Novo, nečitano, nema posvete. Veliki lepi balon - Igor Kolarov Godina izdanja: 2018 Broj strana: 135

Izdavač: Paideia, Beograd Biblioteka Maštarije Prevod: Ksenija Todorović Povez: tvrd Broj strana: 212 Spolja kao na slikama (parčence selotejpa na hrbatu). Pečatirana, malo zakošena, vrlo dobro očuvana. Retko u ponudi. Na romantičnom prolećnom izletu, dok se spremaju da otvore bocu vina, Džon Rouz i njegova supruga Klarisa primećuju helijumski balon koji uzleće i potom pada zahvaćen jakim vetrom. Džo priskače u pomoć, zajedno s još četvoricom ljudi. Borba s podivljalim balonom završava se tragedijom čije posledice unose haos u Džoov privatni život. Naime, jedan od spasilaca, religiozni fanatik Džed Pari, počinje da ga prati i obasipa uznemirujućim porukama. Srećan braka Džoa i Klarise pretvara se u bizaran ljubavni trougao... (K-52)

Jugoslavija 1976. 1. Dvadeset hiljada milja pod morem 2. Pet nedelja u balonu 3. Petnaestogodišnji kapetan 4. Putovanje u središte zemlje papir požuteo sa strane kao i prvih i poslednjih nekoliko listova na dve knjige pojedina slova na naslovnoj strani obojena u plavo na knjizi Petnaestogodišnji kapetan delimično izbledela boja sa gornje strane kod knjige Putovanje u središte zemlje hrbat je nakošen i izlizan na vrhu

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Groznić Vila u strašnoj šumi - Jana Bauer Godina izdanja: 2019 Broj strana: 114 Povez: Tvrd Ilustrovala Kerolajn Tou.Te oblačne subote u Strašnu šumu je doletelo nešto čudno: mali, zakrpljeni balon s limenim čajnikom umesto korpe. Bila je to groznić vila u letnjoj haljinici i s kapicom iz koje su rasle nekakve račve. Niko od stanovnika Strašne šume nije znao šta ih čeka!* * *Poučne i duhovite avanture o prijateljstvu i onome što je zaista vredno u životu.

NAPETOST, AKCIJA I ROMANSA DOSTIŽU VRHUNAC U UZBUDLJIVOJ MREŽI MEĐUNARODNIH INTRIGA. Kada se tajanstveni meteorološki balon sruši na zemlju u Švajcarskoj, direktor Nacionalne bezbednosne agencije SAD angažuje Roberta Belamija da pronađe i identifikuje desetoro ljudi koji su bili svedoci tog događaja. Opsednutost tajnim zadacima već je koštala komandira Belamija jedine žene koju je ikada voleo, i on sada veruje da više nema šta da izgubi. Međutim, dok traga za putokazima od Rima, preko Budimpešte i Kijeva do Teksasa, neminovno se suočava s pravom prirodom misije i dolazi do šokantnog otkrića o postojanju neverovatne zavere koja se proteže čitavom planetom. Sam i izneveren od svih, Belami se ubrzo nalazi u bekstvu, boreći se da spase sopstveni život – s ključem opstanka same Zemlje u svojim rukama.

NAPETOST, AKCIJA I ROMANSA DOSTIŽU VRHUNAC U UZBUDLJIVOJ MREŽI MEĐUNARODNIH INTRIGA. Kada se tajanstveni meteorološki balon sruši na zemlju u Švajcarskoj, direktor Nacionalne bezbednosne agencije SAD angažuje Roberta Belamija da pronađe i identifikuje desetoro ljudi koji su bili svedoci tog događaja. Opsednutost tajnim zadacima već je koštala komandira Belamija jedine žene koju je ikada voleo, i on sada veruje da više nema šta da izgubi. Međutim, dok traga za putokazima od Rima, preko Budimpešte i Kijeva do Teksasa, neminovno se suočava s pravom prirodom misije i dolazi do šokantnog otkrića o postojanju neverovatne zavere koja se proteže čitavom planetom. Sam i izneveren od svih, Belami se ubrzo nalazi u bekstvu, boreći se da spase sopstveni život – s ključem opstanka same Zemlje u svojim rukama.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Samo dve stvari su beskonačne – univerzum i ljudska glupost, a za univerzum nisam baš siguran. -Albert Ajnštajn Nazvana u čast Čarlsa Darvina, oca evolucije, Darvinove nagrade živopisno prikazuju najbolje primere evolucije na delu i pokazuju nam koliko zdrav razum može biti neobičan. Začudite se lopovu koji krade električne žice bez isključivanja struje. Gledajte džokeja na ležaljci koji lebdi do visine od 16.000 stopa okačen balonima sa helijumom. Učite od čoveka koji zaviri u limenku sa benzinom koristeći upaljač. Sva trojica – i još mnogo njih – bore se za Darvinove nagrade kada njihovi izbori kulminiraju veličanstvenim nesrećama. Ove priče o pokušajima i greškama koje izazivaju strahopoštovanje – koje je autor potvrdio i čitaoci veb-sajta potvrdili – ilustruju tekuću sagu o preživljavanju najsposobnijih u svoj njenoj selektivnoj slavi.

Novo, nečitano, nema posvete. Izmislica - Vesna Ćorović Butrić Godina izdanja: 2017 Broj strana: 111 Povez: Mek Maladina ume:        - da gleda u daljinu;        - da sluša u širinu;        - da čeka u visinu…Često razmišlja o tom čekanju.Kako se vežba čekanje u visinu?Pa, čekanjem.Ona voli: da čeka izlazak sunca; da poraste; da dođe subota kad ima svoju tačku u mađioničarskom nastupu Đota Balonea…Gospođica Žirambu je napunila 99 godina i ovog lepog malog psa (koji hrče) vlasnici žele da poklone. Ali devojčica Maladina Belozečević želi da je sačuva! Problem je… Problem je nekakva IZMISLICA.Predivno napisana i čarobno ilustrovana, ova neobična priča o odrastanju vodiće vas zajedno sa Maladinom u spoznavanje sveta i u tome će vam pomoći likovi kao što su tihi dečak Timotije, mađioničar Đoto Balone, crna mačka Mirela, jedan halpcilinder i - odbegli beli zec.Uz ovu bajkovitu priču, ispunjenu nežnim rečima i duhovitim obrtima, shvatićemo da je dobra samo ona stvarnost u kojoj se bolje mašta.(O, da ne zaboravimo: unutra je i recept za sladoled od lavande!)

"Zavera sudnji dan" - Sidni Šeldon "Zavera sudnji dan" je uzbudljiv triler koji istražuje napetost, akciju i romansu u svetu međunarodnih intriga. Kada se tajanstveni meteorološki balon sruši u Švajcarskoj, direktor Nacionalne bezbednosne agencije SAD angažuje Roberta Belamija da pronađe i identifikuje desetoro svedoka tog događaja. Belami, opsednut tajnim zadacima, tragajući za tragovima od Rima, preko Budimpešte i Kijeva do Teksasa, suočava se s pravom prirodom misije i otkriva šokantnu zaveru koja se proteže čitavom planetom. Izdan od strane svih, Belami se nalazi u bekstvu, boreći se da sačuva svoj život dok drži ključ opstanka Zemlje u svojim rukama. Ova knjiga donosi napetu i dinamičnu priču o borbi za opstanak u svetu međunarodnih intriga, gde akcija i romansa dostižu vrhunac. Sidni Šeldon majstorski kombinuje elemente misterije i akcije kako bi stvorio priču koja će čitatelje držati na ivici sedišta sve do samog kraja. Knjiga "Zavera sudnji dan" je izrađena u mekom povezu, ima 280 strana, autor je Sidni Šeldon . Težina je 0.38 kg. Zavera sudnji dan cena Cena knjige Zavera sudnji dan je 934,00 dinara. Lako naručivanje putem našeg sajta i brza dostava.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nultoj stranici odsecen deo gde je bila posveta, sve ostalo uredno! Ilustrovano! Avanturistički profesor geologije nailazi na rukopis u kojem istraživač iz 16. veka tvrdi da je pronašao put do Zemljinog jezgra. Profesor Lidenbrok ne može da odoli prilici da istraži i sa svojim nećakom Akselom kreće preko Islanda u društvu Hansa Bjelkea, domaćeg vodiča. Ekspedicija se spušta u ugašeni vulkan prema moru bez sunca, gde nailaze na podzemni svet svetlećih stena, pretpotopnih šuma i fantastičnog morskog života - živu prošlost koja krije tajne porekla ljudskog postojanja.... Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od svog prvog objavljivanja 1830-ih i 1840-ih, izvanredne gotičke priče Edgara Allana Poea etablirale su se kao klasici horor fikcije i također su stvorile mnoge konvencije koje još uvijek dominiraju žanrom detektivske fikcije. Ipak, osim što su vrlo ugodne, Poeove priče su djela vrlo stvarnog intelektualnog istraživanja. Napuštajući kriterije karakterizacije i zapleta u korist zamagljenih granica između sebe i drugoga, volje i morala, identiteta i sjećanja, Poe koristi gotiku za propitivanje integriteta ljudskog postojanja. Doista, Poea manje zanima rješavanje zagonetki ili moralna odmazda nego razotkrivanje pogrešnih predodžbi zbog kojih se stvari uopće čine `tajnovitim`. Obraćajući pozornost na povijesne i političke dimenzije ovih vrlo američkih priča, ovo novo kritičko izdanje odabire dvadeset i četiri priče i smješta najpopularnije - `Pad kuće Usher`, `Maska crvene smrti`, `Umorstva` u Rue Morgue; i `Ukradeno pismo` - uz manje poznate putopisne priče, metafizičke eseje i političke satire. Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej