O GNEVU: Seneka Naslov Rasprava o gnevu / L.[Lucije] A.[Anej] Seneka ; [prevela Nada Todorović] Jedinstveni naslov Ad novatum. scc Omotni naslov O gnevu Ostali naslovi O gnevu Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1967 Izdanje 4. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1967 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 110 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Todorović, Nada Miloš, Đurić Zbirka Biblioteka Reč i misao ; kolo 1, knj. 24 ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: Ad novarum / L. Annaei Senecae Tiraž od 65.001-70.000 Str. 107-110: L. Anej Seneka / Miloš Đurić Napomene uz tekst. Predmetne odrednice Etika. Moral. Praktična filozofija Dobro očuvana knjiga. ss

ETIKA U SPORTU - Jovo Radoš retko ,rasprodato Izdavač: Kairos - Sremski Karlovci vrlo dobro ocuvana ,bilo je malo saranja obicnom olovkom ,na unutrasnjosti korica ,sad je obrisano . Etika u sportu jeste knjiga koja se bavi pitanjima sportskog morala kao osobenog morala, koji proističe iz opštih moralnih postavki. U njoj se sportska etika posmatra, pre svega, kao izvedena disciplina. Zato je, u strukturalnom smislu, knjiga i sazdana najpre od građe koja se odnosi na kategorijalne odrednice etike, kao i različita etička stanovišta, a tek potom na etiku primenjenu u sportu i sportskim događanjima. Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Filozofija sporta , Etika Ostali naslovi iz oblasti: Sport i hobi 2014; ćirilica; 21 cm; 104 str (kutija 4)

Historija marksizma I, II, Predrag Vranicki Izdavač: Cekade, Zagreb Godina: 1987 Broj strana: 329+463 Tvrdi povez Biblioteka: Ocena: 4+(5-). Vidi slike. Skladište: 3530 Težina: 1700 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Božidar Knežević: History, the Anatomy of Time: The Final Phase of Sunlight Translated by George Vid Tomashevich in collaboration with Sherwood A. Wakeman. Preface by Prof. W. Warren Wagar. New York: Philosophical Library, 1980. First Edition. Hardcover. Hardcover with dust jacket. xvii, , 258 pages. Red cloth hardcover. White dust jacket and title in red. Some shelf wear to the dust jacket. Former copy of Professor Keith Baird with an inscription by the translator to Keith and Mary written on the right front flyleaf. Very good / good. Očuvanost 4-; ima posvetu; omot lepljen. Божидар Кнежевић (Уб, 7/19. март 1862 — Београд, 18. фебруар/3. март 1905) је био професор историје, преводилац неколико стручних радова са енглеског језика и аутор више научних дела из области филозофије историје. Књижевности припада само његово, обимом мало али значајно дело, Мисли.

21911) ANTROPOLOŠKI PORTRETI , Zagorka Golubović , Zavod za udžbenike Beograd 1991 , biblioteka Societas , sadržaj : I DEO: FILOZOFIJA I ANTROPOLOGIJA gl. 1 Personalizam Emaniela Munijea gl.2 Egzistencijalistički pristup problemima čoveka:Hajdeger i Sartr gl.3 Pokušaj preispitivanja Marksovog shvatanja čoveka II DEO: ANTROPOLOGIJA, SOCIOLOGIJA I PSIHOLOGIJA gl. 4 Teorije interpersonalnih odnosa gl. 5 Delo Eriha Froma u savremenoj humanističkoj nauci gl. 6 Savremena Amerika u svetlosti karakterološke analize Dejvida Rismana gl. 7 Antropološka analiza strukture savremenog društva u delu Viljema H. Vajta Mlađeg gl. 8 Humanistička vizija sveta Zigmunta Baumana - protiv- stav savremenom sociologizmu III DEO: ANTROPOLOGIJA KAO DRUŠTVENA NAUKA gl. 9 Antropološki funkcionalizam Bronislava Malinovskog gl. 10 „Kulturologija` i marksizam gl. 11 Strukturalizam Klod Levi-Strosa i njegov uticaj na modernu antropologiju gl. 12 Putevi i dileme moderne antropologije mek povez, format 14 x 22 cm , latinica, 221 strana, potpis na predlistu

Izabrana dela 1. i 2. deo komplet - Karl Marks i Fridrih Engels Izabrana dela u dva toma Izdavač: Kultura, Beograd Godina: 1949-1950 Tvrdi povez Broj strana: 620+511 Biblioteka: Proleteri svih zemalja ujedinite se Unutra je ime prethodnog vlasnika! Ocena: 4-. Vidi slike. Skladište: 3570 Težina: 1300 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

RELIGIJA I EPISTEMOLOGIJA , Dereta 2007, tvrdi povez, str. 364. `Simpozijum održan u Srpskom filozofskon društvu u Beogradu, 17.-19. juna 2005...` --> str. 7 O autorima: str. 359-360 Bibliografija uz svaki rad. Predmetne odrednice Nauka -- Religija -- Zbornici Psihologija -- Religija -- Zbornici Filozofija -- Religija -- Zbornici Religija -- Epistemologija -- Zbornici Očuvanost 4. Kako nauka definiše religiozno iskustvo? Na ovo pitanje odgovaraju: Vladeta Jerotić, Petar Grujić, Bogdan Lubardić, Časlav Hadži-Nikolić, Aleksej Tarasjev i još dvedeset autoriteta koji su dali svoj lični prilog ovoj knjizi. Da li nauka i religija imaju neke zajedničke atribute ili se radi o dvema sferama čovekovog iskustva koje nemaju zajednički presek? Da li se može govoriti o religijskom znanju i šta epistemologija kao takva može da kaže o tome? Naš kulturni milje nalazi se na razmeđi izmeðu istočnjačkog misticizma i zapadnjačkog racionalizma. U tom kontekstu vrednovanje religioznog kao takvog, kriterijumima nauke o znanju, ima značaj, kako sa istorijsko-politickog, tako i intelektualno-kulturološkog aspekta.

GRANICE PROSVETITELJSTVA Detlef Klausen nova manji format GRANICE PROSVETITELJSTVA , Detlef Klausen , Beograd 2003 , biblioteka XX vek ; društvena geneza modernog antisemitizma , Detlef Klausen (Detlev Claussen) rođen je 1948. u Hamburgu. Studirao je, u Frankfurtu na Majni, filozofiju, sociologiju, politiku i nauku o književnosti. Doktorirao je 1985. Objavio je knjige: Lukavstvo nasilja. Socijalne revolucije i njihove teorije (List der Gewalt. Soziale Revolutionen und ihre Theorien, 1982); Pod pritiskom konformizma. O odnosu kritičke teorije i psihoanalize (Unterm Konformitätszwang. Zum Verhältnis von Kritischer Theorie und Psycho analyse, 1988): Od mržnje prema Jevrejima do antisemitizma. Materijali za jednu poreknutu istoriju (Vom Judenhass zum Antisemitismus. Materialien zu einer verleugneten Geschichte, 1988); Kamenog srca. Politički eseji (Mit steinernem Herzen. Politische Es says, 1989); Teodor Adorno. Poslednji genije (Theodor W. Adorno. Ein letztes Genie, 2003). Klausen je profesor je na Univerzitetu u Hanoveru, gde predaje društvenu teoriju, sociologiju kulture i sociologiju nauke Živi u Frankfurtu na Majni. Granice prosvetiteljstva imaju sledeća poglavlja: 1. PROMENJENA PROŠLOST 2. SEĆATI SE AUŠVICA 3. GRANICE PROSVETITELJSTVA 4. EMANCIPATORSKA DIMENZIJA 5. SVET BEZ PRIZNANJA 6. ZATROVANI ODNOSI 7. UČIN mek povez, format 11,5 x 16,5 cm , latinica, 350 strana

Mauricio Feraris: GOODBYE KANT! - Šta staje danas od Kritike čistog uma, Paideia 2010, str. 208. Očuvanost 4-. Izdavač: Paideia Naslov originala: Goodbye Kant! : cosa resta oggi della Critica della ragion pura / Maurizio Ferraris Starog dobrog Kanta, jednog od najvećih filozofskih autoriteta u poslednja dva i po stoleća, zadesila je sudbina mnogih drugih velikih mislilaca – postao je nedodirljivi autoritet, umesto da bude inspiracija za kritički duh... Goodbye Kant! upravo je pokušaj da se na jasan i razgovetan način objasni centralni problem Kantove filozofije – autor ga je krstio imenom transcendentalna zabluda – i sve nedaće koje iz njega proizilaze.Kant je, paradoksalno, metafiziku, u nastojanju da je spase, sveo na provinciju fizike (tezom da je saznatljivo samo ono što je u prostoru i vremenu) i na ogranak psihologije (tezom da ono što znamo zavisi od načina na koji smo sačinjeni). Ali što je još pogubnije, svojom koncepcijom, prema kojoj se mogućnost objektivnog i stabilnog sveta osigurava upućivanjem u celosti na subjekat, poništio je kriterijum za razlikovanje subjektivnog od objektivnog, a samim tim i mogućnost morala, do kojeg mu je najviše i bilo stalo. Posle svih svojih vratolomnih avantura, filozofija je u 21. stoleću naučila lekciju – današnja istraživanja se vode u bliskoj saradnji sa naučnicima koji dolaze iz drugih polja, a interdisciplinarni pristup je conditio sine qua non svake ozbiljne teorije. Ako je Kantov moto “misli bez sadržaja su prazne, opažaji bez pojmova su slepi” jasno odslikavao situaciju u osamnaestovekovnoj filozofiji, jedan drugačiji moto, inspirisan ovim Kantovim, mogao bi da odslika današnju situaciju: filozofija bez nauke je prazna, nauka bez filozofije je (često) slepa.

