BANJICA / Zbornik tekstova Београд : Историјски архив Београда : Култура, 1967, tvrdi povez, omot, Fizički opis 187 стр., [36] стр. с таблама : илустр. ; 23 cm Napomene Стр. 9-15: Логор смрти / Велибор Глигорић. Други светски рат -- Концентрациони логори -- Бањица -- Logor Banjica -- Očuvanost 4-.

Enciklopedija životinja cena je za jednu karticu po izboru, Spisak onoga što imam na prodaju od brojeva kartica: -------------------------------------------------------- Grupa 1 Sisari – Imam: 1, 4, 7-8, 10-11, 14-15, 17, 22, 29, 31-32, 76-80, 82-93, 95-98, 100-102, 104-109, 111-116, 118-154, 156, 157, 159-161, 164-167, 169, 172, 174-176, 178-180, 182-186, 188, 190, 192-194, 196-200, 202-203, 205, 207-208, 210-211, 213-216, 218-221, 223-226, 228, 230, 231, 232, 235-236, 238, 240, 241, 243, 244, 245, 247-252, 254-262, 264,-270, 272-283, 285-287, 290 --------------------------------------------------------------- Grupa 2 Ptice Imam: 1, 3-9, 11-19, 21-37, 40-45, 48-50, 52-55, 58-77, 79-95, 97-100, 102-103, 105-108, 110-122, 124-128, 130-137, 139-145, 147-149, 151-153, 155-160, 162-168, 170-171, 173, 175-182, 185-191, 193-199, 201-203, 207-208, 212, 213, 215-217, 219, 222-223, 226, 227, 229, 231-237, 239-240, 242-248, 252, 254, 256, 261, 263, 265, 268, 269, 271, 273 ------------------------------------------------ Grupa 3 Gmizavci Imam: 1, 12 ------------------------------------------------------ Grupa 4 Ribe Imam: 1-12, 14, 15, 16, 18-26, 28, 29, 31-34, 36-38, 40, 42, 43 ----------------------------------------------------- Grupa 5 Insekti Imam: 1-12, 15-23, 25-29, 31-32, 34-36, 39-44, 47-48, 50, 52-54, 56-59 ---------------------------------------------------- Grupa 6 Niže životinje Imam: 1, 2, 4, 6-12, 14-16, 19, 19, 21, 24-26, 28-31, 33, 35, 36, 38-44, 49, 51 ------------------------------------------------------ Grupa 7 Izumrle životinje Imam: 1, 5 ----------------------------------------------------- Grupa 8 Ponašanje životinje Imam: 1-8, 11-22, 24-25, 27-31, 33-37, 39-46, 48-49, 51-59, 61, 63, 65, 67-69, 71, 80, 82, 83, 84 ----------------------------------------------------- Grupa 9 Životni prostori u Evropi Imam: 1-8, 10, 11, 15, 17-26, 28-30, 32-33, 35, 36, 39 --------------------------------------- Grupa 10 Životni prostori na zemlji Imam: 1-5, 7-10, 12-15, 17-23, 25-28, 30-36, 38-47, 49-51, 53, 54, 56, 58 ------------------------------------------------------ Grupa 11 Zaštita prorode Imam: 1-5, 7-11, 13-19, 21-26, 28, 30, 32, 34-43, 45-51, 52-58, 60-61, 64, 66, 67, 69, 71 -------------------------------------------------------- Svaka kartica ima dva lista u boji, dimenzija 17cm x 24cm, i predviđena je za registrator (ima probušene odgovarajuće rupe) za izdavača Miroslav Štursa Izdavač: International Masters Publishers, 2008, Beograd Heichlinger Druckerei GmbH Očuvanost: 5- ----------------------------------------------------- Enciklopedija razvrstana prema: Grupa 1 Sisari - 319 kartica Grupa 2 Ptice - 282 kartice Grupa 3 Gmizavci i vodozemci - 43 kartice Grupa 4 Ribe - 43 kartice Grupa 5 Insekti i pauci - 61 kartice Grupa 6 Niže životinje - 51 kartice Grupa 7 Izumrle životinje - 25 kartica Grupa 8 Ponašanje životinja - 84 kartice Grupa 9 Životni prostori u Evropi - 39 kartica Grupa 10 Životni prostori na zemlji - 58 kartica Grupa 11 Zaštita prirode i vrsta - 75 kartica Kompletna Enciklopedija sadrži ukupno 1080 kartica, 2160 listova

Mek povez, br.strana ukupno 36 (9 + 27 numerisanih) Centar za Tehnicko vaspitanje Sarajevo 1973.god Stanje - vrlo dobro 4 (solidno ocuvana, potpis na prvoj strani, pecat kluba) MEDJUNARODNI SAHOVSKI FESTIVAL SARAJEVO 1973 god. 12-15 MART 1973.god. - S A R A J E V O Daju se odabrane partije sa ovog sahovskog festivala. Partije nisu komentarisane. za sahiste, ljubitelje saha i kolekcionare Odgovaram na pitanja ako ih bude bilo

Naziv: Šeme radioaparata Nisam pronašla izdavača, autora ni godinu izdanja. Zbirka je nekompletna, od 46 šema ima ih samo 30 (65%). Na spisku su štiklirani brojevi koji su u prilogu. Nedostaju sledeći brojevi: 1, 2, 3, 5, 7, 8, 14, 15, 25, 26, 30, 32, 36, 39, 40, 46 (ukupno 16). U čvrstim, plastificiranim koricama s jedne strane su šeme a sa druge blok za pisanje (nedostaje prva strana, iscepana zbog beleške bivšeg vlasnika). K-21*

Izdavač : CEKOM BOOKS Novi Sad Godina : 2007 Povez : mek Stranica: 217 Stanje: list 97/98 odvojen od ostatka knjige, ima podvlačenja teksta sa markerima na stranama: 1-6, 8, 9, 12-15, 17, 19, 20, 41, 42, 50, 55, 58-64, 66-69, 72, 100, 101, 103, 160, 181, 192-199, 211, ima podvlačenja teksta sa crvenom hemijskom na stranama: 1, 12, 13, 15, 16, 20, 22-25, 27, 28, 30, 33, 36, 91, 92, 97, 98, 100, 102, 103, 141, 151, 196, 197, 201, 204, 211, 212, ima podvlačenja teksta sa plavom hemijskom na stranama: 40, 112, manji trag presavijanja u gornjem desnom uglu listova: 39/40, 71/72, 123/134, 125/126, 133/134, 153/154, 175/158, 159/160, 161/162, 165/166, 167/167, 191/192, 193/194, -------------------------------------------------------------- smeštaj: G1L datum ažuriranja: 30.032020. Troškovi slanja: preporučena tiskovina + deo troškova pakovanja = 135 dinara

NOVO РАВОСЛАВНИ КАТИХИЗИС, 11 Љубав, 11 Црква је тело Христово, 12 Адам, 13 Крштење, 15 Заједница, 15 Причешће, 16 Литургија, 17 Стварање света, 18 Природа света је другачија у односу на Божанску природу, 21 Бог је створио природу ни из чега, 22 Човек је створен по икони Божијој, 24 Несливена и нераздељива заједница божанске и створене природе, 26 Бог је изабрао човека да преко њега оствари заједницу са створеном природом, 27 Бог Отац је желео да творевина кроз човека има заједницу са Сином, посредством Светог Духа, 29 Бог је створио свет са циљем да свет постане Црква, 30 Први човек и његов грех, 31 Последице Адамовог греха, 32 Бог није одустао од своје намере да свет постане бесмртан, 33 Литургијска заједница је конкретно постојање Цркве, 35 Чланови Цркве, односно литургијске заједнице, 36 Литургија је заједница свештеника, ђакона и народа Божијег око епископа, 37 Литургија је нови начин постојања света и икона будућег цартсва Божијег, 39 Православни храм и будуће Царство Божије, 40 ОСНОВЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ КРОЗ ПИТАЊА И ОДГОВОРЕ, 43 БИБЛИЈСКА СВЕДОЧАНСТВА, 65 Старозаветни опис стварања света историја првог човека, 65 Рођење Христово, 61 Црква је тело Христово, 69 ИСТОРИЈА ЦРКВЕ 1. Рођење Господа Исуса Христа, 73 2. Рим и Јудеја у време оваплоћења Бога Логоса, 74 3. Апостоли , 75 4. Рађање Цркве, 76 5. Свети апостол Павле, 77 6. Прогон Цркве, 79 7. Јереси, 80 8. Расколи, 81 9. Милански едикт, 82 10. Васељенски сабори, 82 11. Монаштво, 84 12. Велики раскол, 85 13. Крсташки походи, 85 14. Пад Византије, 86 15. Протестанти, 86 ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ИСТОРИЈА СПЦ, 89

Sadržaj Uvod Poglavlje 1: Pogled izbliza Poglavlje 2: Kako većina ljudi koristi Word Poglavlje 3: Snalaženje u dokumentu Poglavlje 4: Osnove uređivanja teksta Poglavlje 5: Pronalaženje i zamena Poglavlje 6: Rad s blokovima teksta Poglavlje 7: Pravopis i gramatika na lak način Poglavlje 8: Osnovni trikovi u radu s dokumentima Poglavlje 9: Štampanje dokumenata Poglavlje 10: Saveti gurua Poglavlje 11: Formatiranje znakova, fontova i teksta Poglavlje 12: Formatiranje pasusa Poglavlje 13: Postavljanje tabulatora Poglavlje 14: Formatiranje strana Poglavlje 15: Formatiranje dokumenata Poglavlje 16: Rad sa stilovima Poglavlje 17: Rad sa šablonima Poglavlje 18: Trikovi za formatiranje i ulepšavanje teksta Poglavlje 20: Pravljenje tabela Poglavlje 21: Postrojavanje teksta u stupce Poglavlje 22: Pravljenje lista, indeksa i sadržaja Poglavlje 23: Sve o slikama Poglavlje 24: Umetanje objekata Poglavlje 25: Slušaj kad ti govorim! Poglavlje 26: Rad s konceptom dokumenta Poglavlje 27: Trikovi za timski rad Poglavlje 28: Rad sa dokumentima Poglavlje 29: Menjanje Wordovog izgleda Poglavlje 30: Najobičnija pisma i koverte Poglavlje 31: Brošure i čestitke Poglavlje 32: Pravljenje nalepnica Poglavlje 33: Deset Wordovih zapovesti Poglavlje 34: Deset zaista bizarnih stvari Poglavlje 35: Deset dobrih trikova Poglavlje 36: Deset stvari koje vredi zapamtiti Naslov: Word 2002 za neupućene Izdavač: Mikro knjiga Godina izdanja: 2002 Strana: 384 Stanje 4

TITO NIJE TITO konačna istina , Vladan Dinić , Novmark Beograd 2013 Pismo Opštine Novi Beograd Zašto NSA i danas „čačka“ o identitetu JB Tita? TAJNI DOKUMENT: UNCLASSIFIED (b)3-P.L. 86-36 NSA: Tito je bio Rus ili Poljak? TITO promenio 70 pseudonima i 15 datuma rođenja Analiza američkih tajnih službi 1980: TAJNA DEPEŠA 777 Dva srčana udara TITO: Ne dozvojavam da mi seku nogu, hoću da umrem ceo kao što sam rođen Sahrana pre smrti Ko je spremao invaziju na SFRJ? Istoričar Miksens Tomas: Najmanje DVA Tita, Smrt u Drvaru FRANCUSKA ŠTAMPA: PRAVI Tito je imao DEVET prstiju Tito bez levog kažiprsta T.I.T.O. pseudonim za terorističku organizaciju Rus LEBEDEV Tito BROJ DVA! I LEBEDEV nestao „HITORAMA“: Zamenjen vođa partizana I Čerčil prevaren! Čerčil Kralju Petru II: Veličanstvo oprostite, bio sam prevaren! Pukovnik Mak Daul prevario Dražu Koča Popović „znao sve“ Englezi: PRVI TITO NESTAO U RATU Ubistvo Georgi Dimitrova „NOVI TITO“ prekida sa Moskvom Austrijski sveštenik Valter Vankmiler: Josip Broz je bio moj školski drug Bečki „Kurir“: Josip Broz nije rođen u Kumrovcu Major Švarc: Broz je bio bravar, a da li je i TITO,nisam siguran Kako je Franc BRPOŠ postao TITO? Američki publicist Filis Oti u knjizi o Titu: U Zimu 1913-1914 bio je na skijanju, mačevanju... Tito i Franc Ferdinand Medalju za hrabrost nije dobio Tito nego Josip Broz iz Zemuna Zapisnik grofa Draškovića Tajna Groba 107 u Zemunu Ko je Josip Brpz s

Filozofija autoriteta - Žorž Valoa Delo koje je krucijalno uticalo na razvoj društveno-političke misli Dimitrija Ljotića! `Na frontu mi dođe do ruku jedna mala knjižica `L`Homme qui vient` (Čovek koji dolazi) `Philosophie de I`Autorite` (Filosofija vlasti) od Žorža Valoa. Malo knjiga u životu pročitao sam dva puta, a ovu sam knjigu dva puta pročitao. I s kakvim uživanjem.` Dimitrije V. Ljotić SADRŽAJ Uvod Čovek koji dolazi, čovek sa korbačem ili plemić ili prvi kapitalista ili pokretač civilizacije 1. O tome kako samo putem autoriteta napustiti stadijum životinje 2. Iznad aristokrate 3. O tome kako prestaje istinsko ropstvo 4. Prava zakonitost 5. Obnavljanje 6. Cezar ili onaj koji redom stvara nered 7. Vođa u našem vremenu 8. Socijalizam ili povratak na stadijum životinje 9. Predznak 10. Demagog ili lažni vođa 11. Tvorci društvenog bogatstva 12. Gospodarev deo profita i zašto mora da postoji 13. Božanski čovek 14. Čemu služi gospodarev deo profita i porast civilizacije putem kapitalizacije 15. Propast socijalističkom raspodelom 16. Novac, pravi pokazatelj sposobnosti 17. Onaj što na svet dolazi potpuno obučen 18. Blagotvorno siromaštvo 19. Aristokrate, sinovi robova 20. Pesimizam i anarhizam 21. Anarhista i socijalista 22. Lažno uzdizanje socijaliste putem kulture 23. Intelektualni karneval, ili skrivanje umora. lenjosti i nesposobnosti u idejama: `Pravo` i `Pravda` 24. Oslobađanje 25. Kako se oslobađa 26. Individualno oslobađanje socijalnom revolucijom 27. Lažno oslobađanje čoveka koji se rađa u bogatstvu 28. Večni zakon 29. Traži život tamo gde se nalazi 30. Zašto smo tako dugo tražili 31. Intelektualne aristokratije 32. Večno plemstvo snažnog čoveka i transformacije snage 15. Rat i nacije 34. Pacifizmi 35. Kako se problem rata postavlja pred pojedinca 36. Rat i radnici 37. Organizacija nacije; zastupanje kolektivnog interesa 38. Nacionalno rasulo demokratija 39. Na čelu nacije 40. Šta čini snagu nacije 41. Šta čini snagu pojedinca. Nema spasa bez vere S. Očuvanje vere: Crkva 43. Vera iznad razuma i nauke 44. Sudbina crkve Gospod naš Isus Hristos Izdavač: Zadruga , Novi Sad Reprint iz 1906. Godina: 2000 Broj strana: 176 Meki povez Biblioteka: Ima jako malo obeležavanja i podvlačenja! Ocena: 4+. Vidi slike. Skladište: DU1/2 Težina: 180 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUCAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUC POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Naslov: Ovan - mala knjiga uzoraka koji se zovu život Autor: A. V. Gabrijel Izdavač: Beograd : verzal Pismo: latinica Br. strana: 192 + 36; ilustrovano Format: 21 x 15 cm Povez: meki, na preklop Tiraž: 500 Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana; listovi su potpuno čisti, nigde nema podvlačenja, dopisivanja, obeležavanja, `magarećih ušiju i sl.; prednja strana korica ima klapnu sa jezičkom koja se preklapa preko zadnje strane korica u kojoj se nalazi prorez za taj jezičak; klapna je, sa obe strane jezička, neznatno zacepljena od otvaranja i zatvaranja. Prvi deo knjige (str. 1-192) je opšti i važi za sve horoskopske znake, dok se poslednjih 36 strana odnosi samo na horoskopski znak ovna. Sadržaj: Uvod; Istorijat; Mitologija; Uvod u mitologiju; Pelaški mit o postojanju sveta; Olimpijski mit o stvaranju sveta; Dva filozofska mita o stvaranju sveta; Svrgavanje Krona; Atlant i Prometej; Radjanje Afrodite - Venera; Zevs i Hera - Jupiter; Posejdonova narav i dela - Neptun; Hermesova dela - Merkur; Arejeva narav i dela - Mars; Sunce - simbol vitalnosti; Mesec - simbol promenjive naravi; Merkur - planeta intelekta i literature; Venera - planeta ljubavi i lepote; Mars - planeta borbe, rata i energije; Jupiter - planeta sreće; Saturn - planeta racionalnosti i položaja, bolesti; Uran - planeta revolucije i naglih promena; Neptun - planeta mora i obmana; Pluton - fatalna i okrutna planeta; Leda; Mesec i njegova mitologija; Demetra; Jelisej; Tiha i Nemesida ili mit o sreći i nesreći; Sve o horoskopu i tranzitima; Planetarni aspekti; Horoskopi starih naroda; Tibetanski horoskop; Astrologija u službi medicine; Horoskopski znaci i njihov odnos prema ljubavi; Kriza srednjeg doba iz astrološkog ugla; Tajne dragog kamenja; Dignitet planeta; Zanimljivosti iz astrologije; Lekovita dejstva aromatičnih biljaka; Kako pronaći partnera; Mesečevi aspekti i slava i popularnost; Ljubav iz dana u dan; Četiri elementa i njihova obeležja; Šta ste vi, kolerik, flegmatik ili melahonlik? Najstarija religija na svetu; Crni mesec Lilit; Egipatska astrologija; Dok duša čeka da bude rođena; Zodijakalni duhovi; Da li verujete u karmu? Hipoteza o reinkarnaciji; Kako spoznati svoju karmu?; Položaj lunarnih čvorova; Pronađite svoj mesec; Keltski ljubavni horoskop; Tajne prošlih života; Boje; Numerologija; Životni put coveka kroz polja zoodijaka; Brojevi; Dan rođenja i karakterne osobine; Pronadjite vaš srećan broj; Značenje brojeva; Datum rođenja - izbor zanimanja; Mesec - sunce - vreme Odnos katoličke crkve prema astrologiji; Odnos pravoslavne crkve prema astrologiji; Pristalice i protivnici; Zodijak u astrologiji; Lunici i roždanici; Opšti pogled na astrologiju u srpskim rukopisima; Kalendar naroda kroz istoriju; Simboli; Mesečevi tranziti; OVAN; Simbolika bilja; Podela znakova na dekade; Ovan Legende i znamenja; Simbol ovna; Ovan - Aries (akcija); Ljubav i prijateljstvo; Posao; Zdravlje; Ovan i njegov ascedent POGLEDAJTE i ostale knjige iz oblasti astrologija koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=&CeleReci=0&Prodavac=bebaimoca&Grupa=60&fv=94521,94981

Posedujemo preko 100 naslova knjiga iz oblasti VETERINA. Vršimo OTKUP i zamenu knjiga. Starija i nova izdanja. Sve knjige su kao nove. Takođe imamo veliki broj skripti i ispitnih pitanja iz pojedinih predmeta- Cene se kreću od 500 din pa naviše. SPECIJALAN popust pri kupovini više knjiga. I do 50% jeftinije od cene u knjižari. Naslovi sa slike 1: 1. Specijalna patološka morfologija odlično fotoprint izdanje 2. Bolesti organa za varenje goveda TVRDI POVEZ ilustracije u boji NOVO 3. Histološki atlas NOV TVRDI POVEZ 4. Opšta epizootiologija NOVA TVRDI POVEZ 5. Bolesti ovaca 6. Bolesti svinja 7. Opšta patologija 8. Gastroenterologija pasa i mačaka 9. Respiratorne bolesti konja NOVA 10. Sudska Veterinarska medicina Đukić Aleksić FOTOTIPSKO IZDANJE NOVO 11. Bolesti svinja H. Šamanc NOVA 12. Opšta klinička dijagnostika kod domačih papkara 13. Porodiljstvo, sterilitet i veštačko osemenjavanje domaćih životinja 14. Specijalna epizootiologija I 15. Rentgenska dijagnostika oboljenja pasa Petrović NOVA Klinički forenzički aspekti 16. Kardiopatije pasa dijagnostika i terapija Petrović Jezdimirović 17. Veterinarska receptura 18. Kirurgija i ortopedija domaćih životinja 19. Infektivne bolesti životinja SPECIJALNI DEO 20. Bolesti kože malih životinja Popović Lazarević 21. Bolesti sirišta goveda 22. Veštačko osemenjavanje životinja Miljković 23. Zarazna šepavost ovaca Profilaksa i terapija 24. Pulmopatije pasa 25. Biohemija domaćih životinja 26. Reprodukcija domaćih životinja drugo dopunjeno izdanje 27. Veterinarska farmakologija Milanka Jezdimirović 28. Dijagnostika parazitskih bolesti 29. Ćelija i tkiva Anđelković Somer Matavulj 30. Anatomija domaćih životinja sisara 31. Parazitologija 32. Lokalnaanestezija domaćih životinja 33. Biljke za proizvodnju stočne hrane 34. Nervni sistem i čula domaćih sisara 35. Anatomija domaćih životinja OSTEOLOGIJA i MIOLOGIJA 36. Veterinarska anesteziologija 37. Anestezija malih životinja 38. Bolesti riba, rakova i školjki 39. Bolesti pernate živine 40. Osnovi Rengenologije 41. Zoologija 42. Zarazne bolesti domaćih životinja 43. Parazitske bolesti životinja 44. Kolike 45.Bolesti ovaca Vršimo ZAMENU i OTKUP knjiga. Najveća berza fakultetskih knjiga. Kontaktirajte nas. Dajemo sve potrebne informacije. Specijalni popust pri kupovini dve ili više knjiga. Zamenu vršimo po principu 2 za 1. InternetKnjiźaraSTRUČNEKNJIGE

Vrlo dobro očuvana, 226 strana, format 23cm, izdanje Novmark 2013. ► Pismo Opštine Novi Beograd ► Zašto NSA i danas „čačka“ o identitetu JB Tita? ►TAJNI DOKUMENT: UNCLASSIFIED (b)3-P.L. 86-36 ►NSA: Tito je bio Rus ili Poljak? ►TITO promenio 70 pseudonima i 15 datuma rođenja ►Analiza američkih tajnih službi 1980: TAJNA DEPEŠA 777 ►Dva srčana udara ►TITO: Ne dozvojavam da mi seku nogu, hoću da umrem ceo kao što sam rođen ►Sahrana pre smrti ►Ko je spremao invaziju na SFRJ? ►Istoričar Miksens Tomas: Najmanje DVA Tita, Smrt u Drvaru ►FRANCUSKA ŠTAMPA: PRAVI Tito je imao DEVET prstiju ►Tito bez levog kažiprsta ►T.I.T.O. pseudonim za terorističku organizaciju ►Rus LEBEDEV Tito BROJ DVA! ►I LEBEDEV nestao ►„HITORAMA“: Zamenjen vođa partizana ►I Čerčil prevaren! ►Čerčil Kralju Petru II: Veličanstvo oprostite, bio sam prevaren! ►Pukovnik Mak Daul prevario Dražu ►Koča Popović „znao sve“ ►Englezi: PRVI TITO NESTAO U RATU ►Ubistvo Georgi Dimitrova ►„NOVI TITO“ prekida sa Moskvom ►Austrijski sveštenik Valter Vankmiler: Josip Broz je bio moj školski drug ►Bečki „Kurir“: Josip Broz nije rođen u Kumrovcu ►Major Švarc: Broz je bio bravar, a da li je i TITO,nisam siguran ►Kako je Franc BRPOŠ postao TITO? ►Američki publicist Filis Oti u knjizi o Titu: U Zimu 1913-1914 bio je na skijanju, mačevanju... ►Tito i Franc Ferdinand ►Medalju za hrabrost nije dobio Tito nego Josip Broz iz Zemuna ►Zapisnik grofa Draškovića ►Tajna Groba 107 u Zemunu ►Ko je Josip Brpz sahranjen 1941. u Zemunu, a rođen 1877? ►Jelica Broz: Moj svekar nema veze s Titom ►Josip Kopinič: Sve je to laž, nisu bila dva Tita ►Broz „plave krvi“, rođen u Beču ►Šta povezuje cara Franju, Ferdinanda, Lava Trockog, Staljina, Hitlera i Tita? ►Šta je o Titu prorekao Miloš Tarabić u „Kremanskom proročanstvu“? ►Da li je Tito sahranjen u Kući cveća? ►Pored koga počiva Jovanka Broz? ►Beli mermer nema tajni ►Tito nije balsamovan ►General Ivan Dolničar: sahrana simulirana ►General Dušan Korać: Dolničar širi intrige ►Druže Tito, šta ćemo sa tobom?

