Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Rezimira intelektualni napredak koji je čovečanstvo postiglo u astronomiji, biologiji, geografiji, matematici, geologiji i fizici i identifikuje doprinose svetskih naučnika Isak Asimov (IPA:/ˈæzɪmɒf/, /ˈæsɪmɒf/, /ˈæsɪmɒv/, /ˈæzəmɑ:fˈ/ i /ˈæzɨmɒv/[1], engl. Isaac Asimov), rođen kao Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), često pravopisno nepravilno Ajzak[2], bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar ruskog porekla.[3] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR. Sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine. Nastanjuju se u Bruklinu, Njujork, gde je i odrastao. Diplomirao je hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939. a 1948. i doktorirao. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Duvijeve Decimalne klasifikacije[4]. Pored Roberta A. Heinleina i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od `Velike Trojke` pisaca naučne fantastike tokom svog života. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot. Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Mladost Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, porodica jevrejskih mlinara. Dobio je ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča (sada Smolenska oblast, Rusija). 1921. godine, Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila. Samo je Asimov preživeo. Kasnije je dobio sestru Marciju. (17. jun 1922.-2. april 2011.)[6] i brata Stenlija (25. jul 1929-16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 23. februara 1923. , kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili jidiškim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na jidiškom kao i na engleskom. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Obrazovanje i karijera Asimov je pohađao javne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku je odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi, završio je magistarski rad iz oblasti hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije. U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine. Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini). Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora. 18. oktobra 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije. Lični život Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada - 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine. Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Prebacili su se u Boston u maju 1949, zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, Volthem u maju 1951, i na kraju Vest Njuton 1956. Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine). 1970. su se razveli, a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja svog života. Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sagana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. 1984. godine, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine. Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jovan Cvijić (Loznica, 11. oktobar 1865 — Beograd, 16. januar 1927) bio je srpski naučnik, osnivač Srpskog geografskog društva, predsednik Srpske kraljevske akademije, profesor i rektor Beogradskog univerziteta, počasni doktor Univerziteta Sorbone i Karlovog univerziteta u Pragu. Od osnivanja Beogradskog univerziteta 12. oktobra 1905, postao je jedan od osam prvih redovnih profesora na Univerzitetu. Cvijić je počeo da se bavi naukom još kao student Velike škole i tada je nastao njegov rad Prilog geografskoj terminologiji našoj, a nastavio kao srednjoškolski profesor i bečki student proučavajući kraške pojave u istočnoj Srbiji, Istri i Jadranskom primorju. Na osnovu tih proučavanja napisao je više radova kao i svoju doktorsku disertaciju. Čitav život posvetio je proučavanju Srbije i Balkanskog poluostrva putujući skoro svake godine po Balkanu. Tokom života, odnosno za preko trideset godina intenzivnog naučnog rada, objavio je par stotina naučnih radova. Jedno od najvažnijih dela je „Balkansko poluostrvo“. Bavio se podjednako društvenom i fizičkom geografijom, geomorfologijom, etnografijom, geologijom, antropologijom i istorijom. Smatra se utemeljivačem srpske geografije. Jovan Cvijić je rođen 11. oktobra (29. septembra po julijanskom kalendaru) 1865. godine u Loznici u porodici Cvijića, koja je bila ogranak Spasojevića iz pivskog plemena. Otac mu se zvao Todor Cvijić. Njegova porodica je bila poreklom iz oblasti Stare Hercegovine, iz plemena Pivljana, i bavio se trgovinom.[1] Njegov otac, a naime Jovanov deda, bio je Živko Cvijić, predsednik lozničke skupštine i poznati mačvanski Obrenovićevac. Kako je bio na strani tzv. „katana“ u vreme katanske bune protivnika ustavobranitelja 1844. godine, kažnjen je šibovanjem posle uspešne akcije Tome Vučića Perišića, nakon čega je umro još mlad. Njegov otac, a pak Jovanov pradeda, Cvijo Spasojević, bio je rodonačelnik Cvijića. Cvijo je bio poznati hajdučki harambaša u tom delu Stare Hercegovine. Cvijo se borio protiv Osmanlija Prvog srpskog ustanka, a nakon njegove propasti 1813. godine, preselio se u Loznicu, gde je kod šanca i crkve sagradio kuću hercegovačkog tipa na dva sprata i otvorio dućan, započinjući trgovačku karijeru novoosnovane familije.[2] Cvijićev otac Todor (umro 1900) se u početku i sam bavio trgovinom, ali kako mu to nije išlo za rukom, zaposlio se u opštini kao pisar i delovođa. Majka Jovanova Marija (rođena Avramović), bila je iz ugledne porodice iz mesta Korenita, sela u oblasti Jadar koje se nalazi nedaleko od manastira Tronoša i Tršića, rodnog sela Vuka Karadžića. Osim Jovana, Todor i Marija imali su sina Živka i tri kćeri, Milevu, udatu za Vladimira, sarača, Nadu, udatu za Dragutina Babića okružnog blagajnika, kasnijeg načelnika ministarstva finansija, i Soku.[3] Cvijić je često govorio da je u detinjstvu na njegovo duhovno obrazovanje najviše uticala majka i uopšte majčina porodica, mirna, staložena i domaćinska, dok je o ocu i očevoj porodici pisao sa dosta manje emocija. Ipak, Cvijić je u svom naučno-istraživačkom radu o narodnoj psihologiji imao pohvalne reči za dinarski etnički tip i karakter, kome upravo i pripada njegov otac Nakon osnovne škole koju je završio u Loznici, završio je nižu gimnaziju u Loznici (prve dve godine) i gimnaziju u Šapcu (treću i četvrtu godinu), a potom se upisao i završio višu Prvu beogradsku gimnaziju,[5] u generaciji sa Miloradom Mitrovićem, Mihailom Petrovićem Alasom i drugim velikanima, o čemu je napisan roman i snimljen TV-film „Šešir profesora Koste Vujića“ Godine 1884, po završetku gimnazije, hteo je da studira medicinu, međutim loznička opština nije bila u mogućnosti da stipendira njegovo školovanje u inostranstvu. Tada mu je Vladimir Karić, njegov profesor iz šabačke gimnazije, predložio da sluša studije geografije na Velikoj školi u Beogradu. Cvijić ga je poslušao i iste godine upisao Prirodno-matematički odsek Velike škole u Beogradu. Ove studije je završio 1888. godine. Tokom svog školovanja Cvijić je bio posvećen čitanju knjiga. U gimnaziji je učio engleski, nemački i francuski jezik koji su mu tokom studija veoma koristili budući da nije postojala odgovarajuća naučna građa na srpskom. Kasnije je na stranim jezicima pisao i naučne i druge radove.[5] Školske godine 1888/89. radio je kao predavač geografije u Drugoj muškoj beogradskoj gimnaziji. Potom je 1889. upisao studije fizičke geografije i geologije na Bečkom univerzitetu kao državni pitomac. U to vreme na Bečkom Univerzitetu predavanja iz geomorfologije držao je čuveni naučnik dr Albreht Penk (nem. Albrecht Penck), geotektoniku je držao profesor Edvard Zis (tadašnji predsednik Austrijske akademije nauka), a klimatologiju Julijus fon Han. Cvijić je doktorirao 1893. godine na Univerzitetu u Beču. Njegova doktorska teza pod nazivom „Das Karstphänomen“ predstavila ga je široj javnosti i učinila poznatim u svetskim naučnim krugovima. Ovaj rad je kasnije preveden na više jezika (kod nas „Karst“, 1895) a zahvaljujući njemu Cvijić se u svetu smatra utemeljivačem karstologije. Britanski naučnik Arčibald Giki je napisao da ovo predstavlja „zastavničko delo“ nauke..... Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fran Tućan (Divuša, 26. rujna 1878. – Zagreb, 22. srpnja 1954.), hrvatski mineralog i petrograf. Životopis Osnovnu školu završio je u Divuši. Srednju školu i studij prirodnih znanosti na Filozofskom fakultetu završio je u Zagrebu. Doktorirao je 1905. godine pod vodstvom profesora Mije Kišpatića, svog znanstvenog uzora, disertacijom Pegmatiti u kristaličinom kamenju Moslavačke gore.[1] Iste godine postaje kustos Mineraloško-petrografskog odjela Narodnog muzeja u Zagrebu. Po odlasku profesora Kišpatića u mirovinu 1918. godine, postaje profesorom na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje predaje predmete iz petrografije i petrologije. Sljedeće godine dobiva zvanje redovitog profesora te povjerenika za prosvjetu i vjeru u Hrvatskoj. Godine 1930. izabran je za stalnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. Rad prof. Tućana prekinut je za vrijeme Drugog svjetskog rata, od 1942. do 1945. godine, kada biva umirovljen i zatočen u logoru. Po završetku rata vraća se na sveučilište i postaje prvim dekanom novoosnovanog Prirodoslovno-matematičkog fakulteta u Zagrebu.[1] Znanstveni rad i doprinos Veliki dio svoje karijere posvetio je proučavanju boksita, vapnenca i zemlje crvenice. Na temelju svojih istraživanja crvenice Tućan je iznio teoriju o podrijetlu crvenice. Prema toj teoriji crvenica je netopivi ostatak karbonatnih stijena, a boksit je fosilna crvenica. Istraživao je i vapnence i dolomite Hrvatske. Svoja istraživanja objavio je u knjizi Die Kalk-steino und Dolomite des Kroat. Karstgebietes objavljenoj 1911. godine. Zbog doprinosa prof. Tućana geologiji, prof. Karšulin je prema njemu nazvao mineral tućanit. Od 1987. godine Republički komitet za znanost Hrvatske dodjeljuje nagradu Fran Tućan za popularizaciju znanosti. Od 1915. do 1919. godine i od 1945. pa do smrti 1954. godine uređuje časopis Priroda.[2] Autor je i pjesme Na Uni objavljenoj u časopisu Pobratim 1898. godine, te zbirke novela Sa sela, koju je izdao pod pseudonimom F. Borivoj. Geologija (od grč. γεα [gea] — „zemlja“ i λογος [logos] — „rasprava (diskusija)“[1][2]) je nauka koja se bavi proučavanjem Zemlje, njenog nastanka i procesa koji su je oblikovali, njenog sastava i strukture. Naučnici, koji se tim bave, nazivaju se geolozi. Reč „geologija“, prvi je upotrebio 1778. godine Žan Anri Delik (1727—1817) a terminološki je definisao 1779. godine Horas-Benedikt od Sosura (1740—1799). Istorijski razvoj Glavni članak: Istorija geologije Geologija je, uz astronomiju, jedna od najstarijih nauka. Prva upotreba geologije vezana je za korišćenje tehničkog kamena kao građevinskog materijala. Još u doba neolita, kada se javljaju prva naselja, ljudi su znali koja je vrsta kamena dobra za koju potrebu, pa su za pravljenje alatki koristili opsidijan i kremen, a za gradnju mermer i krečnjak. O tome svedoče arheološki nalazi. Prva znanja o mineralnim sirovinama, njihovom korišćenju i razmeni, javljaju se pre pet hiljada godina. U to doba su u Belgiji i južnoj Engleskoj postojali podzemni rudnici kremena. Najstariji dokumenti u kojima se obrađuju geološke teme vezani su za razvoj civilizacije u dolini Nila. Iz Egipta potiče mapa nastala 1160. p. n. e., na kojoj su prikazani Wadi Hammamat, Wadi Atala i Wadi El-sid, sa okolinom. Na njoj su prikazani kamenolom i rudnik zlata Bir Umm Fawakir, sa brojnim oznakama za pojedine specifične pojave na tom području. Spoznaje o vrlo složenoj problematici postanka i razvitka Zemlje javljale su se postupno, a neke datiraju još iz antičkih vremena. No, tek u 15. veku dolazi do pokušaja sistematizacije znanja o Zemlji, a postupno se javljaju i novi pojmovi kao temelj geologije u nastajanju. Pitagorejci su, još u 6. veku pre nove ere znali oblik i položaj Zemlje. Herodot je, u svojim spisima, opisao deltu Nila i zaključio da se širi u more zbog prinosa mulja. Aristotel je beležio svoja zapažanja o Zemlji i njenom nastanku. Takođe, objašnjavao je i razne pojave, npr. da zemljotresi nastaju kada se mase vazduha u zemlji sukobe zbog razlike u temperaturi i eksplozivno je napuštaju kroz pukotine i pećine. U delu Meteorologica objašnjava nastanak minerala. Uočio je i fosile, ali je smatrao da su to ostaci organizama koji ne žive u moru, već ispod zemlje. Smatrao je da imaju neorgansko poreklo, da su nežive materije, kao i da predstavljaju neuspešne pokušaje nastanka živih bića. Teofrast, koji je bio Aristotelov učenik, napisao je, 314. p. n. e., delo Peri Lithon (O stenama). Ovo delo predstavlja katalog mineralnih supstanci koje su se koristile u tadašnjem svetu i verovatno je prva napisana geološka knjiga uopšte. U njoj se, po prvi put, pominju nazivi velikog broja minerala i stena. Strabon je razmatrao postanak vulkana i zemljotresa, ali se uglavnom oslanjao na ideje Aristotela. Takođe je pominjao mogućnost da su fosilni organizmi tragovi života u stenama. Ovidije je izneo zapažanja o školjkama koje se nalaze u planinama, i zaključio da je zemlja nekada bila prekrivena morem. Zapazio je i da voda svojim delovanjem postepeno snižava uzvišenja u reljefu. Uvideo je da se tako dobija materijal koji se deponuje tokom poplava i zatim suši i očvršćava, čime prelazi u stenu. Plinije Stariji je napisao prvu enciklopediju, u 37 tomova, nazvanu Naturalis Historia. U njoj je dao precizan opis pojedinih minerala, uključujući njihov oblik, kristalne pljosni i druga svojstva. Poredio je i tvrdoću minerala, i zaključio da je dijamant najtvrđi od svih minerala. U Kini je napravljeno dosta instrumenata i sprava za geološka ispitivanja. Stari Kinezi su prvi konstruisali garnituru za bušenje bunara i prvi seizmoskop. U Kini je konstruisan i prvi kompas. Kineski naučnik Šen Ko (1031–1095) postavio je hipotezu o nastanku kopnenih formacija: on je zapazio fosilne ostatke školjki u geološkom stratumu u planinama stotinama kilometara daleko od okeana, na osnovu čega je pretpostavio da je kopno nastalo erozijom planina i taloženjem prašine .[3] U srednjem veku su ostaci izumrlih organizama najčešće smatrani „igrom prirode“ ili dokazima „opšteg potopa“. No, već je Leonardo da Vinči (1452—1519) upozorio da se jednim „potopom“ ne može objasniti rasprostranjenost fosilnih ostataka morskih organizama na kopnu. Osim toga, on je bio svestan dugog trajanja geološke prošlosti, a opisao je i prvi geohemijski ciklus (voda ispire so iz tla i odnosi je u more koje se tako zaslanjuje, a zbog izdizanja morskog dna stvaraju se lagune gde se voda isparuje i taloži novi sloj, koji opet može biti potopljen...). Leonardo da Vinči je shvatio i odnos erozije tla i izdizanja kopna (erozija narušava ravnotežu u litosferi, a ona se ponovno uspostavlja izdizanjem). Širi interes za geološke probleme izazvale su rasprave između tzv. neptunista i plutonista. Plutonisti, na čelu sa Džejms Hatonom (1726—1797) su oživeli zapažanje Strabona (1. vek p. n. e.) držeći da su pojedine stene nastale u vezi s vulkanskim erupcijama. Nazvani su po bogu podzemlja, Plutonu. Neptunisti, na čelu sa Vernerom su oživeli staru ideju Talesa iz Mileta (7/6. vek p. n. e.), pripisujući postanak stena litosfere - vodi. Zbog toga su i dobili naziv prema antičkom bogu okeana Neptunu. Sosur, (18. vek) prvi je shvatio da su nagnuti slojevi posledica kretanja litosfere i prodora starijih stena kroz mlađe. Baumont (19. vek) prvi spoznaje ulogu raseda u postanku doline Rajne, a tvrdi i da tektonske sile nastaju zbog hlađenja Zemlje i stezanja. Žorž Kivje (1769—1832), prirodnjak i zoolog, postavlja temelje naučnog proučavanja fosilnih ostataka organizama. Vilijam Smit (1769. – 1839) primenjuje fosilne ostatke za određivanje relativne starosti stena Zemljine kore .[4] Uočava se i lateralna različitost stena nastalih u isto vreme, pa tako nastaje pojam facija. Pojam geosinklinale kao labilnog sedimentacionog prostora, nastalog lomljenjem i savijanjem Zemljine kore dobija na značenju 1900. godine kada ga je istakao Haug pri postanku ulančanih gorskih sistema a 1908. godine predložio Frenk Bersli Tejlor (1860—1938). Geosinklinala ostaje u središtu interesa geologa sve do 1960-ih, kada ju je delom istisnula koncepcija tektonike ploča.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Supek, Ivan, hrvatski fizičar, filozof i književnik (Zagreb, 8. IV. 1915 – Zagreb, 5. III. 2007). Studij fizike i filozofije započeo je u Zagrebu, a nastavio u Zürichu i Leipzigu, gdje je doktorirao (1940). Bio je asistent Wernera Karla Heisenberga i radio na kvantnoj teoriji polja. Pošto ga je 1941. uhitio Gestapo, pa je potom na Heisenbergovu intervenciju pušten, vratio se u Hrvatsku i djelovao u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a (1943). Kao član predsjedništva Kongresa kulturnih radnika u Topuskom (1944) upozorio je na opasnost od nuklearnog oružja. Predavao je fiziku na Medicinskom fakultetu u Zagrebu (1945–46) i bio prvi profesor teorijske fizike na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu (1947–85), gdje je osnovao školu teorijske fizike koja je fiziku u Hrvatskoj podigla na europsku razinu. Osnovao je Institut Ruđer Bošković (1950) i bio njegov prvi direktor, a zbog protivljenja nemirnodopskomu korištenju nuklearne energije za izradbu atomske bombe bio je isključen s Instituta (1958). Bio je i prvi profesor filozofije znanosti na Sveučilištu u Zagrebu, a osnovao je i Institut za filozofiju znanosti i mir (1960). Sudjelovao je u osnutku Pugwashke konferencije o znanosti i svjetskim zbivanjima. Pokrenuo je i uređivao časopis Encyclopaedia moderna. Rektor Sveučilišta u Zagrebu (1968–71), potaknuo je osnivanje Interuniverzitetskoga centra u Dubrovniku (1970). Nakon 1971. prisilno je bio isključen iz javnoga života; javnu djelatnost obnovio je 1989. Redoviti član JAZU (danas HAZU) od 1960., predsjednik (1991–97), profesor emeritus od 2000. Dobitnik je Nagrade za znanost »Ruđer Bošković« (1960) i Nagrade za životno djelo (1970). Bavio se problemima supravodljivosti i kvantne elektrodinamike, teorijom metala na niskim temperaturama, preinačio je Blochovu integralnu jednadžbu u diferencijalnu jednadžbu za električnu vodljivost na Fermijevoj plohi. Uz sveučilišne udžbenike i stručne knjige (Teorijska fizika i struktura materije, 1949; Moderna fizika i struktura materije, 1965; Nova fizika, 1965; Počela fizike: uvod u teorijsku fiziku, 1994), pisao je djela iz povijesti i filozofije znanosti (Od antičke filozofije do moderne nauke o atomima, 1946; Povijest fizike, 1980). U književnosti se javio dramama, koje je 1959. tiskao u drugom dijelu znanstvenoesejističkog izdanja Na atomskim vulkanima (Velika piramida, konačna verzija Piramida, 1971; Na atomskom otoku, konačna verzija 1974; Bijeg u svemirsku