, Tarkvin, pokušao je da spreči izlazak te biografije.[37] Veliku pažnju javnosti privukla je izjava Dejvida Nivena, koji je sa Lijevom snimao Tramvaj zvani želja. Naime, glumac je rekao da je jednom, za vreme snimanja tog filma, video kako se Lorens i Marlon Brando ljube u bazenu Olivijeovih.[38] „Okrenuo sam im leđa i pošao kod Vivijen. Ona je znala šta se događa ali je ćutala. Kao i ja.”[39] Posle Lorensove smrti, njegova poslednja supruga, Džoun Plourajt, potvrdila je glasine o njegovoj biseksualnosti.[40] Krajem 2006, u jednoj radio–emisiji, na pitanje o Lorensovom seksualnom opredeljenju, ona je rekla: „Ako je čovek genije, onda nije obična osoba i ne vodi običan život, već ima ekstreme u ponašanju...”[40] Bolest i smrt Godine 1967, Lorens je saznao da boluje od raka prostate, a takođe je morao da provede izvesno vreme u bolnici zbog upale pluća.[41] Ubrzo je dobio bronhitis i upalu porebrice, kao i prve simptome amnezije. Sedam godina kasnije oboleo je od distrofije mišića koja ga je zamalo koštala života.[42] Umro je 1989. godine u Steningu (Engleska), od bubrežne insuficijencije.[43] Nakon smrti bio je kremiran, a njegov pepeo položen u Vestminstersku opatiju, pored kralja Henrija Petog, koji je obeležio njegovu karijeru.[44] Sahrani je prisustvovalo više od dve hiljade ljudi....

VEOMA DOBRO OČUVANO! Autor - osoba Petrović, Rastko, 1898-1949 = Petrović, Rastko, 1898-1949 Naslov Izbor. 2, 1924-1935 / Rastko Petrović ; [izbor, bibliografske beleške i napomene Marko Ristić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1962 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska ; Beograd : Srpska književna zadruga, 1962 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 469 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Ristić, Marko, 1902-1984 = Ristić, Marko, 1902-1984 Zbirka ǂBiblioteka ǂSrpska književnost u sto knjiga ; ǂknj. ǂ69 ISBN (Pl.) Napomene Biografija Rastka Petrovića: str. 461-464 Bibliografija: str. 465-468. Predmetne odrednice Petrović, Rastko, 1898-1949 SADRŽAJ MAKEDONIJA Šetnja po kamenim ulicama Ohrida: crkve, devojke, ribari 9 Manastirski krovovi nad Jezerom ohridskim 13 Ljudi, labedi, svetitelji 18 Sveti Zaum 23 U slavu Svetog Nauma 27 Sa lovcem Mačem kroz šume svetonaumske 31 Makedonskim vozovima i prespanskome plavilu 36 PROROCI Proroci 43 DALMACIJA Čudni i divlji pejzaži Dalmacije 63 ŠPANIJA Velika Španija pred koridama 69 Iza misterije Toleda 82 Kordova 88 CARIGRAD Aeroplanom do Carigrada 93 LIBIJA Dani u Libiji 101 Posle dana u Libiji 144 POZORIŠTE, POZORIŠTE! Pozorište, pozorište! 153  AFRIKA Glava četvrta 209 Glava peta 235 ITALIJA Jedan boem 269 Tore di Gajo 281 Polu Kineskinja – polu Španjolka 286 Veče Prust 293 Saputnici 299 LJUDI GOVORE Ovu sam knjigu napisao 309 Ljudi govore 311 AZIJA Azi ja putuje 377 Bitinski pastir 384 ALBANITA (1915) Veliki drug 389 Smeđi Petar se probudio 397 Tako se rađaju i planine 409 SA SVETLIM POLJUPCEM NA USNAMA Sa svetlim poljupcem na usnama 419 PET PISAMA Pismo iz Pariza od 6. maja 1922. 425 Pismo iz Beograda od 4. avgusta 1935. 426 Pismo iz Vašingtona od 31. oktobra 1936. 428 Pismo iz Vašingtona od 6. decembra 1936. 437 Pismo iz Vašingtona od 1. maja 1945 441 Bibliografski podaci o tekstovima u ovoj knjizi 447 Završna napomena 454 Biografija Rastka Petrovića 461 Bibliografija 465 Literatura 468 Rastko Petrović (1898–1949) Rastko Petrović jedan je od najznačajnijih srpskih pisaca 20. veka, a njegov književni opus čini samu osnovu modernih ideja i oblikotvornih tendencija. Ogledao se u velikom broju različitih književnih vrsta i značajno je doprineo razvoju srpskog romana, priče, lirske pesme, poeme, putopisa, drame, eseja. Rastko Petrović rođen je 3. marta 1898. godine u Beogradu, u cenjenoj porodici Dimitrija Petrovića, istoričara, i Mileve Zorić, učiteljice. Porodica je imala devetoro dece, sedam devojčica i dva dečaka, a Rastko je bio najmlađi. Međutim, njegovo ime nije i jedino iz ove porodice koje je značajno za srpsku umetnost. Nadežda Petrović (1873–1915) bila je najznačajnija slikarka srpskog impresionizma, a Milica Mišković (1876 –1967) proslavljena srpska pesnikinja. Posle smrti majke brigu o malom Rastku preuzimaju sestre, u prvom redu sestra Zora, sa kojom će kasnije preći preko Albanije i doći u Francusku. Prvi i Drugi balkanski, pa potom i Prvi svetski rat uticaće na redovan tok školovanja u Srbiji. Rastko Petrović osnovnu školu upisuje 1905. godine i do 1914. završava i niže razrede gimnazije. Godine 1915. umiru njegova sestra Nadežda u Valjevu i sestra Draga na studijama medicine u Nemačkoj, a brat Vladimir gine u Vasjatu u Albaniji. Rastko će 1915. sa vojskom i narodom preći preko Albanije. O ovom periodu pisaće u tekstu Opšti podaci i život pesnika: Bežao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi i gde se grejao uz tuđe pleći i gledao lica koja je juče poštovao kako se gadno svađaju o malo mesta kraj vatre. Svi zakoni socijalni ovde su bili raskinuti… To je bio povratak plemenskim pećinskim uredbama čoveka. On se toliko puta tada grozio i uvek je hteo da živi. Tek tada počeo je da piše pesme, i da mu se svaka reč koju izgovori učini strahovito skupocenom. Tokom povlačenja upoznaje se sa srpskim pesnikom Milutinom Bojićem, sa kojim provodi dosta vremena. Godine 1916. Rastko Petrović nastavlja školovanje u Francuskoj, u Nici upisuje gimnaziju. Tamo se upoznaje sa Dušanom Matićem, srpskim nadrealističkim pesnikom. U Parizu će kao stipendista francuske vlade upisati Pravni fakultet, ali će u isto vreme studirati i književnost i istoriju umetnosti. U ovom periodu upoznaje najznačajnije moderne pesnike i slikare, strane i domaće – Pola Elijara, Bretona, Žida, Crnjanskog, Pabla Pikasa, Mila Milunovića, Sretena Stojanovića, Savu Šumanovića. Po završetku studija, 1922. godine, Rastko Petrović se vraća u Beograd. Odlazi na putovanje po Srbiji, Dalmaciji, Makedoniji, Crnoj Gori i objavljuje pesme, putopise, eseje, prikaze slikarskih izložbi. Krajem 1924. godine zapošljava se u Ministarstvu inostranih dela. Docnije, 1926, postavljen je za diplomatskog službenika u Rimu, pisara u Kraljevskom poslanstvu u Vatikanu. Tada se i upoznao sa srpskim pesnikom Milanom Rakićem, tadašnjim poslanikom Kraljevine SHS u Rimu, i njegovom suprugom Milicom, sa kojima ostvaruje prisno prijateljstvo. U ovom periodu proputovaće Italiju, Španiju, Tursku, Francusku. Krajem 1928. polazi na veliko putovanje po Africi. 1930. vraća se u Beograd, gde nastavlja službu u Ministarstvu inostranih poslova, ali nastavlja i da putuje u Pariz, London, Veneciju, Keln i brojne druge evropske gradove. Godine 1935. Rastko Petrović odlazi u Sjedinjene Američke Države, gde je postavljen najpre za vicekonzul u Čikagu, a potom, 1836, i za sekretara poslanstva u Vašingtonu. Putuje po Americi, Kanadi, Meksiku i Kubi. Drugi svetski rat proveo je u Americi, a 1945. izražava želju da se vrati u domovinu, ali ne dobija ohrabrenje i podršku za povratak, te živi životom emigranta, uglavnom od pomoći prijatelja. Rastko Petrović umro je iznenada, od tromboze srca, 15. avgusta 1949. godine u Vašingtonu, gde je i sahranjen uz pravoslavni crkveni obred. Njegovi posmrtni ostaci preneti su 1986. godine na Novo groblje u Beogradu. Književni rad Rastka Petrovića Književni opus ovog srpskog književnika svojom obimnošću i raznovrsnošću predstavlja gotovo jedinstven slučaj u srpskoj književnosti. Ne samo što se Rastko Petrović oprobao u veoma velikom broju književnih vrsta (pisao je i prozu, i poeziju, i dramu – lirske pesme, poeme, pripovetke, romane, putopise, eseje) već je u okviru jednog književnog dela upotrebljavao najrazličitije žanrove i stilove. U njegovim pesmama uočavaju se prozni elementi, u prozi su česti stihovi, u umetničku prozu unosio je nefikcionalnu građu: dokumenta, citate i delove drugih književnih dela. Dela Rastka Petrovića uvek prevazilaze jednostavnije žanrovske odrednice, pa ih i nije lako klasifikovati. Rastko Petrović bio je jedan od najobrazovanijih i najdarovitijih pisaca svoje generacije. Odlično je poznavao ne samo srpsku, prvenstveno narodnu, i svetsku književnost, nego, što je za razumevanje njegovog dela još važnije, moderne tendencije evropske umetnosti, tako da je njegovo stvaralaštvo aktuelno i relevantno i u širim, ne samo nacionalnim okvirima. Odlike evropskih avangardnih tekstova prvih decenija XX veka ostvarene su i Petrovićevom stvaralaštvu. Na planu forme to je svakako razbijena i fragmentarna struktura, upotreba različitih žanrova i stilova, asocijativno povezivanje delova teksta, fleksibilnost prostornog i vremenskog kretanja . Međutim, ono što odlikuje Petrovićevo delo nije samo formalna, strukturna, kompoziciona inovativnost već i sadržinska. Unoseći u srpsku književnost nove teme, novo poimanje života i sveta autentično za period između dva rata, novo shvatanje funkcije umetnosti, Rastko Petrović nam se javlja kao jedan od najoriginalnijih srpskih pisaca. Zapravo, heterogenost književnog opusa Rastka Petrovića i dolazi kao posledica njegovog neprestanog traganja za novim izražajnim mogućnostima jezika. Rastko Petrović se oduševljavao starijim, izvornim oblicima umetničkog i duhovnog izraza, a njih je pronalazio kako u našoj narodnoj književnosti tako i u primitivnom stvaralaštvu afričkih i američkih domorodaca. U svoja dela unosiće raznolike žanrove usmene tradicije: obredne pesme, razbrajalice, bajalice, legende, predanja. Ova vrsta pesništva nastala je na verovanju da se prirodne i natprirodne sile mogu savladati magijom reči. Čini se da je upravo verovanje u neograničene mogućnosti jezika ono što je Rastka Petrovića najviše zanimalo. Rastko Petrović je svoju prvu pesmu objavio u Krfskom zabavniku 1917. godine, a od 1920. godine, družeći se u Parizu sa najznačajnijim tadašnjim pesnicima i umetnicima, počinje značajnije da se bavi književnošću. Piše i objavljuje pesme, pripovetke i prikaze slikarskih izložbi. U ovom periodu nastaje i njegov prvi roman Burleska Gospodina Peruna Boga Groma, koji će objaviti 1921. u Beogradu, u okviru biblioteke Albatros. Već svojom prvom knjigom Petrović će izazvati diskusiju i napraviti jaz između vladajuće, zvanične kritike i mladih, modernih pisaca. Burleska nije prihvaćena od strane šire čitalačke publike i tradicionalne kritike, ali zato Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver, Isidora Sekulić u njoj odmah videli izraz avangardnih tendencija i strujanja. Roman je izgrađen na preplitanju različitih stilova i žanrova, proze i poezije, fikcije i dokumenata, tako da se u kritici on najčešće opisuje kao enciklopedijska tvorevina. Reč je zapravo o težnji da se u okviru jednog dela obuhvati sve što je ikada izgovoreno ili napisano. Burleska u svoja četiri dela obuhvata, prvo, veoma veliki vremenski raspon, od paganskog od savremenog doba, a, potom, i najraznovrsnije teme, pa se tu pripoveda o Starim Slovenima i njihovim bogovima, hrišćanskom paklu, praslovenskom junaku Neboru Devolcu i njegovim potomcima. Kada se vratio iz Pariza u Beograd, 1922. godine, Petrović objavljuje zbirku pesama pod nazivom Otkrovenje. Osnovne odlike poezije Rastka Petrovića – fragmentarnost, rasplinutost, težnja za oneobičavanjem, zamućenost značenja – dovele su do toga da ova knjiga bude loše ocenjena i slabo čitana. Velika tema čitavog Petrovićevog stvaralaštva je telesnost. Subjekat je obuzet onim što se dešava u njegovom telu, fiziološkim procesima i reakcijama. Biološki aspekt čovekovog postojanja, ono telesno, čulno, nagonsko, postavlja se iznad psihološkog i duhovnog. Tajna rođenja čini tematski stožer ne samo Rastkove poezije nego i čitavog njegovog književnog dela. U prenatalnom stanju je sadržana istina, otkrovenje do koga pesnik želi da dopre. To je stanje koje se prepoznaje kao ono u kome je čovek oslobođen patnje i bola, pa pesnik više ne želi da otkrije tajnu smrti, već tajnu rođenja. Godine 1927. Rastko Petrović objavljuje svoj drugi roman Sa silama nemerljivim. Tematski ovaj roman stoji u bliskoj vezi sa romanom Dan šesti, predstavljajući zapravo njegov uvod ili prvi deo. Glavni junak Dana šestog, Stevan Papa-Katić, sin je glavnog junaka Sa silama nemerljivim, Irca. I ostali ključni likovi ovog romana, Marica, Irčev prijatelj Stevan, stari Papa-Katić, imaće svoju ulogu u Danu šestom. Ovaj roman donosi promišljanja o svrhovitosti življenja, o mogućnostima čovekovog ostvarenja. U njemu se dešavaju stvari koje su predodređene, junaci ne odlučuju o svojoj sudbini i ne mogu da je promene, jer na njih deluju sile nemerljive. Petrović je voleo da putuje, da istražuje nepoznate predele, upoznaje strane zemlje i ljude, njihove kulture. Čini se da za njega živeti znači putovati, a stvarati neprestano istraživati. Stalna promena sredine, pejzaža, doživljaja njegova je životna potreba i velika inspiracija, pa se tema putovanja i puta pojavljuje kao osnovna čitavog njegovog književnog stvaralaštva. Petrovićevo zanimanje za vanevropske kulture, primitivne, odnosno autentične oblike življenja, mišljenja i stvaranja odvešće ga i u divljine Afrike. Svoje doživljaje sa ovog putovanja opisaće u putopisu Afrika (1931). U vreme kada Rastko odlazi u Afriku, to je potpuno nepoznata, neistražena i veoma opasna zemlja. To putovanje je rizik bez premca, opasnosti vrebaju na sve strane – pisac se susreće sa divljim zverima, ljudožderima, rizikuje da se razboli od malarije i gube ili otruje lošom vodom i hranom. Afrika nije i jedini putopis koji je Rastko Petrović napisao. Po različitim časopisima on je ostavio veliki broj opisa svojih putovanja po Makedoniji, Dalmaciji, Srbiji, Španiji, Turskoj, Libiji i Italiji. Izdavačka kuća Portalibris sabrala je sve ove Petrovićeve putničke zapise u jednu knjigu – Putopisi. Pored intimnog putničkog iskustva Putopisi donose i zanimljive priče o ljudima, običajima, mestima i predelima, kulturnim spomenicima i umetničkim delima. Sam narativni ton i doživljaj autora kroz ova mesta je promenljiv i varira od duboko emocionalnog i patriotskog, preko šaljivog, ponegde ironičnog do posve kritičkog. Ljudi govore (1931) treći je roman Rastka Petrovića. Za razliku od prethodnih Petrovićevih knjiga ovaj kratki roman brzo je našao svoju publiku i do danas ostaje najčitanije i najomiljenije njegovo delo. Iako izuzetno složene strukture, pravi avangardni i autopoetički eksperiment, ono je veoma čitljivo, što mu je, uostalom, i obezbedilo brojnu čitalačku publiku. Roman je zasnovan na enciklopedičnosti, tom osnovnom Petrovićevom književnom modelu i stvaralačkom idealu. Tu težnju on će sam ovako izložiti: Čuti kao daleki i bliski šum, kao brujanje, sve ono što govore, što su govorili i što će govoriti ljudi svih vremena i čovečanstva, moći pročitati sve što