sve 5

Čarls bukovski pesme 1-4 2007 lom mek povez u knjizi prvoj ispisana posveta, u knjizi ii na zadnje tri strane ispisan tekst ... Stanje vrlo dobro bez drugih nedostataka pesme 1 pesme ii (1984-1994) knjiga prva, beograd 2006 pesme 3 pesme 4

HARUKI MURAKAMI komplet 1-4 Komplet sadrži: 1. LOV NA DIVLJU OVCU, br. str. 258. 2. TVRDO KUHANA ZEMLJA ČUDESA I KRAJ SVIJETA, br. str. 319. 3. KAFKA NA ŽALU, br. str. 429. 4. I SLON IŠČEZNU i druge priče, br. str. 312. Izdavač: Šahinpašić, Sarajevo Povez:mek Pismo: ijekavica Haruki Murakami rođen je u Kiotu 1949. godine, a sada živi u blizini Tokija. Autor je romana `Lov na divlju ovcu`, `Tvrdo kuhana zemlja čudesa i kraj svijeta`, `Norveška šuma`, `Pleši pleši pleši`, `Ljetopis Ptice- navijalice`, `Južno od granice, zapadno od Sunca`, `Moj slatki Sputnik`, `Kafka na žalu`, `Kad padne mrak`; publicističke knjige `Pod zemljom: napad plinom u Tokiju i japanska psiha`, te zbirki pripovijedaka `Slon nestaje` i `Nakon potresa` i `Slijepa vrba`. Najnovija su mu djela memoarska proza `O čemu govorim kada govorim o trčanju` te roman-trilogija `IQ84`. Dobitnik je mnogih književnih priznanja, uključujući i nagradu Franz Kafka. Djela su mu prevedena na trideset i osam jezika. M/1

Miroslav Krleža Zastave 1-4 Jubilarno izdanje u povodu 80-te godišnjice života autora Oslobođenje, Sarajevo, 1976 tvrd povez, prošiveno, strana 377 + 367 + 459 + 273. Stanje Vrlo dobro, podvlačenje teksta, paraf na predlistu. Prva knjiga Audijencija kod madžarskog ministra predsjednika Joja u Glinu, Kamilo u Hungaricum Smrt Presvetle U sjeni majčina odra Na povratku Objed u čast gospodina Stevana Mihailovića Gruiča Druga knjiga Amadeo Trupac postaje narodni zastupnik Večera kod starog Kamratha U sjeni Jolandine smrti „Nejunačkom vremenu u prkos“ Zbogom, mladosti Zov carske trube Salto mortale Te Deum za pobjedu kod Przemysla Bitka kod Grodeka Jagiellonskog Treća knjiga Četvrta knjiga Srebrni pir u domu Jurjaveških U mećavi Morituri

