U dobrom stanju Filozofski spisi / Marko Tulije Ciceron ; preveli Branko Gavela, Vasilije Tomović Vrsta građe knjiga Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1987 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1987 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 337 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Gavela, Branko, 1914-1994 = Gavela, Branko, 1914-1994 Tomović, Vasilije = Tomović, Vasilije Zbirka Antička književnost Prevod dela: 1. Laelius vel de amicitia ; 2. Cato Maior de senectute ; 3. De officiis ; 4. Somnius Scipionis Tiraž 10.000. Str. 7-15: O Ciceronu / Branko B. Gavela Napomene: str. 275-[338]. Predmetne odrednice Ciceron, Marko Tulije, 106-43 pre n. e. Lelije, Gaj, oko 235 pre n. e. Katon, Marko Porcije, st., 234-149 pre n. e. Atik, Tit Pomponije, 109-32 pre n. e. Cicero, Marcus Tullius, 106pne-43pne

Izdavač: Grafos, Beograd Biblioteka Horizonti, kolo IX, knjiga 1 Prevod: Slobodan U. Blagojević Povez: mek Broj strana: 227 Veoma dobro očuvana. Ovih nekoliko Platonovih dijaloga, koji se ovde pojavljuju po prvi put ili iznova u našem prevodu, stoje u senci njegovih velikih, osnovnih dela. No, to nikako ne znači da su ovi dijalozi bez umetničke čari i bez filosofske vrednosti. Kao u ostalim Platonovim delima oboje, i ono estetsko i ono umno (noetsko), izviru iz istog: iz Sokratove ličnosti i iz suprotstavljanja Sokrata i njegovih sagovornika koji tek u tom suprotstavljanju eventualno mogu dobiti određenost Sokratovog postojanja-u-istini. Tako nam se ovde kroz razgovor pojavljuju konkretni likovi dečakâ Teaga, Harmida i Lisida, uvaženih atenskih građana Laheta i Nikije, proroka Eutifrona i sofistâ Eutidema, Dionisodora i Hipije, uz mnoštvo drugih sporednih jednako majstorski ocrtanih u nekoliko poteza. Autentičnost ovih dijaloga uglavnom nije osporavana i već u Antici nalazimo svedočanstva o Platonovom autorstvu. Jedino su Teag i, u manjoj meri, Hipija Veći bili osporavani kao Platonova dela. S A D R Ž A J: 1. Teag 2. Harmid 3. Lahet 4. Lisid 5. Eutifron 6. Euthidem 7. Hipija Veći (K-97)

Veoma dobro očuvano, kao NOVO. Ovih nekoliko Platonovih dijaloga, koji se ovde pojavljuju po prvi put ili iznova u našem prevodu, stoje u senci njegovih velikih, osnovnih dela. No, to nikako ne znači da su ovi dijalozi bez umetničke čari i bez filosofske vrednosti. Kao u ostalim Platonovim delima oboje, i ono estetsko i ono umno (noetsko), izviru iz istog: iz Sokratove ličnosti i iz suprotstavljanja Sokrata i njegovih sagovornika koji tek u tom suprotstavljanju eventualno mogu dobiti određenost Sokratovog postojanja-u-istini. Tako nam se ovde kroz razgovor pojavljuju konkretni likovi dečakâ Teaga, Harmida i Lisida, uvaženih atenskih građana Laheta i Nikije, proroka Eutifrona i sofistâ Eutidema, Dionisodora i Hipije, uz mnoštvo drugih sporednih jednako majstorski ocrtanih u nekoliko poteza. Autentičnost ovih dijaloga uglavnom nije osporavana i već u Antici nalazimo svedočanstva o Platonovom autorstvu. Jedino su Teag i, u manjoj meri, Hipija Veći bili osporavani kao Platonova dela. S A D R Ž A J: 1. Teag 2. Harmid 3. Lahet 4. Lisid 5. Eutifron 6. Euthidem 7. Hipija Veći

Aristotel. 1. `Metafizika / prijevod s izvornika i sedmojezični tumač temeljnih pojmova (grčki, latinski, engleski, francuski, njemački, ruski, novogrčki) Tomislav Ladan ; predgovor Ante Pažanin.` Djela. Zagreb: Liber, 1985. LII, 408 str. ; 22 cm. 2. `O pesničkoj umetnosti.` Prevodi Miloša N. Đurića. 4, Beograd: Dereta, 2002. 1. Deretino izd. 238 str. ; 17 cm. Lepo očuvano.

Srećna je okolnist što se prihvatio pisanja dela o teoriji istorije profesor dr Đuro Šušnjić, naučnik široke filozofske kulture i originalne kritičke misli. Posle atraktivnih i teorijski produbljenih spisa Otpori kritičkom mišljenju, Ribari ljudskih duša, Cvetovi tla, Znati i verovati, Dijalog i tolerancija, Religija 1- 2, Metodologija - kritika nauke, Sokrat - život za istinu, Drama razumevanja i Zaboravljenih značenja, naučna javnost biće u prilici da se suoči sa novim delom ovog našeg neumornog pregaoca koji je opterećen dugogodišnjim istraživačkim nemirom i umećem pribiranja autentičnih i pouzdanih naučnih saznanja.

1. Šarl Lalo. `Osnovi estetike.` Mala filozofska biblioteka. Beograd: BIGZ, 1974. 2. izd. XI, 80 str. ; 20 cm 2. Miodrag Pavlović. `Hram i preobraženje : jedna knjiga.` Novo lice klasike. 9, Beograd: Sfairos, 1989. 113 str. ; 20 cm. NOVA! 3. Miodrag Pavlović. `Poetika žrtvenog obreda.` Sabrana dela Miodraga Pavlovića. Beograd: Dereta, 2000. 3. izd. 249 стр. ; 21 cm 4. Ljubodrag Simonović. `Filozofski aspekti modernog olimpizma.` Beograd: Lorka, 2001. 386 str. ; 23 cm

Izdavači: BIGZ / Genes-s štampa / Prosveta / SKZ Izabrana dela Mihaila Markovića, tom VIII Pogovor: Ljubomir Tadić Povez: tvrd sa omotom Broj strana: 612 Sadržaj priložen na slikama. Pečatirana, malo požutela po obodu, veoma dobro očuvana. Knjiga je podeljena na pet tematskih celina: 1. Um kao moć osporavanja 2. Filozofija i praksa 3. Smisao života i istraživanje budućnosti 4. Srpsko nacionalno pitanje 5. Angažovani dijalozi (K-155)

1. Čarls Moris. `Osnovne teorije o znacima.` Mala filozofska biblioteka. Beograd: BIGZ, 1975. 2. Ksenofont. `Uspomene o Sokratu / S originala preveo, uvod napisao i objašnjenja i napomene dodao Miloš N. Đurić ; [urednik Dimitrije Tasić].` Mala filozofska biblioteka. Beograd: BIGZ, 1980. XXV, 138 str. ; 21 cm. 3. Konrad Fidler. `O prosuđivanju dela likovne umetnosti ; Moderni naturalizam i umetnička istina.` Mala filozofska biblioteka. Beograd: BIGZ, 1980. Mane vidite na slikama, unutra solidno.

