Filozofska hrestomatija 1, 2, 3, 4, 11 i 12 , 6 knjiga , izzdanje Nakladni zavod matice hrvatske . Branko Bošnjak - Grčka filozofija Branko Bošnjak - Od Aristotela do Renesanse Vladimir Filipović - Filozofija Renesanse Milan Kangrga - Racionalistička filozofija Čedomil Veljačić - Filozofija istočnih naroda I Čedomil Veljačić - Filozofija istočnih naroda II Spolja sa manjim tragovima, unutra nove

Artur Šopenhauer komplet 1-5: 1. O pisanju i stilu 2. O geniju 3. O religiji 4. O životu vrste 5. Metafizika lepog FORMAT: A5 POVEZ: TVRD POVEZ BROJ STRANA: 612 P10

Osvald Špengler PROPAST ZAPADA I - IV Biblioteka Kristali, Književne novine, Beograd, 1990. Tvrd povez, zaštitna kutija, 216 + 316 + 296 + 356 strana. Knjige su lepo očuvane, vrlo malo požutele, 2, 3. i 4. deo imaju nekoliko podvučenih stranica (najviše po 10-ak).

1. ROBERT OWEN - NOVI POGLED NA DRUŠTVO I OSTALI RADOVI, VEOMA OČUVANA 2. CALUDE HENRI DE SAINT SIMON - IZBOR IZ DJELA VEOMA OČUVANA IZDAVAČ. ŠKOLSKA KNJIGA ZAGREB STRANA. 272+307 TVRDOG POVEZA DIMENZIJA. 24 CM OCENA. 4+... KNJIGE KAO NA SLICI, DOSTAVU PLAĆA KUPAC, 58

KARNEVAL 1 - 8 komplet Bela Hamvaš 1. ALI ... ZLATNA SVADBA 2. ČINI MI SE ... MLAD ČOVEK 3. PREVARENI.. RAZDOBLJE PARALELNIH ŽIVOTA 4. U NAPULJU.. ZNAČI IPAK 5. STIGAO SAM... ODMAH 6. NE BRINEM., UMRO JE 7. DAKLE VELIM... JEDAN JEDINI 8. Kamalin Kemenj , čovek koji je znao sopstvena imena Stanje odlično kao novo

Simulacija i zbilja / Jean Baudrillard Zagreb 2013. Mek povez, 287 strana. Knjiga je nova. Ova je knjiga reprezentativan izbor najvažnijih djela Jeana Baudrillarda (1929 – 2007), nekadašnjeg profesora sociologije na Sveučilištu Pariz X – Nanterre i filozofije kulture i medijske kritike na Europskoj poslijediplomskoj školi u Saas-Feeu, vodećeg mislioca postmodernističke i poststrukturalističke intelektualne struje. Izbor Baudrillardovih djela priredio je Rade Kalanj, profesor na Odsjeku za sociologiju Filozofskog fakulteta i vrstan znalac francuskog postmodernizma i poststrukturalizma, te ga popratio instruktivnim predgovorom koji smješta Baudrillardovu teorijsku poziciju u kontekst suvremenih teorijskih gibanja koja se obično nazivaju i post­modernističkom kulturom. Ova knjiga je iznimno važna jer je riječ o autoru koji je zaslužan za niz teorijskih ideja i dijagnoza koje su snažno utjecale na moderno filozofsko i sociološko promišljanje suvremene kulture. Osobito je zaslužan za originalne teze o medijima, masovnim komunikacijama, virtualnom svijetu i vladavini slike, koje se očituju u njegovom razmatranju simulacije i zbilje. Njegove ideje i uvidi nadilaze strogo disciplinarni horizont sociologije i postaju relevantne za cijelo područje humanističkih znanosti i kulture općenito, te ga uvrštavaju među najznačajnije suvremene sociologe kulture. Sadržaj: Predgovor: Postmodernistički vidokrug Jeana Baudrillarda (Rade Kalanj) I. Kritika političke ekonomije znaka Magijska misao ideologije Metafizika znaka Privid referenta Denotacija i konotacija S one strane znaka — simbolika Rekvijem za medije — Introitus — Enzensberger: `socijalistička` strategija — Govor bez odgovora — Subverzivna strategija i `simbolička akcija` — Teorijski model komunikacije — Kibernetička iluzija 2. Simbolička razmjena i smrt Uvod Strukturalna revolucija vrijednosti Kraj proizvodnje Rad vrste simulakra — Anđeo od gipsa Automat i robot Industrijski simulakr Metafizika koda Taktilno i digitalno Hiperrealizam simulacije 3. O zavođenju Posvećeni obzor privida Varka za oko ili začarana simulacija Tajna i izazov Zavođenje je sudbina 4. Fatalne strategije Ekstaza i inercija Za načelo zla 5. Onkraj istinitog i lažnog ili zloduh slike 6. Prozirnost zla. Ogled o ekstremnim fenomenima Nakon orgije Transseksualno Transekonomsko A gdje je onda zlo? Nekrospektiva Post scriptum Ispravak: Hura! Povijest je uskrsnula! Sudbina energije Teorem ukletog dijela 7. Iluzija kraja Patafizika 2000 Vraćanje povijesti Uspon praznoga prema rubu Besmrtnost 8. Nemoguća razmjena Kazalo imena

Jako lepo ocuvana, nema narocitih znakova koriscenja. 288 strana `Greed` is a visceral insult. It jabs below the belt, evoking guilty sensations of gluttony and lust. It taunts the rich and powerful, penetrating the cover of modern ideologies and institutions. Today, old-fashioned accusations of greed drag the larger-than-life corporate fat cats down to human bodily proportions, accusing them of gain without genuine growth. This lively new book is a wide-ranging inquiry into how greed works in our lives and in the world at large. Western philosophy has intellectualized human passions, explaining and justifying our expansive desires as `rational self-interest`. However, an examination of the visceral power of greed tells us something about the apathy of modern theory. It shows us how confused we have become about the meanings of growth, creating false and morally hazardous distinctions between biology on the one hand, and history on the other. With greed as a guide, this book considers how the integrity of these meanings may be restored. This remarkable book will be of interest to anyone concerned about the morality of economic behavior in the modern world. It will be an important text for students in the social sciences, especially in anthropology, sociology, development studies, and business studies. TABLE OF CONTENTS List of Figures and Captions. Acknowledgements. 