BOGDAN TIRNANIĆ BEOGRAD ZA PONAVLJAČE - dnevnik događaja Izdavač - Dereta, Beograd Godina - 2019 310 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Posebna izdanja ISBN - 978-86-6457-256-9 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: 1. Posle pada 2. 101 razlog 3. Smrt bioskopa 4. Na putu za katangu 5. Matursko več 6. 101 primer 7. Carigradski drum 8. Ja, policajac! 9. Razvoj jednog stila 10. Bosanski bluz 11. Metafora loše sudbine 12. Lopta i dvoglavi orao 13. Najveća predstava na svetu 14. Šta ženske piju?! 15. Fama o komunistima 16. Ličnosti iz privatne istorije 17. Kiš 18. Prvak sveta 19. Slatko od umetnosti 20. Srpski Supermen 21. Kralj ponoći 22. I legende umiru 23. Veliki san 24. Još jedan krug oko Kališa 25. Peđa 26. Pokretne slike 27. Pljačka na Kroazeti 28. Novi srpski filmovi 29. Kazablanka II 30. Svira odličan džez 31. Vudstok 32. Zaslepljeni dugom 33. Majls ili uvek u Beogradu 34. Dan pozorišta 35. Integralni idi(j)ot 36. Sapunska opera 37. Istorija od krpica 38. Strava na obali mora 39. Nekad i sad 40. Smrt na asfaltu 41. Zakonodavna delatnost 42. Svetla tradicija 43. O štetnosti alkohola 44. Kako propasti u politici 45. Intervju s vampirom 46. Nauka o političarima 47. Veliki san 48. Učiteljice života 49. Uska vrata 50. Dan pobede 51. Vesela apokalipsa 52. Ulične borbe 53. Smrt Čarobnog brega 54. Uputstvo za upotrebu 55. Lista za Beograd `Beograd za ponavljače jeste suptilno i bezvremeno sećanje na ljude i događaje koji su menjali život, prostor i vreme. Ova serija feljtona iz „beogradskog života“ jeste, na više načina, nastavak knjige Beograd za početnike, čije ispisivanje datira u rane osamdesete godine. Na zadivljujući način ponovo putujemo kroz zamršene lavirinte jednog grada. Upozoravajući na moguće katastrofalne opasnosti koje nam predstoje, neke stvari treba sačuvati od ništavila i zaborava. Postoji hiljadu i jedan razlog da ponovo pročitate ovu knjigu: 1. Smejaćete se na svakoj stranici. 100. Zavolećete film i muziku. 998. Otkopaćete najskrivenije tajne bez kojih je život neostvariv. 999. Ako niste znali da opsujete bez zadrške, naučićete. 1000. Setićete se zaboravljenih stvari koje su bar u ovoj knjizi sačuvane od zaborava. 1001. Sve za Beograd, ali Beograd ni za šta. Oda jednom gradu u kome se živelo punim plućima i koji je pored svih promena ostao jedinstven i neponovljiv. Čudesno, magijsko putovanje, nepristojno i pristojno, predstavlja zadovoljstvo kome je nemoguće odoleti. Hronika vremena koje je neumitno prošlo, ali je ostavilo neizbrisiv trag u srcima i dušama svakog od nas.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

NA PROMAJI: Slobodan Vladušić Naslov Na promaji : studije, eseji i kritike / Slobodan Vladušić Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 2007 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zrenjanin : Agora, 2007 (Novi Sad : MBM-plas) Fizički opis 191 str. ; 21 cm Zbirka Biblioteka Ogledalo ; knj. 7 Sadržaj S a d r ž a j: Promaja: kiseonik izvan inkubatora : predgovor (5-14). - I deo (15-49): Strah od čitanja (17-19); Napukli zidovi biblioteke (20-35); Srpska književnost for sale (36-43); Šta je to srpska književnost? (44-49). - II deo (51-105): Između postmoderne i romantizma (53-67); (Postmoderni) bajronizam - priča se vraća kući (68-78); Wetware grad - grad sigurnosti : (proces virtualizacije grada u priči Slobodana Tišme `Usamljeni vozač`) (79-92); Most između humanizma i posthumanizma (93-105). - III deo (107-188): Istorija i priča (109-129): Poetika priče, poetika istorije : David Albahari: Mamac...(109-114); Demokratizacija književnosti : Mirjana Novaković: Strah i njegov sluga... (114-118); Dve istorije : Dobrilo Nenadić: Mrzovolja kneza Bizmarka... (119-121); Filmoreskni roman : Nemanja Rotar: Netrpeljivost... (121-123); Priča iz predistorije : Aleksandar Jugović: Tri roga Meseca... (123-125); Opsednutost vidljivim : Mileta Prodanović: Kolekcija... (125-127); Suvišni ljudi : Mirjana Mitrović: Emilija Leta... (127-129). - Zločin (130-138): Protiv tajminga : Mirko Demić: Apokrifi o Furtuli... (130-133); Bez slatke pene : Ivan Ivanji: Poruka u boci... (133-135); Humanistički žanr : Saša Ilić: Berlinsko okno... (136-138). - Usmenost (139-149): Usmenost i biblioteka : Mihajlo Pantić: Sedmi dan košave... (139-143); Izvan grada : Enes Halilović: Potomci odbijenih prosaca... (143-145); Pisac - putovanje i pisanje : Igor Marojević: Mediterani... (145-147); Dnevnik o sebi : Srđan Valjarević: Komo... (147-149). - Postmoderna i konzumiranje (150-168): Naslov naslovljavanja : Srđan V. Tešin: Antologija najboljih naslova... (150-152); Sveznanje : Vladimir Tasić: Kiša i hartija... (152-155); Postmoderni `ep` : Zvonko Karanović: Više od nule... (155-157); Daktilografkinja bez diktatora : Laslo Blašković: Adamova jabučica... (157-159); Kampari sa narandžom : Goran Milašinović: Apsint... (159-162); O eseju govoreći : Radoslav Petković: O Mikelanđelu govoreći... (162-166); Ipak, uspon : Svetislav Basara: Uspon i pad Parkinsonove bolesti... (165-168). - Razlike (169-183): Sam protiv svih : Milovan Marčetić: Prvo lice... (169-171); Doktor Subota, provincija, književnost : Radovan Beli Marković: Orkestar na pedale... (171-174): Jezik, muzika, suze : Sanja Domazet: Ko plače... (174-176); Odgovor kao pitanje : Goran Petrović: Razlike... (177-179); Kavez od reči : Vule Žurić: Tigrero.. (179-181); Pavićev update : Milorad Pavić: Drugo telo... (181-183). - Extras (184-188): Poetika sigurnosti, poetika utehe : Ljiljana Habjanović Đurović: Svih žalosnih radost... (184-186); Mržnja : Marko Vidojković: Kandže... (186-188). Beleška o autoru (189). ISBN 978-86-84599-52-2 (broš.) Napomene Tiraž 300 Beleška o autoru: str. 189 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Srpska proza -- 20-21v Dobro očuvana knjiga.

Odgovori na neka pitanja - `Abdu`l-Baha SADRŽAJ Pretraži 1 – Prirodom upravlja jedan univerzalni zakon 2 – Dokazi o postojanju Boga 3 – Potreba za Odgajateljem 4 – Abraham 5 – Mojsije 6 – Krist 7 – Muhamed 8 – Báb 9 – Bahá’u’lláh 10 – Tradicionalni dokazi u primjerima iz Knjige Danijela 11 – Komentar jedanaestog poglavlja Otkrivenja Svetog Ivana 12 – Komentar jedanaestog poglavlja Izaije 13 – Komentar dvanaestog poglavlja Otkrivenja Svetog Ivana 14 – Duhovni dokazi 15 – Istinsko bogatstvo 16 – Vanjski oblici i simboli moraju se koristiti za prenošenje intelektualnih koncepcija 17 – Rođenje Krista 18 – Veličina Kristova dolazi od Njegovih savršenstava 19 – Kristovo krštenje 20 – Nužnost krštenja 21 – Simbolizam kruha i vina 22 – Čuda 23 – Uskrsnuće Kristovo 24 – Silazak Svetoga Duha na apostole 25 – Sveti Duh 26 – Drugi Kristov dolazak i Sudnji Dan 27 – Trojstvo 28 – Objašnjenje stiha pet, sedamnaestog poglavnja Evanđelja Sv. Ivana 29 – Objašnjenje stiha dvadeset i dva, petnaestog poglavlja prve poslanice Sv. Pavla Korinćanima 30 – Adam i Eva 31 – Objašnjenje bogohuljenja protiv Svetoga Duha 32 – Objašnjenje stiha “Jer premda su mnogi zvani, ipak ih je malo izabranih” 33 – “Povratak” o kojem govore proroci 34 – Petrovo ispovijedanje vjere 35 – Predodređenost 36 – Pet aspekata duha 37 – Božanstvo se može pojmiti jedino kroz Božanske Objave 38 – Tri stanja Božanskih Objava 39 – Ljudsko i duhovno stanje Božanskih Objava 40 – Znanje Božanskih Objava 41 – Univerzalni ciklusi 42 – Snaga i utjecaj Božanskih Objava 43 – Dvije klase Proroka 44 – Objašnjenje primjedbi koje je Bog uputio Prorocima 45 – Objašnjenje stiha iz Kitáb-i-Aqdas: “Nema druga onome koji je osvit…” 46 – Promjena vrsta 47 – Univerzum je bez početka; Podrijetlo čovjeka 48 – Razlika između čovjeka i životinje 49 – Rast i razvoj ljudske rase 50 – Duhovni dokazi o podrijetlu čovjeka 51 – Duh i um čovjeka postojali su od početka 52 – Pojava duha u tijelu 53 – Odnos između Boga i stvorenja 54 – O nastanku ljudskog duha od Boga 55 – Duša, duh i um 56 – Tjelesne i intelektualne moći 57 – Uzroci razlika u karakteru ljudi 58 – Stupanj znanja koje čovjek posjeduje i Božanske Objave 59 – Čovjekovo znanje o Bogu 60 – Besmrtnost duha (1) 61 – Besmrtnost duha (2) 62 – Savršenosti su bez granica 63 – Napredak čovjeka u drugom svijetu 64 – Stanje čovjeka i njegov napredak poslije smrti 65 – Objašnjenje jednog stiha iz Kitáb-i-Aqdas 66 – Postojanje racionalne duše nakon smrti tijela 67 – Vječni život i ulazak u Kraljevstvo Božje 68 – Sudbina 69 – Utjecaj zvijezda 70 – Slobodna volja 71 – Vizije i komunikacija s duhovima 72 – Duhovno iscjeljivanje 73 – Materijalno iscjeljivanje 74 – Nepostojanje zla 75 – Dvije vrste mučenja 76 – Pravda i milost Božja 77 – Ispravan način postupanja prema zločincima 78 – Štrajkovi 79 – Stvarnost vanjskog svijeta 80 – Stvarno prapostojanje 81 – Reinkarnacija 82 – Panteizam 83 – Četiri metode stjecanja znanja 84 – Potreba za slijeđenjem učenja Božanskih Objava Zagreb 324 str L. 1 KUT. 48

Rasprava o Konstantinu Tehu - Pantelija Srećković Prema knjizi iz 1987 Рођен је 3/15. новембра 1834. године у Великим Крчмарима код Крагујевца, од оца Славка (рођеног 1788) и мајке Марије-Бебе (1793—1878), ћерке Проке Ивановића из Забојнице који је учествовао у Првом и Другом српском устанку, као и у Ђаковој буни, на Милошевој страни. Деда по оцу, Срећко Стефановић, био је учесник Кочине крајине 1788-91. и у току Првог српског устанка био је бимбаша у Лепеници. Школовао се у Малим Крчмарима, Драчи, Београду (Богословија од 1848) и Кијеву (Духовна академија). Из четворогодишње руске православне академије прешао је на кијевски Универзитет. Ту је 1859. године стекао `први научни степен кандидата`.[1] Од 1859. до 1894. радио је као професор историје на Лицеју. Затим је од 1863. године у Великој школи предавао српску историју скоро четири деценије. Путовао је 1873. године по Старој Србији и Македонији, као члан Друштва за отварање српских школа. А две године касније пропутовао је Далмацију, Приморје и Албанију. Водећа је личност романтичарске историографије, са Милошем Милојевићем.[2][3] Почео је да пише још за време студија у Русији. Позната су му дела: `Родословије српских цареј`, `Стефан Немања`, `Нејаки Урош`, `Вукашин`, те двотомна књига `Историја српскога народа`. Ушао у сукоб са Иларионом Руварцем и следбеницима позитивистичке, критичке историографије и из њега изашао скоро потпуно заборављен.[4] Био је већи српски патријота него историчар, сматрало се због неколико нетачности и претеривања у историјским радовима.[5] Срећковић је био потпредседник Народне скупштине, народни посланик, српски академик (од 1886), професор и ректор Велике школе[6]. За време рата 1878. године радио је као начелник округа пиротског, трнског и брезничког. Од 1894. године је члан Државног савета у Београду. Био је веома активан у „Македонском одбору“ и у „Друштву Светог Саве“[7]. Умро је 8/21. јула 1903. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Био је ожењен Анком, ћерком Маринка Радовановића, министра правде и Јелене Спужић. По њему је названа Улица Панте Срећковића (Београд). Важнији радови Историја српског народа од 600—1367 I—II (1884, 1888) Стефан Немања; Нејаки Урош, други српски цар; Цар Синиша Палеолог Немањић и јањински деспот Тома; Вукашин (Гласник Српског ученог друштва, 27) Стање и однос српских архонтија према Угарској и Византији у половини XII века (Гласник Српског ученог друштва 54) Творенија Доментијана и Теодосија (Споменик 33) Преглед историјских извора о кнезу Лазару и Краљевићу Марку (Споменик 36) Референце `Браник`, Нови Сад 1903. `Правда`, Београд 1937. године `Дело`, Београд 1905. године `Отаџбине`, Београд 1889. године `Браник`, Нови Сад 1903. `Просветни гласник`, Београд 1910. године `Време`, Београд 1937. године Спољашње везе P vip.svg Портал Биографија P history.svg Портал Историја Биографија на сајту САНУ Историјска библиотека: Панта Срећковић Митолошки зборник 14 - Пантелија Срећковић

Posveta autora. Autor - osoba Šaponja, Nenad, 1964- = Šaponja, Nenad, 1964- Naslov Iskustvo pisanja : eseji i razgovori / Nenad Šaponja Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 2002 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga-Alfa, 2002 (Beograd : Alfa) Fizički opis 94 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Popović, Gordana, novinarka = Popović, Gordana, novinarka Radisavljević, Zoran Hr., 1952- = Radisavljević, Zoran Hr., 1952- Đurđević, Olivera, 1956- = Đurđević, Olivera, 1956- Pejčić, Nataša = Pejčić, Nataša Midžović, Marija, 1960- = Midžović, Marija, 1960- Radojčić, Saša, 1963- = Radojčić, Saša, 1963- Jelenković, Saša, 1964- = Jelenković, Saša, 1964- Zbirka Biblioteka Alfa Sadržaj Krize stvarnosti (5-47): Ekvivalent egzistencijalne cene ili o književnom kritičaru danas (7-10); Književna kritika između prihvatanja i pohvale drugosti (11-14); Autobiografija čitanja (15-20); Plutajući literarnim prividom (21-23); Realnost kao mistifikacija dela (24-29); Retrodinamika stvarnog (30-33); Zlatno doba svakodnevice (34-36); Citati čitanja (37-40); Autobiograf i ja (41-44); Autentičnost u tekstu (45); Krize stvarnosti i apologija pevanju (46-47). - Margina poetica (49-94): Margina poetica (51-61). Kritičar se, ipak, rađa / razgovarala Gordana Popović (62-67). Trag o književnom vremenu / razgovarao Zoran Radisavljević (68-72). Lična čitalačka biografija / razgovarala Olivera Đurđević (73-77). Književna kritika kao kreativan čin / razgovarala Nataša Pejčić (78-80). Dobre vibracije i bez lepka za emocije / razgovarala Marija Midžović (81-85). Tajanstveni odjek stvari / razgovarali Saša Radojčić i Saša Jelenković (86-94). Napomena ([95]). (broš.) Napomene Autorova slika na koricama Tiraž 500. Predmetne odrednice Šaponja, Nenad, 1964- -- Intervjui Nenad Šaponja je rođen 13. aprila 1964, godine u Novom Sadu, u kome i dalje, uprkos svemu, živi. Završio Medicinski fakultet u Novom Sadu (1991), a na Medicinskom fakultetu u Beogradu je magistrirao iz oblasti Socijalne psihijatrije (1994). Bavio se različitim poslovima – lekara, psihijatra, televizijskog autora, slobodnog kritičara i sekretara jednog društva pisaca, a 2002. je osnovao izdavačku kuću Agora, u Zrenjaninu, u kojoj je kao urednik i izdavač potpisao više od 500 naslova. Po tumačenju kritike, jedan je od najhermetičnijih savremenih srpskih pesnika. Dugogodišnji je stalni književni kritičar beogradske Politike (1996-2005), promoter postmoderne poetike na našim prostorima, kao i osobenog interpretativnog pristupa delu koji podrazumeva ”življenje” književnosti. Od kada objavljuje savremenu srpsku prozu kao urednik, ne piše o istoj, jer smatra da se radi o nespojivim pozicijama urednik/kritičar. Piše poeziju, eseje i prozu. Oženjen je Dragoslavom, kardiologom, imaju dva sina, Stefana i Filipa. Poezija Đokonda, Matica srpska, 1990. Odrazi varke, Prometej, 1993. Očevidnost, Prosveta, 1996. More, Prosveta, 1998. Četiri poeme, Prosveta, 2000. Slatka smrt, Književna opština Vršac, 2012. Postoji li dodir tvoje duše? Književna opština Vršac, 2014. Izgledam, dakle nisam, Prometej, 2018. Silazim u tišinu tega bačene kocke, Kulturni centar Novog Sada, 2019 Esej i književna kritika Bedeker sumnje, Prosveta, 1997. Autobiografija čitanja, Prosveta, 1999. Iskustvo pisanja, Narodna knjiga, 2002. Putopis A Brisel se da prehodati lako, Sajnos, 2018. Prevodi Poezija mu je prevođena na engleski, španski, italijanski, makedonski, rumunski, slovački, azerjedžanski, bugarski, albanski i poljski jezik. U celosti su prevedene sledeće knjige: Postoji li dodir vaše duše? (Postoji li dopir na tvojata duša?, Makedonika litera, 2018) – prevod na makedonski Nove Cvetanovski Slatka smrt(O moarte dulce, „Brumar“, 2019) – prevod na rumunski Robert Serban i Slavomir Gvozdenović Izgledam, dakle nisam (Vyzerám, teda nie som, „Vydavateľstvo Spolku slovenských spisovateľov“, 2020) – prevod na slovački Zdenka Valent Belić Izgledam, dakle nisam (Görünürəm, demeli yoxam, „Alatoran“, 2020) – prevod na azerbejdžanski Zuar Settarh Slatka smrt (Muerte dulce, „Esquina Tomada Ediciones “, 2021) – prevod na španski Dragana Bajić Naučna studija Epidemiologija alkoholizma, Medicinski fakultet Novi Sad, 1995. Preveo Robert B. Parker: Hladan kao kamen, roman, Agora, 2005. Prevod sa engleskog. MG37

Autor - osoba Pavlović, Živojin, 1933-1998 = Pavlović, Živojin, 1933-1998Naslov Davne godine : (1954-1963) / Živojin PavlovićVrsta građe knjigaJezik srpskiGodina 1997Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Beograd : YU film danas : Institut za film, 1997 (Stara Pazova : Jedinstvo)Fizički opis 196 str. ; 20 cmDrugi autori - osoba Stojanović, MiroljubZbirka ǂEdicija ǂRani radovi ; ǂknj. ǂ1Filmološke sveske YU filma danas. ǂgod. ǂ5 ; 1-4Filmske sveske Instituta za film(Broš.)Napomene Tiraž 400Hleb ranih godina / Miroljub Stojanović: str. 191-192Beleška o autoru: str. 193-194.Predmetne odrednice Film -- EstetikaFilmska kritikaTokom života i pisanja, gotovo svaki pisac menja razloge, težište i svrhu svog predanog ili manje upornog nastojanja da zaustavi (na hartiji) činjenice dana – meseca – godine. Menjali su se i Pavlovićevi porivi i uporišta – od mladalačkog pokušaja da se osujeti prolaznost i produži na neki (imaginarni) način vlastiti život, ugrožen (ne samo) bolešću, ostavljanjem za sobom belega, makar kakvog, do potrebe za komunikacijom i kritikom čoveka i sveta – neki razlozi su povremeno izbijali u prvi plan (kao uživanje u slobodi koju u toj meri ne pruža neki drugi literarni rod), da bi se, pošto je već odlučio da sasvim odustane od pisanja (nakon napunjene šezdesete godine) ponovo vratio početni nalog: ostaviti trag, sačiniti (testamentirani) dokument o sebi. Osvrnuvši se sa poslednje stranice dnevnika prema prvoj, ustanovićemo da su zapravo, menjajući se, možda svi razlozi ostali, i da su sakupljeni oko stožera: sačuvati svest budnom. Budna svest je zapravo neka vrsta postignuća slobode. Pavlović na svom primeru formuliše osnovni cilj svakog ljudskog bića i njegovih aktivnosti: ostati što duže u stanju svesti. Ta težnja se može nazvati i drukčije – volja za smislom (V. Frankl). Pisac piše (dnevnik) da bi protumačio stvarnost i samog sebe. Da bi odbranio vlastiti život i obezbedio jedinstvo svom delu Dnevnik jeste građa u kojoj se priprema buduće delo i pisac postaje književni lik. Pavlović dnevnicima svoje sposobnosti drži na okupu, svom životu daje punoću, ostvaruje celovitost: filmovi, knjige, poneki crtež, ali tek uz dnevnike njegov je opus potpun. Celina je ostvarena. Boro Drašković, Borba.Živojin Žika Pavlović bio je jedan od najznačajnijih srpskih reditelja takozvanog crnog talasa jugoslovenskog filma, kao i eminentni književnik, slikar i profesor beogradskog univerziteta.Život i deloRođen je 15. aprila 1933. godine u Šapcu. Detinjstvo je proveo u mnogim gradovima Srbije, a najviše u selu Vratarnici kod Zaječara. Sa devetnaest godina počeo je da piše o filmu i umetnosti za beogradske novine i časopise. Diplomirao je dekorativno slikarstvo na Akademiji Primenjenih umetnosti u Beogradu. Sa dvadeset pet godina režirao je svoj prvi amaterski film „Ljuba Popović“ (1958. godine). Tri godine kasnije završio je svoj prvi igrani film „Žive vode“ iz omnibusa „Kapi, vode, ratnici“ (1962). Za ovaj film, Pavlović je dobio prvu od mnogobrojnih nagrada (specijalna nagrada žirija na filmskom festivalu u Puli). A nagrada filmskih kritičara na festivalu u Katargi (1965. godine) za film „Neprijatelj“, bila je prva međunarodna nagrada koju je dobio.U svojoj tridesetoj godini objavio je prvu zbirku pripovedaka „Krivudava reka“ (1963. godine). Njegov prvi roman, „Lutke“, objavljen je 1965. godine. Za to delo, Pavlović prima prvu od mnogobrojnih nagrada za kreativno spisateljstvo („nagrada Isidora Sekulić“ 1967. godine).Živojin Pavlović snimio je 15 filmova i objavio 32 knjige.Njegovi filmovi su prepozatljivi kako po izrazu, tako i po tematici koju obrađuje. Uglavnom su to socijalne drame, sa glavnim likovima neprilagođenim društvu u kome žive i društvenim prilikama koji vladaju – filmovi sa izrazito kritičkim stavom. Nakon filma „Zaseda“ (1969. godine) bio je žestoko kritikovan od strane zvaničnih vlasti Jugoslavije, tako da je jedno vreme bio u mogućnosti da radi jedino u Sloveniji.Retrospektive njegovih filmova organizovane su u Pezaru (1983. godine), Larošelu (1985. godine), Parizu (1986. i 1990. godine), Montpelijeu (1990. godine) i Strazburu (1991. godine).Kao glumac, pojavljuje se samo u jednom dugometražnom igranom filmu „Nacionalna klasa“ reditelja Gorana Markovića, u više nego sporednoj ulozi koja traje svega nekoliko sekundi, ali i u tri kratkometražna filma svojih studenata sa „Akademije Braća Karić“ u Beogradu, na kojoj je bio redovni profesor.Živojin Pavlović bio je redovni Profesor Fakulteta Dramskih umetnosti u Beogradu.Kao što je to bio za života, Živojin Pavlović je (i posthumno) jedan od najplodnijih srpskih pisaca. Najubedljivija potvrda toga je (januara 2006. godine) objavljenih šest tomova njegovog „Dnevnika“ u izdanju novosadskog „Prometeja“ i beogradskog „Podijuma“. Obimom od oko 2.500 stranica, i širinom vremenskog raspona (1956-1993), ti dnevnički zapisi - naslovljeni kao „Izgnanstvo I-II“, „Ispljuvak pun krvi“ i „Diarium I-III“, prevazilaze sve što je u tom žanru kod nas do sada napisano i objavljeno. A što je posebno zanimljivo, ni sa ovih šest knjiga dnevnički opus Živojina Pavlovića još nije kompletiran pošto su, pored onih ranije objavljenih – „Belina sutra“, „Flogiston“ i „Otkucaji srca“, javnosti ostali nedostupni dnevnici ispisani posle 1993. godine. Oni tek čekaju izdavača, objedinjeni u celinu pod naslovom „Tragovi boga Marsa“.Preminuo je 29. novembra 1998. godine u Beogradu.Njegova ćerka Milena Pavlović danas je poznata srpska glumica.FilmografijaŽive vode (omnibus Kapi, vode, ratnici, 1962)Obruč (omnibus Grad, 1963, zabranjen)Neprijatelj (1965)Povratak (1966)Buđenje pacova (1967)Kad budem mrtav i beo (1968)Zaseda (1969)Crveno klasje (1971)Let mrtve ptice (1973),Pesma (tv film u 6 epizoda, 1974),Hajka (1976)Doviđenja u sledećem ratu (1980),Zadah tela (1983)Na putu za Katangu (1987)Dezerter (1992),Država mrtvih (1997).BibliografijaKnjige pripovedakaKrivudava reka (1963, 1994)Dve večeri u jesen (1967)Cigansko groblje (1972)Ubijao sam bikove (1985, 1988)Kriške vremena (1993)Blato (1999)Knjige novelaDnevnik nepoznatog (1965)Vetar u suvoj travi (1976)Krugovi (1993)Knjige prozeBelina sutra (1984)Flogiston (1989)Azbuka (1990)RomaniLutke; Lutke na bunjištu (1965, 1991)Kain i Avelj (1969, 1986)Zadah tela (1982, 1985, 1987, 1988, 1990)Oni više ne postoje (1985, 1987)Zid smrti (1985, 1986, 1987)Lov na tigrove (1988)Raslo mi je badem drvo (1988)Vašar na Svetog Aranđela (1990)Trag divljači (1991)Lapot (1992)Biljna krv (1995)Simetrija (1996)Dolap (1997)Knjige esejaFilm u školskim klupama (1964)Đavolji film (1969, 1996)O odvratnom (1972, 1982)Balkanski džez (1989)Davne godine (1997)Knjige razgovoraJezgro napetosti (1990)Ludilo u ogledalu (1992)DnevniciIspljuvak pun krvi (1984. zabranjen, 1990)Otkucaji (1998)Dnevnici I-VI (2000)Knjiga epistolarne prozeVoltin luk (sa Goranom Milašinovićem, 1996)NagradeFilmske nagrade„Zlatna maska“ na I festivalu mediteranskog filma za film „Neprijatelj“ (1965. godine)„Zlatna arena“ za režiju na filmskom festivalu u Puli za film „Buđenje pacova“ (1967. godine)„Srebrni medved“ za režiju na festivalu u Berlinu za film „Buđenje pacova“ (1967. godine)„Velika zlatna arena“ na filmskom festivalu u Puli za film „Kad budem mrtav i beo“ (1968. godine)„I nagrada za najbolji film“ na festivalu u Karlovim Varima) za film „Kad budem mrtav i beo“ (1968. godine)„Zlatni lav“ na festivalu u Veneciji za film „Zaseda“ (1969. godine)„Velika zlatna arena“ i „Zlatna arena“ za režiju na filmskom festivalu u Puli za film „Crveno klasje“ (1971. godine)„Zlatna plaketa“ za scenario, prema literarnom delu na festivalu u Berlinu za film „Crveno klasje“` (1971. godine)„Zlatna arena“ za režiju na filmskom festivalu u Puli za „film“ Hajka (1976. godine)„Velika zlatna arena“, „Zlatna arena“ za režiju i „Zlatna arena“ za scenario na filmskom festivalu u Puli za film „Zadah tela“ (1983. godine)„Zlatni gladijator“ za film „Na putu za Katangu“ (1987. godine)„Srebrna mimoza“ za film „Dezerter“ (1992. godine)„Feliks romulijana“ (lat. Felix romuliana) za životno delo„Zlatna maslina“ za najbolji film na festivalu mediteranskog filma u Bastiji, za film „Dezerter“ (1992. godine)Književne nagrade„Nagrada Isidora Sekulić“ za kreativno spisateljstvo. Za knjigu pripovedaka „Dve večeri u jesen“ (1967. godine)Andrićeva nagrada za pripovetku. Za knjigu pripovedaka „Kriške vremena“ (1993. godine)„NIN-ova nagrada“ za roman godine. Za roman „Zid smrti“ (1985. godine)„NIN-ova nagrada“ za roman godine. Za roman „Lapot“ (1992. godine)6/36

knjiga je NOVA nekorišćena izdavač: Ldij - Veternik, 2000. god. Broširan povez, 24 cm. 320 str. Članci i reagovanja iz štampanih i elektronskih medija povodom bombardovanja Srbije 1999. godine od strane NATO alijanse. NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (kodno ime operacija Saveznička sila (engl. Operation Allied Force) ili u SAD operacija Plemeniti nakovanj (engl. Operation Noble Anvil)),[6] u Srbiji poznato i kao NATO agresija ili pogrešno Milosrdni anđeo,[7] bila je završna faza rata na Kosovu i Metohiji, koja je trajala je od 24. marta do 10. juna 1999. godine. To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO-a nakon bombardovanja Republike Srpske u operaciji Namerna sila 1995. i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata. Intervencija NATO-a je izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti zbog optužbi da srpske snage bezbednosti vrše etničko čišćenje kosovskih Albanaca. Neposredan povod za akciju bila su dešavanja u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše Sporazum iz Rambujea. NATO je 24. marta 1999. godine u 19:45 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ, da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Procene štete koju je imala SRJ kreću se od 30 do 100 milijardi američkih dolara. Konačan broj izgubljenih života zvanično nije usaglašen. Nezvanično se procenjuje da je poginulo između 1200 i 4000 civila i da je ranjeno više od 12.000 lica.[8] Tokom rata sa Kosova i Metohije je izbeglo nekoliko stotina hiljada Albanaca. Napadi su suspendovani 10. juna, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije. Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244. po kojoj SR Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom UNMIK-a i KFOR-a. Sa vojskom i policijom u centralnu Srbiju je izbeglo više od 200.000 kosmetskih Srba i drugih nealbanaca. Nakon ovog i drugih ratova tokom raspada Jugoslavije, Srbija je postala zemlja sa najvećim brojem izbeglica i interno raseljenih lica u Evropi.[9] Kosovski Albanci su 17. februara 2008. u Skupštini Kosova jednostrano proglasili nezavisnost Kosova i Metohije od Srbije, što Srbija i okvirno polovina država članica UN ne priznaju. Procene o gubicima NATO pakta veoma variraju. Izvori iz alijanse, sa kojima se kasnije saglasila i jugoslovenska strana, zvanično navode da su tokom bombardovanja oborena svega dva NATO aviona (F-117 i F-16), 47 bespilotnih letelica, 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila,[10] dok je veliki broj letelica oštećen ili se nakon dejstava srušio. Nezvanične procene navode znatno veći broj (do oko 100 letelica različitih tipova).[11] Pozadina NATO bombardovanje SRJ Hronologija Rat na Kosovu i Metohiji Zločini nad Srbima na Kosovu i Metohiji (1998-1999) NATO snage Snage VJ Vojni gubici Civilne žrtve Šteta Kumanovski sporazum pru Glavni članci: Velika Albanija i Rat na Kosovu i Metohiji Sukobi OVK i srpskih snaga bezbednosti Već sredinom juna 1998. vojni ministri članica NATO-a zatražili su da se „obustavi nasilje” na Kosmetu, a u protivnom, zapretili su vojnim napadom.[12] Istovremeno Kontakt grupa je zahtevala od Srbije da povuče svoje specijalne snage van pokrajine i omogući nesmetano kretanje zapadnih diplomata po Kosovu. Srbija je podršku tražila od Rusije, ali nije dobio podršku i posle susreta Miloševića i Jeljcina 16. juna 1998. u Moskvi, Milošević je morao udovoljiti zahtevima Kontakt grupe.[12] Još dok je Milošević bio na putu, 13 članica NATO pakta je nad Albanijom i Makedonijom izvelo vojnu vežbu pod nazivom „Odlučni orao”.[12] Kao odgovor na ovo, narednog dana je Vojska Jugoslavije na aerodromu u Batajnici organizovala aeromiting. Ohrabrena političkom intervencijom Zapada, OVK je počinjala ofanzivu krajem proleća i početkom leta 1998.[13] U julu 1998. prema procenama OVK je imala 20.000 do 25.000 pripadnika i uspela da ovlada sa oko 40% teritorije, uglavnom sela i manja varošice na Kosovu i Metohiji, dok su veća naseljena mesta u kojima je bilo većih policijskih odreda bila u blokadi.[14] Iz sela u kojima je delovala OVK je napadala komunikacije kako bi zaustavila saobraćaj i tako paralisala pokrajinu. MUP Srbije je odgovorio postavljanjem punktova i patrola na putevima, pa su zasede i gerilski napadi na policajce bili svakodnevni. Posebno dramatično bilo je u mestu Dečani, odsečeno od teritorije pod nadzorom srpskih snaga, pretrpano srpskim izbeglicama, bez električne struje i telefonskih veza. Deblokada Dečana je počela u junu 1998, a prvi put u borbama sa OVK u unutrašnjosti Kosova i Metohije učestvovala je Vojska Jugoslavije.[14] U toku borbi oko Dečana, po procenama UN, u zbegovima se privremeno pronašlo najmanje 65.000 Albanaca. Veliki preokret u dotadašnjim borbama se desio nakon Napad na Orahovac od strane OVK u drugoj polovini jula 1998. godine, nakon čega je VJ morala pomoći MUP Srbije da oslobode naselje.[15] Snage MUP-a Srbije i VJ od jula do oktobra 1998. izbacile su OVK iz nekoliko desetina sela, Drenice, ali i glavnog uporišta OVK u Mališevu.[16] Svako nastupanje oružanih snaga prate i konvoji izbeglica i dramatični izveštaji zapadnih medija. SAD i EU su optužile Srbiju za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu, pa je pod ovim izgovorom NATO rasporedio svoje trupe u Makedoniji i Albaniji.[17] Eskalacija krize Kao zvaničan razlog za rat 1999. godine predstavljena je zaštita Albanaca na Kosovu i Metohiji od etničkog čišćenja, kako navodnog dugoročnog tako i akutnog često opisivanog terminom „humanitarna katastrofa”. Međutim, masovno bekstvo albanskog stanovništva iz te pokrajine započelo tek nekoliko dana nakon što je bombardovanje bilo u punom jeku.[18] Od septembra 1998. NATO je zahtevao oružanu intervenciju preko Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija, ali nisu uspeli da izdejstvuju odluku za oružanu intervenciju protiv SRJ zbog protivljenja Narodne Republike Kine i Ruske Federacije, stalnih članica sa pravom veta.[19] Iz tog razloga, NATO se odlučio na samostalnu oružanu intervenciju, navodeći kao razlog da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše ponuđeni sporazum u Rambujeu. Razlozi za to su, navodno, neke od tačaka sporazuma koje su dovodile u pitanje suverenitet SR Jugoslavije: zahtevan je ulazak NATO trupa na Kosovo i Metohiju i njihovo slobodno kretanje celokupnom teritorijom SRJ, i predviđan referendum o samoopredeljenju na Kosovu i Metohiji kroz 3 godine čiji bi rezultati bili „značajan faktor” u odluci o konačnom statusu. Mnogi posmatrači su ovaj sporazum ocenili kao ultimatum za koji se unapred znalo da ga delegacija Jugoslavije ne može potpisati.[20] Sporazum Holbruk-Milošević Glavni članak: Sporazum Holbruk-Milošević Kada je propao pokušaj da Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija odobri napad NATO-a na SRJ, u dogovoru sa Ričardom Holbrukom Savet NATO-a izdao je naredbu 12. oktobra 1998. koja je davala ovlaštenje Generalnom sekretaru NATO-a Havijeru Solani da naredi vojni napad na SRJ. Da ukloni opasnost od vojnog napada Slobodan Milošević je pristao da pregovara sa Ričardom Holbrukom. Nakon razgovora predsednika SRJ Slobodana Miloševića sa izaslanikom SAD Ričardom Holbrukom sklopljen je 13. oktobra 1998. godine Sporazum Holbruk-Milošević o prekidu sukoba na Kosmetu i smanjenju broja vojnika VJ na Kosovu na broj sa početka 1998. godine, a za nadgledanje primene sporazuma određena je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).[21] Kosovska verifikatorska misija Glavni članak: Kosovska verifikaciona misija Kosovska verifikaciona misija kao organ Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) bila je sastavljena od velike grupe nenaoružanih mirovnih posmatrača od oktobra 1998. godine i trebala je nadgledati prestanak sukoba na Kosovu i Metohiji između policije Republike Srbije i Vojske Jugoslavije sa jedne, a pripadnika OVK sa druge strane, koji je dogovoren sporazumom Holbruk-Milošević. Vlada SRJ potpisala je 16. oktobra 1998. sporazum sa predsedavajućim OEBS-a da bude primljeno 2.000 pripadnika tzv. Kosovske verifikacione misije (KVM) OEBS-a, ali nije došlo svih 2.000 posmatrača.[22] Produbljivanje krize i neuspeli pregovori početkom 1999 Slučaj Račak Glavni članak: Slučaj Račak Kao neposredan povod za napad NATO-a iskorišćena je akcija policije 15. januara 1999. godine u selu Račak, gde se nalazilo uporište OVK, odnosno pripadnici bataljona „Sadik Šalja”.[23] Policija Srbije pokušala je da uhapsi pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova, koji su imali ukopane rovove, automatske puške i mitraljez, ali došlo je do većeg oružanog sukoba u kome je razbijeno uporište OVK, ubijeno oko 40 Albanaca i zaplenjeno oružje, ali nadležni organi nisu uspeli da završe uviđaj nad stradalima.[24] Tokom noći 15. na 16. januar policija nije bila u selu a 16. januara dolaze pripadnici Verifikacione misije na čelu sa Vilijamom Vokerom kao i veći broj novinara i zatiču leševe po selu, a najveći njihov broj u jarku nedaleko od centra sela. Vilijam Voker to odmah proglašava masakrom,[25] a snimci i izveštaji sa ovakvom konstatacijom odmah obilaze svet. Jugoslovenski zvaničnici demantuju da je bilo masakra. Formira se zajednički forenzički tim jugoslovenskih i finskih forenzičara. Iako rade zajedno autopsije nad telima, Helena Ranta na konferenciji za štampu 17. marta 1999. godine u Prištini kaže, kako je kasnije priznala pod pritiskom Vilijama Vokera,[26] da je došlo do „zločina protiv čovečnosti” čime se potvrđuje da je došlo do masakra.[27] Ovakav zaključak, kao i medijska kampanja, navode zvaničnike članica NATO-a da započnu vazdušne udare na SRJ kako bi sprečili dalju „humanitarnu katastrofu”.[28][29] Pregovori u Rambujeu Glavni članak: Pregovori u Rambujeu Dvorac Rambuje u kojem su vođeni pregovori. Generalni sekretar NATO pakta Havijer Solana razgovara sa američkim sekretarom za odbranu Vilijamom Koenom šta raditi ako jugoslovenska delegacija odbije da potpiše sporazum iz Rambujea, 15. marta 1999. Pregovori u Rambujeu (kod Pariza) o predloženom mirovnom sporazumu između Jugoslavije i kosovskih Albanaca su počeli 6. februara i trajali sve do 19. marta 1999. godine, uz posredovanje Kontakt grupe. Motivi i ciljevi svih pregovarača i danas predstavljaju kontroverznu temu, te ostaju nedorečeni.[30] Jugoslavija je na Konferenciji izrazila spremnost da Albancima pruži široku autonomiju u sastavu Srbije, ali su je oni ponovo odbili. „Pretnje našoj zemlji da će biti bombardovana ako ne dozvoli stranu okupaciju dela svoje teritorije predstavljaju upozorenje za ceo svet i sve narode i ljude kojima je stalo do slobode i mira. Nećemo dati Kosovo ni po cenu bombardovanja”, rekao je Milošević na sastanku sa delegacijom kiparskog parlamenta.[31] Mnogi izvori navode da je jugoslovenska strana bila ucenjena ratnim pretnjama, o čemu svedoči i stepen upornosti kojom je američki državni sekretar Madlen Olbrajt poslednja dva dana ubeđivala Albance da prihvate principe, kao i navodi britanskog šefa diplomatije Robina Kuka — koji je glavni razlog za albanski potpis na dokument našao u mogućnosti da se kazni Beograd.[20] U godinama posle bombardovanja, neki autori su navodili i postojanje dodatnih delova sporazuma, koje prvobitno nisu objavljene u medijima zapadnih zemalja, a koji pokazuju da je NATO program bio ne samo da se okupira Kosovo i Metohija, već cela Jugoslavija.[32] Ovo je odbacio ne samo Milošević, već i jugoslovenski parlament, koji je predložio da UN snage nadgledaju mirovno rešenje. Klinton i Bler su takav predlog ignorisali. Smatra se čak i da je Bler bio veći zagovornik bombardovanja nego američki predsednik Klinton.[33] Pregovori su se završili tako što je albanska delegacija sporazum potpisala, dok je jugoslovenska odbila. Poslednji razgovori Miloševića i Holbruka Kada su već postojali svi izgledi da diplomatija neće uroditi plodom, u Beograd je 22. marta ponovo doputovao američki izaslanik, Ričard Holbruk. U „poslednjem pokušaju da donese mir…jer vremena više nema”, on je nastojao da ubedi Miloševića da potpiše sporazum iz Rambujea.[34] Kada su razgovori završeni, on se obratio medijima izjavom da nije postignut suštinski napredak. Mediji su preneli da su pregovori propali.[35] Bio je to poslednji pokušaj diplomatskog rešavanja krize, pre otpočinjanja vazdušnih udara.[36] Propaganda Glavni članak: NATO propaganda i agresija na SRJ Pre i tokom bombardovanja SRJ NATO je primenjivao određene propagandne aktivnosti, u cilju ostvarivanja uticaja na javno mnjenje u cilju dobijanja podrške za sprovođenje agresije na SRJ. Najviše je tokom propagandnih aktivnosti NATO-a i zapadnih medija korišćen Slučaj Račak, ali i tzv. Operacija Potkovica. Letak koji su izbacivali NATO avioni tokom bombardovanja SRJ NATO je započinjanjem agresije započeo i psihološka dejstva na vojna i civilna lica. Masovna psihološka kampanja (engl. psychological operations) je uključivala radio obraćanja, bacanje propagandnih letaka i TV emitovanja. Sadržina propagandnih letaka je najčešće vezana za pretnje od upotrebe modernog naoružanja, pokušaj stvaranja zabune u pozadini i u drugim vojnim jedinicama kao i pokušaj stvaranja razdora između Vojske Jugoslavije i Policije Srbije.[37] Bombardovanje Lansiranje krstarećih raketa tipa Tomahavk Odnos snaga Strane u sukobu Broj zemalja Površina (km²) Broj stanov. (miliona) BND (milijarda $) BND po stanovniku ($) DB (milijarda $) NATO 19 22.327,24 743,83 11.731,15 13.532 3.311,94 SRJ 1 102,00 11,5 21,94 1.980 3,85 Odnos 19:1 228,7:1 67,3:1 518,3:1 5,83:1 860,3:1 Izvor:[38] Početak Dana 23. marta, Havijer Solana je izdao naređenje o početku napada na SRJ. Istog dana, Momir Bulatović, premijer Jugoslavije, proglasio je neposrednu opasnost od ratnog stanja. Narednog dana sve institucije su otpočele pripremu, radi povećanja javne bezbednosti (štampanje pamfleta o ponašanju građana u slučaju opasnosti itd.). Oko 19:45 začule su se prve detonacije u Prištini, a u 20 časova i 20 minuta[39] bombardovano je područje Kosova i Metohije. Tokom narednih dana bombardovani su i veći gradovi Srbije i Crne Gore: Beograd, Niš, Novi Sad, Leskovac, Užice, Podgorica, Sombor, Subotica,[40] Herceg Novi, Pančevo itd. Bombardovani su i radiotelevizijski predajnici i vojni objekti u celoj zemlji. Snage u sukobu NATO snage U napadima na SR Jugoslaviju NATO snage koristile su oko hiljadu letelica (lovci, lovci-bombarderi, bombarderi, špijunski avioni itd.), odnosno skoro ceo NATO savez (osim Islanda i Luksemburga — koji nemaju vazdušne snage, i Grčke, koja nije učestvovala iz političkih razloga). U spisak ne ulaze niti Mađarska, Češka i Poljska koje su se tek pridružile NATO-u i nisu još činile deo vojnog aparata, mada je pred kraj rata na Kosmet poslata npr. i češka poljska bolnica. Najveće prisustvo imale su snage SAD, mada i ostale članice nisu imale malu ulogu u agresiji. NATO se oslonio na poznatu dvofaznu taktiku, primenjenu u Zalivskom ratu, koja podrazumeva brzu neutralizaciju vojnih objekata u prvoj, odnosno uništenje drugih objekata u drugoj fazi. Pre rata, Remzi Klark je prilikom posete Srbiji pomenuo i treću fazu, koja podrazumeva napad i na civilnu infrastrukturu, ukoliko se ne ispuni politički cilj. Učestvovanje SAD U skoro svim prethodnim vojnim sukobima Sjedinjene Države sudelovale su u najvećem broju, mada ne kao tokom Zalivskog rata. SAD su jedine od članica NATO-a koje su sposobne pokriti sve što sukob zahteva (lovci, lovci-bombarderi, radarski avioni, kao i strateški bombarderi, avioni za logističku potporu, krstareće rakete, CSAR-spasilačke ekipe itd.). F-16C Fajting falkon; najmanje 78 u službi vazduhoplovstva SAD na početku rata, na kraju verovatno preko stotinu. Svi američki F-16 bili su bazirani u Italiji, najveći broj u vazdušnoj bazi Avijano. F-16 je činio glavninu napadnih strana NATO-a. Takav jedan avion srušen je prema zvaničnim informacijama od strane jugoslovenske PVO 2. maja 1999. kraj Beograda. Američki F-15 poleće iz Avijana F-15E Strajk igl; oko četrdeset na početku rata, na kraju verovatno više od 65, svi bazirani u Avianu. Ovi lovci-bombarderi imali su najrazličitije misije napada na tlo. Korišćeni su i u napadima grafitnim bombama koje su izazvale nestanak električne energije u Srbiji. Poznato je da su bili mnogi slučajevi prisilnog sletanja ovih aviona u Sarajevu. A-10 Tanderbolt II; oko 44 pri kraju rata, sudelovali su u otkrivanju ciljeva. Jedan pogođeni A-10 od strane rakete `SA-13` uspeo je da prisilno sleti kraj Skoplja. Ф-117 Noćni soko; 12 ovakvih „nevidljivih“ bombardera stiglo je u Avijano pre rata. Kasnije se dešava neočekivano. Jedan od tih aviona (koji su u Zalivskom ratu postali poznati kao „nedodirljivi`) srušen je od strane jugoslovenske PVO. Pilot je spašen nekoliko časova nakon obaranja. Ovaj događaj doveo je u ozbiljnu krizu koncept aviona „stelt“ tehnologije. B-52; korišćeno od 8 do 20 aviona, baziranih u UK. Prenosili su krstareće projektile AGM-86C i CALCM do ciljeva. B-2 Spirit; još jedan „nevidljivi“ bombarder, prvi put korišćen u ovom ratu. Njegovo naoružanje brojalo je 8 JDAM bombi na satelitsko upravljanje. B-1B Lenser; 5 aviona pri kraju rata. F-15 Igl; jedan od retkih običnih lovaca koji je poslat na SRJ. Korišćeno od 24 do 32 aviona. NATO objavio kako su ti avioni oborili 4 jugoslovenska MiG-29. Ф/А-18 Stršljen; 48 aviona, najveći deo stacioniran na nosačima aviona u Jadranu. Korišćeni u misijama bombardovanja. F-14 Tomket; 28 aviona na nosaču USS Teodor Ruzvelt. Vrlo mala upotreba. S-3 Viking; 8 aviona. Misije patroliranja. EA-6 Sumnjivac; 25 aviona. Korišćen za elektronsko nadgledanje. Herjer II; 8 aviona na brodu USS Nasau. Jedan izgubljen prilikom kvara pri sletanju. E-3 Stražar; 2 radarska aviona, bazirana u Nemačkoj. E-8 Džoint Stars; 2 radarska aviona, minimalno korišćena. KC-135 Strateška cisterna; 80 letećih cisterni. KC-10 Proširivač; 10 letećih cisterni. E-2 Sokolovo oko; 5 radarskih aviona na nosaču USS Teodor Ruzvelt. Bilo je i drugih aviona, ako se dodaju i transportni (C-17, C-141, C-5 i C-130), i ostali potporni i avioni za nadgledavanje. Takođe, letjele su i bespilotne letelice (RK-1 Predator). Pomorske snage SAD činile su jedan nosač aviona, USS Teodor Ruzvelt, 2 broda za amfibijsku potporu (USS Nasau i USS Inčon) kao i mnogi razarači koji su dejstvovali ispaljivanjem krstarećih raketa `Tomahok`. Učestvovanje Belgije F-16C fajting falkon; 16 aviona stacioniranih u Italiji. Učestvovanje Kanade F/A-18 Hornet; 12 aviona stacioniranih u Avianu, Italiji. Učešće u misijama vazduh-zemlja. Učestvovanje Danske F-16C fajting falkon; 6 aviona. Učestvovanje Francuske Jaguar; 6 aviona Miraž F1; 4 aviona Miraž 2000; 18 aviona C-160; 1 avion za špijunažu E-3 Stražar; 1 avion za špijunažu KC-135 Strateška cisterna; 3 letećih cisterni Pomorske snage Francuske činile su 1 fregatu, 1 podmornicu i 1 patrolni brod. Učestvovanje Nemačke Panavia Tornado; 14 aviona za napade vazduh-zemlja. C-160; 1 leteća cisterna. Pomorske snage Nemačke činile su 1 fregatu. To je bilo prvo borbeno sudelovanje Nemačke od Drugog svetskog rata. Učestvovanje Italije Panavia Tornado; 24-34 aviona. Misije patroliranja i napada vazduh-zemlja. F-104 Svemirski ratnik; 12 aviona za odbranu. AMX Gibli; 12 aviona u misijama napada vazduh-zemlja. Herjer II; 4 aviona u misijama napada vazduh-zemlja. B707T/T; 2 aviona-cisterne Pomorske snage Italije uključivale su jedan nosač aviona i fragatu. Učestvovanje Ujedinjenog Kraljevstva Herjer II; 12 aviona stacioniranih u Italiji. Panavia Tornado; 8 aviona stacioniranih u Nemačkoj. E-3 Stražar; 2 špijunska aviona. Lokid L-1011; 3 aviona-cisterne. Vikers VC-10; 3 aviona-cisterne stacioniranih u Nemačkoj. Si Herjer; na nosaču aviona HMS Invinsibl. Pomorske snage Ujedinjenog Kraljevstva činile su nosač aviona HMS Invinsibl, 1 podmornica, 1 fregata i jedan pomoćni brod. Kasnije se govorilo da je učešće UK bilo razočaravajuće, zbog kašnjenja ulaska Tornadoa u sukob i neefikasnosti Herjera. Učestvovanje Norveške F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. C-130 Herkules; 1 transportni avion. Učestvovanje Holandije F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. Saopšteno je da je jedan ovakav avion u holandskoj službi uspeo da obori jednog jugoslovenskog MiG-29, postignuvši tako prvu i jedinu evropsku vazdušnu pobedu. Foker 60; 1 avion KDC-10; 2 aviona-cisterne stacioniranih u Holandiji. Pomorske snage Holandije činile su 1 fregatu. Učestvovanje Portugala F-16 fajting falkon; 3 aviona stacioniranih u Italiji. Učestvovanje Španije F/A-18 Stršljen; između 6 i 12 aviona stacioniranih u Italiji. KC-130; 1 avion-cisterna. CASA C.212 Aviokar; 1 transportni avion. Pomorske snage Španije činile su 1 fregatu. Učestvovanje Turske F-16 fajting falkon; 11 aviona stacioniranih u Italiji. Pomorske snage Turske činile su 1 fregatu. OVK Snage VJ Vojska Jugoslavije je nastala 20. maja 1992. godine od onih delova Jugoslovenske narodne armije koji su se nakon raspada SFRJ (i završetka vojnih povlačenja iz bivših jugoslovenskih republika) zatekli na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije. U svom sastavu je imala najveći deo naoružanja i vojno opreme nasleđene od raspuštene JNA, ograničena dogovorima o kontroli naoružanja 14. juna 1996, nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 14. decembra 1995.[41] Tim sporazumom tadašnja Savezna Republika Jugoslavija obavezala se na ograničavanje broja tenkova, borbenih vozila pešadije, artiljerijskih oruđa, borbenih aviona i helikoptera. Dozvoljeni broj borbenih efektiva bio je:[42][43] Tip borbenog sredstva Dozvoljeni broj Tenkovi 1025 Oklopna borbena vozila 850 Artiljerijska oruđa 3750 Borbeni avioni 155 Borbeni helikopteri 53 Ukupno je u periodu od 1992. do 1999. rashodovano 1 T-55, 33 PT-76, 1 JVBT, 7 oklopna transportera M-60, 2 BRDM-2, 2 borbena oklopna vozila M-86, 26 samohotki M36 i 1 2S1 Gvozdika i 424 T-34.[44] Kopnena vojska Glavni članak: Kopnena vojska Vojske Jugoslavije Vojska Jugoslavije je u svom sastavu, pred početak bombardovanja, imala oko 1000 tenkova, oko 800 oklopnih borbenih vozila i preko 3700 artiljerijskih oruđa. U redovnom sastavu bilo je preko 100.000 vojnika a po potrebi mogla je računati na preko 400.000 rezervista.[45] Vojska je bila podeljena na tri armijske oblasti koje su u svom sastavu imale oko 70 brigada raznih tipova (pešadijskih, mehanizovanih, motorizovanih, oklopnih itd.).[46] Oklopne jedinice Vojske Jugoslavije bile su opremljene mešavinom starih sovjetskih T-55 i modernijih M-84 tenkova jugoslovenskog porekla. Takođe, u svom sastavu oklopne jedinice su imale i određen broj starih tenkova T-34-85, M4 Šerman i samohodnih oruđa M36 Džekson. Određen broj ovih vozila je korišćen tokom dejstava i pri redovnoj obuci ali većina je bila u skladištima, predodređena za uništavanje u skladu sa potpisanim međunarodnim protokolima. Kopnena vojska je raspolagala sa preko 500 borbenih vozila pešadije M-80 i oko 200 oklopnih automobila i transportera. Artiljerijsku podršku pružali su minobacači kalibra 60, 82 i 120 mm, topovi i haubice kalibra 105, 122, 130, 152 i 155 mm kao i višecevni bacači raketa kalibra 128 mm. Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Glavni članak: Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana (RV i PVO) je potpuno nasledila materijalno-tehničke resurse JNA. Ukupno je pred početak bombardovanja u inventaru bilo oko 240 aviona i oko 128 helikoptera. Protvvazduhoplovna odbrana je uključivala kombinaciju raketa velikog dometa za pokrivanje i odbranu većih formacija i teritorija, srednjeg i kratkog dometa kao i artiljerijskih jedinica namenjenih trupnoj PVO. Vojska Jugoslavije je nasledila i radarske i izviđačke komponente bivše JNA, inkorporirane u centar VOJIN. Svaka armijska oblast je imala vojne aerodrome a po potrebi, u slučaju ratnih dejstava koristili su se i civilni aerodromi. Lovačka avijacija je do početka bombardovanja bila u izuzetnom lošem stanju, sa isteklim resursima i u neophodnosti generalnog remonta. Takvo stanje se naročito odrazilo na uspeh u borbenim dejstvima tokom NATO bombardovanja. U inventaru protivvazdušne odbrane nalazili su se topovi 20, 30 i 40 mm, prenosni lanseri Strela i Igla, samohodni lanseri Strela-1, Strela-10 kao i sistemi S-125 Neva i 2K12 Kub. Vazduhoplov Zemlja porekla Tip Brojnost Ukupno MiG-29 Sovjetski Savez Lovac/Trenažer 14+2 16 MiG-21 Sovjetski Savez Lovac/Trenažer/Izviđač 54+8+4 66 J-22 Orao SFRJ Jurišnik/Trenažer/Izviđač/Trenažer-izviđač 35+10+10+2 57 G-4 Super Galeb SFRJ Laki jurišnik/Trenažer/Tegljač meta/Prototip 48+8+4+1 61 G-2 Galeb SFRJ Laki jurišnik/Trenažer oko 20 oko 20 Antonov An-2 Poljska Transportni avion 4 4 Antonov An-26 Sovjetski Savez Transportni avion 12 12 Jakovljev Jak-40 Sovjetski Savez Putnički avion 4 4 Mil Mi-8 Sovjetski Savez Transportni i višenamenski helikopter 44 44 Mil Mi-14 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 3 3 Kamov Ka-25 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 4 4 Kamov Ka-28 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 2 2 SA-342 Gazela Francuska/ SFRJ Višenamenski/izviđački/jurišni helikopter 30+3+42 75 Ratna mornarica Glavni članak: Ratna mornarica Vojske Jugoslavije Vazdušni udari Glavni članak: Hronologija NATO bombardovanja SRJ Savezni MUP Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana je 24. marta 1999. godine u oko 19:30 časova, samo desetak minuta posle poletanja većeg broja aviona iz baze NATO-a u italijanskom gradu Avijanu, objavio da su započeli vazdušni napadi protiv vojnih ciljeva u SRJ. Prve večeri su većinom gađani vojni ciljevi, mahom krstarećim raketama „Tomahavk”. Drugog dana su, prema pojedinim medijima, prvi put upotrebljeni „stelt” bombarderi F-117A i B-2. Dana 27. marta u 20.42[47] došlo je do senzacionalnog obaranja jednog aviona tipa F-117A, koji je pao u ataru sela Buđanovci.[47] Srpski radarski položaji su često menjali svoje položaje i vrlo često pravili lažne ciljeve. U uslovima potpune vazdušne nadmoćnosti NATO-a Vojska Jugoslavije je pokušavala da se odbrani uz potencijal na zaštiti ljudstva i borbene tehnike.[48] U aprilskim danima, pogođeno je i uništeno dosta značajnih civilnih ciljeva: sva tri mosta, rafinerija nafte i zgrada televizije u Novom Sadu, toplana na Novom Beogradu, rafinerija nafte u Pančevu itd. Lokacije na Kosovu i jugu centralne Srbije na kojima je NATO avijacija koristila zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom tokom bombardovanja 1999. godine Tokom bombardovanja SRJ izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.[49] Državnici vodećih zemalja i vojni komandanti NATO-a izjavljivali su da će bombardovati samo vojne ciljeve, pri čemu je najavljivana akcija ne duža od nekoliko dana.[50] Ipak, procenjuje se da je oko 38% bombardovanih objekata imalo civilnu namenu. U toku bombardovanja poginulo je 462 vojnika i preko 2000 civila, među kojima je bilo dece, bolesnika i starih osoba. Te žrtve je portparol NATO-a Džejmi Šej nazvao „kolateralna šteta”. U početku agresije učestvovalo je na stotine, a krajem rata na hiljade ratnih bombardera i krstarećih raketa ogromne razorne moći. Korišćena je municija punjena osiromašenim uranijumom[51][52], kao i kasetne bombe za bombardovanje civilnih ciljeva,[53][54] što je zabranjeno po Ženevskoj konvenciji. NATO je lansirao ukupno 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 „kasetnih bombi”. Samo od posledica kasetnih bombi, u toku bombardovanja poginulo je oko 200 osoba, a ranjeno više stotina. Jugoslavija je pretrpela ogromnu materijalnu štetu koja se u zavisnosti od izvora procenjuje od 30 pa do čak 100 milijardi dolara. Na teritoriju Srbije je bačeno oko 1.000 kasetnih bombi na 219 lokacija na površini od 23 hiljade km².[55][56] Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[57] Važni napadi Mart 24. marta, prve krstareće rakete pale su na kasarnu u Prokuplju u 19.53 kada je stradao prvi vojnik VJ Boban Nedeljković. U 19.55 pogođeni su vojni ciljevi u Prištini. Zatim su u 20.05 3 krstareće rakete pogodile podzemni bunker u Kuršumliji, kada je poginulo 11 vojnika VJ. Zatim su bombe oko 20.10 pale na kasarnu u Vrbici. Vojni ciljevi u Batajnici pogođeni su u 20.38. April 1, 3, i 26. aprila, NATO je redom srušio Petrovaradinski, Most Slobode i Žeželjev most u Novom Sadu, čime je ovaj grad ostao odsečen od saobraćaja na Dunavu. 2. aprila u 01:30 sa 3 projektila gađano je selo Nogavac, opština Orahovac. Poginulo je 11 lica, a 5 je zadobilo teške telesne povrede. Tokom bombardovanja Kuršumlije, poginulo je 13 civila i oštećeno oko 500 civilnih i religijskih objekata kao što su manastir Presvete Bogorodice i Svetog Nikole iz 12. veka. 12. aprila pogođen je železnički most u Grdeličkoj klisuri kod Leskovca, preko koga je u tom trenutku prelazio voz na liniji Beograd-Solun. Tom prilikom stradalo je na desetine ljudi. Takođe su na ovaj dan uništeni proizvodni pogoni kragujevačke fabrike Zastava automobili. 14. aprila, NATO je bombardovao kolonu albanskih izbeglica na putu Đakovica—Dečani. U četiri odvojena napada NATO avijacija je ubila oko 70 a ranila oko 35 civila albanske nacionalnosti. 15. aprila, NATO je jakim bombama gađao beogradsku naselje Rakovica, što je izazvalo tešku materijalnu štetu u celoj opštini. Istog dana, NATO je bombardovao „Petrohemiju” u Pančevu, izazvavši tešku ekološku katastrofu. 17. aprila u 21:30, u selu Batajnica, za vreme dejstva avijacije NATO, od šrapnela eksplodiranog projektila poginula je trogodišnja Milica Rakić (1996). Njena smrt je postala simbol stradanja i patnji dece Jugoslavije. Prilikom istog dejstva lakše je povređen i dečak Dražen Janković (1997). 22. aprila Oko 4:00 sa četiri projektila bombardovana je rezidencija predsednika Savezne Republike Jugoslavije — Slobodana Miloševića u Užičkoj 15 u Beogradu. Nije bilo povređenih, ali je zgrada uništena do temelja. 23. aprila, NATO je pogodio tehnički deo zgrade RTS-a u Beogradu, ubivši 16 radnika. Direktor RTS-a, Dragoljub Milanović je kasnije osuđen na višegodišnju zatvorsku robiju, jer znajući da će do gađanja doći nije izmestio tehniku i ljude na lokaciju pripremljenu za slučaj rata. Zgrada RTS-a u Beogradu, nakon bombardovanja 25. aprila rafinerija nafte u Novom Sadu je bombardovana. To je izazvalo ekološku katastrofu u ovom gradu. 27. aprila između 12:15 i 12:30 bombardovana je Surdulica, poginulo je 20 civila uz veliku materijalnu štetu. 29. aprila, bombarder je sa 2 projektila oštetio televizijski toranj na Avali, koji se kasnije urušio. 30. aprila, NATO je bombardovao centar Beograda: pogođene su zgrade republičkog i saveznog MUP-a, Generalštaba i Ministarstva odbrane. Tokom gašenja požara u zgradama ministarstva odbrane i generalštaba, NATO je ponovio napad, izazvavši teško ranjavanje većeg broja vatrogasaca i već prisutnih novinara i snimatelja. Maj 1. maja, pogođen autobus na mostu na reci Lab, na magistralnom putu Niš-Priština. U napadu je projektilom pogođen autobus „Niš ekspresa” koji je prelazio most u selu Lužane, 20 km severno od Prištine. U napadu je stradalo 60 ljudi uključujući 15 dece. Istog dana bombardovano je stambeno naselje u beogradskoj opštini Vračar. 3. maja je bombardovan autobus „Đakovica prevoza” kod mesta Savine Vode, na putu Peć—Kula—Rožaje, kada je 20 građana poginulo, dok su 43 lica povređena. Istog dana je bombardovana i Televizija Novi Sad. 7. maja, NATO je gađao centar Niša kasetnim bombama, koje su ubile 15, a ranile 19 civila. 8. maj — dan „Diplomatskog košmara” — američki avion (najverovatnije tipa B-2) je pogodio zgradu kineske ambasade, ubivši veći broj kineskih državljana. Kina je zapretila ulaskom u rat na strani SRJ, ali kompromisom nakon rata, SAD su finansijski obeštetile porodice poginulih i Kinu kao državu. 14. maja, NATO je bombardovao albanske izbeglice na farmi „Koriša” kod Prizrena. Ukupno je u napadu poginulo 87, a ranjeno 70 civila albanske nacionalnosti. Među žrtvama je bilo 10 novorođenčadi i 26 dece uzrasta do 15 godina. NATO je u ovom napadu koristio termovizuelne bombe koje posle udara razvijaju temperaturu visoku i do 2.000 °C. 20. maja bombardovan je Kliničko-bolnički centar „Dr Dragiša Mišović” u Beogradu. Ubijena su tri pacijenta i jedan radnik, a ranjeno više pacijenata i zdravstvenih radnika. Poginulo je i sedam gardista Vojske Jugoslavije koji su se nalazili ispred klinike. Razorena je Neurološka klinika, a od eksplozije demolirane i zgrade Centra za dečje plućne bolesti i tuberkulozu i Ginekološko-akušerska klinika. 23. maja grafitnim bombama je gađana termoelektrana Obrenovac. Došlo je do nestašica struje u ovom delu Srbije. 24. maja bombardovana su elektroenergetska postrojenja kod Kostolca, Novog Sada i Niša, čime je prouzrokovana nestašica električne energije širom Srbije. Most slobode u Novom Sadu nakon bombardovanja 30. maja bombardovan je most u Varvarinu u dva navrata i tada je poginulo 10 civila, a 30 je ranjeno. (vidi: Masakr u Varvarinu). 31. maja NATO avijacija je u toku noći u Surdulici bombardovala gerontološki centar, sanatorijum za plućne bolesti i paviljon u kome su bile smeštene izbeglice iz Republike Srpske Krajine. Tada je ubijeno 20 civila, a 88 povređeno.[58] Istog dana bombardovana je i stambena zgrada u Novom Pazaru i tada je poginulo 11 ljudi.[59] [60] Jun 7. juna bombardovana je farma ovaca i koza u selu Podgorac, vlasništvo „Eko-hrane” iz Boljevca. U tom napadu poginula su 3 radnika i porušeno je 7 objekata. 10. juna oko 13:15 raketirano je selo Kololeč u opštini Kosovska Kamenica. To je bio poslednji vazdušni napad tokom NATO bombardovanja SRJ. Otpor Jugoslavije Iako je bila prilično inferiorna u odnosu na NATO, Vojska Jugoslavije je pružila odlučan otpor vazdušnim napadima. NATO bombarderima i krstarećim raketama su se od prvog dana bombardovanja SR Jugoslavije, suprotstavili Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije. Pored oružane defanzive, Vojska Jugoslavije se NATO-u suprotstavljala i maskiranjem svojih položaja i tehnike, kao i postavljanjem lažnih meta (u vidu maketa aviona, tenkova, raketnih jedinica PVO, mostova itd.) koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni.[61] Iako je glavni cilj NATO-a bio da još na početku bombardovanja SR Jugoslavije uništi ili onesposobi Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušnu odbranu, kao i službu za radarsko osmatranje (VOJIN), a zatim i nanese velike gubitke Kopnenoj vojsci, to se nije desilo. Jedinice PVO i VOJIN, iako su pretrpele određene gubitke u ljudstvu i tehnici, učestvovale su u odbrani zemlje tokom svih 78 dana bombardovanja i uspele da nanesu određene gubitke NATO snagama. Lovačka avijacija je avionima MiG-29 ostvarila određeni broj letova u prvim nedeljama rata i pretrpela je veće gubitke (10 oborenih aviona), ali nije uspela da ostvari nijedno obaranje neprijateljskih aviona. Značajnu podršku i pomoć u odbrani zemlje od bombardovanja, Jugoslaviji su pružali i radio-amateri iz zemlje. Jugoslovenskim radio-amaterima podršku su davali i radio-amateri iz zemalja okruženja, ali i iz Italije i drugih zemalja Evrope. Radio-amateri su imali značajnu ulogu prenoseći stotine hiljada informacija sa terena, a najviše o naletima i udarima NATO avijacije i krstarećih raketa, o bespilotnim letelicama, helikopterima, i drugim podacima. Mnogo ljudskih života, ali i materijalnih i tehničkih dobara je spaseno pravovremenom informacijom koju je mreža od oko 2.000 radio amatera prenosila i tako izveštavala građane, službe spasavanja, civilnu zaštitu i druge o nastupajućim opasnostima i dešavanjima na terenu.[62] Podršku u odbrani zemlje od NATO bombardovanja, Jugoslaviji su pružali mnogi tadašnji hakeri iz zemlje, ali i iz srpske dijaspore, koji su izvršili brojne uspešne hakerske napade na servere NATO pakta i sajtove zemalja koje su učestvovale u bombardovanju. Na početku NATO bombardovanja, odvijao se pravi sajber rat, kada su srpski hakeri na nekoliko dana uspeli čak da potpuno blokiraju servere NATO-a.[63][64] Sukobi na tlu Dana 9. aprila 1999. godine počela je Bitka na Košarama. Druga velika operacija u cilju pokušaja proboja granice SRJ iz pravca Albanije je Operacija Strela koja je trajala u periodu 26. maj—10. jun 1999. Tokom vazdušnih udara NATO pakta konstantno su vođene borbe na teritoriji Kosova i Metohije sa pripadnicima OVK. Vojska Jugoslavije je zbog pritiska vršila konstantna pregrupisavanja i pokrete trupa. Tako su pripadnici 252. oklopne brigade, jedne od najjačih oklopnih formacija u VJ, uspešno izveli prebacivanje celokupne brigade iz Kraljeva u rejon Kline, na Kosovu. U dejstvima protiv OVK korišćeni su mahom stariji tenkovi tipa T-55 dok su moderniji tenkovi čuvani za predviđenu kopnenu invaziju NATO pakta. Bitka na Košarama Glavni članak: Bitka na Košarama Bitka na Košarama, bila je bitka između pripadnika Vojske Jugoslavije i pripadnika OVK, podržavane regularnom Vojskom Republike Albanije i NATO avijacijom. Bitka se vodila oko graničnog prelaza Raša Košares na granici SR Jugoslavije i Republike Albanije između 9. aprila i 10. juna 1999, tokom NATO bombardovanja SRJ. Cilj napada sa albanske strane (Operacija strela[65]) bila je kopnena invazija na Kosovo i Metohiju i presecanje komunikacije između jedinica VJ u Đakovici i u Prizrenu. Takođe, još jedan cilj je bio i zauzimanje šireg područja Metohije tokom tog napada.[66][67] Posle teških borbi VJ uspela je da porazi napadača i spreči njihov ulazak na KiM. Pripadnici OVK uspeli su da zauzmu karaulu Košare zbog artiljerijske podrške Vojske Albanije, podrške NATO avijacije i malog broja vojnika VJ na tome području koji su morali da se povuku, ali su poraženi u njihovom planu kopnene invazije na tom pravcu uprkos podršci koju su imali. Operacija strela Glavni članak: Operacija Strela Operacija Strela je agresivna vojna operacija, sadržana u skupu napadačkih borbenih dejstava OVK, potpomognutih snagama, albanske vojske i NATO, a protiv jedinica Vojske Jugoslavije u periodu od 26. maja do 10. juna 1999. Cilj operacije Strela bio je slamanje otpora, razbijanje i uništenje odbrambenih pograničnih snaga VJ, te otvaranje koridora za dodatno ubacivanje terorista na područje Kosova i Metohije i presecanje komunikacija na liniji Peć—Prizren.[68] U širem planu, ova operacija je trebalo da obezbedi južni koridor, koji bi poslužio za eventualnu invaziju snaga NATO na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije. Ova operacija je trajala paralelno sa intenzivnim bombardovanjem Jugoslavije od strane istih snaga. Operacija Strela je po svojim karakteristikama klasična vazduhoplovno-kopnena operacija.[66][66][69][42] Ova operacija završena je neuspešno, jer je Vojska Jugoslavije i pored velike nadmoći protivnika, odbila sve napade i sprečila probijanje granice. Okončanje bombardovanja Novi diplomatski napori Rusija je angažovala svog diplomatu, Viktora Černomirdina, a SAD Stroba Talbota. S obzirom da nije bilo saglasnosti oko toga kako treba dalje postupati, kao posrednik između ova dva pregovarača, angažovao se finski predsednik Marti Ahtisari. Novi predlog, njih trojica su lično odneli u Beograd Miloševiću. Milošević je na nagovor Černomirdina pristao na taj kompromis, koji je predviđao prekid rata, pod uslovom da se srpske jedinici i civilna administracija povuku sa Kosova i Metohije i ustupe mesto KFOR-u, jedinicama OUN pod komandom NATO-a i UNMIK-a, međunarodne administracije.[70] Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 Glavni članci: Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu i Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1244 Kumanovski sporazum je vojno-tehnički sporazum između Međunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR) i vlada Jugoslavije i Srbije. Strane ovog Sporazuma potvrđuju dokument koji je finski predsednik Ahtisari podneo predsedniku Miloševiću, a koji su odobrili Narodna skupština Srbije i Savezna vlada SRJ dana 3. juna 1999, koji uključuje razmeštanje na Kosovu i Metohiji oko 45.000 vojnika, mahom iz zemalja NATO-a pod pokroviteljstvom Organizacije ujedinjenih nacija, efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva. Strane dalje konstatuju da je Savet bezbednosti spreman da usvoji rezoluciju koja je u postupku, u vezi sa ovim prisustvima.[71] Savezna skupština, Kontakt grupa, G8 i, konačno, vojne delegacije Jugoslavije i NATO-a, koje su pregovarale u Kumanovu, Makedonija su usvojili predlog, pa su operacije prekinute. Bombardovanje je trajalo ukupno 78 dana.[70] U većini gradova Srbije, pošto je Radio-televizija Srbije javila da je agresija NATO-a protiv SRJ završena, građani su masovno izašli na ulice, pucajući iz pištolja i automatskog oružja, bacajući petarde, a čuli su se i zvuci truba i pištaljki.[72] Poslednji gađani cilj na Kosovu je bila kasarna u Uroševcu, na koju je u sredu, 10. juna oko 19.35 sati ispaljeno pet projektila. „Nakon toga nije bilo napada, već samo preletanje aviona NATO nad Kosovom”, rekao je dežurni u pokrajinskom centru za obaveštavanje. Poslanici Srpske radikalne stranke su glasali protiv ponuđenih rešenja. Sporazum je u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvojen pre svega glasovima koalicije SPS-JUL i Srpskog pokreta obnove. Državni organi, Savezna vlada Savezne Republike Jugoslavije i Vlada Republike Srbije su, prema sporazumu, shvatali i bili saglasni da međunarodne bezbednosne snage (KFOR) budu raspoređene po usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti OUN 1244 iz tačke 1, da neometano funkcionišu u okviru Kosova i Metohije i da budu ovlašćene da preduzimaju sve neophodne akcije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane Kosova i Metohije, kao i da na drugi način obavljaju svoju misiju. Oni su dalje saglasni da poštuju sve obaveze iz ovog Sporazuma i da olakšaju raspoređivanje i funkcionisanje ovih snaga.[71] Protesti Tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, građani zemalja širom sveta su protestima i demonstracijama slali podršku Srbima. Među onima koji su pružali podršku Srbima i SR Jugoslaviji, bili su na hiljade građana Francuske, Grčke, Španije, Australije, Austrije, Kipra, Češke, Kube, Belgije, Kine, Brazila, Mađarske, Indije i drugih zemalja.[73] Manji protesti su pored ovih organizovani i u mnogim drugim zemljama, čak i u mnogim članicama NATO-a poput SAD, Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke i drugih zemalja u kojima je bilo veće prisustvo srpske dijaspore. Masovni protesti protiv bombardovanja su održavani i u samoj Srbiji, kao način prkosa i moralnog otpora agresoru, najčešće u vidu koncerata i mitinga na gradskim trgovima i mostovima, na kojima su učestvovali mnogi poznati pevači, glumci i druge javne ličnosti.[74] Legitimitet NATO bombardovanja Džejmi Šej, portparol NATO-a, postao je poznat zbog upotrebe fraze „kolateralna šteta” kojom je objašnjavao ubistva civila. Bombardovanje SR Jugoslavije je izvršeno bez odluke Organizacije ujedinjenih nacija, čime je prekršena njena Povelja, ali se agresori na to nisu obazirali. Pojedini državljani Srbije, poput Jevrema Brkovića i Srđe Popovića su podržavali NATO bombardovanje.[75] Neke države, među kojima i stalne članice Saveta bezbednosti OUN, Rusija i Kina, digle su svoj glas protiv bombardovanja i predložile su da Savet Bezbednosti UN usvoji rezoluciju kojom poziva da se obustave napadi NATO-a, kao kršenje Povelje UN, a nastave pregovori. Pored Rusije, Kina i Namibija su podržale rezoluciju protiv NATO napada na SRJ, ali u SB napad na SRJ su podržavale SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Kanada, Albanija, BiH, Slovenija, Malezija, Gambija i Bahrein.[76] Ruska Federacija sa Zajednicom Nezavisnih Država izjavom je osudila napad NATO-a i zatražila njegovu obustavu.[77] Zbog napada NATO-a na SRJ, predsednik Narodne Republike Kine Đang Cemin vojsku Kine upozorio je da mora biti spremna za rat, a Kina je tražila od SAD i NATO-a da obustave napad, ali SAD se nisu obazirale na protest Kine.[78] Posledice Vojni gubici Glavni članak: Vojni gubici u NATO bombardovanju 1999. 13. maja 1999. srušena američka bespilotna letelica „MQ-1 Predator” iznad Uroševca u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu Ostaci F-117 i kaciga pilota koji se čuvaju u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu Gubici NATO-a Prema zvaničnim informacijama, gubici u redovima NATO bili su relativno niski, najviše zbog neispunjavanja pretnje kopnenom operacijom. Osim nekih prisilnih sletanja nekoliko oštećenih aviona F-15, britanskog Harijera i jednog A-10 sa ranjenim pilotom u Sarajevu i Skoplju, gubici su sledeći: Dana 27. marta 3. divizion 250. raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije oborio američki „nevidljivi” bombarder F-117 Noćni soko, što je prvo obaranje aviona stelt tehnologije. Avion pao u ataru sela Buđanovci kod Rume. Pilot Dejl Zelko[79] (tada potpukovnik) spasen 6 sati nakon obaranja. (vidi: Obaranje F-117 kod Buđanovaca). Dana 26. aprila u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač, tokom trenažne misije. Dvojica pilota povređena. Dana 1. maja pao američki AV-8B Harijer, usled mehaničkog kvara pri sletanju na nosač aviona. Dana 2. maja američki lovac F-16 fajting falkon oboren zapadno od Beograda od strane 3. diviziona 250. raketne brigade jugoslovenske PVO. Avion pao na planini Cer. Pilot Dejvid Goldfajn (tada potpukovnik) spasen.[80] Dana 5. maja u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač. Dvojica pilota poginula. Osim ovih gubitaka, treba dodati obaranja 47 bespilotnih letelica (UAV),[81] 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila. Tadašnje vlasti u Beogradu su govorile o obaranju više desetina aviona, što nikada nije potvrđeno od strane NATO pakta, iako su ruski izvori neke od tih obaranja potvrdili nezvanično. Ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica i krstarećih projektila izloženi su u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu. Pored navedenih oborenih borbenih sredstava, snage PVO i strategijske grupacije RV i PVO, prema oceni uslova i elemenata gađanja su pogodile i još 36 aviona i 2 helikoptera. Ostaci ovih pogođenih letelica nisu pronađeni na prostoru SRJ.[42] Pripadnici Vojske Jugoslavije, zarobili su krajem marta 1999. u blizini granice sa Makedonijom, 3 američka vojnika, koji su ušli na teritoriju SRJ. Oni su oslobođeni 1. maja po naređenju predsednika SRJ Slobodana Miloševića, nakon što se sastao sa američkim humanitarcem Džesijem Džeksonom.[82] Nepotvrđeni gubici NATO-a 18. aprila, devet aviona Ratnog vazduhoplovstva VJ (jedan G-4 Super Galeb, šest J-22 Orao i dva MiG-21) poleteli su sa aerodroma „Ponikve” kod Užica i bombardovali aerodrom u Tuzli. Tada je navodno uništeno između 17 i 21 raznih tipova NATO aviona. U ovom napadu navodno je poginulo 11 pripadnika američkih oružanih snaga.[83] 26. aprila, četiri aviona tipa G-4 Super Galeb, od kojih su dva poletela sa aerodroma „Golubovci”, a dva sa aerodroma „Ponikve”, preleteli su granicu sa Albanijom i bombardovali šire područje aerodroma Rinas pored Tirane. Tom prilikom je navodno uništeno 9, a oštećeno 3 helikoptera tipa AH-64 Apač.[83] 20. maja oboren je američki strateški bombarder B-2 Spirit, koji je pao u Spačvanskim šumama u Hrvatskoj. Ovaj avion je oboren od strane 3. diviziona 250. raketne PVO brigade (istog diviziona koji je oborio F-117 i F-16). Prema tvrdnjama komandanta ovog diviziona Zoltana Danija[84] i zamenika komandanta Đorđa Aničića[85], ovaj gubitak je zataškan od strane NATO-a. Gubici Vojske Jugoslavije i Policije Srbije Zanimljivo i značajno je to što NATO snage u ovoj operaciji nisu uspele da nanesu velike vojne gubitke Vojsci Jugoslavije, kako u ljudstvu, tako ni u tehnici. Vojska Jugoslavije, iako prilično inferiorna u odnosu na najmoćniju vojnu silu na svetu, pokazala se kao prilično žilav i snalažljiv protivnik. Tokom dvoipomesečne kampanje bombardovanja, poginulo je ukupno 468 vojnika i 114 policajaca, od čega je od dejstava NATO-a poginulo 249 vojnika i 22 policajca, dok su ostali poginuli u kopnenim sukobima sa OVK teroristima. Oko 5.000 hiljada vojnika i policajaca je teže i lakše povređeno. Dok su gubici u borbenoj tehnici bili zanemarljivo niski, kao što je navedeno u tabeli ispod, zato što je izgubljena tehnika predstavljala svega oko 2% borbene tehnike koju je Vojska Jugoslavije tada posedovala. Zasluge za ovo su prvenstveno bile u tome što je Vojska Jugoslavije još neposredno pre i na početku bombardovanja povukla gotovo sve svoje snage iz kasarni i vojnih baza, vršila stalnu mobilnost trupa na terenu i primenjivala veoma dobru taktiku skrivanja i maskiranja vojnih ciljeva i pravljenja lažnih meta i mamaca poput maketa tenkova, mostova, snaga PVO, ali i drugih spretnih i dovitljivih tehnika zavaravanja neprijatelja, koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni. Veće gubitke Vojska Jugoslavije pretrpela je samo u nepokretnoj imovini (kasarne, vojne baze, aerodromi i druga vojna infrastruktura). Nepokretna imovina Tokom bombardovanja pogođeno je 3.350 objekata infrastrukture i zemljišnih parcela. Uništeno je 1.400 objekata a oštećeno 1.950. Ukupna pričinjena šteta u nepokretnostima iznosi 1.423.816.149 dolara. Usled bombardovanja sredstava naoružanja i vojne opreme, materijalno-tehničkih sredstava i sredstava materijalnih rezervi pričinjena je materijalna šteta u iznosu od 2.859.447.750 dolara. Ukupna šteta u imovini iznosi 4.283.263.899 dolara sa vrednošću na dan 30. jun 1999. Zgrada Generalštaba VJ, teško oštećena u NATO bombardovanju Pokretna imovina Prema zvaničnim podacima VJ uništeno/oštećeno je: tenkovi (T-55 i M-84), 18 oklopni transporteri (BVP M-80 i OT M-60), 10 izviđačka oklopna vozila (BRDM-2), 5 haubica (105 i 122 mm), 4 minobacači 120 mm (M-75, M74, M-53), 74 razna motorna vozila, 175 borbeni avioni MiG-29, 11 MiG-21, 33 G-4 Super galeb, 46 (23 uništena, 23 oštećena) Napomena: osim 6 MiG-ova 29 koji su oboreni tokom leta i jednog MiG-a 29 koji je uništen tokom udesa pri sletanju, svi ostali avioni su uništeni na zemlji. Materijalna šteta Glavni članak: Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ Ulica u Beogradu porušena NATO bombama Prema većoj proceni tadašnje vlasti materijalna šteta naneta SRJ, prvenstveno Srbiji, u vreme NATO bombardovanja iznosi oko 100 milijardi američkih dolara,[86] ali G-17 (grupa od sedamnaest nezavisnih ekonomista, kasnije deo političke opozicije aktuelnoj vlasti) dala znatno manju procenu da je naneta šteta SRJ od oko 30 milijardi dolara.[87][88] U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. Treba posebno napomenuti uništenje dve rafinerije nafte (u Pančevu i Novom Sadu), rušenje Avalskog tornja,[89] zgrade Radio-televizije Srbije[90], petrohemije u Pančevu, bombardovanje mostova u Novom Sadu, fabrike automobila Zastava iz Kragujevca[91], Duvanske industrije u Nišu, ambasade Narodne Republike Kine[91] i mnoge druge civilne ciljeve.[92] Civilne žrtve Glavni članak: Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ Broj civilnih žrtava u NATO bombardovanju još uvek nije precizno utvrđen a dosadašnje procene variraju u zavisnosti od izvora. Prema srpskim izvorima od posledica NATO bombardovanja poginulo je između 1200 i 4000 civila (najčešće se navodi oko 2500)[4][5] Prema tvrdnjama Hjuman Rajts Voč-a poginulo je između 489 i 528 civila.[93] Među poginulim civilima bilo je najmanje 81 dete.[94] Spomenik Večna vatra Spomenik deci žrtvama NATO agresije u Beogradu Spomenik herojima sa Košara Najviše poginulih civila bilo je u napadima na kolone albanskih izbeglica u Koriši kod Prizrena 14. maja (87) i kod Đakovice 14. aprila (75),[95] zatim u napadu na autobus kod mesta Lužane 1. maja (60), u Surdulici 27. aprila (20) i 31. maja (20), u bombardovanju zgrade RTS-a u Beogradu 23. aprila (16), u Nišu tokom bombardovanja kasetnim bombama[96] 7. maja (16), u napadu na putnički voz u Grdeličkoj klisuri[95] 12. aprila (13), u Aleksincu 5. aprila (12), u Novom Pazaru 31. maja (11) i u Varvarinu[97] 30. maja (10). Teže i lakše je ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece.[5] Napad koji je dobio najveću medijsku pažnju bio je napad 8. maja na ambasadu Narodne Republike Kine u Beogradu, koji je izazvao veliku diplomatsku napetost između vlada te države i SAD. U tom su napadu ubijena tri kineska službenika ambasade. NATO je ovu navodnu grešku opravdao „zastarelim mapama”. Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[57] Avgusta 2012. na Kopaoniku su poginuli podoficiri Vojske Srbije Slaviša Marković i Nebojša Milić, koji su kod Pančićevog vrha čistili teren od eksplozivnih naprava zaostalih iz NATO bombardovanja.[98] Nepune dve sedmice nakon toga, na istom mestu poginuo je i deminer Rade Alimpijević.[99] U Srbiji se do 1999. registrovalo između 15.000 i 20.000 novih slučajeva raka, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30.000 novih bolesnika.[100] Godine 2015. objavljeno je da je Srbija prva zemlja u Evropi po smrtnosti od malignih tumora. Prof. Dr Slobodan Čikarić, onkolog i predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka, smatra da je porast broja obolelih i umrlih od raka posledica NATO bombardovanja, tokom kojeg je na Srbiju bačeno 15 tona osiromašenog uranijuma.[101][102] Etničko čišćenje i izbeglice Izbeglički kamp u Kukešu (Albanija) Srušena pravoslavna crkva na Kosovu Prema podacima UNHCR-a i Hjuman Rajts Voča, za vreme bombardovanja je više od 800.000 Albanaca napustilo teritoriju Kosova i Metohije, a pripadnici jugoslovenske vojske, policije i paravojnih formacija su optuženi za sprovođenje sistematskih zločina, progona i masovnih ubistava.[103] Prema navodima iz ovih optužbi, preko 80% celokupnog stanovništva Kosova i Metohije i oko 90% Albanaca je bilo primorano da napusti domove.[104] Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i dolaska KFOR-a, Kosovo i Metohiju je zajedno sa vojskom napustilo više od 200.000 Srba i drugih nealbanaca.[105] Preostali Srbi su ostali da žive na severu Kosova i u izolovanim enklavama. Prema izveštaju Hjuman Rajts Voča, pripadnici nacionalnih manjina su bili lišavani slobode i izloženi nasilju, što je u većini slučajeva imalo političku pozadinu u vidu želje da se ukloni nealbansko stanovništvo, kao i da su jedinice OVK bile odgovorne za nasilje nad civilima tokom i posle 1999. Kultura sećanja Na teritoriji Srbije postoji 301 spomenik posvećen žrtvama NATO bombardovanja i ratova devedesetih.[106] Filmovi o NATO bombardovanju Igrani Ranjena zemlja (1999) Nebeska udica (2000) Rat uživo (2000) Pad u raj (2004) Čekrk (2013) Nebo iznad nas (2015) Balkanska međa (2019) Dokumentarni Bombardovanje: Put u rat (Vreme film, 2009) Bombardovanje: Kako se vodio rat (Vreme film, 2009) Bombardovanje: Žrtve rata (Vreme film, 2009) Lažima je počelo (RDW, 2001) Zašto? (RT, 2014) Bombardovanje Srbije 1999. (2016) Hronologija NATO bombardovanja SRJ Rat na Kosovu i Metohiji NATO propaganda i agresija na SRJ Obaranje F-117 kod Buđanovaca Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ Devastiranje pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohije u vreme NATO bombardovanja SRJ NATO bombardovanje Republike Srpske NATO bombardovanje Republike Srpske Krajine