MOMČILO NASTASIJEVIĆ SABRANA DELA 1-4 Tvrdi povez Момчило Настасијевић (Горњи Милановац, 6. октобар 1894 — Београд, 13. фебруар 1938) био је српски песник који је припадао модерним тенденцијама у српском песништву између два рата.[1] Биографија Момчило Настасијевић је рођен у Горњем Милановцу 1894. године у породици Настасијевић која је дала неколико уметника.[2]Основну школу је учио у Горњем Милановцу, затим у Чачку, да би је завршио у Београду, где касније студира француски језик и књижевност. За време Првог светског рата поново живи у Милановцу. После рата, цела породица се сели у Београд, а Момчило наставља студије и живи у кругу песника и пријатеља заинтересованих за уметност. Године 1923. проводи лето у Паризу, помоћу феријалне стипендије. По завршеним студијама ради у Београду као гимназијски професор и на том послу остаје до своје смрти. Са објављивањем својих дела почиње касније него његови генерацијски другови Растко Петровић, Милош Црњански, Десанка Максимовић и други. Пише споро, развија се, експериментише. Одсуствује из јавног живота и са годинама се све више усамљује. Године 1932. објављује своју прву песничку збирку „Пет лирских кругова“, која одјекује у ужим читалачким круговима, а у антологијама поезије тога времена заступљен је обично са по само једном песмом. Крхке грађе, Настасијевић оболева од туберкулозе и умире 1938. у четрдесет четвртој години живота.[3] Годину дана после његове смрти, његови пријатељи издају целокупна дела: Песме, Ране песме и варијанте, Хроника моје вароши, Из тамног вилајета, Ране приче, Драме, Музичке драме, Мисли и Есеји. Ни ово издање није афирмисало Момчила Настасијевића у широј јавности.[3] Касније се о Настасијевићу поново говори, али се ни данас (2010. године) не може рећи да је омиљен и општепознат песник, као ни да је потпуно откривена његова величина и значај. Слависта Роберт Ходел је начинио и превео избор његових дела на немачки језик, књигу под називом „Sind Flügel wohl“ објавио је издавач Leipziger Literaturverlag.[4] Песме су штампане двојезично, а осим поезије укључена су и два прозна дела само на немачком језику.[5] Песништво Фотографија Момчила Настасијевића са пасоша Чланска карта P. E. N.-a Момчила Настасијевића Момчило Настасијевић је песник који се појавио, развио и умро између два светска рата.[3] У својим схватањима поезије Настасијевић је дужник симболистима. Основни појам његове поетике, „родна“ или „матерња“ мелодија, произлази из симболистичког схватања музике као бића поезије. У трагању за том мелодијом песник прониче с ону страну појава и долази у непосредан додир с оним што је неизрециво, тајанствено, мистично. Матерња је мелодија, пре свега, звук изворног, архаичног језика, у нашем случају то је, с једне стране, мелодија језика народне песме, а с друге, средњовековних текстова. На овој тачки Настасијевићева неосимболистичка заокупљеност музиком и неизрецивим укршта се с експресионистичком тежњом к непосредном и праисконском. Огроман рад уложио је Настасијевић док је стигао до својих Лирских кругова и док је био задовољан њима. Испробавао је сва могућа сазвучја међу речима српског језика, све преливе смисла и различите односе вербалних знакова. Његова концизност, као особеност његовог песничког идиома, није производ некакве ћудљивости или произвољног опредељења, већ је израз борбе против мана у које упадају они који поезију пишу олако.[3] У песничком језику Момчила Настасијевића једносложне речи су врло честе, и то не случајно. `У звуку једносложне речи, без обзира на природу самогласника, увек има нечег одсечног, тврдог и као силом откинутог из неке целине. Топ, смех, хук, лав, хир, врт.` Као да Настасијевић намерно изазива нејасност у значењу речи, али он то чини првенствено због тога да јасно значење речи не би потиснуло значења звука и ритма. Песник настоји да нађе један особени звук и један особени ритам за свако песничко казивање. У његовој поезији није заступљен само парадокс значења речи, него и парадокс звукова речи; постоје противречни односи између речи и ћутања (као основног), између светлости и таме, добра и зла, постојећег и непостојећег, живог и неживог. При томе, Настасијевић се клонио савременог језика, у тежњи да створи песнички језик у којем би била садржана прошлост у којој је човек можда био ближи себи и Богу. `Настасијевићева борба са речима била је изузетно тешка, јер је то била и борба са ћутањем.`[6] Настасијевић, кога је Винавер назвао свецем српскога језика и српскога књижевног израза, наслућивао је стални ток тајних и тајанствених сила, трудећи се да у склад доведе слутњу (која није од овога света) са разложним сазнањем, и мирећи истину духа са истином свакидашњице, односно утврђујући њихову истоветност. `Он је сневао своју јаву, он је контролисао свој сан.`[7] Циклуси Настасијевићев песнички опус обухвата седам лирских кругова једне збирке стихова: Јутарње, Вечерње, Бдења, Глухоте, Речи у камену, Магновења и Одјеци. Јутарње, први циклус, изражава начин на који се песник везује за спољни свет, оно што у њему воли: мирисе, поднебље, гласове села и живот природе. То је веома ароматична поезија, преливена родним звуцима и бојама, сетна на један традиционалан, архаичан начин; нежна. Вечерње су наставак јутарњих призора, који у вечерњем рују постају сетнији, мање опипљиви. Реалност није сасвим јасно омеђена и наговештава се смрт. У Бдењима, преокупација декором и сентиментом из претходних циклуса уступа место великим песниковим темама. Његова машта и израз сазрели су да дефинишу идеје и основе односа постојања. Израз постаје гушћи, речи је мање, песме постају апстрактније али и непосредније. Његова метафизичка искуства добијају јасне формулације и изражавају патњу због суровости непосредне егзистенције. Глухоте су циклус од десет песама у којима редукција украсних и експликативних елемената доводи до семантичке напрегнутости, до песме која показује схематску огољеност замисли. Речи у камену су циклус сачињен од четрнаест песама и оне представљају визију која уједињује село и град; апокалиптичне дрхтаје; сагледавање несавладивих личних раздирања; и показивање оних делова судбине у којима је човек зависан од човека. Магновења су збир појединачних песама сложеније структуре, које су изнутра подељене на одељке, тако да свака песма подсећа у малом на структуру Речи у камену.[3] Одјеци, последњи циклус, пун је реминисценција. Поново се осећа чар опипљивих ствари, атмосфера пејзажа и назирања старинских ентеријера.

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Milenijum: komplet 4-6 - David Lagerkranc Godina izdanja: 2019 Broj strana: 1176 Komplet knjiga sadrži nastavke serijala Milenijum pod nazivom:Ono što nas ne ubije - Milenijum 4Oko za oko - Milenijum 5Ona mora umreti - Milenijum 6Sve ove nastavke serijala napisao je David Lagerkranc.

