Dobro očuvano! Autor - osoba Pico della Mirandola, Giovanni, 1463-1494 = Piko dela Mirandola, Đovani, 1463-1494 Naslov Govor o dostojanstvu čovekovu / Đovani Piko dela Mirandola ; sa latinskog preveo, latinski izvornik priredio, uvod i beleške napisao Sinan Gudžević ; predgovor napisao Ljubomir Tadić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Beograd : „Filip Višnjić“, 1994 (Aranđelovac : Napredak) Fizički opis 123 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Gudžević, Sinan Tadić, Ljubomir Zbirka Libertas Napomene Prevod dela: Oratio de hominis dignitate / Giovanni Pico della Mirandola Tiraž 2.000 Đovani Piko dela Mirandola i italijanski humanizam: str. 5-16 Uvod: str. 17-23 Objašnjenja i beleške: str. 107-118 Bibliografija: str. 119-123. Predmetne odrednice Piko dela Mirandola, Đovani, 1463-1494 Humanizam Đovani Piko dela Mirandola (lat. Johannes Picus de Mirandula; 24. februar 1463 – 17. novembar 1494.) bio je italijanski renesansni plemić i filozof. Poznat je po događajima iz 1486. godine, kada je u dobi od 23 godine predložio da odbrani 900 teza o religiji, filozofiji, prirodnoj filozofiji i magiji protiv svih onih koji žele da napišu Oraciju o dostojanstvu čoveka, koja je je nazvana „Manifestom renesanse“, i ključnim tekstom renesansnog humanizma i onoga što se naziva „Hermetička reformacija“. Bio je osnivač tradicije hrišćanske Kabale, ključnog načela rane moderne zapadne ezoterike. 900 Teza bila je prva štampana knjiga koju je crkva zabranila. Biografija Porodica Đovani je rođen u Mirandoli, blizu Modene, kao najmlađi sin Đanfrančeska I Pikoa, lorda Mirandole i grofa Konkordije i Giulije, kćerke Feltrina Bojarda, grofa Skandijana. Porodica je dugo živela u dvorcu Mirandola (vojvodstvo Modena), koji je postao nezavisan u četrnaestom veku i koji je 1414. godine dobio od svetog rimskog cara Sigismunda. Mirandola je bila mala autonomna županija (kasnije vojvodstvo) u Emiliji, blizu Ferare . Piko dela Mirandola bila je usko povezana sa dinastijama Sforca, Gonzaga i Este, a Đovanijeva braća i sestre venčali su se potomcima naslednih vladara Korzike, Ferare, Bolonje i Forlije. Rođen nakon dvadeset tri godine braka svojih roditelja, Đovani je imao dva mnogo starija brata, a obojica su ga nadživela: Grof Galeoto I nastavio je dinastiju, dok je Antonio postao general u carskoj vojsci. Porodica Piko vladala bi kao vojvodstvo kao saveznik Luja 14. u Francuskoj sve dok Mirandolu, 1708. godine ne osvoji njegov rival, Jozef I., sveti rimski car, a pripojio ga je Modeni vojvoda Rinaldo d`Este, a prognani muški rod je izumro u 1747. Đovanijeva porodica po majci posebno se odlikovala u umetnosti i poznavanju italijanske renesanse . Njegov rođak i savremenik bio je pesnik Mateo Maria Bojardo, koji je odrastao pod uticajem svog ujaka, firentinskog pokrovitelja umetnosti i učenjaka-pesnika Tita Vespazijana Strocija. Đovani je imao paradoksalnu vezu sa svojim nećakom Đanfreskom Piko dela Mirandolom, koji je bio veliki poštovalac njegovog ujaka, a ipak je objavio Examen vanitatis doctrinae gentium (1520) u suprotnosti sa „drevnom pripovešću o mudrosti“ koju prenosi Đovani, a koju je opisao istoričar Čarls B. Šmit kao pokušaj „da uništi ono što mu je stric gradio“. Obrazovanje Kao dete sa izuzetnim pamćenjem, Đovanni je u vrlo ranom uzrastu učio latinski, a možda i grčki jezik. Okrenut ka crkvi pod uticajem svoje majke, imenovan je za papskog protonotara (verovatno počasnog) na deset godina, a 1477. otišao je u Bolonju da studira kanonska prava. Naglom smrću majke tri godine kasnije, Piko se odrekao kanonskog prava i počeo da studira filozofiju na Univerzitetu u Ferari. Tokom kratkog putovanja u Firenci, sastao se sa Angelom Polizianom, dvorskog pesnika Đirolamom Benivienijem, a verovatno i s mladim Dominikanskim fratrom Girolamom Savonarolom. Celog života ostao je vrlo blizak prijatelj sa sva tri. Takođe je mogao biti i ljubavnik Poliziana. Od 1480. do 1482. nastavio je studije na Univerzitetu u Padovi, glavnom centru aristotelijanizma u Italiji. Već znajući latinski i grčki jezik, studirao je hebrejski i arapski jezik u Padovi kod Elia del Medigoa, jevrejskog averoista, i čitao je i aramejske rukopise. Del Medigo je takođe za Pika preveo judaisitčke rukopise sa hebrejskog na latinski jezik, kao što bi to činio duži niz godina. Piko je takođe napisao sonete na latinskom i italijanskom jeziku koji je zbog uticaja Savonarole uništio na kraju svog života. Sledeće četiri godine proveo je kod kuće, ili u poseti humanističkim centrima bilo gde u Italiji. Godine 1485. otputovao je na Univerzitet u Parizu, najvažniji centar u Evropi za skolastičku filozofiju i teologiju, i središte sekularnog averoizma. Verovatno je u Parizu Đovani započeo svojih 900 teza i zamislio da ih brani u javnoj raspravi. 900 teza Zaključci neće biti sporni nakon Bogojavljenja. U međuvremenu će biti objavljeni na svim italijanskim univerzitetima. A ako bilo koji filozof ili teolog, čak i iz italijanskih krajeva, želi da dođe u Rim radi rasprave, njegov gospodar mora da obeća da će mu platiti putne troškove iz sopstvenih sredstava. — Objava na kraju 900 Teza Za to vreme dogodila su se dva događaja koji su mu promenili život. Prvi je bio kada se vratio da se neko vreme nastani u Firenci u novembru 1484. i upoznao Lorenca de Medičija i Marsilija Fičina. Bio je to astrološki povoljan dan kada je Fičino izabrao da objavi svoje prevode dela Platona sa grčkog na latinski, pod Lorencovim entuzijastičnim pokroviteljstvom. Čini se da je Piko očarao oba muškarca, i uprkos Fičinovim filozofskim razlikama, bio je uveren u njihov Saturnov afinitet i božansku providnost njegovog dolaska. Lorenco je podržavao i štitio Đovanija do svoje smrti 1492. godine. Ubrzo nakon ovog boravka u Firenci, Piko je otputovao na put u Rim, gde je nameravao da objavi svojih 900 teza i pripremi se za kongres učenih ljudi iz cele Evrope kako bi raspravljao sa njima. Zaustavivši se u Areceu, upetljao se u ljubavnu vezu sa suprugom jednog od rođaka Lorenca de Medičija, što ga je zamalo koštalo života. Đovani je pokušao pobeći sa ženom, ali suprug ga je uhvatio, ranio i bacio u zatvor. Pušten je tek nakon intervencije samog Medičija. Ovaj incident je pokazatelj Đovanijevog često smelog temperamenta. Pico je proveo nekoliko meseci u Peruđi i obližnjoj Frati, oporavljajući se od povreda. Tamo je, kako je napisao Fičinu, „božansko proviđenje ... dovelo je do toga da su neke knjige pale u moje ruke. To su kaldejske knjige ... Esdrasa, Zoroastera i Melčiora, orlaci mudraca, koji sadrže kratko i suvo tumačenje kaldejske filozofije, ali punu misterije. „I u Peruđi je Pico bio upoznat sa mističnom hebrejskom kabalom koja ga je očarala, kao i pokojni klasični hermejski pisci, poput Hermesa Trismegistusa. Smatralo se da su Kabala i Hermetika u Pikovo vreme bile drevne koliko i Stari zavet. Najoriginalnija od njegovih 900 teza odnosila se na Kabalu . Kao rezultat toga, postao je osnivač tradicije poznate pod nazivom Kristijana Kabala, koja je postala centralni deo ranog modernog zapadnog ezoterizma. Pikoov pristup različitim filozofijama bio je ekstremni sinkretizam, postavljajući ih paralelno, tvrdi se, umesto da pokušava da opiše istoriju razvoja. Piko je svoje ideje uglavnom bazirao na Platonu, kao i njegov učitelj Marsilio Fičino, ali zadržao je duboko poštovanje prema Aristotelu. Iako je bio produkt studia humanitatis, Piko je bio ustavno eklektičan i u nekim je aspektima predstavljao reakciju protiv preuveličavanja čistog humanizma, braneći ono što je smatrano najboljim od srednjovekovnih i islamskih pripovedača, kao što su Ibn Rušd i Ibn Sina, a o Aristotelu u čuvenom dugom pismu Ermolau Barbarou 1485. godine. Piko je uvek bio cilj da pomiri škole Platona i Aristotela, jer je verovao da koriste različite reči da bi iskazali iste koncepte. Možda su ga iz tog razloga prijatelji zvali „Princeps Konkordije“ ili „Princ Harmonije“. Slično tome, Piko je verovao da i obrazovana osoba treba da proučava hebrejske i talmudske izvore i hermetike, jer je mislio da oni predstavljaju isti koncept Boga koji se vidi u Starom zavetu, ali različitim rečima. Završio je svoju „Oraciju o dostojanstvu čoveka“ tako da bude nastavak 900 teza i otputovao je u Rim kako bi nastavio svoj plan odbrane. Objavio ih je zajedno u decembru 1486. kao „Conclusiones philosophicae, cabalasticae et theologicae“, i ponudio je da plati troškove svim učiteljima koji su došli u Rim da bi javno raspravljali o njima. Želeo je da debata počne 6. januara, što je, kako je primetio istoričar Stiven Farmer, praznik Bogojavljenja i „simboličan datum predaje poganskih roda Hristu u licima Vašim“. Nakon što je na vrhuncu rasprave izašao pobedonosno, Piko je planirao ne samo simbolično pristajanje paganskih mudraca, već i obraćenje Jevreja kad su shvatili da je Isus istinska tajna njihovih tradicija. Prema Farmeru, Piko je možda bukvalno očekivao da će se „njegova Vatikanska rasprava završiti tako što se četvorica konjanika apokalipse probijaju kroz rimsko nebo“. U februaru 1487. papa Inoćentije VIII zaustavio je predloženu raspravu i osnovao komisiju za preispitivanje pravičnosti 900 teza . Iako je Piko odgovorio na ove optužbe, osuđeno je trinaest teza. Piko je pismeno pristao da ih povuče, ali nije se predomislio u njihovoj valjanosti. Na kraju je svih 900 teza osuđeno. Nastavio je da piše apologiju braneći ih, a Apologia J. Pici Mirandolani, Concordiae comitis, objavljenu 1489. godine, posvetio je svome zaštitniku Lorencu . Kada se papa upoznao sa širenjem ovog rukopisa, osnovao je inkvizacijski sud, prisiljavajući Pika da se odrekne Apologije, pored svojih osuđenih teza, koje je pristao da učini. Papa je osudio 900 teza kao: „U delu o jereticima, deo o cvatu jeresi; nekoliko navođenja je uvredljivo i skandalozno za pobožne uši; veći deo napisanog nema nikakvu vrednost, već samo ponavlja greške paganskih filozofa... ostatak raspaljuje drskost Jevreja; nekoliko delova, na kraju, pod izgovorom `prirodne filozofije`, favorizuje umetnost [tj., magija] koja je neprijatelj katoličke vere i ljudske rase.“ Ovo je prvi put da je štampana knjiga zabranjena od strane crkve, a skoro svi primerci su spaljeni. Piko je pobegao u Francusku 1488. godine, gde ga je na zahtev papinskih nuncija, uhapsio Filip II, vojvoda od Savoja, i zatvorio u Vensen . Zagovorom nekoliko italijanskih knezova - podsticajem Lorenca de Medičija - kralj Karlo VIII ga je pustio na slobodu, a papa je nagovoren da dozvoli Piku da se preseli u Firencu i da živi pod Lorencovom zaštitom. Ali on nije bio očišćen od papinskih cenzusa i ograničenja sve do 1493. godine, nakon pristupanja Aleksandra VI (Rodriga Borgia) papskom prestolu. Ovakvo iskustvo je duboko uzdrmalo Đovanija Pika dela Mirandolu. Pomirio se sa Savonarolom, koji mu je ostao vrlo blizak prijatelj. Upravo na Đovanijev nagovor, Lorenco je pozvao Savonarola u Firencu. Ali Đovani se nikada nije odrekao svojih sinocističkih uverenja. Naselio se u vili u blizini Fjezola što mu je omogućio Lorenco, gde je napisao i objavio Heptaplus id est de Dei creatoris opere (1489) i Jedan od bića (1491). Ovde je napisao i svoje drugo najslavnije delo, „Disputationes adversus astrologiam divinicatrium“ ( Traktat protiv prediktivne astrologije ), koje je objavljeno tek nakon njegove smrti. U njemu je Đovani kiselo osudio determinističke prakse astrologa svog vremena. Nakon smrti Lorenca de Medičija, 1492. godine, Đovani se preselio u Feraru, iako je nastavio da posećuje Firencu. U Firenci je politička nestabilnost dovela do sve većeg uticaja Savonarole, čija je reakcionarna opozicija renesansnoj ekspanziji i stilu već dovela do sukoba sa porodicom Mediči (oni su na kraju bili proterani iz Firence) i dovešće do veleprodajnog uništavanja knjiga i slika. Ipak, Piko je postao sledbenik Savonarola. Odlučan da postane monah, odbacio je svoje nekadašnje zanimanje za egipatske i kaldejske tekstove, uništio sopstvenu poeziju i poklonio bogatstvo. Smrt Godine 1494, u 31. godini, Piko umire pod misterioznim okolnostima zajedno sa svojim prijateljem Anđelom Ambroginijem. Proširile su se glasine da ga je otrovao njegov lični sekretar jer je Piko postao vrlo blizak sa Savonarolom. Sahranjen je zajedno sa Đirolamom Benivinijem u San Marku a posmrtnu svečanost priredio je Savonarola. Fičino je zapisao: „Naš dragi Piko napustio nas je istog dana kada je Karlo VIII ušao u Firencu a suze pisama nadoknadile su radost ljudi. Bez svetla koje je doneo kralj Francuske, Firenca verovatno nije videla mračniji dan od onog kad se ugasilo svetlo Mirandole. Tela Ambroginija i Pika ekshumirana su 2007. godine iz crkve San Marka u Firenci kako bi se utvrdili uzroci njihove smrti. Forenzički testovi pokazali su da su i Ambrogini i Piko verovatno umrli od trovanja arsenom, verovatno po nalogu Lorencovog naslednika, Pjera de Medičija. Pisanje U Besedi o dostojanstvu čoveka (1486), Piko je opravdao važnost ljudske potrage za znanjem u neoplatonskom okviru. Beseda je takođe služila kao uvod u Pikovih 900 teza za koje je verovao da pružaju potpunu i dovoljnu osnovu za otkrivanje svih saznanja, pa samim tim i model za uspon čovečanstva u lancu bivanja. 900 teza su dobar primer humanističkog sinkretizma, jer je Piko kombinovao platonizam, neoplatonizam, aristotelizam, hermetizam i kabalu. Uključene su i 72 teze koje su opisivale ono što je Piko smatrao kompletnim sistemom fizike. Pikovo delo O besmrtnosti (Pariz, 1541) i druga dela razvili su doktrinu da se čovekovo vlasništvo besmrtne duše oslobodilo od hijerarhijske staze. Piko je verovao u univerzalno pomirenje, jer je jedna od njegovih 900 teza bila „Smrtni greh konačnog trajanja nije zaslužan za večnu već samo vremensku kaznu.“ bila je među tezama koje je papa Inoćentije VIII izrekao heretično u svom iskazu od 4. avgusta 1487. U O besmrtnosti on piše da je „ljudsko zvanje mistično zvanje koje se mora realizovati na način koji ima tri faze, a koji podrazumeva nužno moralnu transformaciju, intelektualno istraživanje i konačno savršenstvo u identitetu s apsolutnom stvarnošću. Ova paradigma je univerzalna, jer se može uvući u svaku tradiciju.“ Deo njegovog Disputationes adversus astrologiam divinatricem objavljen je u Bolonji, nakon njegove smrti. U ovoj knjizi Piko iznosi argumente protiv prakse astrologije koja je vekovima imala ogroman odjek, sve do našeg vremena. Na Disputationes adversus astrologiam divinatricem utiču argumenti protiv astrologije koju je zagovarao jedan od njegovih intelektualnih junaka, Augustin Hipo, a takođe i srednjovekovna filozofska priča od Ibn Tufejla, koja je promovisala autodidaktizam kao filozofski program. Pikov antagonizam prema astrologiji izgleda uglavnom proizilazi iz sukoba astrologije sa hrišćanskim predodžbama o slobodnoj volji. Ali Pikovi argumenti nadmašili su Fičinove prigovore, koji je i sam bio astrolog. Rukopis je nakon Pikove smrti uredio da objavi njegov nećak Đovani Frančesko Piko dela Mirandola, strastveni sledbenik Savonarole, i možda je izmenjen da bi bio snažnije kritikovan. Ovo bi možda moglo objasniti činjenicu da je Fičino podržao rukopis i sa oduševljenjem ga odobrio pre njegovog objavljivanja. Na početku svoje karijere, Piko je napisao Commento sopra una canzone d`amore di Girolamo Benivieni, u kojoj je objavio da ima plan da napiše knjigu pod nazivom Poetica Theologia: Mišljenje je starih teologa da se božanski subjekti i misterije ne mogu brzo otkriti... Egipćani su u svojim hramovima gradili sfinge, ni zbog čega drugog nego da bi ukazali na božanske stvari, a čak i kad se te stvari provlače kroz pisanje, moraju biti prekrivene zagonetnošću... Kako je to urađeno od strane latinskih i grčkih pesnika biće objašnjeno u knjizi Poetica Theologia. –  Commento, Libro Terzo, opis 11, Stanza Nona Pikov Heptaplus, mistično-alegorijsko izlaganje o stvaranju prema sedmom Biblijskom smislu, razrađuje ideju da različite religije i tradicije opisuju istog Boga. Knjiga je napisana u njegovom karakterističnom apologetika i polemičnom stilu: Ako se slažu s nama u bilo čemu, trebalo bi da naložimo Jevrejima da ostanu uz antičku tradiciju svojih očeva; ako se negde ne slažu s nama, tada kao katoličke legije treba da izvršimo napad na njih. Ukratko, šta god da otkriju suprotno istini Jevanđelja, moramo im se suprotstaviti koliko god je to u našoj moći, a dok god pronalazimo istinu moramo je skinuti sa tereta sinagoge, kao pogrešnog nosioca, nas, legitimnih Izraelaca. –  Heptaplus, proglas 3. ekspoziciji U delu De ente et uno ima objašnjenja nekoliko odlomaka Mojsija, Platona i Aristotela. To je pokušaj pomirenja između platonskih i aristotelovskih spisa o relativnim mestima bića i „onoga „i odbacivanje oprečnih argumenata. Na italijanskom jeziku napisao je imitaciju Platonovog simpozijuma. Njegova pisma (Aureae ad familiares epistolae, Pariz, 1499) važna su za istoriju savremene misli. Mnogo izdanja njegovih celih dela u šesnaestom veku u dovoljnoj meri dokazuju njegov uticaj. Drugi zloglasni tekst Đovanija Piko dela Mirandole je De omnibus rebus et de quibusdam aliis, „Od svih stvari koje postoje i malo više“, koji se spominje u nekim zapisima o utopiji Tomasa Mora i izruguje se naslovu Lukrecijeve „De_rerum_natura“ Đovani Piko dela Mirandola – Govor o dostojanstvu čovekovom Italijanski filozof i pesnik, Đovani Piko dela Mirandola (Giovanni Pico della Mirandola), raspravu „Govor o dostojanstvu čovekovom“ napisao je 1486. godine, u dvadeset četvrtoj godini života. U ovom, za mnoge jednom od najboljih dela renesansne filozofije, Piko dela Miradola raspravlja o čovekovom oduhovljenju, jedinom i pravom dostojanstvu ljudskog bića. Taj put on započinje etikom, koja obuzdava strasti i niske nagone, a iza nje smešta dijalektiku, koja oslobađa um od mraka svake vrste. Združene, etika i dijalektika čiste dušu i čine je prijemčivom za metafiziku, a ona čoveku omogućava stupanje na poslednju stepenicu: spoznaju Boga i kosmosa. Jakob Burkhart u svojoj poznatoj knjizi Kultura renesanse u Italiji piše da je ovo jedno od najplemenitijih dela koje baštinimo iz renesanse, a Eugenio Garin u ovom spisu vidi vrhunac duhovnog oblikovanja mladog filozofa. Odlomci iz dela Kako propovedaju svete misterije, Serafimi, Heruvimi i Prestoli zauzimaju uzvišena mesta. Ognjem ljubavi gori Serafim. Sjajem uma blista Heruvim. Na valjanost suđenja sve polaže Prestol. Ako mi, dakle, posvetivši se delatnom životu, primimo na sebe brigu o svetovnim poslovima pravedno ih ispitujući, onda ćemo se, kao i Prestoli, dokazati u nepokolebljivoj postojanosti. A činimo li, pak, tako da dokoni od delovanja posmatramo u stvaranju Stvoritelja, u Stvoritelju stvaranje, pa je motrenje sva naša delatnost, onda smo sa svih strana obasjani svetlošću heruvimskom. Ako li, ipak, gorimo ljubavlju prema Stvoritelju samome, tada ćemo se od njegova ognja zapaliti iznenadno kao prilika serafimska. *** Nečistome je greh dotaknuti čisto, kako to stoji u misterijama. A šta su ovde „noge“, šta su ovde „ruke“? Svakako je „noga“ duše onaj njen najprezreniji deo kojim se ona o materiju opire kao o tlo, sposobnost, da kažem, njena da neguje i hrani i potpaljuje čulnost i da bude učiteljica raspusnog bluda. A „rukama“ duše zašto da ne zovemo njenu srditost koja, jer je robinja pohlepe – za nju se i bori, pa pljačkašica, po prašini i po vrućini otima plen kojim se duša leškareći u hladu časti. Te „ruke“, te „noge“, to je sav taj čulni deo, u kome se nalaze mamci telesni što obavijaju dušu, a koji je, kako se kaže, za grlo stežu, e njih ćemo oprati filozofijom morala, tom živom vodom, da od merdevina onih ne bismo bili odgurnuti kao neposvećeni i neočišćeni. *** Uistinu je, poštovani Oci, mnogostruk taj razdor u nama. Unutrašnjih teškoća imamo u kući svojoj i to težih nego što su građanski ratovi. Ako, ipak, ne bismo hteli da to i dalje tako bude, nego bismo se predali težnjama za takvim mirom koji nas blaženo uzvisuje dotle da nas među izabranike Gospodove uvršćuje, onda će zauzdanje i umirenje u nama pre svega i svakako postići filozofija morala. Ona će, zatraži li naš čovek tek primirje od neprijatelja svojih, ukrotiti divlje nasrtaje mnogoćudne životinje i lavovsku spremnost na boj, bes i obest. A ukoliko budemo, pažljivije za sebe brinući, poželeli blagodat trajnog mira, ona će nam u pomoć priskočiti i naše težnje izdašno ispuniti. *** Dijalektika će pomiriti čete našeg zdravog razuma kad, zavedene lažima silogizama, uznemireno stanu da srljaju po bojnom polju radi svađa i krivih govora. *** Filozofija prirode će smiriti svađe i neslaganja mišljenja koja nam uznemirenu dušu, otud i odovud zlostavljaju, rastržu i razdiru. MG124 (N)

Neotpakovane u originalnoj zaštitnoj kutiji! Biblioteka LOGOS 1–7 (treće kolo, knjige XIV–XX) Povez: tvrdi Izdavač: Veselin Masleša, Sarajevo 1. Arnold Gehlen – ČOVJEK 2. Čedomil Veljačić – PJESME PROSJAKA I PROSJAKINJA 3. Teodor Adorno – TRI STUDIJE O HEGELU 4. Aleksandar Kožev – KAKO ČITATI HEGELA 5. Đerđ Lukač – TEORIJA ROMANA 6. Moris Merlo Ponti – FENOMENOLOGIJA PERCEPCIJE 7. Seren Kjerkegor – ILI-ILI Seren Kjerkegor (5. maj 1813 – 11. novembar 1855), bio je danski filozof, teolog i pjesnik. Njegova filozofija se smatra prvim oblikom egzistencijalističke filozofije. Kjerkegor je žestoko kritikovao hegelijanizam svoga vremena i ono što je on smatrao formalnostima hrišćanske crkve. Najveći deo njegovog dela, bavi se religijskim problemima kao što su priroda vere, problemima hrišćanske Crkve kao institucije, hrišćanskom etikom i uopšte teologijom, ali i emocijama i osećanjima ličnosti koja se afirmiše kroz različite odluke u životu. Svoje rano delo je pisao pod različitim pseudonimima kroz osobene poglede i kompleksnu dispoziciju dijaloga. Biografija Seren Obi Kjerkegor rodio se 5. maja 1813. godine u Kopenhagenu. Njegov lični život obeležili su događaji koje je dansko društvo smatralo skandaloznima, a tu spadaju: porodična mitologija, raskid veridbe s Reginom Olsen, napad satiričnog lista, , Gusar“ na Serena i istupi filozofa protiv Crkve. Serenov otac, Mikal, poticao je iz siromašne porodice. U mladosti je u neobično teškim uslovima čuvao ovce, i tako je prokleo Boga zbog svoga teškog života. To je osnov prvog porodičnog mita. Tumačeći svoj greh po Starom zavetu, otac je smatrao da će Bog zbog njegova prestupa kažnjavati celu porodicu, te je decu vaspitao u duhu verskog fanatizma. Poslat u Kopenhagen kada mu je bilo 12 godina otac budućeg filozofa se brzo osamostalio i obogatio. Mladi Seren je, međutim, gotovo celokupnu imovinu koju je nasledio od oca utrošio na štampanje knjiga, a poslednju paru namenio je za štampanje anticrkvenih letaka, koji su izlazili pod zajedničkim nazivom „Trenutak“. Osnov drugog porodičnog mita je to što je Serenova majka bila druga žena njegovog oca. Venčali su se godinu dana posle smrti njegove prve žene, a četiri meseca kasnije se rodilo njihovo prvo dete. Po religijskom moralu - zgrešili su. U drugom braku otac je imao sedmoro dece, od kojih je Seren bio najmlađi. Majka i petoro dece, od koji četvoro nisu čak ni dočekali 33 godine - Hristov vek, umrli su, iz čega je Kjerkegorov otac zaključio da je to božja kazna zbog počinjenog greha. Sumorna atmosfera u kući uzrok je što Seren nije u roku završio teološke studije, koje je započeo 1830. godine. Kao dvadesettrogodišnjak seli se iz kuće i vodi raspusan život, iako je otac više puta pokušavao da ga vrati sa grešnog puta. Iznenadna očeva smrt 1838. godine navela ga je da završi prekinute studije. Završne ispite polaže 1840. godine, a već sledeće godine završava disertaciju pod naslovom „O pojmu ironije“. Završetak njegovih studija se vremenski poklapa sa „Regininim slučajem“. Septembra 1840. godine Seren se verio s Reginom Olsen, a posle nepunih godinu dana raskida veridbu. Pojedinostima i uzrocima raskida posvetio je celo poglavlje knjige „Stadijumi na životnom putu“, pod naslovom „Kriv? Nekriv? Istorija patnje. Psihološki eksperiment“. Posle boravka u Berlinu, gde je slušao predavanja Šelinga, koja su ga brzo razočarala, počinje razdoblje stvaralačke euforije, koje traje od 1843. do 1846, odnosno do godine u kojoj je Kjerkegor očekivao svoju smrt. Najpre je objavio knjigu pod antihegelovskim naslovom „Ili-ili“, koja se pojavila pod pseudonimom Viktor Eremit. Knjiga prikazuje dva tipa života: estetski, slobodan od odgovornosti, i etički, u kome se čovek podređuje zahtevima društvenog života. Završni deo knjige sadrži i propoziciju religijskog tipa života. Između tih tipova života nema kompromisa. Postoji alternativa: ili, ili. Ubrzo potom pojavila se knjiga „Ponavljanje“, izdata pod pseudonimom Konstantin Konstantinus. Istovremeno pojavila se knjiga „Strah i drhtanje“, koju je objavio pod pseudonimom Johanes de Silencio. Obe knjige se dopunjavaju predstavljajući događaj u literaturi i filozofiji, a kroz obe knjige se takođe provlači i problem Regine i oca. Potom Kjerkegor piše „Filozofske mrvice“ i „Završni nenaučni postskriptum uz filozofske mrvice“. U filozofskom pogledu to su njegove najvažnije knjige. „Pojam strepnje“, naredna knjiga, sadrži psihološku interpretaciju bespredmetne strepnje, kao i njenu konfrontaciju sa dogmom prvog greha. Tokom devet godina koje su usledile posle datuma očekivane smrti napisao je jedva tri knjige. Na samrtnoj postelji je završio pisanje „Dnevnika“, koji je imao čak 2845 strana. Ovaj najveći danski filozof poslednje dane proveo je u bolnici u kojoj je umro 11. novembra 1855. godine. Na nadgrobnom spomeniku uklesan je, u skladu sa filozofovom željom, stih iz Brorsonove crkvene pesme: „-{Det er en liden tid, saa har jeg vunden...}-“ Kjerkegorov značaj za razvitak evropske filozofije uopšte postao je vidljiv tek početkom prošlog veka, a najveći je uticaj imao na razvitak egzistencijalističke misli dvadesetih i tridesetih godina, koji se održao sve do naših dana. Teodor Adorno (nem. Theodor W. Adorno, u stvari nem. Theodor Ludwig Wiesengrund; Frankfurt, 11. septembar 1903 — Vjež, 6. avgust 1969) je bio njemački filozof, mislilac društva, sociolog, muzikolog i kompozitor. Jedan od najvažnijih njemačkih intelektulaca u posljeratnom periodu, kao i jedan od začetnika Kritičke teorije i aktivni učesnik Frankfurtske škole. Sarađivao je u značajnom časopisu Zeitschrift für Sozialforschung, koji je izdavao Institut za socijalna istraživanja. Godine 1931. habilitirao je radom: Kjerkegor. Konstrukcija estetičkog. Godine 1934. emigrirao je iz nacističke Nemačke, prvo u Englesku i zatim u SAD. Godine 1949. vratio se u Frankfurt gde je obavljao dužnosti profesora filozofije i sociologije na Frankfurtskom univerzitetu i dužnost direktora Instituta za socijalno istraživanje. Šezdesetih godina 20. vijeka, Adorno žestoko kritikuje filozofiju nauke Karla Popera i filozofiju egzistencije Martina Hajdegera. Jedan od bitnih socijalnih filozofa poslije 1970, Jirgen Habermas, bio je Adornov student i asistent. Širok obim Adornovih uticaja počiva u interdisciplinarnom karakteru njegovih istraživanja, uticaju Frankfurtske škole kojoj je pripadao, kao i u potpunoj i detaljnoj analizi Zapadne filozofske tradicije, počev od Kanta pa naovamo i na kraju, njegove radikalne kritike savremenog Zapadnog društva. Igrao je odlučujuću ulogu u socijalnoj teoriji i bio jedan od vodećih lidera prve generacije teoretičara Kritičke teorije. Veoma značajna su njegova djela iz epistemologije, etike i socijalne filozofije, kao i ona iz estetike, muzikologije i teorije kulture, koja ostavljaju snažan uticaj na kasnije postmodernističke filozofe i teoretičare. Rođen 11. septembra, 1903. godine, kao Teodor Ludvig Vizengrund (Theodor Ludwig Wiesengrund), živio je u Frankfurtu na Majni prve tri i posljednje dvije decenije svog života. Bio je sin jedinac trgovca vina jevrejskog porijekla i muzičarke italijansko-rimokatoličkog porijekla. Adorno je studirao filozofiju kao štićenik kantovca Hansa Kornelijusa i muziku sa Albanom Bergom. Završava svoje djelo iz estetike, Habilitationsschrift on Kierkegaard, 1931. godine, pod tutorstvom hrišćanskog socijaliste Paula Tiliha. Poslije samo dvije godine, kao univerzitetski instruktor (Privatdozent), biva izbačen s posla od strane nacističkih vlasti, zajedno sa ostalim profesorima jevrejskog porijekla i političkim ljevičarima. Poslije nekoliko godina, uzima majčino prezime Adorno kao glavno, a očevo jevrejsko, koristi samo kao srednji inicijal. Napušta Njemačku u proljeće 1934. godine. Za vrijeme epohe nacizma, boravi u Oksfordu, Njujorku i južnoj Kaliforniji. U to vrijeme je napisao više knjiga po kojima kasnije postaje poznat: Dijalektika prosvjetiteljstva (zajedno sa Maks Horkhajmerom) 1947., Filozofija nove muzike 1949., Minima moralija 1951., Studije o Huserlu i filozofijskim antinomijama 1956., Uvod u sociologiju muzike 1962. Tri studije o Hegelu 1963., Negativna dijalektika 1966., Žargon autentičnosti 1964., Estetička teorija 1970.,i Autoritativna ličnost (projekat u saradnji), . Iz tog vremena su i njegove provokativne kritike masovne kulture i njene industrije. Vrativši se u Frankfurt 1949, da bi preuzeo poziciju na katedri filozofije, Adorno je ubrzo postao vodeći njemački intelektualac i centralna figura Instituta socijalnih istraživanja. U svojstvu javnog intelektualca, učestvovao je u mnogobrojnim radio i televizijskim programima na teme iz filozofije, društva, obrazovanja i umjetnosti. Kritička teorija Adorno je dao značajan doprinos razvoju kritičke teorije, dijalektičkog, istorijskog pristupa i razmišljanja i pisanja, koji je bezuslovno imao za cilj da otkrije greške (aporije) dominirajućih naučno-filozofskih, empiričkih i pozitivističkih tekućih metoda. Godine 1961. u Tibingenu, ušao je u takozvani „pozitivistički spor” sa, između ostalih, Karlom Poperom i Jirgenom Habermasom. Ono što je Adorno zastupao bio je tek nastavak njegove neprekidne dvostruke kritike, odnosno kritike redukcionističkog ili eliminativističkog metoda, s jedne, i pretjerano utemeljene ili isuviše sigurno utemeljene totalizirajuće metafizike, s druge strane. (Sa potonjim, obično je povezivao rad Hajdegera i poslijeratnih Hajdegerijanaca.) Njegov rad u estetičkoj teoriji odražavao je istovjetan, dvostruki kritički cilj. Projekti u saradnji Po temperamentu više blizak usamljenim misliocima i kompozitorima modernog doba, Adornovu misao su oblikovali pojmovi kao što su izgnanstvo i otuđenost. Uprkos tome, ne može ga se smatrati izolovanim i ezoteričnim misliocem, pošto je veći dio njegovog djela nastao u saradnji sa drugim kolegama, vrlo često kao projekat pod pokroviteljstovm javnih istraživačkih institucija. Kao jedan od vodećih članova frankfurtskog Instituta za socijalna istraživanja, sarađivao je sa njegovim osnivačem Maksom Horkhajmerom, ali i sa drugim članovima instituta kao što su Valter Benjamin i Leo Loventhal. Filozofija Zajedno sa Horkhajmerom, Adorno definiše filozofsku orijentaciju Frankfurtske škole, kao i njenih istraživačkih projekata u različitim oblastima društvenih nauka. Pošto je bio izuzetan pijanista i kompozitor, Adorno se na prvom mjestu koncentrisao na teoriju umjetnosti i kulture, radeći, kroz veliki broj eseja napisanih 1930-ih godina, na razvoju jedne materijalističke, (ali u isto vrijeme neredukcionističke), teorije muzike i umjetnosti. Pod uticajem Valtera Benjamina, Adorno je usmjerio svoju pažnju na razvoj jednog mikrološkog tretmana kulturnih proizvoda u kojem su isti posmatrani kao konstelacije istorijskih i društvenih sila. Pisao je na teme metafizike, epistemologije, političke filozofije, etike, istorije filozofije i filozofije istorije. Najpoznatiji je po tome što je pokušao da otkrije zamršeni istorijski i dijalektički odnos između filozofije, društva i umjetnosti, odnosno između filozofije, sociologije i estetičke teorije. Dijalektika prosvjetiteljstva Kako se razvijala njegova saradnja sa Horkhajmerom, Adorno se sve više interesovao za problem autodestruktivne dijalektike modernističkog razuma i slobode. Pod uticajem što je tada izgledalo kao neodloživa pobjeda nacizma u Evropi, ta analiza je usmjerena na „povezanost mita i razuma”. U Dijalektici prosvjetiteljstva (1941. godine), Adorno tvrdi da je instrumentalistički razum spreman da obeća autonomiju subjekta naspram sila prirode, jedino po cijenu njegovog ponovnog ropstva kroz vlastitu represiju impulsa i motivacije. Jedini način da se izbjegne ta vrsta autopodređivanja je preko „diferencijalne misli”, koja se nalazi u sjedinjujućim tendencijama jednog nereprezentativnog razuma. Ta autodestruktivna dijalektika je predstavljena preko upečatljive slike vezanog Odiseja na svom brodu, kako bi preživio susret sa sirenama. U početku, Adorno je vjerovao da jedna pozitivna analiza prosvjetiteljstva može spasiti tu vrstu genealogije modernističkog razuma, ali nikad nije stigao da razvije ideju. Umjesto toga, sve se više usmjeravao na jednu pesimističku analizu rastuće konkretizacije modernog života i mogućnosti jednog „u potpunosti administriranog društva”. Teorija estetike Adorno tvrdi da jedna „autonomna umjetnost” može slomiti uspostavljenu stvarnost i negirati iskustvo konkretizacije koja prevladava savremenim društvom. U Teoriji estetike (1970. godine), razvio je ideju jedne autonomne umjetnosti u okviru koncepta estetičke forme ili sposobnosti umjetnosti za unutrašnju organizaciju same sebe, kako bi se restrukturisali postojeći šabloni misli. Autentično umjetničko djelo stiče jednu vrstu „vrijednosne istine”, kroz svoju sposobnost da predoči našoj svijesti društvene kontradikcije i antinomije (protivrječnosti). Negativna dijalektika U Negativnoj dijalektici (1966. godine), Adorno nudi jedan generalni tretman socijalne kritike pod „fragmentarističkim” uslovima modernističke racionalizacije i dominacije. Ovaj i drugi slični eseji socijalne kritike, imali su jak uticaj na dalju kritiku kulture, naročito analiza popularne kulture i industrije kulture koju Adorno ovdje posmatra. Mjesto u istoriji filozofije Adorno je smješten u okviru Kontinentalne filozofske tradicije i smatran jednim od velikih intelektualaca i mislioca 20. vijeka. Njegova sabrana djela se sastoje iz 23 knjige. Adornova filozofija se obično smatra neprekidnim dijalogom sa tri prethodna njemačka filozofa: Hegelom, Marksom i Ničeom. Takođe, njegovo angažovanje u Institutu za socijalna istraživanja ima presudan uticaj u uobličavanju njegove filozofije. Institut za socijalna istraživanja je uspostavljen 1923. godine na Frankfurtskom univerzitetu. Institut, ili Frankfurtska škola kako je kasnije postao poznat, je bio interdisciplinarna institucija gdje su se okupljali stručnjaci iz ekonomije, političkih nauka, teorije prava, psihoanalize i studije kulturnih fenomena kao što su muzika, film, i masovna kultura. filozofija nove muzike frankfurtska skola tomas man doktor faustus esej o eseju... Moris Merlo-Ponti (franc. Maurice Merleau-Ponty; 14. mart 1908. – 3. maj 1961) bio je francuski fenomenološki filozof, pod snažnim uticajem Edmunda Huserla i Martina Hajdegera. Najviše ga je zanimala proizvodnja značenja u ljudskom iskustvu i pisao je mnogo o percepciji, umetnosti i politici. Bio je u uredničkom odboru levičarskog magazina Les Temps Modernes, koji je 1945. osnovao Žan-Pol Sartr. U srcu Merlo-Pontijeve filozofije je argument o fundamentalnoj ulozi koju percepcija ima u razumevanju sveta, kao i u odnošenju prema svetu. Kao i drugi fenomenolozi, Merlo-Ponti je izrazio svoja filozofska stanovišta pišući o umetnosti, literaturi, lingvistici i politici. Bio je jedini značajni fenomenolog prve polovine dvadesetog veka koji se u velikoj meri bavio i naukama, posebno deskriptivnom psihologijom. Kroz ovaj angažman je njegovo pisanje postalo uticajno i značajno za skorašnji projekat naturalizacije fenomenologije, u kom fenomenolozi koriste rezultate iz psihologije i kognitivnih nauka. Merlo-Ponti je naglasio značaj tela kao primarnog mesta saznanja sveta, što je predstavljalo korektiv dugoj filozofskoj tradiciji označavanja svesti kao izvora znanja. Takođe je značajan i njegov uvid da telo i opažaji ne mogu biti zasebno posmatrani. Artikulacija primarnosti telesnosti odvela ga je od fenomenologije ka onome što je nazvao „indirektnom ontologijom“ ili ontologijom „mesa sveta“ (la chair du monde), koju pominje u svom poslednjem nezavršenom delu Vidljivo i nevidljivo, i u svom poslednjem objavljenom eseju „Oko i um“. Merlo-Ponti je rođen 1908. u Rošfor-sir-Meru, u Primorskom Šarantu, u Francuskoj. Njegov otac je umro 1913. godine, kad je Merlo-Ponti imao pet godina. Nakon gimnazije „Luj Veliki“ u Parizu, Moris Merlo-Ponti je upisao prestižni Ekol Normal Superior, gde je studirao zajedno sa Sartrom, Simon de Bovoar i Simon Vej. Diplomirao je filozofiju 1930. godine. Merlo-Ponti je najpre predavao u Šartru, pa je postao tutor u Ekol Normal Superior, gde je odbranio doktorat zasnovan na dve značajne knjige: Struktura ponašanja (1942) i Fenomenologija percepcije (1945). Nakon profesure na Univerzitetu u Lionu između 1945. i 1948, Merlo-Ponti je predavao dečiju psihologiju i obrazovanje na Sorboni od 1949. do 1952. godine. Bio je dekan na Filozofskom fakultetu na Kolež de Fransu od 1952. do svoje smrti 1961, i bio je najmlađa osoba koja je izabrana za dekana. Pored predavanja, Merlo-Ponti je takođe bio politički urednik u časopisu Les Temps modernes od njegovog osnivanja u oktobru 1945. do decembra 1952. godine. U mladosti je čitao Marksa, a Sartr je čak tvrdio da ga je Merlo-Ponti preobratio u marksizam. Njihovo prijateljstvo se završilo nakon sporenja, jer je Merlo-Ponti izgubio iluzije o komunizmu, dok je Sartr nastavio da ih podržava. Merlo-Ponti je iznenada umro od šloga 1961, sa 53 godine, navodno dok je pripremao predavanje o Dekartu. Sahranjen je na groblju Per Lašez u Parizu. Svest U svojoj Fenomenologiji percepcije (prvo objavljenoj na francuskom 1945), Merlo-Ponti je razvio koncept tela-subjekta kao alternativu kartezijanskom „kogitu“. Ova distinkcija je posebno značajna jer Merlo-Ponti shvata suštinu sveta egzistencijalno. Svest, svet i ljudsko telo kao spoznajna stvar su zamršeno povezane i međusobno „angažovane“. Fenomenalna stvar nije nepromenjivi objekat prirodnih nauka, već je u uzajamnoj vezi sa našim telom i njegovim senzorno-motornim funkcijama. Zauzimanje i „bivanje-sa“ (communing with, Merlo-Pontijeva fraza) senzibilnim kvalitetima na koje nailazi, telo kao ovaploćena subjektivnost intencionalno elaborira stvari u okviru uvek prisutnog okvira sveta, koristeći svoje unapred svesno, prepredikativno razumevanje sastava sveta. Elaboracija je „neiscrpna“ (žig svake percepcije prema Merlo-Pontiju). Stvari su ono što telo može da obuzme, dok je to obuzimanje po sebi funkcija naše konaturalnosti sa stvarima sveta. Svet i osećaj sopstva su pojavni fenomeni u nezavršenom procesu „postajanja“. Esencijalna parcijalnost našeg viđenja stvari, njihova datost samo u određenoj perspektivi i u određenom momentu u vremenu ne sputava njihovu realnost, već ih upravo suprotno uspostavlja, jer ne postoji drugi način da stvari zajedno budu prisutne sa nama i sa drugim stvarima do „Abschattungen“ (skice, blede konture). Stvar nadmašuje naše viđenje, ali se manifestuje tačno kroz prezentovanje sebe nizu mogućih viđenja. Objekat percepcije je imanentno vezan za svoju pozadinu sponom smislenih odnosa među objektima u svetu. Zbog toga što je objekat neodvojivo u svetu smislenih odnosa, svaki objekat reflektuje drugi (u stilu Lajbnicovih monada). Kroz učešće u svetu - bivanje-u-svetu - onaj koji spoznaje prećutno doživljava sve perspektive tog objekta koje dolaze iz stvari koje ga okružuju u nekoj sredini, kao i potencijalne perspektive koje taj objekat ima na bića oko njega. Svaki objekat je „ogledalo svih stvari“. Naša percepcija objekta kroz sve perspektive nije propozicionalna, ili jasno razgraničena percepcija. To je pre dvosmislena percepcija zasnovana na telesnom primordijalnom učešću i razumevanju sveta i značenja koja konstituišu perceptualnu celinu. Tek nakon što smo integrisani u okruženje kako bismo mogli da spoznamo objekte po sebi, možemo da usmerimo pažnju ka pojedinačnom objektu u tom pejzažu kako bismo ga definisali jasnije. (Ova pažnja, međutim, ne operiše tako što razjašnjava ono što je već viđeno, već kroz konstruisanje novih celina (geštalt) orijentisanih prema pojedinačnom objektu). Zbog toga što je naša telesna povezanost sa stvarima uvek privremena i neodređena, nailazimo na smislene stvari u jedinstvenoj misli o večno otvorenom svetu. Primarnost percepcije Od vremena pisanja Strukture ponašanja i Fenomenologije percepcije, Merlo-Ponti je želeo da pokaže da nasuprot ideji koja je vodila tradiciju počevši sa Džonom Lokom, da percepcija nije uzročni proizvod atomskih senzacija. Atomističko-uzročna koncepcija je ovekovečena u određenim psihološkim strujama tog vremena, posebno u bihejviorizmu. Prema Merlo-Pontiju, percepcija ima aktivnu dimenziju, tako što je ona primordijalna otvorenost ka svetu (ka „Lebenswelt-u“). Ova primordijalna otvorenost je u srcu njegove teze o primarnosti percepcije. Slogan fenomenologije Ednunda Huserla je „sva svest je svest o nečemu“, što implicira razliku između „činova misli“ (noesis) i „intencionalnih objekata misli“ (noema). Tako odnos između noesisa i noeme postaje prvi korak u konstituciji analize svesti. Međutim, studirajući Huserlove neobjavljene rukopise, Merlo-Ponti je primetio da Huserlov rad kroz njegovu evoluciju osvetljava fenomene koji nisu u skladu sa noesis-noema odnosom. Ovo je posebno slučaj sa fenomenima telesnosti (istovremeno telo-subjekt i telo-objekt), subjektivnim vremenom (svest o vremenu nije ni svestan čin, ni objekat misli) i drugim (prvo razmatranje drugosti je kod Huserla vodilo do solipsizma). Razlika između noesisa i noema dakle ne deluje kao da konstituiše nesvodiv teren. Radije se ispostavlja kao viši nivo analize. Tako Merlo-Ponti ne postulira da je „sva svest svest o nečemu“, koja pretpostavlja noetičko-moematički teren. Umesto toga, on razvija tezu prema kojoj je „sva svest perceptualna svest“. Pri tome, on ostvaruje značajan preokret u razvoju fenomenologije, ukazujući na to da konceptualizacija treba da se bude ponovo ispitana u svetlu primarnosti percepcije, imajući na umu filozofske posledice ove teze. Korporealnost Polazeći od studije o percepciji, Merlo-Ponti zaključuje da sopstveno telo (le corps propre) nije samo stvar, mogući objekat proučavanja nauke, već i trajno stanje iskustva, sastavni deo perceptualne otvorenosti svetu. On naglašava činjenicu da postoji pripadanje svesti i tela koje analiza percepcije treba da uzme u obzir. Primarnost percepcije označava primarnost