ilustrovano knjiga o Dositeju veoma dobro stanje Autor: Đuro Gavela Izdavač: Novo pokolenje - Beograd, 1950. Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739[1] ili 1742. — Beograd, 28. mart 1811)[2] bio je srpski prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. On je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i autor svečane pesme „Vostani Serbije“.[3] Rođen je u danas rumunskom delu Banata tadašnje Habzburške Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku.[4] Biografija[uredi | uredi izvor] Dositej Obradović je rođen po jednom izvoru 1739[5]-1740. godine, a po drugom - 1742. ili 1743. godine u Čakovu u srpsko-rumunskom mestu u Tamiškom Banatu. Otac mu se zvao Đurađ, a po zanimanju bio je ćurčija i trgovac, a majka Kruna bila je kći Ranka Paunkića iz Semartona.[6] Njegov otac je umro oko 1748. godine i posle smrti ostavio je udovicu i četvoro male dece. Mati Kruna umire uskoro, oko 1752. godine, a deca su se rasturila po porodici. Mali Dimitrije dopadne jednom tetku. Dete je učilo osnovnu školu u mesnoj srpskoj školi, i kako se odlikovalo ljubavlju prema knjizi, tetak naumi da ga spremi za popa. Čitanje žitija svetaca inspirisalo je dvanaestogodišnjeg dečaka, i jednom prilikom htede sa jednim prosjačkim kaluđerima iz Dečana da beži u Osmansko carstvo, u pustinju da se posveti. Tetku se ovo nije svidelo, te ga odvede nazad u Temišvar, kod jednog jorgandžije. Kaluđer Dositej[uredi | uredi izvor] Kada se prva povoljna prilika ukazala, stari verski zanos se ponova razbuktao i on je opet zaželeo da ode u pustinjake i svetitelje. Ostavio je zanat, rodbinu i zavičaj, i 31. jula 1757. godine zakucao na vrata fruškogorskog manastira Hopova.[7] Hopovskom igumanu Teodoru Milutinoviću dopao se bistar dečko koji je već lepo znao da čita, i uzeo ga za svoga đaka. Dimitrije se posvetio izučavanju života svetaca i po uzoru na njih živi isposnički život. 17. februara 1758. godine je zakaluđeren, i dobio je ime Dositej, jednog od svojih svetih uzora, starog hrišćanskog sveca koji je, kao mladić iz bogate kuće, ostavio svet i pobegao u samoću i mučio svoje telo, gladujući, u silnim molitvama i metanisanjima. 16. aprila 1758. godine, u Karlovcima, je rukopoložen za đakona. Velika i iskrena pobožnost, dugi postovi i česte molitve maloga dijakona razglasili su ga po celom Sremu, i bolesnici su počeli dolaziti da im on čita molitve. Stalni podsmesi sa svih strana, nizak život manastirske bratije, prozaična stvarnost, razbijaju mladom isposniku iluzije o kaluđerskom svetiteljstvu. On počinje sumnjati u ono što je slepo verovao. Zatim, vidik njegova duha koji se počeo oslobađati, vedri se i proširuje. On počinje čitati i građanske knjige, samoobrazuje se, uči latinski jezik, zaželi više znanja i prave nauke. Kaluđeri mu čine smetnje, i on sa njima dolazi u sukob. Kada je u proleće umro njegov dobrotvor Teodor Milutinović, prekinula se i poslednja veza koja ga je držala za manastir. 2. novembra 1760. on je napustio manastir. Ovo bekstvo mladog đakona bilo je, po rečima Vatroslava Jagića, za srpsku književnost ono što je za muslimanstvo bilo bekstvo Muhameda iz Meke u Medinu. Preko Slavonije došao je u Zagreb, gde je privatno učio latinski jezik, i u proleće 1761. godine preko Like, ode u severnu Dalmaciju, sa namerom da učiteljujući zaštedi nešto novaca, pa posle sa tom uštedom da ode na školovanje u Rusiju. Spomen-tabla na kući u kojoj je Dositej Obradović opismenjavao narod Dalmacije, selo Golubić kod Knina Od 1761. do 1763. godine bio je učitelj u srpskoj školi pri crkvi Sv. Đorđa u Kninskom Polju, gde je zadovoljno proveo tri godine svoga života, naučivši i nešto italijanskog jezika. Želja ka učenju koja ga je iz manastira izvukla gonila ga je napred. I kada je uštedeo koliko je mislio da mu je potrebno, on se ponova otisnuo u svet. Razbolevši se na putu za Svetu goru, on je do početka 1764. godine učiteljevao pri manastiru Svete Petke u manastiru Mainama, u Boki kotorskoj, i tada ga je crnogorski vladika Vasilije Petrović rukopoložio za sveštenika. Lazar Tomanović navodi podatak da je Dositej rukopoložen za sveštenika u manastiru Stanjevići od mitropolita Vasilija, na Uskrs 1764. i da je proveo jesen i zimu u manastiru sv. Petke pod Mainama, gde su mitropoliti crnogorsko-primorski imali svoje domove, vinograde i masline.[8] Pisao je vladici Petru 1805. godine, koji je bio arhiđakon pri njegovom rukopoloženju, kad je čuo da je vladika sišao u Boku, kako bi dobro bilo, da u kom lepom kraju Srbije podigne jednu višu školu sa malom štamparijom. A taj kraj Srbije je bio u Boki, iznad Budve. [9] Radi popravke zdravlja vrati se opet u Dalmaciju, za učitelja u selu Golubić kraj Knina, zatim u Plavnu 1770. godine, a potom na Kosovo Dalmatinsko i u manastir Dragović. U Dalmaciji je ukupno proveo jednu deceniju (1761—1771).[10] U istoriografiji se značaj rada i života Obradovića u Dalmaciji ili minimizirao ili prenaglašavao. ON je sam navodio da je tokom tog perioda života stekao najlepše životne lekcije i postavio temelje za naredne perioda života i rada.[11] Put po Evropi[uredi | uredi izvor] Dositej Obradović, ulje na platnu Arse Todorovića. Kao učitelj i domaći vaspitač, ili kao manastirski gost, obišao je skoro ceo Balkan i Malu Aziju, zatim države Italije, države Nemačke, Kraljevinu Francusku, Kraljevinu Britaniju, Habzburšku monarhiju i Rusko carstvo. U Smirni je proveo tri godine, kao đak čuvene grčke bogoslovske škole Jeroteja Dendrina. Tu i na Krfu dobro je naučio grčki jezik, književnost i filozofiju. Školu je morao da napusti zbog izbijanja rusko-turskog rata 1787. godine. Posle toga ponovo živi u Dalmaciji kao učitelj u Kninu, u školi na „Sinobadovoj glavici“, zatim u Zadru i Trstu. Iz Trsta je otišao u Beč, gde je proveo punih šest godina u učenju nemačkog jezika i kulture. Portretisao ga je u Beču 1794. godine srpski slikar ikonopisac Arsa Teodorović.[12] Kao učitelj jezika odlazi iz Beča u Karlovce i Kneževinu Moldaviju. Mantiju je skinuo tek kada se upisao u Haleu da sluša filozofiju.[13][14] Filozofske studije nastavlja u Lajpcigu i tu počinje i sam da piše. Godine 1783, štampa svoje prvo delo „Život i priključenija“. Putovao je još u Pariz, London i Rusiju, gde je bio pozvan za nastavnika jedne vojne škole. Prvi srpski ustanak[uredi | uredi izvor] Prvi srpski ustanak ga je zatekao u Trstu. On se od početka stavlja u službu srpskih ustanika: prvo je skupljao priloge za njih, pa je potom vršio razne poverljive misije između ustanika i Rusije i najzad konačno prelazi u Karađorđevu Srbiju. Kao najprosvećeniji i najučeniji Srbin svoga vremena, postao je prvi srpski ministar prosvete, organizovao je škole, mirio i savetovao ustaničke vođe, i bio je Karađorđev lični sekretar i savetnik. U Beogradu na `Velikoj pijaci` bila je kuća u kojoj `živeo, učio i umro` Dositej Obradović.[15] U toj kući je bio jedno vreme i Sovjet srpski smešten. Beogradski fotograf Gantenbajn je za potrebe Srbskog učenog društva 1865. godine napravio šest snimaka te kuće. Umro je 1811. godine u Beogradu i sahranjen ispred Saborne crkve u Beogradu. Njegovo telo je dva puta izmeštano, najpre 1837. zbog zidanja nove Saborne crkve umesto stare koja je srušena, i drugi put 1897. da bi se njegov grob postavio naporedo sa grobom Vuka Karadžića, koji je te godine prenet iz Beča. Tokom 2011. obeleženo je 200 godina od njegove smrti.[16] Književni rad i kritički osvrt[uredi | uredi izvor] Život i priključenija, jedno od najznačajnijih Dositejevih dela, 1783. Soveti zdravago razuma, 1806. `Mezimac` (1818), drugi deo Sobranija Prvi njegovi rukopisni radovi samo su prevod ili prerada popularnih praktično-moralnih spisa novogrčkih i italijanskih. Tako, „Bukvica“ je jedan mali prevod iz Jovana Zlatousta namenjen pop-Avramovoj kćeri Jeleni iz Kosova polja niže Knina.[17] Dositej je tada (1765. godine) napisao prvu knjigu „na prost srpski jezik`, i time udario osnov za svoj bogati i plodonosni književni rad. „Hristoitija“ prevod jednog novogrčkog dela iz XVIII veka, „Basne“ su prevod Ezopa, Fedra, Lafontena i Lesinga. Uz basne je Dositej dodavao svoja značajna „naravoučenija“, kao moralne komentare pojedinih basni.[18] Svoja glavna i najbolja dela počinje objavljivati od godine 1783. Dositejevo prosvetiteljstvo[uredi | uredi izvor] Prvo je štampao „Život i priključenija“ u kojem je ispričao svoj život od rođenja do trideset i devete godine i svoju biografiju propratio refleksijama o potrebi škola i nauke i o duhovnoj zaostalosti kaluđera, koje oštro napada. Posle toga štampa „Sovjete zdravoga razuma“, izabrane misli i savete učenih ljudi s raznih jezika prevedene. To su moralni i polemični ogledi, puni prosvetiteljskih misli. Zatim objavljuje „Sobranije“, zbirku ogleda iz morala i praktične filozofije: o patriotizmu, o ljubavi k naukama, o laži, o čitanju, o umerenosti itd. Tu ima nekoliko moralnih priča, kao ona Marmontelova „Lauzus i Lidija“, ili Labrijerova „Irena`; tu je i više istočnjačkih priča moralne ili filozofske tendencije; tu je i Lesingova komedija „Damon“.[19] — Dositej je i prevodio sa raznih jezika: „Etiku“ od italijanskog pisca Soavija i „Slovo poučitelno“ od nemačkog protestantskog mislioca Colikofera. Dositejev nacionalni program[uredi | uredi izvor] Prvi Dositejev štampani rad je „Pismo Haralampiju“, štampan u Lajpcigu kao poziv za pretplatu na „Sovjete zdravog razuma“. To je njegovo čuveno programsko pismo, gde su u vidu manifesta izložene njegove osnovne ideje. U obliku pisma jednome prijatelju, tršćanskom trgovcu, Haralampiju (inače Srbinu iz Hrvatske), Dositej izlaže da je nameran štampati za narod jednu knjigu na prostom narodnom jeziku za proste seljake. On je napisao da od Jadranskog mora do reke Dunav živi jedan narod koji jednim jezikom govori:[20] Ko ne zna da žitelji črnogorski, dalmatski, hercegovski, bosanski, servijski, horvatski (kromje muža), slavonijski, sremski, bački i banatski osim Vla(h)a, jednim istim jezikom govore? Govoreći za narode koji u kraljevstvam i provincijam živu, razumevam koliko grčke crkve, toliko i latinske sledovatelje, ne isključavajući ni same Turke, Bošnjake i (H)ercegovce, budući da zakon i vera može se promeniti, a rod i jezik nikada. Bošnjak i (H)ercegovac Turčin, on se Turčin po zakonu zove, a po rodu i po jeziku, kako su god bili njegovi čukundedovi, tako će biti i njegovi poslednji unuci Bošnjaci i (H)ercegovci dogod, Bog svet drži. Oni se zovu Turci dok Turci tom zemljom vladaju, a kako se pravi Turci vrate u svoj vilajet otkuda su pro`zišli, Bošnjaci će ostati Bošnjaci i biće što su nji(h)ovi stari bili. Za sav, dakle, srpski rod ja ću prevoditi slavni(h) i premudri(h) ljudi misli i sovete želeći da se svi polzuju. Verska trpeljivost[uredi | uredi izvor] Dositejeva ulica u Beogradu Misao o verskoj trpeljivosti i ravnopravnosti, koju je primio od filozofa XVIII veka, pomogla mu je da se uzdigne nad starinskim shvatanjem nacionalizma po veri. Proklamujući narodno jedinstvo odlučno i potpuno, on ipak ne propoveda šovinizam i isključivost, već neprekidno poziva i upućuje narod da primi od drugih kulturnih naroda ono što je kod njih bolje i naprednije. Cela se njegova delatnost upravo na to i svodi. On je jedno vreme verovao da će Josif II osloboditi Srbe od turskog ropstva, ali čim je video da je tu istorijsku ulogu preuzela Srbija sa Karađorđem na čelu, on dolazi u nju i na delu počinje sprovoditi ono što je ranije pisao i mislio.[21] Rad na popularizaciji nauke[uredi | uredi izvor] Mesto plemenskog i veroispovednog shvatanja nacije on je postavio novo i savremeno. Ali i u književnosti i našoj kulturi uopšte on stvara novo i ruši staro. Do njega, književnost je bila lokalnog, plemenskog ili veroispovednog karaktera, pisana pokrajinskim narečjem ili jezikom odgovarajuće veroispovesti. Dositej prvi svesno stvara pravu nacionalnu književnost na čistom narodnom jeziku, namenjenu najširim slojevima srpskog naroda. Do njega, na književnosti su poglavito radili crkveni ljudi za crkvene potrebe; on kida sa tradicijom i počinje unositi u narod napredne ideje sa Zapada, ono što je naučio i primio iz racionalističke filozofije XVIII veka. Njegovo znanje je bilo obimno i raznoliko: prošao je kroz duhovni uticaj verske mistike, ruske dogmatičke književnosti, grčkih crkvenih reformatora, nemačkog protestantizma i francuskog i engleskog racionalizma. On kupi i prerađuje velike istine, poučne i lepe misli iz svih vremena i od svih naroda, od Platona i Aristotela do Labrijera, Molijera, Lesinga i Voltera. Kao ubeđeni pristalica racionalističke filozofije, Dositej veruje u svemoć razuma i nauku ističe iznad svega. Učiniti nauku i filozofiju dostupnim svima ljudima, i onim u najzabačenijim selima, — to je on postavio kao najviše načelo. Svi njegovi radovi su uglavnom zbirke prevedenih i prerađenih „raznih poučnih stvari“, od „svega pomalo ali lepo“, kako sam kaže. Spomenik Dositeju Obradoviću u studentskom parku u Beogradu, rad vajara Rudolfa Valdeca Pedagogija i vaspitanje[uredi | uredi izvor] Kao praktičan mislilac i narodni učitelj, on nauku i književnost smatra samo kao sredstvo da se kod čoveka razvije „čovekoljublje i dobra narav“, sve svodi na vaspitanje mladeži i smatra „tu stvar najnužniju i najpolezniju človeku na svetu“. Kad govori o vaspitanju, Dositej ne misli samo na vaspitanje muške dece već i ženske. Mesto istočnjačkog i patrijarhalnog shvatanja ženine uloge u društvu on postavlja novo shvatanje u duhu racionalističke filozofije zapada: traži da i ženska deca uče ne samo čitanje i pisanje već sva znanja dostupna muškarcima, kako bi bolje odgovorila svojim dužnostima kao kćeri, supruge i majke i kako bi što više pomogla opštem prosvetnom i moralnom napretku. Tumač težnji budućeg građanskog staleža srpskog[uredi | uredi izvor] Raskaluđer i pristalica evropske racionalističke filozofije, Dositej, oduševljeno je branio verske reforme Josifa II, koji je rasturao kaluđerske redove, manastire pretvarao u škole i bolnice i preduzeo čitav niz zakonskih mera protiv praznoverja, verske zaslepljenosti i ogromnog broja praznika. Njegovo delo Život i priključenija uglavnom je napisano u vidu oštre i smele kritike kaluđerskog reda. On ustaje protiv verskog fanatizma i isključivosti, protiv crkvenog formalizma i dogmatizma, jednom rečju protiv svega što je u suprotnosti sa pravim jevanđelskim učenjem i pravim hrišćanstvom. Dositej se zalagao za versku snošljivost i za preobražaj crkve prema zahtevima zdravog razuma. Propovedajući takve ideje, Dositej nije samo sledbenik zapadne savremene filozofije, već ujedno tumač težnji i želja građanskog i svetovnog srpskog društva, koje se već i ranije počelo boriti protiv svemoćne teokratije crkvene. Zato je Dositej imao veliki broj čitalaca i u toku svog života bio najpopularniji kao kritičar crkve.[22] Narodni jezik u Dositejevim delima[uredi | uredi izvor] Grafit — misao Dositeja Obradovića U pogledu jezika Dositej je preteča Vuka Karadžića, iako srpski narodni jezik on nije uzeo iz razloga knjiških i programskih, već prosto kao sredstvo da ga prosti „seljani i čobani“ mogu razumeti i da se prosveta lakše i brže širi. Istina, kod njega ima dosta gramatičkih grešaka, pozajmljenih reči i sintaktičkih oblika iz tuđih jezika, no to je sasvim razumljivo kod jednog pisca koji je rođen daleko od narodnog centra, koji je veći deo života proveo na strani i koji je prinuđen da stvara književni jezik od prostog narodnog jezika, još nerazvijenog i siromašnog. Pa ipak, njegov stil se odlikuje neobičnom jednostavnošću i toplinom, koja je bila prava retkost i kod savremenijih pisaca. Racionalista i reformator evropski[uredi | uredi izvor] Dositej je nesumnjivo najpotpuniji i najizrazitiji predstavnik onog dela našeg naroda koji u racionalističkoj kulturi zapadne Evrope vidi svoj uzor i svoj ideal, prava suprotnost Vuku Karadžiću, koji je romantičarskim generacijama otkrio kult narodne pesme i običaja. Dositej je veliki reformator i prosvetitelj narodni, jedan od onih koji se retko susreću na početku jedne nove epohe i koji smelo kidaju sa tradicijama i otvaraju nove vidike. Pa ipak, on je sa potcenjivanjem gledao na osnove naše stare kulture i, kao ubeđen racionalista, verovao da se razumom može brzo izmeniti prošlost i nasleđe i stvoriti novi poredak i nova kultura. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Kuća u kojoj je rođen Dositej u Čakovu, u Rumuniji, i danas postoji. To je renovirana prizemna „preka” kuća u današnjoj ulici Dositeja Obradovića br. 11, nadomak srpskog pravoslavnog hrama. Na toj kući je prvi put postavljena spomen-ploča 1861. godine tokom svečanosti obeležavanja pola veka od njegove smrti. Drugim povodom 1911. godine, kada se obeležavao vek od njegovog upokojenja, postavljena je na toj kući druga spomen-ploča, na kojoj piše da je Dositej tu rođen 1739. godine.[23] Međutim, pošto se značajno promenio nacionalni sastav sela, i ta kuća je do početka 21. veka bila vlasništvo jedne rumunske porodice. Tokom 2004. godine, kuća je otkupljena i pod nadzorom Matice srpske i Instituta za književnost i umetnost renovirana. Iste godine je, 17. septembra, u Vršcu osnovana „Zadužbina Dositeja Obradovića“ čije je vlasništvo Dositejeva kuća u Čakovu. Zadužbina se bavi proučavanjem stvaralaštva Dositeja Obradovića i njegovog uticaja u prosveti i nauci, kao i organizovanjem susreta mladih pisaca i darovitih učenika iz zemlje i inostranstva. Zadužbina izdaje godišnju publikaciju „Dositej“ u Dositejevim danima i dodeljuje dve nagrade — „Dositejev štap“ i nagradu „Dositej Obradović“ stranom izdavaču za poseban doprinos prevođenju književnog stvaralaštva i predstavljanju kulture Srbije u inostranstvu. Jedna od knjiga koju je zadužbina objavila je „Dositejev hod“, zbirka od 67 pesama Mirka Magaraševića.[24] Pored toga, zadužbina izdaje i časopis Dositejev vrt.[25][26][27] Po njemu je nazvana Ulica Dositejeva (Sombor). Dositej Obradović na novčanici od 500.000 jugoslovenskih dinara iz 1993. godine Spomen ploča Dositeju Obradoviću na Sabornoj crkvi u Beogradu, iznad njegovog groba Nagrade imena Dositeja[uredi | uredi izvor] „Dositejeva nagrada“ „Dositejevo pero` „Dositejev štap` „Dositeja` — nagradu talentovanim i uspešnim učenicima i studentima koji dodeljuje istoimeni fond 1 Nagrada Dositej Obradović za životno delo Nagrada Dositej Obradović stranom izdavaču U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor] Jastuk groba mog, televizijska miniserija zasnovana na biografiji Dositeja Obradovića u režiji Save Mrmka je snimljena 1990. godine u produkciji RTB-a.[28][29][30] Spisak kulturnih ustanova koje nose Dositejevo ime[uredi | uredi izvor] OŠ „Dositej Obradović” u Beogradu OŠ „Dositej Obradović” Čukarica OŠ „Dositej Obradović” u Novom Sadu[31] OŠ „Dositej Obradović” u Vranju OŠ „Dositej Obradović” u Somboru[32] OŠ „Dositej Obradović” u Požarevcu[33] OŠ „Dositej Obradović” u Vrbi[34] OŠ „Dositej Obradović” u Kruševcu[35] OŠ „Dositej Obradović” u Koraju[36] OŠ „Dositej Obradović” u Nišu[37] OŠ „Dositej Obradović” u Irigu[38] OŠ „Dositej Obradović” u Ćićevcu[39] OŠ „Dositej Obradović” Volujac OŠ `Dositej Obradović` u Zrenjaninu OŠ „Dositej Obradović” u Klupcima (opština Loznica)[40] OŠ „Dositej Obradović” u Putincima OŠ „Dositej Obradović” u Smederevu OŠ „Dositej Obradović” u Doboju OŠ „Dositej Obradović” u Omoljici (opština Pančevo) OŠ „Dositej Obradović” u Banjoj Luci OŠ „Dositej Obradović” u Prijedoru OŠ „Dositej Obradović” u Partešu (opština Gnjilane) OŠ „Dositej Obradović” u Tesliću (Blatnica) OŠ „Dositej Obradović” Svođe (Vlasotince) OŠ „Dositej Obradović” u Beloj Crkvi OŠ „Dositej Obradović” u Bočaru OŠ „Dositej Obradović” Vranovo OŠ „Dositej Obradović” Erdeč Školski centar „Dositej Obradović” Subotica Ekonomsko-trgovinska škola „Dositej Obradović” u Alibunaru Srednja škola „Dositej Obradović” u Kragujevcu Dom kulture „Dositej Obradović” u Stanišiću Biblioteka „Dositej Obradović” u Staroj Pazovi[41] Grob Dositeja Obradovića u porti Saborne crkve u Beogradu Dela[uredi | uredi izvor] Slovo poučiteljno Gosp. Georg. Joakima Colikofera, Lajpcig, 1774, 31 str. Pismo Haralampiju, 1783. Život i priključenija D.O., Lajpcig, 1783. Sovjeti zdravago razuma, Lajpcig, 1784, 119 str. Ezopove i pročih raznih basnotvorcev basne, Lajpcig, 1788, 451 str. Pesme o izbavleniju Serbije, Beč, 1789, 4 str. Sobranije raznih naravoučitelnih veščej, Pešta, 1793, 2 + str str. Etika ili filozofija naravnoučitelna, Venecija, 1803, 160 str. Vostani Serbije, 1804. Mezimac, Budim 1818, 230 + 11 str. Hristoitia sireč blagi običai i Venac ot alfavita, Pešta, 1826.[42] Ižica, 1830 Pisma, Budim, 1829, 126 str. Prvenac, Karlštat 1930, 17 + 168 str. Jastuk roda moga (izgubljeno delo), 1813. Prevodi Slovo poučitelno, 1784. Istina i prelest, (kratka priča), 1788. Put u jedan dan, (kratka priča), 1788. Ezopove basne Hristoitija Bukvica Etika Venac Damon Ingleska izrečenija

Grafos, 1990. Smisao za istoriju, ako on neobuzdano vlada i povlači sve svoje posledice, iskorenjuje budućnost, jer razara iluzije o postojećim stvarima i oduzima njihovu atmosferu u kojoj jedino mogu da žive. Istorijska pravednost, čak ako se stvarno i najčistijeg srca vrši, užasna je vrlina zato jer uvek podriva i ruši ono živo: njeno suđenje je uvek uništavanje. Ako iza istorijskog nagona ne deluje nikakav gradilački nagon, ako se ne razara i ne sprema da neka već u nadi živa budućnost na raščišćenom zemljištu izgradi svoj dom, ako samo vlada pravda, onda se stvaralački instinkt obesnažuje i obeshrabruje. Neka religija, na primer, koju pod vladavinom čiste pravednosti treba pretvoriti u istorijsko znanje, religija koju skroz naskroz treba naučno spoznati, na kraju toga puta ujedno je uništena. Razlog se nalazi u tome što se kod istorijskog proračunavanja svaki put obelodanjuje toliko mnogo lažnog, sirovog, nečovečnog, apsurdnog, nasilnog, da se varljivo raspoloženje puno pijeteta, u kojem se sve što želi živeti i jedino može živeti nužno rasipa: međutim, čovek stvara samo u ljubavi, u seni iluzije ljubavi, naime samo u bezuslovnoj veri u savršeno i pravo. Svakome koga prisiljavaju da ne voli bezuslovno, presečene su grane njegove snage: on mora usahnuti, naime postati nepošten. U takvim učincima istoriji se suprotstavlja umetnost: i samo kada istorija podnosi to, preoblikovana u umetničko delo, dakle da postane čista umetnička tvorevina, možda će biti u stanju da očuva instinkte ili da ih čak budi. No takva istoriografija potpuno bi protivurečila analitičkoj i neumetničkoj crti našeg vremena, čak bi je osećala kao krivotvorenje. Ako istorija koja samo razara a da njome ne rukovodi neki unutrašnji graditeljski nagon, svoja oruđa čini trajno blaziranim i neprirodnim: jer takvi ljudi razaraju iluzije, a `onoga ko iluziju u sebi i drugima razara, kažnjava priroda kao najstroži tiran`. Fridrih Niče Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; Reken, 15. oktobar 1844 — Vajmar, 25. avgust 1900) bio je nemački filozof, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najoštrijih kritičara zapadne civilizacije, kulture i hrišćanstva; filolog, esejista,[1] filozof, pesnik i kompozitor.[2] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[3] Ničea neretko označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kirkegorom.[4] Mihailo Đurić, autor više knjiga o Ničeu, ga je „nazvao misliocem vulkanske snage”.[5] Biografija Detinjstvo i mladost Rođen je oko deset časova izjutra 15. oktobra 1844. godine[4] u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici. Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori.[4] Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njemu. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena.[4] Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Počeo je da studira (pohađao samo jedan semestar) teologiju, ali je pod uticajem nezadovoljne majke napustio studije.[6] Da bi se onda upisao na klasičnu filologiju. Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. smatra se da je pod uticajem profesora Ernsta Ortlepa Niče upoznat sa muzikom i delima Riharda Vagnera [7]. Godine 1871/1872. izlazi prva Ničeova filozofska knjiga Rođenje Tragedije.[4] Profesor u Bazelu Uz Ričlovu podršku, Niče je dobio izuzetnu ponudu 1869. godine da postane profesor klasične filologije na Univerzitetu u Bazelu u Švajcarskoj. Imao je samo 24 godine i nije doktorirao niti je dobio potvrdu o nastavi („habilitacija“). Dobio je počasni doktorat Univerziteta u Lajpcigu u martu 1869. godine, ponovo uz podršku Ričla.[8] Uprkos tome što je njegova ponuda stigla u vreme kada je razmišljao da odustane od filologije zbog nauke, prihvatio je.[9] Do današnjeg dana, Niče je i dalje među najmlađima od zabeleženih profesora klasike.[10] Pre nego što se preselio u Bazel, Niče se odrekao svog pruskog državljanstva: do kraja života ostao je zvanično apatrid.[11][12] Ipak, Niče je tokom francusko-pruskog rata (1870–1871) služio u pruskim snagama kao medicinski savetnik. Za svoje kratko vojno vreme proživeo je mnogo i bio svedok traumatičnih efekata bitke. Takođe je obolio od difterije i dizenterije.[13] Po povratku u Bazel 1870. godine, Niče je posmatrao uspostavljanje Nemačkog carstva i politike Ota fon Bizmarka kao autsajdera i sa određenim stepenom skepticizma u pogledu njihove istinitosti. Njegovo uvodno predavanje na univerzitetu bilo je „Homer i klasična filologija“. Niče je takođe upoznao Franca Overbeka, profesora teologije koji mu je ostao prijatelj tokom čitavog života. Afrikan Spir, manje poznati ruski filozof odgovoran za Misao i stvarnost 1873. godine i Ničeov kolega, poznati istoričar Jakob Burhardt, čija je predavanja Niče često pohađao, počeo je da vrši značajan uticaj na njega.[14] Niče je upoznao Riharda Vagnera u Lajpcigu 1868. godine, a kasnije i Vagnerovu suprugu Kosimu. Niče se njima divio i tokom svog boravka u Bazelu često je posećivao Vagnerovu kuću u Lucernu. Vagneri su doveli Ničea u njihov najintimniji krug prijatelja - koji je uključivao i Franca Lista, koga je Niče kolokvijalno opisao: „F. List ili umetnost trčanja za ženama!“[15] Niče je uživao pažnju koju je dobio na početku festivala u Bajrojtu. 1870. godine poklonio je Kosimi Vagner rukopis „Geneza tragične ideje“ kao rođendanski poklon. 1872. godine Niče je objavio svoju prvu knjigu „Rađanje tragedije“. Međutim, njegove kolege iz njegove oblasti, uključujući Ričla, izrazili su malo entuzijazma za rad u kojem je Niče izbegavao klasičnu filološku metodu u korist spekulativnijeg pristupa. U svojoj polemičnoj Filologiji budućnosti, Ulrih fon Vilamovic-Molendorf prigušio je recepciju knjige i povećao njenu reputaciju. Kao odgovor, Rohde (tada profesor u Kielu) i Vagner došli su u Ničeovu odbranu. Niče je primetio izolaciju koju je osećao u filološkoj zajednici i neuspešno je pokušao da pređe na poziciju filozofije u Bazelu. Od detinjstva su ga mučile razne bolesti, uključujući trenutke kratkovidnosti zbog kojih je bio gotovo slep, migrene i nasilne probavne smetnje. Saobraćajn nesreća 1868. i bolesti 1870. godine koje su bile uporne, nastavile su da ga pogađaju tokom godina u Bazelu, primoravajući ga na sve duže i duže odmore dok redovan posao ne postane nepraktičan. Nezavisan filozof Živeći od penzije iz Bazela i pomoći prijatelja, Niče je često putovao da bi pronašao klimu povoljniju za njegovo zdravlje i živeo je do 1889. godine kao nezavisni autor u različitim gradovima. Mnogo je leta proveo u Sils Mariji u blizini Sen Morika u Švajcarskoj. Zime je proveo u italijanskim gradovima Đenovi, Rapalu i Torinu i francuskom gradu Nici. 1881. godine, kada je Francuska okupirala Tunis, planirao je da putuje u Tunis da bi Evropu posmatrao spolja, ali je kasnije odustao od te ideje, verovatno iz zdravstvenih razloga.[16] Niče se povremeno vraćao u Naumburg da poseti porodicu i, posebno tokom ovog vremena, on i njegova sestra su imali ponavljane periode sukoba i pomirenja. Rojde, Geršdorf i Niče Dok je bio u Đenovi, Ničeov slab vid naterao ga je da istraži upotrebu pisaćih mašina kao sredstva za nastavak pisanja. Na kraju, njegov učenici, Hajnrih Keselic i Petar Gast postali su Ničeov privatni sekretar. 1876. Gast je prepisao ranjivi, gotovo nečitki rukopis Ničeovog prvog puta sa Rihardom Vagnerom u Bajrojtu.[17] Gast je bio jedan od retkih prijatelja kojima je Niče dozvolio da ga kritikuju. Odgovarajući sa najviše entuzijazma na Tako je govorio Zaratustra, Gast je smatrao neophodnim da istakne da su ono što su opisani kao `suvišni` ljudi u stvari sasvim neophodno. Nastavio je da navodi broj ljudi na koje se Epikur, na primer, morao oslanjati da bi obezbedio svoju jednostavnu ishranu od kozjeg sira.[17] Do kraja svog života, Gast i Overbek su mu ostali dosledno verni prijatelji. Malvida fon Majsenbug ostala je poput majčinske pokroviteljice čak i van Vagnerovog kruga. Ubrzo je Niče uspostavio kontakt sa muzičkim kritičarem Karlom Fušom. Niče je bio na početku svog najproduktivnijeg perioda. Usred napada bolesti, živeći u gotovo izolaciji nakon svađe sa majkom i sestrom u vezi sa Salome, Niče je pobegao u Rapalo, gde je za samo deset dana napisao prvi deo Tako je govorio Zaratustra. Do 1882. godine, Niče je uzimao ogromne doze opijuma, ali je i dalje imao problema sa spavanjem.[18] 1883. godine, dok je boravio u Nici, izdavao je sopstvene recepte za sedativni hloralni hidrat, potpisujući ih „Dr Niče“. [19] Nakon što je prekinuo svoje filozofske veze sa Šopenhauerom (koji je odavno bio mrtav i nikada nije upoznao Ničea) i svoje društvene veze sa Vagnerom, Niče je imao malo preostalih prijatelja. Sada je, sa novim Zaratustrinim stilom, njegovo delo postalo još otuđujuće, a tržište ga je dobilo samo do stepena koji zahteva učtivost. Niče je to prepoznao i zadržao svoju samoću, mada se često žalio. Njegove knjige su uglavnom ostale neprodane. 1885. godine štampao je samo 40 primeraka četvrtog dela Zaratustre i deo njih distribuirao bliskim prijateljima, uključujući Helene fon Druskovic. 1883. godine pokušao je i nije uspeo da dobije predavanje na Univerzitetu u Lajpcigu. Jasno mu je rečeno da je, s obzirom na njegov odnos prema hrišćanstvu i njegovom konceptu Boga, postao nezaposlen na bilo kom nemačkom univerzitetu. Sledeća „osećanja osvete i gorčine“ su ga ogorčila: [20] I otuda moj bes, pošto sam shvatio u najširem mogućem smislu šta biti bedan znači, (uvreda mog dobrog imena, mog karaktera i mojih ciljeva), dovoljno je da mi oduzme poverenje učenika, a time i mogućnost sticanja istih. Zdravlje mu se popravilo i leto je proveo raspoložen. U jesen 1888, njegovi spisi i pisma počeli su da otkrivaju višu procenu sopstvenog statusa i „sudbine“. Precenio je sve veći odgovor na njegove spise, posebno na nedavnu polemiku, Slučaj Vagner. Na svoj 44. rođendan, nakon što je završio Sumrak idola i Antihrist, odlučio je da napiše autobiografiju Ecce Homo. U svom predgovoru - koji sugeriše da je Niče bio dobro svestan interpretativnih poteškoća koje će njegovo delo generisati - izjavljuje: `Čujte me! Jer ja sam takva i takva osoba. Iznad svega, nemojte me zameniti sa nekim drugim.` [21] U decembru je Niče započeo prepisku sa Avgustom Strindbergom i mislio je da će, pre međunarodnog prodora, pokušati da otkupi svoje starije spise od izdavača i da ih prevede na druge evropske jezike. Smrt Ničeov grob. Niče je umro 25. avgusta 1900. godine oko podneva,[22] nešto pre svog pedeset i šestog rođendana. Za najverovatniji uzrok smrti smatra se upala pluća u sadejstvu sa moždanim udarom. Njegovo telo je otpremljeno u porodičnu grobnicu blizu Rekena kod Lucena, gde počiva majka, a kasnije i sestra. Vila Šilberblik koju je sestra rentirala kako bi vršila promociju Ničeovog opusa, pretvorena je u muzej. Počev od 1950. godine Ničeovi rukopisi drže se u Geteovom i Šilerovom arhivu. Kao prvobitna dijagnoza smatrao se tercijarni sifilis. Ipak, postoje i druge hipoteze. Leonard Saks, pretpostavlja da je tumor na mozgu prouzrokovao Ničeovu demenciju.[23] Pojedini su pretpostavljali da je trovanje živom mogući uzrok smrti,[24] jer se često koristila kao tretman protiv sifilisa.[25] Nakon smrti njegova sestra, Elizabet-Ferester Niče, javlja se kao urednik Ničeovih dela. Prerađujući i prepravljajući rukopise kako bi se uklopili u nacionalističku ideologiju Nemačke koju je zastupala. Kasnije objavljivana Ničeova dela sa njenim prepravkama često su bila, kasnije će se utvrditi, neopravdano povezana sa fašizmom i nacizmom.[26][27] Iako Niče jeste kritikovao neke ideje iz judaizma (kao i iz drugih religija), on je takođe prezirao antisemitizam i nemački nacionalizam koji su se širili za Ničeova života. Veze i seksualnost Niče se nikada nije ženio. Tri puta je zaprosio Lu Salome i svaki put je odbijen.[28]Jedna teorija krivi Salomin pogled na seksualnost kao jedan od razloga za njeno otuđenje od Ničea. Kao što je artikulisano u noveli Fenitschka iz 1898. godine, ona je na ideju seksualnog odnosa gledala kao na zabranjeno, a na brak kao na kršenje, a neki sugeriraju da ukazuju na seksualnu represiju i neurozu. [29] Razmišljajući o neuzvraćenoj ljubavi, Niče je smatrao da je „ljubavniku neizostavna njegova nesretna ljubav, koju se ni po koju cenu ne bi odrekao zbog stanja ravnodušnosti“. [30] Prema Dusenu, Niče „nikada nije odlučio da ostane sam čitav svoj život. Za njega su žene morale da se žrtvuju nezi i u korist muškaraca.“[13] Eskpert za Ničeovu biografiju Joahim Keler pokušao je da objasni Ničeovu životnu istoriju i filozofiju tvrdeći da je bio homoseksualac. Keler tvrdi da je Ničeov sifilis, koji se obično smatra proizvodom njegovog susreta sa prostitutkom u javnoj kući u Kelnu ili Lajpcigu, podjednako verovatan. Neki tvrde da ga je Niče zarazio u muškoj javnoj kući u Đenovi.[31] Sticanje zaraze iz homoseksualne javne kuće potvrdio je Sigmund Frojd, koji je kao svog izvora naveo Ota Binsvangera.[32] Keler takođe sugeriše da je Niče možda imao romantičnu vezu, kao i prijateljstvo, sa Polom Reom.[33] Postoji tvrdnja da je Ničeova homoseksualnost bila široko poznata u Bečkom psihoanalitičkom društvu, a Ničeov prijatelj Pol Dusen tvrdi da je „on bio čovek koji nikada nije dodirnuo ženu“.[34][35] Kelerovi stavovi nisu naišli na široko prihvatanje među Ničeovim naučnicima i komentatorima. Alan Megil tvrdi da, iako se Kelerova tvrdnja da je Niče bio u sukobu oko njegove homoseksualne želje ne može jednostavno odbaciti, „dokazi su vrlo slabi“, a Keler možda projektuje shvatanja seksualnosti dvadesetog veka na pojmove prijateljstva iz devetnaestog veka.[33]Takođe je poznato da je Niče posećivao heteroseksualne javne kuće.[32] Nigel Rodžers i Mel Tompson tvrde da su kontinuirane bolesti i glavobolje ometale Ničea da se mnogo bavi ženama. Pa ipak, nude i druge primere u kojima je Niče izrazio svoje naklonosti prema ženama, uključujući Vagnerovu suprugu Kosimu Vagner.[36] Drugi naučnici tvrde da Kelerova interpretacija zasnovana na seksualnosti nije korisna u razumevanju Ničeove filozofije.[37] [38]Međutim, postoje i oni koji naglašavaju da, ako je Niče preferirao muškarce - s tim što je ta sklonost činila njegovu psiho-seksualnu masku - ali nije mogao sebi priznati svoje želje, to je značilo da je postupio u suprotnosti sa svojom filozofijom.[39] Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[40] Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem Cvajg dalje opisuje značaj Ničeove filozofije.[40] Njega, strastvenoga mrzioca `lagodne opojnosti`, svake udobnosti, podilazi jedino želja da razori osigurani mir ljudi u kojem oni uživaju, da vatrom i prepašću širi budnost koja je za nj jednako dragocjena kao što je za ljude mira dragocjeni i tupi lagodni san. Iza njega ostaju, kao nakon prolaska filbustira, provaljene crkve, oskvrnuta tisućugodišnja svetišta, srušeni oltari, osramoćeni sakramenti, poklana uvjerenja, probijene moralne ograde, užareno obzorje, neizmjerni fanal smionosti i snage. Ali on se nikad ne osvrće natrag, ni da bi to posjedovao. On ne pripada nijednoj vjeri, nije se zakleo nijednoj zemlji, na njegovu oborenom jarbolu vije se crna zastava amoraliste, pred njim je ona sveta neznatnost, vječna nesigurnost. s kojom se osjeća demonski zbratimljen pa se neprekidno oprema za nove opasne plovidbe. Prevođenje srpskih narodnih pesama U novembru 1861. Niče udruženju „Germanija` predaje svoju kompoziciju pod nazivom Serbier. Potom 29. aprila on predaje udruženju prevode šest srpskih narodnih pesama - pet lirskih i jedne epske - pod naslovom: „Sechs serbische Volkslieder, In deutsche Reime übertragen von Fr. W. Nietzsche`. U pet lirskih pesama koje je Niče preveo nalaze se pesme koje su u Vukovim zbirkama naslovljene: Djevojka ružici, Konj se srdi na svog gospodara, Riba i djevojka, Sestra kuša brata i Jedno drago i to nadaleko.[41] Jedina epska pesma koju je Niče preveo na nemački jeste pesma koju je Gete ranije smatrao nedovoljno kvalitetnom za uključenje u svoju antologiju srpskih pesama: Marko Kraljević i Ljutica Bogdan.[41] Niče pesme nije doslovce preveo već ih je preprevao sa značajnim odstupanjima i dodavanjima, uz konsultovanje orignala i rečnika srpskog jezika. On navodi da je prepev slobodan što je uradio kako pesma ne bi bila „ukočena i otegnuta”.[41] U tomu kritičkog izdanja Ničeovih dela iz 2000. godine, koji uključuje najranije radove i dnevničke zapise od 1858. do 1862, uključeni su i prevodi srpskih pesama, kao i zapis na srpskom: Ustaj Srbine, uz belešku - Serbische Tondichtung.[41] Filozofija Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovladava onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [42] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[3] Ali on je za polazište aktivnog nihilizma, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[3] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. Njegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[43] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[43] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da otkrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[43] Da shvati ovaj istorijski događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[43] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u isti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[43] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[43] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek!.[44] Njegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizlazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Ničeov natčovek u `Berlinskim ilustrovanim novinama iz 1903. godine“. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo bi raščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tuđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![45] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[42] Bog je mrtav Rečenica `Bog je mrtav` često je bila predmet pogrešne interpretacije. Naime, mislilo se da je Niče opisao smrt Boga u bukvalnom smislu. Umesto toga, on sebe shvata kao posmatrača, kao nekog ko prenosi svoj stav da zbog napretka u doba prosvetiteljstva, Bog više nije verodostojan izvor apsolutnih moralnih principa. On analizira vreme u kojem živi, posebno hrišćansku civilizaciju koja, po njegovom mišljenju propada. On nije prvi koji postavlja pitanje o smrti Boga. Već je mladi Hegel predstavio ideju o beskonačnoj boli kao osećanju na kome počiva religija novih vremena - osećanje: `Bog po sebi je mrtav`[46] Gde je Bog?`, uzviknuo je. `Reći ću vam. Ubili smo ga - ja i ti! Svi smo ga mi ubili! Ali kako smo to uradili? Kako smo ispili more? Ko nam je dao sunđer da izbrišemo celi obzor? Što smo uradili kada smo odvojili ovu zemlju od njenog sunca? Gde se sada kreće? Gde se mi krećemo? Odmičemo li se od svih sunca? Zar se padamo neprestano? Unatrag, postrance, prema napred, u svim smerovima? Postoje li još gore ili dole? Zar se nismo izgubili kao u beskonačnom ništavilu? Zar ne osjećamo dah praznog svemira? Zar nije postao hladniji? Zar se noć neprestano ne obrušava na nas? Zar ne treba paliti svetiljke ujutro? Zar ne čujemo ništa drugo osim zvukova grobara koji pokapaju Boga? Zar ne osećamo ništa osim božanskog raspadanja? - Bogovi se takođe raspadaju! Bog je mrtav! — Fridrih Niče Poznatiji deo nalazi se u drugom delu Zaratustrinog predgovora u kome mladi Zaratustra na početku svog putovanja sreće ostarelog sveca koji iskazuje mizantropiju i ljubav prema Bogu. Kad je Zaratustra čuo te reči, pozdravi sveca i reče: `Šta bih vam ja mogao dati! Ali pustite me brzo odavde da vam ne bih još što god i oduzeo!` I tako se rastadoše jedan od drugog, starac i zreo čovek, smejući se, kao što se smeju dva dečaka. A kad je Zaratustra ostao sam, reče u svojoj šumi ovako srcu svome: `Zar je to uopšte moguće! U svojoj šumi stari svetac nije još ništa o tome čuo da je Bog mrtav ` – Tako je govorio Zaratustra[47] Apolonijski i dionizijski princip Apolonijski i dionizijski princip je dvostruki filozofski koncept zasnovan na osobinama iz drevne grčke mitologije: Apolonu i Dionisu. Dionizijski se odnosi na princip koji afirmiše životnu snagu, dok se drugi, apolonijski, označava kao princip harmonije i ravnoteže. Niče je davao prednost dionizijskom principu, a u apolonijskom je video početak dekadencije evropske kulture. Glavna tema Rođenja tragedije je da spoj dionizijskog i apolonskog Kunsttrieben-a („umetnički impulsi“) stvara dramsku umetnost ili tragediju. Tvrdio je da ta fuzija nije postignuta od drevnih grčkih tragičara. Apolon predstavlja harmoniju, napredak, jasnoću i logiku, dok Dionis predstavlja poremećaj, opijenost, osećanja i zanos. Niče je koristio ove dve sile, jer su za njega svet uma i poretka s jedne, a strast i haos s druge strane formirali principe koji su bili osnovni za grčku kulturu.[48] Apolonija je država koja sanja, puna iluzija; dionizijsko stanje opijenosti, koje predstavlja oslobađanje instinkta i rastvaranje granica. U ovom kalupu čovek se pojavljuje kao satir. On je užas i uništenje principa individualnosti i istovremeno neko ko se raduje njegovom uništavanju.[49] Oba ova principa treba da predstavljaju kognitivna stanja koja se kroz umetnost pojavljuju kao snaga prirode u čoveku.[50] Niče zaključuje da je evropska kultura, još od vremena Sokrata, uvek bila samo apolonska, dakle dekadentna i nezdrava.[51] Primećuje da kad god apolonska kultura dominira, dionizijskoj nedostaje struktura da stvori koherentnu umetnost, a kada dominira dionizijska, apolonijskoj nedostaje potrebna strast. Samo plodna interakcija ove dve sile okupljene kao umetnost predstavljala je najbolje od grčke tragedije.[52] Perspektivizam Niče je tvrdio da će Božja smrt na kraju dovesti do gubitka bilo kakve univerzalne perspektive na stvari i bilo kakvog koherentnog osećaja objektivne istine.[53][54] Niče je odbacio ideju objektivne stvarnosti, tvrdeći da je znanje uslovno u odnosu na različite fluidne perspektive ili interese.[55]To dovodi do stalne ponovne procene pravila u skladu sa okolnostima pojedinačnih perspektiva. Ovo gledište je steklo naziv perspektivizam.[56] U delu Tako je govorio Zaratustra, Niče je objavio da tabela vrednosti visi iznad svake velike osobe. Istakao je da je ono što je zajedničko kod različitih naroda čin uvažavanja, stvaranja vrednosti, čak i ako se vrednosti razlikuju od jedne osobe do druge. Niče je tvrdio da ono što ljude čini velikima nije sadržaj njihovih uverenja, već čin vrednovanja. Stoga vrednosti koje zajednica teži da artikuliše nisu toliko važne koliko kolektivna volja da se te vrednosti ostvare. Spremnost je bitnija od zasluga samog cilja, smatra Niče. `Do sada je bilo hiljadu ciljeva`, kaže Zaratustra, `jer postoji hiljadu naroda. Još uvek nedostaje jaram za hiljadu vratova: nedostaje jedan cilj. Čovečanstvo još uvek nema cilj.` Otuda i naslov aforizma, „O hiljadu i jednom cilju“. Ideja da jedan sistem vrednosti nije vredniji od sledećeg, iako se možda ne pripisuje Ničeu, postala je uobičajena premisa moderne društvene nauke. Maks Veber i Martin Hajdeger su to upili i napravili po svom. To je oblikovalo njihova filozofska i kulturna nastojanja, kao i njihovo političko razumevanje. Veber se, na primer, oslanjao na Ničeov perspektivizam tvrdeći da je objektivnost i dalje moguća - ali tek nakon što se utvrdi određena perspektiva, vrednost ili cilj.[57][58] Među kritikom tradicionalne filozofije Kanta, Dekarta i Platona u Beyond Good and Evil, Niče je napao stvar u sebi i cogito ergo sum („Mislim, dakle jesam“) kao nepogrešiva uverenja zasnovana na naivnom prihvatanju prethodnih pojmova i zablude.[59] „Pobuna robova“ u moralu U knjizi Izvan dobra i zla i O genealogiji morala centralno mesto zauzima Ničeov genealoški prikaz razvoja savremenih moralnih sistema. Za Ničea se tokom ljudske istorije dogodio temeljni zaokret od razmišljanja u terminima „dobro i zlo“ ka „dobru i zlu“. Početni oblik morala postavila je ratnička aristokratija i druge vladajuće kaste drevnih civilizacija. Aristokratske vrednosti dobrog i lošeg poklapale su se i odražavale njihov odnos prema nižim kastama poput robova. Niče je predstavio ovaj „gospodarski moral“ kao izvorni moralni sistem - možda najbolje povezan sa homerskom Grčkom.[60]Biti „dobar“ značilo je biti srećan i imati stvari povezane sa srećom: bogatstvo, snaga, zdravlje, moć itd. Biti „loš“ značilo je biti poput robova nad kojima je aristokratija vladala: siromašni, slabi, bolesni, jadni - predmeti sažaljenja ili gađenja, a ne mržnje.[61] „Ropski moral“ se razvio kao reakcija na gospodarski moral. Vrednost proizlazi iz kontrasta između dobra i zla: dobro je povezano sa onostranošću, dobročinstvom, pobožnošću, uzdržanošću, krotošću i potčinjenošću; dok je zlo svetsko, surovo, sebično, bogato i agresivno. Niče je doživljavao moral roba pesimističnim i strašljivim, a njegove vrednosti su se pojavile kako bi poboljšale samo-percepciju robova. Moral roba povezao je sa jevrejskom i hrišćanskom tradicijom, jer je rođen iz rezistencije robova. Niče je tvrdio da je ideja jednakosti dozvoljavala robovima da prevladaju sopstvene uslove bez preziranja sebe. Negirajući urođenu nejednakost ljudi - u uspehu, snazi, lepoti i inteligenciji - robovi su stekli metod bekstva, naime generišući nove vrednosti na osnovu odbacivanja moralnosti gospodara, što ih je frustriralo. Korišćen je za prevazilaženje osećaja inferiornosti roba pred njihovim (imućnijim) gospodarima. To čini tako što na primer otkriva slabost roba da bude stvar izbora, označavajući je kao „krotkost“. „Dobar čovek“ moralnog gospodara je upravo „zli čovek“ ropskog morala, dok je „loši čovek“ preuređen u „dobrog čoveka“.[60] Niče je ropski moral doživljavao kao izvor nihilizma koji je obuzeo Evropu. Savremena Evropa i hrišćanstvo postoje u licemernom stanju zbog napetosti između morala gospodara i roba, obe kontradiktorne vrednosti koje u različitom stepenu određuju vrednosti većine Evropljana (koji su „šaroliki“). Niče je pozvao izuzetne ljude da se ne stide pred navodnim moralom za sve, koji smatra štetnim za procvat izuzetnih ljudi. Upozorio je, međutim, da moral sam po sebi nije loš; to je dobro za mase i treba ga prepustiti njima. Izuzetni ljudi, s druge strane, treba da slede svoj „unutrašnji zakon“.[60] Omiljeni Ničeov moto, preuzet od Pindara, glasi: „Postani ono što jesi.“ [62] Dugogodišnja je pretpostavka o Ničeu je da je više voleo moral gospodara nego moral roba. Međutim, ugledni Ničeov učenjak Valter Kofman odbacio je ovo tumačenje, napisavši da su Ničeove analize ove dve vrste morala korišćene samo u opisnom i istorijskom smislu; nisu bile predviđene za bilo kakvo prihvatanje ili veličanje.[63] S druge strane, iz njegovih vlastitih spisa jasno je da se Niče nadao pobedi gospodara morala. Povezao je „spasenje i budućnost ljudske rase sa bezuslovnom dominacijom“[64] gospodarskog morala i gospodara nazvao „višim redom vrednosti, onim plemenitim, onima koji životu kažu `da`, onima koji garantuju budućnost.“[64] Kao što„ postoji poredak ranga između čoveka i čoveka “, tako postoji i poredak ranga„ između morala i morala.“[65] Niče je u svom filozofskom ratu vodio protiv ropskog morala hrišćanstva, revalorizaciji svih vrednosti `kako bi se postigla pobeda novog gospodara moralnosti koju je nazvao` filozofijom budućnosti.`[66] U zoru, Niče je započeo svoju „Kampanju protiv morala“.[67] Sebe je nazvao „nemoralistom“ i oštro je kritikovao istaknute moralne filozofije svog doba: hrišćanstvo, kantijanizam i utilitarizam. Ničeov koncept „Bog je mrtav“ primenjuje se na doktrine hrišćanstva, mada ne i na sve druge vere: tvrdio je da je budizam uspešna religija koju je pohvalio za podsticanje kritičke misli.[68] Ipak, Niče je svoju filozofiju doživljavao kao protivpokret nihilizmu kroz uvažavanje umetnosti: Umetnost kao jedina superiorna protiv prisila, protiv svake volje za negacijom života, umetnost kao antihrišćanska, anti-budistička, anti-nihilistička par ekselans.[69] Niče je smatrao da je savremeni antisemitizam „prezren“ i u suprotnosti sa evropskim idealima.[68] Njegov uzrok, prema njegovom mišljenju, bio je rast evropskog nacionalizma i endemska „ljubomora i mržnja“ jevrejskog uspeha.[68] Napisao je da Jevrejima treba zahvaliti što pomažu u održavanju poštovanja prema filozofiji drevne Grčke, [68] i što rađaju „najplemenitije ljudsko biće (Hristosa), najčistijeg filozofa (Baruh Spinoza), najmoćniju knjigu i najefikasniji moralni kodeks na svetu.`[70] Volja za moć Osnovni element Ničeovog filozofskog pogleda je „volja za moći“ (der Wille zur Macht), za koju je tvrdio da pruža osnovu za razumevanje ljudskog ponašanja - više od konkurentskih objašnjenja, poput onih zasnovanih na pritisku za prilagođavanje ili preživljavanje.[65][71] Kao takav, prema Ničeu, nagon za očuvanjem pojavljuje se kao glavni pokretač ponašanja ljudi ili životinja samo u izuzecima, jer opšte stanje života nije „borba za egzistenciju“.[72] Češće nego ne, samoočuvanje je posledica volje stvorenja da svoju snagu iskaže na spoljnom svetu. Predstavljajući svoju teoriju ljudskog ponašanja, Niče se takođe osvrnuo i napao koncepte iz filozofija koje su tada bile popularno prihvaćene, poput Šopenhauerovog pojma besciljne volje ili utilitarizma. Utilitaristi tvrde da je ono što pokreće ljude želja da budu srećni i akumuliraju zadovoljstvo u svom životu. Ali takvu koncepciju sreće Niče je odbacio kao nešto ograničeno i karakteristično za buržoaski način života engleskog društva, [73] i umesto toga izneo ideju da sreća nije cilj sam po sebi. Posledica je prevazilaženja prepreka za nečije postupke i ispunjenja volje.[74] S njegovom teorijom volje za moć povezano je i njegovo nagađanje, koje nije smatrao konačnim,[65] u vezi sa stvarnošću fizičkog sveta, uključujući neorgansku materiju - da je, poput čovekovih naklonosti i impulsa, i materijalni svet postavljen dinamika oblika volje za moći. U osnovi njegove teorije je odbacivanje atomizma - ideja da je materija sastavljena od stabilnih, nedeljivih jedinica (atoma). Umesto toga, činilo se da je prihvatio zaključke Ruđera Boškovića, koji je objasnio osobine materije kao rezultat međusobnog delovanja sila.[65] Jedna studija o Ničeu definiše njegov potpuno razvijeni koncept volje za moći kao „ element iz koga proističu i kvantitativna razlika srodnih sila i kvalitet koji se u svakoj od njih prebacuje u svaku silu „otkrivajući volju za moći kao„ princip sinteze sila.“[75] Od takvih sila Niče je rekao da mogu možda posmatrati kao primitivni oblik volje. Isto tako, odbacio je stav da kretanjem tela vladaju neumoljivi zakoni prirode, postavljajući umesto toga da se kretanjem upravljaju odnosi moći između tela i sila.[65] Drugi naučnici se ne slažu da je Niče smatrao materijalni svet oblikom volje za moći: Niče je temeljito kritikovao metafiziku, a uključivanjem volje za moći u materijalni svet jednostavno bi uspostavio novu metafiziku. Osim Aforizma 36 u Beyond Good and Evil, gde je pokrenuo pitanje vezano za volju za moći kao za materijalni svet, tvrde oni, tek je u njegovim beleškama (neobjavljenim od njega samog) pisao o metafizičkoj volji za moći . A takođe tvrde da je Niče uputio svog stanodavca da spali te beleške 1888. godine kada je napustio Sils Mariju.[76] Prema ovim naučnicima, „goruća“ priča podržava njihovu tezu da je Niče na kraju svog lucidnog života odbacio njegov projekat o volji za moći. Međutim, nedavna studija (Huang 2019) pokazuje da, iako je tačno da je Niče 1888. godine želeo da neke njegove beleške spale, priča o „paljenju“ malo ukazuje na njegov projekat volje za moć, ne samo zato što je samo 11 „aforizama“ spašeni od plamena na kraju su ugrađeni u Volju za moć (ova knjiga sadrži 1067 „aforizama“), ali i zato što se ove napuštene beleške uglavnom fokusiraju na teme poput kritike morala, dok se „osećanja moći“ dotiču samo jednom.[77] Večiti povratak „Večiti povratak“ (takođe poznat i kao „večito ponavljanje“) je hipotetički koncept koji postavlja da se univerzum ponavlja i da će se ponavljati beskonačno mnogo puta kroz beskonačno vreme ili prostor. To je čisto fizički koncept, koji ne uključuje natprirodnu reinkarnaciju, već povratak bića u istim telima. Niče je prvi predložio ideju večnog povratka u paraboli u Odeljku 341 The Gay Science, a takođe i u poglavlju „O viziji i zagonetki“ u Tako je govorio Zaratustra, između ostalog. [78] Niče ga je smatrao potencijalno „zastrašujućim i parališućim“ i rekao je da je njegov teret „najteža težina“ koja se može zamisliti (`das schwerste Gewicht`).[79] Želja za večnim povratkom svih događaja označila bi krajnju afirmaciju života, reakciju na Šopenhauerovu pohvalu negiranja volje za životom. Da bi se shvatilo večito ponavljanje i da se s njim ne samo pomiri, već i prihvati, potreban je amor fati, „ljubav prema sudbini“. Kao što je Hajdeger istakao u svojim predavanjima o Ničeu, Ničeovo prvo spominjanje večnog ponavljanja predstavlja ovaj koncept kao hipotetičko pitanje, a ne kao činjenicu. Prema Hajdegeru, teret nametnut pitanjem večnog ponavljanja - da li bi to moglo biti istina - toliko je značajan u modernoj misli: „Način na koji Niče ovde oblikuje prvu komunikaciju misli o„ najvećem teretu“ [ večnog ponavljanja] jasno stavlja do znanja da je ta „misao misli“ istovremeno „najteža misao“.[80] Niče sugeriše da se univerzum ponavlja kroz beskrajno vreme i prostor i da se mogu ponoviti različite verzije događaja koji su se dogodili u prošlosti, pa otuda „sve konfiguracije koje su ranije postojale na ovoj zemlji još uvek moraju da se sretnu.“[81] Sa svakim ponavljanjem događaja nada se da će se steći neko znanje ili svest za poboljšanje pojedinca, otuda „I tako će se jednog dana dogoditi da se muškarac ponovo rodi, baš kao ja i žena, baš kao Marija —Samo za nadati se da će glava ovog čoveka sadržati malo manje gluposti...“[81] Aleksandar Nehamas o Ničeu piše: Život kao književnost na tri načina viđenja večnog ponavljanja: „Moj život će se ponoviti na potpuno identičan način:“ ovo izražava potpuno fatalistički pristup ideji; „Moj život se može ponoviti na potpuno identičan način:“ Ovo drugo gledište uslovno tvrdi kosmologiju, ali ne uspeva da obuhvati ono na šta se Niče poziva u The Gay Science, str. 341; i konačno, „Ako bi se moj život ponovio, onda bi se mogao ponoviti samo na identičan način.“ Nehamas pokazuje da ovo tumačenje postoji potpuno nezavisno od fizike i da ne pretpostavlja istinu kosmologije. Nehamas je zaključio da, ako se pojedinci konstituišu kroz svoje postupke, mogu se održati u svom trenutnom stanju samo živeći u ponavljanju prošlih radnji (Nehamas, 153). Ničeova misao je negacija ideje o istoriji spasenja.[82] Tri metamorfoze Priču o tri metamorfoze originalno je napisao nemački filozof Fridrih Niče. Verovao je da je svrha ljudskog postojanja postizanje njegovog punog potencijala. Da bi to postigao, duh je morao da prođe kroz tri transformacije: kamila, lav i dete. Komplet dolazi sa tri životinje i svaka životinja predstavlja opstanak, slobodu i stvaranje. Kamila: Opstanak. Kamila se može nositi sa teškim zadacima u teškim situacijama. Ako se mučite u životu i puno se znojite, ova kamila će vam pomoći da prođete. Lav: Sloboda. Lav je osvajač. Nalazi se na vrhu lanca ishrane. Koristite ovog lava da uništite postojeća društvena pravila pre nego što počnete da gradite svoja pravila! Dete: Stvaranje. Kad dete tek dođe na ovaj svet, ono ništa ne zna. Ova vrsta nevinosti može vam pomoći da stvorite nove vrednosti i razvijete novi način viđenja. Kamile mogu nositi veliku težinu i preživeti u pustinji. Ali ponderisani pojedinac je neizbežno oporezovan svojim teretom. Vremenom rizikuju da se zatru gorčinom, očajem i duhom osvete. Ako kamila ne postane lav, tragač će biti uništen njihovom potragom. Uvek se u „usamljenoj pustinji [dogodi] druga metamorfoza, duh ovde postaje lav; želi da uhvati slobodu i bude gospodar u svojoj pustinji.“ Lav je „kralj zveri“. Lavlji duh kaže „hoću“ - i to je ceo zakon. Kamila postaje lav kada subjekt duhovne transformacije, otisnuvši se u pustinju ljudskog očekivanja, otkrije da je „Bog mrtav“ i pretpostavi da je sve dozvoljeno. U ovom trenutku pojedinac shvata da im ništa ne može zabraniti da stvaraju sopstvene vrednosti namećući svetu svoju vlastitu volju. Ali, u pustinji stvarnog, lav nailazi na zmaja, a „Ti ćeš“ svetluca na njegovoj koži. Zmaj je Ničeova slika društvenih normi. U fazi lava, subjekat duhovne transformacije mora da uključi zmaja u smrtnu borbu. Čovek treba da bude lav u duhu da bi pobedio zakon „Ti treba“ i potvrdio uslove svog procvata. Međutim, nema sreće u borbi sa zmajevima čitavog života. Da bi se desile tri metamorfoze, lav mora postati dete. Zrelost za Ničea znači ponovno otkrivanje ozbiljnosti koju je čovek imao kao dete u igri. Dečji duh je presudan za sreću, zdravlje i blagostanje. „Dete je“, kaže Niče, „nevinost i zaborav, novi početak, sport, samohodni točak, sveto da“ (Z, 55). Lav postaje dete kada pojedinac koji kaže „hoću“ prestane da afirmiše svoje vrednosti suprotno zakonu „Ti treba“, i umesto toga ih potvrđuje „za sport stvaranja: duh sada hoće svoju volju, sopstveni svet “(Z, 55). Život više nije reaktivna borba za pobedu drugih sila. Život je proslava svojih moći - neprekidni čin čiste afirmacije. Dečji duh poznaje životnu radost i nevinost večnog stvaranja. Kritika masovne kulture Fridrih Niče je imao pesimističan pogled na savremeno društvo i kulturu. Verovao je da su štampa i masovna kultura doveli do usklađenosti, doveli do osrednjosti, a nedostatak intelektualnog napretka doveo je do propadanja ljudske vrste. Po njegovom mišljenju, neki ljudi bi mogli da postanu superiorni pojedinci upotrebom snage volje. Izdizanjem iznad masovne kulture, te osobe će stvoriti viša, svetlija i zdravija ljudska bića.[83] Kritika hrišćanstva Niče je mnogo puta kritikovao hrišćanstvo. Kritikovao je potiskivanje ljudskih osobina, poput zavisti, koje hrišćanstvo želi da potisne u čoveku. Čovek krije svoju zavist, jer ga hrišćanstvo uči da potisne to osećanje, jer je po istom, zavist zlo osećanje. Verovao je da se zavist može upotrebiti kao vodič, i da treba prihvatiti ovu želju da bi se mogli ostvariti u potpunosti. Svaka osoba koja u nama izaziva zavist, jeste indikacija onoga šta bi mogli da postanemo jednog dana. Znao je da neće svi dobiti ono što žele, njegov život ga je tome naučio, ali je jednostavno insistirao na tome da prihvatimo naše prave želje, da se borimo za njih, a ako ne uspemo, bar znamo da smo pokušali. To je ono što Niče naziva natčovekom. U celom Novom Zavetu, postoji samo jedna osoba vredna poštovanja-Pontije Pilat.[84] Niče je prezirao hrišćanstvo, jer je hrišćanstvo štitilo ljude od njihove zavisti. Kako Niče kaže, hrišćanstvo se pojavilo u poznom dobu Rimskog carstva, u stomacima robova, kojima je nedostajala snaga da uzmu ono što zaista žele - pretvorili su njihovu nesposobnost u vrlinu. Ovo Niče naziva moral roba. Hrišćane je nazivao krdom, koji su želeli da uživaju mnogo toga, seks, dobru poziciju na poslu, kreativnost, viši intelektualni nivo, ali su previše nesposobni da to i postignu. Hrišćani su prezirali ono što nemaju, a žele, a vrednovali ono što imaju, a ne žele, tako da je seksualna nevinost postala čistost, slabost je postala dobrota, submisija ljudima koje mrzimo - poslušnost, a kako je Niče naziva, nesposobnost da se preduzme osveta je postala oproštaj. Hrišćanstvo je postala velika mašina za gorko poricanje sebe. Niče je prezirao alkohol i upoređivao njegovo dejstvo na ljude sa hrišćanstvom. Naime, i jedno i drugo su instrument za smanjenje bola, bežanje od realnosti, i jedno i drugo nas uveravaju da smo dobro onako kako trenutno jesmo, smanjujući našu želju da promenimo život na bolje. Niče je ponavljao kako se mora podneti ogromna patnja da bi se uradilo nešto dobro. Kako samo malo znate o ljudskoj sreći, vi ljudi što živite u komforu! Tajna srećnog i ispunjenog života je u tome da se živi opasno, gradite svoje gradove na ivicama Vezuva! Živite u sukobu sa sebi jednakima i sa sobom! Budite pljačkaši i razbojnici čim ne budete vladari i vlasnici, ljudi od znanja! Uskoro će proći vreme kada biste mogli biti zadovoljni da živite skriveno u šumi poput plahih jelena![85] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[86] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[86] O svojoj usamljenosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[86] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[87] Mladi Niče je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[86] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[88] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `Ljudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[86] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. Stoga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[86] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[89] Niče sa Lu Salome i Paulom Reeom. Slikano 1882. godine. Poslednjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[86] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[86] Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog. Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[90] Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života. Stil Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: „Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja“. On piše po nadahnuću i asocijacijama, „zadirkuje“ filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i „eksperimentalnom“ zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kirkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju, a više pokazuju, tj. saopštavaju. Ničeov `stil ispovedanja` više otežava nego što olakšava pristup njegovom delu.[91] Budući da dijalog ima subjektivnu dijalektiku koja potiskuje monolog, otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega „dijalektičare“ Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, „filozofira čekićem“, jer „nije čovek, već dinamit“. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo „do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova“. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot „učiteljevom“ pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i Spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove „ideje“ i Šopenhauerove „volje“. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do „večno vraćanje istog“, čija je suština „volja za moć“. Doduše, Fridrih Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata. Citati „Ono što nas ne ubije to nas ojača.“ „Onaj koji ima za šta da živi može podneti bilo šta.“ „Prava ljubav razmišlja o trenutku i o večnosti, ali nikada o trajanju.“ „Velike epohe našeg života su one kad se usuđujemo da svoje zlo prekrstimo u ono što je najbolje u nama.“ „Umetnost bez ljubavi, je ništa.“ „Nesrećni brakovi nastaju ne zbog nedostatka ljubavi, nego zbog nedostatka prijateljstva.“ „Najtiše reči donose buru. Misli koje dolaze nečujnog koraka, upravljaju svetom.“ „Žena je zagonetka čije je rešenje dete.“ „Naše mane su naš najbolji učitelj.“ „Došao sam da vam pomognem, a vi se žalite da ne želim sa vama da plačem.“ „U mržnji je strah.“ „Ne veruj onima koji mnogo govore o svojoj pravednosti.“ „Egoizam je srž plemenite osobe.“ „Nevidljivim nitima najčvršće smo povezani.“ „Strašno je na moru umreti od žeđi. Zar morate i vi svoju istinu tako zasoliti da ona više ni žeđ ne gasi.“ „Lakše se neke strasti sasvim odreći, nego u njoj biti umeren.“ „Svako poseduje upravo onoliko sujete koliko mu nedostaje razuma.“ „Ako čovek svakog dana stoji na ivici i gleda u provaliju, jednog dana će i provalija pogledati u njega.“ „Svako ljudsko biće koje ne želi biti deo masa treba samo da prestane sebi da olakšava stvari. Neka samo prati svoju svest, koja ga poziva: Budi ono što jesi! Sve što sada činiš, misliš, želiš, sve to nisi ti.“ „Svaka mlada duša čuje ovaj zov danju i noću i ježi se sa uzbuđenjem predosećaja tog stepena sreće koje su večnosti pripremile za one koji razmišljaju o sopstvenom istinskom oslobođenju. Ne postoji način da se pomogne bilo kojoj duši da postigne ovu sreću, sve dok je okovana lancima javnog mnjenja i straha.“ „Niko ne može sagraditi mostove na kojima ćeš ti, samo ti, preći reku života. Možda postoje bezbroj staza i mostova i polubogova koji bi te preneli preko; ali samo po cenu zaloge i odricanja sebe. Postoji jedna staza na svetu koju niko ne može preći osim tebe. Gde ona vodi? Ne pitaj, kreni!“ „Tvoji pravi vaspitači i mentori otkriće ti originalni smisao i osnovnu građu tvog bića, nešto što nije na kraju podložno obrazovanju ili vaspitanju od strane drugih, ali je uvek teško pristupiti mu, nešto vezano i nepokretno; tvoji vaspitači ne mogu ići dalje, i biti tvoji osloboditelji. I to je tajna svake istinske kulture: ona nam se ne prikazuje sa veštačkim ekstremitetima, voštanim nosevima, noseći naočare – da nam za takve darove ostavlja varljivu sliku obrazovanja. Ona je oslobađajuća, vadi korove, uklanja kamenčiće, rasterujući štetočine koji bi nagrizale nežni koren i izdanak biljke; ona je izliv svetla i topline, nežno kapljanje noćne kiše…“ „Možda postoje načini pronalaženja sebe, budeći se iz anestezije u koju smo uobičajeno sakriveni kao da smo u mračnom oblaku – ali ja ne znam za bolji od onog koji reflektuju vaspitači i mentori.“ „Najbolji način da se svaki dan započne dobro, jeste, da pri buđenju mislite ne biste li tog dana barem jednog čoveka mogli obradovati.“ „Čuvajte se pljuvanja protiv vetra!“ „Najgore nas savijaju i muče nevidljive ruke.“ „Ćutnja je gora; sve prećutane istine postanu otrovne.“ „Zaklinjem vas, braćo moja, ostajte verni zemlji i ne verujte onima koji vam govore o vanzemaljskim nadama! Trovatelji su to, znali oni ili ne znali.“ „Ako želite da imate prijatelja, morate i za njega voditi rat: a da bi se vodio rat, mora se znati biti neprijatelj.“ „Cenim onoga ko živi da bi učio.“ Dela 1872. Rođenje tragedije (Die Geburt der Tragödie aus dem Geiste der Musik) 1873. (David Strauss: der Bekenner und der Schriftsteller) 1874. O koristi i šteti istorije za život (Vom Nutzen und Nachtheil der Historie für das Leben) 1874. Šopenhauer kao učitelj (Schopenhauer als Erzieher) 1876. Rihard Vagner u Bajrojtu (Richard Wagner in Bayreuth) 1878. Ljudski, suviše ljudski (Menschliches, Allzumenschliches, Ein Buch für freie Geister) 1881. Zora (Morgenröte. Gedanken über die moralischen Vorurteile) 1882. Vesela nauka (Die fröhliche Wissenschaft) 1885. Tako je govorio Zaratustra, Knjiga za sve i ni za koga (Also Sprach Zarathustra, Ein Buch für Alle und Keinen) 1886. S one strane Dobra i Zla (Jenseits von Gut und Böse. Vorspiel einer Philosophie der Zukunft) 1887. Genealogija morala (Zur Genealogie der Moral, Eine Streitschrift) 1888. Slučaj Vagner (Der Fall Wagner, Ein Musikanten-Problem) 1888. Sumrak idola (Götzen-Dämmerung, oder Wie man mit dem Hammer philosophiert) 1888. Antihrist, Prokleto hrišćanstvo (Der Antichrist. Fluch auf das Christentum) 1888. Eno čoveka, kako čovek postaje ono šta jeste (Ecce Homo, Wie man wird, was man ist) 1888. Niče kontra Vagner (Nietzsche contra Wagner, Aktenstücke eines Psychologen) 1910. Volja za moć, posmrtno, (Der Wille zur Macht)

Ivo Andrić Pisac govori svojim delomMeki povezИво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.БиографијаДетињство и школовањеИво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.Први светски ратГодине 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.Између два ратаИво Андрић 1922. годинеНакон изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28]Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29]Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32]Други светски ратУ јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34]Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36]Након ратаИво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961)Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38]Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40]Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41]Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.Књижевни радСпоменик Иви Андрићу у БеоградуАндрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43]Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.Андрић о уметностиИво Андрић из профила, фотографија Стевана КрагујевићаСвоје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот.Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”.Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...”Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење.Уметнички поступакПоштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма.Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.Српски идентитетЛична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951)Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”.У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47]Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата.Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53]Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.ОдликовањаОрден официра обновљене Пољске (1926)Орден Црвеног крста (1936)Орден великог официра обновљене Пољске (1937)Орден великог официра Легије части (1937)Орден Светог Саве I реда (1938)Орден Немачког орла I реда (1939)Орден заслуга за народ I реда (1952)Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962)Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54]НаслеђеЗадужбина Иве АндрићаГлавни чланак: Задужбина Иве АндрићаЗадужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света.Андрићева наградаГлавни чланак: Андрићева наградаНа основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56]Спомен-музеј Иве АндрићаАндрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музејуГлавни чланак: Спомен-музеј Иве АндрићаУ оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године.Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети.Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића.Свеске Задужбине Иве АндрићаГлавни чланак: Свеске Задужбине Иве АндрићаОд 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57]Стазама Иве АндрићаГодине 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.Ознака на „Политици”.Ознака на „Политици”.Ознака на „Борби”.Ознака на „Борби”.Ознака на САНУ.Ознака на САНУ.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58]Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак:Списак образовних установа и насељаАндрићградГлавни чланак: АндрићградАндрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61]Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63]У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64]ДелаИво Андрић у својој радној собиАутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65]Основни преглед најзначајнијих делаEx Ponto, стихови у прози, 1918.Немири, стихови у прози, 1920.Пут Алије Ђерзелеза, 1920.Мост на Жепи, 1925.Аникина времена, 1931.Португал, зелена земља, путописи, 1931.Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934.Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935.Разговор са Гојом, есеј, 1936.На Дрини ћуприја, роман, 1945.Деца, збирка приповедакаГоспођица, роман, 1945.Травничка хроника, роман, 1945.На Невском проспекту, 1946.На камену, у ПочитељуПрича о везировом слону, 1948.Проклета авлија, роман, 1954.Игра, 1956.О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977.Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумноЗнакови поред пута, књига, објављена постхумноСвеске, књига, објављена постхумноДела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66]ГалеријаНобелова наградаНобелова наградаТабла са његовим именом у ВенецијиТабла са његовим именом у ВенецијиАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеБиста Андрића у ГрацуБиста Андрића у ГрацуВиди јошЗадужбина Иве АндрићаСпомен-музеј Иве АндрићаНапоменеИако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6]Види[7][8][9]РеференцеJuričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7.Андрићевим корацима — Министарство културе и информисањаLampe 2000, стр. 91.Norris 1999, стр. 60.Alexander 2006, стр. 391.Frenz 1999, стр. 561.Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish AcademyNa Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382.„The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012.„Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016.Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018.Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016)Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4.Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7.Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85.Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ...„Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016.„Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016.Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997)Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016)„Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.„Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016.Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016.Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016.`Политика`, 11. нов. 1937Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46.`Политика`, Београд 1. априла 1939. године`Политика`, 20. априла 1939. године„СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023.Делић 2004, стр. 178.Вучковић 2011, стр. 1077.Делић 2004, стр. 179.„Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022.Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015.Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127.Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017)Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018.Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012.„Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза]Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209.Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3.Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13.The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у БеоградуДеретић 2003, стр. 141-147.А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011Делић 2004, стр. 184.„Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.„Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022.„Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012.„Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски)Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013)Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022.„Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018)Извори и литератураАндрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића.Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12.6/33

Ivo Andrić Pisac govori svojim delom Meki povez Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66] Галерија Нобелова награда Нобелова награда Табла са његовим именом у Венецији Табла са његовим именом у Венецији Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Биста Андрића у Грацу Биста Андрића у Грацу Види још Задужбина Иве Андрића Спомен-музеј Иве Андрића Напомене Иако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6] Види[7][8][9] Референце Juričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7. Андрићевим корацима — Министарство културе и информисања Lampe 2000, стр. 91. Norris 1999, стр. 60. Alexander 2006, стр. 391. Frenz 1999, стр. 561. Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish Academy Na Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382. „The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012. „Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016. Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018. Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016) Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4. Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7. Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85. Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ... „Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016. „Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016. Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997) Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016) „Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. „Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016. Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016. Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016. `Политика`, 11. нов. 1937 Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46. `Политика`, Београд 1. априла 1939. године `Политика`, 20. априла 1939. године „СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023. Делић 2004, стр. 178. Вучковић 2011, стр. 1077. Делић 2004, стр. 179. „Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022. Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015. Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127. Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017) Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018. Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012. „Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза] Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209. Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172 Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3. Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13. The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944 Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у Београду Деретић 2003, стр. 141-147. А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011 Делић 2004, стр. 184. „Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. „Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022. „Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012. „Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски) Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013) Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022. „Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018) Извори и литература Андрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића. Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12.