U dobrom stanju Izabrana djela / Marcel Šnajder ; izbor, redakcija tekstova i pogovor Jelena Berberović Vrsta građe izabrana dela Jezik bosanski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1986 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 369 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Berberović, Jelena, 1938- Azinović, Mirko Biblioteka Kulturno nasljeđe Bosne i Hercegovine Str. 7-8: Uvod / Jelena Berberović: Str. 255-326: Marcel Šnajder - život i djelo / Jelena Berberović Napomene i bibliografske reference uz tekst Str. 327-361: Bibliografija radova Marcela Šnajdera / Mirko Azinović Registar. Marcel Šnajder (Dembica, Austro-Ugarska Monarhija 28. 1. 1900 – ?, 1941), jugoslavenski filozof i matematičar, jedan od prvih doktora filozofije u Bosni i Hercegovini za vrijeme Kraljevine Jugoslavije. Dr. Marcel Šnajder je rođen u jevrejskoj porodici 28. 1. 1900 godine u Debici (današnja Poljska) za vrijeme Austro-Ugarske Monarhije. Odatle su mu roditelji, u njegovom ranom djetinjstvu, s činovničkom službom prešli u bosansko-hercegovačku provinciju. Klasično gimnazijsko školovanje započeo je u Mostaru i, u godinama Prvog svjetskog rata, nastavio i završio u Travniku. Opseg njegovog talenta i intelektualnog interesa bio je već u ovim gimnazijiskim godinama toliko prostran da ga nije mogao ispuniti program školskog obrazovanja i dosta opsežno, ali pažljivo kontrolisane školske lektire. U godinama nakon rata upisao je univerzitetske studije u Zagrebu i Beču. Studirao je godinu dana u Zagrebu, a zatim u Beču filozofiju tj. čistu filozofiju, matemutiku i fiziku.[2] 1924 godine Marcel je završio studije matematike i filozofije na Zagrebačkom univerzitetu i iste godine predao doktorsku disertaciju pod naslovom `Pokušaj određenja istine`, a koju je sa istaknutim uspjehom odbranio 1925 godine. 1924 godine zaposlio se kao profesor matematike i filozofije na `I ženskoj gimnaziji` u Sarajevu, odakle je 1939 godine iz političkih razloga za kaznu bio premješten u Gornji Milanovac, gdje ga je i zatekao Drugi svjetski rat. Njegovo prisustvo odmah se osjetilo u krugu naprednih nastavnika sarajevskih srednjih škola gdje je, zajedno sa Ognjenom Pricom, Stjepanom Tomićem, Jovanom Kršićem i Kalmijem Baruhom unosio novi duh i nova shvatanja o ulozi škole i nastavnika u društvenim kretanjima. Od učenika je tražio mnogo i postizao mnogo, ne sredstvima pritiska, straha i nametnute discipline, nego svojim sistemom nastave iz kojeg je uvijek zračio i njegov pogled na svijet. Marcel nikad nije spadao među one, ne tako rijetke, intelektualce koji su svoja napredna ubjeđenja zadržavali za sebe i u sebi. On ih je smjelo iznosio u javnost u napisima i javnim predavanjima. Kao simpatizer komunizma bio je trn u oku vlastima Kraljevine Jugoslavije, naročito klerofašističkih krugova. Bio je poznat kao izvrstan predavač, velike opšte kulture, i dobar znalac književnosti i umjetnosti. Vladao je ruskim, poljskim, njemačkim i francuskim jezikom. Obim Marcelovog naučno-publicističkog djela obuhvata preko 40 radova, pretežno objavljenih u časopisu `Pregled`« u periodu od 1932 do 1940 godine, koji se, velikom većinom odnose na filozofske i sociološke teme. U oblast matematike spadaju njegove naučne rasprave, recenzije i udžbenici, te radovi koji su objavljeni u stručnim časopisima i posebnim knjigama, ili preostali u rukopisima. Najvažniji mu je rad prevod Kantova `Vječnog mira`, koji je snabdio predgovorom. Posljednjih dana jula 1941 godine ustaše su uhapsile Marcela zajedno za Perom Pešutom. Odveden je i ubijen iste godine negdje u ustaškim jamama u Lici.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roger Caillois (francuski: [ʁɔʒe kajwa]; 3. ožujka 1913. – 21. prosinca 1978.) bio je francuski intelektualac čije je osebujno djelo spajalo književnu kritiku, sociologiju, ludologiju i filozofiju fokusirajući se na različite teme poput igara i igranja, kao i sakralnog . Također je bio ključan u predstavljanju latinoameričkih autora kao što su Jorge Luis Borges, Pablo Neruda i Miguel Ángel Asturias francuskoj javnosti. Nakon njegove smrti, francuska književna nagrada Prix Roger Caillois nazvana je po njemu 1991. Caillois je rođen u Reimsu, ali se kao dijete preselio u Pariz. Ondje je studirao u Lycée Louis-le-Grand, elitnoj školi u kojoj su učenici nakon završetka srednje škole pohađali tečajeve kako bi se pripremili za prijemne ispite za najprestižnije francusko sveučilište, École Normale Supérieure. Cailloisov trud se isplatio i diplomirao je kao normalist 1933. Nakon toga studirao je na École Pratique des Hautes Études, gdje je došao u kontakt s misliocima kao što su Georges Dumézil, Alexandre Kojève i Marcel Mauss. Godine prije rata bile su obilježene Cailloisovim sve više ljevičarskim političkim angažmanom, posebice u njegovoj borbi protiv fašizma. Također je bio angažiran u avangardnom intelektualnom životu Pariza. S Georgesom Batailleom osnovao je College of Sociology, skupinu intelektualaca koji su redovito jedni drugima predavali. Nastao dijelom kao reakcija na nadrealistički pokret koji je bio dominantan 1920-ih, College se nastojao odmaknuti od fokusa nadrealizma na fantazijski život nesvjesnog pojedinca i umjesto toga više se usredotočiti na moć rituala i druge aspekte zajedničkog života. Cailloisovo iskustvo u antropologiji i sociologiji, a posebice njegov interes za sveto, ilustrirali su ovaj pristup. Sudjelovao u Batailleovoj reviji Acéphale (1936–39). Caillois je napustio Francusku 1939. i otišao u Argentinu, gdje je ostao do kraja Drugog svjetskog rata. Tijekom rata bio je aktivan u borbi protiv širenja nacizma u Latinskoj Americi kao urednik i autor antinacističkih časopisa. Od 1940. do 1945. živio je u Južnoj Americi.[2] Godine 1948., nakon rata, surađivao je s UNESCO-om i mnogo putovao. Godine 1971. izabran je u Académie française. Godine 1977. počeo je pisati knjigu sa slikarom Bernardom Mandevilleom. Godine 1978. Caillois je napisao Le fleuve Alphée, [3] nagrađivani autobiografski esej (Nagrade Marcel Proust i Nagrada Europske unije za književnost), nakon čega je uslijedio Cases d’un échiquier. Umro je u 65. godini u Kremlin-Bicêtreu. Danas je Caillois zapamćen po osnivanju i uređivanju Diogenesa, interdisciplinarnog časopisa koji financira UNESCO, i La Croix du Sud (Južni križ), zbirke knjiga prevedenih suvremenih latinoameričkih autora koju je objavio Gallimard koji je odgovoran za predstavljanje autora poput Jorgea Luisa Borgesa, Aleja Carpentiera i Victorije Ocampo francuskom govornom području. Također je naširoko citiran u novonastalom polju ludologije, prvenstveno iz odlomaka u njegovoj knjizi Les Jeux et les Hommes (1958). Knjigu je na engleski preveo Meyer Barash 1961. kao Čovjek, igra i igre.

U dobrom stanju, pečat na naslovnoj strani jedne knjige Izdavačko preduzeće Veselin Masleša, Sarajevo, 1974. Strana 361 + 642 Tvrd povez, zaštitni omot Logos Pogovor Andrija Krešić PRVA KNJIGA - I. PREGLED RAZVITKA RUSKIH DRUŠTVENIH ODNOSA, II. KRETANJE DRUŠTVENE MISLI U DOPPETROVSKOJ RUSIJI Istorija ruske društvene misli. Knj. 1 / G. V. Plehanov ; sa pogovorom Andrije Krešića ; [prevod Danica Jakšić] История русской общественной мысли. srpski jezik Jezik srpski Godina 1974 Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1974 (Mostar : `Veselin Masleša`) Fizički opis 361 str. ; 21 cm Krešić, Andrija, 1921-2018 = Krešić, Andrija, 1921-2018 Zbirka Biblioteka Logos Prevod dela: История русской общественной мысли Napomene i bibliografske reference uz tekst. DRUGA KNJIGA - III. KRETANJE RUSKE DRUŠTVENE MISLI POSLE PETROVE REFORME Istorija ruske društvene misli. Knj. 2 / G. V. Plehanov ; sa pogovorom Andrije Krešića ; [prevela Danica Jakšić] История русской общественной мысли. srpski jezik Jezik srpski Godina 1974 Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1974 (Zenica : Dom štampe) Fizički opis 642 str. ; 21 cm Krešić, Andrija, 1921-2018 = Krešić, Andrija, 1921-2018 Zbirka Biblioteka Logos Pogovor: str. 635-642 Prevod dela: История русской общественной мысли Tiraž 2.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Društvo – Rusija – Istorija Kulturni razvoj – Istorija – Rusija Ruska književnost – Društvena politika – Istorija Georgij Valentinovič Plehanov Plehanov, Georgij Valentinovič, 1856-1918 = Плеханов, Георгий Валентинович, 1856-1918

Isaija Berlin Četiri ogleda o slobodi Tvrdi povez Izdavač Libertas Ajzaja Berlin (u nekim tekstovima na srpskom Isaija, engl. Isaiah Berlin, IPA: aɪˈzaɪə,[1] 6. jun 1909 — 5. novembar 1997), britanski istoričar ideja i filozof.[2] Rođen je u Rigi u Letoniji a u Ujedinjeno Kraljevstvo je došao 1921.[3] Razvio je teoriju o obliku liberalnog kapitalizma koji se zasniva na njegovoj životnoj posvećenosti empiricizma i uticaju ideja mislilaca koji se suprostavljaju prosvetiteljstvu uključujući Vikoa (1668 — 1774), Herdera i Aleksandra Hercena (1812 — 1870). Osnov Berlinove filozofije je verovanje u moralni pluralizam odnosno uverenje da je sukob vrednosti sastavni deo ljudskih života. U svom najpoznatijem delu Četiri ogleda o slobodi (1958) vrednosti negativne slobode stavljao je iznad pozitivne slobode. Berlinova dela predstavljaju odbranu zapadnog liberalizma od totalitarizma.

Retko u ponudi Kao na slikama Ima pečat Ajzaja Berlin (u nekim tekstovima na srpskom Isaija, engl. Isaiah Berlin, IPA: aɪˈzaɪə,[1] 6. jun 1909 — 5. novembar 1997), britanski istoričar ideja i filozof.[2] Rođen je u Rigi u Letoniji a u Ujedinjeno Kraljevstvo je došao 1921.[3] Razvio je teoriju o obliku liberalnog kapitalizma koji se zasniva na njegovoj životnoj posvećenosti empiricizma i uticaju ideja mislilaca koji se suprostavljaju prosvetiteljstvu uključujući Vikoa (1668 — 1774), Herdera i Aleksandra Hercena (1812 — 1870). Osnov Berlinove filozofije je verovanje u moralni pluralizam odnosno uverenje da je sukob vrednosti sastavni deo ljudskih života. U svom najpoznatijem delu Četiri ogleda o slobodi (1958) vrednosti negativne slobode stavljao je iznad pozitivne slobode. Berlinova dela predstavljaju odbranu zapadnog liberalizma od totalitarizma. nolit sazvežđa

Beograd 2009. Tvrd povez, ćirilica, 310 strana. Knjiga je, bukvalno, kao nova. V6 Ova knjiga dokumentuje najvažniji deo autorovog rada u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu tokom poslednjih dvanaest godina [1985—1997]. Pogotovo onaj deo koji se tiče brige oko istraživačkih planova i projekata Instituta i koji je ostavio pisanog traga u zapisnicima sa sastanaka kolegijuma Instituta prilikom primanja završenih radova. Knjiga je sastavljena od većeg broja autorovih tekstova napisanih u razmaku od punih deset godina, a različitih kako po karakteru tako i po nameni. Zajedničko im je jedino to što svi oni pozivaju na otvoreno kritičko raspravljanje i što su upadljivo didaktičko-pedagoški obojeni. Naravno, pored toga što su svi oni uglavnom objavljeni u Filozofskom godišnjaku, ili su u njemu bar delimično prikazani njihovi najvažniji rezultati. Knjiga sadrži tri vrste autorovih radova, raspoređenih u tri relativno samostalne celine. Tu je najpre jedna duža rasprava o Petronijevićevim Načelima metafizike, koja je rađena u okviru potprojekta „Filozofija kod Srba“ i koja je prvi put objavljena 1989. godine u Novom Sadu. Zatim su tu autorove recenzije nekih važnijih radova koje su između 1986. i 1996. godine uspešno priveli kraju razni mlađi saradnici Instituta. Najzad, u knjigu su uvršteni i delovi jednog autorovog još nezavršenog rada pod naslovom „Filozofija u krizi našeg vremena“ (u okviru potprojekta „Filozofija duha“), kao i delovi jednog odavno završenog rada pod naslovom Putevi ka Ničeu (u okviru projekta „Savremena filozofija”), koji nisu ušli u konačnu verziju objavljene knjige. Na čelo ove treće grupe stavljen je kratak kritički prikaz rada Miloša N. Đurića na proučavanju istorije antičke filozofije (zajedno s autorovim prigodnim govorom u spomen na preminulog helenistu), kako bi se bar još jedan predstavnik starije generacije srpskih filozofa našao ovde pored Petronijevića, nasuprot brojnim predstavnicima najmlađe generacije. Sadržaj: Napomena uz desetu knjigu FILOZOFIJA U DIJASPORI:PETRONIJEVIĆEVA NAČELA METAFIZIKE Predgovor iz 1989. godine . 1. Pristup delu 2. Nedoumice oko pojma filozofije 3. Školsko shvatanje metafizike 4. Polazna tačka saznanja 5. Biće i ništa 6. Problem kretanja i promene 7. Matematičko utemeljenje metafizike 8. Neprikladnost „diskretne geometrije“ 9. Hipermetafizičko stanovište 10. Kasniji sažeci dela RECENZIJE IZ FILOZOFSKOG GODIŠNjAKA Vladan Perišić, „Platonizam i teologija“ Slobodan Žunjić, „Pojam jednog u Aristotelovoj metafizici” Miloš Arsenijević, „Prostor, vreme, Zenon“ Bogoljub Šijaković, „Mythos, Physis, Psyche“ Miroslav Milović, „Etika i diskurs“ Zoran Kinđić, „Hajdegerova kritika antropocentrizma“ . Dragan Lakićević, „Filozofski izvori modernih totalitarnih sistema“ Mladen Kozomara, „Subjektivnost i moć - o nekim aspektima Fukoove arheologije i genealogije znanja i moći“ Vladimir Milisavljević, „Dekonstrukcija i lingvistika“. RADOVI NA PROJEKTIMA INSTITUTA Miloš N. Đurić kao istoričar grčke filozofije Dodatak: Reč na komemoraciji Milošu N. Đuriću održanoj 19. 2. 1968. u Srpskoj književnoj zadruzi Dva Ničeova pozna spisa Mesto pisama u celini Ničeovog dela Ničeova pozna zaostavština Hajdegerovo „prebolevanje` filozofije Sećanje na Evropu Podaci o ranijem objavljivanju priloga u drugom i trećem delu ove knjige Popis imena

Izdavač: Rad, Beograd Kolekcija Pečat Prevod: Jovica Aćin Povez: broširan Broj strana: 127 Odlično očuvana. Formirani u školi bezvoljnika, u školi idolopoklonika fragmenata i ožiljka, pripadamo kliničkom vremenu u kome se računaju jedino slučajevi. Uresređujemo se na ono što je neki pisac prećutao, na ono što je mogao da kaže, na njegove neme dubine. Ako za sobom ostavlja delo, ako je sebe izrazio, sebi je osigurao naš zaborav. S A D R Ž A J: 1. Atrofija reči 2. Lupež Ponora 3. Vreme i anemija 4. Zapad 5. Cirkus usamljenosti 6. Religija 7. Vitalnost ljubavi 8. O muzici 9. Vrtoglavica istorije 10. Na izvorima praznine (K-133)