su zapisale ljudske ruke (esej Misao, 1931). Ljudi govore su sastavljeni od dijaloga i kratkih replika i zapravo predstavljaju enciklopediju govornih žanrova. Ljudi govore se može odrediti i kao putopis, taj omiljeni Petrovićev žanr. To je priča koju priča putnik o stanovnicima jednog malog ostrva, koje posećuje u dva navrata. U samoj osnovi roman skoro neprimetno u liku mladog ribara Pipa donosi duboku tragiku i osujećenost ljudskog postojanja. Roman se završava rođenjem deteta, što je još jedna od osnovnih Petrovićevih tematskih preokupacija. Dan šesti je poslednje delo Rastka Petrovića, nastalo tokom tridesetih godina XX veka u Americi, a objavljeno tek 1961. Naime, Geca Kon odbio je da štampa ovo delo zbog njegovog sumornog predstavljanja povlačenja preko Albanije. Roman se kompoziciono sastoji iz dva dela: prvi prati put sedamnaestogodišnjeg Stevana Papa-Katića preko Albanije, dok govori o njegovom životu dvadeset godina kasnije u Americi. Imajući u vidu da roman Sa silama nemerljivim govori o događajima pre Stevanovog rođenja, često se o ova dva romana govori kao o svojevrsnoj trilogiji. Jedan od najboljih srpskih romana o Prvom srpskom ratu naratološki i kompoziciono veoma je složen. Prateći veliki broj likova, njihove sudbine tokom rata i albanske golgote, približavajući perspektivu pripovedača perspektivi likova, defabularizacijom i fragmentarnošću strukture, sa jedne, i njenim asocijativnim povezivanjem, sa druge strane, Rastko Petrović stvara moderno delo koje ima centralno mesto u istorijskom razvoju srpskog romana. Književni doprinos Rastka Petrovića svakako se ne iscrpljuje do sada pomenutim njegovim delima. Tokom svog života Petrović će sarađivati sa velikim brojem domaćih i stranih časopisa, pišući eseje najraznovrsnijih sadržina – likovne kritike i prikaze slikarskih izložbi, kulturne i istorijske rasprave, autopoetičke tekstove. Tokom 1924. godine sarađivaće u nadrealističkom časopisu Svedočanstva, napisavši neke od svojih najboljih i najpoznatijih eseja: Mladićstvo narodnog genija, Reči i sila razvića, Opšti podaci i život pesnika. Izdavačka kuća Portalibris prikupila je eseje Rastka Petrovića u knjizi Eseji i članci. MG15

U dobrom stanju! Posebno poglavlje romana Ognjište, Budak, Mile, hrvatski književnik i političar (Sveti Rok kraj Gračaca, 30. VIII. 1889 – Zagreb, 7. VI. 1945). Studij prava započeo 1910. u Zagrebu, a završio ga doktoratom 1920. Pripadnik je pravaške omladine i skupine oko lista Mlada Hrvatska. Mobiliziran 1914. u austrougarsku vojsku, potom ranjen i zarobljen u Srbiji, pa je kao zarobljenik prošao Makedoniju i Albaniju i do 1919. bio u Italiji. Nakon povratka u Zagreb zaposlio se kao odvjetnički pripravnik u kancelariji A. Pavelića. Djelovao u HSP-u i uređivao pravaški orijentirana glasila Hrvatska misao (1924), Hrvatsko pravo (1924–32). Nakon odlaska A. Pavelića u emigraciju postao vodećom osobom HSP-a u zemlji. Zatvaran 1929–30., a 7. VI. 1932. izvršen je na njega atentat. Emigrirao je 1933. u Austriju, potom u Njemačku i Italiju. A. Pavelić imenovao ga je doglavnikom i zapovjednikom ustaških logora za obuku u Italiji. U emigraciji je objelodanio knjigu Hrvatski narod u borbi za samostalnu i nezavisnu hrvatsku državu (1934), jedno od osnovnih djela u oblikovanju ustaškog ideološkog sustava. Vratio se 1938. u Zagreb i 1939. pokrenuo novine Hrvatski narod. Negativno je ocijenio sporazum D. Cvetkovića i V. Mačeka o Banovini Hrvatskoj iz kolovoza 1939. Predano je djelovao na oblikovanju antisrpskih, antisemitskih i antikomunističkih stajališta, propisa i postupaka ustaškog režima. Bio je ministar bogoštovlja i nastave u prvoj vladi NDH. Od studenoga 1941. do travnja 1943. bio je poslanik NDH u Berlinu, a zatim do studenoga 1943. ministar vanjskih poslova. U svibnju 1945. povlačio se iz Zagreba. Zarobila ga je engleska vojska, a vlasti Velike Britanije izručile su ga jugoslavenskim vlastima 18. V. 1945. Vojni sud osudio ga je kao ratnog zločinca na smrt, nakon čega je pogubljen. U književnom djelovanju nasljeduje jezični izraz i tematiku tradicionalnih ličkih pripovjedača; realističkom narativnom tehnikom prikazuje likove i prizore iz seoske svakodnevice izražavajući naklonost prema patrijarhalnomu moralu, osjećaju vezanosti za rodno tlo i solidarnost unutar takve zajednice. Opisuje sukob gradske i industrijske civilizacije s tradicionalističkim, idealiziranim svijetom ličkoga zavičaja koji utjelovljuje vrline hrvatskog etnosa. Sklon je jakim izrazima emocija i melodramatskomu koncipiranju odnosa među likovima. Premda je knjige počeo objavljivati tek 1930-ih, ostavio je iznimno bogat opus, u kojem se izdvajaju romani Na ponorima (1932), Ognjište (I–IV, 1938), Direktor Križanić, rodoljub i dobrotvor (1938), Rascvjetana trešnja (I–IV, 1939), San o sreći (I–II, 1940), Na vulkanima (I–II, 1941), Musinka (1941), te tri romana iz ciklusa Kresojića soj (Kresina, 1944., Gospodin Tome, 1944. i Hajduk, 1945), zbirke pripovijedaka Pod gorom (1930), Opanci dida Vidurine (1933), Na Veliki petak (1939) i Privor (1941), uspomene Ratnom roblju (I–II, 1941–42), u kojima je opisao svoja sjećanja na I. svjetski rat, zarobljeništvo i povlačenje sa srpskom vojskom preko Albanije. Mile Budak (Sveti Rok, 1889 — Zagreb, 1945) je bio ustaša, poznat po tome što je bio glavni ustaški ideolog i jedan od osnivača ustaškog pokreta. Autor je ustaškog plana za rešavanje srpskog pitanja u Hrvatskoj — jednu trećinu ubiti, drugu proterati, a treću pohrvatiti (pokatoličiti)[1] tzv. Budakovu ideologiju[2], a pripisuje mu se i oživljavanje krilatice „Srbe na vrbe“. Posle Drugog svetskog rata proglašen je krivim za kolaboraciju i ratne zločine, osuđen na smrt i pogubljen. Mile Budak je rođen u Svetom Roku u Lici, tadašnja Austrougarska. Prema mišljenju Jovanke Budisavljević Broz, stara lička porodica Budaci, kojoj je pripadao Budak, su prekršteni Srbi.[3] Školovao se u Sarajevu, a studirao je geografiju i istoriju na Univerzitetu u Zagrebu[4]. Austrougarske vlasti su ga uhapsile 1912. godine zbog njegovog učešća u pokušaju atentata na hrvatskog bana Slavka Cuvaja. Nakon početka Prvog svetskog rata 1914. godine bio je regrutovan od strane austrougarske vojske. Srpska vojska ga je zarobila 1915. godine te je bio svedok povlačenja srpske vojske preko Albanije u periodu 1915—16. godine[5]. Nakon okončanja rata, Mile Budak se vratio u Zagreb. Diplomirao je prava na Univerzitetu u Zagrebu 1920. godine i postao činovnik u kancelariji Ante Pavelića. Postao je aktivista Hrvatske stranke prava i bio izabran za poslanika na gradskim izborima u Zagrebu. Bio je urednik političkih magazina bliskih HSP Hrvatska misao (1924) i Hrvatsko pravo (1924–32). Budak i Vlatko Maček su bili advokati koji su zastupalo Marka Hranilovića i Matiju Soldina na suđenju tokom Šestojanuarske diktature. Nakon Pavelićevog odlaska u emigraciju Budak je postao vodeća osoba HSP-a u zemlji. Budak je 7. juna 1932. preživeo pokušaj ubistva koji su pokušali ljudi bliski šefu zagrebačke policije Janku Bedekoviću. Atentatori su nekoliko puta udarali Budaka batinom po glavi, ali je Budak preživeo.[6] Kako je Budak bio u prijateljskim odnosima sa Vlatkom Mačekom, u novembru 1932. je potpisao Zagrebačke punktacije Seljačko demokratske koalicije.[7] U ustaškom pokretu pre rata Budak posle atentata 1932. Uplašen pokušajem ubistva, emigrirao je u Italiju, gde se pridružio ustašama i postao komandat u ustaškom kampu za obuku. Početkom 1934. godine je u Budak je u Berlinu postao šef ustaškog ureda i zajedno sa Branimirom Jelićem je izdavao nedeljnih Nezavisna hrvatska država.[8] U maju iste godine u izdanju Hrvatskog kola u SAD mu je objavljena knjiga Hrvatski narod u borbi za samostalnu i nezavisnu Hrvatsku državu. Posle ubistva svog rivala Gustava Perčeca, Pavelić je sebe proglasio za poglavnika, a Budaka za svog doglavnika. Posle atentata na kralja Aleksandra, Italija je pod međunarodnim pritiskom internirala većinu ustaša na Liparska ostrva, a Budak, sada već drugi po važnosti član pokreta, je od početka 1935. došao na Lipare i kao komandant bio zadužen za tamošnje logore.[9] Novi premijer Jugoslavije Milan Stojadinović je vodeći politiku približavanja Nemačkoj i Italiji, pokušao da reši i problem ustaša. Prema sporazumu između Italije i Jugoslavije o prijateljstvu i nenapadanju, obe države su se obavezale da neće tolerisati neprijateljsku aktivnost prema onoj drugoj. Za sprovođenje ovog sporazuma jugoslovenska strana je delegirala Vladetu Milićevića. Stojadinović je naložio Milićeviću da stupi u kontakt sa Budakom, da ga privoli da se odrekne Pavelića i da se vrati u zemlju, pod uslovom da bude lojalan.[10] Milićević je dao sve od sebe da razbije ustaški pokret, nagovorivši oko 220 do 260 ustaša, među kojima je i Budak da se vrate u Jugoslaviju.[11][12][10] I sam Stojadinović se sastao sa Budakom u jednoj vili na jezeru Komo.[13][10] Postoje indidije da je Stojadinović očekivao da će Budakov povratak ne samo oslabiti ustašku emigraciju, već će ojačati Stojadinovićev ugled u Hrvatskoj. Međutim, Stojadinovićeva lista je na izborima 1938. imala tek oko 280.000 glasova više, pa je knez Pavle Karađorđević, zasićen Stojadinovićevim planovima, smenio Stojadinovića i on nije imao priliku da se okoristi Budakovim povratkom. Sam Budak se vratio se u Zagreb jula 1938. godine. Emigranti povratnici iz Italije i Nemačke (Budak, Jure Francetić, Mladen Lorković) su se povezali sa Slavkom Kvaternikom i Mirkom Pukom.[14] Oni su osnovali zadrugu Uzdanica, a početkom februara 1939. Budak je legalno pokrenuo nedeljnik Hrvatski narod manje-više otvorene ustaške i proosovinske orijentacije.[15][13][16][17] Vlasti Banovine Hrvatske su u februaru 1940.[18] uhapsile Budaka i grupu od oko 50 proustaških nastrojenih ljudi,[19] a marta 1940. zabranile izlaženje Hrvatskog naroda 1940.[16] Budak je pušten u aprilu, nakon samoubistva njegove supruge.[20] Budak je umesto Hrvatskog naroda pokušavao pokrenuti nove novine Hrvatsku zemlju, Hrvatsku slobodu i Kroaciju, ali se ti listovi nisu održali zbog zabrana banskih vlasti.[19][21] Nasuprot željama jugoslovenske vlade, Budakov povratak pridonio je ipak oživljavanju ustaške struje i ustašoidnih elemenata i Pavelićevih simpatizera unutar HSS pod nominalnim vodstvom Vlatka Mačeka.[13] Članovi Uzdanice su se još jače uvlačili u redove HSS-a i sve više privlače njihove članove na ustaške pozicije.[14] U Hrvatskoj su ustaše najdublje korene uhvatile u Mačekovoj Seljačkoj i građanskoj zaštiti.[14] Tako se težište ustaško-frankovačke akcije prenelo iz inostranstva u Jugoslaviju, jer u inostranstvu prilike za ustaše više nisu bile povoljne.[13] Budak je po svom povratku iz emigracije računao na mogućnost većeg uticaja na Mačeka u cilju vođenja radikalnije politike, koja bi se u određenom smislu približila ustaškoj koncepciji. Mačeku je predlagao zajedničku akciju, koja bi rezultirala Mačekovim otvorenim priklanjanjem silama Osovine i rešavanjem hrvatskog pitanje uz pomoć i podršku Hitlera. Kad je Maček odbio takvu politiku, to je ujedno značilo i razlaz s Budakom.[22] U zajedničkom pismu, koje su 31. marta 1941, Hitleru poslali Pavelić i Budak tražili su da Hitler `pomogne hrvatskom narodu da formira nezavisnu hrvatsku državu koja bi uključila stara hrvatska područja i, među njima, Bosnu i Hercegovinu`.[23]. Drugi svetski rat Ulazak Nemaca u Zagreb i proglašenje NDH Budak je dočekao u bolnici. Posle proglašenja NDH, Slavko Kvaternik je, očekujući Pavelićev dolazak iz Italije, sa vodećim ustašama iz Hrvatske i disidentima HSS obrazovao upravu nove države u onim delovima zemlje koji su bili pod kontrolom nemačke vojske. Kvaternik je 12. aprila obrazovao privremenu vladu (Hrvatsko državno vostvo), kojom je predsedavao Budak (u to vreme i dalje u bolnici).[24] Kada je Pavelić 16. aprila, dan nakon svog povratka u Zagreb, obrazovao prvu vladu NDH, Mile Budak je postao ministar bogoštovlja (vera) i nastave.[25][26] U maju i junu 1941. Budak je bio jedan od najaktivnijih u propagandi usmerenoj protiv Srba i Jevreja.[27] Potpisao je ustaške rasne zakone uperene protiv Srba, Jevreja i Roma[28]. U Gospiću je na jednom skupu ustaša uzjavio da jedan dio Srba treba pobiti, jedan dio raseliti i jedan dio prevesti u katoličku vjeru.[29]Nakon potpisivanja ovog zakona proterivanje i ubijanje Srba, Jevreja i Roma postaje nacionalna politika. Kasnije je postao hrvatski ambasador u nacističkoj Nemačkoj od novembra 1941. do aprila 1943. Ministar inostranih poslova je bio od maj 1943a do novembra 1943.[25]. Dok je bio ministar inostranih poslova smatralo se da je naklonjen Italiji. U internom memorandumu koji je napisao 9. jula 1943 i koje kasnije došao u nemačke ruke, Budak se kritički odnosio prema njemačkoj politici u Bosni i osnivanju 13. SS divizije Handžar od bosanskih muslimana.[30] Nakon kapitulacije Italije, Budak je ustrajno tražio da da Musolinijeva Italijanska Socijalna Republika, prihvati poništenje Rimskih ugovora. Kad su Italijani to odbili, naložio je vlastima NDH da zaplene svu italijansku imovinu u zemlji. Međutim, pravo na tu imovinu polagali su i Nijemci. Između Budaka i Zigfrida Kašea izbili su sporovi, što je dovelo njihovog potpunog razlaza. Kad je Pavelić početkom oktobra 1943. reorganizirao vladu NDH, Budak je izostavljen.[31] Budak je i dalje je bio doglavnik, ali bez ikakvih zvaničnih ovlašćenja. Kako je vreme prolazilo, odnosi između Budaka i Pavelića su se pogoršavali. Muhamed Amin el Huseini i Mile Budak. Nakon što je NDH prestala da postoji u maju 1945. godine, Budak je sa grupom ustaških funkcionera i generala pobegla preko Slovenije u Austriju. Oni su se predali britanskoj vojsci kod Klagenfurta. Britanci su 17. maja predali Budaka i još neke ustaše jedinicama 4. jugoslovenske armije.[32] Vojni sud 2. jugoslovenske armije je 6. juna 1945. osudio Budaka, Nikolu Mandića, Nikolu Štajnfla, Pava Cankija i Juraja Rukavinu na smrt vešanjem, a presuda je izvršena sledećeg dana.[33] Tokom suđenja se ponio kukavički, stalno je plakao i tvrdio da on nije ni za šta kriv[34]. Sahranjen je u zajedničkoj grobnici na, do danas, nepoznatoj lokaciji.