Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Lancelot Thomas Hogben FRS[1] FRSE (9. prosinca 1895. - 22. kolovoza 1975.) bio je britanski eksperimentalni zoolog i medicinski statističar. Razvio je afričku žabu s kandžama (Xenopus laevis) kao model organizma za biološka istraživanja u svojoj ranoj karijeri, napao je eugenički pokret usred svoje karijere i napisao popularne knjige o znanosti, matematici i jeziku u svojoj kasnijoj karijeri.[2] ][3][4][5][6][7][8] Rani život i obrazovanje Hogben je rođen i odrastao u Southseaju blizu Portsmoutha u Hampshireu. Roditelji su mu bili metodisti.[1] Pohađao je Tottenham County School u Londonu, njegova se obitelj preselila u Stoke Newington, gdje mu je majka odrasla, 1907., a zatim je kao student medicine studirao fiziologiju na Trinity Collegeu u Cambridgeu. Hogben se upisao na Sveučilište u Londonu kao vanjski student prije nego što se mogao prijaviti na Cambridge i diplomirao je kao prvostupnik znanosti (BSc) 1914. [9]. Diplomirao je na Cambridgeu 1915., diplomirajući s Ordinary BA. Stekao je socijalistička uvjerenja, promijenio je ime sveučilišnog Fabijanskog društva u Socijalističko društvo i postao aktivni član Nezavisne radničke stranke. Kasnije u životu radije se opisivao kao `znanstveni humanist`.[10] U Prvom svjetskom ratu bio je pacifist i pridružio se kvekerima.[1] Radio je šest mjeseci s Crvenim križem u Francuskoj, pod pokroviteljstvom Prijateljske službe za pomoć žrtvama rata, a potom i Prijateljske jedinice hitne pomoći. Zatim se vratio u Cambridge, te je zatvoren u Wormwood Scrubs kao prigovor savjesti 1916. Njegovo zdravlje je narušeno i pušten je 1917. [1]. Njegov brat George također je bio prigovor savjesti, služeći u Jedinici hitne pomoći prijatelja. Karijera Nakon godinu dana oporavka preuzeo je mjesto predavača na londonskim sveučilištima, a 1921. postao je doktor znanosti (D.Sc.) iz zoologije na Sveučilištu u Londonu.[11] Preselio se 1922. na Sveučilište u Edinburghu i njegov Odjel za istraživanje uzgoja životinja. Godine 1923. Hogben je bio osnivač Društva za eksperimentalnu biologiju i njegovog organa British Journal of Experimental Biology (preimenovanog u Journal of Experimental Biology 1930.), zajedno s Julian Huxley i genetičar Francis Albert Eley Crew (1886–1973). Prema Garyju Werskeyu, Hogben je bio jedini od osnivača koji nije imao nikakve eugeničke ideje. Godine 1923. također je izabran za člana Kraljevskog društva u Edinburghu. Njegovi predlagači bili su James Hartley Ashworth, James Cossar Ewart, Francis Albert Eley Crew i John Stephenson. Dobitnik je Keithove nagrade Društva za razdoblje 1933.–35. [12] Zatim je otišao na Sveučilište McGill. Godine 1927. postao je voditelj zoologije na Sveučilištu u Cape Townu. Bavio se endokrinologijom, proučavajući kameleonska svojstva žabe Xenopus. Boja odrasle žabe ovisila je o njezinom ranom okruženju; divlje žabe postale su smeđezelene, dok su žabe uzgojene u tamnom okruženju postale crne, a u svijetlom okruženju svijetle boje. Hogben je teoretizirao da je sposobnost žabe da razvije razlike u boji povezana s hipofizom. Nakon uklanjanja hipofize, žabe su postale bijele bez obzira na okoliš u kojem su se nalazile.[13] Žabe su također razvile nuspojavu koju je Hogben pokušao spriječiti ubrizgavanjem ekstrakta hipofize vola. Primijetio je da ženke Xenopus žaba ovuliraju unutar nekoliko sati nakon ubrizgavanja ekstrakta. Na taj je način Hogben slučajno otkrio ljudski test za trudnoću. Znao je da ekstrakt vola kemijski sliči ljudskom korionskom gonadotropinu (HCG), hormonu koji ispuštaju trudnice. Potvrdio je da su ženke Xenopus žabe, kada im je ubrizgan urin trudne žene, ovulirale unutar nekoliko sati.[13] Hogbenu je posao u Južnoj Africi bio privlačan, ali ga je njegova antipatija prema rasnoj politici te zemlje natjerala da ode. Godine 1930. Hogben se preselio u London School of Economics, na katedru za socijalnu biologiju. Tamo je nastavio razvijati Hogben test trudnoće. Prethodni testovi trudnoće zahtijevali su nekoliko dana da se provedu i rezultirali su smrću miševa ili zečeva. Hogbenov test trudnoće trajao je satima i mogao se provesti bez štete za žabe, koje bi se mogle ponovno upotrijebiti za buduće testove. Postao je glavni, međunarodni test trudnoće za otprilike petnaest godina, od sredine 1930-ih do 1940-ih.[14] Položaj socijalne biologije na London School of Economics financirala je Zaklada Rockefeller, a kada je povukla financiranje, Hogben se preselio u Aberdeen, postavši Regius profesor prirodoslovlja na Sveučilištu u Aberdeenu 1937. godine. Tijekom Drugog svjetskog rata Hogben je bio odgovoran za medicinsku statistiku britanske vojske. Od 1941. do 1947. bio je masonski profesor zoologije na Sveučilištu u Birminghamu i tamošnji profesor medicinske statistike 1947. do 1961., kada je umirovljen. Godine 1963. postao je prvi prorektor Sveučilišta u Gvajani, a tu je dužnost napustio u travnju 1964. i dao ostavku 1965. Kontroverza Xenopus testa za trudnoću Hogbenova tvrdnja otkriće Xenopusovog testa za trudnoću osporila su dva južnoafrička istraživača, Hillel Shapiro i Harry Zwarenstein. Shapiro je bio Hogbenov student u Cape Townu i priznao je da je Hogben sugerirao da je Xenopus prikladan predmet za opće istraživanje. Sam test trudnoće otkrili su Shapiro i njegov suistraživač, Harry Zwarenstein, a njihovi rezultati i izvješće naširoko su objavljeni u medicinskim časopisima i udžbenicima [15] u Južnoj Africi [16] i Ujedinjenom Kraljevstvu; u svom izvješću koje je u listopadu 1933. objavilo Kraljevsko društvo Južne Afrike, Shapiro i Zwarenstein objavili su da su u prethodnom mjesecu uspješno upotrijebili Xenopus u 35 testova trudnoće. Sljedećeg proljeća Nature je objavila svoje izvješće.[17] Pismo Shapira i Zwarensteina objavljeno u British Medical Journalu 16. studenog 1946. [18] pojašnjava da je Hogben retrospektivno pogrešno prisvajao zasluge za otkrivanje testa na trudnoću. Nobelovac John B. Gurdon s Wellcome CRC instituta i Nick Hopwood s Odjela za povijest i filozofiju znanosti Sveučilišta u Cambridgeu detaljno su to razradili u svom opsežnom članku objavljenom u The International Journal of Developmental Biology, ističući da iako Hogben je načelno pokazao da se Xenopus može koristiti za testiranje prisutnosti gonadotropina u urinu trudne žene, njegovo izvješće uopće nije spominjalo testiranje na trudnoću; činilo se da je imao druge smjerove istraživanja.[19] Politički pogledi Dok je bio [kada?] Katedra za socijalnu biologiju na London School of Economics, Hogben je pokrenuo nemilosrdan napad na britanski eugenički pokret, koji je bio na vrhuncu 1920-ih i 1930-ih. Za razliku od eugeničara, koji su obično povlačili strogu granicu između naslijeđa (ili prirode) i okoliša (ili odgoja), Hogben je istaknuo `međuovisnost prirode i odgoja`.