Autor - osoba Jovanov, Svetislav, 1953- = Jovanov, Svetislav, 1953- Naslov Mitovi XX veka / Svetislav Jovanov Vrsta građe esej URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2002 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Dnevnik, 2002 (Novi Sad : Ideal) Fizički opis 138 str. : ilustr. ; 21 cm Sadržaj Uvod (5). - Prolog (7-12): Tri sestre: otkriće privatnog života (9-12). - Heroji (13-48): Tarzan: smrtonosna čistota avanture (15-18); Flaš Gordon: prostor koji je pojeo vreme (19-21); Skarlet O` Hara: svetski ljubavni rat (22-25); Vajat Erp: daleko od zvezde zakona (26-29); Popaj: bajka klade valja (30-32); Džems Bond: pištolji i mačkice (33-36); Ivan Denisovič: dnevni raspored utopije (37-40); Konan Varvarin: čelik i meso (41-44); Indijana Džons: luda arheologija (45-48). - Čudovišta (49-73): Drakula: iskušenja večnosti (51-54); Kralj Ibi: komedija finansijske palice (55-58); Građanin Kejn: iluzija kristalne kugle (59-62); Doktor Faustus: suvišna pogodba (63-66); Betmen: moć i nemoć maske (67-70); Mapeti: vreme za igru (71-73). - Antiheroji (75-113): Šarlo Skitnica: američki san i buđenje (77-80); Jozef K: paradoks nevinosti (81-84); Dobri vojnik Švejk: pohvala ludosti (85-88); Paja Patak: vitez svađalica (89-92); Ostap Bender: topljenje leda (93-97); Filip Marlou: pobednik u snu (98-100); Lolita: izmučeni demon (101-104); Boni i Klajd: ljubav kao rana (105-108); Džordž Smajli: izdaja iluzije (109-113). - Tragaoci (115-131): Mali princ: letač svih čežnji (117-119); Hobit: avantura povratka (120-123); Majka Hrabrost: beskonačni račun (124-127); Korto Malteze: tajno jedro, tajni vrt (128-131). - Epilog (133-138): Terminator: odlaganje budućnosti (135-138). (Broš.) Napomene Tiraž 600 Na koricama beleška o delu. Predmetne odrednice Književni likovi -- 20. v. Filmski likovi -- 20. v. MIT O DISTOPIJI ILI DUGO UMIRANJE U JEDNOM VEKU Na početku knjige „Mitovi XX veka“ Svetislava Jovanova nalazi se priča о realističkoj drami kojom dominira očajnički uzvik: „U Moskvu!“, a s njim i nada u mogućnost promene koja se, međutim, neće dogoditi. Poslednju repliku u ovom Čehovljevom komadu izgovara jedna od tri sestre, Olga, koja veli: „Da nam je znati, da nam je znati!“ Knjigu zaključuje futuristički mit о kiborgu, zastrašujuća vizija dehumanizovane budućnosti, priča koja se završava nadom da je još jednom odložen dolazak konačnog, najsavršenijeg Terminatora, onog koji će definitivno ukinuti čoveka, a s njim i svaku nadu. No, kao što je pisac drame Tri sestre znao da se njegove junakinje nemaju čemu nadati, tako je i gledalac Kameronovog filma svestan daje pomenuto odlaganje tek pri-vremena pobeda Dobra, a da je neminovni kraj samo odložen. Između te dve priče Svetislav Jovanov smešta ključne mitove veka u kojem je izvesnost smrti nade bila evidentna i Čehovu i Kameronu. Otuda serija priča kroz koje je ovde sagledano poslednje stoleće drugog milenijuma nije ništa drugo do dugo umiranje u jednom veku, ili afirmacija distopije kao dominantnog pogleda na svet. Naime, sve te priče о herojima, antiherojima, čudovištima i tragaocima, Jovanov sagledava kao puteve i stramputice svesti koja se (bezmalo po hegelijanskom modelu) uspinje do (samo) svesti о vlastitoj nemoći, nesposobnosti da se odupre zlu u sopstvenom biću. Taj put Jovanov analizira iz perspektive veli-ke erudicije i sposobnosti povezivanja najraznovrsnijih podataka iz sfere kulture (i podkulture), ne držeći se striktno jednog stanovišta ili nepromenjene vizure. On, naime, zna da svaka „priča“ ima svoj kontekst, pripada određenom žanru, da je određena specifičnostima vlastitog medija. Baš zato ove priče funkcionišu kao provokativno štivo, nastalo na granici beletristike i esejistike, u njima su sadržane i kritičarske opservacije i teorijski diskurs, sumorni pogled na svet s kraja veka i gotovo detinje nežna osećajnost svojstvena onima koji bi da se još igraju. Ispisujući ove stranice, analizirajući mitove XX veka, Jovanov, međutim, inicira proces de-mistifikacije mitotvoračke svesti čoveka Zapada, ali i afirmiše još jedan mit – koji nije vezan samo za ovo stoleće, već je ugrađen u temelje zapadne civilizacije. Reč je о gnostičarskom mitu koji uzdiže znanje kao mogući put ka spasenju. Pa ipak, pisac ove knjige je do kraja svestan svoje pozicije. Otuda i njegova konstatacija da su mitovi možda pre pomagali čoveku XX stoleća da spokojno umre, no što su mu olakšavali život, nije tek izraz pomodnog pesimizma svedoka odrastanja x-generacije, već svojevrsna sublimacija gorkog iskustva oko kojeg se, uostalom, i vrti kompletna prošlovekovna mitologija. Aleksandar MILOSAVLJEVIĆ „Jovanov otvara zbirku pričom o Čehovljevoj drami Tri sestre kao o otkriću privatnog života – gde je, dakako, ovaj komad samo sinteza celokupne Čehovljeve poetike – dakle, o onoj neutaživoj potrebi istorijski sazrelog građanstva za učešćem u svetu, ali na novim osnovama, kroz potragu za privatnim, individualnim ostvarenjem, za Znanjem koje građansko životarenje ispunjava smislom, za izmičućim mamcem Sreće. Ostale je `mitove` Jovanov podelio na Heroje, Čudovišta, Antiheroje i Tragaoce, i njihov se dijapazon kreće od stripovskih superheroja – i njihovih trapavih antipoda – iz herojskog (koliko i čednog) doba `devete umetnosti` (Flaš Gordon, Popaj, Betmen, Paja Patak, Korto Malteze...), preko paradigmatskih likova nastalih u `visokoj` ili roto-literaturi a većinom proslavljenih ekranizacijom (Filip Marlou, Lolita, Skarlet O` Hara, Džems Bond, Ivan Denisovič, Džordž Smajli...) pa do svih onih likova koji su otelotvoravali `svetle` ili `tamne` kulturne ikone kakve su sublimisale ili, pak, oslobađale nade i strahove savremenog čoveka (Drakula, Kralj Ibi, Doktor Faustus, Švejk, Šarlo Skitnica, Jozef K. etc.); knjiga se završava Epilogom posvećenim Terminatoru, kao nekakvim simboličkim oproštajem od jedne ekskluzivno ljudske istorije, kakva je valjda postojala još samo u dvadesetom veku, i više je, takve, neće biti... Hasta la vista, baby!“ – Teofil Pančić MG96

Boris Ciglic, Dragan Savic - Dornier Do 17 The Yugoslav story Operational record 1937-1947. Jeroplan Books, Beograd, 2007. Mek povez, 155 strana, bogato ilustrovano, posveta jednog od autora. RETKO! Дорније Do 17 (нем. Dornier Do 17) је лаки бомбардер, производио се у немачкој фабрици авиона Дорније. Због своје витке линије, у земљама енглеског говорног пордучја добио је надимак „Летећа оловка“. За време Другог светског рата, био је један од три бомбардера који су чинили главни ослонац тактичких бомбардерских снага Луфтвафеа у првим годинама рата.[1] Релативно кратко време га је користила Луфтвафе да би био замењен бољим Јункерсом Ju 88. Усавршена верзија Do 215 произведена је у мањој серији, али ни она није остала дуго у употреби. Дорнијеа покрећу два радијална мотора, уграђена на крилима, а репне површине имају два вертикална стабилизатора. Био је популаран међу својим посадама због лаког управљања на мањим висинама што му је омогућавало изненадне нападе. Ради његове танке конструкције био је мањи циљ и било га је теже погодити него друге немачке бомбардере. Развој Дорније Do 17 је конструисан почетком 1930-их, вођа пројектантског тима је био др. Клод Дорније. Авион је био један од три главна немачка бомбардера кориштена у прве три године Другог светског рата. Своју прву борбену мисију авион је имао 1937. године током Шпанског грађанског рата, у различитим улогама у Легији Кондор. Током Другог светског рата коришћен је у великом броју у предњој линији сваке веће акције све до краја 1941. године, када му је коришћење ограничено само на ношење бомби с чиме му је смањена ефикасност и долет. Производња Дорнијеа је завршена у лето 1940, у корист тада новог и снажнијег Јункерса Ju 88. Наследник Do 17 је био Do 27, који се почео појављивати 1942. године. И поред новијих авиона Do 17 је наставио службу у флоти Луфтвафеа до краја рата у различитим улогама, као ноћни ловац, извиђач, транспортер, школски и авион за разна аеро-испитивања. Знатан број преосталих авиона послат је у земље савезнице Немачке. Само неколико авиона је преостало после рата, а задњи је приземљен у Финској 1952. године. Мања количина модернизованих авиона произвођена је за извоз под ознаком Do 215, али су на крају и ови авиони завршили у флоти Луфтвафеа. Производња Do 215 је престала 1941. Верзије Do 17K На основу успеха Do 17 за време циришких авио трка, Југословенско краљевско ратно ваздухопловство је откупило лиценцу за производњу авиона у Државној фабрици авиона у Краљеву. Модификације су се састојале у уградњи бољих звезда мотора Гном Рон 14Н, а додат је топ „хиспано“ од 20 mm као и три митраљеза браунинг 7,92 mm. У тадашњој Југославији израђиване су три верзије: бомбардер Do 17 Kb-1, извиђачки Do 17 Ka-2 и такође извиђачки Do 17 Kb-3. Између Ка-1 и Ка-2 постојала је незнатна разлика, задњи нешто увећани део кабине био је помакнут мало уназад. На Do 17 Ka-3 је, према моделу М-1, доњи део крила био прекривен Дуралуминијумом, а ради ширих мотора увећана је и његова оплата. Главни чланак: Југословенско краљевско ратно ваздухопловство у Априлском рату До почетка Априлског рата укупно је произведено 70 авиона. У току Априлског рата већину авиона су на земљи уништили или непријатељ или посаде авиона. Неколико посада је са авионима пребегло на страну савезника, а 11 су Немци продали квислиншкој НДХ Do 17Z Дорније До-17 Ка-3 ЈКРВ по слетању на Хелиополис Египат април 1941. год. Дорније Do 17Z серија је била је најпрепознатљивија верзија, која је израђена у великом броју. Перформансе ове варијанте су знатно надмашиле перформансе претходника. Прве модификације су настале након стицања борбених искустава у Шпанском грађанском рату, када је уочеан мана да је Do 17 слабо заштићен од напада одоздо. Услед ограничења поља гађања, његов једини митраљез који је постављен надоле није био довољно ефикасан. Због тога је реконструисан предњи део трупа, са застакљеним носом на врху, заједно с пилотском кабином, која је проширена и спуштена с чиме је омогућена уградња додатног митраљеза. И сама купола кабине је била потпуно у стаклу, протегнута је уназад тако да је била упоредна с нападном ивицом крила и његовим кореном. За тестирање ови верзије израђени су модели Do 17S и Do 17U на које су уграђени мотори DB 600. Како су ови мотори били резервисани за ловачке авионе, користили су се Брамо Фафнир 323 А радијални звездасти мотори. Авион је могао понети до 1000 kg бомби, а посади је додат и четврти члан. Ради додатне тежине наоружања и посаде, мотори су се показали преслаби, па су замењени са јачим моторима Брамо 323 P. Изграђена су само три Do 17S и 15 Do 17U. Модификоване верзије су са пуним оптерећењем имале борбени радијус од 322 km. Касније верзије, Do 17Z-3, Z-4 и Z-5, које су биле опремљене с камерама, двоструким контролама и пловцима (за поморске операције) и даље нису могле потпуно савладати проблеме с долетом и пуним оптерећењем наоружања.[2] Верзије Z модела наставиле су се и даље развијати. Z-6 је био извиђачки авион, иако је израђен само као прототип, а Z-8 се није производио. Z-9 је био опремљен посебним механизмом за испуштање бомби и њиховим ослобађањем са задршком за нападе са мањих висина. Посљедње Z верзије, Z-7 Кауц I и Z-10 Кауц II биле су ноћни ловци, који су коришћени до краја 1941. године. Do 215 Do 215 је била извозна (експортна) варијанта авион Do 17 Z, вредно је напоменути да је за њу била заинтересована и Југославија. Та, измењена верзија са ознаком Do 215, од којих је неколико испоручено Луфтвафеу и пре него што је основни нацрт прерађен у знатно бољи модел Do 217. Задње варијанте типа Do 17 били су ноћни ловци Do 17 Z-6 и Do 17 Z-10, код којих је стаклени нос замењен чврстим, наоружаним једним топом и митраљезима.[1] Do 17Z-10 Ћук Три прототипа су израђена из конструкције постојеће З-серије за модел Do 17Z-7 Кауц I (нем. Kauz - Ћук). Каснији редизајнирани модел Do 17Z-10 Кауц II је у свом металном носу имао један IR рефлектор за Spanner Anlage сиситем откривања. Z-10 је био наоружан с четири 7,92 mm MG 17 митраљеза и два 20 mm MG FF у доњем делу носа. Само десет Кауц II авиона је настало реконструкцијом постојећих авиона Z-серије. Спанер систем се показао у већини случајева бескорисним, па у већину авиона Z-10 није уграђиван. Један Z-10, са ознаком као CD+PV је служио је за тестирање и развој Лихтенштајн радарског система 1941. и 1942. године.[3] У тако раној фази рата није се уграђивао радар, а у пролеће 1942, ловци Do 17 кауц искључени су из наоружања. Земље корисници авиона Дорније Do 17 Краљевина Бугарска Финска Краљевина Италија Краљевина Југославија Краљевина Мађарска Хрватска НДХ Њемачка Трећи рајх Краљевина Румунија САД Шпанија Шпанија Швајцарска Уједињено Краљевство Употреба у Краљевини Југославији Дорније До-17 К Југословенског краљевског ратног ваздухопловства Југословенске власти су 1936. године наручиле од Немачке 36 авиона Do 17E, а преговори за добијање лиценце за 36 Do 17Ka су завршили 27. јуна 1938. Југославија је 18. марта 1938. наручила 16 комплета Do 17 Ka-2 и Ка-3 по цени од 3.316.788 РМ. Авиони су испоручени у деловима, а посљедњи је примљен 21. априла 1939. Влада је такође тражила куповину лиценце за производњу. На авион се гледало као на поуздан и квалитетан. Југославија је још током 1920. купила Дорније Комет, којег је користило тадашње Поморско ваздухопловство. Иако много скупљи од Комета, с обзиром на немачку спремност за краткорочну испоруку без ограничења у броју, ипак је одабрана верзија Do 17Ka. Дорнијеи су испоручивани без немачке опреме и мотора те су ови делови набављани из Француске. За уградњу су одабрани француски Гноме-Рон Мистрал Мајор мотори за које се тврдило да имају 649 kW (870 КС) и да могу развити брзину 420 km/h на 3.850 m висине. Пропелери сталне брзине такође су били слаби, а испорука је каснила што је довело и до судског процеса с Пијађо Аеро и Ратијер пропелерсом. Само један од Do 17 испоручен је с немачком опремом. Остали Дорнијеи су били опремљени с белгијским митраљезима FH 7,9 mm, чешким камерама, а неколико је имало Телефункен радио сет. Свеукупно је у југословенским фабрикама израђено 70 примерака авиона Do 17.

SVEOBUHVATAN VODIČ KROZ MEĐUNARODNE STANDARDE FINANSIJSKOG IZVEŠTAVANJA! Poslednjih godina u Srbiju sve više dolaze strani ulagači, povećava se razmena robe i usluga sa inostranstvom i zbog toga se posebna pažnja pridaje upoređivanju domaćeg ekonomskog stanja sa inostranim. Zbog toga je nezaobilazno poznavanje i primena međunarodnih standarda finansijskog izveštavanja (MSFI) koji se opisuju kroz ovaj vodič. Svako poglavlje ukratko prikazuje pojedini Međunarodni standard finansijskog izveštavanja, a većina poglavlja sadrži brojne primere koji ilustruju praktičnu primenu osnovnih koncepata pojedinog standarda. Primena Međunarodnih standarda finansijskog izveštavanja (MSFI) u poslovnoj situaciji može imati presudan uticaj na finansijske rezultate i položaj dela ili cele firme. MSFI daju državnim službenicima, upravama preduzeća, menadžerima ili finansijskim analitičarima bez velikog predznanja iz računovodstva alate potrebne za učestvovanje u raspravama i donošenju odluka ključnih za prihvatanje i primenu finansijskih izveštaja svojih firmi, odnosno finansijskih izveštaja državnih sektora. Svako poglavlje ukratko pojašnjava i opisuje novi ili revidirani MSFI, problem ili probleme koje obrađuje, ključne koncepte, odgovarajući računovodstveni postupak i odgovarajuće zahteve za prezentovanje i objavljivanje. Tekst takođe obrađuje finansijsku analizu i problematiku tumačenja kako bi što bolje pokazao moguće efekte računovodstvenih standarda na poslovne odluke. Jednostavni primeri u većini poglavlja pomažu daljem pojašnjenju sadržaja. Knjiga bi takođe trebala pomoći zakonodavcu prilikom poređenja MSFI-ja sa specifičnostima svojih zemalja, i da ih na taj način ohrabri da i oni prihvate ove međunarodno prihvaćene standarde. ZAŠTO SMO OBJAVILI OVU KNJIGU? Kao odgovor na globalnu finansijsku krizu 1998. godine, nekoliko je međunarodnih organizacija, uključujući i Svetsku banku i Međunarodni monetarni fond, pokrenulo zajedničku inicijativu za jačanje svetske finansijske arhitekture i traženje dugoročnih rešenja za otklanjanje nedovoljne transparentnosti finansijskih informacija. Taj je napor bio podržan jasnom podrškom rada Odbora za međunarodne računovodstvene standarde (IASB). Jedan od rezultata je bio ubrzavanje približavanja računovodstvenih standarda – posebno Međunarodnih standarda finansij skog izveštavanja (MSFI) koje je donosio IASB, kao i Standarda finansijskog računovodstva (FAS) koje je donosio Odbor za standarde finansijskog računovodstva (FASB) u Sjedinjenim Američkim Državama. Ne iznenađuje da su ti napori prema približavanju proizveli brojne revizije računovodstvenih standarda od strane oba Odbora. Za računovođe, finansijske analitičare i druge stručnjake već postoji brojna tehnička literatura koja detaljno razjašnjava pozadinu i nameravanu primenu tih revizija. No do sada je nedostajala konsolidovana i pojednostavljena literatura. Ovaj rad namerava popuniti tu prazninu. Svako poglavlje ukratko objašnjava i opisuje novi ili revidirani MSFI, problem ili probleme koje obrađuje, ključne koncepte, odgovarajući računovodstveni postupak i odgovarajuće zahteve za prezentaciju i objavljivanje. Tekst takođe obrađuje finansijsku analizu i problematiku tumačenja kako bi što bolje pokazao moguće učinke računovodstvenih standarda na poslovne odluke. Jednostavni primeri u većini poglavlja pomažu daljem razjašnjenju sadržaja. Nadamo se da ovaj pristup, osim što predstavlja pomoć praktičarima, može pomoći onima koji nisu računovodstveni stručnjaci prilikom poslovnog odlučivanja koje zavisi od novih propisa. Knjiga bi, takođe, trebala pomoći nacionalnim zakonodavcima prilikom poređenja MSFI sa specifičnostima svojih zemalja, te ih na taj način ohrabriti da i oni prihvate ove međunarodno prihvaćene standarde. - Kenneth G. Lay, CFA, Zamenik direktora trezora, Svetska banka, Washington, D.C., Avgust 2004. KOME JE KNJIGA NAMENJENA? Svesno smo se usredsredili na potrebe izvršnih direktora i finansijskih analitičara u privatnom i javnom sektoru koji možda nemaju velika predznanja iz računovodstva. Ova publikacija ukratko opisuje svaki MSFI i MRS tako da menadžeri i analitičari mogu brzo dobiti opšta i osnovna saznanja o ključnim problemima. Takođe, svesno smo odlučili izbaciti detaljnu raspravu o određenim temama u cilju zadržavanja opšteg cilja pružanja korisnog alata menadžerima i finansijskim analitičarima. Osim kratkih zaključaka, većina poglavlja sadrže jednostavni primer iz prakse koji naglašava praktičnu primenu određenih ključnih koncepata određenog Standarda. Čitaoci bez tehničkog računovodstvenog predznanja, uz pomoć ove knjige, mogu sudelovati u raspravama koje se odnose na prikladnost ili primenu određenog Standarda u nekoj situacij i. Čitaoci, takođe, mogu procenjivati učinke - efekte koje će primena principa pojedinih računovodstvenih standarda imati na finansijske rezultate i položaj dela ili celog preduzeća. STRUKTURA PUBLIKACIJE Svako poglavlje ima jedinstvenu strukturu sadržaja koja omogućava razjašnjenje svakog Standarda. 1. Predmet je podnaslov koji identifikuje glavne ciljeve i ključne probleme standarda. 2. Delokrug standarda utvrđuje specifične transakcije i događaje na koje se pojedini Standard može odnositi. Na određenim nivoima, usklađenost sa zahtevima standarda je ograničena na određenu grupu preduzeća. 3. Ključni koncepti razjašnjavaju primenu i obuhvat osnovnih koncepata i definicija. 4. Računovodstveni postupak navodi specifične računovodstvene principe i merila, osnovice, konvencije, pravila i prakse koje preduzeća treba da prihvate radi usklađenosti s određenim standardom. Priznavanje (početno knjiženje) i merenje (naknadno vrednovanje) posebno se obrađuju gde je to prikladno. 5. Prezentacija i objavljivanje opisuje način na koji finansijske i nefinansijske stavke - pozicije trebaju biti prezentirane u finansijskim izveštajima, kao i aspekte koji trebaju biti objavljeni u tim finansijskim izveštajima – vodeći računa o potrebama različitih korisnika. Korisnici finansijskih izveštaja su ulagači - investitori, zaposleni, zajmodavci, dobavljači i poverioci, vlade, poreske i zakonodavne vlasti, kao i javnost. 6. Finansijska analiza i tumačenje razmatraju stavke koje su zanimljive finansijskim analitičarima, u poglavljima gde je takvo razmatranje prikladno. Treba naglasiti da niti jedna od takvih rasprava nije kritika MSFI. Gde su naglašene analitičke komponente i praksa, treba upozoriti čitaoce na preostale izazove preklapanja međunarodne računovodstvene prakse i jasne primene MSFI. 7. Primeri se nalaze na kraju većine poglavlja. Ovi primeri imaju za cilj dodatno ilustrovati koncepte sadržane u svakom pojedinom MSFI ili MRS-u. Autor se nada da će menadžerima iz zemalja članica Svetske banke ovaj oblik biti koristan u cilju definisanja računovodstvene terminologije, posebno u slučajevima kad se neki izrazi još uvek tek opisno prevode. Stoga je svaka povratna informacij a dobro došla. OBUHVAĆENI SADRŽAJ Svi računovodstveni Standardi koje je izdao Odbor za međunarodne računovodstvene standarde (IASB) do 31. maja 2004. godine uključeni su u publikaciju. Tekstovi odbora predstavljaju konačnu nadležnost – ova publikacija je njihov sažetak. Kratak sadržaj: DEO I: PREZENTACIJA – PREDSTAVLANJE Poglavlje 1: Okvir za izradu i prezentaciju finansijskih izveštaja (Okvir) Poglavlje 2: Prva primena MSFI (MSFI 1) Poglavlje 3: Prezentacija finansijskih izveštaja (MRS 1) Poglavlje 4: Izveštaji o novčanom toku (MRS 7) Poglavlje 5: Računovodstvene politike, promene u računovodstvenim procenama i greške (MRS 8) DEO II: IZVEŠTAJI GRUPE Poglavlje 6: Poslovna spajanja (MSFI 3) Poglavlje 7: Konsolidovani i odvojeni finansijski izveštaji (MRS 27) Poglavlje 8: Ulaganja u pridružene kompanije (MRS 28) Poglavlje 9: Ulaganja u zajedničke poduhvate (MRS 31) DEO III: BILANS STANJA I IZVEŠTAJ O DOBITI Poglavlje 10: Isplate na osnovu akcija (MSFI 2) Poglavlje 11: Ugovori o osiguranju (MSFI 4) Poglavlje 12: Zalihe (MRS 2) Poglavlje 13: Ugovori o izgradnji (MRS 11) Poglavlje 14: Porez na dobit (MRS 12) Poglavlje 15: Nekretnine, mašine i oprema (MRS 16) Poglavlje 16: Najmovi (MRS 17) Poglavlje 17: Prihodi (MRS 18) Poglavlje 18: Primanja zaposlenih (MRS 19) Poglavlje 19: Računovodstvo državnih subvencija i objavljivanje državnih pomoći (MRS 20) Poglavlje 20: Učinci promena kursa stranih valuta (MRS 21) Poglavlje 21: Troškovi uzajmljivanja (MRS 23) Poglavlje 22: Umanjenje imovine (MRS 36) Poglavlje 23: Rezervisanja, nepredviđene obaveze i nepredviđena imovina (MRS 37) Poglavlje 24: Nematerijalna imovina (MRS 38) Poglavlje 25: Finansijski instrumenti, priznavanje i merenje (MRS 39) Poglavlje 26: Ulaganje u nekretnine (MRS 40) Poglavlje 27: Poljoprivreda (MRS 41) DEO IV: OBJAVLJIVANJE Poglavlje 28: Netekuća sredstva - dugoročna imovina koja se poseduje radi prodaje i prestanak poslovanja – diskontinuirane operacije (MSFI 5) Poglavlje 29: Događaji nastali nakon datuma bilansa (MRS 10) Poglavlje 30: Izveštavanje po segmentu (MRS 14) Poglavlje 31: Objavljivanje povezanih strana (MRS 24) Poglavlje 32: Računovodstvo i izveštavanje o penzionim planovima (MRS 26) Poglavlje 33: Finansijsko izveštavanje u hiperinflatornim privredama (MRS 29) Poglavlje 34: Objavljivanja u finansijskim izveštajima banaka i sličnih finansijskih institucija (MRS 30) Poglavlje 35: Finansijski instrumenti: objavljivanje i prezentacija (MRS 32) Poglavlje 36: Zarade po akciji (MRS 33) Poglavlje 37: Finansijsko izveštavanje za razdoblja tokom godine (MRS 34) Poglavlje 38: Istraživanje i procena mineralnih resursa (ON 6) HENNIE VAN GREUNING trenutno radi kao viši savetnik u Trezoru Svetske banke, a prethodno je radio kao direktor sektora za Sektor finansijskog poslovanja Svetske banke. Takođe, bio je partner u jednoj međunarodnoj računovodstvenoj kompanij, kao i nadzornik i direktor supervizije banaka u centralnoj banci. Poseduje diplomu Ovlašćenog finansijskog analitičara i Ovlašćenog računovođe, kao i doktorate iz oblasti računovodstva i ekonomije.

SUVA ŠLJIVA Vojislav Marković Suva šljiva: sušenje, skladištenje, prerada i pakovanje Naslov: Suva šljiva: sušenje, skladištenje, prerada i pakovanje Autor: Vojislav Marković Izdavač: Phipo Mesto: Šabac Godina: 1986. Broj strana: 172 U ovoj knjizi autor je postavio za cilj da na jednom mjestu sakupi veliki broj informacija o problematici proizvodnje suhe šljive, njenoj preradi, zaštiti od patogena, te režimima skladištenja. Istovremeno je u knjigu utkao dio vlastitih iskustava i dao brojne prijedloge za poboljšanje cjelokupnog tehnološkog tretmana suhe šljive. Autor je u razvoju koncepta knjige pošao od činjenice da je Jugoslavija u svetskim relacijama značajan proizvođač sveže i suhe šljive, da imamo dugu tradiciju u ovoj proizvodnji, ali da veoma sporo radimo na modernizaciji i unapređivanju tehnologije njene prerade. Imajući u vidu da suha šljiva zauzima drugo mesto, odmah iza šljivovice, u brojnim oblicima prerade autor ukazuje na neodrživost postojećih zastarelih i skupih tehnologija u njenoj proizvodnji i naznačava pravce prevazilaženja tog stanja. Knjiga u mnogim svojim delovima ima neobičan karakter i nadamo se da će biti od koristi svima onima koje interesira problematika suhe šljive, a posebno stručnjake i poslovodne strukture organizacija udruženog rada, studente tehnoloških i poljoprivrednih fakulteta, te učenike srednjeg usmerenog obrazovanja. Veoma korisne stručne savete u knjizi također će naći brojni individualni poljoprivredni proizvođači, koji se bave sušenjem šljive. Izlaženje knjige predstavlja određen doprinos autora obogaćivanju pisane riječi o suhoj šljivi, uz realno očekivanje da će ona brojne proizvođače, prerađivače i prometnike podstaknuti na modernizaciju procesa i primenu savremenih tehnologija u našoj zemlji. Autor Dipl. inž. Vojislav Marković Sadržaj UVOD ZNAČAJ SUVIH ŠLJIVA U ISHRANI Prosečan hemijski i energetski sastav plodova šljiva PRIVREDNI ZNAČAJ SUVIH ŠLJIVA U JUGOSLAVIJI ISTORIJA SUŠENJA ŠLJIVA U JUGOSLAVIJI ISTORIJA SUŠENJA ŠLJIVA PROIZVODNJA SUVIH ŠLJIVA KOD NAS I U SVETU ŠLJIVA ZA SUŠENJE Sorte šljiva za sušenje Plod šljive – fruktus SUŠENJE ŠLJIVA Berba i transport šljiva za sušenje Berba i transport šljiva za sušenje u nekim šljivarski razvijenim zemljama Priprema šljiva za sušenje Priprema i susenje šljiva u SAD Priprema i sušenje šljiva u Jugoslaviji Sušenje šljiva – dehidracija Protivsmerne tunelske sušare Istosmerne tunelske sušare Zagrevanje vazduha Tunelska sušara tipa ,,CER“ Sušenje šljiva u SAD SKLADIŠTENJE I ČUVANJE SUVIH ŠLJ/VA Mikroorganizmi (kvasci i bakterije) Acarina – grinje (pregljevi) Suzbijanje štetočina u skladištima Fumigacija kao metod za suzbijanje štetočina Promene na plodovima suvih šljiva u skladištu TEHNOLOŠKI POSTUPAK PRERADE I PAKOVANJA SUVIH ŠLJIVA Klasiranje suve šljive – kalibriranje Uređaji za klasiranje Rehidracija suvih šljiva Uređaji za rehidraciju POVRŠINSKA ZAŠTITA SUVIH ŠLJIVA PAKOVANJE SUVIH ŠLJIVA Pakovanje suvih šljiva u kartonske kutije u Jugoslaviji Mehanizovano pakovanje suvih šljiva u kartonske kutije Pakovanje suvih šljiva u plastičnu ambalažu u Jugoslaviji Pakovanje suvih šljiva za neposrednu upotrebu – sitna pakovanja Priprema uređaja za pakovanje Pakovanje suvih šljiva u druge vrste ambalaže PROIZVODNJA SUVIH ŠLJIVA BEZ KOŠTICE Suve šljive dobijene odstranjivanjem koštica iz suvih šljiva Suve šljive dobijene iz svežih plodova kojima su izvađene koštice KONTROLA KVALITETA Kontrola prilikom sušenja Kontrola uskladištenih suvih šljiva Kontrola procesa prerade i pakovanja Izolovanje i identifikacija koagulaza pozitivnih Staphylococcae Izolovanje i identifikacija Preteus vrsta Izolovanje i identifikacija Escherichiae coli Određivanje ukupnog broja mikroorganizama u 1g Određivanje kvasaca i plesni Identifikacija Salomonellae Određivanje potrebne koncentracije rastvora konzervansa za proizvodnju ODREĐIVANJE SORBINSKE KISELINE ILI KALIJUM SORBATA Određivanje sa tiebarbiturnom kiselinom Modifikovana spektrofotometrijska metoda sa natrijumbokarbonaton ODREĐIVANJE UKUPNlH ŠEĆERA LUFOVIM RASTVOROM PRILOZI Izvod iz Pravilnika o kvalitetu proizvoda od voća i povrća i pečuraka i pektolitičkih preparata Standardi SAD od 31. decembra 1981. god. Preporuke Ekonomske komisije za Evropu kofe se odnose na promet i kontrolu kvaliteta u prometu suvih šljiva LITERATURA Tehnološki postupak prerade i pakovanja suvih šljiva Suva šljiva je nakon završetka sušenja poluproizvod za dalju preradu i pakovanje. Postupak dalje prerade i pakovanja naziva se i finalizacija, a sastoji se iz sledećih tehnoloških operacija: Tehnološka blok šema – prerada, finalizacija suvih šljiva Izostavljeno iz prikaza klasiranja osušenih plodova po veličini, koje se najčešće u tehnološkoj terminologiji naziva kalibriranje, rehidracije kalibrirane suve šljive, pakovanja u razne vrste ambalaže. Tehnološkim postupkom prerade i pakovanjem, mora da se obezbedi odgovarajući kvalitet gotovog proizvoda, koji regulišu propisi o kvalitetu. Klasiranje suve šljive — kalibriranje Trgovačka vrednost suvih šljiva se određuje veličinom plodova, odnosno brojem komada plodova u pola kilograma. To znači da krupnija suva šljiva ima veću vrednost nego sitnija. Prodajna, kao i nabavna vrednost suvih šljiva određuje se na bazi broja komada u pola kilograma proizvoda. Kvalitet suvih šljiva i njihova trgovačka vrednost se takođe izražava i u anglosaksonskim mernim jedinicama, odnosno brojem komada plodova u jednoj funti (SAD), što u jedinicama SI iznosi 454 grama, a nosi oznaku LB (libra). Jugoslovenske oznake za krupnoću suvih šljiva su sledeće: Oznaka kalibraža Broj komada plodova u 0,5 Trgovački nazivi kg 50/60 50-60 petica 60/70 60-70 šestica 70/80 70-80 sedmica 80/90 80-90 osmica 90/100 90-100 devetka 100/110 100-110 stotinka 110/120 110-120 uzana preko 120 preko 120 merkantil Za neka tržišta se isporučuje suva šljiva sledećih kalibraža, čiji broj može da bude u 0,5 kg ili libri zavisno od ugovora: 45/55, 55/65, 65/75, 75/85, 85/90, 95/105, 110/120, 120/140. U SAD originalna suva šljiva se kalibrira u sledeće kalibraže računato na broj komada u jednoj libri, na osnovu kojih se i plaća proizvođačima: 15/20, 21/22, 23/24, 25/30, 31/33, 34/40, 41/45, 46/51, 52/56, 57/61, 62/60, 67/71, 72/76, 77/81, 82/86, 87/91, 92/96,97/101, 102/111, 112/121, 122/135 i preko 136. Prilikom prodaje za neposrednu upotrebu, prodaju se i deklarišu na pakovanjima sledeće kalibraže pod sledećim trgovačkim nazivima. Broj komada plodova u 1 libri Trgovački naziv 25-30 Čambo 36-43 Ekstra velike 44-53 Velike 54-67 Srednje 68-85 Male Plaćanje suvih šljiva prema krupnoći kod nas nije zakonski regulisano, i još uvek se originalna suva šljiva kupuje bez određivanja krupnoće plodova — (tel-kel). Ovakav način otkupa nije stimulativnog karaktera, jer se proizvođači svežih šljiva i ne trude da agrotehničkim merama i uvođeniem novih selekcija dobijaju krupnije plodove za sušenje. Sadašnja tehnička opremljenost pogona za finalizaciju suvih šljiva nije na tom nivou da se kod prijema izvrši klasiranje originalne suve šljive i obračun naknade na osnovu dobijenih kalibraža. lako je kalibriranje izuzetno važna operacija, kao početak prerade, njoj se malo poklanja pažnja u sadašnjim uslovima rada. Zadnjih godina je uvezeno nekoliko novih uređaja iz Francuske, ali malih kapaciteta koji rade neprekidno u toku cele sezone prerade uporedo sa linijom za finalizaciju. lako su to uređaji vrlo jednostavne konstrukcije, kod nas se ne proizvode, sem po narudžbi, pa su zbog toga izuzetno skupi. Veliki nedostatak ovakvog načina rada je i to što se ne zna kakva će se i koliko pojedinačnih kalibraža dobiti iz originalne suve šljive, što otežava formiranje ponude kupcima pre izvršene kalibraže. Način prijema i kalibriranje u šljivarski najrazvijenijoj zemlji SAD se vrši na sledeći način. Suva originalna šljiva se doprema iz sušara u drvenim boks-paletama sa vlagom od 18 — 20%. Palete se viljuškarom dižu na traku sa valjcima, sa koje se prevrtačem izručuju, a prazna paleta se usmerava u pogon za prihvat kalibrirane šljive. Pošto se sveža šljiva pre sušenja mehanički trese i posle sušenja u osušenoj šljivi ima grančica, lišća i zaostalih peteljki. Izručena šljiva iz palete pada na prvi grubi vibrator sa perforacijama, na kome se odstranjuju grančice i krupnije strane primese. Sa grubog vibratora šljiva pada na drugi finiji, na kome se odstranjuje lišće, peteljke i ostale sitnije primese. Sva ova oprema, sa elevatorom koji unosi očišćenu šljivu u odeljenje za klasiranje, nalazi se izvan objekta za preradu, pod nadstrešnicom. U prvom odeljenju pogona za preradu nalaze se dva paralelna uređaja za klasiranje ogromnog kapaciteta sa po 10 sekcija za pojedinačne veličine plodova. Na prvom se klasira sitnija šljiva u deset kalibraža, a na drugom krupnija, takođe u deset kalibraža, iz pojedinačnih sekcija isklasirana šljiva se prihvata u boks-palete. Na svakoj paleti je karton na kome je evidentirana težina i kalibraža. Za svakog dobavljača originalne suve šljive unose se podaci u poseban obrazac o dobijenim kalibražama, što služi za obračun prilikom isplate originalne suve šljive. Klasirana šljiva u boks-paletama se unosi u komore za fumigaciju, a posle izvršenog tretiranja skladišti se do dalje prerade. Kod nas se šljiva skladišti u rasutom stanju — rinfuz, kalibrira i finalizuje u razne vrste pakovanja. Uređaji za klasiranje Uređaji za klasiranje su u osnovi perforirana sita, preko kojih se usled vibracija kreće suva šljiva u tankom sloju i propada u pojedine sekcije prema veličini perforacija. Pošto svaki kalibrator ima više sekcija, to se u prvoj sekciji izdvajaju, kroz najsitnije perforacije, jako sitni i neuslovni plodovi, koštice, peteljke i razne druge sitne mehaničke primese. U prvoj narednoj sekciji se izdvaja najsitnija šljiva, a u sledećim sve krupnija, sok se na kraju izdvaja najkrupnija. Klasirana šljiva se prihvata u ambalažu ispod pojedinih sekcija. I danas se kod nas koriste kalibratori na kojima su sita od pletene žice sa drvenim ramovima. Uređaj ima usipni koš sa pokretnim šiberom za ispuštanje šljive u tankom sloju. Ispod pojedinačnih sita su koševi za prihvat pojedinih kalibraža iz kojih se šljiva ispušta u transportnu ambalažu pokretanjem ručnog šibera. Zadnjih godina su uvezeni kalibratori iz Francuske, uređaji sa sitima izrađenim od nerđajućeg lima, koji imaju elipsoidne perforacije raznih prečnika. To su još uvek uređaji malog kapaciteta. Kalibratori američke proizvodnje imaju isključivo okrugle perforacije. U Francuskoj se proizvode uređaji velikih kapaciteta, odnos no oprema sa pratećim postrojenjima za opremanje čitavog jednog objekta za klasiranje šljiva. Tu se podrazumeva mahanizovano izručivanje suvih šljiva iz transportne ambalaže, trake za originalnu suvu šljivu, trake za ambalažu, merenje kalibrirane šljive i dr. Koliki se značaj pridaje tehnološkoj operaciji kalibriranja, može se videti u specijalizovanim objektima za preradu suve šljive u SAD i Francuskoj. Kad se suva šljiva kalibrira pre prerade ne samo da se izvrši plaćanje prema dobijenim kalibražama, nego se zna sa kojom kalibražom pogon za preradu raspolaže. Ovaj podatak je bitan, jer se na bazi dobijenih kalibraža može sa sigurnošću suva šljiva nuditi kupcima, a takođe i predvideti finansijski efekti iz buduće prodaje. Prilikom utvrđivanja kvaliteta upakovanih suvih šljiva za neposrednu upotrebu, najveći deo plodova mora da bude ujednačene veličine, a svega 5% sitnijih ili krupnijih plodova od deklarisane kalibraže. Kalibraže originalne suve šljive Trgovački naziv 15/20, 21 /22, 23/24, 25/30 Od ovih kalibraža dobija se suva šljiva srednje kalibraže 25—35 plodova u jednoj libri i koja se prodaje podnazivom DŽAMBO 31/33,34/4, 41/45,46/51 52/56,57/61,62/66 Od ovih kalibraža dobijaju se suve šljive kalibraže 36/43 i označavaju se kao EKSTRA KRUPNE i kalibraža 44/53 koja se na pakovanjima označava VELIKE 63/71,72/76,77/81,82/86, 87/91,92/96,97/101 Od ovih kalibraža dobijaju se pakovanja na kojima se deklarišu sledeće kalibraže broja plodova u jednoj libri 54/67, SREDNJE 68/85, MALE 102/111, 112/121, 122/35,preko 136 Ove kalibraže se ne koriste za pakovanja za neposrednu upotrebu, nego za druge vidove prerade Od 22 klase suvih šljiva dobijenih posle klasiranja u SAD dobija se 5 kalibraža za konzumnu upotrebu a najsitnije šljive se izdvajaju za druge vidove prerade i ne pakuju se. Iz svega ovoga može se izvući zaključak da su potrebni kalibratori u pogonima za preradu, kapaciteta koji će zadovoljiti prijem ukupne količine šljive koja se može u pogonu preraditi. Kalibratori moraju da imaju što više sekcija, jer to je garancija da će se dobiti finalni proizvod sa ujednačenom veličinom plodova, što je uvek prvi uslov kvaliteta. Na osnovu broja klasa kalibratora, tehnolozi moraju da odrede koje se klase mogu mešati, da bi se u određenom pakovanju dobio proizvod sa određenom deklaracijom krupnoće. Knjiga je NOVA..... --------------------------- . ➡️ ➡️ D3

MEK Povez, jednom pročitana BEZ podvlačenja i sl... 480str A4 Beton, armirani beton i prethodno napregnuti beton 15 1.2 lstorijski razvoj 18 1.3 Primena 21 1.4 Standardi i propisi 23 2 Osnove proračuna betonskih konstrukcija 23 2.1 Teorijska postavka 25 2.1.1 Granicna stanja nosivosti - sigurnost 25 2.1.2 Granicna stanja upotrebljivosti - funkcionalnost 25 2.1.3 Eksploatacioni vek i trajnost 27 2.1.4 Koncept pouzdanosti - koeficijenti sigurnosti 28 2.2 Osnove proracuna prema SRPS EN 1990 i SRPS EN 1992-1-1 28 2.2.1 Proracunske situacije 29 2.2.2 Reprezentativne, karakteristicne i proracunske vrednosti osnovnih promenljivih 29 2.2.2.1 Dejstva i uticaji od dejstava 31 2.2.2.2 Svojstva materijala i nosivost 32 2.2.2.3 Geometrijski podaci 32 2.2.3 Dokaz granicnih stanja 32 2.2.3.1 Dokaz granicnih stanja nosivosti 36 2.2.3.2 Dokaz granicnih stanja upotrebljivosti 37 2.2.4 Proracunski eksploatacioni vek i trajnost 38 2.2.5 Pouzdanost 39 Primeri 43 3 Materijali 43 3.1 Beton 43 3.1.1 Cvrstoce betona * * * 5.3.3 Neutralna linija van poprecnog preseka - mali ekscentricitet 111 5.3.3.1 Moment savijanja i aksijalna sila pritiska 113 5.3.3.2 Moment savijanja i aksijalna sila zatezanja 114 5.4 Dijagrami interakcije 116 5.5 T - preseci 118 5.5.1 T - preseci, neutralna linija u rebru 122 5.5.2 T - preseci, neutralna linija u ploci 123 5.6 Proracun preseka cija je pritisnuta povrsina proizvoljnog oblika - savijanje sa i bez aksijalne sile 125 5. 7 Koso savijanje sa i bez aksijalne sile 125 5.8 Krivina AB elemenata i veza moment-krivina preseka 130 Primeri 147 6 Graniena stanja nosivosti - smicanje 147 6.1 Uvod -~~~ 149 6.2 Elementi koji nemaju armaturu za smicanje 153 6.3 Elementi koji imaju armaturu za smicanje 159 6.4 Odredbe SRPS EN 1992-1-1 161 163 166 6.4.1 Elementi za koje se ne zahteva proracun armature za smicanje 6.4.2 Elementi za koje se zahteva proracun armature za smicanje 6.5 Smicanje na spoju rebra i flansi u T - presecima i odredbe SRPS EN 1992- 1-1 168 6.6 Modifikovana teorija polja pritisaka [Modified compression field theory - MCFT 168 6.6.1 Uslovi kompatibilnosti i geometrijski uslovi osrednjenih dilatacija 169 6.6.2 JednaCine ravnotefo 170 6.6.3 Veze izmedu napona i deformacija za isprskali beton i čelik armature 171 6.6.4 Oodatni uslovi ravnotefo 173 6.6.5 Opsti metod proracuna greda na smicanje i pojednostavljena modifikovana teorija polja pritiska [SMCFT] 174 6.7 Generalizacija pristupa polja napona [Generalised Stress Field Approach- GSFA] 178 6.8 Proracun greda pri smicanju prema MC 2010 180 Primeri 190 7 Granicna stanja nosivosti - probijanje 190 7.1 Uvod 193 7.2 Mehanizam lama usled probijanja 198 7.3 Uloga armature za smicanje u kontroli probijanja 201 7.4 Uticaj izdufonih optereeenih povrsina [oslonaca] na nosivost pri probijanju 203 7.5 Probijanje u uslovima nesimetrije geometrije i opterecenja 204 7.6 Ookaz granicne nosivosti pri probijanju prema SRPS EN 1992-1-1 204 7.6.1 Položaj i oblik kontrolnog preseka 207 7.6.2 Proracun napona smicanja od probijanja 7.6.3 Nosivost pri probijanju ploca bez armature za smicanje 214 7.6.4 Nosivost pri probijanju ploca sa armaturom za smicanje 217 7.6.5 Temelji 219 7.6.6 Detalji armiranja 220 7.7 Teorija sirine kriticne smicuce prsline [Critical shear crack width theory- CSCT) 225 7.8 Proracun nosivosti ploca pri probijanju prema MC 2010 225 7.8.1 Osnovni i efektivni kontrolni obim i staticka visina s obzirom na smicanje 227 7.8.2 Proracun nosivosti ploce pri probijanju 228 7.8.3 Proracun rotacije ploce u okolini oslonjene povrsine 230 7.8.4 Proracun nosivosti ploce pri probijanju izvan armirane zone 231 7.8.5 Armatura za obezbedenje od progresivnog loma 233 7.8.6 Detalji armiranja 234 Primeri 244 8 Granicna stanja nosivosti - torzija 244 8.1 Uvod 245 8.2 Torziono neisprskali elementi 247 8.3 Torziono isprskali elementi - slucaj ciste torzije 252 8.4 Kombinovano dejstvo smicanja i torzije 253 8.5 Odredbe SRPS EN 1992-1-1 253 8.5.1 Cista torzija 255 8.5.2 Kombinovano dejstvo smicanja i torzije 257 Primer 262 9 Graniena stanja nosivosti - uticaji drugog reda 262 9.1 Efektivna duzina 263 9.2 Klasifikacija konstrukcija 263 9.3 Vitkost i granice vitkosti 264 9.4 Metode analize 265 9.5 Odredbe SRPS EN 1992-1-1 265 9.5.1 Opste 266 9.5.2 Uprosceni kriterijumi za uticaje drugog reda 266 9.5.2.1 Kriterijumi za globalnu analizu 268 9.5.2.2 Kriterijum vitkosti za izdvojene elemente 269 9.5.2.3 Efektivna dužina izdvojenih elemenata 271 9.5.3 Uticaj tečenja 271 9.5.4 Metode analize 271 9.5.4.1 Opsta metoda 273 9.5.4.2 Uproscene metode 277 9.5.4.2.1 Metoda zasnovana na nominalnoj krutosti 280 9.5.4.2.2 Metoda zasnovana na nominalnoj krivini 369 11 Metoda pritisnutih stapova i zatega 369 11.1 Opste o metodi 370 11.2 Metodologija proracuna 371 11.3 Pritisnuti stapovi i odredbe SRPS EN-1992-1-1 372 11.4 Zatege i odredbe SRPS EN-1992-1-1 373 11.5 Cvorovi i odredbe SRPS EN-1992-1-1 375 11.6 Lokalno opterecene povrsine 37 6 11. 7 Kratki elementi 378 11.8 Oblasti diskontinuiteta u gredama usled delovanja koncentrisanog opterecenja u blizini oslonca 378 Primeri 387 12 Trajnost 387 12.1 Uslovi sredine 389 12.2 Deterioracioni mehanizmi betonskih konstrukcija 391 12.2.1 Korozija armature 391 12.2.2 Direktna degradacija betona usled ciklusa zamrzavanja i odmrzavanja 392 12.2.3 Direktna degradacija betona usled hemijske agresije 393 12.2.4 Direktna degradacija betona usled alkalno-agregatne reakcije 393 12.2.5 Direktna degradacija betona usled odlozenog formiranja etringita 394 12.3 Razvoj degradacije betona i proraeunski eksploatacioni vek 395 12.4 Pouzdanost 396 12.5 Procena stepena degradacije konstrukcije 396 12.6 Odredbe SRPS EN 1992-1-1 400 13 Prianjanje izmedu betona i celika; sidrenje, nastavljanje i vodenje armature 400 13.1 Prianjanje u savijanim AB elementima 403 13.2 Cvrstoca pri prianjanju 405 13.3 Duzina sidrenja zategnutih sipki armature 405 13.4 Duzina sidrenja pritisnutih sipki armature 405 13.5 Nastavljanje podufoe armature 406 13.6 Vodenje podufoe armature 408 13.7 Sidrenje, nastavljanje i vodenje armature prema SRPS EN 1992-1-1 408 13. 7.1 Sidrenje podufoe armature 411 13. 7.2 Sidrenje uzengija i armature za smicanje 412 13.7.3 Sidrenje zavarenim sipkama 413 13.7.4 Nastavljanje armature 418 13. 7.5 Vodenje podufoe armature 420 14 Projektovanje prema ponašanju 420 14.1 Opšte

Susan Sontag - Eseji o fotografiji Radionica SIC, Beograd, 1982. Mek povez, 211 strana. Predgovor Jesa Denegri, korice Nesa Paripovic. Nema sumnje da Susan Sontag poseduje neverovatnu širinu, koja joj omogućava da sagleda ulogu fotografije u ljudskom društvu na neki sasvim neuobičajen način. Nesvesno pronalaženje falusa u kameri, poređenje automatske puške sa modernim fotoaparatima jeste plod pažljive analize igranog filma ili obične TV reklame. ’’Fotografije se mogu urezati u pamćenje dublje nego pokretne slike, zato što su jasno određen isečak vremena, a ne tok. Televizija je bujica nedovoljno probranih slika, od kojih svaka ukida prethodnu. Svaka nepokretna fotografija je povlašćeni trenutak, pretvoren u tanak predmet koji čovek može zadržati i ponovo pogledati’’ Suzan Sontag (engl. Susan Sontag,16. januar 1933 – 28. decembar 2004) je bila američka spisateljica, rediteljka, filozofkinja, profesorka, i politička aktivistkinja.[1] Uglavnom je pisala eseje, ali i objavljivala romane; objavila je svoje prvo veliko delo, esej Beleške o kempu, 1964. godine. Njena najpoznatija dela uključuju kritička dela Protiv tumačenja (1966), Stilovi radikalne volje (1968), O fotografiji (1977) i Bolest kao metafora (1978), kao i izmišljena dela Način na koji sada živimo (1986), Ljubitelj vulkana (1992) i U Americi (1999). Sontag je aktivno pisala i govorila o sukobljenim područjima, ili putovala u njih, uključujući tokom Vijetnamskog rata i opsade Sarajeva. Mnogo je pisala o fotografiji, kulturi i medijima, sidi i bolestima, ljudskim pravima, komunizmu i levičarskoj ideologiji. Njeni eseji i govori izazvali su kontroverzu [2] a opisana je kao „jedna od najuticajnijih kritičara svoje generacije“.[3] Mladost i obrazovanje Sontag je rođena kao Suzan Rosenblat u Njujorku, kći Mildred (rođena Jacobson) i Jacka Rosenblatta, oboje Jevreji iz Litvanije [4] i poljskog porekla. Njen otac je vodio posao trgovine krznom u Kini, gde je umro od tuberkuloze 1939, kada je Suzan imala pet godina.[5] Sedam godina kasnije, majka Suzan Sontag udala se za kapetana američke vojske Nathana Sontaga. Suzan i njena sestra Džudit uzele su prezime svog očuha, iako ih on nije formalno usvojio. Sontag nije imala versko vaspitanje i rekla je da nije ušla u sinagogu do sredine dvadesetih.[6] Sećajući se nesrećnog detinjstva, sa hladnom, dalekom majkom koja je bila „uvek odsutna“, Sontag je živela na Long Ajlendu u Njujorku,[5] zatim u Tusonu u Arizoni, a kasnije u dolini San Fernando u južnoj Kaliforniji, gde je našla utočište u knjigama i završila srednju školu u Severnom Holivudu u 15. godini. Osnovne studije započela je na Univerzitetu u Kaliforniji, Berkli, ali se prebacila na Univerzitet u Čikagu, diveći se njegovom čuvenom osnovnom nastavnom programu. U Čikagu je uporedo sa ostalim zahtevima pohađala studije filozofije, drevne istorije i književnosti. Leo Strauss, Joseph Schwab, Christian Mackauer, Richard McKeon, Peter von Blanckenhagen i Kenneth Burke bili su među njenim predavačima. Diplomirala je sa 18 godina i izabrana je u studentsku organizaciju `Phi Beta Kappa`.[7] Dok je bila u Čikagu, postala je najbolja prijateljica sa kolegom Majkom Nikolsom.[8] Godine 1951. njen rad se prvi put pojavio u štampi u zimskom izdanju časopisa Chicago Review.[9] Sontag se sa 17 godina udala za pisca Filipa Rifa, koji je bio instruktor sociologije na Univerzitetu u Čikagu, nakon desetodnevnog udvaranja; njihov brak je trajao osam godina.[10] Tokom studija u Čikagu, Sontag je pohađala letnju školu koju je predavao sociolog Hans Gert koji je postao njen prijatelj i naknadno uticao na njeno proučavanje nemačkih mislilaca.[11][12] Po sticanju čikaške diplome, Sontag je predavala brucoški engleski jezik na Univerzitetu u Konektikutu tokom akademske 1952–53. Pohađala je Univerzitet Harvard na postdiplomskim studijama, u početku je studirala književnost kod Perry Miller-a i Harry Levin-a, pre nego što je prešla na filozofiju i teologiju kod Paul Tillich-a, Jacob Taubes-a, Raphael Demos-a i Morton White-a.[13] Po završetku magistarskih studija filozofije, započela je doktorska istraživanja metafizike, etike, grčke filozofije i kontinentalne filozofije i teologije na Harvardu.[14] Filozof Herbert Markuze je godinu dana živeo sa Suzan i Rifom dok je radio na svojoj knjizi Eros i civilizacija iz 1955. godine.[15] ‍:38 Sontag je istraživala za Filipom Rifom studiju Freud: The Mind of the Moralist iz 1959 pre njihovog razvoda 1958. godine i doprinela je knjizi do te mere da je smatrana nezvaničnim koautorkom.[16] Par je dobio sina Dejvida Rifa, koji je potom bio urednik svoje majke u `Farrar, Straus and Giroux-u`, a bio je i sam pisac. Sontag je nagrađena Američkom asocijacijom univerzitetskih ženskih stipendija za akademsku 1957–1958. na koledžu `Sv. Ana na Oksfordu`, gde je otputovala bez supruga i sina.[17] Tamo je imala časove kod Iris Murdoch-a, Stuart Hampshirea, A.J. Ayera i H.L.A. Harta, dok je takođe pohađala seminare B. Phil-a, J.L. Austin-a i predavanja Ajzaja Berlina. Oksford joj se, međutim, nije odgovarao i ona je prešla posle Michaelmas mandata 1957. na Univerzitet u Parizu (Sorbona).[18] Sontag se u Parizu družila sa stranim umetnicima i akademicima, uključujući Allana Blooma, Jeana Wahl-a, Alfreda Chester-a, Harriet Sohmers i María Irene Fornés.[19] Sontag je primetila da je njeno vreme u Parizu bilo možda najvažniji period njenog života.[15] ‍:51–52 To je svakako predstavljalo osnovu njenog dugog intelektualnog i umetničkog povezivanja sa kulturom Francuske.[20] Preselila se u Njujork 1959. godine da bi živela sa Fornesom narednih sedam godina,[21] povrativši starateljstvo nad sinom i predajući na univerzitetima dok joj je književna reputacija rasla. ‍:53–54 Fikcija Foto portret Sontag, 1966 Dok je radila na svojim pričama, Sontag je predavala filozofiju na `Sarah Lawrence College` i Gradskom univerzitetu u Njujorku i Filozofiju religije sa Jacob Taubes-om, Susan Taubes, Theodor Gaster-om i Hans Jonas-om, na Odeljenju za religiju na Univerzitetu Columbia od 1960. do 1964. godine. Držala je obuku za pisanje na `Univerzitetu Rutgers` od 1964. do 1965. pre nego što je prekinula vezu sa akademijom u korist stalnog slobodnog pisanja.[15] ‍:56–57 Sa 30 godina objavila je eksperimentalni roman pod nazivom The Benefactor (1963), nakon čega je usledio četiri godine kasnije roman Death Kit (1967). Uprkos relativno malom učinku, Sontag je o sebi razmišljala uglavnom kao o romanopiscu i piscu fantastike. Njena kratka priča Način na koji sada živimo (The Way We Live Now) objavljena je sa velikim priznanjem 24. novembra 1986. u časopisu ``Njujorker``. Napisan u eksperimentalnom narativnom stilu, ostaje značajan tekst o epidemiji AIDS-a. Postigla je kasnije popularnost i uspeh kao najprodavaniji romansijer sa Ljubavnikom od vulkana (The Volcano Lover) (1992). U 67. godini, Sontag je objavila svoj poslednji roman U Americi (In America) (2000). Poslednja dva romana smeštena su u prošlost, za šta je Sontag rekla da su joj dali veću slobodu da piše višeglasnim glasom. Napisala je i režirala četiri filma, a napisala je i nekoliko drama, od kojih su najuspešnije Alisa u krevetu i Dama s mora. Publicistika Sontag je kroz svoje eseje stekla ranu slavu i reputaciju. Sontag je često pisala o preseku visoke i niske umetnosti i proširila je dihotomiju koncepta forme i umetnosti u svaki medij. Podigla je kemp estetiku do statusa priznanja svojim široko prihvaćenim esejem Beleške o kempu iz 1964. godine, koji je prihvatio umetnost kao zajedničku, apsurdnu i burlesknu temu. Sontag je 1977. objavila seriju eseja O fotografiji. Ovi eseji su istraživanje fotografija kao kolekcije sveta, uglavnom putnika ili turista, i načina na koji to doživljavamo. U esejima je iznela svoju teoriju fotografisanja dok putujete: Metoda se posebno obraća ljudima s hendikepiranom nemilosrdnom radnom etikom - Nemcima, Japancima i Amerikancima. Korišćenje fotoaparata smiruje anksioznost koju vođeni posao oseća zbog toga što ne radi kada su na odmoru i ako bi trebalo da se zabave. Oni moraju da rade nešto što je poput prijateljske imitacije posla: mogu da slikaju. (str. 10) Sontag piše da je pogodnost moderne fotografije stvorila prekomernu količinu vizuelnog materijala i da je „gotovo sve fotografirano“.[22] ‍:3 Ovo je promenilo naša očekivanja o tome šta imamo pravo da gledamo, želimo da gledamo ili treba da gledamo. „Učeći nas novom vizuelnom kodu, fotografije menjaju i proširuju našu predstavu o tome šta vredi gledati i šta imamo pravo da posmatramo“ i promenilo je našu „etiku gledanja“. ‍:3 Fotografije su nam povećale pristup znanju i iskustvima iz istorije i dalekih mesta, ali slike mogu zameniti direktno iskustvo i ograničiti stvarnost. ‍:10–24 Takođe navodi da fotografija desenzibilizira svoju publiku na stravična ljudska iskustva, a deca su izložena iskustvima prije nego što budu spremna za njih. ‍:20 Sontag je nastavila da teoretiše o ulozi fotografije u stvarnom životu u svom eseju Pogled u rat: Fotografski pogled na pustoš i smrt, koji se pojavio u izdanju časopisa Njujorker od 9. decembra 2002. Tamo ona zaključuje da problem našeg oslanjanja na slike, a posebno na fotografske slike, nije u tome što se „ljudi sećaju fotografija, već što se sećaju samo fotografija ... što fotografska slika pomračuje druge oblike razumevanja - i sećanja. . . . Pamtiti je, sve više i više, ne sećati se priče, već moći pozvati sliku “(str. 94). Postala je uzor mnogim feministkinjama i ambicioznim spisateljicama tokom 1960-ih i 1970-ih.[15] Aktivizam Sontag se politički aktivirala šezdesetih godina, suprotstavljajući se Vijetnamskom ratu.[15] ‍:128–129 U januaru 1968. potpisala je zalaganje za „Protiv ratnog poreza za pisce i urednike“, obećavajući da će odbiti plaćanja poreza u znak protesta protiv rata.[23] U maju 1968. posetila je Hanoj; posle toga, u svom eseju Putovanje u Hanoj pisala je pozitivno o severnovijetnamskom društvu. ‍:130–132 Nekadašnja zgrada sarajevskih novina tokom opsade Sarajeva, kada je Sontag živela u gradu Tokom 1989. Sontag je bila predsednik američkog PEN centra, glavnog američkog ogranka Međunarodne organizacije pisaca PEN. Nakon što je iranski lider Ajatolah Homeini izdao fetvu smrtnu kaznu protiv pisca Salmana Ruždija zbog bogohuljenja nakon objavljivanja njegovog romana Satanski stihovi te godine, Sontagova beskompromisna podrška Ruždiju bila je presudna u okupljanju američkih pisaca u njegovu svrhu.[24] Nekoliko godina kasnije, tokom opsade Sarajeva, Sontag je privukla pažnju za režiju produkcije Samuela Beketa Čekanje Godoa u pozorištu obasjanom svećama u bosanskoj prestonici. Lični život Majka Sizan Sontag je umrla od raka pluća na Havajima 1986.[5] Suzan Sontag je umrla u Njujorku 28. decembra 2004. godine, u dobi od 71 godine, od komplikacija mijelodisplastičnog sindroma koji je evoluirao u akutnu mijelogenu leukemiju. Sahranjena je u Parizu na Groblju Montparnasu.[25] Njenu poslednju bolest zabeležio je sin Dejvid Rif.[26] Kada je umrla, Gardijan je objavio nekrolog sa naslovom `Otišla je tamna dama američke intelektualne scene`. Autor članka je napomenuo da intelektualna Amerika nju nikada nije prihvatila, da Sontagova nikada nije pripadala vladajućim kulturnim krugovima.[27] Seksualnost i odnosi Suzan Sontag 1994. godine, slikao ga je bolivijski umetnik Huan Fernando Bastos Sontag je postala svesna svoje biseksualnosti tokom ranih godina i sa 15 godina je u svoj dnevnik zapisala: `Osećam da imam lezbejske sklonosti (kako to nevoljko pišem).` Sa 16 godina imala je seksualni susret sa ženom: „Možda sam ipak bila pijana, jer je bilo tako lepo kada je H počela da vodi ljubav sa mnom. . . Prošlo je 4:00 pre nego što smo spavali. . . Postala sam potpuno svesna da je želim, i ona je to znala.“ [28][29] Sontag je živela sa `H`, spisateljicom i modelom Harriet Sohmers Zwerling koju je prvi put upoznala na Univerzitetu Kalifornije (Berkli) od 1958. do 1959. godine. Posle toga, Sontagovoj je bila partnerka Marija Irena Forens, kubansko-američka avangardne dramska umetnica i rediteljka. Nakon razdvajanja sa Forens, bila je u vezi sa italijanskom aristokratkinjom Carlotta Del Pezzoi, nemačkom akademkinjom Evom Kollischi.[30] Zontag je bila u ljubavnoj vezi sa američkim umetnicima Džasper Džons i Paul Thek .[31][32] Tokom ranih 1970-ih, Sontag je živela sa Nicole Stéphane, naslednicom Rotšilda koja je postala filmska glumica [33], a kasnije i s koreografkinjom Lucinda Childs .[34] Imala je vezu i sa piscem Josifom Brodskim.[35] Sa Eni Libovic, Sontag je održavala vezu koja se protezala od kasnih 1980-ih do poslednjih godina.[36] Sontag je imala blisku romantičnu vezu sa fotografkinjom Eni Libovic. Upoznale su se 1989. godine, kada su obe već bile značajne u svojim karijerama. Eni Libovic je sugerisala da joj je Sontag bila mentor i konstruktivno kritikovala njen rad. Tokom Sontagovog života, nijedna žena nije javno otkrila da li je veza prijateljstva ili romantične prirode. Njuzvik se 2006. godine osvrnuo na Libovic-ovu vezu deceniju plus sa Sontag, rekavši, „Njih dve su se prvi put srele krajem 80-ih, kada ju je Libovic fotografirala za jaknu sa knjigom. Nikada nisu živele zajedno, iako su imali po jedan stan na vidiku onog drugog.“ [37] Libovic, kada je intervjuisana za svoju knjigu Fotografski život: 1990–2005 iz 2006. godine, rekla je da je knjiga ispričala brojne priče i da je „sa Suzan bila ljubavna priča“.[38] Dok je The New York Times 2009. godine Sontag nazivao Libovicovim „saputnikom“,[39] Libovic je u Fotografskom životu napisala da „Reči poput„ pratilac “i„ partner “nisu u našem rečniku. Bili smo dvoje ljudi koji smo jedna drugoj pomagale kroz život. Najbliža reč je i dalje „prijatelj“.[40] Iste godine, Libovic je rekla da je deskriptor „ljubavnik“ bio tačan.[41] Kasnije je ponovila: „Nazovite nas„ ljubavnicima “. Volim „ljubavnike“. Znate, `ljubavnici` zvuče romantično. Mislim, želim da budem potpuno jasna. Volim Suzan.“ [42] U intervjuu za Gardijan 2000. godine, Sontag je bila prilično otvorena u vezi sa biseksualnošću: „Da vam kažem o starenju?“, Kaže ona i smeje se. „Kad ostariš, stariji od 45 godina, muškarci te prestanu zamišljati. Ili drugačije rečeno, muškarci koji mi se sviđaju ne vole me. Želim mladića. Volim lepotu. Šta ima novo?` Kaže da se u životu zaljubila sedam puta. „Ne, sačekaj“, kaže ona. `Zapravo je devet. Pet žena, četiri muškarca. `[5] Mnoge Sontagine čitulje nisu propustile da pomenu njene značajne istopolne veze, naročito onu sa Eni Libovic. Kao odgovor na ovu kritiku, javni urednik New York Times-a, Daniel Okrent, branio je nekrolog lista, navodeći da u vreme Sontagove smrti novinar nije mogao da izvrši nezavisnu verifikaciju svoje romantične veze sa Libovitc (uprkos pokušajima da to učini).[43] Nakon Sontagove smrti, Njuzvik je objavio članak o Eni Libovic u kojem se jasno navode njene veze sa Sontagom pre više od decenije.[36] Sontag je citirao glavni urednik Brendan Lemon iz časopisa Out-a, rekavši: `Odrastao sam u vreme kada je Modus operandi bio ` otvorena tajna `. Navikao sam na to i sasvim sam u redu s tim. Intelektualno znam zašto nisam više govorio o svojoj seksualnosti, ali pitam se da li tamo nisam potisnuo nešto na svoju štetu. Možda bih mogao da pružim utehu nekim ljudima da sam se više bavio temom svoje privatne seksualnosti, ali nikada mi nije bila glavna misija pružiti utehu, osim ako neko nema drastične potrebe. Radije bih pružio zadovoljstvo ili protresao stvari “.[44] Nasleđe Nakon smrti Suzan Sontag, Steve Wasserman iz Los Anđeles tajms nazvao ju je „jednom od najuticajnijih američkih intelektualaca, međunarodno poznatom po strasnom angažmanu i širini kritičke inteligencije i svom žarkom aktivizmu u zalaganju za ljudska prava“.[45] Eric Homberger iz Gardijana nazvao je Sontag „mračnom damom“ američkog kulturnog života tokom više od četiri decenije“. Primetio je da je „uprkos krutom i oštro sročenom političkom senzibilitetu, ona u osnovi bila esteta [koja] je ponudila preorijentaciju američkih kulturnih horizonata“.[46] Pišući o Protiv tumačenja (1966), Brandon Robshaw iz The Independent kasnije je primetio da je „Sontag bila izuzetno predusretljiva; njen projekat analize popularne kulture kao i visoke kulture, Dors-a, kao i Dostojevskog, sada je uobičajena praksa u obrazovanom svetu.` [47] U Kritika i postkritika (2017), Rita Felski i Elizabeth S. Anker tvrde da je naslovni esej iz pomenute zbirke igrao važnu ulogu na polju postkritike, pokreta u okviru književne kritike i kulturoloških studija koji pokušava da pronađe nove oblike čitanja i tumačenje koje prevazilazi metode kritike, kritičke teorije i ideološke kritike.[48] Pregledom Sontagove Knjige o fotografiji (1977) 1998. godine, Michael Starenko je napisao da je delo „toliko duboko uronjeno u ovaj diskurs da su Sontagine tvrdnje o fotografiji, kao i njen način argumentacije, postale deo retoričkog„ alata “koji teoretičari fotografije i kritičari nose se u glavi “.[49] Kritika Bela civilizacija kao rak Sontag je kritikovala pisanje 1967. godine u časopisu Partisan Review: Ako je Amerika vrhunac zapadne bele civilizacije, kako to izjavljuju svi od levice do desnice, onda sa zapadnom belom civilizacijom mora biti nešto strašno pogrešno. Ovo je bolna istina; malo od nas želi da ide tako daleko .... Istina je da Mocart, Paskal, Bulova algebra, Šekspir, parlamentarna vlada, barokne crkve, Njutn, emancipacija žena, Kant, Marks, Balanšinov balet i dr. ne iskupiti ono što je ova posebna civilizacija nanela svetu. Bela rasa je rak ljudske istorije; to je bela rasa i samo ona - njene ideologije i izumi - koja uništava autonomne civilizacije gde god se širi, što je narušilo ekološku ravnotežu planete, koja sada ugrožava samo postojanje samog života.[1] Prema novinaru Mark M. Goldblatt, Sontag se kasnije „odrekla“ izjave, rekavši da je „klevetala pacijente sa rakom“,[50] ali prema Eliot Weinberger-u, „Zažalila je zbog te poslednje fraze i napisala čitavu knjigu protiv upotreba bolesti kao metafora“.[51] Navodi o plagijarizmu Ellen Lee optužila je Sontag za plagijarizam kada je Lee u časopisu In America (1999) otkrila najmanje dvanaest odlomaka koji su slični ili kopirani iz odlomaka u četiri druge knjige o Helen Modjesk-oj bez pripisivanja.[52][53] Sontag je rekla o korišćenju odlomaka: „Svi koji se bavimo stvarnim likovima u istoriji prepisujemo i usvajamo izvorne izvore u originalnom domenu. Koristila sam ove izvore i potpuno sam ih transformisala. Treba izneti veći argument da je sva literatura niz referenci i aluzija“.[54] O komunizmu Na njujorškom skupu pro-solidarnosti 1982. godine, Sontag je izjavila da su „ljudi sa levice, poput nje same,„ voljno ili nevoljno izrekli puno laži “. [55] Dodala je da oni: veruju u, ili bar primenjuju, dvostruki standard anđeoskog jezika komunizma ... Komunizam je fašizam - uspešan fašizam, ako želite. Ono što smo nazvali fašizmom, zapravo je oblik tiranije koji se može srušiti - a koji je, uglavnom, propao. Ponavljam: ne samo da je fašizam (i otvorena vojna vladavina) verovatna sudbina svih komunističkih društava - posebno kada je njihovo stanovništvo podstaknuto na pobunu - već je komunizam sam po sebi varijanta, najuspešnija varijanta fašizma. Fašizam sa ljudskim licem ... Zamislite, ako želite, nekoga ko je čitao samo Reader`s Digest između 1950. i 1970. godine, i nekoga ko je u istom periodu čitao samo The Nation ili [t] on New Statesman. Koji bi čitalac bio bolje informisan o stvarnosti komunizma? Mislim da bi odgovor trebao da nam napravi pauzu. Može li biti da su naši neprijatelji bili u pravu?[55] Sontagov govor je, kako se izveštava, „iz publike izazvao buke i uzvike“. The Nation je objavila njen govor, izuzimajući odlomak koji je časopisu suprotstavio Reader`s Digest. Odgovori na njenu izjavu bili su različiti. Neki su rekli da su trenutna osećanja Sontag u stvari držali mnogi levičari godinama, dok su je drugi optuživali za izdaju „radikalnih ideja“.[55] O napadima 11. septembra Sontag je dobila ljutite kritike zbog svojih izjava u časopisu The New Yorker (24. septembra 2001) o neposrednim posledicama 11. septembra .[56] U svom komentaru nazvala je napade `monstruoznom dozom stvarnosti` i kritikovala američke javne zvaničnike i komentatore medija zbog pokušaja da ubede američku javnost da je `sve u redu`. Konkretno, usprotivila se ideji da su počinioci `kukavice`, komentar koji je Džordž Buš dao između ostalih primedbi 11. septembra. Umesto toga, ona je tvrdila da bi zemlja trebala na akcije terorista gledati ne kao na „kukavički“ napad na „civilizaciju“ ili „slobodu“ ili „čovječanstvo“ ili „slobodni svijet“, već kao napad na samoproglašenu svjetsku velesilu, kao posledica konkretnih američkih saveza i akcija“.[57] Kritike drugih pisaca Tom Wolfe je Sontag odbacio kao „samo još jednog skriptara koji je proveo svoj život prijavljujući se za protestne sastanke i truseći se do podijuma opterećenog njenim proznim stilom, koji je imao nalepnicu za hendikepirane parkinge validnu na Partizanskoj reviji.[58] U `Sontag, Bloody Sontag`, eseju iz knjige Vamps & Tramps iz 1994. godine, kritičarka Camille Paglia opisuje svoje početno divljenje i kasnije razočaranje.[59] Ona spominje nekoliko kritika Sontag, uključujući komentar Harolda Bluma `Mere Sontagisme!` u doktorskoj disertaciji Camille Paglia i navodi da je Sontag „postala sinonim za plitku vrstu držanja kuka“.[60] Paglia takođe govori o poseti Sontag `Bennington College`, u koju je stigla sa satima kasneći i ignorisala dogovorenu temu događaja.[61] Sontagovo hladno samoizgonstvo bilo je katastrofa za američki ženski pokret. Samo je žena od njenog prestiža mogla da izvede neophodnu kritiku i razotkrivanje prvih feminističkih estriha instant-kanona, poput onih Kate Millett ili Sandre Gilbert i Susan Gubar, čija je srednja mediokritetnost osakatila ženske studije od početka ... Ni jedan patrijahalni zlikovac nije zadržavao Sontag; njeni neuspesi su njeni. - Camille Paglia Nassim Nicholas Taleb u svojoj knjizi Skin in the Game kritikuje Sontag i druge ljude ekstravagantnog načina života koji se ipak izjašnjavaju „protiv tržišnog sistema“. Taleb procenjuje Sontagovu zajedničku vilu u Njujorku na 28 miliona dolara i navodi da je „nemoralno biti opozicija tržišnom sistemu i ne živeti (negde u Vermontu ili severozapadnom Avganistanu) u kolibi ili pećini izolovanoj od njega“. Taleb takođe tvrdi da je još nemoralnije „tvrditi za vrlinu, a da u potpunosti ne živimo sa njenim direktnim posledicama“.[62][63] Odnos prema knjigama Knjiga je bila veliko utočište za Suzan. U svom stanu na Menhetnu imala je biblioteku od osam hiljada primeraka. Čitala je i po jednu knjigu dnevno. U intervjuu koji je dala za Njujork tajms otkriva da je počela da čita sa tri godine, a sa 13 je već bila savladala Mana, Džojsa, Eliota, Kafku, Žida i, naročito, Džeka Londona, čiji ju je Martin Idn podstakao da bude pisac.[27] `Čitanje je moja zabava, moja distrakcija, moja uteha, moje malo samoubistvo. Ako ne mogu da podnesem svet, samo se sklupčam s knjigom u ruci, i to je kao mali svemirski brod koji me odvodi od svega`.[27] U `Pismo Borhesu` iz 1996 piše: `Rekli ste da literaturi dugujemo gotovo sve što jesmo i što smo bili. Ako knjige nestanu, istorija će nestati, nestaće i ljudski rod. Sigurna sam da ste u pravu. Knjige nisu samo proizvoljni zbir naših snova i našeg sećanja. One nam takođe daju obrazac duhovne kontemplacije. Neki ljudi misle da je čitanje samo vid bekstva: bekstvo iz „stvarnog“ svakodnevnog sveta u imaginarni svet, svet knjiga. Knjige su mnogo više. One su način da budemo čovečniji`.[27] Radovi Fikcija (1963) The Benefactor (Dobrotvor) (1967) Death Kit (1977) I, etcetera (Zbirka kratkih priča) (1991) The Way We Live Now (short_story) (Način na koji sada živimo kratka priča) (1992) The Volcano Lover (Ljubitelj vulkana) (1999)In America (U Americi) - dobitnik američke Nacionalne nagrade za beletristiku [64] Predstave The Way We Live Now (Način na koji sada živimo o epidemiji AIDS-a) (1990) A Parsifal (Parsifal) (1991), dekonstrukcija inspirisana izvedbom Roberta Wilsona 1991. godine u Vagnerovoj operi [65] Alice in Bed (Alice u krevetu) (1993), o intelektualki Alice James iz 19. veka, koja je zbog bolesti bila vezana za krevet [66] Lady from the Sea (Dama s mora, adaptacija istoimene drame Henrika Ibzena iz 1888. godine, premijerno izvedena 1998. u Italiji.[67] Sontag je o tome napisala esej 1999. godine u Theatre pod nazivom „Prepisivanje dame s mora“.[68] Publicistika Zbirke eseja (1966) Against Interpretation (Protiv tumačenja - uključuje Napomene o Kempu) (1969) Styles of Radical Will (Stilovi radikalne volje) (1980) Under the Sign of Saturn (Pod znakom Saturna) (2001) Where the Stress Falls (Tamo gde stres pada) (2003) Regarding the Pain of Others (U vezi sa bolom drugih) (2007) At the Same Time: Essays & Speeches (U isto vreme: eseji i govori) Sontag je takođe objavljivala publicističke eseje u časopisima The New Yorker, The New York Review of Books, Times Literary Supplement, The Nation, Granta, Partisan Review i London Review of Books. Monografije (1959) Freud: The Mind of the Moralis (Frojd: Um moralista) [69] (1977) On Photography (O fotografiji) (1978) Illness as Metaphor (Bolest kao metafora) (1988) AIDS and Its Metaphors (AIDS i njegove metafore) (nastavak Bolesti kao metafore) (2003) Regarding the Pain of Others (U vezi sa bolom drugih) Intervju (2013) Susan Sontag: The Complete Rolling Stone Interview, Jonathan Cott (Ako knjige nestanu... Suzan Sontag i Džonatan Kot za časopis Rolling Stone) Knjiga je rezultat dvanaestočasovnog razgovora između Suzan Sontag i Džonatana Kota. Intervju je započet februara 1978. u Parizu, gde je Džonatan već dobio tri sata materijala, sasvim dovoljno za intervju u svom magazinu, ali mu je Suzan predložila da nastave razgovor kada ona dođe u Njujork, što se i dogodilo pet meseci kasnije. Oktobra 1979. Roling Stoun je objavio trećinu Kotovog intervjua. Integralnu verziju on je izdao u formi knjige tek 35 godina kasnije (2013) i devet godina nakon Suzanine smrti.[27] Filmovi (1969) Duett för kannibaler (Duet for Cannibals) (Duet za kanibale) (1971) Broder Carl (Brother Carl) (Brat Karl) (1974) Promised Lands (Obećane zemlje) (1983) Unguided Tour AKA Letter from Venice Ostali radovi (2002) Liner beleške za album Land Peti Smit (2004) Doprinos fraza trećem albumu Fischerspooner-a Odiseja (2008) Reborn: Journals and Notebooks 1947–1963 (2012) As Consciousness Is Harnessed to Flesh: Journals and Notebooks, 1964–1980 (Kako je svest upregnuta u meso: časopisi i sveske, 1964–1980) Nagrade i počasti 1977: Nacionalna nagrada kruga kritičara knjiga za O fotografiji [70] 1990: MacArthur Fellowship 1992: Nagrada Malaparte, Italija [71] 1999: Commandeur des Arts et des Lettres, Francuska 2000: Nacionalna nagrada za knjigu U Americi [64] 2001: Jerusalimska nagrada, dodeljuje se svake dve godine piscu koji svojim radom istražuje slobodu pojedinca u društvu. 2002: George Polk Awards za kulturnu kritiku za film „Pogled u rat“ u časopisu The New Yorker 2003: Počasni doktorat Univerziteta u Tibingenu 2003: Friedenspreis des Deutschen Buchhandels tokom Frankfurtskog sajma knjiga [72] 2003: Nagrada Princ od Asturije za književnost.[73] 2004: Dva dana nakon njene smrti, Muhidin Hamamdžić, gradonačelnik Sarajeva najavio je da će grad nazvati ulicu po njoj, nazivajući je „autorkom i humanistkinjom koja je aktivno učestvovala u stvaranju istorije Sarajeva i Bosne“. Pozorišni trg ispred Narodnog pozorišta odmah je predložen da se preimenuje u Pozorišni trg Suzan Sontag.[74] Trebalo je, međutim, pet godina da taj danak postane zvaničan.[75][76] Dana 13. januara 2010. godine, grad Sarajevo objavio je pločicu sa novim nazivom ulice za Pozorišni trg: Pozorišni trg Suzan Sontag. Digitalna arhiva Digitalnu arhivu od 17.198 e-adresa Sontag čuva Odeljenje za posebne kolekcije UCLA pri istraživačkoj biblioteci Charles E. Young.[77] Njena arhiva - i napori da bude javno dostupna, istovremeno štiteći je od truleži - tema je knjige On Excess: Susan Sontag’s Born-Digital Archive, autora eremy Schmidt & Jacquelyn Ardam.[78] Dokumentarni film Dokumentarni film o Sontag u režiji Nancy Kates, pod naslovom Regarding Susan Sontag, objavljen je 2014.[79] Dobio je posebno priznanje žirija za najbolji dokumentarni film na Filmskom festivalu Trajbeka 2014.[80]

Kao na slikama, iscepljena prva prazna strana na kojoj je bila posveta, ostalo dobro očuvano Rembrant Harmenson van Rajn (hol. Rembrandt Harmenszoon van Rijn; 15. juli 1606. Lajden — 4. oktobar 1669. Amsterdam) bio je holandski barokni slikar i grafičar, jedan od najveštijih slikara „naracije” u istoriji umetnosti, izuzetnog umeća u umetnosti portreta i dramskih scena.[1] Rembrant je takođe poznat kao slikar svetla i sene i jedan od onih koji su bili skloni beskompromisnom realizmu tako da su neki njegovi kritičari izjavili da je „više voleo ružno od lepog”. Na početku svoje karijere i nešto kasnije, Rembrant je uglavnom slikao portrete. Mada je nastavio da slika, radi gravire i ponekad crta portrete tokom svoje karijere, vremenom je to radio sve ređe. Ipak, otprilike jednu desetinu njegovog ukupnog dela čine naslikani i gravirani autoportreti, činjenica koja je među kritičarima njegovog dela dovela do različitih nagađanja. Rembrant je najveći i najpoznatiji holandski slikar i jedan od najuticajnijih umetnika zapadnoevropske umetnosti 17. veka. Psihološka dubina njegovih portreta i produbljena interpretacija biblijskih događaja koje je rado slikao, ostale su do danas jedinstvene i neponovljive. Njegovo slikarstvo stilski pripada baroku. Ovo doba je poznato kao Zlatno doba Holandije, kada je Holandija doživela politički, privredni i umetnički procvat. Već za života Rembrantova dela su kopirana i podražavana. Posle njegove smrti kritičari pristalice klasicizma nisu imali visoko mišljenje o njegovom slikarstvu, dok su njegove slike ostale omiljene i na ceni kod privatnih kolekcionara. U 18. veku pojavili su se slikari u Nemačkoj i Engleskoj koji su bili nadahnuti njegovim delom. Rembrantov život postao je predmet različitih mitova i legendi. Tek sredinom 19. veka pojavili su se ozbiljni istraživači njegovog života i stvaralaštva. Od 1970. „Istraživački projekat Rembrant” se bavi istraživanjem i pripisivanjem njegovih dela. Danas se smatra da je sam Rembrant naslikao oko 350 dela.[2] Glavninu Rembrantovog stvaralaštva čine biblijska – i nešto manje – istorijska, mitološka i alegorijska dela, u različitim verzijama slike, grafike i crteža perom i mastilom i crvenom i crnom kredom.[1] Kroz njegovu karijeru, promene u stilu su izuzetne. Njegov pristup kompoziciji i prikazu svetla i sene – kao i formalnih elemenata slike, konture, forme, boje i poteza četkice, a u crtežu i grafici, tretman linije i tona, podložan je postepenoj a ponekad i nagloj promeni, čak i tokom izrade jednog dela. Slika poznata kao Noćna straža (1640-42) je jasno prekretna tačka njegovog stilskog razvoja.[1] Te promene nisu rezultat nekog slučajnog razvoja, već dokument svesnog istraživanja slikovnog i narativnog, ponekad kao rezultat dijaloga s drugim velikim umetnicima istorije umetnosti.[1] Po mitu koji je nastao nakon njegove smrti, Rembrant je umro siromašan i neshvaćen. Istina je da je pred kraj njegovog života u Holandiji realizam izašao iz mode u korist neoklasicizma. U svakom slučaju, njegova međunarodna slava među upućenima i kolekcionarima nije prestajala da raste. Određeni nemački i venecijanski umetnici osamnaestog stoleća su čak stvarali skoro sva svoja dela koristeći se njegovim stilom. U doba romantizma Rembrant je postao naročito popularan i smatran njegovim prethodnikom; od tog momenta je viđen kao jedan od najvećih umetnika istorije umetnosti. U samoj Holandiji njegova popularnost je obnovljena, i Rembrant je ponovo postao simbol veličine u holandskoj umetnosti. Ime Rembran(d)t[uredi | uredi izvor] Lično ime Rembrant u Holandiji je – i još uvek jeste – veoma neobično. Srodno je običnijim holandskim imenima kao Remert, Herbrant i Ejsbrant (Remmert, Gerbrand, i IJsbrand). Način na koji se Rembrant potpisivao na svojim delima je doživeo značajne varijacije. Kao mladić, svoja dela je potpisivao monogramom RH (Rembrant Harmenson, „sin Harmenov”); od 1626/27, sa RHL; i od 1632. kao RHL van Rijn (gdje L u monogramu najverovatnije znači Lajdenđanin, „iz Lajdena”, ime mesta u kom je rođen). Sa 26 godina počeo je da potpisuje svoja dela jedino ličnim imenom, prvo kao Rembrant; a od 1633. godine pa nadalje do smrti, kao Rembrandt (sa dt). Govorilo se da je počeo da koristi samo ime u potpisu zato što je sebe smatrao jednakim velikim umetnicima renesanse, Mikelanđelu, Ticijanu i Rafaelu, koji su generalno takođe poznati samo preko ličnog imena. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i obrazovanje[uredi | uredi izvor] Autoportret iz oko 1630, Rijksmuzeum Rembrant je rođen u Lajdenu 15. jula 1606. godine kao deveto dete u dobrostojećoj porodici mlinara Harmena Geritsona van Rajna (Harmen Gerritszoon van Rijn) i pekarke Neltgen Vilemsdohter van Zojtbruk (Neeltgen Willemsdochter van Zuytbrouck). Kao gradsko dete, Rembrant je od 1612. do 1616. pohađao osnovnu školu, a u periodu 1616—1620, kalvinističku latinsku školu.[3] Tu je učio biblijsku istoriju i dela klasika. Uz to, dobio je poduku iz retorike, što je moglo da utiče na njegov kasniji slikarski rad.[3] Posle osmogodišnjeg školovanja upisao se na studije filozofije na Univerzitetu u Lajdenu. Ubrzo je napustio studije da bi započeo školovanje za slikara. Njegov prvi biograf, Jan Jancon Orleš (Jan Janszoon Orlers; 1570–1646), je napisao Rembrantov životopis pun hvale na pola stranice u svom „Opisu grada Lajdena” (Beschrijvinge der stadt Leyden, 1641). Tu je Orleš kazao da je Rembrant rano napustio latinsku školu, i na svoj zahtev, bio poslat da uči slikarstvo. Činjenica da je Rembrant bio upisan na Univerzitet u Lajdenu 20. maja 1620., nije u suprotnosti sa ovim. Bilo zbog poreza, ili prosto zato što su pohađali latinsku školu, u Lajdenu nije bilo neuobičajeno da studenti budu registrovani na Univerzitetu bez očekivanja da će prisustvovati ili pohađati nastavu. Širina Rembrantovog intelektualnog razvoja i njegovog mogućeg uticaja na njegovo delo, i dalje je predmet raznih nagađanja. Od 1620. do 1624. bio je učenik Jakoba Isaksa van Svanenburga.[4] Ovaj učitelj, školovan u Italiji, specijalizovao se za slikanje arhitekture i predstava pakla. Postoji mišljenje da su Svanenburgove slike pakla pobudile u mladom Rembrantu interesovanje za predstavljanje svetlosti.[5] Godine 1624. proveo je 6 meseci kod istorijskog slikara Pitera Lastmana u Amsterdamu, što je na njega ostavilo jači uticaj nego ranije obrazovanje.[6] Lastman ga je usmeravao ka istorijskom slikarstvu, koje je u to vreme smatrano najvišim rodom slikarstva. Školovanje u radionicama dva majstora je bio uobičajen način sticanja slikarskih znanja. Početak profesionalnog bavljenja slikarstvom[uredi | uredi izvor] Slikar u svom atelju, 1626–1628, Muzej lepih umetnosti u Bostonu Rembrant se 1625. vratio u Lajden. Tamo je sa prijateljem Janom Livensom otvorio slikarsku radionicu.[7] Najviše se bavio istorijskim slikarstvom, po uzoru na učitelja Lastmana, i portretskim studijama karaktera (troni). Tri godine kasnije izradio je prvu graviru i počeo je da uzima učenike.[8] Iste godine, sekretar štathoudera Holandije, Konstantin Hajgens, pokazao je interesovanje za Rembrantovo slikarstvo. On je posetio Lajden novembra 1628. Pomagao je umetnika i donosio mu narudžbine. Tako je Rembrant 1629. i 1630. prodao dve slike engleskom kralju Lazarovo uskrsnuće i Juda vraća 30 srebrnjaka. Ta dela su često kopirali drugi umetnici.[6] Rembrantov otac je umro 27. aprila 1630. Posle prvih uspeha, i svestan značaja holandske prestonice, Rembrant je 1631, zajedno sa Livensom, napustio lajdenski atelje i preselio se u Amsterdam. Tu je radio za trgovca umetninama Hendrika van Ujlenburga, koji je imao veliku radionicu u kojoj su se slikale kopije i radile restauracije. Ubrzo je počeo da dobija narudžbine od bogatih trgovaca. Sledeće godine štathouder je na nagovor Konstantina Hajgensa kupio neke njegove slike i naručio ciklus Hristove pasije. Godine 1632. Rembrant dobija narudžbinu za sliku Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa, koju je završio iste godine. Te godine ukupno je naslikao 30 slika. Rembrant je radio kao šef Ujlnburgove radionice pre prijema u slikarski majstorski ceh, što je bio uobičajen put profesionalnog napredovanja.[9] Samostalnost i brak[uredi | uredi izvor] Portret Saskije (Saskija kao devojka), Dvorac Vilhelmshoe u Kaselu Dana 2. jula 1634. Rembrant se venčao sa Saskijom van Ujlenburg, nećakom njegovog patrona i kćerkom bogatog građanina. Iste godine postao je član udruženja majstora-slikara. To mu je omogućilo da kao samostalni majstor uzima učenike. Godine 1635. radio je na slikama Isakova žrtva i Samson optužuje svoga svekra. Rembrantov prvi sin Rombertus (ili Rombartus), kršten je 15. decembra 1635, ali je preminuo posle nekoliko mesci. Bračni par Rembrant se 1636. preselio iz kuće trgovca Ujlenburga u sopstveni dom.[10] Pored umetničke aktivnosti, Rembrant se tamo bavio sakupljanjem umetničkih, istorijskih i naučnih eksponata, biljaka, životinja i predmeta iz egzotičnih zemalja (poput Indije). Rembrantovi rođaci su 1638. tužili Saskiju zbog prekomernog trošenja imovine. Tvrdili su da je potrošila gotovo 40.000 guldena koje su očekivali kao nasledstvo.[10] Iste godine rođena je kćerka Kornelija, koja je brzo preminula kao i sin. Rembrant je 5. januara 1639. kupio novu kuću u kojoj se danas nalazi Muzej Rembrantove kuće (Museum Het Rembrandthuis). Za nju je uzeo kredit koji je nameravao da vrati za 5 do 6 godina.[6] Poslednju sliku iz ciklusa Hristovih pasija izradio je 1639. Naredna godina, 1640, bila je godina kada su Rembranta pogodile dve tragedije; 29. jula krštena je njegova druga kći koja je ubrzo umrla, dok je mesec dana kasnije umrla njegova majka. U to vreme slikao je i izrađivao grafike sa motivom pejzaža. Drugi sin, Titus, kršten je 22. septembra 1641. Naredne godine završio je sliku Noćna straža. Supruga Saskija umrla je 14. juna 1642. Ovaj događaj je jako potresao slikara. Prethodnih godina je slikao mnogo, dok je sada slikao dosta manje.[11] Meću retke slike i grafike iz ovog perioda spada Grafika od 100 guldena.[12] Jako se posvetio ulozi oca svoga sina Titusa. To je primetno u njegovim delima, na primer na crtežu koji prikazuje čoveka koji hrani dete.[13] Kao pomoć u domaćinstvu, angažovao je Gertge Dirks (Geertghe Dircx), koja je postala vrlo bliska sa detetom. Tako je Titusa označila kao svog glavnog naslednika u testamentu napisanom tokom bolesti 1648.[14] Rembrant se 1649. oženio znatno mlađom Hendrikje Stofels.[15] Finansijski problemi i poslednje godine[uredi | uredi izvor] Gertge Dirks je 1649. tužila Rembranta za neispunjeno obećanje posle jedne svađe. Hendrikje je svedočila protv nje, pa je Gertge izgubila spor i provela nekoliko godina u zatvoru. Sicilijanski mecena Antonio Rufo je od Rembranta 1652. naručio sliku Aristotel sa Homerovom bistom. Uprkos povoljnim narudžbinma, prihodima od prodaje grafika i honoraru za poduku učenika, nije uspeo da pokrije dugove i morao je da još pozajmljuje. Hendrikje Stofels je 1654. pozvana da pred crkvenim sudom objasni prirodu svog suživota sa Rembrantom, jer se smatralo da je ovaj odnos grešan. Ona je Rembrantu rodila treću kći, krštenu 30. oktobra 1654, koja je takođe dobila ime Kornlija. Rembrant je 17. maja 1656. prepisao vlasništvo nad kućom svome sinu Titusu, i uskoro posle toga je bankrotirao. U naredne dve godine kuća, pokućstvo i umetnička kolekcija su prodani na aukcijama. Prihod nije bio dovoljan da se dugovi sasvim izmire. Rembrant se preselio u deo grada u kome u živeli siromašni. Tu je vodio povučen život družeći se sa menonitima i Jevrejima. Titus je posle dugog procesa uspeo da izdvoji svoje nasledstvo iz stečajne mase. On i Hendrikje su 1660. otvorili trgovinu za prođu Rembrantovih radova. Preko nje su uspostavljani poslovni kontakti, ugovori i organizovana poduka učenika. Rufo je 1661. dobio sliku Aleksandar Veliki i naručio sliku Homera. Hendrikje Stofels je umrla 1663. Titus je postao punoletan 1665. i primio svoje nasledstvo. U to vreme Rembrant je radio na slici Jevrejska nevesta. Tri godine kasnije, umro je sin Titus, i sahranjen 7. septembra 1668. Pre toga Titus je bio u braku oko 6 meseci. Rembrant se tada preselio kod kćeri. Posle rođenja unuka, bio mu je kum 22. marta 1669. Rembrant je umro 4. oktobra iste godine. Slika Samson u hramu ostala je nedovršena. Sahranjen je 8. oktobra u crkvi Vestkerk u Amsterdamu. Dela[uredi | uredi izvor] Rembrant je radio kao slikar i grafičar, vodio je slikarsku radionicu i podučavao učenike. Bio je pre svega uspešan portretista, ali se pretpostavlja da je sebe pre svega smatrao istorijskim slikarom. Njegovo delo se sastoji iz portreta i autoportreta, pejzaža i obrada biblijskih i mitoloških tema.[16][17][18] Na portretima mu je uspevalo da uverljivo predstavi likove u nekoj aktivnosti. U istorijskim kompozicijama slikao je motive koje pre njega niko nije koristio, ili je stare motive predstavljao na nov način. U mnogim Rembrantovim delima majstorski je korišćen kontrast svetlog i tamnog (kjaroskuro). Rembrantovi autoportreti ilustruju kako je video sebe kao umetnika i kako je stario. Posebno su na grafikama vidljivi različiti izrazi lica i gestovi koji su služili kao studije. Rembrant je naslikao i nacrtao mali broj pejzaža i žanr scena. Slika „Mrtvi paunovi“ je jedina njegova poznata mrtva priroda.[19] Mnoge od crteža Rembrant je načinio isključivo u svrhu obuke svojih učenika. Atribucija[uredi | uredi izvor] Tokom 1920-ih istraživači su Rembrantu pripisivali više od 700 slika[20], dok danas preovlađuje mišljenje da se njegovo ukuno delo sastoji iz oko 350 slika, 300 grafika i 1000 crteža. Bakropisi[uredi | uredi izvor] Hristos leči bolesne, bakropis iz oko 1647—1649. Rembrant je izrađivao bakropise većim delom svoje karijere, od 1626. do 1660. kada je bio prinuđen da proda svoju štamparsku presu i praktično prekine sa bakropisom. Jedino tokom nesrećne 1649. nije stvorio nijedan datirani bakropis.[21] Sa lakoćom je radio bakropise i, iako je poznavao i nekada koristio tehnike bakroreza, sloboda tehnike bakropisa je postala temelj njegovog dela. Poznavao je sve faze postupka izrade bakropisa i izvesno je da je sam otiskivao makar rane primerke svojih bakropisa. Prvobitno mu se stil oslanjao na crtež, ali se ubrzo preorijentisao na slikarski pristup koristeći mnoštvo linija i brojna nagrizanja ploče kiselinom, čime su linije dobile raznovrsne debljine. Krajem 1630-ih, uprostio je svoj stil i koristio je manje nagrizanja kiselinom.[22] Na čuvenom bakropisu Hristos leči bolesne radio je u fazama tokom 1640-ih. To je bilo „prelomno delo usred umetničke karijere“, iz koga se razvio njegov stil bakropisanja.[23] Iako je ovaj bakropis sačuvan u samo u primercima iz prve dve serije, primetne su prepravke u završnoj verziji o čemu svedoče mnogi crteži.[24] Tri krsta, Rembrantov bakropis iz 1653. U zrelim delima iz 1650-ih, Rembrant je bio spremniji da improvizuje, tako da su veliki otisci rađeni u do 11 serija, često radikalno drugačijih. Sada je koristio špartanje da dočara tamne površine, koje su često velike. Eksperimentisao je i sa efektima štampe na različitim vrstama papira. Često je koristio japanski papir i papir od životinjske kože. Počeo je da primenjuje „površinske tonove“, ostavljajući tanak sloj mastila na pojedinim delovima grafičke ploče, umesto da ga potpuno ukloni. Češće je koristio suvu iglu, posebno u prikazima zamagljenih pejzaža.[25] Njegovi otisci tretiraju slične teme kao i njegove slike. U bakropisu je izradio 27 autoportreta, dok su drugi portreti ređi. Izradio je 46 uglavnom malih pejzaža, koji su postali uzor u predstavljanju pejzaža u grafičkoj umetnosti sve do kraja 19. veka. Trećina bakropisa se odnose na religijske teme, neki od njih odišu jednostavnošću, dok su drugi monumentalni. Nekoliko erotskih kompozicija nema ekvivalente u njegovom slikarskom delu.[26] Rembrant je posedovao, dok nije bio prinuđen da je proda, izuzetnu kolekciju grafika drugih umetnika. U njegovim bakropisima su vidljivi uticaji koje je primio od Mantenje, Rafaela, Herkulesa Segersa i Đovanija Kastiljonea. Poznata dela[uredi | uredi izvor] Rembrantova kuća u Amsterdamu Noćna straža Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa Jevrejska nevesta Ana i Tobija Žena uhvaćena u preljubi Belsazarova gozba Bludni sin u krčmi Povratak bludnog sina Zavera Klaudija Civilisa Avram i Isak Skidanje sa krsta Artemizija Danaja 36 autoportreta janson istorija umetnosti istorija svetskog slikarstva

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Filozofski rečnik (Dictionnaire philosophique) je enciklopedijski rečnik koji je objavio Volter 1764. godine. Alfabetno organizovani članci često kritikuju katoličku crkvu, judaizam, islam, i druge institucije. Prvo izdanje, objavljeno u junu 1764, nosilo je naslov Dictionnaire philosophique portatif. Ono je imalo 344 strana i sastojalo se od 73 članaka. Kasnije verzije su proširene u dva toma i obuhvatale su 120 članaka. Prva izdanja je anonimno objavio Gabriel Graset u Ženevi. Zbog provokativnog sadržaja Rečnika, Volter je izabrao Groseta umesto svog uobičajenog izdavača da bi osigurao svoju anonimnost. Bilo je više izdanja i reprinta Rečnika tokom Volterovog života, ali su samo četiri od njih sadržala dodatke i modifikacije. Jedan drugi rad objavljen 1770. godine, Questions sur l`Encyclopédie, koji sadrži preoblikovane i izmenjene članke iz Francuske enciklopedije uređene u alfabetnom redosledu, naveo je mnoge editore da ga spoje sa Rečnikom (zajedno sa drugim manjim radovima) u jedinstveni opus. Rečnik je bio životni projekat za Voltera. On predstavlja kulminaciju njegovih gledišta o hrišćanstvu, Bogu, moralnosti i drugim temama. Fransoa Mari Arue (franc. François Marie Arouet; Pariz, 21. novembar 1694 — Pariz, 30. maj 1778), poznat pod književnim pseudonimom Volter (franc. Voltaire),[1] bio je francuski filozof, književnik i istoričar iz epohe prosvetiteljstva, čiji je bio najznačajniji predstavnik. Njegov filozofski stav je bila borba protiv religijskog fanatizma. Ove ideje je predstavio 1759. i pritom nabrojao zla i zločine koje stvara zvanična Crkva. Za Voltera, progres društva i civilizacije nije moguć bez tolerancije. Njegov veliki protivnik je bilo hrišćanstvo i Rimokatolička crkva. Protivnici su ga optuživali za podrivanje prestiža crkve, a time i monarhije, što vodi opštoj degradaciji morala. Volter je bio svestran i plodan pisac, koji je proizveo radove u skoro svakoj literarnoj formi, uključujući drame, poeme, novele, eseje, i istorijske i naučne radove. On je napisao više od 20.000 pisama i veliki broj knjiga i pamfleta.[2] On je bio otvoren zagovornik građanskih sloboda, uprkos rizika da se time stavljao pod udar strogih zakona o cenzuri tog vremena. Kao satirični polemičar, on je u svojim radovima često kritikovao netoleranciju, verske dogme i francuske institucije svog vremena. Fransoa Mari Arue je najmlađe i jedino preživelo od petoro dece Fransoa Aruea, pisara i blagajnika, i Marije Margarite Omar, poreklom iz plemićke porodice iz provincije Poatu.[3] Neke spekulacije okružuju Volterov datum rođenja, zato što je on tvrdio da je rođen 20. februara 1694. kao nelegalni sin plemića, Geren de Rošbrun ili Rokbrun.[4] Njegova dva starija brata — Armand-Fransoa i Robert — umrli su u ranom detinjstvu, i njegov preživeli brat Armand i sestra Margarita-Katrin su bili devet odnosno sedam godina stariji. [5] U porodici je imao nadimak „Zozo”. Volter je kršten 22. novembra 1694, u prisustvu Fransoa de Šatonefa i Marije Domard, supruge rođaka njegove majke, kao kumovima.[6] Kao mladić, pohađao je jezuitsku gimnaziju (1704–1711), gde je učio latinski, teologiju, i retoriku;[7] kasnije u životu je savladao italijanski, španski i engleski.[8] Počeo da studira pravo, koje je kasnije napustio. Do vremena kad je napustio školu, Volter je odlučio da želi da postane pisac, protiv želja svog oca, koji je želeo da on postane advokat.[9] Volter je pretvarajući se da radi u Parizu kao pomoćnik notara, provodio najveći deo svog vremena pišući poeziju. Kada je njegov otac saznao, on je poslao Voltera da studira pravo, ovog puta u Kanu u Normandiji. Međutim, mladić je nastavio da piše, stvarajući eseje i istorijske studije. Volterova duhovitost ga je učinila popularnim među nekim od aristokratskih porodica s kojima je družio. Godine 1713, njegov otac mu je našao sekretarski posao kod novog francuskog ambasadora u Holandiji, markiza Šatonefa, brata Volterovog kuma.[10] U Hagu, Volter se zaljubio u Katrin Olimp Dunoje (poznatu kao Pimpet), koja je bila francuski protestantski izbeglica.[10] Njihovu aferu, koja je smatrana skandaloznom, otkrio je Šatonef, te je Volter morao da se vrati za Francusku do kraja godine.[11] Volter je robijao u Bastilji od 16. maja 1717. do 15. aprila 1718. u ćeliji bez prozor.[12] Najveći deo Volterovog ranog života ze vezan za Pariz. Od rane mladosti, Volter je imao problema sa vlastima zbog kritikovanja vlade. Rezultat toga je da je dva puta bio osuđivan na zatvorske kazne i da je jednom bio u privremenom egzilu u Engleskoj. Jedan satirični stih, u kojem je Volter optužio reganta Filipa Orleanskog za incest sa svojom ćerkom, rezultirao je jedanaestomesečnim zatvaranjem u tamnici Bastilja.[13] Tu je napisao tragediju „Edip“, čije ga je prvo izvođenje proslavilo.[14] U periodu 1717—1726. u Parizu doživljava velike književne uspehe. Tim kričarskim i finansijskim uspesima uspostavio je svoju reputaciju.[15] Regant i kralj Džordž I dodelili su Volteru medalje kao znak njihove zahvalnosti.[16] Zbog intriga je proteran iz Francuske 1726, pa odlazi u Englesku gde provodi tri godine. Tu je proučavao političke i prirodne nauke, filozofiju i književnost. Zbog izdavanja svojih „Filozofskih pisama“ ponovo je proteran 1734, i sklanja se u Lorenu kod Markize de Šatele sa kojom je živeo 15 godina. Njih dvoje su sakupili ogromnu biblioteku i zajednički izvodili naučne eksperimente inspirisane radovima Isaka Njutna. Godine 1751. odlazi kod kralja Fridriha II u Potsdam, ali su se njihovi odnosi zaoštrili, tako da se 1753. naselio u Švajcarskoj. Sa preko 70 godina, u izbeglištvu daleko od Pariza, u dvorcu Fernej, pisao je članke u kojima se sam borio protiv religijske netolerancije. Stvorio je ogromnu reputaciju među prosvećenim elitame Evrope. Kada se vratio u Pariz 1778. narod ga je pozdravljao ovacijama: „Ovo je Don Kihot nesrećnih!“. Volter nije, za razliku od većine svojih savremenika, pristalica republike. On smatra da će se ideje prosvetiteljstva ostvariti nastojanjima prosvećenog dela vladajućih elita. Njegov ideal je umerena i liberalna monarhija.[17][18] Često je boravio na dvorovima vladara. Voleo je luksuz, bankete i zadovoljstva učene konverzacije, koju je, uz teatar, smatrao vrhunskim dostignućem društvenog života. Materijalno bogatstvo je za njega bila garancija slobode i nezavisnosti pisca. Kao vešt manipulator sa novcem i prijatelj uticajnih finansijera, uspeo je da sakupi bogatstvo od čije rente je živeo. Bio je hronično lošeg zdravlja, verovatno na psihosomatskoj osnovi, ali je zadržao energiju i svežinu duha sve do svoje smrti u 84. godini. Volter je, zajedno sa svojim suparnikom Žan Žakom Rusoom, smatran pretečom Francuske revolucije. Francuska republika ga i danas smatra oličenjem ideala laičke države. Adaptacija imena Volter Autor je adaptirao ime Volter 1718, nakon njegovog zatvaranja u Bastilji. Poreklo tog imena nije potpuno jasno. Pseudonim Volter, Fransoa Mari je stvorio 1718. anagramiranjem svog imena: Arue, Mlađi - AROUET L(e) J(eune), latinski AROVETLI.[19] Prema porodičnoj tradiciji među potomcima njegove sestre, on je bio poznat kao le petit volontaire („determinisani mališan”) kao dete, i on je uskrsnuo varijantu tog imena u svom odraslom životu.[20] Ovo ime isto tako preokreće slogove reči Airvault, rodnog grada njegove porodice u regionu Puatu.[21] Ričard Holms[22] podržava anagramatičku derivaciju imena, ali dodaje da bi pisac poput Voltera isto tako nameravao da ono saopštava konotacije brzine i smelosti. One dolaze iz asocijacija sa rečima kao što su voltige (akrobatika na trapezu ili konju), volte-face (okretanje radi suočavanja sa neprijateljom), i volatile (originalno, bilo koje krilato stvorenje). „Arue” nije bilo plemenito ime podobno njegovom rastućem ugledu, posebno imajući u vidu da se to ime rimuje sa à rouer („biti pretučen”) i roué („razvratan”). U pismu Žan-Batist Rusou u martu 1719, Volter na kraju piše da ako Ruso želi da mu napiše odgovor, on bi trebalo da adresira pismo na gospodina de Voltera. Objašnjenje je dato u postskriptumu: „J`ai été si malheureux sous le nom d`Arouet que j`en ai pris un autre surtout pour n`être plus confondu avec le poète Roi”, (Bio sam tako nezadovoljan imenom Arue, tako da sam uzeo drugo, prvenstveno da ne bih više bio zamenjivan za pesnika Rua.)[23] To se verovatno odnosi na Adene le Rua (franc. Adenes le Roi), jer je dvoglas oi u to vreme bio izgovaran poput modernog ouai, tako da postoji jasna sličnost sa Arouet, i to je moglo biti deo njegovog razloga. Poznato je da je Volter isto tako koristio bar 178 različitih književničkih pseudonima tokom svog života.[24] La Anrijada i Marijamna Volterov sledeći pozorišni komad, Artémire, sa radnjom smeštenom u antičkoj Makedoniji, otvoren je 15. februara 1720. To je bio neuspeh i samo su fragmenti teksta preživeli.[25] On se umesto toga okrenuo radu na epičkoj poemi o Anriju IV od Francuske koju je započeo početkom 1717.[26] Njegov zahtev za licencu za objavljivanje je odbijen, te se u avgustu 1722 Volter uputio na sever u potrazi za izdavačem izvan Francuske. Na putovanju ga je pratila njegova ljubavnica, Mari-Margarita de Rupelmond, koja je bila mlada udovica.[27] U Briselu se Volter sastajao sa Rusoom nekoliko dana, pre nego što je sa svojom ljubavnicom nastavio put na sever. Izdavač je na kraju obezbeđen u Hagu.[28] U Holandiji, Volter bio je pogođen i impresioniran otvarenošću i tolerancijom holandskog društva.[29] Po svom povratku u Francusku, on je obezbedio još jednog izdavača u Ruanu, koji se složio da objavi La Henriade u tajnosti.[30] Nakon što se Volter oporavio od jednomesečne infekcije boginjama u novembru 1723, prve kopije su prokrijumčarene u Pariz i distribuirane.[31] Dok je poema odmah bila uspešna, Volterov je novi pozorišni komad Mariamne doživeo neuspeh kad je prvi put predstava otvorena u martu 1724.[32] U znatnoj meri prerađena, predstava je ponovo otvorena u Comédie-Française u aprilu 1725, i ovog puta je imala mnogo bolji prijem.[32] Ona je bila među zabavnim aktivnostima pruženim u okviru venčanja Luja XV i Marije Lešćinske u septembru 1725.[32] Velika Britanija Početkom 1726, mladi francuski plemić, Ševalije de Rohan-Šabot, narugivao se Volteru zbog njegove promene imena, te mu je Volter odbrusio da će njegovo ime biti počastvovano, dok će Rohan obeščastiti svoje.[33] Razbesneli, de Rohan je organizovao da nekoliko nasilnika pretuku Voltera nekoliko dana kasnije.[34] Tražeći nadoknadu, obeštećenje ili osvetu, Volter je izazvao de Rohana na duel, ali je aristokratska familija de Rohan izdejstvovala da Volter bude uhapšen i zatvoren u Bastilju 17. aprila 1726, bez suđenja ili mogućnosti da odbrani sebe.[35][36] Strahujući od neograničene zatvorske kazne, Volter je predložio je da bude prognan u Englesku kao alternativna kazna, što su francuske vlasti prihvatile.[37] Dana 2. maja, on je pod pratnjom odveden iz Bastilje do Kalea, gde se ukrcao na brod za Britaniju.[38] Elémens de la philosophie de Neuton, 1738 U Engleskoj, Volter je živeo uglavnom u Vandsvortu. Jedan od njegovih poznanika je tamo bio Everard Fokener.[39] Od decembra 1727 do juna 1728 on je stanovao u Mejden Lejnu, Kovent Garden, lokaciji koja je sada obeležena plaketom, da bi bio blizo svog britanskog izdavača.[40] Volter je cirkulisao kroz englesko visoko društvo, sastajući se sa Aleksandrom Poupom, Džonom Gejom, Džonatanom Sviftom, damom Mari Vortli Montagju, Sarom, vojvodkinjom od Marlbora, i mnogim drugim članovima plemstva i kraljevske porodice.[41] Volterov egzil u Velikoj Britaniji je u velikoj meri uticao na njegova razmišljanja. On je bio intrigiran britanskom ustavnom monarhijom, koja je bila u kontrastu sa francuskim apsolutizmom, kao i velikom podrškom za slobodu govora i religije u toj zemlji.[42] Na njega su uticali pisci tog doba, a razvio je i interest za ranu englesku literaturu, posebno radove Šekspira, koji je još uvek bio relativno nepoznat u kontinentalnoj Evropi.[43] Uprkos isticanju njegovih odstupanja od neoklasičnih standarda, Volter je video Šekspira kao primer koji bi francuski pisci mogli da emuliraju, pošto je francuskoj drami, uprkos toga što je bila u većoj meri polirana, nedostajala akcija na sceni. Kasnije, međutim, kad je Šekspirov uticaj počeo da raste u Francuskoj, Volter je pokušao da uspostavi suprotan primer putem svojih vlastitih drama, ocrnjujući ono što je on smatrao šekspirovskim varvarizmom. Moguće je da je Volter bio prisutan na sahrani Isaka Njutna,[44] i upoznao Njutnovu nećaku, Katrin Barton.[40] Godine 1727, on je objavio dva eseja na englekom, Upon the Civil Wars of France, Extracted from Curious Manuscripts („Nakon građanskih ratova u Francuskoj, izvučeno iz zanimljivih rukopisa”), i Upon Epic Poetry of the European Nations, from Homer Down to Milton („O epskoj poeziji evropskih zemalja, od Homera do Miltona”).[40] Nakon dve i po godine u egzilu, Volter se vratio u Francusku, i nakon što je nekoliko meseci živeo u Djepu, vlasti su mu dozvolile da se vrati u Pariz.[45] Na jednoj večeri, francuski matematičar Šarl Mari de la Kondamin je predložio kupovinu lutrije koju je organizovala francuska vlada radi isplate dugova, i Volter se pridružio konzorcijumu, zarađujući oko milion livra.[46] On je pametno uložio novac i na osnovu toga uspeo da ubedi revizorsko veće da je bio dobrog ponašanja i da je sposoban da preuzme kontrolu nad kapitalnim nasleđem od svog oca kojim je do tada upravljao poverilački fond. Nakon toga je bio nesporno bogat.[47][48] Dalji uspesi su sledili, 1732. godine, sa njegovim dramskim komadom Zair, koji je kad je objavljen 1733. godine nosio posvetu Fokeneru koji je hvalio englesku slobodu i trgovinu.[49] U to vreme objavio je svoja gledišta o britanskim stavovima prema vladi, literaturi, religiji i nauci u kolekciji eseja u obliku pisama pod naslovom Pisma vezana za englesku naciju (London, 1733).[50] Godine 1734, ona su objavljena u Francuskoj kao Lettres philosophiques u Ruanu.[51][note 1] Zato što je izdavač objavio knjigu bez odobrenja kraljevskog cenzora i pošto je Volter smatrao britansku ustavnu monarhiju naprednijom i da su u njoj ljudskih prava više poštovana (posebno u pogledu religijske tolerancije) nego u Francuskoj, francusko izdanje Pisama uzrokovalo je ogromni skandal; knjiga je bila javno spaljivana i zabranjena, a Volter je bio prisiljen da ponovo napusti Pariz. Književna dela Od Volterovog literarnog dela danas su posebno značajna filozofska dela u prozi - priče i romani. Od njih su najpoznatiji roman „Kandid“ (Candide), „Filozofska pisma“ (Lettres philosophiques), „Filozofski rečnik“ (Dictionnaire philosophique) i njegovih 40.000 pisama, od kojih su 15.000 organizovana u 13 tomova „Plejada“ (la Pléiade). Njegova pozorišna dela je za Volterovog života videlo oko 2 miliona ljudi.[52] Pored drama, pisao je epske pesme i istorijska dela koja su ga učinila jednim od najpoznatijih francuskih književnika XVIII veka. Ovaj deo njegovog stvaralaštva je danas zanemaren. Malo je književnika koji su francuski jezik koristili tako dobro kao Volter; njegove rečenice su kratke i jednostavne, elegantne i uvek precizne. Volterov smeo osećaj za ironiju je legendaran....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Filozofski rečnik (Dictionnaire philosophique) je enciklopedijski rečnik koji je objavio Volter 1764. godine. Alfabetno organizovani članci često kritikuju katoličku crkvu, judaizam, islam, i druge institucije. Prvo izdanje, objavljeno u junu 1764, nosilo je naslov Dictionnaire philosophique portatif. Ono je imalo 344 strana i sastojalo se od 73 članaka. Kasnije verzije su proširene u dva toma i obuhvatale su 120 članaka. Prva izdanja je anonimno objavio Gabriel Graset u Ženevi. Zbog provokativnog sadržaja Rečnika, Volter je izabrao Groseta umesto svog uobičajenog izdavača da bi osigurao svoju anonimnost. Bilo je više izdanja i reprinta Rečnika tokom Volterovog života, ali su samo četiri od njih sadržala dodatke i modifikacije. Jedan drugi rad objavljen 1770. godine, Questions sur l`Encyclopédie, koji sadrži preoblikovane i izmenjene članke iz Francuske enciklopedije uređene u alfabetnom redosledu, naveo je mnoge editore da ga spoje sa Rečnikom (zajedno sa drugim manjim radovima) u jedinstveni opus. Rečnik je bio životni projekat za Voltera. On predstavlja kulminaciju njegovih gledišta o hrišćanstvu, Bogu, moralnosti i drugim temama. Fransoa Mari Arue (franc. François Marie Arouet; Pariz, 21. novembar 1694 — Pariz, 30. maj 1778), poznat pod književnim pseudonimom Volter (franc. Voltaire),[1] bio je francuski filozof, književnik i istoričar iz epohe prosvetiteljstva, čiji je bio najznačajniji predstavnik. Njegov filozofski stav je bila borba protiv religijskog fanatizma. Ove ideje je predstavio 1759. i pritom nabrojao zla i zločine koje stvara zvanična Crkva. Za Voltera, progres društva i civilizacije nije moguć bez tolerancije. Njegov veliki protivnik je bilo hrišćanstvo i Rimokatolička crkva. Protivnici su ga optuživali za podrivanje prestiža crkve, a time i monarhije, što vodi opštoj degradaciji morala. Volter je bio svestran i plodan pisac, koji je proizveo radove u skoro svakoj literarnoj formi, uključujući drame, poeme, novele, eseje, i istorijske i naučne radove. On je napisao više od 20.000 pisama i veliki broj knjiga i pamfleta.[2] On je bio otvoren zagovornik građanskih sloboda, uprkos rizika da se time stavljao pod udar strogih zakona o cenzuri tog vremena. Kao satirični polemičar, on je u svojim radovima često kritikovao netoleranciju, verske dogme i francuske institucije svog vremena. Fransoa Mari Arue je najmlađe i jedino preživelo od petoro dece Fransoa Aruea, pisara i blagajnika, i Marije Margarite Omar, poreklom iz plemićke porodice iz provincije Poatu.[3] Neke spekulacije okružuju Volterov datum rođenja, zato što je on tvrdio da je rođen 20. februara 1694. kao nelegalni sin plemića, Geren de Rošbrun ili Rokbrun.[4] Njegova dva starija brata — Armand-Fransoa i Robert — umrli su u ranom detinjstvu, i njegov preživeli brat Armand i sestra Margarita-Katrin su bili devet odnosno sedam godina stariji. [5] U porodici je imao nadimak „Zozo”. Volter je kršten 22. novembra 1694, u prisustvu Fransoa de Šatonefa i Marije Domard, supruge rođaka njegove majke, kao kumovima.[6] Kao mladić, pohađao je jezuitsku gimnaziju (1704–1711), gde je učio latinski, teologiju, i retoriku;[7] kasnije u životu je savladao italijanski, španski i engleski.[8] Počeo da studira pravo, koje je kasnije napustio. Do vremena kad je napustio školu, Volter je odlučio da želi da postane pisac, protiv želja svog oca, koji je želeo da on postane advokat.[9] Volter je pretvarajući se da radi u Parizu kao pomoćnik notara, provodio najveći deo svog vremena pišući poeziju. Kada je njegov otac saznao, on je poslao Voltera da studira pravo, ovog puta u Kanu u Normandiji. Međutim, mladić je nastavio da piše, stvarajući eseje i istorijske studije. Volterova duhovitost ga je učinila popularnim među nekim od aristokratskih porodica s kojima je družio. Godine 1713, njegov otac mu je našao sekretarski posao kod novog francuskog ambasadora u Holandiji, markiza Šatonefa, brata Volterovog kuma.[10] U Hagu, Volter se zaljubio u Katrin Olimp Dunoje (poznatu kao Pimpet), koja je bila francuski protestantski izbeglica.[10] Njihovu aferu, koja je smatrana skandaloznom, otkrio je Šatonef, te je Volter morao da se vrati za Francusku do kraja godine.[11] Volter je robijao u Bastilji od 16. maja 1717. do 15. aprila 1718. u ćeliji bez prozor.[12] Najveći deo Volterovog ranog života ze vezan za Pariz. Od rane mladosti, Volter je imao problema sa vlastima zbog kritikovanja vlade. Rezultat toga je da je dva puta bio osuđivan na zatvorske kazne i da je jednom bio u privremenom egzilu u Engleskoj. Jedan satirični stih, u kojem je Volter optužio reganta Filipa Orleanskog za incest sa svojom ćerkom, rezultirao je jedanaestomesečnim zatvaranjem u tamnici Bastilja.[13] Tu je napisao tragediju „Edip“, čije ga je prvo izvođenje proslavilo.[14] U periodu 1717—1726. u Parizu doživljava velike književne uspehe. Tim kričarskim i finansijskim uspesima uspostavio je svoju reputaciju.[15] Regant i kralj Džordž I dodelili su Volteru medalje kao znak njihove zahvalnosti.[16] Zbog intriga je proteran iz Francuske 1726, pa odlazi u Englesku gde provodi tri godine. Tu je proučavao političke i prirodne nauke, filozofiju i književnost. Zbog izdavanja svojih „Filozofskih pisama“ ponovo je proteran 1734, i sklanja se u Lorenu kod Markize de Šatele sa kojom je živeo 15 godina. Njih dvoje su sakupili ogromnu biblioteku i zajednički izvodili naučne eksperimente inspirisane radovima Isaka Njutna. Godine 1751. odlazi kod kralja Fridriha II u Potsdam, ali su se njihovi odnosi zaoštrili, tako da se 1753. naselio u Švajcarskoj. Sa preko 70 godina, u izbeglištvu daleko od Pariza, u dvorcu Fernej, pisao je članke u kojima se sam borio protiv religijske netolerancije. Stvorio je ogromnu reputaciju među prosvećenim elitame Evrope. Kada se vratio u Pariz 1778. narod ga je pozdravljao ovacijama: „Ovo je Don Kihot nesrećnih!“. Volter nije, za razliku od većine svojih savremenika, pristalica republike. On smatra da će se ideje prosvetiteljstva ostvariti nastojanjima prosvećenog dela vladajućih elita. Njegov ideal je umerena i liberalna monarhija.[17][18] Često je boravio na dvorovima vladara. Voleo je luksuz, bankete i zadovoljstva učene konverzacije, koju je, uz teatar, smatrao vrhunskim dostignućem društvenog života. Materijalno bogatstvo je za njega bila garancija slobode i nezavisnosti pisca. Kao vešt manipulator sa novcem i prijatelj uticajnih finansijera, uspeo je da sakupi bogatstvo od čije rente je živeo. Bio je hronično lošeg zdravlja, verovatno na psihosomatskoj osnovi, ali je zadržao energiju i svežinu duha sve do svoje smrti u 84. godini. Volter je, zajedno sa svojim suparnikom Žan Žakom Rusoom, smatran pretečom Francuske revolucije. Francuska republika ga i danas smatra oličenjem ideala laičke države. Adaptacija imena Volter Autor je adaptirao ime Volter 1718, nakon njegovog zatvaranja u Bastilji. Poreklo tog imena nije potpuno jasno. Pseudonim Volter, Fransoa Mari je stvorio 1718. anagramiranjem svog imena: Arue, Mlađi - AROUET L(e) J(eune), latinski AROVETLI.[19] Prema porodičnoj tradiciji među potomcima njegove sestre, on je bio poznat kao le petit volontaire („determinisani mališan”) kao dete, i on je uskrsnuo varijantu tog imena u svom odraslom životu.[20] Ovo ime isto tako preokreće slogove reči Airvault, rodnog grada njegove porodice u regionu Puatu.[21] Ričard Holms[22] podržava anagramatičku derivaciju imena, ali dodaje da bi pisac poput Voltera isto tako nameravao da ono saopštava konotacije brzine i smelosti. One dolaze iz asocijacija sa rečima kao što su voltige (akrobatika na trapezu ili konju), volte-face (okretanje radi suočavanja sa neprijateljom), i volatile (originalno, bilo koje krilato stvorenje). „Arue” nije bilo plemenito ime podobno njegovom rastućem ugledu, posebno imajući u vidu da se to ime rimuje sa à rouer („biti pretučen”) i roué („razvratan”). U pismu Žan-Batist Rusou u martu 1719, Volter na kraju piše da ako Ruso želi da mu napiše odgovor, on bi trebalo da adresira pismo na gospodina de Voltera. Objašnjenje je dato u postskriptumu: „J`ai été si malheureux sous le nom d`Arouet que j`en ai pris un autre surtout pour n`être plus confondu avec le poète Roi”, (Bio sam tako nezadovoljan imenom Arue, tako da sam uzeo drugo, prvenstveno da ne bih više bio zamenjivan za pesnika Rua.)[23] To se verovatno odnosi na Adene le Rua (franc. Adenes le Roi), jer je dvoglas oi u to vreme bio izgovaran poput modernog ouai, tako da postoji jasna sličnost sa Arouet, i to je moglo biti deo njegovog razloga. Poznato je da je Volter isto tako koristio bar 178 različitih književničkih pseudonima tokom svog života.[24] La Anrijada i Marijamna Volterov sledeći pozorišni komad, Artémire, sa radnjom smeštenom u antičkoj Makedoniji, otvoren je 15. februara 1720. To je bio neuspeh i samo su fragmenti teksta preživeli.[25] On se umesto toga okrenuo radu na epičkoj poemi o Anriju IV od Francuske koju je započeo početkom 1717.[26] Njegov zahtev za licencu za objavljivanje je odbijen, te se u avgustu 1722 Volter uputio na sever u potrazi za izdavačem izvan Francuske. Na putovanju ga je pratila njegova ljubavnica, Mari-Margarita de Rupelmond, koja je bila mlada udovica.[27] U Briselu se Volter sastajao sa Rusoom nekoliko dana, pre nego što je sa svojom ljubavnicom nastavio put na sever. Izdavač je na kraju obezbeđen u Hagu.[28] U Holandiji, Volter bio je pogođen i impresioniran otvarenošću i tolerancijom holandskog društva.[29] Po svom povratku u Francusku, on je obezbedio još jednog izdavača u Ruanu, koji se složio da objavi La Henriade u tajnosti.[30] Nakon što se Volter oporavio od jednomesečne infekcije boginjama u novembru 1723, prve kopije su prokrijumčarene u Pariz i distribuirane.[31] Dok je poema odmah bila uspešna, Volterov je novi pozorišni komad Mariamne doživeo neuspeh kad je prvi put predstava otvorena u martu 1724.[32] U znatnoj meri prerađena, predstava je ponovo otvorena u Comédie-Française u aprilu 1725, i ovog puta je imala mnogo bolji prijem.[32] Ona je bila među zabavnim aktivnostima pruženim u okviru venčanja Luja XV i Marije Lešćinske u septembru 1725.[32] Velika Britanija Početkom 1726, mladi francuski plemić, Ševalije de Rohan-Šabot, narugivao se Volteru zbog njegove promene imena, te mu je Volter odbrusio da će njegovo ime biti počastvovano, dok će Rohan obeščastiti svoje.[33] Razbesneli, de Rohan je organizovao da nekoliko nasilnika pretuku Voltera nekoliko dana kasnije.[34] Tražeći nadoknadu, obeštećenje ili osvetu, Volter je izazvao de Rohana na duel, ali je aristokratska familija de Rohan izdejstvovala da Volter bude uhapšen i zatvoren u Bastilju 17. aprila 1726, bez suđenja ili mogućnosti da odbrani sebe.[35][36] Strahujući od neograničene zatvorske kazne, Volter je predložio je da bude prognan u Englesku kao alternativna kazna, što su francuske vlasti prihvatile.[37] Dana 2. maja, on je pod pratnjom odveden iz Bastilje do Kalea, gde se ukrcao na brod za Britaniju.[38] Elémens de la philosophie de Neuton, 1738 U Engleskoj, Volter je živeo uglavnom u Vandsvortu. Jedan od njegovih poznanika je tamo bio Everard Fokener.[39] Od decembra 1727 do juna 1728 on je stanovao u Mejden Lejnu, Kovent Garden, lokaciji koja je sada obeležena plaketom, da bi bio blizo svog britanskog izdavača.[40] Volter je cirkulisao kroz englesko visoko društvo, sastajući se sa Aleksandrom Poupom, Džonom Gejom, Džonatanom Sviftom, damom Mari Vortli Montagju, Sarom, vojvodkinjom od Marlbora, i mnogim drugim članovima plemstva i kraljevske porodice.[41] Volterov egzil u Velikoj Britaniji je u velikoj meri uticao na njegova razmišljanja. On je bio intrigiran britanskom ustavnom monarhijom, koja je bila u kontrastu sa francuskim apsolutizmom, kao i velikom podrškom za slobodu govora i religije u toj zemlji.[42] Na njega su uticali pisci tog doba, a razvio je i interest za ranu englesku literaturu, posebno radove Šekspira, koji je još uvek bio relativno nepoznat u kontinentalnoj Evropi.[43] Uprkos isticanju njegovih odstupanja od neoklasičnih standarda, Volter je video Šekspira kao primer koji bi francuski pisci mogli da emuliraju, pošto je francuskoj drami, uprkos toga što je bila u većoj meri polirana, nedostajala akcija na sceni. Kasnije, međutim, kad je Šekspirov uticaj počeo da raste u Francuskoj, Volter je pokušao da uspostavi suprotan primer putem svojih vlastitih drama, ocrnjujući ono što je on smatrao šekspirovskim varvarizmom. Moguće je da je Volter bio prisutan na sahrani Isaka Njutna,[44] i upoznao Njutnovu nećaku, Katrin Barton.[40] Godine 1727, on je objavio dva eseja na englekom, Upon the Civil Wars of France, Extracted from Curious Manuscripts („Nakon građanskih ratova u Francuskoj, izvučeno iz zanimljivih rukopisa”), i Upon Epic Poetry of the European Nations, from Homer Down to Milton („O epskoj poeziji evropskih zemalja, od Homera do Miltona”).[40] Nakon dve i po godine u egzilu, Volter se vratio u Francusku, i nakon što je nekoliko meseci živeo u Djepu, vlasti su mu dozvolile da se vrati u Pariz.[45] Na jednoj večeri, francuski matematičar Šarl Mari de la Kondamin je predložio kupovinu lutrije koju je organizovala francuska vlada radi isplate dugova, i Volter se pridružio konzorcijumu, zarađujući oko milion livra.[46] On je pametno uložio novac i na osnovu toga uspeo da ubedi revizorsko veće da je bio dobrog ponašanja i da je sposoban da preuzme kontrolu nad kapitalnim nasleđem od svog oca kojim je do tada upravljao poverilački fond. Nakon toga je bio nesporno bogat.[47][48] Dalji uspesi su sledili, 1732. godine, sa njegovim dramskim komadom Zair, koji je kad je objavljen 1733. godine nosio posvetu Fokeneru koji je hvalio englesku slobodu i trgovinu.[49] U to vreme objavio je svoja gledišta o britanskim stavovima prema vladi, literaturi, religiji i nauci u kolekciji eseja u obliku pisama pod naslovom Pisma vezana za englesku naciju (London, 1733).[50] Godine 1734, ona su objavljena u Francuskoj kao Lettres philosophiques u Ruanu.[51][note 1] Zato što je izdavač objavio knjigu bez odobrenja kraljevskog cenzora i pošto je Volter smatrao britansku ustavnu monarhiju naprednijom i da su u njoj ljudskih prava više poštovana (posebno u pogledu religijske tolerancije) nego u Francuskoj, francusko izdanje Pisama uzrokovalo je ogromni skandal; knjiga je bila javno spaljivana i zabranjena, a Volter je bio prisiljen da ponovo napusti Pariz. Književna dela Od Volterovog literarnog dela danas su posebno značajna filozofska dela u prozi - priče i romani. Od njih su najpoznatiji roman „Kandid“ (Candide), „Filozofska pisma“ (Lettres philosophiques), „Filozofski rečnik“ (Dictionnaire philosophique) i njegovih 40.000 pisama, od kojih su 15.000 organizovana u 13 tomova „Plejada“ (la Pléiade). Njegova pozorišna dela je za Volterovog života videlo oko 2 miliona ljudi.[52] Pored drama, pisao je epske pesme i istorijska dela koja su ga učinila jednim od najpoznatijih francuskih književnika XVIII veka. Ovaj deo njegovog stvaralaštva je danas zanemaren. Malo je književnika koji su francuski jezik koristili tako dobro kao Volter; njegove rečenice su kratke i jednostavne, elegantne i uvek precizne. Volterov smeo osećaj za ironiju je legendaran....

Školska knjiga, 2004. Odlično očuvana, jedva korišćena, osim posvete na najavnoj strani. Odavno rasprodato izdanje. Jedina istorija portugalske književnosti na našem jeziku. Talanova Povijest portugalske književnosti namijenjena je ne samo studentima luzitanistike, odnosno romanistike (napose hispanistike) i komparativne književnosti, nego i svim ostalim čitateljima koje zanima povijest najzapadnije europske književnosti čiji su pojedini autori već poodavno probili nacionalne granice, napose nakon dodjele Nobelove nagrade romanopiscu Joseu Saramagu. Imena Luisa Vaza de Camoesa, P. Antonia Vieire, Fernanda Pessoe, Josea Cardosa Piresa, Josea Saramaga i drugih vodećih imena portugalske književnosti već su odavno postala ‘opća mjesta’ svjetske književnosti. Povijest portugalske književnosti, koja svakoga od njih pojedinačno ‘kontekstualizira’ unutar luzitanskoga nacionalnog književnog korpusa, trebala bi ih još više udomaćiti u hrvatskoj kulturnoj sredini. U priručniku su predstavljani Luís Vaz de Camões, P. António Vieire, Fernando Pesso, José Cardoso Pires, José Saramago i druga vodeća imena portugalske književnosti unutar luzitanskoga nacionalnoga književnog korpusa. Nikica Talan rođen je 10. studenoga 1959. u Zagrebu. Osim u rodnome gradu, školovao se u Ljubljani i Lisabonu. Paralelno je studirao komparativnu književnost i filozofiju, te francuski, muzikologiju i orgulje. Na svim je studijskim grupama diplomirao tijekom 1983., odnosno 1984. Uz to je završio i slobodni dopunski studij portugalskog jezika i književnosti. Magistrirao je i doktorirao s područja luzitanistike (suvremeno portugalsko pjesništvo). Do zasnivanja radnog odnosa na zagrebačkom Filozofskom fakultetu (u veljači 1992.) radio je uglavnom u tadašnjem Muzičkom obrazovnom centru, Obrazovnom centru za jezike i Klasičnoj gimnaziji. Od veljače 1992. do srpnja 1993. djeluje kao asistent, od srpnja te godine do prosinca godine 1997. kao docent, od prosinca spomenute godine do ožujka 2003. kao izvanredni, a od tada do danas kao redoviti profesor (od 2007. u trajnome zvanju) na Katedri za portugalski jezik, književnost i civilizaciju u okviru Odsjeka za romanistiku Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. Od 1997 do 2019.. obnašao je i dužnost predstojnika spomenute Katedre. Otkako se sustavno bavi luzitanistikom, objavljeno mu je tristotinjak bibliografskih jedinica s područja portugalske odnosno luzofonoske književnosti, kulture i civilizacije, od čega 25 knjiga, šezdesetak znanstvenih radova, devedesetak stručnih, te oko 150 članaka u hrvatskim ili portugalskim enciklopedijama, leksikonima i novinama. Osim toga, u navedenom mu je razdoblju (u raznim hrvatskim književnim časopisima) izašlo i stotinjak kraćih književnih prijevoda (ciklusa pjesama, pripovijedaka itd.) te desetak knjiga prijevoda portugalske, brazilske i luzoafričke poezije ili proze. Težište Talanova znanstvenog interesa predstavljaju kulturno-povijesne veze Hrvatske i Portugala (odnosno bivših portugalskih kolonija), te suvremeno portugalsko pjesništvo. Dobar dio njegovih radova nastao je za potrebe portugalskoga časopisa „Brotéria“, a i većina knjiga što ih je napisao dvojezična je (na hrvatskom i portugalskom), kako bi bile dostupne ne samo našoj, nego i portugalskoj (odnosno luzofonoj) javnosti. ZNANSTVENA DJELATNOST Knjige: 1. Hrvatska – Portugal, kulturno povijesne veze kroz stoljeća, Naklada Društva hrvatskih književnika, Zagreb, 1996, 490 str. 2. Hrvatska – Brazil, kulturno povijesne veze, Naklada Društva hrvatskih književnika, Zagreb, 1998, 352 str. 3. Pjesništvo Eugénia de Andradea i srednjovjekovna galješko-portugalska ljubavna lirika, Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2001, 302 str. 4. Pessoa, Fernando: Nije dosta otvoriti prozor, DHK – Hrvatski P. E. N. centar, Zagreb, 2001, 61 str. (prijevod, bilješke i komentar) 5. Luís Vaz de Camões: Kad Ljubav Razumom vođena bude, Ceres, Zagreb, 2002, 145 str. (prijevod tridesetak soneta s predgovorom od pedesetak stranica posvećenim Camõesovom životu i djelu te bilješkama uz svaki sonet) 6. Religiozno-metafizička problematika u pjesništvu Jorgea de Sene, Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2003, 413 str. 7. Osnove gramatike portugalskoga jezika, Školska knjiga, Zagreb, 2003, 257 str. 8. Portugalsko-hrvatski rječnik, Školska knjiga, Zagreb, 2004, 718 str. 9. Hrvatsko-portugalski rječnik, Školska knjiga, Zagreb, 2004, 552 str. 10. Povijest portugalske književnosti, Školska knjiga, Zagreb, 2004, 280 str. 11. Razvaline ljubavi (antologija najnovijeg portugalskog pjesništva), Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2004, 148 str. 12. U počast zelenoj papigi (antologija portugalske pripovijetke), Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2004, 206 str. 13. Raspušten ritam (antologija pjesništva brazilskog modernizma), Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2004, 316 str. 14. Suživot s Portugalom, Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2005, 371 str. 15. U sjeni Pessoe (antologija portugalskog pjesništva dvadesetog stoljeća), Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2005, 2 sveska (prvi sv. 690 str.; drugi sv. 706 str.) 16. Antónia Pusich: Vida e Obra, HAZU – Zavod za povijesne znanosti u Dubrovniku, Zagreb – Dubrovnik, 2006, 278 str. 17. Antónia Pusich: Život i djelo (prerađeno hrvatsko izdanje), HAZU – Zavod za povijesne znanosti u Dubrovniku, Zagreb – Dubrovnik, 2006, 270 str. 18. Povijest brazilske književnosti, Školska knjiga, Zagreb, 2008, 438 str. 19. Crna Euridika (antologija afričkog pjesništva portugalskog jezičnog izraza), Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2009, 535 str. 20. Između Hrvatske i Portugala, Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2009, 310 str. 21. Skinuo sam masku (antologija pjesničkog stvaralaštva Fernanda Pessoe), STEPress, Zagreb, 2010, 286 str. 22. Portugal (monografija), Školska knjiga, Zagreb, 2011, 338 str. 23. Fernando Pessoa: život, Disput, Zagreb, 2012, 255 str. 24. Fernando Pessoa: djelo, Disput, Zagreb, 2013, 367 str. 25.Uvod u afričke književnosti portugalskog jezičnog izraza, Leykam international d. o. o., Zagreb, 2015, 367 str. Znanstveni radovi: 1. “Na izvorima galješko-portugalskog trubadurizma”, “Književna smotra”, br. 73-76, Zagreb, 1989, str. 93-100. 2. “Religiozno-metafizička tendencija moderne portugalske poezije”, “Marulić”, br. 5, Zagreb, 1990, str. 637-648. 3. “Anonimna srednjovjekovna portugalska proza”, “Marulić”, br. 2, Zagreb, 1991, str. 227-233. 4. “Renesansna portugalska religiozna proza”, “Marulić”, br. 4, Zagreb, 1991, str. 499-505. 5. “Moderna portugalska poezija”, “Marulić”, br. 5, Zagreb, 1991, str. 661-663. 6. “Proštenjarsko pjesništvo luzo-galjeških kanconijera”, “Marulić”, br. 4, Zagreb, 1992, str. 439-443. 7. “Jorge de Sena kao pjesnik Transcendencije”, “Marulić”, br. 5, Zagreb, 1992, str. 575-578. 8. “O Neotrovadorismo na Poesia de Eugénio de Andrade”, “Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia”, vol. XXXVIII, Zagreb, 1993, str. 91-119. 9. “Moderno brazilsko pjesništvo: preteče i ‘začinjavci’”, “Marulić”, br. 6, Zagreb, 1993, str. 941-959. 10. “Prvi hrvatski istraživač Amazone”, “Marulić”, br. 5, Zagreb, 1993, str. 724-731. 11. “Utjecaj Biblije na portugalsku i brazilsku književnost”, “Književna smotra”, br. 92-94, Zagreb, 1994, str. 28-41. 12. “O Neotrovadorismo na Poesia de Eugénio de Andrade II”, “Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia”, vol. XL, Zagreb, 1995, str. 105-131. 13. “A Note on Croatia and the Portuguese Indies”, “Santa Barbara Portuguese Studies, vol. II, Santa Barbara, 1995, str. 204-212. 14. “Hrvati i ‘portugalske Indije’”, “Marulić”, br. 6, Zagreb, 1995, str. 1030-1037. 15. “Hrvatsko-portugalske književne veze tijekom posljednja dva stoljeća”, “Marulić”, br. 3, Zagreb, 1996, str. 494-502. 16. “Relações histórico-culturais croato-lusitanas”, “Brotéria”, br. 1 (vol. 143), Lisabon, 1996, str. 33-56. 17. “A recepção da literatura portuguesa na Croácia durante os dois últimos séculos” (prerađen i proširen članak), “Brotéria”, br. 5 (vol. 143), Lisabon, 1996, str. 433-444. 18. “Život i djelo Luísa Vaza de Camõesa I” (neki u nas dosad nepoznati elementi Camõesove biobibliografije), “Marulić”, br. 1, Zagreb, 1996, str. 84-101. 19. “Život i djelo Luísa Vaza de Camõesa II”, “Marulić”, br. 2, Zagreb, 1996, str. 292-306. 20. “Fernando Pessoa u hrvatskoj (prijevodnoj) književnosti”, “Književna smotra”, br. 100, Zagreb, 1996, str. 23-40. 21. “A Problemática Metafísico-Religiosa na Poesia de Jorge de Sena I”, “Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia”, vol. XLI, Zagreb, 1996, str. 145-185. 22. “Jorge de Sena: egzil kao bio(biblio)grafska sudbina”, “Književna smotra”, br. 104-105, Zagreb, 1997, str. 131-136. 23. “Hrvatsko-brazilske kulturne i povijesne veze kroz stoljeća I”, “Marulić”, br. 3, Zagreb, 1998, str. 536-546. 24. “Hrvatsko-brazilske kulturne i povijesne veze kroz stoljeća II”, “Marulić”, br. 4, Zagreb, 1998, str. 714-744. 25. “Hrvatsko-brazilske kulturne i povijesne veze kroz stoljeća III”, “Marulić”, br. 3, Zagreb, 1998, str. 934-967. 26. “A Problemática Metafísico-Religiosa na Poesia de Jorge de Sena II”, “Studia Romanica et Anglica Zagrebiensia”, vol. XLIII, Zagreb, 1998, str. 137-160. 27. “Livro Insigne das Flores e Perfeições das Vidas dos Gloriosos Sanctos do Velho e do Novo Testamento de Marko Marulić”, “Revista Portuguesa de Humanidades”, vol. 2, Braga, 1998, str. 241-267. 28. “Svijet kao zagonetka u pjesništvu p. Antónia Vieire”, “Marulić”, br. 6, Zagreb, 1999, str. 1180-1189. 29. “A Problemática Metafísico-Religiosa na Poesia de Jorge de Sena III”, “Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia”, vol. XLIV, Zagreb, 1998, str. 123-145. 30. “Brazil u hrvatskoj (prijevodnoj) književnosti”, “Marulić”, br. 5, Zagreb, 1999, str. 934-956. 31. “O Arquétipo da Água no Romance Maio, Mês de Maria, de Boaventura Cardoso”, “Revista Portuguesa de Humanidades”, vol. 3, Braga, 1999, str. 317-324. 32. “Portugalski prijevod Marulićeve Institucije s osobitim obzirom na poglavlje ‘O gajenju istine i izbjegavanju laži’“, “Colloquia Maruliana”, br. VIII, Split, 1999, str. 121-136. 33. “O tratamento da guerra civil portuguesa (1820-1834) na Biographia de Antonio Pusich”, “Brotéria”, vol. 150, Lisabon, 2000, str. 375-382. 34. “Suvremeno portugalsko pjesništvo poslijepessoanskog razdoblja”, “Književna smotra”, br. 115-116, Zagreb, 2000, str. 103-110. 35. “Pjesništvo brazilskog modernizma”, “Književna smotra”, br. 118, Zagreb, 2000, str. 105-117. 36. “Dva i pol stoljeća brazilskog romana”, “Književna smotra”, br. 118, Zagreb, 2000, str. 119-132. 37. “Portugalski roman devedesetih”, “Književna smotra”, br. 120-121, Zagreb, 2001, str. 31-38. 38. “A Problemática Metafísico-Religiosa na Poesia de Jorge de Sena IV”, “Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia”, vol. XLVI, Zagreb, 2000-2001, str. 327-354. 39. “História de Portugal escrita pelo croata Adalbert Adam Barić (1742-1813)”, “Brotéria”, vol. 156, Lisabon, 2003, str. 489-496. 40. “Sobre uma tradução croata de cinco sermões do P. A. Vieira do ano de 1764”, “Brotéria”, vol. 157, Lisboa, 2003, str. 75-80. 41. “Antičke varijacije” suvremenog portugalskog pjesništva”, “Književna smotra”, br. 128-129, Zagreb, 2003, str. 113-116. 42. “Sv. Franjo Ksaverski i “portugalske Indije”, Marulić”, br. 1, Zagreb, 2004, str. 28-32. 43. “Život i djelo Antuna Pušića (I.)”, “Marulić”, br. 2, Zagreb, 2005, str. 242-259. 44. “Život i djelo Antuna Pušića (II.)”, “Marulić”, br. 3, Zagreb, 2005, str. 440-449. 45. “Antónia Gertrudes Pusich: pioneira do jornalismo feminino em Portugal” (I), u: “Brotéria”, br. 4, vol. 161, Lisabon, 2005, str. 225-241. 46. “Antónia Gertrudes Pusich: pioneira do jornalismo feminino em Portugal” (II) u: “Brotéria”, br. 5, vol. 161, Lisabon, 2005, str. 353-365. 47. “Antónia Gertrudes Pusich: pioneira do jornalismo feminino em Portugal” (III), “Brotéria”, br. 6, vol. 161, Lisabon, 2005, str. 455-472. 48. “’Portugalski dnevnik’ gradišćanskoga Hrvata – ‘indologa’ Ivana Filipa Vesdina (1748. – 1806.)” (I), u: Marulić”, br. 3, Zagreb, 2006, str. 461-477. 49. “’Portugalski dnevnik’ gradišćanskoga Hrvata – ‘indologa’ Ivana Filipa Vesdina (1748. – 1806.)” (II), u: Marulić”, br. 4, Zagreb, 2006, str. 665-685. 50. “In memoriam à esquecida Antónia Gertrudes Pusich”, u: “Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia”, vol. L, Zagreb, 2006, str. 145-192. 51. “O indiólogo croata Ivan Filip Vesdin (1748-1806) e as Índias Portuguesas’“, u: “Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia”, vol. LI, Zagreb, 2006, str. 57-101. 52. “Portugal – ‘obećana zemlja(?)’“ (I), u: “Marulić”, br. 3, 2007, str. 476-494. 53. “Portugal – ‘obećana zemlja(?)’“ (II), u: “Marulić”, br. 4, 2007, str. 678-696. 54. “Portugal – ‘obećana zemlja(?)’“ (III), u: “Marulić”, br. 5, 2007, str. 908-928. 55. “O indiólogo croata Ivan Filip Vesdin I”, u: “Brotéria”, br. 1, vol. 165, Lisabon, 2007, str. 41-56. 56. “O indiólogo croata Ivan Filip Vesdin II”, u: “Brotéria”, br. 2-3, vol. 165, Lisabon, 2007, str. 169-191. 57. “Portugalski folklor”, u: “Marulić”, br. 6, 2007, str. 1054-1083. 58. “More u portugalskoj i brazilskoj književosti”, “Književna smotra”, br. 145, Zagreb, 2007, str. 15-27. 59. “Život i djelo Antónije Gertrudes Pusich u kontekstu portugalske književnosti XIX. stoljeća“, Romantizam i pitanja modernoga subjekta (ur. Josip Užarević), Disput, Zagreb, 2008, str. 209-256. 60. “Luzoafrička književnost osamdesetih”, “Književna smotra”, br. 152, Zagreb, 2009, str. 93-103. 61. “Sveto govorništvo (kao književna vrstaI u portugalskoj i brazilskoj književnosti”, “Dometi”, br. 1-2, Rijeka, 2012, str. 86-115. 62. “Hrvatski ‘gastarbajteri’ u službi portugalske krune”, “Hrvatska revija”, br. 4, Zagreb, 2012, str. 70-83. 63. „Glazba u portugalskoj književnosti: književnost u portugalskoj glazbi“, u Poglavlja iz romanske filologije: u čast akademiku Augustu Kovačecu o njegovu 80. Rođendanu, Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu – FF-press, Zagreb, 2018, str. 641-657. 64. „Putopis kao modus vivendi portugalske i (luzo-)brazilske književnosti kroz stoljeća“, „Književna smotra“, br. 194(4), Zagreb, 2019, str. 61-81.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Scientology: The Fundamentals of Thought L. Ron Hubbard Od autora br. 1 bestselera Njujork Tajmsa Dijanetika, sa preko 22 miliona prodatih primeraka Šta je `smisao života?` Mnogi od nas provedu većinu svog života tražeći odgovor na ovo staro pitanje. Pa, šta ako ste sve vreme imali odgovore i sve što vam je ikada bilo potrebno su alati da im pristupite? U ovoj revolucionarnoj knjizi, Sajentologija: Osnovi mišljenja, krenućete na izuzetno putovanje, savladavajući alate života dok otkrivate najvažnije otkriće koje ćete ikada napraviti — znanje o vama. Naučite i odmah primenite fundamentalne procese i principe koji definišu primarnu arhitekturu načina na koji život funkcioniše. Postignite potpuno razumevanje uma, duha i života. Prepoznajte šta motiviše vaše postupke i postupke drugih i deblokirajte barijere izvanrednog potencijala koji ste zaključali unutra. Život je igra — i jednostavno, ovde su pravila. Možete biti srećniji, sposobniji i igrati bolju igru, koristeći sve što život može da ponudi. Evo odgovora koje ste tražili. „Podaci ovde su upotrebljivi i upotrebljivi za svakodnevni život. Volim da postanem pametniji i kompetentniji i da bolje razumem život. Već sam primenio mnoge od ovih osnova i definitivno su mi pomogli da budem uspešan u životu. Osim što sam sebi pomogao , u mogućnosti sam da pomognem svojim saradnicima, porodici itd. Toplo preporučujem ovu knjigu drugima.” (J.R.) Lafaiette Ronald Hubbard (Eng. Lafaiette Ronald Hubbard; 13. mart 1911, Tilden, Nebraska, SAD - 24. januar 1986, Kalifornija, SAD) - američki pisac [8] fikcija [9], tvorac novog religijsko-mističnog pokreta [10] Scientologija i srodni pseudoznanstveni kompleks [11] [12] [13] ideje i prakse (eng.) Russ., Pod nazivom Dianetics [14] i Scientologi [15]; osnovao je crkvu nauke (glavnu organizaciju pokreta) 1954. [8] Autor je (oko 600) naučnofantastičnih, avanturističkih, filozofskih, religijskih i psiholoških radova; rad i aktivnosti koje izazivaju kontroverzne procjene - od optužbi za šarlatanstvo do hvale od pristaša zasnovanih na idejama organizacije Hubbard Ispod je službena biografija Hubbarda. Istraživači nezavisni od scijentologije, među njima i novinari autoritativnih publikacija, bivši scijentolozi i Hubbardovi rođaci, smatraju da su ovdje prikazani podaci djelomično nepouzdani, djelomično netočni [18] [19] [20]. Do 1930 1911: Rođen 13. marta u Sjedinjenim Državama u Tildenu, Nebraska, u porodici pomorskog oficira Harrija Rossa Hubbarda. Hubbardova majka je Ledor Mai. Djetinjstvo je proveo u divljem zapadu Montane, gdje se nalazio ranč obitelji Hubbard. U septembru 1911. godine, Hubbard se sa ocem i majkom preselio u Durant, Oklahoma [21] [ne-autoritativni izvor?] [22] [neautoritativni izvor?]. 1913–1917: Hubbard i njegova porodica preselili su se u Kalispell, Montana. Tamo je upoznao Indijance Blackfoot nakon što je vidio njihov ritualni ples. Kasnije se sa porodicom preselio u Helenu, glavni grad Montane. Tamo je upoznao šamana Crnog nogu Old Tom. Između njih je počelo prijateljstvo, kao rezultat toga, Habard je bio počastvovan što je postao krvni brat Crno-belih. Od starog Toma, Hubbard je naučio mitologiju indijskog plemena. Tokom ovog perioda, Hubbard je proveo leto na porodičnom ranču, a zimu u troetažnoj ciglenoj kući u Heleni. U slobodno vrijeme mali Hubbard je vozio poludruge konje, a ponekad je subotom oprao zlatni pijesak iz obližnjih klanaca [21] [neautoritativan izvor?]. 1918-1921: Putuje automobilom sa dedom od Helene do Portlanda, Oregon. Po povratku u Helen, sam Hubbard odlazi svom ocu u Tacoma, Vashington. Kasnije su se on i njegovi roditelji preselili u San Dijego, a godinu dana kasnije - u Auckland [24] [neautoritativni izvor?]. 1922–1923: Hubbard se seli u Puget Sound, Vashington. U aprilu 1923. godine postao je član ruske organizacije Boi Scouts of America. Mladi Hubbard je 8. maja dobio titulu izviđača klase II, 5. jula je bio I. klasa. U oktobru je Ronov otac, oficir američke mornarice, primio naredbu da se prebaci u Vashington. 1. novembra, Hubbard i njegova porodica krenuli su brodom Ulisses S. Grant iz San Francisca u Nev Iork preko Panamskog kanala. Iz Njujorka se šalju u Vashington. Putem je Hubbard upoznao kapetana 3. ranga Džozefa Thompsona, oficira u medicinskom korpusu mornarice Sjedinjenih Država, koji je otputovao u Beč (Austrija) da prouči psihoanalizu od Sigmunda Frojda. Thompson je učio dvanaestogodišnjeg prijatelja o tome šta on sam zna o ljudskom umu [25] [neautoritativnom izvoru?] [26] [neautoritativnom izvoru?] Iako je L. Ron Hubbard kasnije odbacio Freudovo učenje kao neučinkovito i ne baš korisno, ipak napravio je jedan veoma važan zaključak: „Možeš nešto učiniti s umom“ [27] [neautoritativan izvor?]. 1924-1925: 25. mart je postao najmlađi `izviđač` u Sjedinjenim Državama [28] [neautoritativan izvor?]. 1927-1929: Otišao je na put u zemlje Istoka. On je posetio Kinu, tibetanske manastire, Indiju, Japan, Pacifička ostrva, dok je pronalazio i prikupljao neophodne činjenice da bi shvatio suštinu ljudskog postojanja [29] [ne-autoritativni izvor?] [30] [ne-autoritativni izvor?]. Počnite pisati 30-ti i 40-ti: Ovaj period se naziva “zlatno doba naučne fantastike”, u kojem radovi L. Ron Hubbard-a zauzimaju istaknuto mjesto. Počeo je profesionalnu karijeru pisanja kako bi imao izvor finansiranja za svoja istraživanja i studije. U tom periodu bio je popularan autor u mnogim književnim žanrovima: avantura, fantazija, fantazija, lirska, detektivska, zapadnjačka, a napisao je i nekoliko scenarija za holivudski filmski studio „Columbia Pictures“. 1930-1932: Studirao je na Univerzitetu Džordž Vašington (Vašington), gde je studirao inženjerstvo, matematiku i nuklearnu fiziku. Ovde je izveo svoj prvi eksperiment kako bi proučio kako se čuva ljudsko pamćenje i kakva je priroda estetike [34] [ne-autoritativni izvor?]. Obuka nije završena. 1932-1933: Učestvovao u filmskim i mineraloškim ekspedicijama na ostrva Kariba, dok je proučavao kulturu i verovanja lokalnih naroda [35] [neautoritativni izvor?]. 1935: Izabran za predsednika Kancelarije američkih saveza pisaca u Njujorku [36] [neautoritativni izvor?]. 1940: Izabrani član prestižnog Travel Cluba. Provela je pomorsku ekspediciju na Aljasku, provodeći eksperimente za pronalaženje radio-smera i pomažući u pripremi detaljnih obalnih karata [37] [ne-autoritativni izvor?]. Drugi svetski rat 1941: Dobio je „Kapetansku licencu svih vrsta brodova, u svim okeanima“ [38] [neautoritativni izvor?]. 1941-1945: Služio je u američkoj mornarici i komandovao antipodmorničkim brodovima na Atlantskom i Pacifičkom okeanu [38] [ne-autoritativni izvor?]. Zapravo, on je komandovao malim brodom i pokrenuo potragu za japanskom podmornicom, koja iz nekog razloga nikoga nije pronašla. Nakon ove lažne potjere, naređeno mu je da se vrati u bazu američke mornarice u Meksiku....