[2] Književni rad Mile Budak se bavio i literarnim radom. Pisao je predstave i romane u kojima se veliča hrvatski narod. Najpoznatije delo iz njegovog opusa je „Ognjište“ u kojima su opisani običaji i način života naroda u njegovoj rodnoj Lici. Dramaturg Vojmil Rabadan je rekao da je „Ognjište“ ideološki kredo i pobednička himna nove Hrvatske i poredio likove iz „Ognjišta“ sa antičkim Trojancima. U svojim romanima, kao što je „Na ponorima“ Budak označava Jevreje i Srbe kao one koji su odgovorni za hrvatsku bedu i zagovara povratak na selo. U „Snu i sreći“ piše o ljubavi prema ženama i domovini. Tito Stroci je napravio pozorišnu adaptaciju „Ognjišta“ a Rabadan adaptaciju „Zore uskrsnuća“, veru u trijumf hrvatske revolucije 1941. godine. Ove adaptacije Budakovih dela su tokom rata izvođene na pozorišnim scenama u Zagrebu i Sarajevu[35]. Osim pomenutih tu su i `Opanci dida Vidurine` [36], `Rascvjetana trešnja`. O njegovom književnom radu Not (E. E. Noth) je napisao: Ovde nalazimo tvrdoglavu spiritualo realističku koncepciju čoveka i njegove veze sa zemljom na kojoj živi što Mile Budak simboliše kao `ognjište`[37] Hrvatski akademik Petar Strčić kaže da je literarni rad Budaka prosečan i bez trajne vrednosti[38]. Nakon rata njegove knjige su zabranile jugoslovenske vlasti. Budak u savremenoj Hrvatskoj Nakon nezavisnosti početkom 1990-ihgodina, u Hrvatskoj vladajuća Hrvatska demokratska zajednica je pošto-poto htela da prikaže ustaše kao hrvatske patriote. Tim povodom su 1993 publikovana sabrana dela Mile Budaka. O ovoj rehabilitaciji Budaka je hrvatski autor Đankarlo Kravar (Giancarlo Kravar) napisao: `... Ustaštvo, po svojoj prirodi, je nesumnjivo bio pozitivan politički pokret pošto je afirmisao hrvatsku državotvornost, izraz vjekovnih težnji hrvatskog naroda`[39]. Mnogi hrvatski gradovi, uključujući i Split, su imali ulice nazvane po njemu, a Hrvatska radio-televizija je emitovala dramatizaciju Budakovog prikaza povlačenja srpske vojske 1915—1916. kroz Albaniju. Zvanično objašnjenje je bilo da bi Budaka trebalo posmatrati kao važnu književnu ličnost, odvojeno od njegove kontroverzne uloge u Drugom svetskom ratu. Ovo je izazvalo reakciju u levičarskoj manjini u Hrvatskoj, najviše Feral tribjuna, koji je pokrenuo dugogodišnju kampanju da se promeni ime ulicama koje nose ime Mila Budaka. Margelov institut je publikovao osvrt S. Musića u kome se kaže: `Korištenje njegovog imena opravdava se i činjenicom da je bio književnik, stavljajući ga u kontekst Knuta Hamsuna i drugih velikih svjetskih književnika koji su bili naklonjeni ili su aktivno sudjelovali u fašističkim nomenklaturama. No, nigdje se ne spominje da je za razliku od Hamsuna Budak drugorazredni književnik, čija su djela gotovo bez ikakve umjetničke vrijednosti osim tradicionalnog ličkog dijalekta koji je u njima aktivno korišten`[40]. Godine 2003. vlada Ive Sanadera je odlučila da se konačno pozabavi ovim problemom koji je rezultovao preimenjavanjem nekih ulica koje su nosile njegovo ime. Godine 2004, ploča koja je podsećala na Budakovljevo rođenje na Svetom Roku je uklonjena od strane Sanaderove vlade.[41] Prema Budaku je bilo nazvano 17 ulica širom Hrvatske.[42] Do kraja 2004. gradska veća u Gospiću, Kninu i Zadru su promenila imena ulicama koje su nosile ime Mile Budak[2]. Do 2013. godine ostalo je 10 gradova i opština u kojima postoje ulice pod nazivom Mile Budak. To su Slavonski Brod, Vinkovci, Virovitica, Pag, Pleternica, Komiža, Lovinac, Jasenice, Klakar i Pakoštane u kome postoje dve ulice nazvane po Milu Budaku

Prosvjeta / Alfa 1974. 267 str. lepo očuvano kao na slikama 1. Romansirana biografija 2. Živa zakopana 3.Norma Jean 4. Sniveli, Schenck, Karger i Hyde 5. Marilyn 6. Ms Monroe 7. Židovska princeza 8. Pogovor, 31 izvrsnih fotografija najpoznatijih umetnika foto-aparata, Latinica 267 str Norman Kingsley Mailer (January 31, 1923 – November 10, 2007) was an American novelist, journalist, essayist, playwright, activist, film-maker and actor. In a career spanning over six decades, Mailer had 11 best-selling books, at least one in each of the seven decades after World War II—more than any other post-war American writer.[1] Norman Mailer Norman Mailer photographed by Carl Van Vechten in 1948 Norman Mailer photographed by Carl Van Vechten in 1948 Born Norman Kingsley Mailer January 31, 1923 Long Branch, New Jersey, US Died November 10, 2007 (aged 84) Manhattan, New York City, US Occupation Novelist, essayist, journalist, columnist, poet, playwright Nationality American Alma mater Harvard University Period 1941–2007 Spouses Beatrice Silverman ​ ​(m. 1944; div. 1952)​ Adele Morales ​ ​(m. 1954; div. 1962)​ Jeanne Campbell ​ ​(m. 1962; div. 1963)​ Beverly Bentley ​ ​(m. 1963; div. 1980)​ Carol Stevens ​ ​(m. 1980; div. 1980)​[a] Barbara Davis ​ ​(m. 1980)​ Children 9, including Susan, Kate, Michael, Stephen, and John Signature Books-aj.svg aj ashton 01.svg Literature portal His novel The Naked and the Dead was published in 1948 and brought him early and wide renown. His 1968 nonfiction novel Armies of the Night won the Pulitzer Prize for non-fiction as well as the National Book Award. His best-known work is widely considered to be The Executioner`s Song, the 1979 winner of the Pulitzer Prize for fiction. Mailer is considered an innovator of `creative non-fiction` or `New Journalism`, along with Truman Capote, Joan Didion, Hunter S. Thompson, and Tom Wolfe, a genre which uses the style and devices of literary fiction in fact-based journalism. He was a cultural commentator and critic, expressing his views through his novels, journalism, frequent media appearances, and essays, the most famous and reprinted of which is `The White Negro`. In 1955, he and three others founded The Village Voice, an arts- and politics-oriented weekly newspaper distributed in Greenwich Village. In 1960, he was convicted of assault and served a three-year probation after he stabbed his wife Adele Morales with a penknife, nearly killing her. In 1969, he ran an unsuccessful campaign to become the mayor of New York. Mailer was married six times and had nine children. Merilin Monro (engl. Marilyn Monroe), rođena kao Norma Džin Mortenson (engl. Norma Jeane Mortenson; Los Anđeles, 1. jun 1926. — Los Anđeles, 5. avgust 1962), bila je američka filmska glumica, pevačica, model i zabavljačica. Filmsku karijeru je počela 1947. malim ulogama; 1950. privukla je pažnju publike i kritičara sporednom ulogom u kultnom filmu Sve o Evi, sa Beti Dejvis u glavnoj ulozi. Tri godine kasnije igrala je glavnu ulogu u ljubavnoj drami Nijagara. Merilin Monro Marilyn Monroe in 1952.jpg Monro 1952. godine Puno ime Norma Džin Mortenson Druga imena Norma Džin Bejker Datum rođenja 1. jun 1926. Mesto rođenja Los Anđeles, Kalifornija   Sjedinjene Američke Države Datum smrti 5. avgust 1962. (36 god.) Mesto smrti Brentvud, Los Anđeles, Kalifornija   Sjedinjene Američke Države Supružnik Džejms Daferti (1942—1946) Džo Dimađo (1954—1954) Artur Miler (1956—1961) Aktivni period 1947—1962. Veb-sajt www.marilynmonroe.com Potpis Marilyn Monroe Signature.svg IMDb veza Nagrade Zlatni globus Najbolja glavna glumica (komedija) 1959 Neki to vole vruće Premda su njeni filmovi najčešće bili komercijalni, ali ne i kritički hitovi, Monro je bila jedna od najvećih filmskih zvezda pedesetih godina 20. veka.[1] Najpoznatija je po ulogama u komedijama Muškarci više vole plavuše, Kako se udati za milionera, Princ i igračica i Majmunska posla. Vrhuncem u njenoj karijeri se smatra film Neki to vole vruće, za koji je dobila Zlatni globus za najbolju glavnu glumicu. Iako je bila poznata po svojim komičarskim sposobnostima, pred kraj karijere okrenula se ozbiljnijim ulogama. Njena smrt bila je predmet raznih spekulacija i teorija zavere. Postoje indicije da je ubijena zbog ljubavne afere sa američkim predsednikom Džonom Kenedijem, da se iz nehata otrovala prekomernim uzimanjem lekova ili da je sebi smišljeno oduzela život, rešivši da okonča sa neprestanim razočaranjima u karijeri i ljubavnom životu. Merilin je vrlo teško padalo što su joj celog života dodeljivane uloge naivnih i praznoglavih plavuša, i devojaka željnih novca, zbog čega, kako je mislila, nije mogla da pokaže svoje glumačke vrednosti. Ipak, Američki filmski institut je njen potencijal prepoznao smestivši je na šesto mesto na listi deset najvećih glumica svih vremena. Merilin Monro je bila kulturna, modna i gej ikona, i jedan od najvećih seks simbola 20. veka.