[10] Hogbenovo pozivanje na ovu međuovisnost prirode i odgoja označilo je prvi put da je interakcija gena i okoline (ili `međuigra gena i okoline`) upotrijebljena da potkopa statističke pokušaje podjele doprinosa prirode i odgoja, kao i eugeničke implikacije izvučene iz tih statistika. Hogbenova folija kroz to razdoblje bila je R.A. Fisher, vodeći znanstvenik-eugeničar tog vremena (Tabery 2008). U intervjuu za knjigu Twentieth Century Authors, Hogben je izjavio: `Volim Skandinavce, skijanje, plivanje i socijaliste koji shvaćaju da je naš posao promicati društveni napredak mirnim metodama. Ne volim nogomet, ekonomiste, eugeničare, fašiste, staljiniste i škotske konzervativce. Mislim da je seks neophodan, a bankari nisu `[10] Popularno znanstveno pisanje Inspiriran primjerom The Outline of History H. G. Wellsa, Hogben je počeo raditi na knjigama namijenjenim popularizaciji matematike i znanosti za širu javnost. Hogben je proizveo dva najprodavanija djela popularne znanosti, Mathematics for the Million (1936.) i Science for the Citizen (1938.). Matematika za milijun dobila je široku pohvalu, a H. G. Wells je rekao da je `Matematika za milijun sjajna knjiga, knjiga od prvorazredne važnosti`.[20] Knjigu su također hvalili Albert Einstein, Bertrand Russell i Julian Huxley.[20][21]Mathematics for the Million ponovno je tiskana nakon Hogbenove smrti.[21] Dok je bio u Aberdeenu, Hogben je razvio interes za jezik. Osim što je uredio Razboj jezika svog prijatelja Fredericka Bodmera, stvorio je međunarodni jezik, Interglossa, kao `nacrt pomoćnog sredstva za demokratski svjetski poredak`. George Orwell u svom eseju Politika i engleski jezik [22] upotrijebio je Hogbenovu rečenicu kao primjer kako ne treba pisati, posebno u vezi s upotrebom metafora. Iznad svega, ne možemo igrati patke i zmajeve s izvornom baterijom idioma koji propisuju nečuvene kolokacije vokala (...) — Orwell (1946), citirajući Hogben, Interglossa (1943) Profesor Hogben glumi patke i zmajeve s baterijom koja može pisati recepte (...) — Orwell, Politika i engleski jezik (1946.) Osobni život Godine 1918. Hogben je oženio matematičarku, statističarku, socijalisticu i feministicu Enid Charles iz Denbigha s kojom je imao dva sina i dvije kćeri.[3] Naučio je velški i imali su četvero djece.[23] 1950-ih Hogben se nastanio u Glyn Ceiriogu u sjevernom Walesu, gdje je kupio vikendicu. Tog se desetljeća njegov brak s Enid raspao; par se razveo 1953. i razveo 1957. Kasnije te godine Hogben je oženio (Mary) Jane Roberts (rođenu Evans), lokalnu udovicu, umirovljenu ravnateljicu škole, koja je bila sedam godina mlađa. Ostao udovac nakon Janeine smrti 1974., umro je u War Memorial Hospital u Wrexhamu[3] 1975. u dobi od 79 godina i kremiran je u obližnjem Pentre Bychanu.[24] Bio je ateist, a sebe je definirao kao `znanstveni humanist`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Lancelot Thomas Hogben FRS[1] FRSE (9. prosinca 1895. - 22. kolovoza 1975.) bio je britanski eksperimentalni zoolog i medicinski statističar. Razvio je afričku žabu s kandžama (Xenopus laevis) kao model organizma za biološka istraživanja u svojoj ranoj karijeri, napao je eugenički pokret usred svoje karijere i napisao popularne knjige o znanosti, matematici i jeziku u svojoj kasnijoj karijeri.[2] ][3][4][5][6][7][8] Rani život i obrazovanje Hogben je rođen i odrastao u Southseaju blizu Portsmoutha u Hampshireu. Roditelji su mu bili metodisti.