ČOVJEK: Arnold Gehlen Naslov Čovjek : njegova priroda i njegov položaj u svijetu / Arnold Gehlen ; [s njemačkog preveo Aleksa Buha] Jedinstveni naslov Der Mensch. scc Vrsta građe knjiga Jezik bosanski Godina 1990 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša` : Svjetlost, 1990 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 469 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Buha, Aleksa, 1939- = Buha, Aleksa, 1939- Supek, Rudi, 1913-1993 = Supek, Rudi, 1913-1993 Zbirka Biblioteka Logos ISBN 86-21-00369-4 (karton) Napomene Prevod dela: Der Mensch Str. 433-469: Empirijska filozofijska antropologija Arnolda Gehlena / Rudi Supek. Predmetne odrednice Gehlen, Arnold, 1904-1976 Filozofska antropologija Dobro očuvana knjiga.

Pripovedanje kao društveno-simbolični čin Izdavač: Rad, Beograd Edicija Pečat Prevod: Dušan Puhalo Povez: broširan Broj strana: 376 Veoma dobro očuvana. Analizirajući političko nesvesno, Džejmson traga za uzrocima i efektima raskoraka „činjenične istorije“ i pojedinačnih i kolektivnih predstava o njoj. Proces razumevanja na taj način uključuje u sebe analizu sistema produkovanja zabluda, iluzija, poluistina, hotimičnog i nesvesnog poretka prikrivanja, rečju proces dospevanja u istinu. S A D R Ž A J: 1. O interpretaciji 2. Magična pripovedanja 3. Realizam i želja (Balzak) 4. Autentična uvređenost (Džordž Gising) 5. Romantična priča i opredmećenost (Džozef Konrad) 6. Dijalektika utopije i ideologije (K-105)

Izdavač: Umetničko društvo Gradac, Čačak Biblioteka Cveće zla, knjiga 4 Prevod: Biserka Rajčić Povez: broširan Broj strana: 106 Sa posvetom, veoma dobro očuvana. U „Narkoticima“ Vitkjevič, pored opisa dejstva alkohola, nikotina, kokaina i pejotla - koji po njegovom mišljenju jedini dobija status mogućnog leka, daje i higijenske savete Poljacima u cilju njihovog moralnog i fizičkog preporoda. Međutim, ne treba smetnuti s uma da je sam Vitkjevič bio poprilično zabrazdio sa svojim „eksperimentima“, postavši ovisnik o alkoholu i drogama, te je većina njegovih saveta tipa „ako popijete pivo, otpasće vam noga“, zapravo katastrofični vapaj nekoga ko je otišao predaleko. (K-59)

Autor: Konfucije Izdavač: BIGZ Broj strana: 195 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 18 cm Konfučije ili Konfucije (28. 9. 551. – 4. 3. 479. pre nove ere) kineski filozof i socijalni reformator čija su učenja bila i ostala veoma značajna širom istočne Azije. Bio je jedan od prvih privatnih učitelja u kineskoj istoriji. Najznačajniji je njegov etički sistem vrednosti, koji je bio temelj kineske državnosti i socijalne misli tokom celog feudalnog perioda. Sa razvojem feudalizma tokom Han dinastije u Kini njegova je filozofija instrumentalizovana u cilju učvršćivanja carske vlasti. Knjiga je dobro očuvana, izuzev što na predlistu postoji posveta. Na srednjoj slici priložen sadržaj.

HEGEL I FRANCUSKA REVOLUCIJA: Joachim Ritter Naslov Hegel i francuska revolucija / Joachim Ritter ; (preveo Anđelko Habazin ; pogovor Abdulah Šarčević) Jedinstveni naslov Hegel und die Französische Revolution Vrsta građe test.za ispite Jezik hrvatski, srpski Godina 1989 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša` : Svjetlost, 1989 (Sarajevo : NIŠRO Oslobođenje) Fizički opis 170 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Habazin, Anđelko Šarčević, Abdulah, 1929-2021 = Šarčević, Abdulah, 1929-2021 Zbirka Biblioteka Logos ISBN 86-21-00310-4 Napomene Prevod djela: Hegel und die Französische Revolution Tiraž 2.000 1.izd.1967 Hegel i dijalektika nepovijesnosti: str.[137]-168 Biografsko-bibliografski podaci: str.[169]-170. Predmetne odrednice Hegel, Georg Wilhelm Friedrich, 1770-1831 -- Francuska revolucija -- 1789 Dijalektika Dobro očuvana knjiga.

tephen Edelston Toulmin: AN EXAMINATION OF THE PLACE OF REASON IN ETHICS Prevod: Sreten Milanović Izdavač: Nolit Mesto izdanja: Beograd Godina izdanja: 1970. Format: 14,5cm x 22,5cm Povez: tvrd, zlatotisak Broj strana: 243, latinica Stanje knjige: ODLICNO OCUVANO SADRŽAJ: PREDGOVOR: Jovan Aranđelovič ISTRAŽIVANJE O MESTU RAZUMA U ETICI 1. PROBLEM PRVI DEO. TRADICIONALNI PRILAZI 2. Objektivni prilaz 3. Subjektivni prilaz 4. Imperativni prilaz 5. INTERLUDIJUM: PROMENA METODE DRUGI DEO. LOGIKA I ŽIVOT 6.Rasuđivanje i njegove upotrebe 7. Iskustvo i objašnjenje 8. Rasuđivanje i stvarnost TREĆI DEO. PRIRODA ETIKE 9.Da li je etika nauka? 10. Funkcija i razvoj etike 11. Logika moralnog rasuđianja 12. Etika i društvo ČETVRTI DEO. KRAJNJE GRANICE RAZUMA 13. Fiozofska etika 14. Razum i vera POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 GI

Osvajanje sreće Bertrand Rasel Izdavač - Minerva, Subotica Godina izdanja 1982. Povez - tvrd Knjiga je u solidnom stanju. Korice su malo oštećene. Bertrand Rasel (engl. Bertrand Russell; Trelek, 18. maj 1872 — Penhrindejdrajt, 2. februar 1970), bio je britanski filozof i matematičar, kao i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1950. godine. Sadržaj 1 Rasel kao filozof i logičar 2 Privatni život 3 Reference 4 Vidi još 5 Spoljašnje veze Rasel kao filozof i logičar U matematici je poznat po Raselovom paradoksu koji je ukazao na propuste u naivnom (neaksiomatskom) zasnivanju Kantorove teorije skupova. Privatni život Bertrand Artur Vilijam Rasel, 3. erl Rasel (engl. Bertrand Arthur William Russell, 3rd Earl Russell) rođen je 18. maja 1872. godine u plemićkoj porodici. Veoma rano je ostao bez roditelja, majka mu je umrla kada je imao 2 godine, a otac kada je imao 4. Ostali su on i njegov stariji brat Frenk (budući drugi Erl Rasel). O njima se brinuo njihov deda Erl Rasel (lord Džon Rasel) koji je bio predsednik britanske vlade 40-ih godina 19. veka, i baba, dedina žena iz drugog braka. Kum mu je bio filozof Džon Stjuart Mil. Rasel nije ispunio njihova očekivanja što se tiče ženidbe i decembra 1894. se oženio Amerikankom Alis Smit (engl. Alys Pearsall Smith). Alis je bila protestantkinja i to puritanskih shvatanja. Njihov brak je završen razvodom 1911. godine. Rasel nije bio uvek veran bračnom životu, poznate su bile dve ljubavne afere sa čuvenim damama od kojih je jedna bila glumica. Bertrand Rasel je studirao filozofiju i logiku na Univerzitetu Kembridž od 1890. godine. Postao je član Triniti koledža 1908, godine. 1920. je putovao u Rusiju i posle toga predavao u Pekingu filozofiju jednu godinu dana. 1921. kada je izgubio profesorski posao oženio se Dorom Rasel (rođenom Blek) i sa njom je imao sina Džona (John Conrad Russell, kasnije ga nasledio kao četvrti Erl Rasel) i ćerku Ketrin (Katharine Russell udata Tait). Rasel se u ovo vreme ispomagao tako što je pisao popularne knjige iz oblasti fizike, etike i obrazovanja za laike. Sa suprugom Dorom on je osnovao eksperimentalnu školu `Beacon Hill` (u prevodu „Svetionik na bregu“) 1927. godine.[1] Posle smrti starijeg brata, Rasel 1931. godine postaje treći Erl Rasel. Međutim on se veoma retko pozivao na ovu titulu. Supruga Dora ga je izneverila u preljubi sa jednim američkim novinarom i Rasel se 1936. oženio po treći put. Nova supruga mu se zvala Patriša, bila je oksfordski student i guvernanta Raselove dece 1930. godine. Sa njom je imao jednog sina po imenu Konrad. U proleće 1939. preselio se u Santa Barbaru i predavao na univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu. Bio je postavljen za profesora na Gradskom koledžu u Njujorku odmah posle toga, ali posle javnog negodovanja postavljenje je povučeno; njegovo radikalno mišljenje učinilo ga je moralno nepodobnim za predavača na ovom koledžu. U Britaniju se vratio 1944. i ponovo je predavao na Triniti koledžu. Godine 1952, u svojoj osamdesetoj godini, Rasel se ponovo razveo i oženio četvrti put suprugom Edit, sa kojom se poznavao još od 1925. godine. Bertrand Rasel je napisao tri toma svoje autobiografije krajem 1960-ih godina i preminuo je 2. februara 1970. u Velsu u svojoj 98. godini. Njegov pepeo je rasejan u planinama Velsa. Treba pomenuti i da je Rasel poznat kao osnivač i vođa poznatog „Prekog suda“ u kome su bili osuđivani svi zločini SAD u Vijetnamskom ratu tokom 50-ih i 60-ih godina dvadesetog veka. Titulu grofa od Bertranda Rasela nasledio je najpre njegov sin Džon Rasel (kao 4. Erl Rasel), a potom mlađi sin Konrad Rasel (kao 5. Erl Rasel). Konrad Rasel je izabran za naslednog plemića u britanskom Domu lordova, on je ugledni britanski naučnik.

PRAXIS FILOZOFSKI ČASOPIS broj 3 - godina II, Zagreb 1965, str. 312. Očuvanost 4-. Praxis je bio filozofski časopis kojeg je izdavalo je Hrvatsko filozofsko društvo, no zapravo je to bio časopis skupine marksistički orjentiranih filozofa teoretičara filozofije prakse - takozvanih praxisovaca, uglavnom sa Zagrebačkog sveučilišta. Časopis je izlazio u dva izdanja; domaćem i inozemnom. Prvi broj jugoslavenskog izdanja Praxis izašao je 1. septembra 1964, časopis je izlazio sve do 1974. kad je zbog pomanjkanja sredstava ugašen. Inozemna izdanja, Praxisa izlazila su od 1965 - 1973 Osnivači časopisa bili su filozofi; Branko Bošnjak Danko Grlić, Milan Kangrga, Rudi Supek, Gajo Petrović, Predrag Vranicki, Danilo Pejović i Ivan Kuvačić. Prvi urednici časopisa bili su profesori sa zagrebačkog filozofskog fakulteta, odsjeka za filozofiju; Gajo Petrović i Danilo Pejović, kao ravnopravni urednički dvojac. Pejović je 1966 podnio ostavku na svoje mjesto i otišao iz redakcije, na njegovo mjesto došao je Rudi Supek. U januaru 1974. godine i Supek je podnio ostavku, njega je zamijenio Ivan Kuvačić, on je s Gajom Petrovićem uređivao Praxis do njegovog zadnjeg broja.

PRAXIS FILOZOFSKI ČASOPIS broj 3 - godina III, Zagreb 1966, Očuvanost 4-. Praxis je bio filozofski časopis kojeg je izdavalo je Hrvatsko filozofsko društvo, no zapravo je to bio časopis skupine marksistički orjentiranih filozofa teoretičara filozofije prakse - takozvanih praxisovaca, uglavnom sa Zagrebačkog sveučilišta. Časopis je izlazio u dva izdanja; domaćem i inozemnom. Prvi broj jugoslavenskog izdanja Praxis izašao je 1. septembra 1964, časopis je izlazio sve do 1974. kad je zbog pomanjkanja sredstava ugašen. Inozemna izdanja, Praxisa izlazila su od 1965 - 1973 Osnivači časopisa bili su filozofi; Branko Bošnjak Danko Grlić, Milan Kangrga, Rudi Supek, Gajo Petrović, Predrag Vranicki, Danilo Pejović i Ivan Kuvačić. Prvi urednici časopisa bili su profesori sa zagrebačkog filozofskog fakulteta, odsjeka za filozofiju; Gajo Petrović i Danilo Pejović, kao ravnopravni urednički dvojac. Pejović je 1966 podnio ostavku na svoje mjesto i otišao iz redakcije, na njegovo mjesto došao je Rudi Supek. U januaru 1974. godine i Supek je podnio ostavku, njega je zamijenio Ivan Kuvačić, on je s Gajom Petrovićem uređivao Praxis do njegovog zadnjeg broja.

Kulturna intimnost, Majkl Hercfeld manji format NOVA knjiga Majkl Hercfeld ( Michel Herzfeld) je profesor antropologije na Univerzitetu Harvard. Istražuje na terenima Južne Evrope i Jugoistočnoj Azije. Predsednik je Udruženja za proučavanje moderne Grčke (Modern Greek Studies Association) i Društva za antropologiju Evrope (Society for the Anthropology of Europe). Poslednjih godina bavi se istraživanjem načina na koje se konstruiše prošlost i usađuju društvene i kulturne vrednosti, kao i društvenim osnovama saznanja. Neka od novijih Hercfeldovih dela: A Place in History: Social and Monumental Time in a Cretan Town (1991); The Social Production of Indifference: Exploring the Symbolic Roots of Western Bureaucracy (1992); Cultural Intimacy: Social Poetics in the Nation-State (1997); i Portrait of a Greek Imagination: An Ethnographic Biography of Andreas Nenedakis (1997). Knjiga sadrži predgovor srpskom izdanju i sledeće poglavlja: 1.Šta je kulturna intimnost, 2.O definicijama i granicama, 3.Ubedljiva sličnost, 4. Zašto su metafore opasne: od uzburkanih voda do uzavrele krvi, 5.Kulturna intimnost i značenje Evrope, 6.Strukturalna nostalgija: vreme i zakletva u planinskim selima na Kritu, 7.Socijalna poetika u teoriji i praksi: regularni momci i neregularni postupci, 8. Praksa stereotipa i Pogovor: Ka borbenoj sredini terena?

Pavao Vuk-Pavlović: DUŠEVNOST I UMJETNOST, Liber Zagreb 1976, tvrdi povez, str. 257. Filozofija; Estetika. Očuvanost 4. Vuk-Pavlović, Pavao (rođen kao Pavao Wolf), hrvatski filozof (Koprivnica, 9. II. 1894 – Zagreb, 13. XI. 1976). Završio studij filozofije u Leipzigu 1921., potom iste godine otišao u Berlin. Od 1922. predavao u Zagrebu na gimnaziji, potom na Visokoj pedagoškoj školi, a od 1929. na Filozofskom fakultetu. Zbog neprihvaćanja marksističke dogme, 1947. došao u sukob s vlastima te je napustio fakultet. Potom je radio u Sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu (do 1951), pa na Sveučilištu u Skoplju kao izvanredni (od 1958) te redoviti (1961–71) profesor estetike i etike; smatra se osnivačem suvremene makedonske filozofije. Zastupao je kritičko-idealističku teoriju spoznaje polazeći od doživljaja kao temeljne filozofske kategorije. Svodio je spoznajnu teoriju na psihologiju i teoriju predmeta, objašnjavajući protuslovlja filozofijske misli različitošću filozofijskoga »pradoživljaja«. Sloboda kao vrhovna vrijednost pojavljuje se u individualnoj raznolikosti kao stvaralačka uloga subjekta u spoznaji svijeta. Pisao i o pitanjima estetike, etike, pedagogije; izdvajaju se njegovi prijevodi R. Tagorea i J. A. Strindberga. Objavio je i knjige poezije Zov i Razvaline (1964). Važnija filozofska djela: Spoznaja i spoznajna teorija (1926), Vrednota u svijetu (1961), Filozofije i svjetovi (1962), Osnovi estetike (I–II, 1968–70), O smislu filozofije (1969). Od 2007. Hrvatsko filozofsko društvo objavljuje njegova Sabrana djela.

Pozitivan mir, Shvatanja Johana Galtunga - Dragan Simić SADRŽAJ I PREDGOVOR II DOGALTUNGOVSKO PROMIŠLJANJE MIRA 1. Uporedni pregled promišljanja mira u različitim kulturama i istorijskim raz- dobljima...... 15 2. Opšte odlike istraživanja mira i uslovi u kojima se pojavljuje Johan Galtung III JOHAN GALTUNG I ISTRAŽIVANJE MIRA. 1. Koreni Galtungovog interesa za istraživanje mira 2. Teorijsko-filozofski izvori u Galtungovom intelektualnom oblikovanju 3. Vreme inspirisanosti folozofijom nenasilja 4. Razdoblje `vertikalne inspiracije` 5. Galtungov koncept mira i razdoblje `autonomne inspiracije`. IV DOPRINOS JOHANA GALTUNGA ISTRAŽIVANJU MIRA I NAUCI O MEĐUNARODNIM ODNOSIMA 1. Teorijski doprinosi Johana Galtunga naučnom i filozofskom utemeljenju mira 2. Praktični doprinos Johana Galtunga institucionalizaciji istraživanja mira 3. Drugi o Johanu Galtungu. V ZAKLJUČNA RAZMATRANJA VI REGISTAR LIČNIH IMENA, GEOGRAFSKIH NAZIVA I POJMOVA VII BIBLIOGRAFIJA VIII SAŽETAK IX BELEŠKA O AUTORU Izdavač: Akademija Nova, Beograd Godina: 1993 Broj strana: 129 Meki povez Biblioteka: Sveske Arhiva Ocena: 5-. Vidi slike. Skladište: TR Težina: 200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Važno: Ovu knjigu možete lično preuzeti samo uz još jednu kupljenu knjigu. U dobrom stanju Dijalektika i sociologija / Vjeran Katunarić Vrsta građe stručna monog. Jezik hrvatski Godina 1986 Izdanje 1. izd. Zagreb : Školska knjiga, 1986 Fizički opis 208 str. ; 20 cm Biblioteka Suvremena misao Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Dijalektika -- Sociologija Sadržaj prvi dio prema modernoj marksističkoj sociologiji I Marksistička sociologija — kraj marksizma? 7 1. O neizbježnosti djelomičnog spajanja marksizma i pozitivizma 7 2. Marksistički strukturalizam — granice klasnih borbi i zavisnost društvenog razvoja 18 3. Historijski materijalizam kao evolucionizam — Habermasova rekonstrukcija značaja rada i jezika 22 4. Participacija i radničko samoupravljanje kao sociološki pojmovi 25 5. Dijalektička negacija kao stvaralačka hipoteza 27 6. Prema modernoj marksističkoj ideologiji 31 II. Kategorijalnl sistem u marksističkoj sociologiji 33 1. Kategorijalni sistem u Kapitalu 35 2. Reducirani kategorijalni sistemi 45 3. Prilog izgradnji kategorijalnog sistema 55 III. Dijalektika i periferija 60 1. Dijalektičko mišljenje i društveni procesi 60 2. Problem periferije od monoteizma do kapitalizma 65 3. Periferija i jugoslavensko društvo 77 IV. Utopijska decentralizacija i sociologija 81 1 »Veliki« i »mali svjetovi« u sociologiji 81 1 Put izvan »malog svijeta«: participacija 86 Drugi dio Vrijeme i prostor društva Razmeđa Marxove koncepcije slobodnog vremena 95 1 Političko-ekonomska struktura slobodnog vremena 96 2 Oobrasci Jemena i društvena klasifikacija 104

Ernst Bloch: Tubingenski uvod u filozofiju,Nolit *6840*03-2023 Potraga za bitkom kao hermenautika nade ( utopijska filozofija Ernsta Blocha) Ernst Bloch autor, preveo Davor Rodin, biblioteka SAZVEŽĐA knjiga 15 Prevod dela: Tübinger Einleitung in die Philosophie izdanje: Nolit, 1973.g 2.-izdanje stanje: vrlo dobro-nema ispisivanja-pečat bivšeg vlasnika povez broš, 266 strana, latinica,format 19 x 12 cm, težina 280.grama Ernst Bloch (Ludwigshafen, 8. srpnja 1885. - Tübingen, 4. kolovoza 1977.), njemački neomarksistički filozof. Sveučilišnu karijeru počeo je Leipzigu, gdje je živio do dolaska nacionalsocijalista na vlast. Kao istaknuti antifašist bio je u emigraciji od 1933. do 1948. Po povratku bio je sveučilišni profesor u Istočnom Berlinu, a od 1961. u Tübingenu. U svom opsežnom djelu, koje obuhvaća probleme filozofije, povijesti, religije, prava, ontološka, etička i humanistička pitanja, posebno se bavio analizom fenomena utopijskog. Promišlja originalnu ontologiju utopijskog u kojoj su središnji pojmovi `još - ne - bitka` i `još - ne - svjesnog` koji ukazuju na otvorenost svijeta i čitavog kozmosa ka mogućnosti realizacije svijeta bez privatnog vlasništva i u kojem je ljudskost ostvaren ideal. U svom filozofskom rječniku Bloch modificira neke kategorije izvedene iz klasične njemačke filozofije, Freuda, kršćanstva i neoplatonizma, ravijajući ih u osebujnu filozofiju po kojoj je stvarnost dinamičko posredovanje odnosa subjekta i objekta, duha i materije, s konačnom svrhom ostvarenja njihova jedinstva. Napadnut za revizionizma i oštro kritiziran za `religiozno orijentirani` i teologijski princip nade, napustio je DR Njemačku.

Naslov Istorija filozofije. T. 2, Filozofija XV-XVIII veka / u redakciji G. F. Aleksandrova...[et al.] ; [prevod Miroslava Markovića] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1949 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1949 Fizički opis 479 str. ; 22 cm. Drugi autori - osoba Marković, Miroslav Napomene Registar. Predmetne odrednice Filozofija -- Istorija -- 15.-18. v. SADRŽAJ Uvod. Istorijski preduslovi razvitka buržoaske filozofije 5 Prvi odeljak Filozofija doba renesansa Glava I. Humanizam i reformacija 23 Glava II. Filozofija prirode 44 Glava III. Nove prirodne nauke 63 Glava IV. Socijalno-politička učenja 75 Drugi odeljak Osnivači filozofije i nauke Novog veka Glava I. Engleski materijalizam XVII veka 91 1. Frensis Bekon 91 2. Hobs 110 Glava II. Francuska filozofija XVII veka 127 1. Dekart i kartezijanstvo 127 2. Gasendi i „slobodoumnjaci“ 156 Glava III. Spinoza 172 Glava IV. Lajbnic 206 Treći odeljak Filozofija perioda posle buržoaske revolucije u Engleskoj Glava I. Kembrički platoničari 218 Glava II. Lok 219 Glava III. Njuton i fizika XVII veka 230 Glava IV. Engleski materijalizam XVIII veka 245 Glava V. Etička učenja 258 Glava VI. Berkli i Hjum 262 Glava VII. Škotska škola 276 Glava VIII. Razvitak filozofije istorije u Italiji (Viko) 280 31 Istorija filozofije Str. Četvrti odeljak Filozofija perioda uoči buržoaske revolucije u Francuskoj Glava I. Prethodnici francuske prosvećenosti 286 1. Bejl 286 2. Melije 293 Glava II. Volter 299 Glava III. Sociološka učenja 313 Glava IV. Demokratsko krilo francuske Prosvećenosti 329 1. Ruso 329 2. Mabli i Moreli 342 Glava V. Francuski materijalizam XVIII veka 347 1. Dva pravca francuskog materijalizma 347 2. Učenje о prirodi 367 3. Teorija spoznaje 387 4. Ateizam 399 5. - Etika 411 6. Socijalno-politička učenja 425 7. Mlađe pokolenje francuskih materijalista 440 Peti odeljak Filozofija američke prosvećenosti 453 Registar imena 475 MG56

FILOZOFIJA I DRUŠTVO broj 2 / 2009, Institut za filozofiju i društvenu teoriju Beograd, str. 310. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Филозофија и друштво је научни часопис који излази од 1987. године. Бави се широко дефинисаним филозофским и друштвеним питањима, теоријског или емпиријског приступа. Оријентисан је према филозофији, социологији, антропологији али се дотиче и тема политикологије, психологије, историје, географије, лингвистике, семиотике, комуникологије, економије, технологије, масмедије и педагогије.[1] О часопису Филозофија и друштво је академски часопис отвореног приступа, основан 1987. године који издаје Институт за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду. Циљ часописа је да обухвати и представи кључне теме савремене теорије подстичући истовремено истраживачку сврху студија филозофије и друштва. Кроз своје текстове које стварају утицајна научна имена Србије и иностранства промовише иновативно и критичко мишљење, отворену и конструктивну расправу, успут стварајући простор за развитак дискусије о питањима интелектуалне и друштвене свакодневности како у Србији, тако и унутар регионалне и међународне академске мреже. Часопис Филозофија и друштво објављује: Истраживачке чланке који представљају изворни научни допринос (до 60.000 словних знакова) или чланке прегледног карактера (до 40.000 словних знакова). Приказе (до 20.000 словних знакова) актуелних и релевантних научних издања. Осврте, полемике и критике (до 30.000 словних знакова). Тематске блокове које у сарадњи са уредништвом организују гости уредници.[1] Објављивање часописа финансијски помаже Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Радови за објављивање се примају током целе године али уколико чланак не задовољава осбовне академске стандарде, уредништво задржава право да га одбије. Часопис нема сталне рубрике већ су радови организовани по унапред задатим темама. Ипак често се понављају рубрике попут `Прикази`, `Интервјуи` и `Студије и чланци`. Периодичност излажења На почетку објављивања часопис излази као један број на две године (1987, 1989, 1991, 1993), а затим по два на годину дана (1994, 1995, двоброј 1996). Године 1997, 1999 и 2001 опет излази по један број, док 1998 и 2000 по два. Године 2002. излазе два броја али је један од њих дупли. Следеће излази такође дупли број а 2004. два стандардна (XXIV и XXIV). Од 2005. излази три пута годишње и ту периодичност држи до 2010. Од 2011. до данас часопис `Филозофија и друштво` излази четири пута годишње (три пута месечно).

FILOZOFIJA I DRUŠTVO XXIV , Institut za filozofiju i društvo Beograd 2004, str. 316. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Филозофија и друштво је научни часопис који излази од 1987. године. Бави се широко дефинисаним филозофским и друштвеним питањима, теоријског или емпиријског приступа. Оријентисан је према филозофији, социологији, антропологији али се дотиче и тема политикологије, психологије, историје, географије, лингвистике, семиотике, комуникологије, економије, технологије, масмедије и педагогије. О часопису Филозофија и друштво је академски часопис отвореног приступа, основан 1987. године који издаје Институт за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду. Циљ часописа је да обухвати и представи кључне теме савремене теорије подстичући истовремено истраживачку сврху студија филозофије и друштва. Кроз своје текстове које стварају утицајна научна имена Србије и иностранства промовише иновативно и критичко мишљење, отворену и конструктивну расправу, успут стварајући простор за развитак дискусије о питањима интелектуалне и друштвене свакодневности како у Србији, тако и унутар регионалне и међународне академске мреже. Часопис Филозофија и друштво објављује: Истраживачке чланке који представљају изворни научни допринос (до 60.000 словних знакова) или чланке прегледног карактера (до 40.000 словних знакова). Приказе (до 20.000 словних знакова) актуелних и релевантних научних издања. Осврте, полемике и критике (до 30.000 словних знакова). Тематске блокове које у сарадњи са уредништвом организују гости уредници. Објављивање часописа финансијски помаже Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Радови за објављивање се примају током целе године али уколико чланак не задовољава осбовне академске стандарде, уредништво задржава право да га одбије. Часопис нема сталне рубрике већ су радови организовани по унапред задатим темама. Ипак често се понављају рубрике попут `Прикази`, `Интервјуи` и `Студије и чланци`. Периодичност излажења На почетку објављивања часопис излази као један број на две године (1987, 1989, 1991, 1993), а затим по два на годину дана (1994, 1995, двоброј 1996). Године 1997, 1999 и 2001 опет излази по један број, док 1998 и 2000 по два. Године 2002. излазе два броја али је један од њих дупли. Следеће излази такође дупли број а 2004. два стандардна (XXIV и XXIV). Од 2005. излази три пута годишње и ту периодичност држи до 2010. Од 2011. до данас часопис `Филозофија и друштво` излази четири пута годишње (три пута месечно).

FILOZOFIJA I DRUŠTVO broj 2 / 2010, Institut za filozofiju i društvenu teoriju Beograd, str. 334. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Филозофија и друштво је научни часопис који излази од 1987. године. Бави се широко дефинисаним филозофским и друштвеним питањима, теоријског или емпиријског приступа. Оријентисан је према филозофији, социологији, антропологији али се дотиче и тема политикологије, психологије, историје, географије, лингвистике, семиотике, комуникологије, економије, технологије, масмедије и педагогије. О часопису Филозофија и друштво је академски часопис отвореног приступа, основан 1987. године који издаје Институт за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду. Циљ часописа је да обухвати и представи кључне теме савремене теорије подстичући истовремено истраживачку сврху студија филозофије и друштва. Кроз своје текстове које стварају утицајна научна имена Србије и иностранства промовише иновативно и критичко мишљење, отворену и конструктивну расправу, успут стварајући простор за развитак дискусије о питањима интелектуалне и друштвене свакодневности како у Србији, тако и унутар регионалне и међународне академске мреже. Часопис Филозофија и друштво објављује: Истраживачке чланке који представљају изворни научни допринос (до 60.000 словних знакова) или чланке прегледног карактера (до 40.000 словних знакова). Приказе (до 20.000 словних знакова) актуелних и релевантних научних издања. Осврте, полемике и критике (до 30.000 словних знакова). Тематске блокове које у сарадњи са уредништвом организују гости уредници. Објављивање часописа финансијски помаже Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Радови за објављивање се примају током целе године али уколико чланак не задовољава осбовне академске стандарде, уредништво задржава право да га одбије. Часопис нема сталне рубрике већ су радови организовани по унапред задатим темама. Ипак често се понављају рубрике попут `Прикази`, `Интервјуи` и `Студије и чланци`. Периодичност излажења На почетку објављивања часопис излази као један број на две године (1987, 1989, 1991, 1993), а затим по два на годину дана (1994, 1995, двоброј 1996). Године 1997, 1999 и 2001 опет излази по један број, док 1998 и 2000 по два. Године 2002. излазе два броја али је један од њих дупли. Следеће излази такође дупли број а 2004. два стандардна (XXIV и XXIV). Од 2005. излази три пута годишње и ту периодичност држи до 2010. Од 2011. до данас часопис `Филозофија и друштво` излази четири пута годишње (три пута месечно).

ILIJA MARIĆ OD FILOSOFIJE DO KNJIŽEVNOSTI - na efeskom putu 2 Izdavač - Plato Books, Beograd; B&S, Beograd Godina - 2006 276 strana 21 cm Edicija - Biblioteka `Koinonia` ISBN - 978-86-447-0552-9 978-86-6115-038-8 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor UMESTO UVODA 1. Filosof bi trebalo da piše svoju knjigu O SRPSKIM FILOSOFIMA 2. Preduslovi za stvaranje prvog filosofskog društva kod Srba 3. Pionirski rad Mihaila Markovića 4. Plodovi srpske duhovnosti Mirka Zurovca 5. Filosofija kao stilosofska intriga 6. Služba Mnemosini Slobodana Žunjića 7. Modernost i filozofija Slobodana Žunjića 8. Povodom knjige Irine Deretić Loїos, Platon, Aristotel IZMEĐU FILOSOFIJE I LITERATURE. 9. Indija u pesmama Vojislava Ilića 10. Disovim budističkim slutnjama 11. Vladeta Jerotić kao čitalac i tumač 12. Antičke teme Nikolaja Timčenka 13. O knjizi Misao, reč - sudbina Nikolaja Timčenka PESNIČKI SVET MILOŠA CRNJANSKOG 14. Eterički svet 15. Sumatraizam 16. Embahade 17. Antisumatraizam Stevana Raičkovića POVODOM KNJIŽEVNIH DELA 18. Pesničke vizije Vojislava Brkovića 19. Lepota bez ljubavi 20. Naličje ljubavi OD SLIKE DO PRIČE 21. Epikurov vrt 22. Literarni autoportreti Ljubice Mrkalj DODATAK. 23. Dakovićev `pogled` na srpsku filosofiju Indeks imena `...U samoj književnosti postoji misaona supstanca koja ne samo da može biti podsticajna za folosofiju nego se može razumeti i kao način iznošenja određenih filosofema, kako su to već uverljivo demonstrirali filozofi egzistencije. U tom pogledu, već na planu stila pisanja a potom, bar implicitno, i način mišljenja, ja izvodim početni korak od filosofije do književnosti. Nije stoga neobično što su književna dela češći `predmet` mojih razmišljanja, što često razmišljam podstaknut određenim književnim delima. Napokon, niz tekstov a je tako organizovan da se započinje onim koji za temu imaju folosofske knjige, potpom slede tekstovi koji obrađuju onu neodređenu među između filosofije i literature, da bi se završilo mojim razmišljanjima povodom čisto književnih dela. Iz ovih razloga sam i samu knjigu nazvao - Od filosofije do književnosti...` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Jovan Aranđelović Maksim Arer Aristotel Ksenija Atanasijević Vojislav Brković Čedomil Veljović Hans Georg Gadamer Nenad Daković Irina Deretić Miloš Đurić Mihailo Đurić Fridrih Engels Slobodan Žunjić Mirko Zurovac Vojislav Ilić Vladeta Jerotić Vladimir Jovanović Milivoje Jovanović Goran Kardaš Seren Kjerkegor Mladen Kozomara Veljko Korać Jan Kot Rako Krstajić Milan Kujundžić Aberdar Milorad Lazić Vladimir Iljič Lenjin Mihailo Marković Karl Marks Nikola Milošević Ljubica Mrkalj Dušan Nedeljković Ljubomir Nedić Staniša Novaković Vuko Pavićević Milorad Pavić Branko Pavlović Sima Pandurović Vaso Pelagić Branislav Petronijević Platon Brako Radičević Stevan Raičković Milan Rakić Bertrand Rasel Rasl Dimitrije Savić Jovan Skerlić Pero Slijepčević Sokrat Vuk Stefanović Karadžić Nikolaj Timčenko Martin Hajdeger Georg Vilhelm Fridrih Hegel Jovan Hristić Miloš Crnjanski Mihailo Šljivić Artur Šopenhauer

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Žan Bofre (rođen 22. maja 1907 . u Marsu blizu Auzansa u departmanu Krez ; † 7. avgust 1982 . u Parizu ) je bio francuski filozof i germanista. Bio je pod jakim uticajem Martina Hajdegera. Beaufret je odrastao u Auzancesu, gde su mu oba roditelja radila kao učitelji. Od 1919. je pohađao Licee de Montlucon, gde je završio srednju školu 1925. godine. Iste godine se preselio u Pariz u Licej Luj-le-Gran, gde se pripremao za koledž. Beaufret je započeo studije 1928. na Ecole Normal Superieure (Pariz) (ENS). Tamo je bio učenik Leona Brunšvicga.[1] Za svoju `Diplome d`etudes superieures` Beautret je proveo godinu dana 1930/1931. u Institutu francais u Berlinu. Njegova teza iz 1931. nosila je naslov „Les Rapports du droit et de la morale d`apres Fichte“. Po povratku iz Berlina, Bofret je odslužio vojni rok, a zatim nastavio studije. Dobio je agregaciju iz filozofije od ENS-a 1933. godine.[2] Od 1933. Beauret je radio kao nastavnik filozofije na Licee de Gueret. Godine 1937. kratko je predavao u liceju u Okseru, a od 1937. do 1939. radio je kao nastavnik filozofije u francuskoj školi u Aleksandriji, Egipat.[3] Nakon što je Francuska objavila rat Nemačkom Rajhu u septembru 1939. kao reakciju na invaziju Poljske, Bofre je mobilisan i učestvovao sa francuskom jedinicom u bitkama Zapadne kampanje 1940. godine, gde je postao nemački ratni zarobljenik. Septembra 1940. uspeo je da pobegne iz voznog transporta ratnih zarobljenika u Nemačku i pobegne u neokupiranu zonu Francuske. Zauzeo je mesto nastavnika u Liceju Šampolion u Grenoblu novembra 1940. Od oktobra 1942. prelazi na Koledž-licej Amper u Lionu, gde je radio kao učitelj do 1944. godine.[4] U Lionu, Bofre je upoznao Žozefa Rovana, sa kojim je čitao Hajdegerova dela. Rovan je radio za Otpor i, nakon još jedne okupacije Liona 1943, upoznao je Bofrea sa svojom grupom „Service Pericles“, koja je osnovana u julu 1943[5] i kreirala lažna dokumenta. Grupa je razbijena u februaru 1944, a Rovana je uhapsio Gestapo i odveo u Dahau. Bofre je uspeo da pobegne na vreme zbog upozorenja.[6] U Parizu 1944. godine, Beaufret se zaposlio u Liceju Sen Luj. 1945. godine, posle oslobođenja Francuske, bio je nastavnik u Liceju Žak-Dekur. Od septembra 1946. do 1952. Beaufret je bio nastavnik na Liceju Henri IV. Od 1952. do 1955. bio je na istraživačkom mestu u Centru National de la recherche scientifikue.[2] Njegov mentor na doktorskim studijama bio je Jean Vahl, koji ga je 1953/1954. pre Comite consultatif-a klasifikovao kao nepodesnog za univerzitetsku karijeru. Konačno, bio je nastavnik od 1955. do 1972. u Liceju Kondorse. Tokom ovog perioda, Beaufret je održavao redovna čitanja u Ecole Normale Superieure. Godine 1969/1970, Beaufret se drugi put prijavio za poziciju na Univerzitetu Eks-Marsej, ali je odbijen. Od pre Drugog svetskog rata bio je prijatelj sa Polom Eluarom, Morisom Merlo-Pontijem, Andreom Bretonom i Polom Valerijem...

Vaoma dobro očuvano. Autor - osoba Pejović, Danilo, 1928-2007 = Pejović, Danilo, 1928-2007 Naslov Suvremena filozofija Zapada : i odabrani tekstovi / Danilo Pejović Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1967 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Matica hrvatska, 1967 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 284 str. ; 20 cm Zbirka Filozofska hrestomatija ; 9 Napomene Beleška o delu na omotu. Predmetne odrednice Karnap, Rudolf, 1891-1970 Rasel, Bertrand, 1872-1969 Djui, Džon, 1859-1952 Šeler, Maks, 1874-1928 Hartman, Nikolaj, 1882-1950 Jaspers, Karl, 1883-1969 Sartr, Žan-Pol, 1905-1980 Merlo-Ponti, Moris, 1908-1961 Hajdeger, Martin, 1889-1976 Filozofija -- 20. v. SUVREMENA FILOZOFIJA ZAPADA U sklopu cjelovitog prikaza filozofa i njihovih pogleda od početaka do najnovijih vremena pojavljuje se i ova knjiga, posvećena suvremenoj filozofiji Zapada. DANILO PEJOVIĆ je imao za cilj da predstavi filozofiju naših dana, i to samo onu nemarksističku, jer je marksistička obuhvaćena desetim sveskom kompleta Matičine „Filozofske hrestomatije“. Objasnivši u esejistički pisanom uvodu najprije sadržaj pojmova „Zapad“ i „suvremenost“, Pejović je nastojao da što preglednije prikaže putove i domete filozofske misli u unaprijed određenim granicama ove knjige. Zato njegovo djelo nije samo zbirka odličnih studija о pojedinim filozofima (Rudolf Carnap, Bertrand Russell, John Dewey, Max Scheier, Nicolai Hartmann, Karl Jaspers, Jean-Paul Sartre, Maurice Merleau-Ponty, Martin Heidegger), nego i svojevrsna kritička interpretacija veoma različitih tendencija u razvitku suvremene filozofije Zapada (filozofska antropologija, filozofija egzistencije, pitanje о bitku, i dr.). Prikazi ličnosti i problema dopunjeni su, u drugom dijelu knjige, prijevodima fundamentalnih tekstova о odbijanju metafizike, о filozofiji logičke analize, о problemu predmeta logike, о novim putovima ontologije, о marksizmu i egzistencijalizmu, о humanizmu, i dr. Time je autor upotpunio svoje izlaganje, koje znanstveno počiva na čvrstim temeljima, a uz to djeluje sugestivno svojim esejističkim načinom izlaganja i živim i jasnim stilom. Pejović, Danilo, hrvatski filozof (Ludbreg, 6. III 1928 – Zagreb, 4. X. 2007). Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirao filozofiju 1953., te doktorirao 1958. Od 1955. asistent na Odsjeku za filozofiju, gdje je 1971. postao redoviti profesor povijesti filozofije i estetike; od 1999. profesor emeritus Sveučilišta u Zagrebu. Predavao na mnogim stranim sveučilištima i kao gost-profesor u Münchenu i Parizu. Godine 2002. izabran je za inozemnog člana Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Uređivao je filozofski časopis Praxis (1964–66), književne časopise Kritika (1966–71) i Republika (1970–71) te Hrvatski znanstveni zbornik (1971). Težište su njegova znanstvenoga rada: metafizika i ontologija, spoznaja i znanost, povijest i umjetnost, tehnika, priroda i ekologija. Posebno se bavi metafizikom i njezinim pregaranjem u bitnom mišljenju, fenomenologijom, egzistencijalnom ontologijom i hermeneutikom u pristupu duhovnomu svijetu čovjeka i baštini, opstankom pojedinca u svijetu totalne organizacije i planetarne tehnike, perspektivama filozofije u svijetu znanosti i ideologije, instrumentalizacijom duha posredstvom medija i masovnog opstanka te etikom i politikom u službi globalizacije. Prevodio je filozofske tekstove s njemačkog, francuskog i engleskoga jezika. Dobitnik je Nagrade Matice hrvatske (1967. i 1970) te Državne nagrade za životno djelo (2001). Djela: Francuska prosvjetiteljska filozofija (1957), Realni svijet: temelji ontologije Nicolaia Hartmanna (1960), Protiv struje (1965), Suvremena filozofija Zapada (1967), Sistem i egzistencija (1970), Nova filozofija umjetnosti: antologija tekstova (1972), Hermeneutika, znanost i praktična filozofija (1983), Duh i sloboda (1992), Oproštaj od moderne (1993), Veliki učitelji mišljenja (2002). MG118 (N)

Knjiga je u dobrom stanju. Svetovi,Novi sad,1992. 235 strana,17cm ,,Ролан Жерар Барт (франц. Roland Gérard Barthes; Шербур Октевил, 12. новембар 1915 – Париз 25. март 1980) био је француски теоретичар књижевности, филозоф, књижевни критичар и семиотичар. Његово поље интересовања било је широко. Извршио је снажан утицај на развој структурализма, семиотике, егзистенцијализма, марксизма, антропологије и постструктурализма. Барт је рођен 12. новембра 1915. у Шербуру у Нормандији као син Анријете и Луја Барта, поморског официра.[2] Отац му је погинуо 1916. на Северноме мору за време Првог светског рата. Са једанаест година заједно са мајком преселио се у Париз, но упркос пресељењу Барт је читав живот остао везан за свој родни крај. На париској Сорбони, коју похађа од 1935. до 1939, показује се амбициозним учеником. У том раздобљу боловао је од разноразних болести, укључујући и туберкулозу, због које је много времена провео у изолацији санаторијума.[3] Учестали здравствени проблеми негативно су утицали на његову академску каријеру и полагање испита. Због лошег здравља био је ослобођен војне службе. Од 1939. до 1948. радио је на добијању дипломе из граматике и филологије, издао је своје прве академске радове, суделовао је у медицинским студијима, али се и даље борио са лошим здравственим стањем. Године 1948. вратио се искључиво академскоме раду, те је добио неколико краткорочних послова на институтима у Француској, Румунији и Египту. Истовремено писао је за париски левичарски часопис Борба (Combat), а ти чланци су временом израсли у књигу Le degré zéro de l`écriture (1953). Наредних седам година провео је у Centre national de la recherche scientifique где је студирао лексикологију и социологију.[4] Такође, у томе периоду почео је да пише популарни серијал есеја за часопис Les Lettres Nouvelles у којима је побијао митове популарне културе (касније су есеји окупљени и објављени у збирци Митологије изданој 1957. године).[5] Познавајући у извесној мери енглески језик, Барт је предавао на Мидлбери колеџу 1957. године и спријатељио се са будућим енглеским преводиоцем великог дела његовог рада, Ричардом Хауардом, тог лета у Њујорку.[6] Ране шездесете провео је истраживајући семиотику и структурализам. Многи његови радови су критиковали постојеће традиционалне академске погледе књижевне критике. Његове идеје довеле су га у јавни сукоб са Ромоном Пикаром, који га је напао у тексту Нова критика због наводног недостатка поштовања према францускпј књижевној традицији. Барт му је одговарио у своме делу Критика и истина из 1966. где је оптужио стару грађанску критику за мањак бриге о нијансама и финоћи језика, те о селективној неукости у критици дијалектичких теорија (као што је на пример марксизам). До касних шездесетих Барт је стекао велики углед. Путује у САД и Јапан те одржава презентације. Своје најпознатије дело, есеј Смрт аутора, које служи као један од основних прелазних радова у истраживању логике структуралистичке мисли, објавио је 1967. године. Наставио је да доприноси заједно са Филипом Солером авангардном књижевном часопису Tel Quel, где се развијају сличне идеје Бартовим. Барт објављује књигу С/З 1970, у којој је анализирао Балзакову приповетку Саразин. Током седамдесетих наставио је градити књижевну критику, те развија појмове текстуалности и књижевничке неутралности. 1971. гостује као предавач на универзитету у Женеви. Године 1977. био је одабран за предавача на катедри за књижевну семиологију на Колежу де Франс у Паризу. Исте године његова мајка Анријета Барт, са којом је живео 60 година умире. Његово последње велико дело Мрачна комора је делом есеј о природи фотографије, а делом помирење са смрћу његове мајке. Дана 25. фебруара 1980. Барта је ударио аутомобил, након што је напустио забаву, коју је одржао Франсоа Митеран. Месец дана касније умиро је од последица повреде.``

Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! Preveo: Ivan Vejvoda Prvi deo ove knjige napisan je u leto 1957. a objavljen sledeće godine kao uvod u italijansko izdanje Lenjinovih Filozofskih svezaka. Drugi deo je, međutim, napisan jedanaest godina kasnije. Ideja koja preovlađuje u prvom delu knjige lako se može izraziti - to je ideja marksizma,a kao nauke.Marksizam jeste proširivanje naučnog metoda na polje društveno-istorijskih disciplina. Drugi deo knjige priznao je značaj teorije otuđenja u Marxovom delu i dao toj teoriji prostora. Lucio Colletti (italijanski: Lucio Colletti; 8. decembar 1924, Rim - 3. novembra 2001., Venturina Terme) - italijanski filozof i političar. Jedan od retkih italijanskih filozofa koji je priznat širom sveta. U početku se držao marksizma, ali se nakon toga udaljio od liberalizma Rođen u Rimu u porodici zaposlenog u banci. Tokom Drugog svetskog rata borio se u partizanskom odredu antifašističke partije akcije. Studirao je na Univerzitetu u Mesini, a potom upisao Univerzitet u Rimu, gde je postao student u Galvano della Volpe i studirao književnost, filozofiju i istoriju filozofije. Nakon raspuštanja Stranke akcije, pod uticajem učitelja i čitanja Lenjinovih dela 1949. godine, pridružio se Komunističkoj partiji Italije [2]. Nakon suzbijanja mađarskog ustanka 1956. godine, pokrenuo je apel 101 komunističke intelektualke koji su u otvorenom pismu osudili Komunističku partiju zbog odbijanja da se distanciraju od delovanja SSSR-a, ali su IKP napustili tek 1960-ih, kada su se intenzivirali sporovi oko partijske politike u oblasti kulture. Godine 1958. uključen je u prošireno uredništvo teorijskog časopisa IKP Societa [3]. Dve godine nakon zatvaranja časopisa 1962. godine, nakon akutne političke i filozofske polemike, napustio je stranku, jer je verovao da ona ne može proći kroz proces demokratizacije i napustiti staljinističku prošlost, što je „očigledno pravi smjer“ [4]. 1966-1968. Zajedno sa Silveriom Corvisieri i Augusto Illuminati izdao je časopis „Sinistra“ („La Sinistra“), koji je bio diskusijska platforma za trockiste, gevariste i druge alternativne levičare. Collettijev najpoznatiji doprinos marksističkoj filozofiji bilo je poricanje hegelijskog porijekla marksizma u Hegelu i marksizmu (1969). Smatrajući G.V.F.-a Hegela `intuitivnim kršćanskim filozofom`, u svojim se spisima vraćajući se na predkantijsku metafiziku, on je negirao mogućnost materijalističkog tumačenja hegelijanske dijalektike i pomenuo epistemologiju Immanuela Kanta i socijalnu filozofiju Žan-Žak Rousseaua kao prethodnika marksizma. Dakle, prema Collettiju, „govoreći o nezavisnosti objektivnog sveta od svih njegovih koncepata njegove spoznaje, Kant je predviđao materijalističku tezu o neodredivosti razmišljanja“ [5]. 1960-ih godina Colletti je vodio polemike pre svega protiv Frankfurtske škole i posebno Herberta Marcusea, ali sam je postao meta kritike Louisa Altussera, koji ga je pripisao `hegelovskoj tradiciji` koju je kritikovao u ne-marksizmu. 1974. dao je intervju Perriju Andersonu za `Nev Left Reviev` [6], koji je stekao međunarodnu slavu. U 1974-1978 napustio je Italiju i živeo u Švajcarskoj. Od sredine 1970-ih, Collettijevi pogledi su ispravljeni, postao je razočaran marksizmom, verujući da je postao ništa drugo do slobodno vreme univerzitetskih profesora, a nakon objavljivanja Sunset ideologije 1980. prešao je na položaj „tržišnog socijalizma“. U početku je aktivno podržavao lidera Italijanske socijalističke partije Bettino Craki, a od 1996. godine izabran je u italijanski parlament na listama desničarske stranke Napredak, Italija, Silvija Berlusconija. Uprkos činjenici da je Colletti više puta kritikovao postupke stranke i njene vlade (naročito brutalno suzbijanje alternativnih globalističkih protesta protiv samita G8 u Genovi, što je dovelo do ubistva Carla Giulianija), Berlusconi je posthumno napomenuo njegovu `hrabrost da napušti komunizam`

Narod i njegove pesme - Rigels Halili manji format NOVA Izdavač - Biblioteka XX vek, Beograd Godina - 2016 458 strana 17 cm Edicija - Biblioteka 20 vek SADRŽAJ: Predgovor Uvod: teorijske inspiracije i konteksti PESME U SVETU USMENOSTI Prolog: Listajući Dosije H 1. Priča o pevačima 2. Sakupljanje pesama - obrazovanje pisane tradicije -Početne koordinatne tačke -Vuk Stefanović Karadžić - šta može jedan čovek -Posle Vuka -Visaret e Kombit - narodno blago u službi nacije -Državai pesme -Komunikacijska perspektiva PESME U SVETU PISMENOSTI Teorijski intermeco 3. Formiranje kanona - srpski slučaj -Formiranje interpretativne tradicije -Antologije, kulturna politika i simbolika pesama -Posle Drugog svetskog rata - pesme kao folklor 4. Borba za kanon - albanski slučaj -Pre rata - širenje značaja o albanski pesmama -Posle rata - formiranje i odbrana kanona Zaključak: Ka budućim istraživanjima Bibliografija Indeks `Izuzetno se radujem što je ova moja knjiga objavljena na srpskom jeziku, u okviru jedne tako poznate i poštovane serije kao što je Biblioteka XX vek. Nalik svakoj drugoj, i ova knjiga ima svoju istoriju. Njenu okosnicu čini originalno izdanje, koje se pojavilo na poljskom jeziku 2012. godine, a čija je osnova bila moja doktorska disertacija, odbranjena 2012. godine na Institutu za poljsku kulturu Varšavskog univerziteta. Originalno izdanje pripremio sam za štampu držeći se uputstava koja sam dobio od recenzenata rukopisa – prof. Joane Kurčevske, prof. Jolante Mindak Zavadzke, prof. Marije Dombrovske-Partike i prof. Irene Savicke, na čemu sam im beskrajno zahvalan. Ovo je, međutim, skraćena verzija poljskog izdanja knjige Narod i njegove pesme, jer ono s čim je bilo neophodno upoznati poljskog čitaoca, za čitaoce u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori – kojima je namenjen ovaj prevod moje knjige – moglo je biti suvišno. To se, pre svega, odnosi na poglavlje posvećeno sakupljačima pesama, te uopšte na napomene, kojima u poljskom izdanju često dajem isuviše prostora. S tim u vezi, prva moja zahvalnica pripada mom uredniku, Ivanu Čoloviću, za podršku i poverenje koje mi je ukazao. Podjednako zahvaljujem i Jeleni Jović, za strpljenje koje je pokazala čekajući da joj pošaljem delove rukopisa, u čemu sam po pravilu kasnio, i pre svega za sjajan prevod na srpski jezik. Potrebu da izbliza proučim odnose između albanskih i srpsko-hrvatskih (u to vreme smo ih zvali jugoslovenske) epskih pesama prvi put sam osetio pre bezmalo četvrt veka, kada sam u mojoj rodnoj Ðirokastri pohađao predavanja prof. Tasima Ðokutaja o folkloru na Filološkom fakultetu Univerziteta Ećrem Čabej. Pa ipak, tek je na studijama u Poljskoj, kada sam već izgradio distancu prema onome što sam ranije naučio, moje interesovanje za ovu temu preraslo u istraživački i naučni rad. Na ovom novom putu, istinski moj učitelj – i kasnije mentor mog doktorata – bio je i ostao profesor Andžej Mencvel, koji mi je od samog početka pružio ne samo stručnu podršku nego i ljudsku pažnju, ravnu očinskoj brizi. Prevodi jedne njegove knjige i jedne knjige mog drugog poljskog učitelja, profesora Roha Sulime, pod čijim sam mentorstvom napisao magistarski rad, objavljeni su u Biblioteci XX vek. To dodatno povećava moje zadovoljstvo što se prevod ove moje knjige pojavljuje kod ovog izdavača. Doktorske studije završio sam u Školi za društvene nauke pri Poljskoj akademiji nauka, gde sam mogao da izbliza upoznam rad brojnih istaknutih naučnika, poput pokojnog prof. Stefana Amsterdamskog, prof. Barbare Skarge, prof. Marka Sjemka, prof. Elžbjete Tarkovske, prof. Marije Janjon i prof. Joane Kurčevske. Rad na ovoj knjizi ne bi bio moguć da nisam dvaput boravio u Školi za slovenske i istočnoevropske studije u Londonu. Zahvaljujući Vendi Brejsvel, Stefani Švandner-Sivers, Piteru SijanijuDejvisu, Geru Dejzingsu, Eriku Gordiju, Dejanu Ðokiću i Zoranu Milutinoviću, kao i drugim predavačima i zaposlenima, rad na Londonskom univerzitetskom koledžu predstavljao je za mene nepresušan izvor inspiracije i istinskog zadovoljstva. U Srbiju sam prvi put došao 2005. godine, uz svesrdnu pomoć prof. Ljubinke Trgovčević, na čiji sam poziv potom imao priliku da u više navrata održim predavanja studentima Fakulteta za političke nauke Univerziteta u Beogradu. Moja prijateljica, Ivana Stojanović, čija je porodica mnogo pretrpela u toku oružanog sukoba na Kosovu, često me je ugošćavala u Beogradu. Kada sam, u zimu 2005-2006. godine čitao literaturu i drugu građu u Narodnoj biblioteci u Beogradu, boravio sam kod Svetlane Bogojević i njenog muža Radomira, zbliživši se sa njima i njihovim sinovima, Urošem i Vasom. Svetlana je najzaslužnija što sam počeo da učim srpski jezik i, iako sam uveren da bi me ona sada pohvalila da sam u tome napredovao, osećam da mi treba još mnogo truda da ovaj jezik zaista naučim. Radina Vučetić i Mileta Prodanović otkrili su mi drugo lice Beograda, a dugi razgovori sa Dubravkom Stojanović i Ivanom Čolovićem omogućili su mi da bolje shvatim mnoga, ne samo naučna pitanja. O svim ovim mojim srpskim prijateljima pišem da bih istakao da su upravo oni potvrdili moju veru u ljudsku dobrotu. Hvala vam! Prilikom mojih terenskih istraživanja u Sandžaku i na Kosovu, veliko gostoprimstvo i spremnost da pruže svaku vrstu pomoći pokazali su prema meni narodni pevači Zaim Međedović (Bijelo Polje), Hamdo Sadović (Baćica), Šefko Hibrović (Novi Pazar), Rustem Bajrami-Imeraliaj (Štupeć i Mad), Sadik Rama-Harabadaj (Škrelj), Hisen Rustemi-Kurtaj (Stankaj), a ponajviše Isa Elezi-Lekađekaj (Košutan) – deleći sa mnom i reči i hleb. Svima im ovde srdačno zahvaljujem. Veliku pomoć pružili su mi i prijatelji u Albaniji i na Kosovu. Armanda Kodra-Hisa i Gerda Dalipaj u Tirani omogućile su mi pristup arhivskom materijalu nekadašnjeg Instituta za narodnu kulturu, a poznanstvo sa Zimerom Nezirijem otvorilo mi je mnoga vrata na Kosovu. Zauvek sam njihov dužnik. Podjednaku podršku imao sam i od mojih prijatelja u Varšavi, kao i drugde u svetu. Prostor mi, nažalost, ne dozvoljava da im svima ponaosob ovde zahvalim, ali se tešim što sam mnogo puta to učinio lično. Neizmerno sam srećan i što se krug mojih prijatelja neprekidno širi. Odnedavno je on bogatiji za učesnike projekta Figura neprijatelja: preosmišljavanje srpsko-albanskih odnosa, koji je realizovan u periodu 2014-2016. godine. Jedan od njih je Aleksandar Pavlović, kome zahvaljujem što je prihvatio da bude recenzent moje knjige. Kad je reč o ovom projektu, on pokazuje da ima sve više ljudi spremnih da se posvete poboljšanju srpsko-albanskih odnosa, da se odupru politici neprijateljstva i konfrontacija. Priključio sam im se i ostaću uz njih. Na kraju bih želeo da zahvalim mojoj porodici u Ðirokastri i Varšavi, mojim najbližima, koji su me pratili i hrabrili u mom radu, i na ovom putu kroz pesme koje peva narod.`

Grafos, 1990. Smisao za istoriju, ako on neobuzdano vlada i povlači sve svoje posledice, iskorenjuje budućnost, jer razara iluzije o postojećim stvarima i oduzima njihovu atmosferu u kojoj jedino mogu da žive. Istorijska pravednost, čak ako se stvarno i najčistijeg srca vrši, užasna je vrlina zato jer uvek podriva i ruši ono živo: njeno suđenje je uvek uništavanje. Ako iza istorijskog nagona ne deluje nikakav gradilački nagon, ako se ne razara i ne sprema da neka već u nadi živa budućnost na raščišćenom zemljištu izgradi svoj dom, ako samo vlada pravda, onda se stvaralački instinkt obesnažuje i obeshrabruje. Neka religija, na primer, koju pod vladavinom čiste pravednosti treba pretvoriti u istorijsko znanje, religija koju skroz naskroz treba naučno spoznati, na kraju toga puta ujedno je uništena. Razlog se nalazi u tome što se kod istorijskog proračunavanja svaki put obelodanjuje toliko mnogo lažnog, sirovog, nečovečnog, apsurdnog, nasilnog, da se varljivo raspoloženje puno pijeteta, u kojem se sve što želi živeti i jedino može živeti nužno rasipa: međutim, čovek stvara samo u ljubavi, u seni iluzije ljubavi, naime samo u bezuslovnoj veri u savršeno i pravo. Svakome koga prisiljavaju da ne voli bezuslovno, presečene su grane njegove snage: on mora usahnuti, naime postati nepošten. U takvim učincima istoriji se suprotstavlja umetnost: i samo kada istorija podnosi to, preoblikovana u umetničko delo, dakle da postane čista umetnička tvorevina, možda će biti u stanju da očuva instinkte ili da ih čak budi. No takva istoriografija potpuno bi protivurečila analitičkoj i neumetničkoj crti našeg vremena, čak bi je osećala kao krivotvorenje. Ako istorija koja samo razara a da njome ne rukovodi neki unutrašnji graditeljski nagon, svoja oruđa čini trajno blaziranim i neprirodnim: jer takvi ljudi razaraju iluzije, a `onoga ko iluziju u sebi i drugima razara, kažnjava priroda kao najstroži tiran`. Fridrih Niče Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; Reken, 15. oktobar 1844 — Vajmar, 25. avgust 1900) bio je nemački filozof, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najoštrijih kritičara zapadne civilizacije, kulture i hrišćanstva; filolog, esejista,[1] filozof, pesnik i kompozitor.[2] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[3] Ničea neretko označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kirkegorom.[4] Mihailo Đurić, autor više knjiga o Ničeu, ga je „nazvao misliocem vulkanske snage”.[5] Biografija Detinjstvo i mladost Rođen je oko deset časova izjutra 15. oktobra 1844. godine[4] u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici. Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori.[4] Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njemu. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena.[4] Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Počeo je da studira (pohađao samo jedan semestar) teologiju, ali je pod uticajem nezadovoljne majke napustio studije.[6] Da bi se onda upisao na klasičnu filologiju. Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. smatra se da je pod uticajem profesora Ernsta Ortlepa Niče upoznat sa muzikom i delima Riharda Vagnera [7]. Godine 1871/1872. izlazi prva Ničeova filozofska knjiga Rođenje Tragedije.[4] Profesor u Bazelu Uz Ričlovu podršku, Niče je dobio izuzetnu ponudu 1869. godine da postane profesor klasične filologije na Univerzitetu u Bazelu u Švajcarskoj. Imao je samo 24 godine i nije doktorirao niti je dobio potvrdu o nastavi („habilitacija“). Dobio je počasni doktorat Univerziteta u Lajpcigu u martu 1869. godine, ponovo uz podršku Ričla.[8] Uprkos tome što je njegova ponuda stigla u vreme kada je razmišljao da odustane od filologije zbog nauke, prihvatio je.[9] Do današnjeg dana, Niče je i dalje među najmlađima od zabeleženih profesora klasike.[10] Pre nego što se preselio u Bazel, Niče se odrekao svog pruskog državljanstva: do kraja života ostao je zvanično apatrid.[11][12] Ipak, Niče je tokom francusko-pruskog rata (1870–1871) služio u pruskim snagama kao medicinski savetnik. Za svoje kratko vojno vreme proživeo je mnogo i bio svedok traumatičnih efekata bitke. Takođe je obolio od difterije i dizenterije.[13] Po povratku u Bazel 1870. godine, Niče je posmatrao uspostavljanje Nemačkog carstva i politike Ota fon Bizmarka kao autsajdera i sa određenim stepenom skepticizma u pogledu njihove istinitosti. Njegovo uvodno predavanje na univerzitetu bilo je „Homer i klasična filologija“. Niče je takođe upoznao Franca Overbeka, profesora teologije koji mu je ostao prijatelj tokom čitavog života. Afrikan Spir, manje poznati ruski filozof odgovoran za Misao i stvarnost 1873. godine i Ničeov kolega, poznati istoričar Jakob Burhardt, čija je predavanja Niče često pohađao, počeo je da vrši značajan uticaj na njega.[14] Niče je upoznao Riharda Vagnera u Lajpcigu 1868. godine, a kasnije i Vagnerovu suprugu Kosimu. Niče se njima divio i tokom svog boravka u Bazelu često je posećivao Vagnerovu kuću u Lucernu. Vagneri su doveli Ničea u njihov najintimniji krug prijatelja - koji je uključivao i Franca Lista, koga je Niče kolokvijalno opisao: „F. List ili umetnost trčanja za ženama!“[15] Niče je uživao pažnju koju je dobio na početku festivala u Bajrojtu. 1870. godine poklonio je Kosimi Vagner rukopis „Geneza tragične ideje“ kao rođendanski poklon. 1872. godine Niče je objavio svoju prvu knjigu „Rađanje tragedije“. Međutim, njegove kolege iz njegove oblasti, uključujući Ričla, izrazili su malo entuzijazma za rad u kojem je Niče izbegavao klasičnu filološku metodu u korist spekulativnijeg pristupa. U svojoj polemičnoj Filologiji budućnosti, Ulrih fon Vilamovic-Molendorf prigušio je recepciju knjige i povećao njenu reputaciju. Kao odgovor, Rohde (tada profesor u Kielu) i Vagner došli su u Ničeovu odbranu. Niče je primetio izolaciju koju je osećao u filološkoj zajednici i neuspešno je pokušao da pređe na poziciju filozofije u Bazelu. Od detinjstva su ga mučile razne bolesti, uključujući trenutke kratkovidnosti zbog kojih je bio gotovo slep, migrene i nasilne probavne smetnje. Saobraćajn nesreća 1868. i bolesti 1870. godine koje su bile uporne, nastavile su da ga pogađaju tokom godina u Bazelu, primoravajući ga na sve duže i duže odmore dok redovan posao ne postane nepraktičan. Nezavisan filozof Živeći od penzije iz Bazela i pomoći prijatelja, Niče je često putovao da bi pronašao klimu povoljniju za njegovo zdravlje i živeo je do 1889. godine kao nezavisni autor u različitim gradovima. Mnogo je leta proveo u Sils Mariji u blizini Sen Morika u Švajcarskoj. Zime je proveo u italijanskim gradovima Đenovi, Rapalu i Torinu i francuskom gradu Nici. 1881. godine, kada je Francuska okupirala Tunis, planirao je da putuje u Tunis da bi Evropu posmatrao spolja, ali je kasnije odustao od te ideje, verovatno iz zdravstvenih razloga.[16] Niče se povremeno vraćao u Naumburg da poseti porodicu i, posebno tokom ovog vremena, on i njegova sestra su imali ponavljane periode sukoba i pomirenja. Rojde, Geršdorf i Niče Dok je bio u Đenovi, Ničeov slab vid naterao ga je da istraži upotrebu pisaćih mašina kao sredstva za nastavak pisanja. Na kraju, njegov učenici, Hajnrih Keselic i Petar Gast postali su Ničeov privatni sekretar. 1876. Gast je prepisao ranjivi, gotovo nečitki rukopis Ničeovog prvog puta sa Rihardom Vagnerom u Bajrojtu.[17] Gast je bio jedan od retkih prijatelja kojima je Niče dozvolio da ga kritikuju. Odgovarajući sa najviše entuzijazma na Tako je govorio Zaratustra, Gast je smatrao neophodnim da istakne da su ono što su opisani kao `suvišni` ljudi u stvari sasvim neophodno. Nastavio je da navodi broj ljudi na koje se Epikur, na primer, morao oslanjati da bi obezbedio svoju jednostavnu ishranu od kozjeg sira.[17] Do kraja svog života, Gast i Overbek su mu ostali dosledno verni prijatelji. Malvida fon Majsenbug ostala je poput majčinske pokroviteljice čak i van Vagnerovog kruga. Ubrzo je Niče uspostavio kontakt sa muzičkim kritičarem Karlom Fušom. Niče je bio na početku svog najproduktivnijeg perioda. Usred napada bolesti, živeći u gotovo izolaciji nakon svađe sa majkom i sestrom u vezi sa Salome, Niče je pobegao u Rapalo, gde je za samo deset dana napisao prvi deo Tako je govorio Zaratustra. Do 1882. godine, Niče je uzimao ogromne doze opijuma, ali je i dalje imao problema sa spavanjem.[18] 1883. godine, dok je boravio u Nici, izdavao je sopstvene recepte za sedativni hloralni hidrat, potpisujući ih „Dr Niče“. [19] Nakon što je prekinuo svoje filozofske veze sa Šopenhauerom (koji je odavno bio mrtav i nikada nije upoznao Ničea) i svoje društvene veze sa Vagnerom, Niče je imao malo preostalih prijatelja. Sada je, sa novim Zaratustrinim stilom, njegovo delo postalo još otuđujuće, a tržište ga je dobilo samo do stepena koji zahteva učtivost. Niče je to prepoznao i zadržao svoju samoću, mada se često žalio. Njegove knjige su uglavnom ostale neprodane. 1885. godine štampao je samo 40 primeraka četvrtog dela Zaratustre i deo njih distribuirao bliskim prijateljima, uključujući Helene fon Druskovic. 1883. godine pokušao je i nije uspeo da dobije predavanje na Univerzitetu u Lajpcigu. Jasno mu je rečeno da je, s obzirom na njegov odnos prema hrišćanstvu i njegovom konceptu Boga, postao nezaposlen na bilo kom nemačkom univerzitetu. Sledeća „osećanja osvete i gorčine“ su ga ogorčila: [20] I otuda moj bes, pošto sam shvatio u najširem mogućem smislu šta biti bedan znači, (uvreda mog dobrog imena, mog karaktera i mojih ciljeva), dovoljno je da mi oduzme poverenje učenika, a time i mogućnost sticanja istih. Zdravlje mu se popravilo i leto je proveo raspoložen. U jesen 1888, njegovi spisi i pisma počeli su da otkrivaju višu procenu sopstvenog statusa i „sudbine“. Precenio je sve veći odgovor na njegove spise, posebno na nedavnu polemiku, Slučaj Vagner. Na svoj 44. rođendan, nakon što je završio Sumrak idola i Antihrist, odlučio je da napiše autobiografiju Ecce Homo. U svom predgovoru - koji sugeriše da je Niče bio dobro svestan interpretativnih poteškoća koje će njegovo delo generisati - izjavljuje: `Čujte me! Jer ja sam takva i takva osoba. Iznad svega, nemojte me zameniti sa nekim drugim.` [21] U decembru je Niče započeo prepisku sa Avgustom Strindbergom i mislio je da će, pre međunarodnog prodora, pokušati da otkupi svoje starije spise od izdavača i da ih prevede na druge evropske jezike. Smrt Ničeov grob. Niče je umro 25. avgusta 1900. godine oko podneva,[22] nešto pre svog pedeset i šestog rođendana. Za najverovatniji uzrok smrti smatra se upala pluća u sadejstvu sa moždanim udarom. Njegovo telo je otpremljeno u porodičnu grobnicu blizu Rekena kod Lucena, gde počiva majka, a kasnije i sestra. Vila Šilberblik koju je sestra rentirala kako bi vršila promociju Ničeovog opusa, pretvorena je u muzej. Počev od 1950. godine Ničeovi rukopisi drže se u Geteovom i Šilerovom arhivu. Kao prvobitna dijagnoza smatrao se tercijarni sifilis. Ipak, postoje i druge hipoteze. Leonard Saks, pretpostavlja da je tumor na mozgu prouzrokovao Ničeovu demenciju.[23] Pojedini su pretpostavljali da je trovanje živom mogući uzrok smrti,[24] jer se često koristila kao tretman protiv sifilisa.[25] Nakon smrti njegova sestra, Elizabet-Ferester Niče, javlja se kao urednik Ničeovih dela. Prerađujući i prepravljajući rukopise kako bi se uklopili u nacionalističku ideologiju Nemačke koju je zastupala. Kasnije objavljivana Ničeova dela sa njenim prepravkama često su bila, kasnije će se utvrditi, neopravdano povezana sa fašizmom i nacizmom.[26][27] Iako Niče jeste kritikovao neke ideje iz judaizma (kao i iz drugih religija), on je takođe prezirao antisemitizam i nemački nacionalizam koji su se širili za Ničeova života. Veze i seksualnost Niče se nikada nije ženio. Tri puta je zaprosio Lu Salome i svaki put je odbijen.[28]Jedna teorija krivi Salomin pogled na seksualnost kao jedan od razloga za njeno otuđenje od Ničea. Kao što je artikulisano u noveli Fenitschka iz 1898. godine, ona je na ideju seksualnog odnosa gledala kao na zabranjeno, a na brak kao na kršenje, a neki sugeriraju da ukazuju na seksualnu represiju i neurozu. [29] Razmišljajući o neuzvraćenoj ljubavi, Niče je smatrao da je „ljubavniku neizostavna njegova nesretna ljubav, koju se ni po koju cenu ne bi odrekao zbog stanja ravnodušnosti“. [30] Prema Dusenu, Niče „nikada nije odlučio da ostane sam čitav svoj život. Za njega su žene morale da se žrtvuju nezi i u korist muškaraca.“[13] Eskpert za Ničeovu biografiju Joahim Keler pokušao je da objasni Ničeovu životnu istoriju i filozofiju tvrdeći da je bio homoseksualac. Keler tvrdi da je Ničeov sifilis, koji se obično smatra proizvodom njegovog susreta sa prostitutkom u javnoj kući u Kelnu ili Lajpcigu, podjednako verovatan. Neki tvrde da ga je Niče zarazio u muškoj javnoj kući u Đenovi.[31] Sticanje zaraze iz homoseksualne javne kuće potvrdio je Sigmund Frojd, koji je kao svog izvora naveo Ota Binsvangera.[32] Keler takođe sugeriše da je Niče možda imao romantičnu vezu, kao i prijateljstvo, sa Polom Reom.[33] Postoji tvrdnja da je Ničeova homoseksualnost bila široko poznata u Bečkom psihoanalitičkom društvu, a Ničeov prijatelj Pol Dusen tvrdi da je „on bio čovek koji nikada nije dodirnuo ženu“.[34][35] Kelerovi stavovi nisu naišli na široko prihvatanje među Ničeovim naučnicima i komentatorima. Alan Megil tvrdi da, iako se Kelerova tvrdnja da je Niče bio u sukobu oko njegove homoseksualne želje ne može jednostavno odbaciti, „dokazi su vrlo slabi“, a Keler možda projektuje shvatanja seksualnosti dvadesetog veka na pojmove prijateljstva iz devetnaestog veka.[33]Takođe je poznato da je Niče posećivao heteroseksualne javne kuće.[32] Nigel Rodžers i Mel Tompson tvrde da su kontinuirane bolesti i glavobolje ometale Ničea da se mnogo bavi ženama. Pa ipak, nude i druge primere u kojima je Niče izrazio svoje naklonosti prema ženama, uključujući Vagnerovu suprugu Kosimu Vagner.[36] Drugi naučnici tvrde da Kelerova interpretacija zasnovana na seksualnosti nije korisna u razumevanju Ničeove filozofije.[37] [38]Međutim, postoje i oni koji naglašavaju da, ako je Niče preferirao muškarce - s tim što je ta sklonost činila njegovu psiho-seksualnu masku - ali nije mogao sebi priznati svoje želje, to je značilo da je postupio u suprotnosti sa svojom filozofijom.[39] Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[40] Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem Cvajg dalje opisuje značaj Ničeove filozofije.[40] Njega, strastvenoga mrzioca `lagodne opojnosti`, svake udobnosti, podilazi jedino želja da razori osigurani mir ljudi u kojem oni uživaju, da vatrom i prepašću širi budnost koja je za nj jednako dragocjena kao što je za ljude mira dragocjeni i tupi lagodni san. Iza njega ostaju, kao nakon prolaska filbustira, provaljene crkve, oskvrnuta tisućugodišnja svetišta, srušeni oltari, osramoćeni sakramenti, poklana uvjerenja, probijene moralne ograde, užareno obzorje, neizmjerni fanal smionosti i snage. Ali on se nikad ne osvrće natrag, ni da bi to posjedovao. On ne pripada nijednoj vjeri, nije se zakleo nijednoj zemlji, na njegovu oborenom jarbolu vije se crna zastava amoraliste, pred njim je ona sveta neznatnost, vječna nesigurnost. s kojom se osjeća demonski zbratimljen pa se neprekidno oprema za nove opasne plovidbe. Prevođenje srpskih narodnih pesama U novembru 1861. Niče udruženju „Germanija` predaje svoju kompoziciju pod nazivom Serbier. Potom 29. aprila on predaje udruženju prevode šest srpskih narodnih pesama - pet lirskih i jedne epske - pod naslovom: „Sechs serbische Volkslieder, In deutsche Reime übertragen von Fr. W. Nietzsche`. U pet lirskih pesama koje je Niče preveo nalaze se pesme koje su u Vukovim zbirkama naslovljene: Djevojka ružici, Konj se srdi na svog gospodara, Riba i djevojka, Sestra kuša brata i Jedno drago i to nadaleko.[41] Jedina epska pesma koju je Niče preveo na nemački jeste pesma koju je Gete ranije smatrao nedovoljno kvalitetnom za uključenje u svoju antologiju srpskih pesama: Marko Kraljević i Ljutica Bogdan.[41] Niče pesme nije doslovce preveo već ih je preprevao sa značajnim odstupanjima i dodavanjima, uz konsultovanje orignala i rečnika srpskog jezika. On navodi da je prepev slobodan što je uradio kako pesma ne bi bila „ukočena i otegnuta”.[41] U tomu kritičkog izdanja Ničeovih dela iz 2000. godine, koji uključuje najranije radove i dnevničke zapise od 1858. do 1862, uključeni su i prevodi srpskih pesama, kao i zapis na srpskom: Ustaj Srbine, uz belešku - Serbische Tondichtung.[41] Filozofija Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovladava onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [42] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[3] Ali on je za polazište aktivnog nihilizma, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[3] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. Njegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[43] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[43] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da otkrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[43] Da shvati ovaj istorijski događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[43] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u isti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[43] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[43] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek!.[44] Njegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizlazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Ničeov natčovek u `Berlinskim ilustrovanim novinama iz 1903. godine“. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo bi raščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tuđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![45] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[42] Bog je mrtav Rečenica `Bog je mrtav` često je bila predmet pogrešne interpretacije. Naime, mislilo se da je Niče opisao smrt Boga u bukvalnom smislu. Umesto toga, on sebe shvata kao posmatrača, kao nekog ko prenosi svoj stav da zbog napretka u doba prosvetiteljstva, Bog više nije verodostojan izvor apsolutnih moralnih principa. On analizira vreme u kojem živi, posebno hrišćansku civilizaciju koja, po njegovom mišljenju propada. On nije prvi koji postavlja pitanje o smrti Boga. Već je mladi Hegel predstavio ideju o beskonačnoj boli kao osećanju na kome počiva religija novih vremena - osećanje: `Bog po sebi je mrtav`[46] Gde je Bog?`, uzviknuo je. `Reći ću vam. Ubili smo ga - ja i ti! Svi smo ga mi ubili! Ali kako smo to uradili? Kako smo ispili more? Ko nam je dao sunđer da izbrišemo celi obzor? Što smo uradili kada smo odvojili ovu zemlju od njenog sunca? Gde se sada kreće? Gde se mi krećemo? Odmičemo li se od svih sunca? Zar se padamo neprestano? Unatrag, postrance, prema napred, u svim smerovima? Postoje li još gore ili dole? Zar se nismo izgubili kao u beskonačnom ništavilu? Zar ne osjećamo dah praznog svemira? Zar nije postao hladniji? Zar se noć neprestano ne obrušava na nas? Zar ne treba paliti svetiljke ujutro? Zar ne čujemo ništa drugo osim zvukova grobara koji pokapaju Boga? Zar ne osećamo ništa osim božanskog raspadanja? - Bogovi se takođe raspadaju! Bog je mrtav! — Fridrih Niče Poznatiji deo nalazi se u drugom delu Zaratustrinog predgovora u kome mladi Zaratustra na početku svog putovanja sreće ostarelog sveca koji iskazuje mizantropiju i ljubav prema Bogu. Kad je Zaratustra čuo te reči, pozdravi sveca i reče: `Šta bih vam ja mogao dati! Ali pustite me brzo odavde da vam ne bih još što god i oduzeo!` I tako se rastadoše jedan od drugog, starac i zreo čovek, smejući se, kao što se smeju dva dečaka. A kad je Zaratustra ostao sam, reče u svojoj šumi ovako srcu svome: `Zar je to uopšte moguće! U svojoj šumi stari svetac nije još ništa o tome čuo da je Bog mrtav ` – Tako je govorio Zaratustra[47] Apolonijski i dionizijski princip Apolonijski i dionizijski princip je dvostruki filozofski koncept zasnovan na osobinama iz drevne grčke mitologije: Apolonu i Dionisu. Dionizijski se odnosi na princip koji afirmiše životnu snagu, dok se drugi, apolonijski, označava kao princip harmonije i ravnoteže. Niče je davao prednost dionizijskom principu, a u apolonijskom je video početak dekadencije evropske kulture. Glavna tema Rođenja tragedije je da spoj dionizijskog i apolonskog Kunsttrieben-a („umetnički impulsi“) stvara dramsku umetnost ili tragediju. Tvrdio je da ta fuzija nije postignuta od drevnih grčkih tragičara. Apolon predstavlja harmoniju, napredak, jasnoću i logiku, dok Dionis predstavlja poremećaj, opijenost, osećanja i zanos. Niče je koristio ove dve sile, jer su za njega svet uma i poretka s jedne, a strast i haos s druge strane formirali principe koji su bili osnovni za grčku kulturu.[48] Apolonija je država koja sanja, puna iluzija; dionizijsko stanje opijenosti, koje predstavlja oslobađanje instinkta i rastvaranje granica. U ovom kalupu čovek se pojavljuje kao satir. On je užas i uništenje principa individualnosti i istovremeno neko ko se raduje njegovom uništavanju.[49] Oba ova principa treba da predstavljaju kognitivna stanja koja se kroz umetnost pojavljuju kao snaga prirode u čoveku.[50] Niče zaključuje da je evropska kultura, još od vremena Sokrata, uvek bila samo apolonska, dakle dekadentna i nezdrava.[51] Primećuje da kad god apolonska kultura dominira, dionizijskoj nedostaje struktura da stvori koherentnu umetnost, a kada dominira dionizijska, apolonijskoj nedostaje potrebna strast. Samo plodna interakcija ove dve sile okupljene kao umetnost predstavljala je najbolje od grčke tragedije.[52] Perspektivizam Niče je tvrdio da će Božja smrt na kraju dovesti do gubitka bilo kakve univerzalne perspektive na stvari i bilo kakvog koherentnog osećaja objektivne istine.[53][54] Niče je odbacio ideju objektivne stvarnosti, tvrdeći da je znanje uslovno u odnosu na različite fluidne perspektive ili interese.[55]To dovodi do stalne ponovne procene pravila u skladu sa okolnostima pojedinačnih perspektiva. Ovo gledište je steklo naziv perspektivizam.[56] U delu Tako je govorio Zaratustra, Niče je objavio da tabela vrednosti visi iznad svake velike osobe. Istakao je da je ono što je zajedničko kod različitih naroda čin uvažavanja, stvaranja vrednosti, čak i ako se vrednosti razlikuju od jedne osobe do druge. Niče je tvrdio da ono što ljude čini velikima nije sadržaj njihovih uverenja, već čin vrednovanja. Stoga vrednosti koje zajednica teži da artikuliše nisu toliko važne koliko kolektivna volja da se te vrednosti ostvare. Spremnost je bitnija od zasluga samog cilja, smatra Niče. `Do sada je bilo hiljadu ciljeva`, kaže Zaratustra, `jer postoji hiljadu naroda. Još uvek nedostaje jaram za hiljadu vratova: nedostaje jedan cilj. Čovečanstvo još uvek nema cilj.` Otuda i naslov aforizma, „O hiljadu i jednom cilju“. Ideja da jedan sistem vrednosti nije vredniji od sledećeg, iako se možda ne pripisuje Ničeu, postala je uobičajena premisa moderne društvene nauke. Maks Veber i Martin Hajdeger su to upili i napravili po svom. To je oblikovalo njihova filozofska i kulturna nastojanja, kao i njihovo političko razumevanje. Veber se, na primer, oslanjao na Ničeov perspektivizam tvrdeći da je objektivnost i dalje moguća - ali tek nakon što se utvrdi određena perspektiva, vrednost ili cilj.[57][58] Među kritikom tradicionalne filozofije Kanta, Dekarta i Platona u Beyond Good and Evil, Niče je napao stvar u sebi i cogito ergo sum („Mislim, dakle jesam“) kao nepogrešiva uverenja zasnovana na naivnom prihvatanju prethodnih pojmova i zablude.[59] „Pobuna robova“ u moralu U knjizi Izvan dobra i zla i O genealogiji morala centralno mesto zauzima Ničeov genealoški prikaz razvoja savremenih moralnih sistema. Za Ničea se tokom ljudske istorije dogodio temeljni zaokret od razmišljanja u terminima „dobro i zlo“ ka „dobru i zlu“. Početni oblik morala postavila je ratnička aristokratija i druge vladajuće kaste drevnih civilizacija. Aristokratske vrednosti dobrog i lošeg poklapale su se i odražavale njihov odnos prema nižim kastama poput robova. Niče je predstavio ovaj „gospodarski moral“ kao izvorni moralni sistem - možda najbolje povezan sa homerskom Grčkom.[60]Biti „dobar“ značilo je biti srećan i imati stvari povezane sa srećom: bogatstvo, snaga, zdravlje, moć itd. Biti „loš“ značilo je biti poput robova nad kojima je aristokratija vladala: siromašni, slabi, bolesni, jadni - predmeti sažaljenja ili gađenja, a ne mržnje.[61] „Ropski moral“ se razvio kao reakcija na gospodarski moral. Vrednost proizlazi iz kontrasta između dobra i zla: dobro je povezano sa onostranošću, dobročinstvom, pobožnošću, uzdržanošću, krotošću i potčinjenošću; dok je zlo svetsko, surovo, sebično, bogato i agresivno. Niče je doživljavao moral roba pesimističnim i strašljivim, a njegove vrednosti su se pojavile kako bi poboljšale samo-percepciju robova. Moral roba povezao je sa jevrejskom i hrišćanskom tradicijom, jer je rođen iz rezistencije robova. Niče je tvrdio da je ideja jednakosti dozvoljavala robovima da prevladaju sopstvene uslove bez preziranja sebe. Negirajući urođenu nejednakost ljudi - u uspehu, snazi, lepoti i inteligenciji - robovi su stekli metod bekstva, naime generišući nove vrednosti na osnovu odbacivanja moralnosti gospodara, što ih je frustriralo. Korišćen je za prevazilaženje osećaja inferiornosti roba pred njihovim (imućnijim) gospodarima. To čini tako što na primer otkriva slabost roba da bude stvar izbora, označavajući je kao „krotkost“. „Dobar čovek“ moralnog gospodara je upravo „zli čovek“ ropskog morala, dok je „loši čovek“ preuređen u „dobrog čoveka“.[60] Niče je ropski moral doživljavao kao izvor nihilizma koji je obuzeo Evropu. Savremena Evropa i hrišćanstvo postoje u licemernom stanju zbog napetosti između morala gospodara i roba, obe kontradiktorne vrednosti koje u različitom stepenu određuju vrednosti većine Evropljana (koji su „šaroliki“). Niče je pozvao izuzetne ljude da se ne stide pred navodnim moralom za sve, koji smatra štetnim za procvat izuzetnih ljudi. Upozorio je, međutim, da moral sam po sebi nije loš; to je dobro za mase i treba ga prepustiti njima. Izuzetni ljudi, s druge strane, treba da slede svoj „unutrašnji zakon“.[60] Omiljeni Ničeov moto, preuzet od Pindara, glasi: „Postani ono što jesi.“ [62] Dugogodišnja je pretpostavka o Ničeu je da je više voleo moral gospodara nego moral roba. Međutim, ugledni Ničeov učenjak Valter Kofman odbacio je ovo tumačenje, napisavši da su Ničeove analize ove dve vrste morala korišćene samo u opisnom i istorijskom smislu; nisu bile predviđene za bilo kakvo prihvatanje ili veličanje.[63] S druge strane, iz njegovih vlastitih spisa jasno je da se Niče nadao pobedi gospodara morala. Povezao je „spasenje i budućnost ljudske rase sa bezuslovnom dominacijom“[64] gospodarskog morala i gospodara nazvao „višim redom vrednosti, onim plemenitim, onima koji životu kažu `da`, onima koji garantuju budućnost.“[64] Kao što„ postoji poredak ranga između čoveka i čoveka “, tako postoji i poredak ranga„ između morala i morala.“[65] Niče je u svom filozofskom ratu vodio protiv ropskog morala hrišćanstva, revalorizaciji svih vrednosti `kako bi se postigla pobeda novog gospodara moralnosti koju je nazvao` filozofijom budućnosti.`[66] U zoru, Niče je započeo svoju „Kampanju protiv morala“.[67] Sebe je nazvao „nemoralistom“ i oštro je kritikovao istaknute moralne filozofije svog doba: hrišćanstvo, kantijanizam i utilitarizam. Ničeov koncept „Bog je mrtav“ primenjuje se na doktrine hrišćanstva, mada ne i na sve druge vere: tvrdio je da je budizam uspešna religija koju je pohvalio za podsticanje kritičke misli.[68] Ipak, Niče je svoju filozofiju doživljavao kao protivpokret nihilizmu kroz uvažavanje umetnosti: Umetnost kao jedina superiorna protiv prisila, protiv svake volje za negacijom života, umetnost kao antihrišćanska, anti-budistička, anti-nihilistička par ekselans.[69] Niče je smatrao da je savremeni antisemitizam „prezren“ i u suprotnosti sa evropskim idealima.[68] Njegov uzrok, prema njegovom mišljenju, bio je rast evropskog nacionalizma i endemska „ljubomora i mržnja“ jevrejskog uspeha.[68] Napisao je da Jevrejima treba zahvaliti što pomažu u održavanju poštovanja prema filozofiji drevne Grčke, [68] i što rađaju „najplemenitije ljudsko biće (Hristosa), najčistijeg filozofa (Baruh Spinoza), najmoćniju knjigu i najefikasniji moralni kodeks na svetu.`[70] Volja za moć Osnovni element Ničeovog filozofskog pogleda je „volja za moći“ (der Wille zur Macht), za koju je tvrdio da pruža osnovu za razumevanje ljudskog ponašanja - više od konkurentskih objašnjenja, poput onih zasnovanih na pritisku za prilagođavanje ili preživljavanje.[65][71] Kao takav, prema Ničeu, nagon za očuvanjem pojavljuje se kao glavni pokretač ponašanja ljudi ili životinja samo u izuzecima, jer opšte stanje života nije „borba za egzistenciju“.[72] Češće nego ne, samoočuvanje je posledica volje stvorenja da svoju snagu iskaže na spoljnom svetu. Predstavljajući svoju teoriju ljudskog ponašanja, Niče se takođe osvrnuo i napao koncepte iz filozofija koje su tada bile popularno prihvaćene, poput Šopenhauerovog pojma besciljne volje ili utilitarizma. Utilitaristi tvrde da je ono što pokreće ljude želja da budu srećni i akumuliraju zadovoljstvo u svom životu. Ali takvu koncepciju sreće Niče je odbacio kao nešto ograničeno i karakteristično za buržoaski način života engleskog društva, [73] i umesto toga izneo ideju da sreća nije cilj sam po sebi. Posledica je prevazilaženja prepreka za nečije postupke i ispunjenja volje.[74] S njegovom teorijom volje za moć povezano je i njegovo nagađanje, koje nije smatrao konačnim,[65] u vezi sa stvarnošću fizičkog sveta, uključujući neorgansku materiju - da je, poput čovekovih naklonosti i impulsa, i materijalni svet postavljen dinamika oblika volje za moći. U osnovi njegove teorije je odbacivanje atomizma - ideja da je materija sastavljena od stabilnih, nedeljivih jedinica (atoma). Umesto toga, činilo se da je prihvatio zaključke Ruđera Boškovića, koji je objasnio osobine materije kao rezultat međusobnog delovanja sila.[65] Jedna studija o Ničeu definiše njegov potpuno razvijeni koncept volje za moći kao „ element iz koga proističu i kvantitativna razlika srodnih sila i kvalitet koji se u svakoj od njih prebacuje u svaku silu „otkrivajući volju za moći kao„ princip sinteze sila.“[75] Od takvih sila Niče je rekao da mogu možda posmatrati kao primitivni oblik volje. Isto tako, odbacio je stav da kretanjem tela vladaju neumoljivi zakoni prirode, postavljajući umesto toga da se kretanjem upravljaju odnosi moći između tela i sila.[65] Drugi naučnici se ne slažu da je Niče smatrao materijalni svet oblikom volje za moći: Niče je temeljito kritikovao metafiziku, a uključivanjem volje za moći u materijalni svet jednostavno bi uspostavio novu metafiziku. Osim Aforizma 36 u Beyond Good and Evil, gde je pokrenuo pitanje vezano za volju za moći kao za materijalni svet, tvrde oni, tek je u njegovim beleškama (neobjavljenim od njega samog) pisao o metafizičkoj volji za moći . A takođe tvrde da je Niče uputio svog stanodavca da spali te beleške 1888. godine kada je napustio Sils Mariju.[76] Prema ovim naučnicima, „goruća“ priča podržava njihovu tezu da je Niče na kraju svog lucidnog života odbacio njegov projekat o volji za moći. Međutim, nedavna studija (Huang 2019) pokazuje da, iako je tačno da je Niče 1888. godine želeo da neke njegove beleške spale, priča o „paljenju“ malo ukazuje na njegov projekat volje za moć, ne samo zato što je samo 11 „aforizama“ spašeni od plamena na kraju su ugrađeni u Volju za moć (ova knjiga sadrži 1067 „aforizama“), ali i zato što se ove napuštene beleške uglavnom fokusiraju na teme poput kritike morala, dok se „osećanja moći“ dotiču samo jednom.[77] Večiti povratak „Večiti povratak“ (takođe poznat i kao „večito ponavljanje“) je hipotetički koncept koji postavlja da se univerzum ponavlja i da će se ponavljati beskonačno mnogo puta kroz beskonačno vreme ili prostor. To je čisto fizički koncept, koji ne uključuje natprirodnu reinkarnaciju, već povratak bića u istim telima. Niče je prvi predložio ideju večnog povratka u paraboli u Odeljku 341 The Gay Science, a takođe i u poglavlju „O viziji i zagonetki“ u Tako je govorio Zaratustra, između ostalog. [78] Niče ga je smatrao potencijalno „zastrašujućim i parališućim“ i rekao je da je njegov teret „najteža težina“ koja se može zamisliti (`das schwerste Gewicht`).[79] Želja za večnim povratkom svih događaja označila bi krajnju afirmaciju života, reakciju na Šopenhauerovu pohvalu negiranja volje za životom. Da bi se shvatilo večito ponavljanje i da se s njim ne samo pomiri, već i prihvati, potreban je amor fati, „ljubav prema sudbini“. Kao što je Hajdeger istakao u svojim predavanjima o Ničeu, Ničeovo prvo spominjanje večnog ponavljanja predstavlja ovaj koncept kao hipotetičko pitanje, a ne kao činjenicu. Prema Hajdegeru, teret nametnut pitanjem večnog ponavljanja - da li bi to moglo biti istina - toliko je značajan u modernoj misli: „Način na koji Niče ovde oblikuje prvu komunikaciju misli o„ najvećem teretu“ [ večnog ponavljanja] jasno stavlja do znanja da je ta „misao misli“ istovremeno „najteža misao“.[80] Niče sugeriše da se univerzum ponavlja kroz beskrajno vreme i prostor i da se mogu ponoviti različite verzije događaja koji su se dogodili u prošlosti, pa otuda „sve konfiguracije koje su ranije postojale na ovoj zemlji još uvek moraju da se sretnu.“[81] Sa svakim ponavljanjem događaja nada se da će se steći neko znanje ili svest za poboljšanje pojedinca, otuda „I tako će se jednog dana dogoditi da se muškarac ponovo rodi, baš kao ja i žena, baš kao Marija —Samo za nadati se da će glava ovog čoveka sadržati malo manje gluposti...“[81] Aleksandar Nehamas o Ničeu piše: Život kao književnost na tri načina viđenja večnog ponavljanja: „Moj život će se ponoviti na potpuno identičan način:“ ovo izražava potpuno fatalistički pristup ideji; „Moj život se može ponoviti na potpuno identičan način:“ Ovo drugo gledište uslovno tvrdi kosmologiju, ali ne uspeva da obuhvati ono na šta se Niče poziva u The Gay Science, str. 341; i konačno, „Ako bi se moj život ponovio, onda bi se mogao ponoviti samo na identičan način.“ Nehamas pokazuje da ovo tumačenje postoji potpuno nezavisno od fizike i da ne pretpostavlja istinu kosmologije. Nehamas je zaključio da, ako se pojedinci konstituišu kroz svoje postupke, mogu se održati u svom trenutnom stanju samo živeći u ponavljanju prošlih radnji (Nehamas, 153). Ničeova misao je negacija ideje o istoriji spasenja.[82] Tri metamorfoze Priču o tri metamorfoze originalno je napisao nemački filozof Fridrih Niče. Verovao je da je svrha ljudskog postojanja postizanje njegovog punog potencijala. Da bi to postigao, duh je morao da prođe kroz tri transformacije: kamila, lav i dete. Komplet dolazi sa tri životinje i svaka životinja predstavlja opstanak, slobodu i stvaranje. Kamila: Opstanak. Kamila se može nositi sa teškim zadacima u teškim situacijama. Ako se mučite u životu i puno se znojite, ova kamila će vam pomoći da prođete. Lav: Sloboda. Lav je osvajač. Nalazi se na vrhu lanca ishrane. Koristite ovog lava da uništite postojeća društvena pravila pre nego što počnete da gradite svoja pravila! Dete: Stvaranje. Kad dete tek dođe na ovaj svet, ono ništa ne zna. Ova vrsta nevinosti može vam pomoći da stvorite nove vrednosti i razvijete novi način viđenja. Kamile mogu nositi veliku težinu i preživeti u pustinji. Ali ponderisani pojedinac je neizbežno oporezovan svojim teretom. Vremenom rizikuju da se zatru gorčinom, očajem i duhom osvete. Ako kamila ne postane lav, tragač će biti uništen njihovom potragom. Uvek se u „usamljenoj pustinji [dogodi] druga metamorfoza, duh ovde postaje lav; želi da uhvati slobodu i bude gospodar u svojoj pustinji.“ Lav je „kralj zveri“. Lavlji duh kaže „hoću“ - i to je ceo zakon. Kamila postaje lav kada subjekt duhovne transformacije, otisnuvši se u pustinju ljudskog očekivanja, otkrije da je „Bog mrtav“ i pretpostavi da je sve dozvoljeno. U ovom trenutku pojedinac shvata da im ništa ne može zabraniti da stvaraju sopstvene vrednosti namećući svetu svoju vlastitu volju. Ali, u pustinji stvarnog, lav nailazi na zmaja, a „Ti ćeš“ svetluca na njegovoj koži. Zmaj je Ničeova slika društvenih normi. U fazi lava, subjekat duhovne transformacije mora da uključi zmaja u smrtnu borbu. Čovek treba da bude lav u duhu da bi pobedio zakon „Ti treba“ i potvrdio uslove svog procvata. Međutim, nema sreće u borbi sa zmajevima čitavog života. Da bi se desile tri metamorfoze, lav mora postati dete. Zrelost za Ničea znači ponovno otkrivanje ozbiljnosti koju je čovek imao kao dete u igri. Dečji duh je presudan za sreću, zdravlje i blagostanje. „Dete je“, kaže Niče, „nevinost i zaborav, novi početak, sport, samohodni točak, sveto da“ (Z, 55). Lav postaje dete kada pojedinac koji kaže „hoću“ prestane da afirmiše svoje vrednosti suprotno zakonu „Ti treba“, i umesto toga ih potvrđuje „za sport stvaranja: duh sada hoće svoju volju, sopstveni svet “(Z, 55). Život više nije reaktivna borba za pobedu drugih sila. Život je proslava svojih moći - neprekidni čin čiste afirmacije. Dečji duh poznaje životnu radost i nevinost večnog stvaranja. Kritika masovne kulture Fridrih Niče je imao pesimističan pogled na savremeno društvo i kulturu. Verovao je da su štampa i masovna kultura doveli do usklađenosti, doveli do osrednjosti, a nedostatak intelektualnog napretka doveo je do propadanja ljudske vrste. Po njegovom mišljenju, neki ljudi bi mogli da postanu superiorni pojedinci upotrebom snage volje. Izdizanjem iznad masovne kulture, te osobe će stvoriti viša, svetlija i zdravija ljudska bića.[83] Kritika hrišćanstva Niče je mnogo puta kritikovao hrišćanstvo. Kritikovao je potiskivanje ljudskih osobina, poput zavisti, koje hrišćanstvo želi da potisne u čoveku. Čovek krije svoju zavist, jer ga hrišćanstvo uči da potisne to osećanje, jer je po istom, zavist zlo osećanje. Verovao je da se zavist može upotrebiti kao vodič, i da treba prihvatiti ovu želju da bi se mogli ostvariti u potpunosti. Svaka osoba koja u nama izaziva zavist, jeste indikacija onoga šta bi mogli da postanemo jednog dana. Znao je da neće svi dobiti ono što žele, njegov život ga je tome naučio, ali je jednostavno insistirao na tome da prihvatimo naše prave želje, da se borimo za njih, a ako ne uspemo, bar znamo da smo pokušali. To je ono što Niče naziva natčovekom. U celom Novom Zavetu, postoji samo jedna osoba vredna poštovanja-Pontije Pilat.[84] Niče je prezirao hrišćanstvo, jer je hrišćanstvo štitilo ljude od njihove zavisti. Kako Niče kaže, hrišćanstvo se pojavilo u poznom dobu Rimskog carstva, u stomacima robova, kojima je nedostajala snaga da uzmu ono što zaista žele - pretvorili su njihovu nesposobnost u vrlinu. Ovo Niče naziva moral roba. Hrišćane je nazivao krdom, koji su želeli da uživaju mnogo toga, seks, dobru poziciju na poslu, kreativnost, viši intelektualni nivo, ali su previše nesposobni da to i postignu. Hrišćani su prezirali ono što nemaju, a žele, a vrednovali ono što imaju, a ne žele, tako da je seksualna nevinost postala čistost, slabost je postala dobrota, submisija ljudima koje mrzimo - poslušnost, a kako je Niče naziva, nesposobnost da se preduzme osveta je postala oproštaj. Hrišćanstvo je postala velika mašina za gorko poricanje sebe. Niče je prezirao alkohol i upoređivao njegovo dejstvo na ljude sa hrišćanstvom. Naime, i jedno i drugo su instrument za smanjenje bola, bežanje od realnosti, i jedno i drugo nas uveravaju da smo dobro onako kako trenutno jesmo, smanjujući našu želju da promenimo život na bolje. Niče je ponavljao kako se mora podneti ogromna patnja da bi se uradilo nešto dobro. Kako samo malo znate o ljudskoj sreći, vi ljudi što živite u komforu! Tajna srećnog i ispunjenog života je u tome da se živi opasno, gradite svoje gradove na ivicama Vezuva! Živite u sukobu sa sebi jednakima i sa sobom! Budite pljačkaši i razbojnici čim ne budete vladari i vlasnici, ljudi od znanja! Uskoro će proći vreme kada biste mogli biti zadovoljni da živite skriveno u šumi poput plahih jelena![85] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[86] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[86] O svojoj usamljenosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[86] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[87] Mladi Niče je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[86] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[88] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `Ljudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[86] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. Stoga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[86] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[89] Niče sa Lu Salome i Paulom Reeom. Slikano 1882. godine. Poslednjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[86] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[86] Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog. Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[90] Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života. Stil Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: „Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja“. On piše po nadahnuću i asocijacijama, „zadirkuje“ filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i „eksperimentalnom“ zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kirkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju, a više pokazuju, tj. saopštavaju. Ničeov `stil ispovedanja` više otežava nego što olakšava pristup njegovom delu.[91] Budući da dijalog ima subjektivnu dijalektiku koja potiskuje monolog, otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega „dijalektičare“ Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, „filozofira čekićem“, jer „nije čovek, već dinamit“. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo „do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova“. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot „učiteljevom“ pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i Spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove „ideje“ i Šopenhauerove „volje“. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do „večno vraćanje istog“, čija je suština „volja za moć“. Doduše, Fridrih Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata. Citati „Ono što nas ne ubije to nas ojača.“ „Onaj koji ima za šta da živi može podneti bilo šta.“ „Prava ljubav razmišlja o trenutku i o večnosti, ali nikada o trajanju.“ „Velike epohe našeg života su one kad se usuđujemo da svoje zlo prekrstimo u ono što je najbolje u nama.“ „Umetnost bez ljubavi, je ništa.“ „Nesrećni brakovi nastaju ne zbog nedostatka ljubavi, nego zbog nedostatka prijateljstva.“ „Najtiše reči donose buru. Misli koje dolaze nečujnog koraka, upravljaju svetom.“ „Žena je zagonetka čije je rešenje dete.“ „Naše mane su naš najbolji učitelj.“ „Došao sam da vam pomognem, a vi se žalite da ne želim sa vama da plačem.“ „U mržnji je strah.“ „Ne veruj onima koji mnogo govore o svojoj pravednosti.“ „Egoizam je srž plemenite osobe.“ „Nevidljivim nitima najčvršće smo povezani.“ „Strašno je na moru umreti od žeđi. Zar morate i vi svoju istinu tako zasoliti da ona više ni žeđ ne gasi.“ „Lakše se neke strasti sasvim odreći, nego u njoj biti umeren.“ „Svako poseduje upravo onoliko sujete koliko mu nedostaje razuma.“ „Ako čovek svakog dana stoji na ivici i gleda u provaliju, jednog dana će i provalija pogledati u njega.“ „Svako ljudsko biće koje ne želi biti deo masa treba samo da prestane sebi da olakšava stvari. Neka samo prati svoju svest, koja ga poziva: Budi ono što jesi! Sve što sada činiš, misliš, želiš, sve to nisi ti.“ „Svaka mlada duša čuje ovaj zov danju i noću i ježi se sa uzbuđenjem predosećaja tog stepena sreće koje su večnosti pripremile za one koji razmišljaju o sopstvenom istinskom oslobođenju. Ne postoji način da se pomogne bilo kojoj duši da postigne ovu sreću, sve dok je okovana lancima javnog mnjenja i straha.“ „Niko ne može sagraditi mostove na kojima ćeš ti, samo ti, preći reku života. Možda postoje bezbroj staza i mostova i polubogova koji bi te preneli preko; ali samo po cenu zaloge i odricanja sebe. Postoji jedna staza na svetu koju niko ne može preći osim tebe. Gde ona vodi? Ne pitaj, kreni!“ „Tvoji pravi vaspitači i mentori otkriće ti originalni smisao i osnovnu građu tvog bića, nešto što nije na kraju podložno obrazovanju ili vaspitanju od strane drugih, ali je uvek teško pristupiti mu, nešto vezano i nepokretno; tvoji vaspitači ne mogu ići dalje, i biti tvoji osloboditelji. I to je tajna svake istinske kulture: ona nam se ne prikazuje sa veštačkim ekstremitetima, voštanim nosevima, noseći naočare – da nam za takve darove ostavlja varljivu sliku obrazovanja. Ona je oslobađajuća, vadi korove, uklanja kamenčiće, rasterujući štetočine koji bi nagrizale nežni koren i izdanak biljke; ona je izliv svetla i topline, nežno kapljanje noćne kiše…“ „Možda postoje načini pronalaženja sebe, budeći se iz anestezije u koju smo uobičajeno sakriveni kao da smo u mračnom oblaku – ali ja ne znam za bolji od onog koji reflektuju vaspitači i mentori.“ „Najbolji način da se svaki dan započne dobro, jeste, da pri buđenju mislite ne biste li tog dana barem jednog čoveka mogli obradovati.“ „Čuvajte se pljuvanja protiv vetra!“ „Najgore nas savijaju i muče nevidljive ruke.“ „Ćutnja je gora; sve prećutane istine postanu otrovne.“ „Zaklinjem vas, braćo moja, ostajte verni zemlji i ne verujte onima koji vam govore o vanzemaljskim nadama! Trovatelji su to, znali oni ili ne znali.“ „Ako želite da imate prijatelja, morate i za njega voditi rat: a da bi se vodio rat, mora se znati biti neprijatelj.“ „Cenim onoga ko živi da bi učio.“ Dela 1872. Rođenje tragedije (Die Geburt der Tragödie aus dem Geiste der Musik) 1873. (David Strauss: der Bekenner und der Schriftsteller) 1874. O koristi i šteti istorije za život (Vom Nutzen und Nachtheil der Historie für das Leben) 1874. Šopenhauer kao učitelj (Schopenhauer als Erzieher) 1876. Rihard Vagner u Bajrojtu (Richard Wagner in Bayreuth) 1878. Ljudski, suviše ljudski (Menschliches, Allzumenschliches, Ein Buch für freie Geister) 1881. Zora (Morgenröte. Gedanken über die moralischen Vorurteile) 1882. Vesela nauka (Die fröhliche Wissenschaft) 1885. Tako je govorio Zaratustra, Knjiga za sve i ni za koga (Also Sprach Zarathustra, Ein Buch für Alle und Keinen) 1886. S one strane Dobra i Zla (Jenseits von Gut und Böse. Vorspiel einer Philosophie der Zukunft) 1887. Genealogija morala (Zur Genealogie der Moral, Eine Streitschrift) 1888. Slučaj Vagner (Der Fall Wagner, Ein Musikanten-Problem) 1888. Sumrak idola (Götzen-Dämmerung, oder Wie man mit dem Hammer philosophiert) 1888. Antihrist, Prokleto hrišćanstvo (Der Antichrist. Fluch auf das Christentum) 1888. Eno čoveka, kako čovek postaje ono šta jeste (Ecce Homo, Wie man wird, was man ist) 1888. Niče kontra Vagner (Nietzsche contra Wagner, Aktenstücke eines Psychologen) 1910. Volja za moć, posmrtno, (Der Wille zur Macht)