Čestitka - puzzle za sastavljanje. Korišćena, putovala. Dimenzije klasične razglednice, oko 15 x 10 cm. Dobijate je nesastavljenu:). ➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡➡

Četiri različite koverte: - Avionom / Paravion, 18,5x10,5 cm, 2 kom - I balonska pošta, koverta putovala balonom od Novog Sada do Nadalja 22.9.1967.god. povodom izložbe Ineksčasofila na Novosadskom sajmu Lorist, 14,5x11 cm - minijaturna, 8x5 cm K S V 12

DOPISNA KARTA CARTE POSTALE period 1920-1930 nije putovala Најстарије предузеће у Србији – Буковик Мало је познато да је прва права извозна роба Кнежевине Србије била флаширана кисела буковичка вода „Са извора кнеза Милоша“ и „Са извора кнеза Михаила“, како пише на једној сачуваној налепници са боце из 19. века. Начелник санитета Кнежевине Србије у Крагујевцу, доктор Емерих Линденмајер записао је давне 1836. године: „Ову киселу воду је још пре 1811. употребљавао ради окрепљења и побољшања здравља, у Срба бесмртни, Доситеј Обрадовић.“ Ово је уједно и први писани траг да је неко од виђенијих Срба киселу воду из Буковка користио ради здравља мада је народ од давнина зано за лековитост извора у атару села Буковик, све до границе са Врбицом, данашњим Аранђеловцем. Прво хемијско испитивање са ових извора урађено је у Бечу 1834. године, да би 1836. доктор Линденмајер, по налогу кнеза Милоша, обавио детаљно испитивање киселе воде и утврдио њену лековитост и за које тегобе је погодна било да се пије или у њој „бања“. Све више болесних долазило је на Буковички кисељак, а у јулу 1839. године овде коначи и кнегиња Љубица. Њој лековитост киселе воде из Буковика није била непозната јер је још од 1837. кнез Милош захтевао да му се вода допрема у Крагујевац у стакленим балонима. Буковички кисељак убрзо постаје омиљено излетиште Обреновића и њихових присталица. Поред кнеза Милоша и његове породице у Буковик долази и Вук Караџић, прота Матија Ненадовић, Сима Милутиновић Сарајлија и многи други познати Срби. Када је 1842. српску кнежевску власт преузео Александар Карађорђевић, отац краља Петра I Ослободиоца, а Милош бива прогнан у Влашку, бригу о изворишту киселе воде преузима Карађорђева династија. Они су заправо много учинили да Буковичка бања буде уређена налик на бање у Чешкој и Мађарској. У овом периоду 1846. године Емрих Линденмајер који је код Александра остао начелник санитета, успео је да издејствује новчану помоћ за уређење извора киселе воде. Тада је уређено и купатило и засађено је дрвеће. Министарство 1847. године одваја 2500 талира за изградњу „једне меане од доброг материјала“, као и веће колибе за прихват народа који је све више почео да посећује бању. Именовано је и лице које ће се стално бринути о државном добру, извору и купатилу названом Талпара и Ђулара. Буковичка бања је имала и свог лекара који је увек био на услузи гостима и посетиоцима. Његово име било је Јосиф Панчић, наш прослављени ботаничар, који је службовао као окружни физикус у Крагујевцу од 1847. до 1853. године. Сачуван је један његов извештај Министарству, у ком он тражи да се извор киселе воде прилагоди лакшој употреби за болеснике, као и да се подигне зграда за њихов смештај. Године 1858. поново је враћен кнез Милош Обреновић који, како су приповедале његове присталице, није престао ни у изгнанству да мислити како да Буковичку бању учини пожељном и онима у Европи. Тако је, кажу они, док је шетао Бечом разгледао зграде да узме „мустру“ за здање које је наумио по повратку да изгради „на киселој води“. Када је одредио место за подизање здања запослио је извесног Шрепловића, младог архитекту и прашког ђака. Он је уједно био задужен и за уређење парка, избор дрвећа, па је по његовој замисли и у француском стилу уређен парк да и данас изгледа као ботаничка башта. Током 1866. уређена су два позната извора, па је стари добио назив „Књаз Милош“ а млађи „Књаз Михаило“. У ово времо почиње индустријализација, где се кисела вода допрема кориснику, али на доста примитиван начин. Вода је у то доба сипана у земљане грчаге, бурад, а ређе у стаклене димижане или бутељке, па је онда воловском или коњском запрегов довожена до потрошача. Отакање киселе воде са ова два извора и пуњење боца почело је много пре но што је у Бечу шездесетих година 19. века у штампарској радионици „Рајнфелд и Хилзенбуш“ урађена и једина сачувана налепница. На овој литографији приказане су боце са минералном водом у полулитарском и литарском паковању са запушачем од плуте на ком је отиснут српски грб. Приказане су и етикете са ликовима кнеза Милоша и Михаила, свака засебно, јер су боце тако продаване. Поред декларације у хемијском садржају на српском и немачком језику на етикети је крупним словима назначено: „са извора кнеза Милоша“ и „са извора кнеза Михаила“. Градња Старог здања завршена 1872. године када је тридесетседмогодишњи архитекта Шрепловић, надгледајући завршне радове, пао са скеле и преминуо 10. децембра. Сахрањен је по сопственој жељи у Аранђеловцу, у порти цркве Светог Архангела Гаврила. Завидан развитак Аранђеловца, бањског туризма и коришћења киселе воде наставио се када је потпуну власт у Србији 1872. године преузео кнез Милан Обреновић. Кнегиња Наталије често је посећивала Буковик. Савремено парно купатило подигнуто је 1870. године а тада је сам Аранђеловац добио и пошту и телеграф. У часопису Видело из 1906. године забележено је да је у Аранђеловцу основано удружење које је преузело бригу о улепшавању и одржавању бање и испословало повластицу да целу земљу снабдева буковичком водом са извора „Књаз Милош“.