[1] Pohađao je Tottenham County School u Londonu, njegova se obitelj preselila u Stoke Newington, gdje mu je majka odrasla, 1907., a zatim je kao student medicine studirao fiziologiju na Trinity Collegeu u Cambridgeu. Hogben se upisao na Sveučilište u Londonu kao vanjski student prije nego što se mogao prijaviti na Cambridge i diplomirao je kao prvostupnik znanosti (BSc) 1914. [9]. Diplomirao je na Cambridgeu 1915., diplomirajući s Ordinary BA. Stekao je socijalistička uvjerenja, promijenio je ime sveučilišnog Fabijanskog društva u Socijalističko društvo i postao aktivni član Nezavisne radničke stranke. Kasnije u životu radije se opisivao kao `znanstveni humanist`.[10] U Prvom svjetskom ratu bio je pacifist i pridružio se kvekerima.[1] Radio je šest mjeseci s Crvenim križem u Francuskoj, pod pokroviteljstvom Prijateljske službe za pomoć žrtvama rata, a potom i Prijateljske jedinice hitne pomoći. Zatim se vratio u Cambridge, te je zatvoren u Wormwood Scrubs kao prigovor savjesti 1916. Njegovo zdravlje je narušeno i pušten je 1917. [1]. Njegov brat George također je bio prigovor savjesti, služeći u Jedinici hitne pomoći prijatelja. Karijera Nakon godinu dana oporavka preuzeo je mjesto predavača na londonskim sveučilištima, a 1921. postao je doktor znanosti (D.Sc.) iz zoologije na Sveučilištu u Londonu.[11] Preselio se 1922. na Sveučilište u Edinburghu i njegov Odjel za istraživanje uzgoja životinja. Godine 1923. Hogben je bio osnivač Društva za eksperimentalnu biologiju i njegovog organa British Journal of Experimental Biology (preimenovanog u Journal of Experimental Biology 1930.), zajedno s Julian Huxley i genetičar Francis Albert Eley Crew (1886–1973). Prema Garyju Werskeyu, Hogben je bio jedini od osnivača koji nije imao nikakve eugeničke ideje. Godine 1923. također je izabran za člana Kraljevskog društva u Edinburghu. Njegovi predlagači bili su James Hartley Ashworth, James Cossar Ewart, Francis Albert Eley Crew i John Stephenson. Dobitnik je Keithove nagrade Društva za razdoblje 1933.–35. [12] Zatim je otišao na Sveučilište McGill. Godine 1927. postao je voditelj zoologije na Sveučilištu u Cape Townu. Bavio se endokrinologijom, proučavajući kameleonska svojstva žabe Xenopus. Boja odrasle žabe ovisila je o njezinom ranom okruženju; divlje žabe postale su smeđezelene, dok su žabe uzgojene u tamnom okruženju postale crne, a u svijetlom okruženju svijetle boje. Hogben je teoretizirao da je sposobnost žabe da razvije razlike u boji povezana s hipofizom. Nakon uklanjanja hipofize, žabe su postale bijele bez obzira na okoliš u kojem su se nalazile.[13] Žabe su također razvile nuspojavu koju je Hogben pokušao spriječiti ubrizgavanjem ekstrakta hipofize vola. Primijetio je da ženke Xenopus žaba ovuliraju unutar nekoliko sati nakon ubrizgavanja ekstrakta. Na taj je način Hogben slučajno otkrio ljudski test za trudnoću. Znao je da ekstrakt vola kemijski sliči ljudskom korionskom gonadotropinu (HCG), hormonu koji ispuštaju trudnice. Potvrdio je da su ženke Xenopus žabe, kada im je ubrizgan urin trudne žene, ovulirale unutar nekoliko sati.[13] Hogbenu je posao u Južnoj Africi bio privlačan, ali ga je njegova antipatija prema rasnoj politici te zemlje natjerala da ode. Godine 1930. Hogben se preselio u London School of Economics, na katedru za socijalnu biologiju. Tamo je nastavio razvijati Hogben test trudnoće. Prethodni testovi trudnoće zahtijevali su nekoliko dana da se provedu i rezultirali su smrću miševa ili zečeva. Hogbenov test trudnoće trajao je satima i mogao se provesti bez štete za žabe, koje bi se mogle ponovno upotrijebiti za buduće testove. Postao je glavni, međunarodni test trudnoće za otprilike petnaest godina, od sredine 1930-ih do 1940-ih.[14] Položaj socijalne biologije na London School of Economics financirala je Zaklada Rockefeller, a kada je povukla financiranje, Hogben se preselio u Aberdeen, postavši Regius profesor prirodoslovlja na Sveučilištu u Aberdeenu 1937. godine. Tijekom Drugog svjetskog rata Hogben je bio odgovoran za medicinsku statistiku britanske vojske. Od 1941. do 1947. bio je masonski profesor zoologije na Sveučilištu u Birminghamu i tamošnji profesor medicinske statistike 1947. do 1961., kada je umirovljen. Godine 1963. postao je prvi prorektor Sveučilišta u Gvajani, a tu je dužnost napustio u travnju 1964. i dao ostavku 1965. Kontroverza Xenopus testa za trudnoću Hogbenova tvrdnja otkriće Xenopusovog testa za trudnoću osporila su dva južnoafrička istraživača, Hillel Shapiro i Harry Zwarenstein. Shapiro je bio Hogbenov student u Cape Townu i priznao je da je Hogben sugerirao da je Xenopus prikladan predmet za opće istraživanje. Sam test trudnoće otkrili su Shapiro i njegov suistraživač, Harry Zwarenstein, a njihovi rezultati i izvješće naširoko su objavljeni u medicinskim časopisima i udžbenicima [15] u Južnoj Africi [16] i Ujedinjenom Kraljevstvu; u svom izvješću koje je u listopadu 1933. objavilo Kraljevsko društvo Južne Afrike, Shapiro i Zwarenstein objavili su da su u prethodnom mjesecu uspješno upotrijebili Xenopus u 35 testova trudnoće. Sljedećeg proljeća Nature je objavila svoje izvješće.[17] Pismo Shapira i Zwarensteina objavljeno u British Medical Journalu 16. studenog 1946. [18] pojašnjava da je Hogben retrospektivno pogrešno prisvajao zasluge za otkrivanje testa na trudnoću. Nobelovac John B. Gurdon s Wellcome CRC instituta i Nick Hopwood s Odjela za povijest i filozofiju znanosti Sveučilišta u Cambridgeu detaljno su to razradili u svom opsežnom članku objavljenom u The International Journal of Developmental Biology, ističući da iako Hogben je načelno pokazao da se Xenopus može koristiti za testiranje prisutnosti gonadotropina u urinu trudne žene, njegovo izvješće uopće nije spominjalo testiranje na trudnoću; činilo se da je imao druge smjerove istraživanja.[19] Politički pogledi Dok je bio [kada?] Katedra za socijalnu biologiju na London School of Economics, Hogben je pokrenuo nemilosrdan napad na britanski eugenički pokret, koji je bio na vrhuncu 1920-ih i 1930-ih. Za razliku od eugeničara, koji su obično povlačili strogu granicu između naslijeđa (ili prirode) i okoliša (ili odgoja), Hogben je istaknuo `međuovisnost prirode i odgoja`.[10] Hogbenovo pozivanje na ovu međuovisnost prirode i odgoja označilo je prvi put da je interakcija gena i okoline (ili `međuigra gena i okoline`) upotrijebljena da potkopa statističke pokušaje podjele doprinosa prirode i odgoja, kao i eugeničke implikacije izvučene iz tih statistika. Hogbenova folija kroz to razdoblje bila je R.A. Fisher, vodeći znanstvenik-eugeničar tog vremena (Tabery 2008). U intervjuu za knjigu Twentieth Century Authors, Hogben je izjavio: `Volim Skandinavce, skijanje, plivanje i socijaliste koji shvaćaju da je naš posao promicati društveni napredak mirnim metodama. Ne volim nogomet, ekonomiste, eugeničare, fašiste, staljiniste i škotske konzervativce. Mislim da je seks neophodan, a bankari nisu `[10] Popularno znanstveno pisanje Inspiriran primjerom The Outline of History H. G. Wellsa, Hogben je počeo raditi na knjigama namijenjenim popularizaciji matematike i znanosti za širu javnost. Hogben je proizveo dva najprodavanija djela popularne znanosti, Mathematics for the Million (1936.) i Science for the Citizen (1938.). Matematika za milijun dobila je široku pohvalu, a H. G. Wells je rekao da je `Matematika za milijun sjajna knjiga, knjiga od prvorazredne važnosti`.