knjiga je NOVA nekorišćena izdavač: Ldij - Veternik, 2000. god. Broširan povez, 24 cm. 320 str. Članci i reagovanja iz štampanih i elektronskih medija povodom bombardovanja Srbije 1999. godine od strane NATO alijanse. NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (kodno ime operacija Saveznička sila (engl. Operation Allied Force) ili u SAD operacija Plemeniti nakovanj (engl. Operation Noble Anvil)),[6] u Srbiji poznato i kao NATO agresija ili pogrešno Milosrdni anđeo,[7] bila je završna faza rata na Kosovu i Metohiji, koja je trajala je od 24. marta do 10. juna 1999. godine. To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO-a nakon bombardovanja Republike Srpske u operaciji Namerna sila 1995. i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata. Intervencija NATO-a je izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti zbog optužbi da srpske snage bezbednosti vrše etničko čišćenje kosovskih Albanaca. Neposredan povod za akciju bila su dešavanja u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše Sporazum iz Rambujea. NATO je 24. marta 1999. godine u 19:45 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ, da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Procene štete koju je imala SRJ kreću se od 30 do 100 milijardi američkih dolara. Konačan broj izgubljenih života zvanično nije usaglašen. Nezvanično se procenjuje da je poginulo između 1200 i 4000 civila i da je ranjeno više od 12.000 lica.[8] Tokom rata sa Kosova i Metohije je izbeglo nekoliko stotina hiljada Albanaca. Napadi su suspendovani 10. juna, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije. Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244. po kojoj SR Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom UNMIK-a i KFOR-a. Sa vojskom i policijom u centralnu Srbiju je izbeglo više od 200.000 kosmetskih Srba i drugih nealbanaca. Nakon ovog i drugih ratova tokom raspada Jugoslavije, Srbija je postala zemlja sa najvećim brojem izbeglica i interno raseljenih lica u Evropi.[9] Kosovski Albanci su 17. februara 2008. u Skupštini Kosova jednostrano proglasili nezavisnost Kosova i Metohije od Srbije, što Srbija i okvirno polovina država članica UN ne priznaju. Procene o gubicima NATO pakta veoma variraju. Izvori iz alijanse, sa kojima se kasnije saglasila i jugoslovenska strana, zvanično navode da su tokom bombardovanja oborena svega dva NATO aviona (F-117 i F-16), 47 bespilotnih letelica, 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila,[10] dok je veliki broj letelica oštećen ili se nakon dejstava srušio. Nezvanične procene navode znatno veći broj (do oko 100 letelica različitih tipova).[11] Pozadina NATO bombardovanje SRJ Hronologija Rat na Kosovu i Metohiji Zločini nad Srbima na Kosovu i Metohiji (1998-1999) NATO snage Snage VJ Vojni gubici Civilne žrtve Šteta Kumanovski sporazum pru Glavni članci: Velika Albanija i Rat na Kosovu i Metohiji Sukobi OVK i srpskih snaga bezbednosti Već sredinom juna 1998. vojni ministri članica NATO-a zatražili su da se „obustavi nasilje” na Kosmetu, a u protivnom, zapretili su vojnim napadom.[12] Istovremeno Kontakt grupa je zahtevala od Srbije da povuče svoje specijalne snage van pokrajine i omogući nesmetano kretanje zapadnih diplomata po Kosovu. Srbija je podršku tražila od Rusije, ali nije dobio podršku i posle susreta Miloševića i Jeljcina 16. juna 1998. u Moskvi, Milošević je morao udovoljiti zahtevima Kontakt grupe.[12] Još dok je Milošević bio na putu, 13 članica NATO pakta je nad Albanijom i Makedonijom izvelo vojnu vežbu pod nazivom „Odlučni orao”.[12] Kao odgovor na ovo, narednog dana je Vojska Jugoslavije na aerodromu u Batajnici organizovala aeromiting. Ohrabrena političkom intervencijom Zapada, OVK je počinjala ofanzivu krajem proleća i početkom leta 1998.[13] U julu 1998. prema procenama OVK je imala 20.000 do 25.000 pripadnika i uspela da ovlada sa oko 40% teritorije, uglavnom sela i manja varošice na Kosovu i Metohiji, dok su veća naseljena mesta u kojima je bilo većih policijskih odreda bila u blokadi.[14] Iz sela u kojima je delovala OVK je napadala komunikacije kako bi zaustavila saobraćaj i tako paralisala pokrajinu. MUP Srbije je odgovorio postavljanjem punktova i patrola na putevima, pa su zasede i gerilski napadi na policajce bili svakodnevni. Posebno dramatično bilo je u mestu Dečani, odsečeno od teritorije pod nadzorom srpskih snaga, pretrpano srpskim izbeglicama, bez električne struje i telefonskih veza. Deblokada Dečana je počela u junu 1998, a prvi put u borbama sa OVK u unutrašnjosti Kosova i Metohije učestvovala je Vojska Jugoslavije.[14] U toku borbi oko Dečana, po procenama UN, u zbegovima se privremeno pronašlo najmanje 65.000 Albanaca. Veliki preokret u dotadašnjim borbama se desio nakon Napad na Orahovac od strane OVK u drugoj polovini jula 1998. godine, nakon čega je VJ morala pomoći MUP Srbije da oslobode naselje.[15] Snage MUP-a Srbije i VJ od jula do oktobra 1998. izbacile su OVK iz nekoliko desetina sela, Drenice, ali i glavnog uporišta OVK u Mališevu.[16] Svako nastupanje oružanih snaga prate i konvoji izbeglica i dramatični izveštaji zapadnih medija. SAD i EU su optužile Srbiju za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu, pa je pod ovim izgovorom NATO rasporedio svoje trupe u Makedoniji i Albaniji.[17] Eskalacija krize Kao zvaničan razlog za rat 1999. godine predstavljena je zaštita Albanaca na Kosovu i Metohiji od etničkog čišćenja, kako navodnog dugoročnog tako i akutnog često opisivanog terminom „humanitarna katastrofa”. Međutim, masovno bekstvo albanskog stanovništva iz te pokrajine započelo tek nekoliko dana nakon što je bombardovanje bilo u punom jeku.[18] Od septembra 1998. NATO je zahtevao oružanu intervenciju preko Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija, ali nisu uspeli da izdejstvuju odluku za oružanu intervenciju protiv SRJ zbog protivljenja Narodne Republike Kine i Ruske Federacije, stalnih članica sa pravom veta.[19] Iz tog razloga, NATO se odlučio na samostalnu oružanu intervenciju, navodeći kao razlog da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše ponuđeni sporazum u Rambujeu. Razlozi za to su, navodno, neke od tačaka sporazuma koje su dovodile u pitanje suverenitet SR Jugoslavije: zahtevan je ulazak NATO trupa na Kosovo i Metohiju i njihovo slobodno kretanje celokupnom teritorijom SRJ, i predviđan referendum o samoopredeljenju na Kosovu i Metohiji kroz 3 godine čiji bi rezultati bili „značajan faktor” u odluci o konačnom statusu. Mnogi posmatrači su ovaj sporazum ocenili kao ultimatum za koji se unapred znalo da ga delegacija Jugoslavije ne može potpisati.[20] Sporazum Holbruk-Milošević Glavni članak: Sporazum Holbruk-Milošević Kada je propao pokušaj da Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija odobri napad NATO-a na SRJ, u dogovoru sa Ričardom Holbrukom Savet NATO-a izdao je naredbu 12. oktobra 1998. koja je davala ovlaštenje Generalnom sekretaru NATO-a Havijeru Solani da naredi vojni napad na SRJ. Da ukloni opasnost od vojnog napada Slobodan Milošević je pristao da pregovara sa Ričardom Holbrukom. Nakon razgovora predsednika SRJ Slobodana Miloševića sa izaslanikom SAD Ričardom Holbrukom sklopljen je 13. oktobra 1998. godine Sporazum Holbruk-Milošević o prekidu sukoba na Kosmetu i smanjenju broja vojnika VJ na Kosovu na broj sa početka 1998. godine, a za nadgledanje primene sporazuma određena je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).[21] Kosovska verifikatorska misija Glavni članak: Kosovska verifikaciona misija Kosovska verifikaciona misija kao organ Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) bila je sastavljena od velike grupe nenaoružanih mirovnih posmatrača od oktobra 1998. godine i trebala je nadgledati prestanak sukoba na Kosovu i Metohiji između policije Republike Srbije i Vojske Jugoslavije sa jedne, a pripadnika OVK sa druge strane, koji je dogovoren sporazumom Holbruk-Milošević. Vlada SRJ potpisala je 16. oktobra 1998. sporazum sa predsedavajućim OEBS-a da bude primljeno 2.000 pripadnika tzv. Kosovske verifikacione misije (KVM) OEBS-a, ali nije došlo svih 2.000 posmatrača.[22] Produbljivanje krize i neuspeli pregovori početkom 1999 Slučaj Račak Glavni članak: Slučaj Račak Kao neposredan povod za napad NATO-a iskorišćena je akcija policije 15. januara 1999. godine u selu Račak, gde se nalazilo uporište OVK, odnosno pripadnici bataljona „Sadik Šalja”.[23] Policija Srbije pokušala je da uhapsi pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova, koji su imali ukopane rovove, automatske puške i mitraljez, ali došlo je do većeg oružanog sukoba u kome je razbijeno uporište OVK, ubijeno oko 40 Albanaca i zaplenjeno oružje, ali nadležni organi nisu uspeli da završe uviđaj nad stradalima.[24] Tokom noći 15. na 16. januar policija nije bila u selu a 16. januara dolaze pripadnici Verifikacione misije na čelu sa Vilijamom Vokerom kao i veći broj novinara i zatiču leševe po selu, a najveći njihov broj u jarku nedaleko od centra sela. Vilijam Voker to odmah proglašava masakrom,[25] a snimci i izveštaji sa ovakvom konstatacijom odmah obilaze svet. Jugoslovenski zvaničnici demantuju da je bilo masakra. Formira se zajednički forenzički tim jugoslovenskih i finskih forenzičara. Iako rade zajedno autopsije nad telima, Helena Ranta na konferenciji za štampu 17. marta 1999. godine u Prištini kaže, kako je kasnije priznala pod pritiskom Vilijama Vokera,[26] da je došlo do „zločina protiv čovečnosti” čime se potvrđuje da je došlo do masakra.[27] Ovakav zaključak, kao i medijska kampanja, navode zvaničnike članica NATO-a da započnu vazdušne udare na SRJ kako bi sprečili dalju „humanitarnu katastrofu”.[28][29] Pregovori u Rambujeu Glavni članak: Pregovori u Rambujeu Dvorac Rambuje u kojem su vođeni pregovori. Generalni sekretar NATO pakta Havijer Solana razgovara sa američkim sekretarom za odbranu Vilijamom Koenom šta raditi ako jugoslovenska delegacija odbije da potpiše sporazum iz Rambujea, 15. marta 1999. Pregovori u Rambujeu (kod Pariza) o predloženom mirovnom sporazumu između Jugoslavije i kosovskih Albanaca su počeli 6. februara i trajali sve do 19. marta 1999. godine, uz posredovanje Kontakt grupe. Motivi i ciljevi svih pregovarača i danas predstavljaju kontroverznu temu, te ostaju nedorečeni.[30] Jugoslavija je na Konferenciji izrazila spremnost da Albancima pruži široku autonomiju u sastavu Srbije, ali su je oni ponovo odbili. „Pretnje našoj zemlji da će biti bombardovana ako ne dozvoli stranu okupaciju dela svoje teritorije predstavljaju upozorenje za ceo svet i sve narode i ljude kojima je stalo do slobode i mira. Nećemo dati Kosovo ni po cenu bombardovanja”, rekao je Milošević na sastanku sa delegacijom kiparskog parlamenta.[31] Mnogi izvori navode da je jugoslovenska strana bila ucenjena ratnim pretnjama, o čemu svedoči i stepen upornosti kojom je američki državni sekretar Madlen Olbrajt poslednja dva dana ubeđivala Albance da prihvate principe, kao i navodi britanskog šefa diplomatije Robina Kuka — koji je glavni razlog za albanski potpis na dokument našao u mogućnosti da se kazni Beograd.[20] U godinama posle bombardovanja, neki autori su navodili i postojanje dodatnih delova sporazuma, koje prvobitno nisu objavljene u medijima zapadnih zemalja, a koji pokazuju da je NATO program bio ne samo da se okupira Kosovo i Metohija, već cela Jugoslavija.[32] Ovo je odbacio ne samo Milošević, već i jugoslovenski parlament, koji je predložio da UN snage nadgledaju mirovno rešenje. Klinton i Bler su takav predlog ignorisali. Smatra se čak i da je Bler bio veći zagovornik bombardovanja nego američki predsednik Klinton.[33] Pregovori su se završili tako što je albanska delegacija sporazum potpisala, dok je jugoslovenska odbila. Poslednji razgovori Miloševića i Holbruka Kada su već postojali svi izgledi da diplomatija neće uroditi plodom, u Beograd je 22. marta ponovo doputovao američki izaslanik, Ričard Holbruk. U „poslednjem pokušaju da donese mir…jer vremena više nema”, on je nastojao da ubedi Miloševića da potpiše sporazum iz Rambujea.[34] Kada su razgovori završeni, on se obratio medijima izjavom da nije postignut suštinski napredak. Mediji su preneli da su pregovori propali.[35] Bio je to poslednji pokušaj diplomatskog rešavanja krize, pre otpočinjanja vazdušnih udara.[36] Propaganda Glavni članak: NATO propaganda i agresija na SRJ Pre i tokom bombardovanja SRJ NATO je primenjivao određene propagandne aktivnosti, u cilju ostvarivanja uticaja na javno mnjenje u cilju dobijanja podrške za sprovođenje agresije na SRJ. Najviše je tokom propagandnih aktivnosti NATO-a i zapadnih medija korišćen Slučaj Račak, ali i tzv. Operacija Potkovica. Letak koji su izbacivali NATO avioni tokom bombardovanja SRJ NATO je započinjanjem agresije započeo i psihološka dejstva na vojna i civilna lica. Masovna psihološka kampanja (engl. psychological operations) je uključivala radio obraćanja, bacanje propagandnih letaka i TV emitovanja. Sadržina propagandnih letaka je najčešće vezana za pretnje od upotrebe modernog naoružanja, pokušaj stvaranja zabune u pozadini i u drugim vojnim jedinicama kao i pokušaj stvaranja razdora između Vojske Jugoslavije i Policije Srbije.[37] Bombardovanje Lansiranje krstarećih raketa tipa Tomahavk Odnos snaga Strane u sukobu Broj zemalja Površina (km²) Broj stanov. (miliona) BND (milijarda $) BND po stanovniku ($) DB (milijarda $) NATO 19 22.327,24 743,83 11.731,15 13.532 3.311,94 SRJ 1 102,00 11,5 21,94 1.980 3,85 Odnos 19:1 228,7:1 67,3:1 518,3:1 5,83:1 860,3:1 Izvor:[38] Početak Dana 23. marta, Havijer Solana je izdao naređenje o početku napada na SRJ. Istog dana, Momir Bulatović, premijer Jugoslavije, proglasio je neposrednu opasnost od ratnog stanja. Narednog dana sve institucije su otpočele pripremu, radi povećanja javne bezbednosti (štampanje pamfleta o ponašanju građana u slučaju opasnosti itd.). Oko 19:45 začule su se prve detonacije u Prištini, a u 20 časova i 20 minuta[39] bombardovano je područje Kosova i Metohije. Tokom narednih dana bombardovani su i veći gradovi Srbije i Crne Gore: Beograd, Niš, Novi Sad, Leskovac, Užice, Podgorica, Sombor, Subotica,[40] Herceg Novi, Pančevo itd. Bombardovani su i radiotelevizijski predajnici i vojni objekti u celoj zemlji. Snage u sukobu NATO snage U napadima na SR Jugoslaviju NATO snage koristile su oko hiljadu letelica (lovci, lovci-bombarderi, bombarderi, špijunski avioni itd.), odnosno skoro ceo NATO savez (osim Islanda i Luksemburga — koji nemaju vazdušne snage, i Grčke, koja nije učestvovala iz političkih razloga). U spisak ne ulaze niti Mađarska, Češka i Poljska koje su se tek pridružile NATO-u i nisu još činile deo vojnog aparata, mada je pred kraj rata na Kosmet poslata npr. i češka poljska bolnica. Najveće prisustvo imale su snage SAD, mada i ostale članice nisu imale malu ulogu u agresiji. NATO se oslonio na poznatu dvofaznu taktiku, primenjenu u Zalivskom ratu, koja podrazumeva brzu neutralizaciju vojnih objekata u prvoj, odnosno uništenje drugih objekata u drugoj fazi. Pre rata, Remzi Klark je prilikom posete Srbiji pomenuo i treću fazu, koja podrazumeva napad i na civilnu infrastrukturu, ukoliko se ne ispuni politički cilj. Učestvovanje SAD U skoro svim prethodnim vojnim sukobima Sjedinjene Države sudelovale su u najvećem broju, mada ne kao tokom Zalivskog rata. SAD su jedine od članica NATO-a koje su sposobne pokriti sve što sukob zahteva (lovci, lovci-bombarderi, radarski avioni, kao i strateški bombarderi, avioni za logističku potporu, krstareće rakete, CSAR-spasilačke ekipe itd.). F-16C Fajting falkon; najmanje 78 u službi vazduhoplovstva SAD na početku rata, na kraju verovatno preko stotinu. Svi američki F-16 bili su bazirani u Italiji, najveći broj u vazdušnoj bazi Avijano. F-16 je činio glavninu napadnih strana NATO-a. Takav jedan avion srušen je prema zvaničnim informacijama od strane jugoslovenske PVO 2. maja 1999. kraj Beograda. Američki F-15 poleće iz Avijana F-15E Strajk igl; oko četrdeset na početku rata, na kraju verovatno više od 65, svi bazirani u Avianu. Ovi lovci-bombarderi imali su najrazličitije misije napada na tlo. Korišćeni su i u napadima grafitnim bombama koje su izazvale nestanak električne energije u Srbiji. Poznato je da su bili mnogi slučajevi prisilnog sletanja ovih aviona u Sarajevu. A-10 Tanderbolt II; oko 44 pri kraju rata, sudelovali su u otkrivanju ciljeva. Jedan pogođeni A-10 od strane rakete `SA-13` uspeo je da prisilno sleti kraj Skoplja. Ф-117 Noćni soko; 12 ovakvih „nevidljivih“ bombardera stiglo je u Avijano pre rata. Kasnije se dešava neočekivano. Jedan od tih aviona (koji su u Zalivskom ratu postali poznati kao „nedodirljivi`) srušen je od strane jugoslovenske PVO. Pilot je spašen nekoliko časova nakon obaranja. Ovaj događaj doveo je u ozbiljnu krizu koncept aviona „stelt“ tehnologije. B-52; korišćeno od 8 do 20 aviona, baziranih u UK. Prenosili su krstareće projektile AGM-86C i CALCM do ciljeva. B-2 Spirit; još jedan „nevidljivi“ bombarder, prvi put korišćen u ovom ratu. Njegovo naoružanje brojalo je 8 JDAM bombi na satelitsko upravljanje. B-1B Lenser; 5 aviona pri kraju rata. F-15 Igl; jedan od retkih običnih lovaca koji je poslat na SRJ. Korišćeno od 24 do 32 aviona. NATO objavio kako su ti avioni oborili 4 jugoslovenska MiG-29. Ф/А-18 Stršljen; 48 aviona, najveći deo stacioniran na nosačima aviona u Jadranu. Korišćeni u misijama bombardovanja. F-14 Tomket; 28 aviona na nosaču USS Teodor Ruzvelt. Vrlo mala upotreba. S-3 Viking; 8 aviona. Misije patroliranja. EA-6 Sumnjivac; 25 aviona. Korišćen za elektronsko nadgledanje. Herjer II; 8 aviona na brodu USS Nasau. Jedan izgubljen prilikom kvara pri sletanju. E-3 Stražar; 2 radarska aviona, bazirana u Nemačkoj. E-8 Džoint Stars; 2 radarska aviona, minimalno korišćena. KC-135 Strateška cisterna; 80 letećih cisterni. KC-10 Proširivač; 10 letećih cisterni. E-2 Sokolovo oko; 5 radarskih aviona na nosaču USS Teodor Ruzvelt. Bilo je i drugih aviona, ako se dodaju i transportni (C-17, C-141, C-5 i C-130), i ostali potporni i avioni za nadgledavanje. Takođe, letjele su i bespilotne letelice (RK-1 Predator). Pomorske snage SAD činile su jedan nosač aviona, USS Teodor Ruzvelt, 2 broda za amfibijsku potporu (USS Nasau i USS Inčon) kao i mnogi razarači koji su dejstvovali ispaljivanjem krstarećih raketa `Tomahok`. Učestvovanje Belgije F-16C fajting falkon; 16 aviona stacioniranih u Italiji. Učestvovanje Kanade F/A-18 Hornet; 12 aviona stacioniranih u Avianu, Italiji. Učešće u misijama vazduh-zemlja. Učestvovanje Danske F-16C fajting falkon; 6 aviona. Učestvovanje Francuske Jaguar; 6 aviona Miraž F1; 4 aviona Miraž 2000; 18 aviona C-160; 1 avion za špijunažu E-3 Stražar; 1 avion za špijunažu KC-135 Strateška cisterna; 3 letećih cisterni Pomorske snage Francuske činile su 1 fregatu, 1 podmornicu i 1 patrolni brod. Učestvovanje Nemačke Panavia Tornado; 14 aviona za napade vazduh-zemlja. C-160; 1 leteća cisterna. Pomorske snage Nemačke činile su 1 fregatu. To je bilo prvo borbeno sudelovanje Nemačke od Drugog svetskog rata. Učestvovanje Italije Panavia Tornado; 24-34 aviona. Misije patroliranja i napada vazduh-zemlja. F-104 Svemirski ratnik; 12 aviona za odbranu. AMX Gibli; 12 aviona u misijama napada vazduh-zemlja. Herjer II; 4 aviona u misijama napada vazduh-zemlja. B707T/T; 2 aviona-cisterne Pomorske snage Italije uključivale su jedan nosač aviona i fragatu. Učestvovanje Ujedinjenog Kraljevstva Herjer II; 12 aviona stacioniranih u Italiji. Panavia Tornado; 8 aviona stacioniranih u Nemačkoj. E-3 Stražar; 2 špijunska aviona. Lokid L-1011; 3 aviona-cisterne. Vikers VC-10; 3 aviona-cisterne stacioniranih u Nemačkoj. Si Herjer; na nosaču aviona HMS Invinsibl. Pomorske snage Ujedinjenog Kraljevstva činile su nosač aviona HMS Invinsibl, 1 podmornica, 1 fregata i jedan pomoćni brod. Kasnije se govorilo da je učešće UK bilo razočaravajuće, zbog kašnjenja ulaska Tornadoa u sukob i neefikasnosti Herjera. Učestvovanje Norveške F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. C-130 Herkules; 1 transportni avion. Učestvovanje Holandije F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. Saopšteno je da je jedan ovakav avion u holandskoj službi uspeo da obori jednog jugoslovenskog MiG-29, postignuvši tako prvu i jedinu evropsku vazdušnu pobedu. Foker 60; 1 avion KDC-10; 2 aviona-cisterne stacioniranih u Holandiji. Pomorske snage Holandije činile su 1 fregatu. Učestvovanje Portugala F-16 fajting falkon; 3 aviona stacioniranih u Italiji. Učestvovanje Španije F/A-18 Stršljen; između 6 i 12 aviona stacioniranih u Italiji. KC-130; 1 avion-cisterna. CASA C.212 Aviokar; 1 transportni avion. Pomorske snage Španije činile su 1 fregatu. Učestvovanje Turske F-16 fajting falkon; 11 aviona stacioniranih u Italiji. Pomorske snage Turske činile su 1 fregatu. OVK Snage VJ Vojska Jugoslavije je nastala 20. maja 1992. godine od onih delova Jugoslovenske narodne armije koji su se nakon raspada SFRJ (i završetka vojnih povlačenja iz bivših jugoslovenskih republika) zatekli na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije. U svom sastavu je imala najveći deo naoružanja i vojno opreme nasleđene od raspuštene JNA, ograničena dogovorima o kontroli naoružanja 14. juna 1996, nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 14. decembra 1995.[41] Tim sporazumom tadašnja Savezna Republika Jugoslavija obavezala se na ograničavanje broja tenkova, borbenih vozila pešadije, artiljerijskih oruđa, borbenih aviona i helikoptera. Dozvoljeni broj borbenih efektiva bio je:[42][43] Tip borbenog sredstva Dozvoljeni broj Tenkovi 1025 Oklopna borbena vozila 850 Artiljerijska oruđa 3750 Borbeni avioni 155 Borbeni helikopteri 53 Ukupno je u periodu od 1992. do 1999. rashodovano 1 T-55, 33 PT-76, 1 JVBT, 7 oklopna transportera M-60, 2 BRDM-2, 2 borbena oklopna vozila M-86, 26 samohotki M36 i 1 2S1 Gvozdika i 424 T-34.[44] Kopnena vojska Glavni članak: Kopnena vojska Vojske Jugoslavije Vojska Jugoslavije je u svom sastavu, pred početak bombardovanja, imala oko 1000 tenkova, oko 800 oklopnih borbenih vozila i preko 3700 artiljerijskih oruđa. U redovnom sastavu bilo je preko 100.000 vojnika a po potrebi mogla je računati na preko 400.000 rezervista.[45] Vojska je bila podeljena na tri armijske oblasti koje su u svom sastavu imale oko 70 brigada raznih tipova (pešadijskih, mehanizovanih, motorizovanih, oklopnih itd.).[46] Oklopne jedinice Vojske Jugoslavije bile su opremljene mešavinom starih sovjetskih T-55 i modernijih M-84 tenkova jugoslovenskog porekla. Takođe, u svom sastavu oklopne jedinice su imale i određen broj starih tenkova T-34-85, M4 Šerman i samohodnih oruđa M36 Džekson. Određen broj ovih vozila je korišćen tokom dejstava i pri redovnoj obuci ali većina je bila u skladištima, predodređena za uništavanje u skladu sa potpisanim međunarodnim protokolima. Kopnena vojska je raspolagala sa preko 500 borbenih vozila pešadije M-80 i oko 200 oklopnih automobila i transportera. Artiljerijsku podršku pružali su minobacači kalibra 60, 82 i 120 mm, topovi i haubice kalibra 105, 122, 130, 152 i 155 mm kao i višecevni bacači raketa kalibra 128 mm. Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Glavni članak: Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana (RV i PVO) je potpuno nasledila materijalno-tehničke resurse JNA. Ukupno je pred početak bombardovanja u inventaru bilo oko 240 aviona i oko 128 helikoptera. Protvvazduhoplovna odbrana je uključivala kombinaciju raketa velikog dometa za pokrivanje i odbranu većih formacija i teritorija, srednjeg i kratkog dometa kao i artiljerijskih jedinica namenjenih trupnoj PVO. Vojska Jugoslavije je nasledila i radarske i izviđačke komponente bivše JNA, inkorporirane u centar VOJIN. Svaka armijska oblast je imala vojne aerodrome a po potrebi, u slučaju ratnih dejstava koristili su se i civilni aerodromi. Lovačka avijacija je do početka bombardovanja bila u izuzetnom lošem stanju, sa isteklim resursima i u neophodnosti generalnog remonta. Takvo stanje se naročito odrazilo na uspeh u borbenim dejstvima tokom NATO bombardovanja. U inventaru protivvazdušne odbrane nalazili su se topovi 20, 30 i 40 mm, prenosni lanseri Strela i Igla, samohodni lanseri Strela-1, Strela-10 kao i sistemi S-125 Neva i 2K12 Kub. Vazduhoplov Zemlja porekla Tip Brojnost Ukupno MiG-29 Sovjetski Savez Lovac/Trenažer 14+2 16 MiG-21 Sovjetski Savez Lovac/Trenažer/Izviđač 54+8+4 66 J-22 Orao SFRJ Jurišnik/Trenažer/Izviđač/Trenažer-izviđač 35+10+10+2 57 G-4 Super Galeb SFRJ Laki jurišnik/Trenažer/Tegljač meta/Prototip 48+8+4+1 61 G-2 Galeb SFRJ Laki jurišnik/Trenažer oko 20 oko 20 Antonov An-2 Poljska Transportni avion 4 4 Antonov An-26 Sovjetski Savez Transportni avion 12 12 Jakovljev Jak-40 Sovjetski Savez Putnički avion 4 4 Mil Mi-8 Sovjetski Savez Transportni i višenamenski helikopter 44 44 Mil Mi-14 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 3 3 Kamov Ka-25 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 4 4 Kamov Ka-28 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 2 2 SA-342 Gazela Francuska/ SFRJ Višenamenski/izviđački/jurišni helikopter 30+3+42 75 Ratna mornarica Glavni članak: Ratna mornarica Vojske Jugoslavije Vazdušni udari Glavni članak: Hronologija NATO bombardovanja SRJ Savezni MUP Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana je 24. marta 1999. godine u oko 19:30 časova, samo desetak minuta posle poletanja većeg broja aviona iz baze NATO-a u italijanskom gradu Avijanu, objavio da su započeli vazdušni napadi protiv vojnih ciljeva u SRJ. Prve večeri su većinom gađani vojni ciljevi, mahom krstarećim raketama „Tomahavk”. Drugog dana su, prema pojedinim medijima, prvi put upotrebljeni „stelt” bombarderi F-117A i B-2. Dana 27. marta u 20.42[47] došlo je do senzacionalnog obaranja jednog aviona tipa F-117A, koji je pao u ataru sela Buđanovci.[47] Srpski radarski položaji su često menjali svoje položaje i vrlo često pravili lažne ciljeve. U uslovima potpune vazdušne nadmoćnosti NATO-a Vojska Jugoslavije je pokušavala da se odbrani uz potencijal na zaštiti ljudstva i borbene tehnike.[48] U aprilskim danima, pogođeno je i uništeno dosta značajnih civilnih ciljeva: sva tri mosta, rafinerija nafte i zgrada televizije u Novom Sadu, toplana na Novom Beogradu, rafinerija nafte u Pančevu itd. Lokacije na Kosovu i jugu centralne Srbije na kojima je NATO avijacija koristila zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom tokom bombardovanja 1999. godine Tokom bombardovanja SRJ izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.[49] Državnici vodećih zemalja i vojni komandanti NATO-a izjavljivali su da će bombardovati samo vojne ciljeve, pri čemu je najavljivana akcija ne duža od nekoliko dana.[50] Ipak, procenjuje se da je oko 38% bombardovanih objekata imalo civilnu namenu. U toku bombardovanja poginulo je 462 vojnika i preko 2000 civila, među kojima je bilo dece, bolesnika i starih osoba. Te žrtve je portparol NATO-a Džejmi Šej nazvao „kolateralna šteta”. U početku agresije učestvovalo je na stotine, a krajem rata na hiljade ratnih bombardera i krstarećih raketa ogromne razorne moći. Korišćena je municija punjena osiromašenim uranijumom[51][52], kao i kasetne bombe za bombardovanje civilnih ciljeva,[53][54] što je zabranjeno po Ženevskoj konvenciji. NATO je lansirao ukupno 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 „kasetnih bombi”. Samo od posledica kasetnih bombi, u toku bombardovanja poginulo je oko 200 osoba, a ranjeno više stotina. Jugoslavija je pretrpela ogromnu materijalnu štetu koja se u zavisnosti od izvora procenjuje od 30 pa do čak 100 milijardi dolara. Na teritoriju Srbije je bačeno oko 1.000 kasetnih bombi na 219 lokacija na površini od 23 hiljade km².[55][56] Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[57] Važni napadi Mart 24. marta, prve krstareće rakete pale su na kasarnu u Prokuplju u 19.53 kada je stradao prvi vojnik VJ Boban Nedeljković. U 19.55 pogođeni su vojni ciljevi u Prištini. Zatim su u 20.05 3 krstareće rakete pogodile podzemni bunker u Kuršumliji, kada je poginulo 11 vojnika VJ. Zatim su bombe oko 20.10 pale na kasarnu u Vrbici. Vojni ciljevi u Batajnici pogođeni su u 20.38. April 1, 3, i 26. aprila, NATO je redom srušio Petrovaradinski, Most Slobode i Žeželjev most u Novom Sadu, čime je ovaj grad ostao odsečen od saobraćaja na Dunavu. 2. aprila u 01:30 sa 3 projektila gađano je selo Nogavac, opština Orahovac. Poginulo je 11 lica, a 5 je zadobilo teške telesne povrede. Tokom bombardovanja Kuršumlije, poginulo je 13 civila i oštećeno oko 500 civilnih i religijskih objekata kao što su manastir Presvete Bogorodice i Svetog Nikole iz 12. veka. 12. aprila pogođen je železnički most u Grdeličkoj klisuri kod Leskovca, preko koga je u tom trenutku prelazio voz na liniji Beograd-Solun. Tom prilikom stradalo je na desetine ljudi. Takođe su na ovaj dan uništeni proizvodni pogoni kragujevačke fabrike Zastava automobili. 14. aprila, NATO je bombardovao kolonu albanskih izbeglica na putu Đakovica—Dečani. U četiri odvojena napada NATO avijacija je ubila oko 70 a ranila oko 35 civila albanske nacionalnosti. 15. aprila, NATO je jakim bombama gađao beogradsku naselje Rakovica, što je izazvalo tešku materijalnu štetu u celoj opštini. Istog dana, NATO je bombardovao „Petrohemiju” u Pančevu, izazvavši tešku ekološku katastrofu. 17. aprila u 21:30, u selu Batajnica, za vreme dejstva avijacije NATO, od šrapnela eksplodiranog projektila poginula je trogodišnja Milica Rakić (1996). Njena smrt je postala simbol stradanja i patnji dece Jugoslavije. Prilikom istog dejstva lakše je povređen i dečak Dražen Janković (1997). 22. aprila Oko 4:00 sa četiri projektila bombardovana je rezidencija predsednika Savezne Republike Jugoslavije — Slobodana Miloševića u Užičkoj 15 u Beogradu. Nije bilo povređenih, ali je zgrada uništena do temelja. 23. aprila, NATO je pogodio tehnički deo zgrade RTS-a u Beogradu, ubivši 16 radnika. Direktor RTS-a, Dragoljub Milanović je kasnije osuđen na višegodišnju zatvorsku robiju, jer znajući da će do gađanja doći nije izmestio tehniku i ljude na lokaciju pripremljenu za slučaj rata. Zgrada RTS-a u Beogradu, nakon bombardovanja 25. aprila rafinerija nafte u Novom Sadu je bombardovana. To je izazvalo ekološku katastrofu u ovom gradu. 27. aprila između 12:15 i 12:30 bombardovana je Surdulica, poginulo je 20 civila uz veliku materijalnu štetu. 29. aprila, bombarder je sa 2 projektila oštetio televizijski toranj na Avali, koji se kasnije urušio. 30. aprila, NATO je bombardovao centar Beograda: pogođene su zgrade republičkog i saveznog MUP-a, Generalštaba i Ministarstva odbrane. Tokom gašenja požara u zgradama ministarstva odbrane i generalštaba, NATO je ponovio napad, izazvavši teško ranjavanje većeg broja vatrogasaca i već prisutnih novinara i snimatelja. Maj 1. maja, pogođen autobus na mostu na reci Lab, na magistralnom putu Niš-Priština. U napadu je projektilom pogođen autobus „Niš ekspresa” koji je prelazio most u selu Lužane, 20 km severno od Prištine. U napadu je stradalo 60 ljudi uključujući 15 dece. Istog dana bombardovano je stambeno naselje u beogradskoj opštini Vračar. 3. maja je bombardovan autobus „Đakovica prevoza” kod mesta Savine Vode, na putu Peć—Kula—Rožaje, kada je 20 građana poginulo, dok su 43 lica povređena. Istog dana je bombardovana i Televizija Novi Sad. 7. maja, NATO je gađao centar Niša kasetnim bombama, koje su ubile 15, a ranile 19 civila. 8. maj — dan „Diplomatskog košmara” — američki avion (najverovatnije tipa B-2) je pogodio zgradu kineske ambasade, ubivši veći broj kineskih državljana. Kina je zapretila ulaskom u rat na strani SRJ, ali kompromisom nakon rata, SAD su finansijski obeštetile porodice poginulih i Kinu kao državu. 14. maja, NATO je bombardovao albanske izbeglice na farmi „Koriša” kod Prizrena. Ukupno je u napadu poginulo 87, a ranjeno 70 civila albanske nacionalnosti. Među žrtvama je bilo 10 novorođenčadi i 26 dece uzrasta do 15 godina. NATO je u ovom napadu koristio termovizuelne bombe koje posle udara razvijaju temperaturu visoku i do 2.000 °C. 20. maja bombardovan je Kliničko-bolnički centar „Dr Dragiša Mišović” u Beogradu. Ubijena su tri pacijenta i jedan radnik, a ranjeno više pacijenata i zdravstvenih radnika. Poginulo je i sedam gardista Vojske Jugoslavije koji su se nalazili ispred klinike. Razorena je Neurološka klinika, a od eksplozije demolirane i zgrade Centra za dečje plućne bolesti i tuberkulozu i Ginekološko-akušerska klinika. 23. maja grafitnim bombama je gađana termoelektrana Obrenovac. Došlo je do nestašica struje u ovom delu Srbije. 24. maja bombardovana su elektroenergetska postrojenja kod Kostolca, Novog Sada i Niša, čime je prouzrokovana nestašica električne energije širom Srbije. Most slobode u Novom Sadu nakon bombardovanja 30. maja bombardovan je most u Varvarinu u dva navrata i tada je poginulo 10 civila, a 30 je ranjeno. (vidi: Masakr u Varvarinu). 31. maja NATO avijacija je u toku noći u Surdulici bombardovala gerontološki centar, sanatorijum za plućne bolesti i paviljon u kome su bile smeštene izbeglice iz Republike Srpske Krajine. Tada je ubijeno 20 civila, a 88 povređeno.[58] Istog dana bombardovana je i stambena zgrada u Novom Pazaru i tada je poginulo 11 ljudi.[59] [60] Jun 7. juna bombardovana je farma ovaca i koza u selu Podgorac, vlasništvo „Eko-hrane” iz Boljevca. U tom napadu poginula su 3 radnika i porušeno je 7 objekata. 10. juna oko 13:15 raketirano je selo Kololeč u opštini Kosovska Kamenica. To je bio poslednji vazdušni napad tokom NATO bombardovanja SRJ. Otpor Jugoslavije Iako je bila prilično inferiorna u odnosu na NATO, Vojska Jugoslavije je pružila odlučan otpor vazdušnim napadima. NATO bombarderima i krstarećim raketama su se od prvog dana bombardovanja SR Jugoslavije, suprotstavili Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije. Pored oružane defanzive, Vojska Jugoslavije se NATO-u suprotstavljala i maskiranjem svojih položaja i tehnike, kao i postavljanjem lažnih meta (u vidu maketa aviona, tenkova, raketnih jedinica PVO, mostova itd.) koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni.[61] Iako je glavni cilj NATO-a bio da još na početku bombardovanja SR Jugoslavije uništi ili onesposobi Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušnu odbranu, kao i službu za radarsko osmatranje (VOJIN), a zatim i nanese velike gubitke Kopnenoj vojsci, to se nije desilo. Jedinice PVO i VOJIN, iako su pretrpele određene gubitke u ljudstvu i tehnici, učestvovale su u odbrani zemlje tokom svih 78 dana bombardovanja i uspele da nanesu određene gubitke NATO snagama. Lovačka avijacija je avionima MiG-29 ostvarila određeni broj letova u prvim nedeljama rata i pretrpela je veće gubitke (10 oborenih aviona), ali nije uspela da ostvari nijedno obaranje neprijateljskih aviona. Značajnu podršku i pomoć u odbrani zemlje od bombardovanja, Jugoslaviji su pružali i radio-amateri iz zemlje. Jugoslovenskim radio-amaterima podršku su davali i radio-amateri iz zemalja okruženja, ali i iz Italije i drugih zemalja Evrope. Radio-amateri su imali značajnu ulogu prenoseći stotine hiljada informacija sa terena, a najviše o naletima i udarima NATO avijacije i krstarećih raketa, o bespilotnim letelicama, helikopterima, i drugim podacima. Mnogo ljudskih života, ali i materijalnih i tehničkih dobara je spaseno pravovremenom informacijom koju je mreža od oko 2.000 radio amatera prenosila i tako izveštavala građane, službe spasavanja, civilnu zaštitu i druge o nastupajućim opasnostima i dešavanjima na terenu.[62] Podršku u odbrani zemlje od NATO bombardovanja, Jugoslaviji su pružali mnogi tadašnji hakeri iz zemlje, ali i iz srpske dijaspore, koji su izvršili brojne uspešne hakerske napade na servere NATO pakta i sajtove zemalja koje su učestvovale u bombardovanju. Na početku NATO bombardovanja, odvijao se pravi sajber rat, kada su srpski hakeri na nekoliko dana uspeli čak da potpuno blokiraju servere NATO-a.[63][64] Sukobi na tlu Dana 9. aprila 1999. godine počela je Bitka na Košarama. Druga velika operacija u cilju pokušaja proboja granice SRJ iz pravca Albanije je Operacija Strela koja je trajala u periodu 26. maj—10. jun 1999. Tokom vazdušnih udara NATO pakta konstantno su vođene borbe na teritoriji Kosova i Metohije sa pripadnicima OVK. Vojska Jugoslavije je zbog pritiska vršila konstantna pregrupisavanja i pokrete trupa. Tako su pripadnici 252. oklopne brigade, jedne od najjačih oklopnih formacija u VJ, uspešno izveli prebacivanje celokupne brigade iz Kraljeva u rejon Kline, na Kosovu. U dejstvima protiv OVK korišćeni su mahom stariji tenkovi tipa T-55 dok su moderniji tenkovi čuvani za predviđenu kopnenu invaziju NATO pakta. Bitka na Košarama Glavni članak: Bitka na Košarama Bitka na Košarama, bila je bitka između pripadnika Vojske Jugoslavije i pripadnika OVK, podržavane regularnom Vojskom Republike Albanije i NATO avijacijom. Bitka se vodila oko graničnog prelaza Raša Košares na granici SR Jugoslavije i Republike Albanije između 9. aprila i 10. juna 1999, tokom NATO bombardovanja SRJ. Cilj napada sa albanske strane (Operacija strela[65]) bila je kopnena invazija na Kosovo i Metohiju i presecanje komunikacije između jedinica VJ u Đakovici i u Prizrenu. Takođe, još jedan cilj je bio i zauzimanje šireg područja Metohije tokom tog napada.[66][67] Posle teških borbi VJ uspela je da porazi napadača i spreči njihov ulazak na KiM. Pripadnici OVK uspeli su da zauzmu karaulu Košare zbog artiljerijske podrške Vojske Albanije, podrške NATO avijacije i malog broja vojnika VJ na tome području koji su morali da se povuku, ali su poraženi u njihovom planu kopnene invazije na tom pravcu uprkos podršci koju su imali. Operacija strela Glavni članak: Operacija Strela Operacija Strela je agresivna vojna operacija, sadržana u skupu napadačkih borbenih dejstava OVK, potpomognutih snagama, albanske vojske i NATO, a protiv jedinica Vojske Jugoslavije u periodu od 26. maja do 10. juna 1999. Cilj operacije Strela bio je slamanje otpora, razbijanje i uništenje odbrambenih pograničnih snaga VJ, te otvaranje koridora za dodatno ubacivanje terorista na područje Kosova i Metohije i presecanje komunikacija na liniji Peć—Prizren.[68] U širem planu, ova operacija je trebalo da obezbedi južni koridor, koji bi poslužio za eventualnu invaziju snaga NATO na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije. Ova operacija je trajala paralelno sa intenzivnim bombardovanjem Jugoslavije od strane istih snaga. Operacija Strela je po svojim karakteristikama klasična vazduhoplovno-kopnena operacija.[66][66][69][42] Ova operacija završena je neuspešno, jer je Vojska Jugoslavije i pored velike nadmoći protivnika, odbila sve napade i sprečila probijanje granice. Okončanje bombardovanja Novi diplomatski napori Rusija je angažovala svog diplomatu, Viktora Černomirdina, a SAD Stroba Talbota. S obzirom da nije bilo saglasnosti oko toga kako treba dalje postupati, kao posrednik između ova dva pregovarača, angažovao se finski predsednik Marti Ahtisari. Novi predlog, njih trojica su lično odneli u Beograd Miloševiću. Milošević je na nagovor Černomirdina pristao na taj kompromis, koji je predviđao prekid rata, pod uslovom da se srpske jedinici i civilna administracija povuku sa Kosova i Metohije i ustupe mesto KFOR-u, jedinicama OUN pod komandom NATO-a i UNMIK-a, međunarodne administracije.[70] Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 Glavni članci: Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu i Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1244 Kumanovski sporazum je vojno-tehnički sporazum između Međunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR) i vlada Jugoslavije i Srbije. Strane ovog Sporazuma potvrđuju dokument koji je finski predsednik Ahtisari podneo predsedniku Miloševiću, a koji su odobrili Narodna skupština Srbije i Savezna vlada SRJ dana 3. juna 1999, koji uključuje razmeštanje na Kosovu i Metohiji oko 45.000 vojnika, mahom iz zemalja NATO-a pod pokroviteljstvom Organizacije ujedinjenih nacija, efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva. Strane dalje konstatuju da je Savet bezbednosti spreman da usvoji rezoluciju koja je u postupku, u vezi sa ovim prisustvima.[71] Savezna skupština, Kontakt grupa, G8 i, konačno, vojne delegacije Jugoslavije i NATO-a, koje su pregovarale u Kumanovu, Makedonija su usvojili predlog, pa su operacije prekinute. Bombardovanje je trajalo ukupno 78 dana.[70] U većini gradova Srbije, pošto je Radio-televizija Srbije javila da je agresija NATO-a protiv SRJ završena, građani su masovno izašli na ulice, pucajući iz pištolja i automatskog oružja, bacajući petarde, a čuli su se i zvuci truba i pištaljki.[72] Poslednji gađani cilj na Kosovu je bila kasarna u Uroševcu, na koju je u sredu, 10. juna oko 19.35 sati ispaljeno pet projektila. „Nakon toga nije bilo napada, već samo preletanje aviona NATO nad Kosovom”, rekao je dežurni u pokrajinskom centru za obaveštavanje. Poslanici Srpske radikalne stranke su glasali protiv ponuđenih rešenja. Sporazum je u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvojen pre svega glasovima koalicije SPS-JUL i Srpskog pokreta obnove. Državni organi, Savezna vlada Savezne Republike Jugoslavije i Vlada Republike Srbije su, prema sporazumu, shvatali i bili saglasni da međunarodne bezbednosne snage (KFOR) budu raspoređene po usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti OUN 1244 iz tačke 1, da neometano funkcionišu u okviru Kosova i Metohije i da budu ovlašćene da preduzimaju sve neophodne akcije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane Kosova i Metohije, kao i da na drugi način obavljaju svoju misiju. Oni su dalje saglasni da poštuju sve obaveze iz ovog Sporazuma i da olakšaju raspoređivanje i funkcionisanje ovih snaga.[71] Protesti Tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, građani zemalja širom sveta su protestima i demonstracijama slali podršku Srbima. Među onima koji su pružali podršku Srbima i SR Jugoslaviji, bili su na hiljade građana Francuske, Grčke, Španije, Australije, Austrije, Kipra, Češke, Kube, Belgije, Kine, Brazila, Mađarske, Indije i drugih zemalja.[73] Manji protesti su pored ovih organizovani i u mnogim drugim zemljama, čak i u mnogim članicama NATO-a poput SAD, Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke i drugih zemalja u kojima je bilo veće prisustvo srpske dijaspore. Masovni protesti protiv bombardovanja su održavani i u samoj Srbiji, kao način prkosa i moralnog otpora agresoru, najčešće u vidu koncerata i mitinga na gradskim trgovima i mostovima, na kojima su učestvovali mnogi poznati pevači, glumci i druge javne ličnosti.[74] Legitimitet NATO bombardovanja Džejmi Šej, portparol NATO-a, postao je poznat zbog upotrebe fraze „kolateralna šteta” kojom je objašnjavao ubistva civila. Bombardovanje SR Jugoslavije je izvršeno bez odluke Organizacije ujedinjenih nacija, čime je prekršena njena Povelja, ali se agresori na to nisu obazirali. Pojedini državljani Srbije, poput Jevrema Brkovića i Srđe Popovića su podržavali NATO bombardovanje.[75] Neke države, među kojima i stalne članice Saveta bezbednosti OUN, Rusija i Kina, digle su svoj glas protiv bombardovanja i predložile su da Savet Bezbednosti UN usvoji rezoluciju kojom poziva da se obustave napadi NATO-a, kao kršenje Povelje UN, a nastave pregovori. Pored Rusije, Kina i Namibija su podržale rezoluciju protiv NATO napada na SRJ, ali u SB napad na SRJ su podržavale SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Kanada, Albanija, BiH, Slovenija, Malezija, Gambija i Bahrein.[76] Ruska Federacija sa Zajednicom Nezavisnih Država izjavom je osudila napad NATO-a i zatražila njegovu obustavu.[77] Zbog napada NATO-a na SRJ, predsednik Narodne Republike Kine Đang Cemin vojsku Kine upozorio je da mora biti spremna za rat, a Kina je tražila od SAD i NATO-a da obustave napad, ali SAD se nisu obazirale na protest Kine.[78] Posledice Vojni gubici Glavni članak: Vojni gubici u NATO bombardovanju 1999. 13. maja 1999. srušena američka bespilotna letelica „MQ-1 Predator” iznad Uroševca u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu Ostaci F-117 i kaciga pilota koji se čuvaju u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu Gubici NATO-a Prema zvaničnim informacijama, gubici u redovima NATO bili su relativno niski, najviše zbog neispunjavanja pretnje kopnenom operacijom. Osim nekih prisilnih sletanja nekoliko oštećenih aviona F-15, britanskog Harijera i jednog A-10 sa ranjenim pilotom u Sarajevu i Skoplju, gubici su sledeći: Dana 27. marta 3. divizion 250. raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije oborio američki „nevidljivi” bombarder F-117 Noćni soko, što je prvo obaranje aviona stelt tehnologije. Avion pao u ataru sela Buđanovci kod Rume. Pilot Dejl Zelko[79] (tada potpukovnik) spasen 6 sati nakon obaranja. (vidi: Obaranje F-117 kod Buđanovaca). Dana 26. aprila u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač, tokom trenažne misije. Dvojica pilota povređena. Dana 1. maja pao američki AV-8B Harijer, usled mehaničkog kvara pri sletanju na nosač aviona. Dana 2. maja američki lovac F-16 fajting falkon oboren zapadno od Beograda od strane 3. diviziona 250. raketne brigade jugoslovenske PVO. Avion pao na planini Cer. Pilot Dejvid Goldfajn (tada potpukovnik) spasen.[80] Dana 5. maja u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač. Dvojica pilota poginula. Osim ovih gubitaka, treba dodati obaranja 47 bespilotnih letelica (UAV),[81] 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila. Tadašnje vlasti u Beogradu su govorile o obaranju više desetina aviona, što nikada nije potvrđeno od strane NATO pakta, iako su ruski izvori neke od tih obaranja potvrdili nezvanično. Ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica i krstarećih projektila izloženi su u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu. Pored navedenih oborenih borbenih sredstava, snage PVO i strategijske grupacije RV i PVO, prema oceni uslova i elemenata gađanja su pogodile i još 36 aviona i 2 helikoptera. Ostaci ovih pogođenih letelica nisu pronađeni na prostoru SRJ.[42] Pripadnici Vojske Jugoslavije, zarobili su krajem marta 1999. u blizini granice sa Makedonijom, 3 američka vojnika, koji su ušli na teritoriju SRJ. Oni su oslobođeni 1. maja po naređenju predsednika SRJ Slobodana Miloševića, nakon što se sastao sa američkim humanitarcem Džesijem Džeksonom.[82] Nepotvrđeni gubici NATO-a 18. aprila, devet aviona Ratnog vazduhoplovstva VJ (jedan G-4 Super Galeb, šest J-22 Orao i dva MiG-21) poleteli su sa aerodroma „Ponikve” kod Užica i bombardovali aerodrom u Tuzli. Tada je navodno uništeno između 17 i 21 raznih tipova NATO aviona. U ovom napadu navodno je poginulo 11 pripadnika američkih oružanih snaga.[83] 26. aprila, četiri aviona tipa G-4 Super Galeb, od kojih su dva poletela sa aerodroma „Golubovci”, a dva sa aerodroma „Ponikve”, preleteli su granicu sa Albanijom i bombardovali šire područje aerodroma Rinas pored Tirane. Tom prilikom je navodno uništeno 9, a oštećeno 3 helikoptera tipa AH-64 Apač.[83] 20. maja oboren je američki strateški bombarder B-2 Spirit, koji je pao u Spačvanskim šumama u Hrvatskoj. Ovaj avion je oboren od strane 3. diviziona 250. raketne PVO brigade (istog diviziona koji je oborio F-117 i F-16). Prema tvrdnjama komandanta ovog diviziona Zoltana Danija[84] i zamenika komandanta Đorđa Aničića[85], ovaj gubitak je zataškan od strane NATO-a. Gubici Vojske Jugoslavije i Policije Srbije Zanimljivo i značajno je to što NATO snage u ovoj operaciji nisu uspele da nanesu velike vojne gubitke Vojsci Jugoslavije, kako u ljudstvu, tako ni u tehnici. Vojska Jugoslavije, iako prilično inferiorna u odnosu na najmoćniju vojnu silu na svetu, pokazala se kao prilično žilav i snalažljiv protivnik. Tokom dvoipomesečne kampanje bombardovanja, poginulo je ukupno 468 vojnika i 114 policajaca, od čega je od dejstava NATO-a poginulo 249 vojnika i 22 policajca, dok su ostali poginuli u kopnenim sukobima sa OVK teroristima. Oko 5.000 hiljada vojnika i policajaca je teže i lakše povređeno. Dok su gubici u borbenoj tehnici bili zanemarljivo niski, kao što je navedeno u tabeli ispod, zato što je izgubljena tehnika predstavljala svega oko 2% borbene tehnike koju je Vojska Jugoslavije tada posedovala. Zasluge za ovo su prvenstveno bile u tome što je Vojska Jugoslavije još neposredno pre i na početku bombardovanja povukla gotovo sve svoje snage iz kasarni i vojnih baza, vršila stalnu mobilnost trupa na terenu i primenjivala veoma dobru taktiku skrivanja i maskiranja vojnih ciljeva i pravljenja lažnih meta i mamaca poput maketa tenkova, mostova, snaga PVO, ali i drugih spretnih i dovitljivih tehnika zavaravanja neprijatelja, koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni. Veće gubitke Vojska Jugoslavije pretrpela je samo u nepokretnoj imovini (kasarne, vojne baze, aerodromi i druga vojna infrastruktura). Nepokretna imovina Tokom bombardovanja pogođeno je 3.350 objekata infrastrukture i zemljišnih parcela. Uništeno je 1.400 objekata a oštećeno 1.950. Ukupna pričinjena šteta u nepokretnostima iznosi 1.423.816.149 dolara. Usled bombardovanja sredstava naoružanja i vojne opreme, materijalno-tehničkih sredstava i sredstava materijalnih rezervi pričinjena je materijalna šteta u iznosu od 2.859.447.750 dolara. Ukupna šteta u imovini iznosi 4.283.263.899 dolara sa vrednošću na dan 30. jun 1999. Zgrada Generalštaba VJ, teško oštećena u NATO bombardovanju Pokretna imovina Prema zvaničnim podacima VJ uništeno/oštećeno je: tenkovi (T-55 i M-84), 18 oklopni transporteri (BVP M-80 i OT M-60), 10 izviđačka oklopna vozila (BRDM-2), 5 haubica (105 i 122 mm), 4 minobacači 120 mm (M-75, M74, M-53), 74 razna motorna vozila, 175 borbeni avioni MiG-29, 11 MiG-21, 33 G-4 Super galeb, 46 (23 uništena, 23 oštećena) Napomena: osim 6 MiG-ova 29 koji su oboreni tokom leta i jednog MiG-a 29 koji je uništen tokom udesa pri sletanju, svi ostali avioni su uništeni na zemlji. Materijalna šteta Glavni članak: Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ Ulica u Beogradu porušena NATO bombama Prema većoj proceni tadašnje vlasti materijalna šteta naneta SRJ, prvenstveno Srbiji, u vreme NATO bombardovanja iznosi oko 100 milijardi američkih dolara,[86] ali G-17 (grupa od sedamnaest nezavisnih ekonomista, kasnije deo političke opozicije aktuelnoj vlasti) dala znatno manju procenu da je naneta šteta SRJ od oko 30 milijardi dolara.[87][88] U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. Treba posebno napomenuti uništenje dve rafinerije nafte (u Pančevu i Novom Sadu), rušenje Avalskog tornja,[89] zgrade Radio-televizije Srbije[90], petrohemije u Pančevu, bombardovanje mostova u Novom Sadu, fabrike automobila Zastava iz Kragujevca[91], Duvanske industrije u Nišu, ambasade Narodne Republike Kine[91] i mnoge druge civilne ciljeve.[92] Civilne žrtve Glavni članak: Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ Broj civilnih žrtava u NATO bombardovanju još uvek nije precizno utvrđen a dosadašnje procene variraju u zavisnosti od izvora. Prema srpskim izvorima od posledica NATO bombardovanja poginulo je između 1200 i 4000 civila (najčešće se navodi oko 2500)[4][5] Prema tvrdnjama Hjuman Rajts Voč-a poginulo je između 489 i 528 civila.[93] Među poginulim civilima bilo je najmanje 81 dete.[94] Spomenik Večna vatra Spomenik deci žrtvama NATO agresije u Beogradu Spomenik herojima sa Košara Najviše poginulih civila bilo je u napadima na kolone albanskih izbeglica u Koriši kod Prizrena 14. maja (87) i kod Đakovice 14. aprila (75),[95] zatim u napadu na autobus kod mesta Lužane 1. maja (60), u Surdulici 27. aprila (20) i 31. maja (20), u bombardovanju zgrade RTS-a u Beogradu 23. aprila (16), u Nišu tokom bombardovanja kasetnim bombama[96] 7. maja (16), u napadu na putnički voz u Grdeličkoj klisuri[95] 12. aprila (13), u Aleksincu 5. aprila (12), u Novom Pazaru 31. maja (11) i u Varvarinu[97] 30. maja (10). Teže i lakše je ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece.[5] Napad koji je dobio najveću medijsku pažnju bio je napad 8. maja na ambasadu Narodne Republike Kine u Beogradu, koji je izazvao veliku diplomatsku napetost između vlada te države i SAD. U tom su napadu ubijena tri kineska službenika ambasade. NATO je ovu navodnu grešku opravdao „zastarelim mapama”. Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[57] Avgusta 2012. na Kopaoniku su poginuli podoficiri Vojske Srbije Slaviša Marković i Nebojša Milić, koji su kod Pančićevog vrha čistili teren od eksplozivnih naprava zaostalih iz NATO bombardovanja.[98] Nepune dve sedmice nakon toga, na istom mestu poginuo je i deminer Rade Alimpijević.[99] U Srbiji se do 1999. registrovalo između 15.000 i 20.000 novih slučajeva raka, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30.000 novih bolesnika.[100] Godine 2015. objavljeno je da je Srbija prva zemlja u Evropi po smrtnosti od malignih tumora. Prof. Dr Slobodan Čikarić, onkolog i predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka, smatra da je porast broja obolelih i umrlih od raka posledica NATO bombardovanja, tokom kojeg je na Srbiju bačeno 15 tona osiromašenog uranijuma.[101][102] Etničko čišćenje i izbeglice Izbeglički kamp u Kukešu (Albanija) Srušena pravoslavna crkva na Kosovu Prema podacima UNHCR-a i Hjuman Rajts Voča, za vreme bombardovanja je više od 800.000 Albanaca napustilo teritoriju Kosova i Metohije, a pripadnici jugoslovenske vojske, policije i paravojnih formacija su optuženi za sprovođenje sistematskih zločina, progona i masovnih ubistava.[103] Prema navodima iz ovih optužbi, preko 80% celokupnog stanovništva Kosova i Metohije i oko 90% Albanaca je bilo primorano da napusti domove.[104] Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i dolaska KFOR-a, Kosovo i Metohiju je zajedno sa vojskom napustilo više od 200.000 Srba i drugih nealbanaca.[105] Preostali Srbi su ostali da žive na severu Kosova i u izolovanim enklavama. Prema izveštaju Hjuman Rajts Voča, pripadnici nacionalnih manjina su bili lišavani slobode i izloženi nasilju, što je u većini slučajeva imalo političku pozadinu u vidu želje da se ukloni nealbansko stanovništvo, kao i da su jedinice OVK bile odgovorne za nasilje nad civilima tokom i posle 1999. Kultura sećanja Na teritoriji Srbije postoji 301 spomenik posvećen žrtvama NATO bombardovanja i ratova devedesetih.[106] Filmovi o NATO bombardovanju Igrani Ranjena zemlja (1999) Nebeska udica (2000) Rat uživo (2000) Pad u raj (2004) Čekrk (2013) Nebo iznad nas (2015) Balkanska međa (2019) Dokumentarni Bombardovanje: Put u rat (Vreme film, 2009) Bombardovanje: Kako se vodio rat (Vreme film, 2009) Bombardovanje: Žrtve rata (Vreme film, 2009) Lažima je počelo (RDW, 2001) Zašto? (RT, 2014) Bombardovanje Srbije 1999. (2016) Hronologija NATO bombardovanja SRJ Rat na Kosovu i Metohiji NATO propaganda i agresija na SRJ Obaranje F-117 kod Buđanovaca Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ Devastiranje pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohije u vreme NATO bombardovanja SRJ NATO bombardovanje Republike Srpske NATO bombardovanje Republike Srpske Krajine

