Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lighter Than Air: An Illustrated History of the Development of Hot Air Balloons and Airships David L. Owen David Owen autor je knjiga Skriveni dokazi i Skrivene tajne. Opsežno je pisao o vojnim prijevarama, špijunaži te je napisao i producirao televizijske dokumentarce o računalnim zločinima i elektroničkoj obavještajnoj službi. Lakši od vazduha: ilustrovana istorija razvoja balona na vrući vazduh i vazdušnih brodova Balon na vrući zrak izumili su Joseph Michel i Jacques Étienne Montgolfier u Francuskoj 1783. godine. Prvi uspješan let u slobodnom balonu ostvarili su Jean-François Pilâtre de Rozier i Marquis d`Arlandes 21. studenog 1783. godine. Poletjevši iz vrta dvorca La Muette kod Pariza, dosegli su visinu od gotovo 1.000 m, letjeli su iznad grada otprilike 25 minuta, prešavši udaljenost od 12 km. Prvi ženski aeronaut bila je Marie Elisabeth Thible, francuska operna pjevačica koja se 4. srpnja 1784. godine uzdigla u Montgolfierovom balonu iznad Lyona. Baloni na vrući zrak se i danas uobičajeno koriste kao slobodni baloni, dakle baloni koji nemaju izravno upravljanje smjerom leta, već smjer leta određuje vjetar. Balon na vrući vazduh je letelica lakša od vazduha koja se sastoji od vreće, koja se zove omotač, koji sadrži zagrejani vazduh. Ispod je okačena gondola ili pletena korpa (u nekim balonima za velike udaljenosti ili visine, kapsula), koja prevozi putnike i izvor toplote, u većini slučajeva otvoreni plamen izazvan sagorevanjem tečnog propana. Zagrejani vazduh unutar omotača čini ga plutajućim, jer ima manju gustinu od hladnijeg vazduha izvan omotača. Kao i kod svih aviona, baloni na vrući vazduh ne mogu leteti izvan atmosfere. Koverta ne mora da bude zatvorena na dnu, pošto je vazduh unutar omotača pod približno istim pritiskom kao i okolni vazduh. Kod modernih sportskih balona omotač je uglavnom napravljen od najlonske tkanine, a ulaz balona (najbliži plamenu gorionika) je napravljen od materijala otpornog na vatru kao što je Nomek. Moderni baloni su napravljeni u mnogim oblicima, kao što su raketni brodovi i oblici raznih komercijalnih proizvoda, iako se tradicionalni oblik koristi za većinu nekomercijalnih i mnoge komercijalne primene. Balon na vrući vazduh je prva uspešna tehnologija leta koja nosi ljude. Prvi let balonom na vrući vazduh bez veze sa ljudskom posadom izveli su u Parizu, Francuska, Žan-Fransoa Pilatr de Rozije i Fransoa Loran d`Aland 21. novembra 1783. [1] u balonu koji su kreirala braća Montgolfije. 2] Prvi balon na vrući vazduh koji je leteo u Americi lansirao je iz zatvora Valnut Street u Filadelfiji 9. januara 1793. godine francuski aeronaut Žan Pjer Blanšar.[3] Baloni na vrući vazduh koji se mogu pokretati kroz vazduh, a ne samo da lebde sa vetrom, poznati su kao termalni vazdušni brodovi. Istorija Glavni članak: Istorija baloniranja Predmoderni baloni bez posade Nebeski fenjer Preteča balona na vrući vazduh bio je nebeski fenjer (pojednostavljeni kineski: kǒng míng dēng; tradicionalni kineski: kǒng míng dēng). Zhuge Liang iz kraljevstva Šu Han, tokom ere Tri kraljevstva (220–280 n.e.), koristio je ove vazdušne lampe za vojnu signalizaciju.[4] Mongolska vojska je proučavala Kongming fenjere iz Kine i koristila ih u bici kod Legnice tokom mongolske invazije na Poljsku.[5] Ovo je prvi put da je balon poznat u zapadnom svetu. U 18. veku, kolonijalni brazilski jezuitski sveštenik Bartolomeu de Gusmao zamislio je vazdušni aparat nazvan Passarola, koji je bio prethodnik balona na vrući vazduh. Svrha Passarole je bila da služi kao vazdušni brod kako bi se olakšala komunikacija i kao strateški uređaj.[6] Godine 1709. Jovan V iz Portugala je odlučio da finansira projekat Bartolomeua de Gusmana nakon peticije jezuitskog sveštenika,[7] a demonstracija bez posade izvedena je u Casa da Indiji u prisustvu Jovana V, kraljice Marije Ane od Austrije, koja je kao svedoci italijanski kardinal Mikelanđelo Konti, dva člana portugalske Kraljevske akademije istorije, jedan portugalski diplomata i jedan hroničar. Ovaj događaj bi skrenuo pažnju Evrope na ovaj događaj i ovaj projekat. U kasnijem članku od 20. oktobra 1786. godine londonskog Dejli Univerzalnog registra navodi se da je pronalazač mogao da se podigne korišćenjem svog prototipa. Takođe 1709. godine, portugalski jezuita je napisao Manifesto summario para os kue ignoram poderse navegar pelo elemento do ar (Kratki manifest za one koji nisu svesni da je moguće ploviti kroz element vazduha); ostavio je i projekte za vazdušni brod sa posadom. Značajni balonista Džulijan Not, 1970-ih; pretpostavio je da su pre dva milenijuma stvaranje geoglifa linija Naske mogli da vode vođe Naske u balonu, verovatno najranijim letovima balonom na vrući vazduh u istoriji čovečanstva.[8] Godine 1975. da bi podržao ovu teoriju, dizajnirao je i pilotirao praistorijski balon Naska, tvrdeći da je koristio samo metode i materijale koji su bili dostupni Pre-Inka Peruancima pre 1.000 godina.[9][10] Prvi let sa posadom Model balona braće Montgolfije u Londonskom muzeju nauke Francuska braća Žozef-Mišel i Žak-Etjen Montgolfje razvili su balon na vrući vazduh u Anoneu, Ardeš, Francuska, i javno ga demonstrirali 19. septembra 1783. godine, izvodeći let bez posade u trajanju od 10 minuta. Nakon eksperimentisanja sa balonima bez posade i letova sa životinjama, prvi let balonom sa ljudima u avionu, privezani let, izveo je 15. oktobra 1783. godine ili oko njega Žan-Fransoa Pilatre de Rozije, koji je izveo najmanje jedan privezan let iz dvorišta radionica Reveillon u Faubourg Saint-Antoine. Kasnije istog dana, Pilatre de Rozijer je postao drugi čovek koji se popeo u vazduh, dostigavši visinu od 26 m (85 stopa), što je dužina užeta.[11][12] Prvi slobodan let sa ljudskim putnicima obavljen je nekoliko nedelja kasnije, 21. novembra 1783. godine.[13] Kralj Luj KSVI je prvobitno odredio da će osuđeni zločinci biti prvi piloti, ali je de Rozije, zajedno sa markizom Fransoa d`Alandom, uspešno podneo peticiju za tu čast.[14][15][16] Prva vojna upotreba vruće vazdušni balon se dogodio 1794. tokom bitke kod Flerusa, kada su Francuzi koristili balon l`Entreprenant za posmatranje.[17] Žan-Pjer Blanšar postao je prva osoba koja je letela balonom na vrući vazduh u raznim zemljama, uključujući Sjedinjene Države, Holandiju i Nemačku. Njegov najistaknutiji let prešao je Lamanš ka zamku Dover u pratnji Džona Džefrisa, koji se dogodio 7. januara 1785. Godine 1808. Blanšar je doživeo srčani udar dok je leteo balonom iznad Haga, pao je sa svog balona i doživeo fatalne povrede. Njegova supruga Sofi Blanšar nastavila je njegovu profesiju, ali je takođe umrla deceniju kasnije na balonu, zbog festivala vatrometa koji je izazvao zapaljenje vodonika u balonu.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana, kao nova. Izdavač: Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije - Beograd, 2002. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 30,5 cm. 288 str. Kunstdruk, ilustracije pun kolor Preko dvesta kolor fotografija, propraćene odgovarajućim tekstom, dočaravaju čitaocu ogromno bogatstvo i raznovrsnost predela, mesta, ljudi i običaja mnogih naroda koji od pamtiveka naseljavaju Srbiju. Autor fotografije Dragoljub Zamurović obilazio je Srbiju nekoliko godina i snimio više od 104.000 slajdova odabravši 240 za ovu monografiju. Dragoljub Zamurović (Niš, 1947) srpski je fotograf. Prema nekim izvorima, on je jedan od najpoznatijih i najpriznatijih srpskih fotografa. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Godine 1977. upisao je postdiplomske studije Fotografije na Fakultetu primenjenih umetnosti, koje je i završio dve godine kasnije. 1997. dobio je zvanje Istaknutog likovnog umetnika fotografije. Autor je niza fotomonografija. Fotomonografiju „Srbija, život i običaji“, koja je objavljena 2002. godine na srpskom, engleskom, francuskom, nemačkom i ruskom jeziku, mnoge državne institucije i kompanije poklanjale su stranim diplomatama i gostima. Jedan od takvih je Miroslav Lajčak koji u svom kabinetu u Briselu poseduje njegofu foto-monografiju Srbija, život i običaji, a koju su zabeležili novinarske kamere. Zamurović je poznat po svojim fotografijama iz vazduha koje pravi sam (balonom) ili uz pomoć (motorni zmaj). Član je Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije od 1980. godine.

Stanje knjige: - odlicno(5)-Knjiga je kao nova-nekoriscena Godina izdanja: 1987-2.izdanje ISBN: 86-21-00080-6 Jezik: Srpski Autor: Strani ISBN: 86-21-00080-6 Godina izdanja: 1987-2.izdanje Oblast: Filozofija Jezik: Srpski Autor: Strani LUDVIG WITTGENSTEIN TRACTATUS LOGICO-PHILOSOPHICUS Predgovor - Bertrand Rasel Prevod - Gajo Petrović Izdavač - Veselin Masleša, Sarajevo Godina - 1987-2.izdanje 259 strana 20 cm Edicija - Biblioteka Logos Povez - Tvrd Knjiga je kao nova-nekoriscena Stanje knjige: - odlicno(5) Kapitalno delo ! Knjiga je iz kucne biblioteke-Stanje:odlicno(5)-nekoriscena -kao nova ,bez nedostataka! Pri kraju prvog semestra na Kembridžu Vitgenštajn je prišao profesoru Raselu i pitao: „Hoćete mi reći da li sam ja kompletni idiot ili ne? Ako sam kompletni idiot postaću aeronaut*. Ali ako nisam, postaću filozof.“ * Aeronaut tj. pilot balona. Rasel mu je rekao da tokom raspusta napiše nešto u vezi sa filozofijom i da mu to pokaže početkom sledećeg semestra. Rasel je odgovorio (nakon čitanja prve rečenice onoga što je Vitgenštajn napisao): „Ne! Ne treba da postaneš aeronaut.“ Ludvig Vitgenštajn je rođen 26. aprila 1889. u Beču, u porodici jevrejskog porekla, vrlo bogatoj. Interesantno je da je Ludvig započeo studije tehnike u Berlinu, a 1908. je došao na Univerzitet u Mančesteru i studirao do 1911. Šuškalo se da je uspeo da napravi prototip avionskog motora u Engleskoj, ali to je ostalo na nivou glasina. Ludvigovo interesovanje se brzo proširilo na polje matematike, nakon čitanja ‘Principa matematike’ Bertranda Rasela. U toj knjizi je došao do još jednog poznatog imena. U pitanju je Gotlob Frege. Frege je bio profesor matematike na univerzitetu u Jeni, ali se bavio i filozofijom. wittgenstein6.jpg Vitgenštajn ga je posetio 1911. godine sa željom da studira kod njega, ali je upućen da ipak studira filozofiju kod Rasela na Kembridžu. Tako je odustao od studija tehnike i posvetio se filozofiji Studira filozofiju od 1912.-1913, ali su njegova interesovanja široka. Bavio se muzikom, svirao klarinet, izučava psihologiju, vodio se i mišlju da postane dirigent, a kasnije vajar i arhitekta (projektovao je kuću za svoju sestru u Beču 1926. godine). ludvig-vitgenstajn-tractatus-logico-philosophicus_slika_xl_44749281Put ga između 1913. i 1914. vodi u Norvešku, gde je u jednoj kolibi živeo potpuno sam. Verujem da je tamo mnogo pisao i razmišljao. Voleo je da putuje i voleo je samoću. U međuvremenu se odrekao kompletnog bogatstva koje mu je ostalo od oca. Kad je počeo Prvi svetski rat, kao dobrovoljac odlazi na front iako slabog fizičkog zdravlja. Upravo tokom rata napravio je jednu interesantnu filozofsku beležnicu. Ovaj neverovatni spis pojavio se u Londonu 1922. pod naslovom Tractatus Logico-Philosophicus (Ovaj naslov je predložio Džordž Edvard Mur, takođe filozof sa Kembridža). 1928. Vitgenštajn se nakon dužeg lutanja vraća filozofiji, a 1929. doktorira u Kembridžu, sa Traktatusom kao prihvaćenom tezom. Do kakvih zaključaka Vitgenštajn dolazi u svom Traktatusu, knjizi koja je već uveliko postala klasično filozofsko delo ? Ima ih zaista mnogo. Najpre, ovo filozofsko delo više nije zanimljivo sa gledišta tradicionalnog tumačenja, ali se njegov značaj i uticaj na filozofiju logičkog atomizma koju su razvijali i Rasel i Vitgenštajn ne može poreći. Doduše, Rasel je mnogo pre Vitgenštajna razvijao ovu filozofiju, a Vitgenštajnov Traktatus kao da pokazuje kako filozofija logičkog atomizma samu sebe poništava. Ukratko, filozofija logičkog atomizma tvrdi da je svet nešto složeno što se može raščlaniti na međusobno nezavisne delove. Ta analiza, naravno, ima i svoje granice jer se stiže do neraščlanjivih delova, do apsolutnih elemenata stvarnosti. Rasel napominje da se ne radi o fizičkim atomima, već logičkim. Traktatus ima interesantnu formu i sastoji se od sedam glavnih stavova, a ispod svakog od njih slede podstavovi. Svaki podstav objašnjava prethodni stav i početni ‘glavni’ stav. Tako je stav 1. objašnjen podstavovima 1.1, zatim ovaj podstavom 1.11 itd. sve dok se ne dođe do sledećeg stava. Svi oni su vezani u jednu celinu i ne mogu se tumačiti ponaosob. Neki delovi Traktatusa se naizgled mogu izolovano tumačiti, ali su prilično zagonetni. Dok prelistavate ovu knjigu-beležnicu stvari mogu izgledati veoma jasno, ali kad krenete da ga izučavate nastaju problemi. Sam Vitgenštajn je tvrdio da se sve što se uopšte može reći, može reći jasno. Pa ipak, deluje kao da se nešto prećutkuje u Traktatusu. Daću sebi za pravo da kažem da je Traktatus delo koje je između racionalizma i iracionalizma, ali da ne ide u odbranu ni jednog ni drugog. Danas se smatra da je ovo delo prevaziđeno, pa je i sam Vitgenštajn napustio ideje iz Traktatusa tokom svog prelaznog perioda i u daljem filozofskom razvoju. Uzmimo jedan primer: Osnovna pretpostavka u Traktatusu je da je uloga jezika čisto deskriptivna. Dakle, jezičko-misaone konstrukcije imaju smisla samo ako nešto opisuju. Jedino tako one odslikavaju svet u kome živimo. To se, na primer, u Filozofskim istraživanjima poriče. Sam kraj Traktatusa je pravo iznenađenje. U krajnjim podstavovima Vitgenštajn odbacuje sve stavove koje je naveo u svom delu kao besmislene, ističući da su oni poslužili kao merdevine da se izvučemo iz tog besmisla da bismo na kraju merdevine odbacili. Dakle, stavovi Traktatusa se odbacuju kao besmisleni. Tu reč besmisleno ne bi trebalo shvatiti u negativnom kontektstu, već kao zaključak koji Traktatus iznosi u cilju povlačenja jasne granice između smislenog i besmislenog. Ipak, Vitgenštajn nas na samom početku Traktatusa ohrabruje: „Ono što se uopšte može reći, može se reći jasno; a o čemu se ne može govoriti o tome se mora ćutati.“ Ovako je povučena granica u izražavanju misli, dakle u jeziku, i sve što prekoračuje tu granicu biće besmislica. Međutim, problem je u tome kako uopšte povući tu granicu? Ako bismo povlačili granicu u mišljenju, onda bismo morali misliti i o onome o čemu se ne može misliti, kako bi se uopšte to ograničenje uspostavilo. 3-ludwig-wittgenstein-1-dreizehn.jpg Kako ograničiti mišljenje ako nam je nepoznato ono što se ne može misliti? Ovo pitanje ne bih smeo da razmatram jer bi bilo potrebno napisati celu raspravu uz konsultacije sa onima koji su posvetili život izučavanju Vitgenštajnovih dela. Poslednji stav koji svi studenti citiraju je zaključak svega što je razmatrano u Traktatusu i izolovano ne znači ništa, a kaže sledeće: 7. „O čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati.“ Ovo je poslednja rečenica u knjizi. Opet zagonetnost, mističnost, pa ipak može se naleteti na rečenicu u ovoj knjizi gde Vitgenštajn strogo kaže: „Zagonetke nema!“. Zar nije i sama takva tvdnja zagonetna?! Stavovi TraKtatusa su proglašeni besmislenim, ali ipak rasvetljavaju puno toga jer izražavaju pravila koja svaki jezik treba da zadovolji da bi mogao da odslika svet. Takođe, ne radi se samo o pronalaženju idealnog jezika iako na prvi pogled tako izgleda, već često Vitgenštajn svoje izlaganje vodi u smeru traganja za jezikom onakvim kakav je u našoj stvarnosti. U posthumno objavljenim Filozofskim istraživanjima, Vitgenštajn počinje jedan novi projekAt, i više se ne vraća Traktatusu. U Traktatusu je jezik jedna totalna slika sveta, ogledalo u kome su odslikane činjenice, a u Filozofskim istraživanjima o njemu govori kao o priboru koji sadrži brojne alatke, kao i o svojevrsnoj igri. Nakon povratka iz Amerike u Englesku Ludvig Vitgenštajn otkriva da boluje od raka. Zbog straha od umiranja u bolnici poslednje dane je proveo u stanu svog lekara. Umire 29.04.1951. Kažu da su mu poslednje reči bile: „Recite im da sam proživeo čudesan život…“