[20] Knjigu su također hvalili Albert Einstein, Bertrand Russell i Julian Huxley.[20][21]Mathematics for the Million ponovno je tiskana nakon Hogbenove smrti.[21] Dok je bio u Aberdeenu, Hogben je razvio interes za jezik. Osim što je uredio Razboj jezika svog prijatelja Fredericka Bodmera, stvorio je međunarodni jezik, Interglossa, kao `nacrt pomoćnog sredstva za demokratski svjetski poredak`. George Orwell u svom eseju Politika i engleski jezik [22] upotrijebio je Hogbenovu rečenicu kao primjer kako ne treba pisati, posebno u vezi s upotrebom metafora. Iznad svega, ne možemo igrati patke i zmajeve s izvornom baterijom idioma koji propisuju nečuvene kolokacije vokala (...) — Orwell (1946), citirajući Hogben, Interglossa (1943) Profesor Hogben glumi patke i zmajeve s baterijom koja može pisati recepte (...) — Orwell, Politika i engleski jezik (1946.) Osobni život Godine 1918. Hogben je oženio matematičarku, statističarku, socijalisticu i feministicu Enid Charles iz Denbigha s kojom je imao dva sina i dvije kćeri.[3] Naučio je velški i imali su četvero djece.[23] 1950-ih Hogben se nastanio u Glyn Ceiriogu u sjevernom Walesu, gdje je kupio vikendicu. Tog se desetljeća njegov brak s Enid raspao; par se razveo 1953. i razveo 1957. Kasnije te godine Hogben je oženio (Mary) Jane Roberts (rođenu Evans), lokalnu udovicu, umirovljenu ravnateljicu škole, koja je bila sedam godina mlađa. Ostao udovac nakon Janeine smrti 1974., umro je u War Memorial Hospital u Wrexhamu[3] 1975. u dobi od 79 godina i kremiran je u obližnjem Pentre Bychanu.[24] Bio je ateist, a sebe je definirao kao `znanstveni humanist`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Introduction to the Theory of Magnetism Dieter Wagner Magnetizam je pojava privlačenja ili odbijanja gvozdenih predmeta. Za magnetizam je vezano postojanje dve vrste polova. Istovrsni polovi se odbijaju, a različiti se privlače. Magnetni polovi su neraskidivi, odnosno ne može jedno telo biti samo jednog pola a drugog da nema. Uobičajeno je da se polovi zovu severni i južni, iz istorijskih razloga. Fizički je nemoguće imati jednopol, magnet sa jednim polom. Zato se magnet zove dipol, jer ima oba pola. Magnete možemo podeliti na: prirodne (npr. magnetit, Fe3O4) i veštačke. Magnetizam je jedan oblik pojavljivanja dualne, elektromagnetske sile, prema Maksvelovim jednačinama. Dualnost se ogleda u činjenici da električna struja (kretanje elektriciteta) izaziva (indukuje) magnetsko polje, a da promena magnetskog polja izaziva električno polje (i kretanje slobodnih nosilaca elektriciteta, električnu struju). Magnetsko polje je posrednik uzajamnog delovanja magnetskim silama. Veličina koja karakteriše magnetsko polje u nekoj njegovoj tački je vektorska veličina sa smerom i pravcem kao i intenzitetom. S obzirom da se vizuelizacija magnetskog polja ostvaruje crtanjem linija sila magnetskog polja to se jačina polja dočarava gustinom linija. Jedinica fluksa (količine linija sila polja) je veber (Wb), ali je to nepraktična veličina jer nije značajan fluks za intenzitet magnetskih sila već gustina linija koja se naziva indukcija magnetskog polja i njena jedinica je tesla (T). Istorija Magnetizam je prvi put otkriven u antičkom svetu, kad je zapaženo da magnetne rude, koje su prirodno magnetizovani komadi minerala magnetita, mogu da privlače gvožđe.[1] Reč magnet potiče od grčkog termina μαγνῆτις λίθος magnētis lithos,[2] „magnetni kamen”,[3] „magnetna ruda”. U antičkoj Grčkoj, Aristotel je pripisao prvu diskusiju o magnetizmu koja se može smatrati naučnim filozofu Talesu sa Mileta, koji je živeo u periodu od oko 625 pne do oko 545 pne.