Momčilo Nastasijević Komplet 1 - 4Tvrdi povezМомчило Настасијевић (Горњи Милановац, 6. октобар 1894 — Београд, 13. фебруар 1938) био је српски песник који је припадао модерним тенденцијама у српском песништву између два рата.[1]БиографијаМомчило Настасијевић је рођен у Горњем Милановцу 1894. године у породици Настасијевић која је дала неколико уметника.[2]Основну школу је учио у Горњем Милановцу, затим у Чачку, да би је завршио у Београду, где касније студира француски језик и књижевност. За време Првог светског рата поново живи у Милановцу. После рата, цела породица се сели у Београд, а Момчило наставља студије и живи у кругу песника и пријатеља заинтересованих за уметност. Године 1923. проводи лето у Паризу, помоћу феријалне стипендије. По завршеним студијама ради у Београду као гимназијски професор и на том послу остаје до своје смрти. Са објављивањем својих дела почиње касније него његови генерацијски другови Растко Петровић, Милош Црњански, Десанка Максимовић и други. Пише споро, развија се, експериментише. Одсуствује из јавног живота и са годинама се све више усамљује. Године 1932. објављује своју прву песничку збирку „Пет лирских кругова“, која одјекује у ужим читалачким круговима, а у антологијама поезије тога времена заступљен је обично са по само једном песмом. Крхке грађе, Настасијевић оболева од туберкулозе и умире 1938. у четрдесет четвртој години живота.[3]Годину дана после његове смрти, његови пријатељи издају целокупна дела: Песме, Ране песме и варијанте, Хроника моје вароши, Из тамног вилајета, Ране приче, Драме, Музичке драме, Мисли и Есеји. Ни ово издање није афирмисало Момчила Настасијевића у широј јавности.[3] Касније се о Настасијевићу поново говори, али се ни данас (2010. године) не може рећи да је омиљен и општепознат песник, као ни да је потпуно откривена његова величина и значај.Слависта Роберт Ходел је начинио и превео избор његових дела на немачки језик, књигу под називом „Sind Flügel wohl“ објавио је издавач Leipziger Literaturverlag.[4] Песме су штампане двојезично, а осим поезије укључена су и два прозна дела само на немачком језику.[5]ПесништвоФотографија Момчила Настасијевића са пасошаЧланска карта P. E. N.-a Момчила НастасијевићаМомчило Настасијевић је песник који се појавио, развио и умро између два светска рата.[3] У својим схватањима поезије Настасијевић је дужник симболистима. Основни појам његове поетике, „родна“ или „матерња“ мелодија, произлази из симболистичког схватања музике као бића поезије. У трагању за том мелодијом песник прониче с ону страну појава и долази у непосредан додир с оним што је неизрециво, тајанствено, мистично. Матерња је мелодија, пре свега, звук изворног, архаичног језика, у нашем случају то је, с једне стране, мелодија језика народне песме, а с друге, средњовековних текстова. На овој тачки Настасијевићева неосимболистичка заокупљеност музиком и неизрецивим укршта се с експресионистичком тежњом к непосредном и праисконском. Огроман рад уложио је Настасијевић док је стигао до својих Лирских кругова и док је био задовољан њима. Испробавао је сва могућа сазвучја међу речима српског језика, све преливе смисла и различите односе вербалних знакова. Његова концизност, као особеност његовог песничког идиома, није производ некакве ћудљивости или произвољног опредељења, већ је израз борбе против мана у које упадају они који поезију пишу олако.[3]У песничком језику Момчила Настасијевића једносложне речи су врло честе, и то не случајно. `У звуку једносложне речи, без обзира на природу самогласника, увек има нечег одсечног, тврдог и као силом откинутог из неке целине. Топ, смех, хук, лав, хир, врт.` Као да Настасијевић намерно изазива нејасност у значењу речи, али он то чини првенствено због тога да јасно значење речи не би потиснуло значења звука и ритма. Песник настоји да нађе један особени звук и један особени ритам за свако песничко казивање. У његовој поезији није заступљен само парадокс значења речи, него и парадокс звукова речи; постоје противречни односи између речи и ћутања (као основног), између светлости и таме, добра и зла, постојећег и непостојећег, живог и неживог. При томе, Настасијевић се клонио савременог језика, у тежњи да створи песнички језик у којем би била садржана прошлост у којој је човек можда био ближи себи и Богу. `Настасијевићева борба са речима била је изузетно тешка, јер је то била и борба са ћутањем.`[6] Настасијевић, кога је Винавер назвао свецем српскога језика и српскога књижевног израза, наслућивао је стални ток тајних и тајанствених сила, трудећи се да у склад доведе слутњу (која није од овога света) са разложним сазнањем, и мирећи истину духа са истином свакидашњице, односно утврђујући њихову истоветност. `Он је сневао своју јаву, он је контролисао свој сан.`[7]ЦиклусиНастасијевићев песнички опус обухвата седам лирских кругова једне збирке стихова: Јутарње, Вечерње, Бдења, Глухоте, Речи у камену, Магновења и Одјеци.Јутарње, први циклус, изражава начин на који се песник везује за спољни свет, оно што у њему воли: мирисе, поднебље, гласове села и живот природе. То је веома ароматична поезија, преливена родним звуцима и бојама, сетна на један традиционалан, архаичан начин; нежна.Вечерње су наставак јутарњих призора, који у вечерњем рују постају сетнији, мање опипљиви. Реалност није сасвим јасно омеђена и наговештава се смрт.У Бдењима, преокупација декором и сентиментом из претходних циклуса уступа место великим песниковим темама. Његова машта и израз сазрели су да дефинишу идеје и основе односа постојања. Израз постаје гушћи, речи је мање, песме постају апстрактније али и непосредније. Његова метафизичка искуства добијају јасне формулације и изражавају патњу због суровости непосредне егзистенције.Глухоте су циклус од десет песама у којима редукција украсних и експликативних елемената доводи до семантичке напрегнутости, до песме која показује схематску огољеност замисли.Речи у камену су циклус сачињен од четрнаест песама и оне представљају визију која уједињује село и град; апокалиптичне дрхтаје; сагледавање несавладивих личних раздирања; и показивање оних делова судбине у којима је човек зависан од човека.Магновења су збир појединачних песама сложеније структуре, које су изнутра подељене на одељке, тако да свака песма подсећа у малом на структуру Речи у камену.[3]Одјеци, последњи циклус, пун је реминисценција. Поново се осећа чар опипљивих ствари, атмосфера пејзажа и назирања старинских ентеријера.10/9

