ĐORĐO AGAMBEN OTVORENO - čovjek i životinja Prevod - Mario Kopić Izdavač - Gradac, Beograd Godina - 2014 82 strana 23 cm Edicija - Alef ISBN - 978-86-83507-98-6 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: 1. U obliku zvijeri 2. Bezglavi 3. Snob 4. Mysterium disiunctionis 5. Fiziologija blaženih 6. Cognitio experimentalis 7. Taksonomije 8. Bez ranga 9. Antropološka mašina 10. Umwelt 11. Krpelj 12. Oskudijevati svijetom 13. Otvoreno 14. Duboka dosada 15. Svijet i zemlja 16. Poživotinjenje 17. Antropogeneza 18. Između 19. Desœuvrement (Razdjelovljenje) 20. Van bivstvovanja `Italijanski filozof Đorđo Agamben, konte od Salaparute, rođen je u Rimu 1942. godine. Studirao je pravne nauke i diplomirao na temu „Simon Vej i pojam ličnosti“. Presudan poticaj za filozofiju dobiva preko seminara na otvorenom s Martinom Hajdegerom u Provansi 1966. i 1968. godine. Drugi učitelj, možda još značajniji, bio je Valter Benjamin. Agamben je bio urednik izdanja njegovih djela na italijanskom. Svjetsku slavu stiče 1995. knjigom Homosacer, što je i uvodno djelo u nedovršeni istoimeni ciklus, od kojeg je danas objavljeno sedam knjiga (Homosacer, Vanredno stanje, Carstvo i slava, Sakrament jezika, Opus Dei, Ono što ostaje od Aušvica, Najviše siromaštvo). Hiljadugodišnja historija politike za Agambena je kontinuum po tome što od samog početka isključuje neke živote koji su za nju konstitutivni. Ključna slika homosacera jeste osuđenik u rimskom koji je postao sacer, svet, izlučen, izvan zakona, prognan iz polisa, bez svih prava, lišen svakog identiteta, kako religioznog tako i civilnog. Bilo ko mogao je tog čovjeka nekažnjeno usmrtiti, pa ipak to ubistvo nije moglo imati vrijednost žrtvovanja. Homosacer koji čuva sjećanje na izvorno isključenje, preko koje se politička dimenzija na početku uspostavila, za Agambena je potencijalno svako od nas. Moderne politika je zapravo anti-politika, krvava mistifikacija novog planetarnog poretka. U temelju polisa od početka se skriva mračna tajna: zajednica ne počiva ni na kakvoj etici ili ugovoru, nego na brutalnoj gesti suverene moći. Paradigma današnjeg svijeta nije grad, koji bi počivao na zakonu i raspravi, nego koncentracijski logor, nije Atina Aušvic: država koja počiva na ukidanju zakona, na `,,vanrednom stanju``. Logori nisu prestali sa Drugim svjetskim ratom, nego se njihova temeljna logika čuva i postaje sve savršenijom. Naša temeljno ljudsko stanje ostvaruje se u sudbinama izbjeglica, prognanika, staraca, bolesnika od AIDS-a, žrtava birokratskog zdravstvenog sistema, rata protiv terorizma itd. Moć se sprovodi na golom životu, koji je reduciran na trpeću tišinu lišenu glasa. U svim tim sudbinama ne vidi se samo da smo iz subjekta u novom vijeku postali objekti biopolitike, nego se pokazuje da je sama bio-politika (i to ne samo kao državno-tehnološko preoblikovanje života, politizacija golog života, nego kao thanato-politika, oblikovanje smrti) za politiku konstitutivna od samog početka, premda se zaoštrila tek u modernitetu. U knjizi Otvoreno. Čovjek i životinja (2002) Agamben se vraća klasičnom toposu zapadnjačke metafizike, odnosu između čovjeka i životinje. U kritičkom dijalogu s brojnim naučnicima i filozofima, posebno s Heidegerom, definira protok granice u čovjeku samom. Svijet se čovjeku otvara tek kada suspendira svoju animalnost. Ali ujedno čovjek zajedno sa svojom animalnošću isključuje i svoj život u područje vanrednog stanja. Odnos između čovjeka i životinje, između bios i zoe, postaje tako ishodište i podloga za možebitnu afirmativnu, dakle pozitivnu teoriju političke emancipacije, odnosno nadolazeće politike, u kojoj se ukrštaju brojni ključni aspekti Agambenove filozofske misli. (Mario Kopić)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Giorgio Agamben L`aperto : lʼuomo e lʼ animale The Open Man and Animal

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Struktura znanosti: problemi u logici znanstvenog objašnjenja knjiga je iz 1961. godine o filozofiji znanosti filozofa Ernesta Nagela, u kojoj autor raspravlja o prirodi znanstvenih istraživanja s osvrtom na prirodnu znanost i društvene znanosti. Nagel istražuje ulogu redukcije u znanstvenim teorijama i odnos cjelina prema njihovim dijelovima, a također ocjenjuje stavove filozofa kao što je Isaiah Berlin. Knjiga je dobila pozitivne kritike, kao i još neke mješovite ocjene. Smatra se klasičnim djelom, a komentatori su ga pohvalili zbog Nagelove rasprave o redukcionizmu i holizmu, kao i zbog njegove kritike Berlina. Međutim, kritičari Strukture znanosti smatrali su Nagelovu raspravu o društvenoj znanosti manje uvjerljivom od njegove rasprave o prirodnoj znanosti. Ernest Nagel (16. studenog 1901. - 20. rujna 1985.) bio je američki filozof znanosti. [1] [2] Zajedno s Rudolfom Carnapom, Hansom Reichenbachom i Carlom Hempelom, ponekad se vidi kao jedna od glavnih figura logičnog pozitivističkog pokreta. Njegova knjiga `Struktura znanosti` iz 1961. godine smatra se temeljnim djelom u logici znanstvenog objašnjenja. Život i karijera Nagel je rođen u Nové Mesta nad Váhom (danas u Slovačkoj, zatim u Vágújhelyu i u dijelu Austro-Ugarske). Njegova majka Frida Weiss bila je iz obližnjeg grada Vrbovéa (ili Verba). Emigrirao je u Sjedinjene Države u dobi od 10 godina s obitelji, a američki državljanin postao je 1919. godine. Diplomirao je na City Collegeu u New Yorku 1923. godine, a doktorirao na Sveučilištu Columbia 1931. godine, [3] s disertacijom o konceptu mjerenja. Osim jedne godine (1966-1967) na Sveučilištu Rockefeller, cijelu je akademsku karijeru proveo na Columbiji. Tamo je postao prvi profesor filozofije John Dewey 1955. [4] A zatim sveučilišni profesor od 1967. do umirovljenja 1970., nakon čega je nastavio predavati. 1977. bio je jedan od rijetkih filozofa izabranih u Nacionalnu akademiju znanosti. Njegov se rad odnosio na filozofiju matematičkih polja kao što su geometrija i vjerojatnost, kvantna mehanika i status reduktivnih i induktivnih teorija znanosti. Njegova knjiga `Struktura znanosti` (1961.) praktički je inaugurirala područje analitičke filozofije znanosti. Objasnio je različite vrste objašnjenja na različitim poljima i bio skeptičan u pogledu pokušaja objedinjavanja prirode znanstvenih zakona ili objašnjenja. Prvi je predložio da se postavljanjem analitičkih ekvivalencija (ili `mostovnih zakona`) između pojmova različitih znanosti može eliminirati sve ontološke obveze, osim onih koje zahtijeva najosnovnija znanost. Također je podržao stajalište da su društvene znanosti znanstvene i trebale bi usvojiti iste standarde kao i prirodne znanosti. Nagel je napisao Uvod u logiku i znanstvene metode s Morrisom Raphaelom Cohenom, svojim učiteljem CCNY-a [3] 1934. Godine 1958. objavio je s dokazom Jamesa R. Newmana Gödela, kratku knjigu koja objašnjava Gödelove teoreme nekompletnosti onima koji nisu dobro obučeni u matematička logika. Uređivao je Journal of Philosophy (1939–1956) i Journal of Symbolic Logic (1940–1946). Kao javni intelektualac, podržao je skeptičan pristup tvrdnjama o paranormalnom, postavši jedan od prvih sponzora i članova Odbora za skeptično istraživanje 1976. godine, zajedno s još 24 značajna filozofa poput W. V. Quinea. Odbor ga je posthumno uvrstio u svoj `Panteon skeptika` kao priznanje Nagelovom doprinosu u svrhu znanstvenog skepticizma. [5] [6] [7] Nagel je bio ateist. [8] Preminuo je u New Yorku. Imao je dva sina, Alexandera Nagela (profesor matematike na Sveučilištu Wisconsin) i Sidneya Nagela (profesor fizike na Sveučilištu u Chicagu). Nagelovi doktorandi su Morton White, Patrick Suppes, Henry Kyburg, Isaac Levi i Kenneth Schaffner. Festschrift, Filozofija, znanost i metoda: Eseji u čast Ernesta Nagela, objavljen je 1969.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Klinički psiholog i profesor psihologije na Univerzitetu u Torontu dr Džordan Piterson, trenutno je jedan od najcenjenijih, najuticajnijih i najpoznatijih mislilaca na svetu čija predavanja na kanalu Jutjub imaju više od 35 miliona pregleda. U vreme globalnih promena i gotovo nezapamćene političke polarizacije, njegovi stavovi i jasna poruka o važnosti lične odgovornosti i traganja za smislom života naišli su na ogroman broj pristalica širom sveta. Šta je ono najvažnije što bi svako od nas u današnjem svetu trebalo da zna? Džordan Bernt Piterson (engl. Jordan Bernt Peterson; Edmonton, 12. jun 1962) kanadski je klinički psiholog, pisac, javni intelektualac i bivši univerzitetski profesor. Njegove glavne oblasti istraživanja su patopsihologija, socijalna psihologija i psihologija ličnosti, sa posebnim interesovanjem za psihologiju verskih i ideoloških uverenja,[1] kao i procena i unapređenje pojedinca i produktivnosti.[2] Piterson je studirao na univerzitetu u Alberti i univerzitetu Makgil. Ostaje na Makgilu, nakon post-doktorskih studija u periodu od 1991. do 1993. godine pre prelaska na Univerzitet Harvard, gde je bio pomoćnik, a zatim docent psihologije. Godine 1998. preselio se u Kanadu, na univerzitet u Torontu, gde je redovni profesor. Njegova prva knjiga Mape značenja: Arhitektura Vere je objavljena 1999. godine, rad koji je kroz nekoliko naučnih oblasti, opisao strukture sistema verovanja i mitova i njihovu ulogu u regulaciji emocija, stvaranje smisla i motivacije za genocid.[3][4][5] Njegova druga knjiga, 12 pravila života: antidot haosa, objavljena je januara 2018. godine.[6][7][8] Godine 2016. Piterson je objavio niz video snimaka na Jutjub kanalu, u kojim je kritikovao političku korektnost i kanadsku vladu. Kasnije je dobio značajnu medijsku pažnju. Detinjstvo, mladost Odrastao je u Fervju, Alberta, malom gradu severno-zapadno od mesta svog rođenja, Edmontona, u Kanadi. On je bio najstariji od troje dece. Dobio je srednje ime Bernt, po pradedi iz Norveške.[9][10] Kada je imao 13 godina, Piterson je otkrio dela Džordža Orvela, Oldusa Hakslija, Aleksandra Solženjicina i Ajn Rand zahvaljujući svojoj školskoj bibliotekarki Sendi Notli, majci Rejčel Notli, predsednici Nove demokratske partije Alberte i 17. premijerke Alberte[11]. Piterson je takođe radio za Novu demokratsku partiju (NDP) tokom tinejdžerskih godina, ali je postao razočaran partijom zbog onoga što je Orvel u svom delu `Put za Vigan` nazvao preovlađivanje `intelektualnih socijalista srednje klase koji nose tvid` i koji `ne vole siromašne, oni samo mrze bogate`[12][13]. Napustio je NDP u svojoj 18. godini[14]. Obrazovanje Nakon što je završio srednju školu u Fervjuu 1979. godine, Piterson je upisao političke nauke i englesku književnost na Grand Preri Regionalnom Koledžu[15]. Kasnije se prebacio na Univerzitet Alberte, gdje je završio osnovne akademske studije u oblasti političkih nauka 1982. godine. Nakon toga, uzeo je godinu pauze kako bi posetio Evropu. Tu je razvio interes za psihološke izvore Hladnog rata, naročito za totalitarne režime 20. veka[13][1], a često su ga pohodile i noćne more o eskalaciji trke u nuklearnom naoružavanju. Kao rezultat toga, postao je zabrinut zbog ljudskog kapaciteta za zlo i uništenje, pa je odgovore tražio u delima Karla Junga, Aleksandra Solženjicina[16] i Fjodora Dostojevskog[17]. Vratio se na Univerzitet Alberte, gdje je 1984. završio bečlor studije i u oblasti psihologije[18]. 1985. preselio se u Montreal kako bi pohađao Makgil Univerzitet. Tu je stekao doktorat u oblasti kliničke psihologije, pod mentorstvom Roberta O. Fila 1991. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jesen srednjeg veka ili Spuštanje srednjeg veka (objavljeno 1919. kao Herfsttij der Middeleeuven i prevedeno na engleski 1924, nemački 1924, i francuski 1932), najpoznatije je delo holandskog istoričara Johana Huizinga. Njen podnaslov je: „Studija oblika života, misli i umetnosti u Francuskoj i Holandiji u četrnaestom i petnaestom veku“. U knjizi Huizinga iznosi ideju da su pretjerana formalnost i romantizam kasnosrednjovjekovnog dvorskog društva odbrambeni mehanizam protiv neprestanog porasta nasilja i brutalnosti općeg društva. Period je video kao pesimizam, kulturnu iscrpljenost i nostalgiju, a ne kao ponovno rođenje i optimizam. Huizingin rad kasnije je naišao na kritiku, posebno zbog previše oslanjanja na dokaze iz prilično izuzetnog slučaja burgundskog suda. Novi prevod knjige na engleski jezik objavljen je 1996. zbog uočenih nedostataka u originalnom prevodu. Novi prevod Rodneija Paitona i pokojnog Ulricha Mammitzscha zasnovan je na drugom izdanju holandske publikacije 1921. godine i upoređen sa nemačkim prevodom objavljenim 1924. godine. Sedamdesetih godina prošlog veka Radio Holandija je proizvela audio seriju o knjizi pod nazivom `Jesen srednjeg veka: Istorija u šest delova i reči i muzike iz niskih zemalja` Johan Huizinga (holandski: [ˈjoːɦɑn ˈɦœizɪŋɣaː]; 7. decembra 1872. - 1. februara 1945.) bio je holandski istoričar i jedan od osnivača moderne kulturne istorije. Rođen u Groningenu kao sin Dirka Huizinga, profesora fiziologije, i Jacoba Tonkensa, koji je umro dve godine nakon rođenja, [1] počeo je kao student indoevropskih jezika, stekavši zvanje 1895. godine. studirao komparativnu lingvistiku, stekavši dobro znanje sanskrta. Doktorski rad napisao je o ulozi stradalnika u indijskoj drami 1897. godine. Tek 1902. godine njegovo interesovanje okrenulo se ka srednjovekovnoj i renesansnoj istoriji. Nastavio je kao orijentalista sve dok 1905. godine nije postao profesor opšte i holandske istorije na Univerzitetu Groningen. 1915. godine postao je profesor opšte istorije na Univerzitetu u Lejdenu, mesto koje je obavljao do 1942. 1916. godine postao je član Kraljevska holandska akademija nauka i nauka. [2] 1942, kritički je govorio o nemačkim okupatorima svoje zemlje, komentare koji su bili u skladu sa njegovim spisima o fašizmu 1930-ih. Nacisti su ga držali u pritvoru između avgusta i oktobra 1942. Po puštanju na slobodu zabranjen mu je povratak u Leiden. Potom je živeo u kući svog kolege Rudolpha Cleveringa u De Steegu u Gelderlandu, blizu Arnhema, gde je umro samo nekoliko nedelja pre završetka nacističke vladavine. [3] Leži pokopan na groblju Reformisane crkve u 6 Haarlemmerstraatveg u Oegstgeestu. [4] Izvođenje radova Huizinga je imala estetski pristup istoriji, gde su umetnost i spektakl igrali važnu ulogu. Njegovo najpoznatije delo je jesen srednjeg veka (a.k.a. propadanje srednjeg veka) (1919). Vredna spomena su i Erazmus (1924) i Homo Ludens (1938). U drugoj knjizi govorio je o mogućnosti da je igra primarni formativni element ljudske kulture. Huizinga je takođe objavio knjige o američkoj istoriji i holandskoj istoriji u 17. veku. Uznemiren porastom nacionalsocijalizma u Nemačkoj, Huizinga je napisao nekoliko dela kulturne kritike. Mnogo sličnosti može se primetiti između njegove analize i analize savremenih kritičara, poput Ortega i Gasseta i Osvalda Spenglera. Huizinga je tvrdio da je duh tehničke i mehaničke organizacije zamenio spontani i organski poredak u kulturnom i političkom životu. Predavanje Huizinga (nizozemski: Huizingalezing) je prestižno godišnje predavanje u Holandiji o temi iz domena kulturne istorije ili filozofije u čast Johana Huizinga. [5] Porodica Huizingin sin Leonhard Huizinga postao je poznati pisac u Holandiji, posebno poznat po nizu romanskih jezika u vezi s holandskim aristokratskim blizancima Adrianom i Oliverom (`Adriaan en Olivier`).