Opis O autoru Dodatne informacije Sami naziv knjige Logos, simvol, ikona govori nam o dugogodišnjem naučnom i pedagoškom radu episkopa Jovana Purića i njegovom svestranom istraživanju na polju bogoslovlja, hrišćanske kulture i umetnosti. Prvi i drugi deo knjige napisani su sa namerom da se izloži biblijska teologija Ovaploćenja, svakako, iz vizure otačke teologije, dok je treći deo pisan kao izlaganje patrističkog učenja, utemeljenog, zasigurno, u biblijskoj teologiji. Sinteza biblijske i patrističke misli vidljiva je kroz celu knjigu, dok navedenu literature u Bibliografiji, sačinjavaju ključna dela za izučavanje hrišćanske kulture. Prof. dr Mirko Tomasović Епископ Јован (Пурић), у свету Младен, родио се од оца Радосава и мајке Зоре (девојачко Бранковић), у Мијачима код Ваљева 24. маја / 6. јуна 1965. године. Богословско образовање је стицао у Београду, Петрограду и Источном Сарајеву. Епископ Јован (Пурић) 12. новембра 2009. године на Филозофском факултету – Пале, Источно Сарајево, одбранио је докторску дисертацију Философија васпитања Св. Јована Златоуста. Вишедеценијски рад у црквеној просвети крунисао је на Академији Српске Православне Цркве за уметност и консервацију у Београду, где је 2013. године изабран за редовног професора на катедри Теологија иконе. Од 2013. године предавач је на мастер студијама: Химнографска (иконографска) егзегеза Светог Писма на Православном Богословском факултету Универзитета у Београду. Владика Јован има и више научних радова од значаја за развој библистике и иконологије и уопште богословске науке објављених у водећим домаћим часописима, са рецензијама, поседује оригинално стручно остварења, односно пројекте Света Литургија (књига + 2 ДВД-ја) и серијал докумeнтарних епизода под називом Икона реализован према књизи Људско лице Бога, а затим и неколико студија, које промовишу оригинални ерминевтички метод приликом ишчитавања Светог Писма уз помоћ химнографије и иконографије. Сценариста је Богослужбеног водича (интернет верзија). Такође, руководио је научним пројектима. Има и два објављена уџбеника из предмета Свето Писмо и иконологија (II година оба студијска програма) и Агиологија са химнографијом (III година оба студијска програма), као и три монографије, објављене 2009. године, о личности и богословљу Светог Јована Златоуста на српски језик (објављена су три тома), практикум за Иконологију под називом Имена и натписи на иконама, и више радова саопштених на међународним или домаћим научним скуповима који су сабрани у зборницима. Књиге 1. Апостоли Христови, Цетиње 2016. 2. Бог се јави у телу, Београд–Ниш 2014. 3. Богословље и педагогика Св. Јована Златоустог (у три књиге), Београд 2011. 4. Богословске основе педагогије Св. Јована Златоустог, Православни Богословски факултет „Св. Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву – Фоча и манастир Острог, 2009. 5. Богослужење и васпитање по Св. Јовану Златоустом, Београд 2009. 6. Глас пастира из Острога, Подгорица 2007. 7. Еколошке теме, Манастир Хиландар 2013. 8. Икона и химна Богородици, Нови Сад 2012. 9. Икона Христа, Београд–Ниш 2011. 10. Лепота и радост празника I–II, Задужбина Хиландара 2016. 11. Литургија, Београд 2010. (два издања). 12. Литургија и савремени свет, Београд 2011. 13. Људско лице Бога, Београд 2010. 14. На острошким стазама, Београд 2011. 15. Острошки источник, Цетиње 2004. (три издања). 16. Острошки трослов – изабране беседе 2008–2010, Манастир Острог 2011. 17. Празничне иконе, Ниш–Београд 2013. 18. Руковети из богословља, Београд 2007/2008. (три издања). 19. Света Служба (у три књиге), Нови Сад 2007. (два издања). 20. Символ – кључ Тајне, Београд–Ниш 2015. 21. Словесна служба острошка, Нови Сад 2008. 22. Учитељи пута који води у живот – од Св. Саве до старца Никанора Хиландарца, Манастир Острог 2011. 23. Философија васпитања Св. Јована Златоустог – увод у богословље Св. Јована Златоустог, Врњци 2010–2012. (издање на немачком и на енглеском језику). 24. Философија васпитања у делу Св. Јована Златоустог, Београд 2009. 25. Цртице из дневника о икони, (у припреми). Зборници радова 1. Богочовек Христос – Алфа и Омега, 2011–2017. (у припреми). 2. Икона и духовност, зборник радова 2006–2011, Краљево 2011. 3. Лествица тајноводственог путовања, зборник радова 1984–2004, Тврдош–Цетиње–Врњци 2004. (пет издања). 4. О човечности и нечовечности, (у припреми). 5. Служење Богу – средиште живота, (у припреми). Приредио 1. Бичков, Виктор Васиљевич, Естетика отаца цркве, Београд 2010. 2. Болотов, Василије Васиљевич, Историја древне Цркве, Краљево 2006. 3. Евдокимов, Павле, Уметност иконе, Београд 2009. 4. О педагогији (Шестов...), (у припреми). 5. Патријарх Павле, Одговори на питања вере и живота, Београд 2010. 6. Симић, Прибислав, Азбучник Октоиха, Београд 2006. 7. Славе – рецензија едиције. 8. Храм и уметност, Београд 2013. 9. Хришћанска култура, (у припреми). 10. Чудесна исцељења и јављања Светог Василија Острошког, 2002–2010. Уредник мултимедијалних издања 1. Икона, 2011. 2. Константиново наслеђе, 2013. 3. Литургија, 2009. Сва три мултимедијална издања се преводе на енглески, руски, бугарски, грчки и румунски језик. Уџбеници 1. Агиологија са химнографијом, Београд 2010. 2. Библијске и богословске основе спасења, Београд 2013. 3. Имена и натписи на иконама, Београд 2010. 4. Руковети из богословља, Београд 2007. 5. Сотириологија, Ниш 2013. 6. Христологија, Ниш 2012. Пројекти 1. Библијске теме у средњовековној култури. 2. Велики празници у 14 књига. 3. Лепота ће спасити свет (у припреми). 4. Превод са грчког Св. Јована Златоустог. 5. Св. Јован Златоусти у српској духовности и култури. Težina 0,5 кг Dimenzije 135 × 225 × 3 cm Godina izdanja 2018 Pismo ćirilica Povez mek Broj stranica 314 ISBN 978-86-6263-193-0 Dimenzije 135x225

Naslov Experimentum mundi : pitanje-kategorije izvlačenja i saznavanja-praksa / Ernst Bloh ; prevela Olga Kostrešević Vrsta/sadržaj type of material knjiga Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1980 (Subotica : Birografika) Ostali autori Kostrešević, Olga Kučinar, Zdravko, 1938- Fizički opis 270 str. ; 20 cm Zbirka Sazvežđa ; 68 Napomene Predgovor: Experimentum mundi - njegovo mesto u Blohovoj filozofiji / Zdravko Kučinar: str. 9-19. ISBN (Broš.) Predmetne odrednice Gnoseologija Ernst Bloh (nem. Ernst Bloch; Ludvigshafen, 8. jul 1885 — Tibingen, 4. avgust 1977) je bio nemački filozof, osnivač filozofije utopizma. Predmet Blohovih istraživanja bila je nada u utopijski bolji svet. Dela: Duh utopije Subjekt-objekt Nasljeđe ovog vremena Tomas Minzer kao teolog revolucije Sloboda i poredak Avicena i Aristotelova ljevica Princip nade Tragovi Ateizam u hrišćanstvu Tubingenski uvod u filozofiju

Izdavač: BIGZ Biblioteka Meridijani Prevod i pogovor: Mirjana Vukmirović Povez: tvrd sa omotom Broj strana: 330 + 378 Obrisi tečnosti na omotnicama (na jednoj iznutra zapisani neki brojevi telefona). Po obodu malo požutele (kod druge knjige i sa obrisima tečnosti), sve ostalo OK. S A D R Ž A J: STAROST POSMATRANA SPOLJA 1. Starost i biologija 2. Podaci koje pruža etnologija 3. Starost u istorijskimm društvima 4. Starost u današnjim društvima BIĆE U SVETU 5. Otkrivanje i prihvatanje starosti. Životno iskustvo tela 6. Vreme, aktivnost, istorija 7. Starost i svakidašnji život 8. Nekoliko primera starosti DODACI - Stogodišnjaci - R. E. Berdžer: Ko se bavi starim osobama? - Sudbina starih radnika u socijalističkim zemljama - Nekoliko statističkih podataka o polnosti starih osoba (K-139)

U dobrom stanju Filozofski spisi / Marko Tulije Ciceron ; preveli Branko Gavela, Vasilije Tomović Vrsta građe knjiga Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1987 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1987 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 337 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Gavela, Branko, 1914-1994 = Gavela, Branko, 1914-1994 Tomović, Vasilije = Tomović, Vasilije Zbirka Antička književnost Prevod dela: 1. Laelius vel de amicitia ; 2. Cato Maior de senectute ; 3. De officiis ; 4. Somnius Scipionis Tiraž 10.000. Str. 7-15: O Ciceronu / Branko B. Gavela Napomene: str. 275-[338]. Predmetne odrednice Ciceron, Marko Tulije, 106-43 pre n. e. Lelije, Gaj, oko 235 pre n. e. Katon, Marko Porcije, st., 234-149 pre n. e. Atik, Tit Pomponije, 109-32 pre n. e. Cicero, Marcus Tullius, 106pne-43pne

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Laozi (takođe poznat kao Lao Cu ili Lao Ce;[1] kin: 老子; pin: Lǎozǐ: doslovno Stari Učitelj; 6. ili 5. vek p. n. e. — oko 531. p. n. e.) bio je stari kineski filozof i pisac. On je ugledan autor Knjige puta i vrline,[2] osnivač filozofskog taoizma i božanstva u verskom taoizmu i tradicionalnim kineskim religijama.[3] Prema delu Povesni zapisi, živeo je kao pustinjak i učitelj.[4] Laozi je tema mnogih kineskih predaja. Religijski daoizam ga poštuje kao božanstvo. Ime Smatra se da je Laoziovo prezime bilo Li (李, pinjin: Lǐ), lično ime Er (耳, pinjin: Ěr, bukv. uvo), a nadimak Bo Jang (伯阳, pinjin: Bó Yáng). Njegovo posthumno ime bilo je Dan (聃, pinjin: Dān). Ime Laozi je zapravo počasna titula: Lao (老, pinjin: Lǎo) znači stari, a titula Ce (子, pinjin: zǐ) se dodavala u znak poštovanja uz prezime velikih učitelja (npr. Kung Ce, Meng Ce, Džuang Ce, Gung-sun Lung Ce i dr.) tako da se titula Laozi može okvirno prevesti kao stari učitelj. Laozi je poznat i pod sledećim imenima: Stari Dan (老聃) Stari plemeniti gospodin (老君, pinjin: Lǎo Jūn) Stari plemeniti gospodin Li (李老君, pinjin: Lǐ Lǎo Jūn) Krajnja uzvišenost ili Preuzvišeni plemeniti gospodin (太上老君, pinjin: Tàishàng Lǎo Jūn) Pod poslednjim je imenom prihvaćen kao najviše daoističko božanstvo sa nebesa Uzvišene čistote. Konfučije ili Konfucije[1] (tradicionalno: 28. 9. 551. – 4. 3. 479. pre nove ere) kineski filozof i socijalni reformator čija su učenja bila i ostala veoma značajna širom istočne Azije. Bio je jedan od prvih privatnih učitelja u kineskoj istoriji. Najznačajniji je njegov etički sistem vrednosti, koji je bio temelj kineske državnosti i socijalne misli tokom celog feudalnog perioda. Sa razvojem feudalizma tokom Han dinastije u Kini njegova je filozofija instrumentalizovana u cilju učvršćivanja carske vlasti. Čuang Ce (kin. 莊子) je bio kineski filozof koji je živeo približno u 4. veku p. n. e. Smatra se jednim od velikih učitelja taoizma, a njegovo ima znači „učitelj Čuang“. Čuang Ce je govorio da je civilizacija iskvarila ljudska srca i uništila harmoniju čoveka i kosmosa. On je, slično ranim taoistima zagovarao život u skladu sa prirodom. Poput Lao Cea, smatrao je idealan život onaj u jedinstvu sa taom. Ovo se može postići jedino čistog, praznog srca, što je Čuang Ce nazivao „izgladnjivanjem srca“.[1] Čuang Ce je čvrsto verovao da život i smrt nisu ništa drugo do različiti stupnjevi kosmičke transformacije i da ne treba da se oduševljavamo životom, niti da strahujemo od smrti, već da ih jednostavno prihvatimo kao različite korake velikog Puta.[1] Biografija Čuang Ce je živeo u periodu zaraćenih država, kako se naziva razdoblje kineske istorije od 475. do 223. godine p. n. e. Pretpostavlja se da je živeo u 4. veku p. n. e., otprilike između 370. i 300. godine p. n. e. Bio je rodom iz grada Meng (蒙城), u državi Song (današnja provincija Henan).[2] U to vreme na teritoriji Kine je postojalo 7 manjih država, koje su često ratovale jedne s drugima. U tom razdoblju se razvio velik broj filozofskih učenja, pa se to vreme još nazivalo i „razdobljem sto škola“. Čuang Ce je bio savremenik Mencija i prijatelj Huj Šija.[2] Živeo je povučenim životom, ali je ipak bio čuven po svojim idejama i spisima. Pripoveda se da je kralj Vej iz Č`ua, čuvši za njega, poslao glasnike s darovima da ga pozovu na njegov dvor, obećavajući da će ga postaviti za glavnog ministra. Čuang Ce se, međutim, samo nasmejao i rekao im: Odlazite, ne prljajte me... Više volim da uživam u svojoj slobodnoj volji.[3] Kada je umrla Čuang-ceova žena, njegov prijatelj Hui Si je krenuo da mu izrazi saučešće. Nađe ga kako sedi na podu, peva i bubnja po zdeli. Kad ga je upitao zar ne oseća žalost prema pokojnoj ženi, Čuang Ce mu reče: Kada je umrla, bio sam jako žalostan. Potom sam razmislio polazeći od samog početka, u kome ona nije imala ni život, ni oblik, pa čak ni svojstva. Bila je deo velike bezobličnosti. Zatim se promenila, poprimivši svojstva, pa oblik i onda život. Sada se ponovno menja i prelazi u smrt. Ove promene su jednake sledu četiri godišnja doba, proleća, leta, jeseni i zime. Sada ona počiva u velikoj kući svemira. Da idem naokolo plačući i naričući, ponašao bih se kao čovek koji ne shvata nužnost zbivanja. Zato sam prestao.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Obično se misli da je smisao polne ljubavi u održavanju vrste, čemu ona služi kao sredstvo. Ja držim da je takvo shvatanje pogrešno – ne samo na osnovu nekakvih idealnih pretpostavki, već, pre svega, na osnovu prirodno-istorijskih činjenica. Da je razmnožavanje živih bića moguće bez polne ljubavi jasno je već iz same činjenice da se ono vrši i bez podele na polove. Znatan broj organizama, kako biljnog tako i životinjskog sveta, razmnožava se bespolnim putem: deobom, pupljenjem, pomoću spora, vegetativno. Istina, viši oblici oba organska sveta se razmnožavaju polnim putem. Međutim, organizmi koji se razmnožavaju na ovakav način, kako biljni tako, donekle, i životinjski, mogs se, prvo, razmnožavati i bespolnim putem (kalemljenje kod biljaka, partenogeneza kod viših insekata), a drugo, ako to ostavimo po strani i prihvatimo kao opšte pravilo da se vici organizmi razmnožavaju pomoću polnog akta, onda moramo zaključiti da taj polni faktor nije povezan sa razmnožavanjem uopšte (ono se može vršiti i bez njega), već sa razmnožavanjem viših organizama. Prema tome, smisao polne difersncijacije (i polne ljubavi) nikako ne treba tražiti u ideji života vrste i njenog razmnožavanja, već samo u ideji višeg organizma.... Vladimir Sergejevič Solovjov[1] (rus. Влади́мир Серге́евич Соловьёв; Moskva, 28. januar 1853 — Uzkoje, 30. avgust 1900) bio je ruski filozof, teolog, pesnik, pisac pamfleta i književni kritičar, koji je igrao značajnu ulogu u razvoju ruske filozofije i poezije s kraja 19. i duhovnog preporoda s početka 20. veka. Vladimir Sergejevič Solovjov, sin istoričara Sergeja Mihajloviča Solovjova, rođen je u Moskvi, 28. januara 1853.[2] Njegova majka, Poliksena Vladimirovna, bila je poljskog porekla, i među njenim precima bio je mislilac Grigorij Skovoroda.[3] U svojim tinejdžerskim danim Solovjov se odrekao pravoslavlja zarad nihilizma, ali je kasnije njegovo neodobravanje pozitivizma[4] viđeno kao izražavanje stavova u skladu sa stavovima pravoslavne crkve.[4] U svom delu „Kriza zapadne filozofije: Protiv pozitivizma“ Solovjov je kritikovao pozitivističko odbijanje Aristotelovog esencijalizma, odnosno filozofskog realizma. Pozitivizam, prema Solovjovu, samo potvrđuje pojavu nekog objekta, negirajući intuitivnu realnost koju ljudi doživljavaju kao deo svoje svesti.[4] Vladimir Solovjov postao je prijatelj i poverenik Fjodora Dostojevskog. Suprotno od stavova Dostojevskog, Solovjov je bio naklonjen rimokatoličkoj crkvi. On se zalagao za ukidanje raskola (ekumenizam, sobornost) između pravoslavne i katoličke crkve - eventualno, „sa etičke i socijalne tačke gledišta“,[5] spajajući sve u katolicizam.[6] Solovjov se nikada nije ženio, niti je imao decu, ali, vodio je idealizovane odnose, koje je ovekovečio u svojoj duhovnoj ljubavnoj poeziji, uključujući dve žene po imenu Sofija.[7] Odbacio je tvrdnje mistične Ane Šmit, koja je tvrdila da je njegov božanski partner.[8] Solovjov je umro kao siromašni beskućnik 1900. godine, ostavljajući svog brata Mihajla Sergejeviča i nekoliko kolega da brane njegovo intelektualno nasleđe. Uticaj Široko je rasprostranjeno mišljenje da je Solovjov bio glavna inspiracija za Dostojevskog za likove Aljoše i Ivana Karamazova u delu Braća Karamazovi.[9] Uticaj Solovjova se takođe može videti u delima simbolista i neoidealista kasnije ruske sovjetske ere. Njegova knjiga „Smisao ljubavi“ može se posmatrati kao jedan od filozofskih izvora Tolstojeve „Krojcerove sonate“ (1889). Ovo je takođe delo u kome je uveo pojam “sizigi” da bi označio “bliski savez”. Solovjov je uticao na religioznu filozofiju Nikolaja Berđajeva, Sergeja Bulgakova, Florenskog, Franka, na ideje Rudolfa Štajnera i poeziju i teoriju ruskih simbolista, odnosno Belija, Bloka i drugih.