Opis Kum - Mario Puzo Poslednji don - Mario Puzo Zakon ćutanja - Mario Puzo Sicilijanac - Mario Puzo

Musaši 1-4 komplet Eiđi Jošikava Energija knjige, Beograd, 1998, sa japanskog preveo Dragan Milenković broširan povez, strana 451+303+212+286 stanje vrlo dobro. Roman o najboljem borcu samurajskim mačem svih vremena... Od trinaeste godine Musaši je imao bezbroj dvoboja iz kojih je uvek izlazio kao pobednik, a u dvadeset devetoj prestao je da se bori jer više nije imao rivala u Japanu. Mačevalac koji se sam neustrašivo borio protiv stotine neprijatelja, ali i bežao sa dvoboja, ako misli da u sukobu sa protivnikom nema šta da nauči. Istorijska ličnost koja inspiriše Japance već generacijama.

Odlično očuvane. Sifra adp13.4

Informacije Kategorije STRANI PISCI, KOMPLET, SAJAM 2023 Težina 1.65 kg Proizvođač Laguna Povez knjige Mek Pismo latinica Pisac Mario Puzo Godina izdanja 2023 Izdavač LAGUNA Jezik Srpski Format 13 X 20 cm Tagovi Knjiga Knjizara Beletristika Strani pisci Beletristika-Strani pisci Laguna Mario Puzo laguna knjige

Povez : broš Strana : 308+367+330+289 Format : 14,5x20,5 cm Pismo : latinica

Kum - Mario Puzo Poslednji don - Mario Puzo Zakon ćutanja - Mario Puzo Sicilijanac - Mario Puzo

Kum - Mario Puzo Poslednji don - Mario Puzo Zakon ćutanja - Mario Puzo Sicilijanac - Mario Puzo

Izabrana dela Milorada Pavića 1-4 Milorad Pavić 1. Hazarski recnik 2. Srpske price 3. Atlas vetrova 4. Mali noćni roman Udruženi izdavači, 1985. tvrd povez, 20cm, ćirilica, Stanje: Vrlo dobro.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Enciklopedija filozofskih nauka 4 : Filozofija kulture - Nikola Kajtez Izdavač: Službeni glasnik Godina izdanja: 2021 Broj strana: 455 Format: 24 cm Povez: Tvrdi Kajtez piše živim jezikom, jasno i jezgrovito, brižljivo i smelo… provokativno… originalno… ne izbegavajući nedvosmislene odgovore, ocene i definicije… Kajtezove ideje su intrigantne u svetskim razmerama i pokazuju nam u kom duhu i pravcu treba da se razvija savremena filozofija. – Aleksej Pavlovič Kozirjev (Alekseй Pavlovič Kozыrev), dekan Filozofskog fakulteta Moskovskog državnog univerziteta M. V. Lomonosov Razmatrajući opšte i specifične filozofske teme, Kajtez stimulativno, inspirativno i zanimljivo ukršta impresivno širok opseg oblasti: od fizike, tehnologije, informatike i kibernetike, preko hemije, biologije, genetike, medicine, fiziologije i ekologije, do spontane organizacije, kreativnosti, formalnog jezika, deduktivnog i induktivnog rezonovanja, semantike, društva i društvene organizacije, ekonomije, civilizacije, kulture, „poslednjih stvari“… – prof. dr Aris Drajsman (C. Aris Chatzidimitriou-Dreismann), Tehnički univerzitet u Berlinu Kajtezova filozofija je duboko i suštinski povezana sa radovima Bolcmana, Šredingera, Hajzenberga, Ajnštajna, Gedela, Prigožina, Maksvela, Cajlingera i drugih velikih istraživača prirode. Nikola Kajtez nedvosmisleno i nesumnjivo pripada ovom odabranom društvu. – prof. dr Branko Kolarić, naučni savetnik,Univerzitet u Monsu, Institut za fiziku Univerziteta u Beogradu

Vukadin Sretenović Dinastija Obrenović 1-4 komplet komplet istorijsko biografskih romana u 4 knjige, 1.knjiga Knez Miloš 1780-1860, 2.knjiga Knez Mihailo 1823-1868, 3.knjiga Kralj Milan 1854-1901, 4. knjiga Kralj Aleksandar 1876-1903, Na naslovnim stranicama slike kneza Miloša, kneza Mihaila, kralja MIlana i kralja Aleksandra u boji, 32 slike, 40 glava, Ćirilica, na klapni slika i biografija autora, ilustrovano. Meki povez, format 14 x 22. Zlatibor 1991 Stanje Veoma dobro.

