Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U Osamljenostima Rozanov je pesnik duše, otuda Osamljenosti, iako sa mnogim filozofskim svojstvima blistaju pesničkim draguljima, toplim ispovestima. Fragmentarno i autorefleksivno on piše o večnoj ljudskoj želji za besmrtnošću. Ali, da bi se ostvarila stvaralačka besmrtnost potrebna je veća čežnja za samoostvarivanjem, glad za životom, volja, unutrašnja energija, instinkt... Vasilij Vasiljevič Rozanov (rus. Василий Васильевич Розанов; Vetluga, 2. maj 1856 - Sergijev Posad, 5. februar 1919) bio je ruski književnik, filozof, književni kritičar i novinar. Spada u red najkontroverznijih intelektualaca predrevolucionarne Rusije. Njegovi stavovi se opisuju terminom religija prokreacije, pošto je pokušavao da pomiri hrišćanska stanovišta sa idejom slobodnog ispoljavanja seksualnosti. Rozanov je često sebe oslovljavao izrazom Čovek iz podzemlja po ugledu na glavnog junaka romana Zapisi iz podzemlja Fjodora Dostojevskog. Insistirao je na pravu da javno zastupa neretko suprostavljene stavove. Klaus fon Bejme ga je prozvao Raspućinom ruske inteligencije.[1] Pažnju javnosti privukao je početkom 1890-ih kada je pisao kratke političke tekstove za konzervativne novine Novo vreme (Новое время), koje je uređivao Aleksej Suvorin, da bi potom izazvao niz kontroverzi kada je počeo da objavljuje svoje knjige u kojima se usasredio na pitanje seksualnosti i morala. Ovoj problematici se delimično okrenuo zbog životnih nedaća. Naime, nakon što nije uspeo da dobije saglasnost crkvenih i državnih vlasti da se razvede od prve žene, ilegalno je stupio u brak sa drugom ženom, zato njegova deca iz ovog braka nisu bila društveno i zakonski priznata.[2] Za Rozanova seksualni čin je sveta stvar i direktno se suprostavljao onome što je po njemu bilo građansko i crkveno gušenje putenosti. Njegovi stavovi, koji su ga doveli u sukob podjednako i sa konzervativcima i sa levičarskim radikalima, uvek su bili provokativni, ali i paradoksalni. Protivrečnost stavova je klizila između oštre kritike i neskrivenih pohvala hrišćanske vere, pohvale judaizma i otvorenog antisemitizma, uzdizanja ruske književnosti i njenog odbacivanja, i slično. Svoju kritiku hrišćanskog asketizma, slavljenje čovekove putenosti i teoriju o prirodi homoseksualnosti izneo je u knjizi Ljudi mesečeve svetlosti (1911). Imao je za njegovo vreme radikalno progresivne, pozitivne i provokativne stavove o seksualnim manjinama. Objavio je sopstveni dnevnik Osamljenosti sačinjen od niza kraćih eseja, živahnih aforizama i sećanja. Značajan je i kao tumač književnih dela Gogolja, Dostojevskog i Tolstoja. Preminuo je od gladi u ruskom manastiru 1919.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! U želji da našim čitaocima predstavimo širi izbor tekstova iz Plinijevog dela Historiae Naturalis, opredelili smo se da za osnovu ove knjige uzmemo „Pingvinovo” izdanje Pliny the Elder – Natural History: A Selection, objavljeno u poznatoj biblioteci „Penguin Classics“, koje potpisuje prof. Džon Hili (John Healy). Pored obilja fusnota prof. Hilija, dodali smo bar još toliko napomena i komentara naše redakcije, pa se tako broj intervencija penje do ukupno oko hiljadu objašnjenja, komentara i dopuna. Takođe, iz drugih prevoda Plinija, na pojedinim mestima smo dodali još neke delove, prevedene, šta s latinskog, šta s engleskog jezika, koji se nisu nalazili u Hilijevom izboru. Ovo izdanje je namenjeno kako stručnjacima iz oblasti istorije prirodnih nauka, istorije društva, antropolozima, arheolozima, sociolozima, tako i ostalim radoznalim ljudima – a radoznalost, kao preduslov za razumevanje sveta oko nas, jeste osobina koja možda najpreciznije definiše i samog autora. Broj strana 516 Format 16x24 Gaj Plinije Sekund Stariji, poznatiji kao Plinije Stariji (lat. Gaius Plinius Secundus Maior, 23.–79. n. e.) je bio rimski pisac i naučnik - prirodnjak koji je napisao delo Poznavanje prirode (Naturalis historia). Plinije Stariji je poreklom pripadao viteškom staležu, rođen u gradiću Komum (današnji Komo) u severnoj Italiji, dok je obrazovanje verovatno stekao u gradu Rimu. Biografija Pre 35. godine (Naturalis historia. XXXVII, 81) Plinija je otac odveo u Rim gde se školovao pod nadzorom očevog prijatelja, pesnika i vojnog zapovednika Pomponija Sekunda, koji mu je usadio ljubav prema učenju i nauci. Dva veka nakon smrti braće Tiberija i Gaja Graha, Plinije je video neke od njihovih rukopisa u knjižari svoga učitelja (XIII, 83), te je nakon toga napisao učiteljevu životopis. Plinije spominje gramatičare i govornike, od kojih su Remije Palemon i Arelije Fusk (XIV, 4; XXXIII, 152) mogli biti njegovi učitelji. U Rimu je studirao botaniku u topiariju (vrtu) vremešnog Antonija Kastora (XXV, 9), te je u tlu video naročito stara stabla lotusa koja su nekoć pripadala Marku Krasu (XVII, 5). Takođe je video i ogromnu građevinu koju je podigao Kaligula (XXXVI, III) i verovatno je svedočio Klaudijevoj pobedi nad Britanijom 44. godine (III, 119). Pod uticajem Seneke Mlađeg postao je strastven student filozofije i retorike, pa se počeo uvežbati za advokata. Vojnu službu je služio pod rimskim vojskovođom Gnejem Domicijem Korbulonom u Donjoj Germaniji 47. godine, učestvujući u rimskom osvajanju germanskih plemena i gradnji kanala između reka Rajne i Mas (XVI, 2 i 5). Kao mladi zapovednik konjice (praefectus alae) napisao je u svom zimskom boravištu delo o upotrebi koplja na konju (de iaculatione equestri) u kojima razmatra i osobine dobrog konja (VIII, 162). U Galiji i Hispaniji je naučio značenja mnogih keltskih reči (XXX, 40). Zabeležio je mesta povezana s rimskom invazijom Germanije, a usred scena Druzovih pobeda sanjao je san u kojem ga pobednik podstiče da prenese njegove poduhvate potomcima (Plinije Mlađi, Epistulae, III, 5, 4). San je podstaknuo Plinija da napiše povest svih ratova između Rimljana i Germana. Plinije je verovatno pratio očevog prijatelja Pomponija na vojnom pohodu protiv germanskog plemena Hata (50. n. e.), te je posetio Germaniju po treći put (50-ih godina) kao prijatelj budućeg cara Tita Flavija Vespazijana (Praef. 3). Za vreme Nerona je uglavnom živeo u Rimu, kada i spominje kartu Jermenije i kraja uz Kaspijsko jezero, koju je u Rim poslao Korbulonov štab 58. godine (VI, 40). Nakon velikog požara u Rimu 64. godine video je izgradnju Neronove „zlatne kuće“ (domus aurea, XXXVI, 111). U međuvremenu je dovršavao dvadeset knjiga svoje Istorije germanskih ratova, jedini istorijski izvor koji se citira u prvih šest knjiga Tacitovih „Anala“ (I, 69), a verovatno i jedan od najvažnijih izvora kojima se Tacit služio prilikom sastavljanja svoje Germanije. Nju su potisnuli Tacitovi zapisi, a Simah je u ranom 5. veku bezuspešno tragao za primerkom Plinijevog spisa (Epistulae, XIV, 8). Plinije je takođe posvetio mnogo vremena sastavljanju spisa iz oblasti gramatike i retorike. Detaljnome delu o retorici, naslovljenom Studiosus, sledilo je osam knjiga Dubii sermonis, napisanih 67. godine. Pod svojim prijateljem Vespazijanom, Plinije se vratio u državnu službu služivši kao prokurator u provinciji Narbonskoj Galiji (70) i Tarakonskoj Hispaniji (73), a takođe je posetio i Belgijsku Galiju (74.). Tokom svojega boravka u Hispaniji upoznao se s poljoprivredom i rudnicima u zemlji, a osim toga posetio je i Afriku (VII, 37). Na svoj povratku u Italiju prihvatio je službu pod Vespazijanom. Njega je posećivao pre svitanja radi uputa pre nastavljanja svojih službenih dužnosti, a nakon kojih je ostatak svoga vremena posvetio učenju (Plinije Mlađi, Epistulae, III, 5, 9). Dovršio je u trideset i jednoj knjizi Povest svojega vremena, verovatno obuhvatajući razdoblje od Neronove do Vespazijanove vladavine. Plinije ju je razborito sačuvao za objavljivanje nakon svoje smrti (Naturalis historia, Praef. 20). Nju navodi Tacit (Annales, XIII, 20; XV, 53; Historiae, III, 29), a jedan je od izvora koji su koristili Svetonije i Plutarh. Plinije je praktično završio i svoje veliko delo, Naturalis historia, enciklopediju u kojoj je sakupio većinu znanja svog vremena. Delo je planirano pod Neronovom vladavinom, a materijali skupljeni u tu svrhu ispunili su nešto manje od 160 svesaka. To je delo 23. godine Larcije Licini, pretorijanski legat Tarakonske Hispanije, bezuspešno pokušao otkupiti za cenu koja je i za današnje prilike ogromna. Svoje delo posvetio je Vespazijanu 77. godine. Vezuv Erupcija Vezuva 79. godine Ubrzo nakon toga Vespazijana ga je imenovao prefektom rimske mornarice u Mizenu. U Mizenu je Plinije bio stacioniran u vreme velike erupcije vulkana Vezuva (24. avgusta 79), koja je uništila Pompeje i Herkulaneum. Želja za direktnim posmatranjem pojave, a ujedno i za spašavanjem nekih svojih prijatelja iz pogibeljnog položaja na obali Napuljskoga zaliva, podstakla ga je da pokrene svoje galije i pređe zaliv do Stabije. Iako je verovao da će Stabiji biti na sigurnoj udaljenosti od erupcije, nije uzeo u obzir mogućnost da vulkan ispusti otrovne gasove. Posledica toga bila je da se Plinije ugušio zbog nedostatka kiseonika. Plinije je još uvek poznat u vulkanologiji u kojoj se termin plinijski (ili plinijev) odnosi na vrlo silovitu erupciju vulkana koji je dugo vremena bio uspavan. Termin ultraplinijski je namenjen najsilovitijim plinijskim erupcijama kao što je uništenje Krakataua 1883. godine. Priča o Plinijevim poslednjim satima života opisana je u zanimljivom pismu koje je dvadeset sedam godina nakon samog događaja Plinije Mlađi, nećak Plinija Starijeg i njegov naslednik, uputio Tacitu (Plinije Mlađi, Epistulae, VI, 16). Plinije Mlađi takođe šalje drugom dopisniku izveštaj o rukopisima svojega ujaka i njegovim životnim navikama (III, 5): `Započeo bi s radom vrlo rano pre zore... Ništa ne bi pročitao a da ne napravi zabeleške; običavao je čak govoriti da ne postoji knjiga koja je toliko loša da ne sadrži nešto vredno. Za boravka na selu jedino vreme koje je bilo oslobođeno od učenja bilo je u stvari kada se kupao. Dok je putovao, oslobođen od svih drugih briga, posvetio bi se učenju u osami. Ukratko, smatrao je sve vreme u kojem se nije bavio učenjem uzaludno potrošenim.` Njegov jedini rukopis koji je sačuvan do današnjih vremena jeste Naturalis historia. Kroz sledeća veka veliki broj naučnika ju je koristio za izvor svojega rada. Filozofski pogledi Plinije je bio sledbenik stoičke filozofije kao i mnoge druge poznate ličnosti za vreme ranog carstva. On je bio upoznat s njihovim najvećim predstavnikom, Trazejom Petom, a takođe je bio i pod uticajem Seneke Mlađega. Stoici su bili odani proučavanju prirode, ali njihovo je moralno učenje bilo saglasno s onime koji je u svojem literarnom radu bio nesebično nestrpljiv u potpomaganju i podučavanju svojih savremenika (Praef. 16, XXVIII, 2; XXIX, I). Plinije je bio i pod uticajem epikurejske filozofije, platonovske Akademije i oživljenih pitagorejskih škola. Njegov pogled prema prirodi i bogu bili su u biti stiočki. Plinije izjavljuje da je jedina slabost čovečanstva to što je utjelovila božje biće u mnogim ljudskim oblicima koja su posedovala ljudske mane i nedostatke (II, 148). Bog je uistinu bio jedan; bio je duša večnog sveta, pokazujući svoje dobročinstvo na zemlji, kao i na suncu i na zvezdama (II, 12 seq., 154 seq.). Postojanje božanske providnosti je nesigurno (II, 19), ali vera u njeno postojanje i u kaznu zbog greha je korisno (II, 26). Nagrada kreposti sastojala se u uzdizanju prema božjoj naravi onih koji su sličili bogu u činjenju dobroga prema čoveku (II, 18, Deus est mortali iuvare mortalem, et haec ad aeternam gloriam via ). Ispitivanje budućnosti smatrao je krivim kao i nasilno delovanje prema prirodi uz upotrebu magije (II, 114; XXX, 3) Ipak nije poricao značenje čuda i predosećaja (II, 92, 199, 232). Plinijev pogled na život je sumoran. On smatra da čovečanstvo ide ka propasti i bedi (II, 24; VII, 130). Preteranu rakoš i moralnu iskvarenost napada u mnogim deklamacijama, koje su toliko česte (kao i kod Seneke) da na kraju gube privlačnost i počinju zamarati �. Njegovi retorički izrazi protiv praktično korisnih otkrića (kao što je umeće navigacije) takođe oskudevaju u zdravom razumu i dobrom ukusu (XIX, 6). S ponosnim rimskim nacionalnim duhom on sjedinjuje divljenje vrlinama po kojima je republika postigla svoju veličinu (XVI, 14, XXVII, 3, XXXVII, 201). On ne skriva istorijske činjenice nepovoljne po Rim (XXXIV, 139), a dok slavi ugledne članove slavnih rimskih rodova, slobodan je od Livijeve prekomerne pristranosti prema aristokratiji. Plinije smatra da su poljoprivredni slojevi i stari zemljoposednici iz viteškog staleža (Cincinat, Kurije Dentat, i Katon Stariji) stupovi države. On ogorčeno žali zbog propadanja poljoprivede u Italiji (XVIII, 21 i 35, latifundia perdidere Italiam = `latifundije upropastiše Italiju`). U skladu s time, za najraniju povest Rima on daje prednost onima koji slede pisce iz razdoblja pre Oktavijana Avgusta, ali ipak gleda na carsku moć kao nužnu (štaviše, preko potrebnu) u državi, te pozdravlja „spasonosnu pojavu Vespazijana“ (salutaris exortus Vespasian, XXXIII, 51). Naturalis historia Jedino Plinijevo delo koje je sačuvano jeste Poznavanje prirode (Naturalis historia), u 37 knjiga, posvećeno caru Titu 77. godine, a objavljeno posthumno. U uvodu (Praefatio) Plinije kaže da se delo sastoji od 20.000 važnih podataka prikupljenih od stotinu autora, ali su ti brojevi u stvari mnogo viši. Knjiga 1 daje sadržaj celog dela i popis svih pisaca kojima se autor služio; knjiga 2 je o fizici univerzuma i delovima od kojih se sastoji; knjige 3–6 obrađuju etnografiju Evrope, Azije i Afrike; knjiga 7 je o fiziologiji ljudi; knjige 8–11 bave se zoologijom (kopnenim i morskim životinjama, pticama, insektima); knjige 12–19 obrađuju botaniku; knjige 20–27 su o lekovitom dejstvu različitih biljaka; knjige 28–32 su o lekovima koji podstiču od životinja; knjige 33–37 obrađuju metale i stenje, uključujući upotrebu minerala u medicini, umetnosti i arhitekturi, s ekskursom o istorije umetnosti. Na završetku svojih književnih radova, kao jedini Rimljanin koji je, pored Lukrecija, ikada uzeo za temu celo područje prirode, moli se za blagoslov sveopće majke svojem završenome delu. U književnosti pridaje najviše mesto Homeru, Ciceronu (XVII, 37 seq.) i Vergiliju. Na njega su uticala dela numidskog kralja Jube II kojega naziva „moj učitelj“. Strastveno se zanima za prirodu i prirodne nauci učeći ih na način koji je bio nov u Rimu. Ipak, slabo poštovanje nauci te vrste u Rimu ne odvraća ga od nastojanja da bude od kosristi svojim zemljacima (XXII, 15). Veliki rad koji je sebi zavrtao bio je ogroman i opsežan, jer predstavlja pravu enciklopediju nauci i umetnosti koji su na bilo koji način povezani s prirodom ili prirodnim materijalima. Pripremajući se za ovaj poduhvat, Plinije je izučavao mnoge autore koji su pisali o svakom predmetu koji on obrađuje u svojoj enciklopediji, te je bio marljiv u pravljenju izvadaka iz njihovih stranica. Njegovi indeksi autora (indices auctorum) u nekim su slučajevima autori koje je on u stvari koristio kao izvore za svoje delo, a u drugim slučajevima oni predstavljaju izvorne autore koji su o nekom predmetu pisali, a koje je sam Plinije koristio iz druge ruke, tj. preko citata drugih autora. Plinije otvoreno daje priznanje svim svojim prethodnicima govoreći da se „treba osetiti sramotnim pred onima (autorima) koje se upotrebio“ (plenum ingeni pudoris fateri per quos profeceris, Praef. 21,). Plinije nije imao ni temperament za neko novo i jedinstveno istraživanje niti slobodnog vremena koje bi to iziskivalo. Očigledno je da onaj koji je potrošio sve svoje vreme na čitanje, pisanje i na pravljenje izvadaka iz dela svojih prethodnika nije imao vremena za zrelo i nezavisno promišljenje ili za strpljivo eksperimentalno posmatranje prirodnih pojava. Ipak se ne sme zaboraviti da je upravo njegova izvorna naučna znatiželja prema pojavi erupcije Vezuva bila ono što je njegov život neumornog učenja dovelo preranom kraju, te da je ikakvo kritikovanje njegovih pogrešaka u Poznavanju prirode ublaženo iskrenošću u priznanju koje daje u predgovoru: „I ne sumnjam da sam i ja mnogo toga propustio: ipak sam čovek i to zaposlen državnim obavezama“ (nec dubitamus multa esse quae et nos praeterierint; homines enim sumus et occupati officiis). Uprkos mnogim pogreškama, nebrižljivosti, lakovernosti, površnosti, nenaučnom rasporedu građe i dosadi koju izazva suhoparna kataloška nabrajanja, Poznavanje prirode predstavlja izvanredno delo zbog ogromnog truda koji je u njega uložen te zbog neiznjerne radoznalosti autora čiji je delo produkt. Delo sadrži mnogo i zanimljiih i zabavnih podataka iz umetnosti, nauci i civilizacije autorovog doba. Ono je puno priča, kao što je ona o kosturu čudovišta koje je mučilo |Andromedu a koji je donet iz Jafe i izložen u Rimu (IX, 11; Jafa je takođe zarađivala na toj legendi, jer su istovremeno tamo bili izloženi lanci kojima je Andromeda bila svezana, V, 69); priča o trikovima kojima su učili slonove (VIII, 4–8); anegdota o Lisandru koji je dozvolio Sofoklov pogreb (VII, 109); opasnosti s kojima se susreću oni koji vade sunđer iz mora (IX, 151–153); pojava prvih berberina u Italiji (VII, 211). Rimski život prikazuju takvi odlomci kao što su oni o raznim vrstama odeće koja se koristi (VIII, 190-193); ceni kuvara (IX, 67); nakitu neke otmene Rimljanke (IX, 117-118). Naročito su zanimljivi odlomci o istorije slikarstva u 35. knjizi i vajarstva u 36. knjizi, gde saznajemo mnogo toga o grčkim slikarima Zeuksisu, Paraziju i Apelu, te o vajarima Fidiji, Praksitelu i Skopasu. Plinijev stil odaje Senekin uticaj. On cilja manje na jasnoću i živopisnost koliko na epigramatsku misao. Njegov stil ne obiluje samo antitezama, nego i pitanjima i usklicima, tropima i metaforama, te ostalim osobitostima razdoblja novog stila. Ritmični i umetnički oblik rečenica je žrtvovan zarad strasti ka naglašavanju pojedinih reči koja oduševljuje u odgađanju poante misli do samog kraja rečenice. Struktura rečenice je takođe pomalo slobodna i razvučena. Primećuje se veoma česta upotreba apsolutnog ablativa, koji je često vrlo nejasno vezan za ostatak rečenice (npr. XXXV, 80). Uticaj Plinijevog dela Oko sredine 3. veka Solinije je napravio izvadak iz geografskih delova Plinijevog rada, a u ranom 4. veku medicinski odlomci su skupljeni u Medicina Plinii. U ranom 8. veku saznajemo da Beda poseduje izvrstan rukopis celoga dela. U 9. veku Alkuin šalje Karlu Velikom prepis ranijih knjiga (Alkuin, Epistulae, 103, Jaffé), dok Dikuil sakuplja izvatke iz Plinijevih stranica za svoje vlastito delo „Veličina sveta“ (Mensura orbis terrae, (oko 825). Plinijev rad je visoko poštovan u srednjem veku. Broj postojećih rukopisa danas iznosi oko 200, međutim najbolji od mnogih antičkih rukopisa je onaj u Bambergu koji sadrži samo knjige XXXII-XXXVII. Robert od Kriklejda, prior manastira Svete Fridesvede u Oksfordu, posvetio je Henriju II delo Defloratio, koje se sastoji od devet knjiga odabira uzetog iz jednog od rukopisa tog sloja, koji je donedavno bio jedini koji nam je pružao ponekad jedini dokaz vernoga teksta. Među kasnijim rukopisima najznačajniji je codex Vesontinus, koji se nekada nalazio u Besansonu (11. vek), a danas je podeljen u tri dela od kojih je jedan u Rimu, drugi u Parizu, a treći u Lajdenu, gde se nalazi i prepis celoga rukopisa. Posebna važnost pridaje se Plinijevom opisu proizvodnje papirusa (XIII, 68-38), te različitim vrstama grimizne boje (IX, 130).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Laozi (takođe poznat kao Lao Cu ili Lao Ce;[1] kin. 老子, pin. Lǎozǐ: doslovno Stari Učitelj; 6. ili 5. vek p. n. e. — oko 531. p. n. e.) bio je stari kineski filozof i pisac. On je ugledan autor Knjige puta i vrline,[2] osnivač filozofskog taoizma i božanstva u verskom taoizmu i tradicionalnim kineskim religijama.[3] Prema delu Povesni zapisi, živeo je kao pustinjak i učitelj.[4] Laozi je tema mnogih kineskih predaja. Religijski daoizam ga poštuje kao božanstvo. Smatra se da je Laoziovo prezime bilo Li (李, pinjin: Lǐ), lično ime Er (耳, pinjin: Ěr, bukv. uvo), a nadimak Bo Jang (伯阳, pinjin: Bó Yáng). Njegovo posthumno ime bilo je Dan (聃, pinjin: Dān). Ime Laozi je zapravo počasna titula: Lao (老, pinjin: Lǎo) znači stari, a titula Ce (子, pinjin: zǐ) se dodavala u znak poštovanja uz prezime velikih učitelja (npr. Kung Ce, Meng Ce, Džuang Ce, Gung-sun Lung Ce i dr.) tako da se titula Laozi može okvirno prevesti kao stari učitelj. Laozi je poznat i pod sledećim imenima: Stari Dan (老聃) Stari plemeniti gospodin (老君, pinjin: Lǎo Jūn) Stari plemeniti gospodin Li (李老君, pinjin: Lǐ Lǎo Jūn) Krajnja uzvišenost ili Preuzvišeni plemeniti gospodin (太上老君, pinjin: Tàishàng Lǎo Jūn) Pod poslednjim je imenom prihvaćen kao najviše daoističko božanstvo sa nebesa Uzvišene čistote...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Klinički psiholog i profesor psihologije na Univerzitetu u Torontu dr Džordan Piterson, trenutno je jedan od najcenjenijih, najuticajnijih i najpoznatijih mislilaca na svetu čija predavanja na kanalu Jutjub imaju više od 35 miliona pregleda. U vreme globalnih promena i gotovo nezapamćene političke polarizacije, njegovi stavovi i jasna poruka o važnosti lične odgovornosti i traganja za smislom života naišli su na ogroman broj pristalica širom sveta. Šta je ono najvažnije što bi svako od nas u današnjem svetu trebalo da zna? Džordan Bernt Piterson (engl. Jordan Bernt Peterson; Edmonton, 12. jun 1962) kanadski je klinički psiholog, pisac, javni intelektualac i bivši univerzitetski profesor. Njegove glavne oblasti istraživanja su patopsihologija, socijalna psihologija i psihologija ličnosti, sa posebnim interesovanjem za psihologiju verskih i ideoloških uverenja,[1] kao i procena i unapređenje pojedinca i produktivnosti.[2] Piterson je studirao na univerzitetu u Alberti i univerzitetu Makgil. Ostaje na Makgilu, nakon post-doktorskih studija u periodu od 1991. do 1993. godine pre prelaska na Univerzitet Harvard, gde je bio pomoćnik, a zatim docent psihologije. Godine 1998. preselio se u Kanadu, na univerzitet u Torontu, gde je redovni profesor. Njegova prva knjiga Mape značenja: Arhitektura Vere je objavljena 1999. godine, rad koji je kroz nekoliko naučnih oblasti, opisao strukture sistema verovanja i mitova i njihovu ulogu u regulaciji emocija, stvaranje smisla i motivacije za genocid.[3][4][5] Njegova druga knjiga, 12 pravila života: antidot haosa, objavljena je januara 2018. godine.[6][7][8] Godine 2016. Piterson je objavio niz video snimaka na Jutjub kanalu, u kojim je kritikovao političku korektnost i kanadsku vladu. Kasnije je dobio značajnu medijsku pažnju. Detinjstvo, mladost Odrastao je u Fervju, Alberta, malom gradu severno-zapadno od mesta svog rođenja, Edmontona, u Kanadi. On je bio najstariji od troje dece. Dobio je srednje ime Bernt, po pradedi iz Norveške.[9][10] Kada je imao 13 godina, Piterson je otkrio dela Džordža Orvela, Oldusa Hakslija, Aleksandra Solženjicina i Ajn Rand zahvaljujući svojoj školskoj bibliotekarki Sendi Notli, majci Rejčel Notli, predsednici Nove demokratske partije Alberte i 17. premijerke Alberte[11]. Piterson je takođe radio za Novu demokratsku partiju (NDP) tokom tinejdžerskih godina, ali je postao razočaran partijom zbog onoga što je Orvel u svom delu `Put za Vigan` nazvao preovlađivanje `intelektualnih socijalista srednje klase koji nose tvid` i koji `ne vole siromašne, oni samo mrze bogate`[12][13]. Napustio je NDP u svojoj 18. godini[14]. Obrazovanje Nakon što je završio srednju školu u Fervjuu 1979. godine, Piterson je upisao političke nauke i englesku književnost na Grand Preri Regionalnom Koledžu[15]. Kasnije se prebacio na Univerzitet Alberte, gdje je završio osnovne akademske studije u oblasti političkih nauka 1982. godine. Nakon toga, uzeo je godinu pauze kako bi posetio Evropu. Tu je razvio interes za psihološke izvore Hladnog rata, naročito za totalitarne režime 20. veka[13][1], a često su ga pohodile i noćne more o eskalaciji trke u nuklearnom naoružavanju. Kao rezultat toga, postao je zabrinut zbog ljudskog kapaciteta za zlo i uništenje, pa je odgovore tražio u delima Karla Junga, Aleksandra Solženjicina[16] i Fjodora Dostojevskog[17]. Vratio se na Univerzitet Alberte, gdje je 1984. završio bečlor studije i u oblasti psihologije[18]. 1985. preselio se u Montreal kako bi pohađao Makgil Univerzitet. Tu je stekao doktorat u oblasti kliničke psihologije, pod mentorstvom Roberta O. Fila 1991. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jesen srednjeg veka ili Spuštanje srednjeg veka (objavljeno 1919. kao Herfsttij der Middeleeuven i prevedeno na engleski 1924, nemački 1924, i francuski 1932), najpoznatije je delo holandskog istoričara Johana Huizinga. Njen podnaslov je: „Studija oblika života, misli i umetnosti u Francuskoj i Holandiji u četrnaestom i petnaestom veku“. U knjizi Huizinga iznosi ideju da su pretjerana formalnost i romantizam kasnosrednjovjekovnog dvorskog društva odbrambeni mehanizam protiv neprestanog porasta nasilja i brutalnosti općeg društva. Period je video kao pesimizam, kulturnu iscrpljenost i nostalgiju, a ne kao ponovno rođenje i optimizam. Huizingin rad kasnije je naišao na kritiku, posebno zbog previše oslanjanja na dokaze iz prilično izuzetnog slučaja burgundskog suda. Novi prevod knjige na engleski jezik objavljen je 1996. zbog uočenih nedostataka u originalnom prevodu. Novi prevod Rodneija Paitona i pokojnog Ulricha Mammitzscha zasnovan je na drugom izdanju holandske publikacije 1921. godine i upoređen sa nemačkim prevodom objavljenim 1924. godine. Sedamdesetih godina prošlog veka Radio Holandija je proizvela audio seriju o knjizi pod nazivom `Jesen srednjeg veka: Istorija u šest delova i reči i muzike iz niskih zemalja` Johan Huizinga (holandski: [ˈjoːɦɑn ˈɦœizɪŋɣaː]; 7. decembra 1872. - 1. februara 1945.) bio je holandski istoričar i jedan od osnivača moderne kulturne istorije. Rođen u Groningenu kao sin Dirka Huizinga, profesora fiziologije, i Jacoba Tonkensa, koji je umro dve godine nakon rođenja, [1] počeo je kao student indoevropskih jezika, stekavši zvanje 1895. godine. studirao komparativnu lingvistiku, stekavši dobro znanje sanskrta. Doktorski rad napisao je o ulozi stradalnika u indijskoj drami 1897. godine. Tek 1902. godine njegovo interesovanje okrenulo se ka srednjovekovnoj i renesansnoj istoriji. Nastavio je kao orijentalista sve dok 1905. godine nije postao profesor opšte i holandske istorije na Univerzitetu Groningen. 1915. godine postao je profesor opšte istorije na Univerzitetu u Lejdenu, mesto koje je obavljao do 1942. 1916. godine postao je član Kraljevska holandska akademija nauka i nauka. [2] 1942, kritički je govorio o nemačkim okupatorima svoje zemlje, komentare koji su bili u skladu sa njegovim spisima o fašizmu 1930-ih. Nacisti su ga držali u pritvoru između avgusta i oktobra 1942. Po puštanju na slobodu zabranjen mu je povratak u Leiden. Potom je živeo u kući svog kolege Rudolpha Cleveringa u De Steegu u Gelderlandu, blizu Arnhema, gde je umro samo nekoliko nedelja pre završetka nacističke vladavine. [3] Leži pokopan na groblju Reformisane crkve u 6 Haarlemmerstraatveg u Oegstgeestu. [4] Izvođenje radova Huizinga je imala estetski pristup istoriji, gde su umetnost i spektakl igrali važnu ulogu. Njegovo najpoznatije delo je jesen srednjeg veka (a.k.a. propadanje srednjeg veka) (1919). Vredna spomena su i Erazmus (1924) i Homo Ludens (1938). U drugoj knjizi govorio je o mogućnosti da je igra primarni formativni element ljudske kulture. Huizinga je takođe objavio knjige o američkoj istoriji i holandskoj istoriji u 17. veku. Uznemiren porastom nacionalsocijalizma u Nemačkoj, Huizinga je napisao nekoliko dela kulturne kritike. Mnogo sličnosti može se primetiti između njegove analize i analize savremenih kritičara, poput Ortega i Gasseta i Osvalda Spenglera. Huizinga je tvrdio da je duh tehničke i mehaničke organizacije zamenio spontani i organski poredak u kulturnom i političkom životu. Predavanje Huizinga (nizozemski: Huizingalezing) je prestižno godišnje predavanje u Holandiji o temi iz domena kulturne istorije ili filozofije u čast Johana Huizinga. [5] Porodica Huizingin sin Leonhard Huizinga postao je poznati pisac u Holandiji, posebno poznat po nizu romanskih jezika u vezi s holandskim aristokratskim blizancima Adrianom i Oliverom (`Adriaan en Olivier`).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U dobrom stanju! Borhesov rečnik Usmeni Borhes, njegove izjave i polemike (azbučnim redom predstavljena su Borhesova razmišljanja na pojedine teme iz književnosti, filozofije, politike, života... kao i o pojedinim istorijskim ličnostima... npr: angažovana poezija, baskijac, bog, vijetnamski rat, volt vitmen, kihot, knjiga, če...) SKZ, Beograd, 1996. tvrd povez Horhe Fransisko Isidoro Luis Borhes Asevedo (šp. Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo, poznat kao Horhe Luis Borhes; Buenos Ajres, 24. avgust 1899 — Ženeva, 14. jun 1986) bio je argentinski pisac, jedan od najuticajnijih književnika XX veka.[1] Presudno je obeležio hispanoameričku književnost i značajno uticao na svetske književne tokove.[2] Iako najpoznatiji po svojim pripovetkama, Borhes je takođe bio i pesnik i književni kritičar. Bio je saosnivač tzv. „latinoameričke fantastike“ i jedan od vodećih autora časopisa Sur („Jug“). Članovi njegove porodice su španskog, engleskog i portugalskog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine. Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao od roditelja. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku. U ovoj zemlji boravio je sve do 1921. godine, kada se vratio u Argentinu. Karijeru pisca je započeo 1923. godine. Njegovih nekoliko prvih knjiga nisu otkrile budućeg pesnika. Do tema koje su mu zaista „ležale“ došao je kroz nekoliko knjiga eseja i priča, kao što su „Sveopšta istorija beščašća“, „Istorija večnosti“, „Maštarije“ i „Alef“. Prva Borhesova knjiga se kod nas pojavila 1963. godine. To je bila knjiga „Maštarije“. Na našim prostorima su ljudi tek sedamdesetih godina počeli više da obraćaju pažnju na Borhesova dela. U tom periodu su se pojavili prvi borhesovci, a istovremeno su postali popularni latinoamerički pisci kao što su Markes, Kortasar, Ljosa, Fuentes i drugi. Ostao je zapamćen po svojim kratkim pričama koje imaju metafizičke i fantastične osobine. Pored toga se bavio i književnom kritikom.[3] Dobitnik je nagrade „Servantes“ za književnost 1978. godine. Horhe Luis Borhes rođen je 24. avgusta 1899. godine u Buenos Ajresu, u Argentini. Članovi njegove porodice su različitog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine.[4] Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao upravo od roditelja.[5] Njegovo formiranje kao intelektualca i umetnika počinje već u detinjstvu u velikoj porodičnoj biblioteci sastavljenoj od dela na engleskom, koji je znao zahvaljujući baki Engleskinji.[6] Već sa devet godina Borhes je započeo svoj spisateljski rad prevodeći „Srećnog princa“ Oskara Vajlda. Godine 1914. se njegova porodica seli u Pariz. Borhes u Francuskoj uči jezik i priprema maturu, sa posebnim interesovanjem za filozofiju i velike pisce 19. veka. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku,[7] a 1919. godine odlaze u Španiju i tu Horhe počinje svoj aktivniji spisateljski rad. Karijeru pisca je započeo 1923. godine pisanjem poezije, a prve stihove „Crveni ritmovi”, posvećene Oktobarskoj revoluciji koje nikada nije objavio, napisao je 1919. godine tokom svog boravka na Majorki.[6] Kada se vratio u Argentinu, sa nekoliko mladih pisaca koji su se okupljali oko M. Fernandeza, pokrenuo je časopise „Prizma’’ i „Proa’’, a već 1923. godine ponovo odlazi u Evropu. Godine 1927. mu je oslabio vid, da bi potpuno oslepeo krajem pedesetih godina. Radovi Borhes je najpoznatiji po svojim kratkim pričama, ali je takođe pisao i poeziju, eseje, scenarije, književne kritike i objavio mnoge antologije.[8] Borhes je pisao poeziju celog svog života. Na Borhesa dosta utiče modernistički stil pisanja, a posebno simbolizam. A u njegovim kasnijim delima može se videti uticaj naturalizma.[9][9][10] Na njegova kasnija dela veliki uticaj je imala i činjenica da je bio slep. Borhes se dosta interesovao za mitologiju, matematiku i teologiju i ove nauke su često bile prisutne u njegovim delima. Njegovo prvo objavljeno delo je bio prevod dela „Srećni princ“ Oskara Vajlda na španski kada je imao samo devet godina. Njegova prva kolekcija pesama „Vrućina Buenos Ajresa“ (šp. Fervor de Buenos Aires) objavljena je 1923. godine.[8] Iste godine Borhes postaje urednik literalnog dodatka novinama „Kritika“ gde se pojavljuju njegovi delovi priča kasnije objavljeni u „Opštoj istoriji gadosti“ (šp. Historia universal de la infamia). Borhesova najbolja dela su sa početka njegove karijere, kada je uglavnom radio kao prevodilac i književni kritičar za argentinski magazin „El Hogar“ koji se izdavao od 1936. do 1939. godine.[8] Posle teške nesreće koju je doživeo 1939. godine pojavljuje se njegova prva kolekcija kratkih priča „Vrt razgranatih staza“ ( šp. El jardín de senderos que se bifurcan). Ova kolekcija je izašla iz štampe 1941. godine. Njegovo najpoznatije delo je kratka priča „Čekanje“ (šp. La espera) objavljena 1950. godine. Izražavao je veliko interesovanje i za idealizam što se može videti u eseju „Novo pobijanje vremena“ (šp. Nueva refutación del tiempo), kratkoj priči „Preciznost nauke“ (šp. Del rigor en la ciencia), pesmama „Stvari“ (šp. Cosas) i „Golem“ (šp. El Golem), kao i u priči „Kružne ruševine“ (šp. Las Ruinas Circulares). Borhes 1967. godine započinje petogodišnju saradnju sa američkim prevodiocem Normanom Tomasom di Đovanijem. Takođe nastavlja da izdaje knjige kao što su „Knjiga izmišljenih stvorenja“ (šp. El libro de los seres imaginarios) 1967. godine, zatim „Brodijev izveštaj“ (šp. El informe de Brodie) 1970. godine, kao i „Peščana knjiga“ (šp. El libro de arena) 1975. godine. Njegovo najduže književno prozno delo je priča „Kongres“ (šp. El Congreso) objavljena 1971. godine.[8] Borhes je bio značajan i kao prevodilac. Prevodio je literaturu sa engleskog, francuskog i nemačkog jezika na španski jezik. Takođe je preveo dela Vilijama Foknera, Hermana Hesea , Franca Kafke, Volta Vitmana, Virdžinije Vulf i drugih. Borhes nije dobio Nobelovu nagradu za književnost i to je doživeo kao lični poraz. Kasnije se govorilo da mu je ova nagrada uskraćena zbog konzervativnog pogleda na politiku. Privatni život Marija Kodama 2010. na sajmu knjiga u Frankfurtu Obzirom da je Borhes bio slep njegova majka starala se o njemu, bila je njegov lični sekretar, odgovarala je na pisma, pratila ga je na putovanjima. Neočekivano, 1967. godine, Borhes se oženio sa svojom starom prijateljicom iz mladosti, Elsom Miljan.[11] Njegovi prijatelji su smatrali da je upravo njegova majka insistirala na tome kako bi imao ko da se brine o njenom slepom sinu kada ona umre. Međutim, brak je trajao svega tri godine. Nakon razvoda, Borhes se vratio majci, sa kojom je živeo u malom stanu, sve do njene smrti[12] Narednih godina, putovao je širom sveta. Nakon majčine smrti ulogu asistentkinje preuzima Marija Kodama, argentinka nemačkog i japanskog porekla. U aprilu, 1986. godine oženio se sa njom preko paragvajskog advokata, što je tada bila uobičajena pojava za Argentince koji su želeli da izbegnu oštre zakone u vezi razvoda. Uz nekoliko izuzetaka, žene su skoro potpuno odsutne u većini Borhesovih dela. Međutim postoje neka dela kao što je priča „Ulrike“ iz „Knjige o pesku “, u kojoj je pisao o romantičnoj ljubavi. Takođe i u svojim kratkim pričama „Zahir“ i „Alef “, Borhes piše o neuzvraćenim ljubavima. Horhe Borhes umro je od raka jetre 1986. godine u Ženevi. Marija Kodama, njegova udovica i naslednica, stekla je potpunu kontrolu nad njegovim delima. Politička uverenja Horhe Luis Borhes 1976. Horhe Luis Borhes se oduvek zanimao za politiku što je nasledio od svojih predaka, kao i strast za književnost. Dvadesete godine XX veka su za njega bile veoma važne u političkom smislu. U početku je bio pristalica bivšeg argentinskog predsednika koji se zvao Ipolito Irigojen (šp. Hipólito Yrigoyen). Godine 1928. Borhes je, podržavajući Ipolita, bio član Komiteta mladih intelektualaca kada su se obavljali ponovni izbori za predsednika u Argentini. Ipolito je pobedio na izborima, ali kasnije je usledilo Borhesovo zaprepašćenje kada je vojna hunta zbacila Ipolita sa vlasti, nakon čega Borhes biva zgrožen politikom. Nakon toga, neko vreme se nije zanimao za politiku, ali kasnije je opet počeo da piše članke u argentinskom magazinu „El Ogar“ u kome ne podržava nijedan politički režim, već ih kritikuje, a naročito nacizam, antisemitizam i sve veći pad u fašizam. Ovim člancima Borhes dobija veća priznanja nego za svoje fikcije koje su gotovo prošle neopaženo. Međutim, ovo će mu prouzrokovati probleme kada fašisti budu došli na vlast početkom četrdesetih godina.[13] Godine 1946. Huan Domingo Peron dolazi na vlast u Argentini, a Borhes je, zbog svojih dobro poznatih političkih uverenja, dobio novu poziciju sanitarnog inspektora za kontrolu živinskog mesa u Buenos Ajresu. Odmah je odlučio da podnese ostavku, pri čemu iskazuje još veću odvratnost prema totalitarnim režimima ističući da je jedna od najvažnijih dužnosti pisaca da se bore protiv autoritarnosti i svega što ona donosi.[13] Peronov režim je otežavao život Borhesovoj porodici i njegovim prijateljima. Godine 1948. njegova majka i sestra Nora su uhapšene pošto su učestvovale u jednom protestu. Njegova majka je od tada bila u kućnom pritvoru, dok je sestra bila u zatvoru koji je prvobitno bio namenjen prostitutkama. Nori su dali mogućstvo da je oslobode ukoliko napiše pismo izvinjenja Evi Peron, što je ona odbila i tako ostala u zatvoru. Smatra se da od tada Borhes nije mogao da drži nijedno predavanje bez policijskog nadzora. Godine 1950. Borhes je izabran za predsednika Društva argentinskih pisaca (šp. Sociedad Argentina de Escritores), i tako predvodi intelektualce u borbi protiv peronističkog režima. Na tipičnom sastanaku Društva se u početku rapravljalo o književnim i filozofskim uverenjima. Nakon dužeg vremena, policijskim doušnicima, koji su nadgledali ove sastanke, bi postalo dosadno da bi na kraju otišli. Tek tada bi počinjale prave političke diskusije. Takođe je učestvovao u književnom pokretu zvanom ultraizam (šp. Ultraísmo).[traži se izvor] Pedestetih godina, nakon smrti Eve Peron, dva policajca su zatražila od Borhesa da u prostorijama Društva argentinskih pisaca okači portret Eve i Huana Perona, što je on odbio. Kasnije, uprkos svoj predostrožnosti, Društvo je ukinuto. Borhes postaje direktor Nacionalne biblioteke kada je Društvo ponovo počelo sa radom. Međutim, Huan Peron je 1973. ponovo izabran za predsednika, a Borhes iste godine podnosi ostavku na poziciju direktora Nacionalne biblioteke. Kada je Isabel Peron smenjena sa vlasti još jednim državnim udarom, Borhes opet počinje da se zanima za politiku. Prihvatio je novu vladu što je izazvalo razočaranje argentinske levice. Međutim, kada je dokazano da je nova vlada zloupotrebljavala svoju moć, kao i vojna hunta, Brohes počinje da kritikuje njenu politiku sve dok nije došlo do rata na Folklandskim ostrvima što je kod njega izazvalo ponovno zaprepašćenje posle čega se povlači iz sveta politike. Borhes se tokom svog života otvoreno suprotstavljao peronizmu, marksizmu i komunizmu.[14] U jednom intervjuu je čak za sebe rekao da je anarhista, iako ga je većina ljudi smatrala liberalistom. Oduvek je smatrao da je najveći problem tada bio to što je država imala ogroman uticaj u delovanju pojedinca što su najviše prouzrokovali komunizam i nacizam. Totalitarni režimi su po njegovom mišljenju bili jedna vrsta tiranije koja uz veliku moć ima i mogućnost da odlučuje o svemu i svakome. Verovao je u etičku humanost i intelektualnost individue, dok je za političare smatrao da je njihov suštinski posao da lažu. Svoja uverenja o politici je govorio u više navrata, pri čemu je za političare rekao da su to neetički ljudi koji su vremenom stekli naviku i da podmićuju. Međutim, svoja opažanja o politici je izražavao u esejima. Napisao ih je mnogo, a najpoznatiji je „Ja, Jevrejin“ (šp. Yo, Judío), koji se odnosio na njegov prethodni članak „Ja, Argentinac“ (šp. Yo, Argentino) i koga je napisao kao odgovor na optužbu od strane simpatizera Hitlera i nacističke partije da je Jevrejin i da nije pravi Argentinac. U svojoj knjizi „Peščana knjiga“ (šp. „El Libro de Arena“) Borhes kaže da ne treba da se vrednuju politički sistemi već ljudi kao individue i njihove osobine.[15] Smrt Borhesov nadgrobni spomenik na groblju u Ženevi Horhe Luis Borhes umro je 14. juna 1986. u 86. godini života od raka jetre. Po verskim shvatanjima, Borhes se deklarisao kao agnostik. Jedna od njegovih poslednjih želja bila je da bude sahranjen na groblju u Ženevi. Njegov nadgrobni spomenik je delo argentinskog vajara Eduarda Longata. U februaru 2009. godine predstavljen je projekat premeštanja Borhesovih posmrtnih ostataka na groblje u Buenos Ajresu. Borhesova udovica Marija Kodama žustro se sprotivila pa je projekat propao. Dela Priče Historia universal de la infamia (1935)- Univerzalna istorija beščašća Ficciones (1944) - Maštarije El Aleph (1949)- Alef El informe de Brodie (1970) El libro de arena (1975) - Peščana knjiga La memoria de Shakespeare (1983) Poezija Los ritmos rojos (1918) Fervor de Buenos Aires (1923) Luna de enfrente (1925) Cuaderno San Martín (1929) El otro, el mismo (1964) Para las seis cuerdas (1965) Elogio de la sombra (1969) El oro de los tigres (1972) La rosa profunda (1975) La moneda de hierro (1976) Historia de la noche (1977) Adrogué, con ilustraciones de Norah Borges (1977) La cifra (1981) - Šifra Los conjurados (1985) Antologije Antología personal (1961). Nueva antología personal (1968). Libro de sueños (1976). - Sanjarenje Textos cautivos (1986). Borges en el hogar (2000).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vladimir Jakovljevič Propp (rus. Владимир Яковлевич Пропп; 29. travnja 1895. – 22. kolovoza 1970.) bio je ruski strukturalist, poznat po svojim detaljnim analizama ruskih bajki. Životopis Vladimir Propp rođen je 1895. u Sankt-Peterburgu u njemačkoj obitelji. Pohađao je Sveučilište u Sankt-Peterburgu od 1913. do 1918. te završio ruski jezik i njemačku filozofiju. Poslije školovanja predavao je ruski i njemački jezik u srednjoj školi, a potom njemački na fakultetu. Godine 1928. objavljuje Morfologiju bajke kojom je tek u pedesetim godinama 20. stoljeća, pošto je prevedena, postao poznat u folkloristici te utjecao na Lévi-Straussa i Barthesa. Njegovi modeli likova i funkcija mogu se primijeniti na gotovo svaku priču, film ili slično djelo. Godine 1932. postao je dio Lenjingradskog sveučilišta. Nakon 1938. usredotočio se na istraživanje folklora, a ne na lingvistiku. Bio je predstojnik Odsjeka za folkloristiku sve dok nije potpao pod Odsjek za rusku književnost. Radio je na sveučilištu do svoje smrti 1970. godine. Morfologija bajke Morfologija Morfologija je opis priče prema njezinim dijelovima i odnosima dijelova međusobno te dijelova prema cjelini. Propp funkciju opisuje kao djelovanje lika, definira je iz aspekta njegove važnosti za tijek radnje. Funkcije su stabilni, konstantni elementi u priči, neovisni o tomu kako se i od koga ispunjavaju. Broj funkcija ograničen je, ali redoslijed je uvijek identičan - odsutnost pojedine funkcije ne mijenja redoslijed ostalih. Sve su bajke zapravo jednake s obzirom na strukturu. Bajke definiraju funkcije, konjunktivni elementi (deux ex machina, najave nesreće, dozivi...), motivacije (razlozi i ciljevi), obličja likova te atributivni elementi. Funkcije 1. jedan od članova obitelji odlazi od kuće 2. zabrana dana junaku 3. zabrana je prekršena 4. zlikovac odlazi u izvidnicu 5. zlikovac dobiva informacije od žrtve 6. zlikovac pokušava zavarati žrtvu da bi dobio nju ili njezin posjed 7. junak je zavaran i nesvjesno pomaže 8. zlikovac naudi članu obitelji 8. a. članu obitelji štogod nedostaje ili to želi imati 9. nesreća i nedostatak poznati su, junaku je dan zahtjev ili zapovijed, mora otići ili ga se šalje 10. tragač se složi s poslanjem ili sam odlučuje o njem 11. junak napušta dom 12. junak se ispituje, provjerava, napada itd., to ga priprema da primi čarobni predmet ili pomoćnika 13. junak reagira na djela budućeg darivatelja 14. junak posjeduje čarobni predmet 15. junak je doveden do mjesta gdje je traženo 16. junak i zlikovac u izravnoj borbi 17. junak je žigosan/obilježen 18. zlikovac je pobijeđen 19. prvotna se nesreća i nedostatak rješavaju 20. junak se vraća 21. junaka progone 22. spašavanje junaka iz potjere Većina bajki ovdje završava, ali radnja se može i zakomplicirati - novi zlikovac. Ponovno se izvršavaju osma i deseta funkcija. 23. neprepoznati junak stiže kući ili u drugu zemlju 24. lažni junak tvrdi neutemeljeno 25. junaku je dan težak zadatak 26. zadatak je riješen 27. junak je prepoznat 28. lažni je junak razotkriven 29. junak dobiva novi izgled 30. zlikovac se kažnjava 31. junak se ženi i nasljeđuje prijestolje. Značaji Uz trideset i jednu funkciju, postoji 8 značaja (karaktera): 1. zlikovac (bori se protiv junaka) 2. darivatelj (priprema junaka ili mu daje čarobni predmet) 3. čarobni pomoćnik (pomaže junaku u pothvatu) 4. princeza (osoba koju junak ženi, često predmet potrage) 5. princezin otac (kralj) 6. otpremnik (obznanjuje što nedostaje i otprema junaka) 7. junak (reagira na darivatelja, ženi princezu) 8. lažni junak/antijunak/uzurpator (preuzima junakove zasluge i želi se oženiti princezom). Katkad se uloge dijele među više likova. Historijski korijeni bajke Princip djela jest povezati bajku s historijskim obredima i običajima u stvarnosti. Češće se susreće preosmišljavanje obreda koji služi kao objašnjenje odgovarajućeg motiva bajke. Mitovi čine najdragocjeniju plemensku srž, a oduzeti čovjeku priču znači oduzeti mu život. Dolazi do profanacije sakralnog sižea. Bajka je u odnosu sa socijalnim institutima prošlosti - nije važna tehnika proizvodnje nego društveno ustrojstvo. Bajku valja uspoređivati s historijskom zbiljom prošlosti i u njoj tražiti njezine korijene. Propp tajanstvenu šumu, veliku kuću, čarobne darove, putovanja, ognjenu rijeku i zmajeve, čarobna carstva, nevjestu i čaroliju uspoređuje s dijelovima obreda inicijacije. Od kompleksa inicijacije potječu razni motivi (djeca se odvode ili protjeruju u šumu ili su pak oteta od šumskog duha, odsijecanje prsta, rasijecanje i oživljavanje, pokazivanje prividnih dokaza o smrti, gutanje i izbacivanje, čarobna sredstva i pomoćnici, šumski učitelji, vještice i kolibe itd.), a taj je ciklus najstarija osnova bajke. Inicijacija neofita bila je zapravo boravak u zemlji smrti (predodžba o smrti - zmajeva otmica djevojke, otpremanje i daleki put, šuma kao vrata u novo carstvo, junakov miris, borba s čuvarom ulaza, vaganje itd.). Jedinstvo bajke ne krije se u posebnostima čovječje psihe i umjetnosti nego u historijskoj realnosti prošlosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bertolt Breht (takođe Bertold Breht) (nem. Bertolt Brecht; rođen kao Eugen Berthold Friedrich Brecht; Augsburg, 10. februar 1898 — Istočni Berlin, 14. avgust 1956) je bio najznačajniji nemački pisac drama, pozorišni teoretičar i pesnik 20. veka.[1] Njegova dela se danas izvode širom Nemačke i sveta. Breht važi za osnivača epskog teatra. Biografija Breht na poštanskoj marci Bertolt Breht je rođen u Augsburgu (Bavarska) 1898. u buržoaskoj porodici. Prve svoje tekstove je objavio 1914. godine za vreme studija filozofije i medicine, u Minhenu. Godine 1918, na kraju Prvog svetskog rata, napisao je svoju prvu dramu Baal. Sledile su drame Bubnjevi u noći 1919. i U džungli gradova 1921. Sve tri su izražavale njegove anarhističke stavove. Godine 1924. pridružio se Nemačkom teatru u Berlinu (Deutsches Theater) (tada pod upravom Maksa Rajnharta) i upoznao glumicu Helenu Vajgl. Pisao je političke drame. Veliki uspeh je postigao 1928. kada je napisao Operu za tri groša (muziku je komponovao Kurt Vajl), jedan od najvećih muzičkih uspeha u doba Vajmarske republike. Oženio se sa Helenom Vajgl i postao marksista. Jačanje nacizma u Nemačkoj, gde su njegova dela zabranjena i spaljivana, naterala su ga da ode u egzil 1933. Prošao je Evropu (Danska, Finska, Rusija), pre nego što je stigao u SAD, u Kaliforniju. Zbog marksističkih ideja, napustio je SAD 1947. Tokom ovog perioda, napisao je dosta drama, uključujući Galilejev život, Majka hrabrost i njena deca, Zadrživi uspon Artura Uija, Kavkaski krug kredom i Mali organon za teatar gde je teorijski obrazložio svoje shvatanje teatra. Definitivno se nastanio u Berlinu 1949,[2] gde je bio upravnik Berliner ansambla. Predstave su ilustrovale njegove socijalističke ideje. Osnovao je marksistički pokret Epski teatar. Podržavao je diktatorski režim Valtera Ulbrihta i cinično poručio kritičarima: Ako narod loše misli, promenite narod!. Postao je omiljena ličnost režima u NDR i dodeljena mu je Lenjinova nagrada za mir 1955. Umro je od infarkta u Berlinu 14. avgusta 1956. Teorija teatra Breht je želeo dati odgovor na Lenjinovo pitanje „Kako i šta treba naučiti?“. Stvorio je uticajnu teoriju pozorišta Epski teatar, po kojoj predstava ne treba da navede gledaoca da se emotivno identifikuje sa akterima radnje, već da u njemu izazove racionalno preispitivanje i kritiku onoga što vidi na sceni. Verovao je da katarza emocija ostavlja publiku samozadovoljnom. Umesto toga, želeo je da publika iskoristi svoju kritičku moć da prepozna zlo u društvu i da ga promeni. Breht je opisivao svoje predstave kao „kolektivne političke sastanke“ u kojima učestvuje i publika. Po ovome se vidi da je on odbacivao elitističko viđenje politike po kojem visoki političari izdaju uredbe za upravljanje masama. Da bi ovo postigao, Breht je koristio tehnike koje podsećaju gledaoce da je predstava slika realnosti, a ne sama realnost. To je on zvao „efekat distanciranja“ (Verfremdungseffekt). Postupci koje je koristio su: direktno obraćanje glumaca publici, izlaganje teksta u trećem licu ili u prošlosti, glasno deklamovanje, neobični svetlosni efekti, korišćenje songova, itd. Naglašavajući konstruisanost pozorišnih zbivanja, Breht se nadao da će publika shvatiti da je realnost konstrukcija koja se može promeniti. „Istorifikacija“ je još jedna od njegovih tehnika. Naime, njegove drame se često bave istorijskim ličnostima ili događajima. Smatrao je da će publika tako moći da održi kritičku distancu prema događajima i da će prepoznati paralele sa socijalnim problemima u savremenom vremenu. U jednoj od svojih prvih režija, Breht je upotrebio panoe sa natpisom „Ne buljite tako romantično“ (Glotzt nicht so romantisch!). Stvorio je politički teatar u kome publika učestvuje interpretirajući značenje. Njegova teorija teatra je snažno uticala na savremeno pozorište, mada se smatra da se efekti epskog teatra gube posle nekoliko odgledanih predstava. Neke od njegovih inovacija su postale uobičajene u savremenom teatru. Brehtov uticaj je vidljiv i u savremenim filmovima. Režiseri poput Larsa fon Trira, Rajnera Vernera Fasbindera i Žan-Lika Godara u svojim su filmovima koristili Brehtovu teoriju distanciranja. Dela Pozorišni komadi (hronološki) Bal (1922) Bubnjevi u noći (1922) U džungli gradova (1924) Život Edvarda II Engleskog Čovek je čovek (1926) Opera za tri groša (1928) Uspon i pad grada Mahagonija (1928) Lindbergov let Lekcija o razumevanju Onaj koji kaže da. Onaj koji kaže ne. Preduzete mere Sveta Joana Izuzetak od pravila Majka (1932) „Okrugle glave“ i „šiljate glave“ (1936) Užas i jad Trećeg rajha Galilejev život (1943) Majka hrabrost i njena deca (1941) Suđenje Lukulu Dobri čovek iz Sečuana (1943) Gospodar Puntila i njegov sluga Mati (1948) Zadrživi uspon Artura Uija (1956) Vizije Simone Mašar Švejk u Drugom svetskom ratu Kavkaski krug kredom (1954) Dani komune Antigona (1947) Koriolan (po Vilijamu Šekspiru) (1952/53) Lirika Psalmi (1920), Augzburški soneti (1925–1927), Songovi za Operu za tri groša (1928), Iz knjige građanina (1926–1927), Noćni logor (1931), Poeme iz revolucije (1932), Soneti (1932–1934), Engleski soneti (1934), Kineske pesme (1938–1949), Studije (1934–1938), Svendborške poeme (1926–1937), Štefinska zbirka (1939–1942), Holivudske elegije (1942), Pesme iz egzila (1944), Nemačke satire(1945), Dečje pesme (1950), Bukovske elegije (1953) Proza Augzburški krug kredom Razgovori izbeglica Poslovi gospodina Julija Cezara (1949) Ranjeni Sokrat (1949) Prosjački roman (1934) Kalendarske priče (1949)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Umijeće sanjanja deveta je Castanedina knjiga u kojoj spisatelj govori o novim, očaravajućim mogućnostima spoznavanja drugih svjetova: o posljedicama pomicanja spojne točke, o sanjanju sebe u snovima, o susretima s anorganskim bićima, što su sve putevi kojima se dosiže druga, treća i još neke daljnje stvarnosti. Bez obzira koliko je čitatelj spreman povjerovati autoru, njegovi su opisi čudesno privlačni i knjigu nije moguće ispustiti iz ruku prije kraja. Posebna je vrijednost knjige što nam naznačuje da smo samo djelić svemira, ali duboko povezani s njim i njegovim čudesima. Karlos Kastaneda (25. decembar 1925—27. april 1998.) bio je američki autor sa doktorskom disertacijom iz antropologije. Počevši od Učenja Don Huana 1968. godine, Kastaneda je napisao seriju knjiga koje opisuju njegovu obuku u šamanizmu, naročito u plemenu Tolteka. Knjige, pisane u prvom licu, opisuju njegovo iskustvo pod mentorstvom Jaki `čoveka od znanja` nazvanog don Huan Matus. Njegovih 12 knjiga su prodate u više od 28 miliona primeraka na 17 jezika. Kritičari sugerišu da su u pitanju fiktivna dela; pristalice tvrde da su knjige istinite ili da su u najmanju ruku vredna filozofska dela koja opisuju praksu koja podiže nivo svesti o energiji, postojanju i svetovima koji postoje van opažajnog polja većine ljudi na ovoj planeti. Kastaneda se povukao iz javnosti 1973. godine, da bi nastavio rad na unutrašnjem razvoju, u svojoj velikoj kući u Vestvudu, u Kaliforniji, sa trojicom kolega, koje je nazvao `Prijatelji svesti`. Osnovao je Klirgrin, organizaciju za promociju Tensgritija. U pitanju je termin koji je Kastaneda koristio da opiše modernu verziju `magičnih pokreta` šamana starog Meksika. `Magični pokreti` podrazumevaju pokrete tela u stanjima sna, koji povećavaju moć percepcije i koji su otkriveni od strane šamana iz istog plemena kao i don Huan. Mladost Kastaneda se početkom pedesetih godina, 20. veka preselio u Sjedinjene Američke Države i dobio državljanstvo 21. juna 1957. godine. Studirao je na Univerzitetu u Kaliforniji. Oženio je Margaret Ranijan, 1960. godine. Ne postoje tačni podaci o tome da li su se Karlos i Margaret razveli 1960. ili 1973. godine, ili se nisu ni razvodili, dok u njegovom izvodu iz knjige umrlih nema ni informacije da je bio oženjen.[1] `Don Huan Matus`, slika umetnika Džejkob Vejn Brinera Karijera Prve tri Kastanedine knjige - `Učenje Don Huana - znanje Indijanaca Jaki`, `Odvojena stvarnost` i `Put u Ištlan`, su napisane još dok je bio student. Napisao je ove knjige kao istraživački dnevnik u kom opisuje vreme provedeno kod `čoveka od znanja`, odnosno don Huan Matusa, Jaki Indijanca iz severnog Meksika. Kastaneda je na osnovu rada na ovim knjigama stekao doktorsku diplomu. Njegova četvrta knjiga, koja objavljuje kraj učenja kod don Huana, `Priče o moći`, objavljena je 1974. godine. Kastaneda je i dalje ostao popularan u čitalačkoj javnosti, uz povremene publikacije koje su otkrivale dalje aspekte njegovog učenja kod `čoveka od znanja`. Kastaneda je napisao da je don Huan u njemu video naguala i proroka svog plemena. Don Huan je koristio termin nagual da označi i deo percepcije koji pripada polju nepoznatog, ali dostupnog ljudima, implicirajući da je za svoje saplemenike upravo on veza sa nepoznatim. Često je ovo nepoznato polje nazivao `neuobičajena stvarnost`. U antropologiji, termin nagual se koristi da označi šamana ili čarobnjaka, koji tvrdi da ima sposobnosti transformacije u životinjski oblik ili metaforičke promene u drugu formu, uz magične rituale, šamanizam i konzumiranje psihoaktivnih droga (pejotl i tatula). Iako je Kastaneda bio poznat u kulturnim krugovima, retko se pojavljivao na javnim okupljanjima. Bio je predmet članka časopisa Tajm iz 1973. godine, koji ga je opisao kao apsolutnu enigmu.[2] U toku diskusije o nesuglasicama u njegovoj biografiji, sa sagovornicom Sandrom Barton, Kastaneda je izjavio: `Pitati me da verifikujem svoj život davanjem statističkih podataka, isto je što i koristiti nauku za obrazloženje čarolije. Tako se od sveta i od svih nas krade magija.` Sagovornik je napisao: `Kastaneda čini da čitalac oseti podrhtavanje lišća u sumrak i misteriozne vetrove na sebi, da doživi svaki miris i čuje svaki zvuk, da oseti čistotu drugog načina života, sirov miris tekile, vlaknasti ukus pejotla, prašinu u autu, udaranje krila tokom leta vrane. On stvara jedno stabilno okruženje, ispunjeno animističkim simbolizmom. Sve ovo doprinosi čistijoj slici čudnih događaja koje je opisao.` Nakon ovog intervjua, Kastaneda se povukao iz javnosti. Ponovo je počeo da se pojavljuje u javnosti 1990. godine, u cilju promovisanja Tensgritija, a 16. juna 1995. godine, nastao je Klirgrin Inkorporejted, koji i danas organizuje radionice i izdaje sertifikate predvačima Tensgritija. Smrt Kastaneda je umro 27. aprila 1998. godine.[3] Nije bilo javne ceremonije, kremiran je i njegov pepeo je poslat u Meksiko. O tome, javnost nije bila obaveštena do pojave vesti o njegovoj smrti skoro dva meseca kasnije.[4] Dela Učenje Don Huana - Znanje Indijanaca Jaki, 1968 Odvojena stvarnost, 1971 Put u Ištlan, 1972 Priče o moći, 1974 Drugi krug moći, 1977 Orlov dar, 1981 Unutrašnja vatra, 1984 Moć tišine, 1987 Umetnost sanjanja, 1993 Magični pokreti, 1998 Točak vremena, 1998 Aktivna strana beskraja, 1999

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U Putovanju u Ikstlan, Karlos Kastaneda po prvi put upoznaje čitaoce sa ovim novim pristupom i istražuje, kako ga sam iskusi, svoje poslednje putovanje u učenja don Huana, deleći sa nama kako je zaista „stati svet“ i sagledava stvarnost na sopstveni način. Prvobitno privučen duhovnom vođi Indijanaca Jaki don Huanu Matusu zbog njegovog znanja o biljkama koje menjaju um, autor bestselera Karlos Kastaneda u potpunosti se uronio u magični svet čarobnjaka. Deset godina nakon svog prvog susreta sa šamanom, Kastaneda ispituje svoje terenske beleške i shvata šta je don Huan sve vreme znao — da su ove biljke samo sredstvo za razumevanje alternativnih stvarnosti koje čovek ne može u potpunosti da prihvati. Karlos Kastaneda (25. decembar 1925—27. april 1998.) bio je američki autor sa doktorskom disertacijom iz antropologije. Počevši od Učenja Don Huana 1968. godine, Kastaneda je napisao seriju knjiga koje opisuju njegovu obuku u šamanizmu, naročito u plemenu Tolteka. Knjige, pisane u prvom licu, opisuju njegovo iskustvo pod mentorstvom Jaki `čoveka od znanja` nazvanog don Huan Matus. Njegovih 12 knjiga su prodate u više od 28 miliona primeraka na 17 jezika. Kritičari sugerišu da su u pitanju fiktivna dela; pristalice tvrde da su knjige istinite ili da su u najmanju ruku vredna filozofska dela koja opisuju praksu koja podiže nivo svesti o energiji, postojanju i svetovima koji postoje van opažajnog polja većine ljudi na ovoj planeti. Kastaneda se povukao iz javnosti 1973. godine, da bi nastavio rad na unutrašnjem razvoju, u svojoj velikoj kući u Vestvudu, u Kaliforniji, sa trojicom kolega, koje je nazvao `Prijatelji svesti`. Osnovao je Klirgrin, organizaciju za promociju Tensgritija. U pitanju je termin koji je Kastaneda koristio da opiše modernu verziju `magičnih pokreta` šamana starog Meksika. `Magični pokreti` podrazumevaju pokrete tela u stanjima sna, koji povećavaju moć percepcije i koji su otkriveni od strane šamana iz istog plemena kao i don Huan. Mladost Kastaneda se početkom pedesetih godina, 20. veka preselio u Sjedinjene Američke Države i dobio državljanstvo 21. juna 1957. godine. Studirao je na Univerzitetu u Kaliforniji. Oženio je Margaret Ranijan, 1960. godine. Ne postoje tačni podaci o tome da li su se Karlos i Margaret razveli 1960. ili 1973. godine, ili se nisu ni razvodili, dok u njegovom izvodu iz knjige umrlih nema ni informacije da je bio oženjen.[1] `Don Huan Matus`, slika umetnika Džejkob Vejn Brinera Karijera Prve tri Kastanedine knjige - `Učenje Don Huana - znanje Indijanaca Jaki`, `Odvojena stvarnost` i `Put u Ištlan`, su napisane još dok je bio student. Napisao je ove knjige kao istraživački dnevnik u kom opisuje vreme provedeno kod `čoveka od znanja`, odnosno don Huan Matusa, Jaki Indijanca iz severnog Meksika. Kastaneda je na osnovu rada na ovim knjigama stekao doktorsku diplomu. Njegova četvrta knjiga, koja objavljuje kraj učenja kod don Huana, `Priče o moći`, objavljena je 1974. godine. Kastaneda je i dalje ostao popularan u čitalačkoj javnosti, uz povremene publikacije koje su otkrivale dalje aspekte njegovog učenja kod `čoveka od znanja`. Kastaneda je napisao da je don Huan u njemu video naguala i proroka svog plemena. Don Huan je koristio termin nagual da označi i deo percepcije koji pripada polju nepoznatog, ali dostupnog ljudima, implicirajući da je za svoje saplemenike upravo on veza sa nepoznatim. Često je ovo nepoznato polje nazivao `neuobičajena stvarnost`. U antropologiji, termin nagual se koristi da označi šamana ili čarobnjaka, koji tvrdi da ima sposobnosti transformacije u životinjski oblik ili metaforičke promene u drugu formu, uz magične rituale, šamanizam i konzumiranje psihoaktivnih droga (pejotl i tatula). Iako je Kastaneda bio poznat u kulturnim krugovima, retko se pojavljivao na javnim okupljanjima. Bio je predmet članka časopisa Tajm iz 1973. godine, koji ga je opisao kao apsolutnu enigmu.[2] U toku diskusije o nesuglasicama u njegovoj biografiji, sa sagovornicom Sandrom Barton, Kastaneda je izjavio: `Pitati me da verifikujem svoj život davanjem statističkih podataka, isto je što i koristiti nauku za obrazloženje čarolije. Tako se od sveta i od svih nas krade magija.` Sagovornik je napisao: `Kastaneda čini da čitalac oseti podrhtavanje lišća u sumrak i misteriozne vetrove na sebi, da doživi svaki miris i čuje svaki zvuk, da oseti čistotu drugog načina života, sirov miris tekile, vlaknasti ukus pejotla, prašinu u autu, udaranje krila tokom leta vrane. On stvara jedno stabilno okruženje, ispunjeno animističkim simbolizmom. Sve ovo doprinosi čistijoj slici čudnih događaja koje je opisao.` Nakon ovog intervjua, Kastaneda se povukao iz javnosti. Ponovo je počeo da se pojavljuje u javnosti 1990. godine, u cilju promovisanja Tensgritija, a 16. juna 1995. godine, nastao je Klirgrin Inkorporejted, koji i danas organizuje radionice i izdaje sertifikate predvačima Tensgritija. Smrt Kastaneda je umro 27. aprila 1998. godine.[3] Nije bilo javne ceremonije, kremiran je i njegov pepeo je poslat u Meksiko. O tome, javnost nije bila obaveštena do pojave vesti o njegovoj smrti skoro dva meseca kasnije.[4] Dela Učenje Don Huana - Znanje Indijanaca Jaki, 1968 Odvojena stvarnost, 1971 Put u Ištlan, 1972 Priče o moći, 1974 Drugi krug moći, 1977 Orlov dar, 1981 Unutrašnja vatra, 1984 Moć tišine, 1987 Umetnost sanjanja, 1993 Magični pokreti, 1998 Točak vremena, 1998 Aktivna strana beskraja, 1999

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Monteskje se, manje ili više neposredno, bavi različitim oblicima državnih uređenja, pokazujući na koji se način pojedini segmenti društvene stvarnosti uklapaju u određeni tip političke organizacije. Stoga, Monteskjeovo razmatranje može da se nazove političkom sociologijom. Tri osnovne težnje prožimaju ovaj koncept: 1. On želi da pronađe manji broj tipova koji će obuhvatiti sva postojeća državna uređenja; 2. Nastoji da pokaže zašto pojedina uređenja propadaju i na koji ih je način moguće održati, te ukazuje na različite izvanpolitičke činioce, najpre prirodne (izgled tla, podneblje, geografski položaj i sl.), a onda i moralne, tj. društvene (običaji, religija, demografska kretanja, socijalni karakter, način privređivanja itd.); 3. Želi da ukaže na međusobnu čvrstu povezanost političkih i društvenih ustanova. Prve dve težnje urađaju izgradnjom dva osnovna analitička sredstva koaj je Monteskje uveo u sociologiju pre nego što se ova nauka javila pod svojim imenom: reč je o pojmovima „tipa“ i „zakona“. Monteskje smatra da postoje tri osnovna tipa državnih uređenja: republika, monarhija i despotija. Pored ove podele, on razlikuje „zakonite“ i „nezakonite“ vladavine: u republici i monarhiji vlast se sprovodi na osnovu ustaljenih i objavljenih zakona, dok despot vlada isključivo po svojoj volji, nošen sopstvenim hirovima. Poput Aristotela, francuski filozof veruje da se u dobrim uređenjima vlast sprovodi u skladu s postojećim zakonima. Iako ni jedan ni drugi mislilac ne isključuju mogućnost zloupotrebe zakona, obojici je ideal „vladavina prava“. Monteskje, punim imenom Šarl-Luj de Sekonda, baron od Breda i Monteskjea (franc. Charles-Louis de Secondat, baron de La Brède et de Montesquieu;[2] 18. januar 1689 — 10. februar 1755) je bio francuski filozof, pisac, moralista, politički teoretičar i preteča sociologije iz doba prosvetiteljstva. Monteskje je, zajedno sa drugim fiozoofima poput Džona Loka, stvorio politički i sociološku teoriju na kojoj se zasnivaju savremena društva. Značajni su njegovi radovi koji razlažu državne funkcije (princip podele vlasti). U svojim delima pisao je o dva modela političkih sloboda: „ograničenu slobodu“ oličenu u monarhističkom režimu, i „ekstremnu slobodu“ oličenu u političkom sistemu Engleske.[3] Sarađivao je na pisanju Enciklopedije. Njegova najpoznatija dela su satirični roman „Pisma iz Persije“ (Lettres persanes) iz 1721. godine, i delo „O duhu zakona“ (De l`Esprit des Lois) iz 1748. godine kojim je formulisao teorijske principe ustavne monarhije. Monteskje je rođen u Šatou de la Bred u jugozapadnoj Francuskoj, 25 km (16 mi) južno od Bordoa.[4] Njegov otac, Žak de Sekondat (1654–1713), bio je vojnik dugog plemićkog porekla, uključujući poreklo od Ričarda de la Pola, jorkiste koji je polagao pravo na englesku krunu. Njegova majka, Marija Fransoaz de Pesnel (1665–1696), koja je umrla kada je Šarl imao sedam godina, bila je naslednica koja je porodici Sekondat donela titulu baronese La Bred.[5] Njegova porodica je bila hugenotskog porekla.[6][7] Nakon smrti njegove majke, on je poslat na katolički koledž Žili, istaknutu školu za decu francuskog plemstva, gde je ostao od 1700. do 1711. godine.[8] Njegov otac je umro 1713. godine i postao je štićenik svog strica, barona de Monteskjea.[9] Postao je savetnik Bordoskog parlamenta 1714. Pokazao je sklonost protestantizmu[10][11] i 1715. se oženio protestantkinjom Žanom de Lartig, s kojom je imao troje dece.[12] Baron je umro 1716. godine, ostavljajući mu svoje bogatstvo, kao i titulu, i funkciju glavnog magistrata u Parlamentu Bordoa,[13] funkciju koju će držati dvanaest godina.[14] Monteskje 1748, De l`Esprit des loix Monteskje se povukao iz advokature da bi se posvetio učenju i pisanju. Postigao je književni uspeh objavljivanjem svojih Persijskih pisama iz 1721. (franc. Lettres persanes), satire koja predstavlja društvo viđeno očima dvojice persijskih posetilaca u Parizu, vešto kritikujući apsurde savremenog francuskog društva. Delo je odmah postalo klasik i prema tome je odmah postalo piratsko. Godine 1722, otišao je u Pariz i ušao u dvorske krugove uz pomoć vojvode od Bervika koga je poznavao kada je Bervik bio vojni guverner u Bordou. Upoznao se i sa engleskim političarem vikontom Bolingbrokom, čiji su politički stavovi kasnije ugrađeni u Monteskjeovu analizu engleskog ustava. Međutim, on nije uspeo da stekne članstvo u Francuskoj akademiji zbog tehničkih razloga što ne živi u Parizu, a 1726. je prodao svoju kancelariju zbog ogorčenosti što su oni koji su bili intelektualno inferiorni napredovali više od njega na dvoru, za što je dobio bogatstvo, čime se ponovo obnovila njegova oslabljena imovina. Na kraju je napravio neke ustupke, uključujući uspostavljanje rezidencije u Parizu, te je primljen u Akademiju u januaru 1728.[15] U aprilu 1728, sa Bervikovim nećakom lordom Valdegrejvom kao njegovim saputnikom, Monteskje je krenuo na veliku turneju po Evropi, tokom koje je vodio dnevnik. Njegova putovanja obuhvatala su Austriju i Mađarsku i godinu dana u Italiji. On je otišao u Englesku krajem oktobra 1729, u društvu lorda Česterfilda, gde je postao slobodni zidar, primljen u Horn Tavern ložu u Vestminsteru.[16] U Engleskoj je ostao do proleća 1731, kada se vratio u La Bred. Spolja se činilo da se skrasio kao štitonoša: promenio je svoj park na engleski način, istraživao sopstvenu genealogiju i potvrdio svoja vlastelinska prava.[15] Ali on je neprekidno radio u svojoj radnoj sobi, i njegova razmišljanja o geografiji, zakonima i običajima tokom njegovih putovanja postala su primarni izvori za njegova glavna dela o političkoj filozofiji u to vreme.[17][18] Zatim je objavio Razmatranja o uzrocima veličine Rimljana i njihovom opadanju (1734), među svoje tri najpoznatije knjige. Neki naučnici to smatraju prelazom sa persijskih pisama na njegovo majstorsko delo Duh zakona, koje je prvobitno anonimno objavljeno 1748. i koje je prevedeno na engleski 1750. Ono je brzo steklo popularnost i duboko uticalo na političku misao u Evropi i Americi. U Francuskoj je knjiga naišla na neprijateljski prijem od pristalica i od protivnika režima. Katolička crkva je zabranila Duha, zajedno sa mnogim drugim Monteskjeovim delima, 1751. godine i uvrstila to delo u Indeks zabranjenih knjiga. Dobio je najviše pohvale od ostatka Evrope, posebno Britanije. Monteskje je takođe bio veoma cenjen u britanskim kolonijama u Severnoj Americi kao šampion slobode. Prema jednom politikologu, on je bio najčešće citirani autoritet za vladu i politiku u kolonijalnoj predrevolucionarnoj Britanskoj Americi, koji su američki osnivači citirali više nego bilo koji izvor osim Biblije.[19] Nakon Američke revolucije, njegov rad je ostao snažan uticaj na mnoge američke osnivače, pre svega na Džejmsa Medisona iz Virdžinije, „oca ustava“. Monteskjeova filozofija da „vladu treba postaviti tako da niko ne treba da se plaši drugog“[20] podsetila je Medisona i druge da slobodna i stabilna osnova za njihovu novu nacionalnu vladu zahteva jasno definisanu i uravnoteženu podelu vlasti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Uvod Ovaj jezik je opor. Upravo zato što je takav i što, kao takav, podseća na oporost koju je nalagao Niče, više osoba kojima sam dostavio rukopis ovog dela je imalo utisak, a to su mi i jasno stavili do znanja, da iz njega, bar iz prvih poglavlja, izbija ničeovski `miris`: oporost, divljenje energiji koje se može učiniti preteranim, savršen prezir prema onome ko je nesposoban da živi, neka vrsta cezarovske1 amoralnosti - a sve su to, naime, neke karakteristike ničeovskog duha; mećutim to ne znači da Niče nije uticao na napor koji me je doveo do pred noge Hristu. Ničeu treba vratiti ono što mu pripada. Veoma mi je stalo da naznačim šta je u ovom delu Ničeovo jer to dozvoljava razjašnjenje jednog intelektualnog problema ovog vremena. Ničeu dugujem svoje oslobađanje... U vreme dok smo gacali po humanističkoj i demokratskoj močvari u koju su nas gurnuli naši dobri učitelji `vesele nauke` i gde smo rasipali energiju rešavajući budalaste probleme, kao što je na primer ovaj za koji je Karlajl dao formulu: `Budući da živimo u svetu lupeža, da bi opstali potrebno je iz njihovih postupaka izvući poštenje koje je zajedničko svima njima ` - ili pak ovo: `Zameniti veru nečim što će biti bilo šta što bismo poželeli samo ne vera `, upravo u to vreme smo od Ničea primili `udarac bičem` koji nas je doveo do toga da iskreno počnemo da posmatramo istinsku realnost... Niče je, sa izvesnom brutalnošću, prekinuo naše blejanje, svukao sa nas bedne humanističke prnje i prisilio nas da pogledamo sami sebe bez milosti; kroz njega prvi put proživljavamo onu ljubav prema čovečanstvu kojoj su nas učili, jednu u suštini lažnu ljubav, lukavstvo koje su izmislili nemoćni kako bi `razoružali` protivnike, oduzeli im želju za napretkom i tako ih oslabili. Upravo mi smo bili meću onima koji su razoružani i čija je istinska snaga bila ukroćena pedagoškim delima Treće Republike. Upravo zato smo Ničea prihvatili kao oslobodioca; dok su nam naši učitelji ponavljali: `Čovečanstvo se uzdiže razumom i slobodom ` mi smo ponavljali: `Ne, uopšte nije tako: to se postiže čvrstinom i prisilom`. I tako smo konačno upoznali jednu novu ljubav za čovečanstvo, ljubav za koju se može reći da je neumoljiva - ljubav koju sam kasnije pronašao u Evanćelju, i kojoj smisao daje, bar mi se tako čini, parabola o sposobnostima. Dakle, evo šta dugujemo Ničeu: na kraju XIX veka on je bio oslobodilac naše energije i na tome smo mu veoma zahvalni. Može se učiniti čudnim što smo mi, Francuzi, kako bi se vratili pravom životu, imali potrebu za uputstvima tog brutalnog stranca; duhovi koji nisu upoznali duhovni nered se čude zbog toga i navode imena naših, koji su duhom bili sigurno uravnoteženiji od Ničea i čije nam je posećivanje takoće bilo od koristi. Tu su Bonal i Mestr, pa Kont i Ten kao i nekolicina drugih. To je tačno, ali treba znati i ovo: naši lukavi odgojitelji su svojim delom u velikoj meri ukaljali ove prave učitelje. -Reakcionari, govorili su nam. Priznaćemo da je to prosto i vulgarno, ali je ipak bilo dovoljno da nas od njih udalji. Istina, niko se nije usuđivao da nam, u vidu reakcionara prikaže npr. Konta ali... sa kakvom se samo umešnošću ćutalo o njegovom delu! Georges Valois (pravim imenom Alfred-Georges Gressent; 7. listopada 1878. - veljače 1945.) bio je francuski novinar i nacionalni sindikalistički političar. Bio je član francuskog Pokreta otpora i umro je u koncentracijskom logoru Bergen-Belsen. Život i karijera Rođen u radničkoj i seljačkoj obitelji u Parizu, Georges Valois je sa 17 godina otišao u Singapur, au Pariz se vratio 1898. [1] U svojim ranim godinama bio je anarhosindikalist. Našao je posao kao tajnik u L`Humanité Nouvelle gdje je upoznao Georgesa Sorela.[1] Kasnije, nakon boravka u Carskoj Rusiji (1903.), Gressent je radio kao tajnik u izdavačkoj kući Armand Colin. Nakon što je napisao svoju prvu knjigu L`Homme Qui Vient (Čovjek koji dolazi), upoznao je nacionalističkog i monarhističkog pisca Charlesa Maurrasa i postao član njegove Action Française, gdje je nastavio pratiti radnički pokret. Kako bi njegovo zaposlenje bilo kompromitirano sudjelovanjem u krajnje desnoj monarhističkoj ligi, uzeo je pseudonim Georges Valois. Godine 1911. stvorio je Cercle Proudhon, nacionalnu sindikalističku skupinu, i preuzeo vodstvo izdavačke kuće Action française, Nouvelle librairie nationale, 1912. [1] Cercle je miješao Sorelov utjecaj s integralizmom koji je favorizirao Charles Maurras i bio je otvoreni antisemitski. Prema povjesničaru Zeevu Sternhellu, ta je ideologija bila prefiguracija talijanskog fašizma. Godine 1925. Valois je osnovao tjednik Le Nouveau Siècle (Novo stoljeće), kojeg je Maurras vidio kao potencijalnog rivala.[1] Zbog toga je izgubio posao u La Nouvelle librairie nationale. Raskid s Maurrasom postao je još ozbiljniji nakon njegovog stvaranja iste godine lige Faisceau.[1] Njegov dugogodišnji suradnik Jacques Arthuys bio je jedan od čelnika nove lige.[2] Pomogli su joj veliki poduzetnici u borbi protiv agitacije Francuske komunističke partije (PCF). Nakon određenog početnog uspjeha (pridružile su joj se ekstremističke ličnosti poput Huberta Lagardellea i Marcela Bucarda), nestala je 1928., kada je Valois već bio isključen iz stranke. Srednja je klasa možda povukla svoju potporu zbog nedostatka povjerenja u fašizam kao prihvatljivo rješenje za Francusku ili zato što je smatrala, slijedeći trend koji je uspostavila Rimokatolička crkva (koja je 1926. ekskomunicirala Action française), da je najbolje rješenje bio je infiltrirati se u institucije Treće Republike. Valois je izgubio financijsku potporu, Faisceau je raspušten, osnovao je Republikansku sindikalističku stranku (PRS). Jacques Arthuys također je bio vođa stranke.[3] Tijekom drugog Cartel des gauches (Ljeva koalicija), stranka je izdavala Cahiers bleus (1928. – 1932.), u kojem su bili eseji vrlo različitih ličnosti, uključujući Marcela Déata (budućeg neosocijalista koji je bio isključen iz Francuske Sekcija Radničke internacionale (SFIO) koji će kasnije biti kolaboracionist), Bertrand de Jouvenel (suosnivač društva Mont Pelerin, liberalne organizacije koja još uvijek postoji), Pierre Mendès France (jedan od mladih gardista, ili jeunes loups, iz Radikalno-socijalističke stranke koji će postati francuski premijer tijekom Četvrte Republike), i Edouard Berth. Nakon krize od 6. veljače 1934., Valois je osnovao Le Nouvel Age (`Nova era`), koju je predstavio kao ljevičarsku kritiku, zajedno s Cahiers bleus. Međutim, Le Nouvel Age, koji je tvrdio da promiče postkapitalističku ekonomiju koristeći korporativističku ekonomiju.[1] Godine 1935. pokušao se pridružiti SFIO-u, ali je odbijen iako ga je podupirao Marceau Pivert. Valois je sudjelovao u francuskom Pokretu otpora tijekom Višijevske Francuske. Tijekom Drugog svjetskog rata preselio se blizu Lyona, gdje je pokrenuo projekt kulturne suradnje.[1] Valoisa su konačno uhitili nacisti 18. svibnja 1944., a umro je u veljači 1945. od tifusa u koncentracijskom logoru Bergen-Belsen.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Veliki ljudi i njihova dela Fransoa Noel Babef (Sen Kenten, 23. novembar 1760), poznatiji kao Grah Babef, je bio francuski političar i novinar u periodu Francuske revolucije. Izdavao je list `Narodni tribun`. Organizator je i vođa tzv. `Zavere jednakih` koja predstavlja prvi pokušaj unošenja komunizma u društvenu stvarnost. Detinjstvo i mladost Grah Babef je rođen 1760. godine u malograđanskoj provincijskoj porodici iz Sen Kentena. U četrnaestoj godini je napustio očinski dom i počeo je raditi kao zemljomer, a zatim kao feudist. Sastavljao je opise plemićkih imanja i kratke izvode seniorskih prava. Babef je ubrzo zamrzeo feudalni režim i aristokratiju. Uzeo je ime starorimskog tribuna Gaja Graha[1]. Na Babefa je najveći uticaj ostavio Žan Žak Ruso[2]. Babef prilazi Revoluciji prvih dana po njenom izbijanju. Tokom jakobinskog terora, Babef je bio otvoreni protivnik Robesjperovog režima, za šta se kasnije, posle Termidorske reakcije, pokajao[3]. Sukob sa Konventom i Direktorijumom Septembra 1794. godine počeo je izdavati list `Sloboda štampe` kome je kasnije promenio naziv u `Narodni tribun`. List je nakon Termidorske reakcije predstavljao jedan od najradikalnijih organa demokratske opozicije te je 7. februara 1795. godine Babef uhapšen pod optužbom da poziva na ustanak i na rasturanje Konventa. Narodni tribun prestao je izlaziti. Babef je u zatvoru ostao do oktobra kada je oslobođen po izbijanju rojalističkog ustanka. Narodni tribun ponovo je počeo izlaziti 6. novembra. Nastavlja da izlazi do marta 1796. godine. Pod Babefovim rukovodstvom tada je u Parizu obrazovano tajno revolucionarno Udruženje jednakih. Ono je sebi postavilo za cilj da podigne narodni ustanak i zbaci vladu Direktorijuma Filipo Đuzepe Marija Lodoviko Buonaroti (ital. Philippe Buonarroti; 11. novembar 1761—16. septembar 1837) je bio italijanski utopijski socijalista, pisac, mason i učesnik Francuske revolucije. Delovao je na Korzici, u Ženevi i Briselu. Biografija Rođen je u Pizi, u Velikom vojvodstvu Toskani, u plemićkoj porodici. Studirao je prava na Univerzitetu u Pizi. Stupio je u masonsku ložu 1786. godine[1]. Nakon izbijanja Francuske revolucije, prešao je na Korziku gde je, na italijanskom jeziku, izdavao novine koje su podržavale Francusku revoluciju. Tamo je stupio u jakobinski klub i postao je prijatelj Bonapartama. Buonaroti je napustio ostrvo juna 1791. godine i vratio se u rodnu Toskanu gde je uhapšen i zatvoren. Godine 1793. preselio se u Pariz i postao član Društva Panteona. Maksimilijan Robespjer ga je postao da organizuje patriote u egzilu, u Italiji. Buonaroti je radio iz Nice. Nakon što je osudio Paskala Paolija, Buonaroti je nagrađen francuskim državljanstvom od strane Konventa (maj 1793. godina). Buonaroti se vratio u Pariz 1795. godine, nakon Termidorske reakcije. Tamo je upoznat Graha Babefa. Ponovo je uhapšen od strane Direktorijuma 1797. godine zbog učešća u Babefovoj zaveri jednakih[2]. Napoleon Bonaparta ga je oslobodio 1799. godine, kada je postao prvi konzul. Buonaroti se sklonio u Ženevu gde živi tokom postojanja Prvog francuskog carstva i Napoleonovih ratova. Odatle je prešao u Brisel, nakon Burbonske restauracije. U Pariz se vratio nakon Julske revolucije 1830. godine. Umro je u Parizu 1837. godine.

Autor - osoba Toro, Henri Dejvid, 1817-1862 = Thoreau, Henry David, 1817-1862 Naslov Valden ; O građanskoj neposlušnosti / Henri Dejvid Toro ; [prevela sa engleskog Zora Minderović] Jedinstveni naslov Walden or, Life in the Woods. srp On the Duty of civil Disobedience. spr Vrsta građe esej URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1981 (Beograd : Kultura) Fizički opis XXIII, 328 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Minderović, Zora, 1921-1975 = Minderović, Zora, 1921-1975 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ74, ǂknj. ǂ490 (Karton) Napomene Prevodi dela: 1. Walden or, Life in the Woods 2. On the Duty of Civil Disobedience / Henry David Thoreau Tiraž 4.000 Str. VII-XXIII: Predgovor / Zora Minderović Str. 327-328: Beleška o piscu / Z. M. [Zora Minderović]. Predmetne odrednice Toro, Henri Dejvid, 1817-1862 -- „Valden“ -- „O građanskoj neposlušnosti“ Socijalna antropologija Socijalna filozofija Čovek – Priroda MG99 (N) Valden O građanskoj neposlušnosti je knjiga koja može da utiče na pojedinca i grupu da svet posmatraju sa stanovišta bitnih kategorija pre ustrojstva sveta. Knjiga se sastoji iz dva dela: Valden i O građanskoj neposlušnosti Prvi deo knjige je dnevnik koji je Henri Dejvid Toro vodio tokom eksperimenta. Naime, njegov cilj je bio da dve godine opstane u prirodi sa minimalnim sredstvima i da se što manje oslanja na civilizaciju. Drugi deo knjige, O građanskoj neposlušnosti, predstavlja esej. To je, zapravo, transkript sa Torovog predavanja koje je održao nakon noći provedene u zatvoru jer nije hteo da plati porez. Henri Dejvid Toro (engl. Henry David Thoreau; 12. jul 1817 – 6. maj 1862; pravo ime Dejvid Henri Toro) bio je američki prirodnjak, esejista, pesnik i filozof. Vodeći transcendentalista, najpoznatiji je po knjizi „Valden“, razmišljanju o jednostavnom životu u prirodnom okruženju, i eseju „Građanska neposlušnost“ (prvobitno objavljen kao „Otpor građanskoj vlasti“), argumentu za neposlušnost nepravedna država. Torove knjige, članci, eseji, časopisi i Toro poezija iznose više od 20 svezaka. Među njegovim trajnim doprinosima su njegovi spisi o prirodnoj istoriji i filozofiji, u kojima je predvideo metode i nalaze ekologije i istorije životne sredine, dva izvora modernog ekološkog okruženja. Njegov književni stil isprepliće pažljivo posmatranje prirode, ličnog iskustva, istaknute retorike, simboličkih značenja i istorijskog umotvorine, dok pokazuje poetski senzibilitet, filozofsku strogost i pažnju na praktične detalje.[4] Takođe je bio duboko zainteresovan za ideju preživljavanja suočenih sa neprijateljskim elementima, istorijskim promenama i prirodnim propadanjem; istovremeno se zalagao za napuštanje otpada i iluzija kako bi se otkrile istinske suštinske životne potrebe. Toro je bio doživotni abolicionista, držeći predavanja koja su napadala Zakon o odbeglom robu, hvaleći pisanja Vendel Filipsa i braneći abolicionistu Džona Brauna. Torova filozofija građanske neposlušnosti kasnije je uticala na političke misli i postupke takvih značajnih ličnosti kao što su Lav Tolstoj, Mahatma Gandi i Martin Luter King mlađi. On se ponekad naziva anarhistom. U „Građanskoj neposlušnosti“, Toro je napisao: „Srdačno prihvatam moto :“Vlada je najbolja ako najmanje upravlja“ i voleo bih da vidim da se postupa brže i sistematičnije“. Izvedeno, konačno iznosi ovo, što takođe verujem - „Vlada je najbolja ako uopšte ne upravlja;“ a kada se ljudi za to pripreme, to će biti ona vrsta vlade koju će oni imati. [...] Tražim, ne odjednom nijednu vladu, već odjednom bolju vladu.“ Biografija Jedan od najpoznatijih američkih pisaca, Henri Dejvid Toro zapamćen je po svojim filozofskim i naturalističkim spisima. Rođen je i odrastao u Konkordu u državi Masačusets, zajedno sa starijom braćom i sestrama Džonom i Helenom i mlađom sestrom Sofijom. Njegov otac je upravljao lokalnom fabrikom olovaka, a majka je iznajmljivala delove porodičnog doma konobarima. Kao pametan student, Toro je na kraju otišao na Harvard College (danas Harvard Univerzitet). Tamo je učio grčki i latinski kao i nemački. Prema nekim izveštajima, Toro je neko vreme morao da predahne od školovanja zbog bolesti. Diplomirao je na fakultetu 1837. godine i borio se s tim šta dalje. U to vreme, obrazovan čovek poput Toroa mogao bi da se bavi pravom ili medicinom ili crkvom. Ostali diplomci su se upisali u obrazovanje, putem koji je on kratko sledio. Sa svojim bratom Džonom osnovao je školu 1838. godine. Poduhvat je propao nekoliko godina kasnije nakon što se Džon razboleo. Toro je zatim jedno vreme otišao da radi kod oca. Posle koledža, Toro se sprijateljio sa piscem i kolegom iz Konkorda Ralfom Valdom Emersonom. Kroz Emersona je postao izložen transcendentalizmu, školi mišljenja koja je isticala važnost empirijskog mišljenja i duhovnih pitanja nad fizičkim svetom. Podstaklo je naučno istraživanje i posmatranje. Toro je upoznao mnoge vodeće ličnosti pokreta, uključujući Bronson Alkot i Margaret Fuler. Emerson je delovao kao mentor Torou i podržavao ga na mnogo načina. Jedno vreme je Toro živeo sa Emersonom kao domar njegovog doma. Emerson je takođe koristio svoj uticaj da promoviše Torove književne napore. Neki od Torovih prvih radova objavljeni su u časopisu The Dial, transcendentalističkom časopisu. A Emerson je dao Torou pristup zemljama koje će inspirisati jedno od njegovih najvećih dela. Valden Pond Toro je 1845. godine sagradio mali dom na jezeru Valden, na imanju u vlasništvu Emersona. Tamo je proveo više od dve godine. Tražeći jednostavniji tip života, Toro je preokrenuo uobičajenu rutinu vremena. Eksperimentisao je sa radom što je manje moguće, umesto da se bavio šablonom od šest dana uz jedan slobodan dan. Ponekad je Toro radio kao geodet ili u fabrici olovaka. Osećao je da mu je ovaj novi pristup pomogao da izbegne bedu koju je video oko sebe. „Masa muškaraca živi živote tihog očaja“, jednom je napisao Toro. Njegov raspored dao mu je dovoljno vremena da se posveti svojim filozofskim i književnim interesima. Toro je radio na Nedelje na rekama Konkord i Merimak (1849). Knjiga je nastala putovanjem na brodu koji je 1839. godine krenuo sa bratom Džonom. Toro je na kraju počeo da piše i o svom eksperimentu sa Valden Pondom. Mnogi su bili znatiželjni prema njegovom revolucionarnom načinu života, a ovo interesovanje je stvorilo kreativnu iskru za zbirku eseja. Objavljeno 1854, Valden; ili, Život u šumi je prihvatio život u blizini prirode. Knjiga je postigla skroman uspeh, ali tek mnogo kasnije knjiga je dosegla širu publiku. Tokom godina, Valden je inspirisao i informisao rad prirodnjaka, ekologa i pisaca. Dok je živeo kod jezera Valden, Toro se takođe susreo sa zakonom. Proveo je noć u zatvoru nakon što je odbio da plati porez na biralište. Ovo iskustvo navelo ga je da napiše jedan od svojih najpoznatijih i najuticajnijih eseja „Građanska neposlušnost“ (poznat i kao „Otpor civilnoj vlasti“). Toro je imao duboka politička shvatanja, suprotstavljajući se ropstvu i meksičko-američkom ratu. Dao je snažne argumente za postupanje po savesti i ne slepo sleđenje zakona i vladine politike. „Jedina obaveza koju imam pravo da preuzmem je da radim u bilo kom trenutku ono što smatram ispravnim“, napisao je. Od svog objavljivanja 1849. godine, „Građanska neposlušnost“ inspirisala je mnoge vođe protestnih pokreta širom sveta. Ovaj nenasilni pristup političkom i socijalnom otporu uticao je na aktivistu američkog pokreta za građanska prava Martina Lutera Kinga mlađeg i Mahatmu Gandija, koji su, među mnogima, pomogli Indiji da stekne nezavisnost od Velike Britanije. Kasnije godine Nakon što je napustio Valden Pond, Toro je proveo neko vreme čuvajući Emersonovu kuću dok je bio na turneji u Engleskoj. I dalje fasciniran prirodom, Toro je svoja zapažanja o biljnom i divljem svetu zapisao u rodnom Konkordu i na svojim putovanjima. Nekoliko puta je posetio šumu Mejna i obalu Kejp Koda. Toro je takođe ostao posvećeni abolicionista do kraja svog života. Da bi podržao svoj cilj, napisao je nekoliko dela, uključujući esej „Ropstvo u Masačusetsu“ iz 1854. godine. Toro je takođe hrabro zastupao kapetana Džona Brauna, radikalnog abolicionistu koji je vodio ustanak protiv ropstva u Virdžiniji. On i njegove pristalice napali su savezni arsenal u Harpers Feriju da bi se naoružali u oktobru 1859, ali njihov plan je osujećen. Povređeni Braun je kasnije osuđen za izdaju i usmrćen zbog svog zločina. Toro je ustao da ga brani govorom „Molba za kapetana Džona Brauna“, nazivajući ga „anđelom svetlosti“ i „najhrabrijim i najhumanijim čovekom u celoj zemlji“.[8] Smrt U kasnijim godinama, Toro se borio sa bolešću koja ga je mučila decenijama. Imao je tuberkulozu od koje je oboleo decenijama ranije. Da bi obnovio zdravlje, Toro je otišao u Minesotu 1861. godine, ali putovanje nije poboljšalo njegovo stanje. Napokon je podlegao bolesti 6. maja 1862. Toro je u nekim od svojih čitulja najavljivan kao „originalni mislilac“ i „čovek jednostavnog ukusa, čvrstih navika i nadnaravne moći posmatranja“. Dok su drugi pisci iz njegovog vremena nestali u mraku, Toro je izdržao jer je toliko toga o čemu je pisao i danas relevantno. Njegova pisanja o vladi bila su revolucionarna, a neki su ga nazivali ranim anarhistom. Torova proučavanja prirode bila su podjednako radikalna na svoj način, što mu je donelo ime „otac ekologije“. A njegovo glavno delo, Valden, ponudio je zanimljiv protivotrov za život u modernoj trci pacova. Sekslualnost i odnosi Toro se nikada nije ženio i bio je bez dece. Trudio se da sebe prikaže kao asketskog puritanca. Međutim, njegova seksualnost je dugo bila predmet nagađanja, uključujući i njegove savremenike. Kritičari su ga nazivali heteroseksualnim, homoseksualnim ili aseksualnim. Nema dokaza koji ukazuju na to da je bio u fizičkim odnosima sa bilo kim, muškarcem ili ženom. Neki naučnici sugerišu da se kroz njegova dela provlače homoerotska osećanja i zaključili su da je homoseksualac. Elegiju „Simpatija“ inspirisao je jedanaestogodišnji Edmund Sevel, sa kojim je 1839. pešačio pet dana. Jedan naučnik sugeriše da je pesmu napisao Edmundu jer nije mogao da se napiše Edmundovoj sestri, a drugi da su Torova „emocionalna iskustva sa ženama obeležena pod kamuflažom muških zamenica“, drugi naučnici ovo odbacuju. Tvrdilo se da je dugačak paean u Valdenu do francusko-kanadskog drvoseče Aleksa Terijena, koji uključuje aluzije na Ahila i Patrokla, izraz sukobljene želje. U nekim Torovim spisima postoji osećaj tajnog sebe. 1840. godine u svom časopisu piše: „Moj prijatelj je izvinjenje za moj život. U njemu su prostori koje moja orbita prelazi“. Toro je bio pod snažnim uticajem moralnih reformatora njegovog doba, a ovo je možda ulilo teskobu i krivicu zbog seksualne želje. Politika Toro je bio žestoko protiv ropstva i aktivno je podržavao abolicionistički pokret. Učestvovao je kao dirigent u Podzemnoj železnici, držao predavanja koja su napadala Zakon o odbeglim robovima, a suprotno tadašnjem popularnom mišljenju, podržavao je lidera radikalne abolicionističke milicije Džona Brauna i njegovu stranku. Dve nedelje nakon zlosretnog prepada na Harpers Feriju i u nedeljama koje su prethodile Braunovom pogubljenju, Toro je održao govor građanima Konkorda u Masačusetsu, u kojem je američku vladu uporedio sa Pontijem Pilatom i uporedio Braunovo pogubljenje sa raspećem Isusa Hrista: Pre nekih osamnaest stotina godina Hristos je razapet; jutros je, možda, kapetan Braun obešen. To su dva kraja lanca koji nije bez svojih karika. On više nije Stari Braun; on je anđeo svetlosti. U Poslednjim danima Džona Brauna, Toro je reči i dela Džona Brauna opisao kao plemenite i primer junaštva. Pored toga, žalio je urednike novina koji su Brauna i njegovu šemu smatrali „ludima“. Toro je bio zagovornik ograničene vlade i individualizma. Iako se nadao da će čovečanstvo potencijalnim putem poboljšanja moći imati onu vrstu vlade koja „uopšte ne upravlja“, distancirao se od savremenih „ne-vladinih ljudi“ (anarhista), napisavši: „Tražim, ne odjednom da nijedna vlada ne vlada, ali da odjednom vlada bolja vlada.“ Toro je evoluciju od apsolutne monarhije do ograničene monarhije smatrao demokratijom kao „napredak ka istinskom poštovanju pojedinca“ i teoretizovao o daljim poboljšanjima „ka priznavanju i organizovanju ljudskih prava.“ Ponavljajući ovo uverenje, nastavio je sa pisanjem: „Nikada neće biti zaista slobodne i prosvećene države sve dok država ne prepozna pojedinca kao višu i nezavisnu silu, iz koje proističu sve njene moći i autoritet, i da se prema njemu lepo ophodi.“ Na toj osnovi bi Toro mogao tako snažno da se protivi britanskoj administraciji i katoličanstvu u Kanadi. Toro je tvrdio da je despotski autoritet slomio osećaj domišljatosti i preduzimljivosti; kanadski stanovnici su se, prema njegovom mišljenju, sveli na neprestano dečje stanje. Ignorišući nedavne pobune, on je tvrdio da neće biti revolucije u dolini reke Sveti Lorens. Iako je Toro verovao da otpor nepravedno izvršenom autoritetu može biti i nasilan (što je prikazano u njegovoj podršci Džonu Braunu) i nenasilni (njegov sopstveni primer poreskog otpora prikazan u Otporu građanskoj vladi), on je smatrao da je pacifističko neopiranje iskušenje pasivnosti, pisao je: „Neka naš mir ne bude proglašen rđom na našim mačevima ili našom nesposobnošću da ih izvučemo iz korica; već neka ima barem toliko posla na rukama da te mačeve održi svetlim i oštrim.“ Dalje, u formalnoj debati o liceju 1841. godine, on je raspravljao o temi „Da li je ikada prikladno pružiti prisilni otpor?“, Tvrdeći potvrdno. Isto tako, njegova osuda meksičko-američkog rata nije proizašla iz pacifizma, već zato što je smatrao da je Meksiko „nepravedno pregažen i pokoren od strane vojske“ kao sredstvo za proširenje ropske teritorije. Toro je bio ambivalentan prema industrijalizaciji i kapitalizmu. S jedne strane, trgovinu je smatrao „neočekivano samopouzdanom i spokojnom, avanturističkom i neumornom“ i izrazio je divljenje povezanom kosmopolitizmu, napisavši: Osvežavam se i proširujem kad teretni voz zagrmi pored mene i osećam prodavnice koje oduzimaju svoje mirise sve od Long Varfa do jezera Čamplejn, podsećajući me na strane delove, koralne grebene i Indijski okean i tropske klime, i obim globusa. Više se osećam kao građanin sveta pri pogledu na palmin list koji će sledećeg leta prekriti toliko lanenih glava Nove Engleske. S druge strane, omalovažavao je fabrički sistem: Ne mogu da verujem da je naš fabrički sistem najbolji način na koji muškarci mogu dobiti odeću. Stanje operativaca svakim danom postaje sve sličnije Englezima; i to se ne može čuditi, jer, koliko sam čuo ili primetio, glavni cilj nije da čovečanstvo može biti dobro i iskreno odeveno, već, nesumnjivo, da se korporacije mogu obogatiti. Toro je takođe favorizovao bioregionalizam, zaštitu životinja i divljih područja, slobodnu trgovinu i oporezivanje škola i autoputeva. Nije odobravao potčinjavanje Indijanaca, ropstvo, tehnološki utopizam, konzumerizam, filistinizam, masovnu zabavu i neozbiljne primene tehnologije.[20] Intelektualni interesi, uticaji i afiniteti Indijski sveti tekstovi i filozofija Toro je bio pod uticajem indijske duhovne misli. U Valdenu ima mnogo otvorenih referenci na svete tekstove u Indiji. Na primer, u prvom poglavlju („Ekonomija“) on piše: „Koliko je Bagavat-Gita divnija od svih ruševina Istoka!“ Američka filozofija: Enciklopedija ga svrstava u jednu od nekoliko figura koje „zauzeo panteistički ili pandeistički pristup odbacujući poglede na Boga kao odvojenog od sveta“, takođe karakteristiku hinduizma. Dalje, u „Ribnjaku zimi“ on poistovećuje Valden Pond sa svetom rekom Gang, pišući: Ujutro kupam svoj intelekt u neverovatnoj i kosmogonalnoj filozofiji Bhagvat Geete od čijeg su sastava protekle godine bogova i u poređenju sa kojim naš savremeni svet i njegova književnost deluju škrto i trivijalno; i sumnjam da se ta filozofija ne može odnositi na prethodno stanje postojanja, toliko je udaljena njena uzvišenost od naših shvatanja. Odložim knjigu i odem do svog izvora po vodu, i eto! Tamo srećem slugu Bramina, sveštenika Brahme i Višnua i Indru, koji i dalje sedi u svom hramu na Gangu čitajući Vede, ili boravi u korenu drveta sa svojom koricom i bokalom za vodu. Upoznajem njegovog slugu kako dolazi da crpi vodu za svog gospodara i naše kante kao da su naribane u isti bunar. Čista voda Valdena pomešana je sa svetom vodom Ganga. Toro je bio svestan da su njegove slike Ganga mogle biti činjenične. Pisao je o berbi leda na jezeru Valden. I znao je da trgovci ledom iz Nove Engleske dopremaju led u strane luke, uključujući Kalkutu. Pored toga, Toro je sledio razne hinduističke običaje, uključujući dijetu koja se uglavnom sastojala od pirinča („Bilo je u redu da uglavnom živim od pirinča, koji je toliko voleo indijsku filozofiju.“ ), sviranja flaute (podsećalo ga na omiljena muzička zabava Krišne) i jogu. U pismu iz 1849. godine svom prijatelju H.G.O. Blejku, pisao je o jogi i njenom značenju za njega: Slobodni na ovom svetu kao ptice u vazduhu, odvojene od svih vrsta lanaca, oni koji se bave jogom okupljaju u Brahmi određene plodove svojih dela. Zavisi od toga da bih, nepristojan i neoprezan kakav jesam, bio sklon vernom vežbanju joge. Jogi, zaokupljen kontemplacijom, svojim stepenom doprinosi stvaranju; udiše božanski parfem, čuje divne stvari. Božanski oblici ga prelaze ne razdirući ga, i ujedinjeni sa prirodom koja mu je svojstvena, on deluje kao oživljavanje izvorne materije. U određenoj meri, i u retkim intervalima, čak sam i ja jogi. Toro je čitao savremena dela iz nove nauke o biologiji, uključujući dela Aleksandera fon Humbolta, Čarlsa Darvina i Ase Greja (najstariji američki saveznik Čarlsa Darvina). Toro je bio pod dubokim uticajem Humbolta, posebno njegovog dela Kosmos. 1859. Toro je kupio i pročitao Darvinovo O poreklu vrsta. Za razliku od mnogih prirodnih istoričara u to vreme, uključujući Luisa Agasiza koji se javno suprotstavio darvinizmu u korist statičnog pogleda na prirodu, Toro je bio oduševljen teorijom evolucije i prirodnom selekcijom i podržao je, navodeći: Teorija razvoja podrazumeva veću vitalnu silu u prirodi, jer je fleksibilnija i prilagodljivija i ekvivalentna nekoj vrsti stalnog novog stvaranja. (Nakon ove rečenice sledi citat iz knjige „O poreklu vrsta“). Uticaj Ipak, Torovi radovi su uticali na mnoge javne ličnosti. Politički lideri i reformatori poput Mahatme Gandija, američkog predsednika Džona F. Kenedija, američkog aktiviste za građanska prava Martina Lutera Kinga mlađeg, sudiju Vrhovnog suda SAD Vilijama O. Daglasa i ruskog autora Lava Tolstoja. Svi su govorili su o tome da su Torovi radovi snažno uticali na njih, posebno Građanska neposlušnost, kao i „desni teoretičar Frank Čodorov [koji] je čitav broj svog mesečnika „Analiza“ posvetio uvažavanju Toroa“. Ken Kifer, Analysis and Notes on Walden: Henry Thoreau`s Text with Adjacent Thoreauvian Commentary Martin Luter King mlađi je u svojoj autobiografiji primetio da je njegov prvi susret sa idejom nenasilnog otpora bio čitanje knjige „O građanskoj neposlušnosti“ 1944. godine dok je pohađao koledž Morhaus. U svojoj autobiografiji napisao je da je Evo, kada sam se upoznao sa ovim hrabrim stanovnikom Nove Engleske koji je odbio da plati porez i umesto toga odabere zatvor, umesto da podrži rat koji će proširiti teritoriju ropstva u Meksiku, tada sam uspostavio prvi kontakt sa teorijom nenasilnog otpora. Fasciniran idejom da odbijam saradnju sa zlim sistemom, bio sam toliko duboko dirnut da sam nekoliko puta ponovo pročitao delo. Uverio sam se da je nesaradnja sa zlom jednako moralna obaveza koliko i saradnja sa dobrim. Nijedna druga osoba nije bila elokventnija i strasnija u prenošenju ove ideje od Henri Dejvid Toroa. Kao rezultat njegovog pisanja i ličnog svedočenja, naslednici smo nasledstva kreativnog protesta. Torova učenja su oživela u našem pokretu za građanska prava; zaista su življi nego ikad pre. Bilo da je to izraženo u zasedanju za šankovima, rukovanju slobodom u Misisipiju, mirnom protestu u Olbaniju u državi Džordžija, bojkotu autobusa u Montgomeriju u Alabami, ovo su izdanci Torovog insistiranja da se zlu mora odupreti i da nijedan moralni čovek ne može strpljivo da se prilagodi nepravdi. Američki psiholog B. F. Skiner napisao je da je u mladosti sa sobom nosio kopiju Toroovog Valdena. 1945. napisao je Valden 2, izmišljenu utopiju o 1.000 članova zajednice koji žive zajedno inspirisana Torovim životom. Toro i njegovi kolege transcendentalisti iz Konkorda bili su glavna inspiracija kompozitora Čarlsa Ivesa. Torove ideje uticale su i odjeknule različitim vrstama anarhističkog pokreta, pri čemu ga je Ema Goldman nazivala „najvećim američkim anarhistom“. Zeleni anarhizam i anarho-primitivizam posebno su iz dela Toroa izvukli su inspiraciju i ekološka gledišta. Džon Zerzan je uvrstio Torov tekst „Izleti“ (1863) u svoju uređenu zbirku dela u anarho-primitivističkoj tradiciji pod naslovom Protiv civilizacije: čitanja i razmišljanja.[39] Pored toga, Marej Rotbard, osnivač anarho-kapitalizma, smatra da je Toro bio jedan od „velikih intelektualnih heroja“ njegovog pokreta. Toro je takođe imao važan uticaj na anarhistički naturizam krajem 19. veka. Globalno, Torovi koncepti takođe su imali značaj u individualističkim anarhističkim krugovima u Španiji, Francuskoj, i Portugaliji. Dela The Service (1840) A Walk to Wachusett (1842) Paradise (to be) Regained (1843) The Landlord (1843) Sir Walter Raleigh (1844) Herald of Freedom (1844) Wendell Phillips Before the Concord Lyceum (1845) Reform and the Reformers (1846-8) Thomas Carlyle and His Works (1847) A Week on the Concord and Merrimack Rivers (1849) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. decembar 2007) Resistance to Civil Government, or Civil Disobedience (1849) An Excursion to Canada (1853) Slavery in Massachusetts (1854) Walden (1854) A Plea for Captain John Brown (1859) Remarks After the Hanging of John Brown (1859) The Last Days of John Brown (1860) Walking (1861) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. decembar 2007) Autumnal Tints (1862) Wild Apples: The History of the Apple Tree (1862) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. decembar 2007) Excursions (1863) Life Without Principle (1863) Night and Moonlight (1863) The Highland Light (1864) Poštanska marka iz 1967. u čast Toroa The Maine Woods (1864) Cape Cod (1865) Letters to Various Persons (1865) A Yankee in Canada, with Anti-Slavery and Reform Papers (1866) Early Spring in Massachusetts (1881) Summer (1884) Winter (1888) Autumn (1892) Misellanies (1894) Familiar Letters of Henry Dejvid Toro (1894) Poems of Nature (1895) Some Unpublished Letters of Henry D. and Sophia E. Toro (1898) The First and Last Journeys of Toro (1905) Journal of Henry Dejvid Toro (1906) MG99 (N)

Nacrti za morfologiju istorije sveta Knjiga 1: Oblik i stvarnost Knjiga 2: Svetskoistorijske perspektive Izdavač: Službeni glasnik, Beograd Povez: tvrd Broj strana: 535 + 676 Sadržaj priložen na slikama. Odlično očuvane. Špengler u knjizi iznosi svoju morfologiju istorije tj. učenje o raznim osnovnim oblicima, menama i sklopovima istorijskog zbivanja. Istorija pokazuje ciklički red pojedinih izolovanih, samoniklih životnih sklopova, a pojedinačne kulture su između sebe potpuno različite. Špenglerova filozofija istorije se suprotstavlja shvatanju istorije čovečanstva kao jednostavnog pravolinijskog razvitka, progresivnog kontinuiranog procesa u kojem čovečanstvo neprekidno napreduje. Umesto kontinuuma, Špengler vidi samo život samostalnih velikih organizama, međusobno potpuno odvojenih - ti organizmi su kulture. Istorija čovečanstva nije ništa drugo do istorija tih kultura. Postoje tri osnovne kulture: antička (apolonijska), arapska (magijska) i zapadnoevropska (faustovska). Svaka od tih kultura se rađa, razvija i umire. Takođe, svaka kultura je i prapojava ili prafenomen, osnovna ideja, pralik postojanja. Kao organsko više jedinstvo, kultura nije mehanički agregat, nego je organsko više jedinstvo, duhovni organizam. Kultura je duhovno delo čije su manifestacije: filozofija, umetnost, nauka, religija, politika. Sve kulture su unapred određene da sudbinski idu ka svojoj propasti, a civilizacija je poslednji stadijum njenog postojanja. Tendecije opadanja kulture ogledaju se u prevlasti racionalizma i tehnike, stvaranju megapolisa, demokratizmu, kosmopolitizmu i pacifizmu, kao i u isticanju opšteljudskih prava. Jedino što nam preostaje u našoj kulturu koja polako nestaje jeste - izdržati uprkos mračnoj viziji propasti. (K-118)

Stanje knjige: - odlicno(5)-Knjiga je kao nova-nekoriscena Godina izdanja: 1987-2.izdanje ISBN: 86-21-00080-6 Jezik: Srpski Autor: Strani ISBN: 86-21-00080-6 Godina izdanja: 1987-2.izdanje Oblast: Filozofija Jezik: Srpski Autor: Strani LUDVIG WITTGENSTEIN TRACTATUS LOGICO-PHILOSOPHICUS Predgovor - Bertrand Rasel Prevod - Gajo Petrović Izdavač - Veselin Masleša, Sarajevo Godina - 1987-2.izdanje 259 strana 20 cm Edicija - Biblioteka Logos Povez - Tvrd Knjiga je kao nova-nekoriscena Stanje knjige: - odlicno(5) Kapitalno delo ! Knjiga je iz kucne biblioteke-Stanje:odlicno(5)-nekoriscena -kao nova ,bez nedostataka! Pri kraju prvog semestra na Kembridžu Vitgenštajn je prišao profesoru Raselu i pitao: „Hoćete mi reći da li sam ja kompletni idiot ili ne? Ako sam kompletni idiot postaću aeronaut*. Ali ako nisam, postaću filozof.“ * Aeronaut tj. pilot balona. Rasel mu je rekao da tokom raspusta napiše nešto u vezi sa filozofijom i da mu to pokaže početkom sledećeg semestra. Rasel je odgovorio (nakon čitanja prve rečenice onoga što je Vitgenštajn napisao): „Ne! Ne treba da postaneš aeronaut.“ Ludvig Vitgenštajn je rođen 26. aprila 1889. u Beču, u porodici jevrejskog porekla, vrlo bogatoj. Interesantno je da je Ludvig započeo studije tehnike u Berlinu, a 1908. je došao na Univerzitet u Mančesteru i studirao do 1911. Šuškalo se da je uspeo da napravi prototip avionskog motora u Engleskoj, ali to je ostalo na nivou glasina. Ludvigovo interesovanje se brzo proširilo na polje matematike, nakon čitanja ‘Principa matematike’ Bertranda Rasela. U toj knjizi je došao do još jednog poznatog imena. U pitanju je Gotlob Frege. Frege je bio profesor matematike na univerzitetu u Jeni, ali se bavio i filozofijom. wittgenstein6.jpg Vitgenštajn ga je posetio 1911. godine sa željom da studira kod njega, ali je upućen da ipak studira filozofiju kod Rasela na Kembridžu. Tako je odustao od studija tehnike i posvetio se filozofiji Studira filozofiju od 1912.-1913, ali su njegova interesovanja široka. Bavio se muzikom, svirao klarinet, izučava psihologiju, vodio se i mišlju da postane dirigent, a kasnije vajar i arhitekta (projektovao je kuću za svoju sestru u Beču 1926. godine). ludvig-vitgenstajn-tractatus-logico-philosophicus_slika_xl_44749281Put ga između 1913. i 1914. vodi u Norvešku, gde je u jednoj kolibi živeo potpuno sam. Verujem da je tamo mnogo pisao i razmišljao. Voleo je da putuje i voleo je samoću. U međuvremenu se odrekao kompletnog bogatstva koje mu je ostalo od oca. Kad je počeo Prvi svetski rat, kao dobrovoljac odlazi na front iako slabog fizičkog zdravlja. Upravo tokom rata napravio je jednu interesantnu filozofsku beležnicu. Ovaj neverovatni spis pojavio se u Londonu 1922. pod naslovom Tractatus Logico-Philosophicus (Ovaj naslov je predložio Džordž Edvard Mur, takođe filozof sa Kembridža). 1928. Vitgenštajn se nakon dužeg lutanja vraća filozofiji, a 1929. doktorira u Kembridžu, sa Traktatusom kao prihvaćenom tezom. Do kakvih zaključaka Vitgenštajn dolazi u svom Traktatusu, knjizi koja je već uveliko postala klasično filozofsko delo ? Ima ih zaista mnogo. Najpre, ovo filozofsko delo više nije zanimljivo sa gledišta tradicionalnog tumačenja, ali se njegov značaj i uticaj na filozofiju logičkog atomizma koju su razvijali i Rasel i Vitgenštajn ne može poreći. Doduše, Rasel je mnogo pre Vitgenštajna razvijao ovu filozofiju, a Vitgenštajnov Traktatus kao da pokazuje kako filozofija logičkog atomizma samu sebe poništava. Ukratko, filozofija logičkog atomizma tvrdi da je svet nešto složeno što se može raščlaniti na međusobno nezavisne delove. Ta analiza, naravno, ima i svoje granice jer se stiže do neraščlanjivih delova, do apsolutnih elemenata stvarnosti. Rasel napominje da se ne radi o fizičkim atomima, već logičkim. Traktatus ima interesantnu formu i sastoji se od sedam glavnih stavova, a ispod svakog od njih slede podstavovi. Svaki podstav objašnjava prethodni stav i početni ‘glavni’ stav. Tako je stav 1. objašnjen podstavovima 1.1, zatim ovaj podstavom 1.11 itd. sve dok se ne dođe do sledećeg stava. Svi oni su vezani u jednu celinu i ne mogu se tumačiti ponaosob. Neki delovi Traktatusa se naizgled mogu izolovano tumačiti, ali su prilično zagonetni. Dok prelistavate ovu knjigu-beležnicu stvari mogu izgledati veoma jasno, ali kad krenete da ga izučavate nastaju problemi. Sam Vitgenštajn je tvrdio da se sve što se uopšte može reći, može reći jasno. Pa ipak, deluje kao da se nešto prećutkuje u Traktatusu. Daću sebi za pravo da kažem da je Traktatus delo koje je između racionalizma i iracionalizma, ali da ne ide u odbranu ni jednog ni drugog. Danas se smatra da je ovo delo prevaziđeno, pa je i sam Vitgenštajn napustio ideje iz Traktatusa tokom svog prelaznog perioda i u daljem filozofskom razvoju. Uzmimo jedan primer: Osnovna pretpostavka u Traktatusu je da je uloga jezika čisto deskriptivna. Dakle, jezičko-misaone konstrukcije imaju smisla samo ako nešto opisuju. Jedino tako one odslikavaju svet u kome živimo. To se, na primer, u Filozofskim istraživanjima poriče. Sam kraj Traktatusa je pravo iznenađenje. U krajnjim podstavovima Vitgenštajn odbacuje sve stavove koje je naveo u svom delu kao besmislene, ističući da su oni poslužili kao merdevine da se izvučemo iz tog besmisla da bismo na kraju merdevine odbacili. Dakle, stavovi Traktatusa se odbacuju kao besmisleni. Tu reč besmisleno ne bi trebalo shvatiti u negativnom kontektstu, već kao zaključak koji Traktatus iznosi u cilju povlačenja jasne granice između smislenog i besmislenog. Ipak, Vitgenštajn nas na samom početku Traktatusa ohrabruje: „Ono što se uopšte može reći, može se reći jasno; a o čemu se ne može govoriti o tome se mora ćutati.“ Ovako je povučena granica u izražavanju misli, dakle u jeziku, i sve što prekoračuje tu granicu biće besmislica. Međutim, problem je u tome kako uopšte povući tu granicu? Ako bismo povlačili granicu u mišljenju, onda bismo morali misliti i o onome o čemu se ne može misliti, kako bi se uopšte to ograničenje uspostavilo. 3-ludwig-wittgenstein-1-dreizehn.jpg Kako ograničiti mišljenje ako nam je nepoznato ono što se ne može misliti? Ovo pitanje ne bih smeo da razmatram jer bi bilo potrebno napisati celu raspravu uz konsultacije sa onima koji su posvetili život izučavanju Vitgenštajnovih dela. Poslednji stav koji svi studenti citiraju je zaključak svega što je razmatrano u Traktatusu i izolovano ne znači ništa, a kaže sledeće: 7. „O čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati.“ Ovo je poslednja rečenica u knjizi. Opet zagonetnost, mističnost, pa ipak može se naleteti na rečenicu u ovoj knjizi gde Vitgenštajn strogo kaže: „Zagonetke nema!“. Zar nije i sama takva tvdnja zagonetna?! Stavovi TraKtatusa su proglašeni besmislenim, ali ipak rasvetljavaju puno toga jer izražavaju pravila koja svaki jezik treba da zadovolji da bi mogao da odslika svet. Takođe, ne radi se samo o pronalaženju idealnog jezika iako na prvi pogled tako izgleda, već često Vitgenštajn svoje izlaganje vodi u smeru traganja za jezikom onakvim kakav je u našoj stvarnosti. U posthumno objavljenim Filozofskim istraživanjima, Vitgenštajn počinje jedan novi projekAt, i više se ne vraća Traktatusu. U Traktatusu je jezik jedna totalna slika sveta, ogledalo u kome su odslikane činjenice, a u Filozofskim istraživanjima o njemu govori kao o priboru koji sadrži brojne alatke, kao i o svojevrsnoj igri. Nakon povratka iz Amerike u Englesku Ludvig Vitgenštajn otkriva da boluje od raka. Zbog straha od umiranja u bolnici poslednje dane je proveo u stanu svog lekara. Umire 29.04.1951. Kažu da su mu poslednje reči bile: „Recite im da sam proživeo čudesan život…“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Obično se misli da je smisao polne ljubavi u održavanju vrste, čemu ona služi kao sredstvo. Ja držim da je takvo shvatanje pogrešno – ne samo na osnovu nekakvih idealnih pretpostavki, već, pre svega, na osnovu prirodno-istorijskih činjenica. Da je razmnožavanje živih bića moguće bez polne ljubavi jasno je već iz same činjenice da se ono vrši i bez podele na polove. Znatan broj organizama, kako biljnog tako i životinjskog sveta, razmnožava se bespolnim putem: deobom, pupljenjem, pomoću spora, vegetativno. Istina, viši oblici oba organska sveta se razmnožavaju polnim putem. Međutim, organizmi koji se razmnožavaju na ovakav način, kako biljni tako, donekle, i životinjski, mogs se, prvo, razmnožavati i bespolnim putem (kalemljenje kod biljaka, partenogeneza kod viših insekata), a drugo, ako to ostavimo po strani i prihvatimo kao opšte pravilo da se vici organizmi razmnožavaju pomoću polnog akta, onda moramo zaključiti da taj polni faktor nije povezan sa razmnožavanjem uopšte (ono se može vršiti i bez njega), već sa razmnožavanjem viših organizama. Prema tome, smisao polne difersncijacije (i polne ljubavi) nikako ne treba tražiti u ideji života vrste i njenog razmnožavanja, već samo u ideji višeg organizma.... Vladimir Sergejevič Solovjov[1] (rus. Влади́мир Серге́евич Соловьёв; Moskva, 28. januar 1853 — Uzkoje, 30. avgust 1900) bio je ruski filozof, teolog, pesnik, pisac pamfleta i književni kritičar, koji je igrao značajnu ulogu u razvoju ruske filozofije i poezije s kraja 19. i duhovnog preporoda s početka 20. veka. Vladimir Sergejevič Solovjov, sin istoričara Sergeja Mihajloviča Solovjova, rođen je u Moskvi, 28. januara 1853.[2] Njegova majka, Poliksena Vladimirovna, bila je poljskog porekla, i među njenim precima bio je mislilac Grigorij Skovoroda.[3] U svojim tinejdžerskim danim Solovjov se odrekao pravoslavlja zarad nihilizma, ali je kasnije njegovo neodobravanje pozitivizma[4] viđeno kao izražavanje stavova u skladu sa stavovima pravoslavne crkve.[4] U svom delu „Kriza zapadne filozofije: Protiv pozitivizma“ Solovjov je kritikovao pozitivističko odbijanje Aristotelovog esencijalizma, odnosno filozofskog realizma. Pozitivizam, prema Solovjovu, samo potvrđuje pojavu nekog objekta, negirajući intuitivnu realnost koju ljudi doživljavaju kao deo svoje svesti.[4] Vladimir Solovjov postao je prijatelj i poverenik Fjodora Dostojevskog. Suprotno od stavova Dostojevskog, Solovjov je bio naklonjen rimokatoličkoj crkvi. On se zalagao za ukidanje raskola (ekumenizam, sobornost) između pravoslavne i katoličke crkve - eventualno, „sa etičke i socijalne tačke gledišta“,[5] spajajući sve u katolicizam.[6] Solovjov se nikada nije ženio, niti je imao decu, ali, vodio je idealizovane odnose, koje je ovekovečio u svojoj duhovnoj ljubavnoj poeziji, uključujući dve žene po imenu Sofija.[7] Odbacio je tvrdnje mistične Ane Šmit, koja je tvrdila da je njegov božanski partner.[8] Solovjov je umro kao siromašni beskućnik 1900. godine, ostavljajući svog brata Mihajla Sergejeviča i nekoliko kolega da brane njegovo intelektualno nasleđe. Uticaj Široko je rasprostranjeno mišljenje da je Solovjov bio glavna inspiracija za Dostojevskog za likove Aljoše i Ivana Karamazova u delu Braća Karamazovi.[9] Uticaj Solovjova se takođe može videti u delima simbolista i neoidealista kasnije ruske sovjetske ere. Njegova knjiga „Smisao ljubavi“ može se posmatrati kao jedan od filozofskih izvora Tolstojeve „Krojcerove sonate“ (1889). Ovo je takođe delo u kome je uveo pojam “sizigi” da bi označio “bliski savez”. Solovjov je uticao na religioznu filozofiju Nikolaja Berđajeva, Sergeja Bulgakova, Florenskog, Franka, na ideje Rudolfa Štajnera i poeziju i teoriju ruskih simbolista, odnosno Belija, Bloka i drugih.

O slobodi volje Aurelije Augustin Uvod Dijalog o slobodi volje u tri knjige Odakle teodiceja Dokumenti 2016 420 str Od Augustina dobivamo one nama neophodne temeljne pozicije miljenja Boga i slobode, osvjetljenja due i temeljne ine osvjedoenja koji uvaju snagu svoje uvjerljivosti takoer bez vjere u objavu, S njegovim miljenjem pogaamo onu naj-unutarnjiju toku due, toku koja samu sebe nadilazi i od koje nam dolazi vodstvo i govor i u kojoj se mogu susresti ljudi kao ljudi ... Za nezavisnu filozofiju misliti s Augustinom znai: iskusiti zbiljsku i egzistencijalnu koincidenciju kretanja njegove misli s izvorno filozofijskim (miljenjem); iskusiti kritiko pitanje kako ta kretanja misli u odvajanju od kranskog vjerskog temelja moda vie nisu ono isto, ali su ipak jo istinita i djelotvorna. Karl Jaspers Predgovor Knjiga sadri potpuni i, koliko sam mogao ustanoviti, prvi prijevod Augustinova dijaloga De libero arbitrio O slobodi volje na hrvatski jezik. Mislim da je vano imati taj spis na hrvatskom jer on, uz monumentalno djelo De civitate dei - O dravi Bojoj (imamo takoer hrvatski prijevod Tomislava Ladana), unosi novi zamah i novo usmjerenje u nae zapadno i kransko promiljanje slobode, dobra, zla te odnosa Boga i ovjeka. Sva kasnija filozofijska i teologijska promiljanja preutno se ili izriito nadovezuju na ove i dijelom takoer na neke druge, vie teologijske Augustinove misli. Jedan dio teksta bio je prethodno objavljen u Hrestomatiji filozofije (urednik Damir Barbari), sv. 2: Srednjovjekovna filozofija. U pripremi knjige koristio sam se tim tekstom kao i materijalima koje sam u njegovoj pripremi prikupio i dakako u kasnijem radu proirio. Ovaj posao mogao sam privesti kraju zahvaljujui poticajima, podrci i pomoi mnogih. Posebno zahvaljujem dr. Damiru Barbariu koji me pozivom na suradnju u pripremi spomenute Hrestomatije potaknuo i podravao u radu na ovom i drugim kasnijim srednjovjekovnim tekstovima; vjerojatno se sam ne bih bio na to odvaio. Zahvaljujem kolegi dr. Ivanu aku koji mi je svesrdno pomagao kod prikupljanja literature kao i sestrama u Carmel Saint-Germain-en-Lay kraj Pariza koje su me nekoliko puta ugostile preko ljeta i stavile na raspolaganje svoju biblioteku. Zauzimanje i strpljivost izdavaa dr. Dimitrija Savia takoer su bitno doprinijeli kvaliteti publikacije na emu mu isto tako iskreno zahvaljujem. Stjepan Kušar L. 1. VES. X

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Struktura znanosti: problemi u logici znanstvenog objašnjenja knjiga je iz 1961. godine o filozofiji znanosti filozofa Ernesta Nagela, u kojoj autor raspravlja o prirodi znanstvenih istraživanja s osvrtom na prirodnu znanost i društvene znanosti. Nagel istražuje ulogu redukcije u znanstvenim teorijama i odnos cjelina prema njihovim dijelovima, a također ocjenjuje stavove filozofa kao što je Isaiah Berlin. Knjiga je dobila pozitivne kritike, kao i još neke mješovite ocjene. Smatra se klasičnim djelom, a komentatori su ga pohvalili zbog Nagelove rasprave o redukcionizmu i holizmu, kao i zbog njegove kritike Berlina. Međutim, kritičari Strukture znanosti smatrali su Nagelovu raspravu o društvenoj znanosti manje uvjerljivom od njegove rasprave o prirodnoj znanosti. Ernest Nagel (16. studenog 1901. - 20. rujna 1985.) bio je američki filozof znanosti. [1] [2] Zajedno s Rudolfom Carnapom, Hansom Reichenbachom i Carlom Hempelom, ponekad se vidi kao jedna od glavnih figura logičnog pozitivističkog pokreta. Njegova knjiga `Struktura znanosti` iz 1961. godine smatra se temeljnim djelom u logici znanstvenog objašnjenja. Život i karijera Nagel je rođen u Nové Mesta nad Váhom (danas u Slovačkoj, zatim u Vágújhelyu i u dijelu Austro-Ugarske). Njegova majka Frida Weiss bila je iz obližnjeg grada Vrbovéa (ili Verba). Emigrirao je u Sjedinjene Države u dobi od 10 godina s obitelji, a američki državljanin postao je 1919. godine. Diplomirao je na City Collegeu u New Yorku 1923. godine, a doktorirao na Sveučilištu Columbia 1931. godine, [3] s disertacijom o konceptu mjerenja. Osim jedne godine (1966-1967) na Sveučilištu Rockefeller, cijelu je akademsku karijeru proveo na Columbiji. Tamo je postao prvi profesor filozofije John Dewey 1955. [4] A zatim sveučilišni profesor od 1967. do umirovljenja 1970., nakon čega je nastavio predavati. 1977. bio je jedan od rijetkih filozofa izabranih u Nacionalnu akademiju znanosti. Njegov se rad odnosio na filozofiju matematičkih polja kao što su geometrija i vjerojatnost, kvantna mehanika i status reduktivnih i induktivnih teorija znanosti. Njegova knjiga `Struktura znanosti` (1961.) praktički je inaugurirala područje analitičke filozofije znanosti. Objasnio je različite vrste objašnjenja na različitim poljima i bio skeptičan u pogledu pokušaja objedinjavanja prirode znanstvenih zakona ili objašnjenja. Prvi je predložio da se postavljanjem analitičkih ekvivalencija (ili `mostovnih zakona`) između pojmova različitih znanosti može eliminirati sve ontološke obveze, osim onih koje zahtijeva najosnovnija znanost. Također je podržao stajalište da su društvene znanosti znanstvene i trebale bi usvojiti iste standarde kao i prirodne znanosti. Nagel je napisao Uvod u logiku i znanstvene metode s Morrisom Raphaelom Cohenom, svojim učiteljem CCNY-a [3] 1934. Godine 1958. objavio je s dokazom Jamesa R. Newmana Gödela, kratku knjigu koja objašnjava Gödelove teoreme nekompletnosti onima koji nisu dobro obučeni u matematička logika. Uređivao je Journal of Philosophy (1939–1956) i Journal of Symbolic Logic (1940–1946). Kao javni intelektualac, podržao je skeptičan pristup tvrdnjama o paranormalnom, postavši jedan od prvih sponzora i članova Odbora za skeptično istraživanje 1976. godine, zajedno s još 24 značajna filozofa poput W. V. Quinea. Odbor ga je posthumno uvrstio u svoj `Panteon skeptika` kao priznanje Nagelovom doprinosu u svrhu znanstvenog skepticizma. [5] [6] [7] Nagel je bio ateist. [8] Preminuo je u New Yorku. Imao je dva sina, Alexandera Nagela (profesor matematike na Sveučilištu Wisconsin) i Sidneya Nagela (profesor fizike na Sveučilištu u Chicagu). Nagelovi doktorandi su Morton White, Patrick Suppes, Henry Kyburg, Isaac Levi i Kenneth Schaffner. Festschrift, Filozofija, znanost i metoda: Eseji u čast Ernesta Nagela, objavljen je 1969.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Žan Bofre (rođen 22. maja 1907 . u Marsu blizu Auzansa u departmanu Krez ; † 7. avgust 1982 . u Parizu ) je bio francuski filozof i germanista. Bio je pod jakim uticajem Martina Hajdegera. Beaufret je odrastao u Auzancesu, gde su mu oba roditelja radila kao učitelji. Od 1919. je pohađao Licee de Montlucon, gde je završio srednju školu 1925. godine. Iste godine se preselio u Pariz u Licej Luj-le-Gran, gde se pripremao za koledž. Beaufret je započeo studije 1928. na Ecole Normal Superieure (Pariz) (ENS). Tamo je bio učenik Leona Brunšvicga.[1] Za svoju `Diplome d`etudes superieures` Beautret je proveo godinu dana 1930/1931. u Institutu francais u Berlinu. Njegova teza iz 1931. nosila je naslov „Les Rapports du droit et de la morale d`apres Fichte“. Po povratku iz Berlina, Bofret je odslužio vojni rok, a zatim nastavio studije. Dobio je agregaciju iz filozofije od ENS-a 1933. godine.[2] Od 1933. Beauret je radio kao nastavnik filozofije na Licee de Gueret. Godine 1937. kratko je predavao u liceju u Okseru, a od 1937. do 1939. radio je kao nastavnik filozofije u francuskoj školi u Aleksandriji, Egipat.[3] Nakon što je Francuska objavila rat Nemačkom Rajhu u septembru 1939. kao reakciju na invaziju Poljske, Bofre je mobilisan i učestvovao sa francuskom jedinicom u bitkama Zapadne kampanje 1940. godine, gde je postao nemački ratni zarobljenik. Septembra 1940. uspeo je da pobegne iz voznog transporta ratnih zarobljenika u Nemačku i pobegne u neokupiranu zonu Francuske. Zauzeo je mesto nastavnika u Liceju Šampolion u Grenoblu novembra 1940. Od oktobra 1942. prelazi na Koledž-licej Amper u Lionu, gde je radio kao učitelj do 1944. godine.[4] U Lionu, Bofre je upoznao Žozefa Rovana, sa kojim je čitao Hajdegerova dela. Rovan je radio za Otpor i, nakon još jedne okupacije Liona 1943, upoznao je Bofrea sa svojom grupom „Service Pericles“, koja je osnovana u julu 1943[5] i kreirala lažna dokumenta. Grupa je razbijena u februaru 1944, a Rovana je uhapsio Gestapo i odveo u Dahau. Bofre je uspeo da pobegne na vreme zbog upozorenja.[6] U Parizu 1944. godine, Beaufret se zaposlio u Liceju Sen Luj. 1945. godine, posle oslobođenja Francuske, bio je nastavnik u Liceju Žak-Dekur. Od septembra 1946. do 1952. Beaufret je bio nastavnik na Liceju Henri IV. Od 1952. do 1955. bio je na istraživačkom mestu u Centru National de la recherche scientifikue.[2] Njegov mentor na doktorskim studijama bio je Jean Vahl, koji ga je 1953/1954. pre Comite consultatif-a klasifikovao kao nepodesnog za univerzitetsku karijeru.[7] Konačno, bio je nastavnik od 1955. do 1972. u Liceju Kondorse. Tokom ovog perioda, Beaufret je održavao redovna čitanja u Ecole Normale Superieure.[2] Godine 1969/1970, Beaufret se drugi put prijavio za poziciju na Univerzitetu Eks-Marsej, ali je odbijen.[7] Od pre Drugog svetskog rata bio je prijatelj sa Polom Eluarom, Morisom Merlo-Pontijem, Andreom Bretonom i Polom Valerijem...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ludvig Vitgenštajn (nem. Ludwig Wittgenstein Josef Johann[1]; Beč, 26. aprila 1889 — Kembridž, 29. aprila 1951) bio je austrijsko-britanski filozof poreklom iz Austrije koji je prvenstveno radio u poljima logike, matematičke filozofije, filozofije duha, i filozofije jezika.[2]. Mnogi ga smatraju jednim od najupečatljivijih i najharizmatičnijih filozofa u 20. veku uopšte. Od 1929 do 1947, Vitgenštajn je predavao na univerzitetu u Kembridžu.[3] Tokom svog života on je objavio samo jednu tanku knjigu, Logičko-filozofski traktat sa 75 stranica (1921), jedan članak, jednu knjigu pregleda i dečiji rečnik.[4] Njegovi obimni rukopisi su uređeni i objavljeni posthumno. Filozofijska istraživanja su objavljena kao knjiga 1953, i od tada su njegovi radovi prepoznati kao jedno od najvažnijih dela filozofije u 20. veku.[5] Njegov nastavnik, Bertrand Rasel, opisao je Vitgenštajna kao „najsavršeniji primer genija koga je ikada poznavao kao što se tradicionalno shvata; strastven, duboko intenzivan i dominantan”.[6] Rodio se u Beču, u veoma bogatoj i obrazovanoj porodici jevrejskog porekla. Kao student, otišao je u Englesku u Kembridž, gde je bio jedan od studenata filozofa Bertrana Rasela i njegov saradnik na pitanjima logike i matematike. Vratio se u Austriju uoči početka Prvog svetskog rata, da bi ponovo otišao u Englesku 1929. godine. Iako je proveo veći deo svog profesionalnog života u Engleskoj, Vitgenštajn nikada nije potpuno izgubio kontakte sa svojim austrijskim korenima. Delo koje je stvorio je jedinstvena kombinacija anglosaksonske filozofske tradicije i tradicije kontinentalne Evrope. Njegovu filozofsku misao prati duboki skepticizam prema filozofiji, iako je očuvao uverenje da postoje neke veoma bitne stvari koje treba sačuvati iz tradicije. U Plavoj svesci (1958), definiše svoje delo kao „nasleđe teme koja je bila poznata pod imenom filozofija“. On je nasledio bogatstvo svog oca 1913. U početku je donirao deo poseda umetnicima i piscima, a potom, u periodu teške lične depresije nakon Prvog svetskog rata, on je svo svoje bogatstvo dao svojoj braći i sestrama.[7][8][9] Tri njegova brata su izvršila samoubistvo, a i Ludvig je takođe razmišljao o tome.[10][11] On je napupatao akademiju nekoliko puta — služeći kao oficir na frontu tokom Prvog svetskog rata, gde je više puta odlikovan za hrabrost; predavao je po školama u udaljenim austrijskim selima gde je naišao na kontroverzu zbog udaranja dece kada bi pogrešila u matematici; i radeći kao bolničar tokom Drugog svetskog rata u Londonu gde je govorio pacijentima da ne uzimaju lekove koji su im propisani. U velikoj meri je uspevao da zadrži u tajnosti činjenicu da je bio jedan od najpoznatijih svetskih filozofa.[12][13] On je opisivao filozofiju kao „jedini rad koji mi daje realno zadovoljstvo”.[14] Njegova filozofija se često deli u rani period, tokom koga je na primer napisao Traktatus, i kasniji period, artikulisan u Filozofskim istraživanjima. Tokom ranog perioda Vitgenštajn se bavio logičkim odnosima između propozicija i reči, i smatrao je da se putem pružanja logičkog pregleda koji je u osnovi ovog odnosa, mogu rešiti svi filozofski problemi. U kasnijem periodu Vitgenštajn je odbacio mnoge od svojih pretpostavki iz Traktatusa, tvrdeći da se značenje reči najbolje shvata kao njihova upotreba u datom jezičkom kontekstu.[15] Jedan pregled među predavačima američkih uhiverziteta i koledža rangirao je Istraživanja kao najvažniju knjigu filozofije 20. veka, koja se izdvaja kao „jedno ukršteno remekdelo u filozofiji 20. veka, koje dodiruje različite specijalizacije i filozofske orijentacije”.[16] Istraživanja su isto tako rangirana na 54. mestu spiska nauticajnijih radova 20. veka u kognitivnoj nauci koju je pripremio Centar za kognitivne nauke univerziteta Minesote.[17] Međutim, po rečima njegovog prijatelja Georga Henrika fon Rajta, on je smatrao da su „njegove ideje su uglavnom pogrešno shvaćene i izobličene čak i od strane onih koji su isticali da su njegovi učenici. On je sumnjao da će ga bolje razumeti u budućnosti. Jednom je rekao da se osećao kao da piše za ljude koji bi drugačije razmišljali, disali drugačiji vazduh života, od onog današnjih ljudi.”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ecce Homo: Kako čovek postaje ono šta jeste (nem. Ecce homo. Wie man wird, was man ist) je knjiga koju je Fridrih Niče napisao u svojim poznim godinama kada je bio u već poodmaklom stadijumu paralize. Delo je Ničeovo lično objašnjenje svojih glavnih dela i uslova pod kojima su pisana. Evo čoveka je objavljeno 1908. godine, pošto se dugo vremena mislilo da je Niče pred smrt lično želeo da ostane neštampano. Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ecce Homo: Kako čovek postaje ono šta jeste (nem. Ecce homo. Wie man wird, was man ist) je knjiga koju je Fridrih Niče napisao u svojim poznim godinama kada je bio u već poodmaklom stadijumu paralize. Delo je Ničeovo lično objašnjenje svojih glavnih dela i uslova pod kojima su pisana. Evo čoveka je objavljeno 1908. godine, pošto se dugo vremena mislilo da je Niče pred smrt lično želeo da ostane neštampano. Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ecce Homo: Kako čovek postaje ono šta jeste (nem. Ecce homo. Wie man wird, was man ist) je knjiga koju je Fridrih Niče napisao u svojim poznim godinama kada je bio u već poodmaklom stadijumu paralize. Delo je Ničeovo lično objašnjenje svojih glavnih dela i uslova pod kojima su pisana. Evo čoveka je objavljeno 1908. godine, pošto se dugo vremena mislilo da je Niče pred smrt lično želeo da ostane neštampano. Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Ono što je korisno van škole od moderne filozofije trebalo bi da čini sadržaj ovog dela; predstavljeno onim redom kojim bi se moralo razvijati za neumetnu refleksiju. Dublje pripreme koje se vrše protiv prigovora i ekscesa veštačkog shvatanja, , koja je samo osnova za druge pozitivne nauke, i konačno, ono što pripada samo pedagogiji u najširem smislu, odnosno namernom i proizvoljnom obrazovanju ljudskog roda, treba da ostane isključeno iz njenog delokruga. Prirodno shvatanje ne čini ove primedbe; pozitivno Ali on prepušta nauku svojim naučnicima, a obrazovanje ljudskog roda, u meri u kojoj to zavisi od čoveka, njegovim nacionalnim učiteljima i državnim činovnicima.` Johan Gotlib Fihte (nem. Johann Gottlieb Fichte; Ramenau, 19. maj 1762 - Berlin, 27. januar 1814) jedan je od glavnih predstavnika nemačke klasične idealističke filozofije i najistaknutijih ličnosti nemačkog duhovnog života krjem 18. i početkom 19. veka. Fihte je rođen u Ramenauu, u porodici siromašnog tkača lanenog platna. Bez obzira na oskudne životne prilike, kao izuzetno darovit dečak, svoje školovanje započeo je u Šulpforti, najpoznatijoj srednjoškolskoj ustanovi u 18. veku u kojoj su saksonski vladaoci od dece svojih podanika obrazovali nove naraštaje za sopstvene činovnike, pravnike, sveštenike i gimnazijske nastavnike.[1] Na preporuku Getea, Fihte je veoma rano postao profesor u Jeni gde je objasnio svoj sistem `transcendentalnog idealizma`. Međutim, nakon objavljivanja njegovog eseja `Ueber den Grund unsers Glaubens an eine göttliche Weltregierung` (`Na osnovu naše vere u vladavinu božanskog sveta`) on je optužen za ateizam zbog čega je otpušten sa Filozofskog fakulteta u Jeni 1799. godine. Nakon izvesnog vremena prelazi u Berlin gde drži vatrene govore pod francuskom okupacijom čime je pokazao veliku ličnu hrabrost. Značajno je doprineo osnivanju i razvoju berlinskog Univerziteta 1809. godine gde postaje profesor i rektor. U 51. godini života oboleo je od tifusa od kog umire 1814. godine u Berlinu.[2] Filozofija Fihteova filozofija masonstva predstavlja pokušaj da se sa stanovištva filozofije klasičnog nemačkog idealizma rasvetli i preuzme, odnosno iskoristi za vlastite svrhe, jedna u doba prosvetiteljstva i rane romantike uticajna i raširena, iako u to vreme ništa manje opskurna kultura tajnog društva, da se preko nje ostvari ideja čoveka kao svetskog građanina i da se na taj način izvrši uticaj na takozvano veliko ili javno društvo i na politiku.[1] Fihte je odbacivao Kantov dualizam koji je kritikovao sa pozicije čistog subjektivnog idalizma pri čemu je negirao postojanje stvari, predmeta i materije van čoveka a istovremeno na osnovu svoje filozofije uzima apsolutno `ja`.[2] Pedagoški pogledi Fihte govori o dužnosti ličnog primera kao o naročito značajnoj temi za određivanje načina vaspitnog delovanja unutar ljudske zajednice. O njoj govori u svojim Predavanjima, opisujući lik naučnika kao učitelja i vaspitača ljudskog roda. Smatrao je da učitelj davanjem ličnog primera, neposredno delujući na ljude oko sebe, ljudske vrline i ideale čini realnim i mogućim.[3] Fihteov naučnik-vaspitač se ne obraća individui, detetu, već društvu u celini. Budući da je za njega društvo, tj. ljudska zajednica, pre svega ,,međusobni odnos umnih bića‘’ i imajući u vidu da čovek poseduje nagon, prema kome teži ,,da izvan sebe nađe slobodna umna bića i da sa njima stupi u zajednicu‘’, to cilj čoveka u društvu postaje da i drugoga učini savršenijim, ne bi li tako svi u društvu putem ,,međusobnog ujedinjavanja putem usavršavanja‘’ postali međusobno jedinstveniji.[3] On zahteva formiranje celog čoveka koje je podrazumevalo formiranje karaktera i volje, odgajanje duha samodelatnosti i samostalnosti i negovanje ideje o univerzalnosti ljudske ličnosti uz istovremeno služenje zajednici. Po njegovom mišljenju staleške razlike i polovično i jednostrano obrazovanje koje se stiče u velikom društvu predstavlja jednu od glavnih prepreka koja onemogućava ostvarenje univerzalnog ljudskog vaspitanja koje ne pogađaju samo pojedinca, već ugrožavaju ceo ljudski rod u njegovoj težnji ka konačnom cilju. Zbog toga, pod uticajem švajcarskog pedagoga Pestalocija, on počinje da zastupa stanovište da je kroz reformu vaspitanja i obrazovanja, moguće, ne samo narode, već i celo čovečanstvo spasiti bede i prevladati stalešku podeljenost među ljudima. Dostizanje univerzalnog obrazovanja smatrao pouzdanim znakom ljudske zrelosti. Štaviše, on je zrelost ljudske ličnosti izjednačio s pojmom univerzalnog vaspitanja. Prema Fihteovoj teoriji vaspitanja pod zrelošću se podrazumeva dostizanje najšireg obima ljudske slobode i humaniteta ljudske ličnosti. Nasuprot tome, on je u usko specijalizovanom, jednostranom, profesionalnom obrazovanju modernog čoveka prepoznao jedan od uzroka čovekove nezrelosti. Tu nezrelost Fihte je video kao posledicu disharmoničnog razvitka modernog individuuma koji, kako on kaže, s jedne strane pati od `prezrelosti, a s druge strane od nezrelosti.` Toj disharmoničnoj ličnosti modernog doba, Fihte je, poput Šilera i Getea, pokušao da suprotstavi svoju estetiziranu sliku individue u kojoj je `muževna snaga ublažena ljubaznošću`. Da bi, u svom formiranju dostigao najviši stepen zrelosti, čovek, po Fihteu, treba kroz proces vaspitanja da savlada sve ono što je u njegovoj ličnosti nasilno i što `treba da nestane kad razvoj ličnosti bude dovršen i kad se njen duhovni oblik zaokruži u sebi`. Fihteova teorija univerzalnog vaspitanja, ne podrazumeva samo oslobađanje pojedinca od onog partikularnog, već i otklanjanje iz njegovog odgoja svega onog što bi takvog čoveka moglo zbog karaktera njegovog univerzalnog vaspitanja dovesti i istrgnuti iz zajednice i izručiti ga, kako on kaže, `hladnom kosmopilitizmu`. U Fihteovoj koncepciji vaspitanja pojmovi kosmopolitizma, kao jedna vrsta epohalnog svetsko-građanskog štimunga, i patriotizma, kao ljubav prema domovini, nalaze se u bliskoj vezi i nisu suprotstavljeni. Zastupao je stav da je narodnost najvažniji deo čovekovog bića i nastojao je da vaspita valjanog člana naroda a time i valjanog čoveka. Verovatno je moralno propadanje nemačkog naroda (po Fihteu) uticalo da se opredeli za čisto narodno vaspitanje koje bi obnovilo duh nemačkog naroda i preporodilo nemačkog čoveka.[1] Fihte je smatrao da se o vaspitanju dece, muške i ženske, treba brinuti država, čija bi uloga bila osnivanje `narodnih škola` koje bi se izdržavale radov vaspitanika. U tim školama vaspitavali bi se savršeni građani koji bi to bili tek kad usvoje religijsko učenje.[2] Dela „Osnova celokupnog učenja u nastavi“ „Uvod u učenje o nauci“ „Sistem učenja o moralu“ „Sastav skromne nauke“ „Aforizmi o vaspitavanju“ „Govor nemačkom narodu“ „Pokušaj kritike sveg otkrivenja“ „Osnova prirodnog prava prema principima teorije nauke“ „Sistem teorije morala prema principima teorije nauke“ „Određenje čoveka“ „Zatvorena trgovačka država“