IVO ANDRIĆ ISTORIJA I LEGENDA Tvrdi povez Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66] Галерија Нобелова награда Нобелова награда Табла са његовим именом у Венецији Табла са његовим именом у Венецији Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Биста Андрића у Грацу Биста Андрића у Грацу Види још Задужбина Иве Андрића Спомен-музеј Иве Андрића Напомене Иако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6] Види[7][8][9] Референце Juričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7. Андрићевим корацима — Министарство културе и информисања Lampe 2000, стр. 91. Norris 1999, стр. 60. Alexander 2006, стр. 391. Frenz 1999, стр. 561. Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish Academy Na Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382. „The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012. „Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016. Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018. Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016) Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4. Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7. Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85. Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ... „Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016. „Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016. Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997) Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016) „Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. „Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016. Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016. Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016. `Политика`, 11. нов. 1937 Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46. `Политика`, Београд 1. априла 1939. године `Политика`, 20. априла 1939. године „СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023. Делић 2004, стр. 178. Вучковић 2011, стр. 1077. Делић 2004, стр. 179. „Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022. Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015. Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127. Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017) Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018. Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012. „Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза] Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209. Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172 Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3. Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13. The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944 Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у Београду Деретић 2003, стр. 141-147. А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011 Делић 2004, стр. 184. „Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. „Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022. „Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012. „Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски) Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013) Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022. „Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018) Извори и литература Андрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића. Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12. Проклет

Autor - osoba Platon Naslov Fedar ili O lepoti / Platon ; [preveo Miloš N. Đurić] Ostali naslovi Fedar O lepoti Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1996 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga-Alfa, 1996 (Beograd : T & G) Fizički opis 93 str. ; 15 cm Drugi autori - osoba Đurić, Miloš N. Zbirka Sto klasika Narodne knjige ; knj. 9 Napomene Beleška o delu na koricama. Stanje: prvih nekoliko stranica mestimično podvlačeno grafitnom olovkom, može se obrisati. Platon (grč. Πλάτων, plećati; izvorno ime Aristokle; Atina, 427. p. n. e. – 347. p. n. e.) bio je uticajan starogrčki filozof i besednik, Sokratov učenik, a Aristotelov učitelj, i osnivač Akademije u Atini. Platon je predavao na Akademiji, i pisao u formi dijaloga o mnogim filozofskim temama. Njegovo postojanje nam je poznato preko njegovih filozofskih i dramatičkih dela koja su očuvana u rukopisima obnovljenim i izdatim u mnogim izdanjima od početka humanističkog pokreta. Platonova pisana dela se skoro u potpunosti sastoje iz dijaloga, epigrama i pisama. Većina poznatih platonovih dijaloga je sačuvana, iako savremena izdanja njegovih dela sadrže dijaloge koji se od filozofske javnosti smatraju ili sumnjivim (npr., Alkibijad, Klitofon) ili verovatno lažnim (npr. Demodok, Alkibijad Drugi). Sokrat se kao ličnost pojavljuje u većini Platonovih dijaloga, iako često nije jasno koliko se sadržaj dijaloga i misli mogu pripisati Sokratu a koliko Platonu. U poslednjim Platonovim delima (Zakoni) Sokrat se gubi kao učesnik u dijalogu. Za razliku od svog učitelja Sokrata koji potiče iz prostog naroda, Platon je poreklom iz aristokratske porodice i sprema se za političi život još od najranije mladosti. Sudbonosni momenat za njegovo sazrevanje bilo je „Suđenje Sokratu” u kom je Sokrat na kraju osuđen na smrt. Nakon Sokratove smrti, vidno povređen i demolarisan i u svojoj 24. godini, Platon kreće na prvo od svojih putovanja po Sredozemlju. Poznati Mesečev krater je dobio ime Platonov krater, u njegovu čast. Biografija Platon je rođen kao Aristokle 427. p. n. e. u Atini, u srednje imućnoj aristokratskoj porodici. Njegov otac se zvao Ariston, majka Periktiona. Jedan od Platonovih predaka, Glaukon, je bio jedan od najpoznatijih atinskih plemića. Nadimak Platon (odnosno Plećati, Plećaš; od gr. πλατύς - pleća) je stekao zbog svoje telesne građe, prvenstveno zbog širine ramena (odnosno pleća). Diogen Laertije svedoči da je Platon stekao svoj nadimak u rvačkim krugovima. Navodno je jednom pobedio na Istamskim igrama. Drugo mišljenje kaže da je taj nadimak dobio zato što je bio širok u izlaganjima (govorima). Platon je u mladosti postao Sokratov učenik, i – barem sudeći po njegovim rečima – prisustvovao je suđenju Sokratu, mada ne i njegovom pogubljenju. Za razliku od Sokrata, Platon je zapisivao svoja filozofska viđenja, i ostavio je značajan broj rukopisa. Bio je duboko pogođen načinom na koji su se gradske vlasti ophodile prema Sokratu, i veliki deo njegovih ranih dela sadrži njegove uspomene na učitelja. Moguće je da mnoštvo njegovih etičkih spisa posvećeno potrazi za društvom, gde se slične nepravde ne bi mogle dogoditi. Dubok uticaj na Platona izvršio je nesumnjivo Pitagora, čija shvatanja harmonije broja jasno odjekuju u Platonovoj teoriji ideja; a donekle i Anaksagorin učenik Arhilej, Sokratov učitelj, iako Sokrat rano raskida sa njegovim učenjem; i Parmenid, sa čijim shvatanjima Platon polemiše u dijalogu Sofist. Platon, sa 40 godina osniva jednu od najranijih organizovanih školskih ustanova civilizacije Akademiju, nazvanu po antičkom heroju Akademu, zaštitniku šume u kojoj se ona nalazila, koja je neprestano radila sve do njenog zatvaranja od strane cara Justinijana I 529. godine. U Akdemiji se u prvim godinama njenog rada školuje i Aristotel. U Platonovim spisima se mogu naći rasprave u vezi aristokratskih i demokratskih tipova vladavine. Takođe se mogu naći rasprave o ulozi naslednosti i okruženja u ljudskoj inteligenciji i ličnosti, mnogo pre moderne rasprave „priroda protiv odgoja“ koja je započela u vreme Tomasa Hobsa i Džona Loka. Takođe, Platon raspravlja o subjektivnosti i objektivnosti ljudskog znanja, što prethodi modernim debatama između Dejvida Hjuma i Imanuela Kanta, ili između postmodernista i njihovih protivnika. Čak i mit o izgubljenom gradu ili kontinentu, Atlantidi potiče od ilustrativne priče isričane u Platonovim delima Timaj i Kritija. Platon je mahom pisao u formi dijaloga. U ranim dijalozima nekoliko ličnosti razgovaraju na neku temu postavljajući jedan drugom pitanja. „Sokrat“ igra prevashodnu ulogu. Ali kvalitet dijaloga se prilično menjao kako je odmicao Platonov život. Opšte je mišljenje da su rana Platonova dela bila bliže bazirana na Sokratovim mislima, dok se njegovi kasniji spisi sve više razlikuju od pogleda njegovog bivšeg učitelja. U hronološki srednjim dijalozima, Sokrat postaje „tumač“ Platonove filozofije, a forma pitanja-i-odgovora postaje sve više pro forma: glavni lik predstavlja Platona, a sporedni likovi malo šta govore, osim „da“, „naravno“ i „vrlo tačno“. Kasniji dijalozi su više poput traktata, i Sokrat je često odsutan, ili ne govori. Pretpostavlja se da je Platon u potpunosti pisao ove poznije dijaloge, dok su raniji mogli biti prepisi Sokratovih dijaloga. Pitanje da li su, i koji, dijalozi stvarno Sokratovi predstavlja Sokratovski problem. Rad „Najsigurnija karakterizacija evropske filozofske tradicije je da je ona pisanje po marginama Platonovog djela“ Platonova Metafizika: Platonizam ili realizam Jedna od Platonovih tekovina, možda čak najznačajnija, je njegova dualistička metafizika, često nazivana (u metafizici) platonizmom, ili (preuveličanim) realizmom. Platonova metafizika deli svet na dva posebna aspekta: svet „formi“ (ili ideja) i perceptivni svet koji vidimo oko sebe. Smatrao je da su perceptivni svet, i stvari u njemu, nesavršene kopije formi ili ideja. Ove forme su nepromenljive i savršene, i možemo ih pojmiti samo korišćenjem intelekta ili razumevanja (na primer proizvodi uma koji ne uključuju čulnu percepciju ili imaginaciju). Takođe, čulni svet je propadljiv i promenljiv, dok za svet ideja važi suprotno - on je večan i fiksiran jednom za svagda. Isto tako, pošto je čulni svet (i stvari koje ga čine) samo nesavršena kopija sveta formi, to onda on duguje svoje postojanje formama, a zbog svoje nesavršenosti često se kaže da je manje realan (stvaran) nego svet formi. To, kako se čini na prvi pogled, vodi tvrdnji da je postojanje podložno stepenovanju (nešto može biti stvarnije od nečega drugog), što je, mada zanimljiv, filozofski gledano krajnje problematičan stav. U dijalogu Država, knjige VI i VII, Platon upotrebljava niz metafora u cilju objašnjenja njegovih metafizičkih pogleda, kao što je dobro poznata Alegorija pećine. Uzet zajedno, ove metafore grade kompleksnu ontološku i gnoseološku postavku: Ideja Dobra (često interpretirana kao Platonov Bog, što ne spada među najuspešnije interpretacije, za Platonovo shvatanje Boga - Demijurga vidi dijalog Timej), osvjetljava ostale ideje omogućavajući tako neskrivenost vidljivog sveta (često se govori o emanaciji kao odnosu između ideje dobra i ostalih ideja, to je međutim Plotinov termin) i figurira kao predmet najvišeg znanja. U vidljivom svetu objekti nisu ništa do puke senke, obrisi večnih ideja: kao da gledamo senke na zidu pećine, bez mogućnosti osvrtanja, a koje bacaju predmeti osvetljeni suncem izvan pećine (Pogledaj Alegorija pećine). Platonova metafizika, a posebno dualizam, između inteligibilnog i peceptivnog, služiće kao podloga za filozofe Neoplatonizma kakav je Plotin, i Gnostike. Postavke o prirodi znanja i učenja koje srećemo u dijalogu Menon koje počinju brojna pitanja, kao što je pitanje mogućnosti učenja vrline, znanja kao reminescencije, izvršila su veliki uticaj na filozofsku misao u celini. Idealna država Oblik vladavine koji Platon izvodi iz ovih postavki zasnovan je na strogoj hijerarhiji naslednih klasa, u kojoj je individualna sloboda potisnuta u korist države. Platon kaže da je država nužnost na koju su ljudi primorani da bi ostvarili svoje mnogobrojne potrebe. Da bi država ostvarila svoju ulogu, ona mora da bude organizovana na najbolji način, a to znači da treba da ima dobru podelu rada. Po tom principu, Platon je podelio društvo na sledeće staleže: Prvi stalež su upravljači. To su mudraci, filozofi. Njihova glavna osobina je mudrost. Oni imaju zadatak da upravljaju državom. Drugi stalež su čuvari. To su ratnici i njihova glavna osobina je hrabrost. Oni brane državu i štite zakon. Treći stalež su zemljoradnici i zanatlije. Njihove osobine su poslušnost i radinost. Oni obezbeđuju materijalne potrebe društva. Veličina grada i klase u njemu determinisana je matematički precizno, zajedno sa eugeničkim zahvatima radi obezbeđenja pomenutog. Rasprave o povezanosti Platonove filozofije i ovakve postavke idealnog uređenja i dalje traju. Platonova misao kroz istoriju Platonova misao se često upoređuje sa filozofijom Aristotela, Platonovog najpoznatijeg učenika, čija je reputacija tokom srednjeg veka pomračila Platonovu. Sholastički filozofi, naime, Aristotela nazivaju jednostavno „Filozof“. Jedna od karakteristika srednjeg veka je oslanjanje na sholastičke komentare Platonovih dela, kao i dela drugih filozofa antike, umesto okretanja originalnim delima. Radi se o tome da su originalna Platonova dela za srednjovekovni zapad bila praktično izgubljena, sve do njihovog ponovnog prevođenja sa arapskog jezika u dvanaestom veku. Arapski i persijski filosofi su kako sačuvali originalna dela, tako i napisali iscrpne komentare o njima. Ovi su tekstovi dalje prevedeni na latinski jezik. Tek se u renesansi, sa sveopštim buđenjem interesovanja za antiku, širi poznavanje Platonovog opusa. Mnogi rani moderni naučnici i umetnici, raskidajući sa sholastikom, videli su u Platonovom delu potku za napredak u nauci i umetnosti. Do devetnaestog veka Platonova reputacija dostiže onu koju je imao u antici. Značajni filozofi zapada su nastavili da ispituju Platonovo delo, bilo sa tradicionalnim akademskim pristupom, bilo koristeći svoju filozofiju kao podlogu. Niče je napadao Platonove političke i moralne teorije, Hajdeger je pisao o Platonovom zaboravu „bivstva“ (vidi. Martin Hajdeger - „Platonov nauk o istini“), dok Karl Poper u delu Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (1945), tvrdi da je Platonov predlog državnog uređenja iz dijaloga „Država“, prototip totalitarnog režima. Interesovanje za dijaloge ne jenjava ni danas. Bibliografija Sledi lista Platonovih dela, označenih brojem (1) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da je Platon autor, a brojem (2) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da Platon nije autor dela. I Eutifron, Odbrana Sokratova, Kriton, Fedon II Kratil, Teetet, Sofist, Državnik III Parmenid, Fileb, Gozba, Fedar IV Alkibijad I. (1), Alkibijad II. (2), Hiparh (2), Ljubavnici (ili Suparnici) (2) V Teag (2), Harmid, Lahes, Lizis VI Eutidem, Protagora, Gorgija, Menon VII Hipija Veći (1), Hipija Manji, Ion, Meneksen VIII Klitofon (1), Država, Timaj, Kritija IX Minoj (2), Zakoni, Epinomi ili Dodatak Zakonima (2), Pisma ((1) za neka) Platonovi spisi Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom ( corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Vizantinca iz 3. veka p. n. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim „neznanjem“. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Rrotiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogreški poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, napose u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to gotovo i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje. Prema Platonu, dva su zahteva istinitog znanja: da bi bilo istinito, znanje mora biti pouzdano i mora biti znanje onoga što jeste. Svako znanje koje ne može da zadovolji ta dva kriterija ne može biti ni stvarno znanje. Pre svega, znanje ne može biti čulno opažanje, jer opažanje znači pojavljivanje, a pojave se naravno razlikuju od pojedinca do pojedinca. Osim toga, predmeti čulnog opažanja uvek su u stanju promene: za njih se ne može reći da jesu, oni uvek nastaju. Naime, jedan predmet nekome može izgledati beo, drugome siv, jednome vruć, drugome samo topao, a to `izgledanje nekome` mora u stvari značiti `nastajanje za nekoga`, tako da je čulno opažanje uvek opažanje onoga što se nalazi u nastajanju. Premda iz ovoga proizlazi da moje opažanje jeste istinito za mene te da samim tim moje saznanje za mene jeste pouzdano, to bi značilo da niko ne bi mogao biti mudriji od nekog drugog, jer svako je najbolji sudija svoga vlastitog čulnog opažanja. Ako nema nikakve razlike između opažanja i znanja, da li to znači da pojedinac može imati znanje samo o onome što trenutno opaža? Ako je čovek neku stvar saznao (tj. video) u prošlosti, ali je u ovom trenutku ne opaža svojim čulima nego je se samo seća – da li čovek tu stvar sada više ne zna, mada je se seća? Jasno je, stoga, da se znanje i čulno opažanje ne mogu izjednačiti, pa makar opažanje zaista predstavljalo neku vrstu spoznaje. Čulno opažanje, dalje, nije celokupno znanje, jer znatan deo onoga što se smatra znanjem uopšte nikada nije ni bilo predmet opažanja, već se to spoznaje umnim uviđanjem. Celo Platonovo pobijanje čulnog opažanja kao saznanja u njegovom Teetetu upereno je pre svega protiv sofiste Protagore i njegove tvrdnje da je `čovek merilo svih stvari`. Istinsko znanje, kaže dalje Platon, nije ni `istinsko shvatanje` (ἀληθὴς δόξα) , koje označava malo više od pukog privida, ali ipak manje od istinskog znanja. Platon od Protagore prihvata stav o relativnosti čula i čulnog opažanja, ali – za razliku od Protagore, koji iz toga izvlači zaključak o opštem relativizmu i `čoveku kao merilu svih stvari` – Platon ustvrđuje da se pouzdano znanje može postići, ali ono nije isto što i čulno opažanje, koje je relativno, promenljivo i podložno delovanju raznih spoljnih uticaja kako na subjekt tako i na objekt opažanja. Od Heraklita prihvata stav da su predmeti čulnog opažanja nestalni i da se nalaze u procesu stalne promene, stalnog nastajanja. Zato oni i ne mogu biti predmet istinskog saznanja. Naznake svoje pozitivne teorije saznanja daje Platon u Državi, gde je izloženo njegovo poznato poređenje sa linijom. Zamislimo jednu uspravnu liniju, sa čije se leve strane nalaze stupnjevi znanja, od najnižeg na dnu, a sa desne strane predmeti saznanja, opet počev od najnižeg na dnu linije. Svakom elementu sa leve strane (stepenu znanja) odgovara jedan element na desnoj strani (predmet znanja). Ta uspravna linija deli se jednom horizontalnom crtom na dva osnovna dela: područje mnjenja i područje znanja. Najniži stupanj saznanja jeste nagađanje (εἰκασία), a predmet takvog saznanja jesu `slike` (εἰκόνες) ili `senke`, a zatim `i odrazi u vodi i na stvarima koje imaju gustu, glatku i sjajnu površinu i svemu što je takvo` (Rep. 509e–510a 3), dakle očigledno sve što predstavlja podražavanje iz druge ruke. Iznad ovog stepena znanja nalazi se verovanje (πίστις), čiji saznajni predmeti jesu stvarni predmeti, među kojima Platon navodi `živa bića (ζῷα) oko nas, sve biljke i sve stvari koje je načinilo umeće`. Ako, na primer, neki čovek pojam `pravde` razume samo kao konkretizovanu nesavršenu pravdu atinskog ustava ili ustava neke druge, bilo koje, države – taj se čovek tada nalazi u stanju `verovanja` (πίστις), čiji je predmet saznanja neki otelotvoreni ustav, a ne sam pojam pravde ili pravda po sebi. Ako sad tog čoveka neki lažljivi retor još uveri u to da su pravedne stvari one koje čak nisu u skladu ni s tom aktuelnom pravdom atinskog ustava - taj će čovek biti u stanju `nagađanja` (εἰκασία). `Nagađanje` i `verovanje` zajedno čine donje područje `linije znanja` koje se skupno naziva mnenje (δόξα) i čiji saznajni predmeti jesu δοξαστά (doslovno = predmeti mnenja). Šematski prikaz Platonove alegorije o pećini Treći, viši stupanj saznanja jeste razumsko saznanje (διάνοια), čiji su predmet saznanja matematički i geometrijski pojmovi (τὰ μαθηματικά), naime ono što se istražuje preko odraza prethodnih odseka. Ti se odrazi upotrebljavaju kao slike, polazeći od hipoteze i prate se ne do prvih načela, nego do zaključka. Matematičar prihvata trougao ili krug kao `hipoteze`, a zatim te slike koristi za donošenje zaključka, pri čemu nije zainteresovan ni za jedan konkretan trougao ili krug u čulnom svetu (npr. za točak od kola) niti za sam crtež ovog ili onog pojedinačnog trougla ili kvadrata). Njega u stvari zanima apstrakcija neke geometrijske figure, a na osnovu nje on stiče razumsko saznanje. Ipak, matematičar nema najviši stupanj saznanja: za Platona celi brojevi grade takav niz da broj 2 nije sačinjen od dve jedinice, već predstavlja jedinstven numerički oblik. Isto tako, postoji samo jedna ideja kruga. S druge strane, matematičar, pošto se ne izdiže do krajnjih formalnih načela, bavi se u stvari mnoštvom dvojki i mnoštvom krugova. Ipak, on se ne bavi pojedinačnim stvarima ili njihovim senkama, nego inteligibilnim objektima. Najviši stupanj znanja jeste umno saznanje (νόησις), a njihov predmet saznanja jesu pranačela (ἀρχαί). To su Platonove forme ili ideje. `Razumsko saznanje` (διάνοια) i `umno saznanje` (νόησις) zajedno čine gornje područje `linije znanja` koje se naziva znanost (ἐπιστήμη) i čiji saznajni predmeti jesu νοητά (doslovno = ono umno). Svoje gnoseološko učenje i uzdizanje do najvišeg stupnja znanja i istinskih predmeta pravog saznanja Platon slikovito objašnjava alegorijom pećine u sedmoj knjizi Države. Zamislimo jednu pećinu koja ima otvor prema spoljašnjoj svetlosti i u kojoj od detinjstva žive ljudi u okovima, prinuđeni da uvek gledaju ka unutrašnjem zidu pećine, tako da nikad ne mogu videti Sunčevu svetlost koja dopire spolja. Između tih ljudi i otvora nalazi se vatra, a između njih i vatre nalazi se uzdignuta staza i neki zid, poput zastora. Ovom stazom prolaze ljudi koji nose kipove i likove životinja i drugih predmeta, i to tako da predmeti koje oni nose izviruju preko ivice niskog zida ili zastora. Zatvorenici, stalno okrenuti unutrašnjem zidu pećinu, ne mogu da vide ni jedni druge ni predmete koji se nose iza njih: oni na unutrašnjem zidu pećine vide senke i senke tih predmeta. Oni, dakle, gledaju samo senke. Ovi ljudi u pećini simbolišu većinu čovečanstva koja ostaje samo na nivou nagađanja (εἰκασία), opažajući samo senke stvarnosti, i pritom ne pokazuju nikakvu želju da pobegnu iz svoje tamnice. Ako bi ipak neki odbegli zarobljenik počeo da se privikava na Sunčevu svetlost i da gleda u konkretne stvari, čije je senke ranije jedino poznavao, on bi ljude u pećini video u pravom svetlu, naime kao zatvorenike u okovima obmane. Ontologija: teorija ideja Za više informacija pogledajte: Platonova teorija ideja Oduševljen Sokratovim nastojanjima oko pronalaženja smisla etičkih pojmova, Platon vrlo brzo dolazi do zaključka da između jasno definisanog pojma neke etičke norme i njene praktične realizacije nema mnogo sličnosti. Dok je pojmovno definisana vrlina savršena, u praksi je daleko od savršenstva. Na istu protivrečnost nailazi i u matematskim i geometrijskim pojmovima: samo unutar geometrije nalaze se pravilni likovi, npr. krug, trougao itd., ali njih nigde u stvarnosti nema. Zar onda nije područje pojmova i ideja ono pravo područje savršenstva i istine, a ne realnost prirode i materije? Platonov odgovor na to pitanje je pozitivan: idejno područje jedino je područje istine. U tom uverenju podržalo ga je i iskustvo ranijih filozofa, koji su davali prioritet umnoj, a ne čulnoj spoznaji. Dakle, kad god neka množina pojedinačnih stvari ima zajednički naziv, ona takođe ima i odgovarajuću ideju ili formu. Ideja ili forma (ἰδέα ili εἶδος – termini koje on naizmenično upotrebljava) jeste opšta ili zajednička priroda ili kvalitet obuhvaćen određenim pojmom. Na primer, ako jedno umetničko delo smatramo lepim, a drugo ne, mi takve zaključke možemo donositi samo zato što postoji jedan opšti kvalitet lepote – ne, dakle, puki subjektivan pojam, nego objektivna suština lepote, lepota po sebi (αὐτὸ ὅ ἔστι καλόν), odnosno ideja lepote, u kojoj `ima udela` (`učestvuje`) svaka konkretna, čulno opažajna stvar koju možemo smatrati `lepom`. Svet ideja je bitak, a materijalni svet samo je nesavršena kopija pravog, istinitog sveta ideja. U Gozbi (210e 1–212a 7) Platon, kroz usta proročice Diotime, definiše da je lepota po sebi, tj. ideja lepote, ona `što je večna i što niti postaje niti propada, niti se množi niti nestaje; što nije s jedne strane lepa, a s druge ružna; niti što je danas lepa, a sutra ne; niti što je prema ovome lepa, a prema onome ružna; niti ovde lepa, a tamo ružna, kao da je samo za neke lepa, a za druge ružna`. Dalje, ta se lepota `ne može iskazati ni kao neko lepo lice, niti kao lepe ruke, niti kao išta drugo što pripada telu; a niti kao neki govor, niti kao neko znanje; a niti kao bilo šta što je sadržano u nečemu drugom, bilo u živom biću, ili na Zemlji ili na nebu, bilo u čemu drugom, nego kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno. Sve ostalo što je lepo učestvuje u njoj tako da, premda podložno nastajanju i nestajanju, ona sama niti se išta povećava niti smanjuje niti se na bilo koji drugi način menja`. Iz Platonovih dijaloga u kojima se obrađuje tematika sveta ideja, pre svega iz Države, proizlazi da je Platon svet ideja sasvim izdvojio, transcedentirao od čulno opažajnog sveta. Stvari koje obuhvatamo opštim pojmovima, stvari kojima se, dakle, bavi nauka, tj. stvari koje odgovaraju opštim izrazima pripisavanja ili, današnjim jezikom rečeno, terminima predikacije, predstavljaju objektivne ideje ili bivstvujuće opštosti, koje postoje u vlastitom transcedentnom svetu, prostorno odvojene od čulnih stvari. S jedne strane, čulne stvari su u stanju stalne promene, a s druge, ideje su nepromenljive: one nisu postale, neće propasti, one jednostavno jesu, i to odvojene jedna od druge i nezavisno od bilo kojeg mislećeg uma. Da je Platon pretpostavljao postojanje ideja u nekoj prostorno odvojenoj sferi naslućuje se u njegovom Fedonu, gde kaže da ljudska duša, pre sjedinjavanja s telom, boravi u nekom preiskustvenom području u kome opaža umstvene entitete ili ideje, koje, kako izgleda, čine mnoštvo odeljenih suština. Stoga se i saznajni proces u načelu sastoji u sećanju, podsećanju ljudske duše na te večne suštine koje je opažala u stanju preegzistencije. Naime, to što je čovek sposoban da razlikuje stvari kao manje ili više lepe, podrazumeva poznavanje nekih merila suštinske lepote, poznavanje lepote po sebi. Ali ljudi se ne rađaju sa znanjem bivstvujućih opštosti: kako onda oni prosuđuju pojedinačne stvari sa stanovišta opšteg merila? Nije li to zato što je duša postojala i pre svog sjedinjenja s telom i što je znanje o opštostima stekla u tom stanju preegzistencije? Iz toga sledi da proces istinske spoznaje (u smislu uzdizanja do νόησις) predstavlja u stvari proces sećanja (reminiscencije), gde pojedinačni, čulno opažljivi predmeti našu dušu podsećaju na opšta suštastva (ideje) koje je ranije opažala u stanju preegzistencije. To sve objašnjava Platon u Fedonu kao pomoć u dokazivanju besmrtnosti: naime, ako je to sve tako, ne nastavlja li duša istinski umnih ljudi (filozofa) da ta suštastva opaža i nakon smrti, kada više nije ometana i sputana telom? MG99