[4] Antički indijski medicinski tekst sa naslovom Sušruta Samhita opisuje upotrebu magnetita za uklanjanje strele ubodene u telo čoveka.[5] Magnetizam u drevnoj Kini Glavni članak: Tehnologija drevne Kine Za razliku od papira, magnetni kompas je bio naprava bez koje je kineska civilizacija mogla živeti isto kao i s njom, ali ovaj slučaj upravo pokazuje veze između nauke i tehnologije u drevnoj Kini. Tajnovita svojstva magnetnog kamena (prirodni magnetizam minerala magnetita) bila su poznata do 300. p. n. e. i prvobitno su korišćena kao sredstvo proricanja. Do 100. p. n. e. je postalo poznato da se magnetna igla usmerava duž pravca sever-jug i to je svojstvo korišćeno u geomantiji ili umeću feng šui, pravilnom postavljanju kuća, hramova, grobnica, puteva i drugih građevina. Kasnije se pojavila razrađena naturalistička teorija koja je objašnjavala kretanje magnetne igle kao odziv na strujanje energije kroz i oko Zemlje, što je primer koji pokazuje da tehnologija ponekad podstiče pretpostavke o prirodi, a ne samo obratno, kako se danas uobičajeno misli. U Kini su kasnije magneti proizvođeni na različite načine: trljanjem željeza magnetitom ili magnetizovanim željezom, kovanjem zagreane željezne trake postavljene u smeru sjever-jug, te naglim uranjanjem zagreane željezne šipke, postavljene u smeru sjever-jug, u vodu. Prvi pouzdani prikaz primitivnog, ali uporabivog kompasa ili sinana, nalazi se u knjizi iz 83. godine, dok ostali izvori sežu možda i do 4. veka p. n. e. Komad magnetita bi se izdubio u obliku zaimače (kutlače za uzimanje i prenošenje supe), koja bi se postavila na kamenu ploču ravne, uglačane površine, a drška bi se potom usmerila prema jugu. Izvori navode da je osim u geomantiji korišten i za orijentaciju tokom putovanja. Magnetizam u srednjem veku U 13. veku utvrđeno je da i željezo postaje magnetično ako se preko njega prelazi drugim magnetom. Tako nastaju veštački magneti. Magneti mogu biti različitih oblika. Najčešće su u obliku igle, štapića i potkovice. Petrus Peregrinus prvi je u Evropi (1269) detaljnije opisao navigaciju pomoću magnetne igle. Vilijam Gilbert (1600) otkrio je magnetizam Zemlje, a Šarl-Ogisten de Kulon postavio je 1785. zakon o privlačenju i odbijanju magnetnih polova. Do početka 19. veka smatralo se da električne i magnetske pojave nisu povezane. Epohalno je otkriće danskog fizičara Hansa Kristijana Ersteda, koji je (1820) utvrdio da električna struja deluje na magnetnu iglu. Pet godina kasnije Andre-Mari Amper otkrio je zakon o silama među provodnicima kroz koje teče električna struja. Tada je konstruisan i prvi elektromagnet. Oko 1830. Majkl Faradej, Džozef Henri i Hajnrih Lenc otkrili su elektromagnetsku indukciju i njezine zakonitosti, a Džejms Klerk Maksvel je 1873. sjedinio Erstedove i Faradejeve spoznaje u zaokruženu celinu električnih i magnetskih pojava. Svojstva Osim prirodnih magneta, postoje i veštački magneti, koji se dele na stalne magnete i elektromagnete. Stalni magneti izrađuju se od posebnih željeznih legura (tzv. tvrdih feromagnetskih materijala) i trajno zadržavaju magnetna svojstva. Uz stalne magnete postoje i elektromagneti (zavojnice s jezgrom od mekog željeza), koji su magneti samo dok kroz njihovu zavojnicu teče električna struja. Ako se magnet u obliku tankog štapa obesi tako da se može slobodno vrteti u horizontalnoj ravni, magnetski štap će se okrenuti