utopiju, poslije tiskana pod naslovom Let u nebo, 1970). Mnoštvo drama objavio je i 1960-ih, npr. Bajka modernog vremena (1962), kojom naznačuje političko-društvene i znanstvene igre oko izgradnje i vođenja Instituta »Ruđer Bošković«, Proces stoljeća (1962), koja prethodi pojavi istoimenoga romana, a u kojoj se usredotočio na suđenje R. Oppenheimeru, koji se protivio izradbi hidrogenske bombe, U kasarni na rubu šume (1963), Mirakul (1964), koja tematizira Hvarsku bunu pod vodstvom M. Ivanića, U predsoblju (1965), u kojoj bivši ratnici traže osobne odgovore na kominformsku osudu Jugoslavije, i Lovište (1969). Veliku pozornost izazvala je drama Heretik (1968) o M. de Dominisu, u kojoj se Supek približava metodologiji Sartreove filozofske drame, te nudi predodžbu o arhetipskom heretiku koji može biti i naš suvremenik. U povijesnoj drami Pjesnik i vladar (1980) rekonstruira sudbinu Jana Panonca. U posljednjih petnaestak godina stvaralaštva dramska je ostvarenja tiskao samo u periodici: Lutrija imperatora Augustusa (1991), Vrag je tiho naglas (1991), Gabrijel (1994), Biskup i ban (1995), Pusta, zatrovana zemlja (1996), Tais (1997). – Romaneskni prvijenac Dvoje između ratnih linija (1959; prerađeno izdanje objavljeno 1970. pod naslovom Sve počinje iznova) autobiografska je kronika o predratnim i ratnim političkim previranjima na Zagrebačkom sveučilištu. Pisao je i povijesne romane, a prema svojim ranijim dramama: Heretik (1968), Extraordinarius (1974) i Buna Janusa Pannoniusa (1992). Sva tri se bave izvorima hrvatskoga vjerskoga, političkog i državničkoga humanizma te idejama i nazorima njegovih pronositelja. Takav je donekle i političko-dokumentarni roman Krunski svjedok protiv Hebranga (1983; redigirana verzija Krunski svjedok u Hebrangovu slučaju, 1990). Sjećanja na pojedine epizode iz vlastitoga života sabrao je u romanu Otkriće u izgubljenom vremenu (1987). Zanimljiv je i satirični znanstvenofantastični roman EPR-efekt (1995), u kojem se bavi američko-ruskim sukobom što prijeti uništenjem života na planetu. Svojevrsni je misaoni vrhunac Supekova stvaranja romaneskni ciklus Hrvatska tetralogija (1995: Između ratnih linija; U prvom licu; Medvedgrad; Uzašašće), »društveno-povijesna freska« više naraštaja. Supekova esejistička i publicistička djela (Superbomba i kriza savjesti, 1962; Posljednja revolucija, 1965; Opstati usprkos, 1971; Krivovjernik na ljevici, 1980; Povijesne meditacije, 1996) također nose humanističku poruku. God. 2007. objavljena je njegova »intelektualna autobiografija« Tragom duha kroz divljinu. Ivan Supek (Zagreb, 8. travnja 1915. - Zagreb, 5. ožujka 2007.), hrvatski fizičar, filozof, pisac, borac za mir i humanist. Doktorirao je u Leipzigu pod vodstvom fizičara i nobelovca Wernera Heisenberga, s kojim je do 1943. radio na kvantnoj teoriji polja. Radom na zagrebačkom sveučilištu od 1946. podiže fiziku na europsku razinu, a 1950. vodi gradnju Instituta Ruđer Bošković kojem postaje prvi predsjednik. Ivan Supek rodio se u Zagrebu od oca Rudolfa i majke Marije, rođene Šips.[1] Nakon mature 1934. godine upisuje studij matematike, fizike i filozofije na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu, te nastavlja studij u Beču, Parizu, Zurichu i Leipzigu. 1940. godine doktorira fiziku i filozofiju u Leipzigu pod vodstvom fizičara Wernera Heisenberga,[1] s kojim nastavlja rad na kvantnoj teoriji polja do 1943. godine. Kasnije se bavio istraživanjem teorije metala na niskim temperaturama te je poznat po otkriću diferencijalne jednadžbe za električnu vodljivost materijala na tim temperaturama. 1941. u Njemačkoj je uhićen od Gestapa, ali ga spašava Heisenberg pod izlikom da mu treba asistent bez kojega ne može provoditi daljnja istraživanja. Kao dosljedan antifašist pridružuje se narodnooslobodilačkom pokretu i u kolovozu 1943. odlazi na oslobođeni teritorij gdje radi u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a. 1944. - u Topuskom, na kongresu kulturnih radnika, održao je zapaženi govor o znanosti, na kojem je uputio prvi javni apel protiv uporabe nuklearnog oružja a za stvaranje svjetske zajednice slobodnih i razoružanih naroda.[2] Nakon toga prekida s Partijom. 1946. - postaje profesor teorijske fizike na Sveučilištu u Zagrebu, gdje vodi grupu studenata koji fiziku u Zagrebu podižu na europsku razinu. 1948. - postaje dopisni član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti (tada Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti).[3] 1950. - vodi gradnju Instituta Ruđer Bošković i postaje njegov prvi direktor. Godine 1958. isključen je iz Instituta zbog protivljenja planovima jugoslavenske Federalne Komisije za Nuklearnu energiju za izradu atomske bombe (predsjednik te komisije bio je Aleksandar Ranković). 1960. - osniva Institut za filozofiju znanosti i mira kao odjel HAZU. Institut je bio sjedište jugoslavenske konferencije svjetske organizacije protiv nuklearnog naoružanja Pugwash, među čijim je osnivačima, i organizacije Svijet bez bombe, čiji je također suosnivač i predsjednik.[2] 1961. - postaje redoviti član tada Odjela za matematičke, fizičke i tehničke nauke JAZU, danas Razreda za matematičke, fizičke i kemijske znanosti HAZU.[3] 1966. - inicira izdavanje tromjesečnika Encyclopedia moderna. 1969. - postao je rektorom Sveučilišta u Zagrebu.[2] 1970. - inicira osnivanje Interuniverzitetskog centra u Dubrovniku (IUC).[4] 1971. - Za Hrvatskog proljeća na popisu je nepoželjnih javnih osoba te je nakon konferencije u Karađorđevu, kada nije prihvatio zaključke CK SKJ, prisilno isključen iz javnog života na 18 godina.[5] 1976. - potpisuje Dubrovnik-Philadephia deklaraciju. Uz Supeka deklaraciju potpisuju i Ava i Linus Pauling, Philip Noel-Baker, Sophia Wadai te Aurelio Peccei.[6] Bio je kritičar procesa globalizacije i zagovornik teze o socijalnoj jednakosti te je u doba prisilne šutnje u domovini održavao predavanja na mnogim svjetskim sveučilištima (američkim, britanskim, njemačkim i francuskim).[5] Bio je predsjednik HAZU od 1991. do 1997. godine.[3] Umro je u svom stanu u Zagrebu 5. ožujka 2007. nakon duge bolesti. U spomen na Ivana Supeka, gimnazija u Zagrebu nosi njegovo ime kao X. Gimnazija `Ivan Supek` te svake godine od 5. ožujka do kraja mjeseca travnja održava proslavu Dani Ivana Supeka.[7] Književnost Supek je autor brojnih romana i drama s filozofskim, političkim i znanstveno-fantastičnim temama. Njegov roman Proces stoljeća priča je o procesu protiv poznatog američkog fizičara Roberta Oppenheimera. Popis njegovih radova može se pronaći na njegovoj stranici pri HAZU.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Konrad Lorenc je bio autor nekih od najpopularnijih knjiga ikada objavljenih o životinjama, uključujući najprodavanije Čovek upoznaje psa i Prsten kralja Solomona. O agresiji je jedno od njegovih najboljih dela, ali i najkontroverznije. Kroz pronicljivo i karakteristično zabavno istraživanje ponašanja životinja, dobitnik Nobelove nagrade prati evoluciju agresije u životinjskom svetu. On takođe postavlja neka zapanjujuća pitanja kada svoja zapažanja o psihologiji životinja primenjuje na čovečanstvo. Njegovi zaključci izazvali su kontroverzu bez presedana, koja je kulminirala u izjavi koju je Unesko usvojio 1989. godine i koja je, čini se, osuđivala njegov rad. Da li je Lorenc zaista tvrdio da je agresija čvrsto urezana u ljudsku psihu i da je rat neizbežan rezultat, čitaoci mogu sami da odluče. Kako god da reagujete, nema sumnje da u današnjem nasilnom svetu ovo moćno delo ostaje od najveće važnosti. Konrad Lorenc (nem. Konrad Lorenz; Beč, 7. novembar 1903 — Beč, 27. februar 1989) je bio jedan od najistaknutijih prirodnjaka dvadesetog veka, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu. Često se smatra jednim od osnivača moderne etologije, proučavanja ponašanja životinja. Razvio je pristup koji je počeo sa ranijom generacijom, uključujući njegovog učitelja Oskara Hajnrota.[1] Lorenc je proučavao instinktivno ponašanje kod životinja, posebno kod sivih gusaka i čavki. Radeći sa guskama, istražio je princip otiskivanja, proces kojim se neke nidifugusne ptice (tj. ptice koje rano napuste svoje gnezdo) instinktivno vežu za prvi pokretni objekat koji vide u prvim satima nakon izleganja. Iako Lorenc nije otkrio temu, postao je nadaleko poznat po svojim opisima utiskivanja kao instinktivne veze. Godine 1936. upoznao je Tinbergena i njih dvojica su sarađivali u razvoju etologije kao zasebne poddiscipline biologije. Anketa časopisa Review of General Psychology, objavljena 2002. godine, svrstala je Lorenca na 65. mesto najcitiranijeg naučnika 20. veka u časopisima tehničke psihologije, uvodnim udžbenicima psihologije i odgovorima na ankete.[2] Lorencov rad je prekinut početkom Drugog svetskog rata i 1941. godine je regrutovan u Nemačku armiju kao lekar.[3] Godine 1944, poslat je na Istočni front gde ga je zarobila sovjetska Crvena armija i proveo četiri godine kao nemački ratni zarobljenik u Sovjetskoj Jermeniji. Posle rata se pokajao zbog članstva u Nacističkoj partiji.[4] Biografija Rođen je 7. novembra 1903. godine u Beču, gde je 1928. uspešno završio studije medicine. Posle toga je počeo da studira prirodne nauke i 1933. je diplomirao na bečkom Filozofskom fakultetu zoologiju sa paleontologijom i psihologijom. Sa nekoliko naučnih radova, Lorenc je postao pionir u istraživanju ponašanja ptica, a ubrzo i naučnik svetskog glasa. Vršeći brojne opite sa životinjama, pre svega pticama, Konrad Lorenc otpočinje proučavanje ponašanja životinja i čoveka. Doktorirao je 1937. godine na Filozofskom fakultetu u Beču, radom „Uporedna anatomija i psihologija životinja“, a posle Drugog svetskog rata bio je profesor na Univerzitetu u Minhenu. Godine 1973. dobio je Nobelovu nagradu za medicinu u znak priznanja za plodonosno naučno istraživanje korena ljudskog ponašanja.[5] Pored velikog broja stručnih radova, Lorenc je pisao i naučno-popularne knjige koje su prevedene na mnoge svetske jezike. Njegovo najpoznatije takvo delo je knjiga „Govorio je sa životinjama“, prevedena i na srpski jezik i štampana u izdanju „Srpske književne zadruge“. Umro je 27. februara 1989. godine. Politika Nacionalsocijalizam Lorenc se pridružio Nacističkoj partiji 1938. i prihvatio je univerzitetsku katedru pod nacističkim režimom. U svojoj prijavi za članstvo u partiji je napisao: „Mogu da kažem da je ceo moj naučni rad posvećen idejama nacionalsocijalista“. Njegove publikacije u to vreme dovele su kasnijih godina do navoda da je njegov naučni rad bio kontaminiran nacističkim simpatijama. Njegovo publikovano pisanje tokom nacističkog perioda uključivalo je podršku nacističkim idejama „rasne higijene“ predstavljene u pseudonaučnim metaforama.[6][7][8][9][10][11] U svojoj autobiografiji, Lorenc je napisao: Iste pojedinačne guske na kojima smo sproveli ove eksperimente, prvo su izazvale moje interesovanje za proces pripitomljavanja. One su bile F1 hibridi divljih sivih i domaćih gusaka i pokazale su iznenađujuća odstupanja od normalnog društvenog i polnog ponašanja divljih ptica. Shvatio sam da je snažan porast nagona hranjenja, kao i kopulacije i slabljenje više diferenciranih društvenih instinkta karakteristično za mnoge domaće životinje. Bio sa uplašen – kao što sam još uvek – zbog misli da analogni genetski procesi propadanja možda deluju na civilizovano čovečanstvo. Potaknut ovim strahom, uradio sam veoma nepromišljenu stvar ubrzo nakon što su Nemci napali Austriju: pisao sam o opasnostima pripitomljavanja i, da bih bio shvaćen, svoje pisanje oblikovao u najgoroj nacističkoj terminologiji. Ne želim da ublažim ovu akciju. Zaista sam verovao da bi od novih vladara moglo doći nešto dobro. Prethodni uskogrudni katolički režim u Austriji podstakao je bolje i inteligentnije ljude od mene da gaje ovu naivnu nadu. Praktično svi moji prijatelji i učitelji su to radili, uključujući i mog oca koji je svakako bio ljubazan i human čovek. Niko od nas nije ni sumnjao da reč „selekcija”, kada su je koristili ovi vladari, znači ubistvo. Žao mi je zbog tih pisanja ne toliko zbog neosporne diskreditacije koju odražavaju na moju ličnost koliko zbog njihovog efekta ometanja budućeg prepoznavanja opasnosti od pripitomljavanja.[3] Posle rata, Lorenc je negirao da je bio član partije,[12] sve dok njegova prijava za članstvo nije objavljena; i negirao je da je znao za razmere genocida, uprkos svom položaju psihologa u Uredu za rasnu politiku.[13] Takođe se pokazalo da se u pismima svom mentoru Hajnrotu zbijao antisemitske šale na temu „jevrejskih karakteristika“.[14] Univerzitet u Salcburgu je 2015. godine posthumno ukinuo počasni doktorat dodeljen Lorencu 1983. godine, navodeći njegovo članstvo u partiji i njegove tvrdnje u prijavi da je „uvek bio nacionalsocijalista“ i da njegov rad „služi nacionalsocijalističkoj misli“ . Univerzitet ga je takođe optužio da koristi svoj rad za širenje „osnovnih elemenata rasističke ideologije nacionalsocijalizma“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jean Edmond Cyrus Rostand (30. listopada 1894. Pariz - 4. rujna 1977. Ville-d`Avray) bio je francuski biolog, povjesničar znanosti i filozof. Aktivan kao eksperimentalni biolog, Rostand je postao poznat po svom radu kao znanstveni pisac, te kao filozof i aktivist. Njegov znanstveni rad pokrivao je niz bioloških područja poput embriologije vodozemaca, partenogeneze i teratogeneze, dok se njegovo književno stvaralaštvo proširilo na popularnu znanost, povijest znanosti i filozofiju. Njegov rad na području kriogenike dao je ideju o krionici Robertu Ettingeru.[1] Zanimao se za etiku i moral u biologiji i pisao protiv pseudoznanosti, korištenja znanosti za rat, pisao je protiv rasizma i podržavao ljudsku jednakost i slobodu.[2] Po njemu je nazvan otok Rostand na Antarktici. Biografija Rostand je rođen u Parizu od dramatičara Edmonda Rostanda [3] i pjesnikinje Rosemonde Gérard. Bio je brat romanopisca i dramatičara Mauricea Rostanda [potreban citat] Njegov djed po ocu Eugène Rostand bio je politolog i ekonomist. Obitelj se preselila u Cambo-les-Bains 1900. i Rostand je odrastao s fascinacijom za prirodoslovlje u tom okruženju. Obrazovao se kod kućnih učitelja i čitao djela J. H. Fabrea, Claudea Bernarda i Charlesa Darwina. Zatim je otišao studirati prirodne znanosti na Sveučilištu Sorbonne i diplomirao 1914. godine. Rostandova biološka istraživanja započela su radom na pedogenezi kod muha, proučavanjima svilenih buba i vretenaca prije nego što je počela raditi na embriologiji kod žaba. Godine 1910. uspio je inducirati partenogenezu u jajima Rana temporaria. Zatim je ispitivao polidaktiliju i njezino izazivanje kemijskim agensima kod žaba te je proučavao očuvanje vitalnosti sperme pomoću glicerina. Također je ispitivao određivanje spola kod žaba. Za svoj rad u biologiji dobio je nagradu Henry de Parville 1934. i nagradu Binoux 1941. Slijedeći stope svog oca, Rostand je 1959. godine izabran u Académie française.[3] Rostand je bio aktivan u nekoliko razloga, posebice protiv širenja nuklearnog oružja i smrtne kazne. Agnostik, pokazivao je humanistička uvjerenja. Napisao je nekoliko knjiga o pitanju eugenizma i odgovornosti čovječanstva glede vlastite sudbine i njegovog mjesta u prirodi.[potreban citat] Rostand se posebno zanimao za povijest znanosti te je posebno istaknuo sporost utvrđivanja znanstvenih činjenica i kako su proizašle iz međudjelovanja brojnih ljudi te istaknuo potrebu za skromnošću, posebice zbog pogrešivosti pojedinih djelatnika. Za svoj rad na popularizaciji znanosti dobio je nagradu Kalinga 1959. godine.[4][5][6][7][8][9] Rostand je poznat po citatu: `Ubij jednog čovjeka, i ti si ubojica. Ubij milijune ljudi, i ti si osvajač. Ubij ih sve, i ti si Bog` iz Thoughts of a Biolog, 1938. U predgovoru talijanskog izdanja svog Umjetnog čovjeka iz 1959., Rostand je predvidio umjetnu jajnost, mutaciju spola, nevino rođenje, [10] kao i modifikacije DNK prije i poslije rođenja. Rostand se 1920. oženio rođakinjom Andrée Mante i imali su sina Françoisa koji je postao matematičar. Nakon 1922. postavio je laboratorij u svom domu u Ville d’Avray i tamo počeo provoditi većinu svojih istraživanja, bez institucionalnih zahtjeva. Nedjeljom bi u svom domu susretao ljude sa širokim spektrom interesa. Preminuo je nakon dugotrajnog lošeg zdravlja kod kuće.

Autor - osoba Winchester, Albert McCombs, 1908- = Vinčester, Albert Mekkombs, 1908- Naslov Suvremena biološka načela / A. M. Winchester ; sa engl. prev. Leonardo Spalatin Jedinstveni naslov Modern Biological Principles. engleski jezik Vrsta građe udžbenik Jezik hrvatski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Nakladni zavod Matice hrvatske, 1973 (Zagreb : Štamparski zavod `Ognjen Prica`) Fizički opis 469 str. : ilustr. ; 24 cm + 1 pril. Drugi autori - osoba Spalatin, Leonardo, 1923-1991 = Spalatin, Leonardo, 1923-1991 (Pl.) Napomene Naslov originala: Modern Biological Principles / A. M. Winchester Glosar: str. [447] - 455 Indeks. Stanje: U dnu stranica, kroz prvu polovinu knjige trag kao od vlage, ali se ne oseti nikakav miris i nije izvitopereno. Inače bez pisanja, podvlačenja, pečata… SADRŽAJ PREDGOVOR 1. BIOLOGIJA — ZNANOST О ŽIVOTU Karakteristična svojstva žive tvari [7] — Virusi [15] 2. MJESTO BIOLOGIJE U ZNANOSTI Vrste znanosti [20] — Znanstvena metoda [21] — Kontrole u znanstvenim eksperimentima [26] — Znanstvena metoda na djelu [27] — Znanstveni stav [29] — Izvedivost znanstvenog istraživanja [31] — Potpodjele biologije [32] 3. SUSTAVNO SVRSTAVANJE ŽIVIH BIĆA Počeci suvremene taksonomije [35] — Prednosti znanstvenih naziva [35] — — Metoda klasifikacije [37] — Razlikovanje vrsta [39] 4. BILJNO CARSTVO Jednostavne zelene biljke — alge [43] — Biljke bez klorofila — gljive [45] — Jetrenjače i mahovine [49] — Paprati i crvotočine [49] — Sjemenjače [51] 5. ŽIVOTINJSKO CARSTVO Jednostanične životinje [56] — Spužve [57] — Mješinci [57] — Plošnjaci [58] — Oblici [61] — Kolutićavci [63] — Bodljikaši (Bodljokošci) [64] — Mekušci [66] — Člankonošci (zglavkari) [67] — Svitkovci [68] 6. RAZVOJ ŽIVOTA NA ZEMLJI Stara vjerovanja о razvoju života [74] — Razvoj suvremenih shvaćanja [77] — Evolucija danas [83] — Dokazi evolucije [86] 7. ATOMSKA OSNOVICA ŽIVOTA Priroda atoma [95] — Vrste zračenja i način mjerenja [101] — Organski i anorganski spojevi [106] — Ionizacija molekula [106] — Kiseline, baze, soli [108] — Vrste smjesa [111] 8. PODRIJETLO ŽIVOTA Rano razdoblje zemlje [115] — Kemijske preteče žive tvari [115] — Stvaranje prvih organskih spojeva [118] — Pojavljivanje života [120] — Razvoj encima [123] — Razvoj stanica [123] — Rast i razmnožavanje stanica [125] — Problem ishrane [126] — Razvoj fotosinteze [126] — Važnost atmosferskog kisika [128] 9. STANICA KAO JEDINICA ŽIVE TVARI Nove tehnike proučavanja stanica [132] — Veličina i oblik stanica [133] — Anatomija životinjske stanice [134] — Anatomija biljnih stanica [137] — Stanice i tkiva [139] 10. KRETANJE TVARI U STANICU I IZ NJE 143 Difuzija [143] — Difuzija kroz membranu [144] — Osmoza [144] — Filtracija [147] — Selektivna priroda žive membrane [148] — Pinocitoza [151] — Omjer površina : obujam [151] 11. DIOBA GENA I STANICA .` 153 Građa gena [154] — Dioba gena [157] — Mitoza stanice [159] — Regulacija mitoze [162] — Kromosomski broj [164] 12. KONTROLA GENA NAD DJELATNOŠĆU STANICE 167 Vjesnici gena [167] — Sinteza proteina u ribosomima [168] — Prijenosna RNK [169] — Mutacija gena [170] — Geni i encima [171] — Kontrola djelatnosti gena [175] 13. PRETVORBA ENERGIJE U STANICI 178 Energetske potrebe živih bića [178] — Aerobno disanje [179] — Djelotvornost aerobnog metabolizma kod proizvodnje energije [183] — Bazalna stopa metabolizma [184] — Metabolički putovi drugih vrsta hrane [186] — Anaerobno disanje [186] 14. FOTOSINTEZA 191 Sunčana energija [191] — Sirovine fotosinteze [195] — Hvatanje svjetlosne energije [197] — Ograničenja fotosinteze [201] — Djelotvornost raznih boja svjetla [203] — Međuovisnost biljaka i životinja [205] 15. HOMEOSTAZA — ODRŽAVANJE NEPROMIJENJENOG STANJA 209 Termostatska regulacija [209] — Regulacija povratnom spregom [213] — Ravnoteža vode u lišću [216] — Genetska homeostaza [218] — Ekološka homeostaza [221] 16. PRIBAVLJANJE SIROVINA I IZBACIVANJE OTPADAKA 223 Apsorpcija vode i minerala pomoću korijenja [223] — Pribavljanje hrane kod životinja [225] — Izmjena plinova kod životinja [229] — Prenošenje plinova u tijelu [231] — Kontrola disanja [233] — Ekskrecija kod životinja [234] 17. DOPREMA 239 Doprema kod biljaka [239] — Doprema kod beskralješnjaka [240] — Doprema kod kralješnjaka [241] — Kucanje srca i krvni tlak [242] — Krv [246] — Tkivna tekućina i limfa [252] — Krvne grupe [254] — Rh faktor [255] 18. PODUPIRANJE I KRETANJE 258 Podupiranje kod biljaka [258] — Kretanje kod biljaka [258] — Podupi¬ranje i kretanje kod beskralješnjaka [260] — Kosturni sustavi kralješ¬njaka [262] — Kretanje kod kralješnjaka [264] — Proučavanje izoliranih preparata mišića i živaca [266] — Fiziologija mišićnog stezanja [271] 19. KOORDINACIJA AKTIVNOSTI KOD ŽIVOTINJA 276 Živčani sustav beskralješnjaka [276] — Živčani sustav kralješnjaka [278] — Živčani impulsi [286] — Osjetilni organi čovjeka [287] 20. REGULACIJA POMOĆU HORMONA KOD ŽIVOTINJA Hormoni kod beskralješnjaka [296] — Hormoni kod kralješnjaka [297] — Hormoni štitne (tireoidne) žlijezde [298] — Paratireoidni hormon [300] — Hormoni gušterače [301] — Nadbubrežni hormoni [302] — Hormoni testisa [304] — Hormoni jajnika [305] — Hipofiza [305] — Drugi hormoni [308] 21. REGULACIJA POMOĆU HORMONA KOD BILJAKA Regulacija rasta [311] — Reagiranje na gravitaciju — geotropizam [312] — Sintetički auksini kao herbicidi [314] — Reagiranje na svjetlo — fototropizam [314] — Auksini i stvaranje korijenja [316] — Auksini i proljetni rast [316] — Auksini i stvaranje plodova [317] — Fotoperio- dizam [318] — Vernalizacija [321] — Giberelini [322] — Kinini [323] 22. ODRŽAVANJE VRSTE Bespolno razmnožavanje [327] — Spolno razmnožavanje [331] — Mejoza i stvaranje gameta [334] — Oplodnja kod životinja [338] — Izmjena generacija kod biljaka [342] 23. NAČELA NASLJEĐIVANJA Monohibridno nasljeđivanje [347] — Geni i kromosomi [350] — Genetski omjeri [352] — Srednji geni i heterozigotno izražavanje [355] — Nezavisno odjeljivanje gena [356] — Povezani geni i Crossing-over [356] — Određivanje spola [357] — Neodjeljivanje drugih kromosoma [360] — Geni vezani uz spol [361] 24. DJELOVANJE GENA Multipli alelomorfi [366] — Multipli geni [369] — Geni i encimi [370] — Jedan enzimski niz kod čovjeka [374] — Stvaranje hemoglobina kod čovjeka [375] — Modifikacija izražavanja gena zbog okoline [378] 25. RAZVOJ ORGANIZMA Ranija nagađanja о razvoju [383] — Način životinjskog embrionalnog razvoja [384] — Embrionalne (fetalne) ovojnice (membrane) [389] —- Eksperimenti s embrionalnim razvojem [391] — Regeneracija kod životinja [395] — Regeneracija kod biljaka [398] — Kontrola regeneracije [398] 26. UDRUŽIVANJE ŽIVIH BIĆA Populacija [401] — Društva [406] — Društvene hijerarhije [410] — Zajednice [410] — Simbioza [413] — Ekosustavi svijeta [415] — Planinski ekosustavi [419] — Oceanski ekosustavi [420] 27. ČOVJEK I BIOLOŠKE ZAJEDNICE BUDUĆNOSTI Problemi ljudske populacije [425] — Problem erozije tla [427] — Iscrpljenje prirodnih bogatstava [431] — Čuvanje vode [432] — Problemi industrijskih otpadaka [433] — Problemi suzbijanja insekata [433] — Narodno zdravlje i bolesti [434] — Problemi visokoenergetskih radijacija [436] Glosar Indeks MG135

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jedan od najboljih svetskih učesnika u debati `Evolucija`. Izuzetno dokumentovana i aktuelna, ova knjiga naglašava da fosili kažu NE evoluciji. Evolucionisti stalno izmišljju nove priče, ali su nemoćni u iznošenju naučnih dokaza za evoluciju na polju fosilnog zapisa, koje je jedno od najvažnijih. Knjiga to ubedljivo dokazuje i sadrži obilje ilustracija i fotografija. Duane Tolbert Gish (17. veljače 1921. - 5. ožujka 2013. [1]) bio je američki biokemičar i istaknuti član kreacionističkog pokreta.[2] Mladi zemaljski kreacionist, Gish je bio bivši potpredsjednik Instituta za istraživanje stvaranja (ICR) i autor brojnih publikacija o znanosti o stvaranju. Gish je nazvan `kreacionističkim T. H. Huxleyem` zbog načina na koji je `uživao u konfrontacijama` formalnih rasprava s istaknutim evolucijskim biolozima, koje su se obično održavale na sveučilišnim kampusima, [3] dok je napuštao formalna načela debate. Jedna kreacionistička publikacija zabilježila je u njegovoj osmrtnici da je `možda njegova osobna prezentacija bila glavna. Ukratko, publika ga je voljela.`[4] Rani život i obrazovanje Gish, blizanac, rođen je u White Cityju, Kansas, kao najmlađi od devetero djece. Služio je u Drugom svjetskom ratu, postigavši čin satnika i odlikovan Brončanom zvijezdom.[5] Diplomirao je 1949. godine na Kalifornijskom sveučilištu u Los Angelesu, a doktorirao je biokemiju. s kalifornijskog sveučilišta u Berkeleyu 1953. Radio je kao pomoćni znanstveni suradnik na Berkeleyu i kao docent na Medicinskom fakultetu Sveučilišta Cornell osamnaest godina, pridruživši se tvrtki Upjohn kao znanstveni suradnik 1960. [6]. Kreacionizam Metodist od desete godine, a kasnije fundamentalistički baptist, Gish je vjerovao da je pripovijest o stvaranju u Postanku povijesna činjenica.[7] Nakon što je kasnih 1950-ih pročitao knjižicu Evolucija, `Lažno takozvana znanost`, Gish se uvjerio da je znanost proizvela krivotvorive dokaze protiv evolucijske teorije, posebice podrijetla života, te da razna područja znanosti nude potkrepljujuće dokaze koji podupiru teoriju. Pripovijest o stvaranju Postanka.[8] Pridružio se American Scientific Affiliation (ASA), udruzi kršćanskih znanstvenika, pogrešno pretpostavljajući da grupa podržava kreacionizam. Kroz svoje članstvo u ASA-i, Gish je upoznao genetičara i kreacionista Williama J. Tinklea, koji je 1961. pozvao Gisha da se pridruži novoformiranom klubu protiv evolucije unutar ASA-e. Godine 1971. Gish je postao član nastavnog osoblja na San Diego Christian Collegeu, radeći u njegovom istraživačkom odjelu prije nego što je prihvatio mjesto u Institutu za istraživanje stvaranja (nezavisan od 1981.). Bio je autor nekoliko knjiga i članaka koji su zagovarali kreacionizam. Njegovo najpoznatije djelo, Evolucija: Fosili govore ne!, objavljeno 1972., kreacionisti su naširoko prihvatili kao mjerodavnu referencu.[6] Gish je u početku `dodijelio nizak prioritet pitanju starosti [Zemlje]`.[9] Nakon njegove smrti 5. ožujka 2013., Gish je obnašao dužnost višeg potpredsjednika emeritusa u ICR-u.[10] Rasprave Gishovi debatni protivnici rekli su da je on tijekom debate koristio brz pristup, iznoseći argumente i brzo mijenjajući teme. Eugenie Scott, izvršna direktorica Nacionalnog centra za znanstveno obrazovanje, nazvala je ovaj pristup `Gish galopom`, opisujući ga kao `gdje je kreacionistu dopušteno trčati 45 minuta ili sat vremena, izbacujući bujice pogrešaka koje evolucionist nije otkrio `nije molitva opovrgavanja u obliku rasprave`.[11] Također je kritizirala Gisha jer nije odgovorio na prigovore svojih protivnika. Izraz se također počeo koristiti kao pejorativ za opisivanje sličnih stilova rasprava koje koriste zagovornici drugih, obično rubnih uvjerenja, poput homeopatije ili prijevare o slijetanju na Mjesec.[13][14] Međutim, Gish je rekao slično o svojim debatnim protivnicima, posebice o Kennethu Milleru. Gish je optužio Millera da koristi široku raspravu, tj. da govori vrlo brzo i iznosi toliko točaka da nije bilo šanse odgovoriti na sve.[15] Gish je također kritiziran zbog korištenja standardizirane prezentacije tijekom rasprava. Dok je provodio istraživanje za debatu s Gishom, Michael Shermer primijetio je da je Gish ponovno koristio slične uvode, pretpostavke o svom protivniku, slajdove, pa čak i šale. Na primjer, tijekom debate Gish je pokušao dokazati da je Shermer doista bio ateist i stoga nemoralan, iako je Shermer rekao da nije ateist i da je spreman prihvatiti postojanje božanskog stvoritelja.[16] Massimo Pigliucci, koji je pet puta raspravljao o Gishu, rekao je da je Gish ignorirao dokaze protivne njegovim vjerskim uvjerenjima.[17] Robert Schadewald optužio je Gisha za falsificiranje argumenata izmišljenim podacima.