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica makice uflekana nista strasno. sve ostalo uredno! Među esejima sabranim u ovoj knjizi, prva četiri su napisana, ili izgovorena kao predavanja, u različitim prilikama u razmaku od trideset godina, te su u tematskom smislu raznolikiji nego što bi bili da su izvorno zamišljeni kao delovi jedinstvene celine. (...) Neki od ovih eseja nastali su u obliku predavanja namenjenih opštoj publici, koja nisu čitana iz pripremljenog teksta. Objavljene verzije temeljile su se na transkriptu izgovorenog, kao i na mojim beleškama, te mi je sasvim jasno da se takvo njihovo poreklo primećuje u stilu i strukturi. Originalni tekstovi suštinski nisu menjani: nisam ih doterivao radi usklađivanja s bilo kojim naknadno objavljenim izdanjima koja se dotiču istorije ideja u Rusiji u XIX veku, pošto se u toj (ne preterano plodnoj) oblasti, koliko znam, nije pojavilo ništa što bi osnovne teze ovih eseja dovelo u ozbiljnu sumnju. Ali moguće je da ovde grešim; ako je tako, uveravam čitaoca da to činim iz pukog neznanja, a ne usled nepokolebljivog uverenja u ispravnost sopstvenih stavova. Uistinu, jedina poruka ovih eseja, ukoliko se može reći da u njima postoji neka jedinstvena tendencija, odnosi se na nepoverenje prema svakoj tvrdnji o savršenom poznavanju činjenica ili načela u bilo kojoj oblasti ljudskog ponašanja. (Isaija Berlin) Ajzaja Berlin (u nekim tekstovima na srpskom Isaija, engl. Isaiah Berlin, IPA: aɪˈzaɪə,[4] 6. jun 1909 — 5. novembar 1997), britanski istoričar ideja i filozof.[5] Rođen je u Rigi u Letoniji a u Ujedinjeno Kraljevstvo je došao 1921.[6] Razvio je teoriju o obliku liberalnog kapitalizma koji se zasniva na njegovoj životnoj posvećenosti empiricizma i uticaju ideja mislilaca koji se suprostavljaju prosvetiteljstvu uključujući Vikoa (1668 — 1774), Herdera i Aleksandra Hercena (1812 — 1870). Osnov Berlinove filozofije je verovanje u moralni pluralizam odnosno uverenje da je sukob vrednosti sastavni deo ljudskih života. U svom najpoznatijem delu Četiri ogleda o slobodi (1958) vrednosti negativne slobode stavljao je iznad pozitivne slobode. Berlinova dela predstavljaju odbranu zapadnog liberalizma od totalitarizma. Rođen u Rigi (sada glavni grad Letonije, tada deo Ruskog carstva) 1909. godine, preselio se u Petrograd, Rusija, sa šest godina, gde je bio svedok revolucija 1917. Godine 1921, njegova porodica se preselila u Veliku Britaniju, i školovao se u školi St Pauls, London i Korpus Hristi koledžu u Oksfordu.[7] Godine 1932, u uzrastu od dvadeset tri godine, Berlin je izabran za nagradnu stipendiju na Ol Souls koledžu u Oksfordu. Pored sopstvenog plodnog rada, prevodio je dela Ivana Turgenjeva sa ruskog na engleski, a tokom Drugog svetskog rata radio je za Britansku diplomatsku službu. Od 1957. do 1967. bio je Čičelski profesor društvene i političke teorije na Univerzitetu u Oksfordu. Bio je predsednik Aristotelovskog društva od 1963. do 1964. Godine 1966. odigrao je ključnu ulogu u stvaranju Volfson koledža u Oksfordu i postao njegov osnivački predsednik. Berlin je imenovan za CBE 1946. godine, proglašen je vitezom 1957. i dodeljen mu je Orden za zasluge 1971. On je bio predsednik Britanske akademije od 1974. do 1978. Takođe je dobio nagradu Jerusalima 1979. za svoju doživotnu odbranu građanskih sloboda, i 25. novembra 1994. dobio je počasni stepen doktora prava na Univerzitetu u Torontu, za koju je priliku pripremio „kratki kredo” (kako ga je nazvao u pismu prijatelju), sada poznat kao „Poruka za Dvadeset prvi vek“, da se pročita u njegovo ime na svečanosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đakomo Leopardi (ital. Giacomo Leopardi; 29. jun 1798 — 14. jun 1837) je bio italijanski pisac.[1] Smatra se jednim od najvećih lirskih pesnika italijanskog romantizma i jednim od najznačajnijih pesnika evropske poezije XIX veka. Grof Giacomo Taldegardo Francesco di Sales Saverio Pietro Leopardi (SAD: /ˈdʒɑːkəmoʊ ˌliːəˈpɑːrdi, - ˌleɪə-/,[3][4] talijanski: [ˈdʒaːkomo leoˈpardi]; 29. lipnja 1798. – 14. lipnja 1837.) bio je Talijan filozof, pjesnik, esejist , i filolog. Smatra se najvećim talijanskim pjesnikom devetnaestog stoljeća i jednom od najvažnijih ličnosti svjetske književnosti, kao i jednim od načela književnog romantizma; njegovo stalno razmišljanje o postojanju i ljudskom stanju - osjetilnog i materijalističkog nadahnuća - također mu je priskrbilo reputaciju dubokog filozofa. Općenito ga se smatra jednim od najradikalnijih i najizazovnijih mislilaca 19. stoljeća[5][6] ali ga talijanski kritičari rutinski uspoređuju s njegovim starijim suvremenikom Alessandrom Manzonijem unatoč izražavanju `dijametralno suprotnih stajališta.`[7] Iako je živio u osamljeni gradić u konzervativnoj Papinskoj državi, došao je u dodir s glavnim idejama prosvjetiteljstva, te je vlastitom književnom evolucijom stvorio izvanredno i renomirano pjesničko djelo, vezano za romantičarsko doba. Snažna lirska kvaliteta njegove poezije učinila ga je središnjom figurom europskog i međunarodnog književnog i kulturnog pejzaža.[8] Biografija Palazzo Leopardi u Recanatiju Leopardi je rođen u lokalnoj plemićkoj obitelji u Recanatiju, u Marche, u vrijeme kada je vladalo papinstvo. Njegov otac, grof Monaldo Leopardi, ljubitelj književnosti i predani reakcionar, ostao je zagovornik tradicionalnih ideala. Njegova majka, markiza Adelaide Antici Mattei, bila je hladna i autoritarna žena, opsjednuta ponovnom izgradnjom obiteljskog financijskog bogatstva, koje je uništila ovisnost o kockanju njezina supruga. U kući je vladala stroga disciplina vjere i ekonomije. Ipak, Giacomovo sretno djetinjstvo, koje je proveo s mlađim bratom Carlom Oraziom i sestrom Paolinom, ostavilo je traga na pjesniku, koji je svoje doživljaje zabilježio u pjesmi Le Ricordanze. Portret Leopardija Slijedeći obiteljsku tradiciju, Leopardi je započeo studij pod paskom dvojice svećenika, ali svoju žeđ za znanjem prvenstveno je gasio u bogatoj očevoj knjižnici. U početku pod vodstvom oca Sebastiana Sanchinija, Leopardi se posvetio opsežnom i dubokom čitanju. Ti `ludi i najočajniji` studiji uključivali su izvanredno poznavanje klasične i filološke kulture – mogao je tečno čitati i pisati latinski, starogrčki i hebrejski – ali nedostajalo mu je otvoreno i poticajno formalno obrazovanje. Između dvanaeste i devetnaeste godine stalno je učio, vođen i potrebom da duhovno pobjegne iz krutog okruženja očinske palače. Njegov kontinuirani studij potkopao je ionako krhku fizičku konstituciju, a njegova bolest, vjerojatno Pottova bolest ili ankilozantni spondilitis, uskratila mu je najjednostavnije užitke mladosti.[9] Godine 1817. na imanje Leopardi stigao je klasicist Pietro Giordani. Postao je Giacomov prijatelj za cijeli život, koji je iz toga crpio osjećaj nade za budućnost. U međuvremenu, njegov život u Recanatiju ga je sve više opterećivao, do točke kada je pokušao pobjeći 1818., ali ga je otac uhvatio i doveo kući. Nakon toga odnosi između oca i sina nastavili su se pogoršavati, a Giacomo je bio stalno pod nadzorom ostatka obitelji. Kad je 1822. nakratko mogao boraviti u Rimu sa svojim ujakom, bio je duboko razočaran njegovim ozračjem korupcije i dekadencije te licemjerjem Crkve. Bio je impresioniran grobom Torquata Tassa, za kojeg se osjećao vezan zajedničkim osjećajem nesreće. Dok je Foscolo živio burno između avantura, ljubavnih veza i knjiga, Leopardi je jedva uspijevao pobjeći od domaćeg tlačenja. Leopardiju se Rim činio bijednim i skromnim u usporedbi s idealiziranom slikom koju je o njemu stvorio.[10] Već je patio razočaranje u ljubav kod kuće, sa svojom sestričnom Geltrude Cassi. U međuvremenu, njegove fizičke bolesti nastavile su se pogoršavati. Godine 1824. vlasnica knjižare, Stella, pozvala ga je u Milano, tražeći od njega da napiše nekoliko djela, uključujući Crestomazia della prosa e della poesia italiane. Tijekom tog razdoblja kretao se između Milana, Bologne, Firence i Pise.[11] Godine 1827. u Firenci, Leopardi je upoznao Alessandra Manzonija, iako se nisu međusobno slagali. Posjetio je Giordanija i upoznao povjesničara Pietra Collettu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Benedeto Kroče (ital. Benedetto Croce; Pezkaseroli, 25. februar 1866 — Napulj, 20. novembar 1952)[2] je bio italijanski filozof,[3] idealista, esteta, političar, istoričar umjetnosti[4] i literarni pisac. Predstavnik neohegelijanstva. Bio je ministar prosvete i predsednik Liberalne partije Italije. Kroče u početku podržava Musolinijevu fašističku vladu koja je preuzela vlast 1922. godine.[5] Međutim, ubrzo je promenio stav posle serije ubistava Musolinijevih političkih neistomišljenika. Njegova društvena i literarno-istorijska delatnost posebno je došla do izražaja u časopisu La Critica, koji je 1903. godine pokrenuo zajedno sa Đovanijem Đentileom. Kročeovo glavno filozofsko delo je Filozofija kao nauka duha. Smatrao je da postoje dve temeljne forme ljudske spoznaje: intuitivna, do koje se dolazi putem fantazije i logička, putem intelekta. Kroče je bio predsednik Međunarodnog PEN centra, svetskog udruženja pisaca, od 1949. do 1952. Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost šesnaest puta.[6] Takođe je poznat po svom „velikom doprinosu ponovnom rađanju italijanske demokratije“.[7] Biografija Kroče je rođen u Pezkaseroliju u regionu Abruco u Italiji. Njegova porodica je bila uticajna i bogata, a on je odrastao u vrlo strogom katoličkom okruženju. Oko 16. godine napustio je katoličanstvo i razvio ličnu filozofiju duhovnog života, u kojoj religija ne može biti ništa drugo do istorijska institucija u kojoj se može iskazati stvaralačka snaga čovečanstva. Ovu filozofiju je zadržao do kraja života. Godine 1883, dogodio se zemljotres u selu Kazamičola na ostrvu Iskija kod Napulja, gde je bio na odmoru sa svojom porodicom, uništivši kuću u kojoj su živeli. Njegova majka, otac i jedina sestra su svi poginuli, dok je on bio dugo zakopan i jedva preživeo. Posle zemljotresa nasledio je bogatstvo svoje porodice i – slično Šopenhaueru – mogao je da živi ostatak svog života u relativno slobodnom vremenu, posvećujući mnogo vremena filozofiji kao nezavisni intelektualni pisac radeći iz svoje palate u Napulju (Rin, 2000:xi[8]). Studirao je pravo, ali nikada nije diplomirao na Univerzitetu u Napulju, dok je opširno čitao o istorijskom materijalizmu. Njegove ideje je krajem 1890-ih objavio profesor Antonio Labriola na Univerzitetu u Rimu. Kroče je bio dobro upoznat i saosećao sa razvojem evropske socijalističke filozofije koju su ilustrovali Avgust Bebel, Fridrih Engels, Karl Kaucki, Pol Lafarg, Vilhelm Libkneht i Filipo Turati. Pod uticajem razmišljanja Đanbatiste Vikoa rođenog u Napulju o umetnosti i istoriji,[9] on je počeo da studira filozofiju 1893. Kroče je takođe kupio kuću u kojoj je Viko živeo. Njegov prijatelj, filozof Đovani Đentile, podstakao ga je da čita Hegela. Čuveni Kročeov komentar o Hegelu, Šta je živo i šta je mrtvo od Hegelove filozofije, objavljen je 1907. godine. Politička uključenost Kako je njegova slava rasla, Kroče je bio ubeđen, protiv svoje prvobitne želje, da se uključi u politiku. Godine 1910. imenovan je u italijanski Senat, na doživotnu funkciju (Rin, 2000:xi).[8] Bio je otvoreni kritičar učešća Italije u Prvom svetskom ratu, smatrajući da je to samoubilački trgovinski rat. Iako ga je to u početku učinilo nepopularnim, reputacija mu je vraćena nakon rata. Godine 1919, podržao je vladu Frančeska Saverija Nitija, istovremeno izražavajući svoje divljenje Vajmarskoj republici u nastajanju i nemačkim socijaldemokratama.[10] On je bio je ministar narodnog obrazovanja između 1920. i 1921. za 5. i poslednju vladu koju je vodio Đovani Đoliti. Benito Musolini je preuzeo vlast nešto više od godinu dana nakon Kročeovog izlaska iz vlade; Musolinijev prvi ministar narodnog obrazovanja bio je Đovani Đentile, nezavisno orjentisan koji je kasnije postao fašista i sa kojim je Kroče ranije sarađivao u filozofskoj polemici protiv pozitivizma. Đentile je ostao ministar samo godinu dana, ali je uspeo da započne sveobuhvatnu reformu italijanskog obrazovanja koja je delimično bila zasnovana na Kročeovim ranijim sugestijama. Gentileova reforma ostala je na snazi i nakon fašističkog režima i samo je delimično ukinuta 1962. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tvrd povez, 1440 strana; Izdanje: Stvarnost. Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof enciklopedijskog uma, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog, mislilac i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851—62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Fridrih Engels (nem. Friedrich Engels;[1][2][3] Barmen, 28. novembar 1820 — London, 5. avgust 1895) bio je nemački filozof, istoričar, komunista, sociolog, novinar, poslovan čovek i revolucionar.[4] Njegov otac bio je vlasnik velikih tekstilnih fabrika u Solfordu u Engleskoj i Barmenu u Prusiji (sada Vupertal, Nemačka). Engels je zajedno sa Karlom Markom razvio ono što je danas poznato kao marksistička teorija i 1845. godine objavio je Stanje radničke klase u Engleskoj, zasnovano na ličnim zapažanjima i istraživanjima u engleskim gradovima. Engels je 1848. godine zajedno sa Marksom napisao Komunistički manifest, a takođe je autor i koautor (prevashodno sa Markom) mnogih drugih dela. Kasnije je Engels finansijski podržavao Marksa, omogućivši mu da istražuje i napiše Kapital. Nakon Markove smrti, Engels je uredio drugi i treći tom Kapitala. Pored toga, Engels je organizovao Markove beleške o teorijama viška vrednosti,[5] koje su kasnije objavljene kao „četvrti tom Kapitala”.[6][7] Godine 1884. je na osnovu Marksovog etnografskog istraživanja objavio je Poreklo porodice, privatnog vlasništva i države. Engels je umro u Londonu 5. avgusta 1895. godine, u 74. godini od karcinoma grkljana i posle kremiranja njegov pepeo bio je rasut sa Biči Heda u blizini Istborna.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! S one strane dobra i zla - Fridrih Niče `Čovek mora samog sebe izložiti iskušenjima kako bi video da je predodređen za nezavisnost i naređivanje; a to valja pravo­vremeno učiniti. Ne treba se kloniti svojih iskušenja, premda su ona možda najopasnija igra koja se može zapodenuti, i to samo onih iskušenja kojima je čovek izložen u prisustvu nas samih a ne nekog drugog sudije. Ne treba se vezivati za neku ličnost, pa bila ona i najdraža - svaka ličnost je tamnica, a i skrovište. Ne treba se vezivati za otadžbinu - čak ni ako je najizmučenija i naj-nevnljnija - već je manje teško odvojiti svoje srce od pobedničke otadžbine. Ne treba se vezivati za sažaljenje: čak ni ako se ono odnosi na višeg čoveka u čiju retku muku i bespomoćnost gleda­mo samo zahvaljujući slučaju. Ne treba se vezivati za nauku: pa makar nas mamila najdragocenijim nalazima koji su, naizgled, sačuvani upravo za nas...` Čovek mora znati da se čuva: to je najveće iskušenje nezavisnosti. Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Tako je govorio Zaratustra (nem. Also sprach Zarathustra) djelo je njemačkog filozofa Fridriha Ničea, nastalo između 1883. i 1885, a koje govori o starom šamanu koji se spušta sa svoje planine među narod iz želje da nauči nešto od njih i da narodu podari svoje znanje. Prilikom spuštanja u selo, nailazi na razne ljude, od kojih doznaje njihove tajne. On je, zapravo, u potrazi za čovjekom sebi ravnim, ali mnogi ne razumiju njegovu filozofiju i ismijavaju ga, no ima i onih koji mu se dive. „Zaratustra“ je njemačka verzija imena persijskog proroka Zoroastra (Zaraθuštra), navodnog osnivača zoroastrizma, koji je jako uticao na judaizam i zatim hrišćanstvo. U knjizi postaje jasno da Niče prikazuje „novog“ ili „drukčijeg“ Zaratustru, koji okreće tradicionalni moral naglavce. Najslavniji odlomak nalazi se na početku knjige: Zaratustra se spušta s planine, razgovara s nekim čovjekom i zatim se pita: „Je li moguće da ljudi još ne znaju da je Bog mrtav?“ Zbog svojih razmatranja, to je jedno od najpoznatijih filozofskih djela ovoga autora, a stil pisanja je nedvosmisleno svrstao Zaratustru i u vrhunce svjetske književnosti. Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno.