1. Introduction. 2. What Do We mean By Greed?. Part I: Denials and Apologies:. 3. Beastly Passions and Legitimate Desires. 4. Discipling Greed. 5. Scholars and Idiots. Part II: How Greed Grows:. 6. Feeling and Meaning. 7. Growth and History. Part III: Three Bio-Histories:. 8. The Gluttonous Peasant. 9. The Avaricious Pensioner. 10. The Venal Professional. 11. Corporate Greed. References. Tailpiece. REVIEWS `Robertson`s subject is the human catastrophe of a modern society built on separation and division, especially of the mind and the body. His method is to use a focus on greed as a means of conceptually reuniting meaning and feeling. Greed is in turn linked to the reality and metaphor of growth on which so much in modern society depends. This is not just imaginative; it is unique.` Keith Hart, King`s College, Aberdeen `Robertson daringly goes to the heart of the private and collective body in search of the dark forces of social and ecological destruction. This is no ordinary work, but an ambitious reach across discourses and vast time spans. He challenges us to think in fundamental ways about `growth`, and how the very concept once misapplied leads to malignant outcomes.`Harvey Molotch, New York University `The book is a compelling and timely read -fast paced, at times quite playful, and decidedly passionate- in which the author develops a critique of anthropological theory, as well as of capitalism, by using greed as the analytical focal point...This is a finely crafted book that will readers much to consider through its provocative advocacy of a new moral economics` James H. McDonald, Anthropogical Theory Although it is fluent, engaged, and ocassionally funny, this is not an easy book. THat is because Robertson asks us to make a significant change in the ways that we as academics think about the world. It is worth the effort, though. The rewards are great.` James G. Carrier, The Journal of The Royal Anthropological Institute

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Volja za moć Najslavnije i najkontroverznije Ničeovo delo, najbogatija riznica misli ovog filozofa. Či­ta­lac ne tre­ba da se va­ra u po­gle­du smi­sla na­zi­va ko­ji je dan ovom je­van­đe­lju bu­duć­no­sti - „Vo­lja za moć - po­ku­šaj pre­o­ce­njivanja svih vred­no­sti`. Sa ovom for­mu­lom do­la­zi do iz­ra­za je­dan pro­tiv­po­kret u po­gle­du na prin­cip i za­da­tak; po­kret ko­ji će u ta­ko da­le­koj bu­duć­no­sti za­me­ni­ti onaj pot­pu­ni ni­hi­li­zam, ko­ji opet pret­po­sta­vlja, lo­gič­ki i psi­ho­lo­ški, ko­ji ni­ka­ko druk­čije i ne mo­že do­ći ne­go pre­ko nje­ga i iz nje­ga. Jer za­što je sa­da po­be­da ni­hi­li­zma nu­žna? Za­to što na­še da­na­šnje vred­no­sti u nje­mu na­la­ze svoj za­vr­še­tak, što je ni­hi­li­zam kraj­nji lo­gič­ki iz­vod iz na­ših ve­li­kih vred­no­sti i ide­a­la - jer mi mo­ra­mo naj­pre do­ži­ve­ti ni­hi­li­zam da bi nam mo­glo po­sta­ti ja­sno ka­kva je za­pra­vo vred­nost tih „vred­no­sti`... Pre ili po­sle na­ma će bi­ti nu­žne no­ve vred­no­sti... Ni­če je zbir kon­tra­dik­ci­ja na­še kul­tu­re i na­še sud­bi­ne, nje­na naj­be­spo­šted­ni­ja kri­ti­ka i naj­pot­pu­ni­ja sin­te­za. On je či­ta­vo ovo na­še do­ba, tra­gič­no sa pre­op­te­re­će­no­šću, ko­je pre­ko nje­ga u jed­nom no­vom po­le­tu uvis tra­ži svoj spas. On je jed­no ve­li­ko Da i jed­no ve­li­ko Ne či­ta­ve na­še du­šev­ne struk­tu­re i na­še pro­ble­ma­ti­ke. On go­vo­ri kao čo­vek ko­ji je na se­bi iz­dr­žao sve mu­ke na­še stvar­no­sti. Taj sa­mo­zva­ni imo­ra­list no­si­lac je vi­so­kog mo­ral­nog sa­zna­nja na­šeg do­ba. Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pre stotinu godina revolucionarna kriza pretila je da raznese čitavu staru Evropu. Tokom te krize, život je položila jedna od najvećih revolucionarki XX veka, Roza Luksemburg. Njoj u čast, svakog četvrtka do kraja avgusta objavljivaćemo po jedno poglavlje pamfleta britanskog marksiste i revolucionara Tonija Klifa posvećenog njenim idejama i iskustvima. Tokom perioda između 1906. i 1913. godine Roza Luksemburg predavala je političku ekonomiju u školi za aktiviste Nemačke socijaldemokratske partije. Uz to, priredila je knjigu o marksističkoj ekonomiji pod naslovom Uvod u političku ekonomiju. Pred kraj pisanja prvog nacrta susrela se sa neočekivanom poteškoćom: Nisam mogla dovoljno jasno da predstavim celokupni proces kapitalističke proizvodnje u svim njegovim praktičnim odnosima i sa njegovim objektivnim istorijskim ograničenjima. Podrobnije ispitivanje teme pokazalo mi je da je u pitanju bilo mnogo više od samog umeća izlaganja, i da je problem ostao nerešen u vezi sa teorijskom sadržinom drugog toma Marksovog Kapitala, koji je bio blisko povezan sa današnjom imperijalističkom politikom i njenim ekonomskim uzrocima. Ovako je Roza Luksemburg došla do toga da napiše svoje najveće teorijsko delo, Akumulacija kapitala: prilog ekonomskom objašnjenju imperijalizma (Berlin, 1913). Ovu knjigu nije lako pratiti, naročito bez dobrog poznavanja Marksovog Kapitala. Istovremeno je, bez svake sumnje, doprinos Roze Luksemburg, slagali se sa njim ili ne, jedan od najvažnijih, ako ne i najvažniji i najoriginalniji doprinos marksističkoj ekonomskoj doktrini od Kapitala. Marks je, analizirajući zakone kretanja u kapitalizmu, apstrahovao sve nekapitalističke faktore, kao što bi naučnik koji proučava zakon gravitacije vršio proučavanje u vakuumu. Problem sa kojim se Roza Luksemburg hvata u koštac je sledeći: može li povećana reprodukcija, tj. proizvodnja sve većeg obima, da se desi pod uslovima apstraktnog, čistog kapitalizma, gde ne postoje nekapitalističke zemlje ili gde nema klasa osim kapitalističke i radničke? Marks je pretpostavio da je to moguće. Roza Luksemburg je smatrala da, iako je generalno, za svrhu analize kapitalističke privrede, opravdano apstrahovati nekapitalističke faktore, to nije slučaj kada se bavimo pitanjem povećane reprodukcije. Pitanje je, naravno, čisto teorijske prirode, jer čist kapitalizam zapravo nikad nije postojao: povećana reprodukcija se oduvek dešavala dok je kapitalizam napadao pretkapitalističke sfere ekonomije, bilo u samoj kapitalističkoj zemlji – napadom na feudalizam kroz uništenje kmetstva i zanatstva, itd. – ili u potpuno poljoprivrednim pretkapitalističkim zemljama. Ako kapitalizam nikada nije postojao u čistoj formi, neko može pitati: zbog čega je važno da li je povećana reprodukcija teoretski moguća u čistom kapitalizmu? Na kraju krajeva, ni Marks ni Roza Luksemburg nisu pretpostavili da će kapitalizam nastaviti da postoji sve dok se ne unište sve pretkapitalističke strukture. Međutim, odgovor na ovo pitanje može razjasniti uticaj nekapitalističke sfere na povećavanje ili ublažavanje protivrečnosti u kapitalizmu, kao i na faktore koji kapitalizam nagone na imperijalističko širenje. Počnimo sa objašnjenjem Marksovog opisa procesa reprodukcije kao celine u kapitalizmu: Marks polazi od analize proste reprodukcije, tj. sa pretpostavkom – koja, naravno, nikada ne može postojati u kapitalizmu – da nema akumulacije kapitala, i da se celokupni višak vrednosti troši na ličnu potrošnju kapitalista, čime se proizvodnja ne širi. Da bi kapitalista mogao da vrši prostu reprodukciju određeni uslovi moraju biti ispunjeni. On mora biti u mogućnosti da proda proizvod svoje fabrike, i da tako dobijenim novcem kupi sredstva za proizvodnju (mašine, sirovine itd.) koja su mu potrebna u njegovoj grani industrije; on takođe mora da pribavi neophodnu radnu snagu sa tržišta, kao i sredstva za potrošnju koja su potrebna za oblačenje, prehranu i ostale potrebe radnika. Proizvod koji stvaraju radnici pomoću sredstava za proizvodnju mora da se plasira na tržište, i tako dalje.... Roza Luksemburg (polj. Róża Luksemburg; Zamošć, 5. mart 1871 — Berlin, 15. januar 1919) bila je teoretičarka marksizma i demokratskog socijalizma. Bila je teoretičar Socijaldemokratske partije Nemačke, a kasnije Nezavisne socijaldemokratske partije Nemačke. Osnovala je novine Crvena zastava, i bila saosnivač spartakističke lige, marksističke revolucionarno-demokratske grupe od koje je nastala KPD, te je sudelovala u neuspešnoj revoluciji u Berlinu, januara, 1919. Ustanak je započet uprkos negodujućim naredbama Roze Luksemburg, a ugušili su ga ostaci monarhističke armije i desničarske paravojne formacije, frajkora. Nakon što je SPD podržao nemačko učešće u Prvom svetskom ratu 1915. godine, Luksemburg i Karl Libkneht su osnovali antiratnu Spartakovu ligu (Spartakusbund) koja je na kraju postala KPD. Tokom Novembarske revolucije, suosnivala je novine Die Rote Fahne (Crvena zastava), centralni organ spartacističkog pokreta. Luksemburg je smatrala da je ustanak Spartakista u januaru 1919. bio greška,[1] ali je podržaola pokušaj rušenja Vajmarske republike kojom je vlada SPD i odbacio svaki pokušaj rešenja putem pregovora. Kabinet SPD Fridriha Eberta ugušio je pobunu Spartakusbund slanjem Freikorps, paravojne grupe koje sponzoriše vlada, koje se uglavnom sastoje od ratnih veterana aktivnih tokom Prvog svetskog rata u redovima carske nemačke vojske. Freikorps trupe su zarobile, mučile i pogubile[2] Luksemburg i Libkneht tokom pobune.[3] Zbog svoje naglašene kritike i lenjinističke i umerenije socijaldemokratske škole marksizma, Luksemburg je uvek imala pomalo podvojen prijem među naučnicima i teoretičarima političke levice.[4] Bez obzira na to, istočnonemačka komunistička vlada je uveliko idolizirala Luksemburg i Libknehta kao komunističke mučenike.[5] Nemačka savezna kancelarija za zaštitu ustava (BBC) tvrdi da je idolizacija Luksemburga i Libknehta važna tradicija nemačke krajnje levice 21. veka.[5] Uprkos njenoj poljskoj nacionalnosti i jakim vezama sa poljskom kulturom, protivljenje PPS-a zbog njenog stava protiv nezavisnosti Druge Poljske Republike 1918. i kasnije kritike od strane staljinista učinili su je kontroverznom istorijskom figurom u današnjem političkom diskursu Treća Poljska Republika.[6][7][8] Po njoj je nazvan luksemburgizam, posebna revolucionarna teorija marksizma i demokratskog socijalizma. Biografija Poljska Roza Luksemburg je rođena kao Rozalija Luksemburg (polj. Rozalia Luxenburg) 5. marta, 1870. ili 1871. u Zamošću (Zamość) blizu Lublina, u jevrejskoj porodici. Izvori variraju kad je reč o godini njenog rođenja - u svojoj biografiji na Ciriškom univerzitetu je navela 1871. kao godinu rođenja, ali na njenoj maturskoj diplomi stoji da je 1887. imala sedamnaest godina, u kom slučaju bi bila rođena 1870. Bila je peto dete trgovca drvnom građom, Eliasa Luksemburga, i njegove supruge Linee (devojačko - Levenštajn). Roza je imala poremećaj u rastu i bila je fizički hendikepirana celog života. Kad se sa porodicom preselila u Varšavu, Roza je tamo pohađala žensku gimnaziju od 1880. godine. Čak i u tim ranim godinama (od 1886) je bila član poljske levičarske partije, Proletarijata. Proletarijat je osnovan 1882, dvadeset godina pre ruskih radničkih partija, i počeo je sa organizovanjem generalnih štrajkova. Zbog toga je četvoro vođa partije ubijeno, a patrija se raspala. Neki od članova su nastavili da se tajno sastaju. Roza se pridružila jednoj od ovih grupa. Godine 1887, Roza je položila maturu, a od 1889. godine studira na Ciriškom univerzitetu, zajedno sa drugim socijalistima poput Anatolija Lunačarskog i Lea Jošigesa. Studirala je filozofiju, istoriju, politiku, ekonomiju i matematiku. Specijalistički predmeti su joj bili Staatswissenschaft (nauka o upravljanju državom), srednji vek i ekonomske i berzanske krize. Godine 1890, su ukinuti Bizmarkovi zakoni protiv socijaldemokratije, i Socijaldemokratska partija Nemačke je po zakonu mogla da osvoji mandate u Rajhstagu (parlamentu). Ali uprkos svojim prorevolucionarnim izjašnjavanjima, članovi parlamenta iz socijalističkih redova su se više bavili sticanjem dodatnih parlamentarnih prava i materijalnog bogatstva. Roza Luksemburg se pak držala svojih revolucionarno-demokratskih i marksističkih principa. Godine 1893, zajedno sa Leom Jošigesom i Julijanom Marčlevskim (alias Julius Karski), osnovala je novine Sprava Robotnica (Sprawa Robotnicza), kao suprotnost nacionalističkim politikama Poljske socijalističke partije. Roza je verovala da do nezavisne Poljske može doći samo kroz revolucije u Nemačkoj, Austriji, i Rusija. Istrajavala je na ideji da borbu treba voditi protiv samog kapitalizma, a ne za nezavisnu Poljsku. Luksemburgova je odbijala pravo na samoopredeljenje država (nacija) u socijalizmu, što je kasnije dovelo do tenzija sa Lenjinom. Sa Leom Jošigesom je bila saosnivač Socijaldemokratske partije Kraljevine Poljske (SDKP), od koje je kasnije nastala Socijaldemokratska partija Kraljevine Poljske i Litvanije (SDKPiL) spajanjem sa litvanskom socijaldemokratskom organizacijom. Uprkos tome što je veći deo svog života kao odrasla osoba živela u Nemačkoj, Roza Luksemburg je ostala glavni teoretičar poljskih socijaldemokrata, i vodila je partiju sa Jošigesom, njenim glavnim organizatorom. Nemačka Godine 1898, Roza Luksemburg je stekla nemačko državljanstvo udajom za Gustava Libeka. Preselila se u Berlin. Postala je aktivna u levom krilu Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD), gde je povukla oštru granicu između svoje frakcije i Revizionističke teorije Eduarda Bernštajna, napadajući ga u brošuri pod naslovom „Socijalna reforma ili revolucija?“. Njene govorničke sposobnosti su je ubrzo promovisale u glavnu govornicu stranke. Suprotstavila se sve konformističkijem parlamentarnom stranačkom kursu SPD-a uoči sve očiglednijeg rata. Insistirala je da se glavne razlike između kapitala i radništva mogu prevazići jedino ako bi proletarijat preuzeo vlast, i nakon sveobuhvatnih revolucionarnih promena u celom okruženju proizvodnih metoda. Želela je da revizionisti napuste SPD. Ovo se nije dogodilo, ali barem je rukovodstvo stranke ostavilo marksizam u programu [9]. Od 1900, Roza Luksemburg je isticala svoje stavove o tekućim ekonomskim i socijalnim problemima u raznim novinskim člancima širom Evrope. Njeni napadi na nemački militarizam i imperijalizam su postali jači kako je rat bio bliži, i trudila se da ubedi SPD da skrene u suprotnom pravcu. Luksemburgova je želela da organizuje generalni štrajk kako bi pospešila radničku solidarnost i sprečila rat, ali je partijsko rukovodstvo ovo odbilo, i 1910. godine se razišla sa Kauckim. Između 1904. i 1906, njen rad je tri puta prekidan boravkom u zatvoru zbog političkih aktivnosti. Ipak, Luksemburgova je nastavila sa političkim aktivnostima; 1907. je učestvovala u petom partijskom danu Ruskih socijaldemokrata u Londonu. Na Drugom međunarodnom (socijalističkom) kongresu u Štutgartu je predložila rezoluciju (koja je prihvaćena), koja je tražila ujedinjenje svih evropskih radničkih partija u pokušaju da se zaustavi rat. U to vreme, Roza Luksemburg je počela da predaje marksizam i ekonomiju u trening centru SPD-a u Berlinu. Jedan od njenih studenata je bio vođa SPD-a, i prvi predsednik Vajmarske Republike, Fridrih Ebert. Godine 1912. učestvovala je na kongresu evropskih socijalista u Parizu. Sa francuskim socijalistom Žanom Žoresom je dogovorila da bi u slučaju izbijanja rata sve evropske radničke partije trebalo da organizuju generalni štrajk. Kako je rat bio bliži, ona je organizovala demonstracije (na primer u Frankfurtu), pozivajući na prigovor savesti za vojnu službu, i odbijanje izvršavanja naređenja. Zbog ovoga je optužena za „izazivanje neposlušnosti vlastima, zakonu i redu“ i osuđena na godinu dana zatvora. Nije odmah upućena na odsluženje kazne pa je mogla da učestvuje na sastanku socijalističke kancelarije u julu. Bila je jako pogođena činjenicom da je u radničkim partijama nacionalizam bio jači od klasne svesti. Dana 28. jula 1914, Austrougarska je objavila rat Srbiji, i tako je otpočeo Prvi svetski rat. 3. avgusta, Nemačko carstvo je objavilo rat Rusiji. Sledećeg dana je u Rajhstagu jednoglasno odlučeno da se rat finansira emitovanjem ratnih obveznica. Svi predstavnici SPD-a su glasali za ovaj zakon, a partija je takođe pristala na primirje (Burgfrieden) sa vladom, obećavši da će se suzdržavati od štrajkova tokom rata. Za Luksemburgovu je ovo bila lična katastrofa, zbog koje je za kratko čak razmatrala samoubistvo: Revizionizam, protiv koga se borila od 1899, pobedio je, i rat je počeo. Sa Karlom Libknehtom i drugima poput Klare Cetkin i Francom Mehringom, Roza Luksemburg je 5. avgusta 1914. stvorila grupu Internacionalu. Od nje je nastala Spartakistička liga, 1. januara, 1916. Objavili su brojne ilegalne pamflete sa potpisom Spartak po tračkom gladijatoru koji je pokušao da oslobodi robove u Rimu. Roza Luksemburg je uzela ime Junius, po Luciju Juniju Brutu, za koga se smatra da je osnovao Rimsku republiku. Grupa je odbacila prekid vatre između SPD-a i nemačke vlade pod Vilhelmom II, i žestoko se borila protiv njega, zalažući se za generalni štrajk. Zbog toga je 28. juna 1916, Roza Luksemburg osuđena na dve i po godine u zatvoru. Za vreme boravka u zatvoru, bila je dvaput premeštana, prvi put u Poznanj a zatim u Vroclav. U ovom periodu je napisala više članaka pod imenom Junius, koje su njeni prijatelji prokrijumčarili iz zatvora, i ilegalno odštampali. Među njima je bio i članak Ruska revolucija. Ovaj članak je kritikovao boljševike, i upozorio da postoji opasnost da se diktatura razvije iz boljševičke vlasti. U ovom kontekstu je napisala svoju čuvenu rečenicu: Freiheit ist immer die Freiheit des Andersdenkenden (Sloboda je uvek i isključivo za one koji misle drugačije.) Još jedna publikacija, juna 1916. je bila Die Krise der Sozialdemokratie (Kriza socijaldemokratije). Godine 1917, kada su SAD ušle u rat, Spartakistička liga se pridružila Nezavisnoj socijaldemokratskoj partiji Nemačke (USPD), takođe grupi anti ratnih bivših članova SPD-a, koja je osnovana 9. novembra 1918. USPD je lansirana na vlast, kao vodeća partija nove republike zajedno sa SPD-om, nakon abdikacije kajzera. Ovo se dogodilo nakon ustanka (Nemačka revolucija) koji je počeo u Kilu, 4. novembra 1918, kada je četrdeset hiljada mornara preuzelo luku u znak protesta zbog odluke Nemačke pomorske komande da se stupi u borbe sa Britanskom mornaricom, uprkos činjenici da je bilo jasno da je rat izgubljen. Do 8. novembra, radnički i vojnički saveti su zauzeli veći deo zapadne Nemačke, postavljajući temelje za takozvani Räterepublik (Republički savet), modeliran po sistemu Sovjeta iz ruskih revolucija 1905. i 1917. Luksemburgova je puštena iz zatvora u Vroclavu 8. novembra, a i Libkneht je takođe bio oslobođen, i reorganizovao je Spartakističku ligu. Oni su sada zajedno izdavali novine Crvena zastava (Die rote Fahne). U jednom od svojih prvih članaka, Luksemburgova je zahtevala amnestiju za sve političke zatvorenike, i ukidanje smrtne kazne. Međutim, ujedinjeni front se raspao krajem decembra 1918, kada je USPD napustila koaliciju u znak protesta zbog onoga šta su oni smatrali kompromisima SPD-a sa (kapitalističkim) statusom kvo. 1. januara 1919, Spartakistička liga je zajedno sa drugim socijalističkim i komunističkim grupama (uključujući Internacionalu komunista Nemačke, IKD) osnovala KPD, nadasve po inicijativi Karla Libknehta i Roze Luksemburg. Luksemburgova je podržavala učešće KPD-a u narodnoj ustavotvornoj skupštini, koja je osnovala Vajmarsku Republiku; ali je bila nadglasana. U januaru je drugi revolucionarni talas prošao Nemačkom, a neki od vođa KPD-a, uključujući Rozu Luksemburg, bili su neradi da ga podrže, predvidevši njegov loš kraj. Rozu Luksemburg i Karla Libknehta su pripadnici frajkora uhvatili u Berlinu, 15. januara 1919, i ubili ih istog dana. Luksemburgova je isprebijana na smrt kundacima puške, i bačena u obližnju reku, a Libkneht je upucan u potiljak, i zatim ostavljen kao nepoznato lice u obližnjoj mrtvačnici. Stotine članova KPD-a su na sličan način ubijeni, i saveti su uništeni...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PROPAST ZAPADA Nacrt za morfologiju istorije sveta OSVALD ŠPENGLER ... Čuveno/legendarno/ delo nemačkog filozofa i matematičara, Osvalda Špenglera, prvi put objavljeno u Minhenu 1917. Od njegovog objavljivanja prošlo je 1OO godina, postalo je /k u l t n o/ delo koje se čita i proučava širom sveta. Njegovom autoru obezbedilo je besmrtnu slavu u panteonu ljudske civilizacije. Špengler shvata istoriju čovečanstva kao život samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se nazivaju `k u l t u r e`. Istorija čovečanstva je /b i o g r a f i j a/ tih kultura. Špengler je životopisac tih /o r g a n s k i h/ jedinstava koje on nalazi u prošlosti i u sadašnjosti. Ta moćna životna, organska, viša bića - `kulture`, živele su i žive sada, pred nama, na organski način. To znači, rađale su se, živele i završavale se smrću kao i svako organsko biće. Stručno rečeno, kulture se svrstavaju u biološke kategorije i stoje pod organsko-vitalističkim aspektom. U tom smislu svaka je kultura `pra-pojava`, `pra-fenomen`, nešto što se sagledava kao osnovni oblik, osnovna ideja, `pralik` postojanja... (Mihajlo Grušić) Kada je 1918. prvi put objavljeno, delo Osvalda Špenglera Propast Zapada izazvalo je pravi intelektualni šok i buru koja zadugo neće utihnuti. Nema boljeg povoda od ove stogodišnjice da se čitaocima ponudi novo izdanje najčitanijeg i najosporavanijeg dela savremene evropske misli. Učenje o cikličnom toku istorije i bunt protiv teorije o progresu ljudskog društva, iskazani izvanredno sugestivnim jezikom, oformili su se, kroz Propast Zapada, u svojevrsnu filozofiju društva i istorije. Nemilosrdno pobijajući progresivističku viziju civilizacije kao najvišeg dostignuća do kojeg je čovečanstvo stiglo, Špengler o njoj govori kao o smrti kulture i kraju istorijskog razvitka posle koga sledi vraćanje u bezistorijsko stanje. Mračni prorok propasti zapadnog društva, čije reči potvrđuje istorija XX i XXI veka, poziva da budemo dorasli svetu tako što ćemo ga razumeti. Osvald Arnold Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 29. maj 1880. — 8. maj 1936.) bio je nemački istoričar i filozof istorije čiji su interesi uključivali i matematiku, nauku i umetnost. Najpoznatiji je po svojoj knjizi Propast Zapada objavljenoj 1918. i 1922., koji pokriva istoriju sveta. On je predložio novu teoriju po kojoj je životni vek civilizacija ograničen i na kraju se one raspadaju. Opširno je pisao tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu podržavajući pritom nemačku hegemoniju u Evropi. Godine 1920. Špengler je napisao Prusijanizam i socijalizam, gde se zalagao za organsku, nacionalističku verziju socijalizma i autoritarizma. Neki nacisti (poput Gebelsa) obeležili su Špenglera kao svog intelektualnog prethodnika, pa ipak bio je izopšten od strane nacista posle 1933. zbog pesimističkog stava oko budućnost Nemačke i Evrope, njegovog odbijanja da podrži nacističke ideje o rasnoj superiornosti i njegovog kritičkog rada Čas odluke. Osvald Špengler je rođen u 1880 u Blankenburgu (Vojvodstvo Brunzvik, Nemačko carstvo) kao drugo[1] dete Berharda (1844–1901) i Pauline (1840–1910) Špengler.[2] Osvaldov stariji brat je prevremeno rođen (u osmom mesecu) 1879. godine, kada je njegova majka pokušala da premestiti tešku korpu za veš, i umro tri nedelje posle porođaja. Njegove mlađe sestre bile su Adel (1881—1917), Gertrud (1882—1957), i Hildegard (1885—1942). Osvaldov deda po očevoj liniji, Teodor Špengler (1806-76), bio je metalurški inspektor u Altenbraku[3] Osvaldov otac, Bernhard Špengler, obavljao je dužnost sekretara i bio je vredan čovek sa izraženom odbojnošću prema intelektualcima, koji je pokušao da uvede iste vrednosti i stavove i u svog sina. Osvald je bio lošeg zdravlja, i patio je tokom svog života od migrene i od anksioznog kompleksa. U uzrastu od deset godina, njegova porodica se preselila u univerzitetski grad u Haleu. Ovde Špengler je stekao klasično obrazovanje u lokalnoj gimnaziji (akademski orijentisanoj srednjoj školi). Studira grčki, latinski, matematiku i prirodne nauke. Tu, takođe, razvija svoju sklonost ka umetnosti, naročito poeziji, drami, muzici , bio je pod posebnim uticajem ideja Getea i Ničea. Eksperimentisao je čak sa nekoliko umetničkih ostvarenja, od kojih neka i dalje opstaju. Posle očeve smrti 1901. Špengler je boravio na nekoliko univerziteta (Minhen, Berlin, a Hale) kao privatni naučnik, uzimajući kurseve u širokom spektru tema. Njegove privatne studije bile su neusmerene. U 1903., on nije odbranio svoju doktorsku tezu o Heraklitu zbog nedovoljnih referenci, što je efektivno umanjilo sve šanse za akademsku karijeru. Ipak, godine 1904. on je doktorirao, a već 1905. doživeo je nervni slom. Naučnici zapažaju da je njegov život bio prilično jednoličan. On je kratko radio kao nastavnik u Sorbrukenu, a zatim u Diseldorfu. Od 1908. do 1911. radio je u gimnaziji u Hamburgu, gde je predavao nauku, istoriju, nemački i matematiku. Godine 1911, nakon smrti svoje majke, on se preselio u Minhen, gde je živeo do svoje smrti 1936. Živeo je zatvoreno, uz podršku svog skromnog nasledstva. Špengler je preživeo na vrlo ograničenim sredstvima i živeo je život koji je bio obeležen usamljenošću. Nije posedovao nijednu knjigu, i uzima je poslove tutora ili je pisao za časopise kako bi zaradio dodatni prihod. Kad je započeo rad na prvom tomu Propast Zapada nameravao je u početku da se fokusira na Nemačku u Evropi, ali ga je Agadirska kriza duboko pogodila, tako da je proširio obim svoje studije. Špengler je bio inspirisan radom Oto Sika Propast antike u imenovanju svog dela. Knjiga je završena 1914, ali je odloženo objavljivanje zbog izbijanja svetskog rata. Zbog urođenog srčanog problema, on nije bio pozvan na vojnu službu. Tokom rata, međutim, njegovo nasleđe je uglavnom bilo beskorisno, jer je u investirao u inostranstvu; tako da je Špengler živeo u istinskom siromaštvu za ovaj period. Objavljivanje Propasti Zapada (1918) Kada je knjiga izašla u leto 1918.[4] postigla je veliki uspeh. Doživljeno nacionalno poniženje naneto Versajskim ugovorom iz 1919, a kasnije ekonomska depresija oko 1923-e podstaknuta hiperinflacijom, su činjenice koje su naaizgled govorile u prilog Špenglerovoj zamisli. To je donekle utešielo Nemce jer je naizgle racionalizovala njihovu propast, pretvarajući je u deo većih svetsko-istorijskih procesa. Knjiga je naišla na veliki uspeh i izvan Nemačke, a od 1919 je prevedena i na nekoliko drugih jezika. Špengler je odbacio naknadnu ponudu da postane profesor filozofije na Univerzitetu u Getingenu, rekavši da mu je potrebno vreme da se fokusira na pisanje. O knjizi se naširoko raspravljalo , čak i od strane onih koji je nisu pročitali. Istoričari su uvredili zbog amaterskog rada od strane neobučenog autora i njegovog neoprostivo ne-naučnog pristupa. Tomas Man je uporedio čitanje Špenglerove knjige sa čitanjem Šopenhauera po prvi put. Dok je u Akademiji naišla na mešovit prijem. Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“. Veliki istoričar antike Eduard Majer gajio je visoko mišljenje o Špengleru, iako je takođe imao i određene zamerke u pogledu njegovog rada. Špenglerova tama, intuicionizam, i misticizam bili su laka meta kritike, pogotovo za pozitiviste i neokantovce koji nisu videli nikakvo veliko značenje u istoriji. Kritičar i esteta grof Hari Kesler mislio je o njemu kao o neoriginalnom i prilično ništavnom autoru, posebno u vezi sa njegovim mišljenjem o Ničeu. Ludvig Vitgenštajn, međutim, deli Špenglerov kulturni pesimizam. Ipak, Špenglerov rad je postao važan temelj za teoriju socijalnog ciklusa. Uticaj Njegova knjiga bila je uspešna među intelektualcima širom sveta, jer je predvideo raspad evropske i američke civilizacije posle nasilnog „doba cezarizma“, navodeći detaljne analogije sa drugim civilizacijama. Produbio je međuratni pesimizam u Evropi.[5] Nemački filozof Ernst Kasirer je objasnio da je na kraju Prvog svetskog rata, sam Špenglerov naslov bio dovoljan da raspali maštu: „U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina. nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije. Špenglerova knjiga izrazila je na oštar i pronicljiv način tu uopštenu nelagodnost.[6] Nortrop Fraj tvrdi da dok je svaki element Špenglerove teze pobijen barem desetak puta, to je „jedna od najvećih svetskih romantičnih poezija“ i njene vodeće ideje su „toliko deo našeg mentalnog sklopa danas poput elektrona ili dinosaurusa, i u tom smislu smo svi Špenglerijanci.[7] Špenglerova pesimistička predviđanja o neminovnom padu Zapada inspirisala su rad intelekualaca Trećeg sveta, počev od Kine i Koreje i Čilea, željnih da identifikuju pad zapadnog imperijalizma.[8][9] U Britaniji i Americi, međutim, Špenglerovom pesimizmu je uzvratio optimizam Arnold Tojnbi u Londonu[10] koji je napisao svetsku istoriju u 1940 sa većim akcentom na religiju.[11] Posledice Pregled drugog toma Propasti zapada 1928. u Time časopisu prikazao je uticaj i kontroverze koje su Špenglerove ideje ostvarile tokom 1920: „Kada se prvi tom Propasti Zapada pojavio u Nemačkoj pre nekoliko godina, na hiljade primeraka je prodato. Kultivisani evropski diskurs brzo je postao zasićen Špenglerom- a Špenglerizam je potekao iz pera nebrojenih učenika. Bilo je imperativ pročitati Špengler, sa saosećanjem ili pobunom... i dalje je tako.[12] U drugom tomu, objavljenom 1922, Špengler tvrdi da se nemački socijalizam razlikovao od marksizma, i bio je, u stvari, kompatibilan sa tradicionalnim nemačkim konzervativizmom. U 1924 godini, nakon društveno-ekonomskog preokreta i inflacije, Špengler je ušao u politiku, u pokušaju da dovede Rajhsver generala na vlast kao lidera zemlje. Pokušaj nije uspeo i Špengler se pokazao neefikasnim u domenu praktične politike. U 1931, on je objavio Čovek i Tehnika, koji je upozorio na opasnost od tehnologije i industrijalizacije po kulturu. On je posebno ukazao na tendenciju da se zapadna tehnologija širi među neprijateljskim „obojenim rasama“ koje bi zatim mogle da iskoriste oružje protiv Zapada.. Knjiga je naišla na loš prijem zbog svog anti-industrijalizaciskog stava [citat potreban] Ova knjiga sadrži poznatu Špenglerovu izjavu „Optimizam je kukavičluk“. Uprkos glasanju za Hitlera umesto za Hindenburga 1932, Špengler je smatrao da je Firer vulgaran. On se sastao sa Hitlerom 1933. godine, a nakon duže rasprave ostao je impresioniran, rekavši da Nemačkoj nije potreban „herojski tenor“ već „pravi heroj`. Javno se posvađao sa Alfredom Rozenbergom, a njegov pesimizam i primedbe o Fireru rezultovale su njegovom izolacijom i javnom tišinom. On je dalje odbacio ponude Jozefa Gebelsa da drži javne govore. Pa ipak, Špengler je postao član Nemačke akademije u toku godine. Čas odluke, kada je objavljen 1934, bio je bestseler, ali su ga nacisti kasnije zabranili zbog svih kritika nacional-socijalizma koje je sadržao. Špenglerova kritika liberalizma[13] je sa druge strane pozdravljena od strane nacista, ali se Špengler nije složio sa njihovom biološkim ideologijom i antisemitizmom. Dok je rasne misticizam igrao ključnu ulogu u njegovom pogledu na svet, Špengler je uvek bio otvoreni kritičar pseudo-naučnih rasnih teorija ispovedanih od strane nacista i mnogih drugih u njegovo vreme, i nije bio sklon da promeni svoje poglede u vezi sa Hitlerovim usponom na vlast. Knjiga je takođe upozoravala na predstojeći svetski rat u kome Zapadna civilizacija rizikuje da bude uništena. Tajm magazin je ocenio da je delom Čas Odluke stekao međunarodnu popularnost kao polemičar, preporučuje knjigu „čitaocima koji uživaju energično pisanje“, kojima „će biti drago da se očešu na pogrešan način od strane njegovih oštrih aforizama“ i njegovih pesimističnih predviđanjanja.[14] U svojim privatnim radovima, Špengler je osudio nacistički antisemitizam u još jačem smislu, pišući „koliko puno zavist zbog sposobnost drugih ljudi naspram ličnih nedostatka leži sakrivena u antisemitizmu!`[15] Poslednje godine života Špengler proveo svoje poslednje godine u Minhenu, slušajući Betovena, čitajući Molijera i Šekspira, kupujući nekoliko hiljada knjiga, i prikupljajući drevne tursko, persijsko i hinduističko oružije. On je pravio povremene izlete u Harc planine, i Italiju. U proleće 1936 (neposredno pred smrt), on je gotovo proročki primetio u pismu Rajhslajteru, Hansu Franku da „u narednih deset godina, nemački Rajh verovatno više neće postojati“.[16] Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 u Minhenu, tri nedelje pre svog 56-og. rođendana i tačno devet godina pre pada Trećeg rajha. Intelektualni uticaj Kada je Malkolm Kauli 1938. ispitao vodeće američke intelektualce koja od ne-fikcionalnih knjiga im je donela najveće uzbuđenje, Špengler se našao na petom mesto odmah iza Torsten Veblena, Čarlsa Birda, Džona Djuija i Sigmunda Frojda. Podelio je poziciju sa Alfredom Nortom Vajthedom a našao se ispred Lenjina[17] Mnogi Nemci i Austrijanci bili su inspirisani radom Špenglera uključujući slikara Oskara Kokošku, dirigenta Vilhelm Furtvangler, i režisera Frica Langa. Među ostalima Špengler je uticao i na dva giganta evropske filozofije Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna. Među britanskim autorima uticao je na Herberta Džordža Velsa,[18] kao i romanopisca Malkoma Lovrija. Američki autori koji su bili pod uticajem Špenglera uključuju Ernesta Hemingveja, Vila Katera,[19] Henrija Milera,[20] i F. Skot Ficdžeralda,[21] koji je jednom sebe nazvao „američkim Špenglerijancem“. *Osim toga, komunalna čitanja Propasti Zapada ostavila su veliki uticaj na osnivače Bit generacije. Špenglerova vizija ciklične prirode civilizacije i savremenosti kraja evropskog ciklusa Zapadne civilizacije vodila je Vilijams S. Borousa, Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u potragu za semenom narednog ciklusa u zajednicama čiju su deo bili.[22] Za razliku od ovog dela sveta u U Latinskoj Americi, intelektualce i pisce je posebno privukao Špenglerov argument, koji je podrazumevao da je Evropa bila u terminalnom padu.[23] Postoje indicije da se ponovo rasplamsao interesovanje za Špenglera[24][25][26] Špenglerov pesimizam nije prošao nekažnjeno. U izdanju Ilustrovane londonske novosti od 10. jula 1920, godine G. K. Česterton je polemisao o pesimistima (ne pominjući Špenglera po imenu) i njihovim optimističnim kritičarima, tvrdeći da ni jedni ni drugi nisu uzeli u obzir ljudsku slobodu izbora: „Pesimisti veruju da je kosmos sat koji je pokrenut i ne može se zaustaviti; naprednjaci veruju da je on sat koji oni sami navijaju. Ali ja verujem da je svet ono što smo izabrali da od njega napravimo, i da smo mi ono što smo izabrali da od sebe napravimo; i da će naš preporod ili naša propast podjednako, na kraju i jednako, svedočiti sa trubom, našoj slobodi.