Individualism: Man in Modern Society Introduction, by R. Gross and P. Osterman.--The role of individuality, by B. Russell.--Individuality and its limits, by J. W. Gardner.--Self-reliance, by R. W. Emerson.--American individualism in the twentieth century, by D. M. Potter.--Individualism reconsidered, by D. Riesman.--One-dimensional man, by H. Marcuse.--Black manhood, by W. H. Grier and P. M. Cobbs.--The individual and technocracy, by J. K. Galbraith.--Schooling and the individual, by E. Z. Friedenberg.--Individualism in suburbia, by W. H. Whyte, Jr.--The individual at bay, by V. Packard.--Women`s liberation, by V. Gornick.--Modern economic realities and individualism, by P. A. Samuelson.--Individualism and the communes, by W. B. Hedgepeth.--From the `Port Huron statement,` by Students for a Democratic Society.--Channeling, by the Selective Service.--Power and the individual, by R. N. Goodwin.--Decentralization, by P. Goodman.--Freedom and democracy, by E. Fromm dobro očuvana LOK.4

Iza kulisa - Božje stvaranje ili evolucija Branislav A. Kević udzbenički format 564 strane ima pisanja i podvlačenja na oko 10ak strana grafitnom olovkom, očuvana ocena 4 Živimo u svetu kontraverzi i različitih paradoksalnih verovanja i nametnutih ubeđenja od `autorativnih` izvora. Bez obzira koliko mi želeli ili verovali da su naši zaključci o svetu i pojavama oko nas zasnovani na nepobitnim dokazima, većina naših životnih „stavova“ je bazirana na neproverenim zaključcima drugih, pristrasnim pretpostavkama i prividnim aksiomima. Pored tih stranih uticaja čovek i sam doprinosi iluzornim ubeđenjima. Mnoge „stvarnosti“ oko nas su nametnute i pod baražom vizuelnih, verbalnih ili pisanih sugestija, gde većina ljudi, nemajući ni vremena ni mogućnosti za verifikaciju tih informacija, prihvata ih kao istinite i objektivne. Tako su vremenom stvaraju klišei razmišljanja i zaključaka koji su naročito u oblasti nauke dobili oreol nepogrešivosti, koja pod plaštom naučne objektivnosti usmerava ljude na stranputice njihovih materijalističkih gledišta, zatvarajući vrata za najdragocenija i najvažnija pitanja života.

Veoma dobro očuvano, kao NOVO. Ovih nekoliko Platonovih dijaloga, koji se ovde pojavljuju po prvi put ili iznova u našem prevodu, stoje u senci njegovih velikih, osnovnih dela. No, to nikako ne znači da su ovi dijalozi bez umetničke čari i bez filosofske vrednosti. Kao u ostalim Platonovim delima oboje, i ono estetsko i ono umno (noetsko), izviru iz istog: iz Sokratove ličnosti i iz suprotstavljanja Sokrata i njegovih sagovornika koji tek u tom suprotstavljanju eventualno mogu dobiti određenost Sokratovog postojanja-u-istini. Tako nam se ovde kroz razgovor pojavljuju konkretni likovi dečakâ Teaga, Harmida i Lisida, uvaženih atenskih građana Laheta i Nikije, proroka Eutifrona i sofistâ Eutidema, Dionisodora i Hipije, uz mnoštvo drugih sporednih jednako majstorski ocrtanih u nekoliko poteza. Autentičnost ovih dijaloga uglavnom nije osporavana i već u Antici nalazimo svedočanstva o Platonovom autorstvu. Jedino su Teag i, u manjoj meri, Hipija Veći bili osporavani kao Platonova dela. S A D R Ž A J: 1. Teag 2. Harmid 3. Lahet 4. Lisid 5. Eutifron 6. Euthidem 7. Hipija Veći

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branislav Petronijević (Sovljak kod Uba, 25. mart/6. april 1875 — Beograd, 4. mart 1954) bio je srpski filozof, akademik. Unuk protojereja Petronija Jeremića, po kome je prezime Petronijević dobio njegov otac, bogoslov, koji nije bio sveštenik. Branislav Petronijević je završio Valjevsku gimnaziju u Valjevu. U svojoj 19. godini života odlazi u Beč na studije medicine, ne toliko zbog tog studija koliko zbog mogućnosti da se posveti studijama filozofije. Doktorski rad uspešno je odbranio 1898. godine. Iste godine postavljen je za učitelja jezika u Trećoj beogradskoj gimnaziji, gde istovremeno predaje i filozofsku propedevtiku. Krajem te godine postavljen je za docenta Velike škole, a već naredne, 1899. godine, postaje vanredni profesor. Godine 1903. postavljen je za redovnog profesora Velike škole, a kada je ova prerasla u Univerzitet opet postaje vanredni profesor, da bi 1919. godine bio izabran za redovnog profesora. Godine 1921. Petronijević postaje redovan član Srpske kraljevske akademije. Proglašen je za najvažniju ličnost valjevskog kraja svih vremena. Uneo je 52 novine u naučni svet. Bista Branislava Petronijevića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Filozofski rječnik Hajnrih Šmit ( 18. decembar 1874 . Hojbah , Tiringija — Jena , 2. maj 1935 ) je bio nemački arhivista i filozof. Hajnrih Šmit je pohađao učiteljski koledž u Hildburghauzenu od 1890. do 1894. godine i u početku je radio kao nastavnik u osnovnoj školi. Godine 1897. preselio se u Jenu radi naučnog usavršavanja. Od 1899. je tamo studirao prirodne nauke uz finansijsku podršku Ernsta Hekela i postao njegov privatni sekretar 1900. godine. Pošto Šmit nije imao Abitur, Hekel ga je poslao u Cirih kod svog bivšeg studenta Arnolda Langa, gde je doktorirao 1904. godine. phil. doktorirao. Od 1912. bio je arhivar u filetskom arhivu, a od 1916. rukovodio je Hekelovim arhivom. Godine 1918. Šmit je objavio svoju istoriju teorije razvoja. Šmit opisuje svog „poštovanog gospodara i prijatelja, ... Ernsta Hekela“ kao intelektualnog začetnika.[1] On na dobrih 540 stranica sastavlja citatno bogat sinopsis razvojnih pogleda pojedinih, pretežno naučnih disciplina od njihovih početaka do danas. Počinje istorijom koncepta razvoja u filozofiji i završava se prikazom inkarnacije (antropogeneze) od pne. a. paleološka tačka gledišta; evaluativni ili na neki drugi način distinktivni rasno-biološki aspekt nije izražen kod Šmita u ovom trenutku.[2] Godine 1919. dobio je zvanje profesora. Nakon Hekelove smrti 1919. godine, Šmit je postao njegov egzekutor; od 1920. do smrti bio je direktor kuće Ernst Hekel, koja je 1945. bila povezana sa Univerzitetom Fridrih Šiler u Jeni. Kao i Hekel, Šmit je bio član Deutscher Monistenbund-a. Od 1919. do 1920. bio je njen predsednik i sve do svoje smrti 1935. godine uporni pristalica Hekelovog monizma i njegovog tumačenja Darvinove teorije evolucije. Bio je i urednik `Monističkog mesečnika`. Nakon što su ovaj časopis zabranili nacionalsocijalisti 1933. godine, Šmit je osnovao časopis „Priroda i duh, mesečna izdanja za nauku, pogled na svet i svetski dizajn“. U godinama ubrzo nakon Hekelove smrti, obezbeđenje arhive i obrada njegove imovine bili su u fokusu njegovog rada, sve do 1933. godine, a posebno nakon toga, ideološka i politička pitanja su sve više dobijala prioritet. Šmitov osnovni stav, koji je ranije bio više socijaldemokratski, sve je više ustupao mesto radikalno nacionalističkom.[3] U tom kontekstu, on je pribegao delimično rasističkim i nacionalističkim argumentima, koji su po svojoj radikalnosti daleko nadmašili mišljenja njegovih kolega Ludviga Platea ili Hansa F. K. Gintera.[4] Njegov pokušaj da redizajnira ili reinterpretira kuću Ernsta Hekela i Hekela kao ličnosti u nacionalsocijalističkom smislu na kraju je propao.[4] Samo zaobilaznim putem časopisa „Natur und Geist“ jedna od njegovih publikacija, koja je u monističkoj tradiciji, komentariše „standardni rad o ljudskom nasleđu i rasnoj higijeni“ Ervina Baura, Eugena Fišera i Frica Lenca....

Naslov: POSTHUMANO [Posthuman] Autor: Rozi Brajdoti [Rosi Braidotti] Izdavač: FAkultet za medije i komunikacije Edicija: Philoxenia Prevod s engleskog: Mirjana Stošić Grafičko oblikovanje: Borut Vild Obim: 282 strane Format: 13 x 22 cm Povez: broširan Knjiga Rozi Brajdoti predstavlja kompleksni vodič kroz posthumano doba. Ova značajna studija, bez namere da ukaže na gotove ciljeve, upućuje na moguće mnoštvene pravce mišljenja koji zahtevaju spoj „kritičkog otpora i kreativnih alternativa”, kako bi se razmatrala savremena, globalno povezana i tehnološki posredovana, društva. Rozi Brajdoti gradi teorijsku kompoziciju „posthumanog” razmatrajući složene perspektive Života „s one strane” Sopstva, vrsta, smrti i teorije. Knjigu otvaraju četiri „vinjete”, odnosno, četiri „primera kontradikcija koje nudi naše posthumano istorijsko stanje”, te u nastavku ostaju niti vodilje koje upućuju na nenaturalističku strukturu posthumanog subjekta. Četvorostruka kontrapunktna kompozicija u teorijskom radu Rozi Brajdoti izrasta u svojevrsno nadigravanje sa imitativnom, kanonizovanom i homogenizovanom idejom „Čoveka“. SADRŽAJ: 1. Posthumanizam: Život s one strane Sopstva 43 2. Postantropocentrizam: Život s one strane vrsta 87 3. Nehumano: Život s one strane smrti 139 4. Posthumana humanistika: Život s one strane teorije 179 ******************************************************* filozofija, telo, feminizam, veštačka inteligencija, proteza, kapitalizam, individua

Opis Ova knjiga predstavlja dragocen izvor za tumačenje zasnovanosti Jerotićeve posebne religiozno-filozofske misli. U knjizi se nalaze učenja sledećih značajnih ruskih mislioca: Vladimira Solovjeva, Dostojevskog, Nikolaja Berđajeva, Vasilija Rozanova, Pavla Evdekimova, Nikolaja Fjodoreva, Dmitrija Mereškovskog i dr. „Sumnja je plod samo kao prelazna i prolazna faza u razvoju ličnosti, ali često, nažalost, naročito na ovom olujnom i trusnom tlu, na kome se sumnjalo u sve i svakoga, ona ostane trajna i neizmenjiva sumorna božica, pratilja našeg bića“. Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice „Dr Dragiša Mišović“. Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu. Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije. Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka. Akademik Vladeta Jerotić preminuo je 4. septembra 2018.godine u Beogradu.

Izdavač: Grafos, Beograd Biblioteka Horizonti, kolo IX, knjiga 1 Prevod: Slobodan U. Blagojević Povez: mek Broj strana: 227 Veoma dobro očuvana. Ovih nekoliko Platonovih dijaloga, koji se ovde pojavljuju po prvi put ili iznova u našem prevodu, stoje u senci njegovih velikih, osnovnih dela. No, to nikako ne znači da su ovi dijalozi bez umetničke čari i bez filosofske vrednosti. Kao u ostalim Platonovim delima oboje, i ono estetsko i ono umno (noetsko), izviru iz istog: iz Sokratove ličnosti i iz suprotstavljanja Sokrata i njegovih sagovornika koji tek u tom suprotstavljanju eventualno mogu dobiti određenost Sokratovog postojanja-u-istini. Tako nam se ovde kroz razgovor pojavljuju konkretni likovi dečakâ Teaga, Harmida i Lisida, uvaženih atenskih građana Laheta i Nikije, proroka Eutifrona i sofistâ Eutidema, Dionisodora i Hipije, uz mnoštvo drugih sporednih jednako majstorski ocrtanih u nekoliko poteza. Autentičnost ovih dijaloga uglavnom nije osporavana i već u Antici nalazimo svedočanstva o Platonovom autorstvu. Jedino su Teag i, u manjoj meri, Hipija Veći bili osporavani kao Platonova dela. S A D R Ž A J: 1. Teag 2. Harmid 3. Lahet 4. Lisid 5. Eutifron 6. Euthidem 7. Hipija Veći (K-97)

Tajne sveta: Popularne studije o monističkoj filozofiji / Ernst Hekel Beograd 1925. Mek povez, ćirilica, neokrojen tabak, VIII + 317 strana. Knjiga je odlično očuvana. R4 Ove studije o Monističkoj Filosofiji namenjene su obrazovanim ljudima sviju staleža, koji misle i predano teže istini. Kao osobita oznaka devetnaestog veka jeste živa težnja za saznanjem istine u najširim krugovima. To se s jedne strane objašnjava ogromnim progresom pravog prirodnog saznanja u ovom najznačajnijem odseku ljudske istorije, a s druge, očevidnom protivrečnošću, do koje je ono dospelo prema naučnoj tradiciji vanprirodnog „otkrovenja, “ i najposle, srazmernim rasprostiranjem i pojačavanjem umnih potreba za razumevanje bezbroj novo otkrivenih činjenica, za jasno saznanje njihovih uzroka. Iz predgovora Sadržaj: I. ANTROPOLOŠKI DEO: ČOVEK. 1. Tajne sveta 2. Građa našega tela 3. Naš život 4. Istorija naše klice 5. Istorija našega porekla II. Psihološki Deo: DUŠA. 6. Suština duše 7. Stupnjevi duše 8. Ontogeneza duše 9. Filogeneza duše 10. Svest duše 11. Besmrtnost duše III. KOSMOLOŠKI DEO: SVET. 12. Zakon o supstinciji 13. Istorija razvića sveta 14. Jedinstvo u prirodi 15. Bog i svet IV. TEOLOŠKI DEO: BOG. 16. Znanje i vera 17. Nauka i hrišćanstvo 18, Naša monistička religija 19. Naša monistička Etika 20. Rešenje tajni sveta Zaključak Anti Kant Teorija saznanja

Nikolaj Berđajev – O čovekovom ropstvu i slobodi SADRŽAJ UMESTO PREDGOVORA Ο protivrečnostima u mom mišljenju I 1. Ličnost 2. Gospodar, rob i slobodan čovek II 1. Biće i sloboda. Čovekovo robovanje biću 2. Bog i sloboda. Čovekovo robovanje Bogu 3. Priroda i sloboda. Kosmička sablazan i čovekovo robovanje prirodi 4. Društvo i sloboda. Socijalna sablazan i čovekovo robovanje društvu 5. Civilizacija i sloboda. Čovekovo robovanje civilizaciji i sablazan kulturnih vrednosti 6. Čovekovo robovanje samom sebi i sablazan individualizma III 1.a) Sablazan carstva. Dvostruki lik države b) Sablazan rata i čovekovo robovanjve ratu s) Sablazan nacionalizma i čovekovo robovanje nacionalizmu. Narod i nacija d) Sablazan aristokratizma i čovekovo robovanje aristokratizmu Dvostruki lik aristokratizma e) Sablazan buržoaznosti. Robovanje vlasništvu i novcu 2. a) Sablazan revolucije i čovekovo robovanje revoluciji. Dvostruki lik revolucije b) Sablazan kolektivizma i čovekovo robovanje kolektivizmu. Sablazan utopije. Dvostruki lik socijalizma 3. a) Sablazan erotskog i čovekovo robovanje erotskom. Polnost, ličnost i sloboda b) Sablazan estetskog i čovekovo robovanje estetskom. Lepota, umetnost i priroda IV 1. Duhovno oslobođenje čoveka. Pobeda nad strahom i smrću 2. Sablazan istorije i čovekovo robovanje istoriji. Dvostruko shvatanje svršetka istorije. Aktivno-stvaralački eshatologizam Broj strana: 262 Format: A-5 Povez: Mek izdavač - Logos www.logos.in.rs

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ernst Bloch (Ludwigshafen, 8. srpnja 1885. - Tübingen, 4. kolovoza 1977.), njemački neomarksistički filozof. Sveučilišnu karijeru počeo je Leipzigu, gdje je živio do dolaska nacionalsocijalista na vlast. Kao istaknuti antifašist bio je u emigraciji od 1933. do 1948. Po povratku bio je sveučilišni profesor u Istočnom Berlinu, a od 1961. u Tübingenu. U svom opsežnom djelu, koje obuhvaća probleme filozofije, povijesti, religije, prava, ontološka, etička i humanistička pitanja, posebno se bavio analizom fenomena utopijskog. Promišlja originalnu ontologiju utopijskog u kojoj su središnji pojmovi `još - ne - bitka` i `još - ne - svjesnog` koji ukazuju na otvorenost svijeta i čitavog kozmosa ka mogućnosti realizacije svijeta bez privatnog vlasništva i u kojem je ljudskost ostvaren ideal. U svom filozofskom rječniku Bloch modificira neke kategorije izvedene iz klasične njemačke filozofije, Freuda, kršćanstva i neoplatonizma, ravijajući ih u osebujnu filozofiju po kojoj je stvarnost dinamičko posredovanje odnosa subjekta i objekta, duha i materije, s konačnom svrhom ostvarenja njihova jedinstva. Napadnut za revizionizma i oštro kritiziran za `religiozno orijentirani` i teologijski princip nade, napustio je DR Njemačku. Djela `Duh utopije`, `Subjekt-objekt`, `Nasljeđe ovog vremena`, `Thomas Münzer kao teolog revolucije` `Sloboda i poredak`, `Avicena i Aristotelova ljevica`, `Princip nade`, `Tragovi`, `Prirodno pravo i ljudsko dostojanstvo `Ateizam u kršćanstvu`, `Tübingenski uvod u filozofiju`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kung Fu Ce ili latinizovano Konfucije,[1] Konfučije (kin. 孔子,[2] oko 28. septembra 551. p. n. e. – 4. marta 479. p. n. e.)[3][4] je bio kineski filozof i socijalni reformator čija su učenja bila i ostala veoma značajna širom istočne Azije. Bio je jedan od prvih privatnih učitelja u kineskoj istoriji. Najznačajniji je njegov etički sistem vrednosti, koji je bio temelj kineske državnosti i socijalne misli tokom celog feudalnog perioda. Sa razvojem feudalizma tokom Han dinastije u Kini njegova je filozofija instrumentalizovana u cilju učvršćivanja carske vlasti. Konfučijeva filozofija, poznata kao konfučijanstvo, naglašava lični i vladin moral, ispravnost društvenih odnosa, pravdu i iskrenost. Njegovi sledbenici su se uspešno nadmetali sa mnogim drugim školama tokom ere Sto škola mišljenja, ali su bili potisnuti u korist legalista tokom dinastije Ćin. Posle pobede Hana nad Čuima nakon kolapsa dinastije Đin, Konfučijeva učenja su dobila zvaničnu podršku i bila su dalje razvijena u sistem poznat na Zapadu kao neokonfučijanizam, i kasnije novi konfučijanizam. Postoje tvrdnje da je Konfučije bio homoseksualac, te da se homoseksualnost u to vreme u Kini smatrala normalnim.[traži se izvor] Konfučiju se tradicionalno pripisuju zasluge za pisanje ili dopunu mnogih kineskih klasičnih tekstova uključujući svih Pet klasika, mada su moderni naučnici uglavnom uzdržani pri pripisivanju konkretnih tvrdnji samom Konfučiju. Aforizmi o njegovim učenjima su kompilovani u Razgovorima, mada je to urađeno mnogo godina nakon njegove smrti. Konfučijevi principi imaju mnogo zajedničkog sa kineskom tradicijom i verovanjima. On je zagovarao snažnu porodičnu lojalnost, poštovanje predaka, poštovanje starijih osoba od strane njihove dece, muževa od strane njihovih žena, preporučujući porodicu kao bazu za idealno vladanje. On je podržao dobro poznati princip „Ne čini drugima ono što ne želiš da bude učinjeno tebi”, kao zlatno pravilo. On je takođe tradicionalno božanstvo u daoizmu. Tokom istorije, Konfučije se široko smatran jednim od najvažnijih i najuticajnih pojedinaca koji su uticali na živote čovečanstva. Njegovo učenje i filozofija u velikoj meri su uticali na ljude širom sveta i još uvek su prisutni u današnjem društvu U Kini Konfučije se obično naziva: Učitelj Kung (孔子, pinjin: Kǒng Zǐ, srp. Kung C’; ili 孔夫子, pinjin: Kǒng Fū Zǐ, srp. Kung Fu C’). Njegovo je prezime bilo Kung (孔, pinjin: Kǒng), lično ime Ćiju (丘, pinjin: Qiū, bukv. breg), a nadimak Džung-ni (仲尼, pinjin: Zhòngní).[8][9] Neka od Konfučijevih posthumnih imena su: Vrhovni učitelj i mudrac (至聖先師, pinjin: Zhìshèng xiānshī), Gospodar propagator kulture, vrhovni mudrac i veliki ostvaritelj (大成至聖文宣王, pinjin: Dàchéng zhìshèng wénxuān wáng) i Uzorni učitelj deset hiljada generacija (万世师表, pinjin: Wànshì shībiǎo) Srpska transkripcija Konfučije ili Konfucije potiče od latinske transkripcije Confucius koju su načinili jezuiti u XVI veku. Biografija Prema tradicionalnom verovanju, Konfučije je rođen 28. septembra 551. godine pre nove ere, u mestu Ći-fu (曲阜, pinjin: Qūfù) u državi Lu (鲁, pinjin: Lǔ), u današnjoj provinciji Šandung.[3][10] Konfučijev otac, general Šu-lijang H’ (叔梁纥, pinjin: Shūliáng Hé) bio je poreklom iz plemićke porodice države Sung, koja se po padu države Sung u vreme Konfučijevog oca preselila u državu Lu.[11][12][13][14] General Šu-lijang je imao 66 godina kada se Konfučije rodio, a njegova majka samo petnaest. Ovaj brak nije bio u skladu sa ritualnim propisima tog vremena, po kojima muškarac stariji od 63 godine nije više smeo da stupi u brak. Kada mu je otac umro, Konfučiju je bilo samo tri godine i samohrana majka ga je odgajila u siromaštvu. Konfučije se u devetnaestoj godini oženio sa Ći Guan-š’ (亓官氏, pinjin: Qí Guānshì) i dobio sina kome je dao ime Li (鲤, pinjin: Lǐ, bukv. šaran) a nadimak Bo-ji (伯鱼, pinjin: Bóyú). Radio je kao činovnik u državi Lu, kao nadzornik kraljevskog blaga i kao nadzornik skladišta kraljevske robe, a proveo je neko vreme i na mestu ministra pravde, tj. vrhovnog sudije države Lu. Mesto ministra napustio je zbog neslaganja sa vladarem, i zbog toga kasnije nije mogao ponovo da napreduje u državnoj službi. U pedesetoj godini, zbog dvorskih spletki napušta u potpunosti državnu službu i kreće na putovanje po kineskim državama, podučavajući i obične ljude i vladare. Pred kraj života, vratio se u državu Lu, gde je nastavio da podučava mnogobrojne učenike. Umro je u 73. godini, 4. marta 479. godine pre nove ere.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zloglasna javna smrt Giordana Bruna 1600. godine od strane inkvizicije u Rimu označila je prijelaz s renesansne filozofije na znanstvenu revoluciju sedamnaestog stoljeća. Ovaj svezak predstavlja nove prijevode Uzroka, Načela i Jedinstva, u kojima osporava aristotelovske izvještaje o kauzalnosti i iznosi implikacije kopernikanizma za novu teoriju o beskonačnom svemiru... Đordano Bruno (ital. Giordano Bruno; Nola, 1548 — Rim, 17. februar 1600), je bio italijanski filozof, astronom, i okultist.[1] Pogubljen kao jeretik, jer su njegove ideje bile u suprotnosti za doktrinom katoličke crkve. Sholastički je obrazovan ali radi sumnje u tradicionalno učenje beži iz samostana u Ženevu, pa u Pariz. On prihvata Kopernikov heliocentrični sistem. Za Đordana Bruna svemir je beskonačan a priroda je Bog u stvarima. Prevarom je došao u Veneciju gde ga hapsi inkvizicija i živog spaljuje na lomači 1600. godine. U završnom pasusu presude Brunu je pisalo: „Kazniti dakle brata Đordana blago i bez prolivanja krvi“.[2] Počevši od 1593. godine, Rimska inkvizicija je sudila Brunu zbog jeresi pod optužbom poricanja nekoliko osnovnih katoličkih doktrina, uključujući večno prokletstvo, Trojstvo, Hristov božanski status, Marijino devičanstvo i transubstancijaciju. Brunov panteizam crkva nije olako shvatila,[3] niti njegovo učenje o transmigraciji duše (reinkarnacija). Inkvizicija ga je proglasila krivim i spaljen je na lomači u rimskom Kampu de Fiori 1600. godine. Nakon njegove smrti, stekao je značajnu slavu, posebno su ga proslavili komentatori iz 19. i početka 20. veka koji su ga smatrali mučenikom za nauku, iako se većina istoričara slaže da njegovo suđenje zbog jeresa nije odgovor na njegove kosmološke poglede, već odgovor na njegova verska i zagrobna gledišta.[4][5][6][7][8] Međutim, neki istoričari[9] tvrde da su glavni razlog Brunove smrti zaista bili njegovi kosmološki pogledi. Brunov slučaj se i dalje smatra orijentirom u istoriji slobodnog mišljenja i naukama u nastajanju.[10][11] Osim kosmologije, Bruno je opširno pisao i o umetnosti pamćenja, labavo organizovanoj grupi mnemoničkih tehnika i principa. Istoričar Franses Jejts tvrdi da je Bruno bio pod velikim uticajem islamske astrologije (posebno filozofije Averoesa[12]), neoplatonizma, renesansnog hermetizma i legendi sličnih Postanku koje okružuju egipatskog boga Teuta.[13] Druge Brunove studije fokusirale su se na njegov kvalitativni pristup matematici i njegovu primenu prostornih koncepata geometrije na jezik.[14] List `Avazi di Roma` pisao je o pogubljenju Bruna: `Dominikanac iz Nole koji izaziva gnušanje, živ je spaljen na Kampo de Fjori. Bio je nepopravljiv jeretik koji je širio dogmu protiv naše vere, a naročito protiv Bogorodice i drugih Svetaca. Taj bednik je toliko bio uporan u svojoj veri da je bio spreman da za nju umre. Rekao je da rado umire kao mučenik, jer će njegova duša kroz plamen da ode u Raj.` Najpotpunija knjiga na srpskom jeziku o životu, delu i stradanju Đordana Bruna sa hronologijom i bibliografijom je: Aleksandra Mančić: Đordano Bruno i komunikacija. Prevođenje ideja, Službeni glasnik. Beograd: 2015. ISBN 978-86-519-1941-4., knjiga je dobila nagradu Nikola Milošević za 2015. godinu, za najbolju knjigu u oblasti filozofije, esejistike i teorije književnosti i umetnosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Misticizam (od grčkog μυστικός [mystikós] – mistikos = „skriveno“, „tajno“) je verovanje u vrhovne stvarnosti iznad materijalne,[1][2] i nastojanje da se dostigne jednost sa tom Stvarnošću (ili Bogom) neposrednim doživljajem, mimo razumskih shvatanja.[3] U misticizam se ubraja svako učenje koje smatra da je osnova stvarnosti nešto natprirodno, nematerijalno i da se do tog božanskog ne dolazi pojmovno, racionalno, već neposrednim osećanjem, intuicijom ili uvidom[4]. U takvom stanju mističnog istupljenja (ekstaze) mistik se oseća sjedinjen s apsolutnim, božanskim. Misticizam je lično iskustvo i direktan put ka Bogu (ili Stvarnosti), i kao takav predstavlja posebnu vrstu iskustva koje je izvan svakog razumskog znanja. Stoga se mistično često upotrebljava kao sinonim za antiracionalno, nenaučno. Mistika se javlja u različitim tradicijama (jevrejska, hrišćanska, islamska), a mistici često naginju panteizmu. U judaizmu, misticizam je prisutan u učenju Kabale. Misticizam je bio veoma značajan za razvoj hrišćanstva, razvijajući se i u pravoslavnoj (isihazam) i katoličkoj crkvi (kvijetizam). U islamu, sufizam je mistički aspekt, usmeren ostvarenju Božjeg jedinstva i prisustva kroz ljubav i ekstatičko jedinstvo. I u filozofiji mnogih novovekih filozofa postoje mistički elementi (Šeling, Šlajermaher, Solovjov, Loski i dr.).[5] Budući da se mnogi elementi misticizma zasnivaju na starogrčkom gnosticizmu, u nekim naučnim krugovima misticizam se često naziva i teozofija, tj. put na sredini između teologije i filozofije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Laozi (takođe poznat kao Lao Cu ili Lao Ce;[1] kin. 老子, pin. Lǎozǐ: doslovno Stari Učitelj; 6. ili 5. vek p. n. e. — oko 531. p. n. e.) bio je stari kineski filozof i pisac. On je ugledan autor Knjige puta i vrline,[2] osnivač filozofskog taoizma i božanstva u verskom taoizmu i tradicionalnim kineskim religijama.[3] Prema delu Povesni zapisi, živeo je kao pustinjak i učitelj.[4] Laozi je tema mnogih kineskih predaja. Religijski daoizam ga poštuje kao božanstvo. Smatra se da je Laoziovo prezime bilo Li (李, pinjin: Lǐ), lično ime Er (耳, pinjin: Ěr, bukv. uvo), a nadimak Bo Jang (伯阳, pinjin: Bó Yáng). Njegovo posthumno ime bilo je Dan (聃, pinjin: Dān). Ime Laozi je zapravo počasna titula: Lao (老, pinjin: Lǎo) znači stari, a titula Ce (子, pinjin: zǐ) se dodavala u znak poštovanja uz prezime velikih učitelja (npr. Kung Ce, Meng Ce, Džuang Ce, Gung-sun Lung Ce i dr.) tako da se titula Laozi može okvirno prevesti kao stari učitelj. Laozi je poznat i pod sledećim imenima: Stari Dan (老聃) Stari plemeniti gospodin (老君, pinjin: Lǎo Jūn) Stari plemeniti gospodin Li (李老君, pinjin: Lǐ Lǎo Jūn) Krajnja uzvišenost ili Preuzvišeni plemeniti gospodin (太上老君, pinjin: Tàishàng Lǎo Jūn) Pod poslednjim je imenom prihvaćen kao najviše daoističko božanstvo sa nebesa Uzvišene čistote...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Klasična hronika kineske filozofske misli od trećeg milenijuma do 20. veka. Od kraljeva mudraca drevne Kine do rušenja najstarijeg monarhijskog sistema na svetu 1911. godine, kineska filozofija je evoluirala i uticala na škole mišljenja širom sveta. Pristupačnim glasom, Kratka istorija kineske filozofije jasno osvetljava konfucijanizam, taoizam, mohizam, Jin-Jang i drugo. Za one koje zanima filozofija ili azijske studije, ovo je savršen prozor u drevnu i modernu kinesku ideologiju. Feng Jou-lan (kin. 冯友兰, pin. Féng Yǒulán), nadimak Dž’-šeng (kin. 芝生, pin. Zhīshēng), rođen 4. decembra 1895. godine, umro 26. novembra 1990. godine. Kineski filozof i istoričar filozofije. Feng Jou-lan se rodio 4. decembra 1895. godine, u mestu Tang-h’ u današnjoj kineskoj provinciji Henan. Studirao je filozofiju na Šangajskom i Pekinškom univerzitetu. Diplomirao je 1918. godine, a potom je otišao u SAD, gde je na Univerzitetu Kolumbija doktorirao 1923. godine. Po povratku u Kinu radio je na nekoliko univerziteta (Džuang-džou, Guang-dung te Jen-đing i Ćing-hua u Pekingu). Na Ćing-hua univerzitetu je radio od 1928. do 1952. kao profesor filozofije i šef katedre za filozofiju. Po izbijanju Kinesko-japanskog rata studenti i osoblje Pekinškog univerziteta odlaze iz Pekinga i formiraju Privremeni univerzitet Čang-ša u Heng-šanu, a zatim Jugozapadni pridruženi unverzitet u Kun-mingu. Kada su se univerziteti vratili u Peking 1946. godine, Feng je ponovo otišao u SAD. U Americi je radio kao gostujući profesor na Univerzitetu u Pensilvaniji. Kada se završio građanski rat i komunisti došli na vlast, Feng se vratio u Kinu. Bio je simpatizer komunista, njegovi lični politički stavovi bili su uveliko socijalistički, i počeo je da proučava marksizam-lenjinizam. Međutim, sredinom pedesetih godina, pa do Maove smrti, vlasti su napadale njegov rad, i bio je prinuđen da se odrekne nekih svojih dela, a druga, uključujući i svoju Istoriju kineske filozofije da prepravi da se uklope u idejne okvire Kulturne revolucije. Uprkos tome, Feng nije napuštao Kinu, i posle puno mukotrpnog rada doživeo je slabljenje cenzure nad svojim radovima i povratak određenog stepena slobode za svoj rad. Od 1952. godine, radio je i kao član komiteta Odseka za društvene nauke Kineske akademije nauka, član komiteta Svekineskog političkog saveta na drugom, trećem i četvrtom zasedanju, član stalnog komiteta na petom zasedanju konferencije Politčkog saveta kineskog naroda i delegat na četvrtom zasedanju Svekineskog narodnog kongresa. Umro je 26. novembra 1990. godine u Pekingu. Filozofija Njegovo najpoznatije delo je Istorija kineske filozofije (1934). U njemu je primenio zapadnjački pristup na kinesku filozofiju, i tako stvorio standard za sva buduća proučavanja iz te oblasti. Za formiranje njegove filozofije presudna je bila neo-konfučijanska metafizika XII veka, i uticaj njegovog prvog profesora iz SAD, Džona Djuia, koji je bio predstavnik pragmatičarskog pravca. Fengova se filozofija temelji na kineskoj metafizici, koju je on dalje razvio i analizirao koristeći metode zapadnjačke logike. Na osnovu toga, on je izgradio svoj sistem racionalnog neo-konfučijanizma koji se temelji na logici, što mu je omogućilo da pruži uvid ne samo u prirodu morala, već i u strukturu ljudskog moralnog razvoja. Bibliografija Istorija kineske filozofije, 1934. (中国哲学史, pinjin: Zhōngguó zhéxuéshǐ) Novi racionalizam, 1939. (新理学, pinjin: Xīn lǐxué) Novo razmatranje ljudske prirode (新原人, pinjin: Xīn yuán rén) Novo razumevanje reči, 1946. (新知言, pinjin: Xīn zhī yán) Duh kineske filozofije, 1947. (The Spirit Of Chinese Philosophy, preveo E. R. Hjuz) Novo razmatranje prirode Puta (新原道, pinjin: Xīn yuán Dào)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Klasična hronika kineske filozofske misli od trećeg milenijuma do 20. veka. Od kraljeva mudraca drevne Kine do rušenja najstarijeg monarhijskog sistema na svetu 1911. godine, kineska filozofija je evoluirala i uticala na škole mišljenja širom sveta. Pristupačnim glasom, Kratka istorija kineske filozofije jasno osvetljava konfucijanizam, taoizam, mohizam, Jin-Jang i drugo. Za one koje zanima filozofija ili azijske studije, ovo je savršen prozor u drevnu i modernu kinesku ideologiju. Feng Jou-lan (kin. 冯友兰, pin. Féng Yǒulán), nadimak Dž’-šeng (kin. 芝生, pin. Zhīshēng), rođen 4. decembra 1895. godine, umro 26. novembra 1990. godine. Kineski filozof i istoričar filozofije. Feng Jou-lan se rodio 4. decembra 1895. godine, u mestu Tang-h’ u današnjoj kineskoj provinciji Henan. Studirao je filozofiju na Šangajskom i Pekinškom univerzitetu. Diplomirao je 1918. godine, a potom je otišao u SAD, gde je na Univerzitetu Kolumbija doktorirao 1923. godine. Po povratku u Kinu radio je na nekoliko univerziteta (Džuang-džou, Guang-dung te Jen-đing i Ćing-hua u Pekingu). Na Ćing-hua univerzitetu je radio od 1928. do 1952. kao profesor filozofije i šef katedre za filozofiju. Po izbijanju Kinesko-japanskog rata studenti i osoblje Pekinškog univerziteta odlaze iz Pekinga i formiraju Privremeni univerzitet Čang-ša u Heng-šanu, a zatim Jugozapadni pridruženi unverzitet u Kun-mingu. Kada su se univerziteti vratili u Peking 1946. godine, Feng je ponovo otišao u SAD. U Americi je radio kao gostujući profesor na Univerzitetu u Pensilvaniji. Kada se završio građanski rat i komunisti došli na vlast, Feng se vratio u Kinu. Bio je simpatizer komunista, njegovi lični politički stavovi bili su uveliko socijalistički, i počeo je da proučava marksizam-lenjinizam. Međutim, sredinom pedesetih godina, pa do Maove smrti, vlasti su napadale njegov rad, i bio je prinuđen da se odrekne nekih svojih dela, a druga, uključujući i svoju Istoriju kineske filozofije da prepravi da se uklope u idejne okvire Kulturne revolucije. Uprkos tome, Feng nije napuštao Kinu, i posle puno mukotrpnog rada doživeo je slabljenje cenzure nad svojim radovima i povratak određenog stepena slobode za svoj rad. Od 1952. godine, radio je i kao član komiteta Odseka za društvene nauke Kineske akademije nauka, član komiteta Svekineskog političkog saveta na drugom, trećem i četvrtom zasedanju, član stalnog komiteta na petom zasedanju konferencije Politčkog saveta kineskog naroda i delegat na četvrtom zasedanju Svekineskog narodnog kongresa. Umro je 26. novembra 1990. godine u Pekingu. Filozofija Njegovo najpoznatije delo je Istorija kineske filozofije (1934). U njemu je primenio zapadnjački pristup na kinesku filozofiju, i tako stvorio standard za sva buduća proučavanja iz te oblasti. Za formiranje njegove filozofije presudna je bila neo-konfučijanska metafizika XII veka, i uticaj njegovog prvog profesora iz SAD, Džona Djuia, koji je bio predstavnik pragmatičarskog pravca. Fengova se filozofija temelji na kineskoj metafizici, koju je on dalje razvio i analizirao koristeći metode zapadnjačke logike. Na osnovu toga, on je izgradio svoj sistem racionalnog neo-konfučijanizma koji se temelji na logici, što mu je omogućilo da pruži uvid ne samo u prirodu morala, već i u strukturu ljudskog moralnog razvoja. Bibliografija Istorija kineske filozofije, 1934. (中国哲学史, pinjin: Zhōngguó zhéxuéshǐ) Novi racionalizam, 1939. (新理学, pinjin: Xīn lǐxué) Novo razmatranje ljudske prirode (新原人, pinjin: Xīn yuán rén) Novo razumevanje reči, 1946. (新知言, pinjin: Xīn zhī yán) Duh kineske filozofije, 1947. (The Spirit Of Chinese Philosophy, preveo E. R. Hjuz) Novo razmatranje prirode Puta (新原道, pinjin: Xīn yuán Dào)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Klasična hronika kineske filozofske misli od trećeg milenijuma do 20. veka. Od kraljeva mudraca drevne Kine do rušenja najstarijeg monarhijskog sistema na svetu 1911. godine, kineska filozofija je evoluirala i uticala na škole mišljenja širom sveta. Pristupačnim glasom, Kratka istorija kineske filozofije jasno osvetljava konfucijanizam, taoizam, mohizam, Jin-Jang i drugo. Za one koje zanima filozofija ili azijske studije, ovo je savršen prozor u drevnu i modernu kinesku ideologiju. Feng Jou-lan (kin. 冯友兰, pin. Féng Yǒulán), nadimak Dž’-šeng (kin. 芝生, pin. Zhīshēng), rođen 4. decembra 1895. godine, umro 26. novembra 1990. godine. Kineski filozof i istoričar filozofije. Feng Jou-lan se rodio 4. decembra 1895. godine, u mestu Tang-h’ u današnjoj kineskoj provinciji Henan. Studirao je filozofiju na Šangajskom i Pekinškom univerzitetu. Diplomirao je 1918. godine, a potom je otišao u SAD, gde je na Univerzitetu Kolumbija doktorirao 1923. godine. Po povratku u Kinu radio je na nekoliko univerziteta (Džuang-džou, Guang-dung te Jen-đing i Ćing-hua u Pekingu). Na Ćing-hua univerzitetu je radio od 1928. do 1952. kao profesor filozofije i šef katedre za filozofiju. Po izbijanju Kinesko-japanskog rata studenti i osoblje Pekinškog univerziteta odlaze iz Pekinga i formiraju Privremeni univerzitet Čang-ša u Heng-šanu, a zatim Jugozapadni pridruženi unverzitet u Kun-mingu. Kada su se univerziteti vratili u Peking 1946. godine, Feng je ponovo otišao u SAD. U Americi je radio kao gostujući profesor na Univerzitetu u Pensilvaniji. Kada se završio građanski rat i komunisti došli na vlast, Feng se vratio u Kinu. Bio je simpatizer komunista, njegovi lični politički stavovi bili su uveliko socijalistički, i počeo je da proučava marksizam-lenjinizam. Međutim, sredinom pedesetih godina, pa do Maove smrti, vlasti su napadale njegov rad, i bio je prinuđen da se odrekne nekih svojih dela, a druga, uključujući i svoju Istoriju kineske filozofije da prepravi da se uklope u idejne okvire Kulturne revolucije. Uprkos tome, Feng nije napuštao Kinu, i posle puno mukotrpnog rada doživeo je slabljenje cenzure nad svojim radovima i povratak određenog stepena slobode za svoj rad. Od 1952. godine, radio je i kao član komiteta Odseka za društvene nauke Kineske akademije nauka, član komiteta Svekineskog političkog saveta na drugom, trećem i četvrtom zasedanju, član stalnog komiteta na petom zasedanju konferencije Politčkog saveta kineskog naroda i delegat na četvrtom zasedanju Svekineskog narodnog kongresa. Umro je 26. novembra 1990. godine u Pekingu. Filozofija Njegovo najpoznatije delo je Istorija kineske filozofije (1934). U njemu je primenio zapadnjački pristup na kinesku filozofiju, i tako stvorio standard za sva buduća proučavanja iz te oblasti. Za formiranje njegove filozofije presudna je bila neo-konfučijanska metafizika XII veka, i uticaj njegovog prvog profesora iz SAD, Džona Djuia, koji je bio predstavnik pragmatičarskog pravca. Fengova se filozofija temelji na kineskoj metafizici, koju je on dalje razvio i analizirao koristeći metode zapadnjačke logike. Na osnovu toga, on je izgradio svoj sistem racionalnog neo-konfučijanizma koji se temelji na logici, što mu je omogućilo da pruži uvid ne samo u prirodu morala, već i u strukturu ljudskog moralnog razvoja. Bibliografija Istorija kineske filozofije, 1934. (中国哲学史, pinjin: Zhōngguó zhéxuéshǐ) Novi racionalizam, 1939. (新理学, pinjin: Xīn lǐxué) Novo razmatranje ljudske prirode (新原人, pinjin: Xīn yuán rén) Novo razumevanje reči, 1946. (新知言, pinjin: Xīn zhī yán) Duh kineske filozofije, 1947. (The Spirit Of Chinese Philosophy, preveo E. R. Hjuz) Novo razmatranje prirode Puta (新原道, pinjin: Xīn yuán Dào)

U dobrom stanju Raskol / Žan-Fransoa Liotar ; prevela s francuskog Svetlana Stojanović Jezik srpski Godina 1991 Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića ; Novi Sad : Dobra vest, 1991 ([Novi Sad : Dobra vest]) Fizički opis 191 str. ; 23 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Svetlana S a d r ž a j: Glosar (5-9); Raskol (10-12); Protagora (13-21); Gorgija (22-26); Platon (27-39); Referent, ime (40-43); Antisten (44-65); Predstavljanje (66-73); Gertruda Štajn (74-79); Aristotel (80-93); Rezultat (94-98); Hegel (99-113); Dužnost (114-116); Levinas (117-125); Kant 2 (126-135); Vrsta govora, norma (136-137); Kant 3 (138-152); Deklaracija iz 1789. (153-158); Znak istorije (159-160); Kašinahue (161-169); Kant 4 (170-190). Prevod dela: Le différend / Jean-François Lyotard. Predmetne odrednice Protagora, oko 485- oko 415. pre n. e. Gorgija, oko 483- oko 376. pre n. e. Platon, 428/27-349/48. pre n. e. Antisten, oko 455-360. pre n. e. Stein, Gertruda, - Hegel, Georg Wilhelm Friedrich, 1770-1831 Kant, Immanuel, 1724-1804 Lévinas, Emmanuel, 1905- Filozofija jezika Za razliku od spora, raskol bi bio takav slučaj rasprave između dve strane koji ne bi mogao pravedno da se razreši, jer nedostaje pravilo rasuđivanja primenljivo na obe argumentacije. To što je jedna argumentacija legitimna ne znači da druga nije. Ako bismo, međutim, isto pravilo rasuđivanja primenili na obe, da bismo njihov raskol razrešili kao da je u pitanju spor, jedna od njih pretrpela bi nepravdu. Šteta proističe iz nepoštovanja pravila određene vrste govora i može se ispravljati ako se poštuju ta pravila.