Autor - osoba Šilić, Čedomil Naslov Endemične biljke / Čedomil Šilić ; [autor fotografija [i] ilustracija Čedomil Šilić] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski, srpski Godina 1988 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva ; Beograd : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1988 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 227 str. : 164 fotogr. u koloru, 1647 crteža u crno-beloj tehnici ; 24 cm Zbirka Priroda Jugoslavije (Kart.) Napomene Štampano dvostubačno Tiraž 10000 Literatura: str. 177-196 Skraćenice i puna imena autora citiranih u knjizi: str. 197-211 Spisak imena ličnosti po kojima su neke vrste nazvane, sa kratkim informacijama: str. 212-215 Registri: str. 216-227 Predmetne odrednice Fitogeografija -- endemične vrste – atlas MG57 (N) Balkanske endemske biljke Izvor: Wikipedia Idi na navigacijuIdi na pretragu Balkanske endemske biljke obuhvataju niz jedinstvenih taksona (vrsta, podvrsta, varijeteta i formi) čiji su predstavnici rasprostranjeni u različitim veličinama areala, uključujući i stenoendeme. U naredni pregled endemskih biljaka na Balkanu uključeni su svi poznati taksoni ove kategorije, od Grčke (uključujući Pindski sistem planina), preko Albanije, Kosova, Srbije, Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, do Hrvatske i Slovenije. Sjeveroistočna granica ide uglavnom duž doline rijeke Save i nastavlja duž Dunava uključujući najveći dio Bugarske, a na jugoistoku do evropskog dijela Turske. Također uključena je i panonska zona do stepskih područja geografskih granica Balkana, odnosno južnog dijela Rumunije. Uključeni endemi svrstavaju se u 163 roda iz 52 porodice.[1][2][3][4][5][6][7][8][9] Endemski taksoni Direktorij A B C Č Ć D Dž Đ E F G H I J K L Lj M N Nj O P Q R S Š T U V W X Y Z Ž A Abies borisii-regis, Pinaceae Abies cephalonica, Pinaceae Abies omorika, Pinaceae Acanthus balcanicus, Acanthaceae Acer heldreichii, Aceraceae Achillea ageratifolia, Asteraceae Achillea clypeolata, Asteraceae Achillea depressa, Asteraceae Achillea pannonica, Asteraceae Acinos majoranifolius, Lamiaceae Acinos orontius, Lamiaceae (Labiateae) Alchemilla jumrukczalica, Rosaceae Alchemilla vranicensis, Rosaceae Alkanna pulmonaria ssp. noneiformis, Boraginaceae Allium melanantherum, Amaryllidaceae Alyssum doerfleri, Brassicaceae Alyssum mellendorffianum, Brassicaceae Amphoricarpus bertisceus, Lecythidaceae Amphoricarpus neumayeri, Lecythidaceae Anemone transsilvanica, Ranunculaceae Anthemis carpatica, Asteraceae Anthemis jordanovii, Asteraceae Aquilegia amaliae var. dinarica, Ranunculaceae Aquilegia chrysantha var. aurea, Ranunculaceae Aquilegia dinarica, Ranunculaceae Aquilegia grata, Ranunculaceae Aquilegia nigricans ssp. subscaposa, Ranunculaceae Arabis ferdinandi-coburgii, Brassicaceae Arenaria rhodopaea, Caryophyllaceae Arnebia densiflora, Boraginaceae Asperula hercegovina, Rubiaceae Aster tripolium ssp. pannonicus, Asteraceae Astragalus alopecurus, Fabaceae Astragalus exscapus, Fabaceae Astragalus peterfii, Fabaceae Astragalus physocalyx, Fabaceae Astragalus pseudopurpureus, Fabaceae Astragalus roemeri, Fabaceae Athamanta macedonica, Apiaceae Athamanta turbith ssp hungarica, Apiaceae Avenochloa decora, Poaceae B Barbarea bosniaca, Brassicaceae Barbarea vulgaris, Brassicaceae Brassica nivalis ssp. jordanoffii, Brassicaceae Bromopsis moesiaca, Poaceae Bruckenthalia spiculifolia, Ericaceae Bupleurum aristatum var. karglii, Apiaceae C Campanopsis dalmatica, Campanulaceae Campanula albanica, Campanulaceae Campanula cespitosa, Campanula elatines var. fenestrellata, Campanulaceae Campanula graminifolia var. linearifolia, Campanulaceae Campanula hercegovina, Campanulaceae Campanula jacquinii ssp. rumeliana, Campanulaceae Campanula linifolia ssp. justiniana, Campanulaceae Campanula oreadum, Campanulaceae Campanula romanica, Campanulaceae Campanula scutellata, Campanulaceae Campanula tommasiniana, Campanulaceae Campanula velebitica, Campanulaceae Campanula waldsteiniana, Campanulaceae Cardamine maritima, Brassicaceae Carduus collinus, Asteraceae Carduus kerneri ssp. lobulatiformis, Asteraceae Carduus rhodopaeus, Asteraceae Carum velenovskyi, Apiaceae Centaurea achtarovii, Asteraceae Centaurea biokovensis, Asteraceae Centaurea derventana, Asteraceae (Compositae) Centaurea jankae, Asteraceae Centaurea kernerana, Asteraceae Centaurea macedonica, Asteraceae Centaurea mannagettae, Asteraceae Centaurea parilica, Asteraceae Centaurea phrygia ssp. rarauensis, Centaurea phrygia ssp. ratezatensis, Asteraceae Centaurea pinnatifida, Asteraceae Centaurea pontica, Asteraceae Centaurea trichocephala, Asteraceae Cephalaria radiata, Caprifoliaceae Cerastium banaticum, Caryophyllaceae Cerastium decalvans, Caryophyllaceae Cerastium fontanum ssp. grandiflorum, Caryophyllaceae Cerastium transsylvanicum, Caryophyllaceae Chamaecytisus tommasinii, Fabaceae Chamaedrys ecytisus tommasinii, Fabaceae (Papilionaceae) Chamaedrys montana, Lamiaceae Chondrilla urumovii, Asteraceae Cicerbita pancicii, Asteraceae Cirsium appendiculatum, Asteraceae Cirsium brachycephalum, Asteraceae Clinopodium frivaldszkyanum, Lamiaceae Colchicum bulbocodioides ssp. hungaricum, Colchicaceae Colchicum callicymbium, Colchicaceae Colchicum hungaricum var. doerfleri, Colchicaceae Corothamnus agnipilus, Fabaceae Corothamnus rectipilosus, Fabaceae Crepis dinarica, Compositae (Asteraceae) Crepis macedonia, Asteraceae Crepis pantocseki, Asteraceae (Cichoriaceae) Crepis praemorsa ssp. dinarica, Asteraceae Crepis schachtii, Asteraceae Crocus cvijicii, Iridaceae Crocus lageniflorus var. oliverianus, Iridaceae Crocus scardicus, Iridaceae Cyanus napuliferus, Asteraceae Cynoglossum hungaricum, [[Boraginaceae] D Daphne malyana, Thymelaeaceae Daphne pontica, Thymelaeaceae Degenia velebitica, Brassicaceae Delphinium simonkaianum, Ranunculaceae Dianthus bertisceus, Caryophyllaceae Dianthus callizonus, Caryophyllaceae Dianthus carthusianorum ssp. tenuifolius, Caryophyllaceae Dianthus freyni, Caryophyllaceae Dianthus glacilis ssp. gelidus, Caryophyllaceae Dianthus henteri, Caryophyllaceae Dianthus knapii, Caryophyllaceae Dianthus petraeus, Caryophyllaceae Dianthus spiculifolius, Caryophyllaceae Dioscorea balcanica, Dioscoreaceae Draba dorneri, Brassicaceae Draba haynaldii, Brassicaceae Draba simonkaiana, Brassicaceae E Echinops bannaticus, Asteraceae Edraianthus glisicii, Campanulaceae Edraianthus graminifolius ssp. niveus, Campanulaceae Edraianthus niveus, Campanulaceae Edraianthus serpyllifolius ssp. dinaricus, Campanulaceae Edraianthus sutjeskae, Campanulaceae Ephedra major, Ephedraceae Eranthus hyemalis var. bulgaricus, Ranunculaceae Eryngium palmatum, Apiaceae Eryngium serbicum, Apiaceae Eulsatilla rhodopaea, Ranunculaceae Euphorbia gregersenii, Euphorbiaceae Euphorbion myrsinitum, Euphorbiaceae F Festuca bucegiensis, Poaceae Festuca nitida ssp. flaccida, Poaceae Festuca rupicola ssp. pachyphylla, Poaceae Festuca versicolor, Poaceae Forsythia europaea, Oleaceae Fritillaria drenovskii, Liliaceae Fritillaria pontica, Liliaceae Fumaria jankae, Papaveraceae G Galatella albanica, Asteraceae Galium capitatum, Rubiaceae Galium demissum ssp. stojanovii, Rubiaceae Galium rhodopeum, Rubiaceae Galium valantioides var. baillonii, Rubiaceae Genista lydia ssp. rumelica, Fabaceae Gentiana albanica, Gentianaceae Gentiana dinarica, Gentianaceae Gentiana laevicalyx, Gentianaceae Gentiana pontica, Gentianaceae Gentianella bulgarica, Gentianaceae Geum bulgaricum, Rosaceae Geum rhodopeum, Rosaceae Globularia cordifolia, Plantaginaceae Goniolimon besseranum, Plumbaginaceae H Haberlea rhodopensis, Gesneriaceae Halacsya sendtneri, Boraginaceae Halacsya sendtneri, Boraginaceae Haplophyllum balcanicum, Rutaceae Heliosperma retzdorffianum, Caryophyllaceae Heptaptera macedonica, Apiaceae Herniaria olympica, Caryophyllaceae Hesperis dinarica, Brassicaceae Hesperis matronalis ssp. nivea, Brassicaceae Hesperis matronalis ssp. schurii, Brassicaceae Hieracium praebiharicum, Asteraceae Hippocrepis comosa, Fabaceae Hypericum cerastoides, Hypericaceae Hypericum rhodopeum, Hypericaceae I Iberis sempervirens, Brassicaceae Inula macedonicus, Asteraceae Inula verbascifolia ssp. aschersoniana, Asteraceae Iris reicenbachii var. bosniaca, Iridaceae Iris suaveolens, Iridaceae Ixoca macrantha, Caryophyllaceae J Jankaea heldreichii, Gesneriaceae Jasione montana f. heldreichii, Campanulaceae Jasionella bulgarica, Campanulaceae Johrenia distans, Apiaceae Juncellus pannonicus, Cyperaceae Juniperus sabina, Cupressaceae Jurinea tzar-ferdinandii, Asteraceae K Kitaibela vitifolia, Malvaceae Knautia albanica, Caprifoliaceae Knautia macedonica, Caprifoliaceae Knautia sarajevoensis, Caprifoliaceae Koeleria subaristata, Poaceae L Lathraea rhodopaea, Orobanchaceae Lathyrus binatus, Fabaceae Lathyrus panicicii, Fabaceae Leucanthemum chloratum, Asteraceae Lilium bosniacum, Liliaceae Lilium cattaniae, Liliaceae Lilium pyrenaicum var. albanicum, Liliaceae Lilium pyrenaicum var. jankae, Liliaceae Lilium rhodopeum, Liliaceae Limonium asterotrichum, Plumbaginaceae Linum dolomiticum, Linaceae Linum elegans, Linaceae Linum rhodopeum, Linaceae Linum thracicum, Linaceae Linum uninerve, Linaceae M Malcolmia orsiniana ssp. orsiniana, Brassicaceae Marrubium friwaldskyanum, Lamiaceae Marrubium velutinum, Lamiaceae Melampyrum dorflerii, Scrophulariaceae Melampyrum trichocalycinum, Scrophulariaceae Merendera rhodopea, Colchicaceae Minuartia bosniaca, Caryophyllaceae Minuartia cataractarum, Caryophyllaceae Minuartia halacsyi, Caryophyllaceae Minuartia handeii, Caryophyllaceae Minuartia hirsuta, Caryophyllaceae Minuartia velutina, Caryophyllaceae Moltkia doerfleri, Boraginaceae Morina persica, Caprifoliaceae N Narthecium scardicum, Nartheciaceae Navicularia scardica, Lamiaceae Noccaea bellidifolia, Brassicaceae Noccaea kovatsii, Brassicaceae Noccaea praecox, Brassicaceae O Onobrychis montana, Fabaceae Onosma rhodopea, Boraginaceae Onosma thracica, Boraginaceae Onosma visianii, Boraginaceae Origanum striatum, Lamiaceae Ornithogalum orthophyllum ssp. acuminatum, Asparagaceae Ornithogalum umbellatum ssp. orthophyllum, Asparagaceae Oxyropis prenja, Fabaceae Oxytropis jacquinii, Fabaceae Oxytropis prenja, Fabaceae P Papaver corona-sancti-stephani, Papaveraceae Paronychia kapela, Caryophyllaceae Pedicularis brachyodonta, Orobanchaceae Pedicularis hoermanniana, Scrophulariaceae Pedicularis orthantha, Orobanchaceae Peridictyon sanctum, Poaceae Petteria ramentacea, Fabaceae Picea omorika, Pinaceae Pimpinella serbicum, Apiaceae Pinguicula balcanica, Lentibulariaceae Pinguicula hirtiflora, Lentibulariaceae Pinus heldreichii, Pinaceae Pinus nigra ssp. dalmatica, Pinaceae Plantago atrata, Plantaginaceae Poa dolosa, Poaceae Poa granitica ssp. disparilis, Poaceae Polygala carniolica, Polygalaceae Polygala rhodoptera, Polygalaceae Polygala supina, Polygalaceae Potentilla chrysantha, Rosaceae Potentilla deorum, Rosaceae Potentilla fruticosa, Rosaceae Primula auricula ssp. serratifolia, Primulaceae Primula deorum, Primulaceae Primula frondosa, Primulaceae Primula kitaibeliana, Primulaceae Primula kitaibeliana, Primulaceae Primula wulfeniana, Primulaceae Puccinellia limosa, Poaceae Pulsatilla slavjankae, Ranunculaceae R Ramonda nathaliae, Gesneriaceae Ramonda serbica, Gesneriaceae Ranunculus hayekii, Ranunculaceae Ranunculus illyricus, Ranunculaceae Ranunculus montenegrinus, Ranunculaceae Ranunculus pedatus, Ranunculaceae Ranunculus sartorianus, Ranunculaceae Ranunculus serbicus, Ranunculaceae Rheum rhaponticum, Polygonaceae Rorippa lippizensis, Brassicaceae Rosa balcarica, Rosaceae Rosa parilica, Rosaceae Rumex balcanicus`, Polygonaceae S Salvia brachiodon, Lamiaceae Salvia eichleriana, Lamiaceae Salvia pratense var. varbossania, Lamiaceae Saponaria sicula ssp. stranjensis, Caryophyllaceae Satureja horvatii, Lamiaceae Satureja rumelica, Lamiaceae Saxifraga ferdinandi-coburgi, Saxifragaceae Saxifraga mutata ssp. demissa, Saxifragaceae Saxifraga prenja, Saxifragaceae Saxifraga stribrnyi, Saxifragaceae Scabiosa rhodopensis, Caprifoliaceae Scilla litardierei, Asparagaceae Sclarea transsylvanica, Lamiaceae Scorodonia arduinii, Lamiaceae Scrophularia aestivalis, Scrophulariaceae Scrophularia bosniaca, Scrophulariaceae Scrophularia tristis, Scrophulariaceae Secale strictum, Poaceae Sedum kostovii, Crassulaceae Sedum stefco, Crassulaceae Sedum zollikoferi, Crassulaceae Senecio bosniacus, Asteraceae Senecio macedonicus, Asteraceae Senecio pancicii, Asteraceae Seseli leucospermum, Apiaceae Sibiraea laevigata, Rosaceae Sibirea croatica, Rosaceae Silene altaica, Caryophyllaceae Silene balcanica, Caryophyllaceae Silene degeneri, Caryophyllaceae Silene dinarica, Caryophyllaceae Silene flavescens, Caryophyllaceae Silene gigantea, Caryophyllaceae Silene hayekiana, Caryophyllaceae Silene nivalis, Caryophyllaceae Silene pindicola, Caryophyllaceae Silene reichenbachii, Caryophyllaceae Silene retzdorffiana, Caryophyllaceae Silene trojanensis, Caryophyllaceae Silene vallesia ssp. graminea, Caryophyllaceae Siphonostegia syriaca, Orobanchaceae Soldanella hungarica, Primulaceae Soldanella pindicola, Primulaceae Solenanthus stamineus, Boraginaceae Sorbus bordasii, Rosaceae Sorbus graeca, Rosaceae Stachys iva, Lamiaceae Stachys spinulosa ssp. milanii, Lamiaceae Strobus peuce, Pinaceae Succisella petteri, Dipsacaceae Symphiandra hofmannii, Campanulaceae T Thelapsi dacicum ssp. banaticum, Orchidaceae Thesium kernerianum, Santalaceae Thymus bihoriensis, Lamiaceae Thymus stojanovii, Lamiaceae Tithymalus barrelieri ssp. hercegovinus, Euphorbiaceae Tithymalus gregersenii, Euphorbiaceae Tithymalus montenegrinus, Euphorbiaceae Tithymalus velenovskyi, Euphorbiaceae Tragopogon balcanicus, Asteraceae Trifolium durmitoreum, Fabaceae Trifolium velenowskyi, Fabaceae Trifolium wettsteinii, Fabaceae Trisetum altaicum, Poaceae Tulipa hungarica var. urumoffii, Liliaceae Tulipa pavlovii, Liliaceae Tulipa rhodopea, Liliaceae V Verbascum balcanicum, Scrophulariaceae Verbascum bosnense, Scrophulariaceae Verbascum davidovii, Scrophulariaceae Verbascum durmitoreum, Scrophulariaceae Verbascum humile ssp. rhodopaeum, Scrophulariaceae Verbascum pelium, Scrophulariaceae Veronica rhodopaea, Plantaginaceae Veronica saturejoides, Plantaginaceae Veronica saturejoides, Plantaginaceae Veronica serpyllifolia ssp. humifusa, Plantaginaceae Vicia montenegrina, Fabaceae Vicia ochroleuca ssp. dinara, Fabaceae Viola calcarata, Violaceae Viola dacica, Violaceae Viola delphinantha, Violaceae Viola grisebachiana, Violaceae Viola jooi, Violaceae Viola orphanidis, Violaceae Viola perinensis, Violaceae Viola rhodopeia, Violaceae Viola tricolor ssp. macedonica, Violaceae Viola vilaensis, Violaceae W Wahlenbergia graminifolia, Campanulaceae Wahlenbergia serbica, Campanulaceae Wulfenia baldaccii, Plantaginaceae Wulfenia blecicii, Plantaginaceae Wulfenia rohlenae, Plantaginaceae MG57 (N)

Kao na slikama retko u ponudi prelepe ilustracije iz doba ex yu Гмизавци (лат. Reptilia — Рептили) су одиграли изузетно значајну улогу у историји развоја животињског света, јер је то прва група кичмењака која је у потпуности изашла на копно. Ова еволуција омогућена је захваљујући развитку јаја са амнионом: опна (амнион) је обавијала ембрион који се налазио у течној средини, па је ембрион могао да се развија лебдећи у течности, а није било потребно да се јаја полажу у води. Рептили су тетраподна животињска класа која се састоји од корњача, крокодила, змија, водених гуштера, гуштера, туатара, и њихових изумрлих сродника. Изучавање тих традиционалних рептилских редова, историјски комбинованих са модерним водоземцима, се назива херпетологија. Пошто су неки рептили сроднији са птицама него са другима рептилима (нпр., крокодили су сроднији са птицама него са гуштерима), традиционалне групе „рептила” које су горе наведене не сачињавају монофилетску групу (или кладу). Из тог разлога, многи модерни научници преферирају да уврсте и птице као део рептила, чиме Reptilia постаје монофилетска класа.[1][2][3][4] Најранији познати проторептили су се појавили пре око 312 милиона година током карбонског периода, тако што су еволуирали из напредних рептилиоморфних тетрапода који су почели да се у све већој мери адаптирају на живот на сувом тлу. Неки рани примери обухватају гуштерима сличне Hylonomus и Casineria. Осим садашњих рептила, постојало је мноштво различитих група које су сад изумрле, део којих је изумро услед масовних изумирања. Посебно је значајно кредно-терцијарно изумирање услед кога су нестали птеросаури, плесиосаури, Ornithischia, и сауроподи, као и многе тероподне врсте, укључујући трудонтиде, дромеосауриде, тираносауриде, и абелисауриде, заједно са многим припадницима кладе Crocodyliformes, и реда љускаша (нпр. мосасаури). Модерни неавијански рептили насељавају све континенте изузев Антарктика. (Ако се птице класификују као рептили, онда су сви континенти насељени рептилима.) Неколико постојећих подгрупа је препознато: корњаче (Testudines и Testudinidae), око 400 врста;[5] Rhynchocephalia (туатара са Новог Зеланда), 1 врста;[5][6] Squamata (гуштери, змије, и Amphisbaenia), преко 9.600 врста;[5] Crocodilia (крокодили, гавијали, кајмани, и алигатори), 25 врста;[5] и Aves (птице), 10.000 врста.[5] Рептили су тетраподни кичмењаци, створења која било имају четири уда или су, попут змија, проистекли из предака са четири уда. За разлику од водоземаца, рептили немају акватични стадијум ларве. Већина рептила носи јаја, мада је неколико врста Squamata вивипарна, као што су биле и неке од изумрлих акватичних клада[7] — фетус се развије унутар мајке, у постељици уместо у кори јајета. Код амниота, јаја су окружена мембранама ради заштите и транспорта. Постојање мембране омогућава репродукцију на копну. Многе вивипарне врсте хране своје фетусе путем разних форми постељица, које су аналогне оним код сисара. Неке врсте се иницијално старају о својим младунцима. Изумрли рептили су у опсегу величина од малог гека, Sphaerodactylus ariasae, који може да нарасте до 17 mm (0,7 in), до естуарских крокодила, Crocodylus porosus, који могу да досегну дужину од 6 m и тежину од преко 1000 kg. Опште особине[уреди | уреди извор] Гмизавци су животиње чија телесна температура зависи од температуре околине. Са падом температуре спољашње средине, пада и њихова телесна температура. Зато се често могу видети како се сунчају. На тај начин се греју. Ноћу мирују на скровитом месту. Када у јесен захлади, закопавају се у земљу и падају у зимски сан све до пролећа. Због тога су у неповољном положају у оним областима где облачно и хладно време умањује такве могућности. То је разлог што гмизавци углавном пребивају у топлијим крајевима. Релативно мали број врста настањује пределе велике географске ширине. Тело им је заштићено рожним крљуштима (код неких група, то су плоче), које их штите од губитка течности. На прстима имају канџице, које олакшавају кретање по копну, такође од рожне материје. То је, наиме материја, која се среће у различитим органима, још и код птица и сисара, што еволутивно повезује све три класе. Наука која се бави гмизавцима назива се херпетологија. Развојна историја[уреди | уреди извор] Гмизавци су се појавили средином карбона, а развили су се из водоземаца. Разликовали су се од водоземаца првенствено по амниотском јајету с љуском која служи за заштиту од исушивања, што им је омогућило да у потпуности воде копнени живот, за разлику од водоземаца. То се показало великом предношћу јер су тадашња мора била пуна опасних грабљивица. Остали копнени кичмењаци се према том обележју називају амниотима. За разлику од водоземаца, амниоти више нису везани у размножавању за воду, а и уопштено су боље прилагођени животу у сувој околини. Амниоти се раздвајају на две гране које се разликују према броју бочних отвора на лобањи у пределу сљепоочнице (темпорални отвор). Амниоти с једним бочним отвором називају се синапсида (један отвор), а с два диапсида. Праамниоти нису имали ниједан отвор, па их се назива анапсида. Од диапсида потичу диносаури као и данас изумрли птеросаури. Према најновијим сазнањима, као једини и данас живи представници диносаура сматрају се птице. До данас није недвосмислено утврђено место које у систематици припада корњачама. Њихова лобања нема бочних отвора, па се због тога ова група сврстава у анапсиде. Неки палеонтолози сматрају, да су се корњаче развиле од диапсида које су накнадно редуковале ове отворе. Према положају њихове вратне артерије и постојању аорте, данас се сврставају у гмизавце као сестринска група. Но до сад нађени фосили не омогућују дефинитивно објашњење. Разноврсност гмизаваца[уреди | уреди извор] Таксономија[уреди | уреди извор] Види још: Класификација гмизаваца и Класификација змија Класификација гмизаваца по Бентону, 2014.[8][9] Класа Reptilia †Поткласа Parareptilia †Ред Pareiasauromorpha Поткласа Eureptilia Инфракласа Diapsida †Ред Younginiformes Инфракласа Neodiapsida Ред Testudinata (корњаче) Инфракласа Lepidosauromorpha Неименована инфрапоткласа †Инфракласа Ichthyosauria †Ред Thalattosauria Надред Lepidosauriformes Ред Rhynchocephalia Ред Squamata (гуштери & змије) †Инфракласа Sauropterygia †Ред Placodontia †Ред Eosauropterygia †Ред Plesiosauria Инфракласа Archosauromorpha †Ред Rhynchosauria †Ред Protorosauria †Ред Phytosauria Подела Archosauriformes Потподела Archosauria Надред Crocodylomorpha Ред Crocodilia Инфраподела Avemetatarsalia Инфрапотподела Ornithodira †Ред Pterosauria Надред Dinosauria Ред Saurischia (садржи кладу Aves) †Ред Ornithischia Филогенија[уреди | уреди извор] Кладограм који је овде представљен илуструје „породично стабло” рептила, и следи поједностављену верзију односа коју је објавио M.S. Lee 2013. године[10] Све генетичке студије су подржале хипотезу да су корњаче диапсиди; неки стављају корњаче међу Archosauriformes,[10][11][12][13][14][15] док по неким радовима оне спадају у Lepidosauromorpha.[16] Приказани кладограм користи комбинацију генетичких (молекуларних) и фосилних (морфолошких) података за успостављање односа.[10] Amniota Synapsida (сисари и њихови изумрли сродници) Целокупна група Reptilia †Parareptilia †Millerettidae unnamed †Eunotosaurus †Hallucicrania †Lanthanosuchidae †Procolophonia †Procolophonoidea †Pareiasauromorpha Eureptilia †Captorhinidae Romeriida †Paleothyris Diapsida †Araeoscelidia Neodiapsida †Claudiosaurus †Younginiformes Крунска група Reptilia Lepidosauromorpha †Kuehneosauridae Lepidosauria Rhynchocephalia (туатаре и њихови изумрли сродници) Squamata (гуштери и змије) Archosauromorpha †Choristodera †Prolacertiformes †{{Trilophosaurus}} †Rhynchosauria Archosauriformes (крокодили, птице, диносауруси и изумрли преци) Pantestudines †Eosauropterygia †Placodontia †Sinosaurosphargis †Odontochelys Testudinata †Proganochelys Testudines (корњаче) Гуштери[уреди | уреди извор] Тело гуштера прекривено је рожним крљуштима које су поређане као црепови на крову. Повремено се рожни слој одбацује у парчићима и ствара се нови. Гуштери имају кратке ноге са пет дугачких прстију који се завршавају оштрим канџама. Њима се гуштер придржава док се вере уз дрво или камен. У устима гуштери имају много зубића. Њима само придржавају храну, пошто они гутају цео плен. Ове животиње врло добро виде и чују. Велики значај за њихово сналажење у простору има посебно чуло мириса. Хемијске материје се дугим рачвастим језиком допремају до тог чула, које се налази испод носних органа. Гуштери немају сталну температуру тела (зависи од температуре спољашње средине). Када су у опасности, одбацују свој реп. И док збуњени нападач остане са парчетом репа, гуштер се спасава бекством. Касније му израсте нови реп. У нашим крајевима чести су ливадски и зидни гуштер. Има их готово на сваком кораку, па и у људским насељима. Чести су и гуштери зелембаћи. Мужјаци су обично живљих боја од женки. Змије[уреди | уреди извор] Наше најпознатије неотровне змије су белоушка и смук. Белоушку је лако препознати по шарама иза главе. Она живи поред воде. Смукови живе на ливадама и у проређеним шумама. Отровне змије наших крајева су шарка и поскок. Поскок се може препознати по једном израштају - рошчићу на врху њушке. Живи на каменитим местима. Шарка свој назив није добила по `цикцак шари`. Змије имају дуго ваљкасто тело без ногу, па их је лако препознати. Крећу се вијугањем тела помоћу снажних мишића. За разлику од гуштера, свој рожни слој одбацују цео одједанпут. `Пресвлаче` се из своје коже и остављају змијску кошуљицу. Очни капци змија су срасли и провидни. Отуда хладан змијски поглед. Због тога змије слабо виде. Змије имају дуг рачвасти језик. Као и гуштери, и оне језиком уносе хемијске материје из спољашње средине до посебног чула мириса. Све змије су грабљивице. Хране се разним другим животињама: мишевима птицама гуштерима жабама рибама инсектима другим змијама Могу да прогутају веома крупан плен. Неке врсте змија имају отровне жлезде које се изливају на врху два дуга зуба. Помоћу тих зуба змија убија плен, али се и брани од непријатеља. Неке змије свој плен убијају тако што се обавију око њега и удаве га снажним мишићима. Те змије се зову удави. Змије су најчешће таквих боја да се тешко могу разазнати од своје околине. Али неке од њих имају и јарке боје. Обично су отровне змије јарких боја или имају упадљиве шаре. Међутим, има и оних које бојом имитирају опасну змију. Већина живи на копну. Сакривају се у трави, жбуњу, под камењем, неке живе и на дрвећу. А има и водених змија (слатководне и морске). Како разликовати отровне од неотровних змија наших крајева[уреди | уреди извор] Отровне змије је лако препознати. Разлике између отровних и неотровних змија можете видети у следећој табели. ОТРОВНЕ НЕОТРОВНЕ ГЛАВА троугласта јајаста ВРАТ наглашен ненаглашен ТЕЛО кратко, здепасто дуго, витко ОБОЈЕНОСТ са шарама најчешће без шара Корњаче[уреди | уреди извор] Корњача Корњаче немају зубе. Њихове вилице су обложене рожном навлаком која им омогућује да откидају плен. Живе на копну, у слатким водама и у морима. Копнене се углавном хране сочним биљним деловима, мада радо једу и мање животиње (глисте и пужеве). Водене корњаче су месоједи. Све корњаче полажу јаја на копну. У нашим крајевима живе шумска и барска корњача. Најмање корњаче не нарасту више од 11 cm, а највеће могу да имају преко 2 м и да буду тешке око 500 kg. Највећа је зелена корњача или голема желва, која живи у топлим морима. Највеће копнене корњаче живе на неким острвима Индијског океана и на острву Галапагос. Ове џиновске корњаче често су дуже од 1,5 м и тешке око 270 kg. Крокодили[уреди | уреди извор] Крокодил Тело крокодила прекривено је великим рожним плочама. Крокодили имају дугачак пљоснат реп, који им служи за пливање, и издужене вилице у којима се налазе бројни шиљати зуби. Крокодили живе у слатким водама топлијих крајева. Добри су пливачи и велике грабљивице. Највише лове рибе, али нападају и друге животиње, понекад и човека. Када крокодили мирују и вребају плен, из воде им вире само очи и носни отвори. Код крокодила се први пут јавља потпуно преграђено срце(две коморе и две преткоморе), што значи да имају сталну телесну температуру. Крокодили су данас највећи гмизавци. Њихова величина се креће од 1 до 10 м. Највећи је индомалајски крокодил. Изумрли гмизавци[уреди | уреди извор] Некада их је на Земљи живело много различитих врста гмизаваца. Међу њима су били и диносауруси. Неки гмизавци су били мали, величине гуштера, а неки - прави џинови. Највећи међу њима био је дуг 25 m и тежак 50 тона. То је највећа копнена животиња која је икада живела на Земљи. Изумрли гмизавци су се и по изгледу веома разликовали. Неки су се кретали на четири, а неки на две ноге, неки су имали крила и могли да лете, док су неки подсећали на рибе и живели у води. Било је и биљоједа и месождера. Велики број гмизаваца ишчезао је за кратко време. Занимљивости[уреди | уреди извор] Најмањи гуштер има само 1,5 cm, а највећи (варан) дужи је од 3 м. Код нас у најмањи мацаклини (гекони), дуги 8-10 cm, а највећи је блавор, који може да буде и дужи од 1 м. Блавор Слепић Немају сви гуштери добро развијене ноге. Код неких су добро развијене ноге. Код неких су мале и танке, па су они спори. Али када су у опасности, они подигну своје ножице и `пливају` по сувом јер су тако много бржи. А неки гуштери немају ноге, па подсећају на змије. Такви су блавор и слепић. Неки гуштери су необичног облика. Имају дугачак савитљив реп помоћу којег се придржавају за гране. То су камелеони. Свако око камелеона покреће се самостално. Тако они истовремено могу да гледају у различитим правцима. По боји тела слични су средини у којој живе, али боју свога тела могу и да мењају. Змије су дугачке од 15 cm до 11,5 м. Највећа змија је анаконда (на слици), која живи у прашумама Јужне Америке. А највећа змија наших крајева је четворопругасти смук, који може да буде дужи од 2 м. Највећа отровница је царска кобра - дугачка је 5,5 м. Гуштери су већином мирне животиње, које уједају да би се одбраниле. Само две врсте имају отровне жлезде. Њихов ујед је врло опасан, па и смртоносан за човека. Те две врсте живе у јужном делу Северне Америке. Змије дуго живе. Чак и мале змије могу да живе до 12 година, а многе живе и дуже од 40 година. Најдужи отровни зуб (5 cm) има габонска отровница. Отров шарке је толико јак да се његово дејство продужава и када се он осуши. Због тога није препоручљиво ићи бос по терену где се може наћи шарка или додиривати зубе већ мртве змије. Змијски цар је животиња која најдуже може да гладује. Он може да издржи и 1400 дана без хране. Изградња све већег броја асфалтних путева један је од фактора који угрожавају гмизавце. Како асфалт упија сунчеву топлоту, представља погодно место на коме гмизавци могу повисити температуру свога тела. Али овим путевима пролази и све већи број аутомобила, те многи од њих на овим местима бивају прегажени.