[2][3][4] Detinjstvo i karijera Karijera Uredi Mladost Uredi Dok joj je muž služio u transportnoj mornarici tokom Drugog svetskog rata, Norma Džin Daferti se preselila sa svekrvom i počela raditi u fabrici „Radioplane Company“ (čiji je vlasnik bio holivudski glumac Redžinald Deni) gde su se farbali dijelovi aviona i pregledali padobrani. Vojni fotograf Dejvid Konover je pregledao lokalne fabrike, fotografišući za članak u časopisu YANK o ženama koje doprinose ratnim naporima. Nju je vidio kao potencijalni model, a ubrzo je potpisala ugovor u agenciji za modele, „The Blue Book“. U svojoj knjizi „Potraga za Merilin“, Konover je tvrdio da je bio u vezi sa Merilin godinama. Ubrzo nakon potpisivanja za agenciju, Monro je skratila kosu, izravnala je i ofarbala u zlatnoplavu. Postala je jedna od najuspješnijih modela agencije, pojavljujući se na desetinama naslovnih strana raznih časopisa. Godine 1946, ju je primijetio lovac na talente Ben Luon. Dogovorio joj je audiciju u filmskoj kući „20th Century Fox“. Ponuđen joj je standardni šestomesečni ugovor uz početnu platu od 125 dolara sedmično.[9] Luon joj je predložio da uzme umjetničko ime Merilin (po Merilin Miler), budući da Norma Džin nije zvučalo komercijalno. Za prezime je uzela majčino djevojačko prezime. Tako je dvadesetjednogodišnja Norma Džin Bejker postala Merilin Monro. Tokom svojih prvih šest mjeseci u Foksu, Monro nije dobijala angažman, ali joj je Foks produžio ugovor, a nastupila je u manjim ulogama u filmovima „Skuda hu, skuda hej!“ i „Opasne godine“, oba iz 1947. godine.[10] U Skuda hu, cio njen nastup je izrezan osim kratke pojave njenog lica kad izgovara dvije riječi. Foks nije htio obnoviti ugovor. Monroova se vratila poslu modela te je počela ostvarivati kontakte u Holivudu. Godine 1948, je nastupila u mjuziklu Kolumbija pikčersa, Dame iz hora, ali niskobudžetni film nije ostvario veći uspjeh, a Monroova je opet dobila otkaz. Tada je upoznala jednog od najboljih holivudskih agenata, Džonija Hajda, koji joj je sredio novi ugovor sa Foksom nakon što ju je MGM odbio. Potpredsjednik Foksa Deril F. Zenik nije bio siguran u njen potencijal, ali je popustio zbog Hajdove upornosti. Monro je dobila sporedne uloge u Foksovom filmu Sve o Evi i MGM-ovoj Džungli na asfaltu. Iako su uloge bile male, publika i kritičari su primijetili da je Hajd uradio manju plastičnu operaciju na njoj, za nos i bradu, nakon stomatološke operacije.[11] Sljedeće dvije godine bile su ispunjene beznačajnim ulogama u filmovima kao što su Nismo vjenčani! i Ljubavno gnijezdo. Međutim, šefovi RKO-a iskoristili su njene potencijale u produkciji Frica Langa, Clash by night. Nakon što je film dobro prošao, Foks je iskoristio sličnu taktiku pa je dobila ulogu recepcionerke s Kerijem Grantom i Džindžer Rodžers u jeftinoj komediji Hauarda Houksa, Majmunska posla. Kritičari je više nisu izbjegavali, a uspjeh oba filma često je pripisivan njenoj sve većoj popularnosti. Foks joj je konačno 1952. godine dao glavnu ulogu u „Ne trudi se da kucaš“, u kom je igrala poremećenu dadilju koja napada djecu koju čuva. Bio je to jeftin film B-produkcije, i iako su kritike bile podijeljene, tvrdili su da je Monroova potvrdila da je spremna za ozbiljnije uloge. Nastup u tom filmu smatra se za jedan od najboljih u njenoj karijeri.[12] Filmska zvezda Uredi Merilin Monro u filmu Princ i igračica (1957) Monro je potvrdila kako se može nositi sa ulogama u visokobudžetnim filmovima kad je nastupila u Nijagari iz 1953. godine. Filmski kritičari pisali su o Monroinoj vezi s kamerom koliko i o zlokobnoj priči.[13] Igrala je neuravnoteženu ženu koja planira ubistvo svog muža. U to vrijeme počele su kružiti fotografije gole Monro, koje je snimio fotograf Tom Keli dok je tražila posao. Slike je kupio Hju Hefner, a u decembru 1953. godine se pojavila u prvom izdanju Plejboja. Zbog skandala u Foksu, Monro je odlučila javno potvrditi da je na slikama zaista ona. Kad ju je novinar upitao šta nosi u krevetu, odgovorila je, „Šanel br. 5`.[14] Kad su je pitali šta je imala na sebi tokom snimanja, odvratila je, „Radio“. Tokom sledećih mjeseci, uloge u filmovima Muškarci više vole plavuše i Kako se udati za milionera zacementirale su njen status na A-listi glumica te je postala jedna od najvećih svjetskih filmskih zvijezda. Raskošne Tehnikolorove komedije utemeljile su Monroinu personu glupe plavuše.[8] U filmu Muškarci više vole plavuše, Monro se pojavila kao kopačica zlata i plesačica Lorelaj Li, a scena u kojoj pjeva „Dijamanti su devojčini najbolji prijatelji“ inspirisala je pevačice kao što su Madona i Kajli Minog. U filmu Kako se udati za milionera, Monro se udružila sa Loren Bakol i Beti Grejbl. Glumila je kratkovidnu glupu plavušu, a iako je uloga bila stereotipna, kritičari su primetili njen komičarski duh.[15] Njena dva sledeća filma, Reka bez povratka i mjuzikl Nema biznisa do šoubiznisa, nisu bili uspešni. Monroovoj su dosadile uloge koje joj je dodeljivao Zenik. Nakon završetka snimanja filma Sedam godina vernosti početkom 1955. godine, raskinula je ugovor i otišla studirati glumu u Njujorku. Foks nije pristao na njene zahtjeve te je insistirao da se vrati za produkciju filmova koje je smatrala neumesnim, kao što su Djevojka u ružičastim helankama (koji nikad nije snimljen), The girl in the red velvet swing i Kako biti jako, jako popularan. Monro je ostala u Njujorku. Kako se Sedam godina čežnje popeo na vrh liste najuspješnijih filmova u 1955. godini, a Foksove starlete Džejn Mensfild i Širi Nort nisu uspele osvojiti publiku, Zenik je priznao poraz, a Monro se vratila u Holivud. Sastavljen je novi ugovor, uz klauzulu da može nastupati i u projektima drugih studija. Prvi film pod novim ugovorom bio je Autobuska stanica, režisera Džošue Logana. Glumila je Šeri, salonsku pjevačicu koja se zaljubljuje u kauboja.[16] Monro se namjerno pojavila loše našminkana i neglamurozna. Bila je nominovana za Zlatni globus, a i kritičari su hvalili njen nastup.[8] Kritičar Njujork Tajmsa Bosli Krauder je napisao: „Ljudi, čvrsto se držite i pripremite se za silno iznenađenje. Merilin Monro se konačno dokazala kao glumica.` U svojoj autobiografiji, Filmske zvijezde, običan svijet i ja, režiser Džošua Logan je napisao: „Shvatio sam da je Merilin jedan od najvećih talenata svih vremena... Iznenadilo me da je bila mnogo bistrija osoba nego što sam zamišljao, a mislim da sam tada prvi put shvatio kako inteligencija i oštroumnost nemaju nikakve veze s obrazovanjem.` Monro je osnovala sopstvenu produkcijsku kompaniju `Marilyn Monroe Productions` s prijateljem i fotografom Miltonom H. Grinom, koja je 1957. godine objavila prvi i poslednji film, Princ i igračica. Film je zaradio podijeljene kritike. Osim što je bila izvršni producent, nastupila je u glavnoj ulozi s afirmisanim britanskim glumcem Lorensom Olivijeom, koji je i režirao film. Olivije je bio bijesan zbog njene navike da kasni na snimanje, kao i zbog njene zavisnosti o svojoj učiteljici drame, Pauli Strazberg. Kritičari su hvalili njeno izvođenje, posebno u Evropi, gde joj je dodijeljena nagrada David di Donatelo, italijanski ekvivalent Oskara. Bila je nominovana i za nagradu BAFTA. Kasnije godine Uredi Merilin Monro u Beogradu Godina 1959. je donijela najveći hit njene karijere, filmsku komediju Bilija Vajldera Neki to vole vruće, u kojoj je nastupila s Tonijem Kertisom i Džekom Lemonom. Kad se snimanje završilo, Vajlder je javno pričao o njenom teškom ponašanju na snimanju. Ubrzo se, međutim, Vajlderov stav ublažio te ju je počeo hvaliti kao veliku komičarku. Neki to vole vruće smatra se jednim od najboljih filmova ikad snimljenih, a Monro je za glumu dobila Zlatni globus kao najbolja glumica u mjuziklu ili komediji. Nakon tog filma, Monro je snimila Hajde da vodimo ljubav režisera Džordža Kjukora, sa Ivom Montanom. Monro je bila prisiljena da snimi film zbog obaveza prema studiju 20th Century Fox. Iako film nije bio ni finansijski ni kritički uspjeh, u njemu je otpjevala jednu od legendarnih muzičkih dela, pjesmu Kola Portera `My heart belongs to daddy`. Artur Miler je napisao ono što će postati poslednja dovršena saradnja Monro i Klarka Gejbla, Neprilagođeni. Iscrpljujuće snimanje odvijalo se u vreloj pustinji u Nevadi. Monro, Gejbl i Montgomeri Klift ostvarili su uloge koje savremeni kritičari smatraju izvrsnim.[17] Tabloidi su okrivljivali nju zbog smrti Klarka Gejbla od srčanog udara, tvrdeći kako ga je gnjavila na snimanju. Gejbl je, međutim, insistirao da sam izvodi kaskaderske scene, a bio je i strastveni pušač. Nakon Gejblove smrti, Monro je prisustvovala krštenju njegovog sina. Merilin Monro, 1955. godine Monroe se vratila u Holivud kako bi nastavila snimanje komedije Džordža Kjukroa, Something`s Got to Give, nikad završeni film koji je postao legendaran zbog problema na setu, a pokazao se kao skup debakl za Foks. U maju 1962. je ostvarila poslednji poznat javni nastup, pjevajući Srećan rođendan, predsjedniče na televizijskoj rođendanskoj proslavi predsjednika Džona Kenedija. Kako je bio finansijski opterećen produkcijom Kleopatra, sa Elizabet Tejlor u glavnoj ulozi, Foks je otpustio Monro i zamijenio je sa Li Remik. Međutim, Din Martin, koji je u svom ugovoru imao klauzulu da može birati glumce s kojima će sarađivati, nije htio nikog do Monro. Studio ju je vratio.[18] Monro je dala veliki intervju za Life, u kojem je otkrila kako je bila ogorčena kad su je u Holivudu počeli etiketirati kao glupu plavušu te kako je voljela svoju publiku. Snimila je i fotosesiju za Vogue, a počela je raditi na svom sledećem filmskom projektu sa Džinom Kelijem i Frenkom Sinatrom, prema biografiji Donalda Spota. Osim toga, namjeravala je nastupiti u biografskom filmu o Džin Harlou. Drugi projekti u kojima je trebalo da nastupi bili su What a Way to Go! (u kojem ju je zamijenila Širli Maklejn), Poljubi me, budalo, komedija s Dinom Martinom u glavnoj ulozi (Kim Novak preuzela je Monroinu ulogu) i mjuzikl Drvo raste u Bruklinu.[8] Monroin zadnji dom bio je u Brentvudu u Los Anđelesu. Spremačica ju je našla mrtvu 5. avgusta 1962. godine. Objavljeno je kako je uzrok smrti bilo predoziranje tabletama za spavanje. Ostala su pitanja o okolnostima i o tome koliko je vremena prošlo kad ju je spremačica našla. Osim toga, postoje neke teorije koje govore kako su za njenu smrt odgovorni Džon i Robert Kenedi.[19][20] Operativac CIA Norman Hodžes je tvrdio kako ju je on ubio po naređenju službe.[21] Dana 8. avgusta 1962. godine Merlin Monro je pokopana u grobnici u groblju Vestvud Vilidž Memorijal Park u Los Anđelesu, Kalifornija. Li Strazberg održao je govor na sprovodu. Merlin Monro je ostala jedna od legendarnih ličnosti 20. vijeka i prototip holivudske filmske zvezde. Norman Majler (1923, Nju Džerzi – 2007, Njujork) po diplomiranju na Harvardu služio je u američkoj vojsci 1944–1946. Njegov prvi roman Goli i mrtvi (1948) kritika je označila kao najbolji ratni roman koji se pojavio u SAD. Objavljivao je potom romane i publicistička dela, kao što su: Park jelena, Američki san, Vojske noći (Pulicerova nagrada za publicistiku), Drevne večeri, Muškarčine ne plešu, Dvorac u šumi… Za knjigu Dželatova pesma dobio je Pulicerovu nagradu za književnost. istorija filma glume americke glumice knjige o filmu

Lepo očuvano Prevod Šarl Bodler Edgar Alan Po Priče Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličnost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i školovanje[uredi | uredi izvor] Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska[uredi | uredi izvor] Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera[uredi | uredi izvor] Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, imala je 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno u javnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine odštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt[uredi | uredi izvor] Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76][77] Grizvoldovi „Memoari“[uredi | uredi izvor] Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[78] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[78] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[79] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[80] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[81] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[82] Tematika i književni stil[uredi | uredi izvor] Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr[uredi | uredi izvor] Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[83] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[84] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcendentalizam,[85] pokret koji Po nije podržavao.[86] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcendentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[87][88] Kritikovao je članove tog pokreta, opisujući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[89] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[86] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcendentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[90] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[91][91] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[92] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[93] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[94] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[95] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pseudonaukama, kao što su frenologija[96] i fiziognomika.[97] Književna teorija[uredi | uredi izvor] Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[98] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[99] i alegoriju.[100] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[101] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[98] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[102] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[103] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[104] Nasledstvo[uredi | uredi izvor] Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji[uredi | uredi izvor] Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[105] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[106] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[107] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[108] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[109] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[110] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[111] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[112] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[113] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[114] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[115] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[116] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[117] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[109] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[118] Transcendentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[119] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[120] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[121] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[122] Fizika i kosmologija[uredi | uredi izvor] U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[123][124] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[125][126] Esej je pisao intuitivno[127] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[127] Po je insistirao da je sve napisano istinito[128] i smatrao esej svojim remek-delom.[129] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[130] Kriptografija[uredi | uredi izvor] Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[131] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[132] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod supstitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[131] Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[133] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[134] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[135] U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor] Lik[uredi | uredi izvor] Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[136] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[137] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[138] Spomenici, kuće i muzeji[uredi | uredi izvor] Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[139] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[140] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[141] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (engl. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[142] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposredno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[143] Fotografije[uredi | uredi izvor] Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[144] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac[uredi | uredi izvor] Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao flašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminster crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminster crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[145] ali se veruje da je lagao jer neki podaci koje je izneo nisu bili tačni.[146] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009, na dvestogodišnjici Poovog rođenja. Odabrana dela[uredi | uredi izvor] Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke[uredi | uredi izvor] „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Berenika“ „Morela“ „Izuzetna pustolovina izvesnog Hansa Pfala“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušera“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u Ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Misterija Mari Rože“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni skarabej“ „Crni mačak“ „Prerani pogreb“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju gospodina Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija[uredi | uredi izvor] „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela[uredi | uredi izvor] „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nakladni zavod Matice Hrvatske-Zagreb 1986 god.,tvrd povez, ukupno više od 1000 str. Naslovi: 1.Krabulja crvene smrti 2.Izdajničko srce 3.Grad u moru Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Najpoznatije priče Edgara Alana Poa: Doživljaji A. Gordona Pyma, Crni mačak, Jama i njihalo, Umorstvo u ulici Morgue, Krabulja crvene smrti, Pad kuće Usher Izdavač : Liber - Zagreb ; 1981.god. Tvrda korica, sa zaštitnim omotom Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od svog prvog objavljivanja 1830-ih i 1840-ih, izvanredne gotičke priče Edgara Allana Poea etablirale su se kao klasici horor fikcije i također su stvorile mnoge konvencije koje još uvijek dominiraju žanrom detektivske fikcije. Ipak, osim što su vrlo ugodne, Poeove priče su djela vrlo stvarnog intelektualnog istraživanja. Napuštajući kriterije karakterizacije i zapleta u korist zamagljenih granica između sebe i drugoga, volje i morala, identiteta i sjećanja, Poe koristi gotiku za propitivanje integriteta ljudskog postojanja. Doista, Poea manje zanima rješavanje zagonetki ili moralna odmazda nego razotkrivanje pogrešnih predodžbi zbog kojih se stvari uopće čine `tajnovitim`. Obraćajući pozornost na povijesne i političke dimenzije ovih vrlo američkih priča, ovo novo kritičko izdanje odabire dvadeset i četiri priče i smješta najpopularnije - `Pad kuće Usher`, `Maska crvene smrti`, `Umorstva` u Rue Morgue; i `Ukradeno pismo` - uz manje poznate putopisne priče, metafizičke eseje i političke satire. Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Spirits of the Dead: Tales and Other Poems Edgar Allan Poe Priče i pjesme Edgara Allana Poea uvlače čitatelja u uznemirujući svijet misterije i straha. U `The System of Doctor Tarr and Professor Fether`, `A Predicament`, `The Angel of the Odd` i drugim pričama, likovi su uhvaćeni u jezive situacije, često sa zastrašujućim ishodom. Pjesme su pune melankolične ljepote bilo u uznemirujućim slikama smrti i događaja iza groba opisanih u `Gavranu` i `Lenore`, bilo u hipnotičkoj fantaziji djela kao što su `Zvona`, `Grad u moru` ` i `Annabel Lee`. Posjedujući snažnu, bogato inventivnu maštu, Edgar Allan Poe istraživao je najmračnije kutove ljudske psihe i priznat je kao jedan od prvih pisaca koji je ponudio pravi američki glas. Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tales of Mystery and Imagination by Edgar Allan Poe Spiralno uđite u slabo osvijetljeni svijet, niz ulice prepune luđaka i njihovih crnih djela, kroz hladne zavoje katakombi i u sobe u kojima obitavaju tajne. Iz izmučenog uma Edgara Allana Poea, ove tri priče, `Crna mačka`, `Pad kuće Usher` i `Bačva Amontillado`, govore o skrivenim mjestima u svima nama. Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prevod: Kolja Micevic Crtezi: Vladimir Velickovic Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! ODABRANA DELA , Edgar Alan Po , Nolit Beograd 1974 , biblioteka ORFEJ Isidora Sekulić: Jedan od pesnika ponora Alan Po Edgar PRIPOVETKE U dubinama Malstrema (prev. Vera Stojić) Ukradeno pismo Đavo perverznosti Vilijam Vilson Čovek gomile Pad kuće Ušera Bunar i klatno Maska crvene smrti AVANTURE GORDONA PIMA (Prevela Isidora Sekulić). PESME Eldorado (prev. Stanislav Vinaver) U snu san Izrafel Snovidija Grad u moru Julaluma Anabel Li Gavran (prev. Antun Šoljan) OGLEDI Tvrd povez, format 12,5 x 18,5 cm, latinica, 410 strana Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej