Zil Vern - Pet nedelja u balonu manji format, tvrdi povez POLICA 24

PET NEDELJA U BALONU AUTOR : ŽIL VERN IZDAVAČ: JUGOSLAVIJA, BEOGRAD GODINA IZDANJA: 1976. TVRDE KORICE PISMO ĆIRILICA BROJ STRANA: 299 STR. STANJE VRLO DOBRO TROŠKOVE SLANJA SNOSI KUPAC LIČNO PREUZIMANJE MOGUĆE U CENTRU BEOGRADA K33G

2018 god 320 str 20 cm tvrd povez Godine 1897, 11 jula, polarna ekspedicija inženjera Andrea poleće u balonu s vodonikom i kreće ka Severnom polu. Trideset tri godine kasnije, ostaci njihovog poslednjeg kampa nađeni su na pustom, glečerskom ostrvu. Iz gusto ispisanih dnevnika saznajemo kako su, posle samo nekoliko dana leta balonom, bili primorani da slete na santu leda, te kako su zatim mesecima pokušavali da se vrate na kopno. Tri čoveka, sa oskudnim znanjem o arktičkim uslovima, usred belog košmara. Kada stignu na Belo ostrvo, sve beleške iznenada prestaju. Polarni istraživači, novinari i lekari pokušavaju da reše zagonetku već sto godina. Šta se zapravo desilo na ostrvu? Zašto su članovi ekspedicije umrli iako su imali zalihe hrane, toplu odeću, dovoljno municije i tri ispravne puške? c7

Novo - Nekorišćeno Autor: Bea Usma Žanrovi: Putopisi Izdavač: Evro Book Godina izdanja: 2018. Broj strana: 313 Pismo: Latinica Povez: Tvrd 475 grama Godine 1897, 11 jula, polarna ekspedicija inženjera Andrea poleće u balonu s vodonikom i kreće ka Severnom polu. Trideset tri godine kasnije, ostaci njihovog poslednjeg kampa nađeni su na pustom, glečerskom ostrvu. Iz gusto ispisanih dnevnika saznajemo kako su, posle samo nekoliko dana leta balonom, bili primorani da slete na santu leda, te kako su zatim mesecima pokušavali da se vrate na kopno. Tri čoveka, sa oskudnim znanjem o arktičkim uslovima, usred belog košmara. Kada stignu na Belo ostrvo, sve beleške iznenada prestaju. Polarni istraživači, novinari i lekari pokušavaju da reše zagonetku već sto godina. Šta se zapravo desilo na ostrvu? Zašto su članovi ekspedicije umrli iako su imali zalihe hrane, toplu odeću, dovoljno municije i tri ispravne puške? Bea Usma, lekar i pisac, odlučuje da nađe odgovor. Prekopava po arhivama i polarnoj zemlji večitog leda. Ledolomcem putuje na Severni pol i helikopterom prelazi preko santi leda. Odbacuje prihvaćene teorije i pronalazi nove dokaze. Priča o najneuspešnijoj ekspediciji na svetu sadrži izveštaje laboratorijska ispitivanja, pocepane stranice dnevnika i ukradeno rebro spakovano u koverat u lokalnoj pošti. Ali to je istovremeno priča o samoj Bei. Zašto bi neko neobično sklon udobnosti, ko mrzi hladnoću, postao opsednuta članovima polarne ekspedicije od pre sto godina i posvetio život praćenju njihovih snegom zatrpanih tragova? Uvek na pravom mestu, ali u potpuno pogrešno vreme. H2

Autor: G. A. Burger Format: 24 Broj strana: 151 Povez: Tvrd povez Pustolovine Baruna Munchhausena, pustolovina je namienjena svima, i malima i velikima. U knjizi nailazimo na iskrene laži baruna Munchhausena. Može li se iskreno lagati ili postoji li lažna iskrenost? Ogledai li se iskrenost u laži i obratno? Dilema je uvek aktuelna. Proverite u knjizi kojom čarolijom sve postaje moguće, pa čak i jahati na morskom konjicu, brodom se nasukati na stablo, balonom putovati čak do Sunca, baciti sekiru do Meseca, voditi pčele na pašu, sprijateljiti krokodila i lava.... O svim tim neverovatnim pustolovinama pripoveda slavni pustolov radoznalog nosa - barun Munchhausen.

Bea Usma Ekspedicija Tajna tragedije na Severnom poluTvrdi povezGodine 1897, 11 jula, polarna ekspedicija inženjera Andrea poleće u balonu s vodonikom i kreće ka Severnom polu. Trideset tri godine kasnije, ostaci njihovog poslednjeg kampa nađeni su na pustom, glečerskom ostrvu. Iz gusto ispisanih dnevnika saznajemo kako su, posle samo nekoliko dana leta balonom, bili primorani da slete na santu leda, te kako su zatim mesecima pokušavali da se vrate na kopno. Tri čoveka, sa oskudnim znanjem o arktičkim uslovima, usred belog košmara. Kada stignu na Belo ostrvo, sve beleške iznenada prestaju.Polarni istraživači, novinari i lekari pokušavaju da reše zagonetku već sto godina. Šta se zapravo desilo na ostrvu? Zašto su članovi ekspedicije umrli iako su imali zalihe hrane, toplu odeću, dovoljno municije i tri ispravne puške?Bea Usma, lekar i pisac, odlučuje da nađe odgovor. Prekopava po arhivama i polarnoj zemlji večitog leda. Ledolomcem putuje na Severni pol i helikopterom prelazi preko santi leda. Odbacuje prihvaćene teorije i pronalazi nove dokaze. Priča o najneuspešnijoj ekspediciji na svetu sadrži izveštaje laboratorijska ispitivanja, pocepane stranice dnevnika i ukradeno rebro spakovano u koverat u lokalnoj pošti. Ali to je istovremeno priča o samoj Bei. Zašto bi neko neobično sklon udobnosti, ko mrzi hladnoću, postao opsednuta članovima polarne ekspedicije od pre sto godina i posvetio život praćenju njihovih snegom zatrpanih tragova? Uvek na pravom mestu, ali u potpuno pogrešno vreme.O autoruBea Usma je pisac, ilustrator i lekar. „Ekspedicija”, plod autorkine petnaestogodišnje posvećenosti istraživanju ovog događaja, 2013. je ovenčana nagradom August za najbolje delo iz oblasti esejistike. Bea živi u Stokholmu s porodicom.5/34

O knjizi: Izuzetne ljudske figure uvek moraju da se prilagođavaju tesnim čizmama „duha vremena“. Oni su iznad ludila i normalnosti; iznad „dobra“ i „zla“. Oni su ti koji ukazuju da su „civilizacija“ i „kultura“ masne laži; da se „dobro“ i „zlo“, kako za Hegela i Nemce, tako i za Bantu crnce i njihovog poglavicu, na kraju krajeva neumitno sažima u rečenicu: Zlo je kada Hutsi nama kradu stoku i žene, dobro je kada mi Hutsima ukrademo žene i stoku. Za takve, mira nema ni posle smrti. Ničeanski brkovi u ovom Basarinom romanu postaju ne samo paradigma „volje za moć“ – od čije se harizme neće spasiti ni Josif Visarionovič Staljin, Kemal Ataturk, Vagner, Frojd, Lu Salome... – već i ubedljiva parabola o patološkim strastima, o večnom obnavljanju i preoblikovanju zla u svetu koji se gasi u utopističkim konceptima svojih „usrećitelja“. Dok se lucidni umovi Evrope napajaju Ničeom, Sigmund Frojd savetuje Ataturka da čita Ničea ali da ne dozvoli da ga prevode u njegovoj zemlji, Rihard Vagner gradi svoju zadužbinu u Bajrojtu nipodaštavajući Ničeovo učenje, dok Niče na Kipru pokušava da napravi luft-balon. Posustala vera u horizontalna levo-desna određenja čoveka vodi ga ka viziji da se jedino uz pomoć tehnologije može „odlepiti“ od zemlje, jer se jedino luft-balon ne povinuje „zakonu jačega“. Ali, nažalost, zemlja je mnogo više od prostoproširene metafore tla, srce koje kuca duboko u unurašnjosti daleko je od poznanja dobra i zla. Totalitarizam nije mrtav, naprotiv, život je fikcija, proizvoljan raspored mistifikacija i onoga u šta ljudi žele da veruju. Takođe ni posveta Zoranu Ðinđiću sa početka knjige nije samo gest lepog građanskog pijeteta, već još jedna smernica između varljivih hridi forme i sadržine novijeg srpskog romana i društvene panorame koja ga je oblikovala.

O knjizi: Izuzetne ljudske figure uvek moraju da se prilagođavaju tesnim čizmama „duha vremena“. Oni su iznad ludila i normalnosti; iznad „dobra“ i „zla“. Oni su ti koji ukazuju da su „civilizacija“ i „kultura“ masne laži; da se „dobro“ i „zlo“, kako za Hegela i Nemce, tako i za Bantu crnce i njihovog poglavicu, na kraju krajeva neumitno sažima u rečenicu: Zlo je kada Hutsi nama kradu stoku i žene, dobro je kada mi Hutsima ukrademo žene i stoku. Za takve, mira nema ni posle smrti. Ničeanski brkovi u ovom Basarinom romanu postaju ne samo paradigma „volje za moć“ – od čije se harizme neće spasiti ni Josif Visarionovič Staljin, Kemal Ataturk, Vagner, Frojd, Lu Salome... – već i ubedljiva parabola o patološkim strastima, o večnom obnavljanju i preoblikovanju zla u svetu koji se gasi u utopističkim konceptima svojih „usrećitelja“. Dok se lucidni umovi Evrope napajaju Ničeom, Sigmund Frojd savetuje Ataturka da čita Ničea ali da ne dozvoli da ga prevode u njegovoj zemlji, Rihard Vagner gradi svoju zadužbinu u Bajrojtu nipodaštavajući Ničeovo učenje, dok Niče na Kipru pokušava da napravi luft-balon. Posustala vera u horizontalna levo-desna određenja čoveka vodi ga ka viziji da se jedino uz pomoć tehnologije može „odlepiti“ od zemlje, jer se jedino luft-balon ne povinuje „zakonu jačega“. Ali, nažalost, zemlja je mnogo više od prostoproširene metafore tla, srce koje kuca duboko u unurašnjosti daleko je od poznanja dobra i zla. Totalitarizam nije mrtav, naprotiv, život je fikcija, proizvoljan raspored mistifikacija i onoga u šta ljudi žele da veruju. Takođe ni posveta Zoranu Ðinđiću sa početka knjige nije samo gest lepog građanskog pijeteta, već još jedna smernica između varljivih hridi forme i sadržine novijeg srpskog romana i društvene panorame koja ga je oblikovala.

Naslov originala: Sidney Sheldon : The Doomsday Conspiracy. Izdavač: Vulkan. Mesto izdavanja: Beograd. Godina izdanja: 2017. Povez: broš. Pismo: latinica. Broj strana: 279. Format: 20,5 x14,5 cm. Prevod: Nataša Andrić. Knjiga je odlično očuvana: korice i tekst su bez oštećenja, potpuno čist, nije korišćena, knjiga je praktično nova. Za potpuni izgled knjige pogledajte slike u prilogu. O knjizi: `Na zemlju u Švajcarskoj srušio se tajanstveni meteorološki balon. Direktor Nacionalne bezbednosne agencije SAD angažuje Roberta Belamija da pronađe i identifikuje desetoro ljudi koji su bili svedoci tog događaja. Dok traga za putokazima od Rima, preko Budimpešte i Kijeva do Teksasa, Robert se suočava sa pravom prirodom misije i otkriva postojanje neverovatne zavere, koja se proteže čitavom planetom. Zbog toga, Belami će se uskoro naći u bekstvu, boreći se da spase sopstveni život - s ključem opstanka same Zemlje u svojim rukama.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Svetski bestseler 2001. godine U slavu onih pojedinaca koji su obezbedili dugotrajni opstanak naše vrste time što su se uklonili iz banke gena na veličanstveno glup način. „Samo su dve stvari večite – kosmos i ljudska glupost, mada za kosmos i nisam toliko siguran.“ Albert Ajnštajn Prozvane po Čarlsu Darvinu, rodonačelniku evolucije, Darvinove nagrade se dodeljuju onima koji unapređuju našu banku gena time što sebe uklanjaju iz iste, pokazujući pritom koliko je zdrav razum dalek pojam za neke. Upoznajte rasejanog teroristu koji otvora pismo-bombu koje mu se vratilo zbog nedovoljne poštarine. Divite se lopovu koji krade električne vodove ne isključivši pre toga napon. Ostanite zaprepašćeni pred nesuđenim pilotom koji leti u svojoj baštenskoj stolici okačenoj na helijumske balone pravo u koridore vazdušnog saobraćaja. I učite od čoveka koji zaviruje u kantu s benzinom pomoću svog upaljača. Svi su oni ušli u konkurenciju za Darvinove nagrade kada su se njihovi postupci okončali veličanstvenim nedaćama. „Svet ne postaje pametniji. Morate da se pomirite s glupošću i učinite da ona radi za vas.“ Frenk Zapa „Ako sve drugo propadne, besmrtnost se uvek može steći spektakularnom greškom.“ Ekonomista Džon Kenet Galbrajt

SOTONA U SOLITERU -Dejan Simonović Izdavač : OKSIMORON 2022 266 str Satirični roman o potrazi za neobjašnjivo nestalim predsednikom jednog književnog žirija. Tematizuje odnose moći u neoliberalnoj antiutopiji i izazove sa kojima se u takvom društvu suočavaju oni koji odbijaju da se uklope. Nerazblaženo, 100% književno. Dvesta šezdeset sedam strana najčistijeg književnog iskustva. Bez veštačkih boja i aditiva. Kako je i zašto iščezao predsednik Mlinovog žirija Spiridon Antić? Ko za njim traga? Hoće li ga naći? Pruža li mini država maksi zadovoljstvo? Šta je Sveobuhvatni Oblikovni Sistem? Šta se nalazi u iskrzanoj akten-tašni? Ko je i šta smera Agrafena Filopovna? Šta želi novinarka Nestorović? Kako deluje istražitelj Kazimirović? Kako postupa Semiramida, sertifikovana isterivačica? Šta se zbiva u teretani? Ko je čovek sa magistrale? Gostovanje u Gutenergovom odgovoru (autor Sonja Milovanović). Kulturni dnevnik, RTS 29. avgust 2022, prikaz Vesne Trijić Nestašluci nečastivog. Začudan zaplet. Nedodeljena nagrada. Mnoštvo neodumica. Prisutno odsustvo, odsutno prisustvo. Medijska makljaža, književna kamuflaža. Ekipa i policija pride. Dispečer. KRT: Književno regulatorno telo. Balon nad gradom. Lift i liftadžija. Cepanje stvarnosti. Ekselens, Makaze, Mlin, Trapez, Krpež, Skakač, Mislionica... Raskrsnica / prekretnica / poruka. Trougano pripovedanje: novinarka, istražitelj, čovek. Uzrujano / uzavrelo. Knjiga potajnica. Knjiga ponornica. Za čitaoce posebnog kova. Izvadak: „Eh, da – taj dan, taj događaj. To uzbuđenje, to nestrpljenje. Bio je to posuvraćeni ponedeljak. Prišunjao se podmuklo, skriven iza nedelje. Prostoriju je ispunio zujeći novinarski roj. Iščekivalo se... Jeste, iščekivalo se. Nikako da se zbude. Sto je, tvrdoglavo, zvrjao prazan. Razdraženost je rasla. „Šta tamo kuvaju?!“ uzviknuo je neko. Uzvik je povukao uzvike. „Šta tamo muvaju?!“ „Da im grunemo?!“ „Da jurnemo, nego šta!“ Niko ni makac. Za stolom, pusto. „Ne, još nije. Ne, još ne“, radili su telefoni. „Da nije neko pandrknuo?“, zašušketao je šapat. Pandrknuo? Jeste, pandrknuo. Zakazala čuka. Zna li se to pouzdano? Ma jok, nije to nego... Pljuštale su pretpostavke. Pljus, pljus, pljus.“ Od istog autora: Romani: Krojač iz Ulma, Neodolјiva draž poziva, Zaklon, Prikaza, Besposličari. Zbirke priča: Rastrojstva, Bezglavo. Radio-drame: Osvit, Žrtva, Plaćenici, Matrozi. (23. maj 2022) K.D.S.3.1.

Nora Roberts Naslovi - Igre zavodjenja - Igre strasti - Iskušenje - Tanka linija Tanka linija Vlasnica prodavnice ronilačke opreme Liz Palmer, volela je svoj mali udobni svet koji je stvorila i život koji je vodila na prelepom minijaturnom ostrvu u Karipskom moru. Sve se srušilo onog trenutka kada je jedan od njenih zaposlenih pronađen mrtav, a njegov brat blizanac ušao u Lizin život tragajući za ubicom i željan osvete. Međutim, ono što je iznenadilo ovo dvoje stranaca, bila je zapanjujuća privlačnost koja je buknula između njih. Iako je Džonas oboje uvukao u opasni svet krijumčara droge, veoma brzo će shvatiti da se predivne stvari mogu dogoditi kada otvoriš svoje srce pravoj osobi – makar to na prvi pogled delovalo kao popuno pogrešna odluka… Iskušenje Eden Karlbo živela je život iz bajke, okružena materijalnim blagostanjem i obasuta bezrezervnom ljubavlju svoga oca. Nikada nije primećivala koliko je zavisila od njega, verenika, posluge… Živela je u balonu od sapunice koji se raspršio onog trenutka kada joj je otac umro, a njoj ostala samo gomila problema i dugova; i slomljeno srce, jer je i verenik nestao kao i njen pređašnji život. Godinu dana kasnije, skupila je krhotine svog života, zalečila rane i sa drugaricom pokrenula kamp za devojčice, hvatajući se tako ukoštac sa novim životom; a veoma brzo, ispostaviće se, i sa šarmantnim komšijom Čejsom Eliotom, čije je imanje bilo tik uz kamp i čije su jabuke mamile kao rajsko zabranjeno voće… Džoana Paterson je voditeljka kviza čije detinjstvo nije bilo srećno. Iako je živela u luksuzu i bogatstvu, nije osećala da je roditelji vole. Sada, kao mlada žena, ona želi da uspe kao producent i da na taj način izađe iz senke svog čuvenog oca. Sem Viver je čuvana zvezda. Za njim uzdišu sve žene jer je prelep i naočit mladić iza koga se krije jedan sasvim običan dečko poreklom iz Virdžinije. Džoana i Sem se sreću i igra počinje... Igre zavodjenja Kada se auto Trentona Sent Džejmsa III pokvario šesnaest kilometara pre krajnjeg odredišta, poslednje što je mogao da očekuje je da popravku uradi – žena. Inicijali K. K. na automehaničarskoj radnji nisu mnogo govorili o vlasnici radionice. Slučajni susret bi prošao nezapaženo da se nije ispostavilo da je Trenton u malom mestu u Mejnu poslom; došao ja da proceni velelepno zdanje koje pripada Ketrin Kalhun i njenim sestrama. Ketrin je rešena da sačuva svoju porodičnu imovinu, iako je svesna da bi troškovi održavanja veoma brzo mogli da premaše ono što ona, njene sestre i njihova tetka mogu sebi da priušte. Činilo se da je jedini izlaz prodaja. Ali… tetka je imala druge planove za svoju bratanicu i zgodnog hotelskog magnata. Knjge su u odličnom stanju. Pogledajte i druge knjige koje prodajem. https://www.kupindo.com/Clan/JovanBeograd/SpisakPredmeta

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Aleksandr Ivanovič Kuprin (ruski: Aleksandr Ivanovič Kuprin; 7. rujna [OS 26. kolovoza] 1870. - 25. kolovoza 1938.) bio je ruski književnik najpoznatiji po svojim romanima Dvoboj (1905.) [2] i Yama: Jama (1915.), kao kao i Moloch (1896), Olesya (1898), `Captain Ribnikov` (1906), `Emerald` (1907) i The Garnet Bracelet (1911) - potonji je snimljen u filmu iz 1965. godine. Alexandr Kuprin rođen je u Narovchatu u Penzi od Ivana Ivanoviča Kuprina, vladinog dužnosnika u Penzanskoj guberniji. [4] i Liubov Alekseyevna Kuprina, rođena Kulunchakova. [5] Otac mu je bio Rus, majka je pripadala plemenitoj tatarskoj obitelji Volga koja je izgubila većinu svog bogatstva tijekom 19. stoljeća. [6] Alexandr je imao dvije sestre, Sofiju (1861–1922) i Zinaidu (1863–1934). [7] Godine 1871. Ivan Kuprin, star 37 godina, umro je od kolere, a tri godine kasnije Aleksandar se s majkom uselio u Udovički dom u Kudrinu u Moskvi, što je razdoblje oslikano u njegovoj priči `Bijela laž` (1914).[8] Godine 1876. ušao je u internat u Razumovskom, što mu je izazvalo mnogo onoga što je kasnije nazvao `pritužbama iz djetinjstva`, ali je također dovelo do njegove razuzdanosti i učinilo ga popularnim među vršnjacima kao vrsnog pripovjedača. [9] Godine 1880., nadahnut ruskom pobjedom u rusko-turskom ratu, [9] Kuprin se upisao u Drugu moskovsku vojnu gimnaziju, 1882. pretvorio se u kadetski zbor. [10] Nekoliko Kuprinovih autobiografskih priča, poput `Na prekretnici` (1900), `Rijeka života` (1906) i `Lenochka` (1910), odnosi se na to razdoblje. `Sjećanje na brezu u Kadetskom zboru ostalo mi je do kraja života`, napisao je nedugo prije smrti.[11] Ipak, tu je razvio interes za književnost i počeo pisati poeziju. Većina njegovih trideset mladenačkih pjesama datira od 1883. do 1887., četiri godine dok je bio u kadetskom korpusu. U tom je razdoblju Kuprin napravio i nekoliko prijevoda stranih stihova (među njima Béranger -ov `Les Hirondelles` i Heine -ov `Lorelei`). [9] [10] Prema znanstveniku Nicholasu Lukeru, `možda je najzanimljivija Kuprinova rana pjesma politički komad` Snovi `, napisan 14. travnja 1887., dan prije nego što je izrečena presuda teroristima koji su planirali ubiti Aleksandra III. godine.`[10] U jesen 1888. Kuprin napušta kadetski zbor i ulazi u Aleksandrovsku vojnu akademiju u Moskvi.[8] U ljeto 1890. diplomirao je na Akademiji kao podzapovjednik i bio je raspoređen u 46. Dnjeparsku pješačku pukovniju (koju je izabrao nasumce) [9] stacioniranu u Proskurovu (sada Hmeljnicki), gdje je proveo sljedeće četiri godine. [4 ] [10] Književna karijera Kuprin početkom 1890 -ih Godine 1889. Aleksandar Kuprin upoznaje Liodora Palmina, etabliranog pjesnika koji je u Ruskom satiričkom letku organizirao objavljivanje njegove prvenstvene pripovijetke `Posljednji debi`, zasnovane na događaju iz stvarnog života, samoubojstvu trovanjem na pozornici pjevačice Yevlalye Kadmine. 1881., tragedija koja je također inspirirala priču Ivana Turgenjeva `Clara Milich`. [5] [10] Prošle su tri godine između pojavljivanja `Posljednjeg debija` i objavljivanja njegove druge priče `Psiha` u prosincu 1892. Kao i `U mjesečevoj noći` koja je uslijedila, komad je pokazao aberacije poremećenog uma, istražujući tanka linija između fantazije i stvarnosti.[10] Za nekoliko godina Kuprinovog vojnog roka objavljen je kratki roman U mraku (1893.) i nekoliko kratkih priča, uglavnom vještih studija abnormalnih stanja duha (`Slavenska duša`, `Ludilo` i `Zaboravljeni poljubac`, sve 1894). [10] Samo `The Inquiry` (1894), njegova prva publikacija koja je izazvala kritičke komentare, bavila se vojskom, započevši seriju kratkih priča na teme ruske vojske: `Mjesto za spavanje` (1897.), `Noćna smjena` (1899.), `Praporshchik` (1897.), `Misija` (1901.) što je konačno rezultiralo njegovim najpoznatijim djelom Dvoboj.[9] Osim sve većeg nezadovoljstva životom u vojsci, objavljivanje `Istrage` vjerojatno je bio glavni razlog Kuprinove ostavke u ljeto 1894. `Nema sumnje da je pojava takvog djela, koju je napisao časnik i potpisala s njegovim punim imenom, imao bi neugodne posljedice po njega `, tvrdi Luker. [10] [12] Nakon povlačenja iz službe, bez ikakvih konkretnih planova za budućnost, `ikakvih znanja, akademskih ili praktičnih` (prema `Autobiografiji`), Kuprin je krenuo na petogodišnje putovanje jugozapadom zemlje. [9] Pokušao je s mnogim vrstama poslova, uključujući zubarsku njegu, izmjeru zemljišta, glumu, bio je cirkusant, pjevač psalama, liječnik, lovac, ribar itd., A sve se to kasnije odrazilo u njegovoj fikciji. Sve vrijeme dok se bavio samoobrazovanjem i mnogo je čitao, Gleb Uspenski sa svojim je skicama postao njegov omiljeni autor. [9] U ljeto 1894. Kuprin je stigao u Kijev i do rujna je počeo raditi za lokalne novine Kievskoe Slovo (Kijevska riječ), Zhizn i Iskusstvo (Život i umjetnost), a kasnije Kievlianin. Kvalitete potrebne za dobrog novinara, vjerovao je, bile su `luda hrabrost, odvažnost, širina pogleda i nevjerojatno pamćenje`, darovi koje je i sam posjedovao u punoj mjeri. [13] Dok je često putovao po jugozapadu Rusije, surađivao je za novine u Novočerkasku, Rostovu na Donu, Caricinu, Taganrogu i Odesi.[14] Uz feljtone i kronike Kuprin je napisao male crtice, istražujući određena okruženja, ili prikazujući ljude specifičnih zanimanja ili okolnosti, kasnije okupljene u zbirku. U ožujku 1896. objavljeno je osam takvih skica u malom izdanju pod naslovom Kijevski tipovi, prva Kuprinova knjiga. [15] U listopadu 1897. izašla je njegova druga zbirka Minijature, jedna od njegovih najpoznatijih cirkuskih priča, `Allez!`, Koja je zaslužila velike pohvale Lava Tolstoja. Kuprin je 1905. opisao minijature kao svoje `prve dječje korake na književnom putu`; definitivno su označile daljnju fazu njegova sazrijevanja kao književnika, kao i njegove `Industrijske skice` nastale 1896–1899 nakon njegova posjeta regiji Donbass. [14] [16] Godine 1896. Russkoye Bogatstvo je objavilo Moloch, prvo veliko Kuprinovo djelo, kritiku brzo rastućeg ruskog kapitalizma i odraz rastućih industrijskih nemira u zemlji.[16] Od tada se samo dva puta nakratko vraćao toj temi, u `Zbrci` (1897.) i `U utrobi zemlje` (1899.). `Na temelju toga netko dolazi u iskušenje zaključiti da je njegova briga za industrijskog radnika u Molochu bila tek samo prolazna faza`, smatra Luker.[14] Godine 1897. Kuprin je otputovao na Voliniju da tamo radi kao upravitelj imanja, a zatim je otišao u područje Polesye u južnoj Bjelorusiji, gdje je pomogao u uzgoju makhorke. [14] [16] `Tamo sam upio svoje najsnažnije, najplemenitije, opsežne i plodonosne utiske ... i upoznao ruski jezik i krajolik`, sjetio se on 1920. Tri priče o svom nedovršenom `Poleskom ciklusu` - `Zaleđe`, mnogo hvaljeni ljubavni komad Olesya i `Vukodlak`, horor priča - objavljeni su između 1898. i 1901. [14] Moloch i Olesya mnogo su pomogli Kuprinu u izgradnji njegove književne reputacije. U rujnu 1901. Viktor Mirolyubov, urednik Zhurnala Dlya Vsekh, pozvao je Kuprina da se pridruži ovom popularnom mjesečniku u Petersburgu, a u prosincu se preselio u glavni grad. [10] 1901–1904 U Petersburgu se Kuprin našao u središtu ruskog kulturnog života. Postao je prijatelj s Antonom Čehovom s kojim se redovito dopisivao sve do njegove smrti 1904., često tražeći njegov savjet. [17] Kuprinovo prijateljstvo s Ivanom Bunjinom trajat će gotovo četrdeset godina, nastavivši se u emigraciji.[18] Druga važna osoba za Kuprina bio je učenjak i kritičar Fjodor Batjuškov iz Mir Božija; 150 sačuvanih pisama predstavljaju manji dio njihove ogromne korespondencije.[19] Kasnije je Kuprin izrazio veliku zahvalnost Viktoru Miroljubovu[20][21] koji je, kao i Maxim Gorky, izvršio snažan utjecaj na njegovu karijeru.[17][22][23] Fjodor Šaljapin i Aleksandar Kuprin Godine 1901. Kuprin se pridružio književnom društvu Moskovska sreda (srijeda) koje je 1899. osnovao Nikolaj Teleshov i ujedinjavalo je uglavnom mlade realističke pisce, među kojima su bili Gorki, Bunjin i Leonid Andrejev. [17] U veljači 1902. Kuprin se oženio Marijom Karlovnom Davydovom, usvojenom kćeri Alexandre Davydove, urednice Mir Bozhy. Potonji je iste godine umro, Maria Karlovna preuzela je publikaciju i ubrzo je Kuprin napustio Zhurnal Dlya Vsekh kako bi vodio odjeljak fantastike časopisa koji je njegova supruga sada uređivala. [17] U veljači 1903. godine, Znanye (Znanje) koje je osnovao Gorki objavili su zbirku osam Kuprinovih priča, među njima `Istraga` i Moloch. [17] Lav Tolstoj pohvalio je zbirku zbog živopisnog jezika, a kritičari su bili gotovo jednoglasni u odobravanju, ukazujući na Kuprinovu bliskost u temama i tehnici s Čehovom i Gorkim. Angel Bogdanovich iz Mira Bozhyja (koji je 1897. nelaskavo pisao o Molochu) sada je hvalio Kuprinov kompaktan stil i njegovu sposobnost da prenese osjećaj blistave radosti života.[24] Sam Gorki je, pišući Teleshovu u ožujku 1903., Kuprina svrstao u trećeg ruskog autora, pored Čehova i Andrejeva. [25] Unatoč njegovom književnom uspjehu, Kuprinove prve godine u Petersburgu bile su stresne. Zaposlenje u časopisu ostavilo mu je malo vremena za vlastito pisanje, a kada se njegov rad pojavio u Mir Bozhyju, pričalo se da svoj uspjeh duguje obiteljskim vezama.[17] `Život je težak: skandal, tračevi, zavist, mržnja ... Osjećam se vrlo usamljeno i tužno`, priznao je jednom od svojih prijatelja iz Kijeva u pismu. [26] Kuprin je između 1902. i 1905. napisao manje nego što je imao u provincijama, ali, prema Lukeru, `ako bi se smanjila količina njegova spisa - ukupno dvadesetak priča - njegova je kvaliteta bila neusporedivo veća ... Sada svjesniji očiglednih kontrasta koji prevladava u ruskom društvu, skrenuo je pozornost na nevolje `malog čovjeka` slijedeći najbolje tradicije ruske književnosti. `[17] Među zapaženim pričama bile su` U cirkusu `(1902.) koje su Čehov i Tolstoj hvalili, `Močvara` (1902.), tematski povezana s ciklusom Polesye i `Židovka` (1904.), pokazujući Kuprinovu duboku simpatiju prema ovoj progonjenoj manjini u ruskom društvu u vrijeme kada su pogromi bili redovita pojava na ruskom jugozapadu.[17] ] Druge teme Kuprinove proze ovog razdoblja uključuju licemjerje (`Miran život`, 1904.; `Dobro društvo`, 1905.), netrpeljivost (`Ospica` s`, 1904.) i degeneracija besposlene klase (`Veliki svećenik`, 1905.).[23] Dvoboj Kuprin je 1904. počeo raditi na The Duel. Ovaj roman, začet u njegovoj drugoj godini u vojsci, i komentirajući `užas i dosadu u vojnom životu`, objavljen je 3. svibnja 1905. [27] [28] Stvaranje ovog romana bilo je katarzično iskustvo za Kuprina. `Moram se osloboditi teškog tereta utisaka nakupljenih mojim godinama služenja vojnog roka. Nazvat ću ovaj roman Dvoboj, jer će to biti moj dvoboj ... s carskom vojskom. Vojska osakaćuje dušu, uništava sve čovjekove najfinije porive i ponižava ljudsko dostojanstvo... Moram pisati o svemu što sam znao i vidio. I svojim ću romanom izazvati carsku vojsku na dvoboj`, obavijestio je suprugu u pismu.[29] 30] Dvoboj je postao književna senzacija godine u Rusiji. Godine 1905. prodano je oko 45,5 tisuća primjeraka, što je veliki broj za početak 1900 -ih. Kontroverze koje je ovaj roman izazvao nastavile su se do 1917. Kritičari ljevice pozdravili su Duel kao `još jedan čavao u lijes autokracije`, dok su ih njihovi konzervativni kolege osudili kao `perfidan napad na vladajući poredak`. [31] Jedan časnik čak je izazvao Kuprina na dvoboj kroz peterburške novine [28], dok je skupina od dvadeset časnika poslala Kuprinu pismo 1905., izražavajući svoju zahvalnost. Dvoboj je, prema Lukeru, označio `vrhunac Kuprinove karijere... osiguravajući mu besmrtnost u analima ruske književnosti.`[28] 1905–1913 Kuprin u Gatchini (crtani film iz 1910 -ih) Nakon revolucije 1905. Kuprin je otvoreno kritizirao režim. Uspostavio je veze s mornarima Crnomorske flote u Sevastopolju, pa se čak pokušao prijaviti na bojni brod Potyomkin, koji se pobunio u lipnju 1905. Smatra se politički nepouzdanim, stavljen je pod nadzor tajne policije. [10] [15] U `Događajima u Sevastopolju` opisao je uništenje krstarice Očakov, čemu je Kuprin svjedočio u Balaklavi. Njegova kasnija priča `Gusjenica` (1918.) otkriva da je pomogao u spašavanju nekoliko mornara koji su pobjegli s vatrene krstarice. [32] Zapovjednik Crnomorske flote, admiral Grigorij Chukhnin, općenito smatran odgovornim za tragediju, naredio je Kuprinu da napusti Sevastopolj u roku od 48 sati i pokrenuo je pravni postupak zbog klevete. U lipnju 1906. Chukhnin je ubijen, ali slučaj nije zaključen, a dvije godine kasnije u Žitomiru Kuprin je osuđen na novčanu kaznu i deset dana kućnog pritvora. [33] Među njegovim poznatijim pričama sredinom 1900-ih bile su `Snovi`, `Zdravica`, `Umjetnost` i `Ubojica`, a potonji je preuzeo pitanje nasilja koje je zahvatilo Rusiju u to vrijeme. `Mlađi kapetan Rybnikov` (1906.) koji je ispričao priču o japanskom špijunu koji se predstavljao kao ruski časnik, pohvalio je Gorki.[30] Mnogo se raspravljalo o `Uvredi` (1906.) i `Gambrinus` (1907.), emocionalnom sažimanju mnogih motiva njegovog pisanja nakon 1905., odjekujući deklamacijski ton `Događaja u Sevastopolju`, prema Lukeru.[33] Od 1905. nadalje Kuprin se ponovno uključuje u brojna neknjiževna područja. Predao se kao birač prve Državne dume za grad Petersburg. 1909. - 1910. letio je zračnim balonom s uglednim sportašem Sergejem Utochkinom, a zatim se kao ronilac uputio u dubine Crnog mora i pratio zrakoplovca Ivana Zaikina na njegovim zrakoplovnim putovanjima. Godine 1907. razveo se od prve žene i oženio Jelizavetom Geinrikh (1882–1943), koja je 1908. rodila njihovu kćer Kseniju. [34] Godine 1908. odnos Kuprina s Gorkim se pogoršao i on je napustio Znanye. Iste godine objavljena je `Morska bolest`, kratka priča koja govori o silovanju socijaldemokratske heroine i prikazuje njezina muža revolucionara u nepovoljnom svjetlu, što je Gorki smatrao namjernim vređanjem ruskih socijalista.[33] Među ostalim Kuprinovim djelima tog razdoblja su `Smaragd` (1907.), najpoznatija njegova priča o životinjama, `Sulamith` (1908.), oda `vječnoj ljubavi` blisko zasnovana na Pjesmi nad pjesmama, autobiografska `Lenochka` ( 1910.) i Narukvica od granata (1911.), njegova poznata romana o `propaćenom romantizmu` u kojoj beznadna ljubav nalazi svoju tihu tragičnu apoteozu.[33] Lestrigoni (1907–11), niz skica o ribarima iz Balaklave [15], pružili su lirski paean jednostavnom životu i epsko veličanje vrlina njegovih jednostavnih ljudi. [33] [34] U listopadu 1909. Kuprinu je zajedno s Buninom dodijeljena Puškinova nagrada. [9] Rupa. 1909–1917 Godine 1908. Kuprin je počeo raditi na Jami, svom najambicioznijem i najkontroverznijem djelu. Prvi dio ove romaneskne studije o prostituciji pojavio se 1909., drugi 1914., a treći 1915. [35] I. dio, kako je izašao, izazvao je široku kontroverzu, dio II i III naišli su na gotovo univerzalnu ravnodušnost. Kuprin, koji očito nije mogao odlučiti hoće li njegov roman biti dokumentarac ili fikcija, ili je oscilirao između njih dvojice ili ih pokušao spojiti na umjetan način. `Uspješniji je u dokumentarcu tako da je prvi dio, sa svojim detaljima o životu u bordelu, daleko najbolji“, tvrdi Luker.[33][35] Neki ruski kritičari i autori (među njima i Lav Tolstoj) kritizirali su roman zbog toga što je roman bio kritiziran zbog toga što je bio Lav Tolstoj. pretjeran naturalizam, među onima koji su mu se divili bila je i mlada Nina Berberova.[36] Kuprin i njegova supruga tijekom Prvog svjetskog rata Jama je bilo Kuprinovo posljednje veliko djelo, a mnogima je signaliziralo pad njegove kreativnosti. [33] [35] Njegove najpoznatije priče iz 1912.-1914. Su `Crne munje` i `Anatema`, dok je njegov posjet jugu Francuske između travnja i srpnja 1912. doveo do `Azurne obale`, dvadeset skica koje čine ciklus putovanja dojmovi.[15][37] Godine 1911. preselio je svoju obitelj u Gatchinu, blizu Sankt Peterburga.[9] Kako je izbio Prvi svjetski rat, Kuprin je otvorio vojnu bolnicu u svom domu u Gatchini, a zatim je posjećivao gradove na zapadnom frontu. Potkraj 1914. putem medija je zatražio novac za ranjenike, a u prosincu je odbacio ideju o proslavi 25. obljetnice svoje književne karijere. Kao pričuvni časnik, pozvan je u studenom 1914., a u Finskoj je zapovijedao pješačkom četom do svibnja 1915., kada je otpušten zbog lošeg zdravstvenog stanja. To je bio razlog zašto nije mogao postati ratni dopisnik, karijera kojoj je težio tijekom rusko-japanskog rata 1904. – 1905. Među nekoliko njegovih priča koje su odražavale rat, najzapaženije su bile njegove satire (`Goga Veselov`, `Kantaloupi`, `Tata`, `Grunya`), koji su prstom prešli na cinike koji su bogatili na temelju pritužbi nacije. [34 ][35][37] Februarska revolucija pronašla je Kuprina u Helsinkiju, kamo je otišao po liječnički savjet. Vrativši se u Gatchinu, izrazio je svoje oduševljenje slomom carizma u nizu članaka i u svibnju je počeo uređivati ​​novine Svobodnaia Rossiya (Slobodna Rusija) Partije socijalista, doprinoseći također Volnost (Sloboda) i Petrogradskii Listok (Petrograd Leaflet). . Pozdravljajući slobodu koju je donijela Februarska revolucija, predvidio je ekscese koje bi daljnji potresi mogli donijeti i upozorio je da Rusija ne padne u orgiju krvoprolića. [37] Listopadska revolucija malo je pojasnila Kuprinov politički stav. U člancima je doprinosio raznim novinama do sredine 1918.-Petrogradskoe Ekho (Petrogradski odjek), Vecherneye Slovo (Večernja riječ) i Zaria (Zora) među njima-njegov stav prema novom režimu ostao je ambivalentan. Prepoznao je povijesni značaj boljševičke revolucije i divio se Lenjinu kao `poštenom i hrabrom čovjeku`, izjavljujući da `boljševizam čini veliku, čistu, nezainteresiranu doktrinu koja je neizbježna za čovječanstvo.` [38] [39] Ipak, dok je radio kratko vrijeme s Maximom Gorkyjem u izdavačkoj tvrtki World Literature kritizirao je prodrazverstku i politiku ratnog komunizma [9], tvrdeći da su boljševici prijetili ruskoj kulturi, te da je njihovo nedovoljno poznavanje zemlje donijelo patnju seljacima. U lipnju 1918. Kuprin je nakratko uhićen zbog članka u novinama Molva (Glasine) u kojem se kritizira režim. Jedna od njegovih priča iz 1918. (`Gusjenica`) hvalila je herojstvo žena revolucionarki, druga (`Duh Gatchine`) bila je antiboljševička priča o tiraniji novih gospodara Rusije. [37] Krajem 1918. Kuprin je izradio razrađene planove za Zemliju, rad posebno osmišljen za seljaštvo. Njegov predloženi program uključivao je pomoć vladi u radikalnoj transformaciji seoskog života u skladu s načelima komunizma. Podržan od strane Gorkog i odobren od Lenjina koji se sastao s Kuprinom 25. prosinca 1918., projekt je ostao neostvaren. [40] [41] Godine u emigraciji Kuprin 1910 -ih Dana 16. listopada 1919., Gatchina je zauzela Bijela armija koju je predvodio general Nikolaj Yudenich. Dvanaest dana Kuprin je uređivao Prinevsky Krai (Nevska zemlja), rad koji je izdalo sjedište Yudenichove vojske. U listopadu, dok su se Bijeli povlačili prema zapadu, Kuprin je s njima otputovao u Yamburg, gdje se pridružio svojoj ženi i kćeri. Preko Narve obitelj je stigla do Revela u Estoniji, a u prosincu je otišla u Finsku. Nakon pola godine u Helsinkiju otplovili su prema Francuskoj, stigavši ​​u Pariz početkom srpnja 1920. [10] Sljedećih sedamnaest godina u Parizu bilježi pad Kuprinovog stvaralaštva i podleganje alkoholizmu. Ožalošćen zbog odvajanja od Rusije, postao je usamljen i povučen. [42] Obiteljsko siromaštvo pogoršalo je situaciju. `Ostao sam gol ... i siromašan kao stari pas bez krova nad glavom`, napisao je Kuprin Ivanu Zaikinu, starom prijatelju. [43] Sve je to u kombinaciji ometalo njegovo pisanje.[44] `Što je čovjek talentiraniji, teže mu je živjeti bez Rusije`, rekao je Kuprin novinaru 1925. [45] Kuprinova nostalgija objašnjava retrospektivnu kvalitetu njegova djela u emigraciji. Vratio se poznatim temama iz svojih ranijih spisa i zadržao se na osobnim iskustvima koja ga povezuju s domovinom koju je izgubio. [42] Njegov posjet jugozapadnoj Francuskoj 1925. inspirirao je `Crimsan Blood `(1926), živopisan prikaz borbe s bikovima u Bayonneu, nakon čega je 1927. godine uslijedio` Blaženi jug `, četiri skice o Gasconiji i visokim Pirinejima. [15] Zatim su došle pretežno urbane skice napravljene u Jugoslaviji, rezultat Kuprinovog posjeta Beogradu 1928. na konferenciji ruskih književnika u emigraciji. [41] [42] Tri glavna djela Kuprinovih pariških godina bila su Kolo vremena (13 skica stiliziranih kao roman, 1929), autobiografska Junkers (1932) i romantična `Jeannette` (1933), koja opisuje naklonost starijeg profesora prema djevojčici u njegovom susjedstvu. [42] [44] Povratak u Rusiju i smrt Grob Aleksandra Kuprina Do 1930. Kuprinova je obitelj bila u siromaštvu i dugovima. Njegovi honorari za književnost bili su skromni, opijanje je pratilo njegove pariške godine, nakon 1932. počeo mu se pogoršavati vid, a rukopis je postao oštećen. Pokušaji njegove supruge da osnuje knjigoveznicu i knjižnicu za emigrante bili su financijski katastrofalni. Povratak u Sovjetski Savez ponudio je jedino rješenje za Kuprinove materijalne i psihološke poteškoće. Krajem 1936. konačno je odlučio podnijeti zahtjev za vizu. Dana 29. svibnja 1937., ispraćeni samo od svoje kćeri, Kuprinovi su krenuli s Gare du Nord u Moskvu. Tamo su ih 31. svibnja dočekali predstavnici književničkih organizacija i postavili u hotel Metropole. Početkom lipnja preselili su se u daču u vlasništvu Sovjetskog Saveza književnika u Golitsynu, izvan Moskve, gdje je Kuprin dobio liječničku pomoć i odmarao se do zime. Sredinom prosinca on i njegova žena preselili su se u stan u Lenjingradu.[10] Godine u Parizu slomile su mu zdravlje i pretvorile ga u starca. Tragičnu promjenu primijetio je književnik Nikolaj Teleshov, njegov prijatelj s početka 1900 -ih. Posjetivši Kuprin nedugo nakon njegova dolaska, Teleshov ga je zatekao zbunjenog, razdraganog i jadnog. `Napustio je Rusiju ... fizički vrlo robusnu i snažnu`, napisao je kasnije, `ali vratio se mršavog ... ... slabog, slabe volje. To više nije bio Kuprin-taj čovjek izuzetnog talenta-to je bilo nešto. .. slab, tužan i vidljivo umirući. `[46] Kasnije je Bunin inzistirao da je Kuprinova uloga čisto pasivna:` Nije otišao u Rusiju - tamo je odveden, vrlo bolestan, već u drugom djetinjstvu `, napisao je. [46] Kuprin povratak zaslužio je objavljivanje njegovih djela u Sovjetskom Savezu, ali nakon toga nije napisao gotovo ništa novo. U lipnju 1937., na obilježavanje prve godišnjice Gorkijeve smrti u lipnju, Izvestiya je objavila Kuprinove `Fragmente sjećanja`. U listopadu je izašla skica `Moja rodna Moskva`. [46] Uspomene o Kuprinovim posljednjim danima, objavljene u Sovjetskom Savezu, daju nam sliku čovjeka, zadovoljnog povratkom u rodnu zemlju. S druge strane, u svom izvještaju o Kuprinovim posljednjim mjesecima spisateljica Lydia Nord naslikala je sliku razočaranog starca koji se osjećao kao stranac u svojoj rodnoj zemlji. [47] U siječnju 1938. Kuprinovo se zdravlje pogoršalo. Do srpnja njegovo je stanje bilo teško; koji je već bolovao od bubrežnog poremećaja i skleroze, sada je razvio rak jednjaka. Kirurgija nije ništa pomogla. Aleksandar Kuprin umro je 25. kolovoza 1938., a dva dana kasnije sahranjen je na Literaturskim mostima (književni most) u Lenjingradu na groblju Volkovo. [10] Privatni život Liza Geinrikh 1909. godine U veljači 1902. Kuprin se oženio Marijom Karlovnom Davydovom (1881—1966), posvojenom kćeri Alexandre Davydove, udovice ravnateljice Konzervatorija u Sankt Peterburgu, koja je nakon suprugove smrti 1889. postala urednica časopisa Mir Bozhy. Kad je umrla 1902., preuzela ga je Marija Karlovna i ubrzo je Kuprin postao voditelj beletristike u časopisu njegove supruge. Imali su jednu kćer Lidiju (1903–1924). [4] Sredinom 1900-ih njihovi su se odnosi pogoršali, a glavni razlog za to je Kuprinovo zlostavljanje alkohola. Jednom prilikom, ogorčena njegovim ponašanjem u društvu pijanica i prostitutki koje je doveo na njihovu vikendicu, Maria Karlovna mu je srušila dekanter o glavu. Još jedan incident kada je tijekom ružne svađe pokušao zapaliti njezinu haljinu, pokazao se kao njihov posljednji: 1907. par se razveo. [48] Maria Davydova kasnije se udala za sovjetskog diplomatu Nikolaja Iordanskog; 1966. izašla je njezina knjiga sjećanja Godine mladosti (Gody molodosti, 1966.). [49] Druga supruga Kurpina bila je Yelizaveta Geinrikh (1882–1942), kći mađarskog revolucionara Moritsa Rotoni-Geinricha, koju je odgojila obitelj Dmitrija Mamina-Sibirjaka, supruga njezine sestre Marije. Početkom 1900 -ih bila je milosrdna sestra, kasnije Lidijina guvernanta i dobra prijateljica Alexandre Davydove. Godine 1907. par se vjenčao i nastanio u Gatchini. 1908. rodila im se kći Ksenia. [9] Njihova druga kći Zinaida rođena je 1909., a umrla je od upale pluća 1912. Nakon Kuprinovog povratka u Rusiju, Yelizaveta Kuprina-Geinrikh posvetila se sastavljanju i objavljivanju književne ostavštine svog supruga. Počinila je samoubojstvo 1942. godine, tijekom opsade Lenjingrada.[48] Ksenia Kuprina (1908–1981) krajem 1920 -ih postala je Paul Poiret model, a zatim i glumica koja se, kao Kissa Kuprine, pojavila u 11 filmova, počevši od Le Diable au cœur (1927) Marcela L`Herbiera. Nakon povratka u SSSR 1958. radila je kao scenska glumica, prevoditeljica, spisateljica i scenaristica. Njezina knjiga sjećanja Moj otac Kuprin (Moj otac - Kuprin) izašla je 1978. [50] [51] Naslijeđe Prema Nicholasu Lukeru, Kuprinov položaj u povijesti ruske književnosti vrlo je značajan, ako ne i jedinstven. Rođen u doba koje je zasjenilo veliki ruski roman, koji je svoj zenit dosegao 1860 -ih. okrenuo se kratkoj priči kao žanru koji odgovara i njegovu nemirnom temperamentu i višestrukim preokupacijama njegove generacije ... Sa svojim suvremenicima Čehovom, Gorkim i Buninom. žanr novele doveo je do procvata bez paralele ruskim slovima. Ono što je ustupio suzdržanost Čehovu, uvjerenost Gorkomu i suptilnost Bunjinu, Kuprin je nadoknadio tempom pripovijedanja, konstrukcijom radnje i bogatstvom teme. Ove posljednje kvalitete, zajedno s njegovim stalnim interesom za ljudsku dušu, čine ga i danas vrlo čitljivim. [46] Proslavio ga je njegov roman Dvoboj (1905.), [52] Kuprina su visoko cijenili kolege pisci, uključujući Antona Čehova, Maksima Gorkog, Leonida Andrejeva, nobelovca Ivana Bunina [4] i Lava Tolstoja koji su ga proglasili pravim nasljednikom Čehov. Premda je živio u doba kada su pisce zanosili književni eksperimenti, Kuprin nije tražio inovacije i pisao je samo o stvarima koje je sam doživio, a njegovi su junaci sljedeća generacija nakon Čehovljevih pesimista. Vladimir Nabokov nazvao ga je `ruskim Kiplingom` zbog njegovih priča o patetičnim avanturistima, koji su često `neurotični i ranjivi`. Tijekom cijelog 20. stoljeća Aleksandar Kuprin ostao je `jedan od najčitanijih klasika u ruskoj književnosti`, s mnogim filmovima temeljenim na njegovim djelima, dijelom i zbog `njegovih živopisnih priča o životu običnih ljudi i nesretne ljubavi, njegovih opisa vojske i javne kuće, što ga čini piscem za sva vremena i mjesta. ` Po njemu je nazvan manji planet 3618 Kuprin, koji je 1979. otkrio sovjetski astronom Nikolaj Stepanovič Černih...