iskustva, tako što percepcija postaje aktivna i konstitutivna dimenzija. Merlo-Ponti objašnjava korporealnost svesti kao intencionalnost tela, i tako stoji u kontrastu sa dualističkom ontologijom uma i tela Renea Dekarta, filozofa kom se Merlo-Ponti stalno vraćao, uprkos značajnim razlikama koje su ih delile. U Fenomenologiji percepcije Merlo-Ponti je napisao: „Dok god imam šake, stopala, telo, održavam oko sebe namere koje nisu zavisne od mojih odluka i koje utiču na moje okruženje na način na koji ja ne biram“ (1962. pp. 440). Pitanje koje se tiče korporealnosti povezuje takođe Merlo-Pontijeve refleksije o prostoru (l“espace) i primarnost dimenzije dubine (la profondeur) što je implicirano u pojmu bivanja u svetu (être au monde, odjek Hajdegerovog In-der-Welt-sein) i u sopstvenom telu (le corps propre). Jezik Naglašavanje činjenice da korporealnost intrinistički ima dimenziju ekspresivnosti koja se ispostavlja kao fundamentalna za konstituciju ega je jedan od zaključaka „Strukture ponašanja“ koji se konstantno provlači kroz Merlo-Pontijeva kasnija dela. Prateći temu ekspresivnosti, on istražuje kako je ovaploćeni subjekt u poziciji da preduzima akcije koje prevazilaze organski nivo tela, kao što su intelektualne operacije i proizvodi nečijeg kulturnog života. Pažljivo razmatra jezik kao srž kulture, istražujući veze između razvoja misli i smisla - obogaćujući svoju perspektivu ne samo analizom sticanja jezika i ekspresivnosti tela, već uzimajući u obzir patologije jezika, slikanja, kinematografije, literature, poezije i pesme. Ovaj rad se najviše bavi jezikom, počevši sa refleksijama o umetničkoj ekspresiji u Strukturi ponašanja, koja sadrži pasus o El Greku koji sadrži opaske koje je razvio u „Sezanovoj Sumnji“ (1945) i praćen je diskusijom u Fenomenologiji percepcije. Rad koji je počeo dok je bio dekan departmana za dečiju psihologiju i pedagogiju na Univerzitetu u Sorboni, ne predstavlja napuštanje njegovog filozofskog i fenomenološkog rada, već značajan nastavak u razvoju njegove misli. Kao što objašnjenja kursa njegovih predavanja na Sorboni objašnjavaju, za vreme ovog perioda on nastavlja dijalog između fenomenologije i raznovrsnog rada u okviru psihologije, sve kako bi se vratio studiji sticanja jezika kod dece, kao i uticaja koji je Ferdinand de Sosir imao na lingvistiku, i kako bi radio na pojmu strukture kroz diskusije u radu u psihologiji, lingvistici i socijalnoj antropologiji. Umetnost Važno je pojasniti i naglasiti da se pažnja koju Merlo-Ponti obraća na različite oblike umetnosti (vizuelne, plastične, literaturne, poetske, i sl.) ne treba pripisati razmišljanju o lepoti po sebi. Takođe njegov rad nije pokušaj da se elaboriraju normativni kriterijumi za „umetnost“. Njegov rad ne predstavlja teorijski pokušaj da se razlikuje ono što konstituiše značajan rad ili umetničko delo, ili čak rukotvorinu. Korisno je spomenuti da, dok ne postavlja nikakve normativne kriterijume za umetnost kao takvu, u njegovom radu je prevalentna razlika između primarnih i sekundarnih načina izražavanja. Ova razlika se pojavljuje u Fenomenologiji percepcije, i ponavlja se ponekad u terminima izgovorenog jezika i govornog jezika (le langage parle i le langage parlant) („Proza sveta“). Izgovoreni jezik (le langage parle) ili sekundarna ekspresija se vraća na naš lingvistički teret, na kulturno nasledstvo koje smo stekli, kao i na odnos između znakova i označavanja. Govorni jezik, ili primarna ekspresija, je jezik u proizvođenju smisla, jezik pojave misli, u momentu kad postaje pojava smisla. Govorni jezik i primarna ekspresija interesuju Merlo-Pontija i drže njegovu pažnju kroz njegovo tretiranje prirode produkcije i recepcije ekspresije, teme koja takođe prožima analizu akcije, intencionalnost, percepciju kao i vezu između slobode i spoljašnjih uslova. Pojam stila okupira važno mesto u „Indirektnom jeziku i glasovima tišine“. Uprkos određenim sličnostima sa Andreom Malroom, Merlo-Ponti razlikuje sebe od Malroa u odnosu na tri koncepcije stila, od kojih je poslednja prisutna u Malroovim „Glasovima tišine“. Merlo-Ponti primećuje da u svom radu Malro ponekad koristi „stil“ u visoko subjektivnom smislu, kao projekciju umetnikove individualnosti. Ponekad se koristi suprotno, u vrlo metafizičkom smislu (prema Merlo-Pontijevom mišljenju, u mističnom smislu), u kom je stil povezan sa koncepcijom „über-umetnika“ izražavajući „Duh slike“. Konačno, ponekad je redukovano da jednostavno označi kategorizaciju umetničke škole ili pokreta. Za Merlo-Pontija, ova korišćenja pojma stila vode Malroa da postulira rascep između objektivnosti italijanskog renesansnog slikarstva i subjektivnosti slikarstva njegovog vremena, što je zaključak koji Merlo-Ponti osporava. Prema Merlo-Pontiju, važno je uzeti u obzir srž ove problematike kroz prepoznavanje da je stil pre svega zahtev primarnosti percepcije, što takođe uzima u obzir dimenziju istoričnosti i intersubjektivnosti. (Međutim, Merlo-Pontijevo čitanje Malroa je dovedeno u pitanje u skorašnjoj velikoj studiji Malroove teorije umetnosti koja pretpostavlja da je Merlo-Ponti ozbiljno pogrešno razumeo Malroa). Nauka U svom eseju „Sezanova sumnja“, u kom identifikuje Sezanovu impresionističku teoriju slikarstva kao analognu sa njegovim konceptom radikalne refleksije, pokušajem povratka i refleksije na, prereflektivne svesnosti, Merlo-Ponti identifikuje nauku kao suprotnost umetnosti. Prema njegovom mišljenju, dok je umetnost pokušaj da se uhvati individualna percepcija, nauka je anti-individualistička. U predgovoru „Fenomenologije percepcije“, Merlo-Ponti predstavlja fenomenološki prigovor pozitivizmu: da nam on ne govori ništa o ljudskoj subjektivnosti. Sve što naučni tekstovi mogu da objasne je pojedinačno individualno iskustvo tog naučnika, koje se ne može prevazići. Za Merlo-Pontija, nauka zapostavlja dubinu fenomena koji pokušava da objasni. Merlo-Ponti razume nauku kao ex post facto apstrakciju. Uzročni i fiziološki aspekti percepcije, na primer, objašnjavaju percepciju u terminima do kojih se stiže tek nakon apstrakcije iz samog fenomena. Merlo-Ponti je kritikovao nauku zato što se smatra poljem u kom se kompletan račun prirode može dati. Subjektivna dubina fenomena ne može se objasniti naukom ovakva kakva je. To karakteriše Merlo-Pontijev pokušaj da zasnuje nauku na fenomenološkoj objektivnosti i, u suštini, da zasnuje „povratak fenomenima“. MG (Ć)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kartezijanske meditacije I, II Meditacije o prvoj filozofiji Edmund Husserl, Rene Descartes Edmund Gustav Albreht Huserl (hebr. אדמונד הוסרל, nem. Edmund Gustav Albrecht Husserl,[12][13][14][15][16] Prosnic, Moravska, 8. aprila 1859[17]–Frajburg, Nemačka, 27. aprila 1938) je bio nemački filozof jevrejskog porekla, osnivač fenomenologije i jedan od najuticajnijih filozofa 20. veka.[18][19] Njegovo delo je uticalo na egzistencijaliste i na Hajdegera. Studirao je astronomiju, matematiku, fiziku i filozofiju kod Franca Brentana,[20] koji je veoma uticao na Huserla. Posle habilitacije je radio kao privatni docent i kasnije kao profesor filozofije na univerzitetima u Haleu i kasnije u Frajburgu.[21] Biografija Mladost i obrazovanje Rođen je 1859. godine u Prostjejovu, gradu u Margraviate u Moravskoj, koja je tada bila u Austrijskom carstvu, a danas je pod imenom Proštejov u Češkoj. Rođen je u jevrejskoj porodici, kao drugo od četvoro dece. Njegov otac je bio proizvođač šešira. Detinjstvo je proveo u Prostejovu, gde je pohađao svetovnu osnovnu školu. Potom je Huserl otputovao u Beč da tamo uči u realnoj gimnaziji, a zatim u Državnoj gimnaziji u Olomoucu (nem. Olmütz).[22][23] Na Univerzitetu u Lajpcigu od 1876. do 1878. Huserl je studirao matematiku, fiziku i astronomiju. U Lajpcigu je bio inspirisan predavanjima iz filozofije Vilhelma Vunta, jednog od osnivača moderne psihologije. Zatim se preselio na Univerzitet Frederik Vilijam u Berlinu (današnji Univerzitet Humbolt u Berlinu) 1878. gde je nastavio studije matematike kod Leopolda Kronekera i Karla Vajerštrasa. U Berlinu je pronašao mentorstvo kod Tomaša Masarika, tada bivšeg studenta filozofije Franca Brentana, a kasnije prvog predsednika Čehoslovačke. Tamo je Huserl takođe pohađao predavanja filozofije Fridriha Polsena. Godine 1881. otišao je na Univerzitet u Beč da završi studije matematike pod nadzorom Lea Kenigsbergera (bivšeg Vajerštrasovog učenika). U Beču 1883. doktorirao je radom Beiträge zur Variationsrechnung (Prilozi varijacijskom računu).[24] Nakon doktorata iz matematike, Huserl se vratio u Berlin da radi kao asistent Karlu Vajerštrasu. Ipak, Huserl je osetio želju da se bavi filozofijom. Tada se profesor Vajerštras teško razboleo. Huserl je postao slobodan da se vrati u Beč gde je, posle kratke vojne dužnosti, svoju pažnju posvetio filozofiji. Godine 1884. na Univerzitetu u Beču je pohađao predavanja Franca Brentana o filozofiji i filozofskoj psihologiji. Brentano ga je upoznao sa spisima Bernarda Bolcana, Hermana Locea, Džona Stjuarta Mila i Dejvida Hjuma. Huserl je bio toliko impresioniran Brentanom da je odlučio da svoj život posveti filozofiji; zaista, Francu Brentanu se često pripisuje da je najviše uticao na Huserla, na primer, u pogledu intencionalnosti.[25] Sledeći akademske savete, dve godine kasnije, 1886. Huserl je pratio Karla Štumpfa, bivšeg Brentanovog studenta, na Univerzitet u Haleu, u potrazi za habilitacijom koja bi ga kvalifikovala da predaje na univerzitetskom nivou. Tamo je, pod Štumpfovim nadzorom, napisao Über den Begriff der Zahl (O konceptu broja) 1887. godine, koji će kasnije poslužiti kao osnova za njegovo prvo značajno delo Philosophie der Arithmetik (1891).[26] Huserl se 1887. oženio Malvin Štajnšnajder, njihov brak je trajao više od pedeset godina. Godine 1892. rođena im je ćerka Elizabeta, 1893. sin Gerhart, a 1894. sin Volfgang. Elizabeta će se udati 1922, a Gerhart 1923; Volfgang je, međutim, postao žrtva Prvog svetskog rata.[27] Gerhart će postati filozof prava, doprinoseći predmetu uporednog prava. Predavao je u SAD i posle rata u Austriji.[28] Profesor filozofije Nakon ženidbe započeo je svoju dugu karijeru predavača u filozofiji. Počeo je 1887. kao privatni docent na Univerzitetu u Haleu . Godine 1891. objavio je svoju Philosophie der Arithmetik. Psychologische und logische Untersuchungen koji je, oslanjajući se na svoje prethodne studije matematike i filozofije, predložio psihološki kontekst kao osnovu matematike. To je izazvalo negativnu pažnju Gotloba Fregea, koji je kritikovao psihologizam predloženog koncepta.[29][30] Godine 1901. Huserl se sa porodicom preselio kako bi predavao na Univerzitetu u Getingenu, gde je predavao kao izvanredni profesor. Neposredno pre toga objavljeno je njegovo veliko delo, Logische Untersuchungen (1900–1901). Prvi tom sadrži iskusna razmišljanja o „čistoj logici“ u kojima pažljivo pobija „psihologizam“. [31] [32] Ovaj rad je bio dobro prihvaćen i postao je predmet seminara koji je održao Vilhelm Diltaj; Huserl je 1905. otputovao u Berlin da poseti Diltaja. Dve godine kasnije u Italiji je posetio Franca Brentana, svog inspirativnog starog učitelja, i matematičara Konstantina Karateodora. Kant i Dekart su takođe sada uticali na njegovu misao. Godine 1910. postao je zajednički urednik časopisa Logos. Tokom ovog perioda Huserl je držao predavanja o unutrašnjoj vremenskoj svesti, koja je nekoliko decenija kasnije njegov bivši učenik Hajdeger uredio za objavljivanje.[33] Huserl i njegova škola su 1912. godine u Frajburgu osnovali časopis Jahrbuch für Philosophie und Phänomenologische Forschung („Godišnjak za filozofiju i fenomenološka istraživanja“), koji je objavljivao članke o njihovom fenomenološkom pokretu od 1913. do 1930. godine. Njegovo značajno delo Ideen[34] objavljeno je u prvom broju (1. tom, br. 1, 1913). Pre rada na Ideen Huserl je dostigao fazu gde je „svaki subjekt `prezentovan` samom sebi, a svaki drugi su `prezentovani` ( Vergegenvartigung ), ne kao delovi prirode već kao čista svest.[35] Ideen je elaborirao i promovisao Huserlov prelazak na „transcendentalno tumačenje“ fenomenologije, gledište koje je kasnije kritikovao, između ostalih, Žan-Pol Sartr.[36] Kako je fenomenologija dalje razvijana, vodila je (kada se posmatra sa druge tačke gledišta u Huserlovom `lavirintu`) do `transcendentalne subjektivnosti`.[37] Takođe u Ideen Huserl eksplicitno elaborira fenomenološke i eidetičke redukcije.[38][39] Godine 1913. Karl Jaspers je posetio Huserla u Getingenu. U oktobru 1914. oba njegova sina poslata su da se bore na Zapadnom frontu Prvog svetskog rata, a sledeće godine je jedan od njih, Volfgang Huserl, teško povređen. 8. marta 1916, u borbi kod Verdena, Volfgang je poginuo u akciji. Sledeće godine njegov drugi sin Gerhart Huserl je ranjen u ratu, ali je preživeo. Njegova rođena majka Julija je umrla. U novembru 1917. jedan od njegovih izvanrednih učenika, a kasnije i ugledni profesor filozofije, Adolf Reinach, poginuo je u ratu dok je služio u Flandriji.[40] Huserl je 1916. prešao na Univerzitet u Frajburgu gde je nastavio da radi u oblasti filozofije, sada kao redovni profesor.[41] Edit Štajn je služila kao njegov lični asistent tokom njegovih prvih nekoliko godina u Frajburgu, a kasnije Martin Hajdeger od 1920. do 1923. godine. Matematičar Herman Vajl počeo je da se dopisuje sa njim 1918. godine. Huserl je održao četiri predavanja o fenomenološkoj metodi na Univerzitetskom koledžu u Londonu 1922. godine. Univerzitet u Berlinu ga je 1923. pozvao da se tamo preseli, ali je on odbio ponudu. Godine 1926. Hajdeger mu je posvetio svoju knjigu Sein und Zeit (Biće i vreme) „u znak zahvalnosti i prijateljstva“.[42] Huserl je ostao na profesorskom mestu u Frajburgu sve dok nije zatražio penziju, držeći poslednji čas 25. jula 1928. Festšrift za proslavu njegovog sedamdesetog rođendana uručen mu je 8. aprila 1929. godine. Uprkos penzionisanju, Huserl je održao nekoliko zapaženih predavanja. Prvo, u Parizu 1929,[43] dovelo je do Méditations cartésiennes (Pariz 1931).[44] Huserl ovde razmatra fenomenološku epohu (ili fenomenološku redukciju), predstavljenu ranije u njegovoj ključnoj Ideen (1913), u smislu dalje redukcije iskustva na ono što on naziva `sferom sopstvenosti`. Unutar ove sfere, koju Huserl izvodi da bi pokazao nemogućnost solipsizma, transcendentalni ego se uvek nalazi u paru sa proživljenim telom drugog ega, drugog monade. Ova `apriorna` međusobna povezanost tela, data u percepciji, je ono što zasniva međusobnu povezanost svesti poznatu kao transcendentalna intersubjektivnost, koju bi Huserl opširno opisao u tomovima neobjavljenih spisa. Postojala je debata o tome da li je Huserlov opis svojine i njenog kretanja u intersubjektivnost dovoljan ili ne da se odbaci optužba za solipsizam, kojoj je Dekart, na primer, bio podložan. Jedan argument protiv Huserlovog opisa funkcioniše na ovaj način: umesto da beskonačnost i Božanstvo budu kapija ega ka Drugom, kao kod Dekarta, Huserlov ego u samim Kartezijanskim meditacijama postaje transcendentan. Ostaje, međutim, sama (nepovezana). Samo shvatanje ega „po analogiji“ Drugog (npr. nagađanjem reciprociteta) dozvoljava mogućnost za „objektivnu“ intersubjektivnost, a time i za zajednicu.[45] Godine 1933. usvojeni su rasni zakoni novog nacističkog režima. Huserlu je 6. aprila zabranjeno korišćenje biblioteke Univerziteta u Frajburgu ili bilo koje druge akademske biblioteke; sledeće nedelje, posle negodovanja javnosti, vraćen je na posao.[46] Ipak, njegov kolega Hajdeger je izabran za rektora univerziteta 21-22. aprila i pridružio se Nacističkoj partiji. Huserl je u julu dao ostavku na Deutsche Akademie.[47] Kasnije je Huserl držao predavanja u Pragu 1935. i Beču 1936. godine, što je rezultiralo veoma drugačije stilizovanim delom koje, iako inovativno, nije ništa manje problematično: Die Krisis (Beograd 1936).[48][49] Huserl ovde opisuje kulturnu krizu koja je zahvatila Evropu, zatim pristupa filozofiji istorije, raspravljajući o Galileju, Dekartu, nekoliko britanskih filozofa i Kantu. Apolitični Huserl je ranije izričito izbegavao takve istorijske rasprave, izrazito preferirajući da ide direktno na istraživanje svesti. Merlo-Ponti i drugi postavljaju pitanje da li Huserl ovde ne potkopava sopstvenu poziciju, jer je Huserl napao istoricizam u principu, dok je posebno osmislio svoju fenomenologiju da bude dovoljno rigorozna da prevaziđe granice istorije. Naprotiv, Huserl ovde možda ukazuje na to da su istorijske tradicije samo karakteristike date intuiciji čistog ega, kao i svakoj drugoj.[50][51] Ipak, javlja se problem sličan onom koji se bavi „istorijom“ iznad, problem kokoške i jaja. Da li životni svet kontekstualizuje i time kompromituje pogled čistog ega, ili fenomenološka metoda ipak transcendentno podiže ego? [52] Ovi poslednji spisi predstavili su značajne radove njegovog profesionalnog života. Od svog univerzitetskog penzionisanja Huserl je „radio ogromnim tempom, stvarajući nekoliko velikih dela“.[53] Nakon što je pao tokom jeseni 1937. godine, razboleo se od pleuritisa . Edmund Huserl je umro u Frajburgu 27. aprila 1938. godine, tek napunivši 79 godina. Supruga Malvin ga je preživela. Eugen Fink, njegov istraživački asistent, održao je hvalospev.[54] Gerhard Riter je bio jedini član fakulteta u Frajburgu koji je prisustvovao sahrani, kao antinacistički protest. Nacistička era Pričalo se da je Huserlu uskraćeno korišćenje biblioteke u Frajburgu kao rezultat antijevrejskog zakonodavstva iz aprila 1933.[55] Međutim, između ostalih onemogućenosti, Huserl nije mogao da objavi svoje radove u nacističkoj Nemačkoj. Pričalo se i da je njegov bivši učenik Martin Hajdeger obavestio Huserla da je otpušten, a zapravo je to bio prethodni rektor.[56] Očigledno su se Huserl i Hajdeger razišli tokom 1920-ih, što je postalo jasnije nakon 1928. kada se Huserl penzionisao i Hajdeger je nasledio svoju univerzitetsku katedru. U leto 1929. Huserl je proučavao pažljivo odabrane Hajdegerove spise, došavši do zaključka da se po nekoliko njihovih ključnih pozicija razlikuju: na primer, Hajdeger je zamenio Dasein [„Biti-tu“] za čisti ego, transformišući tako fenomenologiju u antropologija, vrsta psihologizma koju Huserl snažno ne favorizuje. Takva Hajdegerova zapažanja, zajedno sa kritikom Maksa Šelera, stavljena su u predavanje koje je Huserl održao raznim Kantovim društvima u Frankfurtu, Berlinu i Haleu tokom 1931. pod nazivom Phänomenologie und Anthropologie.[57][58] U ratnom izdanju Hajdegerovog primarnog dela, Biće i vreme (prvi put objavljeno 1927), iz 1941. godine, originalna posveta Huserlu je uklonjena. Međutim, to nije bilo zbog negacije odnosa između dva filozofa, već je pre rezultat predložene cenzure od strane Hajdegerovog izdavača koji se plašio da bi nacistički režim inače mogao da zabrani knjigu.[59] Posveta se još uvek može naći u fusnoti na strani 38. U posleratnim izdanjima Sein und Zeit vraća se posveta Huserlu. O složenom, problematičnom i razdvojenom filozofskom odnosu između Huserla i Hajdegera se naširoko raspravlja.[60][61] Nakon smrti, Huserlovi rukopisi, koji iznose oko 40.000 stranica i njegova kompletna istraživačka biblioteka, su 1939. prokrijumčareni na Katolički univerzitet u Luvenu u Belgiji od strane franjevačkog sveštenika Hermana Van Brede. Tamo su deponovani u Leuvenu da formiraju Huserlov arhiv Višeg instituta za filozofiju.[62] Veći deo materijala u njegovim istraživačkim rukopisima je od tada objavljen u seriji kritičkih izdanja. Rene Dekart (lat. Renatus des Cartes,[2] franc. René Descartes; La Ej, 31. mart 1596 — Stokholm, 11. februar 1650) bio je francuski filozof,[3][4] matematičar i naučnik čije je delo Geometrija (La geometrie) postavilo osnove današnjoj analitičkoj geometriji. Začetnik je novovekovnog filozofskog pravca racionalizma,[5] a često se kaže da se u njegovom djelu mogu naći i neke od prvih empirističkih teza. U Meditacijama o prvoj filozofiji dosljedno (tzv. metodskom sumnjom) izvodi ono prvo sigurno saznanja i uobličava ga u čuveno Cogito ergo sum stav koji će značiti izvorni preokret u novovekovnoj evropskoj misli, odvajajući je od srednjovekovnog teocentričnog pogleda sholastičke provenijencije.[6] U Dekartovoj filozofiji, rekao bi Hegel, subjekt postaje za sebe, konkretizuje se prevazilazeći antičku objektivnost. Dekart je svoje najpoznatije delo Raspravu o metodi (fran. Discours de la méthode, 1637) objavio na maternjem, francuskom jeziku, a ne na latinskom učene Evrope, jer se ne obraća ljudima knjiške učenosti nego ljudima zdravog razuma. Izvesnost u saznanju savremenog čoveka, prema Dekartu, postiže se metodom univerzalne sumnje, kojom se odbacuje sve što nije jasno i očigledno, a što je očigledno i jasno, to je izvesno i istinito. Dekart je pokazao da u praktičnom životu ne možemo nezainteresovano i unedogled izvoditi naučna istraživanja kao u teoriji jasne i razgovetne spoznaje, niti pak ovu kao u tehnici naknadno primenjivati na etičko-političko delovanje, nego da se moramo odlučiti za delovanje u svakoj datoj situaciji, jer delovanje ne trpi odlaganja.[7] Dekartova najpoznatija i najznamenitija tvrdnja je „Mislim, dakle postojim“.[8] Biografija Kuća gde je rođen Rene Dekart u seocetu Le Haye - danas mesto nosi naziv Dekarta. Rene Dekart sa kraljicom Kristinom od Švedske. Knjiga Načela filozofije (Principia philosophiae, 1644). Rođen je 31. marta 1596. godine u La Eju (La Haue, danas La Haue Descartes) u Francuskoj.[9] Obrazovanje je stekao u Anjonu upisavši tada elitnu jezuitsku školu u La Flešu (La Fleche) sa samo osam godina (1604).[10] gde se upoznao sa matematikom i fizikom, uključujući i Galileov rad.[11] Tu je proveo osam godina učeći logiku, matematiku i tradicionalnu Aristotelovu filozofiju. Njegov biograf Adrijan Bajet (Adrian Baillet) tvrdi da je imao problema sa zdravljem, pa je dobio dozvolu da ostaje u krevetu do jedanaest sati ujutru. Tu naviku je zadržao do kraja života. Jedini predmet kojim je bio zadovoljan bila je matematika. Ovo saznanje ne samo što je uticalo na njegov način razmišljanja, već i na njegov celokupni rad. Po završetku škole preselio se u Pariz i posle nekog vremena upisao je Univerzitet u Puatijeu (Poitiers). Diplomiravši prava 1616, prijavio se za vojnu školu u Bredau (Breda).[12] 1618. godine počeo je da uči matematiku i mehaniku kod holandskog naučnika Isaka Bekmana (Isaac Beeckman), spoznajući jedinstvo prirodnih nauka. Posle dve godine provedene u Holandiji, putovao je po Evropi da bi se 1619. godine priključio Bavarskoj vojsci. U periodu od 1620. do 1628. godine Dekart je putovao po Evropi, boraveći u Češkoj (1620), Mađarskoj (1621), Nemačkoj, Holandiji i Francuskoj (1622—1623). U Parizu je 1623. upoznao Marena Mersena (Marina Mersenne) koji mu je postao doživotni prijatelj i veza s mnogim tadašnjim učenim ljudima. Iz Pariza je otputovao u Italiju, gde je neko vreme boravio u Veneciji, da bi se ponovo 1625. godine vratio u Francusku. Dekart se vremenom umorio od silnih putovanja i odlučio da se skrasi. Dugo je birao zemlju koja bi odgovarala njegovoj prirodi i na kraju se odlučio za Holandiju. Tu je živeo tokom sledećih dvadeset godina. Neposredno posle nastanjenja u Holandiji, Dekart je počeo da radi na svojoj prvoj velikoj tezi u oblasti fizike, pod nazivom Svet (Le Monde, ou Traité de la Lumiere). Pri završetku ovog rada do njega je stigla vest da je Galilej osuđen na kućni zatvor. Dekart je odlučio da ne rizikuje objavljujući svoj rad, tako da je Svet objavljen samo delimično posle njegove smrti. U Holandiji je Dekart imao mnogo prijatelja među naučnicima. I dalje je održavao prijateljstvo sa Bekmanom i Mersenom. Kontaktirao je i sa mnogim drugim naučnicima i misliocima svoga vremena. Godine 1649. švedska kraljica Kristina ubedila je Dekarta da dođe u Stokholm. Dvadesettrogodišnja kraljica je želela da je Dekart podučava filozofiji u pet sati ujutro, zbog njenih državničkih dužnosti samo je tada imala vremena. Želeći da svojim savetima utiče na ćudljivu vladarku tada moćne zemlje kako bi time učinio nešto za mir u svetu, Dekart je podnosio surove uslove u zemlji stena i glečera. Posle samo nekoliko meseci provedenih na hladnoj severnoj klimi, hodajući svako jutro do palate, Dekart je umro 11. februara 1650. godine od zapaljenja pluća, u pedeset i četvrtoj godini. Dela Dekart za radnim stolom. Podstaknut od strane prijatelja da objavi svoje ideje, Dekart je, iako čvrsto odlučivši da ne objavljuje Svet, kada je čuo za osudu Galileja, napisao kratak spis pod naslovom Reč o metodi (Discours de la method pour bien conduire sa raison et chercher la verite dans les sciences); ovo se delo često prevodi kao Rasprava. Međutim, Dekart u jednom pismu eksplicitno kaže da nije dao delu ime Rasprava zato što to isuviše podseća na sholastiku. Osim toga, reč je o polubiografskom tekstu, prvi njegov deo, i stoga je jedan od važnih izvora za Dekartovu biografiju. Uz Reč o metodi, Dekart je objavio i tri dodatka: Dioptrija (La Dioptrique), Meteori (Les Meteores) i čuveni spis Geometrija (La Geometrie). Teza je objavljena u Lajdenu (Leiden) 1637. godine. Dekart je prijateljima tada pisao: Pokušao sam u Dioptriji i Meteorima da pokažem da je moj metod bolji od tradicionalnog, a u Geometriji sam to i demonstrirao. Delo je govorilo o tome koji je, po Dekartovom mišljenju, bolji način sticanja znanja od onog koji je opisan kod Aristotela. Dekart je verovao da jedino matematika predstavlja sigurno znanje, pa je zato tvrdio da sve mora biti zasnovano na njoj. U Reči o metodi Dekart je prvi put formulisao temeljne principe svoje filozofije: radikalnu sumnju iz koje sledi uvid cogito, ergo sum (mislim, dakle jesam). Mogu sumnjati u sve, ali sam čin sumnje govori da ja kao sumnjajući moram postojati. Tu je i formulisao svoja dva dokaza za egzistenciju Boga, uzročni i ontološki. Dioptrija je delo o optici. Ideje koje ovde promoviše nisu suštinski nove. Njegov prilaz eksperimentu je bio od velikog doprinosa nauci. Meteori je delo o meteorologiji i značajno je po tome što je to prvi pokušaj da se sa naučne strane priđe proučavanju vremenskih prilika. Iako je većina Dekartovih tvrdnji bila pogrešna, što je i on mogao da uvidi da je uradio nekoliko lakših eksperimenata, posle objavljivanja ovog dela meteorologija je počela da se razvija kao nauka. Daleko najznačajniji deo njegove teze bila je Geometrija. To je bio prvi korak ka stvaranju pojma invarijantnosti i u tom delu Dekart predstavlja analitičku geometriju kao metod pomoću koga se geometrijske figure prikazuju pomoću algebarskih jednačina. Time je Dekart algebru doveo u vezu sa geometrijom. Algebra je u njegovom prikazu omogućila prepoznavanje tipičnih geometrijskih problema i dovela u vezu neke probleme koji sa geometrijske tačke gledišta nemaju ništa zajedničko. Takođe, algebra je u geometriju uvela najprirodnije proporcije i hijerarhije metoda. Ne samo da su se geometrijski problemi rešavali elegantno, brzo i potpuno, nego se bez odgovarajuće algebre ti problemi i ne bi mogli rešiti. Dekart je u ovom delu uveo i poznate konvencije za označavanje konstanti sa a, b, c... zatim promenljivih sa x, y, z... i stepenih funkcija sa eksponentima kakve danas poznajemo x², x³, metod za izolaciju korena poznatiji kao Dekartovo pravilo znakova, i tako dalje. Neke ideje u Geometriji su možda potekle ili su bile pod uticajem ranijih radova pojedinih matematičara, ali niko do Dekarta nije povezao algebru i geometriju. Dekartovo delo Meditacije, objavljeno 1641. godine, napisano je za filozofe i teologe. Sastoji se iz šest meditacija, O Stvarima u koje možda sumnjamo, O Prirodi i Čovekovom Intelektu, O Bogu: da postoji, O istini i greškama, O prirodi materije, O postojanju materije i stvarnoj razlici između tela i duše čoveka. Dekart nije želeo da Meditacije objavi pre nego što čuje šta o njima imaju da kažu učeni ljudi njegovog vremena, pa je zamolio Mersena da ih prosledi na što više adresa. Mersen je to i uradio i rezultat je sedam skupova primedaba na koje je Dekart napisao odgovore i objavio ih zajedno s Meditacijama. Pisci primedaba bili su vodeće ličnosti u tadašnjoj evropskoj zajednici učenih, između ostalih i Antoan Arno, Pjer Gasendi i Tomas Hobs. Primedbe su dale Dekartu priliku da razjasni mnoge aspekte svog temeljnog filozofskog dela: prirodu ideja i njihove objektivne stvarnosti, razumevanje Boga kao uzroka samog sebe (causa sui), odnos duše i tela, ontološki dokaz, učenje o stvorenosti večnih istina. „ Budući da se rađamo kao deca i da smo o čulnim stvarima donosili svakojake sudove još pre nego što smo svojim umom u potpunosti naučili da se složimo, brojne nas predrasude odvraćaju od istinskog saznanja. Tih se predrasuda, čini se, možemo rešiti samo ako jednom u životu svojevoljno počnemo da se dvoumimo o svemu onome u čiju se izvesnost makar i najmanje može posumnjati... Ali ako na taj način odbacimo sve što je u bilo kom pogledu dvosmisleno i možda lažno, možemo doduše lako da pretpostavimo da ne postoji ni Bog, ni nebo, ni telo, da nemamo ni ruku ni nogu i da uopšte nemamo tela ali se ne može pretpostaviti da mi, koji sve to mislimo, nismo ništa. Jer protivrečno je da misaono biće ne postoji dok misli. Prema tome, saznanje „mislim, dakle jesam“ (cogito, ergo sum) od svih je prvo i najsigurnije te se s njim susreće svako ko sistematično filozofira. ” — Rene Dekart, Principi filozofije, II, 1 i 7. Principi Filozofije delo je koje je objavljeno u Amsterdamu 1644. i za koje se Dekart nadao da će zameniti sholastičke udžbenike, te ga je i pisao nalik na njih, koristeći u prvom delu jedan više sholastički jezik nego što je to činio ranije. Ovo delo se sastoji iz četiri dela, u kojima Dekart pokušava da čitavom univerzumu pripiše matematičku osnovu, svodeći sva izučavanja na isključivo naučna. Ova ideja je bila veoma značajna, jer je usmerila nauku tog vremena. Dekart nije verovao da postoji interakcija na daljinu. Zato, po njemu, ne postoji vakuum oko Zemlje, jer bi u protivnom postojao način da se sila prenosi na daljinu. U mnogo čemu je Dekartova teorija, po kojoj sila deluje isključivo preko kontakta, bila prihvatljivija od misterioznog efekta gravitacije na daljinu. S druge strane, Dekartova teorija uzela je mnogo toga zdravo za gotovo, tj. u njoj Dekart pretpostavlja da važi nešto samo na osnovu svog verovanja da je to istina. On pretpostavlja da je univerzum ispunjen materijom koja se pomoću nekog prvobitnog kretanja pretvorila u sistem vrtloga koji drži planete, zvezde, Sunce i komete na svojim putanjama. Uprkos problemima sa teorijom vrtloga, to je bila vodeća teorija u Francuskoj čak i skoro sto godina nakon što je Njutn pokazao da je takav dinamički sistem nemoguć. Dejvid Bruster (David Brewster), Njutnov biograf iz 19. veka, rekao je o teoriji vrtloga, koju je Dekart u svoje vreme izneo, sledeće: Ova ideja se tako sigurno učvrstila ... Uopšte se nije postavljalo pitanje sumnje u ovu jednostavnu i fantastičnu teoriju Principa ... Neškolovan mozak nije mogao da poveruje u to da velike mase planeta vise u praznom prostoru i zadržavaju svoje orbite pod dejstvom nevidljive sile(?) Iako je Dekartova teorija podržavala prirodnu filozofiju teologa i metafizičara Henrija Mura (Henry Moore) i sam Mur joj je našao nekoliko prigovora. Uprkos tome za Dekartov rad je napisao: Ja cenim Dekarta kao čoveka koji je pronikao u suštinu Prirode i spoznao je više nego bilo ko drugi tokom ovih šesnaest vekova... Između 1648. i 1649. godine njih dvojica su razmenili mnogobrojna pisma u kojima je Mur istakao nekoliko značajnih zamerki Dekartovoj teoriji. Dekart kao da se nije ni osvrtao na njih. Mur ga je na kraju upitao: Zašto su tvoji vrtlozi u obliku elipsa, a ne recimo kolona ili cilindara, jer svaka tačka sa ose vrtloga je kao centar iz koga se uzvišena materija gubi, koliko ja vidim, konstantnim impulsom? ... šta je uzrok tome što se sve planete ne okreću u jednoj ravni? ... I Mesec, nije ni u ravni Zemljinog ekvatora, niti u ravni paralelnoj toj? Godine 1644, kada su objavljene Meditacije, Dekart je posetio Francusku. U Francusku se ponovo vratio 1647. kada je upoznao Paskala i prepirao se sa njim o tome da vakuum ne može da postoji. Treba još spomenuti i Dekartovu prepisku. Od deset tomova standardnog današnjeg izdanja njegovih dela, prepiska zauzima prvih pet (Oeuvres de Descartes, publ. par C. Adam et P. Tannery, popravljeno izdanje, Vrin, Paris, 1964). U pismima Dekart prvi put iznosi svoju doktrinu o stvorenosti večnih istina, raspravlja s Elizabetom, princezom Moravskom o strastima duše i dualizmu duše i tela, debatuje o fizici i metafizici.

KAO NOVA KNJIGA-NEKORISCENA-STANJE(5+),RASPRODATO IZDANJE-RETKA! Objavljivanje ove knjige omogućili su Fond za otvoreno društvo-Jugoslavija i Open Society Institute Foundation-Budapest Regional Publishing Center Zahvaljujemo se Dušanu Veličkoviću na dugogodišnjem zalaganju da se ova knjiga objavi Hana Arent:IZVORI TOTALITARIZMA PREVOD:Slavica Stojanović, Aleksandra Bajazetov-Vučen Godina izdanja: 1998 ISBN: 86-901859-2-5 Jezik: Srpski Autor: Strani Hana Arent: Izvori totalitarizma Beograd: Feministička izdavačka kuća, 1998. Mek povez, latinica, 558 str. Naslov:Izvori totalitarizma Autor:Hana Arent Izdavač: Feministička izdavačka kuća 94, Beograd 1998; tiraž: 500 primeraka; 552 strane A5 Detaljnije: mek povez, strana 552, 20cm, stanje: odlično. Godina izdanja:1998 Broj strana:552 Stanje:Kao novo Sadrzaj: -Antisemitizam -Imperijalizam -Totalitarizam PRVO POGLAVLJE: Antisemitizam kao uvreda zdravog razuma 3 DRUGO POGLAVLJE: Jevreji, nacionalna država i rođenje antisemitizma I: Dvosmislenosti emancipacije i Jevrejin kao državni bankar II: Rani antisemitizam III: Prve antisemitske partije IV: Antisemitizam levičara V: Zlatno doba sigurnosti TREĆE POGLAVLJE: Jevreji i društvo I: Između parija i skorojevića II: Moćni čarobnjak III: Izme_u poroka i zločina ČETVRTO POGLAVLJE: Drajfusova afera I: Činjenice o ovom slučaju II: Treća republika i francuska jevrejska zajednica III: Vojska i kler protiv republike IV: Narod i gomila V: Jevreji i drajfusovci VI: Izvinjenje i njegovo značenje PETO POGLAVLJE: Politička emancipacija buržoazije I: Ekspanzija i nacionalna država II: Vlast i buržoazija III: Savez između gomile i kapitala ŠESTO POGLAVLJE: Teorija rase pre rasizma I: `Rasa` aristokrata protiv `nacije` građana II: Rasno jedinstvo kao zamena za nacionalnu emancipaciju III: Novi ključ za istoriju IV: `Prava Engleza ` vs. Prava čoveka SEDMO POGLAVLJE: Rasa i birokratija I: Fantomski svet Crnog kontinenta II: Zlato i rasa III: Karakter imperijaliste OSMO POGLAVLJE: Kontinentalni imperijalizam: pan-pokreti I: Plemenski nacionalizam II: Nasleđe bezakonja III: Partija i pokret DEVETO POGLAVLJE: Propadanje nacionalne države i kraj Prava čoveka I: `Nacija manjina ` i narod bez državljanstva II: Aporije ljudskih prava DESETO POGLAVLJE: Besklasno društvo I: Mase II: Privremeni savez između gomile i elite JEDANAESTO POGLAVLJE: Totalitarni pokret I: Totalitarna propaganda II: Organizaciona priprema totalitarne vlasti DVANAESTO POGLAVLJE: Totalitarizam na vlasti I: Totalitarna država II: Tajna policija III: Totalna dominacija TRINAESTO POGLAVLJE: Ideologija i teror: novi oblik vlasti Detaljni opis: Hronologija Sa gotovo pola veka zakašnjenja uskoro će se prvi put na srpskom jeziku pojaviti delo Hane Arent, Izvori totalitarizma. Reč je o jednoj od najznačajnijih političkih studija dvadesetog veka u kojoj je postavljen temelj za razmišljanje o ključnim društvenim i političkim fenomenima našeg doba. Johana Hana Arent rođena je 14. oktobra 1906. godine u Hanoveru. Godine 1933., posle studija u Marburgu, Frajburgu i Hajdelbergu, kod Jaspersa i Hajdegera, bila je prinuđena da napusti nacističku Nemačku. Posle bekstva u tadašnju Čehoslovačku, uz pomoć porodice koja je posedovala kuću sa ulaznim vratima na nemačkoj a zadnjim vratima na čehoslovačkoj teritoriji, Hana Arent kratko boravi u Ženevi, a zatim u Parizu, da bi najzad 1941. godine utočište našla u Njujorku. Tačno deset godina kasnije u egzilu je napisala Izvore totalitarizma, delo koje joj je donelo ono što će je pratiti do kraja života - svetsku slavu i osporavanje. Umrla je 4. oktobra 1975. godine u trenutku kada je započela pisanje poslednjeg poglavlja obimne studije Život duha. Jedna od najupadljivijih odlika totalitarnih pokreta, ali i slave njihovih vođa, jeste zapanjujuća brzina kojom oni padaju u zaborav i lakoća sa kojom se mogu zameniti. Dok je Staljin tek posle mnogo godina ogorčene unutarpartijske borbe i velikih (mada samo nominalnih) ustupaka svom prethodniku uspeo da sebe proglasi Lenjinovim legitimnim političkim naslednikom, Staljinovi naslednici pokušali su to da izvedu i bez nominalnih ustupaka prethodniku, iako je Staljin imao trideset godina vremena, a i propagandnu mašineriju kakva je bila nepoznata u Lenjinovo vreme. Isto važi i za Hitlera, čija je privlačnost navodno bila neodoljiva, a koji je danas, poražen i mrtav, toliko pao u zaborav da jedva i igra neku ulogu čak i među neofašističkim i neonacističkim grupama u posleratnoj Nemačkoj. Ta nedoslednost očigledno ima veze sa poslovičnom nestalnošću masa, kao i sa prolaznošću same slave, ali se još više može objasniti manijom kretanja od koje boluju svi totalitarni pokreti: oni, naime, mogu da se održe sve dok se sami kreću i dok pokreću sve oko sebe. Utoliko je upravo ova nedoslednost u izvesnom smislu prilično laskava pohvala mrtvim vođama, jer su uspeli da svoje podanike zaraze specifično totalitarnim virusom; naime, ukoliko postoji nešto što bi se moglo nazvati totalitarnom ličnošću, odnosno totalitarnim mentalitetom, onda su ova izvanredna prilagodljivost i odsustvo kontinuiteta nesumnjivo njene najizraženije osobine. Stoga nestalnost i zaboravnost masa ne garantuju da će one moći da se izleče od totalitarne zaslepljenosti, koja se povremeno poistovećivala sa kultom Hitlerove ili Staljinove ličnosti; možda baš treba izvesti suprotan zaključak. Još bismo više pogrešili ako bismo zbog ove nedoslednosti zaboravili da se totalitarni režimi, dokle god su na vlasti, i totalitarne vođe, dokle god su žive, `oslanjaju na mase i vladaju zahvaljujući podršci masa`, sve do samog kraja. Hitlerov dolazak na vlast bio je legalan po svim pravilima demokratije; da nisu uživali poverenje masa, ni on ni Staljin ne bi mogli da se nametnu kao vođe širokih slojeva stanovništva, ne bi mogli da prežive mnoge unutrašnje i spoljne krize ili da prebrode brojne opasnosti nemilosrdnih borbi unutar partije. Isto tako ni do Moskovskih procesa ili do likvidiranja Remove frakcije ne bi došlo da nije bilo podrške masa. Rašireno uverenje da je Hitler bio prosto agent nemačkih industrijalaca ili da je Staljin odneo pobedu u borbi za nasledništvo posle Lenjinove smrti zahvaljujući mračnoj spletki, legende su koje se mogu opovrgnuti mnogim činjenicama, i to pre svega neospornom omiljenošću vođa, a ona se, opet, ne može pripisati samo pobedi vešte i lukave propagande nad neznanjem i glupošću. Jer propaganda totalitarnog pokreta, koji prethodi totalitarnom režimu ali ga do određenog trenutka i prati, uvek je iskrena koliko je i pritvorna, a ****lni totalitarni vladar obično započinje karijeru tako što se razmeće svojim nekadašnjim zlodelima i brižljivo planira buduća. Nacisti su bili `uvereni da zločin u naše vreme ima neku morbidnu privlačnost`, dok su tvrdnje boljševika u Rusiji i izvan nje da oni ne priznaju obične moralne norme postale okosnica komunističke propagande; iskustvo je više puta pokazalo da propagandna vrednost zločina i opšti prezir prema moralnim normama ne zavise od pukog ličnog interesa, navodno najmoćnijeg psihološkog faktora u politici. Privlačnost koju zlo i zločin imaju za mentalitet gomile nije nikakva novost. Gomila će uvek `pozdraviti nasilje, primećujući zadivljeno: možda je podlo, ali je vrlo inteligentno`. Ono što kod uspeha totalitarizma uznemiruje zapravo je istinska nesebičnost njegovih pristalica; možda je i razumljivo što uverenje nekog naciste ili boljševika ne mogu da poljuljaju zločini protiv ljudi koji ne pripadaju pokretu ili koji su čak protiv njega, ali zapanjuje to što se on isto tako neće pokolebati ni kada čudovište počne da proždire sopstvenu decu, pa čak ni kad i sam postane žrtva, kad mu montiraju proces i osude ga, izbace iz partije i pošalju na prinudni rad iliu koncentracioni logor. Naprotiv, on će, na čuđenje čitavog civilizovanog sveta, možda čak drage volje da pripomogne tužiocu i da potpiše sopstvenu smrtnu presudu, samo ako se time ne ugrožava njegova pripadnost pokretu. Bilo bi naivno kada bi se ova tvrdoglava uverenost, koja nadživljava sve stvarno iskustvo i u potpunosti ukida neposredne lične interese, smatrala tek izrazom vatrenog idealizma. Idealizam, bio on smešan ili herojski, uvek proističe iz individualne odluke i uverenja, i uvek podleže iskustvu i proveri. Fanatizam totalitarnih pokreta, za razliku od svih oblika idealizma, slama se onog trenutka kada pokret svoje fanatične sledbenike ostavi na cedilu, kada u njima ubije i poslednji trag uverenja koje bi moglo da preživi slom samog pokreta. No unutar organizacionog okvira pokreta, dok god on funkcioniše, fanatični članovi otporni su i na iskustvo i na argumente razuma; identifikacija sa pokretom i potpuni konformizam kao da su uništili svaku otvorenost za nova iskustva, čak i kada ona idu do takvih krajnosti kao što su mučenje ili strah od smrti. Cilj totalitarnih pokreta je organizovanje masa – dakle, ne organizovanje klasa, što su činile stare stranke interesa u kontinentalnim nacionalnim državama, ne organizovanje građana koji imaju mišljenje o pitanjima od opšteg značaja, pa i određeni interes, što su činile partije u anglosaksonskim zemljama. Dok sve ostale političke grupacije zavise od međusobnog odnosa snaga, totalitarni pokreti do te mere zavise od puke sile brojeva da se totalitarni režimi čine nemogućim u zemljama sa relativno malom populacijom, čak i ako su u njima drugi uslovi povoljni. Posle Prvog svetskog rata Evropu je zapljusnuo snažan antidemokratski, prodiktatorski talas polutotalitarnih i totalitarnih pokreta; fašistički pokret proširio se iz Italije na skoro sve zemlje Srednje i Istočne Evrope (jedini značajan izuzetak je češki deo Čehoslovačke); pa ipak čak ni Musolini, kome je pojam `totalitarne države` bio tako drag, nije pokušao da uspostavi potpuno totalitaran režim, već se zadovoljio diktaturom i jednopartijskom vladavinom. Slične netotalitarne diktature nikle su i u predratnoj Rumuniji, Poljskoj, pribaltičkim državama, Mađarskoj, Portugaliji i Frankovoj Španiji. Nacisti, koji su imali nepogrešiv instinkt za nijanse, uglavnom su prezrivo komentarisali nedostatke svojih fašističkih saveznika; iskreno poštovanje koje su gajili prema boljševičkom režimu u Rusiji (i Komunističkoj partiji u Nemačkoj) moglo je da se meri samo sa njihovom mržnjom spram naroda Istočne Evrope. Jedini čovek kog je Hitler `bezrezervno poštovao` bio je `genije Staljin`; i dok u slučaju Staljina i ruskog režima ne raspolažemo (niti ćemo verovatno ikada raspolagati) dokumentarnim materijalom kakav postoji u Nemačkoj, ipak od Hruščovljevog govora na Dvadesetom kongresu znamo da je Staljin verovao samo jednom čoveku – Hitleru. Znači, u svim tim manjim evropskim zemljama su pre netotalitarnih diktatura delovali totalitarni pokreti, za koje je totalitarna vlast verovatno bila isuviše ambiciozan cilj; iako je totalitarizam, sve do osvajanja vlasti, dobro poslužio u organizovanju masa, izgleda da bi tada apsolutna veličina zemlje naterala ****lne totalitarne vladare da se priklone poznatijim modelima klasne ili partijske diktature. U stvari, ove zemlje prosto nisu imale na raspolaganju dovoljan ljudski ****l koji bi dozvolio uspostavljanje totalne dominacije i velike ljudske žrtve koje ona podrazumeva Kako nisu mogli da se nadaju da će osvojiti naseljenije teritorije, tirani u ovim državicama bili su prisiljeni na izvesnu staromodnu umerenost kako ne bi ostali i bez to malo ljudi kojima su vladali. To je ujedno i razlog zbog kog je nacizam, sve do izbijanja rata i njegovog širenja Evropom, po doslednosti i bezobzirnosti tako zaostajao za svojim ruskim parnjakom; čak ni nemački narod nije bio dovoljno brojan da bi omogućio potpun razvoj ovog najnovijeg oblika vlasti. Da je dobila rat, Nemačka bi tek tada upoznala pravi totalitarni režim, a žrtve koje bi njemu morale da prinesu ne samo `niže rase`, nego upravo i Nemci, mogu se nazreti i na osnovu planova iz Hitlerove zaostavštine. U svakom slučaju, Nemačka je istinski totalitaran režim mogla da uspostavi tek tokom rata, nakon što je osvajanjem Istoka obezbeđen dovoljan broj stanovnika, a logori smrti postali mogući. I obrnuto, izgledi za uspostavljanje totalitarne vlasti zastrašujuće su dobri u zemljama tradicionalnog orijentalnog despotizma, u Indiji i Kini: one, naime, raspolažu gotovo neiscrpnim materijalom koji može da održava moćnu i krvožednu mašineriju totalne dominacije; osim toga, tamo je osećanje suvišnosti, tipično za čoveka mase, već vekovima izraženo u preziru prema ljudskom životu. U Evropi je ovo, pak, sasvim nova pojava, nusproizvod masovne nezaposlenosti i porasta broja stanovnika u poslednjih 150 godina. Umerenost ili manje ubilački metodi vladanja teško se mogu objasniti strahom vlasti od narodne pobune: ona se mnogo više plaši depopulacije sopstvene zemlje. Samo tamo gde su mase suvišne, ili gde njihovo eliminisanje ne bi dovelo do katastrofalne depopulacije, samo je tamo totalitarna vlast, za razliku od totalitarnog pokreta, uopšte i moguća. Totalitarni pokreti mogu se javiti svuda gde postoje mase koje iz bilo kog razloga teže da se politički organizuju. Mase ne drži na okupu svest o zajedničkom interesu, njima nedostaje ona specifična klasna artikulisanost koja se izražava u jasnim, ograničenim i ostvarivim ciljevima. Termin `masa` može se upotrebljavati jedino kada je reč o ljudima koji, bilo zbog samog svog broja, bilo zbog ravnodušnosti, bilo zbog kombinacije jednog i drugog, ne mogu da se integrišu ni u jednu organizaciju zasnovanu na zajedničkom interesu, u političku partiju ili organe lokalne vlasti, u profesionalne organizacije ili sindikate. One ****lno postoje u svakoj zemlji i čine onu većinu neutralnih, politički nezainteresovanih ljudi koji nikada ne pristupaju nijednoj partiji i retko izlaze na izbore. Za uspon nacističkog pokreta u Nemačkoj i komunističkih pokreta u Evropi posle 1930. godine karakteristično je to što su oni svoje članove regrutovali upravo iz ove mase naizgled nezainteresovanih ljudi od kojih su sve druge partije već digle ruke, smatrajući da su isuviše apatični ili isuviše glupi da bi bili dostojni njihove pažnje. Zato su većinu njihovih članova činili ljudi koji se ranije nisu pojavljivali na političkoj sceni, što je omogućilo uvođenje sasvim novih metoda u političku propagandu, ali je dovelo i do neprijemčivosti za argumente političkih protivnika; ovi pokreti ne samo da su se stavili s onu stranu partijskog sistema u celini, već su našli članstvo koje do tada nije bilo taknuto, nije bilo `iskvareno` partijskim sistemom. Zato totalitarni pokreti nisu ni morali da se obaziru na argumente protivnika, i sve vreme su radije ubijali protivnike nego što su ih ubeđivali, šireći tako pre teror nego konkretna uverenja. Oni su nesuglasice prikazivali kao nešto što neminovno potiče iz dubokih prirodnih, društvenih ili psiholoških izvora koji su izvan kontrole pojedinca, te su stoga i s onu stranu moći razuma. Ovakav stav je mogao da bude i nedostatak, da su ovi pokreti samo iskreno prihvatili konkurentsku borbu sa drugim partijama; ovako su, pak, bili sigurni da se obraćaju ljudima koji imaju dovoljno razloga da u podjednakoj meri buduogorčeni na sve stranke. značio je kraj dve iluzije koje su gajile zemlje sa demokratskim vladama, a posebno evropske nacionalne države i njihove partije. Prva je bila iluzija da narod svojim većim delom aktivno učestvuje u vlasti i da je svaki pojedinac simpatizer partije kojoj pripada ili već neke druge. Totalitarni pokreti su dokazali da, baš naprotiv, politički neutralne i nezainteresovane mase itekako mogu da čine većinu u demokratskim zemljama, te da tako demokratija može da funkcioniše u skladu sa pravilima koja aktivno priznaje samo manjina. Druga iluzija koju su totalitarni pokreti srušili bilo je uverenje da te politički nezainteresovane mase uopšte nisu važne, da su one zaista neopredeljene, da predstavljaju neku neizdiferenciranu pozadinu političkog života nacije. Sada su one pokazale nešto što nijedan drugi organ javnog mnjenja nije mogao da pokaže, naime to da demokratske vlade počivaju na prećutnom pristanku i trpeljivosti nezainteresovanih i neartikulisanih slojeva naroda isto koliko i na vidljivim i javnim institucijama i organizacijama zemlje. Zato se učinilo da su totalitarni pokreti nedosledni kada su, uprkos preziru prema parlamentarnoj vlasti, pošli u osvajanje parlamenata: uspeli su da sve ljude ubede kako su parlamentarne većine lažne i kako ne odgovaraju nužno realnom stanju stvari u zemlji, čime su podrili samopoštovanje i samopouzdanje vlada, koje su takođe pre verovale u vladavinu većine nego u svoje ustave. Često je naglašavano da totalitarni pokreti upotrebljavaju i zloupotrebljavaju demokratske slobode da bi ih konačno ukinuli. Tu nije na delu samo demonska inteligencija vođa ili detinjasta nedotupavnost masa. Demokratske slobode, doduše, jesu zasnovane na ravnopravnosti svih građana pred zakonom, ali one stiču svoj organski smisao i funkciju jedino ako ti građani pripadaju nekim grupama i ako ih one predstavljaju, ili, pak, ako građani žive unutar neke socijalne i političke hijerarhije. Raspad klasnog sistema, jedine socijalne i političke stratifikacije evropskih nacionalnih država, sigurno je bio `jedan od najznačajnijih događaja u novijoj istoriji Nemačke`, a pomogao je usponu nacizma kao što je u Rusiji odsustvo socijalne stratifikacije ogromne ruralne populacije (tog `ogromnog bezobličnog tela bez ikakvog političkog obrazovanja, gotovo neprijemčivog za ideje koje bi omogućile bilo kakvu plemenitu akciju`) boljševicima pomoglo da zbace demokratsku vladu Kerenskog. Stanje u prehitlerovskoj Nemačkoj indikativno je za opasnosti koje u sebi nosi razvoj zapadnog dela sveta, posebno ako imamo u vidu da se, završetkom Drugog svetskog rata, isti dramatičan slom klasnog sistema ponovio u gotovo svim evropskim zemljama. Događaji u Rusiji, pak, jasno ukazuju na pravac kojim bi mogle da krenu neizbežne revolucionarne promene u Aziji. Praktično nije mnogo važno da li će totalitarni pokreti prihvatiti matricu nacizma ili matricu boljševizma, da li će mase organizovati u ime rase ili u ime klase, da li će se pretvarati da poštuju zakone života i prirode ili zakone dijalektike i ekonomije. Nezainteresovanost za javne poslove i neutralnost u političkim pitanjima same po sebi nisu dovoljan razlog za uspon totalitarnih pokreta. Buržoaska društva, zasnovana na konkurenciji i na sticanju dobara, dovela su do apatije, pa čak i do netrpeljivosti prema javnom životu, i to čak ne toliko kod onih eksploatisanih društvenih slojeva koji su bili isključeni iz aktivnog upravljanja zemljom, koliko u samoj buržoaziji. Posle dugog perioda lažne skromnosti, u kom se buržoazija zadovoljavala statusom dominantne klase i nije težila političkoj vlasti (nju je drage volje prepustila aristokratiji), nastupila je era imperijalizma, tokom koje je buržoazija postajala sve netolerantnija prema postojećim nacionalnim institucijama: sada je počela da polaže pravo na političku moć i da se organizovano priprema za nju. I početna apatija i kasnije monopolističko, diktatorsko usmerenje u spoljnoj politici nacije, potiču iz onog načina života i onih životnih uverenja koja su tako isključivo usmerena na uspeh ili neuspeh pojedinca u bezobzirnoj konkurenciji da se građanske dužnosti i odgovornosti osećaju kao nepotrebno traćenje ionako ograničenog vremena i energije. Takvi stavovi buržoazije veoma su korisni za one oblike diktature u kojima jedan `snažan čovek` preuzima na sebe tešku odgovornost vođenja javnih poslova; oni isto tako predstavljaju prepreku totalitarnim pokretima koji ne mogu da tolerišu buržoaski (niti bilo koji drugi) individualizam. Ma kako nespremni bili da prihvate građanske odgovornosti, pripadnici apatičnih slojeva društva u kom dominira buržoazija itekako zadržavaju svoju individualnost, pa makar i samo zato što bez nje ne bi mogli da prežive u borbi za život. Presudne razlike između organizacija gomile u devetnaestom veku i masovnih pokreta u dvadesetom lako se previđaju zato što se moderne totalitarne vođe po psihologiji i mentalitetu ne razlikuju mnogo od nekadašnjih vođa gomile, čije su moralne norme i politička sredstva veoma srodna buržoaskima. Pa ipak, ako je individualizam karakterističan za stav prema životu i buržoazije i gomile, totalitarni pokreti s pravom mogu da tvrde da su oni prvi imali istinski antiburžoasku orijentaciju; ni jedan od njihovih prethodnika iz devetnaestog veka, ni Društvo 10. decembra, koje je pomoglo Luju Napoleonu da dođe na vlast, ni koljačke brigade koje su harale Parizom za vreme Drajfusove afere, ni Crne stotke ruskih pogroma, ni pan-pokreti nisu angažovali svoje članove do tačke na kojoj se potpuno gube individualni prohtevi i ambicije, niti su i slutili da organizacija može jednom za svagda, a ne samo dok traje kolektivno junaštvo, da izbriše individualni identitet. društva i masa koje nastaju po njegovom slomu nije jednak odnosu između buržoazije i gomile, nusproizvoda kapitalističkog načina proizvodnje. Mase i gomila imaju samo jednu zajedničku crtu: i jedni i drugi nalaze se izvan svih socijalnih struktura i organa političkog predstavljanja. Mase ne preuzimaju norme i stavove vladajuće klase, kao što to čini gomila (mada na iskrivljen način), već odražavaju i na određeni način izvitoperuju norme i stavove svih klasa u vezi sa javnim poslovima. Merila čoveka mase ne određuje samo, pa čak ne ni prvenstveno, ta posebna klasa kojoj je nekada pripadao, već pre sveprisutni uticaji i ubeđenja koja su, prećutno i neodređeno, delile sve klase društva. Pripadnost klasi, mada mnogo labavija i ne tako neumoljivo određena društvenim poreklom kao u feudalnom društvu, uglavnom je bila data rođenjem, a samo su je izuzetan dar ili sreća mogli promeniti. Društveni status odlučivao je o učestvovanju pojedinca u politici, i osim u slučajevima nacionalne krize, kada je trebalo da dela kao pripadnik nacije, bez obzira na pripadnost klasi ili partiji, pojedinac se nikada nije direktno suočavao sa javnim poslovima niti se osećao direktno odgovornim za njih. Čim bi neka klasa dobila veći društveni značaj, počela bi da obučava određen broj svojih članova za politiku kao zanimanje, kao plaćen (ili, ako su ovi to sebi mogli da priušte, neplaćen) rad u vladi i telima koja dotičnu klasu predstavljaju u parlamentu. Većina ljudi, i to u svim klasama, ostajala je izvan partijskih ili drugih političkih organizacija, ali to nikome nije bilo važno. Drugim rečima, pripadnost klasi, usko ograničene obaveze klase i tradicionalno shvatanje vlasti sprečili su jačanje građanstva koje bi osećalo individualnu i ličnu odgovornost za upravljanje zemljom. Ova apolitičnost stanovnika nacionalnih država izašla je na videlo tek kad se klasni sistem slomio i u propast poveo čitav splet vidljivih i nevidljivih niti koje su ljude vezivale za političku zajednicu. Slom klasnog sistema automatski je označio i slom partijskog sistema, prvenstveno zato što partije, kao interesna udruženja, više nisu mogle da zastupaju klasne interese. One su bile značajne za pripadnike nekadašnjih klasa koji su se, uprkos svemu, nadali da će ponovo pridobiti svoj stari društveni položaj, i koji su se držali jedni drugih ne zato što su i dalje imali zajedničke interese, nego zato što su se nadali da će svoje moći ponovo da ostvare. Stoga su i partije u svojoj propagandi sve više koristile psihološka sredstva i ideologiju, a u političkom nastupu potencirale apologiju i nostalgičnost. Osim toga, partije su i ne primetivši izgubile one neutralne simpatizere koji nikada nisu bili zainteresovani za politiku zato što su osećali da nijedna partija ne može da zastupa njihove interese. Prvi znak sloma evropskog partijskog sistema nije, dakle, bilo osipanje starog članstva, već nesposobnost partija da regrutuju članove iz mlađih generacija, ali isto tako i gubitak prećutnog pristanka i podrške neorganizovanih masa, koje su odjednom odbacile svoju apatičnost i krenule kud god su videle mogućnost da artikulišu svoje novo silovito neslaganje sa čitavim sistemom. Pad zaštitnih bedema između klasa preobrazio je usnule većine koje stoje iza svih partija u jednu veliku neorganizovanu, nestruktuisanu masu ozlojeđenih pojedinaca, koji nisu imali ništa zajedničko osim nejasne svesti o tome da su nade članova partije u povratak dobrih starih vremena osuđene na propast, da su, s tim u skladu, oni najugledniji, najreprezentativniji i najobavešteniji članovi društva obične budale, kao i da sva vlast nije čak ni toliko zla koliko je u stvari i glupa i podla. Za rođenje ove nove zastrašujuće negativne solidarnosti nije bilo od posebnog značaja to što su nezaposleni radnici mrzeli status quo i postojeću vlast okupljeni u Socijaldemokratskoj Partiji, dok se mržnja razvlašćenih sitnosopstvenika artikulisala putem partija centra ili desnice, a nekadašnji pripadnici srednje i viših klasa svoj bes iskaljivali preko partija tradicionalne ekstremne desnice. Masa nezadovoljnih i beznadnih ljudi u Nemačkoj i Austriji drastično je porasla posle Prvog svetskog rata, kada su inflacija i nezaposlenost dodatno uvećale katastrofalne posledice vojnog poraza; takva masa je postojala i u svim državama nastalim posle rata, i ubrzala je razvoj ekstremističkih pokreta u Francuskoj i Italiji posle Drugog svetskog rata. Mentalitet evropskog čoveka mase nastajao je u ovoj atmosferi raspada klasnog društva. Apstraktna jednolikost sudbine koja je zadesila ogroman broj pojedinaca njih nije sprečila da sebe procenjuju prema ličnom neuspehu, niti da svet procenjuju prema već poslovičnoj nepravednosti. No, ova egocentrična gorčina, iako je svojstvena izolovanom pojedincu i iako teži da izbriše individualne razlike, nije bila spona koja bi mase držala na okupu, jer ona nije počivala na nekom zajedničkom interesu – ekonomskom, socijalnom ili političkom. Egocentričnost je, dakle, išla ruku pod ruku sa presudnim slabljenjem instinkta za samoodržanjem. Nesebičnost, ali samo kao osećanje da čovek sam nije važan, kao osećanje suvišnosti, više nije bila izraz individualnog idealizma, već je postala masovni fenomen. Stara izreka da siromašni i potlačeni nemaju šta da izgube osim svojih okova više se nije mogla primeniti na čoveka mase, jer on je, prestavši da se zanima za sopstvenu dobrobit, izgubio mnogo više od okova bede: izvor svih briga i strahova, koji čovekov život čine teškim i nespokojnim, nestao je. U poređenju sa takvim ne-materijalizmom, hrišćanski monah izgleda kao čovek opsednut svetovnim stvarima. Himler, dobar poznavalac mentaliteta ljudi koje je okupio u svojoj organizaciji, opisao je ne samo SS-ovce, već i široke slojeve naroda iz kojih je ove regrutovao, rekavši da oni nisu zainteresovani za `svakodnevne probleme`, već isključivo za `ideološka pitanja` i za `sreću što su baš oni odabrani da rade na ostvarivanju zadatka koji se meri istorijskim epohama, zadatka čiji trag ni milenijumi neće moći da izbrišu`. Omasovljenje pojedinaca stvorilo je ljude koji, kao i Sesil Roudz nekih četrdeset godina ranije, razmišljaju u kontinentima i osećaju u vekovima. Istaknuti evropski naučnici i državnici su još od početka devetnaestog veka predskazivali uspon čoveka mase i dolazak doba masa. Obimna literatura o ponašanju i psihologiji masa pokazala je i popularizovala u antici dobro poznatu mudrost o sličnosti između demokratije i diktature, između vladavine gomile i tiranije. Tako su naučnici pripremili određene politički svesne i osetljive, ako ne i preosetljive, građane Zapadne Evrope na uspon demagoga, na lakovernost, praznoverje i brutalnost. Pa ipak, iako su se mnoga od ovih predskazanja u izvesnom smislu obistinila, njihova relevantnost se smanjuje kada se u obzir uzmu neočekivane i nepredviđene pojave kao što su radikalan gubitak svesti o ličnom interesu, cinična ili dekadentna nezainteresovanost sa kojom se mase suočavaju sa smrću ili drugim ličnim nedaćama, strastvena sklonost najapstraktnijim koncepcijama kao životnim smernicama i uopšteni prezir čak i prema najočiglednijim pravilima zdravog razuma. rezultat sve veće ravnopravnosti i širenja opšteg obrazovanja, odnosno neminovnog snižavanja njegovog kvaliteta i popularizacije njegovih sadržaja. (Amerika, primer zemlje u kojoj postoje jednakost pred zakonom i opšte obrazovanje, sa svim svojim nedostacima, zna manje o modernoj psihologiji masa nego bilo koja druga zemlja na svetu.) Uskoro se ispostavilo da sumasovni pokreti posebno privukli visoko obrazovane slojeve, i da, načelno, izraženi individualizam i prefinjenost ne sprečavaju, već ponekad štaviše i ubrzavaju samozaborav u masi koji su nudili masovni pokreti. Pošto je očigledna istina da visok stepen individualizovanosti i kultivisanost ne sprečavaju čoveka da prihvati stavove karakteristične za mase bila tako neočekivana, krivica za to često se svaljivala na morbidnost ili nihilizam moderne inteligencije, mržnju prema sebi samom, navodno tipičnu za intelektualca, i `oprečnost duha životu` i vitalnosti. Pa ipak, tako oklevetani intelektualci bili su samo najupečatljiviji primer i najveštiji zagovornici jednog mnogo opštijeg fenomena. Društvena atomizacija i ekstremna individualizacija prethodile su masovnim pokretima, a ovi su sasvim neorganizovane, tipične `apstinente`, koji su iz individualističkih pobuda uvek odbijali da priznaju društvene spone ili obaveze, privukli mnogo lakše i mnogo ranije nego `neindividualističke`, druželjubive članove tradicionalnih partija. Zapravo su mase proizašle iz krhotina jednog već visoko atomizovanog društva, čiju je konkurentsku prirodu i prateći osećaj usamljenosti mogla da relativizuje jedino pripadnost klasi. Glavna odlika čoveka mase nije brutalnost niti nazadnost, već njegova izolovanost i odsustvo normalnih društvenih veza. Kako dolaze iz klasnog društva nacionalnih država, čije su se pukotine popunjavale vezivom nacionalističkog sentimenta, sasvim je prirodno što su te mase, u početnoj bespomoćnosti, ispoljile težnju ka posebno nasilnom nacionalizmu, pred kojim su njihove vođe popustile iz čisto demagoških razloga, oglušavajući se o svoj instinkt i svoje ciljeve. Ni plemenski nacionalizam ni pobunjenički nihilizam nisu karakteristični ili ideološki prihvatljivi za mase u meri u kojoj su to bili za gomilu. A ipak su najdarovitije vođe masa našeg vremena pre ponikle iz gomile nego iz masa. Hitlerova biografija je školski primer za to; Staljin je, pak, došao iz zavereničkog aparata boljševičke partije, koji je bio specifična mešavina marginalaca i revolucionara. Prvobitna Hitlerova partija, sastavljena gotovo isključivo od neprilagođenih, propalica i avanturista, itekako je bila partija `naoružanih boema`, koji su bili naličje buržoaskog društva i koje je, prema tome, nemačka buržoazija po svim pravilima trebalo da uspešno upotrebi za svoje ciljeve. Međutim, nacisti su buržoaziju nasamarili koliko i Removu i Šlajherovu frakciju Rajhsvera, koja se takođe nadala da će Hitler, njen nekadašnji agent, ili SA, koji je iskoristila za vojnu propagandu i paravojnu obuku, biti njeni agenti i da će joj pomoći da zavede vojnu diktaturu. I ugledno društvo i vojni krugovi su nacistički pokret procenjivali u skladu sa političkom filozofijom gomile, previđajući pri tom nezavisnu, spontanu podršku koju su mase pružale novim vođama gomile, kao i pravi talenat ovih vođa da smišljaju nove vidove organizovanja. Gomila na čelu ovih masa više nije bila agent buržoazije niti bilo koga drugog - osim masa samih. Poređenje nacizma i boljševizma, koji su se u dvema zemljama pojavili pod sasvim različitim okolnostima, najbolje može da dokaže da totalitarni pokreti ne zavise toliko od nestrukturisanosti masovnog društva koliko od tipičnih svojstava atomizovane i izolovane mase. Da bi Lenjinovu revolucionarnu diktaturu preobrazio u pravu totalitarnu vladavinu, Staljin je najpre morao da veštačkim putem stvori onakvo atomizovano društvo kakvo su za naciste u Nemačkoj već pripremile istorijske prilike. Iznenađujuće laka pobeda Oktobarske revolucije ostvarena je u zemlji u kojoj je despotska i centralizovana birokratija vladala bezobličnom masom; nju nisu uspeli da organizuju ni ostaci ruralnih feudalnih staleža, ni slabe urbane kapitalističke klase, tek u povoju. Kada je rekao da nigde u svetu vlast nije tako lako osvojiti, i nigde tako teško zadržati, Lenjin je bio svestan ne samo brojčane slabosti ruske radničke klase, već i anarhičnog stanja u društvu uopšte, stanja koje je omogućavalo iznenadne promene. Iako nije imao instinkt vođe masa – bio je loš govornik, a uz to je voleo i da javno priznaje i analizira sopstvene greške, što je protivno elementarnim pravilima demagogije – Lenjin se odmah uhvatio svih mogućih diferencijacija, društvenih, nacionalnih, profesionalnih, koje bi mogle da unesu ma kakvu strukturu u stanovništvo, i verovatno je smatrao da takva stratifikacija može da spase revoluciju. Legalizovao je anarhičnu eksproprijaciju zemljoposednika od strane ruralnih masa, i tako po prvi, a verovatno i poslednji put, stvorio u Rusiji onu emancipovanu klasu seljaka koja je još od Francuske revolucije bila najpouzdaniji oslonac zapadnoevropskih nacionalnih država. Pokušao je da ojača radničku klasu podržavajući nezavisne sindikate. Po završetku građanskog rata tolerisao je bojažljivo nastajanje novog srednjeg sloja, proizišlog iz NEP-a. Uveo je i dodatna merila diferencijacije organizujući, a ponekad i izmišljajući, što je više nacionalnosti mogao, podstičući nacionalnu svest i svest o istorijskim i kulturnim razlikama čak i među najprimitivnijim plemenima u Sovjetskom Savezu. Izgleda da se u ovim čisto praktičnim političkim stvarima Lenjin pre držao svog snažnog državničkog instinkta nego marksističkog ubeđenja; u svakom slučaju, njegova politika dokazuje da se on odsustva socijalne i svake druge strukture plašio više nego mogućeg razvoja centrifugalnih tendencija unutar tek emancipovanih nacionalnosti ili čak jačanja nove buržoazije u tek stvorenim srednjim i seljačkim slojevima. Lenjin je svoj najveći poraz doživeo početkom građanskog rata, kada je vrhovna vlast, koju je on prvobitno hteo da koncentriše u sovjetima, prešla u ruke partijske birokratije; međutim, čak i ovakav razvoj događaja, ma koliko tragičan bio po dalji tok revolucije, nije neminovno morao da vodi u totalitarizam. Jednopartijska diktatura je začetoj socijalnoj stratifikaciji zemlje prosto dodala još jednu klasu, naime birokratiju, koja je, po Marksovim rečima, `zaposela državu kao privatnu svojinu`. U trenutku Lenjinove smrti, mnogi su putevi još uvek bili otvoreni. Na primer, stvaranje radničke, seljačke i srednje klase nije neminovno moralo da vodi klasnoj borbi, inače karakterističnoj za evropski kapitalizam. Poljoprivreda je još uvek mogla da se razvije na kolektivnom, kooperativnom ili na privatnom osnovu, a privreda cele zemlje je još uvek mogla da se drži socijalističkog, državno-kapitalističkog ili slobodno-tržišnog obrasca. Nijedna od ovih mogućnosti nije automatski morala da znači uništavanje nove strukture zemlje. Sve te nove klase i nacionalnosti našle su se Staljinu na putu kada je počeo da priprema zemlju za totalitarnu vlast. Kako bi stvorio atomizovanu i nestrukturisanu masu, najpre je morao da likvidira ostatke moći sovjeta, koji su, kao glavni nacionalni predstavnički organ, ipak imali izvesnu ulogu, i ograničavali apsolutnu vlast partijske hijerarhije. Zato je Staljin najpre potkopao nacionalne sovjete uvođenjem boljševičkih ćelija, iz kojih su jedino mogli biti imenovani viši funkcioneri centralnih komiteta. Godine 1930. nestali su i poslednji tragovi nekadašnje lokalne samouprave; na njihovo mesto došla je strogo centralizovana partijska birokratija, čija se težnja ka rusifikaciji nije mnogo razlikovala od težnji carističkog režima, osim što nove birokrate više nisu zazirale od pismenosti. Boljševička vlast je zatim pristupila likvidaciji klasa; iz ideoloških i propagandnih razloga započela je sa onima koje su imale nekakvo vlasništvo, naime sa novim srednjim slojem u gradovima, da bi potom prešla na seljake. Zahvaljujući brojnosti i imovini, seljaci su do tada bili ****lno najsnažnija klasa u Sovjetskom Savezu; zato je njihova likvidacija morala biti temeljnija i okrutnija nego likvidacija bilo koje druge društvene grupe, a sprovođena je stvaranjem veštačke gladi i čestim deportacijama pod izgovorom eksproprisanja kulaka i kolektivizacije. okončana je ranih tridesetih godina; oni koji se nisu našli među milionima mrtvih ili milionima deportovanih naučili su `ko je ovde vlast`, shvatili su da njihovi životi i životi njihovih porodica ne zavise od njihovih sugrađana, nego od vlasti, čijim su hirovima bili izloženi, sami, bez ikakve zaštite od strane grupe kojoj sticajem okolnosti pripadaju. Na osnovu statističkih podataka ili dokumenata ne može se tačno odrediti trenutak kada je kolektivizacija stvorila novi sloj seljaka, povezanih zajedničkim interesom, sloj koji je, zahvaljujući svojoj ključnoj brojčanoj i ekonomskoj poziciji, opet predstavljao ****lnu opasnost za totalitarnu vlast. No, oni koji znaju kako da čitaju totalitarni `materijal`, mogu da dokuče da je ovaj trenutak došao otprilike dve godine pred Staljinovu smrt, kada je ovaj predložio da se kolektivi raspuste i da se pretvore u veće organizacione jedinice. Staljin nije dočekao ostvarenje svog plana; ovaj put žrtve bi bile još veće, a haotične posledice za privredu u celini kobnije nego uništavanje prve seljačke klase – ali nema razloga da ne poverujemo da bi se i to sprovelo. Nema te klase koja se ne može uništiti ako se ubije dovoljan broj njenih pripadnika. Sledeća klasa koju je valjalo likvidirati bili su radnici. Oni su bili mnogo slabiji, i pružali su mnogo slabiji otpor nego seljaci, zato što je spontana eksproprijacija vlasnika fabrika, koju su radnici sproveli tokom revolucije (a za razliku od eksproprijacije zemljoposednika koju su sproveli seljaci), bila osujećena kada je vlada konfiskovala fabrike pod izgovorom da država ionako pripada proletarijatu. Stahanovski sistem, uveden početkom tridesetih godina, uništio je svu solidarnost i klasnu svest među radnicima, i to pre svega putem surove konkurencije, a potom i privremenim konsolidovanjem stahanovske aristokratije, koja je (u socijalnom pogledu) od običnih radnika odudarala mnogo više nego sámo rukovodstvo. Ovaj proces završen je 1938. godine, uvođenjem radne knjižice, koja je čitavu rusku radničku klasu zvanično pretvorila u gigantsku masu prinudnih radnika.