On je vladao čitavim civilizovanim svetom.(J. V. Gete o Volteru)*Tokom svog života, Volter (Fransoa Mari Arue) napisao je 20 000 pisama, dopisujući se sa 1 200 raznolikih umova svoga doba. Međutim, Pisma vezana za englesku naciju, objavljena u Londonu 1733, a 1734. godine u Ruanu kao Filozofska pisma (Lettres philosophiques), predstavljaju epistole-eseje-putopise u kojima Volter opisuje svoje viđenje britanskog društva. Živeći u Londonu, tačnije, u Vandsvortu, od 1726. do 1729, u dobrovoljnom izgnanstvu nakon zatočenja u Bastilji (od 17. aprila do 2. maja 1726), družio se sa ser Everardom Fokenerom (1694–1758), engleskim trgovcem i diplomatom. U tom periodu napisao je dvadeset i pet pisama, ne bez ironije i sarkazma, ali sa veoma originalnim slikama i primerima. Prožeta erudicijom i minucioznim analizama društvenih pojava, ali i dela velikih ljudi poput Njutna, Loka, Šekspira, Dekarta... ova pisma obuhvataju sve značajne teme ne...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Pál Tábori (16. studenoga 1908. – 9. studenoga 1974.), također poznat pod svojim pseudonimom Paul Tabori, [1] bio je pisac, novinar, scenarist [2] i psihoanalitičar rođen u Mađarskoj. Bio je poznat po svojim raznolikim spisima, koji su pokrivali široku lepezu tema uključujući povijest, psihologiju, popularnu znanost i beletristiku. Taborijeva djela često su karakterizirali njegov angažiran stil pisanja i njegova sposobnost da složene teme učini dostupnima širokoj publici. Život Rođen 16. studenoga 1908. u Budimpešti, u Mađarskoj, Tabori je odrastao u židovskoj obitelji. Studirao je u Beču i Berlinu, gdje je stekao doktorat znanosti. u psihologiji. Taborijevo psihološko iskustvo utjecalo je na njegova kasnija pisanja, posebice na njegov interes za ljudski um i ponašanje. Tridesetih godina prošlog stoljeća Tabori je radio kao novinar i urednik u Berlinu. Međutim, zbog uspona nacističke Njemačke i sve većeg progona Židova, bio je prisiljen pobjeći iz zemlje. Nastanio se u Engleskoj i postao britanski državljanin 1947. godine. Taborijeva književna karijera počinje u 1950-im i 1960-im godinama. Napisao je brojne knjige koje su istraživale širok raspon tema. Neka od njegovih značajnih djela uključuju Anatomiju egzila, koja je ispitivala iskustva izbjeglica i prognanika, i Prirodnu znanost o gluposti, [3] bezbrižno istraživanje ljudske ludosti. Napisao je i nekoliko povijesnih djela, kao što su Bizantska pozadina prvog križarskog rata i Sultanova budala, biografija mađarskog putnika u Osmanskom Carstvu. Osim toga, Tabori je zašao u područje fikcije, stvarajući romane i drame. Njegov roman Zelena kiša [4] bavio se holokaustom, odražavajući njegovu osobnu povijest i iskustva. Tabori je za pozornicu adaptirao i djela drugih autora, među kojima i drame Franza Kafke. Osim svoje spisateljske karijere, Tabori je radio kao psihoanalitičar i bio je član Britanskog psihoanalitičkog društva. Njegovi psihološki uvidi često su nalazili put do njegovih djela, dodajući dubinu i razumijevanje njegovim istraživanjima različitih tema. Paul Tabori preminuo je u Londonu 9. studenog 1974. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kabale und Liebe je drama u pet činova Friedricha Schillera. Praizvedena je 13. travnja 1784. u Frankfurtu na Majni, smatra se tipičnim primjerom Sturm und Dranga, književne struje prosvjetiteljstva, te je jedna od najvažnijih njemačkih drama današnjice. Buržoaska tragedija koju je Schiller izvorno nazvao Louise Millerin tek je na prijedlog glumca Augusta Wilhelma Ifflanda dobila popularniji naslov Kabale und Liebe i govori o strastvenoj ljubavi između kćeri buržoaskog glazbenika Louise Miller i aristokratskog sina Ferdinanda von Waltera, koja uzrokovano je podlim spletkama (Kabalen) biva uništeno. Don Carlos Povijesna tragedija u pet činova, labavo modelirana na događaje usredotočene na odnos između prijestolonasljednika Don Carlosa i njegova oca u 16. stoljeću za vrijeme vladavine španjolskog kralja Filipa II. Fridrih Šiler (nem. Friedrich Schiller; Marbah am Nekar, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar. Biografija Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je odrastao u veoma religioznoj porodici i proveo je mnogo vremena u svojoj mladosti studirajući Bibliju, što je kasnije imalo uticaja na njegovo pisanje za pozorište.[1] Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783., radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života. Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime, dok je u Srbiji jedna ulica u Zemunu nazvana po njemu.[2] Ta ulica nosi njegovo ime još pre Drugog svetskog rata.[3] Književni značaj Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno. Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta. Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao. Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije. Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti. Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man. Dela Poezija Veče (1776) Osvajač (1777) Elegija o smrti mladića (1780) Oda radosti (Ode an die Freude) (1785) Grčki bogovi (1789) Umetnici (1789) Ibikovi ždrali (1797) - balada * Reči iluzije (1799) Kasandra (1802) Pozorište Razbojnici (Die Räuber) (1781) Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782) Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783) Don Karlos (1787) Almanah Muza (Musenalmanach) (1797) Valenštajn (trilogija) (1799) Marija Stjuart (1800) nemački prevod Magbeta od Vilijama Šekspira (1800) Devica Orleanska (1801) Verenici iz Mesine (1803) Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804) Eseji O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795) Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797) O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777) O ljupkosti i dostojanstvu (1793) O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796) Istorijska dela Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788) Istorija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790) Pisma Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd.

 Knjiga kao nova. Izdavač - Svetovi, Novi Sad Broširan povez 2005. god. 18 cm, 271 str. Iako se u dvadesetom veku estetika mrvi i ne može joj se dati koherentni oblik, ipak obimna produkcija estetičkih tekstova, može nas navesti i da dvadeseti vek definišemo kao `vek estetike`. Polazeći od četiri konceptualna polja - život, forma, znanje, delovanje, Perniola izdvaja isto toliko linija estetičke refleksije koje odatle proističu i ilustruje ih pozivajući se na različita dela: od Diltaja do Fukoa (estetika života), od Velflina do Makluana i Liotara (estetika forme), od Kročea do Gudmana (estetika i znanje), od Djuia do Bluma(estetika i delovanje). Njima se pridružuje peta linija koja seže u područje afektivnosti i emotivnosti: refleksija na temu osećanja (koja određuje teoretski rad samog Perniole) , a proizlazi u dvadesetom veku iz dela koja nisu direktno povezana sa estetikom, a ipak su ključna u formulisanju i preformulisavanju savremenog senzibiliteta, kao što su dela Frojda, Hajdegera, Vitgenštajna, Lakana, Gatarija. Čak i onima kojima estetika nije bliska, ovo delo može biti inspirativno : Perniola nudi obilje ideja, znanja, novog promišljanja i onoga što estetika jeste, baš kao i svega onoga što je oblikuje, menja i suštinski čini drugačijom od svih ostalih disciplina. Mario Perniola (20. svibnja 1941. - 9. siječnja 2018. ) bio je talijanski filozof, profesor estetike i pisac. Mario Perniola rođen je u Astiju u Pijemontu. Studirao je filozofiju kod Luigija Pareysona na Sveučilištu u Torinu gdje je diplomirao 1965. Dok je čitao filozofiju u Torinu, upoznao je Giannija Vattima, Umberta Eca, koji su svi postali istaknuti znanstvenici Pareysonove škole. Od 1966. do 1969. bio je povezan s avangardnim pokretom Situationist International koji je osnovao Guy Debord s kojim je nekoliko godina bio u prijateljskim odnosima. Postao je redoviti profesor estetike na Sveučilištu u Salernu 1976. , a zatim se preselio na Sveučilište Tor Vergata u Rimu, gdje je predavao od 1983. Bio je gostujući profesor pozvan na sveučilišta i istraživačke centre, poput Sveučilišta Stanford (Sjedinjene Američke Države), l`Ecole des Hautes Etudes en Sciences Sociales (Pariz), University of Alberta (Kanada), University of Kyoto (Japan), University of São Paulo (Brazil), University of Sydney, University of Melbourne (Australija) i Nacionalno sveučilište u Singapuru. Perniola je napisao mnoge knjige koje su prevedene na engleski i druge jezike. Vodio je i časopise Agaragar (1971–73), Clinamen (1988–92), Estetica News (1988–95). 2000. osnovao je Agalmu. Rivista di Studi Culturali e di Estetica, časopis za kulturologiju i estetiku, koji izlazi dva puta godišnje. [1] Širina, pronicljivost i višestruki doprinosi Pernioline misli priskrbili su mu reputaciju jedne od najimpresivnijih figura na suvremenoj filozofskoj sceni. [2] Njegova knjiga Miracoli e traumi della comunicazione (2009. ) (Čuda i traume komunikacije) dobila je mnoge nagrade među kojima i prestižnu Premio De Sanctis. [3] Njegove široke aktivnosti uključivale su formuliranje inovativnih filozofskih teorija, pisanje knjiga, podučavanje estetike i predavanja diljem svijeta. Ostatak svog vremena posvetio je rodbini i brojnim prijateljima, prolazeći između svog stana-ateljea u Rimu i svoje kuće za odmor u čudnom gradiću na brdima Alban, jugoistočno od Rima, gdje je i umro.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dzubran Halil (арап. جبران خليل جبران; 6. januar 1883 - 10. april 1931) bio je libansko-američki pisac, pesnik i umetnik. Poreklom iz Libana, Džubran sa porodicom emigrira u Sjedinjene Američke Države kao dete, te tamo studira umetnost i započinje svoju karijeru. Najpoznatiji je po svom delu Prorok. Džubran je rođen u mestu Bšari, u današnjem Libanu, a tadašnjem delu Osmanskog carstva. Njegova majka, Kamila, bila je dete sveštenika i brak sa njegovim ocem, Halilom, bio joj je treći brak.[1] Njegova porodica je pripadala Maronitskoj katoličkoj crkvi. Tokom mladosti, Džubranova porodica je bila siromašna, pa u mladosti nije imao formalno obrazovanje, iako ga je sveštenik podučavao arapskom jeziku i Bibliji.[2] Džubranov otac je bio apotekar, ali je zbog kockarskih dugova počeo da radi za gradskog upravnika. Nakon nekoliko optužbi, njegov otac biva optužen za proneveru, uhapšen i bila mu je oduzeta sva imovina. Nakon par godina u zatvoru, njegov otac biva pušten i 1895. na inicijativu njegove majke, cela porodica odlazi u Boston, u Sjedinjenim Američkim Državama. U Bostonu, prilikom upisa u školu, njegovo ime biva pogrešno napisano kao Kahlil Gibran (umesto Khalil) usled čega, kasnije, postaje poznat na inostranom govornom području i po ovom imenu. Džubran biva smešten u specijalno odeljenje za učenje engleskog jezika. Istovremeno se učlanjuje u lokalnu likovnu školu. Tamo se, preko svojih učitelja, upoznaje sa avangardnim umetnikom, fotografom i izdavačem Fredom Holandom Dejom koji je ohrabrivao i podržavao Džubrana.[3] Džubranova majka je želela da Džubran ne zaboravi svoju kulturu zbog Zapadnog uticaja koji je Džubranu bio primamljiv, te ga 1898. šalje natrag u Maronitsku školu i potom na studije u Bejrutu. Džubran se 1902. godine vraća u Boston. Nakon smrti majke, sestre i brata, živi sa svojom sestrom Marijanom koja ih oboje izdržava radeći u krojačkoj radnji.[2] Karijera i lični život Od 1908. do 1910. Džubran je pohađao akademiju Džulijan u Parizu.[4] Džubran je imao svoju prvu izložbu crteža 1904. godine u Bostonu. Tada je upoznao Meri Elizabet Haskel, sa kojom je razvio dugogodišnje prijateljstvo i koja je u njega ulagala novac i lektorisala njegove radove na engleskom jeziku. Džubran i Meri Elizabet su bili vereni kratak period, ali je Džubran raskinuo veridbu.[5] Ona se 1923. udala za drugog čoveka, ali je nastavila da finansijski pomaže Džubrana.[3] Slomljena krila, njegov jedini roman, nastaje 1912. godine. Džubran do 1918. piše na arapskom jeziku. Tada izlazi njegovo prvo delo na engleskom jeziku Ludak, delo napisano između poezije i proze. Prorok, njegovo najpoznatije delo, objavljeno je 1923. godine. Još neka od značajnih dela su: Pesak i pena, Bogovi zemlje, Prorokova bašta... Nakon objavljivanja Proroka, Džubran počinje da pije, ponekad zatvarajući se u svoj stan. Umro je u Njujorku, 1931. godine u 48. godini života od posledica ciroze jetre usled hroničnog alkoholizma i tuberkuloze. Džubran je izrazio želju da bude sahranjen u Libanu, te su nakon njegove smrti Meri Elizabet i njegova sestra Marijana kupile Mar Sarkis manastir u Libanu, koji je pretvoren u Džubranov muzej. Na njegovom grobu se nalaze njegove reči: „reč koju želim da vidim na svom grobu: živ sam poput tebe i stojim pored tebe. Zatvori oči i pogledaj oko sebe, videćeš me ispred sebe`[6] Svoju zaostavštinu i atelje Džubran je ostavio Meri Elizabet. Ona je u ateljeu otkrila da je Džubran čuvao njena pisma tokom 23 godine prepiske sa njom. Pre nego što je umrla 1964. ona ih je, zajedno sa svojim pismima koje je dobila od njega, dala Univerzitetu Severna Karolina, i ona su objavljena 1972. godine pod imenom Dragi prorok.[7] Stil pisanja i uticaj Džubran je veoma cenio pisca Francisa Maraša[8][9] čija je dela izučavao dok je bio u Bejrutu. Prema nekim izvorima, sam Džubranov stil oponaša Marašev, mnoge su ideje preuzete od njega, pa i sama struktura nekih radova, posebno koncept univerzalne, kao i spiritualne ljubavi.[10] Džubranova poezija u sebi često sadrži formalni jezik i spiritualne termine. Mnoga dela se bave hrišćanstvom. Njegov misticizam nadilazi pojedinačne religije, već je prisutan uticaj islama, hrišćanstva, judaizma i teozofije, kao i sufizma. Pisao je: „Ti si moj brat i ja te volim. Volim te kad se ispružiš u svojoj džamiji, kada klečiš u svojoj crkvi i kada se moliš u svojoj sinagogi. Ti i ja smo sinovi jedne vere - Duha.`[11] Na Džubrana je, pored spomenutih religija, uticalo znanje istorije Libana i krvavih sukoba koji su se odvijali tokom istorije i destruktivnih podvojenih frakcija koje su ovome bile uzrok da oformi veru u fundamentalnu jednakost svih religija, to jest njenu jedinstvenost. Ovome su doprineli i njegovi roditelji koji su uvek sa dobrodošlicom primali u svoj dom ljude različitih veroispovesti. Takođe, uticaj su imale muslimanska i evropska umetnost, posebno klasicizam i romantizam, simbolizam i nadrealizam.[12] Džubranovo najpoznatije delo je Prorok. Sačinjeno je od 26 poetskih eseja. Svoju popularnost je steklo tokom 1960ih godina sa Nju ejdž pokretima. Prevođeno je na više od 40 jezika.[13] Kada je ovo delo došlo do Elvisa Preslija, ostvarilo je veliki uticaj na njega, toliko da je poklanjao kopije ovog dela svojim prijateljima i kolegama. Džon Lenon iz grupe Bitlsi je iskoristio njegov stih iz knjige Pesak i pena u pesmi Džulija na njihovom albumu iz 1968. Stih glasi: „Pola onoga što kažem je besmisleno, ali i dalje izgovaram da bi čuo drugu polovinu.` Džoni Keš je snimio audio kasetu njegovog dela Prorokovo oko. Selma Hajek je 2014. godine bila producent animiranog filma Prorok.[14] Dela Na arapskom: Nubthah fi Fan Al-Musiqa (Muzika, 1905) Ara`is al-Muruj (Nimfe doline, 1906) Al-Arwah al-Mutamarrida (Buntovnički dusi, 1908) Al-Ajniha al-Mutakassira (Slomljena krila, 1912) Dam`a wa Ibtisama (Suza i osmeh, 1914) Al-Mawakib (Procesije, 1919) Al-`Awāsif (Bura, 1920) Al-Bada`i` waal-Tara`if (Novi i izuzetni, 1923) Na engleskom: Ludak (1918) Dvadeset crteža (1919) Glasnik (1920) Prorok (1923) Pesak i pena (1926) Kraljevstvo mašte (1927) Isus, čovekov sin (1928) Zemaljski bogovi (1931)

Teoria Teorija Solidno ocuvana Kutija4 Žan-Žak Ruso (franc. Jean-Jacques Rousseau;[1] Ženeva, Švajcarska, 28. jun 1712. — Ermenonvil, Francuska, 2. jul 1778), bio je švajcarsko-francuski filozof, pisac, politički teoretičar i samouki kompozitor iz doba prosvetiteljstva. Žan-Žak Ruso je bio najuticajniji filozof prosvetiteljstva. On je smatrao da je savremena kultura negacija prirode i zato je govorio da ljudi treba da se vrate prirodi - slobodi i jednakosti. Za Rusoa nejednakost je nastala sa privatnom imovinom, a država ugovorom. Za Žan-Žaka Rusoa, kao prosvetitelja, vaspitanje je bilo temelj društva. Rusov neizmeran uticaj je u tome što je bio prvi pravi filozof romantizma. Kod njega se prvi put pominju mnoge teme koje su dominirale intelektualnim životom narednih stotinu godina, kao što su: uzdizanje osećanja i nevinosti i umanjivanje značaja intelekta; izgubljeno jedinstvo ljudskog roda i prirode; dinamična koncepcija ljudske istorije i njenih različitih nivoa; vera u teologiju i mogućnosti obnavljanja iščezle slobode. Rusoova novela Emil, ili o obrazovanju je rasprava o obrazovanju cele osobe radi državljanstva. Njegova sentimentalna novela Julie ou la Nouvelle Héloïse je bila važna u razvoju pre-romantizma[2] i romantizma u fikciji.[3] Rusoovi autobiografski zapisi — njegove Ispovesti, koji su inicirali moderno autobiografsko pisanje, i njegovo delo Les Rêveries du promeneur solitaire — primeri su pokreta iz kasnog 18. veka poznatog kao Doba senzibilnost, i imali su znatan fokus na subjektivnosti i introspekciji što je kasnije karakterisalo moderno pisanje. Njegova dela O poreklu nejednakosti i Društveni ugovor su temelji savremene političke i društvene misli. Tokom perioda Francuske revolucije, Ruso je bio najpopularniji filozof među članovima Jakobinskog kluba.[4] On je sahranjen kao nacionalni heroj u Panteonu u Parizu, 1794, 16 godina nakon njegove smrti.[5]

NACIONALNI IDENTITET: Antoni D. Smit Potpuno nova, nekorišćena knjiga. Naslov Nacionalni identitet / Antoni D. Smit ; preveo s engleskog Slobodan Đorđević Jedinstveni naslov National Identity. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2010 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2010 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 308 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Đorđević, Slobodan Zbirka Biblioteka XX vek ; 99 ISBN 978-86-81493-86-1 (Biblioteka; broš.) Napomene Prevod dela: National Identity / Anthony D. Smith Tiraž 1.000 Na poleđini nasl. lista beleška o autoru Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 273-297 Registar. Predmetne odrednice Nacionalni identitet Nacionalizam Antoni D. Smit (1933) diplomirao je klasičnu filologiju i filozofiju na Vodam koledžu, Oksford, a zvanje magistra i doktorat sociologije stekao na Londonskom ekonomskom fakultetu (London School of Economics). Takođe ima doktorat iz istorije umetnosti, koji mu je dodelio Londonski univerzitet. Danas je Smit profesor emeritus na Londonskom ekonomskom fakultetu. Objavio je, između ostalog: Teorije nacionalizma (Theories of Nationalism, 1971), Država i nacija u Trećem svetu (State and Nation in the Third World, 1983), Etničko poreklo nacija (The Ethnic Origins of Nations, 1986), Nacije i nacionalizam u doba globalizacije (Nations and Nationalism in a Global Era, 1995), Nacija u istoriji (The Nation in History, 2000), Kulturni temelji nacija (Cultural Foundations of Nations, 2008) i Etnosimbolizam i nacionalizam (Ethnosymbolism and Nationalism,2009). Nacionalni identitet je poslednji objavljeni prevod Slobodana Ðorđevića (19371999), književnog prevodioca i urednika Nolita. Sadržaj: Uvod, I. Nacionalni i drugi identiteti, II. Etnička osnova nacionalnog identiteta, III. Rađanje nacija, IV. Nacionalizam i kulturni identitet, V. Smšljene nacije?, VI. Separatizam i multinacionalizam, VII. Dalje od nacionalnog identiteta, Bibliografija, Indeks imena. ss

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor: C. Wright Mills Izdavač: Naprijed - Zagreb, 1979. Tvrd povez, 325 str. nepodvlačena BIJELI OVRATNIK Američke srednje klase I.DIO: 1.Svijet malog poduzetnika 2.Transformacija vlasništva 3.Retorika konkurencije, II.DIO: 4.Nova srednja klasa 5.Rukovodeći demijurg 6.Stare profesije i nove struke 7.Inkorporirana inteligencija 8.Velika trgovina 9.Divovski ured III.DIO: 10.Rad 11.Panika zbog statusa 12.Uspjeh, IV.DIO: 13.Nova srednja klasa 14.Sindikalizam bijelih ovratnika 15.Politika pozadine, Latinica, Šiven povez Čarls Rajt Mils (engl. Charles Wright Mills; 28. avgust 1916—20. mart 1962.) bio je američki sociolog i profesor sociologije, koji je, pored Hansa H. Gerta, popularizovao teorije Maksa Vebera u Sjedinjenim Američkim Državama. Mils je zapamćen po knjigama `Elita vlasti`, `Beli okovratnik` i `Sociološka imaginacija`. Milsa je posebno zanimala odgovornost i uloga intelektualaca nakon Drugog svetskog rata, i promovisao je ideju da naučnici ne bi trebalo da budu samo nezainteresovani posmatrači, već bi trebalo da utvrde svoju društvenu odgovornost. Bio je zabrinut za etiku svojih kolega sociologa, smatrajući da često ne uspevaju da utvrde moralno vođstvo, čime predaju svoju društvenu odgovornost ljudima nekvalifikovanim za preuzimanje vodećih pozicija. Detinjstvo i obrazovanje (1916—1934) Čarls Rajt Mils rođen je u gradu Vejko u američkoj saveznoj državi Teksas 28. avgusta 1916. godine, i ostao je u Teksasu do svoje 23. godine.[1] Njegov otac Čarls je radio kao prodavac osiguranja, dok je njegova majka Frensis ostajala kod kuće kao domaćica.[1][2] Njegova porodica se stalno selila tokom njegovog odrastanja, što je za rezultat imalo to da on vodi relativno izolovan život sa malo trajnih veza.[3] Mils je završio Srednju tehničku školu u Dalasu 1934. godine.[4] Godine studiranja (1935—1942) Mils je prvobitno pohađao Univerzitet A&M u Teksasu, ali je odustao nakon prve godine i zatim diplomirao sociologiju i magistrirao filozofiju na Univerzitetu u Ostinu u Teksasu 1939. Do trenutka kad je diplomirao, njegovi radovi su bili objavljivani u dva vodeća sociološka žurnala.[5] Dok je studirao, upoznao je svoju prvu ženu, Doroti Helen Smit, i oženio se njom 1937 godine. Razveli su se 1940, pa opet venčali 1941, a njihova ćerka Pamela rođena je 1943. godine.[1] Mils je doktorirao sociologiju na Univerzitetu u Viskonsinu 1942. godine.[1] Nakon toga napušta Viskonsin jer je postavljen za profesora sociologije na Univerzitetu u Merilendu. Rana karijera (1942—1956) Dok je radio kao profesor na univerzitetu u Merilendu do 1945. godine, Milsova zainteresovanost i umešanost u američku politiku je rasla. Postao je prijatelj sa trojicom istoričara sa kojima je sarađivao u ovom periodu Drugog svetskog rata na mnogim temama, a rezultat toga bilo je to što je svaki od njih pisao o mnogim savremenim problemima rata i njihovim uticajem na američko društvo.[1] Mils se 1945. seli u Njujork, ujedno se razdvajajući od svoje žene, od koje se razveo 1947. U Njujorku je dobio poziciju saradnika u istraživanju na Univerzitetu Kolumbija. Tokom tog vremena napisao je i svoju knjigu `Beli okovratnik`, koja je konačno objavljena 1951. Mils se 1947. oženio svojom drugom ženom, sa kojom je 1955. dobio ćerku. Nakon semestra predavanja na Univerzitetu u Čikagu 1949, Mils se vraća na Univerzitet Kolumbija, gde je prvi put unapređen 1950, a drugi 1951.[6] Mils se sa porodicom preselio u Kopenhagen 1956-57, kako bi tamo radio kao profesor, ali se nakon razvoda 1957. nazad vraća sam.[7] Starost i smrt (1958—1962) Mils se oženio svojom trećom ženom i nastanio u Okrugu Rokland u Njujorku 1959, a njihov sin se rodio 1960. godine.[7] U avgustu 1960. godine proveo je neko vreme na Kubi, gde je intervjuisao Fidela Kastra, koji je priznao da je čitao Milsovu knjigu `Elita moći`.[7] Mils je opisivan kao čovek u žurbi, i pored njegove ubrzane prirode, on je u velikoj meri poznat po svojoj borbenosti. I njegov privatni život, sa tri braka, sa po detetom iz svakog, i nekoliko afera, i njegov profesionalni život, u kojem je izazivao i kritikovao mnoge od svojih profesora i saradnika, svakako se mogu okarakterisati kao `burni`. U jednoj od Milsovih biografija, napisanoj od strane Luisa Horovica, autor piše o Milsovoj svesti o svojoj bolesti srca i spekuliše da je to uticalo na to kako je živeo. Mils je opisivan kao neko ko je radio brzo, ali efikasno. To je možda rezultat njegove svesti o tome da neće dugo živeti zbog stanja svojeg srca.[8] Mils je doživeo 4 srčana udara tokom života, i od četvrtog je umro 20. marta 1962. godine.[9] Umni rad Književna dela Najznačajnija su tri dela – `Beli okovratnici: američke srednje klase`, potom `Novi ljudi moći: američke radničke vođe`, i `Elita moći`, njegovo najpoznatije delo. `Beli okovratnici: američke srednje klase` (1951) Ovo delo je studija američke srednje klase, koje objašnjava nastanak `nove klase` - `belih okovratnika`. Kategorija otuđenja je glavna teorijska osnova Milsove analize »belih okovratnika«, koji su u suštini moderni robovi velikih korporacijskih sistema jer zapošljavanjem prodaju ne samo svoju radnu sposobnost nego i svoju ličnost, gube sve individualne odlike nezavisnosti, u večitom su strahu od gubitka posla pa brižljivo i bespogovorno obavljaju rutinske poslove u »timu eksperata« i tako u klasnu strukturu savremene Amerike unose niz novih psiholoških osobina poput apsolutne poslušnosti višim hijerarhijskim krugovima korporacije i društva, sebičnosti, ulagivanja šefovima, cinkarenja drugog da bi mu se preotelo radno mesto ili dobila povišica i sl.[10] `Novi ljudi moći: američke radničke vođe` (1948) Zaključak ovog dela je da se rad odrekao svoje tradicionalne uloge i pomirio sa životom unutar kapitalističkog sistema. `Elita moći` (1956) Mils u ovom delu opisuje veze između političkih, vojnih i ekonomskih elita, napominjući da dele zajednički pogled na svet- da moć počiva u centralizaciji vlasti u okviru elita društva. Kritika američkog društva Čarls Rajt Mils predstavlja, van svake sumnje, najzanimljiviju figuru u američkoj sociološkoj misli XX veka. Izrazito levičarskog opredeljenja, podvrgao je oštroj kritici celokupno američko društvo na način koji je odudarao od stavova dotadašnjih kritičara. Stoga je na sebe još za života navukao gnev svojih akademskih kolega, a i šire američke javnosti. Mils je sebe smatrao ne samo naučnikom nego i humanistom. Verovao je da se glavna misija nauke, pa u tom smislu i sociologije, sastoji u tome da služi ljudima i bori se protiv raznih oblika društvene nepravde. Sociologija – govorio je Mils – ima oslobodilačku funkciju za čoveka, ona mora da leči ljudske tegobe, a ne samo da ih objašnjava. Iako, po sopstvenim rečima, nije bio marksista, cenio je Marksov metod analize kapitalističkog društva XIX veka smatrajući da nijedan ozbiljan sociolog koji istražuje savremeno buržoasko društvo ne može da prenebregne značaj Marksovih naučnih dometa. Polazeći od takvih načela Rajt Mils je svakako najveći kritički analitičar kapitalizma XX veka, tačnije američkog kapitalizma kao njegove najizrazitije i najviše razvijene forme. Suštinu Milsovih istraživanja čini kritička analiza srednjih slojeva i američke elite. Mils je smatrao da savremeno američko društvo nikako nije demokratsko, jer je hladna racionalnost korporacije čak i od vanredno dobro plaćenog službenika napravila čoveka koji prestaje da razmišlja svojom glavom (»vedro raspoloženi robot«) a porast tehničkog i materijalnog obilja doprineo je da ekonomska racionalnost više nije bila instrument proširenja čovekove slobode. Rađa se – pisao je Mils – novi tip racionalnosti bez uma koji postaje karakteristika civilizacije masovne proizvodnje, masovne potrošnje, masovne kulture i masovne dokolice (cveta industrija zabave koju Mils s pravom naziva opakom industrijom zaglupljivanja). Iz svega rečenog američki kapitalizam, po Milsu, jeste idejno dezorijentisano društvo i duboko moralno rastočeno. Mils ga naziva društvom organizovane neodgovornosti želeći da ukaže na rastući jaz između ogromne moći elite i potpune bespomoćnosti mase. Čarls Rajt Mils je u značajnoj meri uzburkao sociološku akademsku javnost svojom pojavom. Isto tako, u značajnoj meri je oplemenio američku tradicionalnu i tvrdokornu sociologiju duboko humanističkim principima. Mils je svojim celokupnim delom izvršio ogroman uticaj na generaciju mladih Amerikanca koja je odrastala tokom šezdesetih godina kada se formira nova levica. Otpori Vijetnamskom ratu rasteruju opasnu žabokrečinu ustajalog građanskog društva samodovoljnosti i blagostanja. Iako pokreti mladih protiv rata i američke hegemonije, ali i društvene hipokrizije prema kojoj su vrline javne a poroci tajni, nisu direktno inspirisani Milsom i njegovim delom, ipak su odjeci toga dela doprli do svesti američke omladine tog vremena. Takođe, Mils je izvanredno pokazao militarističku prirodu američkog kapitalizma.[10] Nagrada `Čarls Rajt Mils` Društvo za proučavanje socijalnih problema (engl. The Society for the Study of Social Problems) ustanovilo je nagradu `Čarls Rajt Mils` 1964. godine za knjigu koja `na najbolji način oslikava izuzetno istraživanje u oblasti društvenih nauka i veliko razumevanje pojedinca i društva u okviru tradicije istaknutog sociologa Čarlsa Rajta Milsa`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lešek Kolakovski (polj. Leszek Kołakowski; Radom, 23. oktobar 1927 – 17. jul 2009) bio je poljski filozof i istoričar. Najpoznatiji je po svojim kritičkim analizama marksističke misli, naročito poznat po trotomnom delu „glavni tokovi marksizma“. U svom kasnijem radu, Kolakovski se fokusirao i na verska pitanja. U svom 1986 Jefferson Lecture, rekao je Ne učimo istoriju iz razloga da bi znali kako da se ponašamo ili kako da uspemo, već da bi znali ko smo mi.[1] Biografija Kolakovski je rođen u gradu Radom, u Poljskoj. Zbog nemačke okupacije Poljske u Drugom svetskom ratu, nije išao u školu , ali je čitao knjige i uzimao povremene privatne časove , svoje završne ispite je položio kao izvaredan student. Posle rata, studirao je filozofiju na Univerzitetu u Lođu i 1953. godine doktorirao na Varšavskom univerzitetu, sa tezom o Spinozi . Bio je profesor i predsednik odeljenja Univerziteta u Varšavi za istoriju filozofije od 1959. do 1968. godine. U mladosti, Kolakovski je bio komunista. U periodu 1947-1966 , bio je član Poljske ujedinjene radničke partije. Kao istasknuti intelektualni radnik putovao je u Moskvu, gde je video komunizam u praksi i utvrdio da je nije dobar . On je prekinuo sa komunizmom i prozvan je kao „revizionistički marksista“, zalagao se za humanističko tumačenje Marksa. Godinu dana posle poljskog oktobra 1956., Kolakovski je objavio četiri dela kritika sovjetskih marksističkih dogmi.[2] Njegovo javno predavanje na Varšavskom univerzitetu na desetogodišnjicu od Poljskog oktobra dovela do njegovog izbacivanja iz Poljske ujedinjene radničke partije. U toku Poljske političke krize 1968. godine on je izgubio i posao na Varšavskom univerzitetu. Došao je do zaključka da totalitarna surovost staljinizma nije bilo odstupanje, već logički krajnji proizvod marksizma. Njegov glavni rad su „Glavne tokovi marksizma I, II i III“, objavljeni su 1976-1978. U kasnijoj faza Kolakovski je postao sve više fasciniran doprinosom teoloških pretpostavki u Zapadnoj kulturu, premda se i pre bavio istorijom teologije i katoličkim misticizmom. Kolakovski je branio ulogu koju sloboda igra u ljudskoj potrazi za trancedentnim. Iako ljudska pogrešivost podrazumeva da treba skeptično da tretiramo tvrdnje nepogrešivosti , naša potraga za većim ( kao što su istina i dobrota) je oplemenjuje.[3] Kolakovski je 1968. godine postao gostujući profesor na odeljenje za filozofiju na Univerzitetu Makgil u Montrealu i 1969. se preselio na Univerzitetu u Kaliforniji, Berkli. Godine 1970. postao je viši naučni saradnik na All Souls koledžu u Oksfordu. On je uglavnom ostao na Oksfordu, iako je proveo deo 1974. godine na Univerzitetu Jejl, a od 1981. do 1994. godine bio honorarni profesor Komiteta za socijalne misli i u odeljenju za filozofiju na Univerzitetu u Čikagu. Iako su njegovi radovi zvanično bili zabranjeni u Poljskoj, ilegalne kopije njegovih dela su znatno uticale na stavove poljskih intelektualaca i ponjske ​​opozicije. Njegov esej iz 1971. godine Teze o nadi i beznađu (Pun naziv: U Staljinovom zemljama: Teze o Nadi i očaj ) koji je predložio da bi samoorganizovane društvene grupe postepeno proširile sfere civilnog društva u totalitarnoj državi, inspirisao je pokrete 1970. koji su doveli do Solidarnost-i i , na kraju, do kolapsa komunizma u Evropi 1989. U 1980. godini, Kolakovski je podržao Solidarnost davanjem intervjua, pisanjem i prikupljanjem sredstava.[4] [5] U Poljskoj , Kolakovski nije samo poštovan kao filozof i istoričar ideja , nego i kao ikona među protivnicima komunizma . Adam Mihnjik ocenio je Kolakovskog `jedan od najistaknutijih stvaralaca savremene Poljske kulture`.[6] [7] Kolakovski je umro 17. jula 2009, u Oksfordu. Leszek Kolakowski. Encyclopaedia Britannica U svojoj čitulji, filozof Rodžer Skruton je rekao Kolakovski je „mislilac našeg vremena“ i da je u vezi debate Kolakovski je sa intelektualnim protivnicima, `čak i ako ... . ništa nije ostalo od subverzivnih dogmi, niko se nije osećao oštećen u svom egu ili poražen u projektu njihovog života, od argumenata koji bi iz bilo kog drugog izvora inspirisao najveće ogorčenje. `[8] Dobar deo filozofskih eseja, studija i glavnih dela Lešeka Kolakovskog je preveden i na srpski jezik.

Opis O autoru Dodatne informacije Sami naziv knjige Logos, simvol, ikona govori nam o dugogodišnjem naučnom i pedagoškom radu episkopa Jovana Purića i njegovom svestranom istraživanju na polju bogoslovlja, hrišćanske kulture i umetnosti. Prvi i drugi deo knjige napisani su sa namerom da se izloži biblijska teologija Ovaploćenja, svakako, iz vizure otačke teologije, dok je treći deo pisan kao izlaganje patrističkog učenja, utemeljenog, zasigurno, u biblijskoj teologiji. Sinteza biblijske i patrističke misli vidljiva je kroz celu knjigu, dok navedenu literature u Bibliografiji, sačinjavaju ključna dela za izučavanje hrišćanske kulture. Prof. dr Mirko Tomasović Епископ Јован (Пурић), у свету Младен, родио се од оца Радосава и мајке Зоре (девојачко Бранковић), у Мијачима код Ваљева 24. маја / 6. јуна 1965. године. Богословско образовање је стицао у Београду, Петрограду и Источном Сарајеву. Епископ Јован (Пурић) 12. новембра 2009. године на Филозофском факултету – Пале, Источно Сарајево, одбранио је докторску дисертацију Философија васпитања Св. Јована Златоуста. Вишедеценијски рад у црквеној просвети крунисао је на Академији Српске Православне Цркве за уметност и консервацију у Београду, где је 2013. године изабран за редовног професора на катедри Теологија иконе. Од 2013. године предавач је на мастер студијама: Химнографска (иконографска) егзегеза Светог Писма на Православном Богословском факултету Универзитета у Београду. Владика Јован има и више научних радова од значаја за развој библистике и иконологије и уопште богословске науке објављених у водећим домаћим часописима, са рецензијама, поседује оригинално стручно остварења, односно пројекте Света Литургија (књига + 2 ДВД-ја) и серијал докумeнтарних епизода под називом Икона реализован према књизи Људско лице Бога, а затим и неколико студија, које промовишу оригинални ерминевтички метод приликом ишчитавања Светог Писма уз помоћ химнографије и иконографије. Сценариста је Богослужбеног водича (интернет верзија). Такође, руководио је научним пројектима. Има и два објављена уџбеника из предмета Свето Писмо и иконологија (II година оба студијска програма) и Агиологија са химнографијом (III година оба студијска програма), као и три монографије, објављене 2009. године, о личности и богословљу Светог Јована Златоуста на српски језик (објављена су три тома), практикум за Иконологију под називом Имена и натписи на иконама, и више радова саопштених на међународним или домаћим научним скуповима који су сабрани у зборницима. Књиге 1. Апостоли Христови, Цетиње 2016. 2. Бог се јави у телу, Београд–Ниш 2014. 3. Богословље и педагогика Св. Јована Златоустог (у три књиге), Београд 2011. 4. Богословске основе педагогије Св. Јована Златоустог, Православни Богословски факултет „Св. Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву – Фоча и манастир Острог, 2009. 5. Богослужење и васпитање по Св. Јовану Златоустом, Београд 2009. 6. Глас пастира из Острога, Подгорица 2007. 7. Еколошке теме, Манастир Хиландар 2013. 8. Икона и химна Богородици, Нови Сад 2012. 9. Икона Христа, Београд–Ниш 2011. 10. Лепота и радост празника I–II, Задужбина Хиландара 2016. 11. Литургија, Београд 2010. (два издања). 12. Литургија и савремени свет, Београд 2011. 13. Људско лице Бога, Београд 2010. 14. На острошким стазама, Београд 2011. 15. Острошки источник, Цетиње 2004. (три издања). 16. Острошки трослов – изабране беседе 2008–2010, Манастир Острог 2011. 17. Празничне иконе, Ниш–Београд 2013. 18. Руковети из богословља, Београд 2007/2008. (три издања). 19. Света Служба (у три књиге), Нови Сад 2007. (два издања). 20. Символ – кључ Тајне, Београд–Ниш 2015. 21. Словесна служба острошка, Нови Сад 2008. 22. Учитељи пута који води у живот – од Св. Саве до старца Никанора Хиландарца, Манастир Острог 2011. 23. Философија васпитања Св. Јована Златоустог – увод у богословље Св. Јована Златоустог, Врњци 2010–2012. (издање на немачком и на енглеском језику). 24. Философија васпитања у делу Св. Јована Златоустог, Београд 2009. 25. Цртице из дневника о икони, (у припреми). Зборници радова 1. Богочовек Христос – Алфа и Омега, 2011–2017. (у припреми). 2. Икона и духовност, зборник радова 2006–2011, Краљево 2011. 3. Лествица тајноводственог путовања, зборник радова 1984–2004, Тврдош–Цетиње–Врњци 2004. (пет издања). 4. О човечности и нечовечности, (у припреми). 5. Служење Богу – средиште живота, (у припреми). Приредио 1. Бичков, Виктор Васиљевич, Естетика отаца цркве, Београд 2010. 2. Болотов, Василије Васиљевич, Историја древне Цркве, Краљево 2006. 3. Евдокимов, Павле, Уметност иконе, Београд 2009. 4. О педагогији (Шестов...), (у припреми). 5. Патријарх Павле, Одговори на питања вере и живота, Београд 2010. 6. Симић, Прибислав, Азбучник Октоиха, Београд 2006. 7. Славе – рецензија едиције. 8. Храм и уметност, Београд 2013. 9. Хришћанска култура, (у припреми). 10. Чудесна исцељења и јављања Светог Василија Острошког, 2002–2010. Уредник мултимедијалних издања 1. Икона, 2011. 2. Константиново наслеђе, 2013. 3. Литургија, 2009. Сва три мултимедијална издања се преводе на енглески, руски, бугарски, грчки и румунски језик. Уџбеници 1. Агиологија са химнографијом, Београд 2010. 2. Библијске и богословске основе спасења, Београд 2013. 3. Имена и натписи на иконама, Београд 2010. 4. Руковети из богословља, Београд 2007. 5. Сотириологија, Ниш 2013. 6. Христологија, Ниш 2012. Пројекти 1. Библијске теме у средњовековној култури. 2. Велики празници у 14 књига. 3. Лепота ће спасити свет (у припреми). 4. Превод са грчког Св. Јована Златоустог. 5. Св. Јован Златоусти у српској духовности и култури. Težina 0,5 кг Dimenzije 135 × 225 × 3 cm Godina izdanja 2018 Pismo ćirilica Povez mek Broj stranica 314 ISBN 978-86-6263-193-0 Dimenzije 135x225