SAD - NATO - EU krivci za razbijanje Jugoslavije i secesiju Kosova i Metohije / Vojislav Jevtimijević Beograd 2017. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 728 strana. Knjige su odlično očuvane (kao nove). Sadržaj: KNJIGA I PREDGOVOR RECENZIJA ZAŠTO PRISTUP OVOM PROBLEMU? I DEO SRPSKO - ALBANSKI SUKOBI NA KOSMETU I OD POJAVE ALBANACA NA KOSOVU DO STVARANjA AUTONOMIJE 1. POREKLO ALBANACA 2. ALBANCI POD TURSKOM UPRAVOM OD XV VEKA DO 1912 . Otimanje srpske zemlje 3. PRIZRENSKA LIGA Program Prizrenske lige od 1. juna 1878. Memorandum Prizrenske lige 4. PRVI BALKANSKI RAT I USTANAK ALBANACA NA KOSOVU 5. KONTINUITET ALBANSKOG SEPARATIZMA Period od 1912 — 1918 od 1918. do 1941. Položaj Srba u Albaniji 6. ALBANSKI SEPARATIZAM ČEDO KOMINTERNE 7. STRADANjE SRBA NA KOSMETU OD 1941. DO 1944 Stradanje Srba na prostoru današnjeg severnog Kosova Druga Prizrenska liga II NASTAVAK BORBE ZA SECESIJU 8. DRUGA JUGOSLAVIJA Nastavak borbe za secesiju Kosova Mere vlasti za pridobijanje naklonosti albanskih masa Bratska pomoć Albaniji „Bratska zahvalnost” za pruženu pomoć 9. OD ETNIČKOG NA ISTORIJSKO PRAVO Egzodusom Srba do promene strukture stanovništva Zabrana povratka kolonistima Odakle su došli i krajnja sudbina kolonista Poništavanje rezultata naseljavanja 10. ISELjAVANjE ALBANACA U TURSKU I ALBANIJU 11. DOSELjAVANjE IZ ALBANIJE Sa povratnicima došli i državljani Albanije III REKA SRPSKIH IZBEGLICA I DALjE TEČE 12. NASTAVAK ISELjAVANjA SRBA Metode iseljavanja Srba Za iseljavanje Srba se znalo i ćutalo Iseljavanje Muslimana 13. SKRIVANjE ISTINE O ISELjAVANjU SRBA SNAŽI ALBANSKI SEPARATIZAM 14. ESKALACIJA ALBANSKOG SEPARATIZMA - ZASTRAŠIVANjE SRBA IV ALBANSKI SEPARATIZAM SVE ORGANIZOVANIJI 15. POLITIČKA KLIMA PODSTIČE ISELjAVANjE Pandorina kutija je otvorena 16. DIREKTNI PRITISCI NA SRBE RADI ISELjAVANjA 17. KRETANjE VLASNIČKE STRUKTURE ZEMLjIŠTA 18. ALBANIZOVANjE NEALBANACA 19. MAJORIZACIJA 20. NEPRIJATELjSKO ORGANIZOVANjE ALBANACA Neotkriveno separatističko rukovodstvo 21. SEPARATISTIČKE DEMONSTRACIJE 1968. I REAGOVANjE U SRBIJI Napetost zbog ustavnih promena Građani Srbije uznemireni Žalbe građana sa Kosova u periodu januar 1968. - 1. april 1969 22. SEPARATISTIČKE DEMONSTRACIJE 1968. MOGLE SU SE PREDUPREDITI 23. NOVE DEMONSTRACIJE - SEPARATISTI JURIŠAJU 24. FALSIFIKATIMA PROTIV ISTINE 25. LAKIRANjE I ZATVARANjE INFORMACIJA V SEPARATISTI SE UDRUŽUJU 26. SEPARATISTI SEPARATISTIMA PRUŽAJU POMOĆ Rupel se posebno isticao Novi zahtevi separatista VI NEVOLjE UDRUŽUJU SRBE 27. „JEDNONACIONALNO” OKUPLjANjE GRAĐANA Hapšenje Bulatovića - povod okupljanja Ivan Stambolić u Kosovu Polju Nova okupljanja i njihovi povodi 28. SLOBODAN MILOŠEVIĆ U KOSOVU POLjU 29. OBELEŽAVANjE ŠEST VEKOVA KOSOVSKE BITKE KNJIGA II VII SRBIJA 30. SRPSKI DOPRINOS POVEĆAVANjU SOPSTVENE KRIVICE Uvećavanje sopstvene odgovornosti Sednica Pokrajinskog komiteta SKK Šta „nisu znali” srpski članovi CK i PK SR 31. I ONI SU DOPRINELI UVEĆANjU SRPSKE KRIVICE 32. SVILANOVIĆ DUVAO U LEĐA ALBANSKOM SEPARATIZMU 32. I KADA SE PROTIVNIK NAPADA ISTINA SE NE SME UBIJATI Drašković u novom ruhu 33. PRLjAVO IZVEŠTAVANjE - TROVANjE JAVNOG MNjENjA 34. „VELIKA SRBIJA” NIJE BIO PROJEKAT ZVANIČNE SRBIJE 35. SIROMAŠENjE SRBIJE Izvlačenje industrije iz Srbije Slovenački intelektualci o Memorandumu 36. PRITISCI NA SRBIJU 37. DA LI PODLEĆI DIKTATU SILE Bosanski Muslimani neće mir Pretnje se obistinjavaju 38. SRBIJA PRED RASPEĆEM Tuđman i dalje može da trlja ruke Tema rata i na svadbi III BIH - HRVATSKA 39. SRBI NISU SKORAŠNjI NAROD U HRVATSKOJ Nastanak Vojne Krajine U stvaranju Kraljevine SHS učestvovali su i Srbi iz Austrougarske kao poseban entitet 40. UČEŠĆE SRBA IZ HRVATSKE U NOB-u 41. I POLOŽAJ SRBA U HRVATSKOJ Neravnopravnost Srba u Hrvatskoj 42. HDZ JE ZA HRVATSKU BEZ SRBA Događanja pre vukovarske tragedije Da li je trebalo više braniti prekodrinske Srbe? 43. MUSLIMANSKO-HRVATSKA KOALICIJA 44. POČETAK RATA Pomoć stranog faktora Tuđmanovi zahtevi Prepiska Mesić — Kadijević Situacija u Hrvatskoj sve složenija 45. NAPAD NA KASARNE JNA U HRVATSKOJ 46. RAT U BOSNI I HERCEGOVINI 47. PLAĆENI KOLjAČI I psi rata stižu u Hrvatsku Prikrivanje zločina radi očuvanja stečene predstave o Hrvatima 48. DOGOVOR O INCIDENTU Dogovor za provociranje Srba IX KOSOVO- PRVORAZREDNO DRŽAVNO PITANjE 49. FORME SEPARATISTIČKOG DELOVANjA NA KOSOVU I METOHIJI 50. ZA SRBIJU KOSOVO JE DRŽAVNO PITANjE 51. PROBLEM KOSMETA NIJE DEMOKRATSKO NEGO TERITORIJALNO PITANjE Albanci govore 52. RAT ZA OTCEPLjENjE KOSMETA Drugi sporazum Milošević — Holbruk Slučaj Račak 53. ROGOVO OVERILO RAČAK 54. AUŠVIC U KLEČKI 55. ZAŠTO SU TRAŽENE OSTAVKE Neposredni povodi 56. ODGOVORNOST ZA KOSMETSKU REALNOST Ko je koga proterivao I oni su doprineli „realnom stanju” Srbi potcenili strane emisare Nešto je trebalo učiti od Albanaca 57. GODIŠNjICA SRPSKOG ŠKOLSTVA - NACIONALISTIČKA GODIŠNjICA PRIZRENSKE LIGE NIJE X SPOLjNI FAKTOR 58. GLOBALIZAM I KOSMETSKA KRIZA 59. IZAZIVANjE I UPRAVLjANjE KRIZOM Brižljivo pripremanje akcija 60. EVOLUCIJA STAVOVA SAD SAD u korak sa Nemačkom Pritisak na Srbiju se nastavlja SAD odlučuju 61. ISLAMSKI FAKTOR I ALBANSKI SEPARATIZAM CIA i BND usmeravaju džihadiste 62. IZJEDNAČAVANjE KOSOVA SA REPUBLIKAMA 63. KONFERENCIJA O JUGOSLAVIJI U HAGU 64. REAGOVANjE NA ODLUKE KONFERENCIJE U HAGU Reagovanje političkih partija Reagovanje pojedinaca 65. AKTIVNOSTI PREMA KOSOVU 66. RADI „POSTIZANjA MIRA “ Konkretne aktivnosti 67. PRAVO NA PROMENU MIŠLjENjA NE ZNAČI PRAVO NA KONSTRUISANJE ČINjENICA 68. ISPOVEST KOMANDANTA NATO-a 69. STRANI MEDIJI I INTELEKTUALCI 70. O AGRESIJI NA SRJ - SRBIJU 71. TVORCI ALBANSKE DRŽAVE NA KOSMETU Osam šefova UNMIK-a upravljalo Kosmetom sedam godina XI FEDERACIJA SE LjULjA 71. NAPADI NA SRBIJU DA BI RUŠILI JUGOSLAVIJU Hrvatsko viđenje odnosa u Srbiji Neprincipijelna koalicija realnost Antisrpska koalicija se ojačava Srbofobija sve vidljivija u Hrvatskoj 72. SECESIONISTI I AUTONOMAŠI BRANE FADILjA HODŽU 73. EKONOMSKA I POLITIČKA KRIZA RAZARAJU JUGOSLAVIJU 74. POKUŠAJ SMENjIVANjA KADIJEVIĆA Iz intervjua Petra Gračanina Sednica Predsedništva SFRJ Rad u uslovima neposredne ratne opasnosti Prepiska Tuđman - Kadijević Srbi u službi Tuđmanove propagande Emir Kusturica 75. IDEJE O VOJNOM PUČU 76. POČETAK KRAJA SFRJ RANO JE UOČEN Kada je stvarno počelo? Sednica IK CK SKJ od 3. IV 1962. 77. SUKOBI NA SEVERU KOSOVA U PRISUSTVU KFOR-a I EULEKS-a 78. BELEŠKA O RUKOPISU 79. PRILOZI - Deklaracija Sabora za Kosovo i Metohiju u Srbiji - Pismo Pokreta za KiM u Srbiji Predsedniku i Vladi Republike Srbije - Pismo Udruženja žena sa KiM Predsedniku i Vladi Republike Srbije - Apel za KiM u Srbiji: Predsedniku, Vladi i Skupštini Republike Srbije; Pregovaračkom timu i Savetu Evrope - Okrugli sto sa temom „Briselski sporazum“, u organizaciji Pokreta za KiM u Srbiji - Pismo Pokreta za KiM u Srbiji Predsedniku Republike Srbije - Pismo Pokreta za KiM u Srbiji, Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, Društva srpskih domaćina, Udruženja žena sa KiM, Kola srpskih sestara Prizrena, upućenog: Predsedniku R.Srbije, Predsedniku Vlade R.Srbije, direktoru Kancelarije za KiM vlade R.Srbije, Generalnom sekretaru UN, šefovima misija UNMIK i EULEKS, gradonačelnicima opština Severna Mitrovica, Leposavić, Zvečan i Zubin Potok - Komandanti operativnih zona terorističke OVK (1999. godina) - Beleška o autoru

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! IRVIN JALOM O SEBI - Priča psihoterapeuta Prevod - Milan Đurišić Izdavač - Psihopolis, Novi Sad Godina - 2017 358 strana 21 cm ISBN - 978-86-6423-037-7 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: 1 Rođenje empatije 2 U potrazi za mentorom 3 Samo želim da ode 4 Vožnja ukrug 5 Biblioteka, od A do Š 6 Verski rat 7 Dečko se kocka 8 Kratka istorija besa 9 Crveni sto 10 Upoznajem Merilin 11 Studentski dani 12 Ženidba sa Merilin 13 Prvi psihijatrijski pacijent 14 Stažiranje: Misteriozni dr Blekvud 15 Godine na Džons Hopkinsu 16 Poslat u raj 17 Povratak na kopno 18 Godina u Londonu 19 Kratki, turbulentni život grupe susretanja 20 Boravak u Beču 21 Svakim danom sve bliže 22 Oksford i čarobni novčići g Sfike 23 Egzistencijalistička terapija 24 Suočavanje sa smrću uz Rola Meja 25 Smrt, sloboda, izolacija i smisao 26 Grupe bolničkih pacijenata i Pariz 27 Putovanje u Indiju 28 Japan, Kina, Bali i Krvnik ljubavi 29 Kad je Niče plakao 30 Ležanje na kauču 31 Smisao života 32 Kako se postaje Grk 33 Čari psihoterapije 34 Dve godine sa Šopenhauerom 35 Gledanje u sunce 36 Poslednja dela 37 Ajao! Tekstualna terapija 38 Moj život u grupama 39 O idealizaciji 40 Novajlija u starenju Zahvalnost `Samo desetak dana nakon američkog izdanja, u oktobru 2017., pred domaće čitaoce je stigla ova Jalomova knjiga sećanja i memoarskih zapisa. Svaka knjiga ovog velikog maga psihoterapije je čitalački događaj prvog reda, a ova je i više od toga jer je, prema rečima samog Jaloma, ovo i njegova poslednja knjiga. Baveći se godinama psihoterapijskim radom i zavirujući u tuđe živote, ovoga puta Jalom je svoje spisateljske i terapeutske oči usmerio prema sebi i svom životu – najranijem detinjstvu, odrastanju, roditeljima, porodici, obrazovanju, izboru medicine i psihijatrije kao profesije, braku, deci, pisanju knjiga, svima koji su uticali na njega… Opisuje događaje iz psihoterapijske prakse, ali ne krije ni svoja najdublja i najskrivenija osećanja, svoje strahove, piše o starenju i varljivosti sećanja… Sve je ilustrovano izborom fotografija iz albuma porodičnog i profesionalnog života. Jalom je priznao da je ovo knjiga koju je oduvek želeo da napiše. Pisao je je teško i dugo, odgađajući trenutak završetka, ali ju je završio sa ponosom i tugom. – „Bilo mi je teško da završim ovu knjigu. Mrzeo sam što sam morao da je pustim od sebe, jer sam znao da će to biti moja poslednja knjiga.“ Ovo nije samo obična ljudska priča o jednom životu, nego i poziv da ponekad i sami, iskreno i duboko pogledamo u vlastitit život. Kakav je čovek Irvin Jalom kada nije u ulozi psihoterapeuta? Kako i gde je Jalom pisao svoje najveće čitalačke hitove? Kako je, pišući svoja sećanja, ponovo upoznao sebe iz mladosti? Koji je Jalomov najveći strah? Kako se čovek menja dok hoda stazom života susrećući tuđe sudbine? Ovo je knjiga u kojoj Irvin Jalom – veliki čovek i ikona humanističke psihoterapije, neko ko je tokom celog svog života zavirivao u tuđe živote – čitaocima otkriva svoje pravo Ja, svoju najdublju intimu, sebe u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.` Irvin D. Yalom Becoming Myself Irvin David Jalom (engl. Irvin David Yalom; Vašington, SAD, 13. jun 1931) je američki egzistencijalni psihijatar, počasni profesor psihijatrije na Univerzitetu Stanford, i književnik, domaćoj javnosti najprepoznatljiviji kao autor romana Kad je Niče plakao Jalom je rođen u Vašingtonu.[1] Petnaestak godina pre njegovog rođenja njegovi roditelji, Jevreji, emigrirali su iz Rusije i potom u Vašingtonu otvorili bakalnicu u siromašnom crnačkom predgrađu. Jalom je proveo veći deo svog detinjstva čitajući knjige u porodičnoj kući iznad bakalnice i u lokalnoj biblioteci. Nakon što je završio srednju školu studirao je na Džordž Vašington univerzitetu, a zatim na Bostonskoj univerzitetskoj medicinskoj školi. Karijera Nakon što je diplomirao na Džordž Vašington univerzitetu 1952, kao lekar sa Bostonske univerzitetske medicinske škole koju je završio 1956. stažirao je u Maunt Sinaj bolnici u Njujorku, i završio specijalizaciju na Fips klinici Džon Hopkins univerziteta u Baltimoru 1960. Nakon dve godine vojne službe u Tripler Dženeral bolnici u Honoluluu Jalom je započeo akademsku karijeru na Stanford Univerzitetu. Zaposlio se na fakultetu 1963. i napredovao u toku sledećih nekoliko godina da bi dobio katedru 1968. Ubrzo nakon toga dao je svoj najznačajniji doprinos predajući o grupnoj psihoterapiji i razvijajući svoj model egzistencijalne terapije. U osnovi njegovih dela o egzistencijalnoj psihologiji je ono što on naziva četiri datosti ljudskog stanja: samoća, besmisao, smrt i slobodna volja. Jalom diskutuje o načinima na koje čovek može da odgovori na ove probleme, bilo na funkcionalan, ili na nefunkcionalan način. Osim njegovih stručnih dela, Jalom je napisao i mnogo romana, i eksperimentisao sa raznim tehnikama pisanja. U knjizi Svakim danom sve bliže Jalom je pozvao pacijenta da bude koautor i piše o doživljaju terapije. Knjiga ima dva različita glasa koja posmatraju isto iskustvo u naizmeničnim delovima. Jalomova dela su korišćena kao udžbenici na fakultetima, i standardno štivo za studente psihologije. Njegov novi i jedinstveni pogled na odnos pacijenta i klijenta je uvrštavan u rasporede programa psihologije na školama kao što je Džon Džej koledž krivičnog prava u Njujorku. Jalom je nastavio da održava honorarnu privatnu praksu, i snimio je brojne dokumentarne filmove o tehnikama terapije. Takođe je predstavljen u dokumentarnom filmu Bekstvo od smrti (Flight from Death), koji istražuje odnos nasilja i straha od smrti, vezanom za podsvesne uticaje. Irvin D. Jalom institut za psihoterapiju, koji vodi zajedno sa profesorom Rutelen Džoselson, unapređuje Jalomov pristup psihoterapiji. Njegova jedinstvena kombinacija integrisanja više filozofije u psihoterapiju može se smatrati filozofijom. U braku je sa književnicom i istoričarkom Marilin Jalom. Dela Romani i priče 1974 Svakim danom sve bliže (Every Day Gets a Little Closer) 1989 Krvnik ljubavi i ostale psihoterapeutske novele (Love´s Executioner and Other Tales of Psychotherapy). 1999 Moma i smisao života (Momma and the Meaning of Life) 1992 Kad je Niče plakao[2] 1996 Ležanje na kauču (Lying on the Couch) 1996 Čitalac Jalom (Yalom Reader) 2005 Lečenje Šopenhauerom (The Schopenhauer Cure)[3][4] 2005 Zvaću policiju (I´m calling the police! A Tale of Regression and Recovery)[5] 2012 Problem Spinoza (The Spinoza Problem)[6] 2015 Jedan dan i druge priče o psihoterapiji (Creatures of a Day - And Other Tales of Psychotherapy) Stručna literatura 1970 Teorija i praksa grupne psihoterapije (The Theory and Practice of Group Psychotherapy) 1980 Egzistencijalna psihoterapija (Existential Psychotherapy) 1983 Bolnička grupna psihoterapija (Inpatient Group Psychotherapy) 2001 Čari psihoterapije (The Gift of Therapy: An Open Letter to a New Generation of Therapists and Their Patients)[7] 2008 Zurenje u sunce: prevazilaženje užasa od smrti (Staring at the Sun: Overcoming the Terror of Death)[8][9] Filmografija 2003 Bekstvo od smrti (Flight from Death) 2007 Kad je Niče plakao (When Nietzsche Wept) 2014 Lečenje Jalomom (Yalom`s cure)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Velika Srbija je istorijska studija Vladimira Ćorovića u kojoj u sažetom i prijemčivom obliku prikazuje istoriju srpske države od vladavine Stefana Nemanje do pobede u Prvom svetskom ratu i stvaranja jugoslovenske države. Ćorović opisuje vaskrs srpske državne misli nakon oslobođenja od Osmanlija a potom i austrougarske vladavine, ideje o ujedinjenju Jugoslovena, narodne ideale s kraja 19. i početka 20. veka, ratove s Bugarskom i Austrougarskom, savezništva s evropskim silama, prelazak preko Albanije, poraze ali i nesalomivi duh srpske vojske. Ćorović progovara i o intimnim podacima iz života srpskih kraljeva, o njihovim političkim strategijama, o odnosu naroda i državnog sistema. Dr Vladimir Ćorović (Mostar, 27. oktobar 1885. — Elasona, 12. april 1941) je bio srpski istoričar i redovni član Srpske kraljevske akademije. Vladimir Ćorović je rođen 27. oktobra (15. oktobra po starom kalendaru) 1885. godine u Mostaru, u poznatoj srpskoj trgovačkoj porodici,[1] njegov brat je Svetozar Ćorović, jedan od poznatijih srpskih pripovjedača iz hercegovačkog kraja. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Bila je to sredina sa veoma jakom i razbuđenom srpskom nacionalnom svešću, kojoj je ton davala grupa istaknutih književnika, među kojima je bio i njegov brat Svetozar. Godine 1904. Vladimir Ćorović se upisao na Bečki univerzitet, gde je studirao slovensku filologiju, arheologiju i istoriju. Profesori su mu bili čuveni slavisti Vatroslav Jagić, Konstantin Jiriček i Milan Rešetar. Ćorović je bio vrlo aktivan u Srpskom akademskom društvu „Zora“, o kome je 1905. godine objavio knjižicu. Tezom o Lukijanu Mušickom, doktorirao je u Beču 1908. godine. Specijalističke studije nastavio je u Minhenu (1908—1909) kod poznatog nemačkog vizantologa Karla Krumbahera. Neko vreme je boravio u Parizu i Bolonji, gde je istraživao stare slovenske rukopise. Od septembra 1909. godine Ćorović je živeo u Sarajevu, radeći najpre kao kustos, a zatim kao upravnik biblioteke u Zemaljskom muzeju. Tada je počeo period njegovog vrlo snažnog, intenzivnog i raznovrsnog naučnog i književnog rada. Bio je saradnik vrlo značajnih srpskih časopisa, a posebno „Bosanske vile“, „Srpskog književnog glasnika“ i „Letopisa Matice srpske“ (u kome je objavio i svoju disertaciju o Lukijanu Mušickom). Pored ostalog, u Sarajevu je bio sekretar Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva „Prosvjeta“ i priređivač njenog kalendara za 1911. godinu. Nakon atentata Gavrila Principa, 28. juna 1914. u Sarajevu, Ćorovića su uhapsile austrougarske okupacione vlasti. Na poznatom banjalučkom „veleizdajničkom“ procesu, čiji je prvooptuženi bio Vasilj Grđić, Ćorović je najpre osuđen na pet, ali mu je Vrhovni sud povisio kaznu na osam godina robije zbog intenzivnog rada u „Prosvjeti“. Novi austrougarski car i kralj Karlo IV, pod snažnim pritiskom svetske javnosti, izvršio je 1917. godine zamašnu amnestiju političkih zatvorenika, pa je Ćorović pušten iz zatvora u Zenici, gde je uglavnom izdržavao kaznu. Tada se nastanio u Zagrebu, pa je sa grupom jugoslovenski usmerenih pisaca (Niko Bartulović, Ivo Andrić i Branko Mašić) uređivao časopis „Književni Jug“. U to vreme je počela njegova zapažena saradnja sa jugoslovenskim političarima u raznim zemljama, a naročito u Austrougarskoj, kao i pripremanje dokumentarne Crne knjige (Beograd-Sarajevo, 1920) o stradanju i patnjama srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. U ulozi delegata u privremenom narodnom predstavništvu, Ćorović je bio prisutan 1. decembra 1918. godine u Beogradu na svečanom proglašenju ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu. Od 1919. godine, kada je izabran za vanrednog profesora na Filozofskom fakultetu, Ćorović je neprestano živeo u Beogradu. Velikim ličnim radom, izvanrednim naučnim rezultatima, stvorio je redak ugled i uticaj i izuzetnu karijeru: 1921. postao je redovni profesor na Filozofskom fakultetu, za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1922, a za redovnog 1934. godine – proglašen je 16. maja 1935.[2] Dve godine bio je i rektor Beogradskog univerziteta, tokom školske 1934/35 i 1935/36 godine.[3] Smenjen je posle studentskog štrajka u aprilu 1936, poznatog po pogibiji Žarka Marinovića (odn. podnosio je ostavku koju Plenum univerziteta u početku nije želeo primiti).[4] Posle napada Nemaca na Jugoslaviju, napustio je Beograd i krenuo u emigraciju zajedno sa više tadašnjih istaknutih jugoslovenskih političara, ali je avion kojim je upravljao Siniša Sinobad i kojim su putovali oboren 12. aprila 1941. godine iznad Olimpa u Grčkoj. Avion je pao u blizini grada Elasone i u toj nesreći poginuo je i Vladimir Ćorović. Početkom 1910. oženio se Jelenom Skerlić (1887—1960), sestrom Jovana Skerlića. Imali su dve ćerke.[5] Portret Ćorovića, rad Koste Hakmana Na osnovu teksta koji je napisao akademik Radovan Samardžić, Vladimir Ćorović je zastupljen u knjizi Sto najznamenitijih Srba (Beograd - Novi Sad, 1993, str. 529-534). Kada je 1941. nesrećno poginuo, još uvek se nalazio u punoj snazi, bliže sredini nego kraju svoga stvaralačkog puta. Uza sve to, on je ostavio u rukopisu toliko spisa, dobrim delom već pripremljenih za štampu, da bi samo to za nekog drugog naučnika značilo dobar životni bilans., napisao je Samardžić. U knjizi Skriveni svet Vladimira Ćorovića autor Borivoje Marinković na 1063 stranice je izložio svoju studiju o celovitom naučnom, književnom i edicionom korpusu V. Ćorovića, SPKD Prosvjeta, (Bileća-Gacko, 2006). Bibliografija Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Istorija Jugoslavije (V. Ćorović). Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Velika Srbija (V. Ćorović). Veoma je velik Ćorovićev stvaralački opus, koji čine brojne knjige i pojedinačni tekstovi rastureni po raznim časopisima i listovima. Iako su činjeni i značajni pokušaji, još nije sastavljena i kompletna bibliografija njegovih radova i priloga o njemu. Ovo su samo neke njegove knjige: Vojislav Ilić (Mostar, 1906) Srpske narodne pripovijetke (Matica srpska: Novi Sad, 1909) Pokreti i dela (Geca Kon: Beograd, 1920) Ćorović, Vladimir (1920). Crna knjiga: Patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme Svetskog Rata 1914-1918 (1. izd.). Beograd-Sarajevo. Ćorović, Vladimir (1923). Luka Vukalović i hercegovački ustanci od 1852-1862. godine. Beograd: Srpska kraljevska akademija. Ćorović, Vladimir (1924). Velika Srbija. Beograd: Narodno delo. Ćorović, Vladimir (1925). Bosna i Hercegovina. Beograd: Srpska književna zadruga. Ćorović, Vladimir (1928). Ujedinjenje. Beograd: Narodno delo. Ćorović, Vladimir (1929). Naše pobede. Beograd: Narodno delo. Ćorović, Vladimir (1933). Istorija Jugoslavije. Beograd: Narodno delo. Ćorović, Vladimir (1933). Mostar i njegova Srpska pravoslavna opština. Beograd: Planeta. Ćorović, Vladimir (1936). Odnosi između Srbije i Austro-Ugarske u XX veku. Beograd: Državna štamparija Kraljevine Jugoslavije.(Zabranjeno izdanje-tiraž uništen) Ćorović, Vladimir (1939). Političke prilike u Bosni i Hercegovini. Beograd: Politika. Ćorović, Vladimir (1940). Historija Bosne. Beograd: Srpska kraljevska akademija.[6] Posthumno: Istorija Srba (BIGZ: Beograd, 1989), koristeći originalni rukopis Vladimira Ćorovića, priredili istoričari Rade Mihaljčić i Radoš Ljušić. Ćorović, Vladimir (1989). Istorija Srba. knj. 1. Beograd: BIGZ. Ćorović, Vladimir (1989). Istorija Srba. knj. 2. Beograd: BIGZ. Ćorović, Vladimir (1989). Istorija Srba. knj. 3. Beograd: BIGZ. Ćorović, Vladimir (1992). Odnosi između Srbije i Austro-Ugarske u XX veku. Beograd: Biblioteka grada Beograda.

Sa potpisom autora, prvo izdanje U dobrom stanju, malo iskrzani rubovi, kao na slici, podvučena jedna rečenica. Kompaktna, stranice čiste. Putopis američkog novinaa Roberta Sent Džona iz posleratne Jugoslavije. - Doubleday & Company, Garden City, NY, 1948. Hardcover. Condition: Good. - 1st Edition. Doubleday & Company, New York. 1948. Hardcover. - Stated First Edition. Inscribed by the author on the half title page. Book is tight, square, and virtually unmarked. No stuck pages; boards straight. Maps as endpapers. 397 pp 8vo. - This story is about the Balkans after WWII and after Iron Curtain closes on Yugoslavia. His trip takes him to Serbia, Croatia, Slovenia, Macedonia, Bosnia, and Montenegro giving an eloquent personal story with dramatic on-th-spot reportage from people who looked older than their ages but held hopes for the future. A clean presentable copy with a beautiful signature. Inscribed by Author(s). Hardcover : 397 pages Item Weight : 3 pounds Publisher : Doubleday & Co; 1st edition (1948) Language: : English THE SILENT PEOPLE SPEAK by Robert St. John ROBERT ST. JOHN, who told about the war-torn Balkans in From the Land of Silent People, went back last year to that nervous double spot, penetrated the iron curtain, and came back with the exciting story, The Silent People Speak. In Belgrade, St. John found the job of UNRRA inspiring, the attitude of our State Department disappointing, and the work of foreign correspondents maddeningly frustrating. The city itself was much the same as when the German bombs were slaughtering the population, but the people were changed, both in appearance and outlook. But Belgrade is only part of Yugoslavia; the real story of the country lay with the people in the remote interior. With the help of Anita, an interpreter, St. John went to the back country of Serbia, Croatia, Slovenia, Macedonia, Bosnia, and Montenegro, to get the real story of Yugoslavia. Together they traveled through a section of the Balkans that no tourist ever visits. It was the winter of 1947, and they rode through the country in an open jeep or in unheated freight cars, sleeping in the open and in peasant cottages. Everywhere they met the people of the New Yugoslavia, people who looked years older than their real ages but who had survived successive waves of would-be conquerors. The people of the country remembered Robert St. John with affection because of his sympathetic story of the Balkans at war, and they spoke to him freely of their hopes for the future. THE SILENT PEOPLE SPEAK is an eloquent personal story, combining dramatic on-the-spot reportage with a sure feeling for the people and their problems. Tomorrow, has been tasting war and adventure since he went to France as a sixteen-year-old volunteer in 1918. A few years later he was almost killed in a gang war because, as the youngest editor-publisher in the Middle West, he had campaigned to drive Scarface Al Capone out of Cicero, Illinois. In World War II he was wounded when a Greek troop train he was on was strafed by a German plane. After twenty years as a newspaperman he became a radio commentator and public lecturer during the war. In his books, broadcasts, lectures, magazine articles, and newspaper stories, “people” have always been St. John’s theme. Contents Foreword Part One THIS IS ANYMAN’S LAND 1. Lights and Shadows Part Two THIS IS BELGRADE 2. The Chase of the Will-o’-the-Wisp Begins 3. Who Said the Dead Don’t Cry? 4. If There’s No Spark, Make One 5. Angels on the Ceiling 6. She Called Them “My People” 7. Proving That You Can’t Always Tell 8. Also Proving That You Can’t Always Tell 9. “The Terror” 10. Freedom—To Wander 11. The Man Who Would Not Be King 12. “Sympattcna” 13. Good-by to All That Part Three THESE` ARE THE BOSNIANS 14. Welcome to Sarajevo 15. It All Depends on the Point of View 16. The Dance of Death 17. “A Sea of Ink and the Sky for My Paper” 18. Wealthier Than a Sultan—Once 19. Now They’re Just Bandits 20. There Are No Plovics Any More 21. Good Steel Doesn’t Break 22. Atom Bombs Could Do No Worse 23. Why? 24. Counting the Dead Isn’t Easy 25. Headline Writers Would Call It a “Food Riot” 26. Then They Always Say “lzvtnite” 27. To Poultrymen It’s a Disease 28. The Old Man from Selani 29. Red, Red Flows the Drina 30. Always the Same Question 31. Dwarfed Bodies, But Minds Alive 32. “I Forgot to Tell You . . 33. As Yellow As Glittering Gold 34. The Miracle of Cajnice 35. An Enemy of the Regime 36. Forgive the Man Who Killed Your Mother? 37. Little Rubber Balls 38. Its Stones Were Flecked with Pink 39. Education—Yugoslav Style 40. This Was Her “Baby”! 41. Some Still Live in the Hills Part Four THESE ARE THE DALMATIANS 42. Niko the Apotekar 43. More “Enemies of the Regime” 44. Women Without Men 45. But They Do Sing 46. They Love Their Adriatic 47. Labor—Before, During, After 48. They Call “Hi, Serge!” 49. One Hundred Thousand Guests for Dinner 50. Sunday Is Sunday Is Sunday 51. “Who Wants to Work?” Part Five THESE ARE THE MONTENEGRINS 52. It Keeps You Young for Life 53. Yugoslavia Under a Miscroscope 54. “Never a Race of Mightier Mountaineers” 55. Wanted—More Trucks, Fewer Diplomats Part Six THESE ARE THE CROATIANS 56. Culture and Thin Bread 57. Rankin, Pennsylvania 58. Lidice with a Serbian Name 59. “Bloto” Is Perfect 60. Back to Wagging Tongues Part Seven THIS IS THE VOJVODINA 61. Land of Plenty 62. UNRRA at Work Part Eight THESE ARE THE SERBS 63. All Is Not Leaves in a Teacup 64. Milan, Milan, Milan 65. More Beast Than Man 66. Brother Against Brother 67. Her First Corsage 68. Believing Isn’t Seeing Part Nine THIS IS GREECE 69. Luxury Interlude 70. Millions for Cosmetics; Not a Cent for Reconstruction 71. “Me and My Shadow” Part Ten THESE ARE THE MACEDONIANS 72. “Srecan Put to Myself 73. And the South Progresses Too Part Eleven THIS IS YUGOSLAVIA’S YOUTH 74. “Three Meters Tonight!1 Part Twelve THIS IS STRICTLY PERSONAL 75. Lost Is Found Part Thirteen THIS IS BELGRADE AGAIN 76. Capital Potpourri 77. May Day Isn’t Only Baskets Part Fourteen THESE ARE THE SLOVENES 78. More West Than East 79. Without Portfolio 80. “Sorta Like a Son” 81. Faithful to a Phenomenon 82. Gold Is Not Golo 83. Impact Psychological 84. Genteel Discontent 85. Brooklyn in a Castle 86. From Taxes to Sex 87. Blood or Star Dust Jugoslavija, Srbija, Bosna, Beograd, Sarajevo, Crna Gora, Drugi svetski rat, Srbi, Hrvati

Autor - osoba Đuković, Isidor, 1927- = Đuković, Isidor, 1927- Naslov Nađmeđer : austrougarski logor za Srbe : 1914-1918. / Isidor Đuković Ostali naslovi Nađmeđer - austrougarski logor za Srbe Vrsta građe stručna monografija Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2016 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Bratislava : Udruženje Srba u Slovačkoj = Spolok Srbov na Slovensku ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2016 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 398 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Stojančević, Vladimir Matijašević, Maša Pavlović, Vladimir, 1950- = Pavlović, Vladimir, 1950- Micić, Snežana ISBN 978-80-972279-0-6 (USS; karton) Napomene Prema predgovoru, ovo je 2. izd. Autorova slika Tiraž 500 O Isidoru Đukoviću: str. 397-398 Iz recenzije akademika Vladimira Stojančević[a]: str. [399] Napomene i bibliografske reference uz tekst Summary / translated by Maša Matijašević ; Le résumé / traduit par Vladimir Pavlović ; Rezюme / perevela Snežana Micić Bibliografija: 389-392 Registar. Predmetne odrednice Nađmeđer (koncentracioni logor) -- Slovačka -- 1914-1918 Prvi svetski rat (1914-1918) -- Ratni zarobljenici -- Srbi -- Nađmeđer Srbi -- Žrtve rata -- Nađmeđer -- 1914-1918 – Spiskovi Isidor Đuković (1927) vrstan je znalac istorije našeg naroda u Prvom i Drugom svetskom ratu, o čemu je napisao više knjiga, među kojima je i „Nađmeđer – austrougarski logor za Srbe 1914–1918“. Autor navodi da je da je knjiga nastala posle dugog istraživanja po arhivama, literature ali i boravka u Nađmeđeru – logor je pod vedrim nebom formiran krajem leta 1914. godine, bio je najveći i nalazio se između Bratislave i Komorana. U Nađmeđeru je sahranjeno oko 6.000 Srba. Đuković je u knjizi objavio podatke o umrlim i sahranjenim u ovom startištu Srba, danas u Slovačkoj. Prema rečima recenzenta Vladimira Stojančevića, ova knjiga je dragoceni doprinos priznavanju istorijske prošlosti Srba u jednom od najsudbonosnijih trenutaka celokupne njegove dotadašnje istorije. Delo Isidora Đukovića jedno je „od najdokumentovanijih i najuspelijih, kako po uvodnoj studiji, tako i po spisku nastradalih Srba u Nađmeđeru.“ Logor Nađmeđer (Veliki Međer, mađ. Nagy Megyer, slov. Velký Meder) je prvi osnovani austrougarski logor za Srbe. Zvanični naziv mu je bio „Carski i kraljevski logor za ratne zarobljenike Nađmeđer” (Kaiserliches und Königliches Kriegsgefangenenlager Nagymegyer). Osnovan je u avgustu 1914. a rasformiran u oktobru 1918. godine. U njemu je privremeno ili stalno boravilo oko 21000 interniranih osoba, a broj procenjuje se da je broj srpskih žrtava između 6000 i 7000. U logor je takođe interniran i značajan broj civilnih i vojnih lica Kraljevine Crne Gore, od kojih je ubijeno ili je umrlo od loših uslova oko šest stotina. Broj interniranih osoba koje su boravile u logoru je u svakom trenutku bio između 5000 i 10000 ljudi. Nalazio se na adi na Dunavu u blizini varoši Nađmeđer (danas Veljki Medjer u Slovačkoj). Osnivanje logora i uslovi u njemu Logor je osnovan na goloj ledini ograđenoj bodljikavom žicom. Obezbeđenje logora je koristilo 15 metara visoke stražarnice i reflektore za noćno osmatranje. Prvih nekoliko meseci su ratni zarobljenici živeli na otvorenom u vlazi i blatu bez tople odeće i obuće, uz lošu ishranu i grub odnos stražara. Krajem oktobra su zarobljenici počeli sa izgradnjom prizemnih baraka koje su završene po velikom snegu koji je pao već početkom novembra. U 36 tipskih baraka bilo je predviđeno da se smesti 6000-12000 ljudi. Veliki broj logoraša nije ni dočekao useljenje u barake već su umrli i sahranjeni na logorskom groblju. Loša uslovi i loša kolektivna higijena su ubrzo uzrokovali pojavu zaraznih bolesti, dizenterije, trbušnog i pegavog tifusa kao i tuberkuloze. Svi logorski lekari odgovorni za zdravstveno stanje logoraša su ubrzo pod raznim izgovorima napustili svoje dužnosti, a tri lekara logoraša (dr. Dragomirović, dr. Martinović i dr. Zarubica) su preuzeli brigu o zdravstvenom stanju logoraša. Tri lekara na više hiljada izmorenih i bolesnih ljudi su bili nedovoljni da suzbiju epidemije koje su svakodnevno odnosile ljudske živote. Od decembra 1914. do maja 1915. su logoraši masovno umirali, a dnevni broj umrlih dostizao je i broj od 80 ljudi. Preživeli logoraši su decembra 1915. preseljeni u neke od drugih logora, a na njihovo mesto su dovedeni novi zarobljenici i internirani civili iz Srbije. Uslovi za život u logoru su bili očajni, a logoraši u oskudnoj odeći i obući stalno izloženi gladi i lošim postupcima stražara. Upućivani su na teške poslove u kamenolome, rudnike, fabrike, seču šuma i poljoprivredna imanja. Osim ovih radova često su ih slali na Tirolski front da u opasnim uslovima kopaju rovove i rade druge teške i opasne poslove, a za greške su kažnjavani smrću. Grupe za front su imale po 1000 ljudi koji su bili upućivani na šest meseci, od kojih je polovina redovno stradala. Iscrpljeni i izranjavani ostaci ovih grupa su internirani u logor Ašah na Dunavu. Broj stradalih Arhiva logora Nađmeđer je izgorela u požaru, pa je naknadno formirana nova u kojoj je broj interniranih civila sveden na simboličnu meru. Izostavljena su imena žena, dece i staraca koji nisu bili vojni obveznici, iako ih je, prema svedočenju preživelih, bilo znatno više koji su umirali. Spisak sahranjenih na groblju Nađmeđer je sastavio I. Đurković (2002) na osnovu više izvora, U ovom spisku je evidentirano 5927 umorenih Srba i 73 ruska logoraša, a procenjuje se da bi ovaj broj trebalo da je značajno veći, jer je obnovljena logorska evidencija bila nepotpuna. Poslednji preminuli logoraš Bogdan Nikolić sahranjen je 29, oktobra 1918. godine. Veliki logor Nađmeđer je bio povezan sa nizom manjih logora na teritoriji današnje Slovačke republike, u kojima je takođe bilo srpskih interniraca, na čijim grobljima je sahranjen veći broj logoraša, kao što su Komarno (361 osoba), Šamorin, Trnava (183 osobe), Trenčin (171 osoba), Ilava, Žilna (84 osobe), Banska Bistrica itd. Logorsko groblje Logorsko groblje Nađmeđera sa malom kapelom je čuvano i održavano do 1938. godine kada je ova teritorija pod pritiskom nacističke Nemačke prešla u ruke Mađara. Od 1938 do 1945. godine groblje je oskrnavljeno i rastureno, od strane tadašnjih mađarskih vlasti, a ograda i većina spomenika su uništeni. Posle Drugog svetskog rata su Čehoslovačke vlasti podigle novu ogradu i uredile centralni deo groblja, da bi po osamostaljivanju Slovačke republike sa polovine groblja uklonjeni spomenici i napravljen poligon za trening pasa. Isidor Đuković je rođen 12. avgusta 1927. godine u selu Kriva Reka, Gornji Milanovac. Osnovnu školu je završio u Šilopaju, a gimnaziju učio u Gornjem Milanovcu. U JNA je napredovao do čina potpukovnika i na lični zahtev, 1978. godine, penzionisan. Za vreme službe u JNA objavljivao je u: Narodnoj armiji, Frontu, Vojnotehničkom glasniku, Mornaričkom glasniku i Vojnom delu. Krajem 1967. dobio je nagradu “22. decembar” za rad objavljen u Vojnom glasniku koji je ocenjen kao najbolji u svim vojnim časopisima te godine. Po penzionisanju je nastavio da piše o istorijskim temama iz Prvog svetskog rata, u kome je izgubio više predaka, i Drugog svetskog rata, čime je povezivao tradiciju generacija. MG147 (N)

kao na slikama retko u ponudi SAGA O ZVEZDI; Mihailo Miša Kravcev INTELEKTA: 2005. 222str. 23cm Fudbalski klub Crvena zvezda[a] je srpski fudbalski klub iz Beograda i deo je SD Crvena zvezda. Crvena zvezda je najtrofejniji fudbalski klub u Srbiji osvojivši ukupno 68 titula, uključujući 34 domaća šampionata,[2] 27 nacionalnih kupova,[3] dva nacionalna superkupa,[4] jedan liga kup (kup prvoligaša),[4] dva Mitropa kupa, jedan Kup šampiona i jedan Interkontinentalni kup. Najveći uspeh postignut je 1991. godine kada osvaja Kup evropskih šampiona u Bariju i Interkontinentalni kup u Tokiju iste godine. Bilo je to najveće dostignuće Crvene zvezde i bilo kog srpskog, a tada i jugoslovenskog fudbalskog kluba. Pored tog uspeha u evropskim takmičenjima, izdvaja se i finale Kupa UEFA 1979, gde su poraženi od Borusije iz Menhengladbaha. Igra na svom stadionu koji od 2014. nosi ime po legendi Crvene zvezde Rajku Mitiću, sa kapacitetom od 51.755 sedećih mesta. Stadion je među domaćom publikom poznat kao Marakana po nazivu istoimenog stadiona u Brazilu, iako mu to nikad nije bio zvaničan naziv. Prema većini istraživanja Crvena zvezda je najpopularniji klub u Srbiji[5] i Beogradu.[6] Takođe veoma je popularan gotovo u svim susednim državama ali i među srpskom populacijom širom sveta. Klub ima dugogodišnje rivalstvo sa Partizanom. Od 2011. godine postoji i Ženski fudbalski klub Crvena zvezda. Istorija Nastanak i prva titula (1945—1951) Dok je Drugi svetski rat još uvek trajao, u oslobođenim delovima zemlje izvršena je celokupna reorganizacija sportskog života. Veliki broj predratnih klubova je prestao da postoji, te su umesto njih osnivani novi. Jedan od najpoznatijih fudbalskih klubova koji je tada ugašen bila je beogradska Jugoslavija. Tokom februara 1945. godine omladinci, članovi Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije, počeli su pripreme za osnivačku skupštinu jednog omladinskog fiskulturnog društva, sa ciljem da bude sastavljeno od raznih sportskih sekcija.[7] U duhu tog vremena nosilo je naziv Omladinsko–fiskulturno društvo (OFD) koje je 4. marta preraslo u Crvenu zvezdu.[7][8][9] Inicijativa za osnivanje sportskog društva potekla je od Zorana Žujovića i Slobodana Ćosića, a među osnivačima su još bili i Nebojša Popović, Svetozar Gligorić, Mira Petrović i Milovan Ćirić. Novoosnovanom klubu su tada pripali stadion,[10] i klupske prostorije SK Jugoslavije, a sticajem okolnosti boja kluba je bila ista kao i boja kluba sveže ugašene SK Jugoslavije, ali sa totalno drugačijim konotacijama. Crvena zvezda nema nikakvih dodirnih tačaka sa SK Jugoslavijom te se ne može smatrati nikakvim naslednikom istog kluba, a glavni razlog je činjenica da je Crvena zvezda ustrojena prema tzv. sovjetskom fiskulturnom (sportskom) modelu. Tim je dobio ime posle duge rasprave između tadašnjih potpredsednika sportskog društva Slobodana Ćosića i Zorana Žujovića.[7][11] Posle brojnih predloga (Mladost, Udarnik, Torpedo, Dinamo, Lokomotiva itd.), najzad je Ćosić rekao: „Da naše društvo nazovemo Zvezda!“, na šta je Žujović spontano dodao: „Odlično, samo, kad je Zvezda - neka bude crvena.“[12] Sa ovim predlogom svi prisutni su se sa zadovoljstvom složili, mada je bilo predloga da se klub nazove i Plava zvezda. Određene su i boje: crveno-plavo-belo sa belom petokrakom zvezdom na crvenoj podlozi dresa. Prvo rukovodstvo kluba su činili Đorđe Paljić koji je bio predsednik, Zoran Žujović i Slobodan Ćosić koji su obavljali funkcije potpredsednika, Ljubiša Sekulić je bio sekretar, ekonom Predrag Đajić, a vođa fudbalske sekcije je bio Kosta Tomašević. Prva utakmica je odigrana protiv Prvog bataljona Druge brigade KNOJ-a. Zvezda je dobila taj meč sa 3-2, a strelac prvog gola je bio Kosta Tomašević.[7][8][13] Utakmica je odigrana na stadionu „Avala“ (bivše igralište SK Jugoslavije) pred oko 3000 gledalaca.[14] Sedam dana kasnije Zvezda je igrala protiv igrača britanske armije i pobedila sa 12:0. Tokom 1945. godine klub je odigrao oko 36 mečeva. Crvena zvezda je zabeležila pobede u 30 mečeva, igrala nerešeno 5 i izgubila jedan meč od Rumunije u Temišvaru 23. septembra 1945. godine. Posle osvojenog prvenstva Srbije 1945/46, Crvena zvezda je osvojila Kup Jugoslavije 1948. pobedom od 3:0 u finalu nad Partizanom. Taj uspeh je ponovljen i u naredne dve godine, pobedama u finalima prvo nad Našim krilima (3:2), a zatim i nad zagrebačkim Dinamom (3:0). Niz velikog uspeha je nastavljen i 1951. kada je klub po prvi put postao prvak Jugoslavije. Iako se na samo tri kola pred kraj prvenstva činilo da je prvenstvo rešeno jer je Dinamo imao pet bodova više u odnosu na Zvezdu, a tada su se za pobedu dobijala dva boda. Prvo je Zvezda iskoristila poraz Zagrepčana od Sarajeva, a zatim ih je i međusobnom duelu savladala. Na taj način im je pred poslednje kolo prišla na samo bod zaostatka. U tom poslednjem kolu BSK je uspeo da Dinamu uzme bod, a Crvena zvezda je uspela da dobije Partizan sa 2:0. O tituli prvaka je odlučila bolja gol-razlika koja je bila na strani Zvezde. Pedesete - prva era dominacije (1952—1958) Bora Kostić, najbolji strelac u istoriji kluba. Crvena zvezda je narednu titulu osvojila u sezoni 1952/53., ali su se prave promene u klubu dogodile sredinom te decenije. Tada je na mesto predsednika kluba došao Dušan Blagojević, Slobodan Ćosić je postao generalni sekretar, a na mestu tehničkog direktora se našao Aca Obradović, poznatiji pod nadimkom „Doktor O“. Oni su stvorili generaciju igrača koja je pet godina dominirala domaćim prvenstvom i koja je ostvarila značajne rezultate i na međunarodnoj sceni. U Evropa kupu I, ova generacija je uspela da stigne do polufinala u sezoni 1956/57. Nakon toga je osvojen i Dunavski kup 1958. Tim u kome su igrali fudbaleri kao što su Beara, Durković, Stanković, Popović, Mitić, Kostić, Šekularac, osvojili su četiri titule prvaka i dva Kupa, i pri tome ni u jednoj od tih pet sezona nisu ostali bez trofeja. Zvezdina igra bila je brza i napadačka, što je klubu veoma brzo donelo veliku popularnost u zemlji i svetu. Paralelno sa uspesima na terenu, Obradović je oformio osnovu stručnog rada na kojoj će se bazirati kasniji veliki uspesi Crvene zvezde. Kriza i novi stadion Crvene zvezde (1958—1966) Kraj pedesetih bio je prvi period dominacije jednog kluba na jugoslovenskoj fudbalskoj sceni. U narednih sedam sezona, Crvena zvezda je uspela da osvoji samo jednu titulu i jedan kup, što nije bilo dovoljno za klub sa renomeom i ambicijama kakav je Crvena zvezda. Plasman tokom ovih sezona je bio najgori u istoriji kluba (uključujući i sedmo mesto 1963). Crvena zvezda je čak četiri puta završavala ispod trećeg mesta na tabeli (pre i posle toga, Crvena zvezda nikada nije padala ispod trećeg mesta u SFRJ, SRJ, SCG i Srbiji). Čak i tada, bilo je jasno da je Crvena zvezda daleko najpopularniji klub u zemlji, a njeni porazi su teško padali navijačima. Tako da se dešavalo da su u nekim prilikama navijači Zvezde uletali na teren i rušili golove. U sezoni 1962/63, klub je uspeo da postigne samo 21 gol, što je, na primer, polovina iznosa koji je Vojvodina postigla, iako je ona završila pet mesta niže na tabeli. Stadion Crvene zvezde Sa druge strane, Crvena zvezda je ostvarila dobre rezultate na međunarodnoj sceni. U Kupu sajamskih gradova 1961/62, Crvena zvezda je u četvrtfinalu izbacila Espanjol, dok je u polufinalu za protivnika dobila Barselonu. U obe utakmice Barselona se pokazala kao bolji tim i Crvena zvezda je eliminisana. Međutim, posle samo osam meseci, katalonski klub je poražen od Crvene zvezde u istom takmičenju, samo ovaj put u drugom kolu. Na kraju čak ni pobeda od 2:0 kod kuće protiv Rome u četvrtfinalu nije bila dovoljna za prolaz dalje, jer je prvi meč Roma dobila sa ubedljivih 3:0. Pored međunarodnih uspeha, Crvena zvezda je krajem 1959. počela sa izgradnjom novog stadiona na mestu starog.[15] U naredne četiri godine, Crvena zvezda je svoje domaće utakmice igrala na stadionu JNA i Omladinskom stadionu (ovo se može uzeti kao jedan od razloga za loše rezultate u ovom periodu). Novi stadion je otvoren 1. septembra 1963. utakmicom Crvene zvezde i Rijeke (2:1), a vremenom je stadion, zbog svog velikog kapaciteta i atmosfere koju su navijači stvarali, dobio nadimak Marakana, po čuvenom stadionu Marakana u Brazilu.[15] Tokom prve sezone postojanja stadiona, Crvena zvezda je pod vođstvo trenera Milorada Pavića osvojila duplu krunu. Ključni momenat desio se 1966, kada je novi trener postao Miljan Miljanić. U narednih osam godina, Miljanić je transformisao Crvenu zvezdu u visokocenjeni evropski klub. Do tada jugoslovenski fudbal je prošao kroz uvodnu fazu testiranja i dominacija Crvene zvezde i Partizana se nastavila. U narednih 25 godina Zvezda će biti konstantan favorit za trofeje, dok će se samo njihovi protivnici menjati. Godine 1968, Crvena zvezda je osvojila svoj drugi trofej Mitropa kupa, a nakon osvajanja se povukla iz Mitropa kupa da bi se više posvetila drugim evropskim takmičenjima. Miljanićeva era (1966—1975) Dragan Džajić, treća „Zvezdina zvezda“. Miljan Miljanić je bio fudbaler Crvene zvezde tokom pedesetih, ali je slavu postigao tek za vreme njegovog mandata kao glavnog trenera Crvene zvezde, gde je postavljen u leto 1966. godine. U prvoj sezoni, on je potpuno promenio postavu igrača i klub je završio peti na tabeli, isto kao i prethodne godine. Nakon toga, generacija koju je predvodio Dragan Džajić, jedan od najboljih jugoslovenskih fudbalera svih vremena i jedan od najboljih levih krila sveta, počela je da ostavlja dubok trag u jugoslovenskom fudbalu. To je bilo prvi put da je Crvena zvezda osvojila tri prvenstvene titule zaredom, a svaki navijač Zvezde je znao imena Dujkovića, Đorića, Dojčinovskog, Karasija, Aćimovića, Lazarevića, Krivokuće i Ostojića. U to vreme Crvena zvezda je takođe postala zvučno ime na evropskom nivou, postavljajući standarde koje je mali broj klubova sa istoka mogao da prati. Fokus na Kup Jugoslavije 1971. doveo je do toga da u sezoni 1970/71. klub zabeleži svoj drugi najgori plasman ikad, šesto mesto, međutim taj utisak je poboljšan osvajanjem Kupa. Dva puta je trijumfovala u Super kupu, susretu šampiona države i osvajača nacionalnog kupa (1969. godine bila je bolja od pobednika kupa Dinama, a dve godine kasnije savladala aktuelnog prvaka Hajduka). Osvojen je i jedan Liga kup (Kup prvoligaša) 1973. godine. Pored osvajanja Kupa, Crvena zvezda je takođe stigla i do polufinala u Kupu evropskih šampiona 1970/71, gde ju je ipak izbacio grčki Panatinaikos. U prvom meču, Crvena zvezda je pred 100.000 svojih navijača u Beogradu pobedila Grke sa ubedljivih 4:1 i izgledalo je da se nalazi u odličnoj poziciji, međutim, u revanšu u Atini poražena je sa 3:0 i tako je zbog gola u gostima propustila još jednu priliku da zaigra u finalu. Pojavili su se neki novi igrači, kao što su Vladimir i Ognjen Petrović, Bogićević, Filipović i Janković. Osim što je donosila mnogo radosti svojim navijačima, u toj eri, Crvena zvezda je bila klub koji se gledao sa zadovoljstvom. Tokom osam godina pod vođstvom Miljanića, ona je sedam puta bila klub sa najviše postignutih golova (Velež je 1972. postigao jedan gol više). U Kupu evropskih šampiona 1973/74. Crvena zvezda je u osmini finala izbacila Liverpul, a pobedivši Liverpul ona je postala tek drugi strani klub koji je uspeo da pobedi Liverpul na Enfildu (posle Ferencvaroša u Kupu sajamskih gradova 1967/68.) i jedini klub koji je pobedio Liverpul na domaćem terenu u Kupu šampiona u 20. veku.[16] Međutim, Crvena zvezda je već u četvrtfinalnom dvomeču izgubila od Atletiko Madrida ukupnim rezultatom 2:0. Sledeće sezone, Crvena zvezda se sastala sa Real Madridom. Štampa je meč proglasila kao susret Džajića i Kamača, pošto je Džajić tada bio jedan od najboljih levih krila a Kamačo jedan od najboljih odbrambenih igrača. U prvom meču, Crvenu zvezdu je na Santijago Bernabeu dočekao Miljan Miljanić, koji je sada vodio Real, kao i 125 hiljada navijača, i poražena je rezultatom 2:0. U Beogradu pred 100 hiljada gledalaca, Crvena zvezda je uspela da poravna ukupan rezultat golovima Džajića i golmana Petrovića. Crvena zvezda je konačno pobedila sa 6:5 u penalima i tako se po prvi put plasirala u polufinale Kupa pobednika kupova. U polufinalu je za protivnika dobila Ferencvaroš iz Budimpešte. Crvena zvezda je prvi meč u gostima izgubila sa 2:1, a revanš meč će uvek biti zapamćen kao meč sa najvećom posetom na stadionu Crvene zvezde. Iako je zvanično prodato 96.070 ulaznica, procenjuje da je na stadionu bilo oko 110.000 gledalaca. Svi su otišli kući razočarani, jer su gosti golom iz penala u 83. minutu postavili konačan rezultat na 2:2 i tako je Ferencvaroš otišao u finale.[17] Održavanje dominacije - prvo evropsko finale (1976—1986) Kako to obično biva, kada veliki trener ode, to podrazumeva pad u rezultatima, a dve sezone nakon odlaska Miljanića su prošle manje uspešno za Zvezdu. Tek po dolasku Gojka Zeca na poziciju trenera klub se stabilizovao i Crvena zvezda je 1977. ponovo slavila osvajanje titule nacionalnog prvaka. Bio je to uvod u eru Branka Stankovića, čija je vladavina kao glavnog trenera trajala četiri godine, a u kojoj je Crvena zvezda osvojila tri trofeja i igrala prvo veliko evropsko finale. Nakon što je Dragan Džajić prešao u Bastiju, tim su predvodili četvrta „Zvezdina zvezda“ Vladimir Petrović Pižon, Dušan Savić i Miloš Šestić. Prva sezona sa Gojkom Zecom na čelu je bila bukvalno prava demonstracija sile, titula je osvojena sa prednošću od 9 bodova u odnosu na rivale, što je, do tada, bila najveća razlika u istoriji lige. Zvezdini napadači, predvođeni Zoranom Filipovićem, postigli su 67 golova protiv njihovih rivala u ligi (sledeći na listi iza njih je bio banjalučki Borac sa 53 postignutih golova). U narednoj sezoni, Crvena zvezda je osvojila drugo mesto u prvenstvu, čime je otvoren put za veliki nastup u sezoni 1978/79. Kupa UEFA. Nakon što je izbacila timove kao što su Arsenal, Vest Bromič albion i Herta Berlin, Crvena zvezda je po prvi put zaigrala u finalu nekog evropskog takmičenja. A tamo, Crvena zvezda se sastala sa Borusijom Menhengladbah, koja je odigrala pet evropskih finala od 1973—1980. Nemce je u prvom meču u Beogradu dočekalo oko 90 hiljada navijača, i Crvena zvezda je dobro krenula golom Šestića u 21. minutu, ali je Jurišić autogolom u 60. minutu dao Borusiji psihološku prednost pred revanš. Ova utakmica je odigrana na Rajn stadionu u Diseldorfu, gde je italijanski sudija Mikeloti dosudio sporni penal za Nemce u 15. minutu, a danski fudbaler Alan Simonsen je zapečatio sudbinu Crvene zvezde. Borusija je tako u finalnom dvomeču pobedila ukupnim rezultatom 2:1.[18] Stanković je prvu titulu prvaka kao trener (kao igrač je četiri puta bio prvak) osvojio 1980, dok je Zvezda u finalu Kupa poražena od zagrebačkog Dinama pa joj je izmakla dupla kruna, a naredne sezone titula u prvenstvu je odbranjena. Period od jedanaest godina bez trofeja u Kupu, ubedljivo najduži u klupskoj istoriji, završio se u proleće 1982, kada je Crvena zvezda u finalu pobedila Dinamo Zagreb ukupnim rezultatom 6:4 (2:2 u Zagrebu i 4:2 u Beogradu). Do tada, dogodila se prva promena trenera tokom sezone još od pedesetih, Stevan Ostojić je zamenio Stankovića. U ovom periodu, Crvena zvezda je dva puta stizala do četvrtfinala Kupa evropskih šampiona. Godine 1981. tu ju je zaustavio milanski Inter, a 1982. Anderleht. Gojko Zec se 1983. vratio u klub, zatekavši samo jednog igrača iz šampionske generacije koju je trenirao 1977 – Miloš Šestić. Zec je slično ponovio uspeh iz njegovog prethodnog mandata, osvojivši titulu u prvoj sezoni. Narednu sezonu 1984/85. Crvena zvezda je završila na četvrtom mestu na tabeli, dok je nakon tri godine ponovo osvojila Kup, pobedivši u finalu Dinamo Zagreb. Posebno nakon što su Petrović i Savić otišli tokom sezone 1982/83, Šestić je postao lider nove generacije, čiji su igrači bili Ivković, Elsner, Boško i Milko Đurovski, Musemić, Milovanović, Janjanin i Mrkela. Kraj ere Gojka Zeca poklopio se sa najvećim skandalom u istoriji jugoslovenskog fudbala, Šajberovim slučajem, zbog kojeg je država imala dva prvaka u jednoj sezoni. Crvena zvezda je prvo izgubila pa ponovo osvojila titulu 1986, pre nego što joj je oduzeta za zelenim stolom. Crvena zvezda je iste sezone stigla i do četvrtfinala Kupa pobednika kupova, gde je poražena od Atletiko Madrida. Klupski šampion Evrope i sveta (1986—1991) Stvaranje tima Planovi vezani za evropske uspehe Zvezde i njeno jačanje u Evropi počeli su da se sprovode sredinom 1980-ih godina.[19] Zvezda je do tada igrala solidno protiv inostranih timova. Igrači koji su činili prvi tim su bili iz omladinskog tima ili su dovođeni iz manjih klubova u zemlji. Tadašnji rukovodeći ljudi kluba Dragan Džajić i Vladimir Cvetković doneli su odluku da postojećim omladincima priključe najkvalitetnije domaće igrače. Time bi Crvena zvezda mogla da parira najjačim evropskim timovima i da bude kandidat za evropske trofeje. Već 1986. godine kreće realizacija njihovog plana, i prva pojačanja u Zvezdi su bili Borislav Cvetković i Milivoj Bračun iz Dinama, a iz niškog Radničkog došao je Dragan Stojković Piksi.[19] Godine 1987, u Crvenu zvezdu stižu Dragiša Binić i Robert Prosinečki.[19] Dejan Savićević i Darko Pančev dolaze 1988. godine.[19] Belodedić se priključuje klubu iz rumunske Steaue 1989. godine ali pravo nastupa stiče tek u proleće 1990.[19] U sezoni (1988/1989) Crvena zvezda je igrala protiv italijanskog Milana (koji je te sezone postao evropski prvak), gde su obe utakmice završene nerešenim rezultatom 1-1 a Milan je prošao na penale.[20] U domaćem prvenstvu šampion je postala novosadska Vojvodina. Tako je Crvena zvezda u sezoni 1989/1990 igrala u Kupu UEFA gde je u trećem kolu ispala od Kelna ukupnim rezultatom 3-2.[21] Leta 1990. godine Dragoslava Šekularca dotadašnjeg trenera koji je osvojio titulu državnog prvaka menja Ljupko Petrović.[22] Timu se ponovo priključuje i Vladimir Jugović koji je do tada bio na pozajmici u Radu. Međutim Zvezdu napušta njen dotadašnji kapiten Dragan Stojković koji odlazi u Olimpik iz Marselja,[23] tim sa kojim će Zvezda igrati u finalu KEŠ-a naredne godine. Najveće pojačanje stiže iz Vojvodine, Siniša Mihajlović, čiji je transfer bio rekordan u tadašnjoj Jugoslaviji. Pohod na svetski vrh mogao je da počne. Sezona 1990/91 Tim Crvene zvezde pred finale u Bariju. Crvena zvezda je u pohod na Kup evropskih šampiona krenula sa velikim ambicijama. U prethodnih četrnaest godina redovno je igrala u Evropi i na proleće. U to vreme bila je jedan od najboljih timova iz istočne Evrope. U Kupu šampiona te sezone najjači timovi su bili Bajern Minhen, Real Madrid i Milan. U prvom kolu Crvena zvezda je dobila švajcarski tim Grashopers, koji je bio predvođen Otmarom Hicfeldom (osvojio Ligu šampiona sa Borusijom Dortmund (1997) i Bajernom (2001)).[24] U prvom meču na beogradskoj Marakani bilo je 1:1 (Peter Kecle - Dragiša Binić). U drugom meču u Cirihu Crvena zvezda je ubedljivo pobedila sa 1:4 (Kecle - Prosinečki (2 gola), Pančev, Radinović). U sledećem dvomeču Crvena zvezda je igrala protiv škotskog tima Glazgov Rendžers.[25] U prvom duelu bilo je 3:0 za Zvezdu (Braun autogol, Robert Prosinečki, Darko Pančev). U drugom meču na stadionu Ajbroks bilo je 1:1 (Mekkoist - Pančev) tako da je Crvena zvezda prošla dalje i ponovo dočekala proleće u Evropi. Tada je u četvrtfinalu izvučen tim iz Istočne Nemačke, Dinamo Drezden.[26] Prvi meč se opet igrao u Beogradu i Zvezda ga je dobila sa 3-0 (Prosinečki, Binić, Savićević). U drugom meču došlo je do incidenta koji su izazvali navijači domaćeg tima tako da je UEFA registrovala taj meč sa 3-0 u Zvezdinu korist i tako se srpski klub plasirao u polufinale. Do prekida Zvezda je vodila sa 1-2 (Gičov - Savićević, Pančev). U polufinalu izvučen je Bajern Minhen a u drugoj utakmici su igrali Olimpik Marselj i Spartak Moskva.[27] U prvom meču koji je igran na Olimpijskom stadionu u Minhenu bilo je 1-2 za Crvenu zvezdu (Volfart - Pančev, Savićević). Druga utakmica na Marakani ostaće upamćena kao jedan od najneizvesnijih duela koje je Zvezda odigrala na svom stadionu. Rezultat je na kraju bio 2-2 (Mihajlović, Augentaler (autogol) - Augentaler, Bender).[28] Bari Glavni članak: Finale Kupa šampiona 1991. Suvenir mini replika pehara osvojenog u finalu 1991. Najveći uspeh Crvene zvezde je vezan za 1991. kada je 29. maja u italijanskoj luci Bari postala prvi klub iz Jugoslavije (tadašnje SFRJ) koji je osvojio naslov prvaka starog kontinenta.[29] Utakmica je igrana na tada novom Stadionu Sveti Nikola koji je izgrađen za potrebe Svetskog prvenstva u fudbalu koje je održano 1990. godine. Nakon pobede nad Bajernom iz Minhena, tim se u potpunosti okrenuo utakmici finala koju je Zvezda igrala protiv Francuskog šampiona Olimpika iz Marselja. Ekipa je otputovala u Italiju nedelju dana pre meča. Ovo je omogućilo da se tim spremi u miru i tišini. Od same utakmice se očekivalo da će biti ofanzivna zato što je Zvezda na dotadašnjih 8 utakmica dala 18 golova a Marselj je postigao 20 golova na istom broju mečeva. Međutim treneri oba tima su se odlučili za defanzivnu taktiku. Regularni deo meča završen je rezultatom 0:0. Zatim su se igrali produžeci gde takođe nije bilo golova. Potom se pristupilo penalima. Za Crvenu zvezdu je šutiralo pet igrača i svi su pogodili mrežu (Robert Prosinečki, Dragiša Binić, Miodrag Belodedić, Siniša Mihajlović i Darko Pančev).[30] Za francuski tim je šutiralo četiri igrača. Igrači Crvene zvezde su prvi šutirali penale. Za Marselj je prvi penal šutirao Manuel Amoros i promašio, tako da peti igrač za Olimpik nije ni mogao da šutira posle pogotka Darka Pančeva i rezultata 5:3 (Manuel Amoros-promašio penal, Bernar Kazoni, Žan-Pjer Papen, Karlos Mozer). Crvena zvezda je pobedila sa 5:3 posle boljeg izvođenja jedanaesteraca. To je značilo da je zajedno sa rumunskom Steauom postala jedini tim iz istočne Evrope koji je do danas osvojio ovo takmičenje. Tokio Glavni članak: Interkontinentalni kup 1991. Slavlje sa peharima nezvaničnog Prvaka sveta Crvena zvezda je 8. decembra iste godine na Nacionalnom stadionu u Tokiju pobedila čileanski klub Kolo-Kolo rezultatom 3:0 i postala klupski prvak sveta, jer nije bilo drugog takmičenja koje bi objedinilo u to vreme najjače ekipe na svetu. Nakon uspeha u Bariju tim je napustio značajan broj igrača (Binić, Marović, Prosinečki, Šabanadžović, Stojanović) kao i trener Ljupko Petrović. Međutim Crvena zvezda je još uvek imala zavidan igrački kadar. Crvena zvezda je drugo poluvreme igrala bez Dejana Savićevića koji je isključen u 43. minutu. Iako oslabljena, Zvezda je zabeležila ubedljivu pobedu od 3:0. Golove su postigli Vladimir Jugović (19. i 59. minut) i Darko Pančev (72. minut). Crvena zvezda je igrala u sastavu: Milojević, Radinović, Najdoski, Stošić, Vasilijević, Jugović, Belodedić, Ratković, Pančev, Mihajlović, Savićević. Trener je bio Vladica Popović.[31] SR Jugoslavija i Srbija (1992—1999) Na samom početku 1992. godine, klub je bio na vrhuncu slave kao šampion Evrope i sveta ali takođe i oslabljen. Cela šampionska generacija iz Barija više nije igrala za crveno bele. Međutim, uprkos tome Zvezdi su davane prilično dobre šanse da odbrani titulu evropskog šampiona. U domaćem prvenstvu, veliki rivali Dinamo i Hajduk više nisu igrali u zajedničkoj ligi, baš kao i ostali klubovi iz Hrvatske i Slovenije. Prvenstvo Jugoslavije igrano je na samoj ivici regularnosti, zbog smanjenja lige i izbijanja rata u Bosni i Hercegovini. Crvena zvezda je odbranila titulu, a istovremeno to joj je bio treći trijumf za redom u domaćem prvenstvu (prvi put nakon Miljanićeve ere). Međutim, finale kupa je osvojio Partizan i to je bila naznaka da teški dani za klub tek dolaze. Nakon toga dolazi teško doba za klub, pre svega zbog međunarodnih sankcija prema SR Jugoslaviji, te Zvezda nije imala priliku da brani teško steknuto ime u Evropi. Dodatno svi su želeli da skinu Evropskog šampiona i sa domaćeg trona. Ostaće zabeleženo da su sa vrha vlasti aktivno učestvovali u radu ostalih klubova. U periodu između maja 1992. godine i maja 2000. godine, samo jedna šampionska titula je proslavljena na Marakani. Dvadeseti pehar državnog prvaka stigao je 1995. godine. Donela ju je još jedna velika generacija igrača, koja zbog sankcija, rata i drugih velikih kriza koje su zadesile Srbiju tokom devedesetih nije mogla da pokaže svoj pun kvalitet. Tada su za Zvezdu igrali Milojević, Stojkovski, Đorović, Stefanović, Sakić, Živković, Krupniković, Kovačević, Petković i mnogi drugi. Te godine zabeležena je i pobeda u 100-tom večitom derbiju od 2:1. Na klupi je ponovo sedeo Ljupko Petrović. Prva liga SR Jugoslavije nije više imala onaj kvalitet kao prethodno takmičenje a i broj gledalaca je zbog već pomenutih razloga značajno opao. Kako su se devedesete približavale kraju, tako su i neregularnosti u ligi dostizale svoj vrhunac. Šampion u sezoni 1997/98 je bio Obilić, tim koji je te iste sezone debitovao u ligi. Sledeće prvenstvo nije završeno zbog rata na Kosovu i Metohiji a Crvena zvezda je završila na trećoj poziciji, što je bio najlošiji plasman kluba u prethodnih dvadeset godina. Međutim, za to vreme ipak je osvojeno pet držanih kupova. Vreme uspeha i krize (1999—danas) Leto 1999. godine označava novi početak za klub. Nakon završetka rata na Kosmetu, Crvena zvezda osvaja svoj sedamnaesti kup u istoriji pobedom protiv Partizana 4:2. Međutim, posle lošeg starta u sledećoj sezoni, Miloljub Ostojić biva smenjen, a tim preuzima Slavoljub Muslin. Kao član dobre generacije igrača sa početka osamdesetih za koju su nastupali Vladimir Petrović Pižon i Dule Savić, on je doneo novu filozofiju u ekipu Crvene zvezde. Tokom dve sezone provedene u Zvezdi, postavljen je rekord, gde je broj primljenih golova prepolovljen. Crvena zvezda je primila samo 19 golova na 40 utakmica u prvenstvu (sezona 1999-2000). Titula prvaka praktično je osvojena na Đurđevdan, kada je Obilić poražen na „Marakani“, a Partizan je u tom kolu uspeo da osvoji samo jedan bod protiv Radničkog iz Kragujevca. U martu, aprilu i maju Crvena zvezda je pobedila na svih 20 utakmica u ligi i kupu. Sledeće sezone, Muslin je još uvek predvodio klub. Šampionska titula je odbranjena ali trofej u kupu nije. Muslin napušta klupu u septembru 2001. godine, posle čega Crvena zvezda neće uspevati da osvoji titulu naredne dve sezone. Ipak Slavoljub Muslin se vraća na klupu u leto 2003. godine. Tokom ove sezone, klub je postavio novi rekord sa samo 13 primljenih golova na 30 utakmica i osvojio je svoju dvadesetčetvrtu titulu. Utakmica kvalifikacija za Ligu šampiona 2006/07. protiv irskog Kork sitija Tokom leta te godine, klub je ponovo predvodio Ljupko Petrović, treći put u svojoj trenerskoj karijeri. Posle dobrih pripremnih utakmica, klub je ušao sa velikom nadom u novu sezonu ali na evropskoj sceni došli su teški porazi od PSV Ajdnhovena i Zenita iz Sankt Peterburga. Titula je izgubljena te sezone, kao i kup od Železnika. Tokom leta 2005. godine, Dragan Džajić napušta fotelju predsednika posle više od 20 godina na čelu kluba. Zvezdina treća zvezda je zamenjena petom zvezdom Crvene zvezde, Draganom Stojkovićem. Klub preuzima Valter Zenga i to je bilo prvi put u istoriji da strani trener predvodi Zvezdu. Dve godine za redom, tim je osvajao duplu krunu u domaćem prvenstvu. Zvezda je učestvovala u Ligi Evrope 2007. godine. Početkom juna 2010. je pokrenuto učlanjivanje u klub, a od 22. oktobra 2010. novim Statutom kluba svakom članu sa plaćenom članarinom je omogućeno učešće u izboru novog predsednika.[32] 9. decembra 2010. godine, trener Crvene zvezde je postao Robert Prosinečki, član generacije koja je osvojila titulu prvaka Evrope i sveta. Pre nego što je preuzeo crveno-bele, Prosinečki je radio kao asistent selektoru Hrvatske Slavenu Biliću.[33] U početku je bilo pitanje da li će uopšte moći da se bavi trenerskim poslom u Zvezdi pošto nije imao trenersku licencu.[34][35] Te zime između ostalih, crveno-bele su pojačali: Evandro, Borha, Kaluđerović, Adi itd.[36] Zvezda je u tom trenutku bila druga na tabeli i zaostajala za Partizanom pet bodova.[37]Ipak na kraju ove sezone (2010/11) Zvezda nije uspela da uzme titulu i završila je kao druga na tabeli. U poslednjem kolu je pobedila Vojvodinu sa 0:2, na dvadesetogodišnjicu trijumfa u Bariju.[38] Crvena zvezda je ovom pozicijom na tabeli obezbedila da igra u trećem kolu kvalifikacija za Ligu Evrope. Kao protivnika dobila je letonsku ekipu Ventspils. Prvu utakmicu, Zvezda je dobila u gostima sa 2:1, a u drugoj je trijumfovala rezultatom 7:0.[39] Postoji jedna zanimljivost u vezi sa putovanjem na prvu utakmicu. Naime, igrači i stručni štab crveno-belih leteli su istim avionom kojim su igrači generacije 1991 leteli za Bari na finalnu utakmicu Kupa evropskih šampiona.[40] Sledeći protivnik koga je Zvezda trebala da pobedi da bi se našla u Ligi Evrope bio je Ren. Međutim, tim iz istoimenog francuskog grada je pobedio u obe utakmice. U prvom meču na Marakani bilo je 1:2, a u drugom 4:0 za Ren.[41] U sezoni 2011/12. Crvena zvezda je ponovo završila na drugom mestu u Superligi, ali je uspela da osvoji 3 trofej Kupa Srbije, ukupno 24, pobedivši u finalu čačanski Borac sa 2:0. Dana 14. novembra 2012. predsednik kluba Vladan Lukić je nakon tri i po godine na čelu kluba podneo ostavku, a istog dana je formirana radna grupa na čelu sa Draganom Džajićem koja je upravljala FK Crvena zvezda do novih izbora[42] a Džajić je 22. decembra izabran i za punopravnog predsednika kluba.[43] Cilj radne grupe je bio pre svega revitalizacija kluba koji je bio u ogromnim dugovima. Ipak, sportski ciljevi su i dalje ostali isti jer je to obaveza prema mnogobrojnim navijačima. Iako svih godina bez velikih uspeha, Zvezda je važila za najgledaniji tim ne samo u Srbiji već i šire. Proslava 26. domaće titule na Marakani U leto 2013. godine u klub stižu velika pojačanja i videla se želja da se ponovo vrati na vrh domaćeg fudbala. Pored novog trenera Slaviše Stojanovića, najveće ime je Miloš Ninković[44] koji je ispunio dečački san i zaigrao za klub koji voli. Iako je sezona 2013/14. krenula neobećavajuće, gde je u prvom delu sezone zabeleženo nekoliko teških poraza, ipak u nastavku je ceo tim odigrao znatno bolje. Novi trener Slaviša Stojanović, je pored svih problema u klubu uspeo da izvuče maksimum od svojih igrača. U drugom delu sezone je zabeleženo 13 uzastopnih pobeda i tako je Crvena zvezda uspela da se ponovo popne na tron. Tokom sezone naročito su se istakli Pečnik, Mrđa, Milijaš pa i golman Bajković. Ipak ovaj uspeh nije imao odgovarajući efekat, jer je UEFA zbog dugovanja izbacila Zvezdu iz Evropskih takmičenja. U junu 2015. godine Miodrag Božović preuzima Zvezdu, posle ostavke Nenada Lalatovića.[45] U sezoni 2015/2016 je osvojena 27 titula prvaka države.[46][47] Crvena zvezda je na leto nakon osvojene titule igrala kvalifikacije za Ligu šampiona. U drugom kolu kvalifikacija eliminisan je malteški tim Valeta.[48] U trećem kolu igrano je sa bugarskim timom Ludogorec, gde je u prvom meču u gostima bilo 2:2 a kod kuće Zvezda je izgubila sa 2:4.[49] Zvezda je ipak nastavila takmičenje u plejofu UEFA Lige Evrope protiv Sasuola. U prvom meču u Italiji bilo je 3:0 za domaći tim a u drugom susretu 1:1 tako da je beogradski tim završio takmičenje u Evropi.[50] U avgustu 2017. godine, Crvena zvezda se plasirala u Ligu Evrope nakon deset godina savladavši u trećem kolu kvalifikacija Spartu Prag rezultatom 3:0.[51] Zatim, u doigravanju slavila je protiv ruskog Krasnodara. U prvom meču u gostima Zvezda je izgubila sa 2:3, a kod kuće je pobedila sa 2:1.[52][53] U grupnoj fazi H, Zvezda je igrala protiv Arsenala, BATE Borisova i Kelna. 7. decembra 2017, fudbaleri Crvene zvezde savladali su u „meču decenije“, u poslednjem kolu H grupe, ekipu Kelna i izborili posle 25 godina plasman u nokaut fazu nekog evropskog takmičenja. Strelac pobedonosnog gola bio je Slavoljub Srnić u 22. minutu meča u Beogradu. U šesnaestini finala, februara 2018, Crvena zvezda dočekuje CSKA Moskvu gde je Zvezda kod kuće odigrala nerešeno, a u gostima je poražena sa 1:0. Nakon rezultata 2:2 na gostovanju Red bul Salcburgu u doigravanju kvalifikacija, Crvena zvezda se plasirala u grupnu fazu Lige šampiona, za sezonu 2018/19, po prvi put od kada takmičenje postoji pod tim imenom. Oba pogotka za Crvenu zvezdu je postigao El Fardu Ben, nakon asistencija Miloša Degeneka, dok je u ekipi domaćeg tima Moanes Dabur dva puta bio strelac. Prethodno je, u Beogradu, prva utakmica okončana rezultatom 0:0.[54] Ono zbog čega će grupna faza ostati upamćena je da je Crvena zvezda na domaćem terenu odigrala nerešeno protiv Napolija bez postignutih golova, a još veći uspeh je taj što je porazila Liverpul rezultatom 2:0 čiji je strelac oba gola Milan Pavkov. Crvena zvezda je matematički obezbedila novu titulu u Superligi Srbije 5. maja 2019. godine pobedom nad FK Mladost Lučani 1:0, jedini gol za domaćina je postigao Milan Pavkov u 82. minutu. Crvena zvezda je nakon dvomeča sa švajcarskim Jang Bojsom drugu godinu uzastopno ušla u Ligu šampiona, ekipa Crvene zvezde je do Jang Bojsa eliminisala Suduvu, Helsinki i Kopenhagen. U prvom meču u Švajcarskoj bilo je 2:2, a golove za Zvezdu postigli su Miloš Degenek i Mateo Garsija, a u revanšu na stadionu Rajko Mitić bilo je 1:1, jedini gol za Zvezdu postigao je Aleksa Vukanović, a zbog 2 gola u gostima Zvezda je prošla dalje. Žrebom je odlučeno da su u Zvezdinoj grupi (grupa B) još i nemački Bajern Minhen, engleski Totenhem Hotspur i grčki Olimpijakos. Osvajanjem titule Superlige Srbije, četiri kola pre kraja takmičarske 2020/21, Crvena zvezda je po prvi put u istoriji vezala četiri uzastopna šampionska naslova.[55] U svakom od ta četiri prvenstva nastupali su Milan Borjan, Marko Gobeljić, Milan Rodić, El Fardu Ben, Ričmond Boaći i Branko Jovičić.[56] Grb kroz istoriju Grbovi FK Crvena zvezda 1945–1950. 1950–1995. 1995–2011. 2011–2019. od 2019. Navijači Delije na severnoj strani stadiona Crvene zvezde tokom večitog derbija (2009.g.) Glavni članak: Delije sever Crvena zvezda je srpski klub sa najvećim brojem navijača prema većini istraživanja koja su sprovedena u Srbiji. Navijači Crvene zvezde se nazivaju „Delije“. Ova navijačka grupa nastala je ujedinjenjem dotadašnjih manjih navijačkih grupa 7. januara 1989. Delije su uvek imale svoje grupe i podgrupe, trenutno neke od najznačajnijih su: Belgrade boys, Brigate, Ultra Boys i Heroes. Navijači Crvene zvezde i Olimpijakosa razvili su duboko prijateljstvo. Navijači oba tima su sebe nazvali „Pravoslavna braća“ („Orthodox Brothers“). Mnogo puta navijači Crvene zvezde iz različitih navijačkih klubova su bili na utakmicama Olimpijakosa, posebno protiv njihovog najvećeg rivala Panatinaikosa. Odnedavno Orthodox Brothers su počeli da uključuju navijače Spartaka iz Moskve. Uspesi Takmičenje Broj Godina Nacionalna takmičenja — 64 Nacionalno prvenstvo — 34 (rekord) Zvezdica za 10 osvojenih titula Zvezdica za 10 osvojenih titula Zvezdica za 10 osvojenih titula Prvenstvo NR Srbije Prvak 1 1945/46. Drugi 0 / Prvenstvo SFR Jugoslavije Prvak 19 1951, 1952/53, 1955/56, 1956/57, 1958/59, 1959/60, 1963/64, 1967/68, 1968/69, 1969/70, 1972/73, 1976/77, 1979/80, 1980/81, 1983/84, 1987/88, 1989/90, 1990/91, 1991/92. Drugi 9 1948/49, 1950, 1952, 1960/61, 1971/72, 1977/78, 1981/82, 1985/86, 1988/89. Treći 7 1946/47, 1953/54, 1964/65, 1973/74, 1974/75, 1978/79, 1986/87. Prvenstvo SR Jugoslavije Prvak 3 1994/95, 1999/00, 2000/01. Drugi 7 1992/93, 1993/94, 1995/96, 1996/97, 1997/98, 2001/02, 2002/03. Treći 1 1998/99. Prvenstvo Srbije i Crne Gore Prvak 2 2003/04, 2005/06. Drugi 1 2004/05. Prvenstvo Srbije Prvak 9 2006/07, 2013/14, 2015/16, 2017/18, 2018/19, 2019/20, 2020/21, 2021/22, 2022/23. Drugi 7 2007/08, 2009/10, 2010/11, 2011/12, 2012/13, 2014/15, 2016/17. Treći 1 2008/09. Nacionalni kup — 27 (rekord) Zvezdica za 10 osvojenih kupova Zvezdica za 10 osvojenih kupova Kup SFR Jugoslavije Pobednik 12 1948, 1949, 1950, 1957/58, 1958/59, 1963/64, 1967/68, 1969/70, 1970/71, 1981/82, 1984/85, 1989/90. Finalista 8 1952, 1954, 1973, 1979/80, 1983/84, 1987/88, 1990/91, 1991/92. Kup SR Jugoslavije Pobednik 7 1992/93, 1994/95, 1995/96, 1996/97, 1998/99, 1999/00, 2001/02. Finalista 1 2000/01. Kup Srbije i Crne Gore Pobednik 2 2003/04, 2005/06. Finalista 2 2002/03, 2004/05. Kup Srbije Pobednik 6 2006/07, 2009/10, 2011/12, 2020/21, 2021/22, 2022/23. Finalista 2 2016/17, 2018/19. Nacionalni superkup — 2 (rekord) Superkup SFR Jugoslavije Pobednik 2 1969, 1971. Finalista 0 / Nacionalni liga kup — 1 (rekord) Liga kup SFR Jugoslavije Pobednik 1 1972/73. Finalista 0 / Kontinentalna takmičenja — 3 Liga šampiona (Kup evropskih šampiona) Pobednik 1 1990/91. Finalista 0 / Polufinale 3 1956/57, 1970/71, 1991/92. Četvrtfinale 5 1957/58, 1973/74, 1980/81, 1981/82, 1986/87. Liga Evrope (Kup UEFA) Pobednik 0 / Finalista 1 1978/79. Polufinale 0 / Superkup Evrope Pobednik 0 / Finalista 1 1991. Kup pobednika kupova Pobednik 0 / Finalista 0 / Polufinale 1 1974/75. Kup sajamskih gradova Pobednik 0 / Finalista 0 / Polufinale 1 1961/62. Mitropa kup Pobednik 2 1958, 1968. Finalista 0 / Polufinale 1 1957. Svetska takmičenja — 1 Interkontinentalni kup Pobednik 1 1991. Finalista 0 / proširiMeđunarodni turniri Trofej Kvarnerske rivijere (do 19) (Rijeka) Osvajač (4): 1954, 1955, 1969, 1978. Finalista (2): 1971, 1986. Trofej Belincone (do 19) Osvajač (2): 1959, 1963. Trofej Santijago de Čile Osvajač (1): 1962. Trofej Pariza Osvajač (1): 1962. Finalista (1): 1979. Iberiko trofej (Badahoz) Osvajač (1): 1971. Finalista (1): 1973. Trofej Tereze Herere (La Korunja) Osvajač (1): 1971. Trofej Kosta del Sol (Malaga) Osvajač (1): 1973. Finalista (1): 1971. Oranž trofej (Valensija) Osvajač (1): 1973. Dunavski kup Osvajač (1): 1976. Kup Sveta I (Singapur) Osvajač (1): 1977. Kup Sveta II (Australija) Finalista (1): 1977. Kup Lunarne Nove godine (Hongkong) Osvajač (1): 1980. Trofej Beograda Osvajač (2): 1980, 1981. Trofej Hihona Osvajač (1): 1982. Trofej Madrida Finalista (2): 1990, 1996. Trofej Verone Osvajač (1): 1991. Trofej Bastije Osvajač (1): 1995. Trofej Frajburga Osvajač (1): 1997. Evrofudbal kup (do 21) (Groningen) Osvajač (1): 2001. Trofej Joana Gampera (Barselona) Finalista (1): 2002. Trofej Lajpciga Osvajač (1): 2004. Kup sestrinskih gradova u Čikagu Osvajač (1): 2010. Uhren kup (Kup satova) (Bazel) Finalista (1): 2013. Igrači Prvi tim Od 9. avgusta 2023.[57][58][59] Br. Pozicija Igrač 1 Srbija G Zoran Popović 2 Srbija O Kosta Nedeljković 3 Australija O Miloš Degenek 4 Crna Gora S Mirko Ivanić 5 Srbija O Uroš Spajić 6 Novi Zeland S Marko Stamenić 7 Srbija S Jovan Šljivić 8 Gabon S Gelor Kanga 10 Srbija S Aleksandar Katai 13 Argentina O Aleks Vigo 14 Nigerija N Piter Olajinka 15 Austrija O Aleksandar Dragović 16 Gruzija O Irakli Azarovi 17 Obala Slonovače N Žan Filip Kraso 18 Izrael G Omri Glazer 19 Srbija O Nemanja Milunović 20 Zambija S Kings Kangva Br. Pozicija Igrač 21 Gana S Edmund Ado 22 Srbija N Jovan Mijatović 23 Srbija O Milan Rodić 27 Srbija G Nikola Vasiljević 29 Rusija S Jegor Prucev 30 Gana S Osman Bukari 33 Srbija S Srđan Mijailović 37 Srbija S Vladimir Lučić 41 Srbija S Nikola Knežević 44 Srbija O Stefan Leković 45 Srbija S Nikola Mituljikić 55 Srbija S Slavoljub Srnić 70 Srbija S Uroš Kabić 76 Srbija O Lazar Nikolić 77 Srbija O Marko Gobeljić 80 Srbija S Stefan Mitrović Povučeni brojevi Glavni članak: Spisak korišćenih brojeva dresova FK Crvena zvezda 11 – Dragan Džajić Od sezone 2023/24. povučen je dres pod brojem 11, u čast najboljeg fudbalera Crvene zvezde svih vremena Dragana Džajića. Poslednji igrač koji je licenciran sa brojem 11 bio je Osman Bukari.[60] 12 – Delije Poslednji igrač koji je za zvanična takmičenja licenciran pod brojem 12 na dresu bio je Saša Radivojević, u prvom delu sezone 2009/10.[61] Jula meseca 2010. godine, rukovodstvo kluba donelo je odluku da broj 12 povuče iz upotrebe u čast navijačima. Ta odluka donesena je kao znak zahvalnosti za privrženost klubu i simbolično predstavlja podršku publike kao 12. igrača.[62] 26 – Goran Gogić (posmrtno) Od leta 2014, Crvena zvezda nije koristila broj 26 na utakmicama Superlige Srbije.[63] Dres sa tim brojem prethodno je zadužio Goran Gogić, dok je tokom sezone 2014/15. preuzeo broj 25, koji je ranije nosio u Jagodini.[64] Nakon odlaska iz kluba, Gogić je prešao u kineski grad Ćingdao, gde je nastupao za istoimeni klub. Preminuo je 3. jula 2015, u svojoj 29. godini, usled kolabiranja i gubitka svesti posle treninga.[65] Neki od fudbalera, poput Marka Marinkovića i Milana Jevtovića, kasnije su bili licencirani pod brojem 26 za takmičenja pod okriljem UEFE.[66] Iako je za Crvenu zvezdu debitovao sa tim brojem dresa protiv Spartaksa iz Jurmale, leta 2018. godine, Jevtović je izabrao broj 33 u domaćem šampionatu.[67] Zvezdine zvezde Crvena zvezda već 50 godina unazad ima tradiciju da dodeljuje zvanje „Zvezdina zvezda“ igračima koji su imali veliki uticaj na klupsku istoriju i koji su je proslavili širom sveta. Svaki od petorice izabranih igrača je svojevremeno bio i kapiten kluba.[68] Takođe svi igrači osim Dragana Stojkovića su igrali najmanje jednu deceniju za klub. Konačno, 29. maja 2010. na proslavi 65 godina kluba Generacija 1991. koja je osvojila Kup evropskih šampiona i Interkontinentalni kup proglašena za šestu Zvezdinu zvezdu. Za sada je samo pet igrača i jedna generacija bilo izabrano: 1. Rajko Mitić 1. Rajko Mitić 2. Dragoslav Šekularac 2. Dragoslav Šekularac 3. Dragan Džajić 3. Dragan Džajić 4. Vladimir Petrović Pižon 4. Vladimir Petrović Pižon 5. Dragan Stojković Piksi 5. Dragan Stojković Piksi 6. Generacija 1991. 6. Generacija 1991. Sastav šampiona Evrope Glavni članak: Generacija 1991. Sastav osvajača titule prvaka Evrope: Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Stevan „Dika“ Stojanović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Duško Radinović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Slobodan Marović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vladimir Jugović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Refik Šabanadžović Rumunija Miodrag Belodedić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ilija Najdoski Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Robert Prosinečki Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dejan Savićević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Siniša Mihajlović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Darko Pančev Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dragiša Binić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vlada Stošić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Goran „Maza“ Vasilijević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ivica Momčilović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Željko Kaluđerović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milić Jovanović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Goran Jurić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Rade Tošić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vladan Lukić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljubiša Milojević Trener: Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljubomir „Ljupko“ Petrović Ostali poznati igrači Glavni članak: Spisak igrača FK Crvena zvezda Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Zoran „Žota“ Antonijević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Jovan „Kule“ Aćimović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Petar Baralić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vladimir Beara Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dejan Bekić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Cvijetin Blagojević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vladislav „Bleki“ Bogićević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Zdravko Borovnica Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branislav „Bane“ Vukosavljević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Kiril „Kiro“ Dojčinovski Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ratomir Dujković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vladimir Durković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Predrag Đajić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milovan Đorić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Žarko Đurović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Boško Đurovski Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milko Đurovski Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Marko Elsner Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Todor „Toša“ Živanović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miljan Zeković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Tomislav Ivković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milan Janković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Slobodan „Cole“ Janković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Rajko Janjanin Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Živorad „Žika“ Jevtić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Jovan Jezerkić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Zoran Jelikić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Nikola Jovanović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milan „Mile“ Jovin Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ivan Jurišić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Boško Kajganić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Stanislav Karasi Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Mihalj Keri Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branko Klenkovski Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Borivoje „Bora“ Kostić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miodrag Krivokapić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Petar Krivokuća Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Srboljub Krivokuća Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Zlatko Krmpotić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vojin Lazarević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljubomir Lovrić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Živan Ljukovčan Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dušan Maravić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vojislav „Vojkan“ Melić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dragan Miletović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Đorđe Milovanović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Goran Milojević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Nedeljko „Neđa“ Milosavljević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Trifun „Trifke“ Mihailović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Mitar Mrkela Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Srđan Mrkušić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Husref Musemić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Slavoljub Muslin Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dušan „Staja“ Nikolić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Jovica Nikolić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miodrag „Mile“ Novković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Tihomir „Bata“ Ognjanov Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Stevan Ostojić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miroslav Pavlović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Bela Palfi Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ognjen „Olja“ Petrović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vladimir „Vladica“ Popović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Zoran Prljinčević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Slavko Radovanović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branko Radović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Srebrenko Repčić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Antun Rudinski Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dušan „Dule“ Savić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljubomir „Ljubiša“ Spajić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Srboljub „Srba“ Stamenković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branko Stanković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Nikola Stipić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Aleksandar „Dika“ Stojanović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Sead Sušić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Lazar Tasić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Kosta Tomašević Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Novak „Krca“ Tomić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ivan Toplak Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Zoran Filipović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Sulejman Halilović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Borislav „Boro“ Cvetković Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Jovan Cokić Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milan Čop Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miloš Šestić Slovenija Milenko Ačimovič Savezna Republika Jugoslavija Ivan Adžić Savezna Republika Jugoslavija Branko Bošković Savezna Republika Jugoslavija Goran Bunjevčević Savezna Republika Jugoslavija Risto Vidaković Savezna Republika Jugoslavija Ivan Gvozdenović Savezna Republika Jugoslavija Jovan „Cune“ Gojković Savezna Republika Jugoslavija Anto Drobnjak Savezna Republika Jugoslavija Goran Drulić Savezna Republika Jugoslavija Ivan Dudić Savezna Republika Jugoslavija Goran Đorović Savezna Republika Jugoslavija Bratislav Živković Savezna Republika Jugoslavija Ilija Ivić Savezna Republika Jugoslavija Dragoslav Jevrić Savezna Republika Jugoslavija Zoran Jovičić Savezna Republika Jugoslavija Darko Kovačević Savezna Republika Jugoslavija Aleksandar Kocić Savezna Republika Jugoslavija Nebojša Krupniković Savezna Republika Jugoslavija Nenad Lalatović Savezna Republika Jugoslavija Leo Lerinc Savezna Republika Jugoslavija Nenad Maslovar Savezna Republika Jugoslavija Zvonko Milojević Savezna Republika Jugoslavija Zoran Njeguš Savezna Republika Jugoslavija Perica Ognjenović Savezna Republika Jugoslavija Dejan „Rambo“ Petković Savezna Republika Jugoslavija Mihajlo Pjanović Savezna Republika Jugoslavija Nenad Sakić Savezna Republika Jugoslavija Dejan Stanković Savezna Republika Jugoslavija Dejan Stefanović Severna Makedonija Mitko Stojkovski Srbija i Crna Gora Nemanja Vidić Srbija i Crna Gora Vladimir Dišljenković Srbija i Crna Gora Milan Dudić Srbija i Crna Gora Nikola Žigić Srbija i Crna Gora Boško Janković Srbija i Crna Gora Nenad „Piksi“ Kovačević Srbija i Crna Gora Aleksandar Luković Srbija i Crna Gora Marjan Marković Srbija i Crna Gora Marko Pantelić Crna Gora Boban Bajković Srbija Dušan Basta Komori El Fardu Ben Srbija Milan Biševac Gana Ričmond Boaći Kanada Milan Borjan Portugalija Ugo Vieira Senegal Ibrahim Gaj Nigerija Abiola Dauda Australija Miloš Degenek Holandija Mičel Donald Argentina Luis „Lučo“ Ibanjez Brazil Kadu Gabon Gelor Kanga Ekvador Segundo Kastiljo Srbija Aleksandar Katai Srbija Ognjen Koroman Srbija Darko Lazović Francuska Damijen Le Talek Njemačka Marko Marin Srbija Luka Milivojević Srbija Nenad Milijaš Srbija Dejan Milovanović Srbija Dragan Mrđa Srbija Pavle Ninkov Srbija Miloš Ninković Srbija Milan Pavkov Srbija Marko Perović Slovenija Nejc Pečnik Srbija Aleksandar Pešić Srbija Nemanja Radonjić Srbija Ivan Ranđelović Srbija Vujadin Savić Treneri Glavni članak: Spisak trenera FK Crvena zvezda Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branislav Sekulić (1946) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Svetislav Glišović (1946–48) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Aleksandar Tomašević (1948–50) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljubiša Broćić (1951) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Žarko Mihajlović (1951) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branislav Sekulić (1952) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Žarko Mihajlović (1952–53) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljubiša Broćić (1953–54) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Boško Ralić (1954) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milovan Ćirić (1954–57) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miša Pavić (1957–64) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ivan Toplak (1964–66) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miljan Miljanić (1966–74) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miljenko Mihić (1974–75) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milovan Ćirić (1975–76) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Gojko Zec (1976–78) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branko Stanković (1978–82) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Stevan Ostojić (1982–83) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Gojko Zec (1983–86) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Velibor Vasović (1986–88) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branko Stanković (1988) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dragoslav Šekularac (1989–90) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljupko Petrović (1990–91) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vladica Popović (1991–92) Savezna Republika Jugoslavija Milan Živadinović (1992–94) Savezna Republika Jugoslavija Ljupko Petrović (1994–96) Savezna Republika Jugoslavija Vladimir Petrović Pižon (1996–97) Savezna Republika Jugoslavija Vojin Lazarević (1997) Savezna Republika Jugoslavija Milorad Kosanović (1997–98) Savezna Republika Jugoslavija Vojin Lazarević (1998–99) Savezna Republika Jugoslavija Miloljub Ostojić (1999) Savezna Republika Jugoslavija Zvonko Radić (privremeni) (1999) Savezna Republika Jugoslavija Slavoljub Muslin (1999–01) Savezna Republika Jugoslavija Zoran Filipović (2001–03) Srbija i Crna Gora Slavoljub Muslin (2003–04) Srbija i Crna Gora Ljupko Petrović (2004) Srbija i Crna Gora Milovan Rajevac (privremeni) (2004) Srbija i Crna Gora Ratko Dostanić (2004–05) Italija Valter Zenga (2005–06) Bosna i Hercegovina Dušan Bajević (2006–07) Severna Makedonija Boško Đurovski (2007) Srbija Milorad Kosanović (2007) Srbija Aleksandar Janković (2007–08) Češka Italija Zdenjek Zeman (2008) Severna Makedonija Čedomir Janevski (2008–09) Srbija Kipar Siniša Gogić (privremeni) (2009) Srbija Vladimir Petrović Pižon (2009–10) Srbija Ratko Dostanić (2010) Srbija Aleksandar Kristić (2010) Hrvatska Robert Prosinečki (2010–12) Srbija Aleksandar Janković (2012–13) Portugalija Rikardo Sa Pinto (2013) Slovenija Slaviša Stojanović (2013–14) Srbija Nenad Lalatović (2014–15) Crna Gora Miodrag Božović (2015–17) Severna Makedonija Boško Đurovski (privremeni) (2017) Srbija Vladan Milojević (2017–19) Srbija Dejan Stanković (2019–2022) Srbija Miloš Milojević (2022—2023) Izrael Barak Bahar (2023—trenutno) Predsednici Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Mita Miljković (1948–51) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Isa Jovanović (1951–52) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Sava Radojčić (1952–54) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dragoslav Marković (1954–55) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milić Bugarčić (1955–56) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dragoje Đurić (1956) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dušan Blagojević (1956–60) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milić Bugarčić (1960–63) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Radovan Pantović (1963–65) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dušan Blagojević (1965–68) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Nikola Bugarčić (1968–77) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Radovan Pantović (1977–81) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Brana Dimitrijević (1981–82) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vlastimir Purić (1982) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Miladin Šakić (1982–87) Savezna Republika Jugoslavija Svetozar Mijailović (1987–93) Srbija i Crna Gora Dragan Džajić (1998–04) Srbija Dragan Stojković (2005–07) Srbija Toplica Spasojević (2007–08) Srbija Dobrivoje Tanasijević (2008–09) Srbija Vladan Lukić (2009–12) Srbija Dragan Džajić (2012–14) Srbija Svetozar Mijailović (2014–trenutno) Rivalstvo sa Partizanom Glavni članak: Večiti derbi Zvezdin gradski rival je Partizan i utakmice između ova dva kluba se nazivaju „večiti derbiji“. Ove utakmice su uvek bile željno iščekivane i vrlo spektakularne, ali zbog slabijeg kvaliteta fudbala u poslednjim godinama, kao i velike količine nasilja i huliganizma, drastično je smanjena posećenost na ovim utakmicama. Derbi igran 11. maja 2005. u polufinalu kupa Srbije i Crne Gore je posetilo 8.000 gledalaca, što je najmanje u istoriji. Najveća posećenost je bilo oko 108.000 gledalaca. Statistika fudbalskog derbija Od 26. maja 2022. Takm. IGP CZB N PAR GolCZV GolPAR Prvenstvo 167 66 54 47 232 198 Kup 40 21 5 14 59 50 Ostalo 54 25 9 20 103 88 Ukupno 261 112 68 81 394 336 IGP: odigrano utakmica CZB: pobeda Crvene zvezde N: nerešeno PAR: pobeda Partizana GolCZB: postignutih golova Crvene zvezde GolPAR: postignutih golova Partizana FK Crvena zvezda u Superligi Srbije Glavni članak: Superliga Srbije u fudbalu Stanje na dan: 22. maj 2022. Sezona IG P N I GD GP GR Bod. Plas. 2006/07. 32 23 5 4 55 27 +28 74 1. 2007/08. 33 21 12 0 65 22 +43 75 2. 2008/09. 33 17 8 8 59 32 +27 59 3. 2009/10. 30 23 2 5 53 17 +36 71 2. 2010/11. 30 22 4 4 52 18 +34 70 2. 2011/12. 30 21 5 4 57 18 +39 68 2. 2012/13. 30 20 2 8 55 35 +20 62 2. 2013/14. 30 23 3 4 66 27 +39 72 1. 2014/15. 30 19 7 4 46 20 +26 64 2. 2015/16. 37 30 5 2 97 27 +70 54 1. 2016/17. 37 30 4 3 93 33 +60 55 2. 2017/18. 37 32 4 1 96 19 +77 60 1. 2018/19. 37 33 3 1 97 20 +77 60 1. 2019/20. 30 25 3 2 68 18 +50 78 1. 2020/21. 38 35 3 0 114 20 +94 108 1. 2021/22. 37 32 4 1 95 19 +76 100 1. Ukupno 531 406 74 51 1168 372 +796 1130 1. (NP) IG = Igrao utakmica; P = Pobedio; N = Nerešeno; I = Izgubio; GD = Golova dao; GP = Golova primio; GR = Gol razlika; Bod. = Bodova; Plas. = Plasman; NP = Najviši plasman FK Crvena zvezda u Kupu Srbije Sezona Plasman 2006/07. Pobednik 2007/08. Polufinale 2008/09. Polufinale 2009/10. Pobednik 2010/11. Polufinale 2011/12. Pobednik Sezona Plasman 2012/13. Četvrtfinale 2013/14. Četvrtfinale 2014/15. Osmina finala 2015/16. Osmina finala 2016/17. Finalista 2017/18. Četvrtfinale Sezona Plasman 2018/19. Finalista 2019/20. Polufinale 2020/21. Pobednik 2021/22. Pobednik FK Crvena zvezda u evropskim takmičenjima Glavni članak: FK Crvena zvezda u evropskim takmičenjima Zaključno sa 3. novembrom 2022, Crvena zvezda je u evropskim kupovima igrala: Takmičenje Ut. Pob. Ner. Por. GD GP UEFA Liga šampiona 151 70 33 48 278 203 Kup pobednika kupova 34 12 10 12 64 43 UEFA liga Evrope 165 70 42 53 253 207 UEFA superkup 1 0 0 1 0 1 Interkontinentalni kup 1 1 0 0 3 0 I Ukupno UEFA takmičenja 352 153 85 114 598 454 Mitropa kup 39 17 7 15 71 58 Kup sajamskih gradova 21 9 2 10 32 29 Intertoto kup 6 3 1 2 15 15 II Ukupno ostala takmičenja 66 29 10 27 118 102 Ukupno I + II 418 182 95 141 716 556 Dresovi (proizvođači i sponzori) Period Proizvođač opreme Glavni sponzor na dresu 1977–1978 Admiral 1979 Puma 1980–1986 Kristal Zaječar 1986–1987 de LUKS 1987–1988 Li Kuper 1988–1989 Kasuči 1989–1990 Mister Bejbi 1990–1991 DEKSIM 1991–1993 Humel Klasik 1993–1994 Komercijalna banka 1994–1996 Diadora Beobanka 1996–1998 Kapa 1998–2001 Pils lajt 2001–2003 Adidas 2003–2005 Viner štetiše Šarp 2005–2006 Tojota 2006–2008 Najki 2008–2009 2010 2344 – Za moju Zvezdu 2010–2012 Gasprom 2012–2013 Leđea 2013–2017 Puma 2017– Makron Generalni sponzor Od 2010. godine generalni sponzor jednog od najpopularnijih fudbalskih klubova u Srbiji je kompanija „Gasprom njeft“ — većinski akcionar srpske kompanije „Naftna industrija Srbije“ i najveći strani investitor u zemlji. Tokom saradnje sa „Gasprom njeftom“ klub je šest puta osvajao titulu šampiona Srbije, dva puta je osvojio Kup Srbije i redovno je učestvovao na evropskim turnirima. U okviru saradnje, osim reklamiranja brendova kompanije „Gasprom njeft“ zajedno sa FK Zenitom iz Sankt Peterburga realizuje se saradnja u oblasti omladinskog fudbala — razmena mladih igrača i održavanje prijateljskih utakmica. Napomene ^ Ime „Crvena zvezda“ se uglavnom prevodi na ostale svetske jezike i to na engleskom kao „Red Star“, nemačkom kao „Roter Stern“, francuskom kao „Etoile Rouge“, italijanskom kao „Stella Rossa“, španskom kao „Estrella Roja“, holandskom kao „Rode Ster“, norveškom kao „Røde Stjerne“, rumunskom kao „Steaua Roşie“. Vidi još Spisak fudbalskih klubova u Srbiji ŽFK Crvena zvezda crvena zvezda istorija crvene zvezde fudbalski klub fudbalskog kluba fk red star legende igrači roman

Veoma dobro očuvano, bez, pisanja, pečata, podvlačenja… Autor - osoba Čajkanović, Veselin, 1881-1946 = Čajkanović, Veselin, 1881-1946 Naslov Mit i religija u Srba : izabrane studije / Veselin Čajkanović ; priredio Vojislav Đurić Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1973 (Beograd : Kultura) Fizički opis XIII, 693 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Đurić, Vojislav M., 1912-2006 = Đurić, Vojislav M., 1912-2006 Marić, Rastislav, 1905-1961 = Marić, Rastislav, 1905-1961 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ66, ǂknj. ǂ443 (Karton) Napomene Str. [VII]-XIII: Predgovor / Vojislav Đurić Str. 529-646: Beleške o Čajkanovićevim radovima iz religije i mitologije / Vojislav Đurić Str. 647-651: Biografija Veselina Čajkanovića / Vojislav Đurić Str. 667-668: Pogovor / Vojislav Đurić Str. 653-666: Bibliografija Veselina Čajkanovića / Rastislav Marić Registar. Predmetne odrednice Srbi -- Religija Srbi -- Mitologija Srbi -- Narodna verovanja MG106 PREDGOVOR 1. SKRAĆENICE 2. KULT DRVETA I BILJAKA KOD STARIH SRBA 3. SUBOTA – ĐAČKA BUBOTA 4. VUNA I LAN 5. SEKULA SE U ZMIJU PRETVORIO 6. DA LI SU STARI SRBI ZNALI ZA IDOLE? 7. IMENA OD UROKA 8. DVA STARINSKA SLUČAJA ASILIJE 9. DONJI SVET KOD STARIH 10. SAHRANJIVANJE POD PRAGOM 11. MAGIČNI SMEJ 12. GOSTOPRIMSTVO I TEOFANIJA; KUMSTVO U KAPI 13. SVEKRVA NA TAVANU 14. PO GREHU RODITELJ 15. BADNJI DAN I BOŽIĆ 16. TRI BOŽIĆNA OBIČAJA 17. BOŽIĆ, NJEGOVO POREKLO I ZNAČAJ 18. O USKRŠNJIM OBIČAJIMA 19. KLICANJE PREDAKA 20. UBIJANJE VAMPIRA 21. NEKOLIKE OPŠTE POJAVE U STAROJ SRPSKOJ RELIGIJI 1) Panspermija 2) Epifanija predaka 3) Post 4) Svadbeni orasi 5) Custodia feralis 22. O VRHOVNOM BOGU U STAROJ SRPSKOJ RELIGIJI Uvod I Tradicija o svetom Savi II Sveti Sava i vuci III Sveti Sava kao θ εόςνόμιος IV Zimski sveci V Božanski kum VI Krvna osveta VII Crni bog VIII Trojan IX Sveti Đorđe X Fetiši: verige i sekira XI Atributi, epiteti, funkcije XII Ime i epikleze XIII Hromi vuk i hromi Dabog XIV Đavo XV Spasilac na belom kolju XVI Božić i Đurđevdan XVII Kult XVIII Misterija spasa XIX Dabog XX Slovenski i indoevropski Dis pater NAPOMENE 23. BELEŠKE O ČAJKANOVIĆEVIM RADOVIMA IZ RELIGIJE I MITOLOGIJE 1) O tragičnom pesništvu i pozorištu kod Grka 2) *(O jednoj mitološkoj basni u Fedra) 3) „I tu ima njegova masla“ 4) O ženi u Grka i Rimljana 5) O čitanju Biblije 6) „ U boga su vunene noge, a gvozdene ruke“ 7) Iz srpskog folklora. Primedbe uz nekolike poslovice 8) Iz srpske religije i mitologije, I. Majka Jugovića 9) Srpske narodne pesme, II. Pesme mitološke 10) Nekolike primedbe uz srpski Badnji dan i Božić 11) De argumento et fontibus proverbii Serbici 4 Vuk 12) Iz naših narodnih poslovica. Primedbe i komentar 13) Imena od uroka 14) Motivi prve arnautske pesme o boju na Kosovu 15) Ubijanje vampira 16) Srpske narodne pesme, druga knjiga, Mitološke i druge različite pesme 17) Božićna slama 18) Badnji dan i Božić 19) Studije iz religije i folklora 20) „ Puštanje vode“ o Velikom četvrtku 21) „ Ne bojim se nikoga do Boga“ 22) Donji svet u jami 23) Tuđ pogreb 24) Oleum et opera 25) Ljudski i životinjski polaženik 26) Sveti Sava i vuci 27) Srpske narodne pripovetke. Antologija 28) Zadušnice i sirotinja 29) Petnaest srpskih narodnih pesama 30) Obiectus pectorum 31) Dva starinska slučaja asilije 32) Donji svet kod starih 33) Ćorava Anđelija 34) Mitski motivi u tradiciji o despotu Stevanu 35) Carmen Arvale 36) *(Krvna osveta; Đurđevdan i rimske Parilije) 37) Tacitova Germanija 38) Srpske narodne umotvorine 39) Tri srpske poslovice 40) Presipanje dukatima 41) *(Pregled rimske književnosti) 42) Klicanje predaka 43) Magično sedenje 44) *(Jevanđelije po Mateju) 45) Srpske narodne pripovetke 46) O uskršnjim običajima 47) Vergilije i njegovi savremenici 48) Srpska narodna pesmarica 49) Svekrva na tavanu 50) Jedna božićna legenda 51) Tri božićna običaja 52) Nekolike opšte pojave u staroj srpskoj religiji 53) Dva praznika iz životinjskog kulta 54) *(Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju) 55) Ein frü hslavisches Mä rchenmotiv bei den Byzantinern 56) Svetac na desnom ramenu 57) Sveti Sava u narodnim pripovetkama 58) Bosiljak 59) Hidromantija kod Filipa Višnjića 60) *(Glasnik Etnografskog muzeja) 61) Po grehu roditelj 62) Das Rä tsel von Trebenište 63) Trn i glog u narodnoj srpskoj religiji 64) *(Psihofizičko izražavanje srpskog naroda) 65) De numinibus apud Setbos coniugalibus 66) De nucibus in Romanoriim nuptiis usurpatis 67) De diis et daemonibus Serborum medicis 68) Poetae Serborum epici quid et de interitu et de renovatione mundi sibi finxerint 69) Jedna knjiga o Mojsiju 70) Inkubacija pod jasenkom 71) De daemonibus quibusdam neohellenicae et serbicae superstitioni communibus 72) Starinska religija u našim dnevnim listovima 73) *(Život svetoga Save) 74) Krsna slava 75) Kult drveta i biljaka kod starih Srba 76) Priča o čoveku koji je prevario smrt 77) Božić, njegovo poreklo i značaj 78) Srpska religija i folklor u Godišnjici 79) O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji 80) Neobjavljeni rukopisi 81) *(Literatura o mitu i religiji) 24. BIOGRAFIJA VESELINA ČAJKANOVIĆA 25. BIBLIOGRAFIJA VESELINA ČAJKANOVIĆA 26. POGOVOR 27. REGISTAR Veselin Čajkanović (1881–1946) bio je čuveni srpski klasični filolog, etnolog, istoričar religije i akademik SANU. Obrazovanje i početak karijere Rođen je 9. aprila 1881. godine u Beogradu u zanatlijskoj porodici Ane i Nikole, koji su imali šestoro dece. Veselin je bio drugo dete svojim roditeljima, koji su se našli da žive u Beogradu po Nikolinom dolasku iz Sarajeva, jer je, kao borac protiv turske vlasti, izbegao u Srbiju. U rodnom gradu Veselin je završio osnovnu školu, kao i Prvu mušku gimnaziju i kasnije Veliku školu. Zanimljiva je činjenica da se školovao u društvu velikih imena naše književnosti, među kojima je Petar Kočić, autor brojnih pripovedaka, koje odišu narodnim jezikom i prikazuju ljudsku dušu i duh jednog vremena. U školskoj klupi je već ovaj visokopoštovani klasični filolog pokazao interesovanje i ljubav prema klasičnim jezicima. Naravno, izuzetno vredan i uporan, Veselin Čajkanović se upisao na studije klasične filologije, i to je i završio. Nemoguće je bilo ne primetiti talentovanog i izvanrednog učenika kakav je bio on, a jedan od onih koji ga je zapazio bio je Pavle Popović. On se založio i da Čajkanović studije nastavi u Lajpcigu, gde je slušao predavanja od eminentnih stručnjaka, među kojima su bili Karl Brugman i Herman Hirt. Nešto kasnije se Veselin prebacio u Minhen, i učio od Karla Krumbahera i Oto Kruziusa. Doktorsku disertaciju pod nazivom Odabrana poglavlja u paremiografskim istraživanjima odbranio je upravo kod Krumbahera u Minhenu. Ovo su presudni momenti u njegovom životu, kada se konačno odlučio za klasičnu filologiju i proučavanje stare religije i mitologije. Po završenim studijama vratio se u Beograd, prvobitno bio gimnazijski profesor latinskog jezika, a onda se zaposlio na Filozofskom fakultetu. Urednik, akademik i naučnik Dane koje je proveo u Bizertu, po evakuaciji zbog tifusa, nije proveo sedeći besposlen. Naprotiv, te trenutke iskoristio je vrlo pametno, i sa francuskim inženjerom Alberom Oforom osnovao je Štampariju srpskih invalida, „u kojoj su se srpski invalidi obučavali tipografskom zanatu”. Krenuo je sa izdavanjem časopisa Napred, a onda i sa Bibliotekom ovog časopisa. U okviru nje su se nalazile i reportaže o životu u Africi naših izbeglica. Bio je urednik Srpskih novina, pa je neke od svojih radova iz oblasti etnologije u njima objavio: Iz srpskog folklora, Iz srpske religije i mitologije. I u drugim časopisima je objavljivao i sarađivao sa kolegama u pripremi, a neki su: Bosanska vila, Srpski književni glasnik, Politika, Južnoslovenski filolog, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor. Godine 1920. postao je dopisni član Srpske kraljevske akademije. Što se tiče profesorske karijere Veselina Čajkanovića, nije se samo razvijala u gimnaziji i na Filozofskom, nego je jedno vreme radio i na Bogoslovskom fakultetu. Imao je članstvo u različitim odborima, od kojih je najvažnije pomenuti Odbor za građenje Univerzitetske biblioteke i Upravu Srpske književne zadruge. Njegova najuspešnija i najbogatija naučna delatnost bila je iz oblasti klasične filologije, folkloristike, stare srpske religije i mitologije. Smatrao je da se slovenska mitologija ne izučava u onolikoj meri koliko grčka i rimska, i da bi to trebalo promeniti. Pre svega, antičke poslovice su bile tema doktorske disertacije Veselina Čajkanovića. Latinski jezik ga je posebno zanimao, pa otuda je pisao udžbenike latinskog. Bio je vrstan prevodilac, prevodio je Plautove komedije, Tacitovu Germaniju. Knjigu Vergilije i njegovi savremenici napisao je povodom dve hiljade godina od rođenja Vergilijevog. Objavio je antologije narodnih pesama – Petnaest srpskih narodnih pesama – Antologiju srpskih narodnih pripovedaka, Stara srpska religija i mitologija : članci iz rečnika i zbirke poslovica Vuka Karadžića, kao i još neke druge tekstove u vezi sa narodnom književnošću. Voleo je da zna više o paganstvu i religiji Srba pre hrišćanstva, a neki od takvih radova su mu: Mit i religija u Srba, Studije iz religije i folklora, U Boga su vunene noge, a gvozdene ruke, O srpskom vrhovnom bogu. Čajkanović je dobio mnoga odlikovanja, među kojima je Orden Svetog Save, Orden belog orla sa mačevima, Medalja za hrabrost, koju je osnovao kralj Petar I, a dodeljivana je ljudima koji su se istakli svojom hrabrošću u bici sa Bugarskom 1913. godine. Učesnik u ratovima Period u kom je Veselin Čajkanović živeo obeležili su različiti ratovi. To je vreme koje je trpelo stalna uzdrmavanja, burne događaje i mučne posledice. Učestvovao je u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Svoje junaštvo i veliko rodoljublje pokazao je učestvujući u Kolubarskoj i Kumanovskoj bici. Bio je jedan od branilaca Beograda. Kako je skoro nemoguće da nešto ne krene po zlu u ratovima, tako je Čajkanović dobio stomačni tifus. Tako zaraženog morali su da ga evakuišu na Krf, a onda i na krajnji sever Tunisa, u mirnu francusku luku Bizertu, gde se oporavljao. Kada je otpočeo Drugi svetski rat, Veselin Čajkanović bio je dekan na Filozofskom fakultetu. Nije uspeo da odgovori na poziv na dužnost za Aprilski rat 1941. godine, te nije bio direktno na bojnim poljima, već je pokušavao da održi stabilnu atmosferu kao dekan na fakultetu. Apel srpskom narodu objavljen je 13. avgusta 1941. u listu Novo vreme i u tom dokumentu je javno iskritikovan i osuđen komunistički ustanak u Srbiji, pa je narod dobio poziv da potpiše dokument i pristane na poštovanje mira i reda od strane okupatora. Jedini profesor koji je odbio da ga potpiše bio je upravo Veselin Čajkanović. Porodica i kraj života Veselina Čajkanovića Bio je oženjen sa Ružom Živković, devojkom iz bogatije građanske porodice, koja je bila njegov student. Imali su dvoje dece, Mariju i Nikolu, a živeli su u kući na Topčideru. Godine 1945. u aprilu stigla je odluka da se Čajkanović otpusti i udalji sa svih uloga koje mu je dodelio Beogradski univerzitet, i Ministarstvo prosvete je sprovelo tu odluku. Po toj odluci ukinuta su mu i građanska prava, kao i pravo na primanje bilo kakve novčane naknade i primanja. Njegova porodica je mnogo trpela zbog toga, znatno su osiromašili. Tih dana se razboleo, bolovao godinu i dva meseca, pa preminuo u avgustu 1946. godine. MG106

Odlično stanje Kur`an Časni Stvarnost Zagreb 1990 Kuran (arapski: أَلْقُرآن al-qur`ān - u prenesenom prijevodu `kazivanje`; takođe zvan Al Qur`a-n Al Kari-m; ili izvedeni nazivi Quran, Koran, Kuran Časni, te rijetko Alcoran) je sveta knjiga Islama. Muslimani vjeruju da je Kuran objava Božjih riječi i kulminacija Božje objave čovječanstvu, preko Božjeg poslanika Muhameda u periodu od 23 godine preko meleka (anđela) Džabraila (Jibril - Gabriel). Kuran je napisan u 7. veku Format Kuran se sastoji od 114 sura sa ukupno 6236 ajeta isključujući 112 bismilla koje se obično podrazumijevaju kao bezbrojne, ili 6348 uključujući i njih; tačan broj ajeta je različit, ne zbog sadržaja, nego zbog različitih metoda njihovog brojanja. Muslimani obično povezuju sure, ne sa njihovim brojevima, nego sa arapskim imenima koja su izvedena na neki način iz date sure. (Pogledajte listu imena sura.) Sure nisu poredane po hronološkom redu (po redu po kojem islamski učenjaci vjeruju da su i objavljivani) nego po drugačijem redu, prvenstveno prema veličini sura, što muslimani vjeruju da je takođe inspirisano od Boga. Nakon kratkog uvoda, Kuran nastavlja sa najdužom surom, a završava sa nekim najkraćima. Često se zaboravlja da Islam priznaje ranije Knjige (Stari i Novi zavet) kao svoje svete knjige, s tom razlikom što ih nadograđuje novom svetom knjigom - Kur`an-om koja dolazi od istog Boga ,a objavio ju je prorok Muhamed. Lista imena sura: Sura 1. - Fatiha (Al-Fatiha) Sura 2. - Krava (Al-Baqarah) Sura 3. - Imranova obitelj (Ali-Imran) Sura 4. - Žene (An-Nisa`) Sura 5. - Trpeza (Al-Maidah) Sura 6. - Stada (Al-Anam) Sura 7. - Al-Araf Sura 8. - Plijen (Al-Anfal) Sura 9. - Pokajanje (At-Tawbah) Sura 10. - Jona (Yunus) Sura 11. - Hud Sura 12. - Josip (Yusuf) Sura 13. - Grmljavina (Ar-Raad) Sura 14. - Abraham (Ibrahim) Sura 15. - Hidžra (Al-Hijr) Sura 16. - Pčele (An-Nahl) Sura 17. - Noćno putovanje (Al-Isra) Sura 18. - Pećina (Al-Kahf) Sura 19. - Marija (Maryam) Sura 20. - Ta-Ha Sura 21. - Navjesnici (Al-Anbiya) Sura 22. - Hodočašće (Al-Hajj) Sura 23. - Oni koji vjeruju (Al-Muminune) Sura 24. - Svjetlost(An-Nur) Sura 25. - Al Furqan Sura 26. - Pjesnici (As-Shuaraa) Sura 27. - Mravi (An-Naml) Sura 28. - Pripovijest (Al-Qasas) Sura 29. - Pauk (Al-Ankabut) Sura 30. - Rimljani (Ar-Rum) Sura 31. - Luqman Sura 32. - Klanjanje (As-Sajda) Sura 33. - Saveznici (Al-Ahzab) Sura 34. - Saba Sura 35. - Stvoritelj (Fatir) Sura 36. - Ya-Sin Sura 37. - Redovi (As-Saffat) Sura 38. - Sad Sura 39. - Skupine (Az-Zumar) Sura 40. - Onaj koji oprašta (Gafir) Sura 41. - Izloženi Redci (Fussilat) Sura 42. - Savjet (Achoura) Sura 43. - Ures (Azzukhruf) Sura 44. - Dim (Ad-Dukhan) Sura 45. - Ona koja kleči (Al-Jathya) Sura 46. - Al-Ahqaf Sura 47. - Muhamed (Muhammad) Sura 48. - Blistava pobjeda (Al-Fath) Sura 49. - Nastambe (Al-Hujurat) Sura 50. - Qaf Sura 51. - Rasipnik (Ad-Dariyat) Sura 52. - Gora (At-Tur) Sura 53. - Zvijezda (An-Najm) Sura 54. - Mjesec (Al-Qamar) Sura 55. - Premilostivi (Ar-Rahman) Sura 56. - Događaj (Al-Waqi`a) Sura 57. - Željezo (Al-Hadid) Sura 58. - Razprava (Al-Mujadalah) Sura 59. - Izlazak (Al-Hasr) Sura 60. - Iskušenica (Al-Mumtahanah) Sura 61. - Red (As-Saff) Sura 62. - Petak (Al-Jumua) Sura 63. - Licemjeri (Al-Munafiqun) Sura 64. - Veliki gubitak (At-Tagabun) Sura 65. - Razvod (At-Talaq) Sura 66. - Zabrana (At-Tahrim) Sura 67. - Kraljevsko dostojanstvo (Al-Mulk) Sura 68. - Pero (Al-Qalam) Sura 69. - Vjerodostojnica (Al- Haqqah) Sura 70. - Putevi uzašašća (Al- Maarij) Sura 71. - Noe (Nuh) Sura 72. - Djinni (Al-Jinn) Sura 73. - Ovijeni (Al-Muzzamil) Sura 74. - Ogrnuti ogrtačem (Al-Muddattir) Sura 75. - Uskrsnuće (Al-Qiyamah) Sura 76. - Čovjek (Al-Insan) Sura 77. - Poslanici (Al-Mursalate) Sura 78. - Novost (An-Naba) Sura 79. - Angjeli koji čupaju duše (An-Naziate) Sura 80. - On se namrgodio (Abasa) Sura 81. - Zatamnjenje (At-Takwir) Sura 82. - Prekid (Al-Infitar) Sura 83. - Prevaranti (Al-Mutaffifune) Sura 84. - Raskid (Al-Insiqaq) Sura 85. - Sazviježđa (Al-Buruj) Sura 86. - Noćna zvijezda (At-Tariq) Sura 87. - Svevišnji (Al-Ala) Sura 88. - Obvijajuća (Al-Gasiyah) Sura 89. - Zora (Al-Fajr) Sura 90. - Šetalište (Al-Balad) Sura 91. - Sunce (Ach-Chams) Sura 92. - Noć (Al-Layl) Sura 93. - Svitanje (Ad-Duha) Sura 94. - Otvaranje (As-Sarh) Sura 95. - Datulja (At-Tin) Sura 96. - Pristupanje (Al-Alaq) Sura 97. - Sudbina (Al-Qadr) Sura 98. - Dokaz (Al-Bayyinah) Sura 99. - Stres (Az-Zalzalah) Sura 100. - Jurišnici (Al-Adiyate) Sura 101. - Treska (Al-Qariah) Sura 102. - Nadmetanje (At-Takatur) Sura 103. - Vrijeme (Al-Asr) Sura 104. - Klevetnik (Al-Humazah) Sura 105. - Slon (Al-Fil) Sura 106. - Kurajši (Koraïsh) Sura 107. - Oruđa (Al-Maun) Sura 108. - Obilje (Al-Kawtar) Sura 109. - Nevjernici (Al-Kafirune) Sura 110. - Spasenja (An-Nasr) Sura 111. - Vlakna (Al-Masad) Sura 112. - Čisto bogoštovlje (Al-Ihlas) Sura 113. - Praskozorje (Al-Falaq) Sura 114. - Ljudi (An-Nas) Jezik Kuran je jedna od prvih pisanih knjiga u Arabiji. On je napisan u ranoj formi klasičnog književnog arapskog jezika, poznatog u engleskom jeziku kao `Kuranski` arapski. Postoji nekoliko ostalih primjera arapskog iz tog vremena.(Mu`allaqat, ili suspendirana oda, za koju se vjereuje da je jedan primjer arapskog jezika prije islama; ostali kažu da je kreirana poslije Muhameda Preživjelo je samo pet natpisa iz pred islamskog arapskog jezika.) Ubrzo nakon smrti Muhameda 632. godine, Islam se proširio izvan Arabije, te osvojio znatan tadašnjeg Rimskog carstva, usled tek završenih ratova između Vizantije i Persije pod vođstvom cara Iraklija koji su ostavili za sobom veliki nenastanjen prostor i razrušene gradove. Arapi su se morali suočiti s milionima stranih osoba, s kojima su morali na neki način komunicirati. Jezik se brzo mjenjao da bi mogao odgovoriti novonastaloj situaciji, gubeći na svojoj složenosti i nejasnom rječniku. Nekoliko generacija nakon Prorokove smrti, mnoge riječi korištene u Kuranu postale su nejasne za obične ljude koji su govorili svakodnevni arapski, budući da je arapski jezik evoluirao velikom brzinom, a Kur`an i jest zapisan književnim jezikom, a ne pučkim govorom. Beduini su govorili izmjenjenim jezikom, prihvatljivo malom brzinom izgovaranja, tako da su rani arapski leksikografi njih tražili kako bi im objasnili nerazumljive riječi ili razjašnjavanju neke točke gramatike. Dijelom zbog potrebe religije da objasni Kuran slabijim govornicima, arapska gramatika i leksika su postale značajne nauke, pa je model za literarni jezik zadržao do danas taj govor iz Kuranskih dana, prije nego neki od trenutno važećih dijalektata Muslimani smatraju Kur`an velikim i značajnim zbog njegove poezije i dotjeranosti, kao i da je ta njegova literarna perfekcija dokaz njegovog božanskog porijekla. Budući da je ta perfekcija vidljiva samo za govornike arapskog jezika, stoji kao još jedan razlog zašto se samo originalni arapski tekst smatra kao pravi Kuran. Prijevodi su smatrani manje sjajnič, radije kao tumačenjima Božjih poruka, nego li same izravne Božje objave. Tradicionalno ravnanje bprijevodima i publikacijama Kur`ana traži da objavljena knjiga ne nosi jednostavni naslov `Kur`an`. Naslov uvijek mora sadržavati odredbeni pridjev (sprječavajući konfuziju sa ostalim `recitacijama`, u arapskom smislu), pa zbog toga najviše izdanja Kur`ana nosi naslove poput Sveti Kur`an, Plemeniti Kur`an, Kur`an Časni i sl. Svaki priznati znanstvenik islamske škole trebao bi moći čitati i razumijevati Kur`an u njegovoj izvornoj formi. Mnogi muslimani, djeca i odrasli, uključujući i one koji uopće ne razumiju arapski jezik niti ono što memoriraju, uče Kuran na pamet, djelomično ili u cjelini, u izvornom obliku, radi obavljanja molitve - namaza, što kod hrišćana korespondira liturgijskom obredu ili misi...

Odlično očuvano! Autor - osoba Maksimović, Jovanka, 1925-2002 = Maksimović, Jovanka, 1925-2002 Naslov Srpske srednjovekovne minijature / Jovanka Maksimović Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1983 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 159, [60] str. s tablama : ilustr. ; 33 cm (Karton sa omotom) Napomene Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 145-154 Registar. Predmetne odrednice Rukopisi -- Minijature, srednjovekovne -- Srbija Sve do pronalaska štampe knjige su pažljivo kaligrafski ispisivane rukom na pergamentu (kasnije sve češće na hartiji), a one luksuznije i svečanije, pored posebno lepog tipa pisma u crnom i crvenom mastilu, pa i zlatu, ukrašavane su malim slikama i dekorativnim zastavicama-vinjetama i velikim inicijalima sa ornamentima. Sav taj slikani ukras knjige ima sopstveni likovni izraz koji zauzima posebno mesto u istoriji umetnosti. Iako su umetnost za sebe, minijature se, kao svedoci cvetanja stare veštine ukrašavanja knjiga, idealno vezuju za monumentalno fresko slikarstvo, arhitekturu, ikone, skulpturu, zlatarstvo i ostalo majstorstvo i čine s njima jedinstvenu umetnost srednjovekovnog doba. Sve velike evropske umetnosti u srednjem veku vizantijskog, romaničkog i gotičkog stila, kao i široko rasprostranjena islamska kultura, imale su visoko razvijeno minijaturno slikarstvo koje je, prevazilazeći granice k značaj samih rukopisa, odražavalo ideje i oblike cele umetnosti i kulture. Minijaturno slikarstvo našeg podneblja je vrlo raznovrsno jer su se ovde susretali uticaji Rima i Carigrada i ukrštali razni stilovi, a postojala tri pisma – ćirilica, glagoljica i latinica. Suptilni iluminatorski rad naših slikara minijaturista na mnogim stranicama, pretežno crkvenih knjiga (jevanđelja i psaltira, zbornika beseda i molitava), ali i onih profane sadržine (povelje i zakonici, romani i pesme) uzdignut je do pravih umetničkih ostvarenja. Međutim, to likovno izražavanje kroz slikarstvo u knjigama u nas još nije dovoljno ni proučeno niti pak objavljivano kako kad je reč o našim rukopisima koji se čuvaju ovde, tako ni o onim što su rasuti svetom po bibliotekama i muzejskim zbirkama Carigrada, Vatikana, Venecije, Pariza, Londona, Oksforda, Dablina, Beča, Berlina, Minhena, Moskve ili Lenjingrada. U ovom studioznom, bogato ilustrovanom delu prof. dr Jovanka Maksimović posmatra srpske srednjovekovne minijature kao slikarske tvorevine služeći se metodima istorije umetnosti, čime se znatno pomeraju naše predstave i saznanja o njihovoj neprolaznoj vrednosti i istinskoj iako teško pristupačnoj lepoti. 170 crno-belih ilustracija 78 reprodukcija u boji 21 crtež i 16 ilustracija u tekstu NA OMOTU Prednja strana: SERSKI MITROPLIT JAKOB, iz Četvorojevanđelja, 1354. g., London, Britanski muzej Zadnja strana: Apostoli iz Srpskog paterika, druga polovina 14. veka, Beč, Nacionalna biblioteka PREDGOVOR 7 UVOD 9 SRPSKO MINIJATURNO SLIKARSTVO U SREDNJEM VEKU POČECI MINIJATURNOG SLIKARSTVA I MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE 17 CRTEŽ I FANTASTIKA 24 LJUDSKA FIGURA 25 SLIKA I TEKST 26 FANTASTIKA 28 GEOMETRIJSKA I BILJNA ORNAMENTIKA 31 MINIJATURNO SLIKARSTVO I MONUMENTALNA UMETNOST 33 FIGURALNO SLIKARSTVO I SLIKANA ORNAMENTIKA 37 FIGURALNO SLIKARSTVO 40 Portreti jevanđelista 40 Minhenski psaltir 45 Aleksandrida 47 ORNAMENTIKA 50 Vizantijska ornamentika 50 Geometrijska ornamentika 53 ILUMINIRANI RUKOPISI IZ ZETE 59 MINIJATURNO SLIKARSTVO U RUKOPISIMA IZ HUMA I BOSNE 60 POETIČNE FIGURE I GEOMETRIJSKI OBLICI 66 FIGURALNO SLIKARSTVO 69 Portreti jevanđelista 69 Figuralne kompozicije 74 GEOMETRIJSKA ORNAMENTIKA 80 GRAĐA ZA ISTORIJU SRPSKOG MINIJATURNOG SLIKARSTVA 1. MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE (Beograd, Narodni muzej) — str. 87; 2. VUKANOVO JEVANĐELJE (Lenjingrad, Publ. bibl. Fn I 82 — 88; 3. NAJSTARIJE SRPSKO ČETVOROJEVANĐELJE (Hil. 22) — 90; 4. POUČENIJA TEODORA STUDITA (Hil. 387) — 90; 5. IZBORNO JEVANĐELJE (Hil. 8) — 91; 6. BEOGRADSKI PARIMEJNIK (Beograd, Nar. bibl. Pc 65) — 91 ; 7. PARIMEJNIK (Hil. 313) — 92; 8. VATIKANSKI SRPSKI JEVANĐELISTAR (Vat. slav. 4) — 93; 9. ILOVIČKA KRMČIJA (JAZU III s 9) — 93; 10. ŠESTODNEV JOVANA EGZARHA (Moskva, Ist. muz. 345) — 93; 11. ZLATOSTRUJ (Hil. 386) — 94; 12. BOGDANOVO SRPSKO ČETVOROJEVANĐELJE (JAZU III s 20) — 95; 13. PSALTIR (Manastir Sv. Trojice kod Pljevalja 80) — 95; 14. PRIZRENSKO ČETVOROJEVANĐELJE (Beograd, bivša Nar. bibl. 297) — 96 ; 15. TRIOD GEORGIJA ANAGNOSTA (JAZU III b 18) — 98; 16. KALINIKOVO JEVANĐELJE (JAZU III b 22) — 98; 17. JEVANĐELJE DABIŽIVA (JAZU III b 4) — 99; 18. PSALTIR BRANKA MLADENOVIĆA (Bukurešt, Akad, nauka, Panaitesku 205) — 99; 19. PARENESIS (SANU 60) — 100; 20. KUMANIČKO ČETVOROJEVANĐELJE (SANU 69) — 100; 21. ČETVOROJEVANĐELJE SERSKOG MITROPOLITA JAKOBA (London, Brit, muz. 39636) — 102; 22. ČETVOROJEVANĐELJE PATRIJARHA SAVE (Hil. 13)— 103; 23. ČETVOROJEVANĐELJE VOJVODE NIKOLE STANJEVIĆA (Hil. 14) — 104; 24. APOSTOL (Berlin, Drž. bibl. Vuk 47) — 105; 25. ROMANOVO ČETVOROJEVANĐELJE (Hil. 9) — 106; 26. ČETVOROJEVANĐELJE (Leningrad, Publ. bibl. FI 114) — 107; 27. ČETVOROJEVANĐELJE (Moskva, Drž. ist. muz. Hludov 10) — 108; 28. ALEKSANDRIDA (Beograd, bivša Nar. bibl. 226/757) — 109; 29. MANOJLOVO (MOSTARSKO) JEVANĐELJE (SANU 343) —110; 30. DIVOŠEVO JEVANĐELJE (Cetinje, Manastir) — 111; 31. KOPITAREVO JEVANĐELJE (Ljubljana, Univ. bibl. 24) — 112; 32. NIKOLJSKO JEVANĐELJE (Dablin, Čester Biti, W 147) — 113; 33. MLE- TAČKI ZBORNIK (Venecija, Marciana, cod. or. 227/168) — 114; 34. HVALOV ZBORNIK (Bolonja, Univ. bibl. 3575 V) — 115; 35. ČETVOROJEVANĐELJE (SANU 277) — 117; 36. ČETVOROJEVANĐELJE (Beč, Nac. bibl. cod. slav. 52) — 118; 37. SRPSKI PATERIK (Beč, Nac. bibl. cod. slav. 42) — 118; 38. DOBROTOLJUBIJE GRIGORIJA SINAITA (Dečani 82) — 119; 39. MINHENSKI SRPSKI PSALTIR (Minhen, Drž. bibl. cod. slav. 4) — 119; 40. ČETVOROJEVANĐELJE STARČEVE GORICE (Venecija, Marciana, cod. or. CCXCV 12380) — 122; 41. BESEDE ISAKA SIRINA (MSPC 249)— 122; 42. SILOANOVO ČETVOROJEVANĐELJE (Sarajevo, Stara pravoslavna crkva 218) — 123 ; 43. RADOSLAVLJEVO JEVANĐELJE (Leningrad, Publ. bibl. Fn 591) — 123; 44. ĆURIŠKO ČETVOROJEVANĐELJE (Beograd, Nar. bibl. Pc 7) — 124; 45. ČETVOROJEVANĐELJE (Hil. 21) — 125; 46. ČETVOROJEVANĐELJE (Hil. 2)— 125; 47. ČETVOROJEVANĐELJE (Dečani 8) — 126; 48. APOSTOL APRAKOS (Berlin, Drž. bibl. Ms. slav. 28)- 126; 49. ZBORNIK HOMILIJA (Beč, Nac. bibl. cod. slav. 31) — 126; 50. SLOVA GRIGORIJA BOGOSLOVA (MSPC 119)— 127; 51. ČETVOROJEVANĐELJE SMEDEREVSKO (MSPC, Grujić 88) — 127; 52. ČETVOROJEVANĐELJE (Berlin, Drž. bibl. Vuk 6) — 128; 53. ŽITIJE I SLOVA JOVANA ZLATOUSTOG (MSPC 103) — 128; 54. POVELJA DESPOTA ĐURĐA BRANKOVIĆA (ESFIGMENSKA POVELJA, Atos, Manastir Esfigmen) — 129; 55. APOSTOL (Beč, Nac. bibl. cod. slav. 56) — 129; 56. ČETVOROJEVANĐELjE (Beč, Nac. bibl. cod. slav. 41) — 129; 57. ČETVOROJEVANĐELJE (MSPC 357) — 130; 58. ALEKSANDRIDA I PRIČA O TROJI (Ssfija, Nar. bibl. 771/381) — 131; 59. METAFRAST STEFANA DOMESTIKA (Besede Jovana Zlatoustog, Hil. 400) — 132; 60. ZBORNIK VLADISLAVA GRAMATIKA (JAZU III a 47) — 133. ILUSTRACIJE 135 OPIS CRTEŽA I ILUSTRACIJA 137 BIBLIOGRAFIJA 145 OPŠTI INDEKS I INDEKS RUKOPISA 155 Dr JOVANKA MAKSIMOVIĆ, istoričar umetnosti, redovni je profesor Univerziteta u Beogradu. Rođena u Beogradu, studirala je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde je, posle usavršavanja u Parizu, doktorirala 1956. godine. Na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu predaje i vodi predmet Opšta istorija umetnosti srednjeg veka. Duže vreme provela je na studijskim boravcima u raznim zemljama, Italiji, Francuskoj, Engleskoj, Americi, Grčkoj, SSSR-u. Učestvovala je u radu većeg broja međunarodnih kongresa za istoriju umetnosti i za vizantijske studije u Evropi (Venecija, Bolonja, Beč, Cirih, Bukurešt, Atina) i Jugoslaviji (Ohrid, Split, Sopoćani i drugde). Član je Međunarodnog komiteta za istoriju umetnosti. Bavi se posebno srpskom srednjovekovnom umetnošću i šire vizantijskom umetnošću. Objavila je u našim i stranim naučnim časopisima niz rasprava i studija o monumentalnoj umetnosti, o srednjovekovnoj skulpturi (rasprave o vizantijskoj skulpturi u XIII veku, o mitološkim temama u vizantijskoj skulpturi, o srpskim nadgrobnim spomenicima, o skulpturi u Dalmaciji, Studije o studeničkoj plastici), o ranovizantijskim freskama i mozaicima u Stobima i Poreču i o minijaturnom slikarstvu, seriju Studija o Miroslavljevom jevanđelju i drugim slikanim rukopisima. Objavila je do sada dve knjige: „Kotorski ciborij iz XIV veka i kamena plastika susednih oblasti“, Beograd, 1961. i „Srpska srednjovekovna skulptura“, Novi Sad 1971. U izdanjima Izdavačkog zavoda „JUGOSLAVIJA` učestvovala je kao autor u časopisu ,,Jugoslavija“, u knjizi „Umetničko blago Jugoslavije“, a takođe i kao stručni redaktor ili recenzent većeg broja knjiga. KC or (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kuran Casni Kuran (arapski: أَلْقُرآن al-qur`ān - u prenesenom prijevodu `kazivanje`; takođe zvan Al Qur`a-n Al Kari-m; ili izvedeni nazivi Quran, Koran, Kuran Časni, te rijetko Alcoran) je sveta knjiga Islama. Muslimani vjeruju da je Kuran objava Božjih riječi i kulminacija Božje objave čovječanstvu, preko Božjeg poslanika Muhameda u periodu od 23 godine preko meleka (anđela) Džabraila (Jibril - Gabriel). Kuran je napisan u 7. veku Format Kuran se sastoji od 114 sura sa ukupno 6236 ajeta isključujući 112 bismilla koje se obično podrazumijevaju kao bezbrojne, ili 6348 uključujući i njih; tačan broj ajeta je različit, ne zbog sadržaja, nego zbog različitih metoda njihovog brojanja. Muslimani obično povezuju sure, ne sa njihovim brojevima, nego sa arapskim imenima koja su izvedena na neki način iz date sure. (Pogledajte listu imena sura.) Sure nisu poredane po hronološkom redu (po redu po kojem islamski učenjaci vjeruju da su i objavljivani) nego po drugačijem redu, prvenstveno prema veličini sura, što muslimani vjeruju da je takođe inspirisano od Boga. Nakon kratkog uvoda, Kuran nastavlja sa najdužom surom, a završava sa nekim najkraćima. Često se zaboravlja da Islam priznaje ranije Knjige (Stari i Novi zavet) kao svoje svete knjige, s tom razlikom što ih nadograđuje novom svetom knjigom - Kur`an-om koja dolazi od istog Boga ,a objavio ju je prorok Muhamed. Lista imena sura: Sura 1. - Fatiha (Al-Fatiha) Sura 2. - Krava (Al-Baqarah) Sura 3. - Imranova obitelj (Ali-Imran) Sura 4. - Žene (An-Nisa`) Sura 5. - Trpeza (Al-Maidah) Sura 6. - Stada (Al-Anam) Sura 7. - Al-Araf Sura 8. - Plijen (Al-Anfal) Sura 9. - Pokajanje (At-Tawbah) Sura 10. - Jona (Yunus) Sura 11. - Hud Sura 12. - Josip (Yusuf) Sura 13. - Grmljavina (Ar-Raad) Sura 14. - Abraham (Ibrahim) Sura 15. - Hidžra (Al-Hijr) Sura 16. - Pčele (An-Nahl) Sura 17. - Noćno putovanje (Al-Isra) Sura 18. - Pećina (Al-Kahf) Sura 19. - Marija (Maryam) Sura 20. - Ta-Ha Sura 21. - Navjesnici (Al-Anbiya) Sura 22. - Hodočašće (Al-Hajj) Sura 23. - Oni koji vjeruju (Al-Muminune) Sura 24. - Svjetlost(An-Nur) Sura 25. - Al Furqan Sura 26. - Pjesnici (As-Shuaraa) Sura 27. - Mravi (An-Naml) Sura 28. - Pripovijest (Al-Qasas) Sura 29. - Pauk (Al-Ankabut) Sura 30. - Rimljani (Ar-Rum) Sura 31. - Luqman Sura 32. - Klanjanje (As-Sajda) Sura 33. - Saveznici (Al-Ahzab) Sura 34. - Saba Sura 35. - Stvoritelj (Fatir) Sura 36. - Ya-Sin Sura 37. - Redovi (As-Saffat) Sura 38. - Sad Sura 39. - Skupine (Az-Zumar) Sura 40. - Onaj koji oprašta (Gafir) Sura 41. - Izloženi Redci (Fussilat) Sura 42. - Savjet (Achoura) Sura 43. - Ures (Azzukhruf) Sura 44. - Dim (Ad-Dukhan) Sura 45. - Ona koja kleči (Al-Jathya) Sura 46. - Al-Ahqaf Sura 47. - Muhamed (Muhammad) Sura 48. - Blistava pobjeda (Al-Fath) Sura 49. - Nastambe (Al-Hujurat) Sura 50. - Qaf Sura 51. - Rasipnik (Ad-Dariyat) Sura 52. - Gora (At-Tur) Sura 53. - Zvijezda (An-Najm) Sura 54. - Mjesec (Al-Qamar) Sura 55. - Premilostivi (Ar-Rahman) Sura 56. - Događaj (Al-Waqi`a) Sura 57. - Željezo (Al-Hadid) Sura 58. - Razprava (Al-Mujadalah) Sura 59. - Izlazak (Al-Hasr) Sura 60. - Iskušenica (Al-Mumtahanah) Sura 61. - Red (As-Saff) Sura 62. - Petak (Al-Jumua) Sura 63. - Licemjeri (Al-Munafiqun) Sura 64. - Veliki gubitak (At-Tagabun) Sura 65. - Razvod (At-Talaq) Sura 66. - Zabrana (At-Tahrim) Sura 67. - Kraljevsko dostojanstvo (Al-Mulk) Sura 68. - Pero (Al-Qalam) Sura 69. - Vjerodostojnica (Al- Haqqah) Sura 70. - Putevi uzašašća (Al- Maarij) Sura 71. - Noe (Nuh) Sura 72. - Djinni (Al-Jinn) Sura 73. - Ovijeni (Al-Muzzamil) Sura 74. - Ogrnuti ogrtačem (Al-Muddattir) Sura 75. - Uskrsnuće (Al-Qiyamah) Sura 76. - Čovjek (Al-Insan) Sura 77. - Poslanici (Al-Mursalate) Sura 78. - Novost (An-Naba) Sura 79. - Angjeli koji čupaju duše (An-Naziate) Sura 80. - On se namrgodio (Abasa) Sura 81. - Zatamnjenje (At-Takwir) Sura 82. - Prekid (Al-Infitar) Sura 83. - Prevaranti (Al-Mutaffifune) Sura 84. - Raskid (Al-Insiqaq) Sura 85. - Sazviježđa (Al-Buruj) Sura 86. - Noćna zvijezda (At-Tariq) Sura 87. - Svevišnji (Al-Ala) Sura 88. - Obvijajuća (Al-Gasiyah) Sura 89. - Zora (Al-Fajr) Sura 90. - Šetalište (Al-Balad) Sura 91. - Sunce (Ach-Chams) Sura 92. - Noć (Al-Layl) Sura 93. - Svitanje (Ad-Duha) Sura 94. - Otvaranje (As-Sarh) Sura 95. - Datulja (At-Tin) Sura 96. - Pristupanje (Al-Alaq) Sura 97. - Sudbina (Al-Qadr) Sura 98. - Dokaz (Al-Bayyinah) Sura 99. - Stres (Az-Zalzalah) Sura 100. - Jurišnici (Al-Adiyate) Sura 101. - Treska (Al-Qariah) Sura 102. - Nadmetanje (At-Takatur) Sura 103. - Vrijeme (Al-Asr) Sura 104. - Klevetnik (Al-Humazah) Sura 105. - Slon (Al-Fil) Sura 106. - Kurajši (Koraïsh) Sura 107. - Oruđa (Al-Maun) Sura 108. - Obilje (Al-Kawtar) Sura 109. - Nevjernici (Al-Kafirune) Sura 110. - Spasenja (An-Nasr) Sura 111. - Vlakna (Al-Masad) Sura 112. - Čisto bogoštovlje (Al-Ihlas) Sura 113. - Praskozorje (Al-Falaq) Sura 114. - Ljudi (An-Nas) Jezik Kuran je jedna od prvih pisanih knjiga u Arabiji. On je napisan u ranoj formi klasičnog književnog arapskog jezika, poznatog u engleskom jeziku kao `Kuranski` arapski. Postoji nekoliko ostalih primjera arapskog iz tog vremena.(Mu`allaqat, ili suspendirana oda, za koju se vjereuje da je jedan primjer arapskog jezika prije islama; ostali kažu da je kreirana poslije Muhameda Preživjelo je samo pet natpisa iz pred islamskog arapskog jezika.) Ubrzo nakon smrti Muhameda 632. godine, Islam se proširio izvan Arabije, te osvojio znatan tadašnjeg Rimskog carstva, usled tek završenih ratova između Vizantije i Persije pod vođstvom cara Iraklija koji su ostavili za sobom veliki nenastanjen prostor i razrušene gradove. Arapi su se morali suočiti s milionima stranih osoba, s kojima su morali na neki način komunicirati. Jezik se brzo mjenjao da bi mogao odgovoriti novonastaloj situaciji, gubeći na svojoj složenosti i nejasnom rječniku. Nekoliko generacija nakon Prorokove smrti, mnoge riječi korištene u Kuranu postale su nejasne za obične ljude koji su govorili svakodnevni arapski, budući da je arapski jezik evoluirao velikom brzinom, a Kur`an i jest zapisan književnim jezikom, a ne pučkim govorom. Beduini su govorili izmjenjenim jezikom, prihvatljivo malom brzinom izgovaranja, tako da su rani arapski leksikografi njih tražili kako bi im objasnili nerazumljive riječi ili razjašnjavanju neke točke gramatike. Dijelom zbog potrebe religije da objasni Kuran slabijim govornicima, arapska gramatika i leksika su postale značajne nauke, pa je model za literarni jezik zadržao do danas taj govor iz Kuranskih dana, prije nego neki od trenutno važećih dijalektata Muslimani smatraju Kur`an velikim i značajnim zbog njegove poezije i dotjeranosti, kao i da je ta njegova literarna perfekcija dokaz njegovog božanskog porijekla. Budući da je ta perfekcija vidljiva samo za govornike arapskog jezika, stoji kao još jedan razlog zašto se samo originalni arapski tekst smatra kao pravi Kuran. Prijevodi su smatrani manje sjajnič, radije kao tumačenjima Božjih poruka, nego li same izravne Božje objave. Tradicionalno ravnanje bprijevodima i publikacijama Kur`ana traži da objavljena knjiga ne nosi jednostavni naslov `Kur`an`. Naslov uvijek mora sadržavati odredbeni pridjev (sprječavajući konfuziju sa ostalim `recitacijama`, u arapskom smislu), pa zbog toga najviše izdanja Kur`ana nosi naslove poput Sveti Kur`an, Plemeniti Kur`an, Kur`an Časni i sl. Svaki priznati znanstvenik islamske škole trebao bi moći čitati i razumijevati Kur`an u njegovoj izvornoj formi. Mnogi muslimani, djeca i odrasli, uključujući i one koji uopće ne razumiju arapski jezik niti ono što memoriraju, uče Kuran na pamet, djelomično ili u cjelini, u izvornom obliku, radi obavljanja molitve - namaza, što kod hrišćana korespondira liturgijskom obredu ili misi...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kuran Casni Kuran (arapski: أَلْقُرآن al-qur`ān - u prenesenom prijevodu `kazivanje`; takođe zvan Al Qur`a-n Al Kari-m; ili izvedeni nazivi Quran, Koran, Kuran Časni, te rijetko Alcoran) je sveta knjiga Islama. Muslimani vjeruju da je Kuran objava Božjih riječi i kulminacija Božje objave čovječanstvu, preko Božjeg poslanika Muhameda u periodu od 23 godine preko meleka (anđela) Džabraila (Jibril - Gabriel). Kuran je napisan u 7. veku Format Kuran se sastoji od 114 sura sa ukupno 6236 ajeta isključujući 112 bismilla koje se obično podrazumijevaju kao bezbrojne, ili 6348 uključujući i njih; tačan broj ajeta je različit, ne zbog sadržaja, nego zbog različitih metoda njihovog brojanja. Muslimani obično povezuju sure, ne sa njihovim brojevima, nego sa arapskim imenima koja su izvedena na neki način iz date sure. (Pogledajte listu imena sura.) Sure nisu poredane po hronološkom redu (po redu po kojem islamski učenjaci vjeruju da su i objavljivani) nego po drugačijem redu, prvenstveno prema veličini sura, što muslimani vjeruju da je takođe inspirisano od Boga. Nakon kratkog uvoda, Kuran nastavlja sa najdužom surom, a završava sa nekim najkraćima. Često se zaboravlja da Islam priznaje ranije Knjige (Stari i Novi zavet) kao svoje svete knjige, s tom razlikom što ih nadograđuje novom svetom knjigom - Kur`an-om koja dolazi od istog Boga ,a objavio ju je prorok Muhamed. Lista imena sura: Sura 1. - Fatiha (Al-Fatiha) Sura 2. - Krava (Al-Baqarah) Sura 3. - Imranova obitelj (Ali-Imran) Sura 4. - Žene (An-Nisa`) Sura 5. - Trpeza (Al-Maidah) Sura 6. - Stada (Al-Anam) Sura 7. - Al-Araf Sura 8. - Plijen (Al-Anfal) Sura 9. - Pokajanje (At-Tawbah) Sura 10. - Jona (Yunus) Sura 11. - Hud Sura 12. - Josip (Yusuf) Sura 13. - Grmljavina (Ar-Raad) Sura 14. - Abraham (Ibrahim) Sura 15. - Hidžra (Al-Hijr) Sura 16. - Pčele (An-Nahl) Sura 17. - Noćno putovanje (Al-Isra) Sura 18. - Pećina (Al-Kahf) Sura 19. - Marija (Maryam) Sura 20. - Ta-Ha Sura 21. - Navjesnici (Al-Anbiya) Sura 22. - Hodočašće (Al-Hajj) Sura 23. - Oni koji vjeruju (Al-Muminune) Sura 24. - Svjetlost(An-Nur) Sura 25. - Al Furqan Sura 26. - Pjesnici (As-Shuaraa) Sura 27. - Mravi (An-Naml) Sura 28. - Pripovijest (Al-Qasas) Sura 29. - Pauk (Al-Ankabut) Sura 30. - Rimljani (Ar-Rum) Sura 31. - Luqman Sura 32. - Klanjanje (As-Sajda) Sura 33. - Saveznici (Al-Ahzab) Sura 34. - Saba Sura 35. - Stvoritelj (Fatir) Sura 36. - Ya-Sin Sura 37. - Redovi (As-Saffat) Sura 38. - Sad Sura 39. - Skupine (Az-Zumar) Sura 40. - Onaj koji oprašta (Gafir) Sura 41. - Izloženi Redci (Fussilat) Sura 42. - Savjet (Achoura) Sura 43. - Ures (Azzukhruf) Sura 44. - Dim (Ad-Dukhan) Sura 45. - Ona koja kleči (Al-Jathya) Sura 46. - Al-Ahqaf Sura 47. - Muhamed (Muhammad) Sura 48. - Blistava pobjeda (Al-Fath) Sura 49. - Nastambe (Al-Hujurat) Sura 50. - Qaf Sura 51. - Rasipnik (Ad-Dariyat) Sura 52. - Gora (At-Tur) Sura 53. - Zvijezda (An-Najm) Sura 54. - Mjesec (Al-Qamar) Sura 55. - Premilostivi (Ar-Rahman) Sura 56. - Događaj (Al-Waqi`a) Sura 57. - Željezo (Al-Hadid) Sura 58. - Razprava (Al-Mujadalah) Sura 59. - Izlazak (Al-Hasr) Sura 60. - Iskušenica (Al-Mumtahanah) Sura 61. - Red (As-Saff) Sura 62. - Petak (Al-Jumua) Sura 63. - Licemjeri (Al-Munafiqun) Sura 64. - Veliki gubitak (At-Tagabun) Sura 65. - Razvod (At-Talaq) Sura 66. - Zabrana (At-Tahrim) Sura 67. - Kraljevsko dostojanstvo (Al-Mulk) Sura 68. - Pero (Al-Qalam) Sura 69. - Vjerodostojnica (Al- Haqqah) Sura 70. - Putevi uzašašća (Al- Maarij) Sura 71. - Noe (Nuh) Sura 72. - Djinni (Al-Jinn) Sura 73. - Ovijeni (Al-Muzzamil) Sura 74. - Ogrnuti ogrtačem (Al-Muddattir) Sura 75. - Uskrsnuće (Al-Qiyamah) Sura 76. - Čovjek (Al-Insan) Sura 77. - Poslanici (Al-Mursalate) Sura 78. - Novost (An-Naba) Sura 79. - Angjeli koji čupaju duše (An-Naziate) Sura 80. - On se namrgodio (Abasa) Sura 81. - Zatamnjenje (At-Takwir) Sura 82. - Prekid (Al-Infitar) Sura 83. - Prevaranti (Al-Mutaffifune) Sura 84. - Raskid (Al-Insiqaq) Sura 85. - Sazviježđa (Al-Buruj) Sura 86. - Noćna zvijezda (At-Tariq) Sura 87. - Svevišnji (Al-Ala) Sura 88. - Obvijajuća (Al-Gasiyah) Sura 89. - Zora (Al-Fajr) Sura 90. - Šetalište (Al-Balad) Sura 91. - Sunce (Ach-Chams) Sura 92. - Noć (Al-Layl) Sura 93. - Svitanje (Ad-Duha) Sura 94. - Otvaranje (As-Sarh) Sura 95. - Datulja (At-Tin) Sura 96. - Pristupanje (Al-Alaq) Sura 97. - Sudbina (Al-Qadr) Sura 98. - Dokaz (Al-Bayyinah) Sura 99. - Stres (Az-Zalzalah) Sura 100. - Jurišnici (Al-Adiyate) Sura 101. - Treska (Al-Qariah) Sura 102. - Nadmetanje (At-Takatur) Sura 103. - Vrijeme (Al-Asr) Sura 104. - Klevetnik (Al-Humazah) Sura 105. - Slon (Al-Fil) Sura 106. - Kurajši (Koraïsh) Sura 107. - Oruđa (Al-Maun) Sura 108. - Obilje (Al-Kawtar) Sura 109. - Nevjernici (Al-Kafirune) Sura 110. - Spasenja (An-Nasr) Sura 111. - Vlakna (Al-Masad) Sura 112. - Čisto bogoštovlje (Al-Ihlas) Sura 113. - Praskozorje (Al-Falaq) Sura 114. - Ljudi (An-Nas) Jezik Kuran je jedna od prvih pisanih knjiga u Arabiji. On je napisan u ranoj formi klasičnog književnog arapskog jezika, poznatog u engleskom jeziku kao `Kuranski` arapski. Postoji nekoliko ostalih primjera arapskog iz tog vremena.(Mu`allaqat, ili suspendirana oda, za koju se vjereuje da je jedan primjer arapskog jezika prije islama; ostali kažu da je kreirana poslije Muhameda Preživjelo je samo pet natpisa iz pred islamskog arapskog jezika.) Ubrzo nakon smrti Muhameda 632. godine, Islam se proširio izvan Arabije, te osvojio znatan tadašnjeg Rimskog carstva, usled tek završenih ratova između Vizantije i Persije pod vođstvom cara Iraklija koji su ostavili za sobom veliki nenastanjen prostor i razrušene gradove. Arapi su se morali suočiti s milionima stranih osoba, s kojima su morali na neki način komunicirati. Jezik se brzo mjenjao da bi mogao odgovoriti novonastaloj situaciji, gubeći na svojoj složenosti i nejasnom rječniku. Nekoliko generacija nakon Prorokove smrti, mnoge riječi korištene u Kuranu postale su nejasne za obične ljude koji su govorili svakodnevni arapski, budući da je arapski jezik evoluirao velikom brzinom, a Kur`an i jest zapisan književnim jezikom, a ne pučkim govorom. Beduini su govorili izmjenjenim jezikom, prihvatljivo malom brzinom izgovaranja, tako da su rani arapski leksikografi njih tražili kako bi im objasnili nerazumljive riječi ili razjašnjavanju neke točke gramatike. Dijelom zbog potrebe religije da objasni Kuran slabijim govornicima, arapska gramatika i leksika su postale značajne nauke, pa je model za literarni jezik zadržao do danas taj govor iz Kuranskih dana, prije nego neki od trenutno važećih dijalektata Muslimani smatraju Kur`an velikim i značajnim zbog njegove poezije i dotjeranosti, kao i da je ta njegova literarna perfekcija dokaz njegovog božanskog porijekla. Budući da je ta perfekcija vidljiva samo za govornike arapskog jezika, stoji kao još jedan razlog zašto se samo originalni arapski tekst smatra kao pravi Kuran. Prijevodi su smatrani manje sjajnič, radije kao tumačenjima Božjih poruka, nego li same izravne Božje objave. Tradicionalno ravnanje bprijevodima i publikacijama Kur`ana traži da objavljena knjiga ne nosi jednostavni naslov `Kur`an`. Naslov uvijek mora sadržavati odredbeni pridjev (sprječavajući konfuziju sa ostalim `recitacijama`, u arapskom smislu), pa zbog toga najviše izdanja Kur`ana nosi naslove poput Sveti Kur`an, Plemeniti Kur`an, Kur`an Časni i sl. Svaki priznati znanstvenik islamske škole trebao bi moći čitati i razumijevati Kur`an u njegovoj izvornoj formi. Mnogi muslimani, djeca i odrasli, uključujući i one koji uopće ne razumiju arapski jezik niti ono što memoriraju, uče Kuran na pamet, djelomično ili u cjelini, u izvornom obliku, radi obavljanja molitve - namaza, što kod hrišćana korespondira liturgijskom obredu ili misi...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kuran Casni Kuran (arapski: أَلْقُرآن al-qur`ān - u prenesenom prijevodu `kazivanje`; takođe zvan Al Qur`a-n Al Kari-m; ili izvedeni nazivi Quran, Koran, Kuran Časni, te rijetko Alcoran) je sveta knjiga Islama. Muslimani vjeruju da je Kuran objava Božjih riječi i kulminacija Božje objave čovječanstvu, preko Božjeg poslanika Muhameda u periodu od 23 godine preko meleka (anđela) Džabraila (Jibril - Gabriel). Kuran je napisan u 7. veku Format Kuran se sastoji od 114 sura sa ukupno 6236 ajeta isključujući 112 bismilla koje se obično podrazumijevaju kao bezbrojne, ili 6348 uključujući i njih; tačan broj ajeta je različit, ne zbog sadržaja, nego zbog različitih metoda njihovog brojanja. Muslimani obično povezuju sure, ne sa njihovim brojevima, nego sa arapskim imenima koja su izvedena na neki način iz date sure. (Pogledajte listu imena sura.) Sure nisu poredane po hronološkom redu (po redu po kojem islamski učenjaci vjeruju da su i objavljivani) nego po drugačijem redu, prvenstveno prema veličini sura, što muslimani vjeruju da je takođe inspirisano od Boga. Nakon kratkog uvoda, Kuran nastavlja sa najdužom surom, a završava sa nekim najkraćima. Često se zaboravlja da Islam priznaje ranije Knjige (Stari i Novi zavet) kao svoje svete knjige, s tom razlikom što ih nadograđuje novom svetom knjigom - Kur`an-om koja dolazi od istog Boga ,a objavio ju je prorok Muhamed. Lista imena sura: Sura 1. - Fatiha (Al-Fatiha) Sura 2. - Krava (Al-Baqarah) Sura 3. - Imranova obitelj (Ali-Imran) Sura 4. - Žene (An-Nisa`) Sura 5. - Trpeza (Al-Maidah) Sura 6. - Stada (Al-Anam) Sura 7. - Al-Araf Sura 8. - Plijen (Al-Anfal) Sura 9. - Pokajanje (At-Tawbah) Sura 10. - Jona (Yunus) Sura 11. - Hud Sura 12. - Josip (Yusuf) Sura 13. - Grmljavina (Ar-Raad) Sura 14. - Abraham (Ibrahim) Sura 15. - Hidžra (Al-Hijr) Sura 16. - Pčele (An-Nahl) Sura 17. - Noćno putovanje (Al-Isra) Sura 18. - Pećina (Al-Kahf) Sura 19. - Marija (Maryam) Sura 20. - Ta-Ha Sura 21. - Navjesnici (Al-Anbiya) Sura 22. - Hodočašće (Al-Hajj) Sura 23. - Oni koji vjeruju (Al-Muminune) Sura 24. - Svjetlost(An-Nur) Sura 25. - Al Furqan Sura 26. - Pjesnici (As-Shuaraa) Sura 27. - Mravi (An-Naml) Sura 28. - Pripovijest (Al-Qasas) Sura 29. - Pauk (Al-Ankabut) Sura 30. - Rimljani (Ar-Rum) Sura 31. - Luqman Sura 32. - Klanjanje (As-Sajda) Sura 33. - Saveznici (Al-Ahzab) Sura 34. - Saba Sura 35. - Stvoritelj (Fatir) Sura 36. - Ya-Sin Sura 37. - Redovi (As-Saffat) Sura 38. - Sad Sura 39. - Skupine (Az-Zumar) Sura 40. - Onaj koji oprašta (Gafir) Sura 41. - Izloženi Redci (Fussilat) Sura 42. - Savjet (Achoura) Sura 43. - Ures (Azzukhruf) Sura 44. - Dim (Ad-Dukhan) Sura 45. - Ona koja kleči (Al-Jathya) Sura 46. - Al-Ahqaf Sura 47. - Muhamed (Muhammad) Sura 48. - Blistava pobjeda (Al-Fath) Sura 49. - Nastambe (Al-Hujurat) Sura 50. - Qaf Sura 51. - Rasipnik (Ad-Dariyat) Sura 52. - Gora (At-Tur) Sura 53. - Zvijezda (An-Najm) Sura 54. - Mjesec (Al-Qamar) Sura 55. - Premilostivi (Ar-Rahman) Sura 56. - Događaj (Al-Waqi`a) Sura 57. - Željezo (Al-Hadid) Sura 58. - Razprava (Al-Mujadalah) Sura 59. - Izlazak (Al-Hasr) Sura 60. - Iskušenica (Al-Mumtahanah) Sura 61. - Red (As-Saff) Sura 62. - Petak (Al-Jumua) Sura 63. - Licemjeri (Al-Munafiqun) Sura 64. - Veliki gubitak (At-Tagabun) Sura 65. - Razvod (At-Talaq) Sura 66. - Zabrana (At-Tahrim) Sura 67. - Kraljevsko dostojanstvo (Al-Mulk) Sura 68. - Pero (Al-Qalam) Sura 69. - Vjerodostojnica (Al- Haqqah) Sura 70. - Putevi uzašašća (Al- Maarij) Sura 71. - Noe (Nuh) Sura 72. - Djinni (Al-Jinn) Sura 73. - Ovijeni (Al-Muzzamil) Sura 74. - Ogrnuti ogrtačem (Al-Muddattir) Sura 75. - Uskrsnuće (Al-Qiyamah) Sura 76. - Čovjek (Al-Insan) Sura 77. - Poslanici (Al-Mursalate) Sura 78. - Novost (An-Naba) Sura 79. - Angjeli koji čupaju duše (An-Naziate) Sura 80. - On se namrgodio (Abasa) Sura 81. - Zatamnjenje (At-Takwir) Sura 82. - Prekid (Al-Infitar) Sura 83. - Prevaranti (Al-Mutaffifune) Sura 84. - Raskid (Al-Insiqaq) Sura 85. - Sazviježđa (Al-Buruj) Sura 86. - Noćna zvijezda (At-Tariq) Sura 87. - Svevišnji (Al-Ala) Sura 88. - Obvijajuća (Al-Gasiyah) Sura 89. - Zora (Al-Fajr) Sura 90. - Šetalište (Al-Balad) Sura 91. - Sunce (Ach-Chams) Sura 92. - Noć (Al-Layl) Sura 93. - Svitanje (Ad-Duha) Sura 94. - Otvaranje (As-Sarh) Sura 95. - Datulja (At-Tin) Sura 96. - Pristupanje (Al-Alaq) Sura 97. - Sudbina (Al-Qadr) Sura 98. - Dokaz (Al-Bayyinah) Sura 99. - Stres (Az-Zalzalah) Sura 100. - Jurišnici (Al-Adiyate) Sura 101. - Treska (Al-Qariah) Sura 102. - Nadmetanje (At-Takatur) Sura 103. - Vrijeme (Al-Asr) Sura 104. - Klevetnik (Al-Humazah) Sura 105. - Slon (Al-Fil) Sura 106. - Kurajši (Koraïsh) Sura 107. - Oruđa (Al-Maun) Sura 108. - Obilje (Al-Kawtar) Sura 109. - Nevjernici (Al-Kafirune) Sura 110. - Spasenja (An-Nasr) Sura 111. - Vlakna (Al-Masad) Sura 112. - Čisto bogoštovlje (Al-Ihlas) Sura 113. - Praskozorje (Al-Falaq) Sura 114. - Ljudi (An-Nas) Jezik Kuran je jedna od prvih pisanih knjiga u Arabiji. On je napisan u ranoj formi klasičnog književnog arapskog jezika, poznatog u engleskom jeziku kao `Kuranski` arapski. Postoji nekoliko ostalih primjera arapskog iz tog vremena.(Mu`allaqat, ili suspendirana oda, za koju se vjereuje da je jedan primjer arapskog jezika prije islama; ostali kažu da je kreirana poslije Muhameda Preživjelo je samo pet natpisa iz pred islamskog arapskog jezika.) Ubrzo nakon smrti Muhameda 632. godine, Islam se proširio izvan Arabije, te osvojio znatan tadašnjeg Rimskog carstva, usled tek završenih ratova između Vizantije i Persije pod vođstvom cara Iraklija koji su ostavili za sobom veliki nenastanjen prostor i razrušene gradove. Arapi su se morali suočiti s milionima stranih osoba, s kojima su morali na neki način komunicirati. Jezik se brzo mjenjao da bi mogao odgovoriti novonastaloj situaciji, gubeći na svojoj složenosti i nejasnom rječniku. Nekoliko generacija nakon Prorokove smrti, mnoge riječi korištene u Kuranu postale su nejasne za obične ljude koji su govorili svakodnevni arapski, budući da je arapski jezik evoluirao velikom brzinom, a Kur`an i jest zapisan književnim jezikom, a ne pučkim govorom. Beduini su govorili izmjenjenim jezikom, prihvatljivo malom brzinom izgovaranja, tako da su rani arapski leksikografi njih tražili kako bi im objasnili nerazumljive riječi ili razjašnjavanju neke točke gramatike. Dijelom zbog potrebe religije da objasni Kuran slabijim govornicima, arapska gramatika i leksika su postale značajne nauke, pa je model za literarni jezik zadržao do danas taj govor iz Kuranskih dana, prije nego neki od trenutno važećih dijalektata Muslimani smatraju Kur`an velikim i značajnim zbog njegove poezije i dotjeranosti, kao i da je ta njegova literarna perfekcija dokaz njegovog božanskog porijekla. Budući da je ta perfekcija vidljiva samo za govornike arapskog jezika, stoji kao još jedan razlog zašto se samo originalni arapski tekst smatra kao pravi Kuran. Prijevodi su smatrani manje sjajnič, radije kao tumačenjima Božjih poruka, nego li same izravne Božje objave. Tradicionalno ravnanje bprijevodima i publikacijama Kur`ana traži da objavljena knjiga ne nosi jednostavni naslov `Kur`an`. Naslov uvijek mora sadržavati odredbeni pridjev (sprječavajući konfuziju sa ostalim `recitacijama`, u arapskom smislu), pa zbog toga najviše izdanja Kur`ana nosi naslove poput Sveti Kur`an, Plemeniti Kur`an, Kur`an Časni i sl. Svaki priznati znanstvenik islamske škole trebao bi moći čitati i razumijevati Kur`an u njegovoj izvornoj formi. Mnogi muslimani, djeca i odrasli, uključujući i one koji uopće ne razumiju arapski jezik niti ono što memoriraju, uče Kuran na pamet, djelomično ili u cjelini, u izvornom obliku, radi obavljanja molitve - namaza, što kod hrišćana korespondira liturgijskom obredu ili misi...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kuran Casni Kuran (arapski: أَلْقُرآن al-qur`ān - u prenesenom prijevodu `kazivanje`; takođe zvan Al Qur`a-n Al Kari-m; ili izvedeni nazivi Quran, Koran, Kuran Časni, te rijetko Alcoran) je sveta knjiga Islama. Muslimani vjeruju da je Kuran objava Božjih riječi i kulminacija Božje objave čovječanstvu, preko Božjeg poslanika Muhameda u periodu od 23 godine preko meleka (anđela) Džabraila (Jibril - Gabriel). Kuran je napisan u 7. veku Format Kuran se sastoji od 114 sura sa ukupno 6236 ajeta isključujući 112 bismilla koje se obično podrazumijevaju kao bezbrojne, ili 6348 uključujući i njih; tačan broj ajeta je različit, ne zbog sadržaja, nego zbog različitih metoda njihovog brojanja. Muslimani obično povezuju sure, ne sa njihovim brojevima, nego sa arapskim imenima koja su izvedena na neki način iz date sure. (Pogledajte listu imena sura.) Sure nisu poredane po hronološkom redu (po redu po kojem islamski učenjaci vjeruju da su i objavljivani) nego po drugačijem redu, prvenstveno prema veličini sura, što muslimani vjeruju da je takođe inspirisano od Boga. Nakon kratkog uvoda, Kuran nastavlja sa najdužom surom, a završava sa nekim najkraćima. Često se zaboravlja da Islam priznaje ranije Knjige (Stari i Novi zavet) kao svoje svete knjige, s tom razlikom što ih nadograđuje novom svetom knjigom - Kur`an-om koja dolazi od istog Boga ,a objavio ju je prorok Muhamed. Lista imena sura: Sura 1. - Fatiha (Al-Fatiha) Sura 2. - Krava (Al-Baqarah) Sura 3. - Imranova obitelj (Ali-Imran) Sura 4. - Žene (An-Nisa`) Sura 5. - Trpeza (Al-Maidah) Sura 6. - Stada (Al-Anam) Sura 7. - Al-Araf Sura 8. - Plijen (Al-Anfal) Sura 9. - Pokajanje (At-Tawbah) Sura 10. - Jona (Yunus) Sura 11. - Hud Sura 12. - Josip (Yusuf) Sura 13. - Grmljavina (Ar-Raad) Sura 14. - Abraham (Ibrahim) Sura 15. - Hidžra (Al-Hijr) Sura 16. - Pčele (An-Nahl) Sura 17. - Noćno putovanje (Al-Isra) Sura 18. - Pećina (Al-Kahf) Sura 19. - Marija (Maryam) Sura 20. - Ta-Ha Sura 21. - Navjesnici (Al-Anbiya) Sura 22. - Hodočašće (Al-Hajj) Sura 23. - Oni koji vjeruju (Al-Muminune) Sura 24. - Svjetlost(An-Nur) Sura 25. - Al Furqan Sura 26. - Pjesnici (As-Shuaraa) Sura 27. - Mravi (An-Naml) Sura 28. - Pripovijest (Al-Qasas) Sura 29. - Pauk (Al-Ankabut) Sura 30. - Rimljani (Ar-Rum) Sura 31. - Luqman Sura 32. - Klanjanje (As-Sajda) Sura 33. - Saveznici (Al-Ahzab) Sura 34. - Saba Sura 35. - Stvoritelj (Fatir) Sura 36. - Ya-Sin Sura 37. - Redovi (As-Saffat) Sura 38. - Sad Sura 39. - Skupine (Az-Zumar) Sura 40. - Onaj koji oprašta (Gafir) Sura 41. - Izloženi Redci (Fussilat) Sura 42. - Savjet (Achoura) Sura 43. - Ures (Azzukhruf) Sura 44. - Dim (Ad-Dukhan) Sura 45. - Ona koja kleči (Al-Jathya) Sura 46. - Al-Ahqaf Sura 47. - Muhamed (Muhammad) Sura 48. - Blistava pobjeda (Al-Fath) Sura 49. - Nastambe (Al-Hujurat) Sura 50. - Qaf Sura 51. - Rasipnik (Ad-Dariyat) Sura 52. - Gora (At-Tur) Sura 53. - Zvijezda (An-Najm) Sura 54. - Mjesec (Al-Qamar) Sura 55. - Premilostivi (Ar-Rahman) Sura 56. - Događaj (Al-Waqi`a) Sura 57. - Željezo (Al-Hadid) Sura 58. - Razprava (Al-Mujadalah) Sura 59. - Izlazak (Al-Hasr) Sura 60. - Iskušenica (Al-Mumtahanah) Sura 61. - Red (As-Saff) Sura 62. - Petak (Al-Jumua) Sura 63. - Licemjeri (Al-Munafiqun) Sura 64. - Veliki gubitak (At-Tagabun) Sura 65. - Razvod (At-Talaq) Sura 66. - Zabrana (At-Tahrim) Sura 67. - Kraljevsko dostojanstvo (Al-Mulk) Sura 68. - Pero (Al-Qalam) Sura 69. - Vjerodostojnica (Al- Haqqah) Sura 70. - Putevi uzašašća (Al- Maarij) Sura 71. - Noe (Nuh) Sura 72. - Djinni (Al-Jinn) Sura 73. - Ovijeni (Al-Muzzamil) Sura 74. - Ogrnuti ogrtačem (Al-Muddattir) Sura 75. - Uskrsnuće (Al-Qiyamah) Sura 76. - Čovjek (Al-Insan) Sura 77. - Poslanici (Al-Mursalate) Sura 78. - Novost (An-Naba) Sura 79. - Angjeli koji čupaju duše (An-Naziate) Sura 80. - On se namrgodio (Abasa) Sura 81. - Zatamnjenje (At-Takwir) Sura 82. - Prekid (Al-Infitar) Sura 83. - Prevaranti (Al-Mutaffifune) Sura 84. - Raskid (Al-Insiqaq) Sura 85. - Sazviježđa (Al-Buruj) Sura 86. - Noćna zvijezda (At-Tariq) Sura 87. - Svevišnji (Al-Ala) Sura 88. - Obvijajuća (Al-Gasiyah) Sura 89. - Zora (Al-Fajr) Sura 90. - Šetalište (Al-Balad) Sura 91. - Sunce (Ach-Chams) Sura 92. - Noć (Al-Layl) Sura 93. - Svitanje (Ad-Duha) Sura 94. - Otvaranje (As-Sarh) Sura 95. - Datulja (At-Tin) Sura 96. - Pristupanje (Al-Alaq) Sura 97. - Sudbina (Al-Qadr) Sura 98. - Dokaz (Al-Bayyinah) Sura 99. - Stres (Az-Zalzalah) Sura 100. - Jurišnici (Al-Adiyate) Sura 101. - Treska (Al-Qariah) Sura 102. - Nadmetanje (At-Takatur) Sura 103. - Vrijeme (Al-Asr) Sura 104. - Klevetnik (Al-Humazah) Sura 105. - Slon (Al-Fil) Sura 106. - Kurajši (Koraïsh) Sura 107. - Oruđa (Al-Maun) Sura 108. - Obilje (Al-Kawtar) Sura 109. - Nevjernici (Al-Kafirune) Sura 110. - Spasenja (An-Nasr) Sura 111. - Vlakna (Al-Masad) Sura 112. - Čisto bogoštovlje (Al-Ihlas) Sura 113. - Praskozorje (Al-Falaq) Sura 114. - Ljudi (An-Nas) Jezik Kuran je jedna od prvih pisanih knjiga u Arabiji. On je napisan u ranoj formi klasičnog književnog arapskog jezika, poznatog u engleskom jeziku kao `Kuranski` arapski. Postoji nekoliko ostalih primjera arapskog iz tog vremena.(Mu`allaqat, ili suspendirana oda, za koju se vjereuje da je jedan primjer arapskog jezika prije islama; ostali kažu da je kreirana poslije Muhameda Preživjelo je samo pet natpisa iz pred islamskog arapskog jezika.) Ubrzo nakon smrti Muhameda 632. godine, Islam se proširio izvan Arabije, te osvojio znatan tadašnjeg Rimskog carstva, usled tek završenih ratova između Vizantije i Persije pod vođstvom cara Iraklija koji su ostavili za sobom veliki nenastanjen prostor i razrušene gradove. Arapi su se morali suočiti s milionima stranih osoba, s kojima su morali na neki način komunicirati. Jezik se brzo mjenjao da bi mogao odgovoriti novonastaloj situaciji, gubeći na svojoj složenosti i nejasnom rječniku. Nekoliko generacija nakon Prorokove smrti, mnoge riječi korištene u Kuranu postale su nejasne za obične ljude koji su govorili svakodnevni arapski, budući da je arapski jezik evoluirao velikom brzinom, a Kur`an i jest zapisan književnim jezikom, a ne pučkim govorom. Beduini su govorili izmjenjenim jezikom, prihvatljivo malom brzinom izgovaranja, tako da su rani arapski leksikografi njih tražili kako bi im objasnili nerazumljive riječi ili razjašnjavanju neke točke gramatike. Dijelom zbog potrebe religije da objasni Kuran slabijim govornicima, arapska gramatika i leksika su postale značajne nauke, pa je model za literarni jezik zadržao do danas taj govor iz Kuranskih dana, prije nego neki od trenutno važećih dijalektata Muslimani smatraju Kur`an velikim i značajnim zbog njegove poezije i dotjeranosti, kao i da je ta njegova literarna perfekcija dokaz njegovog božanskog porijekla. Budući da je ta perfekcija vidljiva samo za govornike arapskog jezika, stoji kao još jedan razlog zašto se samo originalni arapski tekst smatra kao pravi Kuran. Prijevodi su smatrani manje sjajnič, radije kao tumačenjima Božjih poruka, nego li same izravne Božje objave. Tradicionalno ravnanje bprijevodima i publikacijama Kur`ana traži da objavljena knjiga ne nosi jednostavni naslov `Kur`an`. Naslov uvijek mora sadržavati odredbeni pridjev (sprječavajući konfuziju sa ostalim `recitacijama`, u arapskom smislu), pa zbog toga najviše izdanja Kur`ana nosi naslove poput Sveti Kur`an, Plemeniti Kur`an, Kur`an Časni i sl. Svaki priznati znanstvenik islamske škole trebao bi moći čitati i razumijevati Kur`an u njegovoj izvornoj formi. Mnogi muslimani, djeca i odrasli, uključujući i one koji uopće ne razumiju arapski jezik niti ono što memoriraju, uče Kuran na pamet, djelomično ili u cjelini, u izvornom obliku, radi obavljanja molitve - namaza, što kod hrišćana korespondira liturgijskom obredu ili misi...