tako da jednim krajem pokazuje približno prema severu. Taj kraj se naziva severnim polom magnetskog štapa i označava se slovom N (eng. north). Drugi je kraj okrenut prema jugu pa se označava slovom S (eng. south). Približi li se severni pol jednog magneta severnom polu slobodno obešene magnetne igle, oni će se međusobno udaljavati. Slično se događa i za južne polove. Naprotiv, severni pol magneta privlači južni pol magnetske igle i obrnuto. Posledica međudelovanja magneta je magnetska sila koja može biti odbojna i privlačna. U blizini polova magneta magnetske sile su najjače. Peregrinusovim eksperimentom se može zaključiti da se magnet sastoji od velikog broja malih, elementarnih magneta koji čine nizove, a na krajevima imaju slobodne polove N i S....

Kao na slikama retko u ponudi prelepe ilustracije iz doba ex yu Гмизавци (лат. Reptilia — Рептили) су одиграли изузетно значајну улогу у историји развоја животињског света, јер је то прва група кичмењака која је у потпуности изашла на копно. Ова еволуција омогућена је захваљујући развитку јаја са амнионом: опна (амнион) је обавијала ембрион који се налазио у течној средини, па је ембрион могао да се развија лебдећи у течности, а није било потребно да се јаја полажу у води. Рептили су тетраподна животињска класа која се састоји од корњача, крокодила, змија, водених гуштера, гуштера, туатара, и њихових изумрлих сродника. Изучавање тих традиционалних рептилских редова, историјски комбинованих са модерним водоземцима, се назива херпетологија. Пошто су неки рептили сроднији са птицама него са другима рептилима (нпр., крокодили су сроднији са птицама него са гуштерима), традиционалне групе „рептила” које су горе наведене не сачињавају монофилетску групу (или кладу). Из тог разлога, многи модерни научници преферирају да уврсте и птице као део рептила, чиме Reptilia постаје монофилетска класа.[1][2][3][4] Најранији познати проторептили су се појавили пре око 312 милиона година током карбонског периода, тако што су еволуирали из напредних рептилиоморфних тетрапода који су почели да се у све већој мери адаптирају на живот на сувом тлу. Неки рани примери обухватају гуштерима сличне Hylonomus и Casineria. Осим садашњих рептила, постојало је мноштво различитих група које су сад изумрле, део којих је изумро услед масовних изумирања. Посебно је значајно кредно-терцијарно изумирање услед кога су нестали птеросаури, плесиосаури, Ornithischia, и сауроподи, као и многе тероподне врсте, укључујући трудонтиде, дромеосауриде, тираносауриде, и абелисауриде, заједно са многим припадницима кладе Crocodyliformes, и реда љускаша (нпр. мосасаури). Модерни неавијански рептили насељавају све континенте изузев Антарктика. (Ако се птице класификују као рептили, онда су сви континенти насељени рептилима.) Неколико постојећих подгрупа је препознато: корњаче (Testudines и Testudinidae), око 400 врста;[5] Rhynchocephalia (туатара са Новог Зеланда), 1 врста;[5][6] Squamata (гуштери, змије, и Amphisbaenia), преко 9.600 врста;[5] Crocodilia (крокодили, гавијали, кајмани, и алигатори), 25 врста;[5] и Aves (птице), 10.000 врста.[5] Рептили су тетраподни кичмењаци, створења која било имају четири уда или су, попут змија, проистекли из предака са четири уда. За разлику од водоземаца, рептили немају акватични стадијум ларве. Већина рептила носи јаја, мада је неколико врста Squamata вивипарна, као што су биле и неке од изумрлих акватичних клада[7] — фетус се развије унутар мајке, у постељици уместо у кори јајета. Код амниота, јаја су окружена мембранