Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Islamska filozofija je filozofija koja polazi od islamskih verskih dogmi, odnosno od objavljenih istina vere, kao svojih pretpostavki. Islamska filozofija se ponaviše bavi čovekovim odnosom s Bogom, odnosom vere i uma, pitanjima slobode volje, predodređenja, greha, blagodati, spasenja i zagrobnog života. Islamska filozofija je imala veliki uticaj u hrišćanskoj Evropi, gde je prevod arapskih filozofskih tekstova na latinski „doveo do transformacije gotovo svih filozofskih disciplina u srednjovekovnom latinskom svetu”, s tim što se posebno snažan uticaj muslimanskih filozofa osetio u prirodnoj filozofiji, psihologiji i metafizici. Arapska filozofija je bila jedan od glavnih kanala kojim su dospela celokupna Aristotelova dela na zapad. Škole i pravci islamske filozofije Skoro svi pisci istoriju islamske filozofije dele u tri filozofske škole: Peripatetička filozofska škola; Iluminativna filozofska škola; Transcendentna filozofska škola. Peripatetička škola Peripatetička škola u islamu označava zapravo islamsku filozofsku tradiciju koja potiče od Aristotela. Njeni najpoznatiji predstavnici jesu Farabi i Ibn Sina, poznati po tome što su izvanredno komentarisali i proširili Aristotelovu filozofiju u islamskom svetu. Bitna karakteristika ove škole jeste to što se ona isključivo oslanja na racionalnu argumentaciju. Iluminativna škola Nakon peripatetičke škole, islamski filozofi na čelu sa Suhravardijem, poznatijim kao Šejh Išrak, okrenuli su se različitoj, unapređenoj filozofskoj metodi, tako što pored racionalnog argumentovanja pokazuju sklonost duhovnom usavršavanju i intuitivnim saznanjima. Prema mišljenju predstavnika iluminativne filozofije, intuicija pročišćene duše dospeva do višeg i kvalitetnijeg nivoa znanja jer duša razotkriva samu istinu, a ne pojmove koji ukazuju na nju. Ovi filozofi bili su obazrivi spram toga da očuvaju filozofske okvire svojih studija i zbog toga su se jasno pridržavali metode racionalnog argumentovanja kao osnovne metode filozofije. Transcendentna škola Transcendentna filozofija posebna je po tome što su u njoj spektakularno objednjeni mnogi aspekti ontoloških rezultata koji su se do tada pojavili u islamskom svetu – kako u filozofskim školama tako i u gnotičkoj i teološkoj islamskoj misli. Predstavljajući ove filozofske principe, Mula Sadra Širazi, osnivač transcendentne filozofije, razrešio je nesuglasice koje su delile peripatetičku i iluminativnu filozofsku školu. Pored toga, on je takođe umnogome približio filozofska gledišta teološkim i posebno gnostičkim intelektualnim i saznajnim rezultatima. Stoga, metodološka specifičnost njegove škole krije se upravo u tome što jedan predstavnik transcendentne filozofije svojim filozofskim istraživanjima nudi rešenja za pitanja koja istovremeno obuhvataju sve filozofske, gnostičke i teološke rasprave. Upravo zbog ovakvog pristupa, Mula Sadrina škola nosi naziv transcendentna filozofija jer ona nadilazi i objedinjuje sve ostale racionalne škole i tokove u islamu. Razvoj Al-Farabi Al-Farabi (oko 870–950) je bio jedan od prvih filozofa koji su preneli Aristotelovu logiku u islamski svet. Iscrpno je komentarisao Aristotelove spise iz logike, i razvio Aristotelov opis intelekta. S aristotelizmom pokušava da poveže i neke novoplatonističke teze. Njegovo delo „Grad vrlina“ predstavlja verziju Platonove „Države“, koja je opis idealnog društva gde cvetaju sve vrline. Ibn Sina Ibn Sina (latinizovano: Avicena) (980–1037) je bio vodeći persijski islamski filozof i svestrani naučnik. Svoju filozofiju je većim delom temeljio na aristotelizmu i neoplatonizmu, koji je pokušavao da spoji sa islamskim verskim predstavama.[4] On smatra da je zadatak filozofije da osvetli i dokaže istine koje je Bog objavio. Ibn Sina je zastupao metafizičko učenje prema kojem proces svetskog zbivanja nema početka ni kraja u vremenu. Prema Aviceni „dahr“ je neprolazni trenutak u kojem se rasprostire Božja prisutnost, tj. ono što je pohranjeno u unutrašnjosti vremena i što u sebi sadrži neprekidno trajanje (ta`rifat). On tvrdi da je princip pojedinačnosti materija, a princip opštosti um. Stoga smatra da je istinska spoznaja nemoguća bez kosmičkog uma, koji je jedinstven kod svih ljudi. U pitanju oko univerzalija, Abu-Ali Ibn Sina je umereni realista: za njega opšti (univerzalije) pojmovi postoje pre stvari, u stvarima i iza stvari (lat. ante res, in rebus i post res). Tako božanski um prethodi stvarima, dok ljudski um dolazi posle njih. Glavno Avicenino delo, velika filozofska enciklopedija, podeljena je na logiku, fiziku, matematiku i metafiziku. Po naređenju kalifa spaljena je 1160. u Bagdadu. Al-Gazali Arapski prikaz Sokrata Al-Gazali (1058–1111), poznat kao Algazel u srednjevekovnoj Evropi, je bio islamski filozof, teolog, pravnik, psiholog i mistik persijskog porekla. Al-Gazali se pamti kao borac za prevlast iskustvenog nad umnim znanjem i otkrivenja nad rezonovanjem. U filozofiji, povezivao je spoznajnoteorijski skepticizam i novoplatonske elemente s islamskim teološkim učenjem, na osnovu kojeg kritikuje celokupnu filozofiju. Posebno je zanimljivo njegovo radikalno odbacivanje uzročnosti i tvrdnja o nepostojanju nužne veze između uzroka i posledice. U tom je smislu preteča kasnijim skeptičkim i okazionalističkim sistemima. Ibn Rušd Ibn Rušd (latinizovano: Averoes) (1126–1198) je bio andaluzijsko-arapski filozof i lekar, učitelj filozofije i islamskog prava, matematike, i medicine. Aristotela je proučavao skoro tri decenije, i napisao je komentare za skoro sva njegova dela, izuzev njegove Politike, kojoj nije imao pristup. Pre 1150. je postojalo samo nekoliko prevedenih Aristotelovih dela u zapadnoj Evropi. Kroz latinske prevode Averoesovih dela u 12. veku, na se zapad vratilo Aristotelovo učenje. Toma Akvinski je Averoesa jednostavno nazivao „Komentatorom“ kao što je Aristotela nazivao „Filozofom“. Njegovo najznačajnije originalno filozofsko delo je Nedoslednost nedoslednosti (Tahafut al-tahafut), u kome je branio aristotelovsku filozofiju od al-Gazalijevih tvrdnji u Nedoslednosti filozofa (Tahafut al-falasifa). Averoes je pokušavao da pomiri aristotelovski način mišljenja sa islamom. Prema Averoesu, ne postoji sukob između religije i filozofije, već čovek može doći do istine na dva različita načina: putem filozofije ili putem religije. Verovao je u večnost univerzuma i u postojanje pre-postojećih formi. Ibn Arabi Ibn Arabi (1165–1240) je bio srednjovekovni arapski filozof, sufi mistik i pesnik iz Andaluza. U filozofiji je ostao ponajviše upamćen po svom ontološkom učenju o jedinstvu bića (ar. Wahdat-ul-Wujood) i zastupanju ideje o transcendentnom jedinstvu svih religijskih formi. Ibn Arabi je nastojao da ostvari sintezu zapadne i istočne mistične filozofije, koristeći raznorodne izvore - Kuran i islamsku tradiciju, neoplatonizam, sufizam, hrišćanski misticizam, jevrejske pisce kabalističke tradicije i slično. Zbog toga je od zastupnika pravovernog islama često proglašavan za jeretika i nevernika. Ibn Haldun Ibn Haldun (1332–1406) je bio srednjevekovni arapski istoričar i filozof koji je živio i stvarao u Tunisu. U njegovoj filozofiji je značajna teorija o cikličnom shvatanju istorije. Tu svoju teoriju predstavio je u delu „Opšta istorija“ svjetske civilizacije koje se sastoji iz sedam tomova. On je verovao da se ciklusi menjaju svakih 120 godina. Ibn Haldun po prvi put razgraničava državu od društva, čime se razlikuje od grčke filozofije. Haldun pomoću načina proizvodnje objašnjava i nastanak države. Mian Mohamed Šarif (urdu: myạں mḥmd sẖryf; r. 1893. u Lahoru, Britanska Indija; u. 1965. u Islamabadu, Pakistan), poznat kao M. M. Šarif, bio je uticajni filozof, univerzitetski predavač u Pakistanu i figura islama.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! SVET KAO VOLJA I PREDSTAVA 1-2, Šopenhaurer... Preveo s nemačkog SRETEN MARIĆ... Latinica, Tvrde korice, Omot, Šiven povez, Obeleživač stranica, 1O6O stranica Artur Šopenhauer (nem. Arthur Schopenhauer; Gdanjsk, 22. februar 1788 — Frankfurt na Majni, 21. septembar 1860) bio je nemački filozof idealist, klasični predstavnik pesimizma, koji je „volji” dao glavno mesto u svojoj metafizici. Njegov otac je bio uspešan poslovni čovek – delom holandskog porekla – obožavalac Voltera i veliki protivnik apsolutističkih tipova vlasti. U Hamburg se s porodicom preselio 1783. godine, gde su ostali do smrti – naizgled samoubistva – njegovog oca. Šopenhauerova majka je bila uspešan pisac romana i kasnije je u Vajmaru držala salon koji su posećivali mnogi tadašnji književnici i intelektualci među kojima je bio i Gete. Arturovi odnosi s majkom su bili teški i antagonični i rezultirali su konačnim otuđenjem. Šopenhauer je smatrao da je volja osnova svega, Kantova „stvar po sebi”, suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajna patnja a ovaj svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana (budizam). Glavno delo mu je Svet kao volja i predstava. Do većeg uticaja došao je tek pred kraj života i posle smrti. Ostala dela prevedena kod nas: Metafizika lepog, Metafizika polne ljubavi, O stilu i pisanju, O geniju i dr. Šopenhauerova filozofija se najbolje razume ukoliko se prepozna njegov dug Kantovoj filozofiji, kojeg je smatrao najvećim misliocem modernog doba. Njegova glavna zamerka filozofiji savremenika u Nemačkoj (Šelinga, Fihtea i Hegela), je da su pod izgovorom napretka i težnji da dalje razviju Kantove ideje, u stvari pokušali da filozofiraju na način koji je sâm Kant opisao kao sasvim neprihvatljiv. Ako je Kant išta pokazao, onda je to da je metafizička spekulacija u zastarelom „transcendentalnom” smislu potpuno neupotrebljiva za dostizanje saznanja koje leži izvan ljudskog iskustva. Po Šopenhaueru, takvo je saznanje u principu nedostižno, te se svaki filozof – i kojom god procedurom – koji pokuša da uspostavi postojanje Boga i besmrtonst duše, u stvari upustio u jedno beznadežno filozofsko ispitivanje. Šopenhauer je rođen u Gdanjsku 22. februara godine 1788. Otac mu je bio trgovac poznat zbog svoje obdarenosti, osorljivosti, nezavisnog karaktera, i zbog svoje ljubavi prema slobodi. Kad je Arturu bilo pet godina, otac mu se iz Gdanjska preselio u Hamburg, jer je Gdanjsk aneksijom Poljske godine 1793. izgubio svoju slobodu. Tako je mladi Šopenhauer odrastao usred poslovnog i finansijskog života. Mada je napustio ubrzo trgovačku karijeru u koju ga je otac bio uvukao, ipak je ona ostavila tragova u njemu, koji su se ogledali u izvesnoj sirovosti manira, u realističnom držanju duha, u poznavanju sveta i ljudi. To ga je učinilo antipodom onim kabinetskim ili akademskim filozofima koje je on tako prezirao. Otac mu je umro, misli se od svoje vlastite ruke, godine 1805. Očeva majka bila je umno bolesna. »Karakter ili volja (kaže Šopenhauer) nasleđuju se od oca, a intelekt od majke.« Njegova majka imala je intelekt — ona je bila jedna od najomiljenijih spisateljki romana svoga vremena — ali je imala i temperament i zlu ćud. Bila je nesrećna u životu sa svojim prozaičnim mužem; i posle njegove smrti, ona je usvojila slobodnu ljubav, i krenula u Vajmar kao najpodesnije mesto za takav način života. Artur Šopenhauer gledao je na to kao Hamlet na drugi brak svoje majke. Njegove svađe sa majkom donele su mu najveći deo onih poluistina o ženi kojima je začinjena njegova filozofija. Jedno njeno pismo osvetljava stanje njihovih odnosa: »Ti si dosadan i nesnosan, i meni je veoma teško da živim sa tobom. Sve tvoje dobre osobine pomračilo je uobraženje da si suviše pametan i učinilo ih nepodesnim za svet, prosto zato što ne možeš da savladaš svoj bes da znaš sve bolje no drugi. Time ogorčavaš ljude oko sebe.« Zato su rešili da žive odvojeno; on je mogao da je samo posećuje u njenoj kući, i da bude jedan gost među drugima; na taj način mogli su da učtivo saobraćaju jedno sa drugim kao stranci, umesto da se mrze kao rođaci. Gete, koji je podnosio gospođu Šopenhauer zato što mu je dopuštala da je posećuje sa svojom Hristijanom, još je više zategao odnose između majke i sina kad je majci saopštio da će joj sin postati slavan čovek; mati još nikad nije čula da ista porodica može imati dva genija. Naposletku, kad su svađe došle do vrhunca, mati gurne svoga sina i takmaca niza stepenice; a naš filozof na to joj ogorčeno izjavi da će njeno ime biti poznato potomstvu samo po njemu. Šopenhauer je ubrzo ostavio Vajmar; i mada mu je majka živela još dvadeset i četiri godine, on je nikad više nije video. Čini se da je Bajron, koji se takođe rodio godine 1788, imao sličnu nevolju sa svojom majkom. Možda su zbog te okolnosti obojica postali pesimisti. Međutim, Šopenhauer je završio svoje gimnazijske i univerzitetske studije, i naučio je više nego što su mu ovi instituti dali. Doživeo je susret sa ljubavlju i sa svetom, i posledice toga uticale su na njegov karakter i njegovu filozofiju. Postao je sumoran, ciničan i podložan sumnji. Bio je opsednut melanholijom i zlom voljom. Svoje lule držao je pod ključem i rezom, a svoj vrat nikad nije poveravao brijačevoj britvi. Uvek bi legao nakon što bi pištolje stavio nastranu pored svoje postelje — svakako da se njima posluži ako bi naišli provalnici. Graju nije mogao da podnosi: »Ja već odavno mislim (piše on) da kvantitet graje koju svako s lakoćom može da podnosi stoji u obrnutoj srazmeri prema njegovim duhovnim snagama, i da se otuda može posmatrati kao slučajna mera tih snaga.« Graja je za njega jedno mučenje za inteligentno biće. Tako preterana upotreba živih snaga »u kucanju, udaranju i zabijanju svakodnevno me je mučila kroz ceo moj život.« On je imao bezmalo paranoičnu ideju o svojoj neshvaćenoj veličini. Pošto su mu uskraćeni uspeh i slava, on se okrenuo u sebe i rastakao je svoju sopstvenu dušu. Nije imao ni majke, ni žene, ni deteta, ni porodice, ni otadžbine. »Bio je apsolutno usamljen, bez ijednog prijatelja — a između jednog i nijednog čitava je beskrajnost.« Nacionalističkim groznicama svoga vremena bio je još manje pristupačan nego Gete. Godine 1813, pao je isprva toliko pod uticaj Fihteovog entuzijazma za jedan oslobodilački rat protiv Napoleona da je mislio na dobrovoljačku službu, i stvarno kupio ratnu opremu. Ali, kasnije se predomislio; mislio je da je »Napoleon najzad samo snažno i nesmetano izrazio isti nagon za samoodržanjem i istu žudnju za životom koju osećaju svi smrtni ljudi, ali je moraju ugušivati.« Umesto da ide u rat, on je otišao na selo i napisao svoju doktorsku tezu iz filozofije. Doktorirao je na Univerzitetu u Jeni. Posle svoje disertacije O četvorostrukom korenu stava dovoljnog osnova (1813), Šopenhauer je sve svoje vreme i svu svoju snagu posvetio radu koji će biti njegovo majstorsko delo — Svetu kao volji i predstavi. Svoj rukopis magna cum laude poslao je izdavaču; tu je delo, pisao je, koje nije samo podgrejavanje starih ideja, nego jedan izvanredno koherentan sistem originalnih misli, »u najvišem stepenu jasan, razgovetan, i ne bez lepote«; »to će biti jedna od onih knjiga koje docnije postaju izvor i podstrek stotinama drugih knjiga.« Mnogo godina kasnije, Šopenhauer je bio toliko uveren u svoje rešenje glavnih problema filozofije da je hteo da nosi pečatni prsten sa slikom sfinge koja se strovaljuje u ponor, kao što je obećala da će to učiniti kad se odgonenu njene zagonetke.[1] Pored svega toga, knjiga je jedva privlačila pažnju; svet je bio isuviše siromašan i iscrpen da bi pored siromaštva i iscrpljenosti čitao knjige. Šesnaest godina posle objavljivanja dela izdavač je saopštio Šopenhaueru da je veća polovina izdanja prodata kao makulatura. U odeljku »O onom šta ko predstavlja« u Aforizmima mudrosti o životu, on navodi, s očevidnom aluzijom na svoje majstorsko delo, dve Lihtenbergove napomene: »Takva dela su ogledala; ako u njih gleda kakav majmun, ne može iz njih da gleda nikakav apostol«; i »kad se sukobe glava i knjiga, ječi praznina; da li je to svaki put u knjizi?« S tonom uvređene sujete, Šopenhauer dodaje: »Što više neko pripada potomstvu - drutima rečima, čovečanstvu uošpte - sve je više tuđ svome vremenu; pošto njegovo delo nije specijalno posvećeno ovome, dakle pošto ne pripada njemu kao takvom, nego samo ukoliko je deo čovečanstva, otuda i ne nosi prisnu lokalnu boju: zato se lako može dogoditi da ono ne obrati pažnju na takvo delo. Šopenhauer je sebe svega toliko uneo u to jedno delo da su svi njegovi kasniji radovi samo komentari tog dela; on je postao talmudista svoje sopstvene Tore. Godine 1836, objavio je veću raspravu O volji u prirodi, koja je, donekle prerađena 1844, ušla u prošireno izdanje Sveta kao volje i predstave. Godine 1841, izašla su Oba osnovna problema etike, a 1851. dve sadržinom bogate sveske Parerga i paralipomena (doslovno: Sporedni radovi i dopune), koje su i na engleski prevedene kao Ogledi. Za ovo svoje najpopularnije i mudrošću i duhovitošću ispunjeno delo Šopenhauer je, kao celokupan honorar, dobio deset besplatnih primeraka. Pošto je ostavio Vajmar, samo jedna avantura pomela je monotoniju njegove istraživačke usamljenosti. Nadao se da će moći da predaje svoju filozofiju na nekom od velikih nemačkih univerziteta; godine 1822. mu se za to pružila prilika, kad su mu dopustili da se u Berlinu habilituje kao privatni docent. Svoja predavanja stavljao je namerno u one iste termine u koje je tada i moćni Hegel stavljao svoja. Šopenhauer je očekivao da će studenti njega i Hegela posmatrati očima potomstva; ali, čitao je pred praznim klupama. Odrekao se predavanja, i osvetio se ljutim napomenama protiv Hegela koje unakažuju kasnija izdanja njegovog glavnog dela. Godine 1831. u Berlinu je izbila kolera; izbegli su i Hegel i Šopenhauer; ali, Hegel se vratio suviše rano, zarazio se, i umro za veoma kratko vreme. Šopenhauer se zaustavio u Frankfurtu na Majni, gde je ostao do smrti. Kao osetljiv pesimista, klonio se pokušaja da svoje izdržavanje zaslužuje perom. Bio je nasledio jedan deo očeve radnje, pa je živeo u skromnoj udobnosti od prihoda koje je dobijao od tog dela. Svoj novac ulagao je s umešnošću neobičnom za jednog filozofa. Kad je poslovno društvo u kojem je imao svoj deo palo pod stečaj, i drugi poverioci bili sporazumni da budu podmireni sedamdesetprocentnim podmirenjem, Šopenhauer je uporno tražio punu isplatu, i dobio ju je. Imao je dovoljno sredstava da uzme pod kiriju dve sobe; u njima je stanovao trideset godina, sa svojim kudrovom, kao jedinim drugom. Malom psu dao je ime Atma (bramanski izraz za »Svetsku dušu«); ali, varoški vragolani zvali su ga »mladi Šopenhauer«. Večerao bi obično u »Engleskom dvoru«. Svaki put kad bi počeo da jede stavio bi preda se na sto jedan dukat; posle jela metnuo bi ga opet u džep. Naposletku, jedan nesumnjivo neuzdržljiv konobar zapitao ga je šta znači ta nepromenljiva ceremonija. Šopenhauer je odgovorio da se tajno zavetovao da će u sanduče u koje se stavlja milostinja ubaciti dukat čim prisutni engleski oficiri prestanu da govore samo o konjima, ženama i psima. Univerziteti nisu ništa zabeležili o njemu i o njegovim delima da se kao obistini njegovo tvrđenje kako se svaki napredak u filozofiji vrši izvan akademskih zidova. »Ništa nemačke naučnike nije vređalo jače nego Šopenhauerova različnost od njih«, kaže Niče. Ali, Šopenhauer se postepeno navikavao da bude strpljiv; bio je uveren da će ga, mada kasno, ipak priznati. I naposletku, polagano, priznanje je došlo. Ljudi srednjih klasa — advokati, lekari, trgovci — našli su u njemu filozofa koji im je pružao ne samo pretenciozan metafizički žargon, nego razumljiv pregled pojava aktuelnog života. Evropa koja je izgubila veru u ideale i napore 1848. godine dočekala je gotovo sa klicanjem tu filozofiju koja je izražavala očajanje od godine 1815. Napad nauke na teologiju, socijalističko optuživanje zbog siromaštva i rata, biološko naglašavanje borbe za opstanak — svi ti činioci pomogli su najzad da se raširi Šopenhauerova slava. On još nije bio suviše star da uživa u svojoj popularnosti: požudno je čitao sve članke koji su o njemu napisani; molio je svoje prijatelje da mu šalju svaku štampanu napomenu koju mogu naći — a on će platiti poštarinu. Godine 1854, Vagner mu je poslao jedan primerak svog dela Prsten nibelunga, sa nekoliko popratnih reči kojima odaje priznanje Šopenhauerovoj filozofiji muzike. Veliki pesimista preobrazio se u svojoj starosti u optimistu; posle jela svirao bi istrajno u flautu, i blagodario bi vremenu što ga je oslobodilo vatre njegove mladosti. Sa svih strana dolazili su ljudi da ga pohode; i o svom sedamdesetom rođendanu, godine 1858, bio je pretrpan čestitkama sa svih strana sveta. Ovaj preobražaj nije došao prerano: ostalo mu je da živi još dve godine. 21. septembra 1860. seo je da doručkuje, i činilo se da se nalazi u najboljem zdravlju. Sat vremena kasnije našla ga je gazdarica kako još sedi za stolom, ali mrtav.

Podvlačena, kao na slici Država, vlast, socijalizam / Nicos Poulantzas ; [pogovor Veljko Cvjetičanin ; prevela Dubravka Celebrini] Vrsta građe knjiga Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1981 Zagreb : Globus, 1981 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 295 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Cvjetičanin, Veljko, 1927-2001 = Cvjetičanin, Velјko, 1927-2001 Celebrini, Dubravka = Celebrini, Dubravka Zbirka Biblioteka Novi svijet Prevod dela: L`état, le pouvoir, le socialisme Pogovor / Veljko Cvjetičanin: str. 271-289 Indeks imena i pojmova. Predmetne odrednice Kapitalizam -- Država Poulantzas, Nicos, 1936-1979 = Pulancas, Nikos, 1936-1979 1.O teoriji države 2.Ideološki aparat države - ideologija 3.Država, vlast i borba I.Institucionalna stvarnost države II.Političke borbe: država, kondenzacija odnosa snaga III.Država i ekonomija danas IV.Slabljenje demokracije: autoritarni etatizam... Pogovor Veljko Cvjetičanin Rečnik imena i pojmova,

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omoti malo losiji same knjige u dobrom i urednom stanju! U prvoj knjizi na nultoj stranici ostavljena beleska (jedna recenica), sve ostalo uredno! Artur Šopenhauer (nem. Arthur Schopenhauer; Gdanjsk, 22. februar 1788 — Frankfurt na Majni, 21. septembar 1860) bio je nemački filozof idealist, klasični predstavnik pesimizma, koji je „volji” dao glavno mesto u svojoj metafizici. Njegov otac je bio uspešan poslovni čovek – delom holandskog porekla – obožavalac Voltera i veliki protivnik apsolutističkih tipova vlasti. U Hamburg se s porodicom preselio 1783. godine, gde su ostali do smrti – naizgled samoubistva – njegovog oca. Šopenhauerova majka je bila uspešan pisac romana i kasnije je u Vajmaru držala salon koji su posećivali mnogi tadašnji književnici i intelektualci među kojima je bio i Gete. Arturovi odnosi s majkom su bili teški i antagonični i rezultirali su konačnim otuđenjem. Šopenhauer je smatrao da je volja osnova svega, Kantova „stvar po sebi”, suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajna patnja a ovaj svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana (budizam). Glavno delo mu je Svet kao volja i predstava. Do većeg uticaja došao je tek pred kraj života i posle smrti. Ostala dela prevedena kod nas: Metafizika lepog, Metafizika polne ljubavi, O stilu i pisanju, O geniju i dr. Šopenhauerova filozofija se najbolje razume ukoliko se prepozna njegov dug Kantovoj filozofiji, kojeg je smatrao najvećim misliocem modernog doba. Njegova glavna zamerka filozofiji savremenika u Nemačkoj (Šelinga, Fihtea i Hegela), je da su pod izgovorom napretka i težnji da dalje razviju Kantove ideje, u stvari pokušali da filozofiraju na način koji je sâm Kant opisao kao sasvim neprihvatljiv. Ako je Kant išta pokazao, onda je to da je metafizička spekulacija u zastarelom „transcendentalnom” smislu potpuno neupotrebljiva za dostizanje saznanja koje leži izvan ljudskog iskustva. Po Šopenhaueru, takvo je saznanje u principu nedostižno, te se svaki filozof – i kojom god procedurom – koji pokuša da uspostavi postojanje Boga i besmrtonst duše, u stvari upustio u jedno beznadežno filozofsko ispitivanje. Šopenhauer je rođen u Gdanjsku 22. februara godine 1788. Otac mu je bio trgovac poznat zbog svoje obdarenosti, osorljivosti, nezavisnog karaktera, i zbog svoje ljubavi prema slobodi. Kad je Arturu bilo pet godina, otac mu se iz Gdanjska preselio u Hamburg, jer je Gdanjsk aneksijom Poljske godine 1793. izgubio svoju slobodu. Tako je mladi Šopenhauer odrastao usred poslovnog i finansijskog života. Mada je napustio ubrzo trgovačku karijeru u koju ga je otac bio uvukao, ipak je ona ostavila tragova u njemu, koji su se ogledali u izvesnoj sirovosti manira, u realističnom držanju duha, u poznavanju sveta i ljudi. To ga je učinilo antipodom onim kabinetskim ili akademskim filozofima koje je on tako prezirao. Otac mu je umro, misli se od svoje vlastite ruke, godine 1805. Očeva majka bila je umno bolesna. »Karakter ili volja (kaže Šopenhauer) nasleđuju se od oca, a intelekt od majke.« Njegova majka imala je intelekt — ona je bila jedna od najomiljenijih spisateljki romana svoga vremena — ali je imala i temperament i zlu ćud. Bila je nesrećna u životu sa svojim prozaičnim mužem; i posle njegove smrti, ona je usvojila slobodnu ljubav, i krenula u Vajmar kao najpodesnije mesto za takav način života. Artur Šopenhauer gledao je na to kao Hamlet na drugi brak svoje majke. Njegove svađe sa majkom donele su mu najveći deo onih poluistina o ženi kojima je začinjena njegova filozofija. Jedno njeno pismo osvetljava stanje njihovih odnosa: »Ti si dosadan i nesnosan, i meni je veoma teško da živim sa tobom. Sve tvoje dobre osobine pomračilo je uobraženje da si suviše pametan i učinilo ih nepodesnim za svet, prosto zato što ne možeš da savladaš svoj bes da znaš sve bolje no drugi. Time ogorčavaš ljude oko sebe.« Zato su rešili da žive odvojeno; on je mogao da je samo posećuje u njenoj kući, i da bude jedan gost među drugima; na taj način mogli su da učtivo saobraćaju jedno sa drugim kao stranci, umesto da se mrze kao rođaci. Gete, koji je podnosio gospođu Šopenhauer zato što mu je dopuštala da je posećuje sa svojom Hristijanom, još je više zategao odnose između majke i sina kad je majci saopštio da će joj sin postati slavan čovek; mati još nikad nije čula da ista porodica može imati dva genija. Naposletku, kad su svađe došle do vrhunca, mati gurne svoga sina i takmaca niza stepenice; a naš filozof na to joj ogorčeno izjavi da će njeno ime biti poznato potomstvu samo po njemu. Šopenhauer je ubrzo ostavio Vajmar; i mada mu je majka živela još dvadeset i četiri godine, on je nikad više nije video. Čini se da je Bajron, koji se takođe rodio godine 1788, imao sličnu nevolju sa svojom majkom. Možda su zbog te okolnosti obojica postali pesimisti. Međutim, Šopenhauer je završio svoje gimnazijske i univerzitetske studije, i naučio je više nego što su mu ovi instituti dali. Doživeo je susret sa ljubavlju i sa svetom, i posledice toga uticale su na njegov karakter i njegovu filozofiju. Postao je sumoran, ciničan i podložan sumnji. Bio je opsednut melanholijom i zlom voljom. Svoje lule držao je pod ključem i rezom, a svoj vrat nikad nije poveravao brijačevoj britvi. Uvek bi legao nakon što bi pištolje stavio nastranu pored svoje postelje — svakako da se njima posluži ako bi naišli provalnici. Graju nije mogao da podnosi: »Ja već odavno mislim (piše on) da kvantitet graje koju svako s lakoćom može da podnosi stoji u obrnutoj srazmeri prema njegovim duhovnim snagama, i da se otuda može posmatrati kao slučajna mera tih snaga.« Graja je za njega jedno mučenje za inteligentno biće. Tako preterana upotreba živih snaga »u kucanju, udaranju i zabijanju svakodnevno me je mučila kroz ceo moj život.« On je imao bezmalo paranoičnu ideju o svojoj neshvaćenoj veličini. Pošto su mu uskraćeni uspeh i slava, on se okrenuo u sebe i rastakao je svoju sopstvenu dušu. Nije imao ni majke, ni žene, ni deteta, ni porodice, ni otadžbine. »Bio je apsolutno usamljen, bez ijednog prijatelja — a između jednog i nijednog čitava je beskrajnost.« Nacionalističkim groznicama svoga vremena bio je još manje pristupačan nego Gete. Godine 1813, pao je isprva toliko pod uticaj Fihteovog entuzijazma za jedan oslobodilački rat protiv Napoleona da je mislio na dobrovoljačku službu, i stvarno kupio ratnu opremu. Ali, kasnije se predomislio; mislio je da je »Napoleon najzad samo snažno i nesmetano izrazio isti nagon za samoodržanjem i istu žudnju za životom koju osećaju svi smrtni ljudi, ali je moraju ugušivati.« Umesto da ide u rat, on je otišao na selo i napisao svoju doktorsku tezu iz filozofije. Doktorirao je na Univerzitetu u Jeni. Posle svoje disertacije O četvorostrukom korenu stava dovoljnog osnova (1813), Šopenhauer je sve svoje vreme i svu svoju snagu posvetio radu koji će biti njegovo majstorsko delo — Svetu kao volji i predstavi. Svoj rukopis magna cum laude poslao je izdavaču; tu je delo, pisao je, koje nije samo podgrejavanje starih ideja, nego jedan izvanredno koherentan sistem originalnih misli, »u najvišem stepenu jasan, razgovetan, i ne bez lepote«; »to će biti jedna od onih knjiga koje docnije postaju izvor i podstrek stotinama drugih knjiga.« Mnogo godina kasnije, Šopenhauer je bio toliko uveren u svoje rešenje glavnih problema filozofije da je hteo da nosi pečatni prsten sa slikom sfinge koja se strovaljuje u ponor, kao što je obećala da će to učiniti kad se odgonenu njene zagonetke.[1] Pored svega toga, knjiga je jedva privlačila pažnju; svet je bio isuviše siromašan i iscrpen da bi pored siromaštva i iscrpljenosti čitao knjige. Šesnaest godina posle objavljivanja dela izdavač je saopštio Šopenhaueru da je veća polovina izdanja prodata kao makulatura. U odeljku »O onom šta ko predstavlja« u Aforizmima mudrosti o životu, on navodi, s očevidnom aluzijom na svoje majstorsko delo, dve Lihtenbergove napomene: »Takva dela su ogledala; ako u njih gleda kakav majmun, ne može iz njih da gleda nikakav apostol«; i »kad se sukobe glava i knjiga, ječi praznina; da li je to svaki put u knjizi?« S tonom uvređene sujete, Šopenhauer dodaje: »Što više neko pripada potomstvu - drutima rečima, čovečanstvu uošpte - sve je više tuđ svome vremenu; pošto njegovo delo nije specijalno posvećeno ovome, dakle pošto ne pripada njemu kao takvom, nego samo ukoliko je deo čovečanstva, otuda i ne nosi prisnu lokalnu boju: zato se lako može dogoditi da ono ne obrati pažnju na takvo delo. Šopenhauer je sebe svega toliko uneo u to jedno delo da su svi njegovi kasniji radovi samo komentari tog dela; on je postao talmudista svoje sopstvene Tore. Godine 1836, objavio je veću raspravu O volji u prirodi, koja je, donekle prerađena 1844, ušla u prošireno izdanje Sveta kao volje i predstave. Godine 1841, izašla su Oba osnovna problema etike, a 1851. dve sadržinom bogate sveske Parerga i paralipomena (doslovno: Sporedni radovi i dopune), koje su i na engleski prevedene kao Ogledi. Za ovo svoje najpopularnije i mudrošću i duhovitošću ispunjeno delo Šopenhauer je, kao celokupan honorar, dobio deset besplatnih primeraka. Pošto je ostavio Vajmar, samo jedna avantura pomela je monotoniju njegove istraživačke usamljenosti. Nadao se da će moći da predaje svoju filozofiju na nekom od velikih nemačkih univerziteta; godine 1822. mu se za to pružila prilika, kad su mu dopustili da se u Berlinu habilituje kao privatni docent. Svoja predavanja stavljao je namerno u one iste termine u koje je tada i moćni Hegel stavljao svoja. Šopenhauer je očekivao da će studenti njega i Hegela posmatrati očima potomstva; ali, čitao je pred praznim klupama. Odrekao se predavanja, i osvetio se ljutim napomenama protiv Hegela koje unakažuju kasnija izdanja njegovog glavnog dela. Godine 1831. u Berlinu je izbila kolera; izbegli su i Hegel i Šopenhauer; ali, Hegel se vratio suviše rano, zarazio se, i umro za veoma kratko vreme. Šopenhauer se zaustavio u Frankfurtu na Majni, gde je ostao do smrti. Kao osetljiv pesimista, klonio se pokušaja da svoje izdržavanje zaslužuje perom. Bio je nasledio jedan deo očeve radnje, pa je živeo u skromnoj udobnosti od prihoda koje je dobijao od tog dela. Svoj novac ulagao je s umešnošću neobičnom za jednog filozofa. Kad je poslovno društvo u kojem je imao svoj deo palo pod stečaj, i drugi poverioci bili sporazumni da budu podmireni sedamdesetprocentnim podmirenjem, Šopenhauer je uporno tražio punu isplatu, i dobio ju je. Imao je dovoljno sredstava da uzme pod kiriju dve sobe; u njima je stanovao trideset godina, sa svojim kudrovom, kao jedinim drugom. Malom psu dao je ime Atma (bramanski izraz za »Svetsku dušu«); ali, varoški vragolani zvali su ga »mladi Šopenhauer«. Večerao bi obično u »Engleskom dvoru«. Svaki put kad bi počeo da jede stavio bi preda se na sto jedan dukat; posle jela metnuo bi ga opet u džep. Naposletku, jedan nesumnjivo neuzdržljiv konobar zapitao ga je šta znači ta nepromenljiva ceremonija. Šopenhauer je odgovorio da se tajno zavetovao da će u sanduče u koje se stavlja milostinja ubaciti dukat čim prisutni engleski oficiri prestanu da govore samo o konjima, ženama i psima. Univerziteti nisu ništa zabeležili o njemu i o njegovim delima da se kao obistini njegovo tvrđenje kako se svaki napredak u filozofiji vrši izvan akademskih zidova. »Ništa nemačke naučnike nije vređalo jače nego Šopenhauerova različnost od njih«, kaže Niče. Ali, Šopenhauer se postepeno navikavao da bude strpljiv; bio je uveren da će ga, mada kasno, ipak priznati. I naposletku, polagano, priznanje je došlo. Ljudi srednjih klasa — advokati, lekari, trgovci — našli su u njemu filozofa koji im je pružao ne samo pretenciozan metafizički žargon, nego razumljiv pregled pojava aktuelnog života. Evropa koja je izgubila veru u ideale i napore 1848. godine dočekala je gotovo sa klicanjem tu filozofiju koja je izražavala očajanje od godine 1815. Napad nauke na teologiju, socijalističko optuživanje zbog siromaštva i rata, biološko naglašavanje borbe za opstanak — svi ti činioci pomogli su najzad da se raširi Šopenhauerova slava. On još nije bio suviše star da uživa u svojoj popularnosti: požudno je čitao sve članke koji su o njemu napisani; molio je svoje prijatelje da mu šalju svaku štampanu napomenu koju mogu naći — a on će platiti poštarinu. Godine 1854, Vagner mu je poslao jedan primerak svog dela Prsten nibelunga, sa nekoliko popratnih reči kojima odaje priznanje Šopenhauerovoj filozofiji muzike. Veliki pesimista preobrazio se u svojoj starosti u optimistu; posle jela svirao bi istrajno u flautu, i blagodario bi vremenu što ga je oslobodilo vatre njegove mladosti. Sa svih strana dolazili su ljudi da ga pohode; i o svom sedamdesetom rođendanu, godine 1858, bio je pretrpan čestitkama sa svih strana sveta. Ovaj preobražaj nije došao prerano: ostalo mu je da živi još dve godine. 21. septembra 1860. seo je da doručkuje, i činilo se da se nalazi u najboljem zdravlju. Sat vremena kasnije našla ga je gazdarica kako još sedi za stolom, ali mrtav.

U dobrom stanju Izabrana djela / Marcel Šnajder ; izbor, redakcija tekstova i pogovor Jelena Berberović Vrsta građe izabrana dela Jezik bosanski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1986 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 369 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Berberović, Jelena, 1938- Azinović, Mirko Biblioteka Kulturno nasljeđe Bosne i Hercegovine Str. 7-8: Uvod / Jelena Berberović: Str. 255-326: Marcel Šnajder - život i djelo / Jelena Berberović Napomene i bibliografske reference uz tekst Str. 327-361: Bibliografija radova Marcela Šnajdera / Mirko Azinović Registar. Marcel Šnajder (Dembica, Austro-Ugarska Monarhija 28. 1. 1900 – ?, 1941), jugoslavenski filozof i matematičar, jedan od prvih doktora filozofije u Bosni i Hercegovini za vrijeme Kraljevine Jugoslavije. Dr. Marcel Šnajder je rođen u jevrejskoj porodici 28. 1. 1900 godine u Debici (današnja Poljska) za vrijeme Austro-Ugarske Monarhije. Odatle su mu roditelji, u njegovom ranom djetinjstvu, s činovničkom službom prešli u bosansko-hercegovačku provinciju. Klasično gimnazijsko školovanje započeo je u Mostaru i, u godinama Prvog svjetskog rata, nastavio i završio u Travniku. Opseg njegovog talenta i intelektualnog interesa bio je već u ovim gimnazijiskim godinama toliko prostran da ga nije mogao ispuniti program školskog obrazovanja i dosta opsežno, ali pažljivo kontrolisane školske lektire. U godinama nakon rata upisao je univerzitetske studije u Zagrebu i Beču. Studirao je godinu dana u Zagrebu, a zatim u Beču filozofiju tj. čistu filozofiju, matemutiku i fiziku.[2] 1924 godine Marcel je završio studije matematike i filozofije na Zagrebačkom univerzitetu i iste godine predao doktorsku disertaciju pod naslovom `Pokušaj određenja istine`, a koju je sa istaknutim uspjehom odbranio 1925 godine. 1924 godine zaposlio se kao profesor matematike i filozofije na `I ženskoj gimnaziji` u Sarajevu, odakle je 1939 godine iz političkih razloga za kaznu bio premješten u Gornji Milanovac, gdje ga je i zatekao Drugi svjetski rat. Njegovo prisustvo odmah se osjetilo u krugu naprednih nastavnika sarajevskih srednjih škola gdje je, zajedno sa Ognjenom Pricom, Stjepanom Tomićem, Jovanom Kršićem i Kalmijem Baruhom unosio novi duh i nova shvatanja o ulozi škole i nastavnika u društvenim kretanjima. Od učenika je tražio mnogo i postizao mnogo, ne sredstvima pritiska, straha i nametnute discipline, nego svojim sistemom nastave iz kojeg je uvijek zračio i njegov pogled na svijet. Marcel nikad nije spadao među one, ne tako rijetke, intelektualce koji su svoja napredna ubjeđenja zadržavali za sebe i u sebi. On ih je smjelo iznosio u javnost u napisima i javnim predavanjima. Kao simpatizer komunizma bio je trn u oku vlastima Kraljevine Jugoslavije, naročito klerofašističkih krugova. Bio je poznat kao izvrstan predavač, velike opšte kulture, i dobar znalac književnosti i umjetnosti. Vladao je ruskim, poljskim, njemačkim i francuskim jezikom. Obim Marcelovog naučno-publicističkog djela obuhvata preko 40 radova, pretežno objavljenih u časopisu `Pregled`« u periodu od 1932 do 1940 godine, koji se, velikom većinom odnose na filozofske i sociološke teme. U oblast matematike spadaju njegove naučne rasprave, recenzije i udžbenici, te radovi koji su objavljeni u stručnim časopisima i posebnim knjigama, ili preostali u rukopisima. Najvažniji mu je rad prevod Kantova `Vječnog mira`, koji je snabdio predgovorom. Posljednjih dana jula 1941 godine ustaše su uhapsile Marcela zajedno za Perom Pešutom. Odveden je i ubijen iste godine negdje u ustaškim jamama u Lici.

OBAVEZNO PROCITATI PRE KUPOVINE !!! OVO JE FOTOTIPSKO IZDANJE JEDINOG HRVATSKOG ORIGINALNOG IZDANJA!!!VEOMA KVALITETNO-PERFEKTNO URADJENO U MEKOM -BROS POVEZU-STANJE KNJIGA OD MEKOG POVEZA(KORICA), PAPIRA STAMPE SVE JE ODLICNO! ISBN: Ostalo Godina izdanja: 1983 Jezik:Hrvatski Autor: Strani Herman Dils PREDSOKRATOVCI I-II kapitalno delo iz istorije filozofije Herman Dils: Anticki filozofi; Anticka filozofija Pitagorejci ... Atomisti: Platon; Aristotel; Kant; Hegel; Toma Akvinski- filozofska biblioteka Povez: MEK OBAVEZNO PROCITATI PRE KUPOVINE !!! OVO JE FOTOTIPSKO IZDANJE JEDINOG HRVATSKOG ORIGINALNOG IZDANJA!!!VEOMA KVALITETNO-PERFEKTNO URADJENO U MEKOM -BROS POVEZU-STANJE KNJIGA OD MEKOG POVEZA(KORICA), PAPIRA STAMPE SVE JE ODLICNO! Fototipsko izdanje poznatog i JEDINOG hrvatskog prevoda. 447+418 strana Godina izdavanja: 1983. Povez:broš-mek povez Br.strana: I tom 447, II tom 418 + mapa grčkih plemena i njihovih kolonija u VI/V veku p.n.e.

Scientia sacra 1-3 1. Duhovna baština drevnog čovečanstva I 284 str 2. Duhovna baština drevnog čovečanstva II 275 str 3. Hrišćanstvo 284 str Sjećanje 1997 Najznačajnije i najcelovitije delo jednog od najvećih mislilaca 20. veka. Hamvaš nam na izuzetno jednostavan način rasvetljava najveća znanja, istine, ali i posrnuća čovečanstva, upoznajući nas i podsećajući na svetove Zaratustre, Lao Cea, upanišada, drevnih knjiga istoka i zapada i još mnogo toga, sve do vremena hriščanstva u svim njegovim fazama. U svakom životnom delu od presudnog je značaja na kakvim je temeljnim rečima izgrađeno. Scientia sacra - `Sveto znanje` ili `Tajne nauke` (baština, objavljene, posvećivanje, mit, zlatno doba, apokalipsa) je delo rođeno kroz otkriće da iza aktuelnosti života postoji jedna nad vremenska univerzalna struktura, baština iz koje svako do ba i svaki narod zahvata (realizuje) onoliko koliko budnosti poseduje. Nema nikakve sumnje, ovo je toliko značajno delo da će obeležiti naše doba.

U dobrom stanju Teorije o višku vrednosti I-III - Četvrti tom Kapitala KNJIGA I Teorije o višku vrednosti. Deo 1, [(Glava I-VII)] / Karl Marks ; [prevod Mara Fran] Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1978 (Subotica : Birografika) Fizički opis XIX, 430 str., [3] lista s tablama (faks.) : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Fran, Mara = Fran, Mara Zbirka Biblioteka Marksizam Prevod dela: Theorien über den Mehrwert / Karl Marx Str. VII-XIX: Predgovor / Mara Fran Napomene: str. 393-408 Bibliografija: str. 409-416 Registar. Fototipsko izd. iz 1970. KNJIGA II Teorije o višku vrednosti. Deo 2, [(Glava VIII-XVIII)] / Karl Marks ; [prevod Mara Fran] Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1978 (Subotica : Birografika) Fizički opis 595 str., [3] presavijena lista s tabelama ; 22 cm Drugi autori - osoba Fran, Mara = Fran, Mara Zbirka Biblioteka Marksizam Prevod dela: Theorien über den Mehrwert / Karl Marx Napomene: str. 567-577 Bibliografija: str. 578-582 Registar. Fototipsko izd. iz 1970. KNJIGA III Teorije o višku vrednosti. Deo 3, [(Glava XIX-XXIV)] / Karl Marks ; [prevod Mara Fran] Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1978 (Subotica : Birografika) Fizički opis 573 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Fran, Mara = Fran, Mara Zbirka Biblioteka Marksizam Prevod dela: Theorien über den Mehrwert / Karl Marx Napomene: str. 507-518 Bibliografija: str. 519-526 Registar Fototipsko izd. iz 1970. Predmetne odrednice Kapital -- Višak vrednosti Marx, Karl, 1818-1883 = Marks, Karl, 1818-1883

Vilijam Džejms Djurant Priča o filosofiji I - životi i mišljenja velikih filozofa SADRŽAJ Dr Miloš Đurić Pre dela Uvod: O koristi od filosofije Prva glava PLATON I Otadžbina Platonova II Sokrat III Platonov razvitak IV Etički problem V Politički problem VI Psihološki problem VII Psihološko rešenje VIII Političko rešenje IX Etičko rešenje X Кritika Druga glava ARISTOTELO I GRČКA NAUКA I Istoriska pozadina II Delo Aristotelovo III Zasnivanje logike IV Organizacija nauke 1 Grčka nauka pre Aristotela 2 Aristotelo kao prirodnjak 3 Zasnivanje biologije V Metafizika i priroda božja VI Psihologija i priroda umetnosti VII Etika i priroda sreće VIII Filosofija države 1 Кomunizam i konservatizam 2 Brak i vaspitanje 3 Demokratija i aristokratija PRIČA O FILOSOFIJI IX Кritika X Poslednje godine života i smrt Treća glava FRANJA BEКON I Od Aristotela do Renesansa II Politička karijera Franje Bekona III Ogledi IV Velika rekonstrukcija 1 Napredovanje učenosti 2 Novi organon 3 Utopija nauke V Кritika VI Završna reč Četvrta glava SPINOZA I Istoriski i biografski podaci 1 Odiseja Jevreja 2 Spinozino vaspitanje 3 Ekskomunikacija 4 Povučenost i smrt II Teološko-politička rasprava III Poboljšanje razuma IV Etika 1 Priroda i bog 2 Materija i duh 3 Inteligencija i moralnost 4 Religija i besmrtnost V Politička rasprava VI Uticaj Spinozin Peta glava VOLTER I FRANCUSКA PROSVEĆENOST I Pariz: Edip II London: Pisma o Englezima III Sire: Romani IV Potsdam i Fridrih V Les Délices: Ogled o naravima VI Ferne: Кandid VII Enciklopedija i filosofiski rečnik VIII Ecrasez l’infâme IX Volter i Ruso X Smirivanje Šesta glava IMANUEL КANT I NEMAČКI IDEALIZAM I Putevi ka Кantu 1 Od Voltera do Кanta 2 Od Loka do Кanta 3 Od Rusoa do Кanta II Sam Кant III Кritika čistoga uma 1 Transcendentalna estetika 2 Transcendentalna analitika 3 Transcendentalna dijalektika IV Кritika praktičnoga uma V O religiji i umu VI O politici i večnom miru VII Кritika i priznanje VIII Beleška o Heglu Napomene Slike

U dobrom stanju Oblici građanske vladavine : liberalizam - fašizam / Reinhard Kühnl ; [predgovor i prevod Ivan Prpić] Jezik srpski Godina 1978 Izdanje 1. izd. Beograd : Komunist, 1978 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis XVI, 198 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Prpić, Ivan = Prpić, Ivan Zbirka Marksizam i savremenost Prevod dela: Formen bügerlicher Herrschaft : Liberalismus - Faschismus Predgovor: str. V-XVI. Tiraž 3.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Kapitalizam Fašizam Kühnl, Reinhard, 1936-2014 Kinl, Rajnhard, 1936-2014 SADRŽAJ: Predgovor Predgovor jugoslavenskom izdanju Uvod prvi dio Geneza i samorazumijevanje građanskoga društva: liberalizam Pretpovijest 1. Privredni uspon građanstva (11) 2. Duhovna ofenziva: prosvjetiteljstvo (16) 3. Politička ofenziva: građanska revolucija (21) Slika svijeta klasičnoga liberalizma 1. Ideja napretka (26) 2. Društvo i privreda (27) 3. Država i pravo (28) 4. Nedosljeđnosti i protuslovlja: liberalizam kao obrambena ideologija (37) 5. Ideja i zbiljnost (53) 6. Opravdanje socijalne nejed- nakosti (59) Od liberalnog prema organiziranom kapitalizmu 1. Društvenoekonomijski razvitak (63) 2. Promjena funkcije države (64) 3. Varijante građanskih ideologija (66) Ekskurs: Posebni njemački razvitak Liberalizam nakon 1945 1. Neoliberalno učenje o privredi (85) 2. Elementi liberalnog parlamentarizma u ustavnom pravu (88) Alternative građanskom društvu Drugi dio Kriza građanskoga društva i pokušaj radikalnoga rješenja: fašizam Položaj kapitalističkih država nakon 1918. Razvitak i struktura fašističkih pokreta 1. Socijalna baza (99) 2. Ideologija (104) 3. Uvjeti za uspon i pobjedu fašizma (120) 4. Politička funkcija fašističkih pokreta (141) Fašistički sistemi vladavine 1. Socijalna funkcija (142) 2. Struktura vladavine (156) 3. Metode vladavine (174) Mobiliziranje, organizacija i upravljanje masa Granični problemi O problematici fašizma nakon 1945 Ključne reči: Rajnhard Kinl, liberalizam, nacionalsocijalizam, neoliberalizam

Beograd 2015. Mek povez, 215 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). R15 Žil Delez (Gilles Deleuze), francuski filozof, rođen je u Parizu 18. januara 1925. godine, gde je i umro 4. novembra 1995. Od šezdesetih godina prošlog veka do svoje smrti Delez je napisao brojna filozofska dela koja su imala veoma veliki uticaj na samu filozofiju, kao i na književnost, film i slikarstvo. Najpre smatran istoričarem, Delez predlaže novu definiciju filozofa, kao `čoveka koji stvara koncepte`. A i sam postaje stvaralac u filozofiji: pre svega ga zanimaju odnosi između smisla, nesmisla i događaja (na Šta ga inspiriše delo L. Kerola i dela grčkih stoika). Razvija originalnu metafiziku i filozofiju umetnosti. Zajedno sa Feliksom Gatarijem, stvara koncept deteritorijalizacije, pri čemu u isto vreme iznosi kritiku psihoanalize i kapitalizma. Sadržaj: 1. Intuicija kao metod 2. Trajanje kao neposredna datost 3. Pamćenje kao virtuelna koegzistencija 4. Jedno ili više trajanja? 5. Životni elan kao kretanje diferencijacije `Studija francuskog filozofa Žila Deleza posvećena je delu Anri Bergsona, jednoga od onih mislilaca koji su podjenako bili inspirativni i za umetnike i za filozofe. Bergsonove ideje su u samom korenu čitavog ekspresionističkog pokreta, ali ih možemo naći i kao značajan podsticaj za mnoge filozofske rasprave. U svojoj studiji, koju čine četiri poglavlja, Delez nastoji da sistematičnoj analizi podvrgne koherenciju Bergsonove misli, da ispita logičke pretpostavke na kojima se ta misao zasniva. To je razlog što će ova studija biti zanimljiva širokom krugu zainteresovanih, od filozofa do onoih koji se bave problemima pojedinih umetnosti.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! ARISTOTEL - Retorika 1/2/3 (preveo Marko Višić) Izdavač: nezavisna izdanja 40 Godina izdanja: 1987. Povez: broš Broj strana: 304 Pismo: latinica Aristotel (grč. Αριστοτέλης;[2] 384. p. n. e. — 322. p. n. e.)[3] bio je starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli.[4][5][6] Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke.[7] Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347 p. n. e.). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343 p. n. e.[5] Prema pisanju Encyclopædia Britannica, „Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji ... [i] svaki naučnik mu duguje.“[6] Podučavanje Aleksandra Velikog je pružilo Aristotelu mnoge mogućnosti i obilje materijala. On je osnovao biblioteku u Liceju koja je pomagala u produkciji mnogih od njegovih stotina knjiga. Činjenica da je Aristotel bio Platonov učenik je doprinela njegovom ranom gledištu platonizma, međutim nakon Platonove smrti, Aristotel se uronio u empirijska izučavanja i udaljio se od platonizma u korist empirizma.[8] On je verovao da svi ljudski koncepti i svo njihovo znanje ultimativno bazirani na percepciji. Aristotelovo gledište na prirodne nauke predstavlja podlogu u osnovi mnogih njegovih radova. Aristotelovi pogledi na fizičke nauke temeljno je oblikovalo gledište srednovekovnih učenjaka. Njegov uticaj doseže do renesanse i nije bio sistematski zamenjen do prosvetiteljstva i teorija kao što je klasična mehanika. Neka od Aristotelovih zooloških opažanja, kao što je hectocotyl (reproduktivna) ruka oktopusa, nisu potvrđena, niti osporena do 19. veka. Njegovi radovi sadrže najraniju poznatu studiju logike, koja je inkorporirana u kasnom 19. veku u modernu formalnu logiku. Aristotel je rođen u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Veruje se da su Aristotelovi preci bili na ovoj dužnosti i kod ranijih makedonskih kraljeva. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca. Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Razlike u filozofskim stavovima bile su osnova za stvaranje raznih legendi o odnosima Platona i Aristotela. Evidentno je da su neslaganja u stavovima postojala, pošto Aristotel vrlo rano pokazuje interesovanje za prirodne činjenice i zakone za razliku od Platonovih idealističkih stavova. Bilo kako bilo, nema nikakvih dokaza da su za vreme Aristotelovog boravka na Akademiji odnosi između dvojice filozofa bili zategnuti ili prekinuti. Zapravo, Aristotelovo ponašanje posle Platonove smrti, njegova stalna saradnja sa Ksenokratom i ostalim platonistima, te reference na Platonovo učenje u njegovim delima dokazuju da je, iako je i bilo sukoba mišljenja između Aristotela i Platona, među njima postojalo duboko razumevanje i tolerancija. Takođe, priče kažu da je Aristotel najviše neslaganja imao sa epikurejcima, koji su bili poznati i kao „klevetnici“. Iako se ovakve legende često nalaze kod ranih hrišćanskih pisaca kao što su Justin Isposnik i Grigorije Nazijazin, razlog leži najviše u čvrstom sistemu vrednosti koji su Aristotelu usadili rani hrišćanski jeretici, a ponajmanje u nekom dobro utemeljenom istorijskom verovanju. Posle Platonove smrti (346. p. n. e.), Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i pokćerkom. Godine 344. p. n. e., Hermijas gine u pobuni i Aristotel sa porodicom odlazi u Mitilenu. Posle godinu-dve, na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina. Plutarh piše da Aristotel Aleksandra nije poučavao samo etici i politici već ga je upućivao i u daleko dublje tajne filozofije. Mnoštvo je dokaza da je Aleksandar mnogo naučio od Aristotela, a i da je Aristotel imao koristi poučavajući mladog princa (iako se Bertrand Rasel ne slaže s ovim navodima). Zahvaljujući ovom uticaju, Aristotel je od Aleksandra dobijao značajna novčana sredstva za nabavku knjiga, a po svemu sudeći, obnovljena moć Aleksandrove vojske posledica je, barem delimično, i Aleksandrovog odnosa sa Aristotelom. Po navodima Plutarha i Diogena, Filip je 340. p. n. e. godine do temelja spalio Stagiru, Aristotelov rodni grad, ali je Aristotel uspeo nagovoriti Aleksandra da ga obnovi. Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel, koji je od Aleksandrovog dolaska na makedonski tron imao ulogu neslužbenog savetnika, odlazi ponovo u Atinu i otvara sopstvenu filozofsku školu. Moguće je da je Aristotel, po kazivanju Aula Gelijusa, vodio školu retorike za vreme svog prethodnog boravka u Atini; ali, sada, sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej.[9] (Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo (lagana šetnja), peripatoi (oko gimnazijuma).[10] Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. — 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija (o kojima će biti govora kasnije) o fizici, metafizici itd; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Ovi tekstovi otkrivaju u kojoj meri su mu bili korisni materijali i pisani izvori koje mu je Aleksandar svojevremeno obezbedio. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava. Plinije tvrdi da je Aleksandar stavio pod Aristotelov nadzor sve lovce, ribare i ptičare u svom kraljevstvu te sve nadzornike kraljevskih šuma, jezera, močvara i pašnjaka što je bilo vrlo verovatno uzevši u obzir Aristotelova radove iz zoologije. Aristotel je izuzetno dobro poznavao radove svojih prethodnika tako da Strabon konstatuje da je Aristotel među prvima počeo stvarati veliku biblioteku. U poslednjim godinama Aristotelovog života odnosi između njega i Aleksandra postaju veoma zategnuti zahvaljujući stradanju i kazni Kalistenovoj kojeg je Aristotel svojevremeno preporučio Aleksandru. Bez obzira na sve, u Atini su i dalje smatrali Aristotela Aleksandrovim prijateljem i predstavnikom Makedonije. Naravno, nakon što je u Atinu stigla vest o Aleksandrovoj smrti i nakon što izbili nemiri koji su doveli do Lamijskog rata Aristotel postaje nepopularan kao i svi Makedonci. Atmosferu nepoštovanja i omraženosti, koju su svojevremeno osetili Anaksagora i Sokrat, doživeo je, još bezrazložnije, i sam Aristotel. Napušta Atinu izjavljujući (po svedočenjima mnogih antičkih autoriteta) da neće pružiti Atinjanima šansu da se po treći put ogreše o filozofiju. Nalazi utočište na svom seoskom imanju u Kalkisu u Eubeji gde i umire sledeće godine, 322. p. n. e. od dugogodišnje bolesti. Priče da je njegova smrt posledica trovanja kukutom, kao i legenda da se bacio u more „jer nije mogao objasniti talase“ nemaju istorijske osnove. Vrlo malo se zna o Aristotelovom fizičkom izgledu osim iz njemu nenaklonjenih izvora. Njegove očuvane statue i biste, koje verovatno datiraju iz prvih godina delovanja peripatetičke škole, prikazuju čoveka prosečne visine, oštrih crta lica i pronicljivog pogleda. Na osnovu njegovih tekstova, testamenta (nesumnjivo verodostojnog), odlomaka iz njegovih pisama te svedočenja njegovih objektivnih savremenika zaključujemo da se radilo o visokomoralnom čoveku blage naravi, posvećenog porodici i prijateljima, koji je blago postupao sa svojim robovima, bio milostiv prema svojim neprijateljima i protivnicima i zahvalan svojim dobročiniteljima. Kada je platonizam prestao da dominira svetom hrišćanske misli i kada su se Aristotelovi radovi počeli proučavati objektivno i bez straha, u delima hrišćanskih pisaca 13. veka (isto kao i kod objektivnih pisaca njegovog vremena) Aristotel se opisuje kao čovek blage naravi, dostojanstvene pojave, skroman i bez ijednog moralnog nedostatka, „najveći od onih koji znaju“. Oblici državnog uređenja Aristotel je, za razliku od Platona, više bio orijentisan na istraživanje postojećeg društva. Analizom 158 ustava grčkih polisa, on je podelio državna uređenja na: dobra (monarhija, aristokratija i republika) i loša (tiranija, oligarhija i demokratija).[11] Aristotelovi spisi Glavni članak: Aristotelovi spisi Dela: `Organon` (sakupljeni Aristotelovi logički spisi), Poetika (O pesničkoj umetnosti), `Retorika`, `Nikomahova etika` (Nikomah je bio njegov otac), `Politika`, `Metafizika`, `Fizika`, `O duši`. Njegovi naslednici su učili po njegovim knjigama i po knjigama koje su pisane na osnovu njegovih dela. A, on je prvi koji je objektivno opisao svo dotadašnje znanje. Naglasak na `objektivno`, jer drugi filozofi su pisali dela, pesme, dijaloge. Aristotel je pisao udžbenike, u kojima je prvi put uredno pobrojao sva dotadašnja znanja (i, naravno, dopisao otkrića do kojih je i sam došao).

Grčka filozofska kritika Biblije: Kelsos contra apologeticos / Branko Bošnjak Zagreb 1971. Tvrd povez, 369 strana. Napomena: na dvadesetak strana tragovi grafitne olovke i drvene bojice (obeležen tekst, zapisi na marginama); knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. B2 Sadržaj: Predgovor Prvo poglavlje: MIŠLJENJE GRČKIH FILOZOFA O RELIGIJI 1. Etička kritika mita 2. Filozofija do Platona 3. Platon i Akademija a) Platonov zahtjev: država mora braniti religiju b) Kritika religije u Akademiji 4. Pojam boga u Aristotelovoj filozofiji 5. Teofrast 6. Mišljenje o religiji poslije Aristotela a) Iz Pironovih postavki b) Epikurova škola 7. Alegorijsko tumačenje mitova 8. Neki primjeri pristupa mitologiji u literaturi od 18. do 20. stoljeća 9. Ciceron De natura deorum 10. Filonovo učenje o bogu 11. Susret s krćanstvom Drugo poglavlje: KELSOS — ORIGEN 1. Uvodna bilješka o Kelsu 2. Origenov život i učenje a) Život b) Filozofsko-teološko učenje Origena (glavne teze) 3. Bit platonizma i metoda Kelsove kritike kršćanstva 4. Origenova metoda apologije kršćanstva 5. Origenovih osam knjiga protiv Kelsa Prva knjiga Druga knjiga Treća knjiga Četvrta knjiga Peta knjiga Šesta knjiga Sedma knjiga Osma knjiga 6. Značenje Kelsove kritike Treće poglavlje: KLEMENT ALEKSANDRIJSKI Život i djela A) Kritika Helena 1. Opominjalački govor Helenima 2. Glavna teza: Najstariji filozof je Mojsije. Grci su svoju filozofiju ukrali iz Biblije (Stari zavjet) B) Apologija 1. Tko je pravi odgajatelj ljudi? 2. Jedno praktično pitanje: Quis dives salvetur? Četvrto poglavlje: TEOCENTRIZAM U POVIJESTI I NASTAVAK APOLOGIJE 1. Neke osobine biblijskog boga 2. Flavijeva teologija povijesti 3. Tertulijanova apologija i negiranje filozofije 4. Kritički osvrt na Tertulijanovu apologiju Peto poglavlje: RELIGIOZNA KRITIKA APOLOGIJE 1. Neke sekte a) Jehovini svjedoci b) Sekta kršćanska nauka (The Christian Science) c) Kvekeri d) Mormoni 2. Pojava Holandskog katekizma a) O anđelima i đavolima b) O čudu c) Grijeh d) Stav katekizma prema marksizmu Šesto poglavlje: ZAKLJUČNO RAZMATRANJE 1. Bog filozofije i bog religije 2. Budućnost budućnosti i prevladavanje straha 3. Religija je simptom, a ne suština čovjeka Registar imena I Registar imena II

Odlično stanje Prosveta 1951 RETKO U PONUDI pogotovo sa zaštitnim omotom Lukrecije (lat. Titus Lucretius Carus, otprilike 94(98)—55. p. n. e.) bio je rimski filozof i pesnik. Prema izvorima Jeronima Strodonskog, Lukrecije je poludeo od ljubavnog napitka i izvršio samoubistvo.[1][2] Njegovo delo Ο suštini (prirodi) stvari (lat. De rerum natura) predstavlja najveličanstveniju sačuvanu latinsku didaktičku pesmu. Iako je to delo ostalo nedovršeno, Ciceron ga je objavio u tom obliku. Posvećeno je sistematskom izlaganju Epikurovog materijalizma i religioznosti. U delu se u 6 knjiga raspravlja ο učenjima materijalizma i kako da se ljudi oslobode straha od bogova i smrti. Epikur se slavi kao spasitelj. Među fizičkim teorijama nalaze se šarene slike iz mnogih oblasti ljudskog života i oduševljeni opisi velikih dela i dostignuća ljudskog uma. Prenošenje grčkog stručnog jezika na latinske heksametre predstavljalo je podvig koji Lukreciju nije uvek polazio za rukom.[3] Ovaj temperamentni i učeni epikurovac oslanja se formalno na Enija i daje mestimično vanredno žive opise prirodnih pojava. Pesnik je postavio sebi zadatak da, izlažući Epikurovu materijalističku filozofiju, oslobodi čoveka verskog mraka i straha od bogova i smrti. Sve su promene u prirodi, kako naš pesnik jasnim i uzvišenim stilom dokazuje, podložne zakonima koji ne dopuštaju nikakvu intervenciju viših sila. I smrt je, prema tome, sasvim prirodna i zakonita promena, pa je neopravdan svaki strah od smrti i od božjeg kažnjavanja ili nagrađivanja. Ovaj najuzvišeniji i najhumaniji didaktički ep u svetskoj književnosti pružao je napaćenom i zastrašenom čovečanstvu sve do u XIX vek odlično oružje u borbi protiv verskih obmana i predrasuda. Ono je u isti mah najdoslednije naučno shvatanje prirode i čoveka, koje je odigralo svetsko-istorijsku ulogu za svih dvadeset vekova na taj način što je u savremenoj pesničkoj formi sačuvalo i predalo čovečanstvu najviše dostignuće grčkog naučnog duha, materijalističko shvatanje i objašnjenje svega života koji se zbiva u nama i oko nas. Antička književnost

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roger Caillois (francuski: [ʁɔʒe kajwa]; 3. ožujka 1913. – 21. prosinca 1978.) bio je francuski intelektualac čije je osebujno djelo spajalo književnu kritiku, sociologiju, ludologiju i filozofiju fokusirajući se na različite teme poput igara i igranja, kao i sakralnog . Također je bio ključan u predstavljanju latinoameričkih autora kao što su Jorge Luis Borges, Pablo Neruda i Miguel Ángel Asturias francuskoj javnosti. Nakon njegove smrti, francuska književna nagrada Prix Roger Caillois nazvana je po njemu 1991. Caillois je rođen u Reimsu, ali se kao dijete preselio u Pariz. Ondje je studirao u Lycée Louis-le-Grand, elitnoj školi u kojoj su učenici nakon završetka srednje škole pohađali tečajeve kako bi se pripremili za prijemne ispite za najprestižnije francusko sveučilište, École Normale Supérieure. Cailloisov trud se isplatio i diplomirao je kao normalist 1933. Nakon toga studirao je na École Pratique des Hautes Études, gdje je došao u kontakt s misliocima kao što su Georges Dumézil, Alexandre Kojève i Marcel Mauss. Godine prije rata bile su obilježene Cailloisovim sve više ljevičarskim političkim angažmanom, posebice u njegovoj borbi protiv fašizma. Također je bio angažiran u avangardnom intelektualnom životu Pariza. S Georgesom Batailleom osnovao je College of Sociology, skupinu intelektualaca koji su redovito jedni drugima predavali. Nastao dijelom kao reakcija na nadrealistički pokret koji je bio dominantan 1920-ih, College se nastojao odmaknuti od fokusa nadrealizma na fantazijski život nesvjesnog pojedinca i umjesto toga više se usredotočiti na moć rituala i druge aspekte zajedničkog života. Cailloisovo iskustvo u antropologiji i sociologiji, a posebice njegov interes za sveto, ilustrirali su ovaj pristup. Sudjelovao u Batailleovoj reviji Acéphale (1936–39). Caillois je napustio Francusku 1939. i otišao u Argentinu, gdje je ostao do kraja Drugog svjetskog rata. Tijekom rata bio je aktivan u borbi protiv širenja nacizma u Latinskoj Americi kao urednik i autor antinacističkih časopisa. Od 1940. do 1945. živio je u Južnoj Americi.[2] Godine 1948., nakon rata, surađivao je s UNESCO-om i mnogo putovao. Godine 1971. izabran je u Académie française. Godine 1977. počeo je pisati knjigu sa slikarom Bernardom Mandevilleom. Godine 1978. Caillois je napisao Le fleuve Alphée, [3] nagrađivani autobiografski esej (Nagrade Marcel Proust i Nagrada Europske unije za književnost), nakon čega je uslijedio Cases d’un échiquier. Umro je u 65. godini u Kremlin-Bicêtreu. Danas je Caillois zapamćen po osnivanju i uređivanju Diogenesa, interdisciplinarnog časopisa koji financira UNESCO, i La Croix du Sud (Južni križ), zbirke knjiga prevedenih suvremenih latinoameričkih autora koju je objavio Gallimard koji je odgovoran za predstavljanje autora poput Jorgea Luisa Borgesa, Aleja Carpentiera i Victorije Ocampo francuskom govornom području. Također je naširoko citiran u novonastalom polju ludologije, prvenstveno iz odlomaka u njegovoj knjizi Les Jeux et les Hommes (1958). Knjigu je na engleski preveo Meyer Barash 1961. kao Čovjek, igra i igre.

U dobrom stanju, pečat na naslovnoj strani jedne knjige Izdavačko preduzeće Veselin Masleša, Sarajevo, 1974. Strana 361 + 642 Tvrd povez, zaštitni omot Logos Pogovor Andrija Krešić PRVA KNJIGA - I. PREGLED RAZVITKA RUSKIH DRUŠTVENIH ODNOSA, II. KRETANJE DRUŠTVENE MISLI U DOPPETROVSKOJ RUSIJI Istorija ruske društvene misli. Knj. 1 / G. V. Plehanov ; sa pogovorom Andrije Krešića ; [prevod Danica Jakšić] История русской общественной мысли. srpski jezik Jezik srpski Godina 1974 Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1974 (Mostar : `Veselin Masleša`) Fizički opis 361 str. ; 21 cm Krešić, Andrija, 1921-2018 = Krešić, Andrija, 1921-2018 Zbirka Biblioteka Logos Prevod dela: История русской общественной мысли Napomene i bibliografske reference uz tekst. DRUGA KNJIGA - III. KRETANJE RUSKE DRUŠTVENE MISLI POSLE PETROVE REFORME Istorija ruske društvene misli. Knj. 2 / G. V. Plehanov ; sa pogovorom Andrije Krešića ; [prevela Danica Jakšić] История русской общественной мысли. srpski jezik Jezik srpski Godina 1974 Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1974 (Zenica : Dom štampe) Fizički opis 642 str. ; 21 cm Krešić, Andrija, 1921-2018 = Krešić, Andrija, 1921-2018 Zbirka Biblioteka Logos Pogovor: str. 635-642 Prevod dela: История русской общественной мысли Tiraž 2.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Društvo – Rusija – Istorija Kulturni razvoj – Istorija – Rusija Ruska književnost – Društvena politika – Istorija Georgij Valentinovič Plehanov Plehanov, Georgij Valentinovič, 1856-1918 = Плеханов, Георгий Валентинович, 1856-1918

Isaija Berlin Četiri ogleda o slobodi Tvrdi povez Izdavač Libertas Ajzaja Berlin (u nekim tekstovima na srpskom Isaija, engl. Isaiah Berlin, IPA: aɪˈzaɪə,[1] 6. jun 1909 — 5. novembar 1997), britanski istoričar ideja i filozof.[2] Rođen je u Rigi u Letoniji a u Ujedinjeno Kraljevstvo je došao 1921.[3] Razvio je teoriju o obliku liberalnog kapitalizma koji se zasniva na njegovoj životnoj posvećenosti empiricizma i uticaju ideja mislilaca koji se suprostavljaju prosvetiteljstvu uključujući Vikoa (1668 — 1774), Herdera i Aleksandra Hercena (1812 — 1870). Osnov Berlinove filozofije je verovanje u moralni pluralizam odnosno uverenje da je sukob vrednosti sastavni deo ljudskih života. U svom najpoznatijem delu Četiri ogleda o slobodi (1958) vrednosti negativne slobode stavljao je iznad pozitivne slobode. Berlinova dela predstavljaju odbranu zapadnog liberalizma od totalitarizma.

Retko u ponudi Kao na slikama Ima pečat Ajzaja Berlin (u nekim tekstovima na srpskom Isaija, engl. Isaiah Berlin, IPA: aɪˈzaɪə,[1] 6. jun 1909 — 5. novembar 1997), britanski istoričar ideja i filozof.[2] Rođen je u Rigi u Letoniji a u Ujedinjeno Kraljevstvo je došao 1921.[3] Razvio je teoriju o obliku liberalnog kapitalizma koji se zasniva na njegovoj životnoj posvećenosti empiricizma i uticaju ideja mislilaca koji se suprostavljaju prosvetiteljstvu uključujući Vikoa (1668 — 1774), Herdera i Aleksandra Hercena (1812 — 1870). Osnov Berlinove filozofije je verovanje u moralni pluralizam odnosno uverenje da je sukob vrednosti sastavni deo ljudskih života. U svom najpoznatijem delu Četiri ogleda o slobodi (1958) vrednosti negativne slobode stavljao je iznad pozitivne slobode. Berlinova dela predstavljaju odbranu zapadnog liberalizma od totalitarizma. nolit sazvežđa

Opis O autoru Dodatne informacije Rusija. Početak januara 2014. Visoki funkcioneri, oblasni guverneri, rukovodioci stranke Jedinstvena Rusija primaju poseban novogodišnji poklon od predsedničke administracije: filozofska dela! Naši zadaci Ivana Iljina, Filozofija nejednakosti Nikolaja Berđajeva, Opravdanje dobra Vladimira Solovjova, dela ruskih mislilaca XIX i XX veka. Da je Gogolj među živima, opisivao bi ove zvaničnike, redovne goste pomodnih restorana i limuzina, kako sriču stranice pune enigmatičnih spekulacija, te udubljeni iz večeri u veče čupaju sebi kosu s glave. Sam predsednik je nedavno citirao iste autore u svojim najvažnijim govorima, pa je trebalo proniknuti u to šta je želeo da kaže. Najuporniji među njima u tim knjigama pronašli su formule koje čudno zvuče, i osetili neko saglasje epoha. Mišel Elčaninov (Michel Eltchaninoff, 1969), filozof, glavni i odgovorni urednik prestižnog časopisa Philosophie Magazine. Predavao je na Uni­ver­zi­tetu u Dižonu i na Univerzitetu Pariz 1 Panteon-Sorbona. Dva puta je profesionalno boravio u Moskvi u Ambasadi Francuske. Dobitnik je nagrade časopisa Revue de deux Mondes za knjigu U glavi Vladimira Putina. Težina 0,3 кг Godina izdanja 2024 Pismo latinica Povez broš sa klapnama Broj stranica 192 str. ISBN 978-86-6263-511-2 Dimenzije 135 × 205

Beograd 2009. Tvrd povez, ćirilica, 310 strana. Knjiga je, bukvalno, kao nova. V6 Ova knjiga dokumentuje najvažniji deo autorovog rada u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu tokom poslednjih dvanaest godina [1985—1997]. Pogotovo onaj deo koji se tiče brige oko istraživačkih planova i projekata Instituta i koji je ostavio pisanog traga u zapisnicima sa sastanaka kolegijuma Instituta prilikom primanja završenih radova. Knjiga je sastavljena od većeg broja autorovih tekstova napisanih u razmaku od punih deset godina, a različitih kako po karakteru tako i po nameni. Zajedničko im je jedino to što svi oni pozivaju na otvoreno kritičko raspravljanje i što su upadljivo didaktičko-pedagoški obojeni. Naravno, pored toga što su svi oni uglavnom objavljeni u Filozofskom godišnjaku, ili su u njemu bar delimično prikazani njihovi najvažniji rezultati. Knjiga sadrži tri vrste autorovih radova, raspoređenih u tri relativno samostalne celine. Tu je najpre jedna duža rasprava o Petronijevićevim Načelima metafizike, koja je rađena u okviru potprojekta „Filozofija kod Srba“ i koja je prvi put objavljena 1989. godine u Novom Sadu. Zatim su tu autorove recenzije nekih važnijih radova koje su između 1986. i 1996. godine uspešno priveli kraju razni mlađi saradnici Instituta. Najzad, u knjigu su uvršteni i delovi jednog autorovog još nezavršenog rada pod naslovom „Filozofija u krizi našeg vremena“ (u okviru potprojekta „Filozofija duha“), kao i delovi jednog odavno završenog rada pod naslovom Putevi ka Ničeu (u okviru projekta „Savremena filozofija”), koji nisu ušli u konačnu verziju objavljene knjige. Na čelo ove treće grupe stavljen je kratak kritički prikaz rada Miloša N. Đurića na proučavanju istorije antičke filozofije (zajedno s autorovim prigodnim govorom u spomen na preminulog helenistu), kako bi se bar još jedan predstavnik starije generacije srpskih filozofa našao ovde pored Petronijevića, nasuprot brojnim predstavnicima najmlađe generacije. Sadržaj: Napomena uz desetu knjigu FILOZOFIJA U DIJASPORI:PETRONIJEVIĆEVA NAČELA METAFIZIKE Predgovor iz 1989. godine . 1. Pristup delu 2. Nedoumice oko pojma filozofije 3. Školsko shvatanje metafizike 4. Polazna tačka saznanja 5. Biće i ništa 6. Problem kretanja i promene 7. Matematičko utemeljenje metafizike 8. Neprikladnost „diskretne geometrije“ 9. Hipermetafizičko stanovište 10. Kasniji sažeci dela RECENZIJE IZ FILOZOFSKOG GODIŠNjAKA Vladan Perišić, „Platonizam i teologija“ Slobodan Žunjić, „Pojam jednog u Aristotelovoj metafizici” Miloš Arsenijević, „Prostor, vreme, Zenon“ Bogoljub Šijaković, „Mythos, Physis, Psyche“ Miroslav Milović, „Etika i diskurs“ Zoran Kinđić, „Hajdegerova kritika antropocentrizma“ . Dragan Lakićević, „Filozofski izvori modernih totalitarnih sistema“ Mladen Kozomara, „Subjektivnost i moć - o nekim aspektima Fukoove arheologije i genealogije znanja i moći“ Vladimir Milisavljević, „Dekonstrukcija i lingvistika“. RADOVI NA PROJEKTIMA INSTITUTA Miloš N. Đurić kao istoričar grčke filozofije Dodatak: Reč na komemoraciji Milošu N. Đuriću održanoj 19. 2. 1968. u Srpskoj književnoj zadruzi Dva Ničeova pozna spisa Mesto pisama u celini Ničeovog dela Ničeova pozna zaostavština Hajdegerovo „prebolevanje` filozofije Sećanje na Evropu Podaci o ranijem objavljivanju priloga u drugom i trećem delu ove knjige Popis imena

MOĆ POSTOJANJA HEDONISTIČKI MANIFEST MIŠEL ONFRE Str 227 Povez mek Stanje knjige dobro O knjizi PREDGOVOR: Autoportret autora kao deteta PRVI DEO: ALTERNATIVNA METODA I. POBOČNI TOK FILOZOFIJE 1) Vladajuća istoriografija. 2) Platonovsko a priori. 3) Protivistorija filozofije II. TELESNI RAZUM 1) Autobiografski roman. 2) Egzistencijalni hapaks. 3) Dešifrovanje jedne egodikeje III. FILOZOFSKI ŽIVOT 1) Perspektiva mudrosti. 2) Pragmatički utilitarizam. Hedonistički sistem DRUGI DEO: ETIKA PO IZBORU I. ATEOLOŠKI MORAL 1) Jevrejsko-hišćanska epistema. 2) Nužna dehristijanizacija. 3) Posthrišćanski ateizam II. IMANENTNO PRAVILO IGRE 1) Estetička etika. 2) Vajanje našeg Ja. 3) Neuronsko obučavanje III. HEDONISTIČKA INTERSUBJEKTIVNOST 1) Hedonistički ugovor. 2) Etički krugovi. 3) Dijalektika učtivosti TREĆI DEO: SOLARNA EROTIKA I. ASKETSKI IDEAL 1) Mitologija nedostatka. 2) Ideologija porodice. 3) Asketski kodeks II. LIBERTARIJANSKI LIBIDO 1) Lagani eros. 2) Samačka mašina. 3) Metafizika sterilnosti III. TELESNA GOSTOLJUBIVOST 1) Erotski ugovor. 2) Ludičke kombinacije. 3) Libertenski feminizam ČETVRTI DEO: KINIČKA ESTETIKA I. LOGIKA ARHIPELAGA 1) Revolucija gotovog proizvoda. 2) Smrt Lepog. 3) Arheologija sadašnjice II. PSIHOPATOLOGIJA UMETNOSTI 1) Nihilistička negativnost. 2) Istrajnost platonizma. 3) Religija robe III. KINIČKA UMETNOST 1) Cinični protivotrov. 2) Prenošenje kodova. 3) Ponovno materijalizovanje stvarnog PETI DEO: PROMETEJSKA BIOETIKA I. DEHRISTIJANIZOVANO TELO 1) Anđeoski model. 2) Heuristika smelosti. 3) Produžetak tela II. VEŠTINA VEŠTAČKOG 1) Prevazilaženje ljudskog. 2) Eugenika izbegavanja. 3) Metafizika veštačkih tvorevina III. FAUSTOVSKO TELO 1) Između dva ništavila. 2) Neuronski identitet. 3) Pedagogija smrti ŠESTI DEO: LIBERTARIJANSKA POLITIKA I. KARTOGRAFIJA BEDE 1) Liberalna imperijalna logika. 2) Prljava beda protiv čiste bede. 3) Mikrološki fašizam II. HEDONISTIČKA POLITIKA 1) Libertarijanski kolerički genije. 2) Levo ničeovstvo. 3) Dokrajčiti Maj `68 III. PRAKSA OTPORA 1) Pojedinac postaje revolucionaran. 2) Udruženje egoista. 3) Hedonistička politika `Posle izvanrednog uspeha Ateološke rasprave kod naših čitalaca, od vodećeg i najprovokativnijeg francuskog mislioca danas donosimo delo za koje sam Mišel Onfre kaže: „Pošto sam prevalio presudnu deonicu od trideset knjiga, osećam potrebu da utvrdim dokle smo stigli s pitanjem hedonizma. Ako bi trebalo da ga svedem na jednu upitnu rečenicu, to bi očigledno bila ona Spinozina: Šta telo može? Čemu treba da dodam: po čemu je ono postalo omiljeni predmet filozofije? Zatim, još niz pitanja: kako promišljati umetnika? Kako uvesti etiku na teren estetike? Koje mesto ostaviti Dionisu u civilizaciji potpuno podređenoj Apolonu? Kakva je priroda odnosa između hedonizma i anarhizma? U kojim je uslovima ostvarljiva neka filozofija? Sta telo može očekivati od postmoderne biotehnologije? Kakav je odnos između biografije i pisanja u filozofiji? Prema kojim načelima se proizvode filozofske mitologije? Kako dehristijanizovati zapadnu epistemu? Da li su moguće nove zajednice? Odgovori na ova pitanja prizivaju niz razrada koje će uspostaviti jednu radikalno egzistencijalnu misao. Otuda umetnička subjektivnost, imanentna etika, kinička estetika, libertarijanska politika, levo niečovstvo, senzualistički materijalizam, radosni utilitarizam, solarna erotika, prometejska bioetika, faustovsko telo, egzistencijalni hapaks, filozofski život, alternativan istoriografija, posthrišćanska ateologija, hedonistički ugovori, što su sve prilike da se naša melanholična vremena ponovo očaraju predlozima za misao koja će živeti.`

Beograd 2015; Mek povez; 215 strana. `Studija francuskog filozofa Žila Deleza posvećena je delu Anri Bergsona, jednoga od onih mislilaca koji su podjenako bili inspirativni i za umetnike i za filozofe. Bergsonove ideje su u samom korenu čitavog ekspresionističkog pokreta, ali ih možemo naći i kao značajan podsticaj za mnoge filozofske rasprave. U svojoj studiji, koju čine četiri poglavlja, Delez nastoji da sistematičnoj analizi podvrgne koherenciju Bergsonove misli, da ispita logičke pretpostavke na kojima se ta misao zasniva. To je razlog što će ova studija biti zanimljiva širokom krugu zainteresovanih, od filozofa do onoih koji se bave problemima pojedinih umetnosti.` Sadržaj: 1. Intuicija kao metod 2. Trajanje kao neposredna datost 3. Pamćenje kao virtuelna koegzistencija 4. Jedno ili više trajanja? 5. Životni elan kao kretanje diferencijacije Žil Delez (Gilles Deleuze), francuski filozof, rođen je u Parizu 18. januara 1925. godine, gde je i umro 4. novembra 1995. Od šezdesetih godina prošlog veka do svoje smrti Delez je napisao brojna filozofska dela koja su imala veoma veliki uticaj na samu filozofiju, kao i na književnost, film i slikarstvo. Najpre smatran istoričarem, Delez predlaže novu definiciju filozofa, kao `čoveka koji stvara koncepte`. A i sam postaje stvaralac u filozofiji: pre svega ga zanimaju odnosi između smisla, nesmisla i događaja (na Šta ga inspiriše delo L. Kerola i dela grčkih stoika). Razvija originalnu metafiziku i filozofiju umetnosti. Zajedno sa Feliksom Gatarijem, stvara koncept deteritorijalizacije, pri čemu u isto vreme iznosi kritiku psihoanalize i kapitalizma.

RIČARD KLAJN CIGARETE SU UZVIŠENE Prevod - Aleksandar I. Spasić Izdavač - Gradac, Čačak Godina - 2019 284 strana 18 cm Edicija - Biblioteka Cveće zla ISBN - 978-86-89901-58-0 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Uvod 1. Šta je cigareta? 2. Cigarete su uzvišene 3. Zenonov paradoks 4. Zloduh i Karmen 5. Vojnikova prijateljica 6. `L`air du temps` Polemički zaključak Napomene Navedena dela `U ovoj knizi možete naći šta su o cigaretama i pušenju pisali filozofi, pevali pesnici, uzdisali ljubavnici... Oda cigareti i njenom svetom dimu koji nas transcedira u drugo vreme, a ponekad i u drugi prostor lepo je oslikana u ovom delu. Kao što Klajn sam piše: „U ovoj knjizi se cigareti pridaje izvesno filozofsko dostojanstvo, koje se izvodi iz toga što se ona smatra nekakvim simboličkim oruđem, i što joj se priznaju pesnička svojstva svetog ili erotskog objekta, snadbevenog magijskim odlikama i činima zavođennja, i okruženog tabuima i dahom opasnosti – ona je mejdan nedozvoljenog uživanja, put do transcendentnog i podstrek na represiju.“` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Richard Klein Cigarettes Are Sublime

U dobrom stanju Konsekvence pragmatizma / Ričard Rorti ; [preveo Dušan Kuzmanović] Jezik srpski Godina 1992 Beograd : Nolit, 1992 (Beograd : Vojna štamparija) Fizički opis 398 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Kuzmanović, Dušan, 1955- = Kuzmanović, Dušan, 1955- Simović, Slobodan Biblioteka Sazvežđa ; 105 Prevod dela: Consequences of Pragmatism / Richard Rorty Tiraž 2.000 Str. 9-35: Konsekventni neopragmatizam / Slobodan Simović Predmetne odrednice Pragmatizam Rorty, Richard, 1931-2007 Sadržaj: Slobodan Simović: Konsekventni neopragmatizam . .........9 KONSEKVENCE PRAGMATIZMA Predgovor jugoslovenskom izdanju . . .39 Predgovor........44 Uvod: Pragmatizam i filozofija . . . .48 1. Izgubljeni svet......96 2. Očuvanje čistote filozofije: Esej o Vitgenštajnu........117 3. Prevladavanje tradicije: Hajdeger i Djui .....141 4. Profesionalizovana filozofija i transcendentalistička kultura......171 5. Djuieva metafizika.....186 6. Filozofija kao vrsta pisanja: Ogled o Deridi .....209 7. Postoji li problem diskursa o fiktivnim entitetima?........235 8. Idealizam devetnaestog veka i tekstualizam dvadesetog veka......275 9. Pragmatizam, relativizam i iracionalizam .....303 10. Kavel o skepticizmu .....325 11. Metod, društvena nauka i društvena nadanja .....347 12. Filozofija u Americi danas . . . . 373

Opis "Priča o filosofiji - I tom - Vil Djurant" SADRŽAJ Prva glava PLATON I Otadžbina Platonova II Sokrat III Platonov razvitak IV Etički problem V Politički problem VI Psihološki problem VII Psihološko rešenje VIII Političko rešenje IX Etičko rešenje X Кritika Druga glava ARISTOTELO I GRČКA NAUКA I Istoriska pozadina II Delo Aristotelovo III Zasnivanje logike IV Organizacija nauke 1 Grčka nauka pre Aristotela 2 Aristotelo kao prirodnjak 3 Zasnivanje biologije V Metafizika i priroda božja VI Psihologija i priroda umetnosti VII Etika i priroda sreće VIII Filosofija države 1 Кomunizam i konservatizam 2 Brak i vaspitanje 3 Demokratija i aristokratija PRIČA O FILOSOFIJI IX Кritika X Poslednje godine života i smrt Treća glava FRANJA BEКON I Od Aristotela do Renesansa II Politička karijera Franje Bekona III Ogledi IV Velika rekonstrukcija 1 Napredovanje učenosti 2 Novi organon 3 Utopija nauke V Кritika VI Završna reč Četvrta glava SPINOZA I Istoriski i biografski podaci 1 Odiseja Jevreja 2 Spinozino vaspitanje 3 Ekskomunikacija 4 Povučenost i smrt II Teološko-politička rasprava III Poboljšanje razuma IV Etika 1 Priroda i bog 2 Materija i duh 3 Inteligencija i moralnost 4 Religija i besmrtnost V Politička rasprava VI Uticaj Spinozin Peta glava VOLTER I FRANCUSКA PROSVEĆENOST I Pariz: Edip II London: Pisma o Englezima III Sire: Romani IV Potsdam i Fridrih V Les Délices: Ogled o naravima VI Ferne: Кandid VII Enciklopedija i filosofiski rečnik VIII Ecrasez l’infâme IX Volter i Ruso X Smirivanje Šesta glava IMANUEL КANT I NEMAČКI IDEALIZAM I Putevi ka Кantu 1 Od Voltera do Кanta 2 Od Loka do Кanta 3 Od Rusoa do Кanta II Sam Кant III Кritika čistoga uma 1 Transcendentalna estetika 2 Transcendentalna analitika 3 Transcendentalna dijalektika IV Кritika praktičnoga uma V O religiji i umu VI O politici i večnom miru VII Кritika i priznanje VIII Beleška o Heglu