DRUŠTVO ZNANJA I PROCES TRANSFORMACIJE FILOZOFSKIH DRUŠTVENO-HUMANISTIČKIH NAUKA, Filozofski fakultet Pale 2021, str. 258. Zbornik. Priredio dr Mišo Kulić. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. На Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву је организован научни скуп `Друштво знања и процес трансформације филозофских и друштвено-хуманистичких наука`, који концепцију изградње друштва знања ставља у центар свог критичког разматрања. Један од организатора скупа Мишо Кулић рекао је да се друштвено-хуманистичке науке налазе у незавидном положају, пред самим нестанком, јер никада у својој историји, а нити је то њихов смисао, није било да производе материјалну, односно профитабилну корист. -Када се од тих наука тражи да се тржишно адаптирају, оне тог тренутка могу саме себи да пресуде, односно да саме себе укину- рекао је Кулић новинарима. Он је напоменуо да је научна размјена мишљења основа за одржавање овог научног скупа. У оквиру рада научног скупа, чији је организатор Катедра за филозофију, представљен је зборник радова `Друштво знања` у којем су посебно за ову прилику припремљени и сабрани текстови бројних истакнутих интелектуалаца са пет универзитета из Републике Србије, Црне Горе и БиХ. Кулић је напоменуо да је иницијатива за одржавање научног скупа садржана у чињеници да је оријентација ка тржишним принципима, успостављена и спроведена болоњском декларацијом о високом образовању, као и продор бирократске и технократске праксе на универзитетима, довела не само до стагнације, већ и до озбиљне структурне кризе универзитета у којима је судбина друштвених и хуманистичких наука постала крајње неизвијесна. Кулић је додао да је друштво знања привлачна синтагма и да би сви жељели да се друштво развија на основама знања. -Ми се налазимо у потпуно другачијем свијету у односу на онај од прије 30 година и сасвим сигурно да када се говори о развоју друштва знања да је оно повезано са цјелокупним образовањем, али у првом реду са високим образовањем- истакао је Кулић.

DIJALOG O LJUBAVI - Plutarh RETKO / Autor:: Plutarh ;Žanrovi:: Filozofija ;Izdavač:: Karpos ;Godina izdanja:: 2016. ;Broj strana: 105 ;Pismo: Latinica ;Povez: Mek ;Format: 21 cm lepo ocuvana ,sadrzaj je cist/ kao novo ; ;„Stavovi o ljubavi su kod Aristotela iznošeni sporadično i raštrkano, uzgred su pominjani u diskusijama o mogućim rešenjima nekih drugih problema. To naravno ne znači da je Aristotel potcenjivao taj problem: zna se da je napisao traktat o ljubavi (danas izgubljen) u kome se, kako se pretpostavlja, detaljnije posvetio pomenutoj tematici. Njegovi su se učenici (Teofrast, Ariston sa Keja, Hijeronim sa Rodosa i Heraklit Pontski) nastavili da bave problemom ljubavi; njihovi su stavovi, na svu sreću, gotovo u celosti dospeli do nas putem jednog dela, iako su originalni traktati izgubljeni. Delo iz koga saznajemo o stavovima Aristotelovih učenika jeste Plutarhov Dijalog o ljubavi (gr. Erotikos, lat. Amatorius) posvećen problemu heteroseksualne i homoseksualne ljubavi. ; ;Tačan datum nastanka ovog dela nije nam poznat, jedino što se sa sigurnošću može tvrditi jeste da je pisano nakon 96. n. e. (pošto Plutarh u njemu aludira na propast Flavijeve dinastije do koje je došlo 96. godine, sa smrću Domicijana). Kako bilo, znamo da je Dijalog o ljubavi inspirisan Plutarhovim boravkom u Tespijama, gde je sa svojom ženom prisustvovao prinošenju žrtve u slavu Erosa. ; ;Kada je stigao u Tespije, Plutarh je zatekao svoje prijatelje kako se prepiru oko jednog događaja koji je podelio javno mnjenje i izazvao žučne rasprave: reč je o odluci mladića Bakhona da se oženi starijom udovicom Ismenodorom. Sama odluka ne bi bila toliko šokantna da nije postojala i jedna komplikacija: Bakhon je bio Pisijin eromenos, tako da se ovaj oštro usprotivio tom braku. Rasprava se raširila u krugu njihovih prijatelja i, prevazišavši konkretan slučaj, zahvatila i neka opštija pitanja: da li je bolje voleti muškarce ili žene?“ ; ;Eva Kantarela (kutija 4)

JAN ŠAN KNJIGA VLADARA OBLASTI ŠAN Prevod - Mitar Popović Predgovor i komentari - L. Sl Perelomov Izdavač - Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd Godina - 1977 246 strana 21 cm Edicija - Filozofska biblioteka Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: DREVNI KINESKI TRAKTAT O METODIMA UPRAVLJANJA DRŽAVOM I NARODOM Jugoslovenskom čitaocu Filozofi drevne Kine u potrazi za najsavršenijim modelom društva i države (Guan Cžun, Czi Can, Konfucije, Mo Czi) Ucenje Šan Jana i njegova uloga u istoriji Kine (od 4. veka pre nove ere do 20. veka nove ere) KNJIGA VLADARA OBLASTI ŠAN Svitak prvi Prvi odeljak: Izmene zakona Drugi odeljak: Ukaz o obradi neobradene zemlje Treci odeljak: Zemljoradnja i rat Cetvrti odeljak: Uklanjanje moćnih Svitak drugi Peti odeljak: Razmišljanje o narodu Šesti odeljak: Merenje zemlje Sedmi odeljak: Otvoreni i zatvoreni putevi Svitak treci Osmi odeljak: Razmišljanje o jedinstvenom Deveti odeljak: Uvođenje zakona Deseti odeljak: Zakoni rata Jedanaesti odeljak: Uvođenje osnovnih pravila Dvanaesti odeljak: O ratnoj odbrani Trinaesti odeljak: Naredbe moraju postati stroge Cetrnaesti odeljak: Uspostavljanje vlasti Svitak cetvrti Petnaesti odeljak: O privlačenju naroda (u carstvo Cin) Sedamnaesti odeljak: Nagrade i kazne Osamnaesti odeljak: O osnovama politike Svitak peti Devetnaesti odeljak: U granicama države Dvadeseti odeljak: Kako oslabiti narod Dvadeset drugi odeljak: O unutrašnjim i spoljnim poslovima Dvadeset treci odeljak: Vladar i velikodostojnici Dvadeset cetvrti odeljak: Zabrane i podsticaji Dvadeset peti odeljak: O poštovanju zakona Dvadeset šesti odeljak: Učvršcivanje prava i obaveza Komentari Izvori i literatura na kineskom jeziku korišćeni prilikom pripremanja jugoslovenskog izdanja Knjige vladara oblasti Šan `Knjiga vladara oblasti Šan je filozofsko-politički traktat, jedan od najstarijih spomenika kineske duhovne tradicije. Kinesko predanje pripisuje autorstvo ovoga traktata državniku i reformatoru stare Kine Gupsun Janu (390-338. g. pre nove ere) poznatom u istoriji pod imenom Šan Jan - vladar oblasti Šan. U njegovom traktatu su formulisane osnovne koncepcije starokineske legističke škole (`pristalice zakona`), pa se stoga i smatra osnovnim legističkim kanonom. Delo je napisano na starokineskom jeziku i sve do XIII veka se širilo prepisivanjem; i pored toga što su mnogi kineski naučnici radili na upoređivanju različitih verzija da bi otkrili ono što je nesumnjivo autentično, mnoga mesta su ostala nerazumljiva što i daje razloga da se Knjiga vladara oblasti Šan smatra `drevnom knjigom koja se teško cita`. Ovaj traktat je vršio uticaj tokom čitave političke istorije Kine, a poslednje dve decenije naglo je poraslo interesovanje za legizam, osobito u vreme `kritike Konfucija i Lin Pijao`. Objavljeni su zbornici predstavnika legističke škole sa detaljnim komentarima, a posebna pažnja je poklanjana Knjizi vladara oblasti Šan (pojedine glave su prevedene na savremeni kineski jezik i objavljivane u dnevnim listovima, kao što je npr. `Ženmin žibao`). Traktat je sa starokineskog na ruski preveo jedan od najpoznatijih sovjetskih sinologa L. S. Perelomov, koji je ujedno napisao komentare i predgovor specijalno za ovo izdanje na našem jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Yang Shang BIGZ

Izdavač: Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad Godina izdanja: 1990. Povez: Broširan Format: 21 cm Broj strana: 212 Stanje: Veoma dobro Шопенхауер је сматрао да је воља основа свега, Кантова „ствар по себи”, суштина света који је само представа. Воља је вечито незадовољена, и зато је живот бескрајна патња, а овај свет најгори могући свет. Циљ свега је нирвана (будизам). Главно дело му је Свет као воља и представа. До већег утицаја дошао је тек пред крај живота и после смрти. Остала дела преведена код нас: Метафизика лепог, Метафизика полне љубави, О стилу и писању, О генију и др. Шопенхауерова филозофија се најбоље разуме уколико се препозна његов дуг Кантовој филозофији, којег је сматрао највећим мислиоцем модерног доба. Његова главна замерка филозофији савременика у Немачкој (Шелинга, Фихтеа и Хегела), је да су под изговором напретка и тежњи да даље развију Кантове идеје, у ствари покушали да филозофирају на начин који је сâм Кант описао као сасвим неприхватљив. Ако је Кант ишта показао, онда је то да је метафизичка спекулација у застарелом „трансценденталном” смислу потпуно неупотребљива за достизање сазнања које лежи изван људског искуства. По Шопенхауеру, такво је сазнање у принципу недостижно, те се сваки филозоф – и којом год процедуром – који покуша да успостави постојање Бога и бесмртност душе, у ствари упустио у једно безнадежно филозофско испитивање. Шопенхауер је своју филозофију доживљавао као наставак Кантове, а резултате кантовског епистемолошког истраживања (трансцендентални идеализам) користио је као полазиште за своју властиту филозофију. Кант је тврдио да је емпиријски свет само комплекс појавности чије се постојање и повезаност јавља само у нашим менталним представама.[3] Шопенхауер то понавља у првој реченици свог главног дела:„Свет је моје представљање“ (Die Welt ist meine Vorstellung). Све што постоји за сазнање (читав свет) постоји једноставно као објекат у односу на субјект - „представљање“ субјекта. Све што припада свету је, према томе, „зависно од предмета“. У првој књизи о Свету као вољи и представљању, Шопенхауер свет разматра из овог угла. У новембру 1813. Гете је позвао Шопенхауера да му помогне у његовој Теорији боја. Иако је Шопенхауер теорију боја сматрао мањом ствари,[4]прихватио је позив из дивљења Гетеу. Ипак, ове истраге довеле су га до његовог најважнијег открића у епистемологији: проналаска доказа априорне природе узрочности. Кант је отворено признао да је Хјумов скептични напад на узрочност био мотив за критичке истраге у Критици чистог ума и дао разрађен доказ да покаже да је узрочност а приори. Након што је Г.Е. Шулц учинио вероватним да Кант није оповргнуо Хјумов скептицизам, на онима који су одани Кантовом пројекту било је да докажу ову важну ствар. Разлика између Кантовог и Шопенхауеровог приступа била је следећа: Кант је једноставно изјавио да нам се емпиријски садржај перцепције „даје“ споља, израз којим је Шопенхауер често изражавао своје незадовољство.[5] С друге стране, он је био заокупљен: како да добијемо овај емпиријски садржај перцепције; како је могуће субјективне сензације ограничене на моју кожу схватити као објективну перцепцију ствари које леже изван мене? [6] Осети у руци слепог човека, при осећању предмета кубичног облика, прилично су једнолики и исти на све стране и у свим правцима: ивице, истина, притискају мањи део његове руке, још увек у тим сензацијама уопште није ништа попут коцке. Његово разумевање, међутим, изводи непосредан и интуитиван закључак из осећаног отпора, да тај отпор мора имати узрок, који се кроз тај закључак представља као тврдо тело; и покретима руку у осећају предмета, док осећај руке остаје непромењен, он конструише кубни облик у свемиру. Да представљање узрока и простора, заједно са њиховим законима, већ није постојало у њему, слика коцке никада не би могла произићи из тих узастопних сензација у његовој руци. [7]

Mirko Zurovac: SIGNATURE SAVREMENOSTI, Rivel Ko Beograd 2007, str. 458. Filozofija; Politika; Biografija. Očuvanost 4. Zoran Avramović: JEDNO RAZUMEVANjE PROŠLOSTI Prikaz knjige: Mirko Zurovac: Signature savremenosti, RivelKo, 2007 Pred nama je knjiga Mirka Zurovca, univerzitetskog profesora estetike. Ali, to nije knjiga iz oblasti estetike kao filozofske discipline, već neočekivano, iz oblasti praktične etike ili politike. Po tom opredeljenju ona „iskače“ iz reda njegovih dosadašnjih knjiga. Već iz tog formalnog uvida možemo da se upitamo šta je motivisalo uglednog profesora esetike da se pozabavi bliskom političkom prošlošću Jugoslavije i Srbije, potom i da ocenimo vrednost tog „izleta“ u političko-filozofski diskurs. Mirko Zurovac prilazi razumevanju poslednje decenije dvadesetog veka iz jedne sasvim osobene saznajne perspektive i preplitanjem tekstova raznih žanrova (studije, rasprave, intervjui, autobiografska beleška) pisanih u proteklih 15 godina. Početak, tok i ishod procesa razbijanja jugoslovenske države i tragedija koja je zadesila srpski narod mogu se shvatiti samo ukoliko prethodno saznajno prodremo u promene koje su zadesile modernu Evropu, u suštinu one volje koja pred našim očima preuređuje svet. Razumevanje izuzetno složenih problema srpskog društva mogućno je samo ukoliko rezobličimo volju modernog „imperijalnog Zapada da uređuje svet po meri svog pljačkaškog diktata“. U skladu sa ovako postavljenom tezom, Mirko Zurovac u prvom delu raspravlja u filozofskom diskursu metafizički put Evrope (put bića i put nebića, savremeni svet i kriza duhovnih vrednosti, ozbiljna umetnost u znaku duhovne krize, evropska pojava varvarstva, Evropa versus Evropa, ideologija novih medija). Drugi deo knjige ukršta tekstove sa sociološkim i kulturološkim značenjima srpskog naroda i analizu njegove sudbine u evropskom kontekstu (luča Kosovskog mita, „proizvodnja laži u služni militarnog imperijalizma, pohvala otporu agresiji, pravo u službi zločina, pravo sile u poretku nasilja, za spas naroda, Njegoševa karakterologija Crnogoraca, Intelektualci i društvena stvarnost) Pored ova dva ključna dela knjige, autor je napisao i kratku autobiografsku refleksiju i priredio šest intervjua (Razgovori u miru i nemiru). Na sveukupnu zamršenost događaja koji su potresli ovaj deo Balkana i Evrope, pokušavaju da odgovore intelektualne glave iz Srbije i inostranih, uglavnom evroameričkih država. Za ove druge, uglavnom, sve je jasno: Srbi su odgovorni za razbijanje SFRJ i sve što se dogodilo na prostoru te nekadašnje države. Srpski intelektualci se dele u načinu mišljenja o prohujaloj deceniji. Jedna struja srpskih intelektualaca tvrdi da su Srbi odgovorni za ratove i patnje naroda na prostoru bivše SFRJ a druga tvrdi da je sve što se događalo u protekloj deceniji bilo u režiji inostranih centara moći. Knjiga Mirka Zurovca pripada ovoj drugoj struji mišljenja o razbijanju i ratovima na prostoru SFRJ. Njegova osnovna teza je da su tu kobnu vezu po srpski narod napravili „inostrani režiseri zla“ i srpska vazalna elita (političari DOS-a i njegova inteligencija). Ovu tvrdnju Zurovac dokazuje na četiri nivoa svoje „priče“. Najpre, analizom odnosa Evrope prema Srbima. Ali, taj odnos se ne razmatra na nivou lakih romantizovanih istorijskih sećanja, već na temelju preokreta ideje uma i slobode u varvarsvo i sveopštu instrumentalizaciju. Taj oblik varvarstva je pomahnitao i srpski narod je prva njegova žrtva. Drugi argument za ovakav odnos Evrope prema Srbima je neopisiva količana medijskih laži koja se sručila na srpski narod. Oslanjajući se na Bodrijarovu misao o „novoj stvarnosti“, hiperrealizmu i profitu, Zurovac sa dosta razloga tvrdi da su mediji satanizovali čitav srpski narod tako što su bez ikakavog zazora izvrtali činjenice. Mi smo svedoci kako je „tehnička mogućnost brzog i tačnog informisanja javnosti, pretvorena u svoju suprotnost: u sredstvo obmane i najgrublje političke manipulacije svetskim javnim mnjenjem“ (170). Treći krug argumenata obuhvata učinak domaće vlasti, tačnije vlast pod imenom DOS. To je bila, po sudu, Mirka Zurovca, marionetska vlast koja je ekonomski upropašćivala zemlju, vlast koja je razbila vojsku, privatizovala medije, pomagala umesto da brani svoje građane pred Haškim tribunalom. Na udaru kritike autora ove knjige posebno mesto pripada delu srpske inteligencije. On polazi od pojma intelektalac koji sadrži pored znanja i moralnu svest i osećanje. Pravi intelektualac mora biti naoružan znanjem i moralom. Neki srpski intelektualci i intelektualne grupe u velikoj meri su, tvrdi Mirko Zurovac, doprineli „raslabljenosti našeg naroda“. Oni su bili u vlasti egoizma, ograničeni samozadovoljstvom, ravnodušni prema patnjama i stradanjima svog naroda. Današnjeg srpskog intelektualca karakteriše „polovično znanje, nedostatak moralnosti, nezasitost bolesnih ambicija, neobuzdana zavist prema boljem od sebe“(319). Ako lično iskustvo može da bude deo argumentacijskog sklopa, onda je autobiografska refleksija pravi primer. Ono što je Mirko Zurovac napisao o sebi i nekim pripadnicima svoje profesije, nije samo lični udes već i deo slike o nama samima. Reč je ustvari o jednoj nečasnoj kampanji nekih članova Filozofskog društva Srbije protiv kandidature Mirka Zurovca za prijem u članstvo SANU. Ovom knjigom sačuvan je i taj događaj od zaborava. Vratimo se na početak našeg teksta. Kako se može oceniti knjiga o ideji Evrope, razbijanju SFRJ i sudbini srpskog naroda, koju je napisao profesor estetik. Mirko Zurovac je ovom knjigom pokazao pravi lik Sartrovskog intelektualca. On nije začauren u svoju filozofsku disciplinu, već hrabro, racionalno i promišljeno misli o društvenim i politčkim problemima vremena u kome živi. Ova knjiga je odlična primer kritičkog mišljenja, kako se kritički misli o stvarnosti i idejama modernog doba. Posebno je uživanje čitati jezik kojim je pisana ova knjiga. Konačno, ovakve knjige nisu samo utemeljeni pokušaj razumevanja prošlosti već i podrška onoj srpskoj inteligenciji koja nije korumpirana i koja ne pretpostavlja inostrane interese, interesima naroda kome pripada.

Autor - osoba Lukács, György, 1885-1971 = Lukač, Đerđ, 1885-1971 Naslov Prolegomena za marksističku estetiku : posebnost kao centralna kategorija estetike / Đerđ Lukač ; uvodna studija Ivan Focht ; [preveo s nemačkog Milan Damnjanović] Jedinstveni naslov ǂDie ǂKategorie der Besonderheit als die Zentralkategorie der Aesthetik. srpski jezik Vrsta građe stručna monog. Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1975 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1975 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 278 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Damnjanović, Milan, 1924-1994 = Damnjanović, Milan, 1924-1994 Focht, Ivan, 1927-1992 = Foht, Ivan, 1927-1992 ISBN (Karton) Napomene Prevod dela: ǂDie ǂKategorie der Besonderheit als die Zentralkategorie der Aesthetik Temelji Lukačeve estetike: str. 7-35. Predmetne odrednice Estetika -- Marksistički aspekt MG122 Đerđ Lukač (mađ. György Lukács; Budimpešta, 13. april 1885 – Budimpešta, 4. jun 1971) je bio mađarski hegelijanski i marksistički filozof i književni kritičar. On je jedan od začetnika Zapadnog marksizma, kao tradicije koja je deo marksističke ortodoksne ideologije Sovjetskog Saveza. On je razvio Teoriju postvarenja i doprineo Marksovoj teoriji uvodeći pojam klasne svesti. Bio je, takođe pristalica lenjinizma. On je ideološki razvio i organizovao Lenjinove pragmatične revolucionarne prakse u formalnu filozofiju revolucije. Kao književni kritičar bio je izuzetno uticajan zbog svog teorijskog razvoja u oblasti realizma i romana, kao književnog žanra. 1919. godine je bio mađarski ministar kulture u kratkotrajnoj Vladi Mađarske Sovjetske republike (mart-april 1919). Lukač je bio opisivan kao istaknuti marksistički intelektualac staljinističke ere. Procena njegovih dela i ostavštine može biti prilično komplikovana, zato što se činilo kao da Lukač podržava obe strane; sa jedne, staljinizam kao otelotvorenje marksističke misli, a sa druge strane se bori za povratak na pre-staljinistički marksizam. Đerđ Lukač je rođen u Budimpešti, Mađarska. Njegov otac Jozef Lovinger (József Löwinger) je bio investicioni bankar, koji je zajedno sa svojom ženom Adel, još jednim sinom i ćerkom predstavljao jednu od bogatijih jevrejskih porodica. Jozef je krunisan od strane carstva i dobio je titulu barona, samim tim je i Lukač bio baron. Kao autrougarski državljanin njegovo puno ime je glasilo: nemački baron „Georg Bernhard Lukács von Szegedin“, u Mađarskoj je poznat kao „Szegedi Lukács György Bernát“, a kao pisac predstavljao se pod imenima „Georg Lukács“ i „György Lukács“. Lukač je studirao na Kraljevskom mađarskom univerzitetu u Budimpešti, i na Univerzitetu u Berlinu. Kraljevski mađarski univerzitet mu je 1906. godine dodelio doktorat iz sudske prakse, a 1909. godine je završio i svoj doktorat iz filozofije na istom univerzitetu. Pre-marksistički period Dok je studirao u Budimpešti, Lukač je bio deo socijalističkih intelektualnih krugova, preko kojih je upoznao Ervina Saba), koji ga je upoznao sa radom Žorža Sorela (Georges Sorel)(1847-1922); francuski pobornik revolucionarnog sindikalizma. U tom periodu, Lukačeve intelektualne perspektive su bile usmerene ka Moderni i Anti-pozitivizmu. Od 1904. do 1908. godine bio je deo pozorišnog kolektiva, koji je proizvodio modernističke, psihološko realne predstave Henrika Ibsena, Avgusta Strindberga i Geharta Hauptmana. Lukač je dosta vremena provodio u Nemačkoj, gde je i studirao u Berlinu od 1906. do 1910. godine. Za to vreme je upoznao filizofa Georga Zimela. Kasnije 1913. godine dok je boravio u Hajdelbergu, sprijateljio se sa Maksom Veberom, Ernst Blohom i Stefanom Džordžom. Mesto u sistemu idealista, u kom je Lukač, duguje Neo-kantizmu (tadašnja dominantna filizofija na nemačkim univerzitetima), kao i Platonu, Hegelu, Seren Kirkegoru, Vilhelmu Diltaju i Fjodoru Dostojevskom. U tom periodu objavio je dve knjige: „Duša i oblici“ (1911.;1974) i „Teorija romana“ (1916/20.;1971). Nakon početka Prvog svetskog rata, Lukač je oslobođen vojne službe. Godine 1914. oženio se ruskom političkom aktivisticom Jelenom Grabenko. Lukač se 1915. godine vratio u Budimpeštu, gde je bio lider Nedeljnog kruga (skup intelektualaca). Bavili su se kulturnim temama koje proizilaze iz egzistencijalnih dela Dostojevskog. Ove teme su bile usko povezane sa tadašnjim Lukačevim interesovanjem za Dostojevskog, dok je boravio u Hajdelbergu. Kao skup, Nedeljni krug je organizovao kulturne događaje, u koje su bili uključeni pisci i muzičari Avangarde, kao što su Karl Manhajm, kompozitor Bela Bartok, Bela Balaš i Karl Polanji. Neki od njih su takođe bili članovi Nedeljnog kruga. 1918. godine, poslednje godine Prvog svetskog rata (1914-1918), Nedeljni krug se razišao. Razišli su se zbog svojih različitih politika, a nekoliko vodećih članova u pratnji Lukača su pristupili Mađarskoj komunističkoj partiji. Godine 1919. oženio se u Beču svojom drugom ženom, Gertrudom Bortstieber, kolegicom iz Mađarske komunističke partije. Komunistički lider Za vreme Prvog svetskog rata i Ruske revolucije (1917), Lukač je redefinisao neke svoje ideje. Postao je predani marksista u tom periodu i pridružio se Mađarskoj komunističkoj partiji 1918. Kao deo Vlade, za kratko vreme postojanja Mađarske Sovjetske republike, Lukač je proglašen za ministra obrazovanja i kulture. Za vreme Mađarske Sovjetske republike, Lukač je bio komesar Pete divizije mađarske Crvene armije, u čijim redovima je naredio pogubljenje osam boraca, koji su podržavali češke invazione trupe u Poroszlu, u maju 1919. godine. Nakon što je Mađarska Sovjetska republika bila poražena, Lukaču je bilo naređeno od strane Kuna, da ostane uz Oto Korvina, dok je ostatak rukovodstva partije bio evakuisan. Lukačeva i Korvinova misija bila je da tajno reorganizuju komunistički pokret, ali misija je bila nemoguća. Lukač se krio uz pomoć fotografkinje Olge Mate, ali ubrzo nakon Korvinovog hapšenja, Lukač je pobegao iz Mađarske u Beč. On je uhapšen, ali je spasen od izručenja zbog grupe pisaca, u kojoj su bili i Tomas i Hajnrih Man. Tomas Man je kasnije na osnovu Lukača zasnovao Nafta, lika iz svog romana „Čarobni breg“. Za vreme koje je proveo u Beču 1920. godine, Lukač se sprijateljio sa ostalim komunistima koji su tamo radili ili bili u izgnanstvu; uključujući Viktora Sergea, Adolfa Jozefa i Antonia Gramšija. Lukač je počeo da razvija lenjinističke ideje u oblasti filozofije. Njegovi glavni radovi u ovom periodu su eseji prikupljeni u njegov veliki opus „Istorija i klasna svest“ (1923). Iako su ovi eseji pokazivali znake onoga što je Vladimir Lenjin nazivao „ultra-levičari“, oni su u suštini promovisali lenjinizam na filozofskom nivou. U julu 1924. godine Grigorij Zinovjev je napao i kritikovao ovu knjigu, zajedno sa radom Karla Korša na Petom kongresu Kominterne. 1924. godine. Ubrzo nakon Lenjinove smrti, Lukač je objavio kratke studije Lenjina, „Studije jedinstva njegove misli“. Godine 1925. objavio je kritički osvrt na Buharinova uputstvo istorijskog materijalizma. Kao mađarski izbeglica, on je ostao aktivan na levoj strani Mađarske komunističke partije, koja je bila u suprotnosti sa Moskovskim programom, koji je podržavao Bele Kuna (Béla Kun). Njegove „Blum teze“ iz 1928. godine su pozivale na rušenje kontra-revolucionarnog režima admirala Hortija u Mađarskoj, koristeći strategiju sličnu kao za Narodni front koji je nastao 1930—ih godina. On se zalagao za „demokratsku diktaturu“ proletarijata i seljaštva, kao tranzicionu fazu, koja vodi do diktature proletarijata. Nakon što je Kominterna osudila Lukačevu strategiju, on se povukao iz aktivne politike i predao teorijskom radu. Pod Staljinom i Rakosijem Godine 1930. dok je boravio u Beču, Lukač je bio pozvan da dođe u Moskvu. Ovaj poziv se vremenski poklapao sa potpisivanjem bečkog policijskog naloga za njegovo proterivanje. Ostavljajući svoju decu da studiraju, Lukač i njegova žena su otišli u Moskvu u martu 1930. godine. Ubrzo po dolasku, Lukaču je bio onemogućen odlazak, ali mu je obezbeđen rad na Institutu marksizma i lenjinizma, zajedno sa Davidom Riazanovom. Lukač se vratio u Berlin 1931., a 1933. ponovo je iz Berlina otišao u Moskvu da pohađa Institut za filozofiju Ruske akademije nauka. Za to vreme Lukač je prvi put došao u kontakt sa delima mladog Marksa. Lukaču i njegovoj supruzi nije bilo dozvoljeno da napuste SSSR sve do kraja Drugog svetskog rata. Tokom Staljinove velike čistke, Lukač je bio u izgnanstvu u Taškentu na neko vreme, gde se sprijateljio sa Johanom Beherom. Lukač je preživeo čistke „Velikog terora“, koja je odnela živote oko 80% mađarskih emigranata u Sovjetskom Savezu. Postoje mnoge rasprave među istoričarima koje se odnose na stepen Lukačevog prihvatanja staljinizma. Nakon rata, Lukač i njegova supruga su se vratili u Mađarsku. Kao član Mađarske komunističke partije, učestvovao je u osnivanju nove mađarske Vlade. Od 1945. godine Lukač je bio član Mađarske akademije nauka. Između 1945. i 1946. snažno je kritikovao nekomunističke filozofe i pisce. Lukač je optuživan da je igrao „administrativnu“ (pravno-birokratsku) ulogu u uklanjanju nezavisnih i ne-komunističkih intelektualaca, kao što su Bela Hamvaš, Ištvan Bibo, Lajoš Prohaska i Karoli Kereni iz mađarskog akademskog života. (Između 1946. i 1953. godine, mnogi mađarski ne-komunistički intelektualci, uključujući Hamvaša i Biboa, bili su zatvoreni ili prisiljeni na fizički rad.) Lukačev lični i politički stav o kulturi, bio je da će socijalistička kultura na kraju trijumfovati u pogledu kvaliteta. On je smatrao da ona mora da se istakne putem takmičenja sa drugim kulturama, a ne nametanjem administrativnih mera. Godine 1948-49. ovo Lukačevo mišljenje o kulturnoj toleranciji pobeđeno je u „Lukačevoj čistki“, pošto je Matijaš Rakoši učvrstio taktiku „zavadi, pa vladaj“ u Komunističkoj partiji Mađarske. Sredinom 1950-ih Lukač je reintegrisan u partijskom životu. Partija ga je koristila da očisti Uniju mađarskih pisaca 1955—56. godine. Tomaš Aczel ( Tamás Aczél ) i Tibor Merai (Tibor Méray)(bivši sekretari Unije mađarskih pisaca) su verovali da je Lukač učestvovao nevoljno, a kao dokaz navode njegovo napuštanje predsedništva i sastanka na prvoj pauzi, kao dokaz njegove nespremnosti.[9] Destaljinizacija Godine 1956. Lukač je postao ministar kratke komunističke Vlade, koju je predvodio Imre Nađ, a koja se suprotstavljala Sovjetskom Savezu. U to vreme Lukačeva ćerka je predvodila kratkotrajnu Revolucionarnu komunističku partiju mladih. Lukačevo mišljenje o revoluciji 1956. godine je bilo da bi Komunistička partija Mađarske trebalo da se povuče u koalicionu vladu socijalista, i da polako obnovi svoj kredibilitet kod mađarskog naroda. Kao ministar u Nađevoj revolucionarnoj Vladi, Lukač je učestvovao u pokušajima da se reformiše Komunistička partija Mađarske na novim osnovama. Ova partija, Mađarska socijalistička radnička partija se brzo opredelila za Janoša Kadra (János Kádár) nakon 4. novembra 1956. godine. Tokom Mađarske revolucije 1956. godine, Lukač je prisustvovao debatama o anti-partijama i revolucionarno komunističkom Petefi društvu (Petőfi society), dok je još postojao deo aparata partije. Tokom revolucije, kako je navedeno u Budimpeštanskom dnevniku, Lukač se zalagao za novu sovjetski usklađenu komunističku partiju. Po Lukačevom mišljenju, nova partija može da pobedi socijalno liderstvo samo ubeđivanjem umesto silom. Lukač je predviđao savez između Komunističke partije mladih, revolucionarne mađarske Socijaldemokratske partije i svoje nove partije, kao najmlađeg partnera. Nakon 1956. godine Lukač je uspeo da izbegne pogubljenje. Zbog njegove uloge u Nađevoj Vladi izgubio je poverenje u partiji. Lukačevi sledbenici optuženi su za političke zločine tokom 1960-ih i 70-ih godina, a nekolicina je pobegla na Zapad. Lukačeve knjige „Mladi Hegel“ i „Razaranje razuma“, korišćene su za raspravu da je Lukač zapravo tajno kritikovao staljinizam kao iracionalno narušavanje hegelijanskog-marksizma. Nakon sloma revolucije Lukač je deportovan u Rumuniju sa ostatkom Nađeve Vlade. Za razliku od Nađa, on je preživeo čistke od 1956. godine. Vratio se u Budimpeštu 1957. godine. Lukač je 1956. godine javno napustio svoje pozicije i bavio se samokritikama. Napustivši svoje ranije stavove, Lukač je ostao lojalan Komunističkoj partiji sve do svoje smrti 1971. godine. U svojim poslednjim godinama, nakon ustanaka u Francuskoj i Čehoslovačkoj 1968. godine, Lukač je javno kritikovao Sovjetski Savez i Mađarsku komunističku partiju. U intervjuu, neposredno pre njegove smrti, Lukač je rekao: Bez prave opšte teorije društva i njegovog kretanja, niko ne ide dalje od staljinizma. Staljin je bio veliki taktičar...ali Staljin na žalost, nije bio marksista... Suština staljinizma leži u postavljanju taktike pre strategije, prakse pre teorije... Staljinistička birokratija je ogromno zlo. Društvo se guši u njemu. Sve postaje nestvarno, nominalistički. Ljudi ne vide dizajn, nema strateških ciljeva, nema kretanja... Tako Lukač zaključuje: Mora se naučiti da se spoje velike odluke popularne političke moći sa ličnim potrebama, onim od svakog pojedinca. — Markus & Zoltan (1989). pp. 215.–16 Radovi Istorija i klasna svest Napisana između 1919. i 1922. godine , „Istorija i klasna svest“ (1923) je nastala pod uticajem Zapadnog marksizma . Lukač naglašava koncepte kao što su otuđenja, postvarenje i klasna svest. Lukač tvrdi da je metodologija jedina stvar koja razlikuje marksizam : čak i ako su svi njeni materijalni iskazi odbijeni, ostalo bi validno zbog karakterističnog načina: Pravoslavni marksizam, dakle, ne znači nekritičko prihvatanje rezultata Marksovih istraga . To nije „ verovanje „ u ovu ili onu tvrdnju, ni egzegeza o „svetoj“ knjizi . Naprotiv, pravoslavlje se odnosi isključivo na postupak . To je naučno uverenje da je dijalektički materijalizam put ka istini i da njegovi postupci mogu biti razvijeni, prošireni i produbljeni samo na liniji svojih pronalazača. On kritikuje marksistički revizionizam pozivom za povratak ovom marksističkom metodu, koji je u osnovi dijalektički materijalizam. Lukač shvata „ revizionizam „ kao karakteristiku marksističke teorije, ukoliko je dijalektički materijalizam, prema njegovim rečima, proizvod klasne borbe : Iz tog razloga je zadatak pravoslavnog marksizma, njegova pobeda nad revizionizmom i utopizmom nikada ne može značiti poraz, jednom za svagda, lažnih tendencija . To je uvek obnovljiva borba protiv podmuklih efekata buržoaske ideologije na misli proletarijata. Pravoslavni marksizam nije čuvar tradicije, već je to večno budan prorok proglašenju odnosa između zadataka u neposrednoj sadašnjosti i celovitosti istorijskog procesa. Prema njemu „Pretpostavka dijalektičkog materijalizma je, podsećamo :“Nije muška svest da utvrdi njihovo postojanje, već naprotiv, njihovo socijalno postojanje koje određuje njihovu svest“ ... Tek kada jezgro postojanja stoji otkriveno kao društveni proces postojanje se može posmatrati kao proizvod, iako dosadašnjem nesvesnom proizvodu, ljudske aktivnosti „. U skladu sa Marksovom misli, on kritikuje individualističku buržoasku filozofiju subjekta, koji se zasniva na dobrovoljnom i svesnom subjektu . Protiv ove ideologije, on ističe prioritet društvenih odnosa. Postojanje - pa tako i svet - je proizvod ljudske delatnosti ; ali to se može videti samo ako je prihvaćen prioritet socijalnog procesa na osnovu individualne svesti. Lukač ne podržava ljudsku slobodu za sociološki determinizam : suprotno, ovo je proizvod mogućnosti postojanja prakse. On zamišlja problem u odnosima između teorije i prakse . Lukač navodi Marksove reči: „Nije dovoljno da misao zahteva da se ostvari, već i realnost mora težiti ka misli.“ Kako misli intelektualaca da se odnose na klasne borbe, ako teorija nije samo da zaostaje za istorijom, kao što je u Hegelovoj filozofiji istorije („Minerva uvek dolazi u sumrak noći...“)? Lukač kritikuje Fridriha Engels „Anti- Diringa, rekavši da „ čak i ne pominjemo najvitalniju interakciju, a to je dijalektički odnos između subjekta i objekta u istorijskom procesu, a kamoli da mu daju značaj koji zaslužuje“. Ovaj dijalektički odnos između subjekta i objekta je osnova Lukačeve kritike Imanuel Kantove epistemologije, prema kojem je predmet eksterijer, univerzalni i posmatran predmet, odvojen od objekta. Za Lukača, „ideologija“ je projekcija klasne svesti buržoazije, čija je uloga da spreči proletarijat od postizanja svesti o svom revolucionarnom položaju. Ideologija određuje „oblik objektivnosti“, a time i samu strukturu znanja. Prema Lukaču, prava nauka mora postići „konkretnu celinu“ kroz koju samo da je moguć sadašnji oblik objektivnosti kao istorijski period. Tako, večiti „zakoni“ ekonomije su otpušteni kao ideološke iluzije projektovane od strane objektivnosti u sadašnjem obliku ( „Šta je pravoslavni marksizam?“). On takođe piše: „To je samo kada je jezgro bića prikazano kao društveno podesno, da se može pojaviti kao proizvod, do sada nesvesne, ljudske aktivnosti, i ovu aktivnost, sa svoje strane, kao odlučujući element transformacije bića“. („Šta je pravoslavni marksizam?“). Na kraju, „pravoslavni marksizam“ nije definisan kao tumačenje „Kapitala“ kao da je Biblija ili zagrljaj „marksističke teze“, već kao vernost „marksističke metode“, dijalektike. Lukač predstavlja kategoriju depersonalizacije (radnik kao roba)kojom, zbog prirode robe kapitalističkog društva, društveni odnosi postaju objektizovani. Ovo onemogućava spontanu pojavu klasne svesti. U tom kontekstu, pojavljuje se potreba za partijom u smislu lenjinizma, subjektivnog aspekta ponovnog poleta marksističke dijalektike. U svojoj kasnijoj karijeri, Lukač se odrekao ideje „Istorije i klasne svesti“ , naročito verovanja u proletarijat kao „ subjekt-objekt istorije „ ( 1960. Pogovor preveden na francuski jezik ) . Tek 1925–1926. godine, on je i dalje branio ove ideje, u nedovršenom rukopisu, koji je nazvao „Tailizam i dijalektika“. Delo nije objavljeno do 1996. godine, na mađarskom i engleskom jeziku 2000. godine pod naslovom „Odbrane istorije i klasne svesti“. Književni i estetski rad Pored svog položaja kao marksističkog političkog mislioca, Lukač je bio vrlo uticajan književni kritičar u dvadesetom veku. Njegov važan doprinos u književnoj kritici počeo je već na početku karijere, sa „Teorijom romana“, njegovim prvobitnim radom u književnoj teoriji i teoriji žanra . Knjiga je istorija romana kao forme, i istraga svojstava i različitih karakteristika romana. U „Teoriji romana“, on uvodi termin „transcendentalnog beskućništva“, koje on definiše kao „žudnja svih duša za mestima u kojima su ona nekada pripadala“, i „Nostalgija... za utopijskim savršenstvom, nostalgija koja se oseća i njene želje da bude jedina istinska stvarnost“. Lukač je kasnije odbacio svoju „Teoriju romana“, napisavši dug uvod u kojem je opisao svoje pogreške, ali taj uvod ipak sadrži „romantični antikapitalizam“ koji će se kasnije razviti u marksizam. (U ovom uvodu nalazi se i njegovo čuveno odbacivanje Teodora Adorna i drugih zapadnih marksista kao prebivanje u „Grand Hotelu Abis“.) Lukačeva kasnija književna kritika uključuje dobro poznati esej „Kafka ili Tomas Man?“, u kojem Lukač tvrdi za rad Tomasa Mana da je superiorni pokušaj da se bavi stanjem modernosti, i kritikuje brend modernizma kod Franca Kafke. Lukač se odlučno protivi formalnim inovacijama modernističkih pisaca kao što su Franc Kafka, Džejms Džojs i Semjuel Beket, Lukač se zalaže za tradicionalnu estetiku realizma. Tokom boravka u Moskvi 1930. godine, Lukač je radio na marksističkom pregledu estetike koji pripada grupi oko tada uticajnog moskovskog časopisa „Književni kritičar“. Urednik ovog časopisa bio je, Mihail Lifšic, važan Sovjetski autor za estetiku. Lifšicovi pogledi bili su vrlo slični Lukačevim, onoliko koliko i tvrdi za vrednosti tradicionalne umetnosti; uprkos drastičnoj razlici u godinama (Lifšic je bio mnogo mlađi) i Lifšic i Lukač su ukazali da je njihov radni odnos, u to vreme, bio saradnja jednakih. Lukač je često doprinosio ovom časopisu, koji je široko praćen od strane marksističkih umetničkih teoretičara širom sveta kroz različite prevode objavljene uz pomoć Sovjetske Vlade. Saradnja između Lifšica i Lukača je dovela do stvaranja neformalnog kruga istomišljenika marksističkih intelektualaca koji su povezani sa časopisom Književni kritičar [književni kritičar ], objavljivan je mesečno, prvi put u leto 1933. godine od strane Organizacionog komiteta udruženja književnika... Grupa mislilaca je formirana oko Lifšica, Lukača i Andreja Platonova, oni su se bavili artikulacijom estetskih stavova Karla Marksa i stvaranjem neke vrste marksističke estetike koja u to vreme još nije bila propisno formulisana. Lukač je tvrdio da se primeti revolucionarni lik romana kod ser Valter Skota i Onore de Balzaka. Lukač je smatrao da je nostalgična, pro-aristokratska politika oba ta autora dozvolila tačne i kritičke stavove zbog njihovog protivljenja (doduše reakcionarnog) prema buržoaziji u usponu. Ovaj stav je detaljnije izražen u njegovoj kasnijoj knjizi „Istorijski roman“ (koja je objavljena na ruskom jeziku 1937. godine, zatim na mađarskom jeziku 1947. godine ), kao i u Lukačevom eseju „Realizam u ravnoteži“ (iz 1938. godine). „Istorijski roman“ verovatno je Lukačev najuticajniji rad u oblasti književne istorije. U toj studiji Lukač prati razvoj žanra istorijske fikcije. Do pre 1789. godine, tvrdi on, svest ljudi o istoriji bila je relativno nerazvijena, Francuska revolucija i Napoleonovi ratovi koji su usledili doneli su realizaciju stalnih promena i razvijanje karaktera ljudskog postojanja. Ta nova istorijska svest se ogleda u radu ser Valter Skota, čiji romani koriste „reprezentativne“ ili „tipične“ likove da dramatizuju velike socijalne konflikte i istorijske transformacije, npr. raspad feudalnog društva u škotskim brdima i učvršćivanje merkantilnog kapitalizma. Lukač tvrdi da je taj Skotov novi brend istorijskog realizma preuzet od strane Balzaka i Tolstoja, i da je omogućio romanopiscima da ne prikažu savremeni društveni život kao statičku dramu fiksnih, univerzalnih tipova, već kao trenutak istorije, koji se stalno menja, otvoren za potencijalne revolucionarne transformacije. Iz tog razloga on vidi ove autore kao progresivne i njihov rad kao potencijalno radikalan, uprkos njihovoj ličnoj konzervativnoj politici. Za Lukača, ova istorijska realistička tradicija počela je da popušta posle revolucije iz 1848., kada je buržoazija prestala da bude progresivna sila a uloga buržoazije kao agenata istorije je bila potom uzurpirana od strane proletarijata. Nakon tog vremena, istorijski realizam počinje da bledi i gubi svoju zabrinutost za društveni život kao istorijsku neizbežnost. On to ilustruje upoređujući Floberov istorijski roman Salambo sa romanima ranijih realista. Za njega, Flauberovo delo označava okretanje leđa od važnih društvenih pitanja u korist podizanje stila u odnosu na sadržaj i suštinu. Zašto on ne govori o „Sentimentalnom obrazovanju“, romanu koji je mnogo otvorenije zabrinut za nedavne istorijske događaje, nije jasno. Veći deo svog života Lukač je promovisao povratak u realističku tradiciju i verovao je da je ona dostigla svoj vrhunac sa Balzakom i Skotom, a žalio se zbog navodnog zanemarivanja istorije koja je karakteristična za modernizam. Istorijski roman je imao ogroman uticaj u kasnijim kritičkim studijama istorijske fikcije, i nijedan ozbiljan analitičar tog žanra nije uspeo da se angažuje na nivou sa Lukačevim argumentima. Uravnoteženi realizam (1938) - Lukačeva odbrana književnog realizma Inicijalna namera „Uravnoteženi realizam“, koja je rečena po njegovom izdavanju, je razotkrivanje tvrdnje onih koji su branili ekspresionizam, kao značajan književni pokret. Lukač je usmeren na nesklad u zajednici modernističkih kritičara, koje je on smatrao nesposobnim da odluče koji pisci su bili ekspresionisti a koji ne, tvrdeći da „možda ne postoji nešto kao ekspresionistički pisci“. Ali iako je njegov cilj, naizgled, da kritikuje ono što doživljava kao precenjivanje modernističkih škola pisanja u vreme kada je članak objavljen, Lukač koristi esej kao priliku da unapredi svoju formulaciju poželjnu alternativu ovim školama. On odbacuje ideju da se moderna umetnost mora obavezno manifestovati kao litanija sekvencijalnih pokreta, počevši od naturalizma, i nastavlja kroz impresionizam i ekspresionizam da kulminira u nadrealizam. Za Lukača, važno pitanje u učešću nije bio sukob koji proizilazi iz razvojnih suprotnosti modernista u klasične oblike, već sposobnost umetnosti da se suprotstavi objektivnoj realnosti koja postoji u svetu, on je pronašao sposobnost koja je u potpunosti je falila modernizmu. Lukač je verovao da poželjna alternativa takvom modernizmu mora biti u obliku realizma, i on angažuje autore realiste Maksima Gorkog, Tomasa i Henriha Mana, Romein Rolanda da se bore za svoj povod. Na okvir debate, Lukač uvodi argumente kritičara Ernsta Bloka, branioca ekspresionizma, i autora kome Lukač najviše odgovara. On tvrdi da su modernisti, kao što je Blok, i te kako spremni da ignorišu tradiciju realista, neznanje za koje on veruje da potiče iz modernističkog odbacivanja ključnog načela marksističke teorije. Ovaj princip je verovanje da je sistem kapitalizma „ objektivna celovitost društvenih odnosa „, i to je osnova Lukačevim argumentima u korist realizma. On objašnjava da je sveprisutnost kapitalizma, jedinstvo u njenoj ekonomskoj i ideološkoj teoriji, i njen veliki uticaj na društvene odnose čini „zatvorenom integracijom“ ili „celinom“, cilj koji potpuno funkcioniše nezavisno od ljudske svesti. Lukač citira Marksa da učvrsti ovaj istorijski materijalistički pogled na svet:„Odnosi proizvodnje u svakom društvu čine celinu „. On se dalje oslanja na Marksa tvrdeći da je neumeren buržoaski razvoj na svetskim tržištima tako dalekosežan kao stvaranje jedinstvene celine, i objašnjava da zbog povećanja autonomije elemenata kapitalističkog sistema ( kao što je autonomija valute ) je doživljavaju od strane društva kao „ krizu „; mora biti osnovno jedinstvo koje se vezuje za ove naizgled autonomne elemente kapitalističkog sistema zajedno, i čini da se njihovo razdvajanje pojavljuje kao kriza. Vraćajući se modernističkim formama, Lukač je predviđao da takve teorije zanemaruju odnos književnosti prema objektivnoj stvarnosti, u korist prikazivanja subjektivnog iskustva i neposrednosti da rade malo na ispoljavanju kapitalističkih osnova celovitog postojanja. Jasno je da se Lukač po pitanju predstavljanja stvarnosti kao glavnog umetničkog cilja verovatno ne suprotstavlja modernistima, ali on tvrdi da „Ako pisac nastoji da predstavlja realnost kao da stvarno jeste takva, odnosno ako je on autentičan realista, onda pitanje totaliteta igra odlučujuću ulogu“. „Istinski realisti“ pokazuju značaj društvenog konteksta, i od kad je razotkrivanje ove objektivne celovitosti ključni element u Lukačevoj marksističkoj ideologiji, on privileguje njihov autorski pristup. Lukač onda postavlja dijalektičku opoziciju između dva elementa, on veruje svojstvu ljudskog iskustva. On tvrdi da ovaj dijalektički odnos postoji između „pojave“ događaja kao subjektivnog, nesputanog iskustva i njihove „suštine“ kao izazvanog od strane objektivne celovitosti kapitalizma. Lukač objašnjava da dobri realisti, kao što je Tomas Man, stvaraju kontrast između svesti njihovih karaktera (pojava) i stvarne nezavisnosti od njih (suština). Prema Lukaču, Man uspeva jer on stvara ovaj kontrast. S druge strane, modernistički pisci ne uspevaju jer prikazuju stvarnost samo kao pojave na njih i njihove karaktere-subjektivno „ne probijaju površinu“ ovih neposrednih, subjektivnih iskustava „da otkriju samu suštinu, odnosno prave faktore koji se odnose na njihova iskustva do skrivenih društvenih snaga koje ih proizvode „. Zamke da se oslanja na neposrednosti su višestruke, prema Lukaču. Zato što predrasude ulivene od strane kapitalističkog sistema su tako podmukle, ne mogu da se izbegnu bez napuštanja subjektivnog iskustva i neposrednosti u oblasti književnoj. Oni mogu samo biti zamenjeni od strane autora realista koji „poništavaju i prevazilaze granice neposrednosti, od proučavanja svih subjektivnih iskustava i merenja istih u odnosu na društvenu stvarnost“, ovo nije lak zadatak. Lukač se oslanja na Hegelove dijalektike da objasni kako odnosi između ove neposrednosti i apstrakcije utiču na suptilnu indoktrinaciju na deo kapitalističke celovitosti. Kruženje novca, objašnjava on, kao i druge elemente kapitalizma, je u potpunosti apstraktovano daleko od svog mesta u širi kapitalistički sistem, i stoga se pojavljuje kao subjektivna neposrednost, koja izostavlja svoju poziciju kao ključnog elementa objektivne celovitosti. Iako apstrakcija može dovesti do prikrivanja objektivne stvarnosti, neophodna je za umetnost, a Lukač veruje da autori realisti mogu uspešno primenjivati to „da prodru zakone koji regulišu objektivnu stvarnost, i da otkriju što dublje, skrivenije, odmah ne baš primetne, u veze koje idu da ulepšaju društvo“. Nakon velikog intelektualnog napora, Lukač tvrdi da uspešan realista može da otkrije ove objektivne odnose i da im umetnički oblik u vidu subjektivnog iskustva lika. Zatim, upotrebom tehnike apstrakcije, autor može da prikaže iskustvo lika objektivne stvarnosti kao istu vrstu subjektivnog iskustva koje karakteriše uticaj sveukupnosti realnih pojedinaca. Najbolji realisti, tvrdi on, „prikazuju vitalne, ali ne odmah očigledne, snage na radu u objektivnoj stvarnosti“. Oni to čine sa takvom dubinom i istinom da proizvodi njihove mašte potencijalno mogu dobiti potvrdu od kasnijih istorijskih događaja. Prava remek dela realizma mogu biti cenjena kao „celine“ koje prikazuju široku i iscrpnu objektivnu realnost poput one koja postoji u neizmišljenom svetu. Nakon napretka svoje formulacije poželjne književne škole, realizam koji opisuje objektivnu realnost, Lukač se još jednom okreće zagovornicima modernizma. Pozivajući se na Ničea, koji tvrdi da „znak svakog oblika književne dekadencije... je da život više ne stanuje u celovitosti“, Lukač nastoji da odbacimo modernistička prikazivanja, tvrdeći da se ne odražavaju na objektivnu stvarnost, već nastavljaju da subjektivitetom stvore „domaći model savremenog sveta“. Apstrakcija (i neposrednost) sadržana u modernističkim prikazivanjima, je „suština“ kapitalističke dominacije odvojene od njihovog konteksta, na način koji uzima svaku suštinu u „izolaciju“, a ne uzimajući u obzir objektivnu celinu koja je temelj za sve njih. Lukač veruje da je „društvena misija književnosti“ da razjasni iskustvo masa, a zauzvrat pokaže ovim masama da su njihova iskustva prouzrokovana objektivnom sveukupnosti kapitalizma, i njegova glavna kritika modernističkih škola književnosti je da su oni omanuli u tom cilju. Realizam, jer stvara, očigledno, subjektivna iskustva koja pokazuju suštinske društvene realnosti koje ih izazivaju, je za Lukača jedina vredna književna škola početkom dvadesetog veka. Ontologija društvenog bića Kasnije u životu, Lukač je preduzeo veliko izlaganje o ontologiji društenog bića, koje je delimično objavljeno na engleskom u 3 dela. Rad predstavlja sistematičnu obradu dijalektičke filozofije u njegovom materijalnom obliku. Dela Rani radovi: 1902-1910 Duša i oblici (1911) Istorija i klasna svest (1923) Prolegomena za marksističku estetiku: posebnost kao centralna kategorija estetike Osobenost estetskog (1963) Današnji značaj kritičkog realizma Teorija romana (1974) Odbrana istorije i klasne svesti (2000) Lenjin: Studije jedinstva njegove misli (1998) MG122

Izdavač: Matica srpska, Novi Sad 1965; biblioteka Mozaik Mek povez, strana 219, 19cm Čuvena autobiografija Jean-Paula Sartrea iz njegovih prvih deset godina naširoko se uspoređuje s Rousseauovim Ispovijestima. Napisane kad je imao pedeset i devet godina, Riječi su remek-djelo samoanalize. Sartre, filozof, romanopisac i dramatičar, u svoje djetinjstvo donosi istu strogost poštenja i uvida koju je tako sjajno primijenio na druge autore. Rođen u nježnoj obitelji koja voli knjige, a odgajala ga je udovica i brižni baka i djed, imao je djetinjstvo koje bi se moglo opisati kao jedna duga ljubav s tiskanom riječi. U konačnici, ova knjiga istražuje i ocjenjuje cjelokupnu upotrebu knjiga i jezika u ljudskom iskustvu. Žan-Pol Sartr (franc. Jean-Paul Sartre; Pariz, 21. jun 1905[3] — Pariz, 15. april 1980), bio je francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma. Posle gimnazije upisao je prestižnu Visoku školu normi (1924),[4][5] u kojoj je sreo svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije.[6] Po završetku studija radio je jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, a zatim je otišao u Berlin, gde je proučavao Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavio je (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skica teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) ponudio „Galimaru“ roman Melanholija. Poznati izdavač ga je odbio. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom. Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (1945 — 1949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960). Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovetaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971). Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama. Baza za Sartrov egzistencijalizam nastala je u njegovom delu La Transcendance de l`Ego. Za početak, stvar u sebi je beskonačna i preplavljujuća. Svaku direktnu svest o stvari u sebi Sartr naziva „predreflektivna svest“. Svaki pokušaj da se stvar u sebi opiše, razume, istorizira itd. Sartr naziva „reflektivna svest“. Nema načina da reflektivna svest uključi predreflektivnu, i tako je refleksija (tj. ljudsko stanje) osuđena na stanovitu teskobu. Reflektivna svest u svim svojim oblicima (naučnom, umjetničkom i ostalima) može samo ograničiti stvar u sebi pokušavajući da je razume ili opiše. Iz toga proizlazi da je bilo koji pokušaj samospoznaje (samosvesti) uvek neuspešan koliko god se puta pokušao (samosvest je reflektivna svest preplavljujuće beskonačnosti). Kako bi rekao Sartr, (ili tačnije, prema jednom tumačenju Sartrovih reči), „Svest je svest same sebe u onoj meri u kojoj je svest transcendentnog objekta“. Sve to vredi i za spoznaju „drugoga“. „Drugi“ (jednostavno, bića koja nisu „ja“) je konstrukcija reflektivne svesti. Valja biti oprezan: reč je više o svojevrsnom upozorenju nego o ontološkom iskazu. Ipak, Sartr smatra solipsizam fundamentalnim za svako dosledno objašnjenje ljudskog stanja. Sartr svoj solipsizam prevladava svojevrsnim ritualom. Samosvesti je potreban „Drugi“ kako bi pokazala i dokazala svoje vlastito postojanje. Ona ima „mazohističku želju“ da bude ograničena tj. ograničena reflektivnom svešću drugog subjekta. Ovo je metaforički izraženo u poznatoj rečenici iz Sartrovog dela Bez izlaza - Pakao, to su drugi (tj. ljudi). Sartr je 1938. napisao roman Mučnina (La Nausée), koji je na neki način poslužio kao manifest egzistencijalizma i do danas ostao jedna od njegovih najboljih knjiga. Na tragu nemačke fenomenologije, Sartr je držao da su naše ideje produkt iskustava iz stvarnog života, i da drame i romani koji opisuju takva fundamentalna iskustva vrede jednako koliko i diskurzivni eseji koji služe elaboraciji filozofskih teorija. S ovom mišlju, radnja romana prati istraživača Antoana Rokantana u gradiću nalik Avru, dok on polako postaje svestan da su neživi predmeti i situacije posve ravnodušni spram njegovog postojanja. Kao takvi, pokazuju se otpornima na svaki smisao koji im ljudska svest može pridati. Ova ravnodušnost „stvari u sebi“ (veoma sličnih „biću u sebi“ iz dela Biće i ništavilo) ima za posledicu sve veće isticanje slobode s kojom Rokantan može osećati i delovati u svetu. Kamo god se okrenuo, on pronalazi situacije prožete značenjima koje nose pečat njegovog postojanja. Odatle „mučnina“ iz naslova dela: sve što on susreće u svakodnevnom životu prožeto je užasnom slobodom. Pojam mučnine preuzet je iz Ničeovog Zaratustre, koji ga je koristio u kontekstu često mučnog kvaliteta postojanja. Koliko god čeznuo za nečim drugačijim ili nečim različitim, on ne može pobeći od bolnih dokaza svoje povezanosti sa svetom. U romanu se takođe na zastrašujući način ostvaruju neke Kantove ideje. Sartr se koristi idejom autonomije volje (idejom koja kaže da moral potiče od naše mogućnosti da biramo u stvarnosti, sažetom u glasovitom iskazu „[čovek je] osuđen na slobodu“) kako bi pokazao ravnodušnost sveta prema pojedincu. Sloboda koju je izložio Kant ovde je velik teret, jer sloboda da delujemo na predmete krajnje je uzaludna, a praktična primenjivost Kantovih ideja otklonjena je. Pripovetke iz Zida (Le Mur, 1939.) naglašavaju proizvoljan aspekt situacije u kojima se ljudi zatiču, te apsurdnost njihovih pokušaja da se racionalno nose s njima. Iz toga se kasnije razvila cela škola književnosti apsurda. Francuski novinari u poseti Džordžu Maršalu 1945. Sartr stoji (treći s leva). Godine 1939. Sartr je mobilisan u francusku vojsku u kojoj je služio kao meteorolog. Nemačka vojska zarobila ga je 1940. u gradu Padu i devet je meseci proveo kao ratni zarobljenik - kasnije u Nansiju, a na kraju u Triru, gde je napisao svoj prvi pozorišni komad, Bariona ou le Fils du tonnerre, dramu o Božiću. Zbog slabog zdravlja (slab mu je vid narušavao ravnotežu), Sartr je pušten u aprilu 1941. Dobivši status civila, Sartr je ponovno dobio mesto učitelja na Lycée Pasteur blizu Pariza, smestio se u hotelu blizu Monparnasa i dobio je novo učiteljsko mesto na Lycée Condorcet zamenivši jevrejskog učitelja kojem je bilo zabranjemo predaje. Nakon povratka u Pariz u maju 1941, Sartr je sudelovao u osnivanju tajnog društva Socialisme et Liberté zajedno sa Simon de Bovoar, Merlo-Pontijem, Dominik Desantjeom i drugima. U avgustu, Sartr i Bovoar odlaze na francusku rivijeru kako bi zadobili podršku Andrea Žida i Andrea Malroa. Međutim, Žide i Marlro su bili neodlučni i to je možda bio uzrok Sartrovog razočaranja i obeshrabrenja. Udruženje Socialisme et Liberté se uskoro raspalo i Sartr se odlučio da se posveti književnosti više nego aktivnom otporu. U tom periodu napisao je Biće i ništavilo, Muve i Iza zatvorenih vrata, tri knjige od kojih nijednu Nemci nisu zabranili. Objavljivao je i u ilegalnim i legalnim književnim časopisima. Nakon avgusta 1944. i oslobođenja Pariza, Sartr je vrlo aktivno sarađivao u časopisu „Kombat“, koji je u tajnosti osnovao Alber Kami, filozof i pisac koji je imao slične poglede kao i Sartr. Sartr i Bovoar su s Kamijem bili u prijateljskim odnosima sve dok se on nije udaljio od komunizma, a raskol prijateljstva dogodio se 1951, nakon izdavanja Kamijevog Pobunjenog čoveka. Kasnije, dok su Sartra neki kritikovali kao pripadnika pokreta otpora. Vladimir Jankelevič mu je zamerao zbog premalenog političkog angažmana za vreme nemačke okupacije, a njegova daljnja zalaganja za slobodu tumačio je kao pokušaj iskupljenja. Nakon završetka rata, Sartr je utemeljio mesečni književno-politički časopis Les Temps Modernes (Moderna vremena) i time je postao punovremeni pisac i nastavio svoj politički angažman. U tom je periodu radio skice ratnih iskustava za svoju trilogiju Les Chemins de la Liberté’’ (Putevi slobode). Prvi period Sartrove karijere, koji je obeležilo delo Biće i ništavilo (1943.). Time je utro put drugoj fazi, u kojoj je Sartr postao politički aktivista i intelektualac. Njegovo delo iz 1948, Prljave ruke (Les Mains Sales) je naročito problematiziralo politički aktivnog intelektualaca. Sartr je prigrlio komunizam, iako se službeno nije učlanio u Komunističku partiju, i uveliko se zalagao za oslobođenje Alžira od francuske kolonizacije. Postao je možda najeminentiji pobornik Alžirskog rata za nezavisnost. Imao je alžirsku ljubavnicu, Arlet Elkajm, koja je 1965. postala njegova posvojena kći. Protivio se Vijetnamskom ratu i 1967. zajedno sa Bertrandom Raselom i drugima organizovao je tribunal na kojemu su se trebali raskrinkati američki ratni zločini. Taj tribunal danas je poznat kao Raselov tribunal. Njegovi su učinci bili ograničeni. Sartr je velik deo života pokušavao da pomiri egzistencijalističke ideje o slobodi volje s komunističkim principima, koje su poučavala da socio-ekonomske sile izvan naše neposredne, individualne kontrole igraju presudnu ulogu u oblikovanju naših života. Njegovo glavno delo iz ovog perioda, Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique), izdano je 1960. Sartrovo naglašavanje humanističkih vrednosti u ranim radovima Karla Marksa dovelo ga je u sukob s vodećim francuskim komunističkim intelektualcem 1960-ih, Lujem Altiserom, koji je tvrdio da su ideje mladog Marksa uverljivo zasenjene naučnim sistemom kasnoga Marksa. Za vreme 1960-ih Sartr je otišao na Kubu da poseti Fidela Kastra i Ernesta Če Gevaru. Nakon Če Gevarine smrti Sartr je izjavio da je on bio najkompletnije ljudsko biće njegova vremena. Za vreme 1940-ih i 1950-ih egzistencijalizam je postao omiljena filozofija Bit generacije. Godine 1948. rimokatolička crkva stavila je sva njegova dela na Indeks sa obrazloženjem da vernici moraju biti pošteđeni opasnih sumnji[8]. Većina njegovih drama bogata je simbolizmom i služila je kao medij njegove filozofije. Najpoznatija među njima, Iza zatvorenih vrata (Huis-clos), sadrži glasovitu rečenicu L`enfer, c`est les autres („Pakao, to su drugi“). Osim očitog uticaja Mučnine, Sartrov je najveći doprinos književnosti bila trilogija Putevi slobode koja govori o tome kako je Drugi svetski rat uticao na Sartrove ideje. Tako Putevi slobode daju manje teoretski, a više praktičan pristup egzistencijalizmu. Prvi roman trilogije, Razumno doba (L`âge de raison, 1945) je Sartrovo delo koje je dobilo najširi odaziv. Sartr nakon književnosti Žan-Pol Sartr u Veneciji 1967. Godine 1964. Sartr se povukao iz književnosti autobiografskim delom u kojemu na duhovit i zajedljiv način opisuje prvih 6 godina svog života, Reči (Les mots). Knjiga je ironičan protivapad na Marsela Prusta, čija je reputacija neočekivano zamračila onu Andre Žida (koji je Sartrovoj generaciji bio modelom angažovane književnosti). Književnost je, zaključio je Sartr, buržujska zamena za pravu posvećenost u životu. Iste te godine Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost i to zbog „svog dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba“, međutim on ju je odbio izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama. Iako je sada postao naširoko poznat (kao što je to burnih 1960-ih bio egzistencijalizam), Sartr je ostao jednostavan čovek s malo imetka, aktivno posvećen idealima do kraja svog života, što je pokazao u studentskim revolucionarnim štrajkovima u Parizu tokom 1968, kada je uhapšen zbog građanske neposlušnosti. General de Gol se umešao i pomilovao ga, izjavivši: ne hapsite Voltera. Kada su ga 1975. pitali po čemu bi želeo da bude zapamćen, Sartr je rekao: „Želeo bih da [ljudi] pamte „Mučninu“, [drame] „Bez izlaza“, „Đavo i gospod bog“, zatim moja dva filozofska dela, posebno ono drugo, „Kritiku dijalektičkog uma“. Pa moj esej o Genetu, „Саинт Генет“ … Kad bi se ta dela zapamtila, to bi stvarno bilo dostignuće, i ja ne bih tražio više. Kao čovek, ako se zapamti jedan Žan-Pol Sartr, želio bih da ljudi zapamte milje ili istorijsku situaciju u kojoj sam živeo … kako sam u njoj živeo, u smislu težnji što sam ih u sebi pokušao sabrati.“ Sartrovo se fizičko stanje pogoršalo, delom zbog nemilosrdnog ritma posla (zbog čega je koristio amfetamin) pišući Kritiku, kao i zadnji projekt svog života, opsežnu, analitičku biografiju Gistava Flobera, L`idiot de la familie (Porodični idiot); međutim oba dela, i Kritika i Idiot, ostala su nedovršena. Žan-Pol Sartr je preminuo u Parizu 15. aprila 1980. u 75. godini života od edema pluća. Zajednička grobnica J. P. Sartra i S. de Bovoar Sartrov ateizam bio je temelj njegova egzistencijalistizma. U martu 1980, mesec dana pre smrti, Sartra je intervjuirao njegov asistent Bernar-Anri Levi. U tom je intervjuu Sartr izrazio veliko zanimanje za judaizam. Neki su to tumačili kao versko preobraćenje. Međutim, iz teksta intervjua može se jasno zaključiti da je njega interesovao samo etički i „metafizički karakter“ židovske religije, dok je on i dalje odbacivao ideju postojanja Boga. U jednom drugom intervjuu, iz 1974, sa Simon de Bovoar, Sartr je rekao da sebe jako često vidi kao „biće koje je jedino moglo, čini se, nastati od stvoritelja“. Ali odmah je dodao da to „nije jasna, tačna ideja …“, a u ostatku intervjua on izjavljuje da je i dalje ateista i da u ateizmu nalazi ličnu i moralnu moć. Sartr je rekao: „Ne mislim da sam produkt slučaja, čestica prašine u svemiru, nego neto očekivan, pripremljen, u duhu unapred zamišljen. Ukratko, biće koje je na ovaj svet mogao staviti samo Stvoritelj; a ova ideja ruke koja stvara odnosi se na Boga.” Sartr je sahranjen na pariškom groblju Monparnas, a na pogrebu mu je bilo najmanje 25.000 ljudi, a prema nakim izvorima čak i 50.000 ljudi. Organizatori pogreba odbili su policijsku pomoć, zbog čega je došlo do pometnje koja je, u jednom trenutku, rezultirala time da je jedan od posetioca pogreba upao u pogrebnu jamu pre nego je Sartr pokopan. Sartr i terorizam Kada je na Olimpijadi u Minhenu 1972. palestinska teroristička organizacija Crni septembar ubila 11 izraelskih olimpijaca, Sartr je o terorizmu rekao da je to strašno oružje, ali da potlačeni siromasi drugoga nemaju. Takođe je smatrao krajnje skandaloznim da su francuske novine i deo javnog mnjenja osudili Minhenski maskar kao netolerantan skandal. Tokom jednog kolektivnog štrajka glađu, Sartr je posetio nemačkog teroristu Andreasa Badera (vođu grupe Bader-Mejnhof, koju je predvodila i Ulrike Majnhof) u zatvoru Stamhejm. Sartr je kasnije izjavio kako je Bader „neverovatno glup“