Grčki mitovi / Robert Grevs ; prevela Gordana Mitrinović Beograd : Nolit, 1969 (Beograd : Kultura) 635 str. ; 21 cm Biblioteka Književnost i civilizacija Prevod dela: The Greek Myths / Robert Graves odlično očuvana kao na slikama samo je zastitni omotač bio zacepljen na jednom mestu pa je popravljen ali ima mali trag kao sto se vidi u vidu crtice u gornjem levom uglu Robert fon Ranke Grejvs (engl. Robert von Ranke Graves; 24. jul 1895 — 7. decembar 1985) bio je engleski pesnik, profesor i romanopisac. U svom dugom životu napisao je preko 140 knjiga. Bio je sin anglo-irskog pisca Alfreda Persivala Grejvsa i Amalije fon Ranke. Istoričar Leopold fon Ranke je bio stric njegove majke. Njegov brat je pisac Čarls Patrik Grejvs. Robert Grejvs Robert graves-1492549303 (cropped).JPG Datum rođenja 24. jul 1895. Mesto rođenja Vimbldon Datum smrti 1985. Mesto smrti Deià Grejvs je sebe pre svega smatrao pesnikom. Njegove pesme, zajedno s inovativnim interpretacijom grčkih mitova, njegovi memoari iz Prvog svetskog rata, Zbogom svemu (Good-bye to All That) i njegova istorijska studija o pesničkoj inspiraciji Bela boginja (The White Goddess) se i danas neprestano objavljuju. Živeo je od pisanja popularnih romana kao što su Ja, Klaudije (I, Claudius), Zlatno runo (The Golden Fleece) i Grof Velizar (Count Belisarius). Bio je izvrstan prevodilac klasičnih rimskih grčkih tekstova; njegove verzije Svetonijevih Dvanaest careva i Apulejevog Zlatnog magarca ostale su popularne do danas zbog jasnog i zabavnog stila. Grejv je 1934. dobio Memorijalnu nagradu Džejmsa Tejta Bleka za Ja, Klaudije i Klaudije bog. Biografija Uredi Detinjstvo, mladost i Prvi svetski rat Uredi Rođen u Vimbldonu, Grejvs je svoje rano obrazovanje stekao u Nižoj školi Kophorn i na Kraljevskom koledžu u Vimbldonu, te u Školi Čarterhaus i dobio stipendiju za Sent Džon koledž, Oksford. U osvit Prvog svetskog rata avgusta 1914 Grejvs se odmah prijavio u vojsku i raspoređen je u Kraljevske velške strelce (RWF). Svoju prvu zbirku pesama, Preko mangala (Over the Brazier), objavio je 1916. Stekao je reputaciju ratnog pesnika, bio je jedan od prvih koji je pisao realistične pesme o iskustvu na frontu. U kasnijim godinama je izostavljao svoje ratne pesme iz svojih zbirki, jer su bile suviše očigledno `deo ratne pesničke euforije`. U Bici kod Some bio je tako teško ranjen da je jedva preživeo, čak je zvanično i objavljeno da je umro od rana. Postepeno se oporavio i ostatak rata je proveo u Engleskoj. Jedan od najbližih Grejsovih prijatelja u to vreme bio je pesnik Sigfrid Sasun, koji je kao i Grejvs bio oficir RWF-a. Sasun se 1917. pobunio protiv rata i objavio jednu antiratnu izjavu. Plašeći se da Sasun ne bude izveden pred preki sud, Grejvs je intervenisao kod vojnih vlasti i ubedio ih da je Sasun preživeo šok od udara granate i da budu blagi prema njemu. Sasun je zbog toga poslat u Kreglokhart, vojnu bolnicu u blizini Edinburga na lečenje. I Grejvs je imao šok od granate, ili neurasteniju kako se ponekad nazivala, ali nikada od toga nije lečen. Grejvs se 1918. oženio sa Nensi Nikolson. Posle ženidbe i završetka Prvog svetskog rata Grejvs je nastavio studije na Sent Džon koledžu u Oksfordu. Kasnije je pokušao da zarađuje vodeći malu prodavnicu, ali je taj posao ubrzo propao. Godine 1926. dobio je mesto na Univerzitetu u Kairu, gde se preselio sa svojom ženom, decom i pesnikinjom Lorom Riding. Ubrzo se vratio u London, gde se posle burnih izliva emocija razveo od žene (Lora Riding je čak pokušala samoubistvo) i nastavio da živi s Lorom u mestašcu Deja na Majorci. Odatle su počeli da objavljuju kolumnu u u listu Sejzin Pres, osnovali su i uređivali časopis Epilog i napisali dve akademske studije: Pregled moderne poezije (A Survey of Modernist Poetry) (1927) i Pamflet protiv antologija (A Pamphlet Against Anthologies) (1928); oboje su imali velikog uticaja na modernu literarnu kritiku. Književna karijera Uredi Grejvs je 1927. objavio knjigu Lorens i Arabljani (Lawrence and the Arabs), komercijalno uspešnu biografiju T. E. Lorensa. Autobiografija Zbogom svemu (Good-bye to All That) 1929, revidarana i ponova objavljena 1957) doživela je veliki uspeh, ali ga je koštala gubitka mnogih prijatelja, među njima i Sigfrida Sasuna. Godine 1934, objavio je komercijalno najuspešniju knjigu, Ja, Klaudije. Koristeći klasične izvore stvorio je složenu i ubedljivu priču o rimskom imperatoru Klaudiju, koja je imala nastavak u Klaudije bog (Claudius the god) (1935). Drugi Grejvsov istorijski roman, Grof Velizar (Count Belisarius) (1938), prepričava karijeru vizantijskog generala Velizara. Grejvs i Lora Riding su napustili Majorku 1939. na početku Španskog građanskog rata i preselili se u SAD u Nju Houp, Pensilvanija. Njihov burni odnos opisan je u knjizi Ričarda Persivala Grejvsa Godine s Lorom (Robert Graves: 1927-1940, The Years with Laura) i knjizi T. S. Metjusa Dobre karte (Jacks or Better) (1977), a bila je predloška i za knjigu Mirande Simor Leto `39. (The Summer of `39) (1998). Posle povratka u Englesku Grejvs je započeo vezu sa Beril Hodž, koja je tada bila žena Alena Hodža, njegovog saradnika na knjigama Dugi vikend (The Long Week-End) (1941) i Čitalac preko ramena (The Reader Over Your Shoulder) (1943; ponovo objavljena 1947. kao Upotreba i zloupotreba engleskog jezika (The Use and Abuse of the English Language). Grejvs i njegova nova žena Beril su 1946. ponovo došli da žive u Deju na Majorki. Te godine objavio je i istorijski roman Kralj Isus (King Jesus). Godine 1948 objavio je kontroverznu knjigu Bela boginja (The White Goddess). Vratio se književnosti romanom Sedam dana na novom Kritu (Seven Days in New Crete) (1949), a 1953. objavio je Obnovljeno nazaretsko jevanđelje (The Nazarene Gospel Restored) sa Džošuom Podrom. Godine 1955. objavio je svoju interpretaciju Grčkih mitova, koja je postala najpopularnija knjiga o mitologiji, upkos kontroverznoj reputaciji među klasicistima [1] - reputacija koja ne iznenađuje zbog nekonvencionalne prirode njegovih tumačenja i njegovog otvorenog i oštrog mišljenja o književnim stručnjacima.[2] Grejvs je 1956. objavio zbirku kratkih priča Katakrok! Mahom priče, mahom zabavne (-{Catacrok! Mostly Stories, Mostly Funny). Godine 1961. postao je profesor poezija na Oksfordu, gde je ostao do 1966. Od šezdesetih godina 20. veka, Robert Grevs se redovno dopisivao da Spajkom Miliganom. Mnoga od ovih pisama su sakupljena u knjizi Dragi Roberte, Dragi Spajk (Dear Robert, Dear Spike).[3] Tokom ranih sedamdesetih godina Grejv je počeo da pati od sve težeg gubitka pamćenja. Do svog 80. rođendana 1975. došao je do kraja svog radnog života. Živeo je još jednu deceniju, u sve zavisničkom stanju, sve dok nije umro od srčanog udara 7. decembra 1985. godine u dobi od 90 godina. Njegovo telo sahranjeno je sledećeg jutra u malom crkvenom dvorištu na brdu u Deia, na mestu posvećenom Beloj boginji Pelion, koje gleda na more sa severozapadne obale Majorke.. Njegova druga supruga, Beril Grejv, umrla je 27. oktobra 2003. godine, a njeno telo je u istom grobu. Grejvs je imao devetoro dece: Dženi, Dejvid, Ketrin (koja se udala za atomskog fizičara Kliforda Daltona) i Sem sa Nensi Nikolson, i Vilijam, Lusija (koja je prevodilac), Huan i Tomas sa Beril Grejvs.[4] Ostali mediji Uredi Po romanu „Ja, Klaudije“ snimljena je vrlo popularna TV serija, koja je prikazivana i u Srbiji. Grejvs je bio vrlo popularan u srpskom čitalištu. Njegova dela „Grčki mitovi“, „Ja, Klaudije“, „Zlatno runo“ imali su više izdanja na srpskom jeziku. Bibliografija Uredi Poezija Uredi Preko mangala (Over the Brazier). London: The Poetry Bookshop, 1916; Njujork: St Martins Press, 1975. Golijat i David (Goliath and David). London: Chiswick Press, 1917. Vile i pešaci (Fairies and Fusiliers). London: William Heinemann,1917; Njujork: Alfred. A. Knopf, 1918. Kutija za nakit (Treasure Box). London: Chiswick Press, 1920. Seoska naklonost (Country Sentiment). London: Martin Secker, 1920; Njujork: Alfred. A. Knopf, 1920. Starinsko ogledalo (The Pier-Glass). London: Martin Secker, 1921; Njujork: Alfred. A. Knopf, 1921. Vajperdžini (Whipperginny). London: William Heinemann, 1923; Njujork: Alfred. A. Knopf, 1923. Perjana postelja (The Feather Bed). Ričmond, Sarej: Hogarth Press, 1923. Škrticino gospodstvo (Mock Beggar Hall). London: Hogarth Press, 1924. Velčmenovo crevo (Welchmans Hose). London: The Fleuron, 1925. Pesme (Poems). London: Ernest Benn, 1925. Marmosajtska zbirka (The Marmosites Miscellany) (kao Džon Dojl) London: Hogarth Press, 1925. Pesme (1914—1926) (Poems (1914—1926)). London: William Heinemann, 1927; Garden City, NY: Doubleday, 1929. Pesme (1914—1927) (Poems (1914—1927)). London: William Heinemann, 1927 (kao Westminster Press, 1928. Pesme 1929 (Poems 1929). London: Seizin Press, 1929. Još deset pesama (Ten Poems More). Pariz: Hours Press, 1930. Pesme 1926-1930 (Poems 1926-1930). London: William Heinemann, 1931. Kome drugo? (To Whom Else?). Deja, Majorka: Seizin Press, 1931. Pesme 1930-1933 (Poems 1930-1933). London: Arthur Barker, 1933. Sabrane pesme (Collected Poems). London: Cassell, 1938; Njujork: Random House, 1938. Nema više duhova: Odabrane pesme (No More Ghosts: Selected Poems). London: Faber & Faber, 1940. Posao u rukama (Work in Hand), sa Normanom Kameronom i Alanom Hodžom. London: Hogarth Press, 1942. Pesme (Poems). London: Eyre & Spottiswoode, 1943. Pesme 1938-1945 (Poems 1938-1945). London: Cassell, 1945; Njujork: Creative Age Press, 1946. Sabrane pesme (1914—1947) (Collected Poems (1914—1947)). London: Cassell, 1948. Pesme i satire (Poems and Satires). London: Cassell, 1951. Pesme 1953 (Poems 1953). London: Cassell, 1953. Sabrane pesme 1955 (Collected Poems 1955). Njujork: Doubleday, 1955. Pesme koje je sam odabrao (Poems Selected by Himself). Harmondsvort: Penguin, 1957; ponovljena izdanja 1961, 1966, 1972, 1978. Pesme Roberta Grejvsa (The Poems of Robert Graves). Njujork: Doubleday, 1958. Sabrane pesme 1959 (Collected Poems 1959). London: Cassell, 1959. Violina za peni: Pesme za decu (The Penny Fiddle: Poems for Children). London: Cassell, 1960; Njujork: Doubleday, 1961. Još pesama 1961 (More Poems 1961). London: Cassell, 1961. Sabrane pesme (Collected Poems). Njujork: Doubleday, 1961. Nove pesme 1962 (New Poems 1962). London: Cassell, 1962; pod naslovom Nove pesme (New Poems). Njujork: Doubleday, 1963. Zaslužniji slučajevi: Osamnaest starih pesama za ponovno razmatranje (The More Deserving Cases: Eighteen Old Poems for Reconsideration). Molbra: Marlborough College Press, 1962. Čovek radi, žena jeste (Man Does, Woman Is). London: Cassell, 1964; Njujork: Doubleday, 1964. En u Hajvud Holu: Pesme za decu (Ann at Highwood Hall: Poems for Children). London: Cassell, 1964. Ponovo spelovana ljubav (Love Respelt). London: Cassell, 1965; Njujork: Doubleday, 1966. Sabrane pesme 1965 (Collected Poems 1965). London: Cassell, 1965. Sedamnaest pesama koje nedostaju „Ponovo spelovanoj ljubavi“ (Seventeen Poems Missing from `Love Respelt`). samostalna štampa, 1966. Štamparski znak za „Ponovo spelovanu ljubav“ (Colophon to `Love Respelt`). samostalna štampa, 1967. Pesme 1965-1968 (Poems 1965-1968). London: Cassell, 1968; Njujork: Doubleday, 1969. Pesme o ljubavi (Poems About Love). London: Cassell, 1969; Njujork: Doubleday, 1969. Ponovo spelovana ljubav opet (Love Respelt Again). Njujork: Doubleday, 1969. Više od davanja (Beyond Giving). samostalna štampa, 1969. Pesme 1968-1970 (Poems 1968-1970). London: Cassell, 1970; Njujork: Doubleday, 1971. Jedrenjak zelenih jedara (The Green-Sailed Vessel). samostalna štampa, 1971. Pesme: Skraćene za lutke i princeze (Poems: Abridged for Dolls and Princes). London: Cassell, 1971. Pesme 1970-1972 (Poems 1970-1972). London: Cassell, 1972; Njujork: Doubleday, 1973. Deja, portfolio (Deyá, A Portfolio). London: Motif Editions, 1972. Bezvremeni susret: Pesme (Timeless Meeting: Poems). samostalna štampa, 1973. Na kapiji (At the Gate). samostalna štampa, London, 1974. Sabrane pesme 1975 (Collected Poems 1975). London: Cassell, 1975. Nove sabrane pesme (New Collected Poems). Njujork: Doubleday, 1977. Odabrane pesme (Selected Poems). edicija Pola O`Preja. London: Penguin, 1986 Pesme veka (The Centenary Selected Poems). edicija Patrika Kvina. Mančester: Carcanet Press, 1995. Sabrane pesme tom 1 (Complete Poems Volume 1). edicija Beril Grejvs i Danstena Varda. Mančester: Carcanet Press, 1995. Sabrane pesme tom 2 (Complete Poems Volume 2). edicija Beril Grejvs i Danstena Varda. Mančester: Carcanet Press, 1996. Sabrane pesme tom 3 (Complete Poems Volume 3). edicija Beril Grejvs i Danstena Varda. Mančester: Carcanet Press, 1999. Sabrane pesme u jednom tomu (The Complete Poems in One Volume). edicija Beril Grejvs i Danstena Varda. Mančester: Carcanet Press, 2000. Fikcija Uredi Moja glava! Moja glava! (My Head! My Head!). London: Sucker, 1925; Njujork,Alfred. A. Knopf, 1925. Vika (The Shout). London: Mathews & Marrot, 1929. Gubitak pristojnosti (No Decency Left) (sa Laurom Riding) (kao Barbara Rič). London: Jonathan Cape, 1932. Pravi Dejvid Koperfild (The Real David Copperfield). London: Arthur Barker, 1933; kao Dejvid Koperfild Čarsla Dikensa sažet od strane Roberta Grejvsa (David Copperfield, by Charles Dickens, Condensed by Robert Graves), edicija M. P. Pejna. Njujork Harcourt, Brace, 1934. Ja, Klaudije (I, Claudius). London: Arthur Barker, 1934; Njujork: Smith & Haas, 1934. nastavak: Klaudije Bog i njegova žena Mesalina (Claudius the God and his Wife Messalina). London: Arthur Barker, 1934; Njujork: Smith & Haas, 1935. Smeđa od jednog penija sa Antigve (Antigua, Penny, Puce). Deja, Majorka/London: Seizin Press/Constable, 1936; Njujork: Random House, 1937. Grof Velizar (Count Belisarius). London: Cassell, 1938: Njujork, Random House, 1938. Narednik Jagnje od Devetog (Sergeant Lamb of the Ninth). London: Methuen, 1940; kao Amerika narednika Jagnje (Sergeant Lamb`s America). Njujork: Random House, 1940. nastavak: Produži, naredniče Jagnje (Proceed, Sergeant Lamb). London: Methuen, 1941; Njujork: Random House, 1941. Priča Meri Pauel: Žena za gospodina Miltona (The Story of Marie Powell: Wife to Mr. Milton). London: Cassell, 1943; kao Žena za gospodina Miltona: Priča Meri Pauel (Wife to Mr Milton: The Story of Marie Powell). Njujork: Creative Age Press, 1944. Zlatno runo (The Golden Fleece). London: Cassell, 1944; kao Herkul, moj brodski drug (Hercules, My Shipmate), Njujork: Creative Age Press, 1945. Kralj Isus (King Jesus). Njujork: Creative Age Press, 1946; London: Cassell, 1946. Pazi na uzdizanje severnog vetra (Watch the North Wind Rise). Njujork: Creative Age Press, 1949; kao Sedam dana na novom Kritu (Seven Days in New Crete). London: Cassell, 1949. Ostrva bezmudrosti (The Islands of Unwisdom). Njujork: Doubleday, 1949; kao Ostrvca bezmudrosti (The Isles of Unwisdom). London: Cassell, 1950. Homerova kći (Homer`s Daughter). London: Cassell, 1955; Njujork: Doubleday, 1955. Katakrok! Mahom priče, mahom zabavne (Catacrok! Mostly Stories, Mostly Funny). London: Cassell, 1956. Obesili su mog svetačkog Bilija (They Hanged My Saintly Billy).London: Cassell, 1957; Njujork: Doubleday, 1957. Sabrane kratke priče (Collected Short Stories). Njujork: Doubleday, 1964; London, Cassell, 1965. Drevni zamak (An Ancient Castle). London: Peter Owen, 1980. Ostali radovi Uredi O engleskoj poeziji (On English Poetry). Njujork: Alfred. A. Knopf, 1922; London: Heinemann, 1922. Tumačenje snova (The Meaning of Dreams). London: Cecil Palmer, 1924; Njujork: Greenberg, 1925. Pesnički nerazlog i druge studije (Poetic Unreason and Other Studies). London: Cecil Palmer, 1925. Savremene tehnike poezije: Politička analogija (Contemporary Techniques of Poetry: A Political Analogy). London: Hogarth Press, 1925. Druga budućnost poezije (Another Future of Poetry). London: Hogarth Press, 1926. Neprohodnost ili postojana navika engleskog jezika (Impenetrability or The Proper Habit of English). London: Hogarth Press, 1927. Engleska balada: Kratko ktiričko istraživanje (The English Ballad: A Short Critical Survey). London: Ernest Benn, 1927; revizija naslova Engleske i škotske balade (English and Scottish Ballads). London: William Heinemann, 1957; Njujork: Macmillan, 1957. Lars Porsena ili Budućnost psovki i nepristojnog izražavanja (Lars Porsena or The Future of Swearing and Improper Language). London: Kegan Paul, Trench, Trubner, 1927; Njujork, E.P. Dutton, 1927; revizija naslov Budućnost psovki i nepristojnog izražavanja (The Future of Swearing and Improper Language). London: Kegan Paul, Trench, Trubner, 1936. Istraživanje modernističke poezije (A Survey of Modernist Poetry) (sa Lorom Riding). London: William Heinemann, 1927; Njujork: Doubleday, 1928. Lorens i Arabljani (Lawrence and the Arabs). London: Jonathan Cape, 1927; kao Lorens i arabljanske avanture (Lawrence and the Arabian Adventure). Njujork: Doubleday, 1928. Pamflet protiv antologija (A Pamphlet Against Anthologies) (sa Lorom Riding). London: Jonathan Cape, 1928; kao Protiv antologija (Against Anthologies). Njujork: Doubleday, 1928. Gospođa Fišer ili Budućnost humora (Mrs. Fisher or The Future of Humour). London: Kegan Paul, Trench, Trubner, 1928. Zbogom svemu: autobiografija (Good-bye to All That: An Autobiography). London: Jonathan Cape, 1929; Njujork: Jonathan Cape and Smith, 1930; revizija, Njujork: Doubleday, 1957; London: Cassell, 1957; Harmondsvort: Penguin, 1960. Ali ipak se nastavlja: akumulacija (But It Still Goes On: An Accumulation). London: Jonathan Cape, 1930; Njujork: Jonathan Cape and Smith, 1931. T. E. Lorens svom biografu Robertu grejvsu (T. E. Lawrence to His Biographer Robert Graves). Njujork: Doubleday, 1938; London: Faber & Faber, 1939. Dugi vikend (The Long Weekend) (sa Alanom Hodžom). London: Faber & Faber, 1940; Njujork: Macmillan, 1941. Čitalac preko ramena (The Reader Over Your Shoulder) (sa Alanom Hodžom). London: Jonathan Cape, 1943; Njujork: Macmillan, 1943. Bela boginja (The White Goddess). London: Faber & Faber, 1948; Njujork: Creative Age Press, 1948; revizija, London: Faber & Faber, 1952, 1961; Njujork: Alfred. A. Knopf, 1958. Zajednički Asphodel: Sabrani eseji o poeziji 1922-1949 (The Common Asphodel: Collected Essays on Poetry 1922-1949. London: Hamish Hamilton, 1949. Zanimanje: Pisac (Occupation: Writer). Njujork: Creative Age Press, 1950; London: Cassell, 1951. Obnovljeno nazaretsko jevanđelje (The Nazarene Gospel Restored) (sa Džošuom Podrom). London: Cassell, 1953; Njjuork: Doubleday, 1954. Grčki mitovi (The Greek Myths). London: Penguin, 1955; Baltimor: Penguin, 1955. Privilegija krunisanja : Činovnikove lekcije (The Crowning Privilege: The Clark Lectures), 1954-1955. London: Cassell, 1955; Njujork: Doubleday, 1956. Adamovo rebro (Adam`s Rib). London: Trianon Press, 1955; Njujork: Yoseloff, 1958. Isus u Rimu (Jesus in Rome) (sa Džošuom Podrom). London: Cassell, 1957. Stepenice (Steps). London: Cassell, 1958. 5 olovaka u ruci (5 Pens in Hand). Njujork: Doubleday, 1958. Hrana za kentaure (Food for Centaurs). Njujork: Doubleday, 1960. Grčki bogovi i heroji (Greek Gods and Heroes). Njujork: Doubleday, 1960; kao Mitovi antičke Grčke (Myths of Ancient Greece). London: Cassell, 1961. Odabrana poezija i proza (Selected Poetry and Prose) (edicija Džejmsa Rivsa). London: Hutchinson, 1961. Oksforsko osvrt na poeziju (Oxford Addresses on Poetry). London: Cassell, 1962; Njujork: Doubleday, 1962. Opsada i pad Troje (The Siege and Fall of Troy). London: Cassell, 1962; Njujork: Doubleday, 1963. Velika zelena knjiga (The Big Green Book). Njujork: Crowell Collier, 1962; Harmondsvort: Penguin, 1978. Ilustracije Moris Sendaka Hebrejski mitovi. Knjiga postanja (Hebrew Myths. The Book of Genesis ) (sa Rafaelom Pataijem). Njujork: Doubleday, 1964; London: Cassell, 1964. Opservacija Majorke (Majorca Observed). London: Cassell, 1965; Njujork: Doubleday, 1965. Mamon i crna boginja (Mammon and the Black Goddess). London: Cassell, 1965; Njujork: Doubleday, 1965. Dva mudra deteta (Two Wise Children). Njujork: Harlin Quist, 1966; London: Harlin Quist, 1967. Poetska veština i principi (Poetic Craft and Principle). London: Cassell, 1967. Siroti dečak koji je sledio svoju zvezdu (The Poor Boy Who Followed His Star). London: Cassell, 1968; Njujork: Doubleday, 1969. Grčki mitovi i legende (Greek Myths and Legends). London: Cassell, 1968. Torba od ždrala (The Crane Bag). London: Cassell, 1969. O poeziji: Sabrani razgovori i eseji (On Poetry: Collected Talks and Essays). Njujork: Doubleday, 1969. Teška pitanja, laki odgovori (Difficult Questions, Easy Answers). London: Cassell, 1972; Njujork: Doubleday, 1973. U slomljenim odrazima: Odabrana pisma 1914-1946 (In Broken Images: Selected Letters 1914-1946). edicija Pola O`Preja. London: Hutchinson, 1982 Između Meseca i Meseca: Odabrana pisma 1946-1972 (Between Moon and Moon: Selected Letters 1946-1972). edicija Pola O`Preja. London: Hutchinson, 1984 Sabrani zapisi o poeziji (Collected Writings on Poetry). edicija Pola O`Preja, Mančester: Carcanet Press, 1995. Neka razmišljanja o književnosti, istoriji i religiji (Some Speculations on Literature, History, and Religion). edicija Patrika Kvina, Mančester: Carcanet Press, 2000. Mitologija - Grčka Mitska svest - Nastajanje i struktura grcka mitologija mitovi stare grcke stara grcka verovanja

Detaljni podaci o knjizi Naslov: Iskustva u korišćenju lekovitog bilja Izdavač: Naša knjiga Strana: 507 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 26 cm Godina izdanja: 2015 Knjiga recepata za korišćenje lekovitog bilja je svestran, obiman i iscrpan priručnik za tradicionalno lečenje veoma velikog broja bolesti. Iza ovog dela, leže mnoge godine posvećenog rada i veliko praktično iskustvo. Jedna od prednosti je raspored rccepata prema bolestima. Ova knjiga može da posluži kao priručnik i savetnik, ne samo u svakoj kući, nego i u lekarskoj ordinaciji. Među mnogim knjigama sličnog sadržaja koje se danas mogu naći po našim knjižarama, ovu knjigu Đure Čučkovića toplo preporučujemo kao jednu od retko profesionalnih i iscrpnih knjiga ove vrste. Prim. dr sci. Todor Jovanović i njegova ćerka Mila Sadržaj KAKO SE KNJIGA KORISTI, 6 PREDGOVOR, 42 UVOD, 44 PRIPREMA LEKOVITOG BILJA, 45 SKUPLjANJE LEKOVITOG BILJA, 45 SUŠENJE LEKOVITOG BILJA, 45 SKLADIŠTENJE LEKOVITOG BILJA, 45 OPŠTA UPUTSTVA KORISNICIMA LEKOVITOG BILJA, 46 UOBIČAJENA PRIPREMA ČAJEVA, 46 PRIPREMA SOKA OD SVEŽEG BILJA, 46 PRIPREMA SIRUPA OD SVEŽEG BILJA, 47 PRIPREMA EKSTRAKTAOD SVEŽEG BILJA, 47 PRIPREMA SOKA IZ DRVENASTOG STABLA BILJKE, 47 PRIPREMA BILJNIH ALKOHOLNIH TINKTURA, 47 PRIPREMA ČAJA OD RAZBLAŽENOG VINA, 47 PRIPREMA BILJNIH MASTI, 47 PRIPREMA BILJNIH ULJA, 48 PRIPREMA ETERIČNIH ULJA, 48 PRIPREMA ORAHOVOG MEDA, 48 PRIPREMA UVARKA METODOM UKUVAVANJA, 48 PRIPREMA ŠVEDSKE GRANČICE, 48 PRIPREMA KAFE OD ŽIRA HRASTA, 48 PRIPREMA VODE OD GLINE, 48 PRIPREMA JABUKOVOG SIRĆETA, 49 PUENJE GORKIH ČAJEVA, 49 PUENJE ULJA KAO LEKA, 49 SLABO PODNOŠENJE MIRISA BELOG LUKA, 49 PRIPREMA KUPKl, 49 PRIPREMA TOPLE KAŠE ZA OBLOG, 49 PRIPREMA OBLOGA OD SVEŽIH LISTOVA BILJKE, 49 PRIPREMA ĆAJA ZA INHALACIJU, 49 VREME KORIŠĆENJA BIIJNIH PROIZVODA, 50 NEŽEUENE NUS POJAVE, 50 ZAMENA ZA KVASAC, 50 ADEKVATNA ZAMENA NEKIM ĆAJEVIMA, 50 UPOZORENJA KORISNICIMA LEKOVITOG BILJA, 51 AKUTNA I HRONIĆNA OBLJENJA, 51 KORIŠĆENE MERNE JEDINICE, 51 Biljni svijet, kao dio života na Zemlji, nalazi se gotovo na svakom koraku i čovjek je unatoč golemom napretku ovisan o tom biljnom svijetu. Upravo je biljni svijet najvažniji dio čovjekove hrane pa prema tome i temelj njegova održanja. Čovjek je odavno spoznao da je određenom biljnom hranom primao u tijelo i one tvari koje su ga održavale zdravim, pa je došao do saznanja da su i ljekovite. Posezao je za tim biljkama i svoju spoznaju prenosio novim generacijama usmenom, a kasnije i pismenom predajom. Iz ovakve predaje, protkane često mistikom i praznovjerjem, nastala je i izgrađena pučka medicina mnogih naroda. Odbacujući postepeno mistiku i praznovjerje, uvođenjem naučnog promatranja prirode i razvojem prirodnih nauka, proučavalo se i ljekovito bilje i njegovo djelovanje na ljudski organizam. Proučavanje ljekovitog bilja sa stajališta medicine dovelo je do izbacivanja iz upotrebe mnogih ljekovitih biljki, koje je u svom popisu za liječenje zadržala pučka medicina, pa su u službenoj medicini ostale samo one ljekovite biljke koje su uvrštene u službeni popis lijekova, tj. u farmakopeju. Usporedo s ispitivanjem utjecaja ljekovitog bilja na ljudski organizam, prišlo se kemijskom ispitivanju onih djelotvornih tvari u biljci, za koje se smatralo da određuju ljekovitost pojedine biljke. Posljedica je ovakvih kemijskih ispitivanja nastojanje da se sintetskim putem proizvodu iste ili slične tvari koje bi u liječenju čovjeka i održavanju njegova zdravlja zamijenile prirodne proizvode biljnog svijeta, pa je i moderna medicina sve većom upotrebom sintetskih lijekova zanemarila ljekovitu vrijednost mnogih biljaka. No, unatoč ovom zanemarivanju, uz pronalazak djelotvornih prirodnih biljnih spojeva, sve su veće težnje da se u liječenju raznih bolesti ponovo uvrste u upotrebu lijekovi biljnog porijekla koji se u potpunosti ne mogu zamijeniti sintetski proizvedenim kemijskim spojevima. Danas se znanje o ljekovitosti određenih biljaka znatno proširilo njihovim opširnim ispitivanjima pa i ova knjiga, u inače brojnoj literaturi o ljekovitom bilju, ima za cilj da čitaoce upozna s praktičnom vrijednošću onog ljekovitog bilja s kojim se čovjek i najčešće susreće u prirodi. Samonikle jestive biljke su najstariji izvor hrane dostupan ljudskoj vrsti. Danas je upotreba ovog izvora hrane očuvana samo kod zajednica koje nisu imale jači dodir sa civilizacijom. Tokom novije istorije samoniklo jestivo bilje najčešće se koristilo u vreme raznih nepogoda i nestašica izazvanih ratovima, ali posljednjih decenija interes za ovu oblast sve više raste, kako kod nas tako i u celom svetu. U nekim zemljama žir je i danas uobičajena namirnica u ishrani. Na slici je dotorimuk - korejski specijalitet, žele napravljen od žirovog brašna Značaj samonikle flore kroz istoriju Samonikle jestive biljke, odnosno divlja flora bio je osnovni izvor hrane praistorijskog čoveka pre nego što se naučio lovu i ribolovu. Razvojem civilizacije čovek je počeo da kultiviše jestive biljke i postepeno izgubio urođeni instinkt za prepoznavanje jestivih biljaka. Međutim, samonikla flora je tokom istorije ostala značajan izvor hrane, pogotovo u kriznim vremenima (kakvi su ratovi, na primer), pa se znanje o jestivosti pojedinih biljaka održalo i do danas. Po pravilu su samonikle biljke znatno bogatije vitaminima i mineralima od gajenih vrsta, a takođe u najvećoj meri oslobođene najrazličitijih toksina koji se koriste u savremenoj poljoprivredi (herbicidi, insekticidi i sl.) i prehrambenoj industriji (različiti aditivi). Osim toga, veliki broj jestivih vrsta svrstava se i među lekovite biljke i obratno, a lekovito delovanje biljaka može se (osim kroz čajeve, tinkture i sl.) ispoljiti kroz jela pripremljena od njih. Ne postoji oštra granica između fitoterapije i dijetoterapije. Obe ove grane medicine stare su koliko i samo čovečanstvo. Zanimljiv je podatak da su se, tokom 20. veka, pripadnici mnogih primitivnih plemena, kojima je samonikla flora do tada bila osnovna hrana, počeli razbolevati zbog prelaska na način ishrane civilizovanog čoveka. Podela Samonikle lekovite biljke mogu se razvrstati na više načina, a osnovna podela može biti prema delovima biljaka koji se mogu koristiti u ljudskoj ishrani. Korenasto povrće Jestivi koren čička U ovu grupu spada mesnato korenje, lukovice, krtole i rizomi. Najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među monokotiledonim biljkama. Tu prvenstveno spadaju razne vrste kaćuna i drugih vrsta iz porodice orhideja, zatim mnoge vrste iz porodice ljiljana (lukovi, grančica, divlji ljiljan, pokosnica, ptičje mleko, pasji zub, vilin luk) i neke močvarne i vodene vrste (strelica, vodena bokvica, vodoljub, rogozi, trske, dremovac). Među dikotiledonim biljkama najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među glavočikama (čičoka, stričak, čičak, cikorija, maslačak, kozja brada, kravačac, dragušica), zatim među zvončićima i lopočovkama, dok su u drugim porodicama manje zastupljene. Glavni hranljivi sastojak divljeg korenastog povrća najčešće je skrob, a kod glavočika i inulin. Hranljiva vrednost slična je žitaricama od kojih je korenasto povrće siromašnije belančevinama. Branje Podzemni delovi jednogodišnjih biljaka najčešće se sakupljaju u jesen, na kraju vegetacione sezone, dok se podzemni delovi višegodišnjih biljaka sakupljaju i u jesen i u proleće. Priprema Kada ne sadrže gorke, opore, škodljive ili nesvarljive sastojke ovi podzemni delovi mogu poslužiti kao ukusno povrće. Mogu se jesti prokuvani ili pečeni na žaru, poput krtola kaćuna ili dodavati salatama u svežem stanju, kako se najčešće koriste različiti divlji lukovi (sremuš, vlašac, vinogradarski luk, planinski luk, sibirski luk i druge vrste). Druge vrste divljeg korenastog povrća, obzirom da su često veoma bogate skrobom, mogu se sušiti, mleti i koristiti za mešenje hleba ili kao zamena za kafu. Pre upotrebe treba ih dobro oprati, a po potrebi i oljuštiti. Neki podzemni delovi koji se prikupljaju mogu se sušiti i kao takvi kasnije koristiti za pripremu čajeva ili kao začini. Podzemne delove aromatičnih vrsta ne bi trebalo pre sušenja prati, već samo dobro obrisati čistom krpom. Očišćena biljna droga seče se na sitnije komade ili listiće i niže na konac ili rasprostire u tankom sloju na specijalnim mrežama. Suši se prirodnim putem na promajnom mestu, može i na osunčanom. Osušeni podzemni biljni delovi čuvaju se u suvim i hladnim prostorijama, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlje povrće je najpoznatija i najrasprostranjenija kategorija samoniklog jestivog bilja. Najčešće se za jelo upotrebljavaju mladi listovi ili prolećni izdanci, a ređe ceo nadzemni deo biljke. Divlje zeleno povrće raste na gotovo svakoj zelenoj površini, a neretko se mogu naći oko ljudskih naseobina, uz puteve, na železničkim nasipima i sličnim mestima. Često se ubrajaju i u korove. Najukusnije vrste ove grupe samoniklih biljaka pripada porodicama kupusnjača, glavočika, troskota, lobodnjača i štitara, ali i među mnogim drugim. Posebno su sočni i ukusni izdanci nekih trajnica dok im se još nisu razvili listovi, kao na primer izdanci špargle, bljušta, pepeljuge, hmelja, paviti, japanske kiselice i td. Divlje zeleno povrće posebno je značajno kao bogat izvor vitamina C, obično bogatiji od gajenog povrća. Ovim vitaminom naročito su bogati listovi vrsta iz porodica kupusnjača i ruža. Karoten je takođe prisutan u svi zelenim biljnim delovima. Pored ova dva vitamina divlje zeleno povrće bogato je i vitaminima B1, B2, E, K, P, folnom kiselinom i mnogim drugim bioaktivnim materijama. Branje Zeleni delovi biljaka beru se dok su još mladi i sočni, najčešće pre cvetanja. Starenjem i formiranjem cvetova često gube prijatan ukus i postaju gorki i nejestivi, a neke vrste mogu čak sadržati i otrovne sastojke. Biljke je najbolje sakupljati rano ujutro, dan-dva posle obilne kiše. Biljke ubrane posle kiše ili u zaseni blažeg su ukusa od onih ubranih tokom sušnih dana ili na osunčanim mestima. Priprema Divlje zeleno povrće najčešće se koristi sveže, u salatama, kada je njegova hranljiva vrednost i najveća, ali se mogu pripremati i kao variva ili čorbe. Divlje povrće svežinu može sačuvati u frižideru nekoliko dana, ali se takođe može i konzervirati i sačuvati kao zimnica. Neki od načina konzerviranja su: zamrzavanje – u zamrzivaču se divlje zeleno povrće može čuvati nekoliko meseci, a pre zamrzavanja potrebno ga je blanširati (preliti vrelom vodom); sušenje – biljke je najbolje sušiti prostrto u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom mestu zaklonjenom od direktnog sunca; ukiseljavanje – divlje zeleno povrće može se ostavljati kao turšija, na isti način kao i gajeno. Jestivi cvetovi Slatki napitak od suvog grožđa, limuna, jaja i cvetova crne zove Jestivi samonikli cvetovi bliski su divljem povrću, ali se od njega razlikuju većim sadržajem šećera, a često i prijatnim mirisom koji se dobro slaže sa raznim poslasticama, pa je i njihova primena u kulinarstvu nešto drugačija. Osim toga cvetovi su i dekorativni, pa uvek mogu poslužiti za ukrašavanje različitih obroka, kako slatkih tako i slanih. Mnogi cvetovi sadrže važne bioaktivne sastojke, poput vitamina C, a oni žute boje bogati su bioflavonoidima i karotenom. Branje Cvetovi se sakupljaju kada su u punom razvoju, mada se kod nekih vrsta koriste i pupoljci (pupoljci dragoljuba mogu se koristiti kao začin - zamena za kapar). Aromatični cvetovi sakupljaju se rano ujutro, pre izgrevanja sunca, a nearomatični oko podneva. Priprema Cvetovi različitih vrsta mogu se koristiti za pripremu raznih poslastica (cvetovi crne zove ili bagrema), čorbi, variva ili salata (cvetovi dragoljuba i crvene deteline) ili omleta (cvetovi maslačka), ali se najčešće koriste za dekoraciju (cvetovi ljubičice, bele rade, nevena, crnog sleza, jagorčevine i dr). Cvetovi različitih vrsta mogu se i sušiti i tako osušeni koristiti za pripremu aromatičnih biljnih čajeva (crvena detelina, lipa, kamilica, divizma). Suše se kao i zeleno povrće, u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom i zasenjenom mestu. Osušeni cvetovi čuvaju se na hladnom mestu, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlji plodovi Sirupi od samoniklog voća i cveća Divlje voće, odnosno jestivi plodovi samoniklih biljaka dospevaju za branje od početka juna do kasne jeseni, odnosno u periodu kada drugi delovi najvećeg broja vrsta samoniklih biljaka nisu više jestivi. Najveći broj divljih vrsta sa kojih se sakupljaju plodovi svrstan je u porodicu ruža (Rosaceae), ali ih ima i u drugim porodicama (vresovke, ogrozdi, kozokrvinke, drenovke, šipci i dr). Divlji plodovi (jestivi, ali i otrovni!) najčešće su živo obojeni. Imaju mesnat i sočan perikarp (oplodnicu, omotač ploda) u kome je jedno seme (kod koštunica - džanarika, trnjina, drenjina, lešnik...), više semena (bobice - ribizla, borovnica, šipurak, glog...), ili pripadaju grupi zbirnih plodova (kupina, malina, šumska jagoda). U divlje plodove ubrajaju se i šišarke nekih četinara (na primer šišarke občne kleke, tise). Divlji plodovi su, zavisno od vrste, značajan izvor vitamina, naročito vitamina C i karotena, a takođe su bogati i mineralima (kalijum, kalcijum, fosfor, magnezijum), ugljenim hidratima, organskim kiselinama (jabučna, limunska, vinska), skrobom, pektinima i dr. Branje Samonikli divlji plodovi najčešće se beru kada su sasvim zreli, jer su tada najukusniji i sadrže najviše hranljivih materija. Međutim postoje i oni koji su po sazrevanju tvrdi, oporog ili kiselog ukusa, a postaju ukusni tek posle jačih mrazeva, kada postanu prezreli i nagnjili. Ovde nije reč o pravom procesu truljenja pod uticajem mikroorganizama, već o procesu samomaceracije, odnosno pretvaranju tvrdog perikarpa u kašastu masu pod uticajem enzima koji razlažu ćelijske membrane.]] Ovakvi su plodovi mukinje, brekinje, jarebike ili oskoruše. Nasuprot njima šipurak se bere čim zarudi (počne da se crveni) jer sasvim zreo plod postaje mekan, teže se obrađuje i brže propada, a uz to u njemu ima manje vitamina C nego u nedozrelom plodu. Pri sakupljanju samoniklih plodova strogo se mora voditi računa da se dobro upozna izgled ne samo ploda, već i cele biljke, njene morfologije i staništa na kojima se može naći, kako ne bi došlo do zamene vrsta. Treba uvek imati na umu da u prirodi postoje brojne vrste čiji su plodovi otrovni, ali često naizgled sočni i ukusni, jarkih i privlačnih boja. Ovakve zamene najčešće se mogu desiti pri sakupljanju bobica i njihov ishod u nekim slučajevima može biti i fatalan. Priprema Divlje voće najčešće se konzumira sveže, samo ili kao sastojak voćnih salata, ali se može, poput kultivisanog voća, koristiti i za pripremu različitih poslastica ili kao zimnica u obliku sokova, sirupa, kompota, džemova, želea... Divlji plodovi mogu se i sušiti i kasnije koristiti uglavnom za pripremu ukusnih čajeva. Od divljeg voća mogu se spravljati i voćna vina, rakije i likeri, kao i voćno sirće. Kod pripreme nekih vrsta samoniklog voća treba biti veoma oprezan, jer su im neki delovi jestivi, a drugi otrovni. Karakterističan primer za ovu pojavu je tisa (Taxus baccata), kod koje je crveni omotač oko šišarice sočan i ukusan, dok je sama šišarica unutar njega veoma otrovna, kao i svi ostali delovi ove vrsta. Seme Seme je po svom sastavu najkompletnija i verovatno najzdravija hrana, jer sadrži znatnu količinu skroba, belančevina, bogato je vitaminom E, vitaminima B kompleksa, kao i važnim mineralima. Najčešće se sakuplja seme lobode, deteline, tušta, vijušca, gunjice, štira, nekih trava, kao i seme nekih vrsta drveća, kakvi su žirevi hrasta i bukve, pitomi kesten i seme borova (seme borova je najčešće veoma sitno, osim semena pinjola, koje je u svetu veoma cenjeni začin). Proklijale seme Proklijalo seme monokotiledonih (levo) i dikotiledonih biljaka (desno) Proklijalo seme nekih biljaka u Kini se u ishrani koristi već 5000 godina, ali se u zapadnoj civilizaciji koristi tek u novije doba. Proklijalo seme je ukusnije i lakše se vari od neproklijalog. Osim toga daleko su bogatije hranljivim materijama od onih neproklijalih. U procesu klijanja kod semena (koje je samo po sebi bogato izvorima energije) dolazi do hemijskih reakcija tokom kojih se povećava njihova prehrambena vrednost. Veliki deo skroba tokom klijanja pretvara se u šećer, a količine prisutnih vitamina se već posle četiri dana klijanja povećavaju 4–10 puta. Klice razvijene na svetlu bogatije su vitaminima A i C, dok su klice razvijene u mraku blede, ne sadrže hlorofil i karoten, ali su bogatije vitaminima B kompleksa. Mnoge klice bogate su i gvožđem, fosforom i kalijumom. Za ovakvu upotrebu može se prikupljati seme različitih detelina, loboda, štavelja, štireva, trupaca, grbica, seme maslačka i drugo. Branje Seme se sakupljaju kada je potpuno zrelo, najčešće tokom leta i jeseni, što zavisi od biljne vrste. Najlakše ga je sakupiti sa biljaka kojima su plodovi skupljeni u klas, klip ili metlicu. Priprema Neko seme samoniklih biljaka može se jesti sirovo, kakav je slučaj sa pitomim kestenom ili pinjolima. Seme drugih vrsta najčešće se koristi kao zamena za hlebno brašno. Ako se koriste kao proklijalo, seme se po potrebi očisti i ostavi preko noći da odstoji u mlakoj vodi. Zatim se ispere i ostave u plitkoj posudi da navlaženo klija nekoliko dana, zaštićeno od direktne sunčeve svetlosti. Optimalna temperatura klijanja je 15-18°C, a maksimalna 24°C. Može se naklijavati na svetlu ili u mraku, a sam proces traje 2-6 dana, zavisno od vrste, za koje vreme klice dostignu visinu od 1 do 3,5 cm. Većina proklijalog semena samoniklih biljaka ukusno je i sirovo, pa se tako i konzumiraju, kao poseban obrok ili u različitim salatama, ali se može dodavati i različitim kuvanim jelima od mesa i povrća. Upotreba samoniklih jestivih biljaka Osušeni aromatični listovi divljeg pelina (Artemisia vulgaris) u dobro zatvorenoj staklenoj posudi Samonikle jestive biljke najčešće se koriste kao divlje voće i povrće i konzumiraju se u svežem stanju i li kuvane. Osim toga divlje samonikle biljke mogu se koristiti i na druge načine. Najčešće je to u vidu aromatičnih začina, za pripremanje osvežavajućih (često i lekovitih) napitaka, odnosno čajeva, kao zamena za kafu ili hlebno brašno. Začinsko bilje Mnoge samonikle jestive biljke sadrže u pojedinim svojim delovima eterična ulja sa aromatičnim sastojcima specifičnog mirisa i ukusa. Dodati u hranu kao začin, sveži ili osušeni, ovi sastojci oplemenjuju hranu, daju joj prijatan miris, poboljšavaju ukus, poboljšavaju varenje, pospešuju apetit i td. Često nije moguće oštro razgraničiti začinsko bilje od divljeg povrća, a još je teže razdvojiti ga od čajnih i lekovitih biljaka. Najveći broj aromatičnih vrsta nalazi se u porodicama štitarki, krstašica i usnatica, a najčešće rastu na toplim staništima i suvom i kamenitom zemljištu. Mnoge začinske biljke sadrže fitoncide, materije koje imaju antibakterijsko dejstvo. Najviše fitoncidnih materija nalazi se u eteričnim uljima. Zato ove biljke ispoljavaju i lekovito i preventivno dejstvo, a zbog svojih antiseptičnih svojstava često se koriste kao konzervans, posebno za meso i mesne prerađevine. Najveći broj začinskih biljaka suši se i tako upotrebljava ili čuva za zimu. Najbolje ih je koristiti sitno iseckane ili samlevene u prah i dodavati na samom kraju kuvanja. kako visoke temperature ne bi uticale na promenu sastava aromatičnih ulja. Da bi se aroma što duže zadržala začinske biljke čuvaju se u dobro zatvorenim staklenim posudama. Biljke koje sušenjem gube ili menjaju miris (kakav je slučaj kod nekih usnatica) mogu se čuvati i u zamrzivaču, slično divljem povrću, samo ga prethodno ne treba blanširati. Biljke prikupljene u godini sa više padavina i manje sunčanih dana imaće blaži ukus i imaće manji sadržaj eteričnih ulja. Isto važi i za biljke ubrane na zasenjenim mestima. Čajne biljke Biljna mešavina za aromatični čaj – suvi cvetovi kamilice i latice ruže Teško je oštro razdvojiti lekovite od jestivih biljaka, jer se ove dve grupe međusobno preklapaju. Veliki broj samoniklih jestivih biljaka ispoljava i lekovita svojstva, poput začinskih, a neke od njih koriste se i za spravljanje ukusnih i osvežavajućih biljnih napitaka, poput crnog ili zelenog čaja. U tu grupu spadaju prvenstveno vrste iz porodice ruža (Rosaceae). Tako se listovi divlje maline, kupine ili jagode mogu, poput listova čajne biljke, izložiti procesu fermentacije i od njih se kasnije mogu pripremati napici slični crnom čaju. Druge vrste pripadaju aromatičnim biljkama, bogatim eteričnim uljima, od kojih se spravljaju napici specifičnog ukusa, kakvi su čaj od nane, kamilice, matičnjaka, majkine dušice i drugi. Zamena za kafu Prženi i samleveni podzemni delovi ili seme nekih samoniklih biljaka mogu poslužiti i kao više ili manje ukusna zamena za kafu. Osnovna odlika napitaka spravljenih od ovih biljnih vrsta je da ne sadrže kofein. Među ovim biljkama najpoznatija je cikorija, a ukusni napici slični kafi mogu se napraviti i od semena lepljive brođike, sparožine, lokvanja i lopoča, koštice gloga, koren maslačka i kozje brade, rizom trske, žirovi hrasta i bukve i druge. Rizom grebića može se upotrebiti kao ukusna zamena za kakao. Zamena za hlebno brašno Delovi pojedinih samoniklih biljaka mogu se mleti i koristiti kao zamena za brašno. Najvrednija i najpristupačnija zamena za hlebno brašno je polen rogoza. Takođe je, uz prethodnu obradu, pogodno i podzemno stablo ove i nekih drugih barskih biljaka (lopoč, lokvanj, žabočun, vodoljub, trska, trolistica, zmijinac, šašina). Takođe su kao dodatak hlebnom brašnu pogodni podzemni delovi nekih livadskih biljaka, kakve sukaćun, kozlac, zlatan, ptičije mleko). Sasvim drugačiji izvor skroba je seme koje se može mleti i takođe dodavati hlebnom brašnu. Još jedan zanimljiv izvor sirovine koja se može koristiti kao zamena za hlebno brašno svakako je unutrašnja kora (kambijum) nekih vrsta drveća, kao što su borovi, jele, smrče, breze, bukve i hrastovi. Podzemna stabla barskih biljaka su najjednostavnija za prikupljanje jer se lako vade, jednostavnim povlačenjem stabljike iz vodenog mulja. Seme šumskog drveća sakuplja se kada je sasvim zrelo, zavisno od vrste. Koru drveta najbolje je skidati u proleće, kada se najlakše odvaja od drveta. Bira se samo mlada kora. Zamene za brašno se koriste u krajnjoj nuždi i oskudici. U većini slučajeva poželjno ih je mešati sa uobičajenim brašnom žitarica, jer se sama najčešće ne mogu dobro umesiti i ne daju ukusan hleb. Za podzemne delove nije potrebno sušenje i mlevenje, već se samo mogu prokuvati, propasirati i dodati hlebnom testu. Seme je potrebno osušiti, očistiti od zaštitnog omotača, sitnije prosejati i samleti. Kora drveta se suši i potom melje u brašno. Spisak samoniklih jestivih biljaka Veliki broj samoniklih biljaka može se koristiti u ishrani. Ovde su pobrojane neke od vrsta koje se mogu naći u našem podneblju:[6] Bedrenika mala (Pimpinella saxifraga) Bokvice (Plantago sp.) Borovnica (Vaccinium myrtillus) Bosiljak (Ocimum basilicum) Brašnjenik (Chenopodium bonus-henricus) Brusnica (Vaccinium oxycoccos) Bujad (Pteridium aquilinum) Vranilova trava (Origanum vulgare) Vrbovica (Epilobium anguistifolium) Gavez (Symphytum officinale) Dinjica (Sanguisorba minor) Estragon (Artemisia dracunculus) Žalfija (Salvia officinalis) Žutika (Berberis vulgaris) Zelje divlje (Rumex sp.) Zova crna (Sambucus nigra) Iđirot (Acorus calamus) Jagorčevina (Primula vulgaris) Jarebike (Sorbus sp.) Kesten pitomi (Castanea sativa) Kiselica (Rumex acetosa) Kopriva (Urtica dioica) Krbuljica (Anthriscus cerefolium) Krasuljak, bela rada (Bellis perennis) Lazarkinja (Galium odoratum) Lokvanji (Nuphar sp. i Nymphaea sp. ) Lukovi divlji (Allium sp.) Ljoskavac (Physalis alkekengi) Majkina dušica (Thymus serpyllum) Maslačak (Taraxacum sp.) Matičnjak (Melissa officinalis) Medveđa šapa (Heracleum sphondylium) Mente (Mentha sp.) Miloduh (Hyssopus oficinalis) Mirođija (Anethum graveolens) Mišjakinja (Stellaria media) Pasji trn (Hippophae rhamnoides) Pelini (Artemisia sp.) Pepeljuga (Chenopodium album) Potočarka (Nasturtium officinalis) Sedmolist (Aegopodium podagraria) Selen (Levisticum officinale) Slačica bela (Sinapis albalba) Slačica crna (Brassica nigra) Timijan (Thymus vulgaris) Tušt (Portulaca oleracea) Hrastovi (Quercus sp.) Cikorija (Cichorium intybus) Čičak veliki (Arctium lappa) Čičoka (Helianthus tuberosus) Čubar (Satureja hortensis) Čuvarkuća (Satureja hortensis) Špargla (Asparagus officinalis) Štir (Amaranthus retroflexus) Branje samoniklih biljaka Samonikle biljke važnija su hrana za divlje životinje nego za ljude. To uvek treba imati na umu Pri branju i sakupljanju trebalo bi poštovati neke osnovne principe, tako da kvalitet prikupljenih biljaka bude zadovoljavajući, a naše delovanje ne ostavi trajne posledice na prirodu. Ne sme se zaboraviti da o ovom resursu zavisi, posredno ili neposredno, i celokupan životinjski svet. Sakupljati treba isključivo vrste koje se dobro poznaju i samo onoliko koliko se može potrošiti. Samonikle jestive biljke treba brati na čistim i nezagađenim mestima, udaljenim od prometnih saobraćajnica. Nikada ne treba pobrati svu količinu biljaka pronađenu na jednom mestu. Kod berbe listova iste treba brati sa različitih primeraka po nekoliko, nikako sve listove sa jedne biljke, kako bi se biljke preživele berbu i kasnije se oporavile teranjem novih listova. Kod berbe nadzemnih delova višegodišnjih zeljastih biljaka neophodno je iste odsecati makazama ili nožem, kako bi koren ostao u zemlji i biljka se sledeće godine ponovo razvila. Čupanjem biljaka često se iščupa i koren. Kod branja divljeg korenastog povrća neophodno je, nakon vađenja korena odseći korenovu glavu i vratiti je u zemlju, kako bi se sledeće godine iz nje razvila nova biljka. Retke i ugrožene vrste su zakonom zaštićene i njihovo branje opravdano je samo u ekstremnim situacijama i krajnjoj nuždi. Otrovne biljke Treba brati samo one biljke koje se dobro poznaju, kako ne bi došlo do zamene, u najgorem slučaju otrovnim vrstama! Pri branju samoniklog bilja neophodno je dobro poznavati vrste koje se beru kako ne bi došlo do zamene. Mnoge vrste su, posebno za neiskusne sakupljače, veoma slične,[4] pa se lako može desiti da se jestiva vrsta zameni nejestivom i neukusnom, a ponekad može dovesti i do fatalnih posledica. Biljke je najlakše prepoznati kada su u cvetu, ali u tom periodu nisu jestive (osim čajne i začinske vrste). Ipak je u tom periodu korisno naučiti njihove ostale morfološke karakteristike, radi lakšeg prepoznavanja u periodima pre i posle cvetanja. Za prepoznavanje biljaka može biti od koristi i miris, ali treba znati da neke biljke (posebno one iz porodice kupusnjača) otpuštaju karakterističan miris tek kada se protrljaju među prstima. Veoma je korisno znati i na kakvom staništu i u zajednici sa kojim vrstama određena biljna biljka raste. Retko kada će se neka vrsta naći na neočekivanom, za nju nekarakterističnom mestu. Često se dešava da neiskusni beraši zamene listove sremuša listovima mrazovca, jedne od najotrovnijih biljaka našeg podneblja. Osim što su im cvetovi sasvim različiti i cvetaju u različito doba godine sremuš ima i karakterističan miris, sličan mirisu belog luka. Druga bitna razlika, zbog koje se ove dve biljke ne mogu pomešati je i stanište. Sremuš naseljava senovite i vlažne listopadne šume, a mrazovac osunčane i suve livade. Kalendar branja samoniklih jestivih biljaka FEBRUAR - plodovi breze, borovi pupoljci MART - kora hrastova i drugog drveća, jagorčevina, kopriva, ljubičica, maslačak, podbel, pupoljci topole, pupoljci breze i drugog drveća, vodopija APRIL - pitomi kesten, dobričica, glog, jagorčevina, kamilica, kopriva, lazarkinja, ljubičica, dan i noć, maslačak, oman, plućnjak, podbel (cvet i list), rosopas, rusomača, srčenjak MAJ - bagremov cvet, bokvica, dobričica, glog, jagoda, kamilica, kopriva, kesten pitomi, mrtva kopriva, kupina, lazarkinja, lipa, maslačak, majkina dušica, matičnjak, medveđe grožđe, plućnjak, podbel, preslica, rosopas, vrkuta, crna zova, žalfija JUN - gloginje, beli slez, bokvica, borovnica, dan i noć, divizma, dobričica, glog, kesten pitomi, jagoda, jagorčevina, mrtva kopriva, kruška, kupina, malina, matičnjak, majčina dušica, majska ruža, neven, pelin, orah, plućnjak, rusomača, preslica, različak, slez crni, suručica, kamilica, vrkuta, vranilova trava, cvet zove JUL - bokvica, borovnica, breza, brđanka, divizma, divlja ruža, dupčac, kunica, jagoda, žalfija, kim, kokotac, kopriva, mrtva kopriva, kupina, lipa, matičnjak, nana, orah, pelin, podbel, preslica, slez beli i crni, timijan, kamilica, trandovilje, troskot, vrkuta, vranilova trava, vratić, cvetovi zove AVGUST - kim, breza, šipurak, drenjina, kopriva, hmelj, kupina, slez beli i crni, hrastova kora, lincura, nana, orah, pelin SEPTEMBAR - divizma, šipurak, drenjina, hmelj, hrastova kora, kokotac, lincura, nana, neven, oman, orah, pelin, slez beli, zečji trn, slatki koren, žutika, divlja šargarepa OKTOBAR - brđanka, dinjica, glog, iđirot, kopriva, lincura, maslačak, slez beli, zečji trn, slatki koren NOVEMBAR - gloginje, iđirot, maslačak[8] Napomene Često se dešava da neiskusni berači zamene bobice borovnice i otrovnog velebilja. Takođe su, na primer, kod roda zova ( jestive samo bobice crne zove (Sambucus nigra), a kod roda kleka samo šišarice obične kleke (Juniperus communis). „LEKOVITE I OTROVNE BILJKE KOJE SE LAKO MOGU ZAMENITI”. Čarobni svet lekovitog bilja. Film Publik Art. Arhivirano iz originala na datum 20. 12. 2016. Pristupljeno 16. 12. 2016. Franulović, Ksenija. „Pinija ili Pinj (Pinus pinea L.)”. Savjetodavna služba. Savjetodavna služba. Arhivirano iz originala na datum 15. 8. 2017. Pristupljeno 17. 2. 2016. Pokos, Franjo. „JESTIVO DIVLJE BILJE”. Bezgluten.net. Arhivirano iz originala na datum 21. 8. 2017. Pristupljeno 20. 8. 2017. „BiH: Otrovali se `sremušom`, jedan pacijent umro”. Blic. 18. 4. 2014. Pristupljeno 16. 12. 2016. „PREŽIVLJAVANJE U PRIRODI (samonikle jestive biljke)”. RIZNICA LEKOVITOG BILJA. Pristupljeno 20. 8. 2017. Literatura Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: „August Cesarec“. Grlić, Ljubiša (1984). 99 jestivih i otrovnih boba. Zagreb: Prosvjeta. Ranđelović, Novica; Avramović, Danijela (2011). PRIRUČNIK O LEKOVITIM BILJKAMA : raspoznavanje, branje i zaštita. Sokobanja: Udruženje „Dr Jovan Tucakov“. MG131 (N)

Dobro očuvano sem naslovne strane gde je iscepljen ćošak gde je verovatno bio neki pečat pa je sa njim otišao i delić teksta sa prve Božidar Stojanović Beograd Ne piše godina izdanja Deluje da je iz pedesetih ili šezdesetih Interesantan citat na koricama Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki[1][2][3] pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Nikola Tesla Tesla circa 1890.jpeg Nikola Tesla u 37. godini (1893); fotografija Napoleona Seronija Datum rođenja 10. jul 1856. Mesto rođenja Smiljan Austrijsko carstvo Datum smrti 7. januar 1943. (86 god.) Mesto smrti Njujork Sjedinjene Američke Države SAD Religija pravoslavni hrišćanin Polje fizika Škola Gimnazija Karlovac, Tehnički univerzitet u Gracu Roditelji Milutin Tesla Georgina Tesla Poznat po naizmenična struja, asinhrona mašina, magnetno polje, mreža preko bežičnih sistema prenosa, radiotehnika Nagrade Edison Medal (AIEE, 1916), Elliott Cresson Gold Medal (1893), John Scott Medal (1934) TCH Rad Bileho Lva 1 tridy (pre1990) BAR.svg Orden belog lava SRB Orden Belog Orla BAR.svg Orden belog orla Ord.St.Sava-ribbon.jpg Orden Svetog Save ME Order of Danilo I Knight Grand Cross BAR.svg Orden knjaza Danila I Ordre de la Couronne de Yougoslavie (Royaume).png Orden Jugoslovenske krune Potpis TeslaSignature.svg Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112.[4][5] Biografija Detinjstvo, mladost i porodica Parohijska Crkva Sv. Petra i Pavla i kuća, dom Teslinih u Smiljanu. U pozadini se vidi brdo Bogdanić, ispod kojeg izvire potok Vaganac, koji je proticao ispod same kuće i crkve. Iznad kuće je seosko groblje na kome se nalazi masovna grobnica iz vremena Nezavisne Države Hrvatske.[6] Fotografija iz 1905. Krštenica Nikola je rođen 28. juna 1856. godine po starom, odnosno 10. jula po novom kalendaru u Smiljanu u Lici, kao četvrto dete od petoro dece Milutina, srpskog pravoslavnog sveštenika, i majke Georgine, u Vojnoj krajini Austrijskog carstva nedaleko od granice sa Osmanskim carstvom. Kršten je u srpskoj pravoslavnoj Crkvi Sv. Petra i Pavla u Smiljanu. Ime Nikola je dobio po jednom i drugom dedi. Dete je bilo bolešljivo i slabo pa su krštenje zakazali mimo običaja, sutradan, bojeći se da neće preživeti. Krštenje deteta obavio je pop Toma Oklopdžija u crkvi Svetog Petra i Pavla u Smiljanu, a kum je bio Milutinov prijatelj, kapetan Jovan Drenovac. U crkvenim knjigama je zapisano crkvenoslovenski da je dete dobilo ime Nikolaj, a zapravo je dobilo ime po jednom i drugom dedi Nikola. Nikolin otac je bio nadareni pisac i poeta koji je posedovao bogatu biblioteku u kojoj je i Nikola provodio svoje detinjstvo čitajući i učeći strane jezike.[7] Po jednom verovanju, Tesle vode poreklo od Draganića iz Banjana. Po navodima Jovana Dučića, Tesle su poreklom iz Stare Hercegovine, od plemena (Oputni) Rudinjani iz sela Pilatovaca u današnjoj nikšićkoj opštini.[8] Međutim, o Teslinom poreklu postoji i verzija da su od Komnenovića iz Banjana u Staroj Hercegovini. Po legendi koja se zadržala u Banjanima, Komnenovići su zidali crkvu prilikom čega su se posvađali sa majstorima usled čega je došlo do krvavih obračuna. Kao rezultat toga, deo Komnenovića se preselio sa Tupana u drugi kraj Banjana zbog čega su ih prozvali Čivije (ekseri) koji i danas žive u Banjanima, dok se drugi deo odselio u Liku koji je prozvan Tesla po tesli, vrsti tesarskog alata. Nikolina majka bila je vredna žena s mnogo talenata. Bila je vrlo kreativna i svojim izumima olakšavala je život na selu. Smatra se da je Nikola Tesla upravo od majke nasledio sklonost ka istraživačkom radu.[9] Teslini roditelji su, osim njega, imali sina Daneta i kćerke Angelinu i Milku, koje su bile starije od Nikole, i Maricu, najmlađe dete u porodici Tesla. Dane je poginuo pri padu s konja kad je Nikola imao pet godina i to je ostavilo veliki trag u porodici. Dane je smatran izuzetno obdarenim, dok se za Nikolu verovalo da je manje inteligentan.[10] Veruje se da je Danetova smrt osnovni razlog što otac dugo nije pristajao da mu dozvoli da pohađa tehničku školu daleko od kuće. Školovanje Prvi razred osnovne škole pohađao je u rodnom Smiljanu. Otac Milutin rukopoložen je za protu u Gospiću, te se porodica preselila u ovo mesto 1862. godine.[11] Preostala tri razreda osnovne škole i trogodišnju Nižu realnu gimnaziju završio je u Gospiću.[12] U Gospiću je Nikola prvi put skrenuo pažnju na sebe kada je jedan trgovac organizovao vatrogasnu službu. Na pokaznoj vežbi kojoj je prisustvovalo mnoštvo Gospićana, vatrogasci nisu uspeli da ispumpaju vodu iz reke Like. Stručnjaci su pokušali da otkriju razlog zašto pumpa ne vuče vodu, ali bezuspešno. Tesla, koji je tada imao sedam ili osam godina, je instiktivno rešio problem ušavši u reku i otčepivši drugi kraj creva. Zbog toga je slavljen kao heroj dana.[10][13] Teško se razboleo na kraju trećeg razreda škole 1870. godine. S jeseni je otišao u Rakovac[14] kraj Karlovca da završi još tri razreda Velike realke. Maturirao je 24. jula 1873. godine u grupi od svega sedam učenika sa vrlo dobrim uspehom jer je iz nacrtne geometrije bio dovoljan. Tada je imao 17 godina. Nakon završene mature vratio se u Gospić i već prvi dan razboleo od kolere. Bolovao je devet meseci. U tim okolnostima uspeo je da ubedi oca da mu obeća da će ga umesto na bogosloviju upisati na studije tehnike.[10] Studije Pošto je ozdravio, otac ga šalje ujaku proti Tomi Mandiću, u Tomingaj kod Gračca, da boravkom na selu i planini prikuplja snagu za napore koji ga očekuju. Na studije elektrotehnike kreće 1875. godine, dve godine nakon mature. Upisuje se u Politehničku školu u Gracu, u južnoj Štajerskoj (danas Austrija). Tada mu je bilo 19 godina. Spava veoma malo, svega četiri sata dnevno i sve slobodno vreme provodi u učenju. Ispite polaže sa najvišim ocenama. Još tada ga je zainteresovala mogućnost primene naizmenične struje. Čita sve što mu dođe pod ruku (100 tomova Volterovih spisa). Nikola je o sebi pisao: „Pročitao sam mnogo knjiga, a sa 24 godine sam mnoge znao i napamet. Posebno Geteovog Fausta.” Zabrinuti za njegovo zdravlje, profesori šalju pisma njegovom ocu u kojima ga savetuju da ispiše sina ukoliko ne želi da se ubije prekomernim radom. Nikola Tesla, 1879. sa 23 godine Nakon prve godine studija izostaje stipendija Carsko-kraljevske general-komande (kojom su pomagani siromašni učenici iz Vojne krajine). Dva puta se za stipendiju obraća slavnoj Matici srpskoj u Novom Sadu. Prvi put 14. oktobra 1876, a drugi put 1. septembra 1878. godine. Oba puta biva odbijen. U decembru 1878. godine napušta Grac i prekida sve veze sa bližnjima. Drugovi su mislili da se utopio u Muri. Odlazi u Marburg (današnji Maribor) gde dobija posao kod nekog inženjera. Odaje se kockanju. Otac ga nakon višemesečne bezuspešne potrage pronalazi i vraća kući. Otac, uzoran čovek, nije mogao da nađe opravdanje za takvo ponašanje. (Nedugo potom otac umire 30. aprila 1879. godine). Nikola je te godine jedno vreme radio u gospićkoj realnoj gimnaziji. Januara 1880. godine, odlazi u Prag da prema očevoj želji okonča studije.[15] Tamo ne može da se upiše na Karlov univerzitet jer u srednjoj školi nije učio grčki. Najverovatnije je slušao predavanja iz fizike i elektrotehnike. Živeo je na adresi Ve Smečkah 13, gde je 2011. godine postavljena memorijalna tabla.[16][17] Većinu vremena provodio je bibliotekama u Klementinumu i narodnoj kavarni u Vodičkovoj ulici. Naredne godine, svestan da njegovi bližnji podnose ogromnu žrtvu zbog njega, rešava da ih oslobodi tog tereta i napušta studije.[13][15] Tesla je naveo u svojoj autobiografiji kako je živo i plastično doživljavao momente inspiracije. Od ranih dana je imao sposobnost da u mislima stvori preciznu sliku pronalaska pre nego što ga napravi. Ova pojava se u psihologiji naziva „Vizuelno razmišljanje”.[18] Teslino prvo zaposlenje Godine 1881, se seli u Budimpeštu gde se zapošljava u telegrafskoj kompaniji pod nazivom „Američka Telefonska Kompanija”. Tesla je pri otvaranju telefonske centrale 1881. godine postao glavni telefonijski tehničar u kompaniji. Tu je izmislio uređaj koji je, prema nekima, telefonski pojačavač, dok je prema drugima prvi zvučnik. U Budimpeštanskom parku se Tesli javila ideja o rešenju problema motora na naizmeničnu struju bez komutatora, dok je šetao sa prijateljem i recitovao Geteovog „Fausta”, a onda iznenada počeo štapom po pesku da crta linije sila obrtnog magnetskog polja. Za dva naredna meseca je razradio skice mnogih tipova motora i modifikacija koje će pet godina kasnije patentirati u Americi.[13] Zaposlenje u Parizu i posao u Strazburu U Pariz se seli 1882. godine gde radi kao inženjer za Edisonovu kompaniju na poslovima unapređenja električne opreme. Godine 1883, trebalo je da kompanija u Štrazburgu (današnji Strazbur) osposobi jednosmernu centralu jer se na otvaranju očekivao nemački car lično. Tesli je dat ovaj zadatak i on je boravio u Strazburu od 14. oktobra 1883. do 24. februara 1884. godine.[13] Tesla ovde potpisuje prvi poslovni ugovor u vezi realizacije prvog indukcionog motora, tako je krajem 1883. godine u Strazburu nastao prvi indukcioni motor koji koristi princip obrtnog magnetskog polja naizmeničnih struja. Počeo je i sa razvojem raznih vrsta polifaznih sistema i uređaja sa obrtnim magnetskim poljem (za koje mu je odobren patent 1888. godine). Prelazak okeana sa preporukom Edisonu Tesla je, 6. juna 1884. godine, došao u Ameriku u Njujork sa pismom preporuke koje je dobio od prethodnog šefa Čarlsa Bečelora.[19] U preporuci je Bečelor napisao: „Ja poznajem dva velika čoveka, a vi ste jedan od njih; drugi je ovaj mladi čovek”. Edison je zaposlio Teslu u svojoj kompaniji Edisonove mašine. Tesla je ubrzo napredovao i uspešno rešavao i najkomplikovanije probleme u kompaniji. Tesli je ponuđeno da uradi potpuno reprojektovanje generatora jednosmerne struje Edisonove kompanije.[20] Razlaz sa Edisonom Spomenik Nikoli Tesli na Nijagarinim vodopadima u Kanadi Pošto je Tesla opisao prirodu dobitaka od njegove nove konstrukcije, Edison mu je ponudio 50.000$ (1,1 milion $ danas)[21] kad sve bude uspešno završeno i napravljeno. Tesla je radio blizu godinu dana na novim konstrukcijama i Edisonovoj kompaniji doneo nekoliko patenata koji su potom zaradili neverovatan profit. Kada je potom Tesla pitao Edisona o obećanih 50.000$, Edison mu je odgovorio „Tesla, vi ne razumete naš američki smisao za humor.”. i pogazio svoje obećanje.[22][23] Edison je pristao da poveća Teslinu platu za 10$ nedeljno, kao vrstu kompromisa, što znači da bi trebalo da radi 53 godine da zaradi novac koji mu je bio prvobitno obećan. Tesla je dao otkaz momentalno.[24] Edison je kao dobar biznismen zarađivao novac korišćenjem svojih jednosmernih generatora struje koji su bili veoma skupi za postavljanje i održavanje. Bilo je potrebno i po nekoliko stanica jednosmerne struje da bi se obezbedila jedna gradska četvrt, dok je Teslin generator naizmenične struje bio dovoljan za snabdevanje kompletnog grada. Uvidevši efikasnost Teslinih patenata, Edison je koristio razne načine da uveri javnost kako je ta struja opasna, hodao je po gradskim vašarima i pred medijima naizmeničnom strujom usmrćivao životinje (pse, mačke, i u jednom slučaju, slona).[25] Na njegovu ideju stvorena je i prva električna stolica. Kao odgovor tome Tesla se priključio u kolo naizmenične struje što je prouzrokovalo užarenje niti električne sijalice, i tim pobio predrasude štetnosti naizmenične struje. Srednje godine Prvi patenti iz naizmeničnih struja Godine 1886. Tesla u Njujorku osniva svoju kompaniju, Tesla električno osvetljenje i proizvodnja (Tesla Electric Light & Manufacturing).[26][5] Prvobitni osnivači se nisu složili sa Teslom oko njegovih planova za uvođenje motora na naizmeničnu struju i na kraju je ostao bez finansijera i kompanije. Tesla je potom radio u Njujorku kao običan radnik od 1886. do 1887. godine da bi se prehranio i skupio novac za svoj novi poduhvat. Prvi elektromotor na naizmeničnu struju bez četkica je uspeo da konstruiše 1887. godine, i demonstrirao ga pred „Američkim društvom elektroinženjera” (American Institute of Electrical Engineers, danas IEEE) 1888. godine. Iste godine je razvio principe svog Teslinog kalema i počeo rad sa Džordžom Vestinghausom u laboratorijama njegove firme „Vestinghaus električna i proizvodna kompanija” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Vestinghaus ga je poslušao u vezi njegovih ideja o višefaznim sistemima koji bi omogućili prenos naizmenične struje na velika rastojanja. Eksperimenti sa Iks-zracima Aprila 1887. godine Tesla počinje istraživanje onoga što će kasnije biti nazvano Iks-zracima koristeći vakuumsku cev sa jednim kolenom (sličnu njegovom patentu 514170). Ovaj uređaj je drugačiji od drugih ranih cevi za Iks-zrake jer nije imao elektrodu-metu. Savremen izraz za fenomen koji je razlog ovakvog dejstva uređaja je „probojno zračenje”. Do 1892. godine je Tesla već bio upoznat sa radom Vilhelma Rendgena i njegovim pronalaskom efekata Iks-zraka. Tesla nije priznavao postojanje opasnosti od rada sa Iks-zracima, pripisujući oštećenja na koži ozonu pre nego, do tada nepoznatom zračenju: „U vezi štetnih dejstava na kožu… primećujem da su ona pogrešno tumačena… ona nisu od Rendgenovih zraka, već jedino od ozona stvorenog u kontaktu sa kožom. Azotna kiselina bi takođe mogla biti odgovorna, ali u manjoj meri”. (Tesla, Electrical Review, 30. novembar 1895.) Ovo je pogrešna ocena što se tiče katodnih cevi sa Iks-zračenjem. Tesla je kasnije primetio opekotine kod asistenta koje potiču od Iks-zraka i stoga je vršio eksperimente. Fotografisao je svoju ruku i fotografiju je poslao Rendgenu, ali nije javno objavio svoj rad i pronalaske. Ovaj deo istraživanja je propao u požaru u laboratoriji u ulici Hjuston 1895. godine. Američko državljanstvo, eksplozija raznih otkrića Teslin sistem proizvodnje naizmenične struje i prenos na velike daljine. Opisan u patentu US390721. Američko državljanstvo dobija 30. jula 1891, sa 35 godina, a tada započinje rad u svojoj novoj laboratoriji u ulici Hauston u Njujorku. Tu je prvi put prikazao fluorescentnu sijalicu koja svetli bez žica. Tako se prvi put pojavila ideja o bežičnom prenosu snage. Sa 36 godina prijavljuje prvi patent iz oblasti višefaznih struja. U nastavku istraživanja se posvećuje principima obrtnih magnetnih polja. Postaje potpredsednik Američkog instituta elektroinženjera (kasnije IEEE) u periodu od 1892. do 1894. godine. Put u Evropu, smrt majke, dolazak u Beograd Tesla 1892. godine putuje u Evropu, gde prvo drži 3. februara senzacionalno predavanje u Londonu u Britanskom institutu elektroinženjera „Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokog potencijala i visoke frekvencije”. Potom u Parizu 19. februara članovima društva inženjera drži isto predavanje i ostaje mesec dana pokušavajući, po drugi put, da u Parizu nađe investitore za svoj novi polifazni sistem struja. Tu ga zatiče telegram sa vešću da mu je majka na samrti. Žurno napušta Pariz da bi boravio uz svoju umiruću majku i stiže 15. aprila, par sati pre smrti. Njene poslednje reči su bile: „Stigao si Nidžo, ponose moj.” Posle njene smrti Tesla se razboleo. Proveo je tri nedelje oporavljajući se u Gospiću i selu Tomingaj kod Gračca, rodnom mestu njegove majke i manastiru Gomirje u kome je arhimandrit bio njegov ujak Nikolaj.[13] Jedini boravak Nikole Tesle u Beogradu bio je od 1. — 3. juna 1892. godine.[27][28] Došao je na poziv Đorđa Stanojevića u Beograd 1. juna.[29] Sledećeg dana je primljen u audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića kojom prilikom je odlikovan ordenom Svetog Save. Potom je Tesla održao čuveni pozdravni govor u današnjoj zgradi rektorata, studentima i profesorima beogradske Velike škole. Ja sam, kao što vidite i čujete ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu. — početak Teslinog govora u Velikoj školi Tom prilikom Jovan Jovanović Zmaj je odrecitovao pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd” koju ja napisao tim povodom.[30] Teslin boravak u Beogradu je ostavio dubokog traga, međutim, iako je dobio 12. septembra priznanje engleskog udruženja inženjera i naučnika, ubrzo i počasnu titulu doktora Univerziteta Kolumbija, krajem 1892. godine nije prošao na izboru za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Za dopisnog člana izabran je 1894. a za redovnog 1937. godine.[31] Zlatne godine stvaralaštva Od 1893. do 1895. godine Tesla istražuje naizmenične struje visokih frekvencija. Uspeva da proizvede naizmeničnu struju napona od milion volti koristeći Teslin kalem i proučavao je površinski efekat visokih frekvencija u provodnim materijalima, bavio se sinhronizacijom električnih kola i rezonatorima, lampom sa razređenim gasom koja svetli bez žica, bežičnim prenosom električne energije i prvim prenosom radio-talasa. U Sent Luisu je 1893. godine, pred 6000 gledalaca, Tesla prikazao na atraktivan način mnoge eksperimente uključujući i prenos sličan radio komunikaciji. Obraćajući se Frenklinovom institutu u Filadelfiji i Nacionalnoj asocijaciji za električno osvetljenje on je opisao i demonstrirao svoje principe detaljno. Tesline demonstracije izazivaju veliku pažnju i pomno se prate. Svetska izložba u Čikagu Svetska izložba 1893. godine u Čikagu, Svetska Kolumbovska izložba, je bila međunarodna izložba na kojoj je po prvi put ceo salon izdvojen samo za električna dostignuća. To je bio istorijski događaj jer su Tesla i Vestinghaus predstavili posetiocima svoj sistem naizmenične struje osvetljavajući celu izložbu.[32] Prikazane su Tesline fluorescentne sijalice i sijalice sa jednim izvodom. Tesla je objasnio princip obrtnog magnetskog polja i indukcionog motora izazivajući divljenje pri demonstraciji obrtanja bakarnog jajeta i postavljanja na vrh, što je predstavljeno kao Kolumbovo jaje. To je korišćeno da se objasni i prikaže model obrtnog magnetskog polja i induktivnog motora. Priznanja, nedaće i rat struja Detaljnije: Rat struja Februara 1894. se pojavljuje prva knjiga o Tesli, „Otkrića, istraživanja i pisani radovi Nikole Tesle”. Ubrzo knjiga biva prevedena na srpski i nemački jezik. Veliki udarac za istraživanja se desio 13. marta 1895. godine kada izbija veliki požar u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji broj 35 kojom prilikom je izgorelo oko 400 električnih motora, električni i mehanički oscilatori, transformatori, mnoge originalne konstrukcije i rukopis skoro završene knjige „Priča o 1001 indukcionom motoru”.[33] Međutim, to je bilo vreme izuzetne Tesline kreativnosti i žilavosti. Već 15. marta osniva kompaniju pod imenom „Nikola Tesla” i nastavlja rad. Kasnih 1880-ih, Tesla i Tomas Edison su postali protivnici, povodom Edisonovog pokretanja sistema distribucije električne energije na osnovu jednosmerne struje uprkos postojanja efikasnijeg, Teslinog, sistema sa naizmeničnom strujom. Kao rezultat rata struja, Tomas Edison i Džordž Vestinghaus su zamalo bankrotirali, pa je 1897. godine Tesla pocepao ugovor i oslobodio Vestinghausa obaveza plaćanja korišćenja patenata. Te 1897. godine je Tesla radio ispitivanja koja su vodila ka postavljanju osnova za istraživanja u oblasti kosmičkih zračenja. Otkriće radija i bežičnog prenosa Sijalica gori u Teslinoj ruci Kada je napunio 41 godinu, podneo je svoj prvi patent br. 645576 iz oblasti radija. Godinu dana kasnije američkoj vojsci prikazuje model radijski upravljanog broda, verujući da vojska može biti zainteresovana za radio-kontrolisana torpeda. Tada je on govorio o razvoju „umeća telematike”, vrste robotike. Radio kontrolisan brod je javno prikazan 1898. godine na električnoj izložbi u Medison Skver Gardenu.[34][35] Samo godinu dana kasnije predstavio je u Čikagu brod koji je bio sposoban i da zaroni. Ovi uređaji su imali inovativni rezonantni prijemnik i niz logičkih kola. Radio-daljinsko upravljanje ostaje novotarija sve do Drugog svetskog rata.[36] Iste godine Tesla je izmislio električni upaljač ili svećicu za benzinske motore sa unutrašnjim sagorevanjem, za šta mu je priznat patent 609250 pod nazivom „Električni upaljač za benzinske motore”. Kolorado Springs Tesla sedi u svojoj laboratoriji u Kolorado Springsu unutar svog „Uveličavajućeg prenosnika” koji proizvodi milione volti napona. Lukovi su dugi i po 7 m. (Prema Teslinim beleškama ovo je dvostruka ekspozicija) Tesla je 1899. odlučio da se preseli i nastavi istraživanja u Koloradu Springsu, gde je imao dovoljno prostora za svoje eksperimente sa visokim naponima i visokim učestanostima. Po svom dolasku je novinarima izjavio da namerava da sprovede eksperiment bežične telegrafije između Pajks Pika (vrh Stenovitih planina u Koloradu) i Pariza. Teslini eksperimenti su ubrzo postali predmet urbanih legendi. U svom dnevniku je opisao eksperimente koji se tiču jonosfere i zemaljskih talasa izazvanih transferzalnim ili longitudinalnim talasima. Tesla je u svojoj laboratoriji dokazao da je Zemlja provodnik i vršeći pražnjenja od više miliona volti proizvodio veštačke munje duge više desetina metara. Tesla je takođe proučavao atmosferski elektricitet, posmatrajući pražnjenja svojim prijemnicima. Reprodukujući njegove prijemnike i rezonantna kola mnogo godina kasnije se uvideo nepredvidivi nivo kompleksnosti (raspodeljeni helikoidni rezonator visokog faktora potiskivanja, radiofrekventno povratno kolo, kola sa grubim heterodinim efektima i regenerativnim tehnikama). Tvrdio je čak da je izmerio i postojanje stojećih talasa u Zemlji. U jednom momentu je utvrdio da je u svojoj laboratoriji zabeležio radio-signale vanzemaljskog porekla. Naučna zajednica je odbacila njegovu objavu i njegove podatke. On je tvrdio da svojim prijemnicima meri izvesne ponavljajuće signale koji su suštinski drugačiji od signala koje je primetio kao posledica oluja i zemljinog šuma. Kasnije je detaljno navodio da su signali dolazili u grupama od jednog, dva, tri i četiri klika zajedno. Tesla je kasnije proveo deo života pokušavajući da šalje signal na Mars. Tesla napušta Kolorado Springs 7. januara 1900, a laboratorija se ruši i rasprodaje za isplatu duga. Međutim, eksperimenti u Kolorado Springsu su Teslu pripremili za sledeći projekat, podizanje postrojenja za bežični prenos energije. U to vreme prijavljuje patent u oblasti rezonantnih električnih oscilatornih kola. Svetska radio stanica na Long Ajlandu Teslina kula na Long Ajlandu u saveznoj državi Njujork Tesla počinje planiranje Svetske radio-stanice — Vardenklif kule 1890. godine sa 150.000 $ (od kojih je 51% ulaže Džej Pi Morgan). Gradnja počinje 1901. godine, a januara 1902. godine ga zatiče vest da je Markoni uspeo da ostvari transatlantski prenos signala. Juna 1902. je Tesla premestio laboratoriju iz ulice Hjuston u Vardenklif. Velelepna kula Svetske radio-stanice još nije dovršena, a glavni finansijer, Morgan, se novembra povlači iz poduhvata, dok su novine to propratile natpisima Teslin Vardenklif je milionska ludorija. Godine 1906. Tesla napušta kulu i vraća se u Njujork. Ta kula je tokom Prvog svetskog rata razmontirana, pod izgovorom da može poslužiti nemačkim špijunima. Američki patentni zavod je 1904. godine poništio prethodnu odluku i dodelio Đuljelmu Markoniju patent na radio, čak je i Mihajlo Pupin stao na stranu Markonija. Od tada počinje Teslina borba za povratak radio patenta. Na svoj 50. rođendan Tesla je priredio javno predstavljanje svoje turbine bez lopatica snage 200 konjskih snaga (150 kW) sa 16.000 min−1 (obrtaja u minuti). Tokom 1910—1911. su u Votersajd elektrane u Njujorku testirane Tesline turbine snaga između 100 i 5000 konjskih snaga. Markoni 1909. godine dobija Nobelovu nagradu za otkriće radija, odnosno doprinos u razvoju bežične telegrafije što čini Teslu duboko ogorčenim. Godine 1915, Tesla podnosi tužbu protiv Markonija, tražeći sudsku zaštitu svojih prava na radio, međutim već 1916. je bankrotirao zbog velikih troškova. U tim trenucima njegov život opasno klizi ka ivici siromaštva. Ratne prilike i neprilike Pred Prvi svetski rat Tesla je tražio investitore preko okeana. Kad je počeo rat, Tesla je prestao da prima sredstva od svojih evropskih patenata. Nakon rata izneo je svoja predviđanja u vezi s posleratnim okruženjem. U članku objavljenom 20. decembra 1914. godine, Tesla je izneo mišljenje da Liga naroda nije rešenje za tadašnje probleme. Mada bez materijalnih sredstava Tesli ipak stižu priznanja. Tako 18. maja 1917. godine dobija zlatnu Edisonovu medalju za otkriće polifaznog sistema naizmeničnih struja. Te večeri je izrečena misao da kada bi jednog momenta prestali da rade svi Teslini pronalasci, industrija bi prestala da radi, tramvaji i vozovi bi stali, gradovi bi ostali u mraku, a fabrike bi bile mrtve. Istorijski obrt je upravo u tome što je Tesla dobio medalju sa imenom čoveka koji mu je bio ljuti protivnik sa svojom idejom i izgubio u toj bici, ali je Edison na kraju stekao bogatstvo, a Tesli je ostalo samo priznanje. Tesline opsesije i nevolje Tesla je počeo da jasno pokazuje simptome opsednutosti bizarnim detaljima. Pored već ranije pokazanog straha od mikroba postao je opsednut brojem tri. Često mu se dešavalo da obilazi oko bloka zgrada tri puta pre nego što bi ušao u zgradu, zahtevao je da se pored tanjira uvek postave tri platnene salvete pre svakog obroka, itd. Priroda ovog poremećaja je u to vreme bila nedovoljno poznata, tako da se mislilo da su simptomi koje je ispoljavao, bili pokazatelji delimičnog ludila. Ovo je nesumnjivo oštetilo ono što je preostalo od njegovog ugleda. Tesla u tom periodu boravi u hotelu Valdorf-Astorija, u iznajmljenom apartmanu sa odloženim plaćanjem. Zbog naplate nagomilanog duga od 20.000$, vlasnik hotela, Džordž Bolt, je preuzeo vlasništvo nad Vordenklajfom. Baš 1917. godine u vreme dok Bolt ruši kulu da bi rasprodao placeve, Tesla dobija najviše priznanje Američkog instituta električnih inženjera, Edisonovu medalju. Ironija ovog događaja je u Teslinom slučaju bila višestruka. Avgusta 1917. godine Tesla je postavio principe u vezi sa frekvencijom i nivoom snage prvog primitivnog radara. Emil Žirardo je 1934. godine radeći prvi francuski radarski sistem tvrdio da je sve radio „prema principima koje je postavio gospodin Tesla”. Pozne godine i usamljenički život Kralj Petar II u poseti Nikoli Tesli, apartman hotela Njujorker, jun 1942. (od levo Miloš Trifunović ministar, Franc Snoj ministar, Teslin sestrić Sava Kosanović ministar, a od desno Radoje Knežević ministar dvora i Ivan Šubašić ban Hrvatske banovine) Stanovao je 1927. godine Tesla na petnaestom spratu njujorškog hotela „Pensilvanija”. Živeo je on samačkim životom u sobi broj 1522 E, vodeći pažljivo naročitu brigu o svojoj ishrani.[37] Na njegov sedamdeset peti rođendan 1931. godine ga Tajm magazin stavlja na naslovnu stranu. U podnaslovu je naglašen njegov doprinos sistemima proizvodnje električne energije. Tesli je odobren poslednji patent 1928. godine u oblasti vazdušnog saobraćaja kada je predstavio prvu letelicu sa vertikalnim poletanjem i sletanjem. Tesla 1934. godine piše jugoslovenskom konzulu Jankoviću i zahvaljuje Mihajlu Pupinu na ideji da vodeće američke kompanije formiraju fond kojim bi Tesli bila obezbeđena bezbrižna starost. Tesla odbija takvu pomoć i bira da prima skromnu penziju od jugoslovenske vlade i bavi se istraživanjima u skladu sa svojim mogućnostima. Poslednje godine života proveo je hraneći golubove i živeo je uglavnom od godišnjeg honorara iz svoje domovine. U 81. godini Tesla izjavljuje da je kompletirao jedinstvenu teoriju polja. Tvrdio je da je razradio sve detalje i da će ih otkriti svetu uskoro. Teorija nikad nije objavljena, a naučna javnost je već bila ubeđena da se njegove izjave ne mogu uzimati ozbiljno. Većina danas veruje da Tesla nikad nije u celosti razradio takvu teoriju, a ono što je ostalo ima više istorijsku vrednost dok je u fizici potpuno odbačeno. Tesla je bio nominovan za orden Svetog Save prvog reda, ali pošto je imao američko državljanstvo nije ga dobio, ali je primio orden Svetog Save drugog reda. Jedno predveče 1937. tokom uobičajenog izlaska udario ga je taksi. Nikola Tesla je pao na zemlju nepomičan, a onda je ustao i vratio se u hotel. Prema nekim izvorima polomio je tri rebra, a prema drugima to su bile samo lakše povrede. Trebalo mu je šest meseci da se oporavi.[38] Godine 1939. na predlog svojih kolega iz kompanije Vestinghaus, vratio se na posao za nedeljnu platu od 125 dolara.[38] Teslina smrt i epilog Elektromehanički uređaji i principi koje je razvio Nikola Tesla: razni uređaji koji koriste obrtno magnetsko polje (1882) induktivni motor, obrtni transformatori i altenator za visoke frekvencije način za povećanje jačine električnih oscilacija polifazni sistemi sistem za prenos električne energije posredstvom naizmeničnih struja na velike razdaljine (1888) [39] Teslin transformator, njegova svetska radio stanica i drugi načini za pojačanje jačine električnih oscilacija (uključujući preneseno pražnjenje kondenzatora i Teslin oscilator) elektroterapija Teslinim strujama turbina bez lopatica bifilarni namotaj telegeodinamika Teslin efekat i Teslino elektrostatičko polje sistem bežične komunikacije (prvi korak prema pronalazku radija) i radiofrekventni oscilatori robotika i `I` logičko kolo [40] cevi za Iks-zrake koje koriste proces kočenja zračenja uređaj za jonizovane gasove uređaji za emitovanje jakih polja Uređaj za emitovanje zraka sa naelektrisanim česticama metode za obezbeđivanje ekstremno malog nivoa otpora prolasku električne struje (preteča superprovodnosti) kola za pojačanja napona uređaji za pražnjenje visokih napona sistemi za lučno osvetljenje uređaje za zaštitu od groma Teslin kompresor Teslin upaljač Tesline pumpe VTOL avion dinamička teorija gravitacije koncepti za električna vozila Tesla umire od srčanog udara sam u hotelskom apartmanu 3327 na 33. spratu Njujorker hotela 7. januara 1943. godine u 87. godini života.[41] Zvanično je zabeleženo da je umro od srčane tromboze, 7. januara 1943. godine u 22 časa i 30 minuta. I pored prodaje patenata u oblasti naizmeničnih struja, Tesla umire siromašan i u dugovima. Tim povodom, gradonačelnik Njujorka Lagvardija je rekao: „Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće”. Posmrtni obred je održan 12. januara u Crkvi Svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu u Njujorku. Posle službe telo je kremirano. Ispraćaju Teslinih posmrtnih ostataka prisustvovalo je oko 2000 ljudi, među kojima su bile i mnoge značajne ličnosti i nobelovci. Svi vodeći njujorški listovi imali su svoje izveštače. Urna sa Teslinim ostacima u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu Na sahrani je svirao njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković, tada jedan od najvećih virtuoza na svetu u pratnji slovenačkog hora Slovan, i to po Teslinoj želji, prvo Šubertovu kompoziciju „Ave Marija”, a onda srpsku pesmu Tamo daleko. Ostao je zabeležen i upečatljiv oproštajni govor tadašnjeg gradonačelnika Njujorka Fjorela Henrija Lagvardije.[42] Kasnije 1943. godine Vrhovni sud SAD vratio je Tesli pravo na patent 645.576, priznajući mu prvenstvo na patent radija.[43] Ubrzo po Teslinoj smrti FBI je zatražio od Useljeničke službe oduzimanje sve pokojnikove lične stvari i dokumenata, iako je Tesla bio američki državljanin. Kasnije je Ministarstvo odbrane kontaktiralo FBI, a Teslina dokumenta proglašena vrhunskom tajnom. Sva Teslina lična imovina po nalogu Edgara Huvera i predsednikovih savetnika dobila je etiketu „veoma poverljivo” zbog prirode Teslinih otkrića i patenata. Borba rodbine za ličnu imovinu Teslina porodica i jugoslovenska ambasada su se borili sa američkim zvaničnicima za povratak dokumenata i ličnih stvari, zbog mogućeg značaja nekog od njegovih istraživanja. Konačno, njegov sestrić Sava Kosanović uspeva da dođe do dela njegovih ličnih stvari i to je sada smešteno u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Njegov pepeo je prenesen u Beograd jula 1957. godine. Urna je smeštena u Muzeju Nikole Tesle gde i danas stoji. Dana 28. februara 2014. je potpisan sporazum između Srpske pravoslavne crkve, Vlade Republike Srbije i Privremenog organa Grada Beograda o prenosu posmrtnih ostataka Nikole Tesle u portu Hrama Svetog Save.[44][45] Tesline društvene aktivnosti U svojim srednjim godinama, Tesla je imao prijateljski odnos sa Markom Tvenom koji je obožavao da provodi puno vremena u Teslinoj laboratoriji. Među njegovim najbližim prijateljima je bilo i umetnika. Družio se sa urednikom Century Magazine časopisa Robertom Džonsonom koji je objavio par pesama Jovana Jovanovića Zmaja u Teslinom prevodu, dok je sa Katarinom Džonson negovao prijateljstvo.[46] U ovom periodu je Tesla bio društveno aktivan, a poznato je da je jedno vreme čitao o Vedskoj filozofiji. Nakon incidenta sa Edisonom, Tesla je ostao ogorčen na njega, i nikada nisu popravili svoje odnose. Kada je Edison već bio star, Tesla je izjavio da mu je jedna od grešaka to što nikada nije poštovao Edisonov rad, ali to je malo značilo za popravljanje njihovog skoro nepostojećeg odnosa. Čovek koji je izumeo dvadeseti vek Imao je više od 700 zaštićenih patenata i inovacija. Njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. Najznačajnija nagrada u domenu električne energije zove se Nagrada Nikole Tesle, a dodeljuje je Savet Elektro inženjera — IEEE. Osam američkih država (Njujork, Nju Džerzi, Pensilvanija, Kolorado, Nevada, Minesota, Arizona i Indijana) proglasile su Teslin dan rođenja za državni praznik. Tog dana, između ostalog, na svim javnim zgradama mora se istaći državna zastava, a učitelji u svim školama jedan čas posvećuju Tesli. Govorio je mnogo jezika — srpski, engleski, nemački, italijanski, francuski, češki, mađarski, latinski i slovenački.[47] Mnogi današnji obožavaoci Tesle su skloni verovanju da je on „čovek koji je izumeo dvadeseti vek” i nazivaju ga „Prometej 20. veka”. Počasni doktorati i ordeni Najvažniji pronalasci Od 1943. Tesla se smatra pronalazačem radija, koji je predložen u patentu[50] predatom Patentnom birou SAD 20. marta 1900. Pre toga se prvenstvo u ovom pronalasku davalo Markoniju, koji je imao više poslovnog duha. Izmislio je električni asinhroni motor sa polifaznim alternatorom, sa tri faze u obliku zvezde, i sa komutatorom. Nikola Tesla je koristio jonizovane gasove za transformaciju električne energije na principima Volte, Herca i Faradeja, a po zakonima indukcije. Bio je glavni promoter tehnike prenosa električne energije naizmeničnom strujom. Godine 1889, zainteresovao se za visoke frekvencije i realizovao generator frekvencije od 15 kiloherca. Počev od 1896, eksperimentisao je sa daljinskim upravljanjem. Razvio je Teslinu bobinu, na principu Hercovog oscilatora, što je bio prvi projektovani odašiljač talasa. Time je postavio temelje teleautomatike.[51] Imao je ideju da će se jednoga dana bežičnom telegrafijom upravljati vozilima bez posade udaljenim stotinama kilometara. Načinio je dva ploveća objekta kojima se upravljalo telekomandama, od kojih je jedan mogao da roni. Njegovi patenti iz 1895. su u stvari specifikacije torpednog čamca bez posade, koji bi nosio šest torpeda dugih 4,20 m. Patenti Aktuelna lista Teslinih patenata[52] sadrži bibliografske podatke o 166 patenata iz 26 različitih zemalja na svih pet kontinenata (Argentina, Australija, Austrija, Belgija, Brazil, Ujedinjeno Kraljevstvo, Viktorija, Danska, Indija, Italija, Japan, Kanada, Kuba, Mađarska, Meksiko, Nemačka, Novi Zeland, Novi Južni Vels, Norveška, Rodezija, Rusija, Transval, Francuska, Švajcarska, Švedska i Španija). Od navedenih zemalja, Tesla je najviše patenata imao u Velikoj Britaniji i Francuskoj — po 29. Malo je iznenađujući podatak da je imao čak 24 patenta u Belgiji, dok mu je u Nemačkoj odobreno 18 patenata i u Italiji 12. U ostalim zemljama sa ove liste Tesla je imao znatno manje patenata i taj broj se kreće u rasponu od 1 do 7.[53] Donedavno se smatralo da Tesla u zemljama izvan SAD nije imao patente iz oblasti elektroenergetike, te da se njegovi prvi patenti iz 1891. godine odnose na varnični oscilator. Među patentima prijavljenim u drugim zemljama ima nekih novih, do sada nepoznatih javnosti. Međutim, tu nema većih iznenađenja, osim nekoliko manjih izuzetaka. (Kako svaki patent važi samo u državi koja je izdala taj patent, Tesla je u svakoj od zemalja gde je želeo da zaštiti neki od svojih pronalazaka morao podneti posebnu prijavu patenta, pa se njima uglavnom štite suštinski isti pronalasci.)[53] Analizom podataka utvrđeno je da je Nikola Tesla imao 116 originalnih patenata, od kojih su 109 američki i 7 britanski patenti. Sa ovih 116 patenata, Tesla je zaštitio ukupno 125 različitih pronalazaka. Takođe je utvrđeno da je Tesla imao 162 analoga ovih patenata uključujući tu i dopunske i reizdate patente, što znači da je za svoje pronalaske Tesla dobio ukupno 278 patenata u 26 zemalja sveta. Utvrđeno je da oni formiraju 107 patentnih familija, tj. grupa patenata za isti pronalazak iz različitih zemalja.[53] Zanimljivosti Nikola Tesla na naslovnoj stranici časopisa Tajm 20. jula 1931. god. (detalj Plavog portreta, autor: Vilma Ljvov-Parlagi, 1916) Pisma Nikole Tesle o Mihajlu Pupinu upućena Radoju Jankoviću, generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije u Njujorku (poslata 1934-1935). Nalaze se u Udruženju Adligat u Beogradu. On je planove za njegove izume čuvao u glavi, a nije ih zapisivao zbog opasnosti od krađe. U čast doprinosu nauci Nikole Tesle, na stogodišnjici njegovog rođenja 27. juna 1956. godine u Minhenu, Međunarodna Elektrotehnička Komisija, odlučila je da uvede jedinicu Tesla (T) za magnetnu indukciju. (T=Wb/m² ili T=N/(m×A))[54][55] U svetu filma postoji nagrada koja je nazvana po Nikoli Tesli — zvanični naziv: Nicola Tesla Award in Recognition for Visionary Achievements in the World of Digital Technology and Sound. Nagrada se dodeljuje ljudima koji su postigli izuzetne rezultate u polju filmske tehnike. Do sada su je primili: 2005. — Džeri Luis, 2004. — reditelj Džejms Kameron, 2003. — reditelj Džordž Lukas, Sten Vinston… Odlukom Vlade Srbije iz avgusta 2010. godine, dan rođenja Nikole Tesle 10. jul proglašen je Danom nauke u Srbiji.[56] U Beogradu postoji elektrotehnički institut „Nikola Tesla”, osnovan 1936. godine. Univerzitetska biblioteka Univerziteta u Nišu nosi naziv Nikola Tesla. Elektrotehničke škole u Beogradu, Nišu, Zrenjaninu, i Elektrotehnička i građevinska škola u Jagodini nose ime „Nikola Tesla”.[57][58][59][60] Dve termocentrale u Srbiji su nazvane „Nikola Tesla A” i „Nikola Tesla B” u čast Tesle Aerodrom u Beogradu se zove Aerodrom Nikola Tesla.[61] Akceleratorska instalacija u Institutu za nuklearne nauke Vinča nosi naziv „Tesla”. Tokom postojanja Republike Srpske Krajine je univerzitet u Kninu nosio naziv Univerzitet „Nikola Tesla”.[62] Šesta lička divizija NOVJ u čijem sastavu su bili uglavnom Srbi iz Like, je ukazom Vrhovnog štaba NOVJ od 19. marta 1944, za postignute uspehe proglašena proleterskom i dobila naziv Šesta lička proleterska divizija „Nikola Tesla”. Arhivska građa iz Tesline zaostavštine, iz Muzeja Nikole Tesle, je na osnovu odluke generalnog direktora Uneska, Koićira Macure, 16. oktobra 2003. godine upisana u registar Uneska Pamćenje sveta. Američki hard rok bend Tesla je nazvan po našem naučniku kao izraz zahvalnosti što im je omogućio struju, bez koje ne bi postojale ni električne gitare.[63] Godine 1975, njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. 10. jula 1990. godine u američkom Kongresu je proslavljen Teslin rođendan. Na svečanosti su govorila devetorica kongresmena i senator Karl Levin iz Mičigena. Takva čast u američkoj istoriji nije ukazana ni jednom američkom naučniku, čak ni Tomasu Edisonu niti Aleksandru Grejamu Belu. Postoji nebesko telo, asteroid, 2244 Tesla. Asteroid je otkrio sa beogradske Astronomske opservatorije, a zatim i imenovao astronom Milorad B. Protić.[64] Nils Bor je jednom prilikom rekao: Teslini genijalni pronalasci duboko su uticali na čitavu našu civilizaciju. Američki inženjer i profesor B. A. Berend 1921. godine u svojoj knjizi je zapisao: Tesla nije ostavio drugima ništa više da urade. Kada bismo iz industrije isključili rezultate Teslinog istraživačkog rada, svi točkovi te industrije prestali bi da se okreću, naši tramvaji i vozovi bi stali, naši gradovi bi bili u mraku, a fabrike mrtve i besposlene. Tesla se hranio isključivo vegetarijanskom hranom.[65] Čuveni Muzej voštanih figura Madam Tiso, njujorški ogranak slavne londonske kuće, priprema figuru Nikole Tesle u vosku i postaviće je pored Aleksandra Bela, pronalazača telefona. Iako su mnogi umetnici želeli da im Tesla pozira za portret, on je to gotovo uvek odbijao. Jedino je slikarki i princezi Vilmi Ljvov-Parlagi pošlo 1916. godine za rukom da ubedi Teslu da joj pozira. Svi ostali Teslini portreti rađeni su prema fotografijama. Tesli se nije dopalo osvetljenje u ateljeu i sam je načinio aranžman svetiljki čija je svetlost filtrirana kroz plavo staklo. Tako je nastao portret u tehnici ulja na platnu, poznat pod nazivom Plavi portret, koji je reprodukovan januara 1919. godine u časopisu Elektrikal Eksperimenter kao ilustracija uz Teslin autobiografski feljton Moji izumi i 20. jula 1931. godine na naslovnoj strani časopisa Tajm. Nije poznato gde se ovaj portret danas nalazi. Tesla je samo jednom izrazio želju da neki umetnik izradi njegov portret. Godine 1939, 18. avgusta, uputio je tim povodom svom prijatelju, poznatom jugoslovenskom vajaru Ivanu Meštroviću telegram u Zagreb. Meštrović je sticajem okolnosti izradio Teslinu bistu tek 1952. godine. Odlivci ove biste čuvaju se u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu, u Muzeju Like u Gospiću i u Tehničkom muzeju u Beču. Godine 1993, povodom pedesetogodišnjice smrti ovog velikog naučnika, a u sećanje na njegov neprocenjivi doprinos čovečanstvu, nastaje slika „Duh Tesle” Dragana Maleševića Tapija. Ova slika našla se na naslovnoj strani kataloga izložbe organizovane ovim povodom u Muzeju savremenih umetnosti u Beogradu i ujedno predstavlja i jedno od najznačajnijih dela ovog srpskog slikara. Umetnica Marina Abramović snimila je 2003. godine u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu video-instalacije Računajte na nas i Računajte na nas II, koje su inspirisane životom i delom Nikole Tesle. Dejvid Boui — britanski muzičar, tumači ulogu Tesle u filmu Prestiž (2006), gde nastupa zajedno sa Hjuom Džekmenom, Kristijanom Bejlom, Majklom Kejnom i Skarlet Džohanson. Prestiž je režirao renomirani britanski reditelj Kristofer Nolan. Američka kompanija Tesla motors prva je počela serijsku i masovnu proizvodnju čisto električnog automobila, prvo sportskog Tesla roudster tokom 2008. godine a potom 2012. i Tesla S porodični auto. Krater Tesla se nalazi na Mesecu. Ima prečnik od 26 km. Njegova selenografska širina je −2,0°, a dužina −132.0°.[64] Gugl je u čast Teslinog rođendana 10. jula 2009. prikazao svoj logo sa slogom „G” u obliku teslinog transformatora.[66][67] Tesla Pančevo, firma za proizvodnju električnih sijalica iz Pančeva. Hrvatska kompanija koja se bavi telefonijom nosi ime Nikola Tesla Erikson. Naselje Nikola Tesla u opštini Niška banja. Fabrika elektronske opreme i radio lampi (elektronskih cevi) „Tesla” u Liptovskom Hradoku u republici Slovačkoj, osnovana za vreme Čehoslovačke. Teslino Naselje u Subotici, koje je mahom sagrađeno za radnike fabrike SEVER, Subotica, koja se bavi proizvodnjom električnih rotacionih mašina, baziranih na obrtnom polju. Prema podacima Srpskog DNK projekta Tesle pripadaju slovenskoj haplogrupi R1a-M458. To je zaključeno testiranjem muških srodnika Nikole Tesle.[68] Američki proizvođač hibridnih i električnih kamiona i kamioneta nosi naziv po Teslinom imenu Nikola Motor Company. Tesla kao književna inspiracija Lik, delo i život Nikole Tesle decenijama predstavljaju inspiraciju mnogim piscima, pa su tako proteklih decenija nastala mnoga književna dela sa Teslom kao jednim od likova, ponekad i glavnim. Neki od njih su: Prestiž Kristofera Prista iz 1951. godine, koji je kod nas objavljen 2006. godine. Prema ovom romanu takođe je 2006. snimljen i istoimeni film.[69] Vladimir Pištalo objavio je 2006. godine roman Tesla, mladost,[70] a 2008. nastavak Tesla, portret među maskama,[71] za koji je iste godine dobio NIN-ovu nagradu. Goran Skrobonja objavio je 2010. godine fantastični roman Čovek koji je ubio Teslu ili dnevnik apsinta i krvi,[72] da bi već 2013. usledio i nastavak, Sva Teslina deca.[73] Pisma Nikole Tesle Dva pisma Nikole Tesle o Mihajlu Pupinu, koja su upućena Radoju Jankoviću, generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije u Njujorku, se nalaze u stalnoj postavci Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat.[74] U ovim pismima se govori o porušenom zdravstvenom stanju Mihajla Pupina i Teslinoj želji da ga poseti u bolnici. Pisma ukazuju na dobar odnos Nikole Tesle i Mihajla Pupina, uprkos brojnim nagađanjima o njihovom sukobu.[75][76] U pismu iz 1921. godine, sačuvanom u Kongresnoj biblioteci, Tesla je prijatelju Amerikancu obrazložio svoje poreklo i nacionalnu pripadnost.[77] Foto-galerija Teslino poreklo Istina o Nikoli Tesli Detinjstvo

Unutra lepo očuvano Na koricama ima oštećenje kao na slici, stoga je cena dosta niža. Nešto je bilo zalepljeno i onda odvojeno tako da je sa sobom odnelo deo platna Nema drugih oštećenja, neprijatnih mirisa, šaranja i slično Retko u ponudi Srpski Francuski Nemački Engleski jezik SPOMENICA POVODOM NJEGOVE 80 GODIŠNJICE Društvo za podizanje Instituta Nikole Tesle, Beograd, 1936. Tvrd povez, udžbenički format, 520 strana. Višejezično idanje - srpski, francuski, nemački i engleski jezik. Nikola Tesla Spomenica povodom njegove 80 godišnjice Livre commemoratif a l`occasion de son 80eme anniversaire Gedenkbuch anlässlich seines 80sten Geburtstages Memorandum book on the occasion of his 80ieth birthday Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki[1][2][3] pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Nikola Tesla Tesla circa 1890.jpeg Nikola Tesla u 37. godini (1893); fotografija Napoleona Seronija Rođenje 10. jul 1856. Smiljan, Austrijsko carstvo Smrt 7. januar 1943. (86 god.) Njujork, SAD Religija pravoslavni hrišćanin Polje fizika Škola Gimnazija Karlovac, Tehnički univerzitet u Gracu Roditelji Milutin Tesla Georgina Tesla Poznat po naizmenična struja, asinhrona mašina, magnetno polje, mreža preko bežičnih sistema prenosa, radiotehnika Nagrade Edison Medal (AIEE, 1916), Elliott Cresson Gold Medal (1893), John Scott Medal (1934) CZE Rad Bileho Lva 3 tridy BAR.svg Orden belog lava SRB Orden Belog Orla BAR.svg Orden belog orla Order of Saint Sava - Ribbon bar.svg Orden Svetog Save ME Order of Danilo I Knight Grand Cross BAR.svg Orden knjaza Danila I Ordre de la Couronne de Yougoslavie (Royaume).png Orden Jugoslovenske krune Potpis TeslaSignature.svg Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112.[4][5] Lično je upoznao dva srpska kralja, kralja Srbije Aleksandra Obrenovića pri poseti Beogradu 1. juna (17. maja) 1892, i kralja Jugoslavije Petra II Karađorđevića juna 1942. godine u Njujorku. Biografija Detinjstvo, mladost i porodica Parohijska Crkva Sv. Petra i Pavla i kuća, dom Teslinih u Smiljanu. U pozadini se vidi brdo Bogdanić, ispod kojeg izvire potok Vaganac, koji je proticao ispod same kuće i crkve. Iznad kuće je seosko groblje na kome se nalazi masovna grobnica iz vremena Nezavisne Države Hrvatske.[6] Fotografija iz 1905. Nikola je rođen 28. juna 1856. godine po starom, odnosno 10. jula po novom kalendaru u Smiljanu u Lici, kao četvrto dete od petoro dece Milutina, srpskog pravoslavnog sveštenika, i majke Georgine, u Vojnoj krajini Austrijskog carstva nedaleko od granice sa Osmanskim carstvom. Kršten je u srpskoj pravoslavnoj Crkvi Sv. Petra i Pavla u Smiljanu. Ime Nikola je dobio po jednom i drugom dedi. Dete je bilo bolešljivo i slabo pa su krštenje zakazali mimo običaja, sutradan, bojeći se da neće preživeti. Krštenje deteta obavio je pop Toma Oklopdžija u crkvi Svetog Petra i Pavla u Smiljanu, a kum je bio Milutinov prijatelj, kapetan Jovan Drenovac. U crkvenim knjigama je zapisano crkvenoslovenski da je dete dobilo ime Nikolaj, a zapravo je dobilo ime po jednom i drugom dedi Nikola. Nikolin otac je bio nadareni pisac i poeta koji je posedovao bogatu biblioteku u kojoj je i Nikola provodio svoje detinjstvo čitajući i učeći strane jezike.[7] Po jednom verovanju, Tesle vode poreklo od Draganića iz Banjana. Po navodima Jovana Dučića, Tesle su poreklom iz Stare Hercegovine, od plemena (Oputni) Rudinjani iz sela Pilatovaca u današnjoj nikšićkoj opštini.[8] Međutim, o Teslinom poreklu postoji i verzija da su od Komnenovića iz Banjana u Staroj Hercegovini. Po legendi koja se zadržala u Banjanima, Komnenovići su zidali crkvu prilikom čega su se posvađali sa majstorima usled čega je došlo do krvavih obračuna. Kao rezultat toga, deo Komnenovića se preselio sa Tupana u drugi kraj Banjana zbog čega su ih prozvali Čivije (ekseri) koji i danas žive u Banjanima, dok se drugi deo odselio u Liku koji je prozvan Tesla po tesli, vrsti tesarskog alata. Nikolina majka bila je vredna žena s mnogo talenata. Bila je vrlo kreativna i svojim izumima olakšavala je život na selu. Smatra se da je Nikola Tesla upravo od majke nasledio sklonost ka istraživačkom radu.[9] Teslini roditelji su, osim njega, imali sina Daneta i kćerke Angelinu i Milku, koje su bile starije od Nikole, i Maricu, najmlađe dete u porodici Tesla. Dane je poginuo pri padu s konja kad je Nikola imao pet godina i to je ostavilo veliki trag u porodici. Dane je smatran izuzetno obdarenim, dok se za Nikolu verovalo da je manje inteligentan.[10] Veruje se da je Danetova smrt osnovni razlog što otac dugo nije pristajao da mu dozvoli da pohađa tehničku školu daleko od kuće. Školovanje Krštenica Nikole Tesle. Teslin otac, Milutin Tesla. Nikola Tesla, 1879. sa 23 godine. Prvi razred osnovne škole pohađao je u rodnom Smiljanu. Otac Milutin rukopoložen je za protu u Gospiću, te se porodica preselila u ovo mesto 1862. godine.[11] Preostala tri razreda osnovne škole i trogodišnju Nižu realnu gimnaziju završio je u Gospiću.[12] U Gospiću je Nikola prvi put skrenuo pažnju na sebe kada je jedan trgovac organizovao vatrogasnu službu. Na pokaznoj vežbi kojoj je prisustvovalo mnoštvo Gospićana, vatrogasci nisu uspeli da ispumpaju vodu iz reke Like. Stručnjaci su pokušali da otkriju razlog zašto pumpa ne vuče vodu, ali bezuspešno. Tesla, koji je tada imao sedam ili osam godina, je instiktivno rešio problem ušavši u reku i otčepivši drugi kraj creva. Zbog toga je slavljen kao heroj dana.[10][13] Teško se razboleo na kraju trećeg razreda škole 1870. godine. S jeseni je otišao u Rakovac[14] kraj Karlovca da završi još tri razreda Velike realke. Maturirao je 24. jula 1873. godine u grupi od svega sedam učenika sa vrlo dobrim uspehom jer je iz nacrtne geometrije bio dovoljan. Tada je imao 17 godina. Nakon završene mature vratio se u Gospić i već prvi dan razboleo od kolere. Bolovao je devet meseci. U tim okolnostima uspeo je da ubedi oca da mu obeća da će ga umesto na bogosloviju upisati na studije tehnike.[10] Studije Pošto je ozdravio, otac ga šalje ujaku proti Tomi Mandiću, u Tomingaj kod Gračca, da boravkom na selu i planini prikuplja snagu za napore koji ga očekuju. Na studije elektrotehnike kreće 1875. godine, dve godine nakon mature. Upisuje se u Politehničku školu u Gracu, u južnoj Štajerskoj (danas Austrija). Tada mu je bilo 19 godina. Spava veoma malo, svega četiri sata dnevno i sve slobodno vreme provodi u učenju. Ispite polaže sa najvišim ocenama. Još tada ga je zainteresovala mogućnost primene naizmenične struje. Čita sve što mu dođe pod ruku (100 tomova Volterovih spisa). Nikola je o sebi pisao: „Pročitao sam mnogo knjiga, a sa 24 godine sam mnoge znao i napamet. Posebno Geteovog Fausta.” Zabrinuti za njegovo zdravlje, profesori šalju pisma njegovom ocu u kojima ga savetuju da ispiše sina ukoliko ne želi da se ubije prekomernim radom. Nakon prve godine studija izostaje stipendija Carsko-kraljevske general-komande (kojom su pomagani siromašni učenici iz Vojne krajine). Dva puta se za stipendiju obraća slavnoj Matici srpskoj u Novom Sadu. Prvi put 14. oktobra 1876, a drugi put 1. septembra 1878. godine. Oba puta biva odbijen. U decembru 1878. godine napušta Grac i prekida sve veze sa bližnjima. Drugovi su mislili da se utopio u Muri. Odlazi u Marburg (današnji Maribor) gde dobija posao kod nekog inženjera. Odaje se kockanju. Otac ga nakon višemesečne bezuspešne potrage pronalazi i vraća kući. Otac, uzoran čovek, nije mogao da nađe opravdanje za takvo ponašanje. (Nedugo potom otac umire 30. aprila 1879. godine). Nikola je te godine jedno vreme radio u gospićkoj realnoj gimnaziji. Januara 1880. godine, odlazi u Prag da prema očevoj želji okonča studije.[15] Tamo ne može da se upiše na Karlov univerzitet jer u srednjoj školi nije učio grčki. Najverovatnije je slušao predavanja iz fizike i elektrotehnike. Živeo je na adresi Ve Smečkah 13, gde je 2011. godine postavljena memorijalna tabla.[16][17] Većinu vremena provodio je bibliotekama u Klementinumu i narodnoj kavarni u Vodičkovoj ulici. Naredne godine, svestan da njegovi bližnji podnose ogromnu žrtvu zbog njega, rešava da ih oslobodi tog tereta i napušta studije.[13][15] Tesla je naveo u svojoj autobiografiji kako je živo i plastično doživljavao momente inspiracije. Od ranih dana je imao sposobnost da u mislima stvori preciznu sliku pronalaska pre nego što ga napravi. Ova pojava se u psihologiji naziva „Vizuelno razmišljanje”.[18] Teslino prvo zaposlenje Godine 1881, se seli u Budimpeštu gde se zapošljava u telegrafskoj kompaniji pod nazivom „Američka Telefonska Kompanija”. Tesla je pri otvaranju telefonske centrale 1881. godine postao glavni telefonijski tehničar u kompaniji. Tu je izmislio uređaj koji je, prema nekima, telefonski pojačavač, dok je prema drugima prvi zvučnik. U Budimpeštanskom parku se Tesli javila ideja o rešenju problema motora na naizmeničnu struju bez komutatora, dok je šetao sa prijateljem i recitovao Geteovog „Fausta”, a onda iznenada počeo štapom po pesku da crta linije sila obrtnog magnetskog polja. Za dva naredna meseca je razradio skice mnogih tipova motora i modifikacija koje će pet godina kasnije patentirati u Americi.[13] Zaposlenje u Parizu i posao u Strazburu U Pariz se seli 1882. godine gde radi kao inženjer za Edisonovu kompaniju na poslovima unapređenja električne opreme. Godine 1883, trebalo je da kompanija u Štrazburgu (današnji Strazbur) osposobi jednosmernu centralu jer se na otvaranju očekivao nemački car lično. Tesli je dat ovaj zadatak i on je boravio u Strazburu od 14. oktobra 1883. do 24. februara 1884. godine.[13] Tesla ovde potpisuje prvi poslovni ugovor u vezi realizacije prvog indukcionog motora, tako je krajem 1883. godine u Strazburu nastao prvi indukcioni motor koji koristi princip obrtnog magnetskog polja naizmeničnih struja. Počeo je i sa razvojem raznih vrsta polifaznih sistema i uređaja sa obrtnim magnetskim poljem (za koje mu je odobren patent 1888. godine). Prelazak okeana sa preporukom Edisonu Tesla je, 6. juna 1884. godine, došao u Ameriku u Njujork sa pismom preporuke koje je dobio od prethodnog šefa Čarlsa Bečelora.[19] U preporuci je Bečelor napisao: „Ja poznajem dva velika čoveka, a vi ste jedan od njih; drugi je ovaj mladi čovek”. Edison je zaposlio Teslu u svojoj kompaniji Edisonove mašine. Tesla je ubrzo napredovao i uspešno rešavao i najkomplikovanije probleme u kompaniji. Tesli je ponuđeno da uradi potpuno reprojektovanje generatora jednosmerne struje Edisonove kompanije.[20] Razlaz sa Edisonom Statua Nikole Tesle u Nijagarinim vodopadima, Ontario, Kanada. Pošto je Tesla opisao prirodu dobitaka od njegove nove konstrukcije, Edison mu je ponudio 50.000$ (1,1 milion $ danas)[21] kad sve bude uspešno završeno i napravljeno. Tesla je radio blizu godinu dana na novim konstrukcijama i Edisonovoj kompaniji doneo nekoliko patenata koji su potom zaradili neverovatan profit. Kada je potom Tesla pitao Edisona o obećanih 50.000$, Edison mu je odgovorio „Tesla, vi ne razumete naš američki smisao za humor.”. i pogazio svoje obećanje.[22][23] Edison je pristao da poveća Teslinu platu za 10$ nedeljno, kao vrstu kompromisa, što znači da bi trebalo da radi 53 godine da zaradi novac koji mu je bio prvobitno obećan. Tesla je dao otkaz momentalno.[24] Edison je kao dobar biznismen zarađivao novac korišćenjem svojih jednosmernih generatora struje koji su bili veoma skupi za postavljanje i održavanje. Bilo je potrebno i po nekoliko stanica jednosmerne struje da bi se obezbedila jedna gradska četvrt, dok je Teslin generator naizmenične struje bio dovoljan za snabdevanje kompletnog grada. Uvidevši efikasnost Teslinih patenata, Edison je koristio razne načine da uveri javnost kako je ta struja opasna, hodao je po gradskim vašarima i pred medijima naizmeničnom strujom usmrćivao životinje (pse, mačke, i u jednom slučaju, slona).[25] Na njegovu ideju stvorena je i prva električna stolica. Kao odgovor tome Tesla se priključio u kolo naizmenične struje što je prouzrokovalo užarenje niti električne sijalice, i tim pobio predrasude štetnosti naizmenične struje. Srednje godine Prvi patenti iz naizmeničnih struja Nikola Tesla 1885. godine. Godine 1886. Tesla u Njujorku osniva svoju kompaniju, Tesla električno osvetljenje i proizvodnja (Tesla Electric Light & Manufacturing).[5][26] Prvobitni osnivači se nisu složili sa Teslom oko njegovih planova za uvođenje motora na naizmeničnu struju i na kraju je ostao bez finansijera i kompanije. Tesla je potom radio u Njujorku kao običan radnik od 1886. do 1887. godine da bi se prehranio i skupio novac za svoj novi poduhvat. Prvi elektromotor na naizmeničnu struju bez četkica je uspeo da konstruiše 1887. godine, i demonstrirao ga pred „Američkim društvom elektroinženjera” (American Institute of Electrical Engineers, danas IEEE) 1888. godine. Iste godine je razvio principe svog Teslinog kalema i počeo rad sa Džordžom Vestinghausom u laboratorijama njegove firme „Vestinghaus električna i proizvodna kompanija” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Vestinghaus ga je poslušao u vezi njegovih ideja o višefaznim sistemima koji bi omogućili prenos naizmenične struje na velika rastojanja. Eksperimenti sa Iks-zracima Aprila 1887. godine Tesla počinje istraživanje onoga što će kasnije biti nazvano Iks-zracima koristeći vakuumsku cev sa jednim kolenom (sličnu njegovom patentu 514170). Ovaj uređaj je drugačiji od drugih ranih cevi za Iks-zrake jer nije imao elektrodu-metu. Savremen izraz za fenomen koji je razlog ovakvog dejstva uređaja je „probojno zračenje”. Do 1892. godine je Tesla već bio upoznat sa radom Vilhelma Rendgena i njegovim pronalaskom efekata Iks-zraka. Tesla nije priznavao postojanje opasnosti od rada sa Iks-zracima, pripisujući oštećenja na koži ozonu pre nego, do tada nepoznatom zračenju: „U vezi štetnih dejstava na kožu… primećujem da su ona pogrešno tumačena… ona nisu od Rendgenovih zraka, već jedino od ozona stvorenog u kontaktu sa kožom. Azotna kiselina bi takođe mogla biti odgovorna, ali u manjoj meri”. (Tesla, Electrical Review, 30. novembar 1895) Ovo je pogrešna ocena što se tiče katodnih cevi sa Iks-zračenjem. Tesla je kasnije primetio opekotine kod asistenta koje potiču od Iks-zraka i stoga je vršio eksperimente. Fotografisao je svoju ruku i fotografiju je poslao Rendgenu, ali nije javno objavio svoj rad i pronalaske. Ovaj deo istraživanja je propao u požaru u laboratoriji u ulici Hjuston 1895. godine. Američko državljanstvo, eksplozija raznih otkrića Teslin sistem proizvodnje naizmenične struje i prenos na velike daljine. Opisan u patentu US390721. Američko državljanstvo dobija 30. jula 1891, sa 35 godina, a tada započinje rad u svojoj novoj laboratoriji u ulici Hauston u Njujorku. Tu je prvi put prikazao fluorescentnu sijalicu koja svetli bez žica. Tako se prvi put pojavila ideja o bežičnom prenosu snage. Sa 36 godina prijavljuje prvi patent iz oblasti višefaznih struja. U nastavku istraživanja se posvećuje principima obrtnih magnetnih polja. Postaje potpredsednik Američkog instituta elektroinženjera (kasnije IEEE) u periodu od 1892. do 1894. godine. Put u Evropu, smrt majke, dolazak u Beograd Tesla 1892. godine putuje u Evropu, gde prvo drži 3. februara senzacionalno predavanje u Londonu u Britanskom institutu elektroinženjera „Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokog potencijala i visoke frekvencije”. Potom u Parizu 19. februara članovima društva inženjera drži isto predavanje i ostaje mesec dana pokušavajući, po drugi put, da u Parizu nađe investitore za svoj novi polifazni sistem struja. Tu ga zatiče telegram sa vešću da mu je majka na samrti. Žurno napušta Pariz da bi boravio uz svoju umiruću majku i stiže 15. aprila, par sati pre smrti. Njene poslednje reči su bile: „Stigao si Nidžo, ponose moj.” Posle njene smrti Tesla se razboleo. Proveo je tri nedelje oporavljajući se u Gospiću i selu Tomingaj kod Gračca, rodnom mestu njegove majke i manastiru Gomirje u kome je arhimandrit bio njegov ujak Nikolaj.[13] Jedini boravak Nikole Tesle u Beogradu bio je od 1. — 3. juna 1892. godine.[27][28] Došao je na poziv Đorđa Stanojevića u Beograd 1. juna.[29] Sledećeg dana je primljen u audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića kojom prilikom je odlikovan ordenom Svetog Save. Potom je Tesla održao čuveni pozdravni govor u današnjoj zgradi rektorata, studentima i profesorima beogradske Velike škole. Ja sam, kao što vidite i čujete ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu. — početak Teslinog govora u Velikoj školi Tom prilikom Jovan Jovanović Zmaj je odrecitovao pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd” koju ja napisao tim povodom.[30] Teslin boravak u Beogradu je ostavio dubokog traga, međutim, iako je dobio 12. septembra priznanje engleskog udruženja inženjera i naučnika, ubrzo i počasnu titulu doktora Univerziteta Kolumbija, krajem 1892. godine nije prošao na izboru za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Za dopisnog člana izabran je 1894. a za redovnog 1937. godine.[31] Zlatne godine stvaralaštva Od 1893. do 1895. godine Tesla istražuje naizmenične struje visokih frekvencija. Uspeva da proizvede naizmeničnu struju napona od milion volti koristeći Teslin kalem i proučavao je površinski efekat visokih frekvencija u provodnim materijalima, bavio se sinhronizacijom električnih kola i rezonatorima, lampom sa razređenim gasom koja svetli bez žica, bežičnim prenosom električne energije i prvim prenosom radio-talasa. U Sent Luisu je 1893. godine, pred 6000 gledalaca, Tesla prikazao na atraktivan način mnoge eksperimente uključujući i prenos sličan radio komunikaciji. Obraćajući se Frenklinovom institutu u Filadelfiji i Nacionalnoj asocijaciji za električno osvetljenje on je opisao i demonstrirao svoje principe detaljno. Tesline demonstracije izazivaju veliku pažnju i pomno se prate. Svetska izložba u Čikagu Svetska izložba 1893. godine u Čikagu, Svetska Kolumbovska izložba, je bila međunarodna izložba na kojoj je po prvi put ceo salon izdvojen samo za električna dostignuća. To je bio istorijski događaj jer su Tesla i Vestinghaus predstavili posetiocima svoj sistem naizmenične struje osvetljavajući celu izložbu.[32] Prikazane su Tesline fluorescentne sijalice i sijalice sa jednim izvodom. Tesla je objasnio princip obrtnog magnetskog polja i indukcionog motora izazivajući divljenje pri demonstraciji obrtanja bakarnog jajeta i postavljanja na vrh, što je predstavljeno kao Kolumbovo jaje. To je korišćeno da se objasni i prikaže model obrtnog magnetskog polja i induktivnog motora. Priznanja, nedaće i rat struja Glavni članak: Rat struja Februara 1894. se pojavljuje prva knjiga o Tesli, „Otkrića, istraživanja i pisani radovi Nikole Tesle”. Ubrzo knjiga biva prevedena na srpski i nemački jezik. Veliki udarac za istraživanja se desio 13. marta 1895. godine kada izbija veliki požar u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji broj 35 kojom prilikom je izgorelo oko 400 električnih motora, električni i mehanički oscilatori, transformatori, mnoge originalne konstrukcije i rukopis skoro završene knjige „Priča o 1001 indukcionom motoru”.[33] Međutim, to je bilo vreme izuzetne Tesline kreativnosti i žilavosti. Već 15. marta osniva kompaniju pod imenom „Nikola Tesla” i nastavlja rad. Kasnih 1880-ih, Tesla i Tomas Edison su postali protivnici, povodom Edisonovog pokretanja sistema distribucije električne energije na osnovu jednosmerne struje uprkos postojanja efikasnijeg, Teslinog, sistema sa naizmeničnom strujom. Kao rezultat rata struja, Tomas Edison i Džordž Vestinghaus su zamalo bankrotirali, pa je 1897. godine Tesla pocepao ugovor i oslobodio Vestinghausa obaveza plaćanja korišćenja patenata. Te 1897. godine je Tesla radio ispitivanja koja su vodila ka postavljanju osnova za istraživanja u oblasti kosmičkih zračenja. Otkriće radija i bežičnog prenosa Nikola Tesla demonstrira bežični prenos energije, verovatno u svojoj njujorškoj laboratoriji 1890-ih. Kada je napunio 41 godinu, podneo je svoj prvi patent br. 645576 iz oblasti radija. Godinu dana kasnije američkoj vojsci prikazuje model radijski upravljanog broda, verujući da vojska može biti zainteresovana za radio-kontrolisana torpeda. Tada je on govorio o razvoju „umeća telematike”, vrste robotike. Radio kontrolisan brod je javno prikazan 1898. godine na električnoj izložbi u Medison Skver Gardenu.[34][35] Samo godinu dana kasnije predstavio je u Čikagu brod koji je bio sposoban i da zaroni. Ovi uređaji su imali inovativni rezonantni prijemnik i niz logičkih kola. Radio-daljinsko upravljanje ostaje novotarija sve do Drugog svetskog rata.[36] Iste godine Tesla je izmislio električni upaljač ili svećicu za benzinske motore sa unutrašnjim sagorevanjem, za šta mu je priznat patent 609250 pod nazivom „Električni upaljač za benzinske motore”. Kolorado Springs Tesla sedi u svojoj laboratoriji u Kolorado Springsu unutar svog „Uveličavajućeg prenosnika” koji proizvodi milione volti napona. Lukovi su dugi i po 7 m. (Prema Teslinim beleškama ovo je dvostruka ekspozicija) Tesla je 1899. odlučio da se preseli i nastavi istraživanja u Koloradu Springsu, gde je imao dovoljno prostora za svoje eksperimente sa visokim naponima i visokim učestanostima. Po svom dolasku je novinarima izjavio da namerava da sprovede eksperiment bežične telegrafije između Pajks Pika (vrh Stenovitih planina u Koloradu) i Pariza. Teslini eksperimenti su ubrzo postali predmet urbanih legendi. U svom dnevniku je opisao eksperimente koji se tiču jonosfere i zemaljskih talasa izazvanih transferzalnim ili longitudinalnim talasima. Tesla je u svojoj laboratoriji dokazao da je Zemlja provodnik i vršeći pražnjenja od više miliona volti proizvodio veštačke munje duge više desetina metara. Tesla je takođe proučavao atmosferski elektricitet, posmatrajući pražnjenja svojim prijemnicima. Reprodukujući njegove prijemnike i rezonantna kola mnogo godina kasnije se uvideo nepredvidivi nivo kompleksnosti (raspodeljeni helikoidni rezonator visokog faktora potiskivanja, radiofrekventno povratno kolo, kola sa grubim heterodinim efektima i regenerativnim tehnikama). Tvrdio je čak da je izmerio i postojanje stojećih talasa u Zemlji. U jednom momentu je utvrdio da je u svojoj laboratoriji zabeležio radio-signale vanzemaljskog porekla. Naučna zajednica je odbacila njegovu objavu i njegove podatke. On je tvrdio da svojim prijemnicima meri izvesne ponavljajuće signale koji su suštinski drugačiji od signala koje je primetio kao posledica oluja i zemljinog šuma. Kasnije je detaljno navodio da su signali dolazili u grupama od jednog, dva, tri i četiri klika zajedno. Tesla je kasnije proveo deo života pokušavajući da šalje signal na Mars. Tesla napušta Kolorado Springs 7. januara 1900, a laboratorija se ruši i rasprodaje za isplatu duga. Međutim, eksperimenti u Kolorado Springsu su Teslu pripremili za sledeći projekat, podizanje postrojenja za bežični prenos energije. U to vreme prijavljuje patent u oblasti rezonantnih električnih oscilatornih kola. Svetska radio stanica na Long Ajlendu Teslina kula na Long Ajlendu u saveznoj državi Njujork Tesla počinje planiranje Svetske radio-stanice — Vardenklif kule 1890. godine sa 150.000 $ (od kojih je 51% ulaže Džej Pi Morgan). Gradnja počinje 1901. godine, a januara 1902. godine ga zatiče vest da je Markoni uspeo da ostvari transatlantski prenos signala. Juna 1902. je Tesla premestio laboratoriju iz ulice Hjuston u Vardenklif. Velelepna kula Svetske radio-stanice još nije dovršena, a glavni finansijer, Morgan, se novembra povlači iz poduhvata, dok su novine to propratile natpisima Teslin Vardenklif je milionska ludorija. Godine 1906. Tesla napušta kulu i vraća se u Njujork. Ta kula je tokom Prvog svetskog rata razmontirana, pod izgovorom da može poslužiti nemačkim špijunima. Američki patentni zavod je 1904. godine poništio prethodnu odluku i dodelio Đuljelmu Markoniju patent na radio, čak je i Mihajlo Pupin stao na stranu Markonija. Od tada počinje Teslina borba za povratak radio patenta. Na svoj 50. rođendan Tesla je priredio javno predstavljanje svoje turbine bez lopatica snage 200 konjskih snaga (150 kW) sa 16.000 min−1 (obrtaja u minuti). Tokom 1910—1911. su u Votersajd elektrane u Njujorku testirane Tesline turbine snaga između 100 i 5000 konjskih snaga. Markoni 1909. godine dobija Nobelovu nagradu za otkriće radija, odnosno doprinos u razvoju bežične telegrafije što čini Teslu duboko ogorčenim. Godine 1915, Tesla podnosi tužbu protiv Markonija, tražeći sudsku zaštitu svojih prava na radio, međutim već 1916. je bankrotirao zbog velikih troškova. U tim trenucima njegov život opasno klizi ka ivici siromaštva. Ratne prilike i neprilike Pred Prvi svetski rat Tesla je tražio investitore preko okeana. Kad je počeo rat, Tesla je prestao da prima sredstva od svojih evropskih patenata. Nakon rata izneo je svoja predviđanja u vezi s posleratnim okruženjem. U članku objavljenom 20. decembra 1914. godine, Tesla je izneo mišljenje da Liga naroda nije rešenje za tadašnje probleme. Mada bez materijalnih sredstava Tesli ipak stižu priznanja. Tako 18. maja 1917. godine dobija zlatnu Edisonovu medalju za otkriće polifaznog sistema naizmeničnih struja. Te večeri je izrečena misao da kada bi jednog momenta prestali da rade svi Teslini pronalasci, industrija bi prestala da radi, tramvaji i vozovi bi stali, gradovi bi ostali u mraku, a fabrike bi bile mrtve. Istorijski obrt je upravo u tome što je Tesla dobio medalju sa imenom čoveka koji mu je bio ljuti protivnik sa svojom idejom i izgubio u toj bici, ali je Edison na kraju stekao bogatstvo, a Tesli je ostalo samo priznanje. Nikolaj Velimirović i Nikola Tesla Nikolaj Velimirović i Nikola Tesla su se upoznali 1916. godine u Njujorku, preko Teslinog prijatelja, profesora Paje Radosavljevića. Tada jeromonah, Nikolaj je pokušao da objedini Srbe u Americi, da daju podršku Srbiji, koja je vojevala protiv Austrougarske imperije. U tom pravcu, Nikolaju su Pupin i Tesla bili obavezni sagovornici. Zategnuti odnosi Tesle i Pupina i jako kritičan stav Radosavljevića prema Pupinu su učinili da zajednički proglas Tesle, Pupina i Radosavljevića nije potpisan. Nikolaj je kasnije pisao Radosavljeviću da žali što je pokušao da uvede Teslu u stvari narodne te da bi bio greh odvraćati ga od njegovog posla. Usmenim predanjem je sačuvana anegdota o razgovoru Tesle i Nikolaja u pogledu sličnosti (nevidljivost) struje i sile Božije.[37] Tesline opsesije i nevolje Tesla je počeo da jasno pokazuje simptome opsednutosti bizarnim detaljima. Pored već ranije pokazanog straha od mikroba postao je opsednut brojem tri. Često mu se dešavalo da obilazi oko bloka zgrada tri puta pre nego što bi ušao u zgradu, zahtevao je da se pored tanjira uvek postave tri platnene salvete pre svakog obroka, itd. Priroda ovog poremećaja je u to vreme bila nedovoljno poznata, tako da se mislilo da su simptomi koje je ispoljavao, bili pokazatelji delimičnog ludila. Ovo je nesumnjivo oštetilo ono što je preostalo od njegovog ugleda. Tesla u tom periodu boravi u hotelu Valdorf-Astorija, u iznajmljenom apartmanu sa odloženim plaćanjem. Zbog naplate nagomilanog duga od 20.000$, vlasnik hotela, Džordž Bolt, je preuzeo vlasništvo nad Vordenklajfom. Baš 1917. godine u vreme dok Bolt ruši kulu da bi rasprodao placeve, Tesla dobija najviše priznanje Američkog instituta električnih inženjera, Edisonovu medalju. Ironija ovog događaja je u Teslinom slučaju bila višestruka. Avgusta 1917. godine Tesla je postavio principe u vezi sa frekvencijom i nivoom snage prvog primitivnog radara. Emil Žirardo je 1934. godine radeći prvi francuski radarski sistem tvrdio da je sve radio „prema principima koje je postavio gospodin Tesla”. Autobiografija `Moji izumi` je sastavljena od niza tekstova koji je Tesla objavio u nekoliko navrata u štampi, najverovatnije kako bi pažnju javnosti, kroz časopise usmerio ka potencijalnim investotorima. Kroz te tekstove opisuje svoje vividne vizije, zatim imaginaciju toliko snažnu, prepunu ideja, da je rukom mogao gotovo da prolazi kroz ideju koja kao da lebdi u vazduhu, prijatelje koje je posećivao, sa kojima je razgovarao, koji su mu bili dragi kao i ovozemaljski... Čak je u nekoliko navrata ponudio, da njegovu specifičnu mentalnu konstituciju, naučnici podvrgnu detaljnim ispitivanjima... Opisuje oglede puštanja struja određenih frekvencija kroz telo, kako deluju na vitalnost, itd. koje je primenjivao na sebi. Pored ostalih osobenosti primetio je i opisao da mu je čulo sluha nekoliko puta jače nego što je to uobičajno. Dokumentovano je oko sedam nervnih slomova ovog istraživača, od kojih je većina izazvana preteranim umnim naporima, a zatim i velikim životnim traumama. Ono govori o fragilnosti Teslinog genija. Pozne godine i usamljenički život Kralj Petar II u poseti Nikoli Tesli, apartman hotela Njujorker, jun 1942. (od levo Miloš Trifunović ministar, Franc Snoj ministar, Teslin sestrić Sava Kosanović ministar, a od desno Radoje Knežević ministar dvora i Ivan Šubašić ban Hrvatske banovine) Stanovao je 1927. godine Tesla na petnaestom spratu njujorškog hotela „Pensilvanija”. Živeo je on samačkim životom u sobi broj 1522 E, vodeći pažljivo naročitu brigu o svojoj ishrani.[38] Na njegov sedamdeset peti rođendan 1931. godine ga Tajm magazin stavlja na naslovnu stranu. U podnaslovu je naglašen njegov doprinos sistemima proizvodnje električne energije. Tesli je odobren poslednji patent 1928. godine u oblasti vazdušnog saobraćaja kada je predstavio prvu letelicu sa vertikalnim poletanjem i sletanjem. Tesla 1934. godine piše jugoslovenskom konzulu Jankoviću i zahvaljuje Mihajlu Pupinu na ideji da vodeće američke kompanije formiraju fond kojim bi Tesli bila obezbeđena bezbrižna starost. Tesla odbija takvu pomoć i bira da prima skromnu penziju od jugoslovenske vlade i bavi se istraživanjima u skladu sa svojim mogućnostima. Poslednje godine života proveo je hraneći golubove i živeo je uglavnom od godišnjeg honorara iz svoje domovine. U 81. godini Tesla izjavljuje da je kompletirao jedinstvenu teoriju polja. Tvrdio je da je razradio sve detalje i da će ih otkriti svetu uskoro. Teorija nikad nije objavljena, a naučna javnost je već bila ubeđena da se njegove izjave ne mogu uzimati ozbiljno. Većina danas veruje da Tesla nikad nije u celosti razradio takvu teoriju, a ono što je ostalo ima više istorijsku vrednost dok je u fizici potpuno odbačeno. Tesla je bio nominovan za orden Svetog Save prvog reda, ali pošto je imao američko državljanstvo nije ga dobio, ali je primio orden Svetog Save drugog reda. Jedno predveče 1937. tokom uobičajenog izlaska udario ga je taksi. Nikola Tesla je pao na zemlju nepomičan, a onda je ustao i vratio se u hotel. Prema nekim izvorima polomio je tri rebra, a prema drugima to su bile samo lakše povrede. Trebalo mu je šest meseci da se oporavi.[39] Godine 1939. na predlog svojih kolega iz kompanije Vestinghaus, vratio se na posao za nedeljnu platu od 125 dolara.[39] Teslina smrt i epilog Elektromehanički uređaji i principi koje je razvio Nikola Tesla: razni uređaji koji koriste obrtno magnetsko polje (1882) induktivni motor, obrtni transformatori i altenator za visoke frekvencije način za povećanje jačine električnih oscilacija polifazni sistemi sistem za prenos električne energije posredstvom naizmeničnih struja na velike razdaljine (1888) [40] Teslin transformator, njegova svetska radio stanica i drugi načini za pojačanje jačine električnih oscilacija (uključujući preneseno pražnjenje kondenzatora i Teslin oscilator) elektroterapija Teslinim strujama turbina bez lopatica bifilarni namotaj telegeodinamika Teslin efekat i Teslino elektrostatičko polje sistem bežične komunikacije (prvi korak prema pronalazku radija) i radiofrekventni oscilatori robotika i `I` logičko kolo [41] cevi za Iks-zrake koje koriste proces kočenja zračenja uređaj za jonizovane gasove uređaji za emitovanje jakih polja Uređaj za emitovanje zraka sa naelektrisanim česticama metode za obezbeđivanje ekstremno malog nivoa otpora prolasku električne struje (preteča superprovodnosti) kola za pojačanja napona uređaji za pražnjenje visokih napona sistemi za lučno osvetljenje uređaje za zaštitu od groma Teslin kompresor Teslin upaljač Tesline pumpe VTOL avion dinamička teorija gravitacije koncepti za električna vozila Tesla umire od srčanog udara sam u hotelskom apartmanu 3327 na 33. spratu Njujorker hotela 7. januara 1943. godine u 87. godini života.[42] Zvanično je zabeleženo da je umro od srčane tromboze, 7. januara 1943. godine u 22 časa i 30 minuta. I pored prodaje patenata u oblasti naizmeničnih struja, Tesla umire siromašan i u dugovima. Tim povodom, gradonačelnik Njujorka Lagvardija je rekao: „Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće”. Posmrtni obred je održan 12. januara u Crkvi Svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu u Njujorku. Posle službe telo je kremirano. Ispraćaju Teslinih posmrtnih ostataka prisustvovalo je oko 2000 ljudi, među kojima su bile i mnoge značajne ličnosti i nobelovci. Svi vodeći njujorški listovi imali su svoje izveštače. Urna sa Teslinim ostacima u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu Na sahrani je svirao njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković, tada jedan od najvećih virtuoza na svetu u pratnji slovenačkog hora Slovan, i to po Teslinoj želji, prvo Šubertovu kompoziciju „Ave Marija”, a onda srpsku pesmu Tamo daleko. Ostao je zabeležen i upečatljiv oproštajni govor tadašnjeg gradonačelnika Njujorka Fjorela Henrija Lagvardije.[43] Kasnije 1943. godine Vrhovni sud SAD vratio je Tesli pravo na patent 645.576, priznajući mu prvenstvo na patent radija.[44] Ubrzo po Teslinoj smrti FBI je zatražio od Useljeničke službe oduzimanje sve pokojnikove lične stvari i dokumenata, iako je Tesla bio američki državljanin. Kasnije je Ministarstvo odbrane kontaktiralo FBI, a Teslina dokumenta proglašena vrhunskom tajnom. Sva Teslina lična imovina po nalogu Edgara Huvera i predsednikovih savetnika dobila je etiketu „veoma poverljivo” zbog prirode Teslinih otkrića i patenata. Borba rodbine za ličnu imovinu Teslina porodica i jugoslovenska ambasada su se borili sa američkim zvaničnicima za povratak dokumenata i ličnih stvari, zbog mogućeg značaja nekog od njegovih istraživanja. Konačno, njegov sestrić Sava Kosanović uspeva da dođe do dela njegovih ličnih stvari i to je sada smešteno u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Njegov pepeo je prenesen u Beograd jula 1957. godine. Urna je smeštena u Muzeju Nikole Tesle gde i danas stoji. Dana 28. februara 2014. je potpisan sporazum između Srpske pravoslavne crkve, Vlade Republike Srbije i Privremenog organa Grada Beograda o prenosu posmrtnih ostataka Nikole Tesle u portu Hrama Svetog Save.[45][46] Tesline društvene aktivnosti U svojim srednjim godinama, Tesla je imao prijateljski odnos sa Markom Tvenom koji je obožavao da provodi puno vremena u Teslinoj laboratoriji. Među njegovim najbližim prijateljima je bilo i umetnika. Družio se sa urednikom Century Magazine časopisa Robertom Džonsonom koji je objavio par pesama Jovana Jovanovića Zmaja u Teslinom prevodu, dok je sa Katarinom Džonson negovao prijateljstvo.[47] U ovom periodu je Tesla bio društveno aktivan, a poznato je da je jedno vreme čitao o Vedskoj filozofiji. Nakon incidenta sa Edisonom, Tesla je ostao ogorčen na njega, i nikada nisu popravili svoje odnose. Kada je Edison već bio star, Tesla je izjavio da mu je jedna od grešaka to što nikada nije poštovao Edisonov rad, ali to je malo značilo za popravljanje njihovog skoro nepostojećeg odnosa. Čovek koji je izumeo dvadeseti vek Imao je više od 700 zaštićenih patenata i inovacija. Njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. Najznačajnija nagrada u domenu električne energije zove se Nagrada Nikole Tesle, a dodeljuje je Savet Elektro inženjera — IEEE. Osam američkih država (Njujork, Nju Džerzi, Pensilvanija, Kolorado, Nevada, Minesota, Arizona i Indijana) proglasile su Teslin dan rođenja za državni praznik. Tog dana, između ostalog, na svim javnim zgradama mora se istaći državna zastava, a učitelji u svim školama jedan čas posvećuju Tesli. Govorio je mnogo jezika — srpski, engleski, nemački, italijanski, francuski, češki, mađarski, latinski i slovenački.[48] Mnogi današnji obožavaoci Tesle su skloni verovanju da je on „čovek koji je izumeo dvadeseti vek” i nazivaju ga „Prometej 20. veka”. Počasni doktorati i ordeni Na prijemu u Njujorku, 10. jula 1937. Nikola Tesla prima orden belog lava prvog stepena od čehoslovačkog ministra Vladimira Hurbana. Istom prilikom poslanik Fotić (sedi levo) uručio mu je orden belog orla prvog stepena Kraljevine Jugoslavije. Nikoli Tesli su dodeljeni sledeći počasni doktorati[13]: Tehnička škola, Beč, 1908. Univerzitet u Beogradu, 1926. Univerzitet u Zagrebu, 1926. Tehnička škola, Prag, 1936. Tehnička škola, Grac, 1937. Univerzitet u Poatjeu, 1937. Tehnička škola, Brno, 1937. Univerzitet u Parizu, 1937.[49] Politehnička škola, Bukurešt, 1937. Univerzitet u Grenoblu, 1938. Univerzitet u Sofiji, 1939. I ordeni: Orden Svetog Save, II klase, Srbija, 1892. Orden knjaza Danila I, 1895.[50] Orden Svetog Save, I klase Kraljevina SHS, 1926. Orden Jugoslovenske krune, 1931. Orden belog orla, I klase, Kraljevina Jugoslavija, 1936. Orden belog lava, I klase, Čehoslovačka, 1937. Medalja Univerziteta u Parizu, 1937. Medalja Univerziteta Sv. Kliment, Sofija, 1939. Najvažniji pronalasci Od 1943. Tesla se smatra pronalazačem radija, koji je predložen u patentu[51] predatom Patentnom birou SAD 20. marta 1900. Pre toga se prvenstvo u ovom pronalasku davalo Markoniju, koji je imao više poslovnog duha. Izmislio je električni asinhroni motor sa polifaznim alternatorom, sa tri faze u obliku zvezde, i sa komutatorom. Nikola Tesla je koristio jonizovane gasove za transformaciju električne energije na principima Volte, Herca i Faradeja, a po zakonima indukcije. Bio je glavni promoter tehnike prenosa električne energije naizmeničnom strujom. Godine 1889, zainteresovao se za visoke frekvencije i realizovao generator frekvencije od 15 kiloherca. Počev od 1896, eksperimentisao je sa daljinskim upravljanjem. Razvio je Teslinu bobinu, na principu Hercovog oscilatora, što je bio prvi projektovani odašiljač talasa. Time je postavio temelje teleautomatike.[52] Imao je ideju da će se jednoga dana bežičnom telegrafijom upravljati vozilima bez posade udaljenim stotinama kilometara. Načinio je dva ploveća objekta kojima se upravljalo telekomandama, od kojih je jedan mogao da roni. Njegovi patenti iz 1895. su u stvari specifikacije torpednog čamca bez posade, koji bi nosio šest torpeda dugih 4,20 m. Patenti Aktuelna lista Teslinih patenata[53] sadrži bibliografske podatke o 166 patenata iz 26 različitih zemalja na svih pet kontinenata (Argentina, Australija, Austrija, Belgija, Brazil, Ujedinjeno Kraljevstvo, Viktorija, Danska, Indija, Italija, Japan, Kanada, Kuba, Mađarska, Meksiko, Nemačka, Novi Zeland, Novi Južni Vels, Norveška, Rodezija, Rusija, Transval, Francuska, Švajcarska, Švedska i Španija). Od navedenih zemalja, Tesla je najviše patenata imao u Velikoj Britaniji i Francuskoj — po 29. Malo je iznenađujući podatak da je imao čak 24 patenta u Belgiji, dok mu je u Nemačkoj odobreno 18 patenata i u Italiji 12. U ostalim zemljama sa ove liste Tesla je imao znatno manje patenata i taj broj se kreće u rasponu od 1 do 7.[54] Donedavno se smatralo da Tesla u zemljama izvan SAD nije imao patente iz oblasti elektroenergetike, te da se njegovi prvi patenti iz 1891. godine odnose na varnični oscilator. Među patentima prijavljenim u drugim zemljama ima nekih novih, do sada nepoznatih javnosti. Međutim, tu nema većih iznenađenja, osim nekoliko manjih izuzetaka. (Kako svaki patent važi samo u državi koja je izdala taj patent, Tesla je u svakoj od zemalja gde je želeo da zaštiti neki od svojih pronalazaka morao podneti posebnu prijavu patenta, pa se njima uglavnom štite suštinski isti pronalasci.)[54] Analizom podataka utvrđeno je da je Nikola Tesla imao 116 originalnih patenata, od kojih su 109 američki i 7 britanski patenti. Sa ovih 116 patenata, Tesla je zaštitio ukupno 125 različitih pronalazaka. Takođe je utvrđeno da je Tesla imao 162 analoga ovih patenata uključujući tu i dopunske i reizdate patente, što znači da je za svoje pronalaske Tesla dobio ukupno 278 patenata u 26 zemalja sveta. Utvrđeno je da oni formiraju 107 patentnih familija, tj. grupa patenata za isti pronalazak iz različitih zemalja.[54] Zanimljivosti Nikola Tesla na naslovnoj stranici časopisa Tajm 20. jula 1931. god. (detalj Plavog portreta, autor: Vilma Ljvov-Parlagi, 1916) Pisma Nikole Tesle o Mihajlu Pupinu upućena Radoju Jankoviću, generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije u Njujorku (poslata 1934-1935). Nalaze se u Udruženju Adligat u Beogradu. On je planove za njegove izume čuvao u glavi, a nije ih zapisivao zbog opasnosti od krađe. U čast doprinosu nauci Nikole Tesle, na stogodišnjici njegovog rođenja 27. juna 1956. godine u Minhenu, Međunarodna Elektrotehnička Komisija, odlučila je da uvede jedinicu Tesla (T) za magnetnu indukciju. (T=Wb/m² ili T=N/(m×A))[55][56] U svetu filma postoji nagrada koja je nazvana po Nikoli Tesli — zvanični naziv: Nicola Tesla Award in Recognition for Visionary Achievements in the World of Digital Technology and Sound. Nagrada se dodeljuje ljudima koji su postigli izuzetne rezultate u polju filmske tehnike. Do sada su je primili: 2005. — Džeri Luis, 2004. — reditelj Džejms Kameron, 2003. — reditelj Džordž Lukas, Sten Vinston… Odlukom Vlade Srbije iz avgusta 2010. godine, dan rođenja Nikole Tesle 10. jul proglašen je Danom nauke u Srbiji.[57] U Beogradu postoji elektrotehnički institut „Nikola Tesla”, osnovan 1936. godine. Univerzitetska biblioteka Univerziteta u Nišu nosi naziv Nikola Tesla. Elektrotehničke škole u Beogradu, Nišu, Zrenjaninu, i Elektrotehnička i građevinska škola u Jagodini nose ime „Nikola Tesla”.[58][59][60][61] Dve termocentrale u Srbiji su nazvane „Nikola Tesla A” i „Nikola Tesla B” u čast Tesle Aerodrom u Beogradu se zove Aerodrom Nikola Tesla.[62] Akceleratorska instalacija u Institutu za nuklearne nauke Vinča nosi naziv „Tesla”. Tokom postojanja Republike Srpske Krajine je univerzitet u Kninu nosio naziv Univerzitet „Nikola Tesla”.[63] Šesta lička divizija NOVJ u čijem sastavu su bili uglavnom Srbi iz Like, je ukazom Vrhovnog štaba NOVJ od 19. marta 1944, za postignute uspehe proglašena proleterskom i dobila naziv Šesta lička proleterska divizija „Nikola Tesla”. Arhivska građa iz Tesline zaostavštine, iz Muzeja Nikole Tesle, je na osnovu odluke generalnog direktora Uneska, Koićira Macure, 16. oktobra 2003. godine upisana u registar Uneska Pamćenje sveta. Američki hard rok bend Tesla je nazvan po našem naučniku kao izraz zahvalnosti što im je omogućio struju, bez koje ne bi postojale ni električne gitare.[64] Godine 1975, njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. 10. jula 1990. godine u američkom Kongresu je proslavljen Teslin rođendan. Na svečanosti su govorila devetorica kongresmena i senator Karl Levin iz Mičigena. Takva čast u američkoj istoriji nije ukazana ni jednom američkom naučniku, čak ni Tomasu Edisonu niti Aleksandru Grejamu Belu. Postoji nebesko telo, asteroid, 2244 Tesla. Asteroid je otkrio sa beogradske Astronomske opservatorije, a zatim i imenovao astronom Milorad B. Protić.[65] Nils Bor je jednom prilikom rekao: Teslini genijalni pronalasci duboko su uticali na čitavu našu civilizaciju. Američki inženjer i profesor B. A. Berend 1921. godine u svojoj knjizi je zapisao: Tesla nije ostavio drugima ništa više da urade. Kada bismo iz industrije isključili rezultate Teslinog istraživačkog rada, svi točkovi te industrije prestali bi da se okreću, naši tramvaji i vozovi bi stali, naši gradovi bi bili u mraku, a fabrike mrtve i besposlene. Tesla se hranio isključivo vegetarijanskom hranom.[66] Čuveni Muzej voštanih figura Madam Tiso, njujorški ogranak slavne londonske

Ljubica D. Trajkovic Beograd, 1953 363 str. mek povez sa omotačem veoma dobro očuvano za ovaj tip knjige, za stanje korica pogledati slike veliki broj fotografija i mapa turistički vodič kroz srbiju Srbija, zvanično Republika Srbija, suverena je država koja se nalazi na raskrsnici puteva srednje i jugoistočne Evrope u južnom delu Panonske nizije i centru Balkanskog poluostrva.[5][6] Većim delom zahvata Balkansko poluostrvo, a manjim Panonsku niziju.[7] Srbija se na severu graniči sa Mađarskom, na severoistoku sa Rumunijom, na istoku sa Bugarskom, na jugu sa Severnom Makedonijom, na jugozapadu sa Albanijom i Crnom Gorom, a na zapadu sa Bosnom i Hercegovinom (entitetom Republika Srpska) i Hrvatskom. Broji oko 9 miliona stanovnika, odnosno oko 7 miliona bez Kosova i Metohije.[8] Glavni i najveći grad je Beograd, koji spada među najstarije i najveće gradove u jugoistočnoj Evropi.[6][9] Sa 1.681.405 stanovnika u široj okolini, po popisu iz 2022. godine, on je administrativno i ekonomsko središte države. Zvanični jezik je srpski, a zvanična valuta srpski dinar. Nakon slovenskog doseljavanja na Balkan (tokom 6. i 7. veka), Srbi su u ranom srednjem veku osnovali nekoliko država. Srednjovekovna Srbija je 1217. godine postala kraljevina, a vrhunac je dostigla 1346. godine, proglašenjem carstva. Nakon turske najezde, Srpska despotovina je opstala do 1459. godine, kada je potpala pod vlast Osmanskog carstva.[10] Do sredine 16. veka, celokupno područje današnje Srbije potpalo je pod osmansku vlast. Krajem 17. i početkom 18. veka, Habzburška monarhija je potisnula tursku vlast iz Bačke, Srema i Banata, a privremeno i iz centralne Srbije. Početkom 19. veka, Srpska revolucija uspostavila je nacionalnu državu kao prvu ustavnu monarhiju u regionu, koja je 1878. godine stekla državnu nezavisnost, a 1882. godine je postala kraljevina. Oslobođenje Stare Srbije (Raška, Kosovo i Metohija) ostvareno je 1912. godine.[11] Srbija je, nakon katastrofalnih gubitaka u Prvom svetskom ratu i ujedinjenja sa bivšom Habzburškom krunovinom Vojvodinom (i drugim teritorijama), postala suosnivač i sastavni deo zajedničke države sa većinom Južnih Slovena prvobitno u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, (kasnije preimenovanoj u Kraljevinu Jugoslaviju), zatim u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, Saveznoj Republici Jugoslaviji i Državnoj zajednici Srbiji i Crnoj Gori. Godine 2006, posle održanog referenduma u Crnoj Gori, narodi su se mirno razišli i Državna zajednica je prestala da postoji, a Srbija je, na osnovu Ustavne povelje, nastavila državno-pravni kontinuitet sa Srbijom i Crnom Gorom. U sastavu Srbije su i dve autonomne pokrajine: Vojvodina i Kosovo i Metohija.[12] Od NATO bombardovanja Jugoslavije, Kosovo i Metohija se nalaze pod protektoratom Ujedinjenih nacija. Privremene institucije samouprave na Kosovu i Metohiji, na kojem Albanci čine etničku većinu, 17. februara 2008. godine jednostrano i protivpravno (protivno Ustavu Srbije iz 2006. i Rezoluciji Saveta Bezbednosti OUN 1244) proglasile su nezavisnost, koju Srbija, mnoge druge države i Ujedinjene nacije ne priznaju. Srbija je član Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope, Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, Partnerstva za mir, Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju, Centralnoevropskog ugovora o slobodnoj trgovini, Azijske banke infrastrukturnih investicija, a pristupa Svetskoj trgovinskoj organizaciji.[13] Od 2014. godine zemlja pregovara o pristupanju u Evropskoj uniji sa perspektivom pridruživanja Evropskoj uniji do 2025. godine.[14] Srbija se od 2007. godine formalno pridržava politike vojne neutralnosti. Ekonomija Srbije je sa višim srednjim prihodom, sa dominantnim uslužnim sektorom, praćenim industrijskim sektorom i poljoprivredom.[15] Zemlja je visoko rangirana na indeksu humanog razvoja (67), indeksu društvenog napretka (47), kao i indeksu globalnog mira (54).[16][17][18] Etimologija Prema zvaničnoj istoriografiji naziv Srbija se prvi put pominje kod Grka sredinom 10. veka, i to najpre kao Σερβλία (Servlija, Serblija), a zatim i Σερβια (Servija, Serbija), što znači zemlja Srba.[19] U istom veku, arapski putopisac Masudi ovu zemlju naziva Sarabin, a njene stanovnike Sarabi.[20] Međutim, pre ovog, Srbi su svoju domovinu jednostavno nazivali Srpske zemlje. Etimologija titularnog naroda Srba, je mnogo više zagonetnija. Sličan etnonim se pojavljuje kod nekih drevnih naroda mnogo vekova pre Hrista, ali zvanična nauka, u većini slučajeva, ne nalazi njihovu direktnu povezanost sa slovenskim Srbima. Postoje mnoge teorije o nastanku imena Srbi, a najverovatnije je da je ono izvedeno iz stare slovenske reči sa korenom serb, što znači isto.[21] Druge teorije koren reči pronalaze u indoevropskoj reči ser- što znači: paziti, štititi, a iz koje je i izvedenica u latinskom servare: (o)čuvati, stražariti, zaštiti, (p)osmatrati.[22] Geografija Glavni članak: Geografija Srbije Položaj Topografska mapa Srbije Srbija se nalazi na raskrsnici puteva između srednje i južne Evrope, na Balkanskom poluostrvu i Panonskoj niziji.[15][23][24] Ona leži od 41° do 47° severne geografske širine i od 18° do 23° istočne geografske dužine. Država obuhvata 88.499 km²[25] (sa spornom teritorijom Kosova i Metohije), što je postavlja na 113. mesto u svetu; bez Kosova, ukupna površina je 77.474 km², što bi je načinilo 117. u svetu.[26] Njena ukupna dužina granica iznosi 2.027 km (sa Albanijom 115 km, sa Bosnom i Hercegovinom 302 km, sa Bugarskom 318 km, sa Hrvatskom 241 km, sa Mađarskom 151 km, sa Makedonijom 221 km, sa Crnom Gorom 203 km i sa Rumunijom 476 km).[26] Cela granica Kosova sa Albanijom (115 km), Makedonijom (159 km) i Crnom Gorom (79 km) je pod kontrolom granične policije Kosova.[27][28] Srbija tretira 352 km dugu granicu između Kosova i ostatka Srbije kao „administrativnu liniju”; ona je pod zajedničkom kontrolom granične policije Kosova i srpskih policijskih snaga, a ima 11 prelaza.[29] Panonska nizija pokriva severnu trećinu zemlje (Vojvodinu i Mačvu), dok se istočni vrh Srbije prostire u Vlaškoj niziji.[30] Reljef centralnog dela zemlje, sa centrom u šumadijskoj regiji, sastoji se uglavnom od brda koja sadrže reke. Planine dominiraju na južnoj trećini Srbije. Dinarske planine se prostiru na zapadu i na jugozapadu, prateći tokove Drine i Ibra. Karpati i Balkanske planine se protežu u pravcu sever-jug u istočnoj Srbiji.[31] Stare planine u jugoistočnom delu zemlje pripadaju planinskom vencu Rodopa. Nadmorska visina se kreće od vrha Midžor, Stare planine, sa 2.169 m (najviši vrh u Srbiji, izuzevši Kosovo) do najniže tačke od samo 17 m u blizini reke Dunav kod Prahova.[32] Najveće jezero je Đerdapsko (163 km²), a najduža reka koja prolazi kroz Srbiju je Dunav (587,35 km). Reljef Severni deo Republike zauzima ravnica (vidi: Geografija Vojvodine), a u južnim predelima su brežuljci i planine. Postoji preko 30 planinskih vrhova iznad 2.000 m nadmorske visine, a najviši vrh je Velika Rudoka (na Šar-planini) sa visinom od 2.660 m.[33] Planinski reljef Srbije objašnjava pojavu mnogih kanjona, klisura i pećina (Resavska pećina, Ceremošnja, Risovača). Najniža tačka se nalazi na tromeđi sa Rumunijom i Bugarskom, na ušću Timoka u Dunav, na 28-36 m nadmorske visine.[34][35] Deliblatska peščara predstavlja geomorfološki i ekološko-biogeografski fenomen ne samo Panonske nizije, već i čitave Evrope. U njoj je klima polustepska, nalazi se u južnom Banatu i jedno je od retkih pribežišta za mnoge specifične vrste flore i faune, koje u evropskim i svetskim razmerama predstavljaju prirodne retkosti. Najviša tačka: Velika Rudoka, Šar-planina (2.660 m) Najniža tačka: Ušće Timoka u Dunav (28 m) Najveće jezero: Đerdapsko jezero (163 km²) Najduža reka: Dunav (587,35 km) Najveći grad: Beograd (1.659.440 st.) Planine Glavni članak: Planine Srbije Stara planina Suva planina Najveći deo teritorije Srbije zauzimaju planine, koje čine planinsku regiju. Ona se proteže od Panonskog pobrđa na severu do crnogorske, albanske i makedonske granice na jugu. Od zapada ka istoku proteže se od bosansko-hercegovačke do bugarske granice. Planine Srbije se dele na: Rodopske planine Karpatsko-balkanske planine Dinarske planine Ostrvske planine Najviši vrhovi Srbije su: Vrh Visina Planina Velika Rudoka 2.658 m Šar-planina Đeravica 2.656 m Prokletije Crni vrh 2.585 m Šar-planina Gusam 2.539 m Prokletije Bogdaš 2.533 m Prokletije Žuti kamen 2.522 m Prokletije Ljuboten 2.498 m Šar-planina Veternik 2.461 m Koprivnik Crni krš 2.426 m Prokletije Hajla 2.403 m Hajla Gornje Podunavlje kod Apatina, jedna od preostalih močvara i UNESKO rezervat biosfere[36] Panonska nizija predstavlja veoma značajnu oblast Srbije. Ona zauzima Vojvodinu, severni, ravničarski deo Srbije i uski pojas južno od reke Dunava i Save. Najveći deo Panonske nizije leži ispod 200 m nadmorske visine, a „ravničarsku idilu” remete ostrvske planine, aluvijalne ravni, lesne zaravni i peščare. Ostrvske planine predstavljaju ostatke spuštenog dela stare mase tj. unutrašnjih Dinarida. Protežu se od zapada prema istoku. Izgrađene su od stena različite starosti: paleozojskih škriljaca, mezozojskog krečnjaka itd. Padine Fruške gore i Vršačkih planina izgrađeni su od organskih neogenih sedimenata i pleistocenih naslaga lesa. Prostore današnjeg Panonskog basena nekada je prekrivao praokean Tetis, čijim povlačenjem je i nastao Panonski basen. Povlačenjem, Tetis je iza sebe ostavio veoma plodno tlo, pa se zbog toga Panonski basen naziva još i „Žitnicom Srbije”. Za prostore ove regije osobena je crnica (ili černozem), kao vrsta zemljišta. Međutim, javlja se i tzv. degradirani černozem, kao i plodno aluvijalno tlo i gajnjače. Privreda ove oblasti je dobro razvijena i kao velika privredna središta javljaju se Novi Sad, Subotica, Beograd, Sombor, Zrenjanin, Kikinda, Sremska Mitrovica, Šabac, Smederevo i Požarevac. Zbog veoma plodnog tla dobro je razvijena poljoprivreda, a najviše se gaje od voća: šljive, jabuke, kruške, orasi, trešnje, višnje, kajsije, breskve; od povrća: kupus, pasulj, paradajz i paprika; od žitarica: kukuruz, pšenica, raž, ječam; od industrijskih biljaka: suncokret, šećerna repa, hmelj, mak. Najznačajnija poljoprivredna proizvodnja je proizvodnja vinove loze i proizvodnja vina.[37] Vode Glavni članci: Spisak reka u Srbiji i Spisak jezera u Srbiji Reke i rečni slivovi u Srbiji Veći deo Srbije pripada slivu Dunava (81.646 km² tj. 92,4%), koji i sam protiče kroz severnu Srbiju dužinom od 588 km.[38][39] Pored Dunava, plovne su još celim svojim tokom kroz Srbiju reke: Sava (206 km), Tisa (168 km) i Begej (75 km), a delimično su plovne Velika Morava (3 km od 185 km) i Tamiš (3 km od 118 km).[40] Ostale velike reke, sa dužinom toka kroz Srbiju većom od 200 km, su: Zapadna Morava (308 km), Južna Morava (295 km), Ibar (272 km), Drina (220 km) i Timok (202 km).[40] Deo juga Srbije pripada slivu reka Beli Drim u Metohiji i Radika u Gori (4.771 km² tj. 5,4%) koje teku ka Jadranskom moru.[38] Slivovi reka Pčinja, Lepenac i Dragovištica na jugoistoku Srbije pripadaju egejskom slivu (1.944 km² tj. 2,2%).[38] Pored reka, u Srbiji je izgrađen i čitav niz veštačkih kanala, koji služe za odbranu od poplava, navodnjavanje zemljišta, plovidbu i druge namene. Njihova ukupna dužina iznosi 939.2 km, od čega je za brodove, do 1000 t, plovno 385.9 km.[40] Najveći sistem kanala se nalazi u ravničarskom delu zemlje i poznat je pod nazivom Kanal Dunav—Tisa—Dunav, prema nazivima reka koje povezuje. Kanjon Uvca Većina jezera u Srbiji je poligenetskog porekla, a najveće među njima je Đerdapsko jezero, površine 178 km² (sa rumunskim delom: 253 km²), koje je po nastanku veštačko-akumulaciono jezero, napravljeno pregrađivanjem Dunava.[40][41] Druga veća veštačka jezera u Srbiji, sa površinom većom od 10 km², su: Vlasinsko jezero (na reci Vlasini, 16 km²), Perućac (na reci Drini, 12,4 km²) i jezero Gazivode (na reci Ibru, površine 11,9 km²).[40] Najveća prirodna jezera su Palićko jezero površine 5,6 km² i Belo jezero površine 4,8 km², koja se nalaze u Vojvodini. Na visokim planinama juga Srbije, javljaju se glacijalna jezera, poput Đeravičkog na Prokletijama ili jezera na Šar-planini, dok se na krajnjem severu javljaju, inače retka, eolska jezera, Palićko (5.6 km²) i Ludoško.[41] Pored njih, u Srbiji danas postoje još dve grupe prirodnih jezera i to su: kraška (Žagubičko vrelo) i rečna jezera (Rusanda, Carska bara), dok su tektonska jezera, koja su postojala u prošlosti, tokom vremena nestala. U nekim pećinama Srbije, javljaju se podzemna tj. pećinska jezera, kakva su na primer, jezera u Ravaničkoj pećini. Najviši vodopad u Srbiji je Kopren na Staroj planini severoistočno od Pirota. Visok je 103,5 m i sastoji se od nekoliko kaskada, sa prosečnim padom od 56,4 stepena.[42] Drugi po visini je Jelovarnik (71 m) na Kopaoniku, koji sačinjavaju tri uzastopne kaskade, a treći je Piljski na Staroj planini (64 metra).[43][44] Najveći i najduži kanjon Srbije i Evrope je Đerdap na Dunavu, dok je najveće rečno ostrvo Srbije Ostrovo u Dunavu kod Kostolca, površine 60 km².[43][43] Klima Glavni članak: Klima Srbije Srbija se nalazi na kopnenoj masi Balkanskog poluostrva koja je okružena toplim morima (jadranskim, egejskim i crnim) dok se na severu naslanja na evropski kontinent. Dodatni važan faktor koji određuje klimu Srbije je reljef. Grubo se može reći da u Srbiji vlada kontinentalna klima na severu, umerenokontinentalna na jugu, i planinska klima na visokim planinama. Zime u Srbiji su kratke, hladne i snežne, dok su leta topla. Najhladniji mesec je januar, dok je najtopliji jul. Najniža temperatura zabeležena u Srbiji je —39,5°C (13. januara 1985. u naselju Karajukića Bunari na Pešteru), a najviša 44,9°C (24. jula 2007. u Smederevskoj Palanci).[45] Prosečna godišnja temperatura u Srbiji je: 10,9°C (predeli ispod 300 m nadmorske visine), 10°C (300—500 m), 6°C (1000—1500 m), 3°C (iznad 1500 m).[45] Prosečna godišnja količina padavina je 896 mm. Najviše kiše ima u junu i maju, dok su najsuvlji februar i oktobar. Najznačajniji vetrovi Srbije su: košava (hladan i suv vetar karakterističan za sever Srbije) severac (hladan i suv severni vetar) moravac (hladan i suv; dolazi sa severa i duva dolinom Morave) južni vetar (topao i suv; duva sa juga dolinom Morave) jugozapadni vetar (topao i vlažan; dolazi sa Jadrana i dopire do Zapadne Srbije) Flora i fauna Glavni članak: Crvena knjiga flore Srbije Obični ris je u Srbiji zakonom zaštićena vrsta; usled malobrojne populacije, redovan lov na risa nije dozvoljen Pančićeva omorika Biogeografski, na teritoriji Srbije nalaze se dve zonalne vegetacije (odnosno, dva bioma) — veći deo površine pripada biomu širokolisnih i mešovitih šuma umerenih predela, dok predeli iznad gornje šumske granice pripadaju biomu tundri (alpijske tundre). U okviru šumskog bioma prisutna su četiri ekoregiona: balkanske mešovite šume (zauzimaju najveći deo teritorije južno od Save i Dunava), panonske mešovite šume (zauzimaju Panonsku niziju sa obodnim predelima), dinarske mešovite šume (mala površina u jugozapadnom delu Srbije) i rodopske planinske mešovite šume (mala površina u jugoistočnom delu Srbije). U okviru bioma tundri razvijena je visokoplaninska zeljasta vegetacija alpijskih livada i kamenjara. Pored zonalne vegetacije, zastupljeni su i drugi vegetacijski oblici, u zavisnosti od lokalnih uslova, npr. nizijske livade, tresave, stepski fragmenti. Pančićeva omorika je endemit područja Podrinja, zapadne Srbije i istočne Srpske (okolina Višegrada). Ime je dobila po srpskom botaničaru Josifu Pančiću koji ju je otkrio na planini Tari 1875. godine, kod sela Zaovine i Rastišta.[46][47][48] Pančićeva omorika je tanko, vitko, do 50 m visoko četinarsko drvo. Fauna Srbije je dosta raznovrsna, što znači da je veliki broj životinjskih vrsta koje su registrovane na teritoriji Evrope prisutno i u Srbiji. Po preciznom popisu — čak 43,3%. Podaci kažu da se u vodama i oko njih nalazi 110 vrsta riba i 20 vrsta vodozemaca, da na teritoriji Srbije živi najmanje 45 vrsta gmizavaca, oko 260 vrsta ptica gnezdarica i 94 vrste sisara.[49] Najčešće vrste divljači na koje se može naići u Srbiji su evropski jelen, jelen lopatar, srna, divokoza, muflon, divlja svinja, medved, kuna zlatica, kuna belica, jazavac, veverica, obični puh, zec, lasica, vuk, obični ris, šakal, riđa lisica , rakunoliki pas i tvor. Ostale životinjske vrste koje nastanjuju Srbiju su ježevi, gušteri, zmije, kao i razni insekti poput leptira. Srbiju naseljavaju i sledeće vrste divljih ptica: vrabac, slavuj, kos, drozd, siva čaplja, divlja guska, divlja patka kržulja, divlja patka riđoglava, jastreb kokošar, leštarka, jarebica kamenjarka, poljska jarebica, prepelica, fazan, liska crna, šumska šljuka, golub grivnaš, golub pećinar, golub dupljaš, gugutka, grlica, sojka (kreja), gačac, siva vrana i svraka. Mnogi kanali, prirodna i veštačka jezera odličan su potencijal za raznovrsnost ribljeg fonda. U najčistijim vodama mogu se pronaći potočni i rečni rakovi, a uobičajeno se na različitim lokacijama peca kečiga, šaran, potočna i jezerska pastrmka, smuđ, štuka i veliki broj vrsta bele ribe. Šume Glavni članak: Šume u Srbiji Prema stanju iz 2023. godine, ukupna površina šuma u Srbiji iznosi 40 odsto teritorije zemlje.[50] Nekada je Šumadija sa razlogom nosila to ime, zbog gustih i neprohodnih šuma koje su se u njoj nalazile. Retko ko bi razumeo žalbe putnika iz prve polovine 19. veka da su se sa velikim poteškoćama probijali kroz izuzetno guste i neprohodne šume Kneževine Srbije.[51] Srbija ima 2.000.000 hektara šuma i one godišnje proizvedu oko 8.000.000 tona kiseonika. U Srbiji se godišnje sagori 4.000.000 tona ogrevnog drveta, što znači da je doprinos Srbije svetskom bilansu ugljen-dioksida oko 6.000.000 tona godišnje.[51] Na Balkanu ima mnogo različitih vrsta šuma. Ako se zna da na ovim prostorima živi oko 50 različitih vrsta visokog drveća, i da gotovo svaka ta vrsta na određenim mestima izgrađuje svoju šumu, može se zamisliti koliko su raznovrsni šumski ekosistemi.[52] Veće šume u Srbiji: Košutnjak, Molinska šuma, Šalinački lug, Lipovička šuma, Valmište, Bojčinska šuma i druge. Nacionalni parkovi Glavni članak: Nacionalni parkovi Srbije U Republici Srbiji postoje dva nacionalna parka u procesu zaštite, Stara planina i Kučaj-Beljanica,[53] kao i pet nacionalnih parkova:[54] Ime Osnovan Površina (ha) Mapa Slika Nacionalni park Đerdap 1974. 93.968 Nacionalni park Đerdap na karti SrbijeNacionalni park Đerdap Nacionalni park Kopaonik 1981. 11.810 Nacionalni park Kopaonik na karti SrbijeNacionalni park Kopaonik Nacionalni park Tara 1981. 22.000 Nacionalni park Tara na karti SrbijeNacionalni park Tara Nacionalni park Šar-planina 1986. 39.000 Nacionalni park Šar-planina na karti SrbijeNacionalni park Šar-planina Nacionalni park Fruška gora 1960. 25.393 Nacionalni park Fruška gora na karti SrbijeNacionalni park Fruška gora Rezervati prirode Glavni članci: Rezervati prirode Srbije, Parkovi prirode Srbije, Predeli izuzetnih odlika Srbije i Sedam srpskih čuda Deliblatska peščara Obedska bara se nalazi u jugoistočnom Sremu i prostire na površini od 9820 hektara, a zaštitna zona na 19.611 hektara U Srbiji je izdvojeno i zakonom zaštićeno oko 463 rezervata i prirodnih dobara, najviše specijalnih i strogih, a značajan deo odnosi se i na naučno-istraživačke i opšte.[55] Rezervat prirode može biti strogi ili specijalni. Strogi rezervati su namenjeni isključivo očuvanju prirodnog fonda i naučno-istraživačkom radu i posmatranju. Specijalni rezervati imaju neizmenjeni i dobro očuvan ekosistem u kojem je čovekov uticaj sveden na minimum, a na osnovu namene mogu se izdvojiti hidrološki, ornitološki, geološki, ihtiološki, paleontološki i dr. Specijalni rezervati prirode Bagremara Brzansko Moravište Gornje Podunavlje Goč Deliblatska peščara Zasavica Jelašnička klisura Jerma Karađorđevo Klisura reke Trešnjice Koviljsko-petrovaradinski rit Kraljevac Ludoško jezero Obedska bara Okanj bara Pašnjaci velike droplje Selevenjske pustare Slano Kopovo Carska bara Suva planina Titelski breg Uvac Istorija Glavni članak: Istorija Srbije Ovaj članak je deo serije o istoriji Srbije Istorija Srbije Grb Republike Srbije proširi Preistorija proširi Predrimsko doba proširi Rano rimsko doba proširi Kasno rimsko doba proširi Rani srednji vek proširi Visoki srednji vek proširi Rano savremeno doba proširi Srbija 1804—1918 proširi Srbija od 1918. proširi Regionalne istorije Portal Srbija pru Praistorija Glavni članak: Praistorija na tlu Srbije Najstariji tragovi ljudskog postojanja, na tlu današnje Republike Srbije, datiraju iz vremena poslednjeg glacijala, oko 40.000. godine pre n. e.[56] Najznačajniji lokaliteti iz ovog perioda su pećine kod sela Gradac, ispod Jerininog brda nedaleko od Kragujevca i Risovača na Venčacu kod Aranđelovca.[56] Krajem ledenog doba, tokom holocena, velike promene klime, ali i flore i faune, dovele su do stvaranja ljudskih zajednica koje će stvoriti jednu od najkompleksnijih praistorijskih kultura, kulturu Lepenskog Vira.[56] Karakterišu je naseobine građene po utvrđenom obrascu, sa sahranjivanjem unutar njih i karakterističnim kućama trapezaste osnove, usavršena izrada alata i oružja, a smatra se da je u njoj postojala društvena hijerarhija i privatno vlasništvo, kao i razvijena religija (sa kultnim mestima i sakralnim objektima) i umetnost (javljaju se prve skulpture ribolikih ljudi, riba i jelena). Toplija klima, dovela je do stvaranja nove kulture u Podunavlju, koja se po lokalitetu Starčevo kod Pančeva, naziva Starčevačkom kulturom, a prostirala se na prostoru od Bosne do Makedonije tokom 5. milenijuma pre n. e. Njene kuće koriste drvo kao armaturu i blato i plevu kao građu, dok im je osnova kvadratno-trapezasta. Lepenski Vir; skulptura Praroditeljka, 7000 godina p.n.e. Figurina iz Vinčanske kulture, 4000–4500 p.n.e. Starčevačku kulturu zamenila je u srednjem neolitu Vinčanska kultura, koja je svoj naziv dobila po lokalitetu Vinča — Belo brdo, nedaleko od Beograda na obali Dunava i predstavlja tehnološki najnapredniju praistorijsku kulturu na svetu.[57] Njeni lokaliteti iz poznog neolita Pločnik kod istoimenog sela pored Prokuplja odnosno Belovode i Belolice kod Petrovca, na osnovu pronađenih bakarnih nalaza, predstavljaju najstarije evropske centre metalurgije, što pomera početke metalnog doba u još dalju prošlost. Kuće Vinčanske kulture su građene od istih materijala i istih su oblika, kao one iz Starčevačke kulture, ali su za razliku od njih, masivnije sa dve prostorije i ognjištima, dok su u poznom periodu bile poređane u redove sa svojevrsnim ulicama između njih, pa bi se njihova naselja mogla smatrati urbanim. Pored zemljoradnje i stočarstva kao osnovnih zanimanja, ljudi u ovom periodu su se bavili i lovom, ribolovom i sakupljanjem plodova, zatim pravljenjem grnčarije, alatki od kamena, ali i pletenjem asura od like i trske, pa čak i preradom vune. Grnčariju karakteriše zaobljenost, dok antropomorfne i zoomorfne figurine (Vinčanska dama, Vidovdanka, Hajd vaza, Boginja na tronu), kao i prosopomorfni poklopci i žrtvenici predstavljaju izuzetne umetničke domete ove kulture. Posebnu odliku Vinčanske kulture predstavljaju urezani znaci, poznati kao vinčansko pismo, o čijoj funkciji ima mnogo pretpostavki (oznake vlasništva, kaucije, piktogrami ili slikovno pismo, fonetsko pismo…).[58] Kulture bronzanog doba, počinju da se javljaju na tlu Srbije oko 1900. godine pre n. e. i to na području Banata (moriška), Srema (vinkovačka), severozapadne Srbije (Belotić-Bela Crkva) i južnog Pomoravlja (Bubanj-Hum III-Slatina). Njihov mirni život je poremećen oko 1425. p. n. e., kada sa severa nadire nova kultura (kultura grobnih humki) sa bronzanim oružjem (mačevi, sekire, bodeži), što dovodi do pokretanja naroda, koja su doprla i do Egipta.[56] Između 1200. i 1000. p. n. e., na prostoru Kosova, Pomoravlja, Bačke i Banata, postoje ljudske zajednice koje imaju ista naselja, posuđe, oblik sahranjivanja, bave se uzgajanjem ječma i pšenice, uzgajaju goveda, svinje i konje, a ređe koze i ovce. Krajem drugog i početkom prvog milenijuma pre n. e. (period od 1125. do 750. p. n. e.), dolazi do nastanka gvozdenog doba i formiranja prvih etničkih zajednica na Balkanskom poluostrvu (Dardanaca, Tribala, Ilira i Tračana). Za gvozdeno doba je vezan i dolazak Trako-kimeraca oko 725. p. n. e. iz Kavkasko-pontskih predela, koji sa sobom donose svoje gvozdeno oružje i nakit. Tokom naredna dva veka dolazi do formiranja etničkog razgraničenja među plemenima na Balkanu, počinje da se razvija razmena dobara (o čemu svedoče luksuzni helenski predmeti pronađeni na ovom prostoru), a arheološka istraživanja ukazuju i na procese helenizacije Tribala i Dardanaca, dok se iz istorijskih izvora zna da su između 300. i 100. p. n. e. vodili ratove sa makedonskim kraljevima. Mlađe gvozdeno doba karakteriše pojava Kelta, koji se 335. p. n. e. sastaju sa Aleksandrom Makedonskim na Dunavu, da bi nakon njegove smrti prešli Savu i Dunav i otpočeli napade na celo poluostrvo, sve do poraza kod Delfa, 279. p. n. e. Oni se nakon toga povlače sa tla današnje Grčke i uspevaju da pokore Tribale i deo Autarijata, sa kojima formiraju moćno pleme Skordiska,[56] koji na tlu današnje Karaburme podižu svoj grad Singidunum, koji se smatra pretečom prestonice moderne Srbije, Beograda. Stari vek Glavni članak: Istorija Srbije u starom veku Carska palata Feliks Romulijana; do 18 rimskih imperatora se rodilo na tlu današnje Srbije Širenje Rimljana na Balkansko poluostrvo, otpočelo je krajem 3. veka pre n. e, sukobima sa Ilirima predvođenim kraljicom Teutom. Tokom ilirsko-rimskih i makedonsko-rimskih ratova, Rimljani su pokorili Ilire i Antičke Makedonce. Nakon toga, započinje njihov prodor Panonskoj niziji i ratovi protiv Dardanaca i Skordiska. Početkom nove ere, gušenjem Batonovog ustanka, celokupno Balkansko poluostrvo se našlo pod rimskom vlašću. Veći deo današnje Srbije, ušao je u sastav provincije Gornja Mezija, dok su manji delovi ušli u sastav provincija Panonije, Dalmacije i Dakije. Na ovom prostoru su bile stalno stacionirane dve rimske legije IV Flavia (u Singidunumu, današnjem Beogradu) i VII Claudia (u Viminacijumu kod današnjeg Kostolca na Dunavu). Podignut je čitav niz gradova koji su bili povezani sistemom puteva koji su omogućavali laku komunikaciju između delova Rimskog carstva, koje je za vladavine cara Trajana, nakon dačkih ratova, bilo na svom teritorijalnom vrhuncu.[56] Upadi varvarskih plemena iz srednje Evrope i povlačenje Rimljana iz Dakije, tokom Aurelijanove vladavine, doveli su podizanja niza rimskih kastruma duž desne obale Dunava, koji su formirali Dunavski limes. Jedan od njegovih naslednika, Dioklecijan uveo je tetrarhiju kao oblik vladavine i izvršio reformu unutrašnje organizacije Rimskog carstva, čime je Sirmijum postao jedna od prestonica države. Varvarski napadi na Dunavsku granicu su se nastavili, a jednu od prekretnica čini prodor Gota 378. godine, nakon čega počinje i trajno naseljavanje varvara na tlu Rimskog carstva. Car Teodosije I je 395. godine podelio Rimsko carstvo na dva dela, pri čemu veći deo današnje Srbije ulazi u sastav Istočnog rimskog carstva, dok su manji delovi (severozapadni deo Srbije) pripali Zapadnom rimskom carstvu. Srednji vek Glavni članci: Istorija Srbije u srednjem veku, Slovensko naseljavanje Balkanskog poluostrva, Naseljavanje Srba na Balkansko poluostrvo i Slovenski ustanci protiv Vizantije Sredinom 5. veka, Huni predvođeni Atilom stvaraju moćnu državu, koja propada nakon njegove smrti 453. godine, a na tlu današnje Srbije svoje države stvaraju Gepidi i Istočni Goti. Pljačkaškim upadima na teritoriju Istočnog rimskog carstva, pridružuju se u prvim desetlećima 6. veka i Sloveni, ponekad kao samostalni napadači, a ponekad udruženi sa drugim varvarskim narodima. Sredinom istog veka na Balkansko poluostrvo stižu Avari, koji, predvođeni kaganom Bajanom, tokom narednih pola veka šire svoju vlast i uticaj na okolne Slovene, uz čiju pomoć napadaju i pljačkaju vizantijske teritorije, a 582. godine zauzimaju i sam Sirmijum. Krajem veka su Sloveni toliko ojačali da se već 584. godine pominje njihovo trajno naseljavanje na prostorima južno od Save i Dunava, a dve godine kasnije i njihov napad na Solun, u kome su korišćene i opsadne sprave. Srpske kneževine na Balkanu Jovan Vladimir bio je vladar Duklje (1000-1016), najmoćnije srpske kneževine tog doba i prvi srpski svetitelj. Prekretnicu u slovenskom naseljavanju, predstavlja dolazak na vlast cara Iraklija na vlast 610. godine. On procenjuje da rat sa Persijom na istočnim granicama carstva, predstavlja daleko veći problem i po stupanju na presto povlači sve preostale snage sa dunavske granice i prebacuje ih na istok, čime je otvoren put za trajno i neometano naseljavanje Slovena, koji će u narednim decenijama, preplaviti celo Balkansko poluostrvo. Posle neuspešne slovenske opsade Soluna 611. godine i kombinovane opsade Carigrada 626. godine, na prostor Balkana i današnje Srbije doseljavaju se Srbi. Prema rečima vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita (913—959), oni su se, uz Iraklijevu dozvolu, naselili na prostorima između reka Cetine i Vrbasa na zapadu, Bojane, Ibra i Morave na istoku, Dunava i Save na Severu i Jadranskog mora na jugu.[59][60] On takođe navodi da su došli iz Bojke odnosno Bele ili Nekrštene Srbije u kojoj su vlast od oca nasledila dva brata. Oni su podelili narod, tako da je jedan ostao na čelu Srba u Beloj Srbiji, dok je drugi sa delom naroda krenuo u seobu ka jugu. Sigurno je u periodu od 629. do 632. godine bilo naseljavanje Srba na Balkan. Prvo ih je Iraklije naselio na oblasti zapadno od Soluna, kod grada Servija, najverovatnije da bi Srbi branili Solun od drugih Slovena, što im se nije svidelo, tako da su odlučili da se vrate u svoju Belu Srbiju. Prešli su Dunav, ali kada su uvideli da su Avari ponovo ojačali, zatražili su preko stratega Singidunuma nove teritorije, tako da im je Iraklije dodelio Dalmaciju.[61] Pola veka kasnije, tačnije 680. godine, na Balkan dolazi narod turskog porekla Prabugari, koji se naseljavaju istočno od Srba, među Slovenima na području nekadašnje Trakije. Tokom narednih vekova, oni će se stopiti sa okolnom slovenskom masom i izgubiti svoj jezik i običaje, ali će joj nametnuti svoje ime Bugari. Njihova država obuhvatiće istočnu Srbiju sa Moravskom dolinom, Beogradom i Sremom. Varvarska najezda je uništila stare rimske gradove i uređenje, tako da par narednih vekova karakteriše potpuno odsustvo bilo kakvih podataka o zbivanjima u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva. Kneza koji je predvodio Srbe u seobi na Balkan, nasledio je posle smrti njegov sin, tako da je vlast, tokom vekova, ostala u istoj porodici, a prvi knez čije ime je zabeleženo, bio je Višeslav, za koga se pretpostavlja da je vladao krajem 8. veka. Njegov unuk Vlastimir, koji je vladao u prvoj polovini 9. veka, smatra se utemeljivačem srpske države u srednjem veku. Srbija se tokom njegove vladavine našla na udaru susednih Bugara predvođenih kanom Presijamom (832—852), koji su u trogodišnjem ratu doživeli potpun poraz, izgubivši pri tome i veći deo vojske. Posle njegove smrti, oko 851. godine, Bugari su ponovo napali Srbiju, ali su njegovi sinovi Mutimir (851—891), Strojimir i Gojnik ponovo potukli Bugare. Tokom borbi je zarobljen i najstariji sin kana Borisa (852—889) Vladimir (889—893) sa dvanaest uglednih bojara. Nakon toga je zaključen mir i prijateljstvo između Srba i Bugara, a zarobljenici su oslobođeni i otpraćeni do granice u Rasu. Kasnije je među Vlastimirovim sinovima došlo do borbe oko vlasti, u kojoj je pobedio najstariji Mutimir, koji je zarobio mlađu braću i poslao ih u Bugarsku kao zarobljenike. Tokom njegove vladavine je vladarska porodica primila hrišćanstvo, a papa Jovan VIII (872—882) je zatražio od njega 873. godine da se, nakon uspeha moravsko-panonske misije, podloži Metodiju, kao slovenskom episkopu, sa sedištem u Sirmijumu.[a] Posle njegove smrti 891. godine, Srbiju su ponovo zahvatili sukobi oko vlasti iz kojih je kao pobednik izašao Mutimirov bratanac Petar (892—917). On je kao kum kneza Bugarske i tada najmoćnijeg vladara na Balkanu Simeona Velikog (knez 893—913, car 913—927), bio u mogućnosti da skoro dve decenije vlada Srbijom u miru. Njegovu vladavinu je okončao sam Simeon, koji je od zahumskog kneza Mihajla dobio izveštaje o Petrovim kontaktima sa njegovim protivnicima Vizantincima, nakon čega je Petra na prevaru zarobio, a za novog kneza Srbije postavio Mutimirovog unuka Pavla (917—923). Njega su, par godina kasnije, pokušali da zbace sa vlasti Vizantinci, pomoću njegovog brata od strica Zaharija, ali je on zarobljen i poslat u Bugarsku.[59] Jačanje Bugarske pod Simeonom je primoralo Pavla, da pređe na stranu Vizantije, nakon čega je bugarski car protiv njega poslao 923. godine Zahariju, koji ga je zbacio sa vlasti.[59] Međutim, sam Zaharija je vrlo brzo prešao na stranu Vizantije, zbog čega Simeon biva primoran da pošalje svoju vojsku protiv njega. Bugarska vojska je potučena, a glave i oružje dvojice bugarskih vojvoda su poslati u Konstantinopolj kao ratni trofeji.[59] Bugarski car je nakon toga poslao na Srbiju novu vojsku, sa kojom je poslat i Vlastimirov praunuk Časlav (931— oko 960), koji je trebalo da bude postavljen za novog kneza.[59] Pred novom bugarskom vojskom, Zaharija je pobegao u Hrvatsku, dok su Bugari pozvali srpske župane da dođu i potčine se novom knezu.[59] Umesto postavljanja novog kneza, srpski župani su zarobljeni, a cela Srbija je opljačkana i pripojena Bugarskoj.[62] Nakon Simeonove smrti 927. godine, Časlav je pobegao iz Bugarske i uz vizantijsku pomoć, obnovio Srbiju u kojoj su najveći gradovi bili: Dostinika (prva prestonica Srbije), Černavusk, Međurečje, Drežnik, Lesnik i Salines, dok su u oblasti Bosne, koja se tada nalazila u sastavu Srbije, bili gradovi Kotor i Dresnik.[59] Sredinom 10. veka, severne granice Srbije počeli su da ugrožavaju Mađari, sa kojima je Časlav vodio borbe, u kojima je, prema narodnoj tradiciji sačuvanoj u „Letopisu Popa Dukljanina”, poginuo tako što je zarobljen i u okovima bačen u Savu sa svojom pratnjom. Njegovom smrću se gasi prva srpska vladarska dinastija koja je vladala Srbima od dolaska na Balkan do sredine 10. veka. Temnićki natpis sa kraja X ili početka XI veka, pronađen kod Varvarina Nekoliko desetleća kasnije 971. godine Bugarska država propada i ulazi u sastav Vizantije.[62] Okrutna vizantijska uprava na delovima Balkana naseljenim Slovenima, dovela je 976. godine do pobune u Makedoniji na čijem su se čelu našli sinovi kneza Nikole. Ustanak se brzo proširio, a na njegovom čelu se, usled pogibije ostale braće, našao Samuilo.[62] Posle prodora u Grčku, do Korinta i Peloponeza, on, oko 998. godine, pokreće pohod ka zapadnim delovima Balkana i do 989. godine osvaja veći deo današnje Srbije i okolnih srpskih kneževina.[62] Početkom 11. veka, Vizantija predvođena carem Vasilijem II počinje da potiskuje ustanike i posle velike pobede u bici na Belasici 1014. godine, Samuilo umire od srčanog udara, a njegova država se praktično raspala usled dinastičkih borbi oko vlasti.[62] Već 1018. godine, udovica poslednjeg cara se sa porodicom predala Vasiliju, ali su pojedine Samuilove vojskovođe nastavile da pružaju otpor.[63] Poslednji od njih bio je Sermon koji je vladao Sremom.[63] Njega je na prevaru ubio vizantijski zapovednik Beograda 1019. godine, čime je i poslednji ostatak Samuilove države pokoren. Vizantijska uprava na prostorima naseljenim slovenskim stanovništvom je posle sloma Samuilovog ustanka, započela proces helenizacije stanovništva i uvođenje plaćanja poreza u novcu, umesto, kao do tada, u naturi. Ove promene su, uz povećanje poreza usled krize u samoj Vizantiji, doveli do podizanja dve nove slovenske pobune. Prvo je u leto 1040. godine u Pomoravlju izbio ustanak na čijem se čelu našao, navodni Samuilov unuk, Petar Deljan, koji je u Beogradu proglašen za cara. Iako se ustanak brzo proširio na prostor današnje Srbije, Makedonije i severne Grčke, on je već 1041. godine ugušen. Tri desetleća kasnije, 1072. godine dolazi do novog ustanka pod vođstvom Đorđa Vojteha, a ustanici za cara u Prizrenu proglašavaju dukljanskog princa Konstantina Bodina. Pod njegovim vođstvom oni osvajaju Niš, ali krajem godine bivaju potučeni kod Pauna na Kosovu, čime je ustanak ugušen. Glavni članak: Raška Granice kraljevine Zete u doba kralja Bodina Početkom naredne decenije, Bodin je, kao kralj Zete, zauzeo Rašku u kojoj je za vladare postavio župane Vukana (oko 1083—1112) i Marka, a potom i Bosnu u kojoj je postavio kneza Stefana. Borbe sa Vizantijom od 1091. godine vodi isključivo raški župan Vukan koji iz Zvečana više puta prodire na Kosovo spaljujući Lipljan, a kasnije stiže i do Vranja, Skoplja i Pologa. Na vlasti ga smenjuje njegov bratanac Uroš I koji ulazi u savez sa Mađarima u borbama sa Vizantijom. Njegova ćerka Jelena postaje žena budućeg kralja Ugarske Bele II, a njegov sin Beloš kraljevski palatin. Mađari će tokom celog 12. veka ratovati sa Vizantijom, prvo oko Srema i Beograda, a zatim i oko Moravske doline, a raški župani će u gotovo svakom od tih ratova učestvovati kao ugarski saveznici. Oni uspevaju da, na kratko, osvoje Beograd, a kasnije i Niš, ali ih Vizantinci, predvođeni moćnim carem Manojlom I potiskuju, tako da se svi sukobi okončavaju bez značajnijih teritorijalnih proširenja. Istovremeno Rašku potresaju i unutrašnji sukobi oko vlasti između Uroševih sinova Uroša II i Dese u kome učešće uzima i sam Manojlo. Vizantijski car na kraju postavlja za novog velikog župana Tihomira, sina velmože Zavide. Razdoblje Nemanjića Veliki župan Stefan Nemanja, rodonačelnik dinastije Nemanjić Protiv velikog župana Tihomira će se, 1166. ili 1168. godine, pobuniti njegov najmlađi brat Stefan Nemanja koji će potisnuti stariju braću iz zemlje, a kasnije će kod Pantina na Kosovu potući vizantijsku vojsku predvođenu njegovom braćom, koja ga nakon toga priznaju za vladara. Nemanja će tokom naredna tri desetleća voditi uspešne ratove protiv Vizantije u kojima će značajno proširiti svoju državu. Pripaja joj Neretljansku oblast, Zahumlje, Travuniju, Primorje, delove Kosova, Metohije, a na kratko osvaja i Niš u kome se sastaje sa svetim rimskim carem i vođom krstaša III krstaškog pohoda Fridrihom Barbarosom, kome predlaže savez protiv Vizantije. Na prestolu ga, u dogovoru sa vizantijskim carem, nasleđuje srednji sin Stefan, koji početkom svoje vladavine biva potisnut od starijeg brata Vukana, ali na kraju uspeva da se održi na vlasti. Koristeći se političkom situacijom na Balkanu nastalom posle krstaškog zauzeća Carigrada 1204. godine, on je nastavio širenje svoje države (osvaja Prizren, Vranje i Niš), koju 4. januara 1217. godine uzdiže na rang kraljevine, dobivši od pape Honorija III kraljevski venac. Dve godine kasnije, njegov mlađi brat Sava je od vaseljenskog patrijarha u Nikeji izdejstvovao uzdizanje raške eparhije na nivo arhiepiskopije čiji je postao prvi arhiepiskop, čime je srpska crkva stekla autokefalnost i udareni su temelji današnjoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Sveti Sava, prvi srpski arhiepiskop i prosvetitelj Stefana nasleđuju sinovi Radoslav (1223—1234) i Vladislav (1234—1242) koji vladaju pod uticajem svojih moćnih tastova epirskog despota i bugarskog cara, posle kojih na vlast dolazi najmlađi sin Uroš I (1242—1276). Iako nije uspeo da proširi granice svoje države, Uroš je uspeo da ekonomski ojača državu tako što je iz Transilvanije doveo rudare Sase, čime je započela eksploatacija rudnika u Srbiji, što će njegovim naslednicima pružiti finansijsku osnovu za dalja osvajanja. Bio je oženjen Jelenom Anžujskom koja je igrala značajnu ulogu u tadašnjoj Srbiji, a slikarstvo njegove zadužbine Sopoćana spada u sam vrh evropske srednjovekovne umetnosti. Njega je sa vlasti, usled neuspešnih ratova i nezadovoljstva u zemlji, zbacio 1276. godine stariji sin Dragutin (kralj Srbije 1276—1282, kralj Srema 1282—1316), koji će, svega nekoliko godina kasnije 1282. godine, prepustiti vlast mlađem sinu Milutinu (1282—1321), koji spada u red najznačajnijih srpskih vladara.[64] Tokom nekoliko narednih godina, Milutin će proširiti Srbiju ka jugu, osvajajući veći deo današnje Severne Makedonije sa Skopljem koje mu postaje prestonica i severne delove Albanije, a na kratko će držati i sam Drač. Kasnije će osvojiti Braničevo, koje predaje Dragutinu, kome je ugarski kralj i njegov tast dodelio na upravu Mačvu sa Beogradom i severnu Bosnu. Sam Milutin 1299. godine zaključuje mir sa Vizantijom, prema kome mu car Andronik II (1282—1328) priznaje osvajanja i daje za ženu petogodišnju ćerku Simonidu. Početak 14. veka obeležava građanski rat između braće oko prava nasleđivanja prestola koji se okončava ponovnim prihvatanjem Deževskog sporazuma, kojim je Dragutin 1282. godine predao vlast Milutinu i prema kome ga nasleđuje Dragutinov sin. Milutina je sa vlasti 1314. godine pokušao da zbaci sin Stefan (1322—1331), koji je uhvaćen i po njegovom naređenju oslepljen, posle čega je poslat u izgnanstvo u Carigrad. Nakon Dragutinove smrti 1316. godine on zarobljava njegovog sina i naslednika Vladislava i zauzima njegovu državu, posle čega vodi trogodišnji rat sa kraljem Ugarske Karlom Robertom (1310—1342) u kome gubi Beograd, ali zadržava Mačvu i Braničevo. Posle njegove smrti 1321. godine, državu zahvata građanski rat između njegovih sinova Konstantina i Stefana, u koji se nakon Konstantinove pogibije uključuje Vladislav, ali Stefan i njega pobeđuje. On nastavlja da širi svoju državu ka jugu na račun, Vizantije, ali ne uspeva da povrati primorje od Cetine do Dubrovnika koje se nakon Milutinove smrti otcepilo, nakon čega ga osvaja ban Bosne Stefan II Kotromanić (1322—1353). Protiv njega je stvoren savez Vizantije i Bugarske, koji je Stefan uništio, potukavši do nogu Bugare u bici kod Velbužda 1330. godine. Samo godinu dana kasnije, njegov sin Dušan (kralj 1331—1346, car 1346—1355) koristi nezadovoljstvo vlastele i u Nerodimlju zarobljava oca, koji iste godine umire u kao zatvorenik u Zvečanu, a Dušan postaje novi kralj. Godine 1217, tokom vladavine Stefana Prvovenčanog, Srbija postaje nezavisna kraljevina, a 1346. godine dostiže vrhunac moći kao carstvo Stefana Dušana, koji se proglasio za „cara Srba i Grka”. Proglašenje Dušanovog zakonika i Srpsko carstvo Posle Nemanjića Bitka na Kosovu, Adam Stefanović Osmanski Turci su porazili srpsko plemstvo 1389. godine u bici na Kosovu polju. Stefan Lazarević kao osmanski vazal je predvodio srpske pomoćne odrede u bici kod Angore. Posle bitke kod Angore je od Vizantinaca u Carigradu dobio zvanje despota 1402. godine čime Srbija postaje despotovina. U vreme njegove vladavine u Srbiji se razvija Resavska škola srednjovekovne književnosti. Turci su konačno zagospodarili Srbijom posle pada Smedereva 1459. godine, za vreme vladavine poznatog osmanskog sultana Mehmeda II. Srbi su na području današnje Vojvodine prisutni od srednjeg veka pod vlašću Ugarske. U 15. i 16. veku su na području Srema, Banata i Bačke posede imali srpski despoti. U 16. veku su Srbi na području današnje Vojvodine formirali dve kratkotrajne državne tvorevine, prvom od njih je vladao samozvani car Jovan Nenad, a drugom vojvoda Radoslav Čelnik. Osmanska vladavina Glavni članak: Istorija Srbije u Osmanskom carstvu Delovi teritorije današnje Srbije su bili u sastavu Osmanskog carstva u periodu od 15. do početka 20. veka. U sastav Osmanskog carstva su najpre, početkom 15. veka, uključeni jugoistočni delovi današnje Srbije (okolina Niša), zatim, sredinom 15. veka (1459. godine), celo područje Srpske despotovine, i konačno, između 1521. i 1552. godine i celo područje današnje Vojvodine. Srbi u Banatu su 1594. godine podigli veliki ustanak protiv osmanske vlasti, koji se završio porazom. Seoba Srba, slika Paje Jovanovića Od kraja 17. veka, u severnim delovima današnje Srbije (Bačka, zapadni Srem) osmansku će vlast zameniti habzburška, koja će se između 1718. i 1739. godine proširiti i na druge delove teritorije današnje Srbije (istočni Srem, Banat, Mačvu, Šumadiju, Braničevo, Timočku Krajinu). Posle 1739. godine, granica osmanskog i habzburškog domena se nalazi na Savi i Dunavu. Srbija će svoju državnost početi da obnavlja u 19. veku, nakon Prvog (1804. godine) i Drugog srpskog ustanka (1815. godine), najpre u vidu vazalne kneževine, da bi potpunu nezavisnost stekla 1878. godine. Neki južni i zapadni delovi današnje Srbije ostaće pod osmanskom vlašću sve do 1912. godine. Period osmanske uprave trajao je različito u delovima današnje Srbije; najkraće su pod turskom vlašću bili neki delovi Vojvodine (oko 150 godina), a najduže neki delovi južne Srbije (oko 5 vekova). Moderna Srbija Srpska revolucija Glavni članak: Srpska revolucija Vožd Karađorđe Petrović, vođa Prvog srpskog ustanka i osnivač dinastije Karađorđević Ustanička Srbija 1809. godine Srbija je svoju borbu za nezavisnost počela tokom Srpske revolucije, a ta borba je trajala nekoliko desetleća. Đorđe Petrović, poznatiji kao Karađorđe, je umakao Seči knezova i sa šumadijskim prvacima je februara 1804. godine organizovao zbor u selu Orašac, na kom je odlučeno da se podigne buna. Na ovom zboru Karađorđe je izabran za „vožda”.[65] Buna je počela paljenjem turskih hanova po Šumadiji i proterivanjem Turaka iz hanova i sela u utvrđene gradove. Da bi smirio situaciju u Beogradskom pašaluku, turski sultan je jula 1804. godine poslao bosanskog vezira Bećir-pašu. Karađorđe je kao prvi uslov za uspostavljanje mira tražio likvidaciju dahija, koje je Milenko Stojković u noć između 5. i 6. avgusta, po Karađorđevom naređenju i uz saglasnost Bećir-paše, pogubio na ostrvu Ada Kale. Međutim, ovo nije smirilo situaciju u pašaluku. Sultan je 1805. godine poslao u Beograd za vezira Hafis-pašu, kog su ustanici dočekali na Ivankovcu i naneli mu težak poraz. Ovim je buna protiv dahija prerasla u ustanak protiv turske vlasti i srpsku nacionalnu revoluciju. Sledeće godine ustanici su porazili tursku vojsku na Mišaru i Deligradu i osvojili beogradsku varoš. Ustanici su pokušali da uspostave mir sa Osmanskim carstvom. Pregovore sa Portom u ime srpske strane je vodio trgovac Petar Ičko i uspeo od nje da izdejstvuje Ičkov mir. Najvažnije odredbe Ičkovog mira su bile da se iz Srbije proteraju janičari i da Srbi obavljaju javne službe i čuvaju granicu. Mir nije ostvaren jer su Srbi nastavili rat kada je na njihovu stranu u rat ušla Rusija. Sledeće godine (1807), Srbi su zauzeli beogradsku tvrđavu, a udružena srpsko-ruska vojska je odnela pobede kod Štubika i Malajnice. U narednim godinama ustanici su ratovali radi oslobođenja srpskog naroda izvan Beogradskog pašaluka. Bez većih okršaja je prošla 1808. godina, a za sledeću godinu Karađorđe je planirao da se u Raškoj sastane sa vojskom crnogorskog vladike Petra I i odatle da se uputi u oslobađanje Stare Srbije. Karađorđe je odneo pobede nad Turcima kod Suvodola, Sjenice i Novog Pazara. Međutim, morao je da odustane od pohoda jer mu se crnogorski vladika nije pridružio i zato što su ustanici poraženi u bici na Čegru. Srpski ustanici su 1810. godine odneli pobede kod Loznice i Varvarina (zajedno sa ruskom vojskom). Pohod Napoleona na Rusiju je prinudio jednog saveznika Srba da okonča rat sa Turskom. Rusija je 1812. godine sklopila sa Osmanskim carstvom Bukureški mir i povukla svoju vojsku iz ustaničke Srbije. Rusija je Bukureškim mirom pokušala da ustanicima osigura autonomiju i amnestiju za učešće u ratu. Ustanici su do tada ostvarili nezavisnost i nisu želeli da prihvate samo autonomiju i nastavili su da se bore. Ogromna turska vojska, predvođena velikim vezirom Huršid-pašom je opkolila ustaničku državu sa zapada, juga i istoka. Ustanička Srbija bila je pokorena da kraja oktobra 1813. godine. Karađorđe je napustio Srbiju sa većim brojem ustaničkih starešina, a veliki broj Srba se iselio na teritoriju susedne Austrije. Ustaničke starešine koje nisu izbegle počele su da se dogovaraju kako da zaustave turski zulum. U Takovu 23. aprila 1815. godine je održan tradicionalni sabor. Okupljeni prvaci su odlučili da podignu ustanak, pa su ponudili predvodništvo Milošu Obrenoviću, što je on prihvatio, ali nakon izvesnog kolebanja. Drugi srpski ustanak je podignut i vođen protiv turske vlasti. Ustanici su vodili borbu samo protiv vojske beogradskog vezira. Najvažnije bitke su bile kod Čačka, Paleža, Požarevca, na Ljubiću i Dublju. Kada su protiv pobunjenih Srba pošle još i dve sultanove vojske iz Bosne i Rumelije, Miloš Obrenović je započeo pregovore, uveren da ne može pružiti otpor na tri strane. Na Drini je započeo pregovore sa bosanskim vezirom Huršid-pašom, a nastavio je rumelijskim vezirom Marašli Ali-pašom. Sa Marašlijom je sklopio usmeni sporazum kojima je Srbima u beogradskom pašaluku osigurao poluautonomni položaj. Prema postignutom dogovoru, Srbi su imali pravo da skupljaju porez, da učestvuju u suđenju Srbima, da spahije ubiraju prihode po zakonima i da u Beogradu zaseda Narodna kancelarija sastavljena od srpskih knezova. Tako je okončan Drugi srpski ustanak, odnosno ratni period Srpske revolucije. Miloš Obrenović se odmah po završetku Drugog srpskog ustanka odrekao titule vožda, a prihvatio je titulu kneza. Kneževina Srbija Glavni članak: Kneževina Srbija Osnivač dinastije Obrenović i vođa Drugog srpskog ustanka knez Miloš Obrenović, poznat i kao Miloš Veliki Knez Miloš Obrenović je vladao Srbijom samovoljno i imao je brojne protivnike, koji su često podizali bune, ali su se one sve završavale neuspešno. Na spoljnopolitičkom planu, Miloš je, uz pomoć Rusije izdejstvovao Akermansku konvenciju (1828), Jedrenski mir (1829) i Hatišerif iz 1830. godine kojima je jačala autonomija Srbije sa Milošem kao njenim naslednim knezom. Nezadovoljstvo vladavinom kneza Miloša u Srbiji rezultovalo je Miletinom bunom. Knez Miloš je pod pritiskom nezadovoljnih knezova sazvao skupštinu 15. februara 1835. godine na kojoj je donet Sretenjski ustav, prvi moderni srpski ustav i prvi ustav na Balkanu. Sretenjski ustav je bio vrlo liberalan, njime je u Srbiji konačno ukinut feudalizam i ograničena prava kneza. Kako je ustav najviši pravni akt jedne zemlje, a da je Srbija tada bila vazalna kneževina Osmanskog carstva, Porta se protivila njenom donošenju. Austrija i Rusija su takođe bile protiv ustava jer ga ni same nisu imale, i zbog straha od širenja ideja Francuske revolucije. Pod spoljnim pritiskom knez Miloš je, na svoje zadovoljstvo, ukinuo ustav. Aprila 1841. godine južno od Kneževine Srbije izbila je bezuspešna Niška buna protiv turske vlasti. Poslednje osmanske trupe su 1867. godine napustile Kneževinu Srbiju, a knez Mihailo dobija ključeve većih srpskih gradova, čime država postaje defakto nezavisna. Posle ustanka u Hercegovini 1875. godine, Srbija objavljuje rat Turskoj 28. juna 1876. godine i do 1878. godine uspeva da oslobodi jugoistočnu Srbiju. Konačnim aktom Berlinskog kongresa — Berlinski sporazum — Srbija je 13. jula 1878. godine dobila međunarodno priznanje. Srbi u Habzburškoj Monarhiji Glavni članci: Vojna krajina i Istorija Vojvodine Srbi u Habzburškoj Monarhiji su sredinom 19. veka imali krunsku zemlju unutar Austrijske carevine pod imenom Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat. Kad god je Austrija ratovala protiv Turaka, imala je pomoć srpskog naroda, koji je bunama i učešćem u hrišćanskoj austrijskoj vojsci nastojao zbaciti tursku vlast i vaskrsnuti srpsko carstvo.[66] A posle svakog mira morao je bežati iz postojbine ispred turske osvete. Te seobe su se odvijale u nekoliko pravaca. Majska skupština na kojoj je proglašena Srpska Vojvodina (3. maja 1848. u Sremskim Karlovcima) Tokom habzburške uprave, Srbi su, na osnovu srpskih privilegija, uživali narodnu autonomiju u okviru Habzburške monarhije, a ostvarili su i crkvenu samostalnost u okviru Karlovačke mitropolije. Tokom revolucije 1848. godine, Srbi su formirali autonomnu Srpsku Vojvodinu, da bi 1849. godine bila formirana jedna posebna habzburška krunska oblast nazvana Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat. Ova oblast je ukinuta 1860. godine. Raspadom Habzburške monarhije (Austrougarske) 1918. godine, Srbi sa područja današnje Vojvodine ulaze u sastav Kraljevine Srbije, a potom i novoformiranog Kraljevstva Srba i Hrvata i Slovenaca, kasnije nazvanog Kraljevina Jugoslavija. Kraljevina Srbija Glavni članak: Kraljevina Srbija Srbija je proglašena kraljevinom odlukom Narodne skupštine i knjaževom proklamacijom 7. marta 1882. godine. Kraljevina Srbija obuhvata istorijski period od 1882. do 1918. godine. U ovom periodu su se oko vlasti nadmetale i smenjivale dve dinastije, čiji su rodonačelnici bili Đorđe Petrović — Karađorđe, vođa Prvog srpskog ustanka i Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka. Dalji razvoj Srbije je bio obeležen opštim napretkom u ekonomiji, kulturi i umetnosti, čemu je pre svega doprinela mudra državna politika, koja je slala mlade ljude na školovanje u evropske metropole, odakle su donosili novi duh i novi sistem vrednosti. Jedan od spoljnih izraza transformacije kroz koju je sada prolazila nekadašnja osmanska provincija bilo je i proglašenje kraljevine, 1882. godine. Kralj Petar I Karađorđević je uspostavio demokratsku vladavinu i predvodio povlačenje tokom Albanske golgote. Majskim prevratom 1903. godine i ubistvom kralja Aleksandra i kraljice Drage, na vlast ponovo dolaze Karađorđevići, potomci Karađorđa Petrovića, a za novog kralja je postavljen Petar Karađorđević. Srbija je znatno proširila svoju teritoriju na jug posle pobeda u Balkanskim ratovima (Stara Srbija). Uz velike ljudske i materijalne žrtve, Srbija je doprinela velikoj pobedi Saveznika u Prvom svetskom ratu. Većina naroda u Crnoj Gori je preko velike Narodne skupštine u Podgorici, 26. novembra 1918. godine, izglasala bezuslovno sjedinjenje sa Srbijom. Kraljevina Srbija je kao nezavisna država prestala je da postoji 1. decembra 1918. godine kada se ujedinila sa Državom Slovenaca, Hrvata i Srba stvorivši Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca pod daljom vladavinom srpske dinastije Karađorđević. Jugoslovenske države Vidi još: Jugoslavija Posle 1918. godine Srbija je jedina unoseći svoju državnost i suverenost, bila osnivač Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, preimenovanog 1929. godine u Kraljevina Jugoslavija. Pod nemačkom okupacijom, posle rata do danas Glavni članci: Republika Srbija (1990—2006) i Raspad SFRJ Vidi još: Srbija pod nemačkom okupacijom, Jugoslavija u Drugom svetskom ratu i Socijalistička Republika Srbija U Drugom svetskom ratu, teritorija današnje Srbije je bila pod okupacijom Sila Osovine, odnosno nacističke Nemačke i njenih saveznika Italije, Bugarske, Mađarske, Albanije, kao i marionetske profašističke državne tvorevine pod nazivom Nezavisna Država Hrvatska, dok je u Srbiji vladala Vlada narodnog spasa pod generalom Nedićem do 1944. godine. U Srbiji su tokom okupacije postojala dva suprotstavljena pokreta koji su se borili za vlast u posleratnoj Jugoslaviji: Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije i Jugoslovenska vojska u otadžbini. Ustanak protiv okupatora izbio je u leto 1941. godine. Tokom Drugog svetskog rata zabeležena su velika stradanja srpskog naroda. Procenjuje se da je stradalo preko milion i po pripadnika svih naroda, među kojima je najviše bilo Srba. Partizani i ravnogorci sprovode nemačke nacističke zarobljenike u Užicu. Srbi su činili natpolovičnu većinu partizanskog i većinu ravnogorskog pokreta. Građani Novog Sada prelaze reku skelama, nakon što su sva tri gradska mosta uništena u NATO bombardovanju Neposredno posle rata, 1945. godine, kao naslednica Kraljevine Jugoslavije, formirana je država pod imenom Demokratska Federativna Jugoslavija koja je bila pod novom vlašću komunističkog režima na čelu sa Josipom Brozom Titom. Iste godine 29. novembra proglasom republike država menja ime u Federativna Narodna Republika Jugoslavija, dok je 1963. ustavnim promenama promenila ime u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Ustavom SFRJ iz 1974. godine pokrajine u sastavu SR Srbije (SAP Vojvodina i SAP Kosovo) dobile su daleko veću autonomiju i prava nego što su imala ranije, dobile su državna i partijska predsedništva. Januara 1990. godine na četrnaestom kongresu dolazi do raspada do tada vladajućeg Saveza komunista Jugoslavije. Od 1992. godine, posle raspada SFRJ, sve do 2003. Srbija je činila, zajedno sa Crnom Gorom — Saveznu Republiku Jugoslaviju. Po raspadu Jugoslavije, Srbija i Srbi su postali predmet negativne propagande, podmetanja i blaćenja unutar dela srpskog naroda, evropskih država kao i unutar međunarodne zajednice.[67] Savremena istorija Glavni članci: Kosovski rat, NATO bombardovanje SRJ, Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 Godine 2000. dolazi do smene Socijalističke partije Srbije sa Demokratskom opozicijom Srbije na septembarskim saveznim izborima i decembarskim republičkim izborima čime dolazi do političke tranzicije. Od 2003. godine ustavnom poveljom Srbija je sastavni deo Državne zajednice Srbije i Crne Gore. Dana 21. maja 2006. godine, održan je referendum na kome su se građani Crne Gore izjasnili za nezavisnost. Od 5. juna 2006. godine Republika Srbija deluje kao nezavisna i suverena država (kao naslednica Srbije i Crne Gore). Dana 8. novembra 2006. godine proglašen je u Narodnoj skupštini Republike Srbije, posle izvršenog uspešnog referenduma, Ustav Republike Srbije. Politički sistem i ustavno-pravno uređenje Glavni članci: Spisak šefova države Srbije, Ustav Srbije iz 2006. godine i Politički sistem Srbije Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.[12] Republika Srbija funkcioniše u okviru parlamentarne demokratije, tačnije kao parlamentarna republika. Vlast je podeljena na tri grane i to:[12] Dom Narodne skupštine u Beogradu Zakonodavna vlast, čiji je nosilac Narodna skupština Republike Srbije; Izvršna vlast, čiji je nosilac Vlada Republike Srbije; Sudska vlast, koja predstavlja nezavisnu granu vlasti. Politička situacija Sadašnji predsednik Republike Srbije je Aleksandar Vučić koji je pobedio u prvom krugu predsedničkih izbora 2017. godine. Posle izbora Aleksandra Vučića za predsednika Republike izabrana je 29. juna 2017. godine nova koaliciona Vlada liste okupljene oko Srpske napredne stranke i liste okupljene oko Socijalističke partije Srbije sa nestranačkom ličnošću Anom Brnabić na mestu predsednika Vlade. Trenutni predsednik Narodne skupštine Republike Srbije je Vladimir Orlić iz SNS-a. Narodna skupština Republike Srbije je 26. decembra 2007. godine usvojila Rezoluciju o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije kojom je proglašena „vojna neutralnost Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka o tom pitanju”.[68] Spoljni odnosi Glavni članak: Spoljni odnosi Srbije Zgrada Vlade Republike Srbije Dominantan politički diskurs u zemlji uključuje pristupanje Evropskoj uniji. Zemlja je status kandidata stekla 2012. godine. Srbija je članica Organizacije ujedinjenih nacija (OUN), Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), Saveta Evrope (SE), NATO programa Partnerstvo za mir, Međunarodne organizacije za migracije i Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju i mnogih drugih međunarodnih organizacija. Ima status posmatrača u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i u ODKB. Srbija ima sa Republikom Srpskom potpisan sporazum o specijalnim i paralelnim vezama.[69] Republika Srbija je u dobrim odnosima sa državama kao što su Rusija i Grčka. Sa pasošem Srbije može se bez vize putovati u 104 zemlje (2015. godina).[70] Državni simboli Glavni članci: Zastava Srbije, Grb Srbije i Himna Srbije Himna Republike Srbije je ujedno i stara himna nekadašnje Kraljevine Srbije „Bože pravde”, uz neznatno izmenjen tekst. Grb Republike Srbije je stari grb Kraljevine Srbije iz doba Obrenovića iz 1882. godine i čini ga dvoglavi beli orao sa štitom na grudima na kome su krst i četiri ocila, a iznad glava orla se nalazi kruna Nemanjića. Republika Srbija ima narodnu zastavu koja je trobojka sa vodoravno položenim bojama: crvenom, plavom i belom. Pored narodne, postoji i državna zastava koja je u osnovi ista kao i narodna s tim što na trećini dužine gledano sleva nadesno na plavom polju stoji i mali grb Srbije. srbija, turizam, kroz srbiju, gradovi srbije, geografija, istorija, stanovništvo, umetnost, kultura, mesta... english guide yugoslavia

Serbien : Reiserführer / Ljubica D. Trajković ; aus dem Serbischen übersetzt von Hans-Otto Broecker Beograd : Turistička štampa, 1954 383 str. : ilustr. ; 21 cm kao na slikama, lepo očuvano s velikom kartom na rasklapanje RETKO U PONUDI! imamo ovu knjigu i na engleskom jeziku https://www.kupindo.com/Geografija/48301597_SERBIA-TOURIST-GUIDE-Beograd-1953-RETKO- Srbija, zvanično Republika Srbija, suverena je država koja se nalazi na raskrsnici puteva srednje i jugoistočne Evrope u južnom delu Panonske nizije i centru Balkanskog poluostrva.[5][6] Većim delom zahvata Balkansko poluostrvo, a manjim Panonsku niziju.[7] Srbija se na severu graniči sa Mađarskom, na severoistoku sa Rumunijom, na istoku sa Bugarskom, na jugu sa Severnom Makedonijom, na jugozapadu sa Albanijom i Crnom Gorom, a na zapadu sa Bosnom i Hercegovinom (entitetom Republika Srpska) i Hrvatskom. Broji oko 9 miliona stanovnika, odnosno oko 7 miliona bez Kosova i Metohije.[8] Glavni i najveći grad je Beograd, koji spada među najstarije i najveće gradove u jugoistočnoj Evropi.[6][9] Sa 1.681.405 stanovnika u široj okolini, po popisu iz 2022. godine, on je administrativno i ekonomsko središte države. Zvanični jezik je srpski, a zvanična valuta srpski dinar. Nakon slovenskog doseljavanja na Balkan (tokom 6. i 7. veka), Srbi su u ranom srednjem veku osnovali nekoliko država. Srednjovekovna Srbija je 1217. godine postala kraljevina, a vrhunac je dostigla 1346. godine, proglašenjem carstva. Nakon turske najezde, Srpska despotovina je opstala do 1459. godine, kada je potpala pod vlast Osmanskog carstva.[10] Do sredine 16. veka, celokupno područje današnje Srbije potpalo je pod osmansku vlast. Krajem 17. i početkom 18. veka, Habzburška monarhija je potisnula tursku vlast iz Bačke, Srema i Banata, a privremeno i iz centralne Srbije. Početkom 19. veka, Srpska revolucija uspostavila je nacionalnu državu kao prvu ustavnu monarhiju u regionu, koja je 1878. godine stekla državnu nezavisnost, a 1882. godine je postala kraljevina. Oslobođenje Stare Srbije (Raška, Kosovo i Metohija) ostvareno je 1912. godine.[11] Srbija je, nakon katastrofalnih gubitaka u Prvom svetskom ratu i ujedinjenja sa bivšom Habzburškom krunovinom Vojvodinom (i drugim teritorijama), postala suosnivač i sastavni deo zajedničke države sa većinom Južnih Slovena prvobitno u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, (kasnije preimenovanoj u Kraljevinu Jugoslaviju), zatim u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, Saveznoj Republici Jugoslaviji i Državnoj zajednici Srbiji i Crnoj Gori. Godine 2006, posle održanog referenduma u Crnoj Gori, narodi su se mirno razišli i Državna zajednica je prestala da postoji, a Srbija je, na osnovu Ustavne povelje, nastavila državno-pravni kontinuitet sa Srbijom i Crnom Gorom. U sastavu Srbije su i dve autonomne pokrajine: Vojvodina i Kosovo i Metohija.[12] Od NATO bombardovanja Jugoslavije, Kosovo i Metohija se nalaze pod protektoratom Ujedinjenih nacija. Privremene institucije samouprave na Kosovu i Metohiji, na kojem Albanci čine etničku većinu, 17. februara 2008. godine jednostrano i protivpravno (protivno Ustavu Srbije iz 2006. i Rezoluciji Saveta Bezbednosti OUN 1244) proglasile su nezavisnost, koju Srbija, mnoge druge države i Ujedinjene nacije ne priznaju. Srbija je član Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope, Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, Partnerstva za mir, Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju, Centralnoevropskog ugovora o slobodnoj trgovini, Azijske banke infrastrukturnih investicija, a pristupa Svetskoj trgovinskoj organizaciji.[13] Od 2014. godine zemlja pregovara o pristupanju u Evropskoj uniji sa perspektivom pridruživanja Evropskoj uniji do 2025. godine.[14] Srbija se od 2007. godine formalno pridržava politike vojne neutralnosti. Ekonomija Srbije je sa višim srednjim prihodom, sa dominantnim uslužnim sektorom, praćenim industrijskim sektorom i poljoprivredom.[15] Zemlja je visoko rangirana na indeksu humanog razvoja (67), indeksu društvenog napretka (47), kao i indeksu globalnog mira (54).[16][17][18] Etimologija Prema zvaničnoj istoriografiji naziv Srbija se prvi put pominje kod Grka sredinom 10. veka, i to najpre kao Σερβλία (Servlija, Serblija), a zatim i Σερβια (Servija, Serbija), što znači zemlja Srba.[19] U istom veku, arapski putopisac Masudi ovu zemlju naziva Sarabin, a njene stanovnike Sarabi.[20] Međutim, pre ovog, Srbi su svoju domovinu jednostavno nazivali Srpske zemlje. Etimologija titularnog naroda Srba, je mnogo više zagonetnija. Sličan etnonim se pojavljuje kod nekih drevnih naroda mnogo vekova pre Hrista, ali zvanična nauka, u većini slučajeva, ne nalazi njihovu direktnu povezanost sa slovenskim Srbima. Postoje mnoge teorije o nastanku imena Srbi, a najverovatnije je da je ono izvedeno iz stare slovenske reči sa korenom serb, što znači isto.[21] Druge teorije koren reči pronalaze u indoevropskoj reči ser- što znači: paziti, štititi, a iz koje je i izvedenica u latinskom servare: (o)čuvati, stražariti, zaštiti, (p)osmatrati.[22] Geografija Glavni članak: Geografija Srbije Položaj Topografska mapa Srbije Srbija se nalazi na raskrsnici puteva između srednje i južne Evrope, na Balkanskom poluostrvu i Panonskoj niziji.[15][23][24] Ona leži od 41° do 47° severne geografske širine i od 18° do 23° istočne geografske dužine. Država obuhvata 88.499 km²[25] (sa spornom teritorijom Kosova i Metohije), što je postavlja na 113. mesto u svetu; bez Kosova, ukupna površina je 77.474 km², što bi je načinilo 117. u svetu.[26] Njena ukupna dužina granica iznosi 2.027 km (sa Albanijom 115 km, sa Bosnom i Hercegovinom 302 km, sa Bugarskom 318 km, sa Hrvatskom 241 km, sa Mađarskom 151 km, sa Makedonijom 221 km, sa Crnom Gorom 203 km i sa Rumunijom 476 km).[26] Cela granica Kosova sa Albanijom (115 km), Makedonijom (159 km) i Crnom Gorom (79 km) je pod kontrolom granične policije Kosova.[27][28] Srbija tretira 352 km dugu granicu između Kosova i ostatka Srbije kao „administrativnu liniju”; ona je pod zajedničkom kontrolom granične policije Kosova i srpskih policijskih snaga, a ima 11 prelaza.[29] Panonska nizija pokriva severnu trećinu zemlje (Vojvodinu i Mačvu), dok se istočni vrh Srbije prostire u Vlaškoj niziji.[30] Reljef centralnog dela zemlje, sa centrom u šumadijskoj regiji, sastoji se uglavnom od brda koja sadrže reke. Planine dominiraju na južnoj trećini Srbije. Dinarske planine se prostiru na zapadu i na jugozapadu, prateći tokove Drine i Ibra. Karpati i Balkanske planine se protežu u pravcu sever-jug u istočnoj Srbiji.[31] Stare planine u jugoistočnom delu zemlje pripadaju planinskom vencu Rodopa. Nadmorska visina se kreće od vrha Midžor, Stare planine, sa 2.169 m (najviši vrh u Srbiji, izuzevši Kosovo) do najniže tačke od samo 17 m u blizini reke Dunav kod Prahova.[32] Najveće jezero je Đerdapsko (163 km²), a najduža reka koja prolazi kroz Srbiju je Dunav (587,35 km). Reljef Severni deo Republike zauzima ravnica (vidi: Geografija Vojvodine), a u južnim predelima su brežuljci i planine. Postoji preko 30 planinskih vrhova iznad 2.000 m nadmorske visine, a najviši vrh je Velika Rudoka (na Šar-planini) sa visinom od 2.660 m.[33] Planinski reljef Srbije objašnjava pojavu mnogih kanjona, klisura i pećina (Resavska pećina, Ceremošnja, Risovača). Najniža tačka se nalazi na tromeđi sa Rumunijom i Bugarskom, na ušću Timoka u Dunav, na 28-36 m nadmorske visine.[34][35] Deliblatska peščara predstavlja geomorfološki i ekološko-biogeografski fenomen ne samo Panonske nizije, već i čitave Evrope. U njoj je klima polustepska, nalazi se u južnom Banatu i jedno je od retkih pribežišta za mnoge specifične vrste flore i faune, koje u evropskim i svetskim razmerama predstavljaju prirodne retkosti. Najviša tačka: Velika Rudoka, Šar-planina (2.660 m) Najniža tačka: Ušće Timoka u Dunav (28 m) Najveće jezero: Đerdapsko jezero (163 km²) Najduža reka: Dunav (587,35 km) Najveći grad: Beograd (1.659.440 st.) Planine Glavni članak: Planine Srbije Stara planina Suva planina Najveći deo teritorije Srbije zauzimaju planine, koje čine planinsku regiju. Ona se proteže od Panonskog pobrđa na severu do crnogorske, albanske i makedonske granice na jugu. Od zapada ka istoku proteže se od bosansko-hercegovačke do bugarske granice. Planine Srbije se dele na: Rodopske planine Karpatsko-balkanske planine Dinarske planine Ostrvske planine Najviši vrhovi Srbije su: Vrh Visina Planina Velika Rudoka 2.658 m Šar-planina Đeravica 2.656 m Prokletije Crni vrh 2.585 m Šar-planina Gusam 2.539 m Prokletije Bogdaš 2.533 m Prokletije Žuti kamen 2.522 m Prokletije Ljuboten 2.498 m Šar-planina Veternik 2.461 m Koprivnik Crni krš 2.426 m Prokletije Hajla 2.403 m Hajla Gornje Podunavlje kod Apatina, jedna od preostalih močvara i UNESKO rezervat biosfere[36] Panonska nizija predstavlja veoma značajnu oblast Srbije. Ona zauzima Vojvodinu, severni, ravničarski deo Srbije i uski pojas južno od reke Dunava i Save. Najveći deo Panonske nizije leži ispod 200 m nadmorske visine, a „ravničarsku idilu” remete ostrvske planine, aluvijalne ravni, lesne zaravni i peščare. Ostrvske planine predstavljaju ostatke spuštenog dela stare mase tj. unutrašnjih Dinarida. Protežu se od zapada prema istoku. Izgrađene su od stena različite starosti: paleozojskih škriljaca, mezozojskog krečnjaka itd. Padine Fruške gore i Vršačkih planina izgrađeni su od organskih neogenih sedimenata i pleistocenih naslaga lesa. Prostore današnjeg Panonskog basena nekada je prekrivao praokean Tetis, čijim povlačenjem je i nastao Panonski basen. Povlačenjem, Tetis je iza sebe ostavio veoma plodno tlo, pa se zbog toga Panonski basen naziva još i „Žitnicom Srbije”. Za prostore ove regije osobena je crnica (ili černozem), kao vrsta zemljišta. Međutim, javlja se i tzv. degradirani černozem, kao i plodno aluvijalno tlo i gajnjače. Privreda ove oblasti je dobro razvijena i kao velika privredna središta javljaju se Novi Sad, Subotica, Beograd, Sombor, Zrenjanin, Kikinda, Sremska Mitrovica, Šabac, Smederevo i Požarevac. Zbog veoma plodnog tla dobro je razvijena poljoprivreda, a najviše se gaje od voća: šljive, jabuke, kruške, orasi, trešnje, višnje, kajsije, breskve; od povrća: kupus, pasulj, paradajz i paprika; od žitarica: kukuruz, pšenica, raž, ječam; od industrijskih biljaka: suncokret, šećerna repa, hmelj, mak. Najznačajnija poljoprivredna proizvodnja je proizvodnja vinove loze i proizvodnja vina.[37] Vode Glavni članci: Spisak reka u Srbiji i Spisak jezera u Srbiji Reke i rečni slivovi u Srbiji Veći deo Srbije pripada slivu Dunava (81.646 km² tj. 92,4%), koji i sam protiče kroz severnu Srbiju dužinom od 588 km.[38][39] Pored Dunava, plovne su još celim svojim tokom kroz Srbiju reke: Sava (206 km), Tisa (168 km) i Begej (75 km), a delimično su plovne Velika Morava (3 km od 185 km) i Tamiš (3 km od 118 km).[40] Ostale velike reke, sa dužinom toka kroz Srbiju većom od 200 km, su: Zapadna Morava (308 km), Južna Morava (295 km), Ibar (272 km), Drina (220 km) i Timok (202 km).[40] Deo juga Srbije pripada slivu reka Beli Drim u Metohiji i Radika u Gori (4.771 km² tj. 5,4%) koje teku ka Jadranskom moru.[38] Slivovi reka Pčinja, Lepenac i Dragovištica na jugoistoku Srbije pripadaju egejskom slivu (1.944 km² tj. 2,2%).[38] Pored reka, u Srbiji je izgrađen i čitav niz veštačkih kanala, koji služe za odbranu od poplava, navodnjavanje zemljišta, plovidbu i druge namene. Njihova ukupna dužina iznosi 939.2 km, od čega je za brodove, do 1000 t, plovno 385.9 km.[40] Najveći sistem kanala se nalazi u ravničarskom delu zemlje i poznat je pod nazivom Kanal Dunav—Tisa—Dunav, prema nazivima reka koje povezuje. Kanjon Uvca Većina jezera u Srbiji je poligenetskog porekla, a najveće među njima je Đerdapsko jezero, površine 178 km² (sa rumunskim delom: 253 km²), koje je po nastanku veštačko-akumulaciono jezero, napravljeno pregrađivanjem Dunava.[40][41] Druga veća veštačka jezera u Srbiji, sa površinom većom od 10 km², su: Vlasinsko jezero (na reci Vlasini, 16 km²), Perućac (na reci Drini, 12,4 km²) i jezero Gazivode (na reci Ibru, površine 11,9 km²).[40] Najveća prirodna jezera su Palićko jezero površine 5,6 km² i Belo jezero površine 4,8 km², koja se nalaze u Vojvodini. Na visokim planinama juga Srbije, javljaju se glacijalna jezera, poput Đeravičkog na Prokletijama ili jezera na Šar-planini, dok se na krajnjem severu javljaju, inače retka, eolska jezera, Palićko (5.6 km²) i Ludoško.[41] Pored njih, u Srbiji danas postoje još dve grupe prirodnih jezera i to su: kraška (Žagubičko vrelo) i rečna jezera (Rusanda, Carska bara), dok su tektonska jezera, koja su postojala u prošlosti, tokom vremena nestala. U nekim pećinama Srbije, javljaju se podzemna tj. pećinska jezera, kakva su na primer, jezera u Ravaničkoj pećini. Najviši vodopad u Srbiji je Kopren na Staroj planini severoistočno od Pirota. Visok je 103,5 m i sastoji se od nekoliko kaskada, sa prosečnim padom od 56,4 stepena.[42] Drugi po visini je Jelovarnik (71 m) na Kopaoniku, koji sačinjavaju tri uzastopne kaskade, a treći je Piljski na Staroj planini (64 metra).[43][44] Najveći i najduži kanjon Srbije i Evrope je Đerdap na Dunavu, dok je najveće rečno ostrvo Srbije Ostrovo u Dunavu kod Kostolca, površine 60 km².[43][43] Klima Glavni članak: Klima Srbije Srbija se nalazi na kopnenoj masi Balkanskog poluostrva koja je okružena toplim morima (jadranskim, egejskim i crnim) dok se na severu naslanja na evropski kontinent. Dodatni važan faktor koji određuje klimu Srbije je reljef. Grubo se može reći da u Srbiji vlada kontinentalna klima na severu, umerenokontinentalna na jugu, i planinska klima na visokim planinama. Zime u Srbiji su kratke, hladne i snežne, dok su leta topla. Najhladniji mesec je januar, dok je najtopliji jul. Najniža temperatura zabeležena u Srbiji je —39,5°C (13. januara 1985. u naselju Karajukića Bunari na Pešteru), a najviša 44,9°C (24. jula 2007. u Smederevskoj Palanci).[45] Prosečna godišnja temperatura u Srbiji je: 10,9°C (predeli ispod 300 m nadmorske visine), 10°C (300—500 m), 6°C (1000—1500 m), 3°C (iznad 1500 m).[45] Prosečna godišnja količina padavina je 896 mm. Najviše kiše ima u junu i maju, dok su najsuvlji februar i oktobar. Najznačajniji vetrovi Srbije su: košava (hladan i suv vetar karakterističan za sever Srbije) severac (hladan i suv severni vetar) moravac (hladan i suv; dolazi sa severa i duva dolinom Morave) južni vetar (topao i suv; duva sa juga dolinom Morave) jugozapadni vetar (topao i vlažan; dolazi sa Jadrana i dopire do Zapadne Srbije) Flora i fauna Glavni članak: Crvena knjiga flore Srbije Obični ris je u Srbiji zakonom zaštićena vrsta; usled malobrojne populacije, redovan lov na risa nije dozvoljen Pančićeva omorika Biogeografski, na teritoriji Srbije nalaze se dve zonalne vegetacije (odnosno, dva bioma) — veći deo površine pripada biomu širokolisnih i mešovitih šuma umerenih predela, dok predeli iznad gornje šumske granice pripadaju biomu tundri (alpijske tundre). U okviru šumskog bioma prisutna su četiri ekoregiona: balkanske mešovite šume (zauzimaju najveći deo teritorije južno od Save i Dunava), panonske mešovite šume (zauzimaju Panonsku niziju sa obodnim predelima), dinarske mešovite šume (mala površina u jugozapadnom delu Srbije) i rodopske planinske mešovite šume (mala površina u jugoistočnom delu Srbije). U okviru bioma tundri razvijena je visokoplaninska zeljasta vegetacija alpijskih livada i kamenjara. Pored zonalne vegetacije, zastupljeni su i drugi vegetacijski oblici, u zavisnosti od lokalnih uslova, npr. nizijske livade, tresave, stepski fragmenti. Pančićeva omorika je endemit područja Podrinja, zapadne Srbije i istočne Srpske (okolina Višegrada). Ime je dobila po srpskom botaničaru Josifu Pančiću koji ju je otkrio na planini Tari 1875. godine, kod sela Zaovine i Rastišta.[46][47][48] Pančićeva omorika je tanko, vitko, do 50 m visoko četinarsko drvo. Fauna Srbije je dosta raznovrsna, što znači da je veliki broj životinjskih vrsta koje su registrovane na teritoriji Evrope prisutno i u Srbiji. Po preciznom popisu — čak 43,3%. Podaci kažu da se u vodama i oko njih nalazi 110 vrsta riba i 20 vrsta vodozemaca, da na teritoriji Srbije živi najmanje 45 vrsta gmizavaca, oko 260 vrsta ptica gnezdarica i 94 vrste sisara.[49] Najčešće vrste divljači na koje se može naići u Srbiji su evropski jelen, jelen lopatar, srna, divokoza, muflon, divlja svinja, medved, kuna zlatica, kuna belica, jazavac, veverica, obični puh, zec, lasica, vuk, obični ris, šakal, riđa lisica , rakunoliki pas i tvor. Ostale životinjske vrste koje nastanjuju Srbiju su ježevi, gušteri, zmije, kao i razni insekti poput leptira. Srbiju naseljavaju i sledeće vrste divljih ptica: vrabac, slavuj, kos, drozd, siva čaplja, divlja guska, divlja patka kržulja, divlja patka riđoglava, jastreb kokošar, leštarka, jarebica kamenjarka, poljska jarebica, prepelica, fazan, liska crna, šumska šljuka, golub grivnaš, golub pećinar, golub dupljaš, gugutka, grlica, sojka (kreja), gačac, siva vrana i svraka. Mnogi kanali, prirodna i veštačka jezera odličan su potencijal za raznovrsnost ribljeg fonda. U najčistijim vodama mogu se pronaći potočni i rečni rakovi, a uobičajeno se na različitim lokacijama peca kečiga, šaran, potočna i jezerska pastrmka, smuđ, štuka i veliki broj vrsta bele ribe. Šume Glavni članak: Šume u Srbiji Prema stanju iz 2023. godine, ukupna površina šuma u Srbiji iznosi 40 odsto teritorije zemlje.[50] Nekada je Šumadija sa razlogom nosila to ime, zbog gustih i neprohodnih šuma koje su se u njoj nalazile. Retko ko bi razumeo žalbe putnika iz prve polovine 19. veka da su se sa velikim poteškoćama probijali kroz izuzetno guste i neprohodne šume Kneževine Srbije.[51] Srbija ima 2.000.000 hektara šuma i one godišnje proizvedu oko 8.000.000 tona kiseonika. U Srbiji se godišnje sagori 4.000.000 tona ogrevnog drveta, što znači da je doprinos Srbije svetskom bilansu ugljen-dioksida oko 6.000.000 tona godišnje.[51] Na Balkanu ima mnogo različitih vrsta šuma. Ako se zna da na ovim prostorima živi oko 50 različitih vrsta visokog drveća, i da gotovo svaka ta vrsta na određenim mestima izgrađuje svoju šumu, može se zamisliti koliko su raznovrsni šumski ekosistemi.[52] Veće šume u Srbiji: Košutnjak, Molinska šuma, Šalinački lug, Lipovička šuma, Valmište, Bojčinska šuma i druge. Nacionalni parkovi Glavni članak: Nacionalni parkovi Srbije U Republici Srbiji postoje dva nacionalna parka u procesu zaštite, Stara planina i Kučaj-Beljanica,[53] kao i pet nacionalnih parkova:[54] Ime Osnovan Površina (ha) Mapa Slika Nacionalni park Đerdap 1974. 93.968 Nacionalni park Đerdap na karti SrbijeNacionalni park Đerdap Nacionalni park Kopaonik 1981. 11.810 Nacionalni park Kopaonik na karti SrbijeNacionalni park Kopaonik Nacionalni park Tara 1981. 22.000 Nacionalni park Tara na karti SrbijeNacionalni park Tara Nacionalni park Šar-planina 1986. 39.000 Nacionalni park Šar-planina na karti SrbijeNacionalni park Šar-planina Nacionalni park Fruška gora 1960. 25.393 Nacionalni park Fruška gora na karti SrbijeNacionalni park Fruška gora Rezervati prirode Glavni članci: Rezervati prirode Srbije, Parkovi prirode Srbije, Predeli izuzetnih odlika Srbije i Sedam srpskih čuda Deliblatska peščara Obedska bara se nalazi u jugoistočnom Sremu i prostire na površini od 9820 hektara, a zaštitna zona na 19.611 hektara U Srbiji je izdvojeno i zakonom zaštićeno oko 463 rezervata i prirodnih dobara, najviše specijalnih i strogih, a značajan deo odnosi se i na naučno-istraživačke i opšte.[55] Rezervat prirode može biti strogi ili specijalni. Strogi rezervati su namenjeni isključivo očuvanju prirodnog fonda i naučno-istraživačkom radu i posmatranju. Specijalni rezervati imaju neizmenjeni i dobro očuvan ekosistem u kojem je čovekov uticaj sveden na minimum, a na osnovu namene mogu se izdvojiti hidrološki, ornitološki, geološki, ihtiološki, paleontološki i dr. Specijalni rezervati prirode Bagremara Brzansko Moravište Gornje Podunavlje Goč Deliblatska peščara Zasavica Jelašnička klisura Jerma Karađorđevo Klisura reke Trešnjice Koviljsko-petrovaradinski rit Kraljevac Ludoško jezero Obedska bara Okanj bara Pašnjaci velike droplje Selevenjske pustare Slano Kopovo Carska bara Suva planina Titelski breg Uvac Istorija Glavni članak: Istorija Srbije Ovaj članak je deo serije o istoriji Srbije Istorija Srbije Grb Republike Srbije proširi Preistorija proširi Predrimsko doba proširi Rano rimsko doba proširi Kasno rimsko doba proširi Rani srednji vek proširi Visoki srednji vek proširi Rano savremeno doba proširi Srbija 1804—1918 proširi Srbija od 1918. proširi Regionalne istorije Portal Srbija pru Praistorija Glavni članak: Praistorija na tlu Srbije Najstariji tragovi ljudskog postojanja, na tlu današnje Republike Srbije, datiraju iz vremena poslednjeg glacijala, oko 40.000. godine pre n. e.[56] Najznačajniji lokaliteti iz ovog perioda su pećine kod sela Gradac, ispod Jerininog brda nedaleko od Kragujevca i Risovača na Venčacu kod Aranđelovca.[56] Krajem ledenog doba, tokom holocena, velike promene klime, ali i flore i faune, dovele su do stvaranja ljudskih zajednica koje će stvoriti jednu od najkompleksnijih praistorijskih kultura, kulturu Lepenskog Vira.[56] Karakterišu je naseobine građene po utvrđenom obrascu, sa sahranjivanjem unutar njih i karakterističnim kućama trapezaste osnove, usavršena izrada alata i oružja, a smatra se da je u njoj postojala društvena hijerarhija i privatno vlasništvo, kao i razvijena religija (sa kultnim mestima i sakralnim objektima) i umetnost (javljaju se prve skulpture ribolikih ljudi, riba i jelena). Toplija klima, dovela je do stvaranja nove kulture u Podunavlju, koja se po lokalitetu Starčevo kod Pančeva, naziva Starčevačkom kulturom, a prostirala se na prostoru od Bosne do Makedonije tokom 5. milenijuma pre n. e. Njene kuće koriste drvo kao armaturu i blato i plevu kao građu, dok im je osnova kvadratno-trapezasta. Lepenski Vir; skulptura Praroditeljka, 7000 godina p.n.e. Figurina iz Vinčanske kulture, 4000–4500 p.n.e. Starčevačku kulturu zamenila je u srednjem neolitu Vinčanska kultura, koja je svoj naziv dobila po lokalitetu Vinča — Belo brdo, nedaleko od Beograda na obali Dunava i predstavlja tehnološki najnapredniju praistorijsku kulturu na svetu.[57] Njeni lokaliteti iz poznog neolita Pločnik kod istoimenog sela pored Prokuplja odnosno Belovode i Belolice kod Petrovca, na osnovu pronađenih bakarnih nalaza, predstavljaju najstarije evropske centre metalurgije, što pomera početke metalnog doba u još dalju prošlost. Kuće Vinčanske kulture su građene od istih materijala i istih su oblika, kao one iz Starčevačke kulture, ali su za razliku od njih, masivnije sa dve prostorije i ognjištima, dok su u poznom periodu bile poređane u redove sa svojevrsnim ulicama između njih, pa bi se njihova naselja mogla smatrati urbanim. Pored zemljoradnje i stočarstva kao osnovnih zanimanja, ljudi u ovom periodu su se bavili i lovom, ribolovom i sakupljanjem plodova, zatim pravljenjem grnčarije, alatki od kamena, ali i pletenjem asura od like i trske, pa čak i preradom vune. Grnčariju karakteriše zaobljenost, dok antropomorfne i zoomorfne figurine (Vinčanska dama, Vidovdanka, Hajd vaza, Boginja na tronu), kao i prosopomorfni poklopci i žrtvenici predstavljaju izuzetne umetničke domete ove kulture. Posebnu odliku Vinčanske kulture predstavljaju urezani znaci, poznati kao vinčansko pismo, o čijoj funkciji ima mnogo pretpostavki (oznake vlasništva, kaucije, piktogrami ili slikovno pismo, fonetsko pismo…).[58] Kulture bronzanog doba, počinju da se javljaju na tlu Srbije oko 1900. godine pre n. e. i to na području Banata (moriška), Srema (vinkovačka), severozapadne Srbije (Belotić-Bela Crkva) i južnog Pomoravlja (Bubanj-Hum III-Slatina). Njihov mirni život je poremećen oko 1425. p. n. e., kada sa severa nadire nova kultura (kultura grobnih humki) sa bronzanim oružjem (mačevi, sekire, bodeži), što dovodi do pokretanja naroda, koja su doprla i do Egipta.[56] Između 1200. i 1000. p. n. e., na prostoru Kosova, Pomoravlja, Bačke i Banata, postoje ljudske zajednice koje imaju ista naselja, posuđe, oblik sahranjivanja, bave se uzgajanjem ječma i pšenice, uzgajaju goveda, svinje i konje, a ređe koze i ovce. Krajem drugog i početkom prvog milenijuma pre n. e. (period od 1125. do 750. p. n. e.), dolazi do nastanka gvozdenog doba i formiranja prvih etničkih zajednica na Balkanskom poluostrvu (Dardanaca, Tribala, Ilira i Tračana). Za gvozdeno doba je vezan i dolazak Trako-kimeraca oko 725. p. n. e. iz Kavkasko-pontskih predela, koji sa sobom donose svoje gvozdeno oružje i nakit. Tokom naredna dva veka dolazi do formiranja etničkog razgraničenja među plemenima na Balkanu, počinje da se razvija razmena dobara (o čemu svedoče luksuzni helenski predmeti pronađeni na ovom prostoru), a arheološka istraživanja ukazuju i na procese helenizacije Tribala i Dardanaca, dok se iz istorijskih izvora zna da su između 300. i 100. p. n. e. vodili ratove sa makedonskim kraljevima. Mlađe gvozdeno doba karakteriše pojava Kelta, koji se 335. p. n. e. sastaju sa Aleksandrom Makedonskim na Dunavu, da bi nakon njegove smrti prešli Savu i Dunav i otpočeli napade na celo poluostrvo, sve do poraza kod Delfa, 279. p. n. e. Oni se nakon toga povlače sa tla današnje Grčke i uspevaju da pokore Tribale i deo Autarijata, sa kojima formiraju moćno pleme Skordiska,[56] koji na tlu današnje Karaburme podižu svoj grad Singidunum, koji se smatra pretečom prestonice moderne Srbije, Beograda. Stari vek Glavni članak: Istorija Srbije u starom veku Carska palata Feliks Romulijana; do 18 rimskih imperatora se rodilo na tlu današnje Srbije Širenje Rimljana na Balkansko poluostrvo, otpočelo je krajem 3. veka pre n. e, sukobima sa Ilirima predvođenim kraljicom Teutom. Tokom ilirsko-rimskih i makedonsko-rimskih ratova, Rimljani su pokorili Ilire i Antičke Makedonce. Nakon toga, započinje njihov prodor Panonskoj niziji i ratovi protiv Dardanaca i Skordiska. Početkom nove ere, gušenjem Batonovog ustanka, celokupno Balkansko poluostrvo se našlo pod rimskom vlašću. Veći deo današnje Srbije, ušao je u sastav provincije Gornja Mezija, dok su manji delovi ušli u sastav provincija Panonije, Dalmacije i Dakije. Na ovom prostoru su bile stalno stacionirane dve rimske legije IV Flavia (u Singidunumu, današnjem Beogradu) i VII Claudia (u Viminacijumu kod današnjeg Kostolca na Dunavu). Podignut je čitav niz gradova koji su bili povezani sistemom puteva koji su omogućavali laku komunikaciju između delova Rimskog carstva, koje je za vladavine cara Trajana, nakon dačkih ratova, bilo na svom teritorijalnom vrhuncu.[56] Upadi varvarskih plemena iz srednje Evrope i povlačenje Rimljana iz Dakije, tokom Aurelijanove vladavine, doveli su podizanja niza rimskih kastruma duž desne obale Dunava, koji su formirali Dunavski limes. Jedan od njegovih naslednika, Dioklecijan uveo je tetrarhiju kao oblik vladavine i izvršio reformu unutrašnje organizacije Rimskog carstva, čime je Sirmijum postao jedna od prestonica države. Varvarski napadi na Dunavsku granicu su se nastavili, a jednu od prekretnica čini prodor Gota 378. godine, nakon čega počinje i trajno naseljavanje varvara na tlu Rimskog carstva. Car Teodosije I je 395. godine podelio Rimsko carstvo na dva dela, pri čemu veći deo današnje Srbije ulazi u sastav Istočnog rimskog carstva, dok su manji delovi (severozapadni deo Srbije) pripali Zapadnom rimskom carstvu. Srednji vek Glavni članci: Istorija Srbije u srednjem veku, Slovensko naseljavanje Balkanskog poluostrva, Naseljavanje Srba na Balkansko poluostrvo i Slovenski ustanci protiv Vizantije Sredinom 5. veka, Huni predvođeni Atilom stvaraju moćnu državu, koja propada nakon njegove smrti 453. godine, a na tlu današnje Srbije svoje države stvaraju Gepidi i Istočni Goti. Pljačkaškim upadima na teritoriju Istočnog rimskog carstva, pridružuju se u prvim desetlećima 6. veka i Sloveni, ponekad kao samostalni napadači, a ponekad udruženi sa drugim varvarskim narodima. Sredinom istog veka na Balkansko poluostrvo stižu Avari, koji, predvođeni kaganom Bajanom, tokom narednih pola veka šire svoju vlast i uticaj na okolne Slovene, uz čiju pomoć napadaju i pljačkaju vizantijske teritorije, a 582. godine zauzimaju i sam Sirmijum. Krajem veka su Sloveni toliko ojačali da se već 584. godine pominje njihovo trajno naseljavanje na prostorima južno od Save i Dunava, a dve godine kasnije i njihov napad na Solun, u kome su korišćene i opsadne sprave. Srpske kneževine na Balkanu Jovan Vladimir bio je vladar Duklje (1000-1016), najmoćnije srpske kneževine tog doba i prvi srpski svetitelj. Prekretnicu u slovenskom naseljavanju, predstavlja dolazak na vlast cara Iraklija na vlast 610. godine. On procenjuje da rat sa Persijom na istočnim granicama carstva, predstavlja daleko veći problem i po stupanju na presto povlači sve preostale snage sa dunavske granice i prebacuje ih na istok, čime je otvoren put za trajno i neometano naseljavanje Slovena, koji će u narednim decenijama, preplaviti celo Balkansko poluostrvo. Posle neuspešne slovenske opsade Soluna 611. godine i kombinovane opsade Carigrada 626. godine, na prostor Balkana i današnje Srbije doseljavaju se Srbi. Prema rečima vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita (913—959), oni su se, uz Iraklijevu dozvolu, naselili na prostorima između reka Cetine i Vrbasa na zapadu, Bojane, Ibra i Morave na istoku, Dunava i Save na Severu i Jadranskog mora na jugu.[59][60] On takođe navodi da su došli iz Bojke odnosno Bele ili Nekrštene Srbije u kojoj su vlast od oca nasledila dva brata. Oni su podelili narod, tako da je jedan ostao na čelu Srba u Beloj Srbiji, dok je drugi sa delom naroda krenuo u seobu ka jugu. Sigurno je u periodu od 629. do 632. godine bilo naseljavanje Srba na Balkan. Prvo ih je Iraklije naselio na oblasti zapadno od Soluna, kod grada Servija, najverovatnije da bi Srbi branili Solun od drugih Slovena, što im se nije svidelo, tako da su odlučili da se vrate u svoju Belu Srbiju. Prešli su Dunav, ali kada su uvideli da su Avari ponovo ojačali, zatražili su preko stratega Singidunuma nove teritorije, tako da im je Iraklije dodelio Dalmaciju.[61] Pola veka kasnije, tačnije 680. godine, na Balkan dolazi narod turskog porekla Prabugari, koji se naseljavaju istočno od Srba, među Slovenima na području nekadašnje Trakije. Tokom narednih vekova, oni će se stopiti sa okolnom slovenskom masom i izgubiti svoj jezik i običaje, ali će joj nametnuti svoje ime Bugari. Njihova država obuhvatiće istočnu Srbiju sa Moravskom dolinom, Beogradom i Sremom. Varvarska najezda je uništila stare rimske gradove i uređenje, tako da par narednih vekova karakteriše potpuno odsustvo bilo kakvih podataka o zbivanjima u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva. Kneza koji je predvodio Srbe u seobi na Balkan, nasledio je posle smrti njegov sin, tako da je vlast, tokom vekova, ostala u istoj porodici, a prvi knez čije ime je zabeleženo, bio je Višeslav, za koga se pretpostavlja da je vladao krajem 8. veka. Njegov unuk Vlastimir, koji je vladao u prvoj polovini 9. veka, smatra se utemeljivačem srpske države u srednjem veku. Srbija se tokom njegove vladavine našla na udaru susednih Bugara predvođenih kanom Presijamom (832—852), koji su u trogodišnjem ratu doživeli potpun poraz, izgubivši pri tome i veći deo vojske. Posle njegove smrti, oko 851. godine, Bugari su ponovo napali Srbiju, ali su njegovi sinovi Mutimir (851—891), Strojimir i Gojnik ponovo potukli Bugare. Tokom borbi je zarobljen i najstariji sin kana Borisa (852—889) Vladimir (889—893) sa dvanaest uglednih bojara. Nakon toga je zaključen mir i prijateljstvo između Srba i Bugara, a zarobljenici su oslobođeni i otpraćeni do granice u Rasu. Kasnije je među Vlastimirovim sinovima došlo do borbe oko vlasti, u kojoj je pobedio najstariji Mutimir, koji je zarobio mlađu braću i poslao ih u Bugarsku kao zarobljenike. Tokom njegove vladavine je vladarska porodica primila hrišćanstvo, a papa Jovan VIII (872—882) je zatražio od njega 873. godine da se, nakon uspeha moravsko-panonske misije, podloži Metodiju, kao slovenskom episkopu, sa sedištem u Sirmijumu.[a] Posle njegove smrti 891. godine, Srbiju su ponovo zahvatili sukobi oko vlasti iz kojih je kao pobednik izašao Mutimirov bratanac Petar (892—917). On je kao kum kneza Bugarske i tada najmoćnijeg vladara na Balkanu Simeona Velikog (knez 893—913, car 913—927), bio u mogućnosti da skoro dve decenije vlada Srbijom u miru. Njegovu vladavinu je okončao sam Simeon, koji je od zahumskog kneza Mihajla dobio izveštaje o Petrovim kontaktima sa njegovim protivnicima Vizantincima, nakon čega je Petra na prevaru zarobio, a za novog kneza Srbije postavio Mutimirovog unuka Pavla (917—923). Njega su, par godina kasnije, pokušali da zbace sa vlasti Vizantinci, pomoću njegovog brata od strica Zaharija, ali je on zarobljen i poslat u Bugarsku.[59] Jačanje Bugarske pod Simeonom je primoralo Pavla, da pređe na stranu Vizantije, nakon čega je bugarski car protiv njega poslao 923. godine Zahariju, koji ga je zbacio sa vlasti.[59] Međutim, sam Zaharija je vrlo brzo prešao na stranu Vizantije, zbog čega Simeon biva primoran da pošalje svoju vojsku protiv njega. Bugarska vojska je potučena, a glave i oružje dvojice bugarskih vojvoda su poslati u Konstantinopolj kao ratni trofeji.[59] Bugarski car je nakon toga poslao na Srbiju novu vojsku, sa kojom je poslat i Vlastimirov praunuk Časlav (931— oko 960), koji je trebalo da bude postavljen za novog kneza.[59] Pred novom bugarskom vojskom, Zaharija je pobegao u Hrvatsku, dok su Bugari pozvali srpske župane da dođu i potčine se novom knezu.[59] Umesto postavljanja novog kneza, srpski župani su zarobljeni, a cela Srbija je opljačkana i pripojena Bugarskoj.[62] Nakon Simeonove smrti 927. godine, Časlav je pobegao iz Bugarske i uz vizantijsku pomoć, obnovio Srbiju u kojoj su najveći gradovi bili: Dostinika (prva prestonica Srbije), Černavusk, Međurečje, Drežnik, Lesnik i Salines, dok su u oblasti Bosne, koja se tada nalazila u sastavu Srbije, bili gradovi Kotor i Dresnik.[59] Sredinom 10. veka, severne granice Srbije počeli su da ugrožavaju Mađari, sa kojima je Časlav vodio borbe, u kojima je, prema narodnoj tradiciji sačuvanoj u „Letopisu Popa Dukljanina”, poginuo tako što je zarobljen i u okovima bačen u Savu sa svojom pratnjom. Njegovom smrću se gasi prva srpska vladarska dinastija koja je vladala Srbima od dolaska na Balkan do sredine 10. veka. Temnićki natpis sa kraja X ili početka XI veka, pronađen kod Varvarina Nekoliko desetleća kasnije 971. godine Bugarska država propada i ulazi u sastav Vizantije.[62] Okrutna vizantijska uprava na delovima Balkana naseljenim Slovenima, dovela je 976. godine do pobune u Makedoniji na čijem su se čelu našli sinovi kneza Nikole. Ustanak se brzo proširio, a na njegovom čelu se, usled pogibije ostale braće, našao Samuilo.[62] Posle prodora u Grčku, do Korinta i Peloponeza, on, oko 998. godine, pokreće pohod ka zapadnim delovima Balkana i do 989. godine osvaja veći deo današnje Srbije i okolnih srpskih kneževina.[62] Početkom 11. veka, Vizantija predvođena carem Vasilijem II počinje da potiskuje ustanike i posle velike pobede u bici na Belasici 1014. godine, Samuilo umire od srčanog udara, a njegova država se praktično raspala usled dinastičkih borbi oko vlasti.[62] Već 1018. godine, udovica poslednjeg cara se sa porodicom predala Vasiliju, ali su pojedine Samuilove vojskovođe nastavile da pružaju otpor.[63] Poslednji od njih bio je Sermon koji je vladao Sremom.[63] Njega je na prevaru ubio vizantijski zapovednik Beograda 1019. godine, čime je i poslednji ostatak Samuilove države pokoren. Vizantijska uprava na prostorima naseljenim slovenskim stanovništvom je posle sloma Samuilovog ustanka, započela proces helenizacije stanovništva i uvođenje plaćanja poreza u novcu, umesto, kao do tada, u naturi. Ove promene su, uz povećanje poreza usled krize u samoj Vizantiji, doveli do podizanja dve nove slovenske pobune. Prvo je u leto 1040. godine u Pomoravlju izbio ustanak na čijem se čelu našao, navodni Samuilov unuk, Petar Deljan, koji je u Beogradu proglašen za cara. Iako se ustanak brzo proširio na prostor današnje Srbije, Makedonije i severne Grčke, on je već 1041. godine ugušen. Tri desetleća kasnije, 1072. godine dolazi do novog ustanka pod vođstvom Đorđa Vojteha, a ustanici za cara u Prizrenu proglašavaju dukljanskog princa Konstantina Bodina. Pod njegovim vođstvom oni osvajaju Niš, ali krajem godine bivaju potučeni kod Pauna na Kosovu, čime je ustanak ugušen. Glavni članak: Raška Granice kraljevine Zete u doba kralja Bodina Početkom naredne decenije, Bodin je, kao kralj Zete, zauzeo Rašku u kojoj je za vladare postavio župane Vukana (oko 1083—1112) i Marka, a potom i Bosnu u kojoj je postavio kneza Stefana. Borbe sa Vizantijom od 1091. godine vodi isključivo raški župan Vukan koji iz Zvečana više puta prodire na Kosovo spaljujući Lipljan, a kasnije stiže i do Vranja, Skoplja i Pologa. Na vlasti ga smenjuje njegov bratanac Uroš I koji ulazi u savez sa Mađarima u borbama sa Vizantijom. Njegova ćerka Jelena postaje žena budućeg kralja Ugarske Bele II, a njegov sin Beloš kraljevski palatin. Mađari će tokom celog 12. veka ratovati sa Vizantijom, prvo oko Srema i Beograda, a zatim i oko Moravske doline, a raški župani će u gotovo svakom od tih ratova učestvovati kao ugarski saveznici. Oni uspevaju da, na kratko, osvoje Beograd, a kasnije i Niš, ali ih Vizantinci, predvođeni moćnim carem Manojlom I potiskuju, tako da se svi sukobi okončavaju bez značajnijih teritorijalnih proširenja. Istovremeno Rašku potresaju i unutrašnji sukobi oko vlasti između Uroševih sinova Uroša II i Dese u kome učešće uzima i sam Manojlo. Vizantijski car na kraju postavlja za novog velikog župana Tihomira, sina velmože Zavide. Razdoblje Nemanjića Veliki župan Stefan Nemanja, rodonačelnik dinastije Nemanjić Protiv velikog župana Tihomira će se, 1166. ili 1168. godine, pobuniti njegov najmlađi brat Stefan Nemanja koji će potisnuti stariju braću iz zemlje, a kasnije će kod Pantina na Kosovu potući vizantijsku vojsku predvođenu njegovom braćom, koja ga nakon toga priznaju za vladara. Nemanja će tokom naredna tri desetleća voditi uspešne ratove protiv Vizantije u kojima će značajno proširiti svoju državu. Pripaja joj Neretljansku oblast, Zahumlje, Travuniju, Primorje, delove Kosova, Metohije, a na kratko osvaja i Niš u kome se sastaje sa svetim rimskim carem i vođom krstaša III krstaškog pohoda Fridrihom Barbarosom, kome predlaže savez protiv Vizantije. Na prestolu ga, u dogovoru sa vizantijskim carem, nasleđuje srednji sin Stefan, koji početkom svoje vladavine biva potisnut od starijeg brata Vukana, ali na kraju uspeva da se održi na vlasti. Koristeći se političkom situacijom na Balkanu nastalom posle krstaškog zauzeća Carigrada 1204. godine, on je nastavio širenje svoje države (osvaja Prizren, Vranje i Niš), koju 4. januara 1217. godine uzdiže na rang kraljevine, dobivši od pape Honorija III kraljevski venac. Dve godine kasnije, njegov mlađi brat Sava je od vaseljenskog patrijarha u Nikeji izdejstvovao uzdizanje raške eparhije na nivo arhiepiskopije čiji je postao prvi arhiepiskop, čime je srpska crkva stekla autokefalnost i udareni su temelji današnjoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Sveti Sava, prvi srpski arhiepiskop i prosvetitelj Stefana nasleđuju sinovi Radoslav (1223—1234) i Vladislav (1234—1242) koji vladaju pod uticajem svojih moćnih tastova epirskog despota i bugarskog cara, posle kojih na vlast dolazi najmlađi sin Uroš I (1242—1276). Iako nije uspeo da proširi granice svoje države, Uroš je uspeo da ekonomski ojača državu tako što je iz Transilvanije doveo rudare Sase, čime je započela eksploatacija rudnika u Srbiji, što će njegovim naslednicima pružiti finansijsku osnovu za dalja osvajanja. Bio je oženjen Jelenom Anžujskom koja je igrala značajnu ulogu u tadašnjoj Srbiji, a slikarstvo njegove zadužbine Sopoćana spada u sam vrh evropske srednjovekovne umetnosti. Njega je sa vlasti, usled neuspešnih ratova i nezadovoljstva u zemlji, zbacio 1276. godine stariji sin Dragutin (kralj Srbije 1276—1282, kralj Srema 1282—1316), koji će, svega nekoliko godina kasnije 1282. godine, prepustiti vlast mlađem sinu Milutinu (1282—1321), koji spada u red najznačajnijih srpskih vladara.[64] Tokom nekoliko narednih godina, Milutin će proširiti Srbiju ka jugu, osvajajući veći deo današnje Severne Makedonije sa Skopljem koje mu postaje prestonica i severne delove Albanije, a na kratko će držati i sam Drač. Kasnije će osvojiti Braničevo, koje predaje Dragutinu, kome je ugarski kralj i njegov tast dodelio na upravu Mačvu sa Beogradom i severnu Bosnu. Sam Milutin 1299. godine zaključuje mir sa Vizantijom, prema kome mu car Andronik II (1282—1328) priznaje osvajanja i daje za ženu petogodišnju ćerku Simonidu. Početak 14. veka obeležava građanski rat između braće oko prava nasleđivanja prestola koji se okončava ponovnim prihvatanjem Deževskog sporazuma, kojim je Dragutin 1282. godine predao vlast Milutinu i prema kome ga nasleđuje Dragutinov sin. Milutina je sa vlasti 1314. godine pokušao da zbaci sin Stefan (1322—1331), koji je uhvaćen i po njegovom naređenju oslepljen, posle čega je poslat u izgnanstvo u Carigrad. Nakon Dragutinove smrti 1316. godine on zarobljava njegovog sina i naslednika Vladislava i zauzima njegovu državu, posle čega vodi trogodišnji rat sa kraljem Ugarske Karlom Robertom (1310—1342) u kome gubi Beograd, ali zadržava Mačvu i Braničevo. Posle njegove smrti 1321. godine, državu zahvata građanski rat između njegovih sinova Konstantina i Stefana, u koji se nakon Konstantinove pogibije uključuje Vladislav, ali Stefan i njega pobeđuje. On nastavlja da širi svoju državu ka jugu na račun, Vizantije, ali ne uspeva da povrati primorje od Cetine do Dubrovnika koje se nakon Milutinove smrti otcepilo, nakon čega ga osvaja ban Bosne Stefan II Kotromanić (1322—1353). Protiv njega je stvoren savez Vizantije i Bugarske, koji je Stefan uništio, potukavši do nogu Bugare u bici kod Velbužda 1330. godine. Samo godinu dana kasnije, njegov sin Dušan (kralj 1331—1346, car 1346—1355) koristi nezadovoljstvo vlastele i u Nerodimlju zarobljava oca, koji iste godine umire u kao zatvorenik u Zvečanu, a Dušan postaje novi kralj. Godine 1217, tokom vladavine Stefana Prvovenčanog, Srbija postaje nezavisna kraljevina, a 1346. godine dostiže vrhunac moći kao carstvo Stefana Dušana, koji se proglasio za „cara Srba i Grka”. Proglašenje Dušanovog zakonika i Srpsko carstvo Posle Nemanjića Bitka na Kosovu, Adam Stefanović Osmanski Turci su porazili srpsko plemstvo 1389. godine u bici na Kosovu polju. Stefan Lazarević kao osmanski vazal je predvodio srpske pomoćne odrede u bici kod Angore. Posle bitke kod Angore je od Vizantinaca u Carigradu dobio zvanje despota 1402. godine čime Srbija postaje despotovina. U vreme njegove vladavine u Srbiji se razvija Resavska škola srednjovekovne književnosti. Turci su konačno zagospodarili Srbijom posle pada Smedereva 1459. godine, za vreme vladavine poznatog osmanskog sultana Mehmeda II. Srbi su na području današnje Vojvodine prisutni od srednjeg veka pod vlašću Ugarske. U 15. i 16. veku su na području Srema, Banata i Bačke posede imali srpski despoti. U 16. veku su Srbi na području današnje Vojvodine formirali dve kratkotrajne državne tvorevine, prvom od njih je vladao samozvani car Jovan Nenad, a drugom vojvoda Radoslav Čelnik. Osmanska vladavina Glavni članak: Istorija Srbije u Osmanskom carstvu Delovi teritorije današnje Srbije su bili u sastavu Osmanskog carstva u periodu od 15. do početka 20. veka. U sastav Osmanskog carstva su najpre, početkom 15. veka, uključeni jugoistočni delovi današnje Srbije (okolina Niša), zatim, sredinom 15. veka (1459. godine), celo područje Srpske despotovine, i konačno, između 1521. i 1552. godine i celo područje današnje Vojvodine. Srbi u Banatu su 1594. godine podigli veliki ustanak protiv osmanske vlasti, koji se završio porazom. Seoba Srba, slika Paje Jovanovića Od kraja 17. veka, u severnim delovima današnje Srbije (Bačka, zapadni Srem) osmansku će vlast zameniti habzburška, koja će se između 1718. i 1739. godine proširiti i na druge delove teritorije današnje Srbije (istočni Srem, Banat, Mačvu, Šumadiju, Braničevo, Timočku Krajinu). Posle 1739. godine, granica osmanskog i habzburškog domena se nalazi na Savi i Dunavu. Srbija će svoju državnost početi da obnavlja u 19. veku, nakon Prvog (1804. godine) i Drugog srpskog ustanka (1815. godine), najpre u vidu vazalne kneževine, da bi potpunu nezavisnost stekla 1878. godine. Neki južni i zapadni delovi današnje Srbije ostaće pod osmanskom vlašću sve do 1912. godine. Period osmanske uprave trajao je različito u delovima današnje Srbije; najkraće su pod turskom vlašću bili neki delovi Vojvodine (oko 150 godina), a najduže neki delovi južne Srbije (oko 5 vekova). Moderna Srbija Srpska revolucija Glavni članak: Srpska revolucija Vožd Karađorđe Petrović, vođa Prvog srpskog ustanka i osnivač dinastije Karađorđević Ustanička Srbija 1809. godine Srbija je svoju borbu za nezavisnost počela tokom Srpske revolucije, a ta borba je trajala nekoliko desetleća. Đorđe Petrović, poznatiji kao Karađorđe, je umakao Seči knezova i sa šumadijskim prvacima je februara 1804. godine organizovao zbor u selu Orašac, na kom je odlučeno da se podigne buna. Na ovom zboru Karađorđe je izabran za „vožda”.[65] Buna je počela paljenjem turskih hanova po Šumadiji i proterivanjem Turaka iz hanova i sela u utvrđene gradove. Da bi smirio situaciju u Beogradskom pašaluku, turski sultan je jula 1804. godine poslao bosanskog vezira Bećir-pašu. Karađorđe je kao prvi uslov za uspostavljanje mira tražio likvidaciju dahija, koje je Milenko Stojković u noć između 5. i 6. avgusta, po Karađorđevom naređenju i uz saglasnost Bećir-paše, pogubio na ostrvu Ada Kale. Međutim, ovo nije smirilo situaciju u pašaluku. Sultan je 1805. godine poslao u Beograd za vezira Hafis-pašu, kog su ustanici dočekali na Ivankovcu i naneli mu težak poraz. Ovim je buna protiv dahija prerasla u ustanak protiv turske vlasti i srpsku nacionalnu revoluciju. Sledeće godine ustanici su porazili tursku vojsku na Mišaru i Deligradu i osvojili beogradsku varoš. Ustanici su pokušali da uspostave mir sa Osmanskim carstvom. Pregovore sa Portom u ime srpske strane je vodio trgovac Petar Ičko i uspeo od nje da izdejstvuje Ičkov mir. Najvažnije odredbe Ičkovog mira su bile da se iz Srbije proteraju janičari i da Srbi obavljaju javne službe i čuvaju granicu. Mir nije ostvaren jer su Srbi nastavili rat kada je na njihovu stranu u rat ušla Rusija. Sledeće godine (1807), Srbi su zauzeli beogradsku tvrđavu, a udružena srpsko-ruska vojska je odnela pobede kod Štubika i Malajnice. U narednim godinama ustanici su ratovali radi oslobođenja srpskog naroda izvan Beogradskog pašaluka. Bez većih okršaja je prošla 1808. godina, a za sledeću godinu Karađorđe je planirao da se u Raškoj sastane sa vojskom crnogorskog vladike Petra I i odatle da se uputi u oslobađanje Stare Srbije. Karađorđe je odneo pobede nad Turcima kod Suvodola, Sjenice i Novog Pazara. Međutim, morao je da odustane od pohoda jer mu se crnogorski vladika nije pridružio i zato što su ustanici poraženi u bici na Čegru. Srpski ustanici su 1810. godine odneli pobede kod Loznice i Varvarina (zajedno sa ruskom vojskom). Pohod Napoleona na Rusiju je prinudio jednog saveznika Srba da okonča rat sa Turskom. Rusija je 1812. godine sklopila sa Osmanskim carstvom Bukureški mir i povukla svoju vojsku iz ustaničke Srbije. Rusija je Bukureškim mirom pokušala da ustanicima osigura autonomiju i amnestiju za učešće u ratu. Ustanici su do tada ostvarili nezavisnost i nisu želeli da prihvate samo autonomiju i nastavili su da se bore. Ogromna turska vojska, predvođena velikim vezirom Huršid-pašom je opkolila ustaničku državu sa zapada, juga i istoka. Ustanička Srbija bila je pokorena da kraja oktobra 1813. godine. Karađorđe je napustio Srbiju sa većim brojem ustaničkih starešina, a veliki broj Srba se iselio na teritoriju susedne Austrije. Ustaničke starešine koje nisu izbegle počele su da se dogovaraju kako da zaustave turski zulum. U Takovu 23. aprila 1815. godine je održan tradicionalni sabor. Okupljeni prvaci su odlučili da podignu ustanak, pa su ponudili predvodništvo Milošu Obrenoviću, što je on prihvatio, ali nakon izvesnog kolebanja. Drugi srpski ustanak je podignut i vođen protiv turske vlasti. Ustanici su vodili borbu samo protiv vojske beogradskog vezira. Najvažnije bitke su bile kod Čačka, Paleža, Požarevca, na Ljubiću i Dublju. Kada su protiv pobunjenih Srba pošle još i dve sultanove vojske iz Bosne i Rumelije, Miloš Obrenović je započeo pregovore, uveren da ne može pružiti otpor na tri strane. Na Drini je započeo pregovore sa bosanskim vezirom Huršid-pašom, a nastavio je rumelijskim vezirom Marašli Ali-pašom. Sa Marašlijom je sklopio usmeni sporazum kojima je Srbima u beogradskom pašaluku osigurao poluautonomni položaj. Prema postignutom dogovoru, Srbi su imali pravo da skupljaju porez, da učestvuju u suđenju Srbima, da spahije ubiraju prihode po zakonima i da u Beogradu zaseda Narodna kancelarija sastavljena od srpskih knezova. Tako je okončan Drugi srpski ustanak, odnosno ratni period Srpske revolucije. Miloš Obrenović se odmah po završetku Drugog srpskog ustanka odrekao titule vožda, a prihvatio je titulu kneza. Kneževina Srbija Glavni članak: Kneževina Srbija Osnivač dinastije Obrenović i vođa Drugog srpskog ustanka knez Miloš Obrenović, poznat i kao Miloš Veliki Knez Miloš Obrenović je vladao Srbijom samovoljno i imao je brojne protivnike, koji su često podizali bune, ali su se one sve završavale neuspešno. Na spoljnopolitičkom planu, Miloš je, uz pomoć Rusije izdejstvovao Akermansku konvenciju (1828), Jedrenski mir (1829) i Hatišerif iz 1830. godine kojima je jačala autonomija Srbije sa Milošem kao njenim naslednim knezom. Nezadovoljstvo vladavinom kneza Miloša u Srbiji rezultovalo je Miletinom bunom. Knez Miloš je pod pritiskom nezadovoljnih knezova sazvao skupštinu 15. februara 1835. godine na kojoj je donet Sretenjski ustav, prvi moderni srpski ustav i prvi ustav na Balkanu. Sretenjski ustav je bio vrlo liberalan, njime je u Srbiji konačno ukinut feudalizam i ograničena prava kneza. Kako je ustav najviši pravni akt jedne zemlje, a da je Srbija tada bila vazalna kneževina Osmanskog carstva, Porta se protivila njenom donošenju. Austrija i Rusija su takođe bile protiv ustava jer ga ni same nisu imale, i zbog straha od širenja ideja Francuske revolucije. Pod spoljnim pritiskom knez Miloš je, na svoje zadovoljstvo, ukinuo ustav. Aprila 1841. godine južno od Kneževine Srbije izbila je bezuspešna Niška buna protiv turske vlasti. Poslednje osmanske trupe su 1867. godine napustile Kneževinu Srbiju, a knez Mihailo dobija ključeve većih srpskih gradova, čime država postaje defakto nezavisna. Posle ustanka u Hercegovini 1875. godine, Srbija objavljuje rat Turskoj 28. juna 1876. godine i do 1878. godine uspeva da oslobodi jugoistočnu Srbiju. Konačnim aktom Berlinskog kongresa — Berlinski sporazum — Srbija je 13. jula 1878. godine dobila međunarodno priznanje. Srbi u Habzburškoj Monarhiji Glavni članci: Vojna krajina i Istorija Vojvodine Srbi u Habzburškoj Monarhiji su sredinom 19. veka imali krunsku zemlju unutar Austrijske carevine pod imenom Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat. Kad god je Austrija ratovala protiv Turaka, imala je pomoć srpskog naroda, koji je bunama i učešćem u hrišćanskoj austrijskoj vojsci nastojao zbaciti tursku vlast i vaskrsnuti srpsko carstvo.[66] A posle svakog mira morao je bežati iz postojbine ispred turske osvete. Te seobe su se odvijale u nekoliko pravaca. Majska skupština na kojoj je proglašena Srpska Vojvodina (3. maja 1848. u Sremskim Karlovcima) Tokom habzburške uprave, Srbi su, na osnovu srpskih privilegija, uživali narodnu autonomiju u okviru Habzburške monarhije, a ostvarili su i crkvenu samostalnost u okviru Karlovačke mitropolije. Tokom revolucije 1848. godine, Srbi su formirali autonomnu Srpsku Vojvodinu, da bi 1849. godine bila formirana jedna posebna habzburška krunska oblast nazvana Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat. Ova oblast je ukinuta 1860. godine. Raspadom Habzburške monarhije (Austrougarske) 1918. godine, Srbi sa područja današnje Vojvodine ulaze u sastav Kraljevine Srbije, a potom i novoformiranog Kraljevstva Srba i Hrvata i Slovenaca, kasnije nazvanog Kraljevina Jugoslavija. Kraljevina Srbija Glavni članak: Kraljevina Srbija Srbija je proglašena kraljevinom odlukom Narodne skupštine i knjaževom proklamacijom 7. marta 1882. godine. Kraljevina Srbija obuhvata istorijski period od 1882. do 1918. godine. U ovom periodu su se oko vlasti nadmetale i smenjivale dve dinastije, čiji su rodonačelnici bili Đorđe Petrović — Karađorđe, vođa Prvog srpskog ustanka i Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka. Dalji razvoj Srbije je bio obeležen opštim napretkom u ekonomiji, kulturi i umetnosti, čemu je pre svega doprinela mudra državna politika, koja je slala mlade ljude na školovanje u evropske metropole, odakle su donosili novi duh i novi sistem vrednosti. Jedan od spoljnih izraza transformacije kroz koju je sada prolazila nekadašnja osmanska provincija bilo je i proglašenje kraljevine, 1882. godine. Kralj Petar I Karađorđević je uspostavio demokratsku vladavinu i predvodio povlačenje tokom Albanske golgote. Majskim prevratom 1903. godine i ubistvom kralja Aleksandra i kraljice Drage, na vlast ponovo dolaze Karađorđevići, potomci Karađorđa Petrovića, a za novog kralja je postavljen Petar Karađorđević. Srbija je znatno proširila svoju teritoriju na jug posle pobeda u Balkanskim ratovima (Stara Srbija). Uz velike ljudske i materijalne žrtve, Srbija je doprinela velikoj pobedi Saveznika u Prvom svetskom ratu. Većina naroda u Crnoj Gori je preko velike Narodne skupštine u Podgorici, 26. novembra 1918. godine, izglasala bezuslovno sjedinjenje sa Srbijom. Kraljevina Srbija je kao nezavisna država prestala je da postoji 1. decembra 1918. godine kada se ujedinila sa Državom Slovenaca, Hrvata i Srba stvorivši Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca pod daljom vladavinom srpske dinastije Karađorđević. Jugoslovenske države Vidi još: Jugoslavija Posle 1918. godine Srbija je jedina unoseći svoju državnost i suverenost, bila osnivač Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, preimenovanog 1929. godine u Kraljevina Jugoslavija. Pod nemačkom okupacijom, posle rata do danas Glavni članci: Republika Srbija (1990—2006) i Raspad SFRJ Vidi još: Srbija pod nemačkom okupacijom, Jugoslavija u Drugom svetskom ratu i Socijalistička Republika Srbija U Drugom svetskom ratu, teritorija današnje Srbije je bila pod okupacijom Sila Osovine, odnosno nacističke Nemačke i njenih saveznika Italije, Bugarske, Mađarske, Albanije, kao i marionetske profašističke državne tvorevine pod nazivom Nezavisna Država Hrvatska, dok je u Srbiji vladala Vlada narodnog spasa pod generalom Nedićem do 1944. godine. U Srbiji su tokom okupacije postojala dva suprotstavljena pokreta koji su se borili za vlast u posleratnoj Jugoslaviji: Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije i Jugoslovenska vojska u otadžbini. Ustanak protiv okupatora izbio je u leto 1941. godine. Tokom Drugog svetskog rata zabeležena su velika stradanja srpskog naroda. Procenjuje se da je stradalo preko milion i po pripadnika svih naroda, među kojima je najviše bilo Srba. Partizani i ravnogorci sprovode nemačke nacističke zarobljenike u Užicu. Srbi su činili natpolovičnu većinu partizanskog i većinu ravnogorskog pokreta. Građani Novog Sada prelaze reku skelama, nakon što su sva tri gradska mosta uništena u NATO bombardovanju Neposredno posle rata, 1945. godine, kao naslednica Kraljevine Jugoslavije, formirana je država pod imenom Demokratska Federativna Jugoslavija koja je bila pod novom vlašću komunističkog režima na čelu sa Josipom Brozom Titom. Iste godine 29. novembra proglasom republike država menja ime u Federativna Narodna Republika Jugoslavija, dok je 1963. ustavnim promenama promenila ime u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Ustavom SFRJ iz 1974. godine pokrajine u sastavu SR Srbije (SAP Vojvodina i SAP Kosovo) dobile su daleko veću autonomiju i prava nego što su imala ranije, dobile su državna i partijska predsedništva. Januara 1990. godine na četrnaestom kongresu dolazi do raspada do tada vladajućeg Saveza komunista Jugoslavije. Od 1992. godine, posle raspada SFRJ, sve do 2003. Srbija je činila, zajedno sa Crnom Gorom — Saveznu Republiku Jugoslaviju. Po raspadu Jugoslavije, Srbija i Srbi su postali predmet negativne propagande, podmetanja i blaćenja unutar dela srpskog naroda, evropskih država kao i unutar međunarodne zajednice.[67] Savremena istorija Glavni članci: Kosovski rat, NATO bombardovanje SRJ, Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 Godine 2000. dolazi do smene Socijalističke partije Srbije sa Demokratskom opozicijom Srbije na septembarskim saveznim izborima i decembarskim republičkim izborima čime dolazi do političke tranzicije. Od 2003. godine ustavnom poveljom Srbija je sastavni deo Državne zajednice Srbije i Crne Gore. Dana 21. maja 2006. godine, održan je referendum na kome su se građani Crne Gore izjasnili za nezavisnost. Od 5. juna 2006. godine Republika Srbija deluje kao nezavisna i suverena država (kao naslednica Srbije i Crne Gore). Dana 8. novembra 2006. godine proglašen je u Narodnoj skupštini Republike Srbije, posle izvršenog uspešnog referenduma, Ustav Republike Srbije. Politički sistem i ustavno-pravno uređenje Glavni članci: Spisak šefova države Srbije, Ustav Srbije iz 2006. godine i Politički sistem Srbije Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.[12] Republika Srbija funkcioniše u okviru parlamentarne demokratije, tačnije kao parlamentarna republika. Vlast je podeljena na tri grane i to:[12] Dom Narodne skupštine u Beogradu Zakonodavna vlast, čiji je nosilac Narodna skupština Republike Srbije; Izvršna vlast, čiji je nosilac Vlada Republike Srbije; Sudska vlast, koja predstavlja nezavisnu granu vlasti. Politička situacija Sadašnji predsednik Republike Srbije je Aleksandar Vučić koji je pobedio u prvom krugu predsedničkih izbora 2017. godine. Posle izbora Aleksandra Vučića za predsednika Republike izabrana je 29. juna 2017. godine nova koaliciona Vlada liste okupljene oko Srpske napredne stranke i liste okupljene oko Socijalističke partije Srbije sa nestranačkom ličnošću Anom Brnabić na mestu predsednika Vlade. Trenutni predsednik Narodne skupštine Republike Srbije je Vladimir Orlić iz SNS-a. Narodna skupština Republike Srbije je 26. decembra 2007. godine usvojila Rezoluciju o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije kojom je proglašena „vojna neutralnost Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka o tom pitanju”.[68] Spoljni odnosi Glavni članak: Spoljni odnosi Srbije Zgrada Vlade Republike Srbije Dominantan politički diskurs u zemlji uključuje pristupanje Evropskoj uniji. Zemlja je status kandidata stekla 2012. godine. Srbija je članica Organizacije ujedinjenih nacija (OUN), Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), Saveta Evrope (SE), NATO programa Partnerstvo za mir, Međunarodne organizacije za migracije i Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju i mnogih drugih međunarodnih organizacija. Ima status posmatrača u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i u ODKB. Srbija ima sa Republikom Srpskom potpisan sporazum o specijalnim i paralelnim vezama.[69] Republika Srbija je u dobrim odnosima sa državama kao što su Rusija i Grčka. Sa pasošem Srbije može se bez vize putovati u 104 zemlje (2015. godina).[70] Državni simboli Glavni članci: Zastava Srbije, Grb Srbije i Himna Srbije Himna Republike Srbije je ujedno i stara himna nekadašnje Kraljevine Srbije „Bože pravde”, uz neznatno izmenjen tekst. Grb Republike Srbije je stari grb Kraljevine Srbije iz doba Obrenovića iz 1882. godine i čini ga dvoglavi beli orao sa štitom na grudima na kome su krst i četiri ocila, a iznad glava orla se nalazi kruna Nemanjića. Republika Srbija ima narodnu zastavu koja je trobojka sa vodoravno položenim bojama: crvenom, plavom i belom. Pored narodne, postoji i državna zastava koja je u osnovi ista kao i narodna s tim što na trećini dužine gledano sleva nadesno na plavom polju stoji i mali grb Srbije. tags: turizam vodiči kulturna dobra lepote srbije vodič stari antikvarni turistički serbia srbija jugoslavija yugoslawien mape karte mapa karta istorija srba srbije geografija nemački jezik za nemce po srbiji ... german deutsch

Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, 1972. Izuzetno retko u ponudi. Jedna od retkih autentično disidentskih knjiga, koja je doživela zvaničnu osudu i zabranu. Blago iskrzan omot, potpis prethodnog vlasnika, sve se vidi na slikama, inače vrlo dobro očuvano. Usponi i padovi Ivana Ivanovića: autoportret poslednjeg srpskog književnika - disidenta (2) Crveni kralj na sudu U svim režimima nepodoban, ugledni srpski književnik, Ivan Ivanović, pisac kultnog disidentskog dela `Crveni kralj` (i još petnaest romana!), sumirajući rezultate epohe u kojoj je stvarao, došao je do zaključka da je, kao Hemingvejev ribar, svoj ulov dovukao do obale, ali da je njegova lovina oglodana do kosti. Šta se stvarno dešavalo sa romanima Ivana Ivanovića, tokom trajanja socijalističke Jugoslavije i nakon njenog pada i kako su ga (ne)vešto zaobilazili, kad god bi se smenjivali razni režimi? Komunistima je smetalo što mu je otac, Boža Ivanović, bio komandant topličkih ravnogoraca, `demokratskim vlastima` je smetao što je naklonjen tradicionalnoj Srbiji i njenim vrednostima, a novim desničarima je smetao zbog toga što im se nije pridružio i što ima kritički stav prema svakoj nadri-ideologiji. O svemu tome, piše u eseju `Usponi i padovi Ivana Ivanovića`, koji Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka Ivan Ivanović Profesor je tražio od nas da vodimo lični dnevnik. To dotad nismo radili. Ja sam taj posao shvatio krajnje ozbiljno. U stvari, u dnevniku sam neprekidno pisao onaj fatalni pismeni zadatak iz petog razreda koji nisam uspeo da napišem. Tako su nastale moje prve priče. Opisao sam sve ono što se nisam usudio da stavim u pismeni zadatak. (Te motive sam kasnije iskoristio za roman „Vreme sporta i razonode`.) Čak sam opisao i onu kočićevsku epizodu sa zadružnim i seoskim bikom. Zadružnom biku sam dao ime Buđoni! (Na jednoj književnoj večeri u Pirotu, jedan čitalac moje literature, inače posleratni javni tužilac, rekao mi je da sam ga duboko uvredio. Pitao sam kako. - Dali ste biku ime sovjetskog generala Buđonija, komandanta Crvene konjice. Zašto? Rekao sam: - Zato što je taj Staljinov general posekao sabljom negde u sibirskom logoru pisca `Crvene konjice`, Isaka Babelja, jer je bio nezadovoljan načinom na koji je opisan.) Na kraju prvog polugodišta profesor je pokupio naše dnevničke sveske da ih pregleda. Kad ih je u drugom polugodištu doneo, nije krio nezadovoljstvo njihovim učinkom. Ali - izdvojio je moj dnevnik. Još mi je rekao da dođem posle časova kod njega u kancelariju da porazgovaramo. Jedva sam dočekao da se završe ti časovi. A onda - ulazim u školu na profesorski ulaz! Famulus me zaustavlja i pita šta tražim, kažem da idem kod direktora. On me odvodi do kancelarije i prijavljuje direktoru. Čujem kako Buda viče: - Neka uđe. Profesor me dočekuje stojeći, drži moju svesku u rukama. Pruža mi ruku, pozdravlja se sa mnom kao sa sebi ravnim. Zbunjen sam, da ne kažem inhibiran. Profesor mi kaže da sednem, pita me pijem li kafu. Verovatno nisam umeo ništa da kažem, tek on zove onog famulusa i naručuje dve turske kafe. Raspituje se o mom poreklu, kaže da je čuo za mog oca kapetana Božu. Za moju majku kaže da je najbolji učitelj u srezu! Kad famulus donese kafe, Buda me nudi cigaretom, pita me da li pušim. Nisam pušio, a bila je to prva kafa u mom životu! - Slušaj, konačno Buda prelazi na stvar, pozvao sam te da ti kažem da ćeš biti pisac. Imaš talenat! Samo ako istraješ. Onda mi priča kako je on celog života pisao, ali nije imao mnogo uspeha. (U prokupačkom pozorištu, koje je tada bilo profesionalno, izvedene su tri njegove drame. Ja sam u Topličkim sveskama objavio dve, treća je izgleda izgubljena. Objavio je i sedam priča, i njih sam preštampao. Bio je prestrog prema sebi, nije bio bez talenta.) Otpratio me je do vrata kao budućeg pisca. Ne znam kako sam uspeo da izađem na ulicu, ali tog trenutka sam postao pisac. U tom sedmom razredu sam se usudio da odem na literarni sastanak. Bez kompleksa inferiornosti! Vrhovni književni autoritet na literarnoj sekciji bio je učenik osmog razreda, Predrag Milićević. (Kasnije će završiti književnost, uređivati neke zabavne listove, ali, koliko znam, književnošću se nije ozbiljno bavio. I danas mislim da je to šteta!) Na tom sastanku je čitao pesme neki Dragoljub Marković (ako sam ime dobro zapamtio, za njega više nisam čuo); bio je krupan, uobražen, imitirao je Branka Radičevića. Pesme su mu bile patetične, srceparatelne, romantičarske. Usudio sam se da uzmem reč i da raspalim po pesniku! Napao sam lažni romantizam u srpskoj poeziji! (Bio sam pročitao Pevanje i mišljenje Svetozara Markovića.) Čitajući kao Skerlić! Za diskusiju sam bio napadnut od nekih devojaka, ali sam dobio podršku Predraga Milićevića. Postao sam istaknuti član literarne sekcije! Posle toga sam se prijavio da na literarnoj sekciji pročitam jedan svoj rad. Prijavio sam priču `Nikad nije kasno`, iz sveske koju je Buda podržao. I tu nastaju prve peripetije oko moje literature. Šta se stvarno dešavalo u pozadini saznao sam mnogo kasnije od tadašnjeg osmaka, a potom poznatog advokata i političara, Galje Milanovića. Galja je u to vreme bio predsednik Omladinske organizacije škole i član gradske Omladinske organizacije. Na gradskom forumu postavilo se pitanje da li da se uopšte dozvoli sinu Bože Ivanovića da nastupi na literarnom sastanku. Rukovodstvo gradske organizacije, podržano od partijskog komiteta, bilo je protiv moje literarne promocije. Galja, koji je bio liberalni omladinac (kao liberal je politički stradao u partijskoj čistki početkom sedamdesetih godina Dvadesetog veka), zastupao je stav da Omladinska organizacija ne sme da bude cenzor, zbog čega je dobio nekakvu opomenu. Ipak, posle dosta neizvesnosti, dobio sam dozvolu da pročitam priču na školskom literarnom sastanku. Odluku mi je saopštio upravo Galja Milanović, pod uslovom da prihvatim neke sugestije gradskog omladinskog Komiteta. Izvesno je da ne bih prošao da iza mene nije stao direktor Gimnazije Buda Ilić. Ne možemo mi sprečiti četničku decu da se bave umetnošću, samo zato što su im očevi bili na drugoj strani! - navodno je rakao je Buda na sastanku Komiteta. Taj moj prvi literarni nastup u maju 1954. godine bio je senzacionalan! Kasnije sam imao mnogo lomova u literaturi, uspona i padova, pohvala i pokuda, ne može se reći da nisam doživeo izvesnu afirmativnost i popularnost, ali se sve to ne može meriti sa tim mojim literarnim debijem u prokupačkoj Gimnaziji. Razlog je bio u samoj pripoveci, u njenoj sadržini. Postavio sam moralno pitanje svoje generacije. Nažalost, priču nisam sačuvao, kao ni dnevničku svesku. Sećam se da je priča imala naziv `Nikad nije kasno` i bila je tipična moraleska. Bila jedna gimnazijalka Maja i imala dva udvarača. Jedan je bio student Miša, tih i neupadljiv, pesnik; drugi je bio sportista Boban, atraktivan i razmetljiv, fudbaler. Devojka se u svojoj naivnosti i lakomislenosti opredeljuje za fudbalera, ali kad je on uskoro izigra shvati šta je izgubila. (Tako je već ova gimnazijska priča inicirala osnovnu temu moje literature, etičko pitanje.) Pripovetka je u potpunosti podelila, kako učesnike literarnog sastanka, tako i čitavu školu. Cela škola je samo o tome pričala, svaki gimnazijalac je smatrao da treba da se opredeli prema problemu koji sam postavio. (Sličnu situaciju sam ponovio sa `Crvenim kraljem`.) Pogotovo je polemiku izazvala scena slobodne ljubavi na Hisaru. (Bio sam pročitao Lorensa, `Ljubavnik ledi Četerli`.) Diskutanti su se polarizovali. Među onima koji su me hvalili bio je Predrag Milićević, glavni književni autoritet Gimnazije, arbitar eleganciorum. On je rekao: Ljudi, ovo je veliki dan za prokupačku Gimnaziju! Danas smo dobili topličkog Hemingveja! Izneti dileme generacije na tako jasan način, pa to može samo istinski talenat! Među onima koji su me napali bio je jedan učenik, koji je tek bio prispeo u prokupačku Gimnaziju iz Novog Sada, Petar Milosavljević (kasnije profesor univerziteta). On je rekao: Ova pripovetka nema nikakvu umetničku vrednost, jer sam je u potpunosti razumeo! Književnost, dakle, ne sme da bude razumljiva! Poruke ne smeju biti jasne. (Ova dva stava u pogledu moje literature pratiće me do današnjeg dana!) Poslednji pismeni zadatak u sedmom razredu bio je nagradni. Tema je bila ponovo slobodna, kao u petom razredu. Nagradu je dodeljivao Savez književnika Jugoslavije a sastojala se od `Almanaha` Saveza. Sad je moj zadatak ocenjen kao najbolji u školi, dobio sam knjigu sa potpisom predsednika Saveza književnika Jugoslavije Josipa Vidmara. Pola Nastavničkog veća je bilo za mene, a pola protiv. Moj rad je bio dosta slobodan, a to je okrenulo konzervativne profesore protiv mene. Ipak, prevladali su liberali! Tako sam izravnao račune sa odlikašima iz petog razreda. Računam da sam ta dva meseca (maj i jun 1954. godine) bio pravi pisac. O meni se u Gimnaziji neprestano pričalo, čak su i gradske devojke počele da se u mene zaljubljuju! (Samo mi se još jednom to desilo, kad sam objavio `Crvenog kralja`! I tad su u pitanju bila samo dva meseca, septembar i oktobar 1972. godine. Ali to je druga priča.) Još kad mi je Buda u osmom razredu gimnazije objavio U Topličkim novinama priču iz one sveske, `Gaga`, umereno modernističku, mogao sam da upišem Svetsku književnost. Ovaj moj gimnazijski uspon, dolaskom u Beograd bio je u potpunosti poništen. Za četiri godine studiranja nisam uspeo da objavim nijedan redak, iako sam pisao roman! Ako sam u Prokuplju doživeo uzlet, u Beogradu sam doživeo pad. Beograd me je, jednostavno, pojeo. To sam opisao u dve novele, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Ova događanja u Prokuplju su u potpunosti odredila moj životni put. Lokalni uspeh priče „Nikad nije kasno` za uvek me je otrgnuo od matematike i gurnuo u literaturu u kojoj sam se proveo kao, da upotrebim narodski izraz u Srba, bos po trnju. Ne znam šta bih uradio kao graditelj, kao pisac sam bio uvek u problemu. Moj drugi uzlet vezan je za „Crvenog kralja`. To je bio let Ikara u bekstvu iz Lavirinta. Ja sam provinciju doživeo kao Lavirint na Kritu. Kao svaki mladić, Ikar je poleteo pravo na sunce. Senzacionalni uspeh „Crvenog kralja` u svemu je podsetio na Ikarov let. Činilo se dva meseca 1972. godine da sam uzleteo u neviđene visine, da sam zauvek pobegao iz Lavirinta. Gotovo da sam postao slavan pisac (ovo mi zvuči degutantno, ali u Beogradu je taj termin bio u opticaju), sa izgledom da postanem svetski pisac! (aluzija na moj studij Svetske književnosti). Ali, uskoro je došao pad. Komunistička država mi nije dala da letim, odlučila je da me strmoglavi. Jednostavno je zabranila „Crvenog kralja`, odsekla mi je krila, priredila mi je zabranu romana. Ako je moj uzlet bio senzacionalan, pad je bio katastrofalan! Prošao sam kao legendarni Ikar. Pošto su se prvom letaču u ljudskom rodu krila od voska, pod toplotom sunca, otopila, Ikar je doživeo strmoglavi pad. Iz Lavirinta je uspeo da pobegne Ikarov otac Dedal, arhitekta koji je sagradio ovo čudnovato zdanje, jer ga je životno iskustvo naučilo da leti neposredno iznad mora i stalno prska krila od voska da se ne otope. Postao sam zabranjeni pisac sa neizlečivim posledicama. Ja nisam umeo da letim kao Dedal. Dedala je za svog književnog junaka uzeo Džems Džojs, to je Stiven Dedalus. Upotrebio sam ovo poređenje, jer sam napisao dve novele o Ikaru, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Sa „Crvenim kraljem` mi se desio u stvari Ikar. No da vidimo kako mi se dogodio „Crveni kralj`. Evo šta sam rekao o tome Dragoljubu Todoroviću u knjizi „Antipolitičar`, 2004. godine... „Roman sam napisao u martu i aprilu 1969. godine. Smislio sam ga znatno ranije, ali nisam se usuđivao da literarno uobličim banalnu temu kakva je fudbal. Uz to, tema je zahtevala za govor ulični žargon, kojim je moj zamišljeni junak jedino mogao da govori, jer sam se bojao da taj jezik nije književno legitiman. (Bilo mi je jasno da se fudbalska priča ne može ispričati otmeno i uzvišeno, nego grubo i sirovo.) Nalazio sam se u dilemi da li je fudbal dozvoljena tema i da li je žargon kljiževno dopustiv? Pojava Mihailovićevih `Tikava` i pohvale koje je ovaj roman dobio dali su mi legitimitet da ispričam fudbalsku priču kako sam je zamislio. Roman sam mogao da napišem za tako kratko vreme, jer sam ga dugo pre toga nosio u sebi. Tad sam bio na bolovanju (zarazna žutica) i bio sam oslobođen od školskih poslova. Prvi put sam odlomke iz romana čitao u stanu pesnika i nastavnika Aleksandra Černova u Maloj Plani. Slušaoci su bili Černov, moj kolega iz kuršumlijske Gimnazije Miloš Cvejić i student književnosti na Prištinskom univerzitetu Spasoje Šejić. Sećam se da se Cvejić mrštio (Nije to književno dopustivo!), Černov se kolebao (Đavo bi ga znao!), ali Šejić je bio oduševljen. (Takav „raspored snaga` će ostati do kraja!) Bio je to u svemu šezdesetosmaški roman. Pokrenuo je iste probleme kao studentski protest u junu šezdeset osme. `Crveni kralj` je u rukopisu, nemam izdavača, štampam odlomke. Ovde je bitan odlomak iz romana štampan u listu niških studenata List mladih 68. pod naslovom Zoran Jugović, centarfor na radu u Ameriki. Urednik kulture u ovom šezdesetosmaškom glasilu bio je pesnik Zoran Milić, koga sam poznavao sa Drainčevih susreta. Kad sam mu odneo priču, rekao mi je da je to pravi tekst za revolucionarni studentski list. Ali bio je u neprilici, prethodni broj je prvo bio zabranjen pa posle oslobođen, zato što je preneo odlomak iz romana `Čangi` hrvatskog pisca Alojza Majetića. Taj roman, čija se radnja dešava na radnoj akciji, bio je svojevremeno zabranjen, ali je upravo bio ponovo štampan. Zoran mora da pokaže tekst glavnom uredniku. Sišli smo u bife, gde je glodur zasedao sa još nekim drugovima. Bio je to Ljubiša Igić, kasniji Miloševićev visoki zvaničnik i bankar. Igić je, dozvoljavam na brzinu i ne udubljujući se preterano, pročitao tekst i klimnuo glavom. (Kasnije je tvrdio da tekst uopšte nije video, pa je sva krivica pala na Zorana Milića!) Tekst je objavljen u septembru 1969. godine. To je bila poslednja glava `Crvenog kralja`, ona koja će me kasnije odvesti na sud. Objavljivanje teksta izazvalo je veliku gužvu, najpre u Nišu a potom u Kuršumliji. Zoran Milić mi je panično telefonirao preko školskog telefona (svoj nisam imao, naravno) i rekao mi da je tužilac podneo zahtev za zabranu broja. Tražio je da dam izjavu da je reč o romanu i da je radnja izmišljena. No do zabrane nije došlo, tužilac je povukao prijavu. (Šta se onda dešavalo u Nišu saznao sam mnogo kasnije od Veselina Ilića, koji je u to vreme bio sekretar niškog Komiteta i predsednik Ideološke komisije pri CK Saveza komunista Srbije. Veselin Ilić je napisao studiju o `Crvenom kralju`, pa smo se tako upoznali.) Kad je tužilac podneo prijavu, Veselin je odmah sazvao Komisiju na kojoj je zaključeno da je u pitanju umetničko delo i da Partija ne stoji iza zabrane. Tužilac Niša je poslušao svoju Partiju. Ako sam se spasio Niša, Kuršumlije nisam mogao! U nastalim partijskim podelama, Toplica je dobrim delom podržavala tvrdi kurs koji je predvodio Draža Marković. Najpre me je pozvao direktor Gimnazije da dam pismenu izjavu o tekstu i ja sam napisao ono što sam rekao Zoranu Miliću. Onda se sastao Komitet SK, na kojem je partizanski borac, direktor najveće radne organizacije u gradu ŠIK Kopaonik, Korčagin, udario pesnicom o sto i izrekao čuvenu rečenicu, koja će tri godine kasnije postati partijska maksima: S neprijatelji treba račistiti! Komitet je naredio svim partijskim organizacijama da raspravljaju o mom slučaju. Tako se o mom tekstu u studentskom listu govorilo u najudaljenijim selima opštine, kao što su Žuč ili Merdare. Zaključak je svuda bio isti: da kolektiv Gimnazije u Kuršumliji preispita dalji opstanak u nastavi neprijateljski raspoloženog profesora Ivana Ivanovića. Ali u samoj Gimnaziji nije otvoren proces. Kako? Pošto su 69. liberali bili na vlasti, u Srbiji jači od konzervativaca, spasila ma je Partija, tačnije Veselin Ilić, koji je kao predsednik Ideološke komisije CK Srbije, mogao da zaustavi proces. „Crvenog kralja` sam ipak uspeo da objavim, ali tek 1972. godine, poslednjeg dana avgusta, kod nezavisnog (privatnog) izdavača Slobodana Mašića. Troškove štampanja smo podelili. Komotno se može reći da je to bilo senzacionalno otkriće. Za dva meseca, koliko je roman bio na slobodi, napisano je više veoma pohvalnih kritika i novinskih tekstova; sklopio sam ugovor za snimanje filma i TV serije; roman je stavljen na okvirni repertoar beogradskog pozorišta Atelje 212; bili su u izgledu prevodi. Rečju, bio sam na putu da postanem slavan pisac! A onda, poslednjeg dana oktobra 1972. godine, došao je nokaut! Okružni javni tužilac Pančeva (mesno nadležan pošto je Mašić konačno našao štampariju u Pančevu) pokrenuo je postupak za zabranu `Crvenog kralja`, samo dan kasnije pošto je palo srpsko liberalističko rukovodstvo. Stvoren je politički okvir za seču knezova, što će reći progon liberalnih ljudi. Moguće je da sam ja tu bio kolaterarna šteta, da je sa prljavom vodom iz korita izbačeno i dete. Jednom piscu se teža stvar od zabrane nije mogla dogoditi! Okružni javni tužilac Pančeva, Vladeta Nedeljković, optužio je moj roman da vređa javni moral, a mog junaka da je povredio ugled SFRJ, jer zemlju posprdno naziva Jugom i Jugovinom. Mašić se dogovorio sa advokatom Srđom Popovićem, koji je tada branio gotovo sve disidente, da zastupa odbranu pred Okružnim sudom u Pančevu. Odbrana je predložila veštačenje, da se utvrdi da li roman povređuje javni moral. Za veštake smo predložili profesora Pravnog fakulteta Radomira Lukića i profesora Filozofskog fakulteta Vuka Pavićevića. Sud je, na veliko iznenađenje Srđe Popovića, kome su dotad svi sudovi odbijali veštačenje, prihvatio za veštaka Vuka Pavićevića, koji je predavao etiku i bio član CK SK Jugoslavije! Činilo se da se stvari odvijaju povoljno po nas i da će sud da donese oslobađajuću odluku. Kako je postupio sudija Antonije Stojković? On je Vukovu ekspertizu delimično uvažio, onaj deo koji se odnosio na moral, pa je knjigu oslobodio od optužbe da vređa javni moral. Ali je odbacio onaj deo koji se odnosio na politiku, profesor tu nije stručan. (A član je CK!) `Crveni kralj` je, bez sumnje, politička diverzija i Sud je jedini nadležan da to utvrdi! Tako je Okružni sud u Pančevu zabranio `Crvenog kralja`` iz političkih razloga, a Vrhovni sud Vojvodine je tu presudu potvrdio. Nevidljiva strana mog slučaja izgledala je ovako. (Priču je ispričao direktor štamparije, u kojoj je `Crveni kralj` štampan, Slobodanu Mašiću, a ovaj je preneo meni. Ne znam da li je priča istinita, ali veoma je ubedljiva.) Kad je u Okružni sud stigao zahtev za zabranu romana, predsednik Suda je predmet poverio svom najobrazovanijem sudiji, Antoniju Stojkoviću. Ovaj je pročitao roman i bio njime oduševljen. Ali sudija ipak nije taj koji može da donosi takve dalekosežne odluke kao što je sloboda umetničkog stvaralaštva. Stoga je učinio ono što bi uradio svaki vojnik Partije, otišao je u Novi Sad predsedniku vojvođanskih komunista, Mirku Čanadanoviću, da od njega čuje svoje mišljenje. Čanadanović je bio u liberalističkom timu, ali je važio za čvrstorukaša (kao i predsednik beogradskih komunista Bora Pavlović). Zvali su ga Čanadašvili. Ali bio je magistar književnosti, što znači neko ko zna kako su u istoriji prolazili oni koji su nasrtali na umetnička dela. Stoga je njegov odgovor bio da ne treba zabraniti roman. Zato je sudija prihvatio predlog za veštačenje da bi u ekspertizi imao pokriće za oslobađajuću presudu, kakvu u to vreme nije bilo lako doneti. Međutim, za mesec dana, dok je Vuko Pavićević napisao ekspertizu, stvari su se bitno promenile. Mirko Čanadanović, koji se pominjao kao naslednik Marka Nikezića na položaju predsednika srpskih komunista, i sam je došao pod udar, nabeđen je da je liberal. Da bi pokazao da to nije tačno, da je na liniji Partije i kursa druga Tita, predsednik vojvođanskih komunista je instruirao pančevačkog sudiju da zabrani roman. Moguće da je računao da će se time spasiti. (Nije. Otišao je sa vlasti neopravdano svrstan u libarale, kao i Bora Pavlović u Beogradu.) Antonije Stojković, kao poslušan đak, odnosno sudija, revnosno je izvršio domaći zadatak. Žrtva te politike bio sam ja!` Dakle, bio je to moj drugi uspon i pad. Zabrana romana značila je zabranu mene kao pisca.` O ovome je dosta pisano, a ja ću ovde ću da govorim o Dragoljubu Todoroviću. Todorović je bio advokat ljudskih prava i književnošću se bavio samo uzgred. Ali, po osećanju umetnosti, po dubini prodora u književnost, po argumentaciji u odbrani slobodne reči, po jasnoći kazivanja te odbrane - u potpunosti je nadmašio univerzitetske profesore književnosti, koji su se bavili književnom kritikom u vidu profesije. Ovoga puta amater je bio iznad profesionalaca. Todorovićeve knjige su do danas, nažalost, ostale nepročitane, da ih ovde navedem: „Knjiga o Ćosiću` 2005. godine; „Boja đavola` 2006. godine; „Bilans srpskog termidora` 2010. godine. Ja znam još za rukopis o Branku V. Radičeviću, na kojem je advokat najduže radio, koji je ostao nepublikovan. Vidim da ga Marinko Arsić Ivkov citira - to znači da ga je Todorović pokazivao i drugima. Tekst kojim ću da se bavim u ovom poglavlju, Dragoljub Todorović je objavio prvi put u maju 2002. godine, u listu Republika, glasilu građanskog samooslobođenja, koje je uređivao Nebojša Popov. I prodavao na ulicama Beograda, kao što je Andre Žid prodavao svoje knjige na mostovima na Seni u Parizu. Kasnije je ovaj tekst više puta preštampavan, a konačnu verziju je dobio kao predgovor knjige „Slučaj Crveni kralj`, 2005. godine. Kad god je neko pisao o meni, po pravilu je citirao ovaj tekst, tako da se može reći da je to jedan od najznačajnijih eseja o meni. Na početku eseja, pod tačkom 1, Todorović eksplicitno ističe da se moj proces dosta razlikuje od drugih: „U bogatoj tradiciji montiranih, političkih, sudskih procesa, suđenja za verbalni delikt, delikt mišljenja, zabrana umetničkih i naučnih dela, sudskih progona političkih neistomišljenika (...) procesi Ivanu Ivanoviću pre više od četvrt veka odlikuju se nizom specifičnosti i posebnosti sa velikim brojem karakterističnih detalja, koji slučaj Ivana Ivanovića čine izuzetnim, osobenim i drukčijim od svih progona ljudskog mišljenja koje traje skoro 60 godina. Te originalnosti Ivanovićeve golgote i, čak i za Srbiju, nezapamćenog i nezabeleženog progona, tema su ovog teksta.` Na čemu zasniva Todorović ovu tvrdnju? „...Ivan Ivanović je kao profesor gimnazije u najdubljoj srpskoj provinciji, 1969. godine napisao roman Crveni kralj i objavio ga 1972. godine kod privatnog i nezavisnog izdavača Slobodana Mašića. Prijem romana kod kritike, čitalaca i najšire javnosti bio je izuzetan, moglo bi se reći briljantan. O kakvim relacijama i razmerama pohvala i visokog vrednovanja romana se radilo dovoljno je, primera radi, podsetiti da su dvojica značajnih i vrlo uglednih beogradskih književnih kritičara ocenila da je Crveni kralj bolja knjiga od romana Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve.` Zatim Todorović daje ocenu mog romana. „Crveni kralj je autentično i po svim merilima i kriterijumima potpuno nesporno umetničko delo koje podleže samo estetskim ocenama, vrednovanjima i tumačenjima. Glavni junak romana Crveni kralj Zoran Jugović plod je autorove imaginacije i predstavlja romansijerski lik par ekselans, koji je autor stvorio i umetničkim sredstvima u njega ugradio život, karijeru i sudbinu stvarno postojećih fudbalera toga doba: Ostojića, Milutinovića, Bečejca, Lamze, Šekularca i drugih.` Kao komentar, ja bih ovde mogao da dodam istinitu anegdotu sa suđenja u Pančevu kad je zabranjen moj roman. Pritešnjen znalačkom ekspertizom sudskog veštaka, profesora etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dr Vuka Pavićevića, Okružni javni tužilac Pančeva, da bi opovrgao profesora, izašao je sa tvrdnjom da taj moj izmišljeni junak Zoran Jugović King nije otišao u Ameriku da igra fudbal nego da radi za CIJU protiv Jugoslavije! Pri tom je mahao nekakvim papirom koji je dobio od Službe državne bezbednosti o špijunskoj delatnosti rečenog fudbalera. Začas je sudnica pretvorena u teatar apsurda. Junak romana koji je izmišljen, koji ne postoji, koji je plod piščeve fikcije, proizveden je od strane tajne policije u istinskog špijuna! U teatru apsurda jedini se snašao moj izdavač Slobodan Mašić i obratio se Sudskom veću: „Mogu da izjavim da ja nisam znao za takvu delatnost junaka Ivanovićevog romana, sad to prvi put čujem. Da sam znao, ne bih štampao roman. A uveren sam da ni pisac to nije znao. Da je znao, svakako ne bi ni napisao roman!` Svejedno, u tom teatru apsurda, moja knjiga je stradala. Dragoljub Todorović je dalje napisao da sam ja za kratko vreme bio žrtva tri procesa. „Nikome nije organizovano toliko procesa i to u intervalu od dve godine (oktobar 1972 - oktobar 1974.) koji su svi bili zasnovani na eklatantnom i vrlo otvorenom i bahatom kršenju zakona. U drugim slučajevima, makar je fingirana primena zakona, primenjivane su, inače vrlo rastegljive, a bezobalne zakonske norme. Kod Ivanovića ni takav napor podvođenja dela pod nekakav zakonski tekst, makar nasilno, nije učinjen.` Pod tačkom 2 Todorović govori o mom radnom procesu na kojem sam udaljen s posla gimnazijskog profesora. „Od sva tri procesa najteži, najnemoralniji i najmonstruozniji bio je onaj u kome su Ivanoviću presudile njegove kolege, profesori gimnazije Radoš Jovanović - Selja u Kuršumliji. Po tadašnjim komplikovanim i birokratskim pravilima samoupravnog socijalizma, predlog Disciplinskog suda o Ivanovićevom isključenju iz škole trebalo je da potvrdi Radna zajednica gimnazije. Svi profesori, njih 24, prisustvovali su sednici Radne zajednice i na tajnom glasanju čak 18 izjasnilo se za isključenje Ivana Ivanovića, samo dvoje je bilo protiv, a četvoro su se uzdržali od glasanja. Ivan Ivanović nije napravio nikakav propust, prekršaj ili bilo šta nedozvoljeno kao profesor. Naprotiv, bio je jedan od najuglednijih profesora, posebno omiljen kod učenika. Sa svim kolegama bio je u dobrim, korektnim i kolegijalnim odnosima. Međutim, sve to, kao ni tajnost glasanja, nije pomoglo. Kod profesora je prevladao strah koji ledi krv u žilama, atavizam, malograđansko poimanje sveta, tipično provincijsko licemerje i hipokrizija, podanički mentalitet, beskrajna prosečnost, neinventivnost, moralna tupost i ravnodušnost, karakteristični za provincijske prosvetne radnike i, u poslednjoj instanci, zavisti, pošto je Ivanović potpuno neočekivano visoko uzleteo i vinuo se do, za njih, nedostižne i nezamislive visine.` Ja bih dodao da je to bila slika Srbije toga vremena. U tački 3. Todorović ističe da je u svemu tome bilo dobro to što su sudovi priznali da se radi o romanu, dakle o umetničkom delu. „U svim ostalim slučajevima suđenja umetničkom ili naučnom delu tužioci i sudije su se trudili da izbegnu eksplicitno priznanje da se krivično delo vrši umetničkom ili naučnom tvorevinom, jer nauka i umetnost mogu se procenjivati samo naučnim i umetničkim metodama i za njih važe samo estetička i naučna merila. U tom izbegavanju korišćeni su termini štampana stvar, spis, materijal, tekst i tako je stvoren privid da se ne sudi umetničkom ili naučnom delu. Kod Ivanovića otvoreno se priznaje da je u pitanju književno delo i da se sudi piscu za književno delo.` Problem je bio u tome što po Ustavu SFRJ umetnička i naučna delatnost je slobodna, dakle, nije podložna sudskom gonjenju. Sudovi su sudeći meni kršili Ustav SFRJ! Ivan Ivanović (Niš, 19. decembar 1936) srpski je književnik.[1] Njegov legat deo je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Život Rođen je 19. decembra 1936. godine u Nišu. Otac Božidar, Boža Ivanović, oficir, poginuo je u Drugom svetskom ratu boreći se u sastavu Jugoslovenske vojske u Otadžbini Dragoljuba Mihailovića, a majka Milja bila je učiteljica u selu Žitnom Potoku u Pustoj reci, odakle su Ivanovići i poreklom. Osnovnu školu završio je u Žitnom Potoku, gimnaziju u Prokuplju[1]. Diplomirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.[1] Deset godina je radio kao srednjoškolski profesor književnosti u Aleksandrovcu i Kuršumliji, a onda otpušten iz službe. Posle toga se preselio u Beograd, gde se bavi pisanjem u vidu profesije. U vreme SFRJ su mu knjige zabranjivane, a on suđen zbog njih. U to doba su ga branili poznati advokati Srđa Popović i Milivoje Perović, pa je izbegao zatvorsku kaznu. Nastankom višestranačja u Srbiji, postaje aktivni opozicionar kao član Demokratske stranke i aktivno učestvuje u svim protestima protiv Miloševića devedesetih godina. Iz Demokratske stranke se iščlanio 6. oktobra 2000. godine. Kao član Srpskog pokreta obnove bio je na dužnosti pomoćnika ministra kulture od 2004. do 2006. godine. Književni rad i sudski progon vlasti U literaturu je ušao 1972. godine romanom „Crveni kralj”[2] koji je štampan u hiljadu primeraka. Knjigu je napisao 1969. u Kuršumliji u vreme kada su sa političke scene uklanjane nepodobne struje u partiji - liberali. Prvobitno nije mogao da pronađe izdavača i bio je odbijen nekoliko puta. Godine 1972. knjigu je objavio jedan od retkih nezavisnih izdavača u Srbiji tog perioda, Slobodan Mašić.[3] Glavni lik u romanu je fudbaler Zoran Jugović (Zoka King), koji emigrira u Ameriku gde uspešno igra fudbal. Za lika je pisac imao inspiraciju u popularnim fudbalerima Dragoslavu Šekularcu, Jovanu Miladinoviću i Veliboru Vasoviću. Za vlast problematičan deo u romanu je bio kada glavni lik kaže: „Ma ta Jugoslavija je zemlja u kojoj ne želim da živim, majke joj ga...“ [3] Javni tužilac u Prokuplju je smatrao da roman „napada Jugoslaviju i socijalizam”. Komunistička vlast je roman zabranila svega dva meseca nakon izlaska, pisca osudila na dve godine zatvor i otpustila ga s posla kao moralno i politički nepodobnog da vaspitava omladinu. Na suđenju za zabranu knjige Ivanovićev izdavač Slobodan Mašić je za veštake izabrao profesora etike Vuka Pavićevića i profesora prava Radomira Lukića. Pavićević je govorio je da se oni nisu izborili za revoluciju da bismo zabranjivala knjige, da i četnička deca imaju pravo da pišu kao i svi drugi... Javni tužilac je u jednom trenutku rekao Pavićeviću: „Profesore, svaka Vama čast, ja znam da ste Vi veliki znalac i komunista, član CK, ali ja imam podatke od Udbe da je taj glavni junak, Zoran Jugović radio za CIA.“[3] Većina intelektualaca je podržavala Ivanovića, posebno Borislav Pekić, Dragoslav Mihailović i Branko Ćopić. Drugi pisci i intelektualci držali su se po strani, poput Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Mirka Kovača i Danila Kiša.[3] Tokom progona književnika, njegovu kuću je u više navrata pretresala UDBA. Glavni povod za to je bio slučaj kada su mu navodno pronašli emigrantski četnički list, koji mu je ispao iz pisma koje mu je predao i zahtevao da pismo otvori, sekretar škole gde je bio zaposlen.[3] Prvobitnu presudu su preinačili, zbog pritiska javnosti i procene da ne bi ostavljala dobar utisak u narodu.[3] Iako je presuda bila poništena, Ivanović nikada nije bio rehabilitovan niti je dobio obeštećenje.[3] Sedamdesetih i osamdesetih godina biva suočen sa velikim problemima oko izdavanja svojih drugih dela, da bi tek krajem devedesetih njegova dela dobila na značaju i konačno bio priznat kao značajan srpski savremeni pisac.[3] Roman „Crveni kralj” je ponovo objavio BIGZ 1984. godine.[3] Legat Ivana Ivanovića Ivan Ivanović, književnik, u udruženju `Adligat` daje intervju Ranku Pivljaninu, novinaru dnevnog lista `Blic` (28.02.2019.) Njegov legat deo je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. U legatu se nalazi 821 monografska publikacija, od čega je dve trećine potpisano sa posvetom autora, 165 primeraka periode i 121 predmet za posebne fondove. Legat obuhvata Ivanovićevu arhivu, rukopise, isečke iz novina i mnogobrojna dokumenta koja se odnose na progon i sudske procese koji su se u više navrata vodili protiv njega. U legatu se nalazi originalno sudsko rešenje o zabrani knjige `Crveni kralj` te odluke o izbacivanju sa posla povodom objave knjige. Nakon čina zabrane različito su reagovale Ivanovićeve kolege pisci. Tako Borislav Pekić šalje pismo podrške i izražava protivljenje cenzuri i gušenju sloboda pisca. Njegovo pismo kao i korespondencija vođena povodom procesa, takođe su deo legata. Ivanović je u svoj legat ostavio i antiratnu knjigu „Ukleti Srbijanac” koja nije bila po volji vlasti u Srbiji sa početka devedesetih, tako da je tek mali broj primeraka knjige štampan u ograničenom tiražu i sačuvan, dok je ostatak tiraža verovatno završio u starom papiru.[4] Dela Romani Crveni kralj (1972) Vrema sporta i razonode (1978) Arizani (1982) Živi pesak – živo blato (1986) Niški gambit (1988) Jugovac ili Kako ući u istoriju (1989) Fudbalska generacija (1990) Braća Jugovići ili Kako izaći iz istorije (1990) Ukleti Srbijanac (1993) Vojvoda od Leskovca (1994) Crni dani Rake Drainca (1997) Drainac između četnika i partizana (2003) Narodna buna; Četnici (Prvi deo trilogije) (2006) Narodna buna; Toplička država (Drugi deo trilogije) (2007) Portret umetnika u starosti: roman bez laži (2007) Drainac (2011) Narodna buna; Partizani (Treći deo trilogije) (2014) `Ivanov gambit` (vodič kroz opus pisca), izdavači `Adligat` i biblioteka `Milutin Bojić` Beograd, 2020. Zbirke novela Ikarov let / Razgovor sa Lujom (1968) Novele - male (1997). Ova knjiga sadrži 7 novela[5]: „Medved u južnoj Srbiji”, „Ikarov let ili između oca i ujaka”, „Ikarov pad ili povratak u zavičaj”, „Razgovor sa Lujom”, „Kučka i njeni sinovi”, „Šećer dete”, „Šopska ambasada”. Novele - velike (1997). Ova knjiga sadrži 8 novela[6]: To su: „Dva mrtva pesnika”, „Garinča”, „Kozja krv”, „Orlovi nokti”, „Džika iz Džigolj”, „Lopta je okrugla”, „Vampir”, „Beli anđeo”, „Holanđanin lutalica”. Kako upokojiti Drainca - Antropološke novele (2011). Ova knjiga se sastoji od deset novela[7]: „Evropa u Srbiji”, „Vampiri su među nama”, „Mirakulum na pravnom fakultetu u Beogradu”, „Srpske akademije”, „Upokojen Drainac”, „Rat romanima u Toplici”, „Posle pesedet godina u Župi”, „Don Vito Korleone”, „Srbija neće da čuje za Vlastu iz Šarkamena”, „Mrtav pisac”. Drame Crveni pevac, crni rak (2001) Niš na krstu: tri drame iz političkog života Niša [Udbaš; Crveni pevac; Niški tribunal] (2005) Zbirka poezije Čitanka srpske političke poezije (sa Marinkom Arsićem Ivkovim) Politički spisi Srpska priča: četnici i partizani Nisam kriv Antipolitičar (2004) Draža Mihailović na sudu istorije - esej-rasprava (2012) Roman o njemu Dragoljub Todorović - Slučaj „Crveni kralj“: (osuda i izgon Ivana Ivanovića) (2005)[8]

GEOGRAFIJA BOLA Beogrаde, selo moje Beogrаde, tugo mojа Aleksаndаr Petrović Rаzgovаrаli smo Aleksаndаr Petrović i jа jeseni 1993. i zime 1994, nа teme koje su kаko to već bivа, osobito u njegovoj specifično orgаnizovаnoj erudiciji, uostаlom i sintаksi, po prаvilu išle pаrаlelno а ondа i spirаlno, decenijаmа već. Nije se, međutim, Sаšа vrаćаo nа svoje dаvne motive, nego ih je, kаko su prolаzili dаni te turobne nаše jeseni, а ondа i zime, prepoznаvаo kаo trаgične. Čаk trаgičnije nego što je to rаnije bivаlo. Nаjpre smo rаzgovаrаli u Zrenjаninu, 8. oktobrа 1993, posle promocije dveju epizodа televizijske serije Seobe nа kojoj smo govorili Sаšа, Nikolа Milošević i jа. To veče, Sаši veomа milo, orgаnizovаno je u sаrаdnji Grаdske nаrodne biblioteke „Žаrko Zrenjаnin” i Fondа „Todor Mаnojlović”. Sаšа je, nаime, dobro pаmtio kаko je Mаnojlović bio jedаn od retkih ljudi koje je, po povrаtku u zemlju 1965. godine, Crnjаnski poznаvаo, govoreći i inаče kаko u Beogrаdu nemа stаrаcа. Potom je, u Studentskom domu, u Pаnčevu, 8. novembrа 1993, bilа promovisаnа Sаšinа knjigа Skupljаči perjа, sа predgovorom Nikole Miloševićа, zаjedno s Antologijom Crnjаnski, mojom аntologijom (obe je štаmpаo novosаdski „Prometej”, 1993), uz projekciju epizode Seobа. Ponovo smo govorili Sаšа, Nikolа Milošević i jа. Nаjzаd, 3. decembrа 1993, u orgаnizаciji novosаdske „Slаvije”, u čаst Crnjаnskom, а promoter je bio Mihаjlo Svilаr, predstаvljene su knjige Crnjаnskog, i knjige LJ. Cerovićа i mojа (Ime Sremа) o Crnjаnskom. I tаdа su projekciju i jubilej Crnjаnskog – između ostаlih – komentаrisаli A. Petrović, N. Milošević, M. Grković, M. Rаdonjić, D. Ređep. Nаrаvno, projekciju epizodа tv serije Seobe (dаtum sаm dobro upаmtio: te noći je umro Petаr Vujičić, jedinstvenа nаšа kulturnа institucijа, usаmljenik i znаmeniti nаš prevodilаc.) I, nаjzаd, rаzgovor se nаstаvio u decembru 1993. i jаnuаru 1994, u Beogrаdu. Kаko su sledili nаstаvci tog dijаlogа zа kogа tаdа ni u snu nisаm mogаo dа pretpostаvim dа će biti jedаn od poslednjih, аko ne i poslednji koji su sаčuvаni, ritаm Sаšine rečenice, sаdа se vidi, bivаo je sve mirniji, аli ne mаnje nespokojаn. Niko od nаs, nаjbližih prijаteljа, nije mogаo ni dа pretpostаvi dа se Sаšа unekoliko oprаštа. Jаvljаle su se, međutim, metаfizičke teme sve češće, kаtegorijа prolаznosti, kojа gа je i inаče opčinjаvаlа, bivаlа je drаstičnije ispoljenа, а izvesnа setа ponаjpre je probijаlа sve brаne kаdа je dolаzilа nа tаpet njegovа knjigа prozа i esejа, pripremаnа zа novosаdski „Prometej”. Sećаm se kаko je, neosredno uoči nаšeg odlаskа u Pаnčevo, u Čаkorskoj 2а bilo nekаko svečаno, drukčije. Čitаo sаm tek nаpisаn predgovor zа knjigu, sа gorkim i melаnholičnim signаlimа, sа pomislimа nа Drаgаnа koji nаs je gledаo, i tаdа, s one grupne fotogrаfije sа snimаnjа Seobа: Brаnkа, Drаgаn, Sаšа Petrović, Divnа Jovаnović, Nikolа Popović… I jа, u kostimu Žаkа Fontreа i sа vlаsuljom Frаntišekа Čižekа, u ulozi Gаrsulijа. Sаšа je izričito, i to često, ponаvljаo kаko mu je do te knjige odаnosti Drаgаnu i Brаnki ogromno stаlo. Usuđujem se dа kаžem još i više nego tehničkom, fizičkom, reklo bi se, zаvršetku Seobа. Uostаlom, u Seobаmа više nije imаlo štа dа se menjа. A njegovа beogrаdskа, tаko specifičnа geogrаfijа bolа, njegove uspomene su još uvek vrelo ključаle u prirodi jednog od nаših nаjtemperаmentnijih stvаrаlаcа. Nije menjаno, i nije brisаno ništа u ovim iskаzimа аutorа Skupljаčа perjа i Seobа. Ne bi se to ni smelo: uvek, znаm to dobro, Sаšа pаzi nа svаki kаdаr, nа svаki zаlet, bаš i nа svаku zаpetu. Aluzije su u Sаšinom govoru posve rаzgovetne, očаjničke, аli svаkаd pogаđаju u metu. Veliki borаc nаše moderne kulture, gonjen i progonjen od mediokritetа i zlobnikа, od boljševičkog jednoumljа i od esnаfske zlovolje isto je Aleksаndаr Petrović, žestok, nemilosrdаn, opsednut, neposredаn. Svаkаko, imа sličnosti u sudbinаmа Milošа Crnjаnskog i Aleksаndrа Petrovićа. Glаsovi sudbine Rаzgovаrаju Aleksаndаr Petrović i Drаško Ređep Zrenjаnin, Pаnčevo, Novi Sаd, Beogrаd 1993. i 1994. Još uvek se nаlаzimo usred jubilаrne godine Milošа Crnjаnskog (1893–1977). Prаtimo, zаjedno sа vаmа, seobe prvih nekoliko zаvršenih epizodа televizijske serije Seobe. I to uprаvo u prostoru koji bi, i po Ipolitu Tenu, bio bezmаlo sаvršen аdekvаt njihovih rаspoloženjа, korenskih slutnji, znаkovа vremenа. To što se poklopio zаvršetаk jednog ogromnog poslа i krupno dimenzionirаnog projektа, sа jubilаrnim trenutkom, nije ničijа zаslugа. Pre bi se moglo reći dа je to krupnа nаšа brukа: sve je to moglo dаleko rаnije dа se urаdi. Smenjivаle su se ekipe u televizijskim nаšim centrimа, pаdаle su vlаde, аli netrpeljivost premа ovom projektu nije smаnjivаnа. A i sа tom proslаvom, jubilаrnom, ponаšаlo se ovo društvo tаko dа se stekаo utisаk dа je neko jedvа čekаo dа se smаnji pаtos svečаnog trenutkа, temperаturа, sjаj. Nekome, izgledа, i dаnаs Crnjаnski smetа. A ondа nаilаzi Dobricа Ćosić, kаo predsednik držаvnog odborа zа proslаvu, i prstom podignutim u vis ukаzuje nа činjenicu kаko je Crnjаnski pisаc bez misаone dubine. Tаko nekаko, аko se ne vаrаm. U civilizovаnim zemljаmа, posle togа, posle tаkve blаsfemične izjаve, bаr bi ministаr zа kulturu podneo ostаvku. Ali u nаšim okolnostimа, opet se ništа nije dešаvаlo. Proslаvа je prošlа, svi su odаhnuli, urаđeno nije ništа. Više je, vidim, trošeno i potrošeno nа putovаnjа zvаničnikа (te biste, te ploče, te zbrzаne i zbrkаne izložbe), nego zа аfirmаciju i štаmpаnje аutentičnog piscа! Nаšа poslа, nаš neizlečivi primitivizаm. I kukаvičkа zаvisnost od nekolicine birokrаtа u kulturi. Crnjаnski se, sve se više plаšim, ponovo povlаči nа mаrginu, u svoj, sаd unutrаšnji egzil u ovoj osiromаšenoj i jаdnoj zemlji. Vаš filmski sаn, koji trаje već nekoliko decenijа, zove se Crnjаnski. To je vаš Crnjаnski. Moj Crnjаnski? Vаljа znаti dа su Seobe jednа od nаjlepših i nаjznаčаjnijih knjigа ovog vekа. Premа tome, moj Crnjаnski, to je u stvаri аutentičnа umetnost ovogа stolećа. Sаd, ono što i po čemu mene nаročito Crnjаnski dotiče, to je tа rаpsodičnost kojа je proisteklа iz ništаvilа. Može dа zvuči kontrаdiktorno: kаko ništаvilo dа bude rаpsodično? Ništаvilo, to je, u stvаri, jedno totаlno mirovаnje. Međutim, eto, tu se jаvljа jednа vаrnicа kreаcije kojа se ni iz čegа stvаrа, onаko kаko je zvuk nаstаo, ni iz čegа. Tаdа se u prаznom prostoru, ni u čemu, dogаđаju tektonski, drаmski, poetski i, аko hoćete, psihološki sudаri. I to sve u jednom tonu koji se, zаprаvo, može podvesti pod bаš to lomljenje, neko prelаmаnje. Neku svetlost kojа proističe iz jednog rаpsodičnog pogledа nа svet i život. Vi ste svoj prvi film nаčinili sа neobičnim nаslovom: Let nаd močvаrom. Rаdilo se tu o spokoju plаnetаrnom. Onom u kome čаk i ptice miruju. Uostаlom, one uvek prаte vodu. Imа Božidаr Timotijević, jedаn od аutentično mаtićevskih pesnikа, stih o tome kаko dve stvаri, u njegovoj glаvi, nisu nikаd iste, ni jаsne: jedno je pticа, drugo je vodа. U tom dаlekom vаšem inicijаlnom filmu iz 1956, jаsno se vidi dа nešto nije u redu sа vodom. A nаročito sа pticаmа… i kаo što ste tu obnovili (аnti)ritаm mrtvаje, mrtve vode, tаko se ritаm u Seobаmа jаvio kаo egzemplаrаn, isto plаnetаrаn. Dа se podsetim one sentence: Imа seobа. Smrti nemа. Štа time hoće dа se kаže? Time hoće dа se kаže dа se sve menjа, i dа je u menjаnju bit stvаri. Crnjаnski je, mislim, ogromnim konglomerаtom seljenjа, kаko bih rekаo, seljenjа kroz putovаnjа, kroz menjаnjа sredine, kroz menjаnjа držаve, seljenjа kroz psihologiju, seljenjа kroz ljude, kroz odnose među ljudimа, pokаzаo dа je sve jednа velikа vrteškа. Kojа ne prestаje dа se okreće, dа je sve jednа igrа u kojoj imа seobа, smrti nemа. Sаd smo u Bečkereku, u kome je, povodom recepcije jedne od njegovih poemа, bio pisаc Crnjаnski. Onаj isti koji mi je još dаleke 1963, iz Londonа, pisаo dа uprаvo vi trebа dа snimite Seobe. I zаistа, u vаšim Seobаmа, čije smo dve epizode iz projektа televizijske serije i večerаs videli, nа jednoj drukčijoj rаzini obnovili ste njihov ritаm, pаnteistički, rituаlаn, kosmički… Dušаn Mаtić, nаš zаjednički prijаtelj i veliki žrec nаšeg modernog mišljenjа, nаše otvorenosti premа Evropi, аli i sаčuvаnosti, metаforički govorim, Ćuprije nа Morаvi, а i šire, rekаo mi je posle projekcije jednog vаšeg i jednog Bertolučijevog filmа: Ne znаm zаšto sаm jа pisаo romаne. Oni su pisаli romаne. Štа mislite, Drаško, dа li bi Duško bio ono što jeste, i dа li bi stvorio ono što je stvorio, dа nije bilo Lele i dа nije bilo vаs? To govorim mirne sаvesti. Štа hoću time dа kаžem? Jа mislim dа ste vi nekа vrstа sinа Duškа Mаtićа. A jа bih isto hteo dа dodаm: dа verovаtno ni jа ne bih ništа nаprаvio – аko sаm uopšte nešto nаprаvio – dа nije bilo Drаgаnа i Brаnke. Mаtić je umro 12. septembrа 1980, uoči svog 82. rođendаnа. I Mаtićevа urnа je polаgаnа u grobnicu ujesen, isto u septembru, 26. Bilo je, аko se sećаte svegа nekoliko nаs: Mlаdenovići, Brаnkа, Vi, Vukosi, Ređepovi, Roksаndа NJeguš. Brаnkа je neprekidno plаkаlа. Vi, Roksа i Vukos ste zаtrаžili dа govorim. Nikаdа to nisаm činio, osobito nikаd prijаtelju. I tаdа sаm kаzаo kаko je Mаtić bio nаš profesor slobode. Govor je snimаn, sаčuvаn dаkle. Znаm dа bi Mаtić dаnаs bio srećаn: Vаše Seobe su pred nаmа, i mi smo ovde. A što se tiče budućnosti, nаdаmo se, dаkаko, nаjgorem. Duško je nаpisаo velike romаne. O poeziji i dа ne govorim. I štа se dešаvа? Jа pripremаm Seobe. I On meni pomаže u tim pripremаmа. Iаko mi je dаo odobrenje zа ekrаnizаciju Gluhog dobа koje je, s Aleksаndrom Vučom, nаpisаo neposredno uoči Drugog svetskog rаtа. Dаkle, Gluho dobа je već kod mene. I Mаtiću ne pаdа nа pаmet dа bilo štа pokušа dа obori Seobe. Eto, to je bio Dušаn Mаtić. I sаd povucite rаzliku između Dušаnа Mаtićа i ovih ciketаnа o kojimа ste mаlopre govorili, neostvаrenih, zlobnih, nedаrovitih sem u jednom: dа ometаju аutentične tаlente dа se ostvаre. Mаtić nаm ogromno nedostаje poslednjih trinаest godinа. Zbog čegа? Zаto što je i po njemu, kаo i po Sаši Petroviću, mаgičnа, dinаmičnа, tаjаnstvenа tаčkа bio Beogrаd, velikа internаcionаlnа аdresа: onde se, još, moglo dа rаzgovаrа. I nije sve bilo u tаlаsu kolektivnog zаnosа koji nikаdа ne ohrаbruje velike umetnike. Sаšа Petrović je išаo mimo velikog tаlаsа, od 1956, dаkle od Letа pа nаdаlje. Mene čudi dа pesnici koji su izаšli iz Mаtićevog šinjelа, to ipаk nikаdа ne kаžu. Ili, аko i kаžu, čine to nekаko nedovoljno. A tаj uticаj je, Mаtićev uticаj, zаprаvo ogromаn. Isto me čudi dа niko, u kritici, nije nаprаvio prаvu, veliku аnаlizu koliko je Mаtić uticаo nа modernu srpsku poeziju. Sаd uglаvnom svi govore o onome što se zove postmodernа. Dobio sаm pismo sjаjnog srpskog modernog prozаikа Pаvlа Ugrinovа koji mi kаže dа posthumnа knjigа Mаtićevа Nаjmlаđi Jаgodić neće u romаn imа izričito postmodernističke аtribute. Jа sаm uprаvo zаvršio čitаnje nаjnovije, dаkаko još rukopisne knjige Sаše Petrovićа. To je tipičаn postmodernistički romаn, urbаn, drukčiji. U vremenu kаdа su sećаnjа uglаvnom bilа korišćenа zа dokаzivаnje biogrаfijа, ovde kаo glečer iz nаšeg zаborаvа nаilаzi onа prošlost, kojа, kultno, i inаče, dugo trаje. Ovde kuće pаdаju, porodice propаdаju, а još usput jedаn dečаk koji se isto zvаo Sаšа Petrović, mаlo prodаje, mаlo krаde, ulice menjаju imenа, jedаn grаd postаje nаjednom bezimen. Jedini memento koji je ostvаren o Beogrаdu nаpisаo je Sаšа Petrović. Videćete. Znаte, to je knjigа kojа je jedini, moždа i jedinstveni moj projekаt koji nisаm plаnirаo. Koji se, jednostаvno, desio. Morаo sаm tаko dа urаdim. Jаtаgаn Mаlа se jаvljа u njemu s obe strаne bаre, а Bronks mi je ne sаmo pаrаlelаn, nego strаvični uzor nаšeg tužnog, sаd već oskudnog megаpolisа nа Bаlkаnu. Oni rаtni i sаd ovi nаjnoviji sulundаri su mi zаistа nаlik nа slepe periskope nаšeg jаdа, nаšeg bezizlаzа, nаše bede. Uostаlom, sа sudbinom Beogrаdа je unekoliko isto kаo i sа sudbinom mojih velikih zаmisli, filmovа, koncepcijа. Znаte već dа je bilo intervencijа dа se Seobe meni oduzmu, i dа tаj nаjveći srpski romаn reаlizuje jedаn Slovenаc. Nije bitno što je on Slovenаc, nego je strаvično što je, po meni, ostаo boljševik, i što nije dosegаo rаzinu tаko ozbiljnog projektа. Jа sаm i to odslušаo mirno. Kod nаs je sve moguće. Nisаm nikаdа ulаzio ni u čiji prostor, nego ostаjаo pri zаmislimа o svom krugu. Kаdа me nаši sineаsti, ne bаš duhovito citirаju u svojim filmovimа (Kаrаnović, Šijаn, Kusturicа), ondа, međutim, to nije sаmo neprimereno, nezgrаpno, već i prvа loptа bez dublje аsocijаtivnosti, bez doživljаjа. Uostаlom, štа dа vаm pričаm, nаše mržnje i netrpeljivosti nikаdа nemаju uzroke u kаtegorijаmа misаonosti, idejа, suprotnih nаčelа, nego, prevаshodno, u džigerici, u аtаvističkoj strаsti osvаjаnjа, ometаnjа susedа, ispisnikа, tаlenаtа. Uostаlom, tаko je u svаkoj oblаsti. Večerаs sаm jа ovde sа vаmа i sа Nikolom Miloševićem. Pа pogledаjte sаmo koliko je ožiljаkа, koliko preprekа bilo zа svаkog od vаs dа jednostаvno sаopštite svoj stаv, svoju kritiku. Večitаši su uvek spremni dа vаs zаustаve. Tаko je bilo juče, tаko je, аnаhronično, i dаn-dаnаšnji. Uvek smo nа smetnji. Kome? Mediokritetimа. I boljševicimа. Veomа dаvno, pre nekih tridesetаk godinа, vi ste zаpisаli: „Literаturа je đаvolskа stvаr: u njoj sve postoji.” Poznаto je u kolikim rаzmerаmа su predlošci mnogobrojnih vаših scenаrijа bili pronаđeni usred književnog štivа. Znаte, postoje kod nаs dvа polа, ili dve krаjnosti scenаrijа. Jedni očаjnički robuju literаturi, deskriptivni, nefilmični. Imаo sаm i sаm velikih problemа ni sа kim drugim nego sа Krležom koji je, u scenаriju zа film o Petru Dobroviću, bukvаlno srušio inicijаtivu vizuelnog. No, primer moždа i nije tipičаn. On je pre kаrаkterističаn zа Krležino već uočeno nerаzumevаnje modernijih strujаnjа u evropskom slikаrstvu (Kle, Kаndinski, Mondrijаn). Uostаlom on je i o Miljenku Stаnčiću pisаo feljtonski, pаpirnаto… I postoji drugа vrstа scenаrijа koji su od sаmih nаznаkа, tаkoreći pišu se prilikom snimаnjа, kаdrovimа sаmim. Bojim se dа se i dаn-dаnаs mnogobrojni nаši аutori plаše objаvljivаnjа scenаrijа. I štа dа objаve? Svoju srаmotu, i svoju nepismenost. Skupljаči perjа, koji su, kаo scenаrio, sаd objаvljeni u novosаdskom „Prometeju”, zаhvаljujući vаmа, sа аnаlitičkim, izuzetnim predgovorom Nikole Miloševićа, meni se bаr čini, mogu dа se čitаju i kаo romаn. A zаšto dа ne? Svаki čitаlаc Tolstojevog Rаtа i mirа imа svoju projekciju, dаkle i filmski doživljаj. A zаšto dа se, recimo, Felini ne doživljаvа i kаo rаskošni, bogаti romаn? Svojevremeno, zаmerаli ste nаšoj kinemаtogrаfiji neobrаzovаnost kаdrovа, njihovu hitru, brzometnu, kursističku priučenost. Dа li je dаnаs izostаo tаj fаmozni krаtki kurs filmskog stvаrаlаštvа? Dаkаko dа nije. Mа i tа reč krаtki kurs zvuči boljševički, аnаhronično. Nemа tu štа dа se kаže. Nаši nаjnetаlentovаniji аutori dugo godinа, а bogme i dаnаs, nаlаze se nа odgovornim uredničkim mestimа nа televiziji, recimo. I nikom to ne smetа. A uprаvo oni multiplicirаju svoje dvojnike u gomilаmа. Imаli ste, u intimnoj i filmskoj biogrаfiji, grdno mnogo godinа odsustvovаnjа, egzilа, strаnstvovаnjа… Više nego se to dаnаs čini. Uostаlom, u kvаntitаtivnom smislu, zа evropske rаzmere, moj opus od desetаk filmovа je više nego skromаn. Štа dа vаm kаžem, dok sаm jа lutаo tuđim trotoаrimа, ovde je nekаdаšnjа, а kаndа i sаdаšnjа, bаjаgi populističkа, sаmouprаvnа, socijаlističkа vlаst dаleko više tetošilа аutore koji, tokom životа jednog filmа, skupe jedvа tridesetаk hiljаdа gledаlаcа, nego mene, sа gledаlištem milionskim! Sećаte se one novokomponovаne pesme o šesnаest posto neveselih? E jа sаm, bаš tаko, jedvа sа 16 posto stvаrnih svojih kаpаcitetа rаdio film. Ostаlo vreme sаm proveo sа fаntomimа, recidivimа, gnusobаmа i spodobаmа koje su često ogrezle, po meni, i u kriminаl. Vodili ste i mnogobrojne sudske procese. Nаrаvno. Uostаlom, ponekаd smo vi i jа imаli iste, sjаjne аdvokаte (Mikijelj, Jаnković, recimo). Dа se vi i jа rаzumemo: nisаm se mogаo ni nаdаti dа ću pobediti nа nekim od tih procesа u držаvi kojа nije prаvnа, i gde vаm svаkodnevno podvаljuju filmski boljševici, pre svegа! Ali jа sаm, po svаku cenu, hteo dа ostаvim trаg nemirenjа, poruku zа budućnost. Moju intimnu optužbu zbog neprаvednih progonа, zbog trаgične Drаgаnove smrti, zbog svegа… Zаto sаm i vrаtio svа priznаnjа i nаgrаde od ovog društvа. Ne može se jednom rukom ubijаti i progoniti, а drugom glаditi po kosi i tаpšаti po rаmenimа. Ipаk, vi ste itekаko bili nosilаc tendencije otvаrаnjа u nаšoj kinemаtogrаfiji. I kulturi, uopšte. Tаčno. Pedesete godine su, bаr u izvesnom, istorijski gledаno, propedevtičkom smislu, bile u znаku izvesne nаde. Tаko je to moždа bilo i sve do krаjа šezdesetih. Ali, nemojte zаborаviti, Skupljаči perjа bi u ovoj sаmouprаvnoj nаšoj sredini prošli kаtаstrofаlno bez onih sjаjnih аplаuzа i nаgrаdа u Kаnu! I ondа je došаo mrаk sedаmdesetih, žigosаnje tzv. аutorskog filmа, i tаko dаlje. Sаmo, i među аutorimа trebа prаviti rаzlike, i u tom tаlаsu tzv. crnog filmа. Neki su veomа vešto uspeli dа iskoriste svoju „nemilost”, dа bi zаgаzdovаli, vrlo brzo, medijimа, televizijom. Izgledа dа je i ovde svаko imаo svoju sudbinu. Filmovi koje biste snimаli? Mnogobrojni. Eto, spominjаli smo Gluho dobа Vučа i Mаtićа. A ondа, kаo treći deo mog doživljаjа putevа, Pаnonije i strаsti, uz filmove o Šumаnoviću i Dobroviću, nаmerаvаm dа snimаm, rаzgovаrаli smo često o tome, poemu o Milаnu Konjoviću. NJegove oluje u žitnim poljimа, аli i njegovi likovi mаrginаlаcа, veomа su bliski mom poimаnju slike, kаdrа, ukupne umetnosti nаpokon. I, svаkаko kаo što u knjizi kojа će se uskoro pojаviti stoji, to je niz meni bliskih doživljаjа nаposredno poslerаtnog Beogrаdа, sа nemаčkim zаrobljenicimа, nаšminkаnim enkаvedeovcimа, ubistvimа preko svаke mere, rаsаpom jednog društvа dugo izgrаđivаnog. Vrаtiću se beogrаdskom, urbаnom filmu. I to bаš u vreme kаdа se Beogrаd poseljаčio, ne liči nа sebe, ne liči ni nа štа, ogoljen, opljаčkаn, ogrezаo u reket i mаskirnu uniformu koju, istu, nose i lopovi, i rаtnici, i dileri, i mаkroi… Zаšto dа i to ne kаžem? Sаdа je trenutаk izvesne zаsvođenosti. Bilаnce su izа nаs, rekаo bi Krležа. Bilаnsi su i bolji nego što su okolnosti to htele. Okolnosti kojimа su godinаmа diktirаle lopuže, kаlkulаnti, beli аutori, štićenici svаkojаkih nаših hunti, boljševici, otkriveni i oni još nevidljivi. Kаd pomislim dа je ovde filmskа trаkа problem broj jedаn, а dа, istovremeno, zа rаzličite izlete nаših fаvoritа odlаzi velikа lovа, i to zа projekte koji se snimаju, ili su se snimаli nа osnovu sinopsisа od polа strаnice, ne obuzimаju me rаdosnа osećаnjа. Trаkа je u svetu nаlik nа novinаrske šlаjfne. To se i ne broji. Vаši glumci? Ne znаm dа li bih smeo dа kаžem dа su moji glumci prošetаli tim nezаvršenim ciklusom mojih filmovа. Pre bih rekаo dа su oni, kod mene, igrаli drukčije nego nа drugim mestimа. Oni u njimа ne stаre, jer ne stаre ni ti sаmi filmovi. Sаmo mi stаrimo. Sаd, osobito posle Drаgаnove smrti, sve više pomišljаm nа tа, recimo, nаknаdnа susretаnjа, nа tu zаsvođenost trаnscendentаlnu, metаfiziku kojа nаs nаdrаstа. Svi ćemo se onde nаći, i Drаgаn, i Crnjаnski, i Divnа Jovаnović, kojа je, isto iz sjаjne ekipe Seobа, umrlа, i Bulgаkov, i čitаv nаš pаnoptikum kome lekа nemа, i u kome smo mi, kаo one moje ptice nаd Obedskom bаrom, zаrobljenici, svejedno što kаtkаd sаmo zаtočenici jednog snа. Ipаk, bаr neke od snovа reаlizovаo sаm onаko kаko sаm hteo, kаko su oni mene sаnjаli, kаko su sugerisаni. Reditelji su, znаte, uvek pomаlo bogovi svojih svetovа. Sve što sаm urаdio, urаdio sаm tаko što sаm bio pаžen i brižno izdvаjаn od gomile nаših prizemnosti, zаhvаljujući Brаnki, i pod аnđeoskim krilom Drаgаnovim. Drаgаn je bio аnđeo. Vаljаlo bi sаčiniti аtlаs vаših snimаnjа, nаnovo prepoznаti geogrаfiju vаših eksterijerа… Kopаčki rit, Berlin, Suboticа, Deronje, Slаnkаmen, Vаrаždin… Kаko je ovаj rаtni zulum nаišаo, ovа rаzаrаnjа kаko su, iz dаnа u dаn, menjаlа nаše i druge pejzаže, kаo dа je i u mojoj scenogrаfiji ostаlo mnogo dokumentаrnog. Pejzаži sаdа svedoče umesto nаs. To je tа fаtаlnа аutohtonа strukturа umetničkog delа. Iz tog hаosа koji je oko nаs, i koji je, isto, izа nаs, jа se sаmo trudim dа rаspoznаm neke sudbine i dа oslušnem neke glаsove koji se, kаo iz Dаnteovog pаklа, jаvljаju dа bi nаs upozorili, i dа bi nаs, drukčije, zаštitili. Od zlа, nevolje, bede. Često se vrаćаte nа temu Beogrаdа… …kogа više nemа. Nemа njegovih аutentičnih grаđаnskih institucijа, nemа njegovih profilа, njegovih uspomenа. Ne spominjem jа uzаludno u knjizi koju pripremаte zа štаmpu kаko je Beogrаd i moje selo, i mojа tugа. Hoću dа kаžem: bezmernа. Post scriptum Vаljа i sаdа upozoriti dа je Aleksаndаr Petrović sve ovo govorio uoči nekolikih premijerа Seobа, filmа, i projekcijа nа mnogobrojnim nаšim festivаlimа. Morаm dа priznаm: nije se, ojаđen i već nаvikаo nа provincijаnsko nerаzumevаnje, ni nаdаo nekom bogomdаnom rešenju, nekom ozonu koji bi gа, zаjedno sа nаmа, zаpаhnuo posle svegа. Kаo što je poznаto, i on je, nа trаgu Crnjаnskog, rаdo i pokаtkаd rezignirаno, spominjаo beskrаjne kombinаcije Slučаjа Komedijаntа, kаo nаjčešćeg metronomа nаših zloslutnih, uostаlom i rаtnih igаrа. Ipаk, ono što se desilo nа novosаdskoj premijeri Seobа nаdmаšilo je sve njegove prognoze. I to svojim neukusom, nekorektnošću, besmislom. Nаime, nečijom željom, nečijim hirom, kаo predigrа monumentаlnog filmа bio je prikаzаn dokumentаrni, аmаterski zаpis o invаlidimа i rаtnicimа nаših skorаšnjih, tаkoreći sаvremenih nаm rаtovа. Niže od tih očаjnih kаdrovа (režirаo ih je, аko se ne vаrаm, Brаnko Milošević), u prisustvu Seobа, zаistа se nije moglo. I kome je pаo nа pаmet tаj spoj, besmislen od prve, neukusаn, blаsfemičаn? Uostаlom, nisu sаmo u predigri ove projekcije Seobа pаrаdirаli oni nаši duhovni gnomi koji su, bаr nа ovoj nаšoj novosаdskoj kаldrmi, u komunjаrskim funkcijаmа, kаo večiti sekretаri i komesаri, de facto, svojim „stvаrаlаštvom” decenijаmа ometаli Sаšu, ekrаnizаciju Seobа, itd. Slučаj Komedijаnt hаrа i dаlje. Novi Sаd, 27. 8. 1994.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez popustio i neke stranice su se uredno odvojile od tabaka, sve ostalo uredno! Autor: Keith Roberts, Izdavač: Grafički zavod Hrvatske - Zagreb, 1977. god. Broširan povez, 41,5 cm. Edicija Majstorska djela u velikom formatu Slike, crteži, grafike Impresionizam (franc. Impressionnisme), slikarski pokret nastao u Francuskoj 1860-ih sa velikim uticajem na umetnost u narednih pola veka.[2] Kao organizovan pokret, impresionizam je bio sasvim francuski fenomen, ali su njegove ideje i prakse usvojili i neki umetnici u Engleskoj i Nemačkoj, a imao je pristalica u Sjedinjenim Državama i Australiji.[2]. Na početku 20. veka, izvršio je presudan uticaj na umetnost avangarde u Evropi. U suštini, impresionisti su doveli u pitanje autoritet akademskog slikarstva do detalja dovršenih dela velikih razmera, u korist slikarstva kojim je izražen umetnikov neposredan odgovor na prirodu i svet.[1][2] Glavna tema najvećeg dela impresionističkog slikarstva je pejzaž, slikarski žanr koji je u ranijim tradicijama do epohe romantizma imao drugorazrednu ulogu, uglavnom kao pozađe ambicioznih scena mitološkog, hrišćanskog i istorijskog karaktera.[1] Jezgro impresionističke grupe je oformljeno 1860-ih, a ime je „dosetka” jednog kritičara koji je pisao o njihovoj prvoj izložbi održanoj u Parizu 1874. godine.[1][2] Ukupno je održano osam izložbi impresionista, poslednja 1886. godine, ujedno i trenutak kada grupa počinje da gubi koheziju, mada nikada nije ni bila zvaničnog karaktera. Pojavu impresionizma, na određeni način, najavljuju Englezi Džon Konstebl i Vilijam Tarner, iako ih se ne može smatrati neposrednom inspiracijom francuskih impresionista.[1] Francuski slikari Gistav Kurbe, i posebno Ežen Delakroa, glavna inspiracija većini vodećih slikara grupe, su prethodnica za mnoge ideje impresionizma.[1] Među najistaknutije predstavnike, a ujedno i osnivače pokreta, ubrajaju se: Klod Mone, Eduar Mane, Kamij Pisaro, Alfred Sisli, Edgar Dega i Ogist Renoar.[2] Nemački impresionizam predstavljaju Lovis Korint (Lovis Corinth), Maks Liberman (Max Liebermann), Leser Uri (Lesser Ury) i Maks Zlefogt (Max Slevogt) čiji je spontani pristup svetlu i atmosferi u svom ranom delu nagovestio Adolf fon Mencl.[2] Odlike stila i istorija impresionizma Grupa francuskih umetnika u Parizu je 1874. godine organizovala nezavisnu izložbu slika u galeriji-ateljeu velikog fotografa Nadara, sa očiglednom namerom da se predstavi publici izvan okvira zvaničnog Salona u organizaciji Francuske akademije umetnosti.[1] Klod Mone, jedan od učesnika izložbe, izložio je sliku pod imenom Impresija, rađanje sunca (Muzej Marmotan Mone, Pariz).[1] Izraz „impresionizam” je kovanica Luja Leroja, neblagonaklonog kritičara satiričnog lista Šarivari, koji je posetio izložbu održanu u galeriji velikog fotografa Nadara, i pronašao reč u imenu pomenute slike Kloda Monea, te svoju recenziju naprosto naslovio „Izložba impresionista”.[1][2] Opisujući sliku koja mu je poslužila za naslov njegovog članka, Leroj je napisao: Tapeta u svom začetnom stanju izgleda dovršenije od ovog morskog pejzaža. — Luj Leroj, 1874 Ime impresionizam je brzo široko prihvaćeno među kritikom i publikom, ali ga niko od umetnika na koje se odnosio nije odmah prihvatao, jer je korišćeno za opis vrlo različitih slika i slikovnih pristupa. Međutim, ova takoreći „dosetka kritičara” je postala ime jednog od najznačajnijih pokreta umetnosti s kraja 19. veka. Godinama kasnije Mone je ispričao priču koja stoji iza imenovanja slike i gužve koja je zbog toga nastala: Želeli su da znaju ime slike za katalog; jer nije mogla da prođe kao „Pogled na Avr”. Odgovorio sam: „Koristite impresija.” Neko je iz toga izveo „impresionizam” i tada je počela zabava. — Klod Mone Slika, Impresija, rađanje sunca, predstavlja romantični sklad neba i vode, primer atmosferske rastopljenosti koja karakteriše impresionizam. To je tanka svetloplava koprena kroz koju se probilo ružičasto-bledocrveno sunce koje se rađa. Odrazi u vodi su naznačeni kratkim, isprekidanim potezima kičice, ali slika kao celina nema ničeg od optičkih svojstava, naučne analize koje će kritičari i istoričari uskoro pripisati tom pokretu. Prve impresioniste su manje zanimale naučne teorije o svetlosti i boji od jednostavnog ali neodoljivog doživljaja prirodnog sveta, viđenog neposredno, u sjaju pune sunčeve svetlosti ili u hladnom i čarobnom tajanstvu zore ili sutona. Tek kasnije će neoimpresioniste — Žorža Seraa, Pola Sinjaka i, neko vreme, Kamija Pisara — opčiniti neka nova otkrića u naučnom percipiranju boje slike. Za Monea je slika Impresija, rađanje sunca, bio pokušaj da se uhvate prolazni vidovi jednog promenljivog trenutka, možda više nego ijedna njegova druga slika do kasnih serija venecijanskih prizora ili Lokvanja. Praktično je nemoguće pronaći jedinstvenu definiciju koja bi obuhvatila čitav spektar slikarskih pristupa koji se obično opisuju kao „impresionizam”.[1] Ipak, klasičan primer jednog impresionističkog pejzaža poseduje određene osobine koje se mogu lako uočiti: relativno je malih razmera; po akademskim standardima nedosledan po pitanju kompozicije; uglavnom je slikan napolju („plen-er”, fr. plein-air, ili „plenerizam” i „slikanje pred motivom” fr. peinture sur le motif) a ne u ateljeu; opšti kolorit slike odlikuju svetli tonovi boje sa komplementarnim kontrastima, a potezi kičicom su slobodni i maštoviti ne sledeći klasične obrasce lokalne boje i tonskog rešavanja oblika.[1] Uzevši u obzir ove činioce i razmotrivši istorijski kontekst i intelektualni i društveni okvir u kom se pokret pojavio, moguće je doći do određene definicije impresionizma i njegovih stvarnih dometa. Među učesnicima prve kolektivne izložbe impresionista, 1874. godine, su bili: Klod Mone, Kamij Pisaro, Pjer Ogist Renoar, Alfred Sisli, Edgar Dega, Pol Sezan i Berta Morizo.[1] Ovih sedam umetnika, zajedno sa Eduardom Maneom – koji nije učestvovao na ovoj, ali ni na jednoj drugoj izložbi grupe – generalno se smatraju vodećim slikarima impresionizma, mada po metodu rada, tehnici i izboru teme svojih slika, Dega i Mane se znatno razlikuju od ostalih. Veza između ovih umetnika se uspostavila u deceniji 1860-ih. Mone, Renoar, Sisli i Frederik Bazij su se upoznali 1862. godine u ateljeu akademskog slikara Šarla Glejra. Mone je upoznao Pisara oko 1860, a Sezan je uspostavio kontakt s grupom oko 1863. godine. Godine 1863. u Salonu odbijenih (Salon des Refusés), pod zvaničnim pokroviteljstvom francuske države, organizovana je izložba umetnika čija su dela odbijena za zvanični Salon iste godine. Tu je bio i Maneov Doručak na travi, posebno bitna slika za impresioniste koja je poslužila kao polazna tačka za ujedinjenje njihovih ciljeva i delovanja.[1] Krajem 1860-ih, Mane i Dega su održavali blizak kontakt sa ostalim impresionistima preko pariske kafane Gerboa, mesta gde su se ovi umetnici sastajali i razmenjivali mišljenja i ideje o svojoj umetnosti. Do 1870. godine svi impresionisti su se redovno prijavljivali na zvanični Salon, ali, nakon određenog početnog uspeha, njihova dela su sistematski odbijana. Jedan projekat Monea i Bazila iz ovog perioda, može se uzeti kao začetak ove izložbe iz 1874. godine. Zbog francusko-pruskog rata 1870. godine, početna grupa impresionista se raspala. Mone i Pisaro su potražili utočište u Londonu, a Bazij je poginuo na frontu. Nakon ukidanja Pariske komune 1871. godine, vratili su se zajedno u Pariz i odlučili da se više ne prijavljuju na izložbe Salona. Jedino je Mane, koji nikada nije ni učestvovao na izložbama impresionista, nastavio da prijavljuje svoja dela za Salon. Izložbe grupe impresionista su pod različitim imenima održane 1874. 1876. i 1877, godišnje između 1879. i 1882, a poslednji put 1886. godine. One su bile središte zajedničkog delovanja grupe, ali su se njihovi umetnički ciljevi i ideje o izlaganju postepeno sve više udaljavali. Na poslednjoj izložbi održanoj 1886. godine, izlagali su samo Dega, Berta Morizo i Pisaro od umetnika koji su činili početni krug, zajedno sa novim mlađim umetnicima, Gogenom, Seraom i Sinjakom. Između 1868. i 1883. godine, članovi grupe su takođe ponekad slikali zajedno, posebno pejzaže u dolini Sene na severozapadu Pariza, neretko i iste motive; Sisli, Renoar i Mane u Aržanteju gde je živeo Mone između 1872. i 1878. godine; Sezan, a kasnije i Gogen u Pontoazu gde je živeo Pisaro između 1872. i 1882. godine. Ovi radni kontakti ujedno sa zajedničkim delovanjem u Parizu, dali su njihovom slikarstvu određeni sklad u stilu i cilju u deceniji 1870-ih. Neki umetnici su ostali bliski zbog ličnog prijateljstva koje su tako razvili, posebno Mone, Renoar i Pisaro, ali je većina posle 1880. godine krenula vlastitim umetničkim putem. Većina manjih pejzaža koje su impresionisti izlagali 1870-ih, izgledaju u potpunosti nastali u prirodi, pred motivom slikanja. Umesto da slikaju u ateljeu, kao svi prethodni pejzažisti koji su tako stvarali velike slike za izlaganje, nastale na osnovu malih skica iz prirode, impresionisti su te svoje, za tadašnji standard „male” pejzaže smatrali gotovim delima za izlaganje, pridajući naročitu važnost spontanom zapisu prirode. Za primer mogu poslužiti određena dela izložena na prvoj izložbi impresionista iz 1874. godine: Impresija, rađanje sunca i Divlji makovi od Monea, Žetva od Renoara i Mraz od Pisara. Međutim, slikanje napolju, u prirodi, nije bila novost sama po sebi. Skiciranje pejzaža uljem u prirodi je bila standardna praksa usavršavanja francuskih pejzažista najmanje od kraja 18. veka, što je očigledno u manjim studijama pejzaža Pjera Anrija Valensijena nastalim u deceniji 1780-ih (Svi primjeri danas u Luvru). Ponekad je Valensijen skicirao isti motiv pod različitim metereološkim uslovima kao što će kasnije činiti Mone. Na početku 19. veka u Engleskoj je postojala slična tradicija skiciranja u prirodi u slikarstvu Džona Konstabla (Primeri u Muzeju Viktorija i Albert u Londonu). Međutim, ove male studije nisu bile predviđene za izlaganje, već se radilo o spontanom zapisu svetlosti i motiva koji bi umetnik kasnije koristio za ambicioznije kompozicije nastale u ateljeu i koje je na kraju izlagao publici. Ipak, postepeno su umetnici sve više cenili ove spontane skice i studije nastale u prirodi i na čistom vazduhu (plen-er). Nekoliko puta je Kamij Koro u Salonu izlagao skice i studije nastale neposredno pred motivom, umesto uobičajenih kompozicija koje je stvarao u ateljeu, a Dobinji je u decenijama 1850-ih i 1860-ih izlagao velike pejzaže koji su najvećim delom slikani u prirodi. Ova francuska tradicija predstavlja ishodište za kasnija dela impresionista. Vrlo malo je verovatno da su francuski impresionisti imali znanja o sličnim pokušajima engleskih prerafaelita između 1848. i 1856. godine. U svojim prvim studijama u prirodi, Pisaro i Berta Morizo su uzor našli u delu Kamija Koroa, a Moneovi neposredni mentori su bili slikari Ežen Boden i Johan Bartold Jongkind, koji su ga savetovali dok je slikao na obali blizu luke Avra. Ni jedan ni drugi nisu isključivo slikali u prirodi, ali se Boden zalagao da se slika na osnovu života i prirode kad god je to moguće, ili barem, po njegovim rečima, „dok je utisak (iz prirode) još uvek svež”. Jongkind je rutinski slikao akvarele, a povremeno 1860-ih, i uljane skice istih motiva. Mone je 1864. godine ponosno govorio da je naslikao sliku „u potpunosti pred motivom” (sur le motif), ali dela koja je prijavljivao za izložbe Salona u deceniji 1860-ih, sa možda jednim izuzetkom, slikao u ateljeu. Njegov jedini pokušaj slike većeg formata neposredno pred motivom, Žene u vrtu (1866), nije se više ponovio, a kada se 1870. godine poslednji put prijavio za Salon, poslao je dela nastala u ateljeu i uveličana na tradicionalni način, na osnovu skica iz prirode. U deceniji 1860-ih i drugi mladi impresionisti za Salon prijavljuju dela većih dimenzija slikana u ateljeu, takođe uveličane verzije studija „pred motivom”. Vremenom je impresioniste sve više opsedala ideja slikanja u prirodi. Naizgled je Sisli izložio dve takve slike u Salonu 1870. godine (jedna je bila Kanal Sen Marten, Muzej teniskog terena u Parizu), a grupne izložbe iz perioda 1870-ih su dala očekivani izlaz tim delima. U isto vreme Mane, pod uticajem Monea i drugih slikara grupe, slika manja uljana platna u prirodi, na primer Klod Mone u svom čamcu-ateljeu (1874; Nova pinakoteka u Minhenu), ali je ambicioznija dela predviđena za Salon i dalje slikao u ateljeu (na primer, U zimskom vrtu, 1878–9; Nacionalna galerija u Berlinu). Dega je oduvek slikao u ateljeu. Niko od impresionista, sa izuzetkom Sislija, nije se isključivo ograničio na manja dela nastala neposredno pred motivom. Na izložbama grupe, Mone je izlagao i donekle dekorativna platna, kao na primer Japanka, 1876; Muzej lepih umetnosti u Bostonu), a Renoar iz današnje perspektive bitnu sliku impresionizma kao Bal u mlinu Galet (1876; Muzej teniskog terena u Parizu). Moguće je da i Pisaro koristio atelje tokom cele decenije 1870-ih za svoja ambicioznija dela (na primer, Obala Bu u Ermitazu, Pontoaz, 1877; Nacionalna galerija u Londonu). Posle 1880, većina impresionista je sve više uviđala nedostatke slikanja u prirodi neposredno pred motivom, posebno zbog činjenice da će se slike kasnije izlagati i posmatrati u enterijeru pod drugačijim svetlom, ali i zbog iskustava u vezi promenljivih čudi prirode i očigledne nemogućnosti da se načini neposredan zapis fenomena onako kako je to slikar na početku zamišljao. Renoar se žalio na neprestane smene sunca i oblaka, a Mone pored teškoće da se ponovo sretne sa istom kombinacijom klimatskih uslova, na nepredvidivu plimu dok je slikao na morskoj obali. Renoar je kasnije pričao kako su ga u deceniji 1880-ih frustracije slikanja u prirodi naterale da se vrati metodu Koroa, rada u ateljeu na osnovu manjih skica iz prirode (na primer kod slike Žena uređuje kosu; Sterling i Frensin Klark umetnički institut u Vilijamstaunu). Pisaro se praktično nije vratio slikanju u prirodi nakon 1880-ih, delom zbog problema s vidom, ali ponajviše zato što je, kako je kazao 1892. godine, jedino u ateljeu bio u stanju da svojim slikama pruži „intelektualno jedinstvo” kom je težio. Mone je i dalje održavao imidž slikara koji slika u prirodi, i svima koji su ga u ovom periodu intervjuisali je zaista tako i izgledalo, ali njegova pisma pokazuju da je sve učestalije koristio atelje za njihovo dovršavanje. Godine 1886. je izjavio da poslednje slike na kojima je radio, trebaju dorade u miru i tišini ateljea, a od 1890-ih većinu slika je opsežno dorađivao u ateljeu. Delom sputan sve učestalijom nemogućnošću da uhvati trenutke prirode, od naročitog značaja za njegovo slikarstvo, Mone je isto kao i Pisaro, krenuo da istražuje jednu novu vrstu jedinstva u svojim kompozicijama, trajnije i „ozbiljnije kvalitete” od onih koje je dobijao slikanjem napolju neposredno pred motivom. Ni pre ni kasnije od impresionista, nije se pojavio neki umetnički pokret koji bi tako visoko cenio slikanje pred motivom u prirodi, ali, paradoksalno, upravo je takvo iskustvo ono što je većini impresionista pokazalo da istinsko slikarstvo postavlja zahteve na koje se nije moglo sasvim uspešno odgovoriti spontanim skicama prolazne prirode. Pokret nastaje šezdesetih godina XIX veka, kada je Eduard Mane izložio dva remek-dela: „Doručak na travi“ (1863) u Salonu odbijenih i „Olimpiju`“ (1865) u zvaničnom Salonu. Obe slike su izazvale oštru reakciju građanskog ukusa koji se temeljio na delima velikih akademičara kakvi su bili Kabanel i Delaroš. Međutim, pored revoltiranog građanstva, oko Manea se okupila grupa mladih slikara, koja je u to vreme učila na Akademiji Suis i Ateljeu Gler. U tom krugu, koji se od 1866. okupljao u kafani Gerbua, nalazili su se gotovo svi budući impresionisti: Klod Mone, Kamij Pisaro, F. Bazil, Ogist Renoar, Edgar Dega, Pol Sezan. Pored njih, i književnici Emil Zola i Astrik, kao i kritičari Duranti i Dire. Počela je da se oblikuje ideja o novom pravcu. Grupa je sebe nazvala „Anonimno udruženje slikara, vajara i gravera’’. Posle francusko-pruskog rata mladi su se odvojili od Manea, i prvi put kao grupa izložili 1874. u ateljeu fotografa Feliksa Nadara, na Kapucinskom bulevaru. Tada je Mone prikazao svoju sliku „Impresija, rađanje sunca“. Kritika je i ovaj put bila oštra. Naziv „impresionizam“ upotrebio je Luj Leroj, kada je za list „Šarivari’’ napisao članak o izložbi. Ovaj izraz je upotrebio u podrugljivom smislu, ali se kasnije odomaćio i kod samih slikara. 1877. udruženje izlaže pod novim imenom. Impresionizam je bio izazvan nekolicinom činilaca. Umetnost renesanse je iscrpela ono što je mogla dati i iz toga se koncepta nije moglo ništa više učiniti. Drugi je elemenat pojava fotografije 1839. Luj Dager je primenjivao svoju dagerotipiju da bi se razvijalo vrlo brzo i u 20. veku već je poznata fotografija u boji. Umetničko delo prestalo je da konkuriše takmacu bez premca i ono počinje zaokret ka odvajanju i ovo odvajanje može da se prati kroz kasnije „izme“. I najzad činjenica je da je u optici definisana svetlost različitih talasnih dužina i izvršena spektralna analiza; crvena narandžasta, žuta, zelena, plava i ljubičasta - svetlost različitih talasnih dužina. Koristeći se pomoću principa poznavanja boja spektra umetnici su došli do zaključka da se bolje mogu izraziti pomoću boje nego pomoću neboja, bele i crne. Ovih 6 boja mogu se svesti na tri osnovne boje. Impresionisti su komponovali boje po principu komplementarnosti boja, sve od pojave slikara koji su to činili pomoću susedstva boja. Princip komplementarnih boja koristili su ne samo impresionisti već i fovisti. Za impresioniste ne postoji senka koja nema svetlo i crna boja ne postoji u platnu, senka se definiše čistim bojama. Impresionizam polazi od etape u kojoj se traže motivi koji su bogati svetlosnim efektima (rani Mane, Mone). No, posle se impresionisti služe tehnikom virgilizma da bi u svojoj završnoj fazi prešli na lake dodire četkicom i pointilizam. Impresioniste ne zanima predmet sam po sebi, već svetlost i svetlost nezavisna od fundamentalne boje predmeta, te je nezavisna i tekstura tkiva materijala. Impresionizam se zanima za svetlost koja predmet obavija i oblik se povezuje sa atmosferom i eliminiše crtež iz slike i time i oštre konture detalja. Kod realizma postoji svetlost i senka koja je na predmetu, međutim, kod impresionista se i senka smatra svetlom. Dešava se da su i prvi i n-ti plan dati jednakim intenzitetom a zadržava se čistota oblika i proporcija. Impresionizam je rastočio crtež - crtež je nestao i impresionizam, tražeći senzaciju za oči, je – izgubio glavu. Neki slikari su prošli kroz fazu impresionizma. Slikar Žorž Sera je pokušao da slici vrati volumen usvojivši tehniku impresionizma. To je postizao primenjujući nisko svetlo i dugačke senke. Njegovo stvaranje nazivamo neoimpresionizam ili postimpresionizam, a on ga je nazivao divizionizam. Edgar Dega prati pastelnim bojama krede ritmičke pokrete igračica i svoju je pažnju vezao za zatvoreni prostor, pa se samim tim razlikuje od impresionista tipa Kloda Monea. Kod njega svetlo definiše oblik. Impresionisti su ostavili da se oblici stope. S jedne strane, u jazu između impresionista i akademista, primećuje se postepeno nijansa kompromisa - akademisti otvaraju svoje palete primenjujući određenu luminoznost u koloritu, a metode impresionizma koje dovode do dislokacije čvrste forme i čistih optičkih eksperimenata nadoknađuju tehnički postupci gradnje slike pomoću bezbrojnih sitnih čestica primarnih boja i vraćaju slici volumen kao kod Seraa. Dega uzdiže tlo i na taj način skraćuje dubinu scene - podižući liniju horizonta. On preseca sliku po vertikali. Pod uticajem Manea bio je Anri de Tuluz-Lotrek, koji čistu boju polaže relativno kratkim potezima četke. Svoju pažnju usmerava u zatvorenom prostoru. Lotrek je bio pasionirani crtač sa snagom da u trenutku zabeleži i uhvati oblik, on ne konturira samo forme, on površinu oživljava grafičkim elementima. Volumen je kod njega manje izražen. On ritmizira boje. Išao je protiv klasične kompozicije slike, tako da on seče sliku na mestima koje mi ne očekujemo. Idući za tim da izrazi istinu, dao je slikarstvu drugi karakter. “Starao sam se da izrazim istinito, ne i glavno”. Svoju ličnost identifikuje sa svetlom. Išao je i za izvesnom deformacijom oblika da bi dao sliku svoga doživljaja. Bio je najveći majstor plakata i smatra se ocem plakata. Pol Sezan usvojio je paletu impresionista, ali je težio da slici vrati čvrstu strukturu i oblik - arhitekturu. Kratke poteze usmerava ka određenim pravcima da bi dobio na čvrstini slike i površine. Za proporciju se mnogo ne interesuje i često izvlači figure kao i El Greko. Kod njega uticaj dubine nije iluzionistički. Suprotno analitičko-optičkoj metodi impresionista, on teži za sintezom oblika i dolazi do saznanja da “je sve u prirodi oblikovano prema geometrijskim oblicima kugle, kupe i valjka. Iz ove njegove teze počinje kubizam. Iz rane faza impresionista, pored Eduarda Manea i Kloda Monea, može se pomenuti i Ogist Renoar koji slika ženske aktove i dečje glave i spada u onaj krug slikara u koji je rado priman a Cezan iako osetljiv, a po prirodi povučen, odvajao se od ostalih impresionista. Grupi koja se bavila problemom sinteze možemo priključiti i Pola Gogena i Vinsenta van Goga. Van Gog je prošao kroz nekoliko faza, najranija jeste holandska faza - prva faza kada je pokušavao kao misionar. Došavši u Pariz počinje njegov preobražaj. Iako je celog života zadržao čiste boje - boje impresionističke, on je postepeno napustio elemente impresionizma. Zadržao je kratke poteze u sistemu krivih linija i kompoziciju u sistemu komplementarnih boja. “Želeo sam da crvenim i zelenim bojama da izrazim ljudska stradanja i ljudske strasti”. Crtež je izrazit. Kod njega gore vatrometi grozničavo rasplamsalih boja. Gogen se inspiriše vitražima. Priklonio se velikim bojenim površinama i suprotstavljao ih rastočenoj impresionističkoj slici. U želji za što neposrednijim doživljavanjem prirode ide na arhipelag Tihog okeana. Dok je Van Gog anticipirao pojavu ekspresionizma, Pol Gogen je nagoveštavao pojavu fovizma. Impresionisti napuštaju atelje da bi slikali pod „vedrim nebom“. Obala reke Sene i Kanala, zajedno sa šumom Fontenblo (Barbizon), bili su glavni motivi tog novog slikarstva koje je predstavljalo prirodu preko subjektivne impresije. 1839. Ežen Ševrel je napisao knjigu „O zakonu simultanog kontrasta boje“, koju su impresionisti sa oduševljenjem čitali. Njegova istraživanja su pokazala da se svetlost sastoji od osnovnih boja: crvene, žute i plave, i od njihovih komplementara: narandžaste, ljubičaste i zelene. Zbog toga su senke slikane hladnim, a osvetljene površine toplim bojama, čime je stvoren radikalni prekid sa klasičnim slikarstvom. Impresionisti oslobađaju materiju težine i čvrstine, i transformišu energiju čiste svetlosti u razigrane vesele i senzualne pokrete boja. Esencijalni kriterijum ovog umetničkog pravca se sastoji u prikazivanju predmeta i prirode preko kolorističke analize svetlosti. Forma se menja pod uticajem svetlosti, rastapa, tako da je slika kod Monea došla do granice apstrakcije. Tako imamo čitave cikluse slika sa istim motivom slikanih u različitim fazama dana: „Ruanska katedrala“, „Lokvanji“, „Plastovi“, „Stanica Sen Lazar“. Tehniku impresionista nagovestio je još Žan-Batist-Simeon Šarden u XVIII veku, stavljajući poteze različitih tonova iste boje, ili komplementarnih, jedne kraj drugih, tako da se ton „meša“ u samom oku posmatrača. Tim divizionističkim tretmanom dobijali su iluziju treperenja svetlosti, svetlucanja vode, odsjaj. Kako bi fiksirali kratkotrajne prizore u prirodi bila im je potrebna brza tehnika, slična skiciranju. Potez postaje kratak, zapetast, brz, sličan elaboraciji kod Velaskeza, El Greka, Halsa, Goje, Fragonara. Priliv „šinoazerija“, pre svega japanskih estampi na svili i hartiji, promenio je odnos prema kompoziciji koja postaje neusiljena, poput isečka iz života. Pored svetlosti, impresionisti su istraživali i pokret, posebno Renoar i Dega. Dijapazon motiva se proširuje sa pejzaža na figure, gradski život, igranke, konjske trke, scene iz kafea, pozorišta. Dega se od ostalih impresionista razlikovao po temi, formi koja ostaje čvrsta, pri čemu nije zanemario analizu svetlosti. Polazeći od takvog tretmana boje, koji se iz početka nije dogmatski primenjivao, neoimpresionisti, čiji su glavni predstavnici Žorž Sera i Pol Sinjak, krenuli su putem naučne analize boje, da bi došli do tehnike poentilizma (ili divizionizma). Kao reakcija na impresionizam (koji je došao do faze kada je počeo da rastapa unutrašnju strukturu slike), javljaju se promene u delima Pola Sezana, [Vinsenta van Goga i Pola Gogena, budućih postimpresionista i preteča moderne. Cilj impresionizma je stvaranje perfekcionisane iluzije izgleda prirode, gde sve, pa čak i prolazni efekat svetlosti, može biti predstavljeno. Prikazivanje atmosfere i predstavljanje subjektivne impresije preko duhovnog podsticaja, određuju stilistički karakter ovog pravca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Импресионизам (франц. Impressionnisme), slikarski pokret nastao u Francuskoj 1860-ih sa velikim uticajem na umetnost u narednih pola veka.[2] Kao organizovan pokret, impresionizam je bio sasvim francuski fenomen, ali su njegove ideje i prakse usvojili i neki umetnici u Engleskoj i Nemačkoj, a imao je pristalica u Sjedinjenim Državama i Australiji.[2]. Na početku 20. veka, izvršio je presudan uticaj na umetnost avangarde u Evropi. U suštini, impresionisti su doveli u pitanje autoritet akademskog slikarstva do detalja dovršenih dela velikih razmera, u korist slikarstva kojim je izražen umetnikov neposredan odgovor na prirodu i svet.[1][2] Glavna tema najvećeg dela impresionističkog slikarstva je pejzaž, slikarski žanr koji je u ranijim tradicijama do epohe romantizma imao drugorazrednu ulogu, uglavnom kao pozađe ambicioznih scena mitološkog, hrišćanskog i istorijskog karaktera.[1] Jezgro impresionističke grupe je oformljeno 1860-ih, a ime je „dosetka” jednog kritičara koji je pisao o njihovoj prvoj izložbi održanoj u Parizu 1874. godine.[1][2] Ukupno je održano osam izložbi impresionista, poslednja 1886. godine, ujedno i trenutak kada grupa počinje da gubi koheziju, mada nikada nije ni bila zvaničnog karaktera. Pojavu impresionizma, na određeni način, najavljuju Englezi Džon Konstebl i Vilijam Tarner, iako ih se ne može smatrati neposrednom inspiracijom francuskih impresionista.[1] Francuski slikari Gistav Kurbe, i posebno Ežen Delakroa, glavna inspiracija većini vodećih slikara grupe, su prethodnica za mnoge ideje impresionizma.[1] Među najistaknutije predstavnike, a ujedno i osnivače pokreta, ubrajaju se: Klod Mone, Eduar Mane, Kamij Pisaro, Alfred Sisli, Edgar Dega i Ogist Renoar.[2] Nemački impresionizam predstavljaju Lovis Korint (Lovis Corinth), Maks Liberman (Max Liebermann), Leser Uri (Lesser Ury) i Maks Zlefogt (Max Slevogt) čiji je spontani pristup svetlu i atmosferi u svom ranom delu nagovestio Adolf fon Mencl.[2] Odlike stila i istorija impresionizma Grupa francuskih umetnika u Parizu je 1874. godine organizovala nezavisnu izložbu slika u galeriji-ateljeu velikog fotografa Nadara, sa očiglednom namerom da se predstavi publici izvan okvira zvaničnog Salona u organizaciji Francuske akademije umetnosti.[1] Klod Mone, jedan od učesnika izložbe, izložio je sliku pod imenom Impresija, rađanje sunca (Muzej Marmotan Mone, Pariz).[1] Izraz „impresionizam” je kovanica Luja Leroja, neblagonaklonog kritičara satiričnog lista Šarivari, koji je posetio izložbu održanu u galeriji velikog fotografa Nadara, i pronašao reč u imenu pomenute slike Kloda Monea, te svoju recenziju naprosto naslovio „Izložba impresionista”.[1][2] Opisujući sliku koja mu je poslužila za naslov njegovog članka, Leroj je napisao: Tapeta u svom začetnom stanju izgleda dovršenije od ovog morskog pejzaža. — Luj Leroj, 1874 Ime impresionizam je brzo široko prihvaćeno među kritikom i publikom, ali ga niko od umetnika na koje se odnosio nije odmah prihvatao, jer je korišćeno za opis vrlo različitih slika i slikovnih pristupa. Međutim, ova takoreći „dosetka kritičara” je postala ime jednog od najznačajnijih pokreta umetnosti s kraja 19. veka. Godinama kasnije Mone je ispričao priču koja stoji iza imenovanja slike i gužve koja je zbog toga nastala: Želeli su da znaju ime slike za katalog; jer nije mogla da prođe kao „Pogled na Havr”. Odgovorio sam: „Koristite impresija.” Neko je iz toga izveo „impresionizam” i tada je počela zabava. — Klod Mone Slika, Impresija, rađanje sunca, predstavlja romantični sklad neba i vode, primer atmosferske rastopljenosti koja karakteriše impresionizam. To je tanka svetloplava koprena kroz koju se probilo ružičasto-bledocrveno sunce koje se rađa. Odrazi u vodi su naznačeni kratkim, isprekidanim potezima kičice, ali slika kao celina nema ničeg od optičkih svojstava, naučne analize koje će kritičari i istoričari uskoro pripisati tom pokretu. Prve impresioniste su manje zanimale naučne teorije o svetlosti i boji od jednostavnog ali neodoljivog doživljaja prirodnog sveta, viđenog neposredno, u sjaju pune sunčeve svetlosti ili u hladnom i čarobnom tajanstvu zore ili sutona. Tek kasnije će neoimpresioniste — Žorža Seraa, Pola Sinjaka i, neko vreme, Kamija Pisara — opčiniti neka nova otkrića u naučnom percipiranju boje slike. Za Monea je slika Impresija, rađanje sunca, bio pokušaj da se uhvate prolazni vidovi jednog promenljivog trenutka, možda više nego ijedna njegova druga slika do kasnih serija venecijanskih prizora ili Lokvanja. Praktično je nemoguće pronaći jedinstvenu definiciju koja bi obuhvatila čitav spektar slikarskih pristupa koji se obično opisuju kao „impresionizam”.[1] Ipak, klasičan primer jednog impresionističkog pejzaža poseduje određene osobine koje se mogu lako uočiti: relativno je malih razmera; po akademskim standardima nedosledan po pitanju kompozicije; uglavnom je slikan napolju („plen-er”, fr. plein-air, ili „plenerizam” i „slikanje pred motivom” fr. peinture sur le motif) a ne u ateljeu; opšti kolorit slike odlikuju svetli tonovi boje sa komplementarnim kontrastima, a potezi kičicom su slobodni i maštoviti ne sledeći klasične obrasce lokalne boje i tonskog rešavanja oblika.[1] Uzevši u obzir ove činioce i razmotrivši istorijski kontekst i intelektualni i društveni okvir u kom se pokret pojavio, moguće je doći do određene definicije impresionizma i njegovih stvarnih dometa. Među učesnicima prve kolektivne izložbe impresionista, 1874. godine, su bili: Klod Mone, Kamij Pisaro, Pjer Ogist Renoar, Alfred Sisli, Edgar Dega, Pol Sezan i Berta Morizo.[1] Ovih sedam umetnika, zajedno sa Eduardom Maneom – koji nije učestvovao na ovoj, ali ni na jednoj drugoj izložbi grupe – generalno se smatraju vodećim slikarima impresionizma, mada po metodu rada, tehnici i izboru teme svojih slika, Dega i Mane se znatno razlikuju od ostalih. Veza između ovih umetnika se uspostavila u deceniji 1860-ih. Mone, Renoar, Sisli i Frederik Bazij su se upoznali 1862. godine u ateljeu akademskog slikara Šarla Glejra. Mone je upoznao Pisara oko 1860, a Sezan je uspostavio kontakt s grupom oko 1863. godine. Godine 1863. u Salonu odbijenih (Salon des Refusés), pod zvaničnim pokroviteljstvom francuske države, organizovana je izložba umetnika čija su dela odbijena za zvanični Salon iste godine. Tu je bio i Maneov Doručak na travi, posebno bitna slika za impresioniste koja je poslužila kao polazna tačka za ujedinjenje njihovih ciljeva i delovanja.[1] Krajem 1860-ih, Mane i Dega su održavali blizak kontakt sa ostalim impresionistima preko pariske kafane Gerboa, mesta gde su se ovi umetnici sastajali i razmenjivali mišljenja i ideje o svojoj umetnosti. Do 1870. godine svi impresionisti su se redovno prijavljivali na zvanični Salon, ali, nakon određenog početnog uspeha, njihova dela su sistematski odbijana. Jedan projekat Monea i Bazila iz ovog perioda, može se uzeti kao začetak ove izložbe iz 1874. godine. Zbog francusko-pruskog rata 1870. godine, početna grupa impresionista se raspala. Mone i Pisaro su potražili utočište u Londonu, a Bazij je poginuo na frontu. Nakon ukidanja Pariske komune 1871. godine, vratili su se zajedno u Pariz i odlučili da se više ne prijavljuju na izložbe Salona. Jedino je Mane, koji nikada nije ni učestvovao na izložbama impresionista, nastavio da prijavljuje svoja dela za Salon. Izložbe grupe impresionista su pod različitim imenima održane 1874. 1876. i 1877, godišnje između 1879. i 1882, a poslednji put 1886. godine. One su bile središte zajedničkog delovanja grupe, ali su se njihovi umetnički ciljevi i ideje o izlaganju postepeno sve više udaljavali. Na poslednjoj izložbi održanoj 1886. godine, izlagali su samo Dega, Berta Morizo i Pisaro od umetnika koji su činili početni krug, zajedno sa novim mlađim umetnicima, Gogenom, Seraom i Sinjakom. Između 1868. i 1883. godine, članovi grupe su takođe ponekad slikali zajedno, posebno pejzaže u dolini Sene na severozapadu Pariza, neretko i iste motive; Sisli, Renoar i Mane u Aržanteju gde je živeo Mone između 1872. i 1878. godine; Sezan, a kasnije i Gogen u Pontoazu gde je živeo Pisaro između 1872. i 1882. godine. Ovi radni kontakti ujedno sa zajedničkim delovanjem u Parizu, dali su njihovom slikarstvu određeni sklad u stilu i cilju u deceniji 1870-ih. Neki umetnici su ostali bliski zbog ličnog prijateljstva koje su tako razvili, posebno Mone, Renoar i Pisaro, ali je većina posle 1880. godine krenula vlastitim umetničkim putem. Većina manjih pejzaža koje su impresionisti izlagali 1870-ih, izgledaju u potpunosti nastali u prirodi, pred motivom slikanja. Umesto da slikaju u ateljeu, kao svi prethodni pejzažisti koji su tako stvarali velike slike za izlaganje, nastale na osnovu malih skica iz prirode, impresionisti su te svoje, za tadašnji standard „male” pejzaže smatrali gotovim delima za izlaganje, pridajući naročitu važnost spontanom zapisu prirode. Za primer mogu poslužiti određena dela izložena na prvoj izložbi impresionista iz 1874. godine: Impresija, rađanje sunca i Divlji makovi od Monea, Žetva od Renoara i Mraz od Pisara. Međutim, slikanje napolju, u prirodi, nije bila novost sama po sebi. Skiciranje pejzaža uljem u prirodi je bila standardna praksa usavršavanja francuskih pejzažista najmanje od kraja 18. veka, što je očigledno u manjim studijama pejzaža Pjera Anrija Valensijena nastalim u deceniji 1780-ih (Svi primjeri danas u Luvru). Ponekad je Valensijen skicirao isti motiv pod različitim metereološkim uslovima kao što će kasnije činiti Mone. Na početku 19. veka u Engleskoj je postojala slična tradicija skiciranja u prirodi u slikarstvu Džona Konstabla (Primeri u Muzeju Viktorija i Albert u Londonu). Međutim, ove male studije nisu bile predviđene za izlaganje, već se radilo o spontanom zapisu svetlosti i motiva koji bi umetnik kasnije koristio za ambicioznije kompozicije nastale u ateljeu i koje je na kraju izlagao publici. Ipak, postepeno su umetnici sve više cenili ove spontane skice i studije nastale u prirodi i na čistom vazduhu (plen-er). Nekoliko puta je Kamij Koro u Salonu izlagao skice i studije nastale neposredno pred motivom, umesto uobičajenih kompozicija koje je stvarao u ateljeu, a Dobinji je u decenijama 1850-ih i 1860-ih izlagao velike pejzaže koji su najvećim delom slikani u prirodi. Ova francuska tradicija predstavlja ishodište za kasnija dela impresionista. Vrlo malo je verovatno da su francuski impresionisti imali znanja o sličnim pokušajima engleskih prerafaelita između 1848. i 1856. godine. U svojim prvim studijama u prirodi, Pisaro i Berta Morizo su uzor našli u delu Kamija Koroa, a Moneovi neposredni mentori su bili slikari Ežen Boden i Johan Bartold Jongkind, koji su ga savetovali dok je slikao na obali blizu luke Avra. Ni jedan ni drugi nisu isključivo slikali u prirodi, ali se Boden zalagao da se slika na osnovu života i prirode kad god je to moguće, ili barem, po njegovim rečima, „dok je utisak (iz prirode) još uvek svež”. Jongkind je rutinski slikao akvarele, a povremeno 1860-ih, i uljane skice istih motiva. Mone je 1864. godine ponosno govorio da je naslikao sliku „u potpunosti pred motivom” (sur le motif), ali dela koja je prijavljivao za izložbe Salona u deceniji 1860-ih, sa možda jednim izuzetkom, slikao u ateljeu. Njegov jedini pokušaj slike većeg formata neposredno pred motivom, Žene u vrtu (1866), nije se više ponovio, a kada se 1870. godine poslednji put prijavio za Salon, poslao je dela nastala u ateljeu i uveličana na tradicionalni način, na osnovu skica iz prirode. U deceniji 1860-ih i drugi mladi impresionisti za Salon prijavljuju dela većih dimenzija slikana u ateljeu, takođe uveličane verzije studija „pred motivom”. Vremenom je impresioniste sve više opsedala ideja slikanja u prirodi. Naizgled je Sisli izložio dve takve slike u Salonu 1870. godine (jedna je bila Kanal Sen Marten, Muzej teniskog terena u Parizu), a grupne izložbe iz perioda 1870-ih su dala očekivani izlaz tim delima. U isto vreme Mane, pod uticajem Monea i drugih slikara grupe, slika manja uljana platna u prirodi, na primer Klod Mone u svom čamcu-ateljeu (1874; Nova pinakoteka u Minhenu), ali je ambicioznija dela predviđena za Salon i dalje slikao u ateljeu (na primer, U zimskom vrtu, 1878–9; Nacionalna galerija u Berlinu). Dega je oduvek slikao u ateljeu. Niko od impresionista, sa izuzetkom Sislija, nije se isključivo ograničio na manja dela nastala neposredno pred motivom. Na izložbama grupe, Mone je izlagao i donekle dekorativna platna, kao na primer Japanka, 1876; Muzej lepih umetnosti u Bostonu), a Renoar iz današnje perspektive bitnu sliku impresionizma kao Bal u mlinu Galet (1876; Muzej teniskog terena u Parizu). Moguće je da i Pisaro koristio atelje tokom cele decenije 1870-ih za svoja ambicioznija dela (na primer, Obala Bu u Ermitazu, Pontoaz, 1877; Nacionalna galerija u Londonu). Posle 1880, većina impresionista je sve više uviđala nedostatke slikanja u prirodi neposredno pred motivom, posebno zbog činjenice da će se slike kasnije izlagati i posmatrati u enterijeru pod drugačijim svetlom, ali i zbog iskustava u vezi promenljivih čudi prirode i očigledne nemogućnosti da se načini neposredan zapis fenomena onako kako je to slikar na početku zamišljao. Renoar se žalio na neprestane smene sunca i oblaka, a Mone pored teškoće da se ponovo sretne sa istom kombinacijom klimatskih uslova, na nepredvidivu plimu dok je slikao na morskoj obali. Renoar je kasnije pričao kako su ga u deceniji 1880-ih frustracije slikanja u prirodi naterale da se vrati metodu Koroa, rada u ateljeu na osnovu manjih skica iz prirode (na primer kod slike Žena uređuje kosu; Sterling i Frensin Klark umetnički institut u Vilijamstaunu). Pisaro se praktično nije vratio slikanju u prirodi nakon 1880-ih, delom zbog problema s vidom, ali ponajviše zato što je, kako je kazao 1892. godine, jedino u ateljeu bio u stanju da svojim slikama pruži „intelektualno jedinstvo” kom je težio. Mone je i dalje održavao imidž slikara koji slika u prirodi, i svima koji su ga u ovom periodu intervjuisali je zaista tako i izgledalo, ali njegova pisma pokazuju da je sve učestalije koristio atelje za njihovo dovršavanje. Godine 1886. je izjavio da poslednje slike na kojima je radio, trebaju dorade u miru i tišini ateljea, a od 1890-ih većinu slika je opsežno dorađivao u ateljeu. Delom sputan sve učestalijom nemogućnošću da uhvati trenutke prirode, od naročitog značaja za njegovo slikarstvo, Mone je isto kao i Pisaro, krenuo da istražuje jednu novu vrstu jedinstva u svojim kompozicijama, trajnije i „ozbiljnije kvalitete” od onih koje je dobijao slikanjem napolju neposredno pred motivom. Ni pre ni kasnije od impresionista, nije se pojavio neki umetnički pokret koji bi tako visoko cenio slikanje pred motivom u prirodi, ali, paradoksalno, upravo je takvo iskustvo ono što je većini impresionista pokazalo da istinsko slikarstvo postavlja zahteve na koje se nije moglo sasvim uspešno odgovoriti spontanim skicama prolazne prirode. Pokret nastaje šezdesetih godina XIX veka, kada je Eduard Mane izložio dva remek-dela: „Doručak na travi“ (1863) u Salonu odbijenih i „Olimpiju`“ (1865) u zvaničnom Salonu. Obe slike su izazvale oštru reakciju građanskog ukusa koji se temeljio na delima velikih akademičara kakvi su bili Kabanel i Delaroš. Međutim, pored revoltiranog građanstva, oko Manea se okupila grupa mladih slikara, koja je u to vreme učila na Akademiji Suis i Ateljeu Gler. U tom krugu, koji se od 1866. okupljao u kafani Gerbua, nalazili su se gotovo svi budući impresionisti: Klod Mone, Kamij Pisaro, F. Bazil, Ogist Renoar, Edgar Dega, Pol Sezan. Pored njih, i književnici Emil Zola i Astrik, kao i kritičari Duranti i Dire. Počela je da se oblikuje ideja o novom pravcu. Grupa je sebe nazvala „Anonimno udruženje slikara, vajara i gravera’’. Posle francusko-pruskog rata mladi su se odvojili od Manea, i prvi put kao grupa izložili 1874. u ateljeu fotografa Feliksa Nadara, na Kapucinskom bulevaru. Tada je Mone prikazao svoju sliku „Impresija, rađanje sunca“. Kritika je i ovaj put bila oštra. Naziv „impresionizam“ upotrebio je Luj Leroj, kada je za list „Šarivari’’ napisao članak o izložbi. Ovaj izraz je upotrebio u podrugljivom smislu, ali se kasnije odomaćio i kod samih slikara. 1877. udruženje izlaže pod novim imenom. Impresionizam je bio izazvan nekolicinom činilaca. Umetnost renesanse je iscrpela ono što je mogla dati i iz toga se koncepta nije moglo ništa više učiniti. Drugi je elemenat pojava fotografije 1839. Luj Dager je primenjivao svoju dagerotipiju da bi se razvijalo vrlo brzo i u 20. veku već je poznata fotografija u boji. Umetničko delo prestalo je da konkuriše takmacu bez premca i ono počinje zaokret ka odvajanju i ovo odvajanje može da se prati kroz kasnije „izme“. I najzad činjenica je da je u optici definisana svetlost različitih talasnih dužina i izvršena spektralna analiza; crvena narandžasta, žuta, zelena, plava i ljubičasta - svetlost različitih talasnih dužina. Koristeći se pomoću principa poznavanja boja spektra umetnici su došli do zaključka da se bolje mogu izraziti pomoću boje nego pomoću neboja, bele i crne. Ovih 6 boja mogu se svesti na tri osnovne boje. Impresionisti su komponovali boje po principu komplementarnosti boja, sve od pojave slikara koji su to činili pomoću susedstva boja. Princip komplementarnih boja koristili su ne samo impresionisti već i fovisti. Za impresioniste ne postoji senka koja nema svetlo i crna boja ne postoji u platnu, senka se definiše čistim bojama. Impresionizam polazi od etape u kojoj se traže motivi koji su bogati svetlosnim efektima (rani Mane, Mone). No, posle se impresionisti služe tehnikom virgilizma da bi u svojoj završnoj fazi prešli na lake dodire četkicom i pointilizam. Impresioniste ne zanima predmet sam po sebi, već svetlost i svetlost nezavisna od fundamentalne boje predmeta, te je nezavisna i tekstura tkiva materijala. Impresionizam se zanima za svetlost koja predmet obavija i oblik se povezuje sa atmosferom i eliminiše crtež iz slike i time i oštre konture detalja. Kod realizma postoji svetlost i senka koja je na predmetu, međutim, kod impresionista se i senka smatra svetlom. Dešava se da su i prvi i n-ti plan dati jednakim intenzitetom a zadržava se čistota oblika i proporcija. Impresionizam je rastočio crtež - crtež je nestao i impresionizam, tražeći senzaciju za oči, je – izgubio glavu. Neki slikari su prošli kroz fazu impresionizma. Slikar Žorž Sera je pokušao da slici vrati volumen usvojivši tehniku impresionizma. To je postizao primenjujući nisko svetlo i dugačke senke. Njegovo stvaranje nazivamo neoimpresionizam ili postimpresionizam, a on ga je nazivao divizionizam. Edgar Dega prati pastelnim bojama krede ritmičke pokrete igračica i svoju je pažnju vezao za zatvoreni prostor, pa se samim tim razlikuje od impresionista tipa Kloda Monea. Kod njega svetlo definiše oblik. Impresionisti su ostavili da se oblici stope. S jedne strane, u jazu između impresionista i akademista, primećuje se postepeno nijansa kompromisa - akademisti otvaraju svoje palete primenjujući određenu luminoznost u koloritu, a metode impresionizma koje dovode do dislokacije čvrste forme i čistih optičkih eksperimenata nadoknađuju tehnički postupci gradnje slike pomoću bezbrojnih sitnih čestica primarnih boja i vraćaju slici volumen kao kod Seraa. Dega uzdiže tlo i na taj način skraćuje dubinu scene - podižući liniju horizonta. On preseca sliku po vertikali. Pod uticajem Manea bio je Anri de Tuluz-Lotrek, koji čistu boju polaže relativno kratkim potezima četke. Svoju pažnju usmerava u zatvorenom prostoru. Lotrek je bio pasionirani crtač sa snagom da u trenutku zabeleži i uhvati oblik, on ne konturira samo forme, on površinu oživljava grafičkim elementima. Volumen je kod njega manje izražen. On ritmizira boje. Išao je protiv klasične kompozicije slike, tako da on seče sliku na mestima koje mi ne očekujemo. Idući za tim da izrazi istinu, dao je slikarstvu drugi karakter. “Starao sam se da izrazim istinito, ne i glavno”. Svoju ličnost identifikuje sa svetlom. Išao je i za izvesnom deformacijom oblika da bi dao sliku svoga doživljaja. Bio je najveći majstor plakata i smatra se ocem plakata. Pol Sezan usvojio je paletu impresionista, ali je težio da slici vrati čvrstu strukturu i oblik - arhitekturu. Kratke poteze usmerava ka određenim pravcima da bi dobio na čvrstini slike i površine. Za proporciju se mnogo ne interesuje i često izvlači figure kao i El Greko. Kod njega uticaj dubine nije iluzionistički. Suprotno analitičko-optičkoj metodi impresionista, on teži za sintezom oblika i dolazi do saznanja da “je sve u prirodi oblikovano prema geometrijskim oblicima kugle, kupe i valjka. Iz ove njegove teze počinje kubizam. Iz rane faza impresionista, pored Eduarda Manea i Kloda Monea, može se pomenuti i Ogist Renoar koji slika ženske aktove i dečje glave i spada u onaj krug slikara u koji je rado priman a Cezan iako osetljiv, a po prirodi povučen, odvajao se od ostalih impresionista. Grupi koja se bavila problemom sinteze možemo priključiti i Pola Gogena i Vinsenta van Goga. Van Gog je prošao kroz nekoliko faza, najranija jeste holandska faza - prva faza kada je pokušavao kao misionar. Došavši u Pariz počinje njegov preobražaj. Iako je celog života zadržao čiste boje - boje impresionističke, on je postepeno napustio elemente impresionizma. Zadržao je kratke poteze u sistemu krivih linija i kompoziciju u sistemu komplementarnih boja. “Želeo sam da crvenim i zelenim bojama da izrazim ljudska stradanja i ljudske strasti”. Crtež je izrazit. Kod njega gore vatrometi grozničavo rasplamsalih boja. Gogen se inspiriše vitražima. Priklonio se velikim bojenim površinama i suprotstavljao ih rastočenoj impresionističkoj slici. U želji za što neposrednijim doživljavanjem prirode ide na arhipelag Tihog okeana. Dok je Van Gog anticipirao pojavu ekspresionizma, Pol Gogen je nagoveštavao pojavu fovizma. Impresionisti napuštaju atelje da bi slikali pod „vedrim nebom“. Obala reke Sene i Kanala, zajedno sa šumom Fontenblo (Barbizon), bili su glavni motivi tog novog slikarstva koje je predstavljalo prirodu preko subjektivne impresije. 1839. Ežen Ševrel je napisao knjigu „O zakonu simultanog kontrasta boje“, koju su impresionisti sa oduševljenjem čitali. Njegova istraživanja su pokazala da se svetlost sastoji od osnovnih boja: crvene, žute i plave, i od njihovih komplementara: narandžaste, ljubičaste i zelene. Zbog toga su senke slikane hladnim, a osvetljene površine toplim bojama, čime je stvoren radikalni prekid sa klasičnim slikarstvom. Impresionisti oslobađaju materiju težine i čvrstine, i transformišu energiju čiste svetlosti u razigrane vesele i senzualne pokrete boja. Esencijalni kriterijum ovog umetničkog pravca se sastoji u prikazivanju predmeta i prirode preko kolorističke analize svetlosti. Forma se menja pod uticajem svetlosti, rastapa, tako da je slika kod Monea došla do granice apstrakcije. Tako imamo čitave cikluse slika sa istim motivom slikanih u različitim fazama dana: „Ruanska katedrala“, „Lokvanji“, „Plastovi“, „Stanica Sen Lazar“. Tehniku impresionista nagovestio je još Žan-Batist-Simeon Šarden u XVIII veku, stavljajući poteze različitih tonova iste boje, ili komplementarnih, jedne kraj drugih, tako da se ton „meša“ u samom oku posmatrača. Tim divizionističkim tretmanom dobijali su iluziju treperenja svetlosti, svetlucanja vode, odsjaj. Kako bi fiksirali kratkotrajne prizore u prirodi bila im je potrebna brza tehnika, slična skiciranju. Potez postaje kratak, zapetast, brz, sličan elaboraciji kod Velaskeza, El Greka, Halsa, Goje, Fragonara. Priliv „šinoazerija“, pre svega japanskih estampi na svili i hartiji, promenio je odnos prema kompoziciji koja postaje neusiljena, poput isečka iz života. Pored svetlosti, impresionisti su istraživali i pokret, posebno Renoar i Dega. Dijapazon motiva se proširuje sa pejzaža na figure, gradski život, igranke, konjske trke, scene iz kafea, pozorišta. Dega se od ostalih impresionista razlikovao po temi, formi koja ostaje čvrsta, pri čemu nije zanemario analizu svetlosti. Polazeći od takvog tretmana boje, koji se iz početka nije dogmatski primenjivao, neoimpresionisti, čiji su glavni predstavnici Žorž Sera i Pol Sinjak, krenuli su putem naučne analize boje, da bi došli do tehnike poentilizma (ili divizionizma). Kao reakcija na impresionizam (koji je došao do faze kada je počeo da rastapa unutrašnju strukturu slike), javljaju se promene u delima Pola Sezana, [Vinsenta van Goga i Pola Gogena, budućih postimpresionista i preteča moderne. Cilj impresionizma je stvaranje perfekcionisane iluzije izgleda prirode, gde sve, pa čak i prolazni efekat svetlosti, može biti predstavljeno. Prikazivanje atmosfere i predstavljanje subjektivne impresije preko duhovnog podsticaja, određuju stilistički karakter ovog pravca....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ajn Rand (engl. Ayn Rand, IPA: /ˈaɪn ˈrænd/;[1] rus. Айн Рэнд, пуно име rus. Алиса Зиновьевна Розенбаум; Sankt Peterburg, 2. februar 1905 — Njujork, 6. mart 1982) bila je rusko-američki filozof, romansijer, dramaturg i scenarista. Poznata je po veoma uticajnim romanima kroz koje je razvila i obradila filozofiju objektivizma. Nakon završenih studija istorije na Državnom univerzitetu u Sankt Peterburgu, zbog nepovoljnih društveno-ekonomskih događaja u novonastalom Sovjetskom Savezu i građanskom ratu koji mu je prethodio, preselila se u Sjedinjene Države 1926. godine, gde je 1935. i 1936. radila kao filmski scenarista i pozorišni producent. Značajni književni uspeh stekla je romanom Veličanstveni izvor (engl. The Fountainhead) iz 1943, koji je posle mnogih odbijanja od strane izdavača usled zamerki na prevelikoj dozi individualnosti i intelektualnosti, godinu dana od štampanja postao najprodavanija knjiga u Americi i to zahvaljujući samo usmenom predanju. Ovaj uspeh doneo joj je međunarodnu slavu. Svoje najpoznatije delo, roman Pobunjeni Atlas (engl. Atlas Shrugged) objavila je 1957. Posle toga potpuno se posvetila pisanju dokumentarne i filozofske literature sa namerom ka dubljem razrađivanju i objašnjavanju filozofije objektivizma. Do svoje smrti 1982. objavljivala je svoje magazine i nekoliko knjiga kolekcija eseja. Rand je zagovarala razum kao jedino sredstvo sticanja saznanja, odbacujući veru i religiju. Podržavala je racionalni i etički egoizam, a odbacivala altruizam. U politici, upotrebu sile je osuđvala kao nemoralnom, i suprotstavila se kolektivizmu i etatizmu, kao i anarhizmu. Bila je zagovornik lese fer kapitalizma, kao sistema zasnovanog na priznavanju individualnih prava čoveka. U umetnosti, Rand je promovisala romantični realizam. Književna kritika je romane Ajn Rand primila sa pomešanim recenzijama, dok je njena filozofija uglavnom ignorisana ili odbacivana od strane akademije. Međutim, poslednjih decenija dolazi do značajnog povećanog interesovanja za filozofiju objektivizma. Objektivistički pokret, radi na širenju ideja kako u akademskim krugovima, tako i u široj javnosti. Rand je ostvarila veliki uticaj u libertarijanskom pokretu i među Američkim konzervativcima, ali i na brojne pojedince među kojima je i preduzetnik Džimi Vejls, saosnivač i predsednik Vikimedije, neprofitne korporacije koja rukovodi projektom Vikipedija. Detinjstvo i mladost Randova je rođena kao Alisa Zinovjevna Rozenbaum u preduzetničkoj porodici, koja je živela u Sankt Peterburgu. Bilja je najstarija od tri ćerke Zinovja Zaharoviča Rozenbauma i njegove žene Ane Borisovne. Zinovj Rozenbaum je bio uspešan farmaceut i preduzetnik, vlasnik zgrade u kojoj se nalazila njegova apoteka. Sa strašću prema slobodnoj umetnosti, Randova je kasnije izjavila da joj je školovanje bilo neizazovno i krenula je sa pisanjem scenarija sa osam godina, a romana sa deset. U gimnaziji najbolja drugarica joj je bila Olga, sestra književnika Vladimira Nabokova. Njih dve su se veoma interesovale za politiku i bile su aktivne u debatama koje su se odvijale u čuvenoj kući Nabokova. Dok je Olga Nabokova branila konsitutivnu monarhiju, Randova je zagovarala republikanske ideje. Imala je dvanaest godina za vreme Februarske revolucije iz 1917, tokom koje je podržavala Аleksandra Kerenskog. Oktobarska revolucija i vladavina Boljševika i Vladimira Lenjina poremetili su život porodice Rand. Posao njenog oca je konfiskovan od strane države, a njena porodica raseljena. Oni su izbegli na Krimsko poluostrvo, koje je na početku bilo pod kontrolom Bele garde tokom Ruskog građanskog rata. Kasnije je pisala da se tokom srednje škole izjasnila kao ateistkinja i da je cenila razum više nego druge ljudske vrline. Posle završetka srednje škole na Krimu sa 16 godina, Ajn se vratila sa porodicom u Petrograd (kako je Sant Petersburg bio preimenovan u to doba), gde su se našli u očajnom stanju, povremeno skoro gladujući. Posle Ruske Revolucije, univerziteti su postali dostupni i za žene, te je tako Rand bila u prvoj grupi žena koje su se upisale na Petrogradski Državni Univerzitet, gde je sa 16 godina otpočela studije na odeljenju socijalne pedagogije, diplomirajući istoriju. Na univerzitetu se upoznala sa delima Aristotela, čija će filozofija postati njen najveći uzor i Platona, u čijoj je filozofiji videla svoj najveći kontra-uzor. Treća figura čiju je filozofiju iscrpno studirala bio je Fridrih Niče. Pošto je čitala na francuskom, nemačkom i ruskom, Ajn Rand je uživala čitajući Dostojevskog, Viktora Huga, Edmona Rostana i Fridrika Šilera, koji su zauvek ostali njeni omiljeni pisci. Naslovna strana prvog objavljenog dela Ajn Rand - Monografija glumice Pola Negri od 2,500 reči, objavljene 1925. Malo pre nego što je diplomirala Rand je među mnogim drugim „buržoaskim“ studentima proterana sa Univeziteta. Posle žalbi grupe gostujućih stranih naučnika koji su predavali na Petrgovgradskom univerzitetu, mnogim proteranim studentima je bilo dozvoljeno da se vrate i završe svoje studije kako bi diplomirali, što je Rand i uradila u oktobru 1924. Ona je naknadno studirala godinu dana na Državnom fakultetu za umetnost u filmskoj industriji u Lenjingradu. Za jedan od svojih zadataka je napisala esej o poljskoj glumici Pola Negri, što je postalo njen prvi objavljeni rad. Dolazak u Sjedinjene Američke Države U jesen 1925, Rand je dobila vizu da poseti svoje rođake u Americi. Napustila je Sovjetski savez 17. januara, 1926, a u Njujork je stigla 19. februara, 1926. Kada je ugledala panoramu Menhetna, koju je do tada toliko puta gledala samo na filmskom platnu, u njenim očima su se pomešale suze i snežne pahulje i tada je isplakala „Suze sjaja“, kako ih je kasnije nazvala. Nameravala je da ostane u SAD i postane scenarista, pa je nekoliko meseci živela kod svojih rođaka u Čikagu. Jedan od njenih rođaka je bio vlasnik bioskopa u kojem je ona mogla da gleda gomilu filmova bez naplate. Nakon toga se preselila u prestonicu filmske industrije, Holivud u Kaliforniji. U početku je morala da preživljava i radila je sitne poslove kako bi isplatila osnovne životne troškove. Međutim, šansu da radi kao statista u filmu „Kralj kraljeva“ sa čuvenim rediteljem Sesilom B. Demilom iskoristila je da se zaposli i kao pomoćni scenarista. Takođe, na setu filma „Kralj kraljeva“ upoznala je i mladog perspektivnog glumca Frenk Oukonora (engl. Frank O`Connor), sa kojim se venčala 15. aprila, 1929. Zvanično je dobila prebivalište u SAD u julu 1929, a američki građanin je postala 3. marta, 1931. Kako je tokom tridesetih godina radila različite poslove kako bi mogla da finansira svoje pisanje, jedno vreme je radila i kao šef kostimografskog odeljenja u čuvenoj produkcijskoj kući „RKO Pictures“, jednom od 5 velikih studija iz Zlatnog doba Holivuda. Nekoliko puta je bezuspešno pokušavala da u SAD dovede i svoje roditelje i sestre, ali Sovjetske vlasti nisu želele da im izdaju potrebna dokumenta za emigraciju. Rana fikcija Ajn Rand Prvi uspeh kao pisac doživela je 1932. kada je Universal Studio otkupio njen scenario za film „Crveni pijun“ (engl. Red Pawn), ali taj flim nikada nije produciran. Posle ovoga napisala je scenario za dramu „Noć 16. januara“ (engl. Night of January 16th) koja se igrala 1934. u Holivudu, a zatim 1935. na Brodveju, gde je postala jedan od hitova. Inspiracija za dramu joj je bilo ubistvo švedskog inžinjera i preduzetnika Ivara Kreugera, koji je zbog držanja monopola nad proizvodnjom šibica između dva svetska rata, bio poznat kao Kralj šibica. Na svakom izvođenju ove drame, čija se radnja odigravala u sudnici, za „porotu“ su birani članovi publike. Porota bi saslušala izajve „svedoka“ i na osnovu porotine „presude“ glumci bi odigrali jedan od dva moguća završetka. Cilj joj je bio da dramatizuje konflikt između individualizma i konformizma, gde porotina odluka jasno otkriva koju stranu porotnici preferiraju. 1941. studio Paramount Pictures snimio je flm koji je bio zasnovan na ovoj drami. Rand nije učestvovala u njegovoj produkciji i bila je veoma kritična prema snimljenom filmu. 1934. je napisala roman i scenario „Ideal“ za koji nije mogla da nađe producenta. Scenario za predstavu „Ideal“ prvi put je objavljen posthumno 1984. kao deo publikacije „Rana Ajn Rand“, a u formi romana je prvi put objavljen 2015. U romanu „Ideal“ priča prati popularnu glumicu Gondu, za koju je Rand dobila inspiraciju od Grete Garbo i jednog razgovra u kojem je jedna obožavateljka izjavila da bi dala svoj život samo da se upozna sa svojom omiljenom glumicom. U romanu se Gonda pojavljuje na vratima svojih obožavatelja i očajno ih moli za pomoć. Na taj način radnja romana testira integritet onih ljudi koji izjavljuju da žive po idealima i da su spremni da urade sve za drugu osobu, odnosno šta se dešava kada je potrebno da se pređe sa reči na dela. Prvi objavljeni roman Ajn Rand je polu autobiografski roman „Mi živi“ (engl. We the living) iz 1936. Radnja se dešava u Sovjetskom Savezu i prati borbu između pojedinca i države. U predgovoru izdanja „Mi živi“ iz 1959. Rand će napisati da je taj roman nešto najbliže njenoj autobiografiji što će ikada napisati. Rekla je da roman nije autobiografija u bukvalnom, već samo u intelektualnom smislu. Radnja romana je izmišljena, ali pozadina nije. Početna prodaja nije dobro krenula i njen američki izdavač je zaustavio dalje štampanje, mada su evropska izdanja nastavila sa prodajom. Posle velikog uspeha njenih kasnijih romana, Rand je 1959. bila u mogućnosti da izda novo prerađeno izdanje, koje se od tada prodalo u preko tri miliona primeraka. Bez njenog znanja i odobrenja, u Italiji su 1942. po njenom romanu snimili dva filma, „Noi vivi“ i „Addio, Kira“. U Rimu su filmovi prolazili odlično na bioskopskim blagajnama, ali portret Inteligentne, seksualno nezavisne heroine filma koja se bori protiv stega države, bio je neprihvatljiv za fašističku vladu Italije. Ubrzo su ih proglasili antifašističkim, zabranili i povukli iz italijasnkih bioskopa. Stajali su zaboravljeni godinama, a onda ponovo otkriveni 1968. Filmovi su prerađeni i prečišćeni, spojeni u novu verziju, koju je Rand odobrila i koja je 1986. ponovo puštena pod nazivom „Mi živi“. Roman „Himna“ (engl. Anthem) napisala je tokom pauze u pisanju njneog sledećeg velikog romana „Veličanstveni izvor“. Objavljen je u Engleskoj 1938, jer Rand nije uspela da nađe izdavača u Americi, uz komentare da ona ne razume socijalizam. Radnja romana „Himna“ se odigrava u neodređenoj budućnosti, kada čovečanstvo živi novo mračno doba, doba gde su tehnološki napreci pažljivo kreirani i kada je koncept individualnosti izbrisan. U ovoj distopiji totalitarni kolektivizam je toliko napredovao da je čak i reč „Ja“ zaboravljena i zamenjena sa rečju „Mi“. Kao i sa romanom „Mi živi“, kasniji uspeh joj je omogućio da 1946. roman „Himna“ ponovo izda, ovog puta u SAD, i da ga proda u preko tri i po miliona kopija. Veličanstveni izvor i politički aktivizam Tokom 1940. Rand je postala politički aktivna. Zajedno sa svojim mužem radila je puno vreme na volonterskoj poziciji tokom predsedničke kampanje republikanskog kandidata Vendela Vilkia na izborima 1940. Na ovom poslu doživela je i svoja prva iskustva javnog nastupa, suočavajući se sa ponekad neprijateljskim pitanjima njujorških glasača kojima je prezentovala Vilkijev politički program, iskustvu u kojem je kako je kasnije govorila uživala. Ove aktivnosti su je dovele u kontakt sa ostalim intelektualcima koji su podržavali kapitalizam slobodnog tržišta. Postala je prijatelj sa novinarem Henrijem Hazlitom i njegovom ženom, a Hazlit ju je upoznao sa ekonomistom Austrijske škole Ludvigom fon Mizesom. Uprkos filozofskim neslaganjima koje je imala sa njima, Rand je tokom cele karijere snanžno podržavala njihov rad i nailazila na istovetnu dozu divljenja sa njihove strane. Jednom prilikom je Mizes Ajn Rand nazvao „najhrabrijim čovekom u Americi“, komplient koji je ona posebno cenila jer je rekao „čovek“ umesto „žena“. Rand je takođe uživala prijateljstvo sa libertarijanskom književnicom i novinarkom Izabel Paterson. Tokom njihovih druženja koja su trajala do duboko u noć, Patersonova je Ajn Rand učila o američkoj istoriji i vladi, dok je Rand njoj davala ideje za njenu jedinu filozofsku knjigu koja nije pisana kao fikcija, „Bog mašine“. Izabel Peterson je prepoznala etiku Ajn Rand kao jedinstven doprinos i tokom četrdesetih godina joj je pisala: „Čini se kao i da dalje ne znaš da su tvoje ideje nove... Tvoj koncept Ega je entitet, osoba, živo biće koje funkcioniše u konkretnoj stvarnosti“.[2] Svoj prvi veliki useh kao pisac Ajn Rand je ostvarila sa delom „Veličanstveni izvor“ (engl. The Fountainhead) iz 1943, romantičarskim i filozofskim romanom koji je pisala sedam godina. Priča prati beskompromisnog mladog arhitektu Hauarda Roarka (engl. Howard Roark) koji ne želi da svoju inovativnost uklapa ni u kakve konformističke šablone i njegovu borbu sa društvenim parazitima – sa onim ljudima koji pokušavaju da žive kroz druge, stavljajući tuđ život ispred svog. Ona je smatrala da je kroz lik Roarka prvi put uspela da oživi svoju viziju idealnog čoveka, heroja koji živi egoistične moralne ideale, naročito integritet i nezavisnost. Rand je profesiju arhitekte postavila za pozadinu romana jer je smatrala da je to polje koje spaja umetnost, tehnologiju i biznis, a za Roarkovu arhitekturu inspiraciju je pronašla u radu čuvenog arhitekte Frenk Lojd Vrajta (engl. Frank Lloyd Wright). Njene rukopise je odbilo da objavi dvanaest izdavača, sve do izdavačke kuće Bobs-Meril i to na insistiranje njihovog urednika Arčibalda Ogdena, koji je zapretio da će napustiti kompaniju ukoliko se ne odobri njeno izdavanje. Dok je završavala roman, doktori su joj prepisali Benzedrin, vrstu amfetamina, koji se tada koristio za borbu protiv iscrpljenosti i umora. To joj je pomoglo da radi prekovremeno i da ne prekorači rokove za završetak romana, ali kada je završila sa pisanjem bila je toliko iscrpljena da joj je doktor naredio dvonedeljni odmor. Dugoročno konzumiranje ovog amfetamina najverovatije je doprinelo njenim, kako su njeni kasniji saradnici opisivali, naglim promenama raspoloženja. „Veličanstveni izvor“ je postigao svetski uspeh i doneo je njegovoj autorki široku prepoznatljivost, slavu i finansijsku sigurnost. Rand je 1943. prodala autorska prava za filmsku verziju studiju Varner Bros i vratila se u Holivud kako bi napisala scenario. Po završetku pisanja ovog scenarija dobila je ponudu za posao od strane legendarnog producenta Hala Volisa (engl. Hal Wallis) koji ju je zaposlio kao scenaristu. Njen rad za Volisa izrodio je i scenarija za filmove „Ljubavna pisma“ (engl. Love letters) i „Došli ste zajedno“ (engl.You came along) koji su nominovani za Oskara. Ovaj posao dao joj je vremena da radi na drugim projektima, uključujući i plan da obradi svoju filozofiju izvan fikcijskih romana kroz knjigu „Moralne osove individualizma“. Iako ovu planiranu knjigu nikada nije završila, sažeta verzija je objavljena 1944. kao esej „Jedini put ka sutrašnjici“ (engl. The Only Path to Tomorrow) u magazinu Reader`s Digest. Dok je radila u Holivudu, Rand je nastavila sa svojim aktivizmom usmerenom ka slobodnom tržištu i protiv komunizma. Priključila se Filmskom savezu za zaštitu američkih ideala, holivudskoj antikomunističkoj grupi u čije je ime pisala članke. Tokom Druge crvene panike u Americi, izraz koji se odnosi na period koji je okvirno trajao od kraja četrdesetih do kraja pedesetih godina dvadesetog veka, i bio poznat po strahu od komunističkog uticaja na američke institucije i špijunaže od strane svojetskih agenata, svedočila je kao „prijateljski svedok“ ispred Komiteta za istraživanje antiameričke delatnosti. Njeno svedočenje se odnosilo na razliku između njenog nimalo prijatnog ličnog iskustva sa Sovjetskim Savezom i obojenog prikaza Sovjetskog Saveza u holivudskom filmu „Pesma Rusije“ iz 1944. Rand je tvrdila da taj film grubo pogrešno predstavlja uslove u Sovjetskom Savezu i da prikazuje tamošnji život mnogo lepšim i boljim nego što zaista jeste. Takođe je htela da kritikuje i slavni film iz 1946. „Najbolje godine naših života“ zbog negativne predstave poslovnog sveta, ali joj to nije dozvoljeno. Kada su je posle njenog saslušanja pitali šta misli o efektivnosti ove istrage, opisala je proces kao „beskorisan“. Posle nekoliko odlaganja, flmska verzija `Veličanstvenog izvora` izašla je 1949. Iako je korišćen scenario Ajn Rand uz minimalne izmene, njoj se film nimalo nije svideo i imala je prigovore na režiju, glumu i ostale elemente. Pobunjeni Atlas i objektivizam U godinama nakon objavljivanja „Veličanstvenog izvora“ Rand je dobijala mnogo pisama čitalaca, a neka su bila i od ljudi na koje je ova knjiga izvršila dubok uticaj. Rand se 1951. godine preselila iz Los Anđelesa u Njujork, gde je okupila grupu takvih obožavatelja. Ova grupa (iz šale nazvana „Kolektiv“) uključivala je budućeg predsednika Federalnih rezervi Alana Grinspana, mladog studenta psihologije Nejtana Blumentala (koji je kasnije promenio ime u Natanjel Branden), njegovu ženu Barbaru i Barbarinog rođaka Leonarda Pajkofa. U početku je grupa bila neformalni skup prijatelja koji se vikendima sastaju sa Rand u njenom stanu, kako bi diskutovali o filozofiji. Kasnije im je dozvoljavala da čitaju njene nacrte za novi roman „Pobunjeni Atlas“. Bliska veza između Ajn Rand i mlađeg Natajnela Brandena se, uz pristanak njihovih supružnika,1954. pretvorila u romantičnu aferu. „Pobunjeni Atlas“ je izašao 1957. kao remekdelo Ajn Rand. Ona je temu ovog romana opisala kao „ulogu uma u čovekovom postojanju i kao posledicu toga novu moralnu filozofiju: moralnost racionalnog ličnog interesa“. Roman promoviše ključne principe filozofije Objektivizma i izražava njen koncept ljudskih dostignuća. Radnja se odigrava u distopijskoj Americi u kojoj najkreativniji industrijalci, naučnici i umetnici na poteze države blagostanja odgovaraju štrajkom i povlačenjem u planine gde grade društvo nezavisne i slobodne ekonomije. Heroj romana i lider štrajka Džon Galt, opisuje štrajk, koji povlači umove pojedinaca koji najviše doprinose nacionalnom bogatstvu i dostignućima, kao „stopiranje motora sveta“. Sa ovakvim izmišljenim štrajkom, Rand je želela da ilustruje kako bi bez zalaganja racionalnih i produktivnih ljudi, ekonomija kolabirala, a društvo bi se raspalo. Roman sadrži elemente romanse, misterije i naučne fantastike, ali i obimno izlaganje filozofije Objektivizma u formi monologa koji izgovara Džon Galt. Uprkos mnogim negativnim kritikama,“Pobunjeni Atlas“ je postao međunarodni bestseler. U intervjuu Majku Valasu, Rand proglašava sebe „najkreativnijim živim misliocem“. Kada je završila roman, Rand je upala u tešku depresiju. „Pobunjeni Atlas“ je njeno poslednje završeno delo u domenu fikcije; prekretnica u njenom životu, označilo je kraj Randine karijere kao pisca i početak njene uloge popularnog filozofa. Kako bi promovisao filozofiju Ajn Rand, Natanjel Branden je 1958. osnovao Nathaniel Branden Lectures, koji je kasnije postao Nathaniel Branden Institute (NBI). Članovi „Kolektiva“ su držali predavanja ispred instituta i pisali članke za objektivističke žurnale koje je Rand uređivala. Kasnije su se neki od ovih članaka našli i u formi knjiga. Kritika, uključujući i neke bivše NBI studente i samog Brandena, opisivali su kulturu NBI kao intelektulni konformizam i prekomerno poštovanje prema Rand. Rand je iznosila svoja mišljenja na različite teme, od književnosti i muzike do seksulanosti i stilova brada i brkova, tako da su neki njeni sledbenici oponašali njene izbore, nosili odeću kakvu su nosili njeni junaci romana ili kupovali namšetaj kao njen. Ipak, neki od bivših NBI studenata veruju da je priča o ovakvim ponašanjima preuveličana i da su takve pojave bile ograničene među njenim najbližim sledbenicima u Njujorku. Sama Rand nije bila zadovoljna mnogim NBI studentima i govorila im je da moraju da se drže standarda, ponekad reagujući hladno ili ljutito na one koji se ne bi složili sa njenim stavovima.. Kasnije godine Rand je 60-ih i 70-ih razvijala i promovisala svoju filozofiju Objektivizma pišući publicistiku i držeći predavanja studentima na institucijama kao što su Jejl, Prinston, Kolumbija, Harvard, MIT. Od strane Luis i Klark Koledža 1963. godine je dobila počasni doktorat. Takođe, krenula je sa godišnjim predavanjima na čuvenom Ford Hal Forumu, posle kojih je odgovarala na pitanja publike. Tokom ovih predavanja i sesija pitanja i odgovora, ona je često zauzimala kontroverzne stavove o političkim i društvenim aktuelnostima. Ovo uključuje podržavanje prava na abortus, protivljenje ratu u Vijetnamu, podršku Izraelu u Jom Kipur ratu protiv koalicije Arapskih nacija koji je opisala kao “borbu civilizovanih ljudi protiv divljaka”, ili stav da su evropski kolonisti imali pravo da izgrade zemlju oduzetu od indijanaca. Takođe je javno podržavala nekoliko kandidata Republikanaca koji su bili u trci za predsednika SAD, a najsnažnije kandidata Beri Goldvotera 1964. godine, čiju je kandidaturu promovisala u nekoliko članaka u “Objektivističkim biltenima”. Grob Ajn Rand i njenog supruga Frenka Okonora, na groblju Kenziko u Valhali, Njujork Grob Ajn Rand i njenog supruga Frenka Okonora, na groblju Kenziko u Valhali, Njujork Natanijel Brenden je 1964. Godine otpočeo aferu sa mladom glumicom Patricijom Skot, sa kojom se kasnije i oženio. Natanijel i Barbara Brenden su ovu aferu krili od Rand. Kada je saznala za nju 1968. godine, iako je njena romansa sa Brendenom već bila okončana, prekinula je sve veze sa parom Brenden, što je dovelo do prestanka rada NBI. Rand je u članku u magazinu `Objektivist` odbacila Natanijela Brendena zbog njegove nečasnosti i “iracionalnog ponašanja u njegovom privatnom životu”. Brenden se kasnije u intervjuu izvinio “svakom studentu Objektivizma” za “održavanje mita o Ajn Rand” i zbog “doprinosa užasnoj atmosferi intelektualne represije koja preovlađuje u Objektivističkom pokretu”. U narednim godinama Rand se rastala sa još nekoliko svojih najbližih saradnika. Posle nekoliko decenija tokom kojih je bila strastveni pušač, 1974. je morala da se podvrgne operaciji raka pluća. Prestala je da piše svoje biltene 1976. i uprkos protivljenju na kraju pristala da joj dodele broj socijalnog osiguranja i da tako uđe u sistem državne zdravstvene zaštite. Tokom kasnih 70-ih su se njene aktivnosti u Objketivističkom pokretu smanjivale, a naročito posle smrti njenog muža 9. novembra 1979. Jedan od njenih poslednjih projekata je nezavršena televizijska adaptacija “Pobunjenog Atlasa”. Ajn Rand je umrla 6. marta 1982, kada joj je otkazalo srce u njenom domu u Njujorku. Sahranjena je pored svog supruga na groblju Kenziko u Valhali u državi Njujork. Na sahrani je prisustvovao veliki broj njenih poštovalaca, a pored njenog sanduka je bila postavljena dvometraška cvetna dekoracija u obliku simbola dolara. Po njenom testamentu, izabrala je Leondarda Pajkofa za svog naslednika. Filozofija Filozofiju je iznosila kroz svoja književna dela, pri čemu je naglašavala prava pojedinca, a smatrala da društvo kao zaseban entitet ne postoji. Fokus njenog rada je na pojedincu. Bila je protivnik svakog oblika kolektivizma u koje spadaju i fašizam, staljinizam, komunizam te socijalizam i socijalna država. Promovisala je racionalni etički egoizam suprotan od etike altruizma. Kako sama kaže: „Nisam zagovornica kapitalizma, već egoizma; ipak, ne zagovaram ni egoizam, već zdrav razum. Ako neko prepozna moć zdravog razuma i prihvati ga i slijedi, sve ostalo dolazi samo po sebi“. Svoju filozofiju opisivala je kao `filozofiju života na Zemlji`, i nazvala je `objektivizam` pošto je naziv egzistencijalizam već bio iskorišćen.[3] Smatrala je da je najveća vrednost čoveka da ostvari svoju ličnu sreću, i nazvala je sebičnost vrlinom.[3] Zastupala je slobodnu volju i lese fer ekonomski sistem.[3] Njena filozofija ostavila je veliki uticaj na libertarijanizam i američke konzervativce.

Lepo očuvano Kao na slikama Crveni K. Nezavisna izdanja Dizajn Slobodan Mašić 1972 EKSTREMNO RETKO, ZVANICNO ZABRANJENA KNJIGA U SFRJ, CIJI JE NAJVECI DEO TIRAZA ZAPLENJEN I UNISTEN! Usponi i padovi Ivana Ivanovića: autoportret poslednjeg srpskog književnika - disidenta (2) Crveni kralj na sudu U svim režimima nepodoban, ugledni srpski književnik, Ivan Ivanović, pisac kultnog disidentskog dela `Crveni kralj` (i još petnaest romana!), sumirajući rezultate epohe u kojoj je stvarao, došao je do zaključka da je, kao Hemingvejev ribar, svoj ulov dovukao do obale, ali da je njegova lovina oglodana do kosti. Šta se stvarno dešavalo sa romanima Ivana Ivanovića, tokom trajanja socijalističke Jugoslavije i nakon njenog pada i kako su ga (ne)vešto zaobilazili, kad god bi se smenjivali razni režimi? Komunistima je smetalo što mu je otac, Boža Ivanović, bio komandant topličkih ravnogoraca, `demokratskim vlastima` je smetao što je naklonjen tradicionalnoj Srbiji i njenim vrednostima, a novim desničarima je smetao zbog toga što im se nije pridružio i što ima kritički stav prema svakoj nadri-ideologiji. O svemu tome, piše u eseju `Usponi i padovi Ivana Ivanovića`, koji Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka Ivan Ivanović Profesor je tražio od nas da vodimo lični dnevnik. To dotad nismo radili. Ja sam taj posao shvatio krajnje ozbiljno. U stvari, u dnevniku sam neprekidno pisao onaj fatalni pismeni zadatak iz petog razreda koji nisam uspeo da napišem. Tako su nastale moje prve priče. Opisao sam sve ono što se nisam usudio da stavim u pismeni zadatak. (Te motive sam kasnije iskoristio za roman „Vreme sporta i razonode`.) Čak sam opisao i onu kočićevsku epizodu sa zadružnim i seoskim bikom. Zadružnom biku sam dao ime Buđoni! (Na jednoj književnoj večeri u Pirotu, jedan čitalac moje literature, inače posleratni javni tužilac, rekao mi je da sam ga duboko uvredio. Pitao sam kako. - Dali ste biku ime sovjetskog generala Buđonija, komandanta Crvene konjice. Zašto? Rekao sam: - Zato što je taj Staljinov general posekao sabljom negde u sibirskom logoru pisca `Crvene konjice`, Isaka Babelja, jer je bio nezadovoljan načinom na koji je opisan.) Na kraju prvog polugodišta profesor je pokupio naše dnevničke sveske da ih pregleda. Kad ih je u drugom polugodištu doneo, nije krio nezadovoljstvo njihovim učinkom. Ali - izdvojio je moj dnevnik. Još mi je rekao da dođem posle časova kod njega u kancelariju da porazgovaramo. Jedva sam dočekao da se završe ti časovi. A onda - ulazim u školu na profesorski ulaz! Famulus me zaustavlja i pita šta tražim, kažem da idem kod direktora. On me odvodi do kancelarije i prijavljuje direktoru. Čujem kako Buda viče: - Neka uđe. Profesor me dočekuje stojeći, drži moju svesku u rukama. Pruža mi ruku, pozdravlja se sa mnom kao sa sebi ravnim. Zbunjen sam, da ne kažem inhibiran. Profesor mi kaže da sednem, pita me pijem li kafu. Verovatno nisam umeo ništa da kažem, tek on zove onog famulusa i naručuje dve turske kafe. Raspituje se o mom poreklu, kaže da je čuo za mog oca kapetana Božu. Za moju majku kaže da je najbolji učitelj u srezu! Kad famulus donese kafe, Buda me nudi cigaretom, pita me da li pušim. Nisam pušio, a bila je to prva kafa u mom životu! - Slušaj, konačno Buda prelazi na stvar, pozvao sam te da ti kažem da ćeš biti pisac. Imaš talenat! Samo ako istraješ. Onda mi priča kako je on celog života pisao, ali nije imao mnogo uspeha. (U prokupačkom pozorištu, koje je tada bilo profesionalno, izvedene su tri njegove drame. Ja sam u Topličkim sveskama objavio dve, treća je izgleda izgubljena. Objavio je i sedam priča, i njih sam preštampao. Bio je prestrog prema sebi, nije bio bez talenta.) Otpratio me je do vrata kao budućeg pisca. Ne znam kako sam uspeo da izađem na ulicu, ali tog trenutka sam postao pisac. U tom sedmom razredu sam se usudio da odem na literarni sastanak. Bez kompleksa inferiornosti! Vrhovni književni autoritet na literarnoj sekciji bio je učenik osmog razreda, Predrag Milićević. (Kasnije će završiti književnost, uređivati neke zabavne listove, ali, koliko znam, književnošću se nije ozbiljno bavio. I danas mislim da je to šteta!) Na tom sastanku je čitao pesme neki Dragoljub Marković (ako sam ime dobro zapamtio, za njega više nisam čuo); bio je krupan, uobražen, imitirao je Branka Radičevića. Pesme su mu bile patetične, srceparatelne, romantičarske. Usudio sam se da uzmem reč i da raspalim po pesniku! Napao sam lažni romantizam u srpskoj poeziji! (Bio sam pročitao Pevanje i mišljenje Svetozara Markovića.) Čitajući kao Skerlić! Za diskusiju sam bio napadnut od nekih devojaka, ali sam dobio podršku Predraga Milićevića. Postao sam istaknuti član literarne sekcije! Posle toga sam se prijavio da na literarnoj sekciji pročitam jedan svoj rad. Prijavio sam priču `Nikad nije kasno`, iz sveske koju je Buda podržao. I tu nastaju prve peripetije oko moje literature. Šta se stvarno dešavalo u pozadini saznao sam mnogo kasnije od tadašnjeg osmaka, a potom poznatog advokata i političara, Galje Milanovića. Galja je u to vreme bio predsednik Omladinske organizacije škole i član gradske Omladinske organizacije. Na gradskom forumu postavilo se pitanje da li da se uopšte dozvoli sinu Bože Ivanovića da nastupi na literarnom sastanku. Rukovodstvo gradske organizacije, podržano od partijskog komiteta, bilo je protiv moje literarne promocije. Galja, koji je bio liberalni omladinac (kao liberal je politički stradao u partijskoj čistki početkom sedamdesetih godina Dvadesetog veka), zastupao je stav da Omladinska organizacija ne sme da bude cenzor, zbog čega je dobio nekakvu opomenu. Ipak, posle dosta neizvesnosti, dobio sam dozvolu da pročitam priču na školskom literarnom sastanku. Odluku mi je saopštio upravo Galja Milanović, pod uslovom da prihvatim neke sugestije gradskog omladinskog Komiteta. Izvesno je da ne bih prošao da iza mene nije stao direktor Gimnazije Buda Ilić. Ne možemo mi sprečiti četničku decu da se bave umetnošću, samo zato što su im očevi bili na drugoj strani! - navodno je rakao je Buda na sastanku Komiteta. Taj moj prvi literarni nastup u maju 1954. godine bio je senzacionalan! Kasnije sam imao mnogo lomova u literaturi, uspona i padova, pohvala i pokuda, ne može se reći da nisam doživeo izvesnu afirmativnost i popularnost, ali se sve to ne može meriti sa tim mojim literarnim debijem u prokupačkoj Gimnaziji. Razlog je bio u samoj pripoveci, u njenoj sadržini. Postavio sam moralno pitanje svoje generacije. Nažalost, priču nisam sačuvao, kao ni dnevničku svesku. Sećam se da je priča imala naziv `Nikad nije kasno` i bila je tipična moraleska. Bila jedna gimnazijalka Maja i imala dva udvarača. Jedan je bio student Miša, tih i neupadljiv, pesnik; drugi je bio sportista Boban, atraktivan i razmetljiv, fudbaler. Devojka se u svojoj naivnosti i lakomislenosti opredeljuje za fudbalera, ali kad je on uskoro izigra shvati šta je izgubila. (Tako je već ova gimnazijska priča inicirala osnovnu temu moje literature, etičko pitanje.) Pripovetka je u potpunosti podelila, kako učesnike literarnog sastanka, tako i čitavu školu. Cela škola je samo o tome pričala, svaki gimnazijalac je smatrao da treba da se opredeli prema problemu koji sam postavio. (Sličnu situaciju sam ponovio sa `Crvenim kraljem`.) Pogotovo je polemiku izazvala scena slobodne ljubavi na Hisaru. (Bio sam pročitao Lorensa, `Ljubavnik ledi Četerli`.) Diskutanti su se polarizovali. Među onima koji su me hvalili bio je Predrag Milićević, glavni književni autoritet Gimnazije, arbitar eleganciorum. On je rekao: Ljudi, ovo je veliki dan za prokupačku Gimnaziju! Danas smo dobili topličkog Hemingveja! Izneti dileme generacije na tako jasan način, pa to može samo istinski talenat! Među onima koji su me napali bio je jedan učenik, koji je tek bio prispeo u prokupačku Gimnaziju iz Novog Sada, Petar Milosavljević (kasnije profesor univerziteta). On je rekao: Ova pripovetka nema nikakvu umetničku vrednost, jer sam je u potpunosti razumeo! Književnost, dakle, ne sme da bude razumljiva! Poruke ne smeju biti jasne. (Ova dva stava u pogledu moje literature pratiće me do današnjeg dana!) Poslednji pismeni zadatak u sedmom razredu bio je nagradni. Tema je bila ponovo slobodna, kao u petom razredu. Nagradu je dodeljivao Savez književnika Jugoslavije a sastojala se od `Almanaha` Saveza. Sad je moj zadatak ocenjen kao najbolji u školi, dobio sam knjigu sa potpisom predsednika Saveza književnika Jugoslavije Josipa Vidmara. Pola Nastavničkog veća je bilo za mene, a pola protiv. Moj rad je bio dosta slobodan, a to je okrenulo konzervativne profesore protiv mene. Ipak, prevladali su liberali! Tako sam izravnao račune sa odlikašima iz petog razreda. Računam da sam ta dva meseca (maj i jun 1954. godine) bio pravi pisac. O meni se u Gimnaziji neprestano pričalo, čak su i gradske devojke počele da se u mene zaljubljuju! (Samo mi se još jednom to desilo, kad sam objavio `Crvenog kralja`! I tad su u pitanju bila samo dva meseca, septembar i oktobar 1972. godine. Ali to je druga priča.) Još kad mi je Buda u osmom razredu gimnazije objavio U Topličkim novinama priču iz one sveske, `Gaga`, umereno modernističku, mogao sam da upišem Svetsku književnost. Ovaj moj gimnazijski uspon, dolaskom u Beograd bio je u potpunosti poništen. Za četiri godine studiranja nisam uspeo da objavim nijedan redak, iako sam pisao roman! Ako sam u Prokuplju doživeo uzlet, u Beogradu sam doživeo pad. Beograd me je, jednostavno, pojeo. To sam opisao u dve novele, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Ova događanja u Prokuplju su u potpunosti odredila moj životni put. Lokalni uspeh priče „Nikad nije kasno` za uvek me je otrgnuo od matematike i gurnuo u literaturu u kojoj sam se proveo kao, da upotrebim narodski izraz u Srba, bos po trnju. Ne znam šta bih uradio kao graditelj, kao pisac sam bio uvek u problemu. Moj drugi uzlet vezan je za „Crvenog kralja`. To je bio let Ikara u bekstvu iz Lavirinta. Ja sam provinciju doživeo kao Lavirint na Kritu. Kao svaki mladić, Ikar je poleteo pravo na sunce. Senzacionalni uspeh „Crvenog kralja` u svemu je podsetio na Ikarov let. Činilo se dva meseca 1972. godine da sam uzleteo u neviđene visine, da sam zauvek pobegao iz Lavirinta. Gotovo da sam postao slavan pisac (ovo mi zvuči degutantno, ali u Beogradu je taj termin bio u opticaju), sa izgledom da postanem svetski pisac! (aluzija na moj studij Svetske književnosti). Ali, uskoro je došao pad. Komunistička država mi nije dala da letim, odlučila je da me strmoglavi. Jednostavno je zabranila „Crvenog kralja`, odsekla mi je krila, priredila mi je zabranu romana. Ako je moj uzlet bio senzacionalan, pad je bio katastrofalan! Prošao sam kao legendarni Ikar. Pošto su se prvom letaču u ljudskom rodu krila od voska, pod toplotom sunca, otopila, Ikar je doživeo strmoglavi pad. Iz Lavirinta je uspeo da pobegne Ikarov otac Dedal, arhitekta koji je sagradio ovo čudnovato zdanje, jer ga je životno iskustvo naučilo da leti neposredno iznad mora i stalno prska krila od voska da se ne otope. Postao sam zabranjeni pisac sa neizlečivim posledicama. Ja nisam umeo da letim kao Dedal. Dedala je za svog književnog junaka uzeo Džems Džojs, to je Stiven Dedalus. Upotrebio sam ovo poređenje, jer sam napisao dve novele o Ikaru, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Sa „Crvenim kraljem` mi se desio u stvari Ikar. No da vidimo kako mi se dogodio „Crveni kralj`. Evo šta sam rekao o tome Dragoljubu Todoroviću u knjizi „Antipolitičar`, 2004. godine... „Roman sam napisao u martu i aprilu 1969. godine. Smislio sam ga znatno ranije, ali nisam se usuđivao da literarno uobličim banalnu temu kakva je fudbal. Uz to, tema je zahtevala za govor ulični žargon, kojim je moj zamišljeni junak jedino mogao da govori, jer sam se bojao da taj jezik nije književno legitiman. (Bilo mi je jasno da se fudbalska priča ne može ispričati otmeno i uzvišeno, nego grubo i sirovo.) Nalazio sam se u dilemi da li je fudbal dozvoljena tema i da li je žargon kljiževno dopustiv? Pojava Mihailovićevih `Tikava` i pohvale koje je ovaj roman dobio dali su mi legitimitet da ispričam fudbalsku priču kako sam je zamislio. Roman sam mogao da napišem za tako kratko vreme, jer sam ga dugo pre toga nosio u sebi. Tad sam bio na bolovanju (zarazna žutica) i bio sam oslobođen od školskih poslova. Prvi put sam odlomke iz romana čitao u stanu pesnika i nastavnika Aleksandra Černova u Maloj Plani. Slušaoci su bili Černov, moj kolega iz kuršumlijske Gimnazije Miloš Cvejić i student književnosti na Prištinskom univerzitetu Spasoje Šejić. Sećam se da se Cvejić mrštio (Nije to književno dopustivo!), Černov se kolebao (Đavo bi ga znao!), ali Šejić je bio oduševljen. (Takav „raspored snaga` će ostati do kraja!) Bio je to u svemu šezdesetosmaški roman. Pokrenuo je iste probleme kao studentski protest u junu šezdeset osme. `Crveni kralj` je u rukopisu, nemam izdavača, štampam odlomke. Ovde je bitan odlomak iz romana štampan u listu niških studenata List mladih 68. pod naslovom Zoran Jugović, centarfor na radu u Ameriki. Urednik kulture u ovom šezdesetosmaškom glasilu bio je pesnik Zoran Milić, koga sam poznavao sa Drainčevih susreta. Kad sam mu odneo priču, rekao mi je da je to pravi tekst za revolucionarni studentski list. Ali bio je u neprilici, prethodni broj je prvo bio zabranjen pa posle oslobođen, zato što je preneo odlomak iz romana `Čangi` hrvatskog pisca Alojza Majetića. Taj roman, čija se radnja dešava na radnoj akciji, bio je svojevremeno zabranjen, ali je upravo bio ponovo štampan. Zoran mora da pokaže tekst glavnom uredniku. Sišli smo u bife, gde je glodur zasedao sa još nekim drugovima. Bio je to Ljubiša Igić, kasniji Miloševićev visoki zvaničnik i bankar. Igić je, dozvoljavam na brzinu i ne udubljujući se preterano, pročitao tekst i klimnuo glavom. (Kasnije je tvrdio da tekst uopšte nije video, pa je sva krivica pala na Zorana Milića!) Tekst je objavljen u septembru 1969. godine. To je bila poslednja glava `Crvenog kralja`, ona koja će me kasnije odvesti na sud. Objavljivanje teksta izazvalo je veliku gužvu, najpre u Nišu a potom u Kuršumliji. Zoran Milić mi je panično telefonirao preko školskog telefona (svoj nisam imao, naravno) i rekao mi da je tužilac podneo zahtev za zabranu broja. Tražio je da dam izjavu da je reč o romanu i da je radnja izmišljena. No do zabrane nije došlo, tužilac je povukao prijavu. (Šta se onda dešavalo u Nišu saznao sam mnogo kasnije od Veselina Ilića, koji je u to vreme bio sekretar niškog Komiteta i predsednik Ideološke komisije pri CK Saveza komunista Srbije. Veselin Ilić je napisao studiju o `Crvenom kralju`, pa smo se tako upoznali.) Kad je tužilac podneo prijavu, Veselin je odmah sazvao Komisiju na kojoj je zaključeno da je u pitanju umetničko delo i da Partija ne stoji iza zabrane. Tužilac Niša je poslušao svoju Partiju. Ako sam se spasio Niša, Kuršumlije nisam mogao! U nastalim partijskim podelama, Toplica je dobrim delom podržavala tvrdi kurs koji je predvodio Draža Marković. Najpre me je pozvao direktor Gimnazije da dam pismenu izjavu o tekstu i ja sam napisao ono što sam rekao Zoranu Miliću. Onda se sastao Komitet SK, na kojem je partizanski borac, direktor najveće radne organizacije u gradu ŠIK Kopaonik, Korčagin, udario pesnicom o sto i izrekao čuvenu rečenicu, koja će tri godine kasnije postati partijska maksima: S neprijatelji treba račistiti! Komitet je naredio svim partijskim organizacijama da raspravljaju o mom slučaju. Tako se o mom tekstu u studentskom listu govorilo u najudaljenijim selima opštine, kao što su Žuč ili Merdare. Zaključak je svuda bio isti: da kolektiv Gimnazije u Kuršumliji preispita dalji opstanak u nastavi neprijateljski raspoloženog profesora Ivana Ivanovića. Ali u samoj Gimnaziji nije otvoren proces. Kako? Pošto su 69. liberali bili na vlasti, u Srbiji jači od konzervativaca, spasila ma je Partija, tačnije Veselin Ilić, koji je kao predsednik Ideološke komisije CK Srbije, mogao da zaustavi proces. „Crvenog kralja` sam ipak uspeo da objavim, ali tek 1972. godine, poslednjeg dana avgusta, kod nezavisnog (privatnog) izdavača Slobodana Mašića. Troškove štampanja smo podelili. Komotno se može reći da je to bilo senzacionalno otkriće. Za dva meseca, koliko je roman bio na slobodi, napisano je više veoma pohvalnih kritika i novinskih tekstova; sklopio sam ugovor za snimanje filma i TV serije; roman je stavljen na okvirni repertoar beogradskog pozorišta Atelje 212; bili su u izgledu prevodi. Rečju, bio sam na putu da postanem slavan pisac! A onda, poslednjeg dana oktobra 1972. godine, došao je nokaut! Okružni javni tužilac Pančeva (mesno nadležan pošto je Mašić konačno našao štampariju u Pančevu) pokrenuo je postupak za zabranu `Crvenog kralja`, samo dan kasnije pošto je palo srpsko liberalističko rukovodstvo. Stvoren je politički okvir za seču knezova, što će reći progon liberalnih ljudi. Moguće je da sam ja tu bio kolaterarna šteta, da je sa prljavom vodom iz korita izbačeno i dete. Jednom piscu se teža stvar od zabrane nije mogla dogoditi! Okružni javni tužilac Pančeva, Vladeta Nedeljković, optužio je moj roman da vređa javni moral, a mog junaka da je povredio ugled SFRJ, jer zemlju posprdno naziva Jugom i Jugovinom. Mašić se dogovorio sa advokatom Srđom Popovićem, koji je tada branio gotovo sve disidente, da zastupa odbranu pred Okružnim sudom u Pančevu. Odbrana je predložila veštačenje, da se utvrdi da li roman povređuje javni moral. Za veštake smo predložili profesora Pravnog fakulteta Radomira Lukića i profesora Filozofskog fakulteta Vuka Pavićevića. Sud je, na veliko iznenađenje Srđe Popovića, kome su dotad svi sudovi odbijali veštačenje, prihvatio za veštaka Vuka Pavićevića, koji je predavao etiku i bio član CK SK Jugoslavije! Činilo se da se stvari odvijaju povoljno po nas i da će sud da donese oslobađajuću odluku. Kako je postupio sudija Antonije Stojković? On je Vukovu ekspertizu delimično uvažio, onaj deo koji se odnosio na moral, pa je knjigu oslobodio od optužbe da vređa javni moral. Ali je odbacio onaj deo koji se odnosio na politiku, profesor tu nije stručan. (A član je CK!) `Crveni kralj` je, bez sumnje, politička diverzija i Sud je jedini nadležan da to utvrdi! Tako je Okružni sud u Pančevu zabranio `Crvenog kralja` iz političkih razloga, a Vrhovni sud Vojvodine je tu presudu potvrdio. Nevidljiva strana mog slučaja izgledala je ovako. (Priču je ispričao direktor štamparije, u kojoj je `Crveni kralj` štampan, Slobodanu Mašiću, a ovaj je preneo meni. Ne znam da li je priča istinita, ali veoma je ubedljiva.) Kad je u Okružni sud stigao zahtev za zabranu romana, predsednik Suda je predmet poverio svom najobrazovanijem sudiji, Antoniju Stojkoviću. Ovaj je pročitao roman i bio njime oduševljen. Ali sudija ipak nije taj koji može da donosi takve dalekosežne odluke kao što je sloboda umetničkog stvaralaštva. Stoga je učinio ono što bi uradio svaki vojnik Partije, otišao je u Novi Sad predsedniku vojvođanskih komunista, Mirku Čanadanoviću, da od njega čuje svoje mišljenje. Čanadanović je bio u liberalističkom timu, ali je važio za čvrstorukaša (kao i predsednik beogradskih komunista Bora Pavlović). Zvali su ga Čanadašvili. Ali bio je magistar književnosti, što znači neko ko zna kako su u istoriji prolazili oni koji su nasrtali na umetnička dela. Stoga je njegov odgovor bio da ne treba zabraniti roman. Zato je sudija prihvatio predlog za veštačenje da bi u ekspertizi imao pokriće za oslobađajuću presudu, kakvu u to vreme nije bilo lako doneti. Međutim, za mesec dana, dok je Vuko Pavićević napisao ekspertizu, stvari su se bitno promenile. Mirko Čanadanović, koji se pominjao kao naslednik Marka Nikezića na položaju predsednika srpskih komunista, i sam je došao pod udar, nabeđen je da je liberal. Da bi pokazao da to nije tačno, da je na liniji Partije i kursa druga Tita, predsednik vojvođanskih komunista je instruirao pančevačkog sudiju da zabrani roman. Moguće da je računao da će se time spasiti. (Nije. Otišao je sa vlasti neopravdano svrstan u libarale, kao i Bora Pavlović u Beogradu.) Antonije Stojković, kao poslušan đak, odnosno sudija, revnosno je izvršio domaći zadatak. Žrtva te politike bio sam ja!` Dakle, bio je to moj drugi uspon i pad. Zabrana romana značila je zabranu mene kao pisca.` O ovome je dosta pisano, a ja ću ovde ću da govorim o Dragoljubu Todoroviću. Todorović je bio advokat ljudskih prava i književnošću se bavio samo uzgred. Ali, po osećanju umetnosti, po dubini prodora u književnost, po argumentaciji u odbrani slobodne reči, po jasnoći kazivanja te odbrane - u potpunosti je nadmašio univerzitetske profesore književnosti, koji su se bavili književnom kritikom u vidu profesije. Ovoga puta amater je bio iznad profesionalaca. Todorovićeve knjige su do danas, nažalost, ostale nepročitane, da ih ovde navedem: „Knjiga o Ćosiću` 2005. godine; „Boja đavola` 2006. godine; „Bilans srpskog termidora` 2010. godine. Ja znam još za rukopis o Branku V. Radičeviću, na kojem je advokat najduže radio, koji je ostao nepublikovan. Vidim da ga Marinko Arsić Ivkov citira - to znači da ga je Todorović pokazivao i drugima. Tekst kojim ću da se bavim u ovom poglavlju, Dragoljub Todorović je objavio prvi put u maju 2002. godine, u listu Republika, glasilu građanskog samooslobođenja, koje je uređivao Nebojša Popov. I prodavao na ulicama Beograda, kao što je Andre Žid prodavao svoje knjige na mostovima na Seni u Parizu. Kasnije je ovaj tekst više puta preštampavan, a konačnu verziju je dobio kao predgovor knjige „Slučaj Crveni kralj`, 2005. godine. Kad god je neko pisao o meni, po pravilu je citirao ovaj tekst, tako da se može reći da je to jedan od najznačajnijih eseja o meni. Na početku eseja, pod tačkom 1, Todorović eksplicitno ističe da se moj proces dosta razlikuje od drugih: „U bogatoj tradiciji montiranih, političkih, sudskih procesa, suđenja za verbalni delikt, delikt mišljenja, zabrana umetničkih i naučnih dela, sudskih progona političkih neistomišljenika (...) procesi Ivanu Ivanoviću pre više od četvrt veka odlikuju se nizom specifičnosti i posebnosti sa velikim brojem karakterističnih detalja, koji slučaj Ivana Ivanovića čine izuzetnim, osobenim i drukčijim od svih progona ljudskog mišljenja koje traje skoro 60 godina. Te originalnosti Ivanovićeve golgote i, čak i za Srbiju, nezapamćenog i nezabeleženog progona, tema su ovog teksta.` Na čemu zasniva Todorović ovu tvrdnju? „...Ivan Ivanović je kao profesor gimnazije u najdubljoj srpskoj provinciji, 1969. godine napisao roman Crveni kralj i objavio ga 1972. godine kod privatnog i nezavisnog izdavača Slobodana Mašića. Prijem romana kod kritike, čitalaca i najšire javnosti bio je izuzetan, moglo bi se reći briljantan. O kakvim relacijama i razmerama pohvala i visokog vrednovanja romana se radilo dovoljno je, primera radi, podsetiti da su dvojica značajnih i vrlo uglednih beogradskih književnih kritičara ocenila da je Crveni kralj bolja knjiga od romana Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve.` Zatim Todorović daje ocenu mog romana. „Crveni kralj je autentično i po svim merilima i kriterijumima potpuno nesporno umetničko delo koje podleže samo estetskim ocenama, vrednovanjima i tumačenjima. Glavni junak romana Crveni kralj Zoran Jugović plod je autorove imaginacije i predstavlja romansijerski lik par ekselans, koji je autor stvorio i umetničkim sredstvima u njega ugradio život, karijeru i sudbinu stvarno postojećih fudbalera toga doba: Ostojića, Milutinovića, Bečejca, Lamze, Šekularca i drugih.` Kao komentar, ja bih ovde mogao da dodam istinitu anegdotu sa suđenja u Pančevu kad je zabranjen moj roman. Pritešnjen znalačkom ekspertizom sudskog veštaka, profesora etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dr Vuka Pavićevića, Okružni javni tužilac Pančeva, da bi opovrgao profesora, izašao je sa tvrdnjom da taj moj izmišljeni junak Zoran Jugović King nije otišao u Ameriku da igra fudbal nego da radi za CIJU protiv Jugoslavije! Pri tom je mahao nekakvim papirom koji je dobio od Službe državne bezbednosti o špijunskoj delatnosti rečenog fudbalera. Začas je sudnica pretvorena u teatar apsurda. Junak romana koji je izmišljen, koji ne postoji, koji je plod piščeve fikcije, proizveden je od strane tajne policije u istinskog špijuna! U teatru apsurda jedini se snašao moj izdavač Slobodan Mašić i obratio se Sudskom veću: „Mogu da izjavim da ja nisam znao za takvu delatnost junaka Ivanovićevog romana, sad to prvi put čujem. Da sam znao, ne bih štampao roman. A uveren sam da ni pisac to nije znao. Da je znao, svakako ne bi ni napisao roman!` Svejedno, u tom teatru apsurda, moja knjiga je stradala. Dragoljub Todorović je dalje napisao da sam ja za kratko vreme bio žrtva tri procesa. „Nikome nije organizovano toliko procesa i to u intervalu od dve godine (oktobar 1972 - oktobar 1974.) koji su svi bili zasnovani na eklatantnom i vrlo otvorenom i bahatom kršenju zakona. U drugim slučajevima, makar je fingirana primena zakona, primenjivane su, inače vrlo rastegljive, a bezobalne zakonske norme. Kod Ivanovića ni takav napor podvođenja dela pod nekakav zakonski tekst, makar nasilno, nije učinjen.` Pod tačkom 2 Todorović govori o mom radnom procesu na kojem sam udaljen s posla gimnazijskog profesora. „Od sva tri procesa najteži, najnemoralniji i najmonstruozniji bio je onaj u kome su Ivanoviću presudile njegove kolege, profesori gimnazije Radoš Jovanović - Selja u Kuršumliji. Po tadašnjim komplikovanim i birokratskim pravilima samoupravnog socijalizma, predlog Disciplinskog suda o Ivanovićevom isključenju iz škole trebalo je da potvrdi Radna zajednica gimnazije. Svi profesori, njih 24, prisustvovali su sednici Radne zajednice i na tajnom glasanju čak 18 izjasnilo se za isključenje Ivana Ivanovića, samo dvoje je bilo protiv, a četvoro su se uzdržali od glasanja. Ivan Ivanović nije napravio nikakav propust, prekršaj ili bilo šta nedozvoljeno kao profesor. Naprotiv, bio je jedan od najuglednijih profesora, posebno omiljen kod učenika. Sa svim kolegama bio je u dobrim, korektnim i kolegijalnim odnosima. Međutim, sve to, kao ni tajnost glasanja, nije pomoglo. Kod profesora je prevladao strah koji ledi krv u žilama, atavizam, malograđansko poimanje sveta, tipično provincijsko licemerje i hipokrizija, podanički mentalitet, beskrajna prosečnost, neinventivnost, moralna tupost i ravnodušnost, karakteristični za provincijske prosvetne radnike i, u poslednjoj instanci, zavisti, pošto je Ivanović potpuno neočekivano visoko uzleteo i vinuo se do, za njih, nedostižne i nezamislive visine.` Ja bih dodao da je to bila slika Srbije toga vremena. U tački 3. Todorović ističe da je u svemu tome bilo dobro to što su sudovi priznali da se radi o romanu, dakle o umetničkom delu. „U svim ostalim slučajevima suđenja umetničkom ili naučnom delu tužioci i sudije su se trudili da izbegnu eksplicitno priznanje da se krivično delo vrši umetničkom ili naučnom tvorevinom, jer nauka i umetnost mogu se procenjivati samo naučnim i umetničkim metodama i za njih važe samo estetička i naučna merila. U tom izbegavanju korišćeni su termini štampana stvar, spis, materijal, tekst i tako je stvoren privid da se ne sudi umetničkom ili naučnom delu. Kod Ivanovića otvoreno se priznaje da je u pitanju književno delo i da se sudi piscu za književno delo.` Problem je bio u tome što po Ustavu SFRJ umetnička i naučna delatnost je slobodna, dakle, nije podložna sudskom gonjenju. Sudovi su sudeći meni kršili Ustav SFRJ! Ivan Ivanović (Niš, 19. decembar 1936) srpski je književnik.[1] Njegov legat deo je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Život Rođen je 19. decembra 1936. godine u Nišu. Otac Božidar, Boža Ivanović, oficir, poginuo je u Drugom svetskom ratu boreći se u sastavu Jugoslovenske vojske u Otadžbini Dragoljuba Mihailovića, a majka Milja bila je učiteljica u selu Žitnom Potoku u Pustoj reci, odakle su Ivanovići i poreklom. Osnovnu školu završio je u Žitnom Potoku, gimnaziju u Prokuplju[1]. Diplomirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.[1] Deset godina je radio kao srednjoškolski profesor književnosti u Aleksandrovcu i Kuršumliji, a onda otpušten iz službe. Posle toga se preselio u Beograd, gde se bavi pisanjem u vidu profesije. U vreme SFRJ su mu knjige zabranjivane, a on suđen zbog njih. U to doba su ga branili poznati advokati Srđa Popović i Milivoje Perović, pa je izbegao zatvorsku kaznu. Nastankom višestranačja u Srbiji, postaje aktivni opozicionar kao član Demokratske stranke i aktivno učestvuje u svim protestima protiv Miloševića devedesetih godina. Iz Demokratske stranke se iščlanio 6. oktobra 2000. godine. Kao član Srpskog pokreta obnove bio je na dužnosti pomoćnika ministra kulture od 2004. do 2006. godine. Književni rad i sudski progon vlasti U literaturu je ušao 1972. godine romanom „Crveni kralj”[2] koji je štampan u hiljadu primeraka. Knjigu je napisao 1969. u Kuršumliji u vreme kada su sa političke scene uklanjane nepodobne struje u partiji - liberali. Prvobitno nije mogao da pronađe izdavača i bio je odbijen nekoliko puta. Godine 1972. knjigu je objavio jedan od retkih nezavisnih izdavača u Srbiji tog perioda, Slobodan Mašić.[3] Glavni lik u romanu je fudbaler Zoran Jugović (Zoka King), koji emigrira u Ameriku gde uspešno igra fudbal. Za lika je pisac imao inspiraciju u popularnim fudbalerima Dragoslavu Šekularcu, Jovanu Miladinoviću i Veliboru Vasoviću. Za vlast problematičan deo u romanu je bio kada glavni lik kaže: „Ma ta Jugoslavija je zemlja u kojoj ne želim da živim, majke joj ga...“ [3] Javni tužilac u Prokuplju je smatrao da roman „napada Jugoslaviju i socijalizam”. Komunistička vlast je roman zabranila svega dva meseca nakon izlaska, pisca osudila na dve godine zatvor i otpustila ga s posla kao moralno i politički nepodobnog da vaspitava omladinu. Na suđenju za zabranu knjige Ivanovićev izdavač Slobodan Mašić je za veštake izabrao profesora etike Vuka Pavićevića i profesora prava Radomira Lukića. Pavićević je govorio je da se oni nisu izborili za revoluciju da bismo zabranjivala knjige, da i četnička deca imaju pravo da pišu kao i svi drugi... Javni tužilac je u jednom trenutku rekao Pavićeviću: „Profesore, svaka Vama čast, ja znam da ste Vi veliki znalac i komunista, član CK, ali ja imam podatke od Udbe da je taj glavni junak, Zoran Jugović radio za CIA.“[3] Većina intelektualaca je podržavala Ivanovića, posebno Borislav Pekić, Dragoslav Mihailović i Branko Ćopić. Drugi pisci i intelektualci držali su se po strani, poput Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Mirka Kovača i Danila Kiša.[3] Tokom progona književnika, njegovu kuću je u više navrata pretresala UDBA. Glavni povod za to je bio slučaj kada su mu navodno pronašli emigrantski četnički list, koji mu je ispao iz pisma koje mu je predao i zahtevao da pismo otvori, sekretar škole gde je bio zaposlen.[3] Prvobitnu presudu su preinačili, zbog pritiska javnosti i procene da ne bi ostavljala dobar utisak u narodu.[3] Iako je presuda bila poništena, Ivanović nikada nije bio rehabilitovan niti je dobio obeštećenje.[3] Sedamdesetih i osamdesetih godina biva suočen sa velikim problemima oko izdavanja svojih drugih dela, da bi tek krajem devedesetih njegova dela dobila na značaju i konačno bio priznat kao značajan srpski savremeni pisac.[3] Roman „Crveni kralj” je ponovo objavio BIGZ 1984. godine.[3] Legat Ivana Ivanovića Ivan Ivanović, književnik, u udruženju `Adligat` daje intervju Ranku Pivljaninu, novinaru dnevnog lista `Blic` (28.02.2019.) Dela Romani Crveni kralj (1972) Vrema sporta i razonode (1978) Arizani (1982) Živi pesak – živo blato (1986) Niški gambit (1988) Jugovac ili Kako ući u istoriju (1989) Fudbalska generacija (1990) Braća Jugovići ili Kako izaći iz istorije (1990) Ukleti Srbijanac (1993) Vojvoda od Leskovca (1994) Crni dani Rake Drainca (1997) Drainac između četnika i partizana (2003) Narodna buna; Četnici (Prvi deo trilogije) (2006) Narodna buna; Toplička država (Drugi deo trilogije) (2007) Portret umetnika u starosti: roman bez laži (2007) Drainac (2011) Narodna buna; Partizani (Treći deo trilogije) (2014) `Ivanov gambit` (vodič kroz opus pisca), izdavači `Adligat` i biblioteka `Milutin Bojić` Beograd, 2020. Zbirke novela Ikarov let / Razgovor sa Lujom (1968) Novele - male (1997). Ova knjiga sadrži 7 novela[5]: „Medved u južnoj Srbiji”, „Ikarov let ili između oca i ujaka”, „Ikarov pad ili povratak u zavičaj”, „Razgovor sa Lujom”, „Kučka i njeni sinovi”, „Šećer dete”, „Šopska ambasada”. Novele - velike (1997). Ova knjiga sadrži 8 novela[6]: To su: „Dva mrtva pesnika”, „Garinča”, „Kozja krv”, „Orlovi nokti”, „Džika iz Džigolj”, „Lopta je okrugla”, „Vampir”, „Beli anđeo”, „Holanđanin lutalica”. Kako upokojiti Drainca - Antropološke novele (2011). Ova knjiga se sastoji od deset novela[7]: „Evropa u Srbiji”, „Vampiri su među nama”, „Mirakulum na pravnom fakultetu u Beogradu”, „Srpske akademije”, „Upokojen Drainac”, „Rat romanima u Toplici”, „Posle pesedet godina u Župi”, „Don Vito Korleone”, „Srbija neće da čuje za Vlastu iz Šarkamena”, „Mrtav pisac”. Drame Crveni pevac, crni rak (2001) Niš na krstu: tri drame iz političkog života Niša [Udbaš; Crveni pevac; Niški tribunal] (2005) Zbirka poezije Čitanka srpske političke poezije (sa Marinkom Arsićem Ivkovim) Politički spisi Srpska priča: četnici i partizani Nisam kriv Antipolitičar (2004) Draža Mihailović na sudu istorije - esej-rasprava (2012) Roman o njemu Dragoljub Todorović - Slučaj „Crveni kralj“: (osuda i izgon Ivana Ivanovića) (2005)[8]

Ivan Ivanovic - Crveni kralj Nezavisna izdanja, Slobodan Masic, Beograd, 1972. Mek povez, korice kao na slici, 111 strana. Nazalost, ugao knjige je bio u dodiru s nekom tecnoscu, ostale su fleke, vidi se na slikama. Nedostaje naslovna strana. Ovo je primerak s niskom numeracijom, nosi broj 11. EKSTREMNO RETKO, ZVANICNO ZABRANJENA KNJIGA U SFRJ, CIJI JE NAJVECI DEO TIRAZA ZAPLENJEN I UNISTEN! Usponi i padovi Ivana Ivanovića: autoportret poslednjeg srpskog književnika - disidenta (2) Crveni kralj na sudu U svim režimima nepodoban, ugledni srpski književnik, Ivan Ivanović, pisac kultnog disidentskog dela `Crveni kralj` (i još petnaest romana!), sumirajući rezultate epohe u kojoj je stvarao, došao je do zaključka da je, kao Hemingvejev ribar, svoj ulov dovukao do obale, ali da je njegova lovina oglodana do kosti. Šta se stvarno dešavalo sa romanima Ivana Ivanovića, tokom trajanja socijalističke Jugoslavije i nakon njenog pada i kako su ga (ne)vešto zaobilazili, kad god bi se smenjivali razni režimi? Komunistima je smetalo što mu je otac, Boža Ivanović, bio komandant topličkih ravnogoraca, `demokratskim vlastima` je smetao što je naklonjen tradicionalnoj Srbiji i njenim vrednostima, a novim desničarima je smetao zbog toga što im se nije pridružio i što ima kritički stav prema svakoj nadri-ideologiji. O svemu tome, piše u eseju `Usponi i padovi Ivana Ivanovića`, koji Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka Ivan Ivanović Profesor je tražio od nas da vodimo lični dnevnik. To dotad nismo radili. Ja sam taj posao shvatio krajnje ozbiljno. U stvari, u dnevniku sam neprekidno pisao onaj fatalni pismeni zadatak iz petog razreda koji nisam uspeo da napišem. Tako su nastale moje prve priče. Opisao sam sve ono što se nisam usudio da stavim u pismeni zadatak. (Te motive sam kasnije iskoristio za roman „Vreme sporta i razonode`.) Čak sam opisao i onu kočićevsku epizodu sa zadružnim i seoskim bikom. Zadružnom biku sam dao ime Buđoni! (Na jednoj književnoj večeri u Pirotu, jedan čitalac moje literature, inače posleratni javni tužilac, rekao mi je da sam ga duboko uvredio. Pitao sam kako. - Dali ste biku ime sovjetskog generala Buđonija, komandanta Crvene konjice. Zašto? Rekao sam: - Zato što je taj Staljinov general posekao sabljom negde u sibirskom logoru pisca `Crvene konjice`, Isaka Babelja, jer je bio nezadovoljan načinom na koji je opisan.) Na kraju prvog polugodišta profesor je pokupio naše dnevničke sveske da ih pregleda. Kad ih je u drugom polugodištu doneo, nije krio nezadovoljstvo njihovim učinkom. Ali - izdvojio je moj dnevnik. Još mi je rekao da dođem posle časova kod njega u kancelariju da porazgovaramo. Jedva sam dočekao da se završe ti časovi. A onda - ulazim u školu na profesorski ulaz! Famulus me zaustavlja i pita šta tražim, kažem da idem kod direktora. On me odvodi do kancelarije i prijavljuje direktoru. Čujem kako Buda viče: - Neka uđe. Profesor me dočekuje stojeći, drži moju svesku u rukama. Pruža mi ruku, pozdravlja se sa mnom kao sa sebi ravnim. Zbunjen sam, da ne kažem inhibiran. Profesor mi kaže da sednem, pita me pijem li kafu. Verovatno nisam umeo ništa da kažem, tek on zove onog famulusa i naručuje dve turske kafe. Raspituje se o mom poreklu, kaže da je čuo za mog oca kapetana Božu. Za moju majku kaže da je najbolji učitelj u srezu! Kad famulus donese kafe, Buda me nudi cigaretom, pita me da li pušim. Nisam pušio, a bila je to prva kafa u mom životu! - Slušaj, konačno Buda prelazi na stvar, pozvao sam te da ti kažem da ćeš biti pisac. Imaš talenat! Samo ako istraješ. Onda mi priča kako je on celog života pisao, ali nije imao mnogo uspeha. (U prokupačkom pozorištu, koje je tada bilo profesionalno, izvedene su tri njegove drame. Ja sam u Topličkim sveskama objavio dve, treća je izgleda izgubljena. Objavio je i sedam priča, i njih sam preštampao. Bio je prestrog prema sebi, nije bio bez talenta.) Otpratio me je do vrata kao budućeg pisca. Ne znam kako sam uspeo da izađem na ulicu, ali tog trenutka sam postao pisac. U tom sedmom razredu sam se usudio da odem na literarni sastanak. Bez kompleksa inferiornosti! Vrhovni književni autoritet na literarnoj sekciji bio je učenik osmog razreda, Predrag Milićević. (Kasnije će završiti književnost, uređivati neke zabavne listove, ali, koliko znam, književnošću se nije ozbiljno bavio. I danas mislim da je to šteta!) Na tom sastanku je čitao pesme neki Dragoljub Marković (ako sam ime dobro zapamtio, za njega više nisam čuo); bio je krupan, uobražen, imitirao je Branka Radičevića. Pesme su mu bile patetične, srceparatelne, romantičarske. Usudio sam se da uzmem reč i da raspalim po pesniku! Napao sam lažni romantizam u srpskoj poeziji! (Bio sam pročitao Pevanje i mišljenje Svetozara Markovića.) Čitajući kao Skerlić! Za diskusiju sam bio napadnut od nekih devojaka, ali sam dobio podršku Predraga Milićevića. Postao sam istaknuti član literarne sekcije! Posle toga sam se prijavio da na literarnoj sekciji pročitam jedan svoj rad. Prijavio sam priču `Nikad nije kasno`, iz sveske koju je Buda podržao. I tu nastaju prve peripetije oko moje literature. Šta se stvarno dešavalo u pozadini saznao sam mnogo kasnije od tadašnjeg osmaka, a potom poznatog advokata i političara, Galje Milanovića. Galja je u to vreme bio predsednik Omladinske organizacije škole i član gradske Omladinske organizacije. Na gradskom forumu postavilo se pitanje da li da se uopšte dozvoli sinu Bože Ivanovića da nastupi na literarnom sastanku. Rukovodstvo gradske organizacije, podržano od partijskog komiteta, bilo je protiv moje literarne promocije. Galja, koji je bio liberalni omladinac (kao liberal je politički stradao u partijskoj čistki početkom sedamdesetih godina Dvadesetog veka), zastupao je stav da Omladinska organizacija ne sme da bude cenzor, zbog čega je dobio nekakvu opomenu. Ipak, posle dosta neizvesnosti, dobio sam dozvolu da pročitam priču na školskom literarnom sastanku. Odluku mi je saopštio upravo Galja Milanović, pod uslovom da prihvatim neke sugestije gradskog omladinskog Komiteta. Izvesno je da ne bih prošao da iza mene nije stao direktor Gimnazije Buda Ilić. Ne možemo mi sprečiti četničku decu da se bave umetnošću, samo zato što su im očevi bili na drugoj strani! - navodno je rakao je Buda na sastanku Komiteta. Taj moj prvi literarni nastup u maju 1954. godine bio je senzacionalan! Kasnije sam imao mnogo lomova u literaturi, uspona i padova, pohvala i pokuda, ne može se reći da nisam doživeo izvesnu afirmativnost i popularnost, ali se sve to ne može meriti sa tim mojim literarnim debijem u prokupačkoj Gimnaziji. Razlog je bio u samoj pripoveci, u njenoj sadržini. Postavio sam moralno pitanje svoje generacije. Nažalost, priču nisam sačuvao, kao ni dnevničku svesku. Sećam se da je priča imala naziv `Nikad nije kasno` i bila je tipična moraleska. Bila jedna gimnazijalka Maja i imala dva udvarača. Jedan je bio student Miša, tih i neupadljiv, pesnik; drugi je bio sportista Boban, atraktivan i razmetljiv, fudbaler. Devojka se u svojoj naivnosti i lakomislenosti opredeljuje za fudbalera, ali kad je on uskoro izigra shvati šta je izgubila. (Tako je već ova gimnazijska priča inicirala osnovnu temu moje literature, etičko pitanje.) Pripovetka je u potpunosti podelila, kako učesnike literarnog sastanka, tako i čitavu školu. Cela škola je samo o tome pričala, svaki gimnazijalac je smatrao da treba da se opredeli prema problemu koji sam postavio. (Sličnu situaciju sam ponovio sa `Crvenim kraljem`.) Pogotovo je polemiku izazvala scena slobodne ljubavi na Hisaru. (Bio sam pročitao Lorensa, `Ljubavnik ledi Četerli`.) Diskutanti su se polarizovali. Među onima koji su me hvalili bio je Predrag Milićević, glavni književni autoritet Gimnazije, arbitar eleganciorum. On je rekao: Ljudi, ovo je veliki dan za prokupačku Gimnaziju! Danas smo dobili topličkog Hemingveja! Izneti dileme generacije na tako jasan način, pa to može samo istinski talenat! Među onima koji su me napali bio je jedan učenik, koji je tek bio prispeo u prokupačku Gimnaziju iz Novog Sada, Petar Milosavljević (kasnije profesor univerziteta). On je rekao: Ova pripovetka nema nikakvu umetničku vrednost, jer sam je u potpunosti razumeo! Književnost, dakle, ne sme da bude razumljiva! Poruke ne smeju biti jasne. (Ova dva stava u pogledu moje literature pratiće me do današnjeg dana!) Poslednji pismeni zadatak u sedmom razredu bio je nagradni. Tema je bila ponovo slobodna, kao u petom razredu. Nagradu je dodeljivao Savez književnika Jugoslavije a sastojala se od `Almanaha` Saveza. Sad je moj zadatak ocenjen kao najbolji u školi, dobio sam knjigu sa potpisom predsednika Saveza književnika Jugoslavije Josipa Vidmara. Pola Nastavničkog veća je bilo za mene, a pola protiv. Moj rad je bio dosta slobodan, a to je okrenulo konzervativne profesore protiv mene. Ipak, prevladali su liberali! Tako sam izravnao račune sa odlikašima iz petog razreda. Računam da sam ta dva meseca (maj i jun 1954. godine) bio pravi pisac. O meni se u Gimnaziji neprestano pričalo, čak su i gradske devojke počele da se u mene zaljubljuju! (Samo mi se još jednom to desilo, kad sam objavio `Crvenog kralja`! I tad su u pitanju bila samo dva meseca, septembar i oktobar 1972. godine. Ali to je druga priča.) Još kad mi je Buda u osmom razredu gimnazije objavio U Topličkim novinama priču iz one sveske, `Gaga`, umereno modernističku, mogao sam da upišem Svetsku književnost. Ovaj moj gimnazijski uspon, dolaskom u Beograd bio je u potpunosti poništen. Za četiri godine studiranja nisam uspeo da objavim nijedan redak, iako sam pisao roman! Ako sam u Prokuplju doživeo uzlet, u Beogradu sam doživeo pad. Beograd me je, jednostavno, pojeo. To sam opisao u dve novele, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Ova događanja u Prokuplju su u potpunosti odredila moj životni put. Lokalni uspeh priče „Nikad nije kasno` za uvek me je otrgnuo od matematike i gurnuo u literaturu u kojoj sam se proveo kao, da upotrebim narodski izraz u Srba, bos po trnju. Ne znam šta bih uradio kao graditelj, kao pisac sam bio uvek u problemu. Moj drugi uzlet vezan je za „Crvenog kralja`. To je bio let Ikara u bekstvu iz Lavirinta. Ja sam provinciju doživeo kao Lavirint na Kritu. Kao svaki mladić, Ikar je poleteo pravo na sunce. Senzacionalni uspeh „Crvenog kralja` u svemu je podsetio na Ikarov let. Činilo se dva meseca 1972. godine da sam uzleteo u neviđene visine, da sam zauvek pobegao iz Lavirinta. Gotovo da sam postao slavan pisac (ovo mi zvuči degutantno, ali u Beogradu je taj termin bio u opticaju), sa izgledom da postanem svetski pisac! (aluzija na moj studij Svetske književnosti). Ali, uskoro je došao pad. Komunistička država mi nije dala da letim, odlučila je da me strmoglavi. Jednostavno je zabranila „Crvenog kralja`, odsekla mi je krila, priredila mi je zabranu romana. Ako je moj uzlet bio senzacionalan, pad je bio katastrofalan! Prošao sam kao legendarni Ikar. Pošto su se prvom letaču u ljudskom rodu krila od voska, pod toplotom sunca, otopila, Ikar je doživeo strmoglavi pad. Iz Lavirinta je uspeo da pobegne Ikarov otac Dedal, arhitekta koji je sagradio ovo čudnovato zdanje, jer ga je životno iskustvo naučilo da leti neposredno iznad mora i stalno prska krila od voska da se ne otope. Postao sam zabranjeni pisac sa neizlečivim posledicama. Ja nisam umeo da letim kao Dedal. Dedala je za svog književnog junaka uzeo Džems Džojs, to je Stiven Dedalus. Upotrebio sam ovo poređenje, jer sam napisao dve novele o Ikaru, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Sa „Crvenim kraljem` mi se desio u stvari Ikar. No da vidimo kako mi se dogodio „Crveni kralj`. Evo šta sam rekao o tome Dragoljubu Todoroviću u knjizi „Antipolitičar`, 2004. godine... „Roman sam napisao u martu i aprilu 1969. godine. Smislio sam ga znatno ranije, ali nisam se usuđivao da literarno uobličim banalnu temu kakva je fudbal. Uz to, tema je zahtevala za govor ulični žargon, kojim je moj zamišljeni junak jedino mogao da govori, jer sam se bojao da taj jezik nije književno legitiman. (Bilo mi je jasno da se fudbalska priča ne može ispričati otmeno i uzvišeno, nego grubo i sirovo.) Nalazio sam se u dilemi da li je fudbal dozvoljena tema i da li je žargon kljiževno dopustiv? Pojava Mihailovićevih `Tikava` i pohvale koje je ovaj roman dobio dali su mi legitimitet da ispričam fudbalsku priču kako sam je zamislio. Roman sam mogao da napišem za tako kratko vreme, jer sam ga dugo pre toga nosio u sebi. Tad sam bio na bolovanju (zarazna žutica) i bio sam oslobođen od školskih poslova. Prvi put sam odlomke iz romana čitao u stanu pesnika i nastavnika Aleksandra Černova u Maloj Plani. Slušaoci su bili Černov, moj kolega iz kuršumlijske Gimnazije Miloš Cvejić i student književnosti na Prištinskom univerzitetu Spasoje Šejić. Sećam se da se Cvejić mrštio (Nije to književno dopustivo!), Černov se kolebao (Đavo bi ga znao!), ali Šejić je bio oduševljen. (Takav „raspored snaga` će ostati do kraja!) Bio je to u svemu šezdesetosmaški roman. Pokrenuo je iste probleme kao studentski protest u junu šezdeset osme. `Crveni kralj` je u rukopisu, nemam izdavača, štampam odlomke. Ovde je bitan odlomak iz romana štampan u listu niških studenata List mladih 68. pod naslovom Zoran Jugović, centarfor na radu u Ameriki. Urednik kulture u ovom šezdesetosmaškom glasilu bio je pesnik Zoran Milić, koga sam poznavao sa Drainčevih susreta. Kad sam mu odneo priču, rekao mi je da je to pravi tekst za revolucionarni studentski list. Ali bio je u neprilici, prethodni broj je prvo bio zabranjen pa posle oslobođen, zato što je preneo odlomak iz romana `Čangi` hrvatskog pisca Alojza Majetića. Taj roman, čija se radnja dešava na radnoj akciji, bio je svojevremeno zabranjen, ali je upravo bio ponovo štampan. Zoran mora da pokaže tekst glavnom uredniku. Sišli smo u bife, gde je glodur zasedao sa još nekim drugovima. Bio je to Ljubiša Igić, kasniji Miloševićev visoki zvaničnik i bankar. Igić je, dozvoljavam na brzinu i ne udubljujući se preterano, pročitao tekst i klimnuo glavom. (Kasnije je tvrdio da tekst uopšte nije video, pa je sva krivica pala na Zorana Milića!) Tekst je objavljen u septembru 1969. godine. To je bila poslednja glava `Crvenog kralja`, ona koja će me kasnije odvesti na sud. Objavljivanje teksta izazvalo je veliku gužvu, najpre u Nišu a potom u Kuršumliji. Zoran Milić mi je panično telefonirao preko školskog telefona (svoj nisam imao, naravno) i rekao mi da je tužilac podneo zahtev za zabranu broja. Tražio je da dam izjavu da je reč o romanu i da je radnja izmišljena. No do zabrane nije došlo, tužilac je povukao prijavu. (Šta se onda dešavalo u Nišu saznao sam mnogo kasnije od Veselina Ilića, koji je u to vreme bio sekretar niškog Komiteta i predsednik Ideološke komisije pri CK Saveza komunista Srbije. Veselin Ilić je napisao studiju o `Crvenom kralju`, pa smo se tako upoznali.) Kad je tužilac podneo prijavu, Veselin je odmah sazvao Komisiju na kojoj je zaključeno da je u pitanju umetničko delo i da Partija ne stoji iza zabrane. Tužilac Niša je poslušao svoju Partiju. Ako sam se spasio Niša, Kuršumlije nisam mogao! U nastalim partijskim podelama, Toplica je dobrim delom podržavala tvrdi kurs koji je predvodio Draža Marković. Najpre me je pozvao direktor Gimnazije da dam pismenu izjavu o tekstu i ja sam napisao ono što sam rekao Zoranu Miliću. Onda se sastao Komitet SK, na kojem je partizanski borac, direktor najveće radne organizacije u gradu ŠIK Kopaonik, Korčagin, udario pesnicom o sto i izrekao čuvenu rečenicu, koja će tri godine kasnije postati partijska maksima: S neprijatelji treba račistiti! Komitet je naredio svim partijskim organizacijama da raspravljaju o mom slučaju. Tako se o mom tekstu u studentskom listu govorilo u najudaljenijim selima opštine, kao što su Žuč ili Merdare. Zaključak je svuda bio isti: da kolektiv Gimnazije u Kuršumliji preispita dalji opstanak u nastavi neprijateljski raspoloženog profesora Ivana Ivanovića. Ali u samoj Gimnaziji nije otvoren proces. Kako? Pošto su 69. liberali bili na vlasti, u Srbiji jači od konzervativaca, spasila ma je Partija, tačnije Veselin Ilić, koji je kao predsednik Ideološke komisije CK Srbije, mogao da zaustavi proces. „Crvenog kralja` sam ipak uspeo da objavim, ali tek 1972. godine, poslednjeg dana avgusta, kod nezavisnog (privatnog) izdavača Slobodana Mašića. Troškove štampanja smo podelili. Komotno se može reći da je to bilo senzacionalno otkriće. Za dva meseca, koliko je roman bio na slobodi, napisano je više veoma pohvalnih kritika i novinskih tekstova; sklopio sam ugovor za snimanje filma i TV serije; roman je stavljen na okvirni repertoar beogradskog pozorišta Atelje 212; bili su u izgledu prevodi. Rečju, bio sam na putu da postanem slavan pisac! A onda, poslednjeg dana oktobra 1972. godine, došao je nokaut! Okružni javni tužilac Pančeva (mesno nadležan pošto je Mašić konačno našao štampariju u Pančevu) pokrenuo je postupak za zabranu `Crvenog kralja`, samo dan kasnije pošto je palo srpsko liberalističko rukovodstvo. Stvoren je politički okvir za seču knezova, što će reći progon liberalnih ljudi. Moguće je da sam ja tu bio kolaterarna šteta, da je sa prljavom vodom iz korita izbačeno i dete. Jednom piscu se teža stvar od zabrane nije mogla dogoditi! Okružni javni tužilac Pančeva, Vladeta Nedeljković, optužio je moj roman da vređa javni moral, a mog junaka da je povredio ugled SFRJ, jer zemlju posprdno naziva Jugom i Jugovinom. Mašić se dogovorio sa advokatom Srđom Popovićem, koji je tada branio gotovo sve disidente, da zastupa odbranu pred Okružnim sudom u Pančevu. Odbrana je predložila veštačenje, da se utvrdi da li roman povređuje javni moral. Za veštake smo predložili profesora Pravnog fakulteta Radomira Lukića i profesora Filozofskog fakulteta Vuka Pavićevića. Sud je, na veliko iznenađenje Srđe Popovića, kome su dotad svi sudovi odbijali veštačenje, prihvatio za veštaka Vuka Pavićevića, koji je predavao etiku i bio član CK SK Jugoslavije! Činilo se da se stvari odvijaju povoljno po nas i da će sud da donese oslobađajuću odluku. Kako je postupio sudija Antonije Stojković? On je Vukovu ekspertizu delimično uvažio, onaj deo koji se odnosio na moral, pa je knjigu oslobodio od optužbe da vređa javni moral. Ali je odbacio onaj deo koji se odnosio na politiku, profesor tu nije stručan. (A član je CK!) `Crveni kralj` je, bez sumnje, politička diverzija i Sud je jedini nadležan da to utvrdi! Tako je Okružni sud u Pančevu zabranio `Crvenog kralja` iz političkih razloga, a Vrhovni sud Vojvodine je tu presudu potvrdio. Nevidljiva strana mog slučaja izgledala je ovako. (Priču je ispričao direktor štamparije, u kojoj je `Crveni kralj` štampan, Slobodanu Mašiću, a ovaj je preneo meni. Ne znam da li je priča istinita, ali veoma je ubedljiva.) Kad je u Okružni sud stigao zahtev za zabranu romana, predsednik Suda je predmet poverio svom najobrazovanijem sudiji, Antoniju Stojkoviću. Ovaj je pročitao roman i bio njime oduševljen. Ali sudija ipak nije taj koji može da donosi takve dalekosežne odluke kao što je sloboda umetničkog stvaralaštva. Stoga je učinio ono što bi uradio svaki vojnik Partije, otišao je u Novi Sad predsedniku vojvođanskih komunista, Mirku Čanadanoviću, da od njega čuje svoje mišljenje. Čanadanović je bio u liberalističkom timu, ali je važio za čvrstorukaša (kao i predsednik beogradskih komunista Bora Pavlović). Zvali su ga Čanadašvili. Ali bio je magistar književnosti, što znači neko ko zna kako su u istoriji prolazili oni koji su nasrtali na umetnička dela. Stoga je njegov odgovor bio da ne treba zabraniti roman. Zato je sudija prihvatio predlog za veštačenje da bi u ekspertizi imao pokriće za oslobađajuću presudu, kakvu u to vreme nije bilo lako doneti. Međutim, za mesec dana, dok je Vuko Pavićević napisao ekspertizu, stvari su se bitno promenile. Mirko Čanadanović, koji se pominjao kao naslednik Marka Nikezića na položaju predsednika srpskih komunista, i sam je došao pod udar, nabeđen je da je liberal. Da bi pokazao da to nije tačno, da je na liniji Partije i kursa druga Tita, predsednik vojvođanskih komunista je instruirao pančevačkog sudiju da zabrani roman. Moguće da je računao da će se time spasiti. (Nije. Otišao je sa vlasti neopravdano svrstan u libarale, kao i Bora Pavlović u Beogradu.) Antonije Stojković, kao poslušan đak, odnosno sudija, revnosno je izvršio domaći zadatak. Žrtva te politike bio sam ja!` Dakle, bio je to moj drugi uspon i pad. Zabrana romana značila je zabranu mene kao pisca.` O ovome je dosta pisano, a ja ću ovde ću da govorim o Dragoljubu Todoroviću. Todorović je bio advokat ljudskih prava i književnošću se bavio samo uzgred. Ali, po osećanju umetnosti, po dubini prodora u književnost, po argumentaciji u odbrani slobodne reči, po jasnoći kazivanja te odbrane - u potpunosti je nadmašio univerzitetske profesore književnosti, koji su se bavili književnom kritikom u vidu profesije. Ovoga puta amater je bio iznad profesionalaca. Todorovićeve knjige su do danas, nažalost, ostale nepročitane, da ih ovde navedem: „Knjiga o Ćosiću` 2005. godine; „Boja đavola` 2006. godine; „Bilans srpskog termidora` 2010. godine. Ja znam još za rukopis o Branku V. Radičeviću, na kojem je advokat najduže radio, koji je ostao nepublikovan. Vidim da ga Marinko Arsić Ivkov citira - to znači da ga je Todorović pokazivao i drugima. Tekst kojim ću da se bavim u ovom poglavlju, Dragoljub Todorović je objavio prvi put u maju 2002. godine, u listu Republika, glasilu građanskog samooslobođenja, koje je uređivao Nebojša Popov. I prodavao na ulicama Beograda, kao što je Andre Žid prodavao svoje knjige na mostovima na Seni u Parizu. Kasnije je ovaj tekst više puta preštampavan, a konačnu verziju je dobio kao predgovor knjige „Slučaj Crveni kralj`, 2005. godine. Kad god je neko pisao o meni, po pravilu je citirao ovaj tekst, tako da se može reći da je to jedan od najznačajnijih eseja o meni. Na početku eseja, pod tačkom 1, Todorović eksplicitno ističe da se moj proces dosta razlikuje od drugih: „U bogatoj tradiciji montiranih, političkih, sudskih procesa, suđenja za verbalni delikt, delikt mišljenja, zabrana umetničkih i naučnih dela, sudskih progona političkih neistomišljenika (...) procesi Ivanu Ivanoviću pre više od četvrt veka odlikuju se nizom specifičnosti i posebnosti sa velikim brojem karakterističnih detalja, koji slučaj Ivana Ivanovića čine izuzetnim, osobenim i drukčijim od svih progona ljudskog mišljenja koje traje skoro 60 godina. Te originalnosti Ivanovićeve golgote i, čak i za Srbiju, nezapamćenog i nezabeleženog progona, tema su ovog teksta.` Na čemu zasniva Todorović ovu tvrdnju? „...Ivan Ivanović je kao profesor gimnazije u najdubljoj srpskoj provinciji, 1969. godine napisao roman Crveni kralj i objavio ga 1972. godine kod privatnog i nezavisnog izdavača Slobodana Mašića. Prijem romana kod kritike, čitalaca i najšire javnosti bio je izuzetan, moglo bi se reći briljantan. O kakvim relacijama i razmerama pohvala i visokog vrednovanja romana se radilo dovoljno je, primera radi, podsetiti da su dvojica značajnih i vrlo uglednih beogradskih književnih kritičara ocenila da je Crveni kralj bolja knjiga od romana Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve.` Zatim Todorović daje ocenu mog romana. „Crveni kralj je autentično i po svim merilima i kriterijumima potpuno nesporno umetničko delo koje podleže samo estetskim ocenama, vrednovanjima i tumačenjima. Glavni junak romana Crveni kralj Zoran Jugović plod je autorove imaginacije i predstavlja romansijerski lik par ekselans, koji je autor stvorio i umetničkim sredstvima u njega ugradio život, karijeru i sudbinu stvarno postojećih fudbalera toga doba: Ostojića, Milutinovića, Bečejca, Lamze, Šekularca i drugih.` Kao komentar, ja bih ovde mogao da dodam istinitu anegdotu sa suđenja u Pančevu kad je zabranjen moj roman. Pritešnjen znalačkom ekspertizom sudskog veštaka, profesora etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dr Vuka Pavićevića, Okružni javni tužilac Pančeva, da bi opovrgao profesora, izašao je sa tvrdnjom da taj moj izmišljeni junak Zoran Jugović King nije otišao u Ameriku da igra fudbal nego da radi za CIJU protiv Jugoslavije! Pri tom je mahao nekakvim papirom koji je dobio od Službe državne bezbednosti o špijunskoj delatnosti rečenog fudbalera. Začas je sudnica pretvorena u teatar apsurda. Junak romana koji je izmišljen, koji ne postoji, koji je plod piščeve fikcije, proizveden je od strane tajne policije u istinskog špijuna! U teatru apsurda jedini se snašao moj izdavač Slobodan Mašić i obratio se Sudskom veću: „Mogu da izjavim da ja nisam znao za takvu delatnost junaka Ivanovićevog romana, sad to prvi put čujem. Da sam znao, ne bih štampao roman. A uveren sam da ni pisac to nije znao. Da je znao, svakako ne bi ni napisao roman!` Svejedno, u tom teatru apsurda, moja knjiga je stradala. Dragoljub Todorović je dalje napisao da sam ja za kratko vreme bio žrtva tri procesa. „Nikome nije organizovano toliko procesa i to u intervalu od dve godine (oktobar 1972 - oktobar 1974.) koji su svi bili zasnovani na eklatantnom i vrlo otvorenom i bahatom kršenju zakona. U drugim slučajevima, makar je fingirana primena zakona, primenjivane su, inače vrlo rastegljive, a bezobalne zakonske norme. Kod Ivanovića ni takav napor podvođenja dela pod nekakav zakonski tekst, makar nasilno, nije učinjen.` Pod tačkom 2 Todorović govori o mom radnom procesu na kojem sam udaljen s posla gimnazijskog profesora. „Od sva tri procesa najteži, najnemoralniji i najmonstruozniji bio je onaj u kome su Ivanoviću presudile njegove kolege, profesori gimnazije Radoš Jovanović - Selja u Kuršumliji. Po tadašnjim komplikovanim i birokratskim pravilima samoupravnog socijalizma, predlog Disciplinskog suda o Ivanovićevom isključenju iz škole trebalo je da potvrdi Radna zajednica gimnazije. Svi profesori, njih 24, prisustvovali su sednici Radne zajednice i na tajnom glasanju čak 18 izjasnilo se za isključenje Ivana Ivanovića, samo dvoje je bilo protiv, a četvoro su se uzdržali od glasanja. Ivan Ivanović nije napravio nikakav propust, prekršaj ili bilo šta nedozvoljeno kao profesor. Naprotiv, bio je jedan od najuglednijih profesora, posebno omiljen kod učenika. Sa svim kolegama bio je u dobrim, korektnim i kolegijalnim odnosima. Međutim, sve to, kao ni tajnost glasanja, nije pomoglo. Kod profesora je prevladao strah koji ledi krv u žilama, atavizam, malograđansko poimanje sveta, tipično provincijsko licemerje i hipokrizija, podanički mentalitet, beskrajna prosečnost, neinventivnost, moralna tupost i ravnodušnost, karakteristični za provincijske prosvetne radnike i, u poslednjoj instanci, zavisti, pošto je Ivanović potpuno neočekivano visoko uzleteo i vinuo se do, za njih, nedostižne i nezamislive visine.` Ja bih dodao da je to bila slika Srbije toga vremena. U tački 3. Todorović ističe da je u svemu tome bilo dobro to što su sudovi priznali da se radi o romanu, dakle o umetničkom delu. „U svim ostalim slučajevima suđenja umetničkom ili naučnom delu tužioci i sudije su se trudili da izbegnu eksplicitno priznanje da se krivično delo vrši umetničkom ili naučnom tvorevinom, jer nauka i umetnost mogu se procenjivati samo naučnim i umetničkim metodama i za njih važe samo estetička i naučna merila. U tom izbegavanju korišćeni su termini štampana stvar, spis, materijal, tekst i tako je stvoren privid da se ne sudi umetničkom ili naučnom delu. Kod Ivanovića otvoreno se priznaje da je u pitanju književno delo i da se sudi piscu za književno delo.` Problem je bio u tome što po Ustavu SFRJ umetnička i naučna delatnost je slobodna, dakle, nije podložna sudskom gonjenju. Sudovi su sudeći meni kršili Ustav SFRJ! Ivan Ivanović (Niš, 19. decembar 1936) srpski je književnik.[1] Njegov legat deo je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Život Rođen je 19. decembra 1936. godine u Nišu. Otac Božidar, Boža Ivanović, oficir, poginuo je u Drugom svetskom ratu boreći se u sastavu Jugoslovenske vojske u Otadžbini Dragoljuba Mihailovića, a majka Milja bila je učiteljica u selu Žitnom Potoku u Pustoj reci, odakle su Ivanovići i poreklom. Osnovnu školu završio je u Žitnom Potoku, gimnaziju u Prokuplju[1]. Diplomirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.[1] Deset godina je radio kao srednjoškolski profesor književnosti u Aleksandrovcu i Kuršumliji, a onda otpušten iz službe. Posle toga se preselio u Beograd, gde se bavi pisanjem u vidu profesije. U vreme SFRJ su mu knjige zabranjivane, a on suđen zbog njih. U to doba su ga branili poznati advokati Srđa Popović i Milivoje Perović, pa je izbegao zatvorsku kaznu. Nastankom višestranačja u Srbiji, postaje aktivni opozicionar kao član Demokratske stranke i aktivno učestvuje u svim protestima protiv Miloševića devedesetih godina. Iz Demokratske stranke se iščlanio 6. oktobra 2000. godine. Kao član Srpskog pokreta obnove bio je na dužnosti pomoćnika ministra kulture od 2004. do 2006. godine. Književni rad i sudski progon vlasti U literaturu je ušao 1972. godine romanom „Crveni kralj”[2] koji je štampan u hiljadu primeraka. Knjigu je napisao 1969. u Kuršumliji u vreme kada su sa političke scene uklanjane nepodobne struje u partiji - liberali. Prvobitno nije mogao da pronađe izdavača i bio je odbijen nekoliko puta. Godine 1972. knjigu je objavio jedan od retkih nezavisnih izdavača u Srbiji tog perioda, Slobodan Mašić.[3] Glavni lik u romanu je fudbaler Zoran Jugović (Zoka King), koji emigrira u Ameriku gde uspešno igra fudbal. Za lika je pisac imao inspiraciju u popularnim fudbalerima Dragoslavu Šekularcu, Jovanu Miladinoviću i Veliboru Vasoviću. Za vlast problematičan deo u romanu je bio kada glavni lik kaže: „Ma ta Jugoslavija je zemlja u kojoj ne želim da živim, majke joj ga...“ [3] Javni tužilac u Prokuplju je smatrao da roman „napada Jugoslaviju i socijalizam”. Komunistička vlast je roman zabranila svega dva meseca nakon izlaska, pisca osudila na dve godine zatvor i otpustila ga s posla kao moralno i politički nepodobnog da vaspitava omladinu. Na suđenju za zabranu knjige Ivanovićev izdavač Slobodan Mašić je za veštake izabrao profesora etike Vuka Pavićevića i profesora prava Radomira Lukića. Pavićević je govorio je da se oni nisu izborili za revoluciju da bismo zabranjivala knjige, da i četnička deca imaju pravo da pišu kao i svi drugi... Javni tužilac je u jednom trenutku rekao Pavićeviću: „Profesore, svaka Vama čast, ja znam da ste Vi veliki znalac i komunista, član CK, ali ja imam podatke od Udbe da je taj glavni junak, Zoran Jugović radio za CIA.“[3] Većina intelektualaca je podržavala Ivanovića, posebno Borislav Pekić, Dragoslav Mihailović i Branko Ćopić. Drugi pisci i intelektualci držali su se po strani, poput Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Mirka Kovača i Danila Kiša.[3] Tokom progona književnika, njegovu kuću je u više navrata pretresala UDBA. Glavni povod za to je bio slučaj kada su mu navodno pronašli emigrantski četnički list, koji mu je ispao iz pisma koje mu je predao i zahtevao da pismo otvori, sekretar škole gde je bio zaposlen.[3] Prvobitnu presudu su preinačili, zbog pritiska javnosti i procene da ne bi ostavljala dobar utisak u narodu.[3] Iako je presuda bila poništena, Ivanović nikada nije bio rehabilitovan niti je dobio obeštećenje.[3] Sedamdesetih i osamdesetih godina biva suočen sa velikim problemima oko izdavanja svojih drugih dela, da bi tek krajem devedesetih njegova dela dobila na značaju i konačno bio priznat kao značajan srpski savremeni pisac.[3] Roman „Crveni kralj” je ponovo objavio BIGZ 1984. godine.[3] Legat Ivana Ivanovića Ivan Ivanović, književnik, u udruženju `Adligat` daje intervju Ranku Pivljaninu, novinaru dnevnog lista `Blic` (28.02.2019.) Dela Romani Crveni kralj (1972) Vrema sporta i razonode (1978) Arizani (1982) Živi pesak – živo blato (1986) Niški gambit (1988) Jugovac ili Kako ući u istoriju (1989) Fudbalska generacija (1990) Braća Jugovići ili Kako izaći iz istorije (1990) Ukleti Srbijanac (1993) Vojvoda od Leskovca (1994) Crni dani Rake Drainca (1997) Drainac između četnika i partizana (2003) Narodna buna; Četnici (Prvi deo trilogije) (2006) Narodna buna; Toplička država (Drugi deo trilogije) (2007) Portret umetnika u starosti: roman bez laži (2007) Drainac (2011) Narodna buna; Partizani (Treći deo trilogije) (2014) `Ivanov gambit` (vodič kroz opus pisca), izdavači `Adligat` i biblioteka `Milutin Bojić` Beograd, 2020. Zbirke novela Ikarov let / Razgovor sa Lujom (1968) Novele - male (1997). Ova knjiga sadrži 7 novela[5]: „Medved u južnoj Srbiji”, „Ikarov let ili između oca i ujaka”, „Ikarov pad ili povratak u zavičaj”, „Razgovor sa Lujom”, „Kučka i njeni sinovi”, „Šećer dete”, „Šopska ambasada”. Novele - velike (1997). Ova knjiga sadrži 8 novela[6]: To su: „Dva mrtva pesnika”, „Garinča”, „Kozja krv”, „Orlovi nokti”, „Džika iz Džigolj”, „Lopta je okrugla”, „Vampir”, „Beli anđeo”, „Holanđanin lutalica”. Kako upokojiti Drainca - Antropološke novele (2011). Ova knjiga se sastoji od deset novela[7]: „Evropa u Srbiji”, „Vampiri su među nama”, „Mirakulum na pravnom fakultetu u Beogradu”, „Srpske akademije”, „Upokojen Drainac”, „Rat romanima u Toplici”, „Posle pesedet godina u Župi”, „Don Vito Korleone”, „Srbija neće da čuje za Vlastu iz Šarkamena”, „Mrtav pisac”. Drame Crveni pevac, crni rak (2001) Niš na krstu: tri drame iz političkog života Niša [Udbaš; Crveni pevac; Niški tribunal] (2005) Zbirka poezije Čitanka srpske političke poezije (sa Marinkom Arsićem Ivkovim) Politički spisi Srpska priča: četnici i partizani Nisam kriv Antipolitičar (2004) Draža Mihailović na sudu istorije - esej-rasprava (2012) Roman o njemu Dragoljub Todorović - Slučaj „Crveni kralj“: (osuda i izgon Ivana Ivanovića) (2005)[8]

Odlično očuvano Vodič kroz RIM 1965. Istorija kultura umetnost arhitektura Rim (ital. Roma) je glavni grad Italije. Takođe je glavni grad regije Lacio, centar Metropolitanskog grada Rima i posebna opština pod nazivom Comune di Roma Capitale. Sa 2.860.009 stanovnika na 1.285 km² , Rim je najnaseljenija opština u zemlji i treći najnaseljeniji grad u Evropskoj uniji po broju stanovnika unutar gradskih granica. Metropolitanski grad Rim, sa populacijom od 4.355.725 stanovnika, je najnaseljeniji gradski grad u Italiji. Rim se nalazi u centralno-zapadnom delu italijanskog poluostrva, u okviru Lacija, uz obale Tibra. Vatikan (najmanja država na svetu) je nezavisna država unutar gradskih granica Rima, jedini postojeći primer države u gradu. Rim se često naziva gradom sedam brda zbog svog geografskog položaja, kao i „večnim gradom“. Generalno se smatra „kolevkom zapadne civilizacije i hrišćanske kulture“, i centrom Katoličke crkve. Dok rimska mitologija datira osnivanje Rima oko 753. godine pre nove ere, ovo mesto je bilo naseljeno mnogo duže, što ga čini velikim ljudskim naseljem skoro tri milenijuma i jednim od najstarijih gradova u Evropi koji su neprekidno okupirani. Rano stanovništvo grada potiče od mešavine Latina, Etruraca i Sabinjana. Na kraju, grad je sukcesivno postao prestonica Rimskog kraljevstva, Rimske republike i Rimskog carstva, i mnogi ga smatraju prvim carskim gradom i metropolom. Prvi put ga je nazvao Večni grad (lat. Urbs Aeterna) rimski pesnik Tibul, u 1. veku pre nove ere, a izraz su preuzeli i Ovidije, Vergilije i Livije. Rim se naziva i Prestonicom sveta (lat. Caput Mundi). Nakon pada Rimskog carstva na zapadu, koje je označilo početak srednjeg veka, Rim je polako potpadao pod političku kontrolu papstva, da bi u 8. veku postao prestonica Papske države, koja je trajala do 1870. godine. Počevši od renesanse, skoro sve pape od Nikole V (1447–1455) su sprovodile koherentan arhitektonski i urbanistički program tokom četiri stotine godina, sa ciljem da grad postane umetnički i kulturni centar sveta. Na taj način, Rim je prvo postao jedan od glavnih centara renesanse, a zatim je postao rodno mesto i baroknog stila i neoklasicizma.Poznati umetnici, slikari, vajari i arhitekte učinili su Rim središtem svojih aktivnosti, stvarajući remek-dela širom grada. Rim je 1871. postao glavni grad Kraljevine Italije, koja je 1946. godine postala republika Italija. Rim je 2019. godine bio 14. najposećeniji grad na svetu, sa 10,1 milion turista i najpopularnija turistička destinacija u Italiji. Njegov istorijski centar je Unesko uvrstio na listu svetske baštine. Grad domaćin Letnjih olimpijskih igara 1960, Rim je takođe sedište nekoliko specijalizovanih agencija Ujedinjenih nacija, kao što su Organizacija za hranu i poljoprivredu, Svetski program za hranu i Međunarodni fond za poljoprivredni razvoj. Grad je takođe domaćin Sekretarijata Parlamentarne skupštine Unije za Mediteran, kao i sedišta mnogih međunarodnih preduzeća, kao što su Eni, Enel, TIM, Leonardo S.p.A. i nacionalnih i međunarodnih banaka kao što su Unicredit i BNL. Rimska poslovna četvrt EUR je dom mnogih naftnih, farmaceutskih i kompanija za finansijske usluge. Prisustvo renomiranih međunarodnih brendova u gradu učinilo je Rim važnim centrom mode i dizajna, a Cinecittà Studios je stvorio mnoge filmove nagrađene Oskarom. Etimologija[uredi | uredi izvor] Prema mitu o osnivanju starih Rimljana,[1] ime Rim potiče od osnivača i prvog kralja grada, Romula.[2] Međutim, moguće je da je ime Romul zapravo izvedeno iz samog Rima.[3] Već u 4. veku su bile predložene alternativne teorije o poreklu imena. Nekoliko hipoteza je napredovalo fokusirajući se na njegove lingvističke korene koje su međutim ostale neizvesne.[4] Formulisane su različite hipoteze o poreklu imena Rima;[5] ime bi moglo da potiče od: Roma, ćerka Itala, žena Eneja ili njegovog sina Askanija;[6] Romano, sin Odiseja i Kirke; Romo, sin Emationin, koga je Diomed doveo iz Troje;[6] Romide, tiranin Latina, koji je proterao Etrurce iz regiona;[6] Romilos i Romos (Romul i Rem), Askanijevi sinovi blizanci koji su osnovali grad;[6] Rumon ili Rumen, arhaično ime Tibra, ima koren analogan onom grčkog glagola ρεω i latinskog glagola ruo, što znači „teći“;[7][a] Ruma, što na etrurskom znači „gruda“, pa bi se stoga moglo odnositi na mit o Romulu i Remu, ili i na konformaciju brdovitog područja Palatina i Aventina,[b] ili na okuku Tibra ispred od njih[8] ρωμη (rome) što na grčkom znači „snaga“;[v] Roma, trojanska devojka koja je poznavala veštinu magije, nagoveštaji u spisima pesnika Stezikora;[9] Amor, je reč Roma, ako se čita s desna na levo: tumačenje je dao vizantijski pisac Đovani Lido, koji je živeo između petog i šestog veka.[g] Nazivi koji se odnose na Rim i njihovo poreklo[uredi | uredi izvor] Rim takođe ima nekoliko naziva. Urbs/Urbe (lat. Città, grad), jer je u antičko doba reč urbs označavala Rim, koji se smatrao veličanstvenim gradom; Caput fidei (lat. Capitale della fede, Prestonica vere) jer je Rim vekovima bio glavno sedište moći Katoličke crkve (koja se stoga vrlo često naziva i Rimokatoličkom crkvom); Città dell`acqua ili `regina aquarum`, za njegove akvadukte i fontane, za simbiotski odnos sa Tibrom i za veliku dostupnost vode; Caput mundi (lat. Capitale del mondo, Prestonica sveta), objašnjeno rastućim prostranstvom Rimskog carstva koje je Rim učinilo jednim od najuticajnijih gradova u istoriji, potiče od fraze iz Farsalije Marka Anea Lukana koja glasi: „Ipsa, Caput Mundi, bellorum maxima merces, Roma capi facilis“ (Sam Rim, prestonica sveta, najvažniji plen rata, lako podjarmljiv); Urbs Aeterna (lat. Città Eterna, Večni grad), koja umesto toga potiče iz fraze u Knjizi elegija Albija Tibula: „Romulus aeternae nondum formaverat urbis / moenia.“ („Ni Romul još nije sagradio zidine Večnog grada“).[10] Istorija[uredi | uredi izvor] Osnivanje Rima[uredi | uredi izvor] Za više informacija pogledajte: Osnivanje Rima Iako je bilo otkrića arheoloških dokaza o ljudskoj okupaciji rimske oblasti od pre otprilike 14.000 godina, gusti sloj mnogo mlađih ostataka zaklanja paleolitske i neolitske lokalitete.[11] Dokazi o kamenom oruđu, oružju i grnčariji svedoče o oko 10.000 godina ljudskog prisustva. Nekoliko iskopavanja podržava gledište da je Rim izrastao iz pastoralnih naselja na brdu Palatin podignut iznad područja budućeg rimskog foruma. Između kraja bronzanog i početka gvozdenog doba, na svakom brdu između mora i Kapitola nalazilo se selo (na Kapitolskom brdu selo je posvedočeno od kraja 14. veka pre nove ere).[12] Međutim, nijedan od njih još nije imao urbani kvalitet.[12] Danas postoji širok konsenzus da se grad postepeno razvijao kroz agregaciju („sinoecizam“) nekoliko sela oko najvećeg, postavljenog iznad Palatina.[12] Ovo agregiranje je olakšano povećanjem poljoprivredne produktivnosti iznad egzistencijalnog nivoa, što je takođe omogućilo uspostavljanje sekundarnih i tercijarnih delatnosti. Ovo je, zauzvrat, podstaklo razvoj trgovine sa grčkim kolonijama južne Italije (uglavnom Iskija i Kuma).[12] Ovaj razvoj događaja, koji se prema arheološkim dokazima dogodio sredinom 8. veka pre nove ere, može se smatrati „rođenjem“ grada.[12] Uprkos nedavnim iskopavanjima na brdu Palatin, stav da je Rim namerno osnovan sredinom osmog veka pre nove ere, kao što legenda o Romulu sugeriše, ostaje marginalna hipoteza.[13] Legenda o Romulu i Remu[uredi | uredi izvor] Antička etrurska bronzana kapitolinska vučica doji blizance Romula i Rema. Tradicionalne priče koje su preneli sami stari Rimljani objašnjavaju najraniju istoriju njihovog grada u smislu legendi i mitova. Najpoznatiji od ovih mitova, a možda i najpoznatiji od svih rimskih mitova, je priča o Romulu i Remu, blizancima koje je dojila vučica.[1] Odlučili su da izgrade grad, ali nakon svađe Romul je ubio svog brata i grad je uzeo njegovo ime. Prema rimskim analistima, to se dogodilo 21. aprila 753. p. n. e.[14] Ova legenda je morala da se pomiri sa dvostrukom tradicijom, postavljenom ranije, da je trojanski izbeglica Eneja pobegao u Italiju i pronašao lozu Rimljana preko svog sina Jula, imenjaka iz dinastije Julije-Klaudije.[15] To je postavio rimski pesnik Vergilije u prvom veku pre nove ere. Pored toga, Strabon pominje stariju priču, da je grad bio arkadijska kolonija koju je osnovao Evander. Strabon takođe piše da je Lucije Kolije Antipatar verovao da su Rim osnovali Grci.[16][17] Monarhije i republika[uredi | uredi izvor] Istorijske pripadnosti Latini (italsko pleme) 2. milenijum – 752. p. n. e. Albani (Latini) 10. vek – 752. p. n. e. Rimsko kraljevstvo 752–509. p. n. e. Rimska Republika 509–27 Rimsko carstvo 27–395 Zapadno rimsko carstvo 395–476 Kraljevina Odoakra 476–493 Kraljevina Ostrogota 493–553 Vizantija 553–754 Papska država 754–1798, 1799–1809, 1814–1849, 1849–1870 Rimska Republika 1798–1799 Prvo francusko carstvo 1809–1814 Rimska republika (1849) 1849 Kraljevina Italija 1870–1946 Vatikan 1929– Italija 1946– Taj grad se kasnije razvio u prestonicu Rimskog kraljevstva (kojim je neprekidno upravljalo sedam kraljeva, što je bilo u skladu sa tradicijom), Rimske republike (od 510. p. n. e., kojom je upravljao Senat) i konačno Rimskog carstva (od 31. p. n. e., kojim je upravlja car). Nakon osnivanja od strane Romula, prema legendi,[18] Rimom je 244 godine vladao monarhijski sistem, u početku sa vladarima latinskog i sabinskog porekla, a kasnije etrurski kraljevi. Tradicija je predala sedam kraljeva: Romula, Numa Pompilija, Tula Hostilija, Anka Marcija, Tarkvinija Priska, Servija Tulija i Tarkvinija Oholog.[18] Rimljani su 509. p. n. e. proterali poslednjeg kralja iz svog grada i uspostavili oligarhijsku republiku. Rim je tada započeo period karakterisan unutrašnjim borbama između patricija (aristokrata) i plebejaca (malih zemljoposednika), kao i stalnim ratovanjem protiv stanovništva centralne Italije: Etruraca, Latina, Volsa, Ekija i Marsija.[19] Pošto je postao gospodar Lacijuma, Rim je vodio nekoliko ratova (protiv Gala, Osci-Samnita i grčke kolonije Taranta, u savezu sa Pirom, kraljem Epira) čiji je rezultat bio osvajanje italijanskog poluostrva, od centralne oblasti do Velike Grčke.[20] U trećem i drugom veku pre nove ere došlo je do uspostavljanja rimske hegemonije nad Mediteranom i Balkanom, kroz tri punska rata (264–146. p. n. e.) vođena protiv grada Kartagine i tri makedonska rata (212–168. p. n. e.) protiv Makedonije.[21] U to vreme su osnovane prve rimske provincije: Sicilija, Sardinija i Korzika, Hispanija, Makedonija, Aheja i Afrika.[22] Od početka 2. veka pre nove ere, vlast je bila osporavana između dve grupe aristokrata: optimata, koji su predstavljali konzervativni deo Senata, i populara, koji su se oslanjali na pomoć plebejaca (urbane niže klase) da bi stekli vlast. U istom periodu, bankrot sitnih zemljoradnika i osnivanje velikih robovskih imanja izazvali su velike migracije u grad. Neprekidno ratovanje dovelo je do uspostavljanja profesionalne vojske, koja se pokazala lojalnijom svojim generalima nego republici. Zbog toga je u drugoj polovini drugog veka i tokom prvog veka pre nove ere došlo do sukoba kako u inostranstvu tako i iznutra: posle neuspelog pokušaja društvene reforme populara Tiberija i Gaja Graha,[23] i rata protiv Jugurte,[23] došlo je do građanskog rata iz kojeg je general Kornelije Sula izašao kao pobednik. Usledila je velika pobuna robova pod Spartakom,[24] a zatim uspostavljanje prvog trijumvirata sa Cezarom, Pompejem i Krasom.[24] Osvajanje Galije učinilo je Cezara izuzetno moćnim i popularnim, što je dovelo do drugog građanskog rata protiv Senata i Pompeja. Posle svoje pobede, Cezar se uspostavio kao doživotni diktator.[24] Njegovo ubistvo dovelo je do drugog trijumvirata između Oktavijana (Cezarovog unuka i naslednika), Marka Antonija i Lepida, i do još jednog građanskog rata između Oktavijana i Antonija.[25] Ovakav uspeh je zavisio od vojnih osvajanja, trgovačke nadmoći i selektivne asimilacije susednih civilizacija, pre svega civilizacije Etruraca i Grka. Rimska dominacija se proširila na veći deo Evrope i obale Sredozemnog mora, tako da je broj stanovnika narastao na iznad milion. Hiljadama godina Rim je bio politički najznačajniji, najbogatiji i najveći grad zapadnog sveta, a to je ostao i nakon propasti i podele Carstva, čak i kada je konačno izgubio svoj prestonički status u korist Milana i potom Ravene i bio nadmašen prestižom istočne prestonice Konstantinopolja. Carstvo[uredi | uredi izvor] Za više informacija pogledajte: Rimsko carstvo Ostaci Antičkog Rima Rim, Palatinsko brdo, ostaci carskih palata prema cirkusu Maksimusu, centralni sektor. Zalazak sunca na akvaduktu Appio Claudio. Rimski forum su ostaci onih građevina koje su tokom većeg dela vremena Starog Rima predstavljale politički, pravni, verski i ekonomski centar grada i neuralgični centar cele rimske civilizacije. Godine 27. p. n. e., Oktavijan je postao princeps i uzeo titulu Avgusta, osnivajući principat, diarhiju između princepsa i senata.[25] Za vreme Neronove vladavine, dve trećine grada je uništeno posle Velikog požara u Rimu, a počeo je progon hrišćana.[26][27] Rim je uspostavljen kao de fakto carstvo, koje je najveće širenje dostiglo u drugom veku pod carem Trajanom. Rim je potvrđen kao Kaput Mundi, odnosno prestonica poznatog sveta, izraz koji je već korišćen u republikanskom periodu. Tokom prva dva veka, carstvom su vladali carevi iz dinastije Julije-Klaudije, Flavijan (koji je takođe sagradio istoimeni amfiteatar, poznat kao Koloseum),[28] i Antonin.[29] Ovo vreme je takođe karakterisalo širenje hrišćanske religije, koju je propovedao Isus Hrist u Judeji u prvoj polovini prvog veka (pod Tiberijem) i koju su popularizovali njegovi apostoli kroz carstvo i šire.[30] Antonino doba se smatra vrhuncem Carstva, čija se teritorija prostirala od Atlantskog okeana do Eufrata i od Britanije do Egipta.[29] Nakon završetka dinastije Severi 235. godine, Carstvo je ušlo u period od 50 godina poznat kao kriza trećeg veka tokom kojeg su dolazili brojni pučevi od strane generala, koji su nastojali da obezbede region carstva koji im je bio poveren na slabost centralne vlasti u Rimu. Postojalo je takozvano Galsko carstvo od 260. do 274. i pobune Zenobije i njenog oca od sredine 260-ih koje su pokušavale da se odbiju od upada Persijanaca. Neki regioni - Britanija, Španija i severna Afrika - nisu bili skoro pogođeni. Nestabilnost je izazvala ekonomsko pogoršanje, a došlo je i do brzog porasta inflacije pošto je vlada smanjila valutu kako bi pokrila troškove. Germanska plemena duž Rajne i severno od Balkana izvršila su ozbiljne, nekoordinisane upade od 250-ih do 280-ih godina koje su više ličile na džinovske napadne grupe nego na pokušaj naseljavanja. Persijsko carstvo je vršilo invaziju sa istoka nekoliko puta tokom 230-ih do 260-ih, ali je na kraju poraženo.[31] Car Dioklecijan (284) preduzeo je obnovu države. Ukinuo je principat i uveo tetrarhiju koja je nastojala da poveća državnu moć. Najizraženija karakteristika bila je neviđena intervencija države sve do nivoa grada: dok je država podnela zahtev za porez gradu i dozvolila mu da dodeli namete, od njegove vladavine država je to činila sve do nivoa sela. U uzaludnom pokušaju da kontroliše inflaciju, nametnuo je kontrolu cena koja nije potrajala. On ili Konstantin su regionalizovali administraciju carstva što je suštinski promenilo način na koji se njime upravljalo stvaranjem regionalnih eparhija. Mapa Rimskog carstva 117. godine nove ere. Postojanje regionalnih fiskalnih jedinica iz 286. poslužilo je kao model za ovu inovaciju bez presedana. Car je ubrzao proces uklanjanja vojne komande sa guvernera. Od sada, civilna uprava i vojna komanda bi bila odvojena. On je namesnicima dao više fiskalnih obaveza i stavio ih na čelo sistema logističke podrške vojske kao pokušaj da ga kontroliše uklanjanjem sistema podrške iz njene kontrole. Dioklecijan je vladao istočnom polovinom, nastanjen u Nikomediji. 296. godine, uzdigao je Maksimijana do Avgusta zapadne polovine, gde je vladao uglavnom iz Mediolanuma kada nije bio u pokretu.[31] Godine 292. stvorio je dva `mlađa` cara, Cezari, po jedan za svakog Avgusta, Konstancije za Britaniju, Galiju i Španiju čije je sedište vlasti bilo u Triru i Galerije u Sirmijumu na Balkanu. Imenovanje cezara nije bilo nepoznato: Dioklecijan je pokušao da pretvori u sistem nedinastičke sukcesije. Nakon abdikacije 305. godine, cezari su uspeli i oni su zauzvrat sebi postavili dvojicu kolega. Nakon abdikacije Dioklecijana i Maksimijana 305. godine i niza građanskih ratova između rivalskih pretendenta na carsku vlast, tokom godina 306–313, tetrarhija je napuštena. Konstantin Veliki je preduzeo veliku reformu birokratije, ne promenom strukture, već racionalizacijom nadležnosti nekoliko ministarstava tokom godina 325–330, nakon što je pobedio Licinija, cara na Istoku, krajem 324. godine. Nazvan Milanski edikt iz 313. godine, zapravo fragment Licinijevog pisma namesnicima istočnih provincija, daje slobodu bogosluženja svima, uključujući i hrišćane, i naređuje vraćanje oduzete crkvene imovine na molbu novostvorenim namesnicima eparhije. Finansirao je izgradnju nekoliko crkava i dozvolio sveštenstvu da bude arbitar u građanskim parnicama (mera koja ga nije nadživela, ali je delimično obnovljena mnogo kasnije). On je transformisao grad Vizantiju u svoju novu rezidenciju, koja, međutim, zvanično nije bila ništa više od carske rezidencije poput Milana, Trira ili Nikomedije sve dok Konstancije II nije u maju 359. dobio titulu prefekta: Carigrad. Pad Carstva[uredi | uredi izvor] Za više informacija pogledajte: Pad Zapadnog rimskog carstva Ostaci antičkog Rima Piramida Gaja Cestija. Trajanov stub, trijumfalni stub i mesto gde su položene mošti cara Trajana. Hrišćanstvo u obliku Nikejskog simbola vere postalo je zvanična religija carstva 380. godine, preko Solunskog edikta izdatog u ime tri cara - Gracijana, Valentinijana II i Teodosija I - sa Teodosijem koji je očigledno bio pokretačka snaga iza toga. Bio je poslednji car ujedinjenog carstva: posle njegove smrti 395. godine, njegovi sinovi, Arkadije i Honorije, podelili su carstvo na zapadni i istočni deo. Sedište vlade u Zapadnom rimskom carstvu preneto je u Ravenu nakon opsade Milana 402. Tokom 5. veka, carevi iz 430-ih su uglavnom boravili u glavnom gradu Rimu. Rim, koji je izgubio centralnu ulogu u upravljanju carstvom, opljačkali su 410. Vizigoti predvođeni Alarihom,[32] ali je pričinjena vrlo mala fizička šteta, koja je većinski popravljena. Ono što se nije moglo tako lako zameniti su prenosivi predmeti kao što su umetnička dela od plemenitih metala i predmeti za kućnu upotrebu (plen). Pape su ulepšale grad velikim bazilikama, poput Santa Marija Mađore (uz saradnju careva). Stanovništvo grada je palo sa 800.000 na 450–500.000 do trenutka kada je grad 455. godine opljačkao Gejserih, kralj Vandala.[33] Slabi carevi petog veka nisu mogli da zaustave propadanje, što je dovelo do svrgavanja Romula Avgustula 22. avgusta 476. godine, što je označilo kraj Zapadnog rimskog carstva i, za mnoge istoričare, početak srednjeg veka.[34] Srednji vek[uredi | uredi izvor] Za više informacija pogledajte: Italija u srednjem veku Ilustracija iz 15. veka koja prikazuje pljačku Rima 410. godine od strane vizigotskog kralja Alariha I. Nakon pada Zapadnog rimskog carstva 476. godine nove ere, Rim je prvo bio pod kontrolom Odoakra, a zatim je postao deo Ostrogotskog kraljevstva da bi se vratio pod kontrolu Istočnog Rima nakon Gotskog rata, koji je razorio grad 546. i 550. godine. Njegovo stanovništvo opalo je sa više od milion u 210. godini nove ere na 500.000 u 273.[35] zatim na 35.000 nakon Gotskog rata (535–554),[36] svodeći grad koji se širi na grupe naseljenih zgrada ispresecanih među velikim površinama ruševina, vegetacije, vinograda i bašte na pijaci.[37] Generalno se smatra da je populacija grada do 300. godine n.e. iznosila 1 milion (procene se kreću od 2 miliona do 750.000), opadajući na 750–800.000 u 400. n.e., 450–500.000 u 450. n.e. i na 80–100.000 n.e. Rimski biskup, zvani Papa, bio je važan od ranih dana hrišćanstva zbog mučeničke smrti oba apostola Petra i Pavla. Rimski biskupi su takođe viđeni (i katolici ih još uvek vide) kao naslednike Petra, koji se smatra prvim biskupom Rima. Grad je tako dobijao sve veći značaj kao centar katoličke crkve. Nakon langobardske invazije na Italiju (569–572), grad je ostao nominalno vizantijski, ali su u stvarnosti pape vodile politiku ravnoteže između Vizantinaca, Franaka i Langobarda.[38] Godine 729. langobardski kralj Lijutprand poklonio je Crkvi severni latijumski grad Sutri, čime je započela njena vlast.[38] Godine 756. Pipin Mali, nakon što je pobedio Langobarde, dao je papi vremensku jurisdikciju nad rimskim vojvodstvom i Ravenskim egzarhatom, stvarajući tako Papsku državu.[38] Od ovog perioda tri sile su pokušavale da vladaju gradom: papa, plemstvo (zajedno sa šefovima milicija, sudijama, Senatom i stanovništvom) i franački kralj, kao kralj Langobarda, patricije i car.[38] Ove tri stranke (teokratska, republikanska i carska) bile su odlika rimskog života tokom čitavog srednjeg veka.[38] U Božićnoj noći 800. godine, Karla Velikog je u Rimu krunisao papa Lav III za cara Svetog rimskog carstva: tom prilikom je grad prvi put ugostio dve sile čija je borba za kontrolu trebalo da bude konstanta srednjeg veka.[38] Detaljni prikaz Rafaelove ilustracije koja prikazuje krunisanje Karla Velikog u staroj bazilici Svetog Petra, 25. decembra 800. Godine 846. muslimanski Arapi su bezuspešno upali na gradske zidine, ali su uspeli da opljačkaju baziliku Svetog Petra i Pavla, obe izvan gradskog zida.[39] Nakon raspada karolinške moći, Rim je pao kao plen feudalnog haosa: nekoliko plemićkih porodica borilo se protiv pape, cara i međusobno. To su bila vremena Teodore i njene ćerke Marozije, konkubina i majki nekoliko papa, i Krescencija, moćnog feudalca, koji se borio protiv careva Otona II i Otona III.[40] Skandali ovog perioda naterali su papstvo da se reformiše: izbor pape bio je rezervisan za kardinale, a pokušana je reforma sveštenstva. Pokretačka snaga iza ove obnove bio je monah Ildebrando da Soana, koji je jednom izabran za papu pod imenom Papa Grgur VII, uključio se u kontroverzu investiture protiv cara Henrija IV. Nakon toga, Rim su opljačkali i spalili Normani pod vođstvom Roberta Giskara koji je ušao u grad kao podrška papi, a zatim opkolio Anđeosku tvrđavu.[40] Tokom ovog perioda, gradom je autonomno upravljao senator. U 12. veku, ova uprava, kao i drugi evropski gradovi, evoluirala je u komunu, novi oblik društvene organizacije pod kontrolom novih bogatih klasa.[40] Papa Lucije II se borio protiv rimske komune, a borbu je nastavio njegov naslednik papa Evgenije III: u ovoj fazi komunu je, u savezu sa aristokratijom, podržavao Arnaldo da Breša, monah koji je bio verski i društveni reformator.[41] Nakon papine smrti, Arnaldo je zarobljen od strane Adrijana IV, što je označilo kraj autonomije komune.[41] Pod papom Inoćentijom III, čija je vladavina označila apogej papstva, komuna je likvidirala senat i zamenila ga senatorom, koji je bio potčinjen papi.[41] U ovom periodu, papstvo je igralo ulogu od sekularne važnosti u zapadnoj Evropi, često se ponašajući kao arbitri između hrišćanskih monarha i vršeći dodatna politička ovlašćenja.[42] Godine 1266, Karlo Anžujski, koji je krenuo na jug da se bori protiv Hoenštaufena u ime pape, imenovan je za senatora. Karlo je osnovao Sapijencu, univerzitet u Rimu.[41] U tom periodu papa je umro, a kardinali, pozvani u Viterbo, nisu mogli da se dogovore oko njegovog naslednika. Ovo je razbesnelo građane grada, koji su potom skinuli krov sa zgrade u kojoj su se sastajali i zatvorili ih dok nisu imenovali novog papu; ovo je označilo rođenje konklave.[41] U ovom periodu grad je takođe bio razbijen neprekidnim borbama između aristokratskih porodica: Anibaldi, Kaetani, Kolona, Orsini, Konti, ugnežđeni u svojim tvrđavama podignutim iznad drevnih rimskih zdanja, međusobno su se borili da kontrolišu papstvo.[41] Papa Bonifacije VIII, rođen kao Kaetani, bio je poslednji papa koji se borio za univerzalni domen crkve; proglasio je krstaški rat protiv porodice Kolona i 1300. godine pozvao na prvi jubilej hrišćanstva, koji je doveo milione hodočasnika u Rim.[41] Međutim, njegove nade je slomio francuski kralj Filip Lepi, koji ga je zarobio i ubio u Ananjiju.[41] Potom je izabran novi papa veran Francuzima, a papstvo je nakratko premešteno u Avinjon (1309–1377).[43] Tokom ovog perioda Rim je bio zanemaren, sve dok plebejac, Kola di Rijenco, nije došao na vlast.[43] Idealista i ljubitelj starog Rima, Kola je sanjao o ponovnom rođenju Rimskog carstva: nakon što je preuzeo vlast sa titulom Tribuno, njegove reforme su odbačene od strane stanovništva.[43] Primoran da pobegne, Kola se vratio kao deo pratnje kardinala Albornoza, koji je bio zadužen da obnovi vlast Crkve u Italiji.[43] Vrativši se na vlast na kratko vreme, Kola je ubrzo linčovan od strane stanovništva, a Albornoz je preuzeo grad. Godine 1377. Rim je ponovo postao sedište papstva pod Grgurom XI.[43] Povratak pape u Rim te godine je pokrenuo zapadni raskol (1377–1418), a narednih četrdeset godina grad je bio pogođen podelama koje su potresle Crkvu.[43] Rana moderna istorija[uredi | uredi izvor] Za više informacija pogledajte: Rimska renesansa Rana moderna istorija Pogled sa Tibra na most Sant`Anđelo i baziliku. Sikstinska kapela, pogled iznutra. Most Sisto na Tibru. Godine 1418. Sabor u Konstancu je rešio Zapadnu šizmu i izabran je rimski papa Martin V.[44] To je donelo Rimu vek unutrašnjeg mira, koji je označio početak renesanse.[44] Vladajuće pape do prve polovine 16. veka, od Nikole V, osnivača Vatikanske biblioteke, do Pija II, humaniste i pismenog, od Siksta IV, pape ratnika, do Aleksandra VI, nemoralnog i nepotiste, od Julija II, vojnika i pokrovitelja, do Lava X, koji je dao ime ovom periodu („vek Lava X“), svi su svoju energiju posvetili veličini i lepoti Večnog grada i pokroviteljstvu umetnosti.[44] Tih godina se centar italijanske renesanse iz Firence preselio u Rim. Nastala su veličanstvena dela, kao što su nova bazilika Svetog Petra, Sikstinska kapela i most Sisto (prvi most koji je izgrađen preko Tibra od antike, iako na rimskim temeljima). Da bi to postigli, pape su angažovale najbolje umetnike tog vremena, uključujući Mikelanđela, Peruđina, Rafaela, Girlandaja, Luku Sinjorelija, Botičelija i Kozima Roselija. Period je takođe bio zloglasan po papskoj korupciji, sa mnogim papama koje su imale decu, i bavile se nepotizmom i simonijom. Korupcija papa i ogromni troškovi za njihove građevinske projekte doveli su, delimično, do reformacije i, zauzvrat, do kontrareformacije. Pod ekstravagantnim i bogatim papama, Rim je pretvoren u centar umetnosti, poezije, muzike, književnosti, obrazovanja i kulture. Rim je postao sposoban da se takmiči sa drugim velikim evropskim gradovima tog vremena u pogledu bogatstva, veličine, umetnosti, učenja i arhitekture. Period renesanse je dramatično promenio lice Rima, delima poput Mikelanđelove Pijete i freskama apartmana Bordžija. Rim je dostigao najvišu tačku sjaja pod papom Julijem II (1503–1513) i njegovim naslednicima Lavom H i Klimentom VII, obojica članovima porodice Mediči. U ovom dvadesetogodišnjem periodu, Rim je postao jedan od najvećih centara umetnosti na svetu. Stara bazilika Svetog Petra koju je sagradio car Konstantin Veliki[45] (koja je do tada bila u trošnom stanju) je srušena i započeta izgradnja nove. Grad je ugostio umetnike kao što su Girlandajo, Peruđino, Botičeli i Bramante, koji su izgradili hram Tempjeto Svetog Petra u Montoriju i planirali veliki projekat za renoviranje Vatikana. Rafaelo, koji je u Rimu postao jedan od najpoznatijih slikara Italije, stvorio je freske u vili Farnezina, Rafaelove sobe, kao i mnoge druge poznate slike. Mikelanđelo je započeo ukrašavanje plafona Sikstinske kapele i izveo čuvenu statuu Mojsija za grobnicu Julija II. Njena ekonomija je bila bogata, uz prisustvo nekoliko toskanskih bankara, uključujući Agostina Čigija, koji je bio Rafaelov prijatelj i pokrovitelj umetnosti. Pre svoje rane smrti, Rafaelo je takođe po prvi put promovisao očuvanje drevnih ruševina. Italijanski rat (1526—1530) izazvao je prvu pljačku grada u više od pet stotina godina od prethodne pljačke; 1527. godine, landsknehti cara Karla V opljačkali su grad, čime su nagli kraj zlatnog doba renesanse u Rimu.[44] Počevši od Tridentskog sabora 1545. godine, Crkva je započela kontrareformaciju kao odgovor na reformaciju, preispitivanje autoriteta Crkve velikih razmera u duhovnim pitanjima i državnim poslovima. Ovaj gubitak poverenja doveo je do velikih pomeranja moći sa Crkve. Pod papama od Pija V do Siksta V, Rim je postao centar reformisanog katolicizma i doživeo je izgradnju novih spomenika koji su slavili papstvo. Pape i kardinali iz 17. i ranog 18. veka nastavili su kretanje tako što su gradski pejzaž obogatili baroknim zgradama.[46] Ovo je bilo još jedno nepotističko doba; nove aristokratske porodice (Barberini, Pamfili, Čigi, Rospiljozi, Altijeri, Odeskalki) su štitile njihove pape, koje su gradile ogromne barokne zgrade za svoje rođake. Tokom doba prosvetiteljstva, nove ideje su stigle do Večnog grada, gde je papstvo podržalo arheološka istraživanja i poboljšalo dobrobit ljudi. Ali nije sve išlo dobro za Crkvu u vreme Kontrareformacije. Bilo je neuspeha u pokušajima da se potvrdi moć Crkve, a značajan primer je bio 1773. kada je papa Kliment XIV bio prisiljen od strane sekularne vlasti da uguši jezuitski red.[44] Kasna moderna istorija[uredi | uredi izvor] Moderna istorija Tvrđava Sant`Anđelo sa mosta. Najviša statua je statua arhanđela Mihaila, po kome je zgrada dobila ime. Poznata ulica `Via Condotti`. Vladavinu papa prekinula je kratkotrajna Rimska republika (1798–1800), koja je uspostavljena pod uticajem Francuske revolucije. Papska država je obnovljena u junu 1800, ali tokom Napoleonove vladavine, Rim je pripojen kao departman Francuske imperije: prvo kao Département du Tibre (1808–1810), a zatim kao Département Rome (1810–1814). Nakon pada Napoleona, Papska država je ponovo konstituisana odlukom Bečkog kongresa 1814. godine. 1849. je proglašena druga rimska republika tokom godine revolucija 1848. Dve od najuticajnijih ličnosti italijanskog ujedinjenja, Đuzepe Macini i Đuzepe Garibaldi, borili su se za kratkotrajnu republiku. Rim je tada postao žarište nade za ponovno ujedinjenje Italije nakon što je ostatak Italije ujedinjen kao Kraljevina Italija 1861. sa privremenim glavnim gradom u Firenci. Te godine je Rim proglašen prestonicom Italije iako je još uvek bio pod papinom kontrolom. Tokom 1860-ih, poslednji ostaci papske države bili su pod zaštitom Francuske zahvaljujući spoljnoj politici Napoleona III. Francuske trupe bile su stacionirane u regionu pod papskom kontrolom. Godine 1870. francuske trupe su povučene zbog izbijanja francusko-pruskog rata. Italijanske trupe su uspele da zauzmu Rim koji je ušao u grad kroz proboj u blizini Porta Pija. Papa Pije IX proglasio se zatvorenikom u Vatikanu. 1871. glavni grad Italije premešten je iz Firence u Rim. Godine 1870. u gradu je živelo 212.000 stanovnika, od kojih su svi živeli na području koje je omeđivao drevni grad, a 1920. godine stanovništvo je bilo 660.000. Značajan deo živeo je van zidina na severu i preko Tibra u oblasti Vatikana. Dvadeseti vek[uredi | uredi izvor] Za više informacija pogledajte: Kraljevina Italija i Vojna istorija Italije u Drugom svetskom ratu Marš na Rim je bio marš izveden 22. do 29. oktobra koji su izveli italijanski fašisti na čelu sa Benitom Musolinijim. Prestrašen maršom i stanjem u zemlji (liberalna vlada Luiđija Fakte nije uspela da zaustavi širenje anarhije). Kralj Vitorio Emanuele III poverava mu mandat za sastavljanje vlade (28. oktobra 1922), te Musolini postaje premijer. Ubrzo nakon Prvog svetskog rata, krajem 1922. Rim je bio svedok uspona italijanskog fašizma predvođenog Benitom Musolinijem, koji je predvodio marš na grad. Ukinuo je demokratiju do 1926. godine, na kraju je proglasio novo Italijansko carstvo i udružio Italiju sa nacističkom Nemačkom 1938. Musolini je srušio prilično velike delove centra grada kako bi izgradio široke avenije i trgove koji su trebalo da slave fašistički režim i oživljavanje i veličanje klasičnog Rima. U međuratnom periodu došlo je do brzog porasta gradske populacije koja je ubrzo nakon 1930. godine premašila milion stanovnika. Tokom Drugog svetskog rata, zbog umetničkih riznica i prisustva Vatikana, Rim je u velikoj meri izbegao tragičnu sudbinu drugih evropskih gradova. Međutim, 19. jula 1943. oblast San Lorenco je bila izložena savezničkim bombardovanjem, što je rezultiralo oko 3.000 mrtvih i 11.000 povređenih, od kojih je još 1.500 umrlo. Musolini je uhapšen 25. jula 1943. Na dan italijanskog primirja 8. septembra 1943. grad su okupirali Nemci. Papa je proglasio Rim otvorenim gradom. Oslobođen je 4. juna 1944. godine. Rim se uveliko razvio nakon rata kao deo „italijanskog ekonomskog čuda“ posleratne rekonstrukcije i modernizacije 1950-ih i ranih 1960-ih. Tokom ovog perioda, godina la dolce vita („slatkog života“), Rim je postao moderan grad, sa popularnim klasičnim filmovima kao što su Ben Hur, Kvo vadis, Praznik u Rimu i Slatki Život snimljeni u kultnim gradskim studijima Činečita. Trend rasta stanovništva nastavio se sve do sredine 1980-ih kada je opština imala više od 2,8 miliona stanovnika. Nakon ovoga, stanovništvo je polako opadalo jer su ljudi počeli da se sele u obližnja predgrađa, naročito zbog nagomilavanja saobraćaja i zagađenja životne sredine. Geografija[uredi | uredi izvor] Položaj[uredi | uredi izvor] Satelitski snimak Rima. Rim se nalazi u regionu Lacio u centralnoj Italiji na reci Tibar. Prvobitno naselje se razvilo na brežuljcima koji su izlazili pored ostrva Tibar, jedinog prirodnog ostrva u ovoj oblasti. Rim kraljeva je sagrađen na sedam brda: brdu Aventin, brdu Celij, brdu Kapitol, brdu Eskvilin, brdu Palatin, brdu Kvirinal i brdu Viminal. Savremeni Rim takođe prelazi druga reka, Anijen, koja se uliva u Tibar severno od istorijskog centra. Iako je centar grada udaljen oko 24 km u unutrašnjosti Tirenskog mora, gradska teritorija se proteže do obale, gde se nalazi jugozapadni okrug Ostija. Nadmorska visina centralnog dela Rima kreće se od 13 m nadmorske visine (u podnožju Panteona) do 139 m iznad nivoa mora (vrh Monte Mario).[47] Rimska komuna pokriva ukupnu površinu od oko 1.285 km², uključujući mnoge zelene površine. Teritorija[uredi | uredi izvor] Mapa: Sedam brda Rima. Brda su prikazana braon bojom, nizije zelenom. Teritorija opštine je velika, obuhvata vekovima napuštena područja, uglavnom močvarna i nepogodna za poljoprivredu i koja ne pripada nijednoj opštini: sa površinom od 1287,36 km² najveća je u Italiji i jedna je od najvećih proširenih između evropskih prestonica.[48] Rim je najveća opština u Italiji i bila je najveća u Evropi do formiranja opštine Fjumičino, ostajući i nakon toga jedna od najvećih među evropskim prestonicama.[49] Gustina naseljenosti nije velika, zbog prisustva zelenih površina raštrkanih po celoj opštinskoj oblasti:[50] Rim je jedinstven u zapadnom svetu po prostranstvu sela koja okružujuju grad i međusobnom prožimanju između grada i sela.[51] Štaviše, Rim je italijanska opština sa najvećim brojem susednih opština, 29 (bez enklave Vatikana). Seizmička klasifikacija[uredi | uredi izvor] zona 2B (srednja seizmičnost, obuhvata teritorijalna područja opština IV, V, VI, VII, VIII i IX);[52] zona 3A (niska seizmičnost, obuhvata teritorijalna područja opština I, II, III, X, XI, XII, XIII, XIV i XV);[52] zona 3B (niska seizmičnost, obuhvata administrativno ostrvo XV opštine).[52] Topografija[uredi | uredi izvor] Pogled iz vazduha na istorijski centar Rima (ital. Centro Storico). Tokom istorije Rima, urbanim granicama grada smatralo se područje unutar gradskih zidina. Prvobitno su se sastojali od Servijevog zida, koji je izgrađen dvanaest godina nakon galskog pljačkanja grada 390. godine pre nove ere. Ovo je sadržalo većinu brda Eskvilina i Celija, kao i ostalih pet. Rim je prerastao Servijev zid, ali više nije bilo zidanja sve do skoro 700 godina kasnije, kada je 270. godine nove ere car Aurelijan počeo da gradi Aurelijanove zidove. Bile su dugačke skoro 19 km i još uvek su bile zidine koje su trupe Kraljevine Italije morale da probiju da bi ušle u grad 1870. Gradsko urbano područje je presečeno na dva dela kružnim putem, Grande Rakordo Anulare („GRA“), završen 1962., koji kruži oko centra grada na udaljenosti od oko 10 kilometara. Iako je, kada je prsten završen, većina delova naseljenog područja ležala je unutar njega (jedan od retkih izuzetaka bilo je nekadašnje selo Ostija, koje leži duž obale Tirenskog mora), i u međuvremenu su izgrađeni kvartovi koji se protežu i do 20 kilometara iza njega. Opština pokriva površinu otprilike tri puta veću od ukupne površine unutar Rakorda i uporediva je po površini sa celim metropolitanskim gradovima Milanom i Napuljem, i sa površinom koja je šest puta veća od teritorije ovih gradova. Takođe obuhvata značajne površine napuštenih močvara koje nisu pogodne ni za poljoprivredu ni za urbani razvoj. Kao posledica toga, gustina opštine nije toliko velika, njena teritorija je podeljena između visoko urbanizovanih područja i područja označenih kao parkovi, rezervati prirode i za poljoprivrednu upotrebu. Smanjena verzija slike koja prikazuje pogled od 360 stepeni sa kupole bazilike Svetog Petra preko ostatka Vatikana i Rima. Hidrografija[uredi | uredi izvor] Kroz grad, pored Tibra, prolaze i Anijena, njena pritoka na severu današnje urbane teritorije, i mali vodeni putevi kao što su Almone i brojni rovovi rimskog sela. Opština Rim H ima pogled na Tirensko more (Rim je najveća primorska opština u Evropi, sa oko 20 kilometara obale[53]). Rim HV opština gleda na jezera Bračano i Martinjano.[54] Klima[uredi | uredi izvor] Rim ima mediteransku klimu, sa toplim, suvim letima i blagim, vlažnim zimama.[55] Decembar, januar i februar su najhladniji meseci, sa srednjom dnevnom temperaturom od približno 8°S. Temperature tokom ovih meseci uglavnom variraju između 10 i 15 °S tokom dana i između 3 i 5 °S noću, sa čestim hladnijim ili toplijim periodima. Snežne padavine su retke, sa slabim snegom ili naletima koji se javljaju tokom nekih zima, uglavnom bez akumulacije, a velike snežne padavine su veoma retke (najskorije su bile 2018, 2012. i 1986. godine).[56][57] skupiKlima Rima Pokazatelj \ Mesec Jan. Feb. Mar. Apr. Maj Jun Jul Avg. Sep. Okt. Nov. Dec. God. Apsolutni maksimum, °C (°F) 20,8 (69,4) 21,6 (70,9) 26,6 (79,9) 29,8 (85,6) 33,1 (91,6) 37,8 (100) 39,4 (102,9) 40,6 (105,1) 38,4 (101,1) 30,7 (87,3) 26,5 (79,7) 20,3 (68,5) 40,6 (105,1) Srednji maksimum, °C (°F) 11,1 (52) 12,6 (54,7) 15,2 (59,4) 18,8 (65,8) 23,4 (74,1) 27,6 (81,7) 30,4 (86,7) 29,8 (85,6) 26,3 (79,3) 21,5 (70,7) 16,1 (61) 12,5 (54,5) 20,4 (68,7) Srednji minimum, °C (°F) 4,5 (40,1) 5,4 (41,7) 7,2 (45) 9,8 (49,6) 13,3 (55,9) 17,2 (63) 19,6 (67,3) 19,4 (66,9) 16,9 (62,4) 12,8 (55) 9,3 (48,7) 6,4 (43,5) 11,8 (53,2) Apsolutni minimum, °C (°F) −11,0 (12,2) −6,9 (19,6) −6,5 (20,3) −2,4 (27,7) 1,8 (35,2) 5,0 (41) 9,1 (48,4) 9,3 (48,7) 4,3 (39,7) 0,8 (33,4) −5,2 (22,6) −5,6 (21,9) −11,0 (12,2) Količina padavina, mm (in) 80 (31,5) 72 (28,3) 69 (27,2) 70 (27,6) 57 (22,4) 38 (15) 15 (5,9) 23 (9,1) 70 (27,6) 118 (46,5) 111 (43,7) 100 (39,4) 823 (324) Izvor: Turističeskiй portal, Pogoda i Klimat Arhitektura[uredi | uredi izvor] Za više informacija pogledajte: Rimska arhitektura Arhitektura Rima tokom vekova se u velikoj meri razvila od starorimske arhitekture do italijanske moderne i savremene arhitekture. Rim je nekada bio glavni svetski epicentar klasične arhitekture, razvijajući nove forme kao što su luk, kupola i svod. Romanički stil u 11. 12. i 13. veku je takođe bio široko korišćen u rimskoj arhitekturi, a kasnije je grad postao jedan od glavnih centara renesansne i barokne arhitekture.[58] Gradski pejzaž Rima je takođe u velikoj meri neoklasicističkog i fašističkog stila. Rimski forum. Antički Rim[uredi | uredi izvor] Za više informacija pogledajte: Stari Rim Jedan od simbola Rima je Koloseum (70—80), najveći amfiteatar ikada izgrađen u Rimskom carstvu. Ovaj objekat je imao kapacitet od 50.000 posetilaca i koristio se za borbe gladijatora. Lista veoma značajnih spomenika antičkog Rima uključuje Forum, Zlatnu kuću (lat. Domus Aurea), Panteon, Trajanov stub, Trajanovu tržnicu, Rimske katakombe, Cirkus maksimus (lat. Circus Maximus), Karakalina kupatila, Konstantinovu kapiju, Cestijusova piramida, Usta istine (ital. Bocca della Verità). Trg Popolo. Renesansa i barok[uredi | uredi izvor] Rim je bio svetski centar renesanse, koja je ostavila dubok trag na sam grad. Najimpresivniji primerak renesansne arhitekture u Rimu je Mikelanđelov Trg Kampidoljo (ital. Piazza del Campidoglio) sa Palatom Senatorio (ital. Palazzo Senatorio) koja je sedište gradske vlade. Tokom ovog perioda velike aristokratske porodice Rima su gradile raskošne građevine kao što je Kvirinale (ital. Palazzo del Quirinale), koja je sada sedište predsednika italijanske republike, Palata Venecija (ital. Palazzo Venezia), Palata Farneze (ital. Palazzo Farnese), Barberini (ital. Palazzo Barberini), Kiđi (ital. Palazzo Chigi), sedište italijanskog premijera, Palata Spada (ital. Palazzo Spada), Palata dela Kančelerija (ital. Palazzo della Cancelleria), Vila Farnezina (ital. Villa Farnesina). Rim je poznat i po velikim i veličanstvenim trgovima, koji obično u centru imaju obelisk, a uglavnom su izgrađeni u 17. veku. Glavni trgovi su Trg Navona (ital. Piazza Navona), Španski trg (ital. Piazza di Spagna), Trg cveća (ital. Campo de` Fiori), Trg Venecija (ital. Piazza Venezia), Trg Farneze (ital. Piazza Farnese) i Minervin trg (ital. Piazza della Minerva). Najizrazitiji predstavnik barokne umetnosti je Fontana di Trevi (ital. Fontana di Trevi) arhitekte Nikole Salvija. Ostala značajna mesta baroka iz sedamnaestog veka su Palata Madama (ital. Palazzo Madama), sedište italijanskog Senata i Montečitorio (ital. Palazzo Montecitorio), sedište Poslaničkih klubova Italije. Spomenik Vitoriju Emanueleu II. Neoklasicizam[uredi | uredi izvor] Neoklasičnu arhitekturu karakterišu veličanstvene razmere, jednostavnost geometrijskih oblika, grčki - posebno dorski - ili rimski detalji, dramatična upotreba stubova i sklonost ka praznim zidovima. Novi ukus za antičku jednostavnost predstavljao je opštu reakciju na ekscese rokoko stila.[59] Neoklasični period u Italiji trajao je od 1750-ih do 1850-ih.[60] Rim je 1870. godine postao prestonica nove Kraljevine Italije. Od tih godina dominantan stil gradnje postaje neoklasicizam koji je svoje uzore nalazio u Antici. U ovom periodu su izgrađene mnoge palate koje su ugostile ministre, ambasadore i druge vladine agencije. Jedan od najpoznatijih spomenika neoklasicističkog stila u Rimu je spomenik Viktoru Emanuelu II poznat kao „Oltar otadžbine“ u kome se nalazi grob Neznanog Junaka kao simbol 650.000 Italijana koji su poginuli u Drugom svetskom ratu. Arhitektura u doba fašizma[uredi | uredi izvor] Fašistički režim, koji je upravljao Italijom između 1922. i 1943. godine, razvio je originalan arhitektonski stil, koji je nastao istraživanjem veza sa antičkom rimskom arhitekturom.[61] Fašistički stilovi arhitekture su grana modernističke arhitekture koja je postala popularna početkom 20. veka. Na italijanski fašistički stil takođe je u velikoj meri uticao racionalistički pokret u Italiji 1920-ih. Racionalistička arhitektura, uz pomoć italijanske vlade, proslavila je novo fašističko doba kulture i vlasti u Italiji.[62] Fašistički stilovi arhitekture preuzeli su dizajnerske tragove iz Starog Rima u tome što su stilovi zgrada uglavnom bili veoma veliki i simetrični sa oštrim nezaobljenim ivicama. Zgrade su svojom veličinom namerno prenosile osećaj strahopoštovanja i zastrašivanja, a napravljene su od krečnjaka i drugog izdržljivog kamena kako bi izdržale čitavo doba fašizma i stvorile impresivne ruševine. Zgrade su takođe bile veoma jednostavne, sa malo ili bez ukrasa, i nedostajalo im je mnogo složenosti u dizajnu. Ove opšte karakteristike fašističke arhitekture doprinele su jednostavnoj estetici koju zgrade prikazuju. Svi ovi aspekti pomogli su fašističkim diktaturama da ispolje apsolutnu i totalnu vlast nad stanovništvom. Hitler i Musolini su koristili fašističku arhitekturu kao još jedan izvor propagande da pokažu svetu snagu, ponos i moć svojih režima.[63] Palata Farnezina, aktuelno sedište italijanskog ministarstva spoljnih poslova, izgrađena je 1935. u fašističkom stilu. Najpoznatiji spomenik iz tog perioda je okrug Univerzalna rimska izložba (ital. Esposizione Universale Roma), izgrađen 1935. godine, i originalno namenjen za prikazivanje na Svetskoj izložbi 1942. godine. Kako je Italija 1940. godine ušla u Drugi svetski rat, planirana Svetska izložba nikada nije održana. Najreprezentativnija zgrada ovog stila je Palata italijanskog naroda (ital. Palazzo della Civiltà Italiana, 1938 — 1943), ikonični dizajn obeležen kockama ili četvorouglovima. Vila Borgeze. Vile i bašte[uredi | uredi izvor] Centar Rima je okružen velikim zelenim površinama i raskošnim antičkim vilama, koje su ostaci krune vila koje su okruživale papski grad. Mnoge od njih su značajno razorene kroz špekulacije sa nekretninama krajem 19. veka. Od preostalih je najznačajnija Vila Borgeze (ital. Villa Borghese), sa velikom pejzažnom baštom koja je izgrađena u naturalističkom engleskom stilu iz 19. veka. Ta bašta sadrži brojne zgrade, muzeje (Galerija Borgeze) i atrakcije. Ostale značajne su Vila Ada (ital. Villa Ada) najveći javni panoramski park u Rimu, Vila Dorija Pamfili (ital. Villa Doria Pamphili), druga po veličini sa površinom od 1.8 km², Vila Torlonija (ital. Villa Torlonia), blistavi primer Ars nove, koja je bila rimska rezidencija diktatora Benita Musolinija, Vila Albani (ital. Villa Albani) u koju je Alesandro Kardinal Albani smestio svoju kolekciju antikviteta i rimskih skulptura. Arheološka nalazišta[uredi | uredi izvor] Pogled na Carski forum sa Kapitola. Karakaline terme. Kolevka istorije Rima je brdo Palatin, ispod kojeg se nalaze Rimski forum, Carski forumi i Trajanova pijaca, centri političkog, ekonomskog, verskog i društvenog života antičkog sveta.[64] Nedaleko je Koloseum, simbolični spomenik starog Rima; na obližnjem brdu Opio nalaze se ostaci Domus Aurea, Neronove zlatne kuće.[65] Idući od Pijaca Venecija prema Tibru nalaze se Kripta Balbi (deo antičkog Balboovog pozorišta), Stočni forum, Marčelovo pozorište sa hramovima oblasti Sant`Omobono i Foro Olitorio i sveta oblast Largo di Tore Argentina (gde je Cezar ubijen).[66] Ostala arheološka nalazišta u gradu su podzemna bazilika Porta Mađore, terme Karakala,[67] terme Dioklecijana, Titove terme, Mitreum San Klemente, Mecenas auditorijum, stadion Domicijana, ostaci Ludusa Magnusa, Hadrijanove Auditorije i rimskih kuća Celij, ispod bazilike Santi Đovani i Paolo.[68] Izvan grada nalaze se iskopine ​​Ostije;[69] mauzolej Cecilije Metele, susedna Vila di Maksencije, Kastrum Ketani, grobnica Scipiona i vila Kvintilija na Apija Antika;[70] Vila di Livija u Prima Porti,[71] arheološkom području Vejo, sa etrurskim svetilištem Apolona[70] i parkom Grobnica Via Latina. Prirodna područja[uredi | uredi izvor] Bašta jezera i Eskulapov hram iz 18. veka. Skup slobodnih zelenih površina pokriva ukupnu površinu od 86.000 hektara, 67% od 128.500 hektara Rima, što ga čini najzelenijim evropskim gradom u apsolutnom iznosu. Među njima su zaštićena prirodna područja, čije je stanište posebno bogato biljnim i životinjskim vrstama, uključujući 19 kopnenih parkova i jedan morski, Tor Paterno.[72] Zaštićena područja su nedavna stvarnost, koja je počela uspostavljanjem urbanog regionalnog parka Pineto 1987. godine i antičkog regionalnog parka Apija sledeće godine; 1997. godine rođeno je regionalno telo RomaNatura, koje je značajno proširilo broj zaštićenih područja, dodajući ih čak 14. Među regionalnim parkovima i prirodnim rezervatima koji spadaju u opštinsko područje Rima, pored parka Apija, rezervata prirode Marčiljana, prirodnog rezervata Dečima-Malafede, državnog rezervata prirode Litorale Romano, prirode Vale del`Anijen rezervat, prirodni rezervat Insugerata i rezervat prirode Monte Mario, kojima se dodaju parkovi unutar vila u Rimu i različiti urbani parkovi. Posebne zelene površine su namenjene botaničkoj bašti i opštinskom ružičnjaku, dok se u perifernijim područjima nalaze i poljoprivredne površine. Ogromno ruralno područje, delimično ravno, a delom brdovito, koje se prostire oko grada Rima definisano je kao rimsko selo, ali koje se razlikuje od ostalih rimskih sela po tome što je sadržano u opštinskoj teritoriji. Duž Tibra nalazi se urbana oaza kojom upravlja WWF, a na ušću reke nalazi se Mediteranski centar za stanište, još jedna urbana oaza kojom upravlja LIPU. Urbana fauna[uredi | uredi izvor] Rimska gatara, žena koja se brine o mačkama. U Rimu živi hiljade vrsta životinja, kičmenjaka i beskičmenjaka. Tipične za oblast Koloseuma, na primer, su mačke, koje su od 2001. godine proglašene „biokulturnim nasleđem Rima“[73] (jedini primer takve odredbe u Italiji). Rimskih mačaka ima oko 300.000. Otprilike 120.000 živi u kućama, a ostale su lutalice, grupisane u najmanje 400 kolonija mačaka, koje žive u slobodnim staništima (predviđeno zakonom broj 281 iz 1991. i regionalnim zakonom broj 34 iz 1997. godine),[74] i mnogi Rimljani, uglavnom žene, koje se ponekad nazivaju gatare (od ital. reči za mačku, gatta), brinu o njima.[75] Među pticama, u urbanoj sredini, izdvajaju se obični čvorci, procenjeni na čak 5 miliona primeraka,[76] kao i golub pećinar i druge tipične komponente urbane faune poput golubova, sivih vrana i gugutki. Ovim domaćim vrstama, posebno poslednjih decenija, pridružile su se i druge vrste, uključujući papagaje. U odnosu na čvorke, Rim je italijanski grad sa najvećim brojem ovih ptica, koje su kolonizovale urbanu sredinu počevši od prvog posleratnog perioda, nakon uništenja mnogih perifernih močvara, pronalazeći malo predatora i lako sklonište. U sezoni migracije stvaraju velike probleme sa svojim stajnjakom.[77] Bez obzira na to, objavljeno je više video snimaka spektakularnih plesova koji se izvode na nebu pred očima lokalnog stanovništva i turista.[78] Spomenici i bitna mesta[uredi | uredi izvor] „ Rim je prestonica sveta! Na ovom mestu je povezana cela svetska istorija, i verujem da sam se po drugi put rodio, da sam vaskrsnuo, onog dana kada sam kročio u Rim. Njegove lepote su me malo po malo podigle do svoje visine. ” — Johan Volfgang fon Gete, Viaggio in Italia, 1813-1817 Rim se pojavljuje kao rezultat neprekidnog preklapanja arhitektonskih i urbanističkih svedočanstava različitih vekova, u jedinstvenom i sugestivnom međusobnom prožimanju. Pokazuje složen odnos koji je grad uvek uspostavljao sa svojom prošlošću, u smenjivanju haotičnog razvoja, perioda dekadencije, preporoda i pokušaja, u savremenom dobu, da se modernizuje. Rim je grad sa najviše spomenika na svetu kako u apsolutnom smislu,[79] tako i po gustini, odnosno u odnosu na površinu (spomenika po kvadratnom metru).[80] Sakralna arhitektura[uredi | uredi izvor] Religijske građevine Panteon (итал. Il Pantheon, Santa Maria ad Martyres). Kuća vestalki (-Casa delle vestali-). Vatikanske pećine, mesto gde su sahranjene mnoge pape. Najvažnije sakralne građevine antike bili su hramovi; nisu bila mesta za sastajanje vernika, već su u njima bile samo kultne slike božanstava kojima su bili posvećeni. Veruje se da je u kasno republikansko doba Rim imao oko stotinu hramova.[81] Postoji nekoliko stotina hrišćanskih crkava i njihova istorija je isprepletena sa verskom, društvenom i umetničkom istorijom grada. Katedrala rimske biskupije je bazilika San Đovani Laterano, jedna od četiri glavne papske bazilike zajedno sa bazilikom San Pietro u Vatikanu, bazilikom San Paolo van zidina i bazilikom Santa Maria Mađore. Četiri bazilike bile su deo takozvanog „obilaska sedam crkava” koji su hodočasnici morali da završe peške i za jedan dan. Ostale tri crkve koje su deo ovog itinerera su: bazilika San Lorenco van zidina, bazilika Santa Kroče u Gerusalemu i bazilika San Sebastiano van zidina. Iako je grad centar Katoličke crkve, nema manjka u primerima bogomolja koje pripadaju drugim verskim konfesijama hrišćanstva kao što su Valdenski hram na trgu Kavur (valdizam), Hram Rima u Italiji (Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana), crkva San Teodoro al Palatino (pravoslavna), crkva Santa Katerina martire (ruska pravoslavna), crkva San Paolo unutar zidina (anglikanska). Rim se stoga može smatrati gradom sa najvećim brojem crkava na svetu.[82][83] Pored hrišćanstva, grad je i referentna tačka za islamsku zajednicu i jevrejsku zajednicu. U okrugu Parioli, izgrađena je najveća džamija u Evropi, koja zauzima površinu od 34.000 m².[84] U jevrejskom getu izgrađena je i sinagoga Tempio Maggiore di Roma, početkom dvadesetog veka.[85] Pogrebna arhitektura[uredi | uredi izvor] Pogrebna arhitektura Bazilika Svetog Pavla van zidina (San Paolo fuori le mura). Kripta papa u katakombi San Kalisto trebalo je da sadrži ostatke nekih od prvih papa Crkve. Grad je takođe razbacan sa nekoliko primera pogrebne arhitekture uključujući: drevne podzemne katakombe, posebno hrišćanske Prisile i San Kalisto, mauzoleje i monumentalne grobnice, koje su takođe krasile konzularne puteve, kao što je Avgustov mauzolej u Kampo Marcio ili grobnice Apijevog puta, privatna hipogeja velikih rimskih porodica, nekropole, koncentrisane posebno van grada, pa čak i retki primerci piramida, poput Cestijeve piramide. Ovim spomenicima, posebno posle srednjeg veka, dodata su moderna groblja. Iako su katakombe u Rimu najpoznatije po hrišćanskim sahranama, bilo u odvojenim katakombama ili pomešanim zajedno, Jevreji, kao i pristalice raznih paganskih rimskih religija, sahranjivani su u katakombama, počevši od 2. veka nove ere. Do ovoga je došlo zbog zabrane sahranjivanja Rimljana unutar grada, kao i odgovor na prenaseljenost i nedostatak zemlje za sahranjivanje. Najobimnija i možda najpoznatija je hrišćanska katakomba Kaliksta se nalazi u blizini parka Kafarela, ali postoje i druga mesta, kako hrišćanska, tako i ne, raštrkana po gradu, od kojih su neka sada zahvaćena modernom urbanizacijom.[86] Hrišćanske katakombe su izuzetno važne za istoriju ranohrišćanske umetnosti, jer sadrže veliku većinu primera iz perioda pre oko 400. godine nove ere, u freskama i skulpturama, kao i zlatne staklene medaljone (ovi su, kao i većina tela, uklonjeni). Jevrejske katakombe su na sličan način važne za proučavanje jevrejske kulture u ovom ranom periodu.[87] Rim ima ukupno 11 opštinskih groblja: Verano, San Vitorino, Ostija, Laurentino, Cezano, groblje Svete Marije Karminske, Izola Farnese, Kastel di Gvido, Makarese, Sveta Marija, kao i nekatoličko ratno groblje. U sastav se ponakad i ubraja Teutonsko groblje, koje se nalazi blizu granice sa Vatikanom. Civilna arhitektura[uredi | uredi izvor] Civilna arhitektura Palata Kvirinale (Palazzo del Quirinale) Palata pravde (Palazzo di giustizia). Palata italijanske civilizacije (Palazzo della Civiltà Italiana). Civilna arhitektura Konstantinov slavoluk Fontana di Trevi Fontana de Trevi detalji Civilnu arhitekturu Rima čini nekoliko stotina zgrada i drugih spomenika koji su pratili istoriju grada oko 28 vekova: od arks Kapitolina i domus starog Rima do plemićkih palata srednjeg veka. Od luksuznih vila papskog Rima, preko modernih građevina gradske četvrti EUR, kao što je Palata italijanske civilizacije, do dela najvažnijih savremenih arhitekata nastalih u poslednje dve decenije. Postoje i primeri sinteze, odnosno slučajevi u kojima su zgrade iz prethodnih epoha bile integrisane ili transformisane u narednim epohama, kao što se desilo u Tabularijumu ili Kastelu Sant Anđelo. U istorijskom centru grada koncentrisane su najprestižnije građevine koje datiraju iz srednjeg i modernog doba. To uključuje: kompleks Kampidoljo, koji je formirao palatu Senatorio, gradsku većnicu i sedište Roma Kapitale, Palaco dei Konservatori i Palaco Nuovo, koji se koriste kao sedišta Kapitolijskih muzeja, kao i istorijske rezidencije velikih plemićkih porodica, uključujući pape i kardinale kao što su Palaco Venecija, Palaco Farneze, Palaco Kolona i Palaco Barberini. Трг Кампидољо (-{Piazza del Campidoglio}-) Mnoge od njih su, nakon pripajanja Rima Kraljevini Italiji, korišćene kao sedišta raznih organa nacionalne vlade. Među njima najznačajnije su: Kvirinalska palata, sedište Predsedništva Republike, palata Madama, sedište Senata Republike, palata Montečitorio, sedište Predstavničkog doma, palata Kiđi, sedište italijanske vlade, palata Koh, sedište Banke Italije, palata Spada, sedište Državnog saveta, Palata pravde, poznata i kao Palacio i sedište Vrhovnog kasacionog suda i palata dela Konsulta, sedište Ustavnog suda. Grad je takođe domaćin sedišta svih ministarstava, kao i raznih ambasada u Republici Italiji i većine onih pri Svetoj stolici. Konačno, u Rimu postoje i glavne kancelarije regije Lacio i palata Valentini, metropolitanskog grada Rima. Tu su i brojne vile i bašte, nekada plemićke rezidencije, počev od urbanih bašta, u vlasništvu vodećih ličnosti starog Rima, do velikih vila izgrađenih u modernom dobu, od kojih su glavne: Vila Dorija Pamfilj, Vila Borgeze, vila Ada, vila Đulija, vila Čigi, vila Albani i vila Torlonija. U toku svoje vekovne istorije, Rim je bio dom stotinama pozorišta (najstarije zidano je bilo Pompejevo pozorište, a važna su i pozorišta Marcela i Ostije) i drugih razigranih građevina, kao što su cirkusi (od kojih je najpoznatiji Cirkus Maksimus, koji može da ugosti oko 250.000 gledalaca) i amfiteatri (među kojima se ističe Koloseum, koji je postao simbol grada i samog amfiteatra). Nadalje, Rim je bogat fontanama i akvaduktima: među monumentalnim fontanama, od kojih su većinu izgradile pape na početku modernog doba, nalaze se fontana di Trevi, fontana Akva Feliče (ili Mojsijeva), Kvatro Fontane , fontana Barkača, tri fontane Pijaca Navona (Kvatro Fiumi, Moro i Netuno), fontana kornjača, fontana Triton, fontana Akva Paola i fontana Najad.[88] Fontane i akvadukti[uredi | uredi izvor] Rim je grad poznat po brojnim fontanama, građenim u svim različitim stilovima, od klasičnog i srednjovekovnog, do baroka i neoklasicizma. Grad ima fontane više od dve hiljade godina, a one su davale vodu za piće i ukrašavale rimske pijace. Tokom Rimskog carstva, 98. godine nove ere, prema Sekstu Juliju Frontinu, rimskom konzulu koji je imenovan kustosom akvaruma ili čuvarom vode u gradu, Rim je imao devet akvadukta koji su bili povezani sa 39 monumentalnih fontana i 591 javnih bazena, ne računajući vodu koja je snabdevela carsko domaćinstvo, kupatilima i vlasnicima privatnih vila. Svaka od glavnih fontana bila je povezana sa dva različita akvadukta, u slučaju da jedan bude zatvoren radi rada.[89] Tokom 17. i 18. veka, rimske pape su rekonstruisale druge degradirane rimske akvadukte i izgradile nove izložbene fontane da bi obeležile njihov kraj, započevši zlatno doba rimskih fontana. Rimske fontane, kao i Rubensove slike, bile su izraz novog stila barokne umetnosti. U ovim fontanama, skulptura je postala glavni element, a voda se koristila jednostavno za animiranje i ukrašavanje skulptura. Oni su, poput baroknih vrtova, bili „vizuelni prikaz samopouzdanja i moći“.[90] Statue[uredi | uredi izvor] Statua Marforio, nalazi se u Kapitolskom muzeju. Rim je poznat po svojim statuama, ali posebno po statuama koje govore u Rimu. To su obično drevne statue koje su postale popularne kutije za političke i društvene diskusije i mesta na kojima ljudi (često satirično) izražavaju svoje mišljenje. Postoje dve glavne statue koje govore: Paskvino i Marforio, ali postoje još četiri zapažene: il Babuino, Madama Lukrecija, il Fakino i Abot Luiđi. Većina ovih statua su starorimske ili klasične, a većina njih takođe prikazuje mitske bogove, drevne ljude ili legendarne ličnosti; il Paskino predstavlja Menelaja, Luiđi je nepoznati rimski sudija, il Babuino bi trebalo da je Silen, Marforio predstavlja Okeana, madama Lukrecija je bista Izide, a il Fakino je jedina nerimska statua, nastala 1580. godine, a ne predstavljajući bilo koga posebno. Često su, zbog svog statusa, prekriveni plakatima ili grafitima koji izražavaju političke ideje i stavove. Druge statue u gradu, koje nisu povezane sa statuama koje govore, uključuju one na mostu Sant Anđelo, ili nekoliko spomenika raštrkanih po gradu, kao što je onaj Đordanu Brunu u Kampo dei Fjori.[91] Mostovi[uredi | uredi izvor] Grad Rim sadrži brojne poznate mostove koji prelaze Tibar. Jedini most koji je ostao nepromenjen do danas iz klasičnog doba je Ponte dej Kvatro Kapi, koji povezuje Ostrvo Tiberinu sa levom obalom. Drugi sačuvani, iako modifikovani, drevni rimski mostovi koji prelaze Tibar su Ponte Cestio, Ponte Sant`Anđelo i Ponte Milvio. Uzimajući u obzir Ponte Nomentano, takođe izgrađen tokom starog Rima, koji prelazi Anijenu, trenutno u gradu postoji pet drevnih rimskih mostova.[92] Drugi mostovi vredni pažnje su Ponte Sisto, prvi most izgrađen u renesansi iznad rimskih temelja; Ponte Roto, zapravo jedini preostali luk antičkog Pons Emilius, srušio se tokom poplave 1598. i srušen krajem 19. veka; i Ponte Vitorio Emanuele II, moderan most koji povezuje Korso Vitorio Emanuele i Borgo. Većina gradskih javnih mostova izgrađena je u klasičnom ili renesansnom stilu, ali i u baroknom, neoklasičnom i modernom stilu.[93] Obelisci i stubovi[uredi | uredi izvor] U gradu se nalazi osam staroegipatskih i pet starorimskih obeliska, zajedno sa nizom modernijih obeliska; takođe je ranije (do 2005) postojao drevni etiopski obelisk u Rimu. Grad sadrži neke od obeliska na pijacama, kao što su Navona, Trg Svetog Petra, Montecitorio i Trg del Popolo, a drugi u vilama, termalnim parkovima i vrtovima, kao što su Vila Čelimontana, Dioklecijanove terme. Štaviše, u centru Rima nalaze se i Trajanov i Antoninov stub, dva starorimska stuba sa spiralnim reljefom. Stub Marka Aurelija nalazi se na Pijaca Kolona i sagradio ga je Komod oko 180. godine nove ere u znak sećanja na svoje roditelje. Stub Marka Aurelija je inspirisan Trajanovim na Trajanovom forumu, koji je deo Carskog foruma. Uprava[uredi | uredi izvor] Teritorija opštine (Rim, crveno) unutar Metropolitanskog grada Rima (Città Metropolitana di Roma, žuto). Bela tačka u centru je Vatikan. Palata Kvirinal, sedište predsednika italijanske republike. Trg svetog Petra u Vatikanu. Status prestonice[uredi | uredi izvor] Rim je prestonica Italije i sedište predsednika republike, koji ima oficijelnu rezidenciju u palati Kvirinal. Rim je, osim toga, sedište parlamenta, predsednika vlade i svih ministarstava. Gradonačelnik Rima je Roberto Gvaltijeri koji je izabran 2021. godine. Politička debata u Italiji se fokusira na mogućnost da grad sa „posebnim moćima“ u lokalnoj jurisdikciji („Roma Capitale“ direktive),[94] postane opština za sebe ili „prestonički distrikt“ [95] nezavisan od regiona Lacio, po modelu ostalih prestoničkih gradova u Evropi. Mapa 15 opština grada Rima. Teritorijalne jedinice[uredi | uredi izvor] Teritorija opštine Rim je podeljena na 15 „Municipi“ (teritorijalnih jedinica).[96] Ranije je grad bio podeljen na 20 teritorijalnih jedinica, ali je u 14. veku izglasano da Opština Fjumičino postane nezavisna teritorijalna jedinica u odnosu na grad Rim. Ostali suvereni entiteti[uredi | uredi izvor] Rim je jedinstven grad u svetu po tome što sadrži i dva suverena entiteta. Jedno od tih entiteta je Sveta stolica koja je politički i religijski entitet koji upravlja podru

Odlično stanje Retko Stefan Lazarević (Kruševački grad, 1377 — Glavica kod Mladenovca, selo Markovac, zaselak Crkvine, 19. jul 1427), poznat i kao Stevan Visoki,[a] sa titulama kneza (1389—1402) i despota (1402—1427) vladao je Srbijom. Bio je sin kneza Lazara. U svoje vreme je važio za jednog od najboljih vitezova i vojskovođa, a njegova književna dela ga čine jednim od najvećih srpskih književnika u srednjem veku.[2] Despot Stefan je bio vrstan diplomata svoga vremena i razumeo se u tadašnju geopolitičku situaciju. Uvek je nastojao gledati sa kojom stranom je najbolje imati saradnju i vazalne odnose, sve zarad dobrobiti svog naroda. Bio je vazal, dobar i blizak saradnik sa Osmanlijama, Vizantincima i Ugarima, što pokazuje njegovu političku spretnost, koja ga, uz vrhunske militarne sposobnosti i zakonodavnu vlast svrstava među najbolje srpske srednjovekovne vladare, po mnogima čak i najboljeg i najsposobnijeg. Nakon očeve pogibije u Kosovskom boju 1389, kao maloletan je došao na vlast i uz pomoć majke Milice Hrebeljanović vladao je do svog punoletstva 1393. godine. Kao osmanski vazal, mladi Stefan je predvodio srpske pomoćne odrede u bitkama na Rovinama, kod Nikopolja i Angore.[3] Posle bitke kod Angore je od Vizantinaca u Carigradu dobio zvanje despota (1402), a krajem 1403. ili početkom 1404. godine, stupio je u vazalne odnose i sa ugarskim kraljem Žigmundom od koga je dobio Mačvu, Beograd (u koji 1405. smestio svoju prestonicu), Golubac i druge posede, a kasnije (1411) i Srebrenicu. Posle velikog poraza kod Angore, otpočeo je građanski rat u Osmanskom carstvu, ali i sukobi među srpskom vlastelom, prvo između Lazarevića i Brankovića, a potom i između samog Stefana i njegovog mlađeg brata Vuka. Sukobi u Srbiji su se okončali 1412. izmirenjem Stefana i njegovog sestrića Đurđa, dok je kao pobednik iz borbi među Osmanlijama izašao 1413. Mehmed I, zahvaljujući srpskoj pomoći, nakon čega je, za Srbiju, usledio period mira. Posle smrti svog sestrića Balše III Balšića, nasledio je Zetu, oko čijih primorskih gradova je vodio rat protiv Mlečana. Pošto nije imao dece, Stefan je na saboru u rudničkoj Srebrnici 1426. imenovao svog sestrića Đurđa za naslednika. Na unutrašnjem planu, on je slomio otpor vlastele, a periode mira je iskoristio za snaženje Srbije u političkom, ekonomskom, kulturnom i vojnom pogledu.[4] On je 29. januara 1412. objavio[b] „Zakonik o rudnicima”, sa posebnim delom kojim se uređuje život u, tada najvećem rudniku na Balkanu,[5] Novom Brdu. Time je dodatno pojačao razvoj rudarstva, koje je bilo glavna privredna grana tadašnje Srbije,[6] tako da je krajem njegove vladavine Srbija bila jedan od najvećih proizvođača srebra u Evropi.[6] Na polju arhitekture, nastavlja se razvoj Moravskog stila, koji je započeo u doba njegovih roditelja, gradnjom Ravanice, Lazarice i Ljubostinje. Bio je veliki pokrovitelj umetnosti i kulture pružajući podršku i utočište kako učenim ljudima iz Srbije, tako i izbeglicama iz okolnih zemalja koje su zauzele Osmanlije. Pored toga, on je i sam bio pisac, a njegovo najznačajnije delo je „Slovo ljubve” koje se odlikuje renesansnim crtama. Pored književnog stvaralaštva samog despota, u ovom periodu se, između ostalih, javljaju Konstantin Filozof i Grigorije Camblak, a razvija se i bogata prepisivačka delatnost (Resavska prepisivačka škola). Poreklo i porodica[uredi | uredi izvor] Stefan je bio sin Lazara Hrebeljanovića i njegove supruge Milice, koja je pripadala bočnoj liniji Nemanjića, pošto je njen otac, knez Vratko, bio neposredni potomak Vukana, najstarijeg sina Stefana Nemanje. Pored Stefana, oni su imali još sedmoro dece.[7][8][9] proširiStefanova braća i sestre Stefan Lazarević se u septembru 1405.[2] oženio Jelenom, ćerkom Frančeska II Gatiluzija (1384—1404), đenovljanskog gospodara Lezbosa i sestrom Irine (Evgenije) Paleolog, supruge Jovana VII (savladar 1376—1379, car 1390, regent 1399—1403). Ovaj brak je bio ugovoren tokom njegovog boravka u Carigradu 1402, u doba kada je gradom i Vizantijom upravljao Jovan VII, u ime svog strica Manojla II (savladar 1373—1391, car 1391—1425). Jelena i Stefan nisu imali dece, a ona se posle sklapanja braka u izvorima ne spominje, niti je prikazana u ktitorskim kompozicijama Stefanovih zadužbina, na kojima je on uvek naslikan sam.[2] Život i vladavina[uredi | uredi izvor] Bitka kod Nikopolja i povlačenje kralja Žigmunda Nakon očeve pogibije u Kosovskom boju 1389, kao maloletan je došao na vlast i uz pomoć majke Milice Hrebeljanović je vladao do svog punoletstva 1393. godine. Kao osmanski vazal, predvodio je srpske pomoćne odrede u bitkama na Rovinama, kod Nikopolja i Angore. Sa svojim snagama je Osmanlijama doneo pobedu nad združenim evropskim krstaškim snagama u bici kod Nikopolja,[3] a njegova borbenost u bici kod Angore zadivila je turko-mongolskog vladara Tamerlana[4] Posle nje je od Vizantinaca u Carigradu dobio titulu despota (1402), a krajem 1403. ili početkom 1404. godine, stupio je u vazalne odnose i sa ugarskim kraljem Žigmundom od koga je dobio Mačvu, Beograd (u koji je 1405. smestio svoju prestonicu), Golubac i druge posede, a kasnije (1411) i Srebrenicu. Prilikom Žigmundovog obnavljanja viteškog reda Zmaja, u decembru 1408. godine, Stefan se našao na drugom mestu među vitezovima, odmah iza samog ugarskog kralja. Posle velikog poraza kod Angore, otpočeo je građanski rat u Osmanskom carstvu, ali i sukobi među srpskom vlastelom, prvo između Lazarevića i Brankovića, a potom i između samog Stefana i njegovog mlađeg brata Vuka. Sukobi u Srbiji su se okončali 1412. izmirenjem Stefana i njegovog sestrića Đurđa, dok je kao pobednik iz borbi među Osmanlijama izašao 1413. Mehmed I, zahvaljujući srpskoj pomoći, nakon čega je, za Srbiju, usledio period mira. Posle smrti svog sestrića Balše III Balšića, nasledio je Zetu, oko čijih primorskih gradova je vodio rat protiv Mlečana, koji je okončan mirovnim ugovorima iz 1423. i 1426. godine. Pošto nije imao dece, Stefan je na saboru u Srebrnici 1426. godine imenovao svog sestrića Đurđa za naslednika, a sredinom naredne godine je umro u lovu, od srčane kapi. Na unutrašnjem planu, on je slomio otpor vlastele, a periode mira je iskoristio za snaženje Srbije u političkom, ekonomskom, kulturnom i vojnom pogledu.[4] On je 29. januara 1412. objavio[b] „Zakonik o rudnicima”, sa posebnim delom kojim se uređuje život u, tada najvećem rudniku na Balkanu,[5] Novom Brdu (Statut Novog Brda). Time je dodatno pojačao razvoj rudarstva, koje je bilo glavna privredna grana tadašnje Srbije, tako da je krajem njegove vladavine Srbija bila jedan od najvećih proizvođača srebra u Evropi.[6] Na polju arhitekture, nastavlja se razvoj Moravskog stila, koji je započeo u doba njegovog oca gradnjom Ravanice i Lazarice. U periodu od 1407. do 1418. godine podiže svoju glavnu zadužbinu, manastir Resavu (Manasiju), poslednju monumentalnu zadužbinu srpskog srednjeg veka,[2] a Beograd je od porušenog pograničnog gradića pretvorio u modernu utvrđenu evropsku prestonicu, proširivši ga gotovo deset puta.[10] Bio je veliki pokrovitelj umetnosti i kulture pružajući podršku i utočište kako učenim ljudima iz Srbije, tako i izbeglicama iz okolnih zemalja koje su zauzele Osmanlije. Pored toga, on je i sam bio pisac, a njegovo najznačajnije delo je „Slovo ljubve” koje se odlikuje renesansnim crtama. Pored književnog stvaralaštva samog despota, u ovom periodu se, između ostalih, javljaju Konstantin Filozof i Grigorije Camblak, a razvija se i bogata prepisivačka delatnost (Resavska prepisivačka škola). Srpska pravoslavna crkva ga je kanonizovala 500 godina nakon njegove smrti 19. jula 1927. i slavi ga 1. avgusta (19. jula po julijanskom kalendaru) kao svetog Stefana despota Srpskog. Uspomena na njega očuvana je i u srpskoj narodnoj tradiciji, koja ga pamti kao zmajevitog junaka Visokog Stefana, ne samo na prostoru kojim je vladao, već na znatno širem prostoru naseljenom Srbima, a za njegovu ličnost je vezana narodna izreka: „i ti možeš, i konj ti može, ali ti Bog ne da”. Rane godine i dolazak na vlast[uredi | uredi izvor] Spomenik despotu Stefanu Lazareviću u Kruševcu Stefan Lazarević je rođen, najverovatnije, 1377. u Kruševcu, prestonici svog oca, kneza Lazara. Posle Kosovske bitke 15. juna 1389, u kojoj je poginuo njegov otac, Stefan je postao novi knez, u čije ime će do njegovog punoletstva vladati njegova majka, kneginja Milica[2]. Knez Lazar (freska iz manastira Ljubostinja, 1402—1405). On je došao na vlast u specifičnom trenutku, po državu Lazarevića, koja se našla u okruženju moćnih suseda. Sa jedne strane bio je Bajazit I, koji se posle Kosovske bitke povukao da bi učvrstio svoju vlast među Osmanlijama, dok se u neposrednom susedstvu nalazio Vuk Branković, muž Stefanove sestre Mare, koji je posle bitke postao najmoćniji srpski velikaš.[v] Zapadni sused Lazarevića bio je Tvrtko I (ban 1353—1377, kralj 1377—1391) koji se smatrao legitimnim naslednikom Nemanjića i Kosovsku bitku je prikazivao kao sopstvenu pobedu nad Osmanlijama, dok su se na severu njihovi posedi graničili sa Ugarskom, kralja Žigmunda. Već 7. jula iste godine, tri sedmice posle bitke, Žigmund je uputio Nikolu Gorjanskog da pregovara sa Vukom Brankovićem o stvarima „koje su na korist vašu (Vukovu) i raške zemlje (Srbije)”,[5] pri čemu je unapred potvrđivao sve dogovore koje bi oni postigli. Iako su i Nikola i Vuk bili oženjeni Stefanovim sestrama, nije bio redak slučaj u to doba da jaki susedi, pa čak i bliski srodnici, potisnu sa vlasti legitimne naslednike koji su maloletni.[g] Ishod ovih pregovora nije poznat, ali je već na jesen, Žigmund otpočeo ofanzivu protiv Lazarevića. Njegove snage su u oktobru prešle reku Savu i početkom novembra su opsele i zauzele tvrđave Borač i Čestin,[5] kod današnjeg Knića. U ovakvim okolnostima, državni sabor je uz podršku patrijarha Spiridona (1379—1389),[2] doneo odluku o sklapanju mira i prihvatanju vrhovne vlasti sultana Bajazita, posle čega su otpočeli pregovori sa Osmanlijama, koji su okončani sklapanjem mira, pre sredine 1390. godine. Detalji donošenja ovakve odluke nisu bliže poznati, ali je izvesno da je ona doneta pre smrti patrijarha Spiridona, 18. avgusta 1389. godine.[5] Ostaci utvrđenog Ždrela. Prema sklopljenom miru, knez Stefan se obavezao na slanje pomoćnih odreda osmanskom sultanu i plaćanje danka, ali i na to da se sa mlađim bratom Vukom i viđenijom vlastelom, jednom godišnje pojavljuje na sultanovom dvoru i potvrđuje svoju pokornost Bajazitu. Pored ovih uobičajenih vazalnih obaveza, Bajazitu je za ženu data, najmlađa ćerka kneza Lazara i kneginje Milice, Olivera, koju je, njen brat i novi knez, Stefan, lično morao da odvede sultanu Bajazitu u Bursu. Posledice ovog mira bile su odmah vidljive, jer su već tokom leta 1390, srpske snage ojačane osmanskim pomoćnim odredima, povratile izgubljene gradove, a verovatno su u sklopu tih operacija i Osmanlije zauzele Golubac. Podataka o aktivnostima Vuka Brankovića tokom ovog perioda nema. Izvesno je da je on posle Kosovske bitke nastojao da proširi svoju oblast (između ostalog, ovladao je i delom Polimlja), a koristio se istom titulom koju je pre njega koristio knez Lazar (gospodar Srbljem i Podunaviju). Međutim, već početkom maja 1390, on se osećao ugroženim i zatražio je od Dubrovačke republike da mu omogući sigurno utočište, ukoliko se nađe u neprilici, što bi se moglo povezati sa osmanskim odredima koji su tokom leta pomogli Lazarevićima da potisnu Ugare iz njihove države. Iako su interesi kneza Stefana tj. Lazarevića, sa jedne i Vuka Brankovića, sa druge strane, bili sukobljeni posle Kosovske bitke, nema podataka da je došlo do nekog neprijateljstva među njima. Naprotiv, u izvorima je zabeleženo da je Vuk prisustvovao svečanom prenosu moštiju kneza Lazara iz njegove prestonice Prištine, u manastir Ravanicu, krajem 1390. i početkom 1391, a poznato je i da je na njegovom dvoru, tokom 1392, boravila kneginja Milica. Tvrđava Golubac na Dunavu. Sukobi na srpsko-ugarskoj granici, nastavljeni su tokom naredne dve godine, a u njihovom suzbijanju je učestvovao i sam Žigmund, koji je u više navrata dolazio sa vojskom na reku Dunav. On je u leto 1392. kod Kovina prešao reku i prodro u Srbiju do Ždrela na Mlavi, nakon čega se povukao i pokušao da osvoji Golubac. Istovremeno, oblast Vuka Brankovića se našla na udaru Osmanlija. Početkom 1392. oni su zauzeli Skoplje i nastavili prodor na sever, što je primoralo i Vuka da do kraja godine sklopi mir sa Bajazitom i postane njegov vazal.[5] Knez Stefan Lazarević[uredi | uredi izvor] Bitke na Rovinama i kod Nikopolja[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Bitka na Rovinama i Bitka kod Nikopolja Tokom 1393, Stefan je postao punoletan i preuzeo vlast,[2] a njegova majka se zamonašila i kao monahinja Evgenija, povukla u svoju zadužbinu, Ljubostinju. Iste godine, Bajazit se obračunao sa svojim bugarskim vazalima, zbog njihovih navodnih veza sa ugarskim kraljem Žigmundom.[5] On je posle opsade zauzeo Trnovo i uništio Trnovsku Bugarsku, kojom je, do tada, vladao muž Stefanove sestre Dragane, Jovan Šišman. Posle ovoga, mnogi učeni ljudi napustili su Bugarsku i potražili utočište u okolnim hrišćanskim zemljama, među kojima je bila i Stefanova Srbija. Krajem iste godine i početkom naredne, Bajazit je počeo da okuplja svoje hrišćanske vazale u Seru. Svakom od njih je uputio odvojeni zahtev da dođe, tako da niko od njih nije znao da će se svi zajedno pojaviti u Seru. Nije poznato ko je sve došao u Ser, ali se u izvorima pored kneza Stefana, pominju Vizantinci, car Manojlo II (1391—1425), njegov bratanac Jovan VII (1390) i brat, morejski despot, Teodor I (1383—1407), ali i srpski gospodar Velbužda Konstantin Dragaš. Smatra se da je Bajazit, najverovatnije, planirao da pobije svoje vazale u Seru i preuzme njihove zemlje. On je izdao naređenje da se oni pogube, ali ono nije izvršeno odmah, nakon čega se predomislio,[5] posle čega je deo njih otpustio kućama, dok je sa preostalima dovršio osvajanje Tesalije i zauzeo Solun (12. aprila). Kraljević Marko (ktitorski portret iz Markovog manastira, 1366/1367). Tokom jeseni 1394, Bajazit je počeo da okuplja svoje vazale, za pohod protiv vlaškog vojvode Mirče Starijeg (1386—1418). Kao punoletan, Stefan je prvi put lično predvodio srpske pomoćne odrede, a pored njega, osmanskoj vojsci su se, od srpskih velikaša, priključili Marko Mrnjavčević (1371—1395), Konstantin Dragaš i Konstantin Balšić,[2] sa svojim snagama. Bajazitove snage su prešle Dunav i do bitke je došlo 17. maja 1395.[5][11] na Rovinama, nedaleko od današnjeg Arada.[11] Ona se najverovatnije okončala osmanskim porazom,[5][11] ali Bajazitove snage nisu pretrpele značajne gubitke.[5] Sa druge strane, vlaški vojvoda je posle bitke priznao sultanovu vrhovnu vlast i obavezao se da mu plaća danak.[11] U samoj bici su poginuli Marko Mrnjavčević i Konstantin Dragaš, a Bajazit je Osmanskom carstvu pripojio njihove zavisne države. Prema navodima Konstantina Filozofa iz žitija Stefana Lazarevića, Marko je pred bitku Konstantinu Dragašu rekao: „Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu”.[5] Osmanlije su nakon bitke zauzele Vidin, a njihove trupe su, ojačane srpskim pomoćnim odredima, upale, tokom leta 1396, u Banat, a početkom iste godine i u oblast Vuka Brankovića i tom prilikom su zauzele njen veći deo, sa Prištinom. Međutim, pobeda na Rovinama je pokrenula poslednji veliki krstaški pohod, u kome su učestvovale snage iz Engleske, Francuske, Nemačke i drugih evropskih zemalja. Njima su se priključila trupe ugarskog kralja i vlaškog vojvode, kao i mletačka flota, koja je, preko Crnog mora trebalo da uplovi u Dunav i pruži podršku vojsci na kopnu. Krstaške snage su se okupile u Ugarskoj, posle čega su prešle Dunav i zauzele Vidin. Nakon toga, pohod je nastavljen niz Dunav i opsednut je Nikopolj, u kome se nalazio osmanski garnizon. Bajazit je zbog prodora krstaša, prekinuo blokadu Carigrada i uputio se ka Dunavu, a njegovim snagama su se kod Plovdiva, priključili i srpski pomoćni odredi sa Stefanom Lazarevićem na čelu.[12] Bitka kod Nikopolja (slika Žana Fruasarta iz 1398. godine). Do velike bitke došlo je 25. septembra i u njoj su krstaške snage potpuno razbijene. Iako brojčano veoma velika, krstaška vojska je bila raznolika,[5][13] što se odrazilo na odsustvo zajedničke komande i slabu koordinaciju na bojnom polju,[13] a jedan od faktora bilo je i potpuno nepoznavanje osmanske vojske i njenog načina borbe, kod zapadnih vojski.[5] Posle početnog uspeha krstaša, usledio je protivudar Osmanlija koji je zaustavio ulazak ugarskih snaga u bitku, koje su počele da ih potiskuju. U tom, prelomnom trenutku bitke, u nju su se uključili srpski oklopnici, predvođeni Stefanom, koji su probili ugarske redove i napali glavni ugarski steg, koji je nosio Nikola Gorjanski (muž Stefanove rođene sestre Teodore).[12] Oni su uspeli da ga obore, što je imalo presudan uticaj na tok bitke, jer su krstaši pomislili da ja kralj Žigmund poginuo i da je bitka izgubljena, dok su ugarski komandanti ubedili samog Žigmunda da je bitka praktično izgubljena i da je bolje da se povuče sa bojišta i spase.[12] Posle toga krstaški redovi su se raspali i usledio je pravi pokolj.[5] Jedan od učesnika u bici, Johan Šiltberger, ovako opisuje srpski napad:[14] „ Kada su svi (turski) pešaci pobijeni, kralj je napao drugi odred koji su činili konjanici. Kada je turski kralj video kraljev napad, spremao se da pobegne sa bojišta, ali je vojvoda Raške (Srbije), poznat kao Despot, videvši ovo, uleteo da pomogne turskom kralju sa 15.000 probranih ljudi i još mnogo drugih vitezova, i despot je jurnuo sa svojim ljudima na kraljev steg i oborio ga. ” Prema nekim mišljenjima, srpske snage su bile sakrivene u jednom šumarku, na levom krilu Bajazitovih snaga, zbog čega je njihov udar na Ugare usledio iznenada, najverovatnije sa boka ili čak, sa leđa.[12] Posledice poraza kod Nikopolja za hrišćanske države na Balkanu su bile katastrofalne. Posle nje je uništeno Vidinsko carstvo, zauzeta je Atina (1397), Morejska despotovina je ponovo opustošena, pad Carigrada je postao praktično neizbežan,[13] a oblast Vuka Brankovića su zauzele Osmanlije.[5] On sam je zarobljen i vrlo brzo (6. oktobra 1397) je i umro u zarobljeništvu. Veći deo njegovih oblasti je predat na upravu knezu Stefanu, mali deo (sa središtem u Vučitrnu) ostavljen je njegovoj supruzi Mari i sinovima (Grguru, Đurđu i Lazaru), dok su Osmanlije pod svojom nesporednom vlašću zadržale strateški bitna mesta. Pored toga, osmanske snage su upale u Ugarsku i opljačkale njene južne delove, a naročito su stradali Zemun (koji je opustošen) i Sremska Mitrovica (koja je spaljena, a njeno stanovništvo je raseljeno).[5] Tokom 1397, snage kraljevine Ugarske su upale u severne delove Srbije i tom prilikom su privremeno zauzele Borač, dok su tvrđave Čestin i Nevade izdržale njihovu opsadu. Osmanski pohod na Bosnu i pobuna vlastele[uredi | uredi izvor] Svoju ofanzivu na Balkanu, Osmanlije su nastavile u januaru 1398, napadom na Bosnu. Na njihovom čelu nalazio se jedan od Bajazitovih sinova, a priključio im se i knez Stefan, sa srpskim pomoćnim odredima. Ovaj pohod, osim pljačkanja Bosne, nije postigao nikakav uspeh, a najveći krivac, prema navodima Stefanovog biografa, bila je izuzetno jaka zima, zbog koje „malo od vojnika i zarobljenika, vratiše se svojim krajevima”.[5] Ostaci tvrđave Ostrvice, na istoimenom vrhu. Ovaj pohod, pokušao je da iskoristi deo Stefanove vlastele, da ga zbaci sa vlasti. Njihove vođe, vojvode Nikola Zojić i Novak Belocrkvić pokušali su da preko vlastelina Mihajla, prikažu Bajazitu neuspeh pohoda na Bosnu, kao posledicu Stefanovih veza sa ugarskim kraljem Žigmundom i da priznavanjem direktno Bajazitove vrhovne vlasti, steknu samostalnost u odnosu na kneza Stefana. Tačan tok daljih dešavanja nije precizno utvrđen, ali se zna da je Stefan znao za zaveru, pošto ga je o njoj izvestio upravo Mihajlo. On je prvo pozvao na svoj dvor vojvodu Novaka, koji je imao posede u Toplici (verovatno oko Bele Crkve tj. Kuršumlije) i u Hvosnu (selo Crkolez kod Peći) i pogubio ga. Nikola Zojić, koji je imao posede oko Rudnika, se nakon toga sa porodicom (suprugom i četiri ćerke) zatvorio u utvrđenu Ostrvicu i zamonašio, čime je izgubio svoje posede, ali je i spasao svoj život.[15] Izvesno je takođe, da su njihove optužbe stigle do Bajazita i već u drugoj polovini marta, osmanske snage su ušle u Srbiju. Nije poznato šta su one radile u Srbiji, ali se zna da nisu krenule u pohod na neku od susednih država, jer o takvom napadu nema podataka. Tokom proleća, Stefanova majka, monahinja Evgenija je sa monahinjom Jefimijom otišla kod Bajazita, da bi izgladile odnose između njih dvojice. One su se vratile u Srbiju pre 23. maja[d] i uspele su da omoguće da Stefan bude primljen kod Bajazita i lično se opravda pred sultanom. Pored toga, one su iz Burse donele i mošti svete Petke, koje su, najverovatnije, smeštene u kruševačku dvorsku crkvu, Lazaricu.[2] U ovoj misiji, najverovatnije im je pomogla i Stefanova sestra Olivera, koja se nalazila u Bajazitovom haremu. Posle njih, kod Bajazita je otišao i sam Stefan. On je, prema navodima svog biografa, priznao svoju krivicu, nakon čega mu je Bajazit sve oprostio i on se, pre 30. novembra,[đ] vratio u Srbiju. Bitka kod Angore[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka kod Angore Odnos kneza Stefana i Brankovića tokom ovih godina, nije poznat iz istorijskih izvora. Zna se da su oni uspeli, najviše pomoću novca koji je Vuk ostavio na čuvanje u Kotoru i Dubrovniku, da povrate deo nekadašnjih zemalja. Početkom 1402, njihova oblast je obuhvatala delove Kosova, Polimlja, okolinu Sjenice i utvrđeno Brskovo, a od proleća iste godine se javljaju kao Bajazitovi vazali, sa istim obavezama koje je imao i knez Stefan. Van njihove kontrole ostali su Zvečan, Jeleč i Gluhavica, koje su držale Osmanlije, odnosno Priština, za koju se zna da je u martu iste godine, bila u sastavu države Stefana Lazarevića. Veliku promenu prilika u Maloj Aziji i jugoistočnoj Evropi, izazvao je prodor Tatara pod vođstvom Tamerlana, jednog od najvećih vojskovođa u svetskoj istoriji.[13] Njegov prodor u Malu Aziju, primorao je Bajazita da okupi svoje snage i pokuša da mu se suprotstavi u velikoj bici, do koje je došlo 28. jula 1402, nedaleko od Angore (današnja prestonica Turske Republike Ankara). Stefan Lazarević (spomenik u današnjem Despotovcu, podignut 2007. godine). U njoj su osmanske snage doživele težak poraz, a sam Bajazit je sa jednim od sinova (Musom) zarobljen i već iduće godine je umro u zarobljeništvu. Glavni razlog osmanskog poraza, ležao je u izdaji muslimanskih snaga iz Anadolije,[11] koje su na početku bitke prešle na Timurovu stranu, nezadovoljne Bajazitovom vladavinom. Ovo je omogućilo Timurovim snagama da razbiju Bajazitovo levo krilo i opkole njegov centar, u kome se nalazio sam sultan sa svojim janjičarima (njih oko 10.000). Na desnom krilu, nalazili su se Bajazitovi vazali, među kojima su bili Đurađ i Grgur Branković, Stefanov brat Vuk i sam Stefan, koji je ujedno i komandovao tim krilom. On se naročito hrabro borio, što je izazvalo divljenje i samog Tamerlana, koji je čak naredio da se Srbi propuste i dozvoli im se da napuste bojište. Prema savremenim izvorima knez Stefan je sa svojim ljudima, kojih je po savremenom hroničaru Duki bilo 5.000 oklopnika naoružanih kopljima, u više navrata probijao protivničke redove u pokušaju da dođe do Bajazita i izvuče ga iz okruženja. On je na kraju u tome i uspeo, ali je Bajazit odbio da se povuče sa njim, posle čega je Stefan poveo sa sobom njegovog sina Sulejmana, probio se kroz tatarske redove i uputio ka Bursi. Vizantijski hroničar Laonik Halkokondil navodi da su se „Srbi borili, kao vazdašnji junaci, svake pohvale dostojno” i dodaje „da su sa velikom žestinom napadali Džagatajce (Tatare), zanesavši se u borbi”,[16] a o srpskoj borbi svedoči i jedan toponim Srp-Gazi tj. Srpski pobednik, u okolini Angore.[6] Tokom borbi, knez Stefan je ranjen, dok je Grgur Branković zarobljen i kasnije otkupljen. U toku bitke, ili neposredno nakon nje, zarobljena je i Stefanova sestra Olivera, ali je i ona kasnije oslobođena, posredstvom dogovora koji je Stefanov poslanik sklopio sa Tamerlanom. Za Oliveru, po svemu sudeći, nije plaćen otkup, zahvaljujući velikom poštovanju koje je Tamerlan imao prema njenom bratu Stefanu i ona se vratila u Srbiju (proleće 1403), a nešto kasnije se i trajno nastanila u Stefanovom dvoru, u Beogradu. Na drugoj strani, Tamerlanove snage su već 1403. napustile Malu Aziju, a on sam je preminuo početkom 1405, tokom svog pohoda na Kinu. U Osmanskom carstvu, Bajazitovo zarobljavanje, a potom i njegova smrt, pokrenuli su među njegovim sinovima građanski rat oko vlasti. Despot Stefan Lazarević[uredi | uredi izvor] Boravak u Carigradu i Gračanička bitka[uredi | uredi izvor] Stefan i Vuk su se na svom povratku u Srbiju zadržali u Carigradu, koji se nakon nekoliko godina oslobodio osmanske blokade. Jovan VII, koji je vladao u ime svog odsutnog strica, cara Manojla II, dodelio je Stefanu, tokom avgusta, visoku vizantijsku titulu despota, koja se, u vizantijskoj hijerarhiji, nalazila odmah ispod carske.[e][11] Pored toga, ugovoren je i brak između Stefana i Jelene Gatiluzio, ćerke firentinskog gospodara Lezbosa, Frančeska II i rođene sestre Jovanove supruge Irine. Despot Stefan Lazarević sa anđelima koji ga krunišu i brat mu Vuk (freska iz manastira Ljubostinja, oko 1405). Boravak Lazarevića u Carigradu, obeležio je i početak otvorenog sukoba sa Brankovićima. Đurađ, koji se na povratku takođe našao u Carigradu, zatvoren je u tamnicu, po Stefanovoj naredbi. Razlog za ovo nije poznat, a dosta pozniji hroničar, Mavro Orbin, kao povod navodi Đurđev plan da se poveže sa, Bajazitovim sinom, Sulejmanom, koji je uspostavio svoju vlast u evropskom delu Osmanskog carstva. Ovo je najverovatnije tačno, jer se Đurađ, nakon bekstva iz zatvora uz pomoć svog vlastelina Rodopa iz Drenice tokom septembra, uputio Sulejmanu i od njega zatražio vojnu pomoć u borbi protiv Lazarevića. Stefanov povratak kopnom u Srbiju bio je onemogućen zbog neprijateljstva Osmanlija, koje su nedaleko od Hadrijanopolja, pobile jedan odred Stefanovih snaga koji se vraćao iz bitke. Zbog toga je on sa bratom i oko 260 preostalih vojnika,[5] krenuo brodovima ka Srbiji, uz kraće zadržavanje na Lezbosu. Njihov prvi cilj bila je Zeta, kojom je vladao muž Stefanove sestre Jelene, Đurađ Stracimirović Balšić. On ih je primio u svojoj prestonici Ulcinju, nakon čega je otpočelo organizovanje vojske za sukob sa Brankovićima. Pripreme su tekle i u Srbiji, u kojoj je Stefanova majka okupljala vojsku za pomoć svojim sinovima, dok su istovremeno Brankovići sa svojim i osmanskim trupama preuzeli kontrolu nad putevima na Kosovu i Metohiji, da bi onemogućili Stefanov povratak. Rekonstrukcija krune despota Stefana Lazarevića urađena od Gorana Ristovića Pokimice Bitka kod Tripolja[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka kod Tripolja Manastirska crkva u Gračanici. Krajem oktobra, Stefanova vojska se iz Bara, preko zemlje Balšića i mletačkih poseda, uputila preko Skadra ka Kosovu. Izbegavajući glavne putne pravce koje su kontrolisali njegovi protivnici, Stefanove snage su stigle do Gračanice i 21. novembra je kod obližnjeg Tripolja, došlo do bitke u kojoj su snage Brankovića, ojačane osmanskim odredima, poražene.[2] Stefan je svoju vojsku, kojoj su se priključili i odredi koje je poslala njegova majka, pred početak bitke podelio na dva dela, kao što su uradili i njegovi protivnici. Veći deo trupa, stavio je pod komandu svog brata Vuka i usmerio ih protiv snaga kojima je komandovao Đurađ Branković, dok je on, sa manjim delom vojske, napao osmanske odrede. Snage pod njegovom komandom su izvojevale pobedu, ali je značajnu ulogu u njoj odigrao kesar Uglješa Vlatković. On se kao osmanski vazal nalazio u sklopu njihovih snaga, ali je izvestio Stefana o njihovom ratnom planu, a tokom same bitke je prešao na njegovu stranu.[5] Kao nagradu za ovo, Stefan mu je potvrdio vlast nad Vranjem, Inogoštem (Surdulica) i Preševom, koji su ranije pripadali njegovom ocu[ž] i te oblasti su priključene u Srpskoj despotovini. Kneginja Milica (freska iz manastira Ljubostinja, 1402—1405). Lazarevići su se posle bitke povukli u utvrđeno Novo Brdo, u kome je došlo do verbalnog sukoba između Stefana i Vuka. Despot je mlađem bratu prebacio nepoznavanje „ratne veštine i gubitke u ljudstvu”,[5] jer je glavnina njihovih snaga, kojom je komandovao Vuk, poražena u borbi sa vojskom koju je predvodio Đurađ Branković. Pobeda kod Tripolja, omogućila je Stefanu da povrati svoju vlast i uticaj u Srbiji, što je dodatno učvrstio tokom narednih godina. Međutim, ona nije rešila borbu sa Brankovićima, čak ju je, u neku ruku, dodatno zakomplikovala sukobom koji je nastao između Stefana i Vuka. Njegov mlađi brat je u leto 1403. napustio Srbiju[2] i uputio se kod Sulejmana, da od njega zatraži vojsku kojom bi starijeg brata primorao da mu ustupi deo države na upravu. Njega je u tome pokušala da spreči njihova majka, koja je krenula za njim. Ona nije uspela da ga dostigne pre njegovog dolaska kod samog Sulejmana, zbog čega se i ona sama uputila ka Bajazitovom sinu. Tokom svog boravka na njegovom dvoru, ona je uspela da, pre oktobra 1404. godine,[2][5] pomiri braću, a pošlo joj je za rukom i da izgladi odnose između Stefana i Sulejmana. Sam Stefan je tokom te i naredne godine, nastojao da izbegne obnovu neprijateljstava prema Osmanlijama.[5] Tokom 1403, Sulejman je u Galipolju zaključio sa nizom hrišćanskih država (Vizantija, Đenova, Mletačka, Jovanovci i Naksos) na Balkanu, sporazum kojim je nastojao da obezbedi svoje posede u Evropi i započne ofanzivu protiv braće u Maloj Aziji. Vizantija je ovim sporazumom prestala da bude osmanski vazal i oslobodila se obaveze da sultanu plaća harač,[13] dok je u teritorijalnom smislu povratila Solun sa okolinom i niz gradova na obali Mramornog i Crnog mora. Jedna od odredbi ovog ugovora odnosila se i na samog Stefana, iako on najverovatnije nije učestvovao u njegovom sklapanju. Prema njoj Stefan je zadržavao svoje dotadašnje posede, uz obavezu da i dalje plaća harač i šalje sultanu pomoćne vojne odrede, iako više nije bio u obavezi da ih sam predvodi.[5] Povezivanje sa kraljem Žigmundom[uredi | uredi izvor] Žigmund Luksemburški (slika Antonija Pizanela, 1433). Izmenjene prilike u jugoistočnoj Evropi početkom 15. veka, dovele su do približavanja despota Stefana i ugarskog kralja Žigmunda. Sa jedne strane, Stefanu je bio potreban jak saveznik pomoću koga bi mogao da pokuša da se oslobodi osmanske prevlasti, ali i da se održi na vlasti u Srbiji, usled otvorenog sukoba sa Brankovićima, koji su uživali Sulejmanovu podršku. Na drugoj strani, Ugarska se nalazila u dubokoj unutrašnjoj krizi,[z] a sam Žigmund je tek tokom 1403. uspeo da se vrati u zemlju i povrati kontrolu nad njom, iako otpor njegovih protivnika nije uspeo da slomi. Njemu je zbog toga bio potreban siguran oslonac na južnoj granici, koja je u proteklom periodu bila stalno izložena kombinovanim srpsko-osmanskim napadima, a istovremeno je nastojao da obezbedi jaku bazu za borbu protiv Osmanlija i eventualno širenje ka jugu. Pregovore je najverovatnije pokrenuo kralj Žigmund,[5] koji je Stefanu uputio poslanstvo u kome se nalazio i njegov bliski saradnik, inače firentinskog porekla, Filip de Skolaris. Cilj ove delegacije bilo je sređivanje odnosa dve države, što je krajem 1403. ili početkom 1404. dovelo do sklapanja sporazuma između dvojice vladara.[2][5] Prema njegovim odredbama, Stefan je prihvatio vazalne odnose prema Žigmundu, dok je od njega dobio Mačvu i Beograd, koji su tokom gotovo celog 14. veka, bili povod srpsko-ugarskih sukoba.[i] Dobijanjem ovih poseda, uz Golubac, kojim je u to doba ovladao,[5] Stefan je učvrstio svoju severnu granicu, koju su sada činile reke Sava i Dunav. Sređivanje prilika u Srbiji i sukobi u Zeti[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Prvi skadarski rat U isto vreme (krajem 1403. ili početkom 1404) Stefan je napao Brankoviće i njihove posede oko reke Sitnice, a potom je otpočeo sa napadima na oblasti pod osmanskom kontrolom, u čemu je možda imao i vojnu podršku ugarskih trupa.[4] Ne zna se tačno iz kojih gradova i oblasti je uspeo da potisne Osmanlije, ali se smatra da je njegova ofanziva bila uperena ka istočnoj Srbiji i Kosovu.[5] Posle ovih uspeha, on je uspeo da sklopi mir sa Brankovićima, a u to doba se preko svoje majke izmirio i sa samim Sulejmanom. Kula sa kapijom, bedemima, kontraeskarpom i mostom, iz doba despota Stefana. Odmah po preuzimanju Beograda, Stefan je započeo obnovu njegovog utvrđenja, koje su Osmanlije razrušile 1397. godine.[17] Pored toga, on je započeo i radove na razvoju samog grada, koji su izvođeni do kraja njegove vladavine, a već 1405, Stefan je u njega preneo svoju prestonicu, koja se do tada nalazila u Kruševcu. U septembru iste godine, on se oženio Jelenom Gatiluzijo, ali je samo dva meseca kasnije, smrću njegove majke (11. novembra), Stefanova vlast ostala bez jakog oslonca. Bez obzira na to, prilike u Srbiji su se stabilizovale i ona je počela da se razvija i napreduje, o čemu svedoči povelja koju je u Borču, 2. decembra iste godine, izdao Dubrovčanima. Pregovori oko njihovih trgovačkih povlastica su vođeni tokom te godine, a despot je ovom poveljom potvrdio povlastice koje su oni ranije uživali. Ona ujedno predstavlja i prvu povelju nekog vladara iz Srbije, koja je izdata Dubrovčanima posle 1387. godine. Krajem istog meseca, povelju im je izdala i Stefanova sestra Mara Branković sa sinovima. Njom su Dubrovčani obezbedili povlastice za svoje trgovce u celoj Srbiji, ali je primetno da se nije pozvala na Stefanovu povelju, iako se njen suprug Vuk u svojim poveljama, uvek pozivao na one koje je izdavao knez Lazar.[5] Početkom 1405. izbila je velika pobuna lokalnog stanovništva u skadarskom kraju protiv mletačke vlasti. Razlog za nju ležao je u bahatom i osionom ponašanju mletačke vlasti, koje se manifestovalo konfiskovanjem imanja koja su potom deljena mletačkim pristalicama, uskraćivanjem prava pravoslavnim crkvama na prostoru pod vrhovnom vlašću Venecije i nizom drugih zloupotreba vlasti.[5] U ovaj sukob se uključio Stefanov sestrić Balša III (1403—1421) koji je nastojao da povrati gradove koje je njegov otac, Đurađ II Stracimirović, svojevremeno ustupio Mlečanima (1396),[j] da bi se zaštitio od osmanske najezde.[2] Simbol viteškog reda Zmaja, zmaj sa krstom na leđima. On je pomoć u borbama zatražio od Sulejmana,[2] pomagao mu je i knez Vuk Lazarević,[5] ali je i pored toga rat vođen bez velikih bitaka i jasnog pobednika. U pregovore oko sklapanja mira umešao se kao posrednik i sam despot Stefan, ali oni nisu urodili plodom, iako su vođeni u više navrata. On je prvo u maju 1406. posredovao kod Mlečana, zatim u junu 1407. kada je zajedno sa sestrom Marom i Nikitom Topijom trebalo da garantuje da će Balša ispuniti obaveze, ali mir nije sklopljen. Sporazum o miru je napokon sklopljen u junu 1408.[k] i u njemu se Stefan pominje kao jedan od garanata potpisanog ugovora, ali ni on nije stupio na snagu i konflikt je nastavljen. Ugarski kralj Žigmund, osnovao je, u decembru 1408, viteški red Zmaja, kojim je nastojao da okupi svoje pristalice. Simbol reda bio je zmaj, po kome je i nosio naziv, a prvi među vitezovima, prema osnivačkoj povelji od 13. decembra 1408, bio je Stefan Lazarević. Bio je prisutan na svečanosti u čast osnivanja viteškog reda koja je održana u Budimu, a simbol zmaja bio je prisutan na njegovom dvoru.[l]. Pobuna kneza Vuka[uredi | uredi izvor] U to doba, krajem 1408, protiv Stefanove vladavine se pobunio njegov mlađi brat Vuk. Razlog njegovog nezadovoljstva bilo je to što Stefan nije želeo da podeli vlast sa njim i preda mu deo države na upravu. On je zbog toga otišao kod Sulejmana i od njega zatražio vojnu pomoć za borbu protiv Stefana. Zauzvrat, obećao je da će priznati njegovu vrhovnu vlast, kada dobije svoju državu, a u tome su mu se priključili i Brankovići. Despot Stefan sa modelom crkve i brat mu i Vuk (freska iz manastira Rudenica, 1402—1405). Već početkom 1409, osmanske snage su upale u Srbiju. Poprište sukoba bilo je Kosovo, a naročito je stradala Priština, o čemu svedoče pisma koja su u februaru stigla u Dubrovnik, od njihovih trgovaca iz grada. Dubrovčani u Srbiji su takođe dobili instrukcije da se, kao građani Republike, pozovu na njenu neutralnost tokom sukoba, ali im je isto tako rečeno da ne nanose štetu Stefanovim ljudima, kao i da u slučaju napada na gradove u kojima se nalaze, uzmu aktivnog učešća u njihovoj odbrani. Stefanu je u borbama pomoć pružio Žigmund, čije su snage, pod komandom Filipa de Skolarisa, već krajem januara, preko Kovina, ušle u Srbiju. Njegova brza reakcija svedoči o tome da su Stefan i Žigmund bili svesni Vukovog odlaska i predstojećeg osmanskog napada.[5] Početkom maja, ka Srbiji je krenuo i sam Žigmund, kome se priključio i mačvanski ban Jovan Morović, a već u junu je započela nova osmanska ofanziva. Posle žestokih borbi koje su vođene tokom leta, snage despota Stefana i njegovih saveznika su potisnute, a sam Stefan se povukao i zatvorio u utvrđeni Beograd. On je odbio da se potčini Sulejmanu, ali je bio primoran na pregovore sa bratom, koji su praktično doveli do podele zemlje. Vuku je predat na upravu njen južni deo, koji je obuhvatao oblasti južno od Zapadne Morave.[2] On je u njemu samostalno vladao i priznao je Sulejmanovu vrhovnu vlast, što su učinili i Brankovići. Pored sukoba u Srbiji, 1409. je donela još nekoliko značajnih dešavanja, koja su uticala na promenu prilika na Balkanu. Sulejman je u junu sklopio mir sa Mlečanima, prema kome su se oni obavezali da mu plaćaju godišnji danak, a on im je priznao njihove tadašnje posede u Zeti i Skadarskoj oblasti.[5] Njegov brat i jedan od suparnika u borbi oko vlasti, Musa prešao je u Evropu i počeo je da oko sebe okuplja pristalice i saveznike za borbu protiv Sulejmana. Građanski rat između Muse i Sulejmana[uredi | uredi izvor] Stefan i Musa su, usled sukoba sa Sulejmanom, bili prirodni saveznici. Preko svog poslanika, vojvode Vitka, Stefan je prvo proverio Musinu snagu i tek onda započeo pregovore koji su doveli do sklapanja savezništva.[5] Pored Stefana, Musi su se pridružili i Brankovići, ali i knez Vuk. Njegove snage su, u doba kada se Sulejman nalazio u Maloj Aziji, otpočele ofanzivu. Početkom 1410. su zauzele Galipolje, a 13. februara su kod Jambola potukle Sulejmanovog beglerbega Sinana,[11] što je njegovog brata primoralo da proba da se vrati u Evropu i obračuna sa Musom. Vizantijski car Manojlo II Paleolog. U tome mu je podršku pružio vizantijski car Manojlo II, sa kojim je ostao u prijateljskim odnosima i koji mu je dao brodove za prelazak Bosfora. Manojlovo držanje je značajno uticalo na raspored snaga na terenu[5] i vrlo brzo su Sulejmanu počeli da prilaze i oni koji su podržavali Musu. Pomoć u prebacivanju njegovih snaga u Evropu, pokušao je da pruži i knez Vuk, koji je preko svog poslanika nastojao da početkom juna u Veneciji izdejstvuje da se mletačka flota uključi u prevoženje trupa. Musa je uspeo da sazna za njegovo delovanje i samo ga je intervencija despota Stefana spasila sigurne smrti.[lj] Vuk je vrlo brzo posle toga prebegao Sulejmanu, što su učinili i Brankovići.[5] Stefan i Musa su pokušali da spreče prelazak Sulejmanovih snaga u Evropu, napadom na flotu koja ih je prevozila.[18] Oni su kod Galate uspeli da unište deo brodova, ali su Sulejmanove snage ipak uspele da pređu Bosforski moreuz. Do velike bitke između dva Bajazitova sina došlo je 15. juna kod Kosmidiona, tvrđave na obali Zlatnog roga, ispred samih kopnenih bedema Carigrada. Musine snage su potučene, a kada je i on sam napustio bojište, iz bitke se izvukao i despot Stefan. On je započeo svoje odstupanje prateći Zlatni rog ka Galati, ali je vizantijski car Manojlo poslao brodove po njega i prevezao ga u Carigrad,[18] iako se on sam nalazio na Sulejmanovoj strani, u sukobu između Bajazitovih sinova. Stefanu je u Carigradu priređen svečan doček,[5] a njegov boravak Manojlo je iskoristio da mu potvrdi titulu despota i ponovo mu preda venac despotskoga dostojanstva.[m] Posle kraćeg boravka u vizantijskoj prestonici, Stefan se sa svojom pratnjom, u kojoj se nalazio i Uglješa Vlatković, brodovima uputio ka Srbiji. Oni su preko Crnog mora i Dunava, kroz državu vojvode Mirče, došli u Golubac,[18] krajem jula ili početkom avgusta iste godine.[5] Vuk Lazarević (detalj freske iz manastira Rudenica, 1402—1405). Sulejman je posle pobede kod Kosmidiona ponovo pokušao da potisne sa vlasti Stefana Lazarevića. Kao posle bitke kod Angore 1402, on je uputio u Srbiju Stefanove srodnike, da pre njega uđu u državu i preuzmu vlast. Krajem juna, uputio je Vuka Lazarevića i Lazara Brankovića u Srbiju, dok se on sam okrenuo nastavku borbi sa mlađim bratom, kojeg je još jednom pobedio, 11. jula kod Hadrijanopolja.[11] Međutim, on nije uspeo da izvrši prevrat u Srbiji. Tokom njihovog puta, srpske prinčeve su 4. jula uhvatile Musine pristalice u Filipolju. Vuk je posle većanja o njegovoj daljoj sudbini pogubljen, dok je Lazar ostavljen u životu još nekoliko dana. Musa je preko njega pokušao da uceni Đurđa Brankovića da u predstojećoj bici (kod Hadrijanopolja, 11. jula) pređe na njegovu stranu. Pošto on to nije učinio, već je aktivno učestvovao u Sulejmanovoj pobedi, Musini ljudi su pogubili Lazara. Vrlo brzo nakon toga, Stefan se vratio u zemlju i preuzeo kontrolu nad njom u celini, uključujući i njene južne delove kojima je, tokom prethodne godine, vladao njegov brat, knez Vuk. Musin položaj je posle poraza bio ozbiljno ugrožen i on se povukao kod Stefana, u Srbiju.[5] On je uspeo da zadobije podršku Osmanlija u Evropi,[11] a prilazile su mu i druge Sulejmanove pristalice, neki zbog njegovih obećanja, a neki i zbog Sulejmanovog neuravnoteženog držanja.[5] Njegove snage su početkom 1411. potukle Sulejmanove trupe kod Serdike, dok je on sam pobegao iz Hadrijanopolja i pokušao da stigne do Carigrada.[11] Na tom putu, njega su uhvatile i ubile (17. februara) Musine pristalice, koji je nakon toga postao jedini vladar evropskog dela Osmanskog carstva. Izmirenje sa Đurđem Brankovićem[uredi | uredi izvor] Njegov dolazak na vlast nije doneo mir i stabilnost Balkanu, naprotiv on je vrlo brzo okrenuo protiv sebe i svoje dotadašnje saveznike. Srpski poslanik, koga mu je Stefan uputio radi regulisanja međusobnih odnosa i potvrđivanja prethodnih dogovora, ne samo da u tome nije uspeo, već je jedva uspeo da spase i sopstveni život,[5] mada je od Muse dobio dozvolu da otkopa Vuka Lazarevića i njegove posmrtne ostatke prenese u Srbiju.[18] Ovo je bila jasna objava rata i Stefan je odmah započeo ofanzivu. On je ušao u pirotsku oblast i odatle otpočeo sa napadima na Osmanlije, koji su prestali tek kada mu je Musa poslao poslanstvo i ponudio pregovore.[5] Ostaci utvrđenja u Srebrenici. Saradnja između Žigmunda i Stefana nastavljena je i tokom 1411, kada je srpski despot, tokom jula, boravio u Budimu, u pratnji svoje vlastele. Tom prilikom je došlo do učvršćivanja međusobnih odnosa, ali sam tekst sporazuma ili njegove odredbe nisu sačuvani. Njegov biograf navodi da je tom prilikom Stefan „učinio istinitu ljubav sa zapadnima”,[18], a Jovanka Kalić navodi „da je (Stefan) otada često odlazio u Budim i da se otuda nije vratio bez novih poseda koje mu je ugarski vladar štedro darivao i dodaje da su ugarski izvori iz tog doba razglasili da se srpski despot sa svojom zemljom potčinio vrhovnoj vlasti ugarskog kralja”.. Stefan je od Žigmunda dobio posede širom tadašnje Ugarske koji su obuhvatali sela, gradove i rudnike, a nalazili su se u satmarskoj, biharskoj, saboločkoj i torontalskoj županiji. Do kraja leta, Žigmund je sklopio primirje sa bosanskim kraljem Ostojom (prva vlada 1398—1404, druga vlada 1409—1418) i drugim velikašima iz Bosne, čime su okončani višegodišnji sukobi. Pod njegovom kontrolom je ostala Usorska oblast, dok je Srebrnicu, najverovatnije tokom te godine, ustupio despotu Stefanu.[5] Krajem godine, Stefanova sestra i udovica Đurđa II Balšića Jelena se preudala za vojvodu Sandalja Hranića Kosaču, koji se posle sklopljenog primirja, približio Žigmundu. U maju iduće godine, Stefan je sa velikom pratnjom ponovo bio u Budimu. On je prisustvovao velikom saboru evropske vlastele na kome je došlo do pomirenja između Žigmunda i Vladislava II (veliki knez Litvanije 1377—1434, kralj Poljske 1386—1434), a pored njega na saboru su se pojavili vlastela i kralj Bosne, kao i niz drugih balkanskih vladara i velmoža. Stefan Lazarević (detalj freske iz manastira Kalenić, oko 1413). U isto vreme, Stefanova druga sestra Mara, se povezala sa njim i u ime svog sina Đurđa, koji se na čelu svojih snaga tada nalazio u Musinoj vojsci, pokušala da sredi odnose među njima i pomiri ih, u čemu je i uspela. Musine snage su u jesen 1411, opsele gradić Selimvriju na Mramornom moru, nedaleko od Carigrada, u kome se nalazio Sulejmanov sin Orhan, koga je vizantijski car Manojlo II istakao kao kandidata za osmanski presto. Tokom opsade, Musa je pokušao da ubije Đurđa.[n], ali je on uspeo da se spase bekstvom u samu Selimvriju, sa svojim trupama.[nj] Potom se, preko Soluna, vratio u jesen 1412. u Srbiju i pomirio sa svojim ujakom Stefanom,[2][5] čime je okončan sukob između dve porodice koji je izazvao podelu u samoj Srbiji. Borbe protiv Muse i kraj građanskog rata među Osmanlijama[uredi | uredi izvor] Protiv Muse je stvorena široka koalicija, u kojoj su se nalazili i osmanski zapovednici nekih delova Balkana, a pridružio joj se i njegov jedini preostali brat Mehmed, koji je vladao azijskim delom nekadašnje Bajazitove države. Njegov prvi pokušaj da pređe u Evropu 1411. godine završio se porazom, ali su borbe vođene i na drugim frontovima, tako da je krajem iste godine Stefan sa sandžakbegovima Skoplja i Ćustendila upao u Musine zemlje.[5] Zimsko vreme i nabujala Marica su sprečili povezivanje njihovih i Mehmedovih snaga preko Serske oblasti. Odgovor na ovaj napad usledio je početkom 1412. godine, kada je Musa iz okoline Serdike preko Čemernika upao u Vranjsku oblast i opljačkao je, dok se sam Uglješa Vlatković, koji je upravljao tim delom Srpske despotovine, jedva spasao. Njegove snage su zatim nastavile prodor ka Novom Brdu, ali su na vesti o dolasku snaga predvođenih despotom Stefanom, napustili Srbiju i uputile se ka Solunu i Tesaliji. Novi Musin pohod započeo je početkom 1413, napadom na bega Hamzu koji je držao Sokolnicu i Svrljig. On je zarobljen i pogubljen, a Musine snage su posle toga zauzele Bovan i Lipovac, kao i čitav niz drugih gradova u Moravskoj dolini (Koprijan, Kruševac, Markovo Kale, Petrus),[17] kao i Stalać, čiji je zapovednik poginuo pružajući junački otpor Musinim snagama.[o] Pored toga, njegove snage su, prema izveštajima koje su u martu poslali Dubrovčani iz Novog Brda, pustošile Toplicu i Braničevo.[5] Ruševine tvrđave Markovo Kale kod Vranja. Tokom ovog perioda, despot Stefan je prikupljao svoje snage, a vojnu podršku je dobio i od kralja Žigmunda, ali i od svog zeta, Sandalja Hranića. Njegove snage su se kod Kruševca sastale sa Mehmedovim zapovednicima i posle postignutog dogovora je došlo do spajanja njihovih vojski, koje su se uputile ka jugu. Na Dobriču kod ušća Toplice, nedaleko od Koprijana, njima su se pridružile još neke Musine pristalice,[18] uključujući i vojskovođu Evrenosa, nakon čega je nastavljen put ka Ovčem Polju. Sam Stefan, Sandalj Hranić i Jovan Morović su na Skopskoj Crnoj Gori napustili trupe i vratili se, a komandu nad njima je preuzeo Đurađ Branković.[5] Do bitke je došlo 5. jula kod sela Čamorlu, ispod planine Vitoše, u današnjoj Bugarskoj. Musine snage su uspele da u prvoj fazi borbe potisnu srpsku vojsku, ali je Đurađ napadom sa boka,[18] u kome se naročito istakao veliki čelnik Radič Postupović,[5] uspeo da razbije protivničke redove i donese pobedu savezničkoj vojsci. Tokom povlačenja iz bitke, Musa je na reci Iskru zarobljen i ubijen, čime je posle više od jedne decenije okončan građanski rat u Osmanskom carstvu. Stefan i Đurađ su posle bitke priznali vrhovnu vlast Mehmeda I, koji je Stefanu pored bogatih poklona dao i neke oblasti, uključujući tvrđavu Koprijan i oblast Znepolja.[18] Period mira[uredi | uredi izvor] Ostaci zamka despota Stefana u severozapadnom delu Gornjeg grada u Beogradskoj tvrđavi. Zamak je u potpunosti porušen za vreme Velikog turskog rata 1688—1690. Prilikom arheoloških istraživanja otkriveni su okrugli stubovi na koje se oslanjao pokretni most. Grb despota Stefana Lazarevića iz 1415. (grbovnik Ulriha von Rihentala, 1483). Kraj građanskog rata među Bajazitovim sinovima, predstavlja i početak višegodišnjeg mira za Srbiju, što je omogućilo njen dalji privredni i kulturni razvoj.[2] Stefan se vojno nije umešao u sukobe u Primorju,[p] kao i u borbe koje su zahvatile Bosnu] 1413. i trajno dovele Osmanlije u nju.[r]. Žigmund je 1415. pokrenuo dve protivofanzive u Bosni i dok prva, početkom godine, nije uspela da istisne Osmanlije, druga, sredinom godine, se okončala potpunom katastrofom. Ugarske snage su u julu na Lašvi razbijene, a veliki deo plemstva je zarobljen i sproveden u Zvečan. Oni su kasnije uspeli da se oslobode putem pregovora i otkupa, u čemu je učestvovao i sam Stefan, koji je posredovao u oslobađanju Jovana Morovića.[5] Prilike u Bosni je dodatno zakomplikovalo ubistvo kneza Pavla Radenovića krajem avgusta 1415, iza koga su stajali kralj Ostoja i Sandalj Hranić, što je dovelo do sukoba između Pavlovića i Kosača. Pored toga, osmansko prisustvo i neuspesi ugarske vojske, uticali su na plemstvo u Bosni da se okrene protiv Žigmunda, a jedna od posledica toga bila je odluka sabora kralja i vlastele Bosne, da se Stefanu oduzme Srebrenica, ali to zbog tadašnje situacije[s] nije bilo moguće sprovesti.[5] U ovo doba došlo je i do velikog crkvenog sabora u Konstanci na Bodenskom jezeru, koji je trajao od 1414. do 1418. i okupio je veliki broj crkvene i svetovne vlastele iz katoličkih zemalja. Sabor se bavio rešenjem Zapadnog raskola, ali i sudbinom Jana Husa koji je na kraju pogubljen (6. jula 1415), što je dovelo do Husitskih ratova. Pored toga, na njemu je ukazivano i na opasnost od Osmanlija, a među učesnicima sabora, našlo se i „jedno poslanstvo srpskog despota, a nije isključeno da se i on sam tamo uputio”.[t].[5] Bedemi, konak i manastirska crkva u Manasiji. Sam despot u tom periodu, iako je bio vazal osmanskog sultana, nije odustajao od nastojanja da se oslobodi osmanske prevlasti, o čemu svedoče i navodi vizantijskih poslanika u Mletačkoj republici, da bi se u slučaju stvaranja šire antiosmanske koalicije njoj pridružila i Srbija.[5] Period mira, Stefan je iskoristio i da završi svoju monumentalnu zadužbinu, manastir Resavu (Manasiju), kod današnjeg Despotovca. Njena gradnja je započeta 1407. godine, ali je u nekoliko navrata prekidana zbog naleta Osmanlija (1409, 1411—1413), da bi konačno bila završena 1418. godine[2]. Rat sa Mlečanima[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Drugi skadarski rat Operacije u Drugom skadarskom ratu. Snage: 1. Despota Stefana Lazarevića i 2. Mletačke snage. Stefanov sestrić, Balša III je 1419. obnovio svoja neprijateljstva prema Mlečanima, čime je otpočeo Drugi skadarski rat. Iako je postigao određene uspehe (zauzeo je Drivast), nije uspeo da pobedi Mletačku republiku i istisne je iz Zetskog primorja. Pošto je bio teško bolestan i bez muškog potomstva,[ć] Balša je početkom 1421. otišao iz Zete u Srbiju kod Stefana. Njemu je predao svoje posede i prava u Zeti i vrlo brzo je preminuo na Stefanovom dvoru, 28. aprila 1421. godine. Ostaci utvrđenog Skadra, na uzvišenju iznad reke Balšinu smrt iskoristili su Mlečani da ponovo ovladaju Drivastom, a potom i Ulcinjem i Barom, čime su pod svoju kontrolu stavili celokupno Zetsko primorje, jer su u borbama sa Balšom zauzeli Budvu, a Kotor se sam stavio pod njihovu vlast (1420).[5] Protiv njih, svoje pravo na Balšine posede je istakao i vojvoda Sandalj Hranić,[u] a svoju oblast su počeli da šire i Đuraševići iz Zetskog zaleđa. Međutim, Stefanovim uključivanjem u dešavanja u Zeti, Đuraševići su ga priznali za vrhovnog gospodara i postali njegove vojvode (Đurađ i Lješ), dok mu je Sandalj prepustio borbu sa Mlečanima.[5] On nije odmah započeo borbu u Zeti, verovatno i zbog smrti sultana Mehmeda I 26. maja tj. dolaska na vlast njegovog sina Murata II (1421—1451), koju su Vizantinci pokušali da spreče.[13] On je prvo pokušao da pregovorima postigne mir u Zeti, ali je paralelno obavljao i vojne pripreme. Pošto Mlečani nisu pristali da mu vrate Balšine posede, on je u avgustu zauzeo Drivast i došao pod Bar, dok su Đuraševići zauzeli Svetomiholjsku prevlaku i Grbalj.[5] Posle početka novih pregovora koje su inicirali Mlečani i njihovog otezanja, Stefan je u novembru zauzeo Bar i sklopio sa mletačkim predstavnicima primirje na pola godine. Nakon toga je napustio Zetu u kojoj je ostavio vojvodu Mazareka da njom upravlja iz Bara. Iduće godine (1422), dok je primirje još bilo na snazi, Stefan je u Veneciju uputio vojvodu Vitka da obnovi pregovore o miru. On je zahtevao da mu se vrate svi posedi Balšića u Zeti, počevši od Skadra, dok su Mlečani tražili da im Stefan vrati gradove i oblasti koje je zauzeo prethodne godine. Tokom pregovora, zahtevi obe strane su se smanjili i postignut je delimičan dogovor, ali mir ipak nije zaključen.[f] Istovremeno, Mlečani u Skadru su vršili pripreme i snabdevali grad za eventualnu opsadu, dok je vojvoda Mazarek podigao niz utvrđenja duž Bojane, da bi kontrolisao brodove koji njom plove. U drugoj polovini godine despotove trupe su opsele Skadar koji se našao u teškoj situaciji, ali se opsada raspala u decembru iste godine. Povlačenje srpske opsade, Mlečani su iskoristili da prošire svoju vlast na neke predele oko Bojane, a u proleće 1423. na njihovu stranu su prešli Paštrovići, koji su za to nagrađeni novcem i tkaninama.[5] Jedna od kula Budvanske tvrđave. Borbe u primorju je Stefan prepustio svom sestriću Đurđu, koji je na čelu srpske vojske, u kojoj je bilo i 8.000 konjanika,[5] početkom leta 1423. opseo Skadar. On je obnovio utvrde duž Bojane, a na njenom ušću je razvukao lanac kojim Skadar i fizički odsečen od mora. Nova srpska opsada je primorala Mlečane da obnove mirovne pregovore koji su doveli 12. avgusta do sklapanja Skadarskog mira, prema kome su Stefanu priznati Bar i Drivast, 1.000 dukata godišnje kao i Balšićima, Mlečani su se obavezali da mu vrate Budvu i solane na Grblju, a njegovim trupama će biti omogućen nesmetan prelazak preko njihove teritorije. Sa druge strane, Mlečanima su potvrđeni Kotor, Ulcinj i Skadar. Iako je sporazum potpisan, do njegove realizacije nije došlo zbog niza nerešenih pitanja, ali do novih borbi nije došlo. Pregovori su nastavljeni narednih godina, prvo u avgustu 1424. godine u Plani, potom tokom leta 1425. godine u Veneciji, da bi konačan mir bio potpisan 22. aprila 1426. godine u Vučitrnu, između Đurđa Brankovića sa jedne i skadarskog kapetana Frančeska Kvirina, sa druge strane. Vučitrnski mir je bio baziran na prethodno potpisanom Skadarskom miru i kasnije su ga ratifikovali despot Stefan (22. jula 1426) i Mletački senat (3. februara 1427).[5] Početak sukoba sa Muratom II i borbe oko Srebrenice[uredi | uredi izvor] Posle smrti Mehmeda I, vlast je preuzeo njegov sin Murat II, ali mu je pravo na presto osporio izvesni Mustafa, koji je za sebe tvrdio da je Bajazitov sin i koga je podržavala Vizantija. On je oslonac za svoju borbu pokušao da pronađe i u despotu Stefanu, kome je uputio poslanike, ali je Stefan naredio da se oni uhapse i pošalju Muratu. Posle gušenja ove pobune (1422), protiv Murata se podigao i njegov brat Mustafa, koga je opet podržala Vizantija. U borbama koje su vođene tokom 1422. i 1423. godine, pobedio je Murat, dok je Mustafa ubijen. Novi sultan je posle toga uputio svoje poslanike u Beograd da pregovaraju sa Stefanom o međusobnim odnosima. Oni su okončani pre leta 1423. godine[h] i doveli su do obnavljanja vazalnih obaveza prema sultanu. Pogled na Gornji grad Novobrdske tvrđave. Pored rata sa Mlečanima i sređivanja odnosa sa osmanskim sultanom, Stefan je u prvim godinama treće decenije 15. veka nastavio svoju blisku saradnju sa kraljem Ugarske Žigmundom. Krajem jeseni 1421. godine, kralj mu je zatražio da mu pošalje pomoćne odrede za borbe protiv Husita, tokom Husitskih ratova. Srpski konjanici, u sklopu snaga pod komandom tamiškog župana Filipa de Skolarisa, učestvovali su u borbama protiv Husita, u decembru i januaru. Početkom 1423. godine, Stefan je bio deo Žigmundove delegacije na skupu u Kežmarku, na kome je ugarski kralj nastojao da odvrati poljskog kralja Vladislava II i litvanskog kneza Vitolda (1392—1430) od mešanja u borbe koje su zahvatile Češku, posle pobune Husita. Stefan je prisustvovao i poseti vizantijskog cara Jovana VIII (1425—1448) Budimu (leto 1424. godine), koji je tražio saveznike za širu akciju protiv Osmanlija. U slično vreme, na ugarskom dvoru se pojavio i poslanik sultana Murata II sa bogatim darovima i predlogom o sklapanju mira. Ne zna se pouzdano da li je sa Jovanom sklopljen neki sporazum, ali je do neke vrste dogovora svakako došlo. Sa druge strane, Žigmund je prihvatio pregovore sa osmanskim poslanikom i dve strane su se dogovorile o sklapanju mira, koji je trajao vrlo kratko, zbog sukoba oko Vlaške.[c]. Filip de Skolaris (freska Andrea del Kastanja, oko 1450). Odnosi između Stefana i Murata su se definitivno pogoršali tokom leta 1425. godine. Muratov poslanik koji je došao kod despota nije ga zatekao u Srbiji, pošto se on tada nalazio u Ugarskoj, a vesti iz Srbije su govorile o velikim pripremama za rat i odbranu zemlje. Utvrđenja su dodatno naoružavana, a po Stefanovoj izričitoj naredbi morali su da se naoružaju i Dubrovčani u Novom Brdu[č]. Po svom povratku, Stefan je odbio da primi osmanskog poslanika, koji se vratio kod Murata i prema navodima Stefanovog biografa, svoje utiske je sažeo u rečenicu: „Ako ne pođeš na ove, oni će već doći na tebe”. Stefan je verovatno računao na stvaranje neke veće koalicije u borbi protiv Osmanlija, a nastavio je i sa pripremama za predstojeći rat[dž]. Tokom jeseni, osmanske snage su se uputile ka Srbiji. Stefan je pokušao da izbegne rat preko svojih poslanika koje je uputio sultanu u Serdiku, ali njegovi predlozi nisu prihvaćeni i Muratove snage su upale u Srbiju. Nakon zauzeća Niša, Osmanlije su upale u centralno Pomoravlje i prodrle do Kruševca, a njihov pohod pratile su pljačke i razaranja. Stefan je dobio vojnu pomoć od Žigmunda i u odbrani Srbije mu se priključio Filip de Skolaris, ali je i pored toga nastavio da preko poslanika pokušava da prekine rat i okonča sukobe. Murat je na kraju prihvatio njegov predlog za pregovore i dve strane su postigle dogovor o miru, nakon čega su se Osmanlije povukle iz Srbije. U isto vreme je kralj Bosne Tvrtko II (prva vlada 1404—1408, druga vlada 1421—1443) pokušao da iskoristi Stefanov sukob sa Muratom i povrati Srebrenicu. Pred njegovim napadom, lokalno stanovništvo i strani trgovci su se povukli u tvrđavu Srebrnik, u kojoj je bila smeštena Stefanova vojna posada. Tvrtkove snage, među kojima su se nalazili i Dinjičići, opsele su tvrđavu, nadajući se da Stefan zbog borbi sa Osmanlijama, ali i zbog neprelaznosti reke Drine u to doba godine, neće biti u stanju da pruži vojnu pomoć opsađenom gradu. Posle sklapanja mira sa Muratom, Stefan je sa svojim snagama krenuo ka Srebrenici, prešao reku i razbio opsadu. Tvrtko se povukao u unutrašnjost svoje države i iz jednog od svojih utvrđenja je ponudio Stefanu pregovore, dok su Dinjičići spalili srebrničko podgrađe. Stefan je najverovatnije posle toga proširio svoju vlast na oblasti oko Srebrenice, a njegove snage su zarobile i neprijateljsku artiljeriju korišćenu tokom opsade. Sabor u Srebrenici i sporazum u Tati[uredi | uredi izvor] Stefanovo zdravstveno stanje u to doba bilo je veoma loše, usled rana zadobijenih u bitkama, zbog čega je on odlučio da ozvaniči pitanje svog naslednika. On je zbog toga, u duhu nemanjićkih tradicija,[5] sazvao crkveno-svetovni sabor u Srebrenici kod Stragara, ispod Rudnika. Na njemu je pred patrijarhom Nikonom (1420—1435) i vlastelom, proglasio za naslednika svog sestrića Đurđa Brankovića i od njih je zatražio da ga prihvate za svog gospodara i budu mu verni. Pored toga, on je od samog Đurđa zatražio da se obaveže da će nastaviti da vodi njegovu politiku i da je neće menjati. Ne zna se sa sigurnošću kada je sabor održan, ali se smatra da je do njega najverovatnije došlo tokom 1426. godine.[š]. Đurađ Branković (detalj Esfigmenske povelje, 1429). Ostaci lovačkog doma — letnje rezidencije despota Stefana u šumi na planini Kosmaj. Odluku o svom nasledniku, Stefan je odlučio da reguliše i sa kraljem Žigmundom, sa kojim se sastao u maju 1426. godine u banji Tati. Ovim razgovorima su prisustvovali i predstavnici Stefanove vlastele, a najverovatnije i Filip de Skolaris. Njihov tok nije poznat, a postignuti dogovor je sačuvan samo u poznijim prepisima,koji nose vidljive tragove prerade.[5] Prema njihovim navodima, Žigmund je pristao da prizna i prihvati Đurđa kao Stefanovog naslednika, a on je bio u obavezi da kada preuzme vlast preda Žigmundu tvrđave Beograd i Golubac, Mačvu i neke posede zapadno od Drine (ali ne i Srebrenicu). Sumnju u verodostojnost ovih odredbi, pored znakova poznijih prepravki na tekstu donose i kasniji događaji. Mačva[5] i oblast oko Srebrenice su ostali u Đurđevom posedu. Beograd je predat Žigmundu tek posle dvomesečnih pregovora između njega i Đurđa[20], a nejasna je i Stefanova odluka da nastavi da utvrđuje Beogradsku tvrđavu[aa], ako je odlučio da ona bude predata Mađarima posle njegove smrti. Golubački Grad je njegov zapovednik, vojvoda Jeremija, predao Osmanlijama umesto Ugarima[ab]. O odnosima između Stefana i Murata tokom 1426. godine nema vesti, ali se smatra da je na snazi bio mir zaključen prethodne godine i da sukoba nije bilo.[5] Sam Stefan je tokom proleća prisustvovao pregovorima koje je Žigmund vodio sa Mlečanima o normalizaciji uzajamnih odnosa, radi sklapanja saveza protiv Osmanlija. Osim njega, razgovorima je prisustvovao i Filip da Skolaris, kao i predstavnici Firence koji su pokušali da posreduju u razgovorima. Sa druge strane, Stefan je krajem leta ponudio Mlečanima da posreduje između njih i Murata u sukobima koji su izbili oko Soluna, a predložio je i da se razgovori vode u Srbiji. Mlečani su ga načelno prihvatili, ali do pregovora i sklapanja mira nije došlo. Poslednja godina[uredi | uredi izvor] Početkom 1427, postalo je jasno da Srbiju očekuje novi osmanski udar, čega je bio svestan i sam Stefan, koji u jednoj svojoj povelji[av] „nije isključivao ni mogućnost da bude prognan iz zemlje i u tuđini nađe smrt”.[5] Ostaci Donžon kule u Kruševačkom Gradu. Osmanske snage su uskoro upale u Srbiju, zauzele Niš i već u februaru su otpočele opsadu Novog Brda i okolnih utvrđenja[21][20] (Prizrenca[21] i verovatno Prilepca), a kasnije su prodrli u centralno Pomoravlje, zauzeli Kruševac i još neke gradove južno od nastanka Velike Morave[20]. Pored osmanskog napada, Stefan se krajem marta ili početkom aprila suočio sa pobunom rudara u Srebrenici. Oni su Stefanovog nadzornika Vladislava, nezadovoljni njegovim ponašanjem i merama koje sprovodio, bacili kroz prozor „palate” u Srebrenici, zbog čega je on umro, posle čega se pobuna proširila i na lokalno stanovništvo. Usledila je brza i oštra reakcija despota Stefana, koji je sa vojskom ušao u Srebrenicu i u krvi ugušio pobunu. Dobar deo stanovništva je pobegao, a oni koji su ostali su surovo kažnjeni[ag]. U ovim zbivanjima su stradali i neki dubrovački trgovci