James Joyce Odabrana djela 1-4 komplet, Zora Zagreb 1965 , tvrd povez, format 12 x 19,5 cm , zlatotisak, latinica, 265 + 195 + 368 + 387 strana Odabrana djela u četiri knjige: 1. Dablinci Izgnanici 2. Mladost umjetnika 3. Uliks (knjiga prva) 4. Uliks (knjiga druga) Stanje Vrlo dobro.

Kao novo. Bez posvete. Enciklopedija filozofskih nauka 4. Filozofija kulture - Nikola Kajtez Godina izdanja: 2021 Broj strana: 460 Povez: Tvrd Kajtez piše živim jezikom, jasno i jezgrovito, brižljivo i smelo... provokativno... originalno... ne izbegavajući nedvosmislene odgovore, ocene i definicije... Kajtezove ideje su intrigantne u svetskim razmerama i pokazuju nam u kom duhu i pravcu treba da se razvija savremena filozofija.– Aleksej Pavlovič Kozirjev (Alekseй Pavlovič Kozыrev), dekan Filozofskog fakulteta Moskovskog državnog univerziteta M. V. LomonosovRazmatrajući opšte i specifične filozofske teme, Kajtez stimulativno, inspirativno i zanimljivo ukršta impresivno širok opseg oblasti: od fizike, tehnologije, informatike i kibernetike, preko hemije, biologije, genetike, medicine, fiziologije i ekologije, do spontane organizacije, kreativnosti, formalnog jezika, deduktivnog i induktivnog rezonovanja, semantike, društva i društvene organizacije, ekonomije, civilizacije, kulture, „poslednjih stvari“...– prof. dr Aris Drajsman (C. Aris Chatzidimitriou-Dreismann), Tehnički univerzitet u BerlinuKajtezova filozofija je duboko i suštinski povezana sa radovima Bolcmana, Šredingera, Hajzenberga, Ajnštajna, Gedela, Prigožina, Maksvela, Cajlingera i drugih velikih istraživača prirode. Nikola Kajtez nedvosmisleno i nesumnjivo pripada ovom odabranom društvu.– prof. dr Branko Kolarić, naučni savetnik,Univerzitet u Monsu, Institut za fiziku Univerziteta u BeograduTragajući za novim teorijskim konsekvencama ključnih koncepata savremene nauke (poput entropije, strele vremena i informacija), Kajtez gradi jednu smelu i relevantnu filozofiju.– prof. dr Iv Kudano (Yves Caudano), Univerzitet u NamuruInspirativna i duboka teorijska razmišljanja… argumentovana kritika… valjano dokumentovano… uzorna erudicija i filozofska kultura… bogati sadržaj i stil… produbljene i dobro organizovane refleksije...– akademik Mihailo MarkovićOsoben sintetički pristup… lucidno, odmereno i ubedljivim razlozima potkrepljeno… odnegovan, književno doteran jezik… jasno, logično, efektno…– akademik Nikola MiloševićKajtezova petotomna Enciklopedija filozofskih nauka je, koliko nam je poznato, prva u svetu integralna kritičko-sintetička studija filozofskih disciplina!– prof. dr Mirko Zurovac, Univerzitet u BeograduKajtezova Enciklopedija filozofskih nauka je knjiga kakva se pojavljuje jednom u hiljadu godina.– prof. dr Saša Radojčić, Univerzitet umetnosti u Beogradu

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Velike advokatske odbrane 4. izdanje - Oliver Injac Godina izdanja: 2021 Broj strana: 842 Povez: Mek

1. ЦРВЕНЕ МАГЛЕ + КРИТИЧАРИ О ДРАГИШИ ВАСИЋУ 2. САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ (Утуљена кандила, Витло и друге приче, Пад са грађевине, Бакућ Улија и друге приче) 3. КАРАКТЕР И МЕНТАЛИТЕТ ЈЕДНОГ ПОКОЛЕЊА + ДЕВЕТСТО ТРЕЋА 4. ДВА МЕСЕЦА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ СИБИРУ + УТИСЦИ ИЗ РУСИЈЕ (Путописи - Есеји - Критике - Чланци)