RAJKO MAKSIMOVIĆ TAKO JE BILO 1-3 Izdavač - R. Maksimović, Beograd Godina - 1998 232 strana 21 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, ima posvetu na predlistu, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: I TOM Deda-Jova i Maksimovići Rodoslovna tabela (uradio Đorđe Konjiković) 1. Reč ispred 2. Deda-Jova 3. Dedino pismo Tolstoju (prevod) 4. Faksimil dedinog pisma Tolstoju 5. Moja poseta Tolstoju 6. Stričevi 7. Otac Branko 8. Majka Nađenka 9. Brat Miško 10. Samo tako nastavi! 11. `Trula kobila` u Trećoj muškoj 12. `Neki momci iz `Severa 13. Preferans i bridž 14. Na fakultetima 15. Leto `54; Laza-Pakosni, Tasa 16. Na Muzičkoj akademiji 17. Kod `Tetka-Jele` 18. Žika 19. Laza-Makaron 20. Splav na Adi-Ciganliji 21. Engleska `58. 21. Vojska 22. Kad su živi zavideli mrtvima 23. Autostopom kroz Evropu `63. 24. Francuska `64. 25. Pantomima `65; Toza 26. Svi moji nadimci 27. Pogovor 28. Informativna stranica II TOM Reč ispred 1. Amerika 2. Šezdesetosma 3. Bobica (Bojana) 4. Iz tmine pojanje 5. Kum-Mića 6. Dogovor kuću gradi - Kuća u Joši - Kuća u Supetru 7. Jedrenje - blok fotografija 8. Teške godine na Muzičkoj akademiji 9. Buna protiv dahija 10. Sveta mesta - Hilandar - Sunčeva piramida u Meksiku - Egipat - zemlja faraona - Izrael - sveta zemlja - Jermenija 11. Njegošev Testamenat 12. Pasija Svetoga kneza Lazara Pogovor III TOM Reč ispred 1. Početak borbe za demokratiju 2. DEPOS 3. Između nade i razočaranja 4. Raspad koalicije `Zajedno` blok fotografija 5. A muzika? 6. A Univerzitet? 7. Godine sveopšteg ludila (`97-`99) (Na nizbrdici ka ponoru) 8. Beograde, `bombardan` (Operacija `Milosrdni anđeo“) 9. A posle bombardovanja... 10. Izbori 2000. 11. Pobeda!!! 12. A šta posle? Pogovor Informativna stranica `Pratio pre dva-tri dana tvoju mini hroniku stari, dobri Vule. Ja odavno ne pijem ništa na eks (što ne znači da ne pijem na ne-eks), ali sam tvoju knjigu pročitao, skoro, na eks. Znaš, za mene je bilo pravo uživanje i istovremeno jedno sasvim novo iskustvo. Naime, čitaš knjigu, koja nije fiction, koju je napisao neko kome ti milion posto veruješ tj. znaš da, iako je slagao, nije imao nameru da to učini. In addition, podsetio si me na mnogo mo- maka, čiji sam život i pri- ključenije pomalo počeo da zaboravljam, koji su mi i tada i sada bili veoma dragi. Tu pre svega mislim na Dešu (non immigrant) i Žiku (immigrant). Naravno, oduševljen sam što si me ovekovečio. To sam preneo mojim srpskim prijateljima ovdašnjim. Nije odjeknulo. Srbi ne vole bilo kakve uspehe drugih Srba... mi nismo dobar svet. To treba da shvatimo i priznamo sami sebi. Ako to uradimo, možda će nam, ili njima (jer, mi smo, nažalost, već matori), u buduće biti bolje... Moram, Ipak, da završim ovo pismo jednom ozbiljnom primedbom na tvoju mini hroniku... The komšija Slovenc (u slučaju Kapori) nije rekao.. `banditi`, nego... `barbari”! Tebe i sve tvoje voli tvoj drugar, amerikanski podanik (možda je svojevremeno otac Ostapa Ibrahimoviča imao bolje podanstvo?) tvoj Peter (čuj mene, Peter) (Pera Đorđević, Vašington) Odjednom, u sred moje krhke tišine ti otvaraš arhive, vadiš iz skrovišta svežnjeve starih pisama, listaš stare foto albume... Tvoji spisi pre svega delovi mojih pisama kod mene su izazvali neočekivanu zbunjenost, otvorili su mi novi proces razmišljanja o prošlosti i mnogo čemu... Dok ti obavljaš restauracije, kopaš po arheološkim nalazištima, ja pak, polako pripremam lomače da spalim posmrtne ostatke... Treba sasvim odvojiti Deda Jovu od drugara, kao ne samo Dve celine nego i dva žanra... Više vredi rad na istraživanju filozofije i duhovne misije Tolstoja nego bilo koji „opozicioni“ dnevni aktivizam. Bez moralnih imperativa Fjodora Mihajlovića i rvanja sa Zlim dusima nema pravoslavlja, nema carevine. Bez duhovne i moralne snage ostaje goli život - bez vrednosti i bez budućnosti. Zločin bez kazne je san idiota... Drugi deo o drugarima je dobrim delom to što si rekao ... Autobiografija o drugima. Ja bih dodao da je to zbirka kazivanja, dogodovština, portreta, anegdota... ukratko dosta heterogena zbirka materijala. Materijal je dokumentaran i dokumentovan, sećanja su začuđujuće tačna i specifična. Oseća se vedrina uprkos mnogo čemu, nepobedivi Optimizam... (Žika Gligorijević, Toronto) tekst Rajka Maksimovića mogao bi se definisati kao okvir jedne mozaične vremenske tvorevine ... u dovoljnoj meri ispunjen svojim osnovnim elementima: portretima, anegdotama, dogodovštinama i dokumentima, koji sasvim uspešno, bar po meni, dočarava sliku ondašnjeg Beograda i života u njemu. On predstavlja jedno specifično svedočanstvo o našim generacijama, o dobro poznatom beogradskom duhu, od koga je u ovom sadašnjem vremenu ostalo još toliko malo... Sve ovo našlo je odraza u tekstu Rajka Maksimovića a autentičnost toga odraza pojačana je očiglednom autorovom vezanošću za ove ljude, za ove događaje, za ovo vreme koju vezanost u punom iznosu i ja delim. (Dr. Luka Knežić, prof. Tehnološkog fakulteta) Naime, Rajkova knjiga ne pokušava da opravda život svog autora, ne isplaćuje nikakve zakasnele račune i ne manipuliše istorijom. Ona je kolaž nepretencioznih sećanja, zapisanih slobodnim, govornim jezikom i ta njena jednostavnost i neposrednost u komunikaciji, pre svega govore o ličnosti mog dragog profesora... Iz nje su moja deca, koja su se otimala o nju i čitala je uz smeh, mogla da o životu saznaju nešto veoma važno: kako se on živi u velikom bogatstvu svih registara, kako je svaki trenutak tog života i jednostavan i dragocen i pun obzira prema drugima... ... Osnovna životna pravila deda-Jove, oca Branka i majke Nađenke: poštenje, skromnost, istrajnost, pouzdanost, poštovana su kao i malopre pomenuta savska pravila i u pisanju ove knjige. Iz njih izbija sve ono što Rajko zna i misli o sebi i drugima po istom aršinu. Rajko je karakter, reče neko u knjizi, ali dodajem ja: zlatnog srca. Taj dar da voli i poštuje ljude, da sa njima neposredno i iskreno komunicira i živi, taj ogromni, prebogati dijapazon života u kome ne postoje funkcije i generalije, već nadimci i pravilo `snađi se`, ali duhovito svedoče o Rajkovom dubokom uverenju da drugarstvo pokreće svet. A drugarstvo pokreće svet uvek kada se na životna pravila primene savska pravila... ...da sam shvatila da je Rajko uradio posao za celu svoju generaciju beogradskih mangupa zlatnog srca. ( Zorica Premate, muzikolog) Kao da se Rajko držao onog citata Ostapa Bendera: Život piše romane pisci prepisuju pa je zbilja prepisao život i pretočio svoje uspomene u ovu pitku knjigu... Drago mi je da je umetnik Rajko Maksimović pre- skočio ili prešao prag draži jedne druge vrste umetnosti i nama podario jednu dragocenu knjigu. Svako od nas ima uspomene, svako od nas ima nešto što je doživeo sa Rajkom ... i setio sam se svih priča koje su elegantno, diskretno i vrlo leйljivo (u najpozitivnijem smislu reči) zapisane u ovoj knjizi. (Mića Vučković, direktor Instituta za film) A svi će se srdačno začikavati, nadevati jedni drugima imena i živeti kao jedna mala grupa po nekim sopstvenim pravilima i u okviru sopstvenog sistema vrednosti, tako da podstiču vrednosti jedni drugih i da stvaraju jedno socijalno-psihološko biće... Toga nema svuda i možda je to beogradsko društvance u stvari kolektivni autor svekolikog beogradskog humora po kojem je ovaj grad tako poznat... i Rajko je taj humor i to beogradsko društvance kao autora i obrazac toga humora uzeo za svoj glavni lik. Ja ne znam drugu knjigu napisanu o tome. Rajko je vrlo skroman čovek i na početku knjige kaže da je za metodu knjige uzeo metodu koju je primenio Borislav Mihajlović-Mihiz u svojoj Autobiografiji o drugima. Ja veoma cenim Mihiza i volim tu njegovu knjigu ali mislim da ovde imamo posla sa nečim sasvim drugim i u mnogo kom pogledu mnogo zanimljivijim. Ovo delo koje nam je predočio Rajko nije o drugima nego o jednome a to je to beogradsko društvo iz koga je izrastao i Rajko i njegov humor. Prilog samog Rajka Maksimovića tom beogradskom humoru znatan je i iz knjige veoma vidljiv... Ima u ovoj knjizi nešto što možda nije namerno ali mislim da je veoma kvalitetno i da to treba istaći: kako raste Rajko od deteta do 30-godišnjaka, tako se menja i okvir onoga u čemu on učestvuje, što posmatra, razumeva i o čemu nam priča... (Lazar Stojanović, reditelj) Izgleda mi vrlo simptomatično što se uprkos neočekivano kišnom septembru i uprkos jednom događaju dana koji danas gleda i prati čitav svet zbog njegove užasnosti, da se u ovoj sali ipak ovoliko sveta okupilo i popunilo praktično sva mesta u njoj... koja (slika na koricama) upravo odražava i način pisanja ove knjige, skoro bih rekao: način govorenja u ovoj knjizi, jer ona je napisana kao jedan dug razgovor, jedno lepo ćaskanje sa Rajkom ... i čovek, čitajući je, kao i onu prvu, ima utisak zaista da razgovara sa Rajkom odnosno da mu Rajko priča istoriju svog života... Dakle, pratiti to njegovo viđenje njegovog života, to je jako zanimljivo i mislim da svako ko uzme tu knjigu u ruke da će podeliti to moje mišljenje... to je sama priroda Rajkova, kao čoveka, rekao bih, pustolovnog duha (ne u lošem smislu, kako se to ponekad može shvatiti) čoveka koji je u životu očigledno hteo sve da proba, sve da doživi, sve da vidi, što god mu se ukaže prilika, čoveka neiscrpne radoznalosti i energije i preduzimljivosti u svakom smislu... (Akademik Dejan Despić, kompozitor) Ovo je izvanredna knjiga najpre zato što je Rajku uspelo nešto što mnogim piscima ne uspeva, a to je da pomiri memoarsko i književno. Ovo jeste dokumentarna knjiga ali je Rajko izvanredno uspeo da se odupre svom intimnom doživljavanju događaja i nije sve što se njemu lično dogodilo smatrao epohalnim, i stavljao u knjigu, nego izvršio najlepšu književnu selekciju. Na tome bi mu mogao pozavideti i svaki dobar pisac... ...Znam zašto su do sada kompozitori zavideli Rajku; on jeste vrhunski kompozitor i, naravno, ima mu se na čemu zavideti, od večeras je dobio i jednog pisca koji mu zavidi, i to ispovedam pred vama zavidim ovome novom piscu i na ovolikoj publici i na ovako odličnoj knjizi. (Vida Ognjenović, reditelj i književnik) ...Prema tome, Rajkovi školski drugovi su uglavnom Momci sa jednog terena koji je relativno blizak i oni se svi znaju, ne samo iz gimnazije, nego se znaju i inače i dosta se druže. Tako da ono o čemu je Rajko pričao i kazivao dosta u prvoj knjizi, to se, kao vezivno tkivo, kao osnovna jedna nit, kao osnovni tok, provlači i kroz ovu drugu knjigu. Znači: ljudi, momci iz Treće muške. I oni su svuda. ...Sa žaljenjem moram da kažem da moja gimnazija Šesta muška ...nažalost nije dobila jednu ovako lepu knjigu pitam se, zašto i neko od nas nije uradio ovako nešto lepo, kao što je to uradio Rajko... ...On se uvek drži samo onog što je čisto, što je uvek vedro, što je vezano za neku tradiciju jedne generacije i što nikada neće da isklizne bilo u ruganje, bilo u karikaturu, bilo u nešto drugo što bi moglo da povredi nekoga... Ova knjiga ima u sebi (kao što je rečeno) tu lepu liniju pripovedanja, kazivanja, izlaganja. Jezik pripovedača u ovoj knjizi je, u osnovi, književni, ali on ima dosta elemenata onog govora koji je strujio u Beogradu od njegove rane mladosti pa do danas i koji je ušao s punim pravom i u književni način izražavanja. Rajko to bogato koristi... (Đorđe Trifunović, profesor Filološkog fakulteta) Rajko Maksimović je napisao knjigu u ime jedne klase kojoj on pripada. Ja pripada. Ja tu knjigu tako doživljavam. On je napisao knjigu u ime građanske klase...... Ovo je jedna plemenita knjiga koja govori sa pozicija građanske klase Moralni smo onoliko koliko smo moralni u svakoj situaciji. Ovo je knjiga koja o tome govori. Ona danas izgleda kao da je memoarska. Ona će jednoga dana postati osnova za proučavanje istoričarima koji treba da razumeju naše vreme... Danas to izgleda kao da su memoari, sutra će biti istorijska građa a kada bude prošlo dovoljno vremena to će se pretvoriti u roman...( Slobodan Mašić, izdavač)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od strane jednog od najuticajnijih mislilaca našeg veka, Pobunjenik je klasičan esej o revoluciji. Za Albera Kamija, poriv za pobunom je jedna od „suštinskih dimenzija” ljudske prirode, koja se manifestuje u čovekovoj vanvremenskoj prometejskoj borbi protiv uslova njegovog postojanja, kao i u narodnim ustancima protiv ustaljenih poredaka kroz istoriju. Pa ipak, s pogledom na Francusku revoluciju i njene kraljevoubistva i bogoubistva, on pokazuje kako tok revolucije neizbežno vodi tiraniji, dok stari režimi širom sveta padaju, pobunjenik odjekuje kao vatren, elokventan i izuzetno racionalan glas savesti za naše burno vreme. Alber Kami (franc. Albert Camus; 7. novembar 1913 — 4. januar 1960) bio je francuski pisac, filozof i novinar. Dobitnik nobelove nagrade za književnost 1957. godine. Poznat je po svom karakterističnom stilu pisanja i tematikama svojih dela. Čitav njegov opus temelji se na ideji apsurda ljudske egzistencije. Modernog čoveka naziva bludnim, ciničnim monstrumom, a kao suprotnost svetu današnjice evocira antičku Grčku, koja je „u svemu znala naći pravu meru”. Iako je često vezan i uz egzistencijalizam, Kami je odbijao tu povezanost. S druge strane, Kami u svom eseju Pobunjeni čovek piše da se tokom celog svoj života borio protiv filozofije nihilizma. Njegova religioznost takođe je bila čestom temom, a sam je u jednoj od svojih knjiga napisao: Ne verujem u boga „i” nisam ateista. Godine 1949. Kami je, prema knjizi Albert Camus, une vie Olivera Toda, unutar Pokreta Revolucionarne unije osnovao Grupu za međunarodne veze koja se protivila ateističkim i komunističkim tendencijama Bretonovog nadrealizma. Kada mu je 1957. uručena Nobelova nagrada, Kami je bio drugi najmlađi primalac (nakon Rudjarda Kiplinga), prvi primalac rođen u Africi, a nakon njegove smrti postao je nobelovac koji je nakon dobivanja nagrade najkraće živeo (samo 3 godine). Kada je tokom ceremonije dodele u Stokholmu držao govor, izjavio je: Smatram da je nagradu trebalo da dobije Malro. Kada je to čuo sam Malro, uzvratio je: Kamiova izjava služi nam obojici na čast.[1] Kami je preferirao da se na njega gleda kao na čoveka i kao na mislioca, a ne kao na pripadnika neke škole misli ili neke ideologije. Ljudi su mu bili draži od ideja. U jednom intervjuu iz 1945., Kami je odbio bilo kakvu povezanost s ijednom ideologijom: Ne, nisam egzistencijalista. Sartr i ja se uvek čudimo kad vidimo naša imena povezana... Alber Kami je rođen 7. novembra 1913. u porodici siromašnog alzaškog zemljoradnika u Alžiru. Otac je, ubrzo po dečakovom rođenju, poginuo u čuvenoj bici na Marni u Prvom svetskom ratu. Kamijevo školovanje i kasnije studije na Filozofskom fakultetu u Alžiru protekli su u svakodnevnoj borbi za opstanak. Kao student je morao sam da zarađuje hleb, udara pečate na vozačke dozvole u alžirskoj prefekturi, a u slobodnim časovima da prodaje automobilske delove i beleži barometarski pritisak u meteorološkoj stanici. Kami zatim radi u alžirskoj radio-stanici, interesuje se za pozorišnu umetnost, a jedno vreme radi i sa vlastitom pozorišnom trupom. Do sedamnaeste godine, kada mu je dijagnostikovana tuberkuloza, aktivno se bavio fudbalom igrajući na poziciji golmana. Sport i nauku je zavoleo pod utacajem nastavnika u osnovnoj školi. Zahvalnost mu je odao i tokom inauguaracionog govora pri dodeli nobelove nagrade za književnost 1957. godine.[3] Uspešna publicistička aktivnost, međutim, postepeno ga odvodi književnom stvaranju. Kao esejist, kritičar i urednik lista „Borba“, koji je 1940. pokrenuo u Parizu, Kami postaje istaknuta ličnost u francuskom pokretu otpora protiv nacizma. Bogato životno iskustvo i već oformljena vizija sveta počeli su da dobijaju svoj umetnički oblik u nizu njegovih slavnih romana: Stranac, (1942), Kuga (1947) i Pad (1956); zatim u dramama Nesporazum (1944), Kaligula (1944) i Opsadno stanje (1948), kao i u ditativnom lirskom komentaru romana Stranac, objavljenom 1943. godine pod nazivom Mit o Sizifu. Poznati roman je i Pobunjeni čovek (1951). Kamijevom književnom delu odato je najveće priznanje dodeljivanjem nobelove nagrade za književnost 1957. godine. Kami je poginuo 4. januara 1960. u saobraćajnoj nesreći. Vozač je bio njegov bliski prijatelj i izdavač Mišel Galimar [4] (franc. Michel Gallimard), koji je takođe poginuo. Njegove dve ćerke bliznakinje, Katrin i Žoan, vlasnice su autorskih prava na njegova dela.[5] Književna karijera Tokom Drugoga svetskog rata, Kami je bio član organizacije Combat (ogranak pokreta otpora), koja je ilegalno štampala istoimeni časopis. Organizacija je radila protiv nacista, a dok je bio član, Kami se koristio pseudonimom Beauchard. Kami je 1943. godine postao urednik novina, a 1944. godine postaje glavni urednik.[6] Nakon oslobođenja Francuske 1944., Kami je napisao članak o poslednjim danima borbe. Kami je bio jedan od retkih francuskih urednika koji je javno izrazio svoje protivljenje korištenju atomske bombe nakon događanja u avgustu 1945. godine. Godine 1947., kada časopis postaje komercijalan, napušta Combat. Baš tada je Kami postao prijatelj Žan Pol Sartra. Nakon rata, Kami je, zajedno sa Sartrom, postao stalni gost u pariškom kafiću Café de Flore. Tokom ovog razdoblja Kami je proputovao i SAD kako bi održao predavanja o francuskoj filozofiji. Iako je bio levičarski nastrojen, njegove oštre kritike totalitarizma komunizma nisu mu pribavile simpatije među komunističkim strankama, a 1951. godine, nakon objavljivanja Pobunjenog čoveka, dovele su i do raskida prijateljstva sa Sartrom. Godine 1949., verojatno nakon puta u Južnu Ameriku[6], vratila mu se tuberkuloza te je sledeće dve godine proveo u osami. Godine 1951. izdaje filozofski esej Pobunjeni čovek u kojem analizira pobunu i revoluciju i iz kojeg se jasno videlo njegovo odbijanje komunizma. Ova knjiga uzrokovala je veliko nezadovoljstvo kod njegovih prijatelja, ali i mnogih mislioca tog doba, te je uzrokovala konačni raskid prijateljstva sa Sartrom. U ovom je očito da je Kami pacifizam i mir stavljao ispred ideala, dok se Sartr držao svojih komunističkih i revolucionarnih ideala nezavisno o tome koliko oni bili represivni i totalitaristički. Ideja komunizma je za Sartra predstavljala savršenstvo ljudskog društva, nezavisno od toga kako je provođena, dok je Kamiu ta ista ideja bila nada u savršeno društvo, društvo jednakosti i pravednosti, ali veliko razočaranje u tu ideologiju dovelo je do konačnog i nužnog odbijanja komunizma koje je pak uzrokovalo Kamiovo odbijanje svih ostalih ideologija i sve veću težnju za mirom i pravednošću u svetu, te konstantna javna protivljenja bilo kakvom obliku, kako leve tako i desne, represije od strane totalitarizma. Jako loše prihvaćanje dela od strane javnosti i njegovih prijatelja bacilo je Kamia u depresiju te se u tom periodu posvetio prevođenju drama. Kamiov prvi značajni doprinos filozofiji je njegova teorija apsurda koja govori da ljudi teže ka jasnoći i smislu u svetu koji ne nudi nijedno od to dvoje, a obradio ju je u svom eseju Mit o Sizifu, kao i u drugim delima kao što su Stranac i Kuga. Uprkos odvajanju od Sartra, mnogi i danas tvrde da je Kami bio egzistencijalista. On sam je odbio taj pridev u svom eseju Enigma, ali to se može pročitati i u mnogim drugim delima. Još i danas postoji određena konfuzija jer su mnoge današnje primene egzistencijalizma slične s mnogim Kamiovim „praktičnim” idejama. Ipak, njegovo lično švaćanje sveta (Stranać`), i svaka vizija koju je imao o njegovom napretku (Pobunjeni čovek), odvaja ga od egzistencijalizma. Tokom 1950-ih, Kami je velik deo svog rada i aktivizma posvetio ljudskim pravima. Godine 1952. odbija saradnju s Uneskom i javno protestuje zbog primanja Španije, kojom je tada vladao Fransisko Franko, u tu organizaciju.[7] Godine 1953. javno protestuje protiv komunističke represije Sovjetskog Saveza pri gušenju ustanka u Istočnoj Nemačkoj 1953. godine.[7] Već tri godine nakon ovoga, ponovo protestuje, ovaj put protiv gušenja protesta u Poznanju 1956. te nasilnom gušenju mađarske antikomunističke revolucije iz 1956. godine.[7] I nakon ovoga ostaje ustrajan u svom pacifizmu i protivljenju smrtnoj kazni. Njegov najznačajniji doprinos u borbi protiv smrtne kazne je esej koji je zajedno s njim napisao književnik Artur Kostler, osnivač Lige protiv smrtne kazne. Kada je 1954. godine izbio Alžirski rat za nezavisnost, Kami se našao u moralnoj dilemi. Podržao je frankoalžirce, ali branio je i francusku vladu jer je smatrao da je alžirski ustanak samo integralni deo `novog arapskog imperijalizma` kojeg predvodi Egipat, te „anti-zapadna” ofanziva koju predvodi SSSR kako bi „okružio Europu” i „izolovao Sjedinjene Države”.[8] Iako je želio da Alžir dobije veću autonomiju ili čak federalne uslove, iako ne potpunu samostalnost, verovao je da frankoalžirci i Arapi mogu da žive zajedno. Tokom rata, zalagao se za građansko primirje koje bi spasilo civile, ali su obe sukobljene strane to odbile i proglasile budalastim. Iza kulisa, Kami je nastavio da radi za alžirske zarobljenike koji su čekali smrtnu kaznu. Od 1955. do 1956. godine pisao je za časopis L`Express. Godine 1957. Švedska akademija dodelila mu je Nobelovu nagradu za književnost zbog njegove važne literarne produkcije, koja s jasnom ozbiljnošću osvetljava probleme ljudske savesti naših vremena. Nagrada mu nije službeno uručena zbog romana Pad, nego, kako on sam kaže, zbog njegovih eseja Razmišljanja o giljotini. Kada je držao govor studentima na Stokholmskom univerzitetu jasno je branio svoju prividnu neaktivnost po pitanju rata u Alžiru i rekao je kako se bojao što bi se moglo dogoditi njegovoj majci koja je tada još uvek živela u Alžiru. Ovaj govor doveo je do još jačeg ostracizma od strane francuskih levičarskih intelektualaca. Pokret Revolucionarne unije i Evropska unija Godine 1949., Kami je osnovao Skupinu za međunarodne veze unutar Pokreta Revolucionarne unije.[9] Zajedno sa Orvelom, Kami se protivio totalitarnim režimima na Istoku i Zapadu. Kao što je napisao u Pobunjenom čoveku, bio je pobornik tradicije antičke Grčke (la pensée solaire). On nije bio samo vođa ogranka Francuskog pokreta otpora znanog „Combat”, već je 1947./1948. pomogao u osnivanju Pokreta Revolucionarne unije, koji je uspostavljen 1949. godine PRU se može opisati kao pokret trgovačkog društva u kontekstu revolucionarnog sindikalizma. Njegovi glavni saradnici su bili Nikolas Lazarevič, Luj Mersje, Rože Lapeje, Paul Šove, Ogust Largentje i Žan de Bo. U ovom razdoblju, jedan od Kamiovih glavnih ciljeva bilo je isticanje pozitivnih strana nadrealizma i egzistencijalizma, te time, automatski, negiranje pesimizma Andre Breton i Žan Pol Sartra. Godine 1944., Kami osniva Francuski komitet za Evropsku federaciju (Comité Français pour la Féderation Européene) i izjavljuje: Evropa se može razvijati samo putem ekonomskog napretka, demokratije i mira ako države postanu federacija. Od 1943., Kami je u stalnom dopisništvu s Altijero Spinelijem, osnivačem Evropskog pokreta federalista. Na insistiranje Kamia i Orvela, organizovana je prva konferencija EPF-a u Parizu, koja je trajala od 22. do 25. marta 1945. godine. Ovaj, specifični, ogranak EPF-a nestao je 1957. kada je svetom počela da dominira Čerčilova ideja o evropskim integracijama. Kami i Orvel Albert Kami Džordž Orvel Tri eseja dr. Mihe Takašime s Međunarodnog žurnala humanističkih nauka istražuju vezu između stvaralaštva Alberta Kamia i engleskog pisca Džordža Orvela. Takašima sugerše da je Orvel, možda namerno kako bi upozorio intelektualnu elitu, napravio kompromis prema Velikom bratu, dok je Kami konfrontirao Kugu. Ovo je vidljivo ne samo u poređenju 1984. i romana Pobunjeni čovek, nego i u Kamiovoj drami Opsadno stanje.[10] Ova drama napisana je zajedno s romanom Kuga i esejom Pobunjeni čovek. U drami glavni lik, Dijego, suprotstavlja se diktatoru zvanom Kuga i umire kako bi jedan španski grad oslobodio od inkvizicije. Drama je napisana kao antitotalitarističko delo i u isto vreme kao i 1984. Drama takođe sadrži alegorijsku referencu na kraj Orvelovog dela. U prvom francuskom izdanju drame, Kami je dodao i raspravu „Zašto Španija?”. U ovoj raspravi on odgovara svom katoličkom prijatelju Gabrielu Marcelu kojemu je zasmetalo što je radnja smeštena u Španiji. Tu Kami izražava protivljenje totalitarnim režimima Zapada i ponašanju Vatikana i Pape tokom Drugog svetskog rata. Po mnogima, najznačajnija rečenica iz eseja je: Zašto Gernika, Gabriel Marsel? Prozni stil U svojim delima — bilo da su romani, drame ili eseji - Alber Kami se bavi čovekom i ljudskom egzistencijom; traga za smislom čovekovog trajanja i uprkos radostima koje život pruža on u njemu otkriva apsurd, mnogo šta što ga čini besmislenim, odakle i čovekovo trajno nezadovoljstvo u ovome svetu i stalni sukob pojedinca i sveta, i osećaj čoveka da je stranac u ovome svetu. Na temu te filozofije nastaće njegov roman Stranac, koji i jeste slika o apsurnodsti trajanja, koji će svoje objašnjenje dobiti u eseju Mit o Sizifu.[11] Eseji Mit o Sizifu (1948) Romani Srećna smrt (napisano između 1936. i 1938. posthumno objavljen 1971) Stranac (1942) Kuga (1947) Pad (1956) Prvi čovek (nedovršeni roman, posthumno objavljen 1995) Drame Nesporazum (1944) Kaligula (1944) Opsadno stanje (1948)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Čovek mora samog sebe izložiti iskušenjima kako bi video da je predodređen za nezavisnost i naređivanje; a to valja pravo­vremeno učiniti. Ne treba se kloniti svojih iskušenja, premda su ona možda najopasnija igra koja se može zapodenuti, i to samo onih iskušenja kojima je čovek izložen u prisustvu nas samih a ne nekog drugog sudije. Ne treba se vezivati za neku ličnost, pa bila ona i najdraža - svaka ličnost je tamnica, a i skrovište. Ne treba se vezivati za otadžbinu - čak ni ako je najizmučenija i naj-nevnljnija - već je manje teško odvojiti svoje srce od pobedničke otadžbine. Ne treba se vezivati za sažaljenje: čak ni ako se ono odnosi na višeg čoveka u čiju retku muku i bespomoćnost gleda­mo samo zahvaljujući slučaju. Ne treba se vezivati za nauku: pa makar nas mamila najdragocenijim nalazima koji su, naizgled, sačuvani upravo za nas...` Čovek mora znati da se čuva: to je najveće iskušenje nezavisnosti. Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zbirka eseja u kojoj su prikazani likovni umetnici i pisci koji su svojim delom presudno uticali na razvoj moderne umetnosti. Anri Ruso Pikaso Džejms Džojs Tomas Man Vasilij Kandinski Pit Modrijan Mark Šagal Vilijam Fokner Henri Mur Paul Kle Kafka Berthold Breht Beket Oton Bihali, prozvan Oto Bihalji Merin[1][2][3] (Zemun, 3. januar 1904[4] — Beograd, 22. decembar 1993) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar.[5] jevrejskog porekla.[6] Biografija Oton Bihali rođen je 3. januara 1904. godine u Zemunu kao treće dete, od oca Davida Bihalija i majke Klare Šenman. Imao je sestru Leonu i brata Pavla. Tokom Prvog svetskog rata se celokupna porodica preselila u Budimpeštu.[7] U Beogradu je studirao slikarstvo i istoriju umetnosti, a sa dvadeset godina je nastavio studije u Berlinu, gde je objavljivao književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Tomas Man je smatrao da je Bihalji jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Zajedno sa filozofom Đerđom Lukačem radio je u čuvenom nemačkom časopisu levih intelektualaca „Die Linkskurve” (leva krivina). Od 1928. godine se vraća u Beograd, gde je postao pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Tada zajedno sa bratom Pavlom osniva izdavački kuću „Nolit” i časopis „Nova literatura”. Izdavali su knjige Džeka Londona, Maksima Gorkog, Hajnriha Mana, Sinklera Luisa, Džona Stajnbeka, Isaka Babelja i drugih. Objavljivali su ono što je prkosilo tadašnjoj cenzuri, levičarsku i socijalno kritičku literaturu. Nakon 12. broja, u novembru 1929. godine Državno tužilaštvo je zabranilo dalje izdavanje časopisa.[8] Ubrzo se vratio u Berlin gde je nastavio svoje društveno angažovano delovanje. Na jednom od putovanja 1930. godine upoznao je svoju buduću suprugu Lizu Kestler sa kojom je ostao u braku do svoje smrti. Do 1936. godine radio je kao novinar i publicista, živeći na relaciji Francuska – Švajcarska. Od te godine postaje i član internacionalnih brigada u španskom građanskom ratu, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Za svoje zasluge, šezdesetih godina u Austriji dobio je Herderovu nagradu za povezivanje naroda putem umetnosti, a onda još čitav niz plaketa i ordena. Posebno treba istaći da je prvi Jugosloven u Nemačkoj koji je dobio krst za zasluge zbog odbrane nemačke umetnosti od nacizma.[9] Tokom svog života, Bihalji se bavio likovnom kritikom, književnošću, slikarstvom i bio je jedan od najznačajnijih intelektualaca u Jugoslaviji. Pisao je pod pseudonimom Peter Tene, tj. Pjer Merin u vreme kada je u međuratnom periodu, kao komunistički opredeljeni aktivista, objavljivao u evropskim izdavačkim kućama. Kao reakciju na Hitlerov progon moderne umetnosti, Bihalji je pod pseudonimom Peter Tene, uz predgovor Herberta Rida 1938. godine, napisao delo Modern German art. Pred početak Drugog svetskog rata, uz pomoć Tomasa Mana, dobio je dozvolu za iseljenje u Ameriku. Ipak, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju gde je ubrzo bio zarobljen kao oficir. Rat je preživeo zahvaljujući tome što je bio u zarobljeničkom vojnom logoru posle kapitulacije kraljevske jugoslovenske vojske. U zarobljeništvu je uradio čitav niz portreta zarobljenih oficira. Posle rata, Bihalji se vratio u Beograd i do smrti 1993. živeo u stanu u Nemanjinoj ulici, koji je 2022. godine otvoren za javnost kao deo Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini. Muzej je inicirao i osnivanje Fonda Oto Bihalji Merin u znak sećanja, a počev od 2009. godine na najvećoj međunarodnoj manifestaciji – Bijenalu naivne i marginalne umetnosti, periodično se dodeljuje počasno priznanje Oto Bihalji Merin za izuzetne doprinose na polju afirmacije naivne i marginalne umetnosti.[10] U članku Slobodana Kljakića u dnevnom listu „Politika“ od 1. februara 2015. nalazi se sledeće objašnjenje: „ U jednom od naših mnogih susreta, kada mi je svedočio o svojoj porodici, „Nolitu” i bratu Pavlu, pitao sam Ota kako to da se preziva Bihalji-Merin, da li je to u ikakvoj vezi s nizom pseudonima kojima je, zbog konspiracije, pre 1941. potpisivao tekstove i knjige. Oto se široko osmehnuo, a u očima mu je zaiskrio blesak – potvrda njegove spremnosti da govori o lepšim stranama i događajima iz burnog, mnogim opasnostima opterećenog života. U neizbežnom džemperu s rol okovratnikom i somotskim sivim pantalonama, žustro je ustao sa stolice i počeo svoje svedočenje. Kada je predao prvi tekst za objavljivanje u „Borbi” potpisao se sa „Bihali-Merin”. Sutradan je, međutim, u potpisu video „Bihalji-Merin”. Pomislio je da je reč o štamparskoj grešci, ali se to ponovilo još jednom, pa opet. Zainteresovao se za stvarni razlog te promene, ali niko od kolega i prijatelja iz redakcije nije mogao da mu pojasni o čemu je reč. Konačno ga je traganje odvelo do slovoslagača u štampariji „Borbe”, čoveka koji je do tada u svim slučajevima intervenisao i umesto da Ota potpisuje sa „Bihali-Merin” pretvarao njegovo prezime u „Bihalji-Merin”. Na direktno pitanje zašto to čini, slagač ga je čudno pogledao i prostodušno odgovorio da „nije srpski” da se potpisuje kao Bihali, zbog čega je on na sebe preuzeo da ga preimenuje u Bihalji. „Učinio je to po svom tačnom osećanju za srpski jezik. Objašnjenje mi je bilo simpatično, uverljivo i dopadljivo. Prihvatio sam njegove razloge i tako je i ostalo”, objasnio mi je Oto kako je postao Bihalji-Merin. ” Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu (1924-27).[5] U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je završio školu rezervnih oficira i od 1929. godine bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u činu vazduhoplovnog potporučnika. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit.[4] [5]Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao pešadijski potporučnik. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Šezdesetih godina, u Austriji dobio je Herderovu nagradu za „sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti“, a u Nemačkoj je kao prvi Jugosloven dobio „Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma“. Nadgrobni spomenik Ota i Lize na Zemunskom groblju. Pred kraj života Oto je počeo da piše svoju autobiografiju pod naslovom „Moj lepi život u paklu“. Oto Bihalji Merin je umro u Beogradu 22. decembra 1993. godine. Salon Oto Bihalji-Merin Salon Oto Bihalji-Merin je osnovan 2013. godine i nalazi se u Beogradu, Nemanjina 3/10. Otova ćerka, Mirjana Bihalji- Šoenberner donirala je Muzeju naivne i marginalne umetnosti stan svog oca, u kome je i sama odrastala u snažnom duhu posvećenosti borbi za nove, naprednije ideje i umetničke vidike svog oca Ota i svoje majke Lize. Vredna Otova zaostavština: bibliotečka građa, rukopisi i prepiska sa stručnjacima i umetnicima širom sveta, umetnička dela kao deo legata predstavljaju dodatni kvalitet ovog svojevrsnog instituta.[11] Otvoren je za javnost u martu 2022. godine,[12] a 27. oktobra 2023. godine otvorena je i prva stalna postavka.[13] Fond Oto Bihalji-Merin U znak sećanja na ličnost i delo Oto Bihalji-Merina, Muzej naivne i marginalizovane umetnosti u Jagodini je 2009. godine osnovao Fond Oto Bihalji-Merin sa ciljem da nagradi dosadašnje i podstakne i probudi buduće stručnjake, publiciste, umetnike kako bi i sami doprineli razvoju i afirmaciji naivne i marginalne umetnosti. Specijalno Priznanje Oto Bihalji-Merin je počev od 2009. godine dodeljeno velikom broju stručljaka i umetnika: Veri Ristić, Slobodanu Sanaderu, Milosavu Jovanoviću, Dušanu Jevtoviću, Barbarijenu, Ljiljani Kojić, Slobodanu Štetiću, Nataliji Cerović, Marici Vračević i Milanu Stanisavljeviću. Zahvaljujući sredstvima fonda Oto Bihalji-Merin, donaciji Mirjane Bihalji Šunberner i Gerharda Šunbernera zbirka Muzeja naivne i marginalne umetnosti, pored toga uvećana je za značajan broj reprezentativnih ostvarenja domaćih i inostranih umetnika.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Filozofski esej Mit o Sizifu Alber Kami objavljuje iste godine kad i roman Stranac, pa se ove dve knjige često sagledavaju kao tematski komplementarne. Mit o Sizifu, jedan od najčuvenijih egzistencijalističkih tekstova dvadesetog veka, koji počinje postavljanjem filozofskog problema samoubistva, predstavlja analizu nihilizma i prirode apsurda, kao i čovekovog života u apsurdnom univerzumu bez reda i smisla. Za Kamija je Sizif idealan primer apsurda – čovek koji je usprotivio bogovima, i sad izdržava svoju kaznu. Međutim, u opisu Sizifa koji zastaje da bi pogledao kako se kamen još jednom kotrlja niz padinu, Kami opisuje osvešćenje i samosvest glavnog junaka, čoveka koji spoznaje svoju sudbinu i u njoj pronalazi snagu. Danas, kada se čovečanstvo suočava sa tolikim političkim i društvenim izazovima, kada je trka za moći i uspehom jača nego ikad, a kad ogroman deo ljudske populacije biva pritisnut Sizifovim poslom, ova knjiga je ponovo, još jednom i drugačije relevantna. Alber Kami (franc. Albert Camus; 7. novembar 1913 — 4. januar 1960) bio je francuski pisac, filozof i novinar. Dobitnik nobelove nagrade za književnost 1957. godine. Poznat je po svom karakterističnom stilu pisanja i tematikama svojih dela. Čitav njegov opus temelji se na ideji apsurda ljudske egzistencije. Modernog čoveka naziva bludnim, ciničnim monstrumom, a kao suprotnost svetu današnjice evocira antičku Grčku, koja je „u svemu znala naći pravu meru”. Iako je često vezan i uz egzistencijalizam, Kami je odbijao tu povezanost. S druge strane, Kami u svom eseju Pobunjeni čovek piše da se tokom celog svoj života borio protiv filozofije nihilizma. Njegova religioznost takođe je bila čestom temom, a sam je u jednoj od svojih knjiga napisao: Ne verujem u boga „i” nisam ateista. Godine 1949. Kami je, prema knjizi Albert Camus, une vie Olivera Toda, unutar Pokreta Revolucionarne unije osnovao Grupu za međunarodne veze koja se protivila ateističkim i komunističkim tendencijama Bretonovog nadrealizma. Kada mu je 1957. uručena Nobelova nagrada, Kami je bio drugi najmlađi primalac (nakon Rudjarda Kiplinga), prvi primalac rođen u Africi, a nakon njegove smrti postao je nobelovac koji je nakon dobivanja nagrade najkraće živeo (samo 3 godine). Kada je tokom ceremonije dodele u Stokholmu držao govor, izjavio je: Smatram da je nagradu trebalo da dobije Malro. Kada je to čuo sam Malro, uzvratio je: Kamiova izjava služi nam obojici na čast.[1] Kami je preferirao da se na njega gleda kao na čoveka i kao na mislioca, a ne kao na pripadnika neke škole misli ili neke ideologije. Ljudi su mu bili draži od ideja. U jednom intervjuu iz 1945., Kami je odbio bilo kakvu povezanost s ijednom ideologijom: Ne, nisam egzistencijalista. Sartr i ja se uvek čudimo kad vidimo naša imena povezana... Alber Kami je rođen 7. novembra 1913. u porodici siromašnog alzaškog zemljoradnika u Alžiru. Otac je, ubrzo po dečakovom rođenju, poginuo u čuvenoj bici na Marni u Prvom svetskom ratu. Kamijevo školovanje i kasnije studije na Filozofskom fakultetu u Alžiru protekli su u svakodnevnoj borbi za opstanak. Kao student je morao sam da zarađuje hleb, udara pečate na vozačke dozvole u alžirskoj prefekturi, a u slobodnim časovima da prodaje automobilske delove i beleži barometarski pritisak u meteorološkoj stanici. Kami zatim radi u alžirskoj radio-stanici, interesuje se za pozorišnu umetnost, a jedno vreme radi i sa vlastitom pozorišnom trupom. Do sedamnaeste godine, kada mu je dijagnostikovana tuberkuloza, aktivno se bavio fudbalom igrajući na poziciji golmana. Sport i nauku je zavoleo pod utacajem nastavnika u osnovnoj školi. Zahvalnost mu je odao i tokom inauguaracionog govora pri dodeli nobelove nagrade za književnost 1957. godine.[3] Uspešna publicistička aktivnost, međutim, postepeno ga odvodi književnom stvaranju. Kao esejist, kritičar i urednik lista „Borba“, koji je 1940. pokrenuo u Parizu, Kami postaje istaknuta ličnost u francuskom pokretu otpora protiv nacizma. Bogato životno iskustvo i već oformljena vizija sveta počeli su da dobijaju svoj umetnički oblik u nizu njegovih slavnih romana: Stranac, (1942), Kuga (1947) i Pad (1956); zatim u dramama Nesporazum (1944), Kaligula (1944) i Opsadno stanje (1948), kao i u ditativnom lirskom komentaru romana Stranac, objavljenom 1943. godine pod nazivom Mit o Sizifu. Poznati roman je i Pobunjeni čovek (1951). Kamijevom književnom delu odato je najveće priznanje dodeljivanjem nobelove nagrade za književnost 1957. godine. Kami je poginuo 4. januara 1960. u saobraćajnoj nesreći. Vozač je bio njegov bliski prijatelj i izdavač Mišel Galimar [4] (franc. Michel Gallimard), koji je takođe poginuo. Njegove dve ćerke bliznakinje, Katrin i Žoan, vlasnice su autorskih prava na njegova dela.[5] Književna karijera Tokom Drugoga svetskog rata, Kami je bio član organizacije Combat (ogranak pokreta otpora), koja je ilegalno štampala istoimeni časopis. Organizacija je radila protiv nacista, a dok je bio član, Kami se koristio pseudonimom Beauchard. Kami je 1943. godine postao urednik novina, a 1944. godine postaje glavni urednik.[6] Nakon oslobođenja Francuske 1944., Kami je napisao članak o poslednjim danima borbe. Kami je bio jedan od retkih francuskih urednika koji je javno izrazio svoje protivljenje korištenju atomske bombe nakon događanja u avgustu 1945. godine. Godine 1947., kada časopis postaje komercijalan, napušta Combat. Baš tada je Kami postao prijatelj Žan Pol Sartra. Nakon rata, Kami je, zajedno sa Sartrom, postao stalni gost u pariškom kafiću Café de Flore. Tokom ovog razdoblja Kami je proputovao i SAD kako bi održao predavanja o francuskoj filozofiji. Iako je bio levičarski nastrojen, njegove oštre kritike totalitarizma komunizma nisu mu pribavile simpatije među komunističkim strankama, a 1951. godine, nakon objavljivanja Pobunjenog čoveka, dovele su i do raskida prijateljstva sa Sartrom. Godine 1949., verojatno nakon puta u Južnu Ameriku[6], vratila mu se tuberkuloza te je sledeće dve godine proveo u osami. Godine 1951. izdaje filozofski esej Pobunjeni čovek u kojem analizira pobunu i revoluciju i iz kojeg se jasno videlo njegovo odbijanje komunizma. Ova knjiga uzrokovala je veliko nezadovoljstvo kod njegovih prijatelja, ali i mnogih mislioca tog doba, te je uzrokovala konačni raskid prijateljstva sa Sartrom. U ovom je očito da je Kami pacifizam i mir stavljao ispred ideala, dok se Sartr držao svojih komunističkih i revolucionarnih ideala nezavisno o tome koliko oni bili represivni i totalitaristički. Ideja komunizma je za Sartra predstavljala savršenstvo ljudskog društva, nezavisno od toga kako je provođena, dok je Kamiu ta ista ideja bila nada u savršeno društvo, društvo jednakosti i pravednosti, ali veliko razočaranje u tu ideologiju dovelo je do konačnog i nužnog odbijanja komunizma koje je pak uzrokovalo Kamiovo odbijanje svih ostalih ideologija i sve veću težnju za mirom i pravednošću u svetu, te konstantna javna protivljenja bilo kakvom obliku, kako leve tako i desne, represije od strane totalitarizma. Jako loše prihvaćanje dela od strane javnosti i njegovih prijatelja bacilo je Kamia u depresiju te se u tom periodu posvetio prevođenju drama. Kamiov prvi značajni doprinos filozofiji je njegova teorija apsurda koja govori da ljudi teže ka jasnoći i smislu u svetu koji ne nudi nijedno od to dvoje, a obradio ju je u svom eseju Mit o Sizifu, kao i u drugim delima kao što su Stranac i Kuga. Uprkos odvajanju od Sartra, mnogi i danas tvrde da je Kami bio egzistencijalista. On sam je odbio taj pridev u svom eseju Enigma, ali to se može pročitati i u mnogim drugim delima. Još i danas postoji određena konfuzija jer su mnoge današnje primene egzistencijalizma slične s mnogim Kamiovim „praktičnim” idejama. Ipak, njegovo lično švaćanje sveta (Stranać`), i svaka vizija koju je imao o njegovom napretku (Pobunjeni čovek), odvaja ga od egzistencijalizma. Tokom 1950-ih, Kami je velik deo svog rada i aktivizma posvetio ljudskim pravima. Godine 1952. odbija saradnju s Uneskom i javno protestuje zbog primanja Španije, kojom je tada vladao Fransisko Franko, u tu organizaciju.[7] Godine 1953. javno protestuje protiv komunističke represije Sovjetskog Saveza pri gušenju ustanka u Istočnoj Nemačkoj 1953. godine.[7] Već tri godine nakon ovoga, ponovo protestuje, ovaj put protiv gušenja protesta u Poznanju 1956. te nasilnom gušenju mađarske antikomunističke revolucije iz 1956. godine.[7] I nakon ovoga ostaje ustrajan u svom pacifizmu i protivljenju smrtnoj kazni. Njegov najznačajniji doprinos u borbi protiv smrtne kazne je esej koji je zajedno s njim napisao književnik Artur Kostler, osnivač Lige protiv smrtne kazne. Kada je 1954. godine izbio Alžirski rat za nezavisnost, Kami se našao u moralnoj dilemi. Podržao je frankoalžirce, ali branio je i francusku vladu jer je smatrao da je alžirski ustanak samo integralni deo `novog arapskog imperijalizma` kojeg predvodi Egipat, te „anti-zapadna” ofanziva koju predvodi SSSR kako bi „okružio Europu” i „izolovao Sjedinjene Države”.[8] Iako je želio da Alžir dobije veću autonomiju ili čak federalne uslove, iako ne potpunu samostalnost, verovao je da frankoalžirci i Arapi mogu da žive zajedno. Tokom rata, zalagao se za građansko primirje koje bi spasilo civile, ali su obe sukobljene strane to odbile i proglasile budalastim. Iza kulisa, Kami je nastavio da radi za alžirske zarobljenike koji su čekali smrtnu kaznu. Od 1955. do 1956. godine pisao je za časopis L`Express. Godine 1957. Švedska akademija dodelila mu je Nobelovu nagradu za književnost zbog njegove važne literarne produkcije, koja s jasnom ozbiljnošću osvetljava probleme ljudske savesti naših vremena. Nagrada mu nije službeno uručena zbog romana Pad, nego, kako on sam kaže, zbog njegovih eseja Razmišljanja o giljotini. Kada je držao govor studentima na Stokholmskom univerzitetu jasno je branio svoju prividnu neaktivnost po pitanju rata u Alžiru i rekao je kako se bojao što bi se moglo dogoditi njegovoj majci koja je tada još uvek živela u Alžiru. Ovaj govor doveo je do još jačeg ostracizma od strane francuskih levičarskih intelektualaca. Pokret Revolucionarne unije i Evropska unija Godine 1949., Kami je osnovao Skupinu za međunarodne veze unutar Pokreta Revolucionarne unije.[9] Zajedno sa Orvelom, Kami se protivio totalitarnim režimima na Istoku i Zapadu. Kao što je napisao u Pobunjenom čoveku, bio je pobornik tradicije antičke Grčke (la pensée solaire). On nije bio samo vođa ogranka Francuskog pokreta otpora znanog „Combat”, već je 1947./1948. pomogao u osnivanju Pokreta Revolucionarne unije, koji je uspostavljen 1949. godine PRU se može opisati kao pokret trgovačkog društva u kontekstu revolucionarnog sindikalizma. Njegovi glavni saradnici su bili Nikolas Lazarevič, Luj Mersje, Rože Lapeje, Paul Šove, Ogust Largentje i Žan de Bo. U ovom razdoblju, jedan od Kamiovih glavnih ciljeva bilo je isticanje pozitivnih strana nadrealizma i egzistencijalizma, te time, automatski, negiranje pesimizma Andre Breton i Žan Pol Sartra. Godine 1944., Kami osniva Francuski komitet za Evropsku federaciju (Comité Français pour la Féderation Européene) i izjavljuje: Evropa se može razvijati samo putem ekonomskog napretka, demokratije i mira ako države postanu federacija. Od 1943., Kami je u stalnom dopisništvu s Altijero Spinelijem, osnivačem Evropskog pokreta federalista. Na insistiranje Kamia i Orvela, organizovana je prva konferencija EPF-a u Parizu, koja je trajala od 22. do 25. marta 1945. godine. Ovaj, specifični, ogranak EPF-a nestao je 1957. kada je svetom počela da dominira Čerčilova ideja o evropskim integracijama. Kami i Orvel Albert Kami Džordž Orvel Tri eseja dr. Mihe Takašime s Međunarodnog žurnala humanističkih nauka istražuju vezu između stvaralaštva Alberta Kamia i engleskog pisca Džordža Orvela. Takašima sugerše da je Orvel, možda namerno kako bi upozorio intelektualnu elitu, napravio kompromis prema Velikom bratu, dok je Kami konfrontirao Kugu. Ovo je vidljivo ne samo u poređenju 1984. i romana Pobunjeni čovek, nego i u Kamiovoj drami Opsadno stanje.[10] Ova drama napisana je zajedno s romanom Kuga i esejom Pobunjeni čovek. U drami glavni lik, Dijego, suprotstavlja se diktatoru zvanom Kuga i umire kako bi jedan španski grad oslobodio od inkvizicije. Drama je napisana kao antitotalitarističko delo i u isto vreme kao i 1984. Drama takođe sadrži alegorijsku referencu na kraj Orvelovog dela. U prvom francuskom izdanju drame, Kami je dodao i raspravu „Zašto Španija?”. U ovoj raspravi on odgovara svom katoličkom prijatelju Gabrielu Marcelu kojemu je zasmetalo što je radnja smeštena u Španiji. Tu Kami izražava protivljenje totalitarnim režimima Zapada i ponašanju Vatikana i Pape tokom Drugog svetskog rata. Po mnogima, najznačajnija rečenica iz eseja je: Zašto Gernika, Gabriel Marsel? Prozni stil U svojim delima — bilo da su romani, drame ili eseji - Alber Kami se bavi čovekom i ljudskom egzistencijom; traga za smislom čovekovog trajanja i uprkos radostima koje život pruža on u njemu otkriva apsurd, mnogo šta što ga čini besmislenim, odakle i čovekovo trajno nezadovoljstvo u ovome svetu i stalni sukob pojedinca i sveta, i osećaj čoveka da je stranac u ovome svetu. Na temu te filozofije nastaće njegov roman Stranac, koji i jeste slika o apsurnodsti trajanja, koji će svoje objašnjenje dobiti u eseju Mit o Sizifu.[11] Eseji Mit o Sizifu (1948) Romani Srećna smrt (napisano između 1936. i 1938. posthumno objavljen 1971) Stranac (1942) Kuga (1947) Pad (1956) Prvi čovek (nedovršeni roman, posthumno objavljen 1995) Drame Nesporazum (1944) Kaligula (1944) Opsadno stanje (1948)

Ludwig Wittgenstein Philosophische Untersuchungen Filozofska istraživanja podeljena su na dva dela, koja se sastoje od onoga što Vitgenštajn u predgovoru naziva Bemerkungen, što je Anskomb preveo kao „opaske“.[1] Anketa među profesorima američkih univerziteta i koledža svrstala je Istraživanja kao najvažniju knjigu filozofije 20. veka.[2] Odnos prema Vitgenštajnovom delu U svom predgovoru, Vitgenštajn kaže da se Filozofska istraživanja mogu razumeti „samo u suprotnosti sa i na pozadini mog starog načina razmišljanja”. Taj „stari način razmišljanja“ nalazi se u jedinoj knjizi koju je Vitgenštajn objavio za života, Tractatus Logico-Philosophicus. Mnoge ideje razvijene u Tractatusu su kritikovane u Istraživanju, dok se druge ideje dalje razvijaju. Plave i smeđe knjige, skup beleški koje je izdiktirao njegovom razredu na Kembridžu 1933–1934, sadrži seme kasnijih Vitgenštajnovih razmišljanja o jeziku i široko se čita kao prekretnica u njegovoj filozofiji jezika. Američki filozof Norman Malkolm pripisuje Pjeru Srafi da je razbio Vitgenštajnovo shvatanje da predlog mora bukvalno biti slika stvarnosti pomoću grubog Sraffinog gesta, nakon čega je Sraffa pitao: „Koji je logički oblik toga?“ 3] U uvodu knjige napisane 1945. Vitgenštajn je rekao da je Srafa `dugi niz godina neprestano vežbao na mojim mislima. Dužan sam ovom podsticaju za najvažnije ideje u ovoj knjizi`.[4] Teme Jezičke igre Vitgenštajn ovu diskusiju o igricama razvija u ključni pojam jezičke igre. Za Vitgenštajna, njegova upotreba termina jezička igra „treba da istakne činjenicu da je govor jezika deo aktivnosti ili životnog oblika.“ [5] Centralna karakteristika jezičkih igara je centralna karakteristika jezičkih igara. taj jezik se koristi u kontekstu i ne može se razumeti van tog konteksta. Vitgenštajn navodi sledeće kao primere jezičkih igara: „Davanje naređenja i povinovanje njima“; „opisivanje izgleda predmeta, ili davanje njegovih mera“; „konstruisanje objekta iz opisa (crteža)”; „prijavljivanje događaja“; „spekulacija o događaju.“[5] Čuveni primer je značenje reči „igra“. Govorimo o raznim vrstama igara: društvene igre, igre klađenja, sport i „ratne igre“. Sve su to različite upotrebe reči „igre`. Vitgenštajn navodi i primer „Voda!`, koji se može koristiti kao uzvik, naređenje, zahtev ili odgovor na pitanje. Značenje reči zavisi od jezičke igre. u kojoj se koristi. Drugi način na koji Vitgenštajn ističe je da reč `voda` nema nikakvo značenje osim upotrebe u jezičkoj igri. Moglo bi se koristiti reč kao naređenje da vam neko drugi donese čašu vode. Ali može se upotrebiti i da se neko upozori da je voda otrovana.Čak se može upotrebiti reč kao šifra od strane članova tajnog društva. Vitgenštajn ne ograničava primenu svog koncepta jezičkih igara na značenje reči. On to takođe primenjuje na značenje rečenice. Na primer, rečenica „Mojsije nije postojao“ (§79) može da znači razne stvari. Vitgenštajn tvrdi da, nezavisno od upotrebe, rečenica još ne „kaže“ ništa. To je `besmisleno` u smislu da nije značajno za određenu svrhu. Ono dobija na značaju samo ako ga popravimo u nekom kontekstu upotrebe. Dakle, ne propušta ništa da kaže jer rečenica kao takva još ne određuje neku posebnu upotrebu. Rečenica ima smisla samo kada se koristi da se nešto kaže. Na primer, može se koristiti da se kaže da nijedna osoba ili istorijska ličnost ne odgovara skupu opisa koji se pripisuju osobi koja nosi ime „Mojsije“. Ali to takođe može značiti da se vođa Izraelaca nije zvao Mojsije. Ili da nije postojao niko ko je postigao sve ono što Biblija govori o Mojsiju, itd. Šta rečenica znači zavisi od konteksta njene upotrebe. Značenje kao upotreba Istraživanja se uglavnom bave teškoćama jezika i značenja. Vitgenštajn je smatrao da su jezička oruđa u osnovi jednostavna [nepotreban je primarni izvor] i verovao je da su filozofi zamaglili ovu jednostavnost zloupotrebom jezika i postavljanjem besmislenih pitanja. On je u Istraživanju pokušao da razjasni stvari: „Der Fliege den Ausveg aus dem Fliegenglas zeigen“—da pokaže muši put iz flaše za muvu.[6] Vitgenštajn tvrdi da je značenje reči zasnovano na tome kako se reč razume unutar jezičke igre. Uobičajeni sažetak njegovog argumenta je da je značenje upotreba. Prema teoriji upotrebe značenja, reči se ne definišu referencom na objekte koje označavaju ili mentalnim predstavama koje neko može povezati sa njima, već načinom na koji se koriste. Na primer, to znači da nema potrebe da se postulira da postoji nešto što se zove dobro i što postoji nezavisno od bilo kog dobrog dela... odlično očuvana NOVLI.1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Temeljna knjiga Nicolaija Hartmanna koja se bavi svim filozofskim pitanjima umjetnosti. Bit će od koristi diplomiranim studentima filozofije, znanstvenicima koji se bave kontinentalnom filozofijom 20. stoljeća, studentima estetike i povijesti umjetnosti i kritike te osobama u i izvan akademske filozofije koje žele razviti svoje estetsko razumijevanje i osjetljivost na umjetnost i glazbu. Nicolai Hartmann (njemački: [ˈhaʁtman]; 20. veljače 1882. - 9. listopada 1950.) bio je baltički njemački filozof. Smatra se ključnim predstavnikom kritičkog realizma[3] i jednim od najvažnijih metafizičara dvadesetog stoljeća. Hartmann je rođen kao baltički Nijemac u Rigi, koja je tada bila glavni grad Gubernije Livonije u Ruskom Carstvu, a koja je sada u Latviji. Bio je sin inženjera Carla Augusta Hartmanna i njegove supruge Helene, rođene Hackmann. Od 1897. pohađao je gimnaziju na njemačkom jeziku u Sankt Peterburgu. U godinama 1902-1903 studirao je medicinu na Sveučilištu Yuryev (danas Tartu), a 1903-1905 klasičnu filologiju i filozofiju na Carskom sveučilištu u Sankt Peterburgu kod svog prijatelja Vasilija Sesemanna. Godine 1905. odlazi na Sveučilište u Marburgu, gdje studira kod neokantovaca Hermanna Cohena i Paula Natorpa. U Marburgu je započelo doživotno prijateljstvo s Heinzom Heimsoethom. Godine 1907. doktorirao je tezom Das Seinsproblem in der griechischen Philosophie vor Plato (Problem bića u grčkoj filozofiji prije Platona). Godine 1909. objavio je knjigu Platos Logik des Seins (Logika bića u Platonu). Iste godine je završio svoju habilitaciju na Proklu: Des Proklus Diadochus philosophische Anfangsgründe der Mathematik (Proklus Diadochus `Filozofski elementi matematike). Godine 1911. Hartmann se oženio Alice Stepanitz, s kojom je 1912. dobio kćer Dagmar. Godine 1912. objavio je Die philosophischen Grundfragen der Biologie (Filozofski temelji biologije). Od 1914. do 1918. služio je vojnu službu kao tumač, cenzor pisma i obavještajni časnik. Godine 1919., tj. nakon rata, dobio je mjesto privatnog docenta u Marburgu. Otprilike u to vrijeme upoznao je Martina Heideggera. Godine 1920. postao je izvanredni profesor (außerordentlicher Professor), a 1921. pojavio se rad koji ga je utemeljio kao neovisnog filozofskog mislioca, Grundzüge einer Metaphysik der Erkenntnis (Temelj metafizike znanja). Sljedeće godine postao je redoviti profesor (ordentlicher Professor) kao nasljednik Katedre koju je vodio Natorp. Godine 1925. preselio se u Köln, gdje je stupio u kontakt s Maxom Schelerom. Godine 1926. objavio je svoje drugo veliko djelo — Ethik — u kojem razvija etiku materijalne vrijednosti sličnu Schelerovoj. Iste godine se razveo od supruge. Godine 1929. Hartmann se oženio Fridom Rosenfeld, s kojom je dobio sina Olafa (1930.) i kćer Lise (1932.). Godine 1931. postao je profesor teorijske filozofije u Berlinu. Predsjedavao je do 1945. Tijekom tog vremena uzastopno je objavio mnoge dijelove svoje ontologije: Das Problem des geistigen Seins (Problem duhovnog bića) (1933.), Zur Grundlegung der Ontologie (O temeljima ontologije) (1935.), Möglichkeit und Wirklichkeit (Mogućnost i stvarnost) (1938) i Der Aufbau der realen Welt. Grundriß der allgemeinen Kategorienlehre (Struktura stvarnog svijeta. Pregled opće teorije kategorija) (1940). Čini se da su nemiri nacionalsocijalističkog razdoblja ostavili Hartmanna relativno neometanim u njegovom zadatku razvoja nove ontologije. U `-Dossiers über Philosophie-Professoren` (tj. SD-datoteke o profesorima filozofije) koje je postavila Služba sigurnosti SS-a (SD) Nicolai Hartmann je klasificiran sa stajališta SS-a na sljedeći način: `ima uvijek bio nacionalist. Odan nacionalsocijalizmu, također, bez političkog djelovanja, ali se mora priznati društveni stav. (usp. donacije NSV-u i ugošćavanje djece tijekom školskih praznika)`.[4] Godine 1942. Hartmann je uredio svezak pod naslovom Systematische Philosophie, u kojem je pridonio eseju Neue Wege der Ontologie (Novi načini ontologije), koji sažima njegov rad u ontologiji. Između 1945. i 1950. Hartmann je predavao u Göttingenu. Umro je od moždanog udara 1950. godine. U godini njegove smrti pojavila se njegova Philosophie der Natur (Filozofija prirode). Njegova djela Teleologisches Denken (Teleološko mišljenje) (1951.) i Ästhetik (Estetika) (1953.) objavljena su posthumno. Smatra se važnim predstavnikom kritičkog realizma i jednim od glavnih metafizičara dvadesetog stoljeća. Među mnogim Hartmannovim učenicima bili su Boris Pasternak, Hans-Georg Gadamer, Emil Cioran, Jakob Klein, Delfim Santos i Max Wehrli. On je moderni otkrivač pojave - izvorno nazvan kategoričnim novumom. Njegovo enciklopedijsko djelo danas je u osnovi zaboravljeno, iako poznato za njegova života. Njegov rani rad u filozofiji biologije citiran je u modernim raspravama o genomici i kloniranju, a njegovi stavovi o svijesti i slobodnoj volji trenutno su u modi među suradnicima časopisa Journal of Consciousness Studies...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Misliti savremenu demokratiju - eseji, pisma, intervjui / Adam Mihnjik Sadržaj: NA DESETU GODIŠNJICU IMERVENCIJE (Praško proleće posle deset godina) OPASKE O OPOZICIJI I SITUACIJI U ZEMLJI O OTPORU (Pismo iz Bjalolenke) U IME OPROŠTAJA... (Povodom desetogodišnjice uvođenja ratnog stanja) KOMUNIZAM, CRKVA I VEŠTICE (Razgovor Mihnjik — Kolakovski) DA LI GUSKE MOGU SPASITI GRAD? BERLINSKE ŠETNJE NA IVICI CRNE RUPE POSTKOMUNIZAM - KRAJNJE ČUDNA EPOHA (Razgovor Mihnjik — Havel) ČITAJTE HITLERA, ČITAJTE STALJINA ANTIKOMUNIZAM S LJUDSKIM LICEM STALJIN DA LI NAM PRETI POVRATAK KOMUNIZMA? ĐAVO NAŠEG DOBA POBUNA I ĆUTNJA CASUS ADAM MIENJIK (Pogovor Biserke Rajčić) Adam Michnik (poljski izgovor: [ˈadam ˈmixɲik]; rođen 17. listopada 1946.) poljski je povjesničar, esejist, bivši disident, javni intelektualac, kao i suosnivač i glavni urednik poljskih novina Gazeta Wyborcza. Odgojen u obitelji predanih komunista, Michnik je postao protivnik poljskog komunističkog režima u vrijeme partijskih antižidovskih čistki. Bio je zatvoren nakon ožujskih događaja 1968. i ponovno nakon uvođenja izvanrednog stanja 1981. Prozvan je `jednim od najpoznatijih poljskih političkih zatvorenika`.[1] Michnik je odigrao presudnu ulogu tijekom poljskih okruglih stolova, na temelju kojih su komunisti pristali raspisati izbore 1989., na kojima je pobijedila Solidarnost. Iako se povukao iz aktivne politike, `zadržao je utjecajan glas kroz novinarstvo`.[2] Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja, uključujući Legiju časti i Europljanin godine. On je također jedna od 25 vodećih osoba u Komisiji za informiranje i demokraciju koju su pokrenuli Reporteri bez granica.[3] Godine 2022. dobio je nagradu princeze od Asturije u kategoriji `Komunikacija i humanističke znanosti`. [4] Poljubio je princezu od Asturije kada je primio svoj certifikat. Obitelj Adam Michnik rođen je u Varšavi, Poljska, u obitelji komunističkih aktivista židovskog podrijetla.[5] Njegov otac Ozjasz Szechter bio je prvi sekretar Komunističke partije zapadne Ukrajine, a majka Helena Michnik bila je povjesničarka, komunistička aktivistica i autorica knjiga za djecu. Njegov polubrat s majčine strane, Stefan Michnik, bio je vojni sudac 1950-ih, koji je izricao kazne, uključujući i pogubljenja, u politički motiviranim suđenjima pripadnicima poljskog antinacističkog otpora. Stefana Michnika (koji je živio u Švedskoj od 1968. do svoje smrti 2021.),[6] kasnije je Poljski institut za nacionalno sjećanje službeno optužio za zbrodnie komunistyczne (`komunističke zločine`).[7] Polubrat Adama Michnika s očeve strane, Jerzy Michnik (rođen 1929.), nastanio se u Izraelu nakon 1957., a zatim se preselio u New York.[5] Obrazovanje Dok je pohađao osnovnu školu, bio je aktivan član Saveza izviđača Poljske (ZHP), u četi koju je vodio Jacek Kuroń. Tijekom srednje škole, ova posebna izviđačka grupa je bila zabranjena, a Adam je počeo sudjelovati na sastancima Crooked Circle Cluba. Nakon zatvaranja 1962. godine, uz poticaj Jana Józefa Lipskog i pod zaštitom Adama Schaffa, osnovao je diskusijsku grupu `Klub lovaca na kontradikcije` (Klub Poszukiwaczy Sprzeczności); bio je jedan i najvidljiviji vođa lijeve studentske oporbene skupine, Komandosi.[8] Godine 1964. počeo je studirati povijest na Sveučilištu u Varšavi. Godinu dana kasnije suspendiran je jer je među školskim kolegama podijelio otvoreno pismo članovima Poljske ujedinjene radničke stranke (PZPR). Njegovi autori Jacek Kuroń i Karol Modzelewski apelirali su na početak reformi koje bi popravile politički sustav u Poljskoj.[9] 1965. PZPR zabranjuje tiskanje njegovih djela. Godine 1966. suspendiran je po drugi put zbog organiziranja diskusije s Leszekom Kołakowskim, koji je nekoliko tjedana ranije izbačen iz PZPR-a, zbog kritiziranja njegovih vođa. Od tada je pod pseudonimom pisao za nekoliko novina, uključujući `Życie Gospodarcze`, `Więź` i `Literaturu`. U ožujku 1968. izbačen je sa Sveučilišta zbog svojih aktivnosti tijekom poljske političke krize 1968. godine. Krizu je izazvala zabrana adaptacije Kazimierza Dejmeka poetske drame Adama Mickiewicza Dziady (`Veče praočeva`) u Narodnom kazalištu. U predstavi je bilo mnogo antiruskih aluzija, što je publika pozdravila burnim pljeskom. Michnik i još jedan student, Henryk Szlajfer, ispričali su situaciju dopisniku Le Mondea, `čiji je izvještaj tada prenio Radio Slobodna Europa`.[10] I Michnik i Szlajfer izbačeni su sa sveučilišta. Nakon izbacivanja, studenti su organizirali demonstracije, koje su brutalno ugušile interventna policija i `radnički odredi`.[11] Władysław Gomułka iskoristio je židovsko podrijetlo Michnika i nekoliko drugih disidenata za vođenje antisemitske kampanje, optužujući Židove za krizu.[12] Michnik je uhićen i osuđen na tri godine zatvora zbog `huliganskih djela`.[13] Godine 1969. amnestirano je pušten iz zatvora, ali mu je zabranjen nastavak studija. Tek sredinom 1970-ih dopušteno mu je nastaviti studij povijesti, koji je završio 1975. na Sveučilištu Adam Mickiewicz u Poznańu, pod mentorstvom prof. Lecha Trzeciakowskog.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kvint Horacije Flak (lat. Quintus Horatius Flaccus, 65–8. god. st. e.) bio je jedan od najvećih lirskih pesnika antičkog Rima, koji je stvarao tokom Avgustovog doba rimske književnosti. Horacije je rođen 65. godine stare ere u gradu Venuziji u južnoitalskoj pokrajini Apulija. Otac mu je bio neznatnog porekla i slabog imovinskog stanja, ali je svome sinu ipak uspeo obezbediti odlično obrazovanje: Horacije se školovao najpre u Rimu, a zatim u Atini, gde ga je zatekao i građanski rat između trijumvira i Cezarovih ubica. Tu je Horacije stupio u Brutovu republikansku vojsku i kao vojni tribun učestvovao u bici kod Filipa (42. god. st. e.). Sećajući se nakon mnogo godina bekstva Brutove vojske, Horacije koristi književne reminiscencije iz grčke lirike i arhilohovske slike gubitka štita (Od. II, 7, 9–12): Tecum Philippos et celerem fugam sensi relicta non bene parmula, cum fracta virtus et minaces turpe solum tetigere mento. Doživeh s tobom filipski brzi beg, Gde nečasno odbacih od sebe štit, Kad hrabrost skrši se i ružno hvališe taknuše bradom zemlju. Nakon poraza kod Filipa, trijumviri su objavili amnestiju, pa se Horacije vratio u Rim i tu dobio ugledan položaj kvestorskog pisara (scriba). Ubrzo je stekao glas dobroga pesnika te se upoznao prvo s Vergilijem, a preko njega i sa Mecenatom i najzad s Oktavijanom Avgustom. Mecenat je Horaciju 32. godine stare ere poklonio lepo imanje u sabinskoj zemlji, gde će od tada pesnik radije boraviti nego u Rimu. Horacije je umro ubrzo nakon Mecenata, 8. godine stare ere: pored Mecenata je bio i sahranjen. Horacije je bio izuzetno obrazovan čovek: znao je odlično grčki jezik i književnost, a u mlađim danima pisao je i grčke stihove. Bio je dobro upućen i u filozofiju, naročito epikurejsku i stoičku. Horacije je voleo da bude nazavisan, čak i u odnosu na svoje prijatelje, pa je odbio i Avgustovu ponudu da mu bude lični sekretar. Epode Glavni članak: Epode (Horacije) Sačuvan je celokupan pesnički opus Horacijev. Stvaranje je započeo Epodama (Epodon libri, 17 pesama, izdatih 30. god. st. e.) i Satirama. Epode su nazvane po metričkom obliku, jer su mnoge pisane u distisima (prvih deset u tzv. jampskim epodama, tj. kombinaciji jampskog trimetra i dimetra), od kojih je drugi stih kraći i koji se prema grčkom ἐπῳδός (= pripev) zove versus epodus. Sam Horacije naziva ove svoje pesme Jambima (Iambi), jer se u njima u izvesnoj meri podražava metrički oblik i oštar, satirički ton grčkoga jambografa Arhiloha. Uz snažan protest protiv građanskih ratova koji su u to doba potresali rimsku državu i društvo (npr. Kud, kud, bezbožni srljate? – Quo, quo, scelesti ruitis?), Horacijeva je kritika usmerena na neke tipove rimskoga društva (zelenaše, skorojeviće, književne protivnike, vračare). Osim ovakve kritike – koja nije tako snažna i duboka kao kod Arhiloha – ima u Epodama i elegijskih motiva, a neke epode – u kojima se oseća uticaj Katula i aleksandrijske poezije – predstavljaju zametke kasnije refleksivne lirike Horacijeve. U izboru tema i njihovoj obradi primećuje se Horacijeva težnja da se odmakne od subjektivizma neoterika, te da, kao jedno od sredstava objektiviranja, upotrebi dramski oblik dijaloga ili monologa, u kojem nosilac teme više nije sam pesnik, nego neka osoba koju on prikazuje. U vreme kada Vergilije u 4. eklogi najavljuje dolazak novog zlatnog veka, Horacije je mnogo pesimističniji: ne samo da vatreno protestuje protiv građanskog rata, nego u 16. epodi takođe najavljuje zlatni vek, ali ne u Italiji, nego na dalekim `blaženim ostrvima`, jer tamo se jedino može pobeći iz Rima koji srlja u sve dublju propast. Druga epoda hvali dražesti jednostavna seoskog života, da bi se pri kraju pesme pokazalo da svu tu modernu zanesenost jednostavnošću predačkoga života izgovara niko drugi do licemerni i lakomi zelenaš (faenerator). Element parodije, koji se otkriva pri kraju epode, te poentiranog preokretanja i komičkog patosa daje specifičnu boju i čitavoj ovoj zbirci pa zahvata i epode s ljubavnom tematikom. Tako se u 11. epodi parodira sentimentalna ljubavna elegija: tu se u oštrim tonovima proklinje književni protivnik, te cela pesma dobija ton izvrnutog propemtikona, tj. pesme kojom se želi srećan put osobi koja odlazi na kakvo putovanje....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ernesto Gevara (šp. Ernesto Guevara; Rosario, 14. jun 1928 — La Igera, 9. oktobar 1967), poznatiji kao Če Gevara (šp. Che Guevara) ili samo Če (šp. Che), bio je argentinski marksistički revolucionar, političar, lekar, pisac, gerilski vođa, diplomata i vojni teoretičar. Kao jedan od ključnih činilaca Kubanske revolucije, njegov lik je postao sveprisutni kontrakulturni simbol pobune i globalna oznaka u popularnoj kulturi.[1] Gevara je predstavljao jednu od ključnih ličnosti u revoluciji Fidela Kastra na Kubi (1956—1959), kao član pokreta „26. jul”. Nakon pobede revolucije, nekoliko godina je bio aktivan u promociji revolucije društva, putujući po svetu kao diplomata Kube, a zatim se lično angažovao u pokretima za oslobođenje od diktatorskih režima putem gerilske borbe, najpre u Kongu, za vreme vladavine Moiza Čombea, a potom u Boliviji. U Boliviji, spregom Američke obaveštajne agencije i bolivijske vojske, Gevara je najpre uhvaćen, a odmah sutradan ubijen. Njegov lik, kao borca za oslobođenje i žrtve imperijalizma, i danas, nekoliko decenija posle njegove smrti, predstavlja jedan od glavnih simbola i ikona društvene i političke revolucije širom sveta.[2][3] Kao strog vojskovođa, i potpuno posvećen svom revolucionarnom cilju sa ogromnim moralnim autoritetom nad svojim trupama,[4] on je ostao kontroverzna ličnost od velike istorijske važnosti. Časopis „Tajm” proglasio je Gevaru jednim od 20 najvećih svetskih ikona i heroja u okviru 100 najuticajnijih ljudi sveta 20. veka,[5] a čuvenu fotografiju Gevare (desno), koju je načinio Alberto „Korda” Dijaz, Akademija umetnosti u Merilendu proglasila je „najpoznatijom fotografijom na svetu i simbolom 20. veka”.[6] Mladost Ernesto Gevara de la Serna je rođen u dobrostojećoj argentinskoj porodici. Njegov otac, Ernesto Rafael Gevara Linč, potiče iz porodice špansko-irskog porekla,[7] bio je arhitekta po struci,[7] i pripadao je argentinskoj oligarhiji. Njegova majka, Selija de la Serna, bila je španskog porekla.[7] Gevare su poreklom iz istoimenog mesta u pokrajini Alava u Baskiji.[8] Ernesto je bio najstariji od petoro dece. Dve godine posle rođenja ustanovljeno je da Ernesto boluje od astme; lečenje nije pomoglo, te su roditelji odlučili da se iz vlažnog Buenos Ajresa presele u Kordobu, u varoš Alta Grasija, u unutrašnjosti zemlje. Iako je patio od napada astme, koji su kasnije čak i drastično uticali na njegov život, Ernesto se istakao kao sportista, često plivajući, igrajući fudbal, golf i ragbi.[9] Njegov drug Alberto Granado opisivao je kasnije kako je Ernesto imao čudnu tendenciju da šokira ljude: „... imao je nekoliko nadimaka. Zvali su ga »El Loko« (šp. El Loco, „Ludi”) Gevara... Hvalio se kako se retko kupa, na primer. Zvali su ga i »Čančo« (šp. Chancho, „svinja”). Znao je i da kaže: »Ima 6 meseci kako nisam oprao ovu ragbi-majicu«...”.[10] U Kordobi je završio gimnaziju, a kad mu je bilo 19 godina, porodica se ponovo vratila u Buenos Ajres da bi Ernesto upisao medicinski fakultet, 1948. godine. Za vreme studija pozvan je na regrutaciju i nalaz vojne komisije je bio da je mladić „delikatnog zdravlja, sa hroničnom astmom, nesposoban za vojnu službu” Dana 23. oktobra 1951, još uvek ne završivši fakultet, Ernesto je iz Buenos Ajresa otputovao u Kordobu, odakle je sa starim drugom Albertom Granadom krenuo na putovanje ka severu. Krenuli su svojim starim motociklom, marke „Norton 500”, kojem su dali nadimak „La Poderosa” (na španskom: „Moćna”).[11] Putovali su preko Argentine do Čilea, a odatle pacifičkom obalom kada se „La Poderosa” pokvarila i prestala sa radom. Ostavivši motocikl u Čileu, nastavili su put ka severu, koristeći autobus, auto-stop, morske puteve ili idući peške. Prešli su Čile, došli u Peru, gde su posetili Maču Pikču, radili u rudniku, prali posuđe, istovarali robu sa brodova i radili druge fizičke poslove. 1. maja su stigli u Limu, gde su upoznali doktora Uga Peskea, peruanskog naučnika i direktora nacionalnog programa za lepru, te zaljubljenika u marksizam. Razgovori sa Peskeom, kako je Gevara kasnije sam govorio, bili su veoma važni za promenu njegovog stava prema životu i društvu.[13] Iz Perua su prešli u Kolumbiju, a zatim u Venecuelu, u Karakas. Tu je Granado, koji je imao ranija iskustva sa tropskim bolestima, ostao da radi, a Ernesto je nastavio ka severu. Jedan od njegovih poznanika ga je avionom prebacio u SAD, u Majami.[11] gde je ostao oko mesec dana, radeći kao kelner i perač posuđa u baru. Nakon mesec dana vratio se avionom u Buenos Ajres. Za sve ovo vreme, Ernesto je pisao svoj dnevnik putovanja, tzv. „Dnevnik motocikliste” (šp. Diarios de motocicleta), koji je godinama kasnije postao dobro prodavan širom sveta u izdanju Njujork tajmsa,[14] 2004. godine se pretočio i na filmsko platno, pod imenom „Dnevnik motocikliste”. Gevara je docnije govorio kako je kroz putovanja kroz Latinsku Ameriku doživeo „bliski susret sa siromaštvom, glađu i bolestima”, skupa sa „nemogućnošću lečenja deteta zbog nedostatka novca” i „zatupljivanjem od stalne gladi i kažnjavanja”, koje vodi ka tome da otac „prihvati gubitak sina kao nevažnu nezgodu”. Gevara je kasnije takođe navodio da ga je upravo ovo iskustvo navelo na zaključak da, ako želi da pomogne ovim ljudima, mora napustiti carstvo medicine i razmisliti o političkoj areni oružane borbe.[15] Gvatemala Vratio se u Buenos Ajres 31. avgusta, a studije završio 11. aprila 1953. godine. Od 30 predmeta koje je polagao, 18 ocena su glasile „dovoljan”, 8 „dobar”, a samo 4 „odličan”.[16] Završivši fakultet, Ernesto je roditeljima objavio da ponovo kreće na put — na „severnu turneju” koja će obuhvatiti skoro sve zemlje Latinske Amerike na obali Tihog okeana, severno od Argentine: Boliviju, Peru, Ekvador, Kolumbiju i Srednju Ameriku.[16] Na put je krenuo 7. jula 1953, sa svojim drugom Karlosom Galikom Fererom. Stigavši u Boliviju, u La Paz, on je uskoro upoznao Alberta Rohoa, po profesiji advokata, a po političkim stavovima levičara koji je iz Argentine pobegao zbog političkog progona. Tamo je Roho bio uhapšen pod optužbom za terorizam, ali je uspeo da pobegne iz zatvora, domogne se ambasade Gvatemale i pobegne u Čile, a zatim u La Paz (gde je i upoznao Gevaru). Odatle je planirao da ide u Gvatemalu, gde je na vlasti bio Hakobo Arbenz, tada jedini demokratski izabran predsednik u Srednjoj Americi.[16] U literaturi se spominje da je možda upravo Roho u ovom periodu „izoštrio” Gevarine „revolucionarne nagone”, i da ga je on podstakao da otputuju na svoje sledeće odredište — Gvatemalu — gde su se, po Rohovim rečima, dešavale „nove i interesantne stvari”.[16] Iako isprva planirajući da iz La Paza dođe do Venecuele, u Karakas, Gevara se predomislio i skupa sa Rohom otputovao preko Paname u Gvatemalu. Njegov drug Galika odlučio je da ostane u Limi, glavnom gradu Perua. Gevara je stigao u Gvatemalu 7. jula 1953, gde je Hakobo Arbens tek osnovao demokratski izabranu vladu čiji je cilj bio sprovođenje širokih društvenih i agrarnih reformi koje su, između ostalog, obuhvatale i ukidanje latifundijskog sistema. Agrarna reforma u Gvatemali najviše je pogađala američku korporaciju „United Fruit Company”, pošto u to vreme u Gvatemali nije bilo drugih latifundija osim „Fruterinih”, kako su zvali ovu kompaniju u Gvatemali.[17] Kada je 15. maja 1954. iz čehoslovačke fabrike „Škoda” u Gvatemalu, u Puerto Barios stigla pošiljka oružja,[18] SAD su agrarnu reformu proglasile konačnim dokazom gvatemalske povezanosti sa SSSR, te su pokrenule ustanak sa konačnim ciljem skidanja Arbensa sa vlasti.[18] Vašington je najavio prekide diplomatskih odnosa sa Gvatemalom, a odmah potom su to učinile i susedne zemlje. Sledio je niz vojnih intervencija, najpre iz susedne Nikaragve i Hondurasa, a posle samo iz Hondurasa.[17] Na čelo unutrašnje pobune postavljen je gvatemalski oficir Kastiljo Armas.[17] Ernesto se prijavio u vojne odrede za borbu koje je organizovala komunistička omladina podržavajući Arbensa, ali zbog slabih vojnih aktivnosti sa još slabijim uspesima, on se uskoro vratio svom lekarskom pozivu. U decembru 1953. godine,[19] Ernesto je u Gvatemali upoznao Hildu Gadeu, ekonomistkinju iz Perua, koja je imala političke kontakte kao članica levo orijentisane Američke narodne revolucionarne alijanse. Ona ga je upoznala sa nekolicinom visokih zvaničnika Arbensove vlade, kao i sa nekolicinom Kubanaca koji su bili povezani sa Fidelom Kastrom i njegovim revolucionarnim pokretom „26. jul”, koji je dobio ime po datumu kada je Kastro 1953. godine poveo napad na vojnu kasarnu „Monkada”, sa konačnim ciljem da obori diktatorsku vlast Fulgensija Batiste na Kubi. Među tim Kubancima je bio i Niko Lopez, jedan od Kastrovih narednika. Nakon skidanja Arbensa sa vlasti, Gevara se opet prijavio da se bori na strani Arbensa, ali cela akcija je opet bila neuspešna, i Arbens je pobegao, potraživši utočište u ambasadi Meksika.[a] Novi režim je brzo proterao sve levičarski-orijentisane intelektualce.[17] Ernestova poznanica Hilda Gadea je prvo zatvorena, a kad je puštena, morala je pod hitno da napusti zemlju. Ernesto se spasio u ambasadi Argentine, gde je ostao dok nije dobio pasoš pomoću kojeg je na bezbedan način mogao dopreti do Meksika. S ovog putovanja, Gevara je jednom prilikom pisao svojoj tetki Beatris: „Na slici našeg voljenog druga Staljina zakleo sam se da neću predahnuti pre nego ta kapitalistička hobotnica bude uništena”.[20] Kuba Mapa Čeovog putovanja od 1953. do 1956, uključujući put u Gvatemalu i Meksiko, a na kraju putovanje brodom na Kubu, sa Kastrom i njegovim revolucionarima. Početkom 1955. godine radio je kao lekar u bolnici u Meksiku. Tu je u junu iste godine upoznao Raula Kastra, koji će ga kasnije upoznati sa Fidelom Kastrom. Tokom prve noći u kojoj je upoznao Kastra, Gevara je potvrdio da je upravo ova kubanska revolucionarna borba ta koju je tražio, i potpisao učlanjenje u pokret „26. jul”.[21] U ovom periodu, Gevara je dobio i svoj čuveni nadimak „Če”.[b] Dana 24. juna 1956. uhapsila ga je meksička policija, zajedno sa njegovim kubanskim prijateljima (među kojima je bio i Fidel Kastro), a 3. jula novinska agencija UPI je objavila: „Argentinski doktor Gevara biće deportovan u domovinu zbog pretpostavke da je učestvovao u neuspeloj zaveri protiv kubanske vlade Fulgensija Batiste”. Bivši meksički predsednik Lazaro Kardenas se, međutim, umešao u rad policije da bi odbranio kubanske revolucionare, pa su krajem jula Če Gevara i braća Kastro pušteni na slobodu. Tokom 1955. godine, 18. avgusta, Hilda Gadea i Ernesto Gevara su se venčali;[19] 15. februara 1956. Hilda mu je rodila kćerku, kojoj su dali ime Hildita Beatris Gevara Gadea. Ovaj brak će potrajati 5 godina, sve do kraja Kubanske revolucije. Na slobodi su u tajnosti nastavili sa svojim revolucionarnim aktivnostima. Iako je prvobitno planirao da u borbi učestvuje samo kao lekar, Gevara je učestvovao u vojnim vežbama, koje su služile kao priprema planiranom odlasku na Kubu i revoluciju, i njihov vojni instruktor Alberto Bajo na kraju ga je pohvalio kao „najboljeg gerilca”.[22] Dana 25. novembra 1956. su krenuli na Kubu, na iznajmljenom brodu „Grenma” (engl. Granma, „baba”). Brod je bio namenjen za najviše 25 ljudi, a njih je bilo ukupno 82. Nakon izuzetno nemirnog vremena, u teškom stanju su stigli na istočnu obalu Kube kod mesta Los Kajuelos (šp. Los Cayuelos). Umesto planiranog 30. novembra, stigli su tek 2. decembra. Krećući se kroz polja šećerne trske, oteklih nogu i bez ikakve hrane ili opreme osim svojih pušaka i nekoliko šaržera municije,[23] 5. decembra su ih, kod mesta Alegrija de Pio, iznenadile Batistine snage, napadajući ih i sa kopna i iz vazduha. Gevara je kasnije saznao da je zapravo njihov unajmljeni vodič bio taj koji ih je izdao i doveo vladine snage do mesta gde su bili.[23] Nespremni i iscrpljeni, od 82 njih, koliko ih je krenulo na put, samo 16[24] ili 22[25] njih je preživelo, te su u dve grupe krenuli ka obroncima Sijere Maestre, gde su se docnije ponovo sastali. Če Gevara je ovom prilikom ranjen u vrat,[23] ali je skupa sa drugim preživelim gerilcima, što ranjenim što nepovređenim, uspeo da se izvuče, da bi 21. decembra zajedno stigli na plantažu kafe, gde ih je Fidel već čekao nekoliko dana. U šumama Sijere Maestre oni su nastavili sa vojnim vežbama, prikupljajući dobrovoljce i nabavljajući opremu. Gevara je bio zadužen za proizvodnju bombi, pravio male improvizovane rerne za pečenje hleba, obučavao nove članove taktici i organizovao kurseve gde su nepismeni članovi pokreta učili da čitaju i pišu. Još uvek ih je bilo malo, tako da ih je do marta 1957. bilo tek oko 80. Do 24. februara 1957. javnost nije znala ni da li su Kastro i njegove trupe, skupa sa Gevarom, uopšte živi. Tog dana su, međutim, ekipe američkog „Njujork tajmsa”, na čelu sa Herbertom Metjuzom (engl. Herbert Matthews), došle direktno u njegovo sklonište na Sijeri Maestri da bi ga intervjuisali i raspitali se o njihovim gerilskim aktivnostima.[26] U „Njujork tajmsu” reportaža o Kastrovim trupama je bila više nego pohvalna, i obuhvatala opširan opis njihovih vojnih aktivnosti, života u šumama, daljim planovima i ideologiji. Sam Kastro je prikazan kao romantični i dopadljivi revolucionar. Uz svoje osnovno poznavanje engleskog jezika i ličnu harizmu, on je iskoristio ovu priliku da se obrati direktno američkoj naciji i iskaže svoje ciljeve. Gevara tada nije bio tu, ali je kasnije počeo sve više da shvata važnost medijske propagande u političkoj borbi. Če Gevara i Fidel Kastro pri trijumfalnom ulasku u Havanu Kada su pisali proglas omladini grada Santijago de Kuba, Kastro je rekao Če Gevari da pored svog potpisa upiše „el comandante”.[v] Postao je strog vođa, koji je dezertere kažnjavao kao izdajnike, a za njima je slao odrede za pogubljivanje. Tako je postao poznat kao brutalan i nemilosrdan vođa.[27] Sam Kastro ga je opisivao kao inteligentnog, hrabrog i vođom za primer, koji je imao „veliki moralni autoritet nad svojim trupama”.[4] Gevara je bio odgovoran za otvaranje ilegalne revolucionarne radio-stanice „Radio Rebelde” (šp. Radio Rebelde, „pobunjenički radio”) u februaru 1958. godine, preko koje je pokret „26. jul” emitovao svoje novosti i poruke otpora usmerene narodu Kube. Još u Gvatemali, nekoliko godina ranije, Gevara je iz prve ruke bio svedok uspehu radija kao sredstva propagande, kada je CIA vodila organizovano svrgavanje Arbensa. Na taj način gerilci su se mogli direktno obratiti građanstvu, i koristili su ga da bi pozivali narod na otpor, štrajkove i rušenje vlade. U julu 1958. godine, Če je odigrao ključnu ulogu u bici kod Las Mersedesa, koristeći svoje trupe da zaustavi grupu od oko 1500 ljudi, koje je Batistin general Kantiljo pozvao sa ciljem da okruži i uništi Kastrovu vojsku. Više godina kasnije, američki major Lari Bokman je analizirao Čeovu taktiku i opisao je kao „izvanrednu”.[28] U narednim borbama, Gevara je predvodio novi odred vojske usmeren ka zapadu, da bi pomogao u napretku ka Havani. Postojao je samo taj jedan Gevarin odred van Kastrovog „jezgra” pod njegovom direktnom komandom. U poslednjim danima 1958. godine, Gevara je usmerio svoj „samoubilački odred” u napad na Santa Klaru, što je predstavljalo jednu od odlučujućih borbi za pobedu revolucije;[29][30] Njegova konačna pobeda u borbama za Santa Klaru, u kojima su protivničke trupe bile brojčano nadmoćne čak i u razmeri 10:1, kasnije su opisivane kao „remek-delo u modernom ratovanju”.[31] Mediji koje je Batista kontrolisao su slali u javnost obaveštenja da je Če Gevara poginuo u tim borbama, ali je njihov ilegalni radio „Rebelde” obavestio da su Čeove grupe zauzele Santa Klaru. Bilo je veče pred novu godinu, 31. decembra 1958. godine. Batistini generali su, bez njegovog znanja, počeli da pregovaraju o predaji, a već narednog jutra Batista je pobegao iz zemlje. Kastrova vojska je 8. januara 1959, nakon više od dve godine vojevanja po šumama Sijere Maestre, trijumfalno umarširala u Havanu.....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! O uspostavljanju Đuče-a u našoj revoluciji i ponovnom ujedinjenju otadžbine Kim Il Sung (korej. 김일성; Pjongjang, 15. april 1912 — Pjongjang, 8. jul 1994[1]) bio je lider Demokratske Narodne Republike Koreje, tj. Severne Koreje, od njenog nastanka 1948. pa sve do njegove smrti 1994. godine. Od 1948. do 1972. bio je premijer, a od 1972. do smrti predsednik Demokratske Narodne Republike Koreje. Njegova faktička vlast proizlazila je iz funkcije predsednika/generalnog sekretara Radničke partije Koreje. Do 1991. godine bio je i Vrhovni komandant Korejske narodne armije, kada je tu dužnost prepustio sinu Kim Džong Ilu. Severna Koreja ga spominje pod titulom „veliki vođa“ a nakon smrti u ustav je upisan kao „večni vođa“. Dani njegovog rođenja i smrti su neradni dani u Severnoj Koreji. Na vlasti ga je nakon smrti nasledio sin Kim Džong Il, što je bio presedan u nasleđivanju vlasti u socijalističkim zemljama. Posthumno je proglašen Večnim predsednikom DNR Koreje. Rođen je u selu Mangjongdae 15. aprila 1912. godine, sa imenom Kim Džong Su. Mangjongdae se nalazi na obodu planinskih venaca u blizini Pjongjanga. Dan rođenja Kima se u DNR Koreji obeležava kao Dan sunca.[2] Podaci o njegovom detinjstvu su veoma oskudni. Kasnije je tvrdio da je živeo u veoma siromašnoj porodici koja je pripadala hrišćanskoj verskoj grupi prezviterijanaca. Prema zvaničnim podacima njegova porodica je učestvovala u aktivnostima protiv Japanske okupacije već od početka 1910. godine. Ove aktivnosti su bile usmerene protiv Japanske represije tokom koje je oko 52.000 Korejaca uhapšeno samo u 1912. godini. S obzirom na vrlo jaku kontrolu informacija od kasnijih vlasti Severne Koreje, nije potpuno jasno učešće Kimove familije u ovim aktivnostima. Izvesno je da u njima prednjačila Kimova majka Kang Ban Suk. Kao i mnoge familije i Kimova je izbegla u Mandžuriju 1920. godine zbog Japanske represije. Mladost Još u mladosti pokazivao je izuzetne sposobnosti u organizovanju pre svega militantnih grupa, kao i naklonost komunizmu kao ideologiji.[3] Dana 17. oktobra 1926. godine osnovao je Savez za uništenje imperijalizma, 28. avgusta naredne godine formirao je Savez komunističke omladine Koreje. U jula 1930. formirao je Korejsku revolucionarnu armiju — prvu oružanu organizaciju korejskih komunista. S obzirom da Komunistička partija Koreje bila isključena iz Kominterne zbog nacionalističkog stava, Kim se 1931. priključio Kineskoj komunističkoj partiji. Kim je bio vrlo aktivan u organizaciji borbe protiv Japanskih okupatora i najviše je delovao u gerilskom jedinicama na području severne Kine. Dana 25. aprila 1932. godine organizovao je Korejsku narodno-revolucionarnu armiju i postao njen komandant. Oko 1935. godine Kim je promenio ime u Kim Il Sung, što bi u slobodnom prevodu značilo „postati sunce“. Tih godina bio je komandant gerilske šeste divizije poznate kao „divizija Kim Il Sunga“, koju je činilo nekoliko stotina boraca. S obzirom na naglo jačanje vojnog položaja Japana, Kim je bio prinuđen da 1940. godine pobegne u SSSR. Tamo je bio smešten u kampu sa većinom komunističkih Korejaca, a ubrzo je postao major u Crvenoj armiji. Kako se rat približavao kraju i kada je bila izvesna pobeda saveznika došlo je do pitanja uređenja Korejskog poluostrva. Staljin je tražio savet od Lavrentij Berija ko bi mogao da bude vođa Koreje. Posle nekoliko susreta sa Kimom, on je njega preložio Staljinu. [4] Kim se vratio u Koreju 22. avgusta 1945. godine posle 8 godina provedenih u egzilu. Dana 10. oktobra 1945. formirao je Centralni organizacioni komitet Komunističke partije Severne Koreje, posle čega je usledilo formiranje drugih masovnih organizacija na severu Koreje. Dana 28. avgusta 1946. godine objedinio je Komunističku partiju Severne Koreje i Novu demokratsku partiju Koreje obrazujući Radničku partiju Koreje. Bio je generalni sekretar Radničke partije Koreje od 1945. do 1966. godine kada postaje predsednik iste. Premijer Pod velikim tenzijama se nalazilo celo poluostrvo u posleratnim godinama. UN su pokušavale da sprovedu izbore na teritoriji čitave Koreje. Međutim, pod uticajem SSSR severni deo je brzo formirao zasebnu državu. Odmah nakon formiranja Demokratske Narodne Republike Koreje, 9. septembra 1948. godine, postao je prvi predsednik vlade DNR Koreje. Ubrzo ga zbog graničnog incidenta očekuje veoma turbulentan Korejski rat. Uz veliku pomoć Kine u ljudstvu i Sovjetskog Saveza u oružju, Severna Koreja je uspela da se vrati na pređašnje granice na 38 paraleli. Korejski rat je odneo veliki broj žrtava na obe strane. Procenjuje se da je poginulo preko 1,2 milina ljudi. [5] U februaru 1953. godine Kimu je dodeljeno zvanje maršala. Tih godina u SSSR se dešavaju određene promene, pre svega zbog smrti Staljina kojeg je Kim izrazito cenio.[3] Samim tim Kim Il Sung, se našao u problemu kao izraziti komunista. Ovi odnosi su se znatno zakomplikovali kad je SSSR vodio Brežnjev. Ipak odnosi sa Sovjetskim Savezom su bili veoma bitan faktor za razvoj Severne Koreje. U tim godinama Kim je uspeao da održi stabilan rast domaće industrije, a samim tim ekonomije. Paralelno sa jačanjem zemlje jačao je i kult ličnosti te je postao nezamenljiv kao vrhovni vođa Severne Koreje....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Umijeće sanjanja deveta je Castanedina knjiga u kojoj spisatelj govori o novim, očaravajućim mogućnostima spoznavanja drugih svjetova: o posljedicama pomicanja spojne točke, o sanjanju sebe u snovima, o susretima s anorganskim bićima, što su sve putevi kojima se dosiže druga, treća i još neke daljnje stvarnosti. Bez obzira koliko je čitatelj spreman povjerovati autoru, njegovi su opisi čudesno privlačni i knjigu nije moguće ispustiti iz ruku prije kraja. Posebna je vrijednost knjige što nam naznačuje da smo samo djelić svemira, ali duboko povezani s njim i njegovim čudesima. Karlos Kastaneda (25. decembar 1925—27. april 1998.) bio je američki autor sa doktorskom disertacijom iz antropologije. Počevši od Učenja Don Huana 1968. godine, Kastaneda je napisao seriju knjiga koje opisuju njegovu obuku u šamanizmu, naročito u plemenu Tolteka. Knjige, pisane u prvom licu, opisuju njegovo iskustvo pod mentorstvom Jaki `čoveka od znanja` nazvanog don Huan Matus. Njegovih 12 knjiga su prodate u više od 28 miliona primeraka na 17 jezika. Kritičari sugerišu da su u pitanju fiktivna dela; pristalice tvrde da su knjige istinite ili da su u najmanju ruku vredna filozofska dela koja opisuju praksu koja podiže nivo svesti o energiji, postojanju i svetovima koji postoje van opažajnog polja većine ljudi na ovoj planeti. Kastaneda se povukao iz javnosti 1973. godine, da bi nastavio rad na unutrašnjem razvoju, u svojoj velikoj kući u Vestvudu, u Kaliforniji, sa trojicom kolega, koje je nazvao `Prijatelji svesti`. Osnovao je Klirgrin, organizaciju za promociju Tensgritija. U pitanju je termin koji je Kastaneda koristio da opiše modernu verziju `magičnih pokreta` šamana starog Meksika. `Magični pokreti` podrazumevaju pokrete tela u stanjima sna, koji povećavaju moć percepcije i koji su otkriveni od strane šamana iz istog plemena kao i don Huan. Mladost Kastaneda se početkom pedesetih godina, 20. veka preselio u Sjedinjene Američke Države i dobio državljanstvo 21. juna 1957. godine. Studirao je na Univerzitetu u Kaliforniji. Oženio je Margaret Ranijan, 1960. godine. Ne postoje tačni podaci o tome da li su se Karlos i Margaret razveli 1960. ili 1973. godine, ili se nisu ni razvodili, dok u njegovom izvodu iz knjige umrlih nema ni informacije da je bio oženjen.[1] `Don Huan Matus`, slika umetnika Džejkob Vejn Brinera Karijera Prve tri Kastanedine knjige - `Učenje Don Huana - znanje Indijanaca Jaki`, `Odvojena stvarnost` i `Put u Ištlan`, su napisane još dok je bio student. Napisao je ove knjige kao istraživački dnevnik u kom opisuje vreme provedeno kod `čoveka od znanja`, odnosno don Huan Matusa, Jaki Indijanca iz severnog Meksika. Kastaneda je na osnovu rada na ovim knjigama stekao doktorsku diplomu. Njegova četvrta knjiga, koja objavljuje kraj učenja kod don Huana, `Priče o moći`, objavljena je 1974. godine. Kastaneda je i dalje ostao popularan u čitalačkoj javnosti, uz povremene publikacije koje su otkrivale dalje aspekte njegovog učenja kod `čoveka od znanja`. Kastaneda je napisao da je don Huan u njemu video naguala i proroka svog plemena. Don Huan je koristio termin nagual da označi i deo percepcije koji pripada polju nepoznatog, ali dostupnog ljudima, implicirajući da je za svoje saplemenike upravo on veza sa nepoznatim. Često je ovo nepoznato polje nazivao `neuobičajena stvarnost`. U antropologiji, termin nagual se koristi da označi šamana ili čarobnjaka, koji tvrdi da ima sposobnosti transformacije u životinjski oblik ili metaforičke promene u drugu formu, uz magične rituale, šamanizam i konzumiranje psihoaktivnih droga (pejotl i tatula). Iako je Kastaneda bio poznat u kulturnim krugovima, retko se pojavljivao na javnim okupljanjima. Bio je predmet članka časopisa Tajm iz 1973. godine, koji ga je opisao kao apsolutnu enigmu.[2] U toku diskusije o nesuglasicama u njegovoj biografiji, sa sagovornicom Sandrom Barton, Kastaneda je izjavio: `Pitati me da verifikujem svoj život davanjem statističkih podataka, isto je što i koristiti nauku za obrazloženje čarolije. Tako se od sveta i od svih nas krade magija.` Sagovornik je napisao: `Kastaneda čini da čitalac oseti podrhtavanje lišća u sumrak i misteriozne vetrove na sebi, da doživi svaki miris i čuje svaki zvuk, da oseti čistotu drugog načina života, sirov miris tekile, vlaknasti ukus pejotla, prašinu u autu, udaranje krila tokom leta vrane. On stvara jedno stabilno okruženje, ispunjeno animističkim simbolizmom. Sve ovo doprinosi čistijoj slici čudnih događaja koje je opisao.` Nakon ovog intervjua, Kastaneda se povukao iz javnosti. Ponovo je počeo da se pojavljuje u javnosti 1990. godine, u cilju promovisanja Tensgritija, a 16. juna 1995. godine, nastao je Klirgrin Inkorporejted, koji i danas organizuje radionice i izdaje sertifikate predvačima Tensgritija. Smrt Kastaneda je umro 27. aprila 1998. godine.[3] Nije bilo javne ceremonije, kremiran je i njegov pepeo je poslat u Meksiko. O tome, javnost nije bila obaveštena do pojave vesti o njegovoj smrti skoro dva meseca kasnije.[4] Dela Učenje Don Huana - Znanje Indijanaca Jaki, 1968 Odvojena stvarnost, 1971 Put u Ištlan, 1972 Priče o moći, 1974 Drugi krug moći, 1977 Orlov dar, 1981 Unutrašnja vatra, 1984 Moć tišine, 1987 Umetnost sanjanja, 1993 Magični pokreti, 1998 Točak vremena, 1998 Aktivna strana beskraja, 1999

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zen budizam je vrlo zanimljiv zbog više razloga, a poseban je što osoba bez obzir na svoja religijska uverenja kroz njega može dobiti priliku za rast. Zen budisti cene meditaciju i fokusiraju se na svoju intuiciju mnogo više nego što većina ljudi to čini. Zen je nešto što bismo svi u nekom trenutku svoga života trebali iskusiti. Ako tražite mir ili jednostavno želite isprobati nešto novo biće dobro da čujete i razmislite o savetima zen budista. 1. Nikad nemoj žuriti, uvek uzmi vremena - za najbolje stvari u životu treba vremena. Trebamo se uneti u sve što radimo. Ako žuriš, napravićeš mnogo više grešaka. 2. Postoji vreme i mesto za sve - iako se čini lakše požurivati stvari nego ih pustiti da se same dogode kada za to dođe vreme, to nije način. Sve što se treba dogoditi, dogodiće se kada za to budeš spreman. Što više požuruješ stvari, napravieš više grešaka. 3. Uvek treba biti što je moguće više u ovom trenutku - živi kao da ne postoji sutra i uživaj u svakoj sekundi kao da će ti biti poslednja. Učini ono za šta znaš da bi požalio što nisi, kada bi ti ostalo još par dana života. 4. Bez poniznosti nemamo ništa - svi mi moramo biti ponizni. I dok to svakome od nas znači različite stvari, kroz poniznost dolazimo do istine. Ne smemo dopustiti da ponos i snaga ega zasenjuju našu sposobnost da činimo dobro na ovome svetu. Moramo vratiti onima koji nam daju. 5. Čini dobro radi dobrobiti, a ne zbog nagrade - nemoj činiti samo stvari koje će ti doneti blagodeti, nego pomozi drugima bez da imaš neke lične interese. Budi ljubazan prema drugima i bolje ćeš se osećati. Ako si stigao do najvišeg vrha, a nisi se usput zaustavio na tuđim vratima, bićeš najusamljenija osoba na svetu. 6. Ako želiš pronaći mir, prestani razmišljati - iako je preterano razmišljanje nešto što svi radimo i teško je odustati od toga, to će doneti mnogo više mira nego što možeš zamisliti. Tvoj um je zastrašujuće mesto i ako mu dopustiš da luta to nije dobra ideja. Naravno da treba razmišljati, ali tako da kontrolišeš svoje misli. 7. Spavaj dovoljno - naša tela su važna, ako ih ne negujemo pravilno priuštiće nam dodatnu bol. Brini se o sebi i spavaj koliko ti je potrebno. 8. Uvek razmisli pre nego što nešto učiniš - ne čini stvari bez razmišljanja. Nikada nemoj delovati a da ne razmisliš o mogućim posledicama svoga dela. 9. Budi svestan reči koje izgovaraš - stvari o kojima govorimo bitne su i kad ih jednom izgovorimo nikada ih ne možemo vratiti. Nikada ne smemo pričati samo radi govorenja. Naše riječi mogu povrediti mnogo više nego što to možemo shvatiti. 10. Meditiraj svakodnevno - meditacija je nešto što našoj duši treba. Nikada ne smemo preskočiti dan i trebamo se truditi što češće meditirati. To će ti pomoći da očistiš svoj um i ostvariš mir. 11. Nikada ne žali za prošlošću - tvoja prošlost te ne definiše, ali pokazuje koliko si jači. Ne žališ zbog stvari koje ne možeš promeniti. Odmakni se od prošlosti i postani bolja osoba, sposobna si za mnogo više. 12. Odnosi se prema onima oko sebe sa saosećanjem, uvek - drugi ljudi zaslužuju da budu tretirani sa saosećanjem. Ne gledaj s prezirom ni na koga ili na bilo šta, nikad ne znaš zašto su takvi. Život je nepredvidljiv. Alan Vilson Vats (6. januar 1915 - 16. novembar 1973) bio je britanski [1] filozof koji je tumačio i popularizirao istočnjačku filozofiju publici na zapadu. Rođen je u Krajstčerču u Engleskoj, a 1938. godine se preselio u Sjedinjene Države i započeo zen trening u Njujorku. Tokom karijere je pohađao Siberi zapadno-teološku bogosloviju, gde je i magistrirao teologiju . Vats je 1945. godine postao anglikanski sveštenik, a zatim je 1950. godine napustio službu i preselio se u Kaliforniju, gde se pridružio fakultetu Američke akademije za azijske studije . Vats je stekao veliki broj privrženika u oblasti zaliva San Franciska, radeći kao urednik programa na KPFA, stanici Pacifik radija u Berkliju . Vats je napisao više od 25 knjiga i članaka o temama važnim za istočnu i zapadnu religiju, uvodeći tada rastuću kulturu mladih na Put zena (1957), jednu od prvih bestseler knjiga o budizmu . U Psihoterapija Istoka i Zapada (1961) Vats je predložio da se budizam može posmatrati kao oblik psihoterapije, a ne kao religija. Smatrao je da je Priroda, muškarac i žena (1958) ”sa književnog stanovišta - najbolja knjiga koju sam ikada napisao.` [2] Takođe je istraživao ljudsku svest u eseju `Nova alhemija` (1958) i u knjizi Vesela kosmologija (1962). Pred kraj svog života vreme je provodio između kuće na brodu u Sausalitu i kabine na planini Tamalpais . Prema kritičaru Eriku Davisu, njegova `pisanja i snimljeni razgovori i dalje blistaju dubokom i galvanskom lucidnošću`...

PJER ADO ŠTA JE ANTIČKA FILOZOFIJA? Prevod - Suzana Bojović Izdavač - Fedon, Beograd Godina - 2010 416 strana 20 cm Edicija - Daimon ISBN - 978-86-86525-31-4 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor PLATONOVSKA DEFINICIJA FILOZOFA I NJENE PRETHODNE NAZNAKE I. Filozofija pre filozofije Historia prvih grčkih mislilaca Paideia Sofisti iz V veka pre n. e. II. Nastanak pojma `filozofirati` Herodotova svedočanstva Filozofska aktivnost Atine Pojam sophia III. Lik Sokrata Sokratov lik Sokratovsko neznanje i kritika sofističkog znanja Poziv `pojedinca`, `pojedincu`. Sokratovo znanje: apsolutna vrednost moralne namere Briga za sebe, briga za druge IV. Definicija filozofa u Platonovoj Gozbi Platonova Gozba Erot, Sokrat i filozof Isokrat FILOZOFIJA KAO NAČIN ŽIVOTA V. Platon i Akademija Filozofija kao način života u Platonovoj Akademiji Vaspitni projekat Sokrat i Pitagora Politička namera Podučavanje i istraživanje u Akademiji Izbor platonovskog načina života Duhovne vežbe Platonov filozofski govor VI. Aristotel i njegova škola `Teoretski` oblik života Različiti nivoi `teoretskog` života Granice filozofskog govora VII. Helenističke škole Opšte odlike Helenistički period Orijentalni uticaji? Filozofske škole Istovetnosti i razlike: prednost izbora nekog načina života Istovetnosti i razlike: nastavni metod Kinizam Piron Epikurizam Iskustvo i izbor Etika Fizika i kanonika Vežbe Stoicizam Osnovni izbor Fizika Teorija saznanja Teorija morala Vežbe Aristotelizam Platonova Akademija Skepticizam VIII.Filozofske škole u u epohi Rimskog carstva Opšte odlike Nove škole Nastavne metode: doba tumačenja Životni izbor Plotin i Porfirije Životni izbor Nivoi sopstva i granice filozofskog govora Posleplotinovski novoplatonizam i teurgija Filozofsko izražavanje i volja za usklađivanjem tradicija Način života IX. Filozofija i filozofski govor Filozofija i dvosmislenost filozofskog govora Duhovne vežbe Predistorija Telesne i duhovne vežbe Odnos prema sopstvu i sažimanje sopstva Askeza Smrt, sopstvo i sadašnjost Sažimanje sopstva i ispitivanje savesti Odnos sa kosmosom i rasprostiranje sopstva Rasprostiranje sopstva u kosmosu Pogled ogozgo Fizika kao duhovna vežba Odnos prema drugome Mudrac Lik mudraca i izbor života Filozofski govor o mudracu Kontemplacija sveta i mudraca Zaključak. PREKID I KONTINUITET. SREDNJI VEK I MODERNA VREMENA X. Hrišćanstvo kao otkrivena filozofija Hrišćanstvo koje se određuje kao filozofija Hrišćanstvo i antička filozofija XI. Zamiranja i ponovna rađanja antičkog pojma filozofije Još jednom: hrišćanstvo i filozofija Filozofija kao sluškinja teologije Umetnici uma Trajnost pojma filozofije kao načina života XII. Pitanja i perspektive Hronologija. Period pre nove ere Helenistički period Period nove ere Rimsko carstvo Hrišćansko carstvo Bibliografija Podaci o epigrafima na početku knjige Bibliografija korišćenih prevoda Selektivna bibliografija (najčešće citirana dela) Indeks imena Indeks pojmova `U svojoj najslavnijoj knjizi Šta je antička filozofija?, francuski filoof Pjer Ado (1924-2010) prati ideju filozofije kao načina života. Počev od presokratskog perioda, preko Platona i Aristotela i njihovih filozofskih škola, posredstvom epikurizma i stoicizma Ado se prebacuje na filozofiju iz doba rimskoga carstva gde posebno analizira stoičke motive i njihov odnos prema sopstvu, da bi se u poslednjem delu knjige posvetio hrišćanstvu i srednjem veku. Adoova se knjiga – s obzirom na sistematičnost, izbor motiva i metodologiju – može čitati kao najkvalitetniji mogući udžbenik, ali i kao filozofski tekst koji posvećeno, kompetentno i samosvojno prati motiv filozofije kao načina života. Ado pripada onoj vrsti filozofa kojima istorija filozofije služi kao pouzdan način da nešto kažu i o sadašnjosti, a da, istovremeno, ne izađu izvan okvira strogih akademskih zahteva i boljih običaja proučavanja antičke filozofije. Zbog toga se čitalac može opustiti i uživati u pouzdanom Adoovom izrazu potkrepljenim najvažnijimm delima antičke filozofije i najuticajnijim tumačenjima, ali radoznalom čitaocu neće da promakne ni izbor savremene filozofske literature, što, pak, ukazuje na hermeneutičku poziciju koju Ado zauzima. Ovaj iskusni filozof piše sa visokom svešću o tome da neposredan pristup antičkoj filozofiji nije moguć, odnosno da se do starih Grka i starih Rimljana, ili do ranohrišćanskih mislilaca, stiže kroz tunele uticajnih interpretacija, ali i kroz prolaze koje su, svojim filozofijama, raskrčili filozofi poput Kanta, Hegela, Ničea ili Vitgenštajna.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Pierre Hadot Qu`est-ce que la philosophie antique What is Ancient Philosophy? Ilzetraut Ado Albin Alkibijad Anaksagora Anaksarh Antifon Antisten Antonije Aristej Aristofan Aristotel Arkesilaj Atina Aulo Gelije Avgust Avgustin Emil Breje Emile Brehier Ciceron Čuang Ce Damaskije Rene Dekart Descartes Demokrit Dijano Karlo Diogen Kinik Diogen Laertije Diotima Julijuš Domanjski Dorotej Iz Gaze Empedokle Epiktet Epikur Erot Evagrije Pontski Filodem Filon Gorgija Grigorije Nazijanski Fridrih Hegel Heraklit Herodot Hesiod Hijerokle Homer Horacije Hrisip Mišel Ilen Michel Hulin Isokrat Isus Hristos Justin Imanuel Kant Karnead Seren Kjerkegor Soren Kierkegaard Kleant Kliment Aleksandrijski Krates Kinik Ksenofan Ksenofont Ksenokrat Lukrecije Marko Aurelije Metrodor Mišel De Montenj Ruf Musonije Muze Fridrih Niče Friedrich Nietzsche Origen Parmenid Perikle Frančesko Petrarka Francesco Petrarca Piron Iz Elide Pitagora Pitokle Platon Plotin Plutarh Iz Atine Polemon Por Porfirije Prokle Protagora Paul Rabov Rabbow Luj Rober Louis Robert Žan Žak Ruso Sekst Empirik Sekstije Seneka Simplikije Sirijan Sokrat Solon Tales Iz Mileta Kalvisije Taur Teetet Teofrast Žan Andre Velke Jean Voelke Žan Pjer Vernan Ludvig Vitgenštajn Ludwig Wittgenstein Zenon Iz Eleje

PJER ADO FILOZOFIJA KAO NAČIN ŽIVLJENJA - razgovor Pjera Adoa sa Žani Karlije i Arnoldom I. Dejvidsonom Prevod - Suzana Bojović Izdavač - Fedon, Beograd Godina - 2011 272 strana 20 cm Edicija - Daimon ISBN - 978-86-86525-35-2 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvod 1. Pod skutima Crkve 2. Istraživač, predavač, filozof 3. Filozofski govor 4. Tumačenje, objektivnost i pogrešan smisao 5. Mističko iskustvo i filozofski život 6. Filozofski govor kao duhovna vežba 7. Filozofija kao život i kao traganje za mudrošću 8. Od Sokrata do Fukoa. Jedna duga tradicija 9. Neprihvatljivo? 10. Jedino je sadašnjica sva naša sreća Pogovor `Od kada su je, pre nešto više od dve ipo hiljade godina, izmislili Grci, filozofija se sumnjiči za nestabilan odnos prema životu: jedno je živeti, drugo filozofirati. Zamerka filozofiji može se formulisati i na sledeći način: filozofija kao proizvod visoke kulture pretpostavlja udoban, ili barem materijalno bezbrižan život, što bi značilo da život u vrednosnom smislu prethodi filozofiji. Primum vivere, diende philosophari. Osim, dabome, ako se filozofija ne shvati kao način života. Tada se može filozofirati bez obzira šta imamo na sebi (lijepo odelo ili krpe), može se živeti u palati ili u buretu (prednosti stanovanja u buretu demonstrirao je Demosten u susretu sa Aleksandrom Makedonskim, kada mu je, naime, rekao da se skloni malo levo jer mu zaklanja sunce), može se duvati staklo, živeti skromno i filozofirati (Spinoza), što nailazi na simpatije kod širih narodnih masa. No, stvari se, ipak, komplikuju. Filozofski živeti značilo bi, strogo uzev, odmaći se od samog život da bi se živelo, što je po malo neobično i što kod pomenutih narodnih masa opet izaziva podozrenje: zašto bi, kog đavola, neko živeo u krpama i stanovao u buretu ako je već toliko pametan da se nazove filozofom? Filozof je po definiciji osoba jako pametna (tako se priča), ali ko će joj verovati, toj filozofskoj osobi, ako svu pamet arči na zgrtanje pare i lepe haljine, kao što joj niko neće verovati ako barem deo pameti ne iskoristi za pristojan, skroman, ljudima i humanitarnoj delatnosti posvećen život, kao počivša lejdi Dajana, na primer, poznata britanska filozofkinja, nego živi kao poslednji slepac i dripac. Aristotel je, u tom smislu, naročitu pažnju posvetio onome što je nazvao bios theoretikos, teorijski, ili posmatrački život, a koji pretpostavlja odmak od sebe samog kao sopstveni uslov mogućnosti: da bismo lepo videli i razumeli ono što gledamo moramo se donekle odmaći od predmeta gledanja, inače ništa videti nećemo. Kao što nećemo da shvatimo da smo na planini, niti ćemo da shvatimo šta planina jeste, ako se ne odmaknemo od nje i vidimo je kao planinu (a ne kao šumu, proplanak, reku, pećinu), tako ni o životu nećemo da saznamo bog-zna-šta ako ne nađemo način da se od njega udaljimo. Drugim rečima: moraš se odmaći od života da bi živeo teorijskim načinom života, da bi se bavio filozofijom. Filozofija pretpostavlja odmak. Uostalom, to kaže i sama reč: filozof je onaj ko se prijateljski odnosi prema mudrosti, ali nije mudrac. Stvar se sada maksimalno usložnjava, a veliki francuski istoričar filozofije Pjer Ado, koji se čitavog svog dugog veka (1924-2010) bavio filozofijom kao načinom života, usredsređuje se na to kako su se oni koji su izmislili filozofiju, Grci to jest, ophodili prema presnome životu, odnosno kako su to radili Rimljani kojima je ratovanje bolje od išlo od filozofiranja. U svojoj najslavnijoj knjizi Šta je antička filozofija?, Ado prati ideju filozofije kao načina života od presokratskog perioda, preko Platona i Aristotela i njihovih filozofskih škola, posredstvom epikurizma i stoicizma prebacuje se na filozofiju iz doba rimskoga carstva gde posebno analizira stoičku filozofiju i njeno odnos prema sopstvu, da bi se u poslednjem i najmanje razrađenom delu knjige posvetio hrišćanstvu i srednjem veku. Adoova se knjiga, dakle, s obzirom na sistematičnost, izbor motiva i metodologiju može čitati kao udžbenik, najkvalitetniji mogući, ali i kao filozofski tekst koji posvećeno, kompetentno i na trenutke samosvojno prati rečeni motiv filozofije kao načina života. Ado pripada onoj vrsti filozofa kojima istorija filozofije služi kao pouzdan način da nešto kažu i o sadašnjosti, a da, istovremeno, ne izađu izvan okvira strogih akademskih zahteva i boljih običaja proučavanja antičke filozofije. Zbog toga se čitalac može opustiti i uživati u pouzdanom Adoovom izrazu potkrepljenim najvažnijimm delima antičke filozofije i najuticajnijim tumačenjima, ali radoznalom čitaocu neće da promakne ni izbor savremene filozofske literature, što, pak, ukazuje na hermeneutičku poziciju koju Ado zauzima. Ovaj iskusni filozof, naime, piše sa visokom svešću o tome da neposredan pristup antičkoj filozofiji nije moguć, odnosno da se do starih Grka i starih Rimljana, ili do ranohrišćanskih mislilaca stiže kroz tunele uticajnih interpretacija, ali i prolaze koje su, svojim filozofijama, raskrčili tipovi poput Kanta, Hegela, Ničea ili Vitgenštajna.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Pierre Hadot La Philosophie comme manière de vivre The Present Alone is Our Happiness: Conversations with Jeannie Carlier and Arnold I. Davidson