Jugoslavija, 1979. Edicija: Svetovi mašte: veliki klasici bajki Tri od četiri knjige iz jedinog kod nas objavljenog celovitog izdanja bajki braće Grim u vrsnom prevodu Božidara Zeca (i Milana Tabakovića). Vrlo dobro očuvano, ponegde blago iskrzano (knjiga 2), sve se vidi na slikama. Braća Grim (nem. Brüder Grimm) su Jakob i Vilhelm Grim, koji su slavni po objavljivanju zbirka nemačkih bajki, (nem. Kinder- und Hausmärchen) („Dečje i porodične priče“) (1812), drugog sveska 1814. („1815“ na naslovnici), kao i mnogih drugih izdanja tokom života. Biografija Rani životi Jakob i Vilhelm Grim živeli su u ovoj kući u Štajnau od 1791. do 1796. Jakob Ludvig Karl Grim i Vilhelm Karl Grim rođeni su 4. januara 1785. i 24. februara 1786. godine u Hanau u pokrajini Hesen-Kasel, u okviru Svetog rimskog carstva (današnja Nemačka), od oca Filipa Vilhelma Grima, pravnika, i majke Dorotee Grim (rođena Cimer), ćerke gradskog većnika Kasela.[1] Oni su bili drugo i treće najstarije preživelo dete u porodici od devetoro dece, od kojih je troje umrlo u detinjstvu.[2][a][3] Godine 1791. porodica se preselila u seoski grad Štajnau dok je Filip tamo radio kao okružni sudija (Amtmann). Porodica je postala istaknuti članovi zajednice, živeći u velikom domu okruženom poljima. Biograf Džek Zajps piše da su braća bila srećna u Štajnau i da su „očigledno voleli život na selu“.[1] Decu su školovali kod kuće privatni učitelji, primajući stroga uputstva kao luterani, što je obojici dalo snažno versko opredeljenje.[4] Kasnije su pohađali lokalne škole.[1] Godine 1796, Filip Grim je umro od upale pluća, što je izazvalo veliko siromaštvo za veliku porodicu. Doroteja je bila prinuđena da se odrekne sluga i velike kuće, i da postane zavisna od finansijske podrške svog oca i sestre, koja je tada bila prva dama u čekanju na dvoru Vilijama I, izbornog kneza Hesena. Jakob je bio najstariji preživeli sin, primoran sa 11 godina da brzo preuzme obaveze odraslih (podeljene sa Vilhelmom) u naredne dve godine. Dva brata su tada poslušala savet svog dede, koji ih je neprestano podsticao da budu vredni.[1] Braća su napustila Štajnau i svoju porodicu 1798. da bi pohađala Friedrichsgymnasium u Kaselu, što je organizovala i platila njihova tetka. Do tada su bili bez muškog hranitelja (deda im je umro te godine), što ih je primoralo da se u potpunosti oslanjaju jedno na drugo i da postanu izuzetno bliski. Dva brata su se razlikovala po temperamentu — Jakob je bio introspektivan, a Vilhelm otvoren (iako je često patio od lošeg zdravlja) — ali su delili snažnu radnu etiku i bili su odlični u učenju. U Kaselu su postali akutno svesni svog inferiornog društvenog statusa u odnosu na „visokorođene“ studente koji su dobili više pažnje. Svaki brat je diplomirao na čelu svog razreda: Jakob 1803. i Vilhelm 1804. (izostao je iz škole zbog šarlaha).[1][5] Kasel Nakon što su maturirala u Friedrichsgymnasium, braća su pohađala Univerzitet u Marburgu. Univerzitet je bio mali sa oko 200 studenata i tu su postali veoma svesni da studenti nižeg društvenog statusa nisu ravnopravno tretirani. Oni su bili diskvalifikovani iz upisa zbog svog društvenog položaja i morali su da zatraže dispenzaciju za studiranje prava. Imućniji studenti dobijali su stipendije, ali su braća bila isključena čak i iz pomoći za školarinu. Njihovo siromaštvo ih je sprečavalo da uzmu ičešća u studentskim aktivnostima ili univerzitetskom društvenom životu. Međutim, njihov status autsajdera je išao u njihovu korist i nastavili su studije sa dodatnom energijom.[5] Inspirisani svojim profesorom prava Fridrihom fon Savinjijem, koji je u njima probudio interesovanje za istoriju i filologiju, braća su proučavala srednjovekovnu nemačku književnost.[6] Oni su delili Savinjijevu želju da vide ujedinjenje 200 nemačkih kneževina u jedinstvenu državu. Preko Savinjija i njegovog kruga prijatelja — nemačkih romantičara poput Klemensa Brentana i Ludviga Ahima fon Arnima — Grimovi su upoznati sa idejama Johana Gotfrida Herdera, koji je smatrao da nemačka književnost treba da se vrati jednostavnijim oblicima, koje je definisao kao Volkspoesie (prirodna poezija) — za razliku od Kunstpoesie (umetničke poezije).[7] Braća su se sa velikim entuzijazmom posvetila učenju, o čemu je Vilhelm pisao u svojoj autobiografiji, „žar s kojim smo učili staronemački pomogao nam je da prevaziđemo duhovnu depresiju tih dana.“[8] Jakob je i dalje bio finansijski odgovoran za svoju majku, brata i mlađu braću i sestre 1805. godine, te je prihvatio mesto u Parizu kao asistent fon Savinjija. Po povratku u Marburg bio je primoran da napusti studije kako bi izdržavao porodicu, čije je siromaštvo bilo toliko ekstremno da je hrane često bilo malo, i zaposlio se u Hesenskoj ratnoj komisiji. U pismu napisanom njegovoj tetki u to vreme, Vilhelm je pisao o njihovim okolnostima: „Nas petoro ljudi jedemo samo tri porcije i to samo jednom dnevno“.[6] Jakob se zaposlio sa punim radnim vremenom 1808. godine kada je postavljen za dvorskog bibliotekara kralja Vestfalije i postao bibliotekar u Kaselu.[2] Nakon smrti njihove majke te godine, postao je u potpunosti odgovoran za svoju mlađu braću i sestre. On je organizovao i platio studije svog brata Ludviga na umetničkoj školi i Vilhelmovu produženu posetu Haleu da bi tražio tretman za srčana i respiratorna oboljenja, nakon čega se Vilhelm pridružio Jakobu kao bibliotekar u Kaselu.[1] Na Brentanov zahtev, braća su počela da prikupljaju narodne pripovetke na letimičan način 1807. godine.[9] Prema Džeku Zajpsu, u ovom trenutku „Grimovi nisu bili u stanju da posvete svu svoju energiju svom istraživanju i nisu imali jasnu predstavu o značaju prikupljanja narodnih priča u ovoj početnoj fazi.“[1] Tokom svog zaposlenja kao bibliotekari — koji je malo plaćao, ali im je davao dovoljno vremena za istraživanje — braća su doživela produktivan period učenja, objavljivajući knjige između 1812. i 1830. godine.[10] Godine 1812, objavili su svoj prvi tom od 86 narodnih priča, Kinder- und Hausmärchen, nakon čega su ubrzo usledila dva toma nemačkih legendi i tom rane književne istorije.[2] Nastavili su da objavljuju radove o danskim i irskim narodnim pričama (kao i nordijskoj mitologiji), dok su nastavili da uređuju nemačku zbirku narodnih priča. Ova dela su postala toliko poznata da su braća dobila počasne doktorate sa univerziteta u Marburgu, Berlinu i Breslavu (danas Vroclav).[10] Getigen Jacob Grimm predaje (ilustracija Ludvig Emil Grima, oko 1830. Vilhelm se 15. maja 1825. oženio Henrijetom Doroteom (Dorčen) Vajld, ćerkom farmaceuta i prijateljicom iz detinjstva koja je braći ispričala nekoliko priča.[11] Jakob se nikada nije ženio, ali je nastavio da živi u domaćinstvu sa Vilhelmom i Doroteom.[12] Godine 1830, oba brata su zanemarena kada je postalo dostupno mesto glavnog bibliotekara, što ih je veoma razočaralo.[10] Preselili su domaćinstvo u Getingen u Kraljevini Hanover, gde su se zaposlili na Univerzitetu u Getingenu—Jakob kao profesor i glavni bibliotekar i Vilhelm kao profesor.[2] Tokom narednih sedam godina braća su nastavila da istražuju, pišu i objavljuju. Godine 1835. Jacob je objavio dobro cenjenu nemačku mitologiju (Deutsche Mythologie); Vilhelm je nastavio da uređuje i priprema treće izdanje Kinder- und Hausmärchen za objavljivanje. Dva brata su predavala germanistiku na univerzitetu, postajući veoma cenjena u novoosnovanoj disciplini.[12] Godine 1837. braća su izgubila svoja univerzitetska mesta nakon što su se pridružila ostatku Getingenske sedmorke u protestu. Tridesete godine 18. veka bile su period političkih preokreta i pobune seljaka u Nemačkoj, što je dovelo do pokreta za demokratske reforme poznatog kao Mlada Nemačka. Braća nisu bila direktno povezana sa Mladim Nemcima, ali su oni i petorica njihovih kolega reagovali protiv zahteva [Ernest Augustus, King of Hanover[|Ernesta Avgusta]], kralja Hanovera, koji je 1837. raspustio parlament Hanovera i zahtevao zakletve na vernost od državnih službenika — uključujući profesore na Univerzitetu u Getingenu. Zbog odbijanja da potpišu zakletvu, sedam profesora je otpušteno, a trojica su deportovana iz Hanovera — uključujući Jakoba, koji je otišao u Kasel. Kasnije su mu se tamo pridružili Vilhelm, Dorčen i njihovo četvoro dece.[12] Vilhelm i Jakob Grim, oko 1837. Braća su bila bez prihoda i ponovo u ekstremnim finansijskim poteškoćama 1838. godine, te su započeli ono što će postati doživotni projekat — pisanje konačnog rečnika, Nemačkog rečnika (Deutsches Wörterbuch) — čiji je prvi tom objavljen tek 1854. Braća su ponovo zavisila od prijatelja i pristalica za finansijsku pomoć i uticaj u pronalaženju zaposlenja.[12] Umetnička bajka Braća Grim su začetnici umetničke bajke kao i Šarl Pero.[13] Veze sa srpskom književnošću Braća Grim su znali i srpski jezik i deo bajki su preuzeli sa srpskog jezika. Vodili su prepisku sa Vukom Stefanovićem Karadžićem.[14]

Knjige su odlično očuvane samo su papirni omoti sa strane požuteli Retko u ponudi Branko Miljković Sabrana dela 1-4 komplet Gradina Niš 1972. Tvrd povez, zaštitni omot, ilustrovano, ćirilica Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 — Zagreb, 12. februar 1961) je bio jedan od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih pesnika druge polovine dvadesetog veka, esejista i prevodilac.[1] Branko Miljković Brankomiljkovic.jpg Branko Miljković, pesnik Datum rođenja 29. januar 1934. Mesto rođenja Niš Kraljevina Jugoslavija Datum smrti 12. februar 1961. (27 god.) Mesto smrti Zagreb FNR Jugoslavija Biografija Pesništvo Uredi Srpski pisac Branko Miljković (1934–1961). U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje `Vaš put do pesme` naveo sledeće:[11] „ Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo `uprkos svakoj očiglednosti`. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti... ” Pišući o poeziji Alena Boskea, čiji je uticaj na pesnika nesumnjiv, Miljković je izrazio suštinu svog shvatanja pesništva, i poezije uopšte; da je „poezija pobeda nad pesnikom”, da je, u stvari, ona autonomna i nezavisna od realnosti i da ,,nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje”. U traganju za čistom poezijom i mogućnostima transpozicije stvarnosti u hram reči i simbola, po njemu ona ,,stvarnost pretvara u mogućnost”, a pesnika vidi kao ,,žrtvu” svoje poezije. O tome dalje kaže da ,,Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan. Da bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika.”8 U svojim kritičkim napisima i ogledima o poeziji uopšte i pesnicima, Miljković je, po mišljenju mnogih kritičara, pisao o suštini i dilemama sopstvene poetike, tražio odgovore na pitanja koja su proizilazila iz bića njegove pesme, želeći na određen način „da se stavi na mesto odakle bi mogao da posmatra sopstvenu poeziju nepristrasnije, kao svoj sopstveni kritičar, kao pesnički dvojnik koji bi mu osvetljavao put u tami“.[1] „ Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha... ” Njegove pesme su bile hermetične pesme, a on je o njima govorio: „ Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pri tom svoj prvobitni smisao neizricivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, naprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski započinje. To je tamo gde počinje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad drugi svet, ni kada duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno. ” Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost. „Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“ Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju. Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu cuklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama. To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj.[12] Ostali rad Uredi Uporedo sa pesničkim radom, Miljkovićevo stvaralaštvo obuhvata intenzivnu kritičko-esejističku delatnost, objavljivanjem oko šezdesetak priloga u listovima i časopisima širom Jugoslavije u periodu od 1955. do 1961. god. Prvu kritiku (prikaz) objavio je 1955. god. u beogradskom listu Vidici, povodom zbirke pesama Velimira Lukića, Leto. Sagledavajući njegov kritičarski opus, može se sa pravom reći da je Miljković bio svojevrsni hroničar književnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru; nema praktično nijednog značajnijeg imena savremene jugoslovenske (i srpske) poezije o kojima nije pisao. Nesumnjivo je da je svojim kritičarskim tekstovima i prikazima znatno doprineo predstavljanju tzv. druge posleratne generacije pesnika, kojoj je i sam pripadao.[1] Branko Miljković ili Orfejev dvojnik Za pesnike simbolističke orijentacije, pesnike koji nastoje da “sve zamene rečima” posebno je važna sloboda u kombinovanju reči. Tragajući za tom slobodom, Branko Miljković se posebno u pesmama Poreklo nade, približio pojedinim elementima nadrealističke poetike. Za njega su posebno bili izazovni oni elementi nadrealističke poetike koji su insistirali na udaljavanju od realnih stvari i pojava, na ulozi sna i nesvesnog.[13] Mada nema sumnje, za Miljkovića su najizazovniji bili pokušaji nadrealista da izgrade jednu takvu tehniku gradnje verbalne jave koju je on gotovo divinizovao u pesmi Kritika metafore. Miljković je prihvatio i jedan groteskno-humorni ton (tako važan za nadrealiste) da bi mogao da relativizuje ono stanovište koje dominira u pesmama sadržanim u knjizi Vatra ili ništa. Jednostavno rečeno, stavljajući pesniku zadatak da u jeziku igradi posebnu realnost, paralelni svet, Branko Miljković je samu pesmu i njenu egzistenciju učinio paralelnom sa egzistencijom samog pesnika...[13]

59845) Janko Polić Kamov sabrana djela komplet 4 knjige , Otokar Kešovani Rijeka 1984 , 1. Pjesme, novele i lakrdije , 498 str 2. Isušena kaljuža, 333 str. 3. Drame , 321 str. 4. Članci, feljtoni i pisma , 403 str tvrd povez, format 12,5 x 20,5 cm , zaštitni omot, latinica,

Mihail Solohov, Tihi Don 1-4 komplet Tvrd povez sa zaštitnim omotom, Nolit, Beograd 1988. Broj strana:384+370+407+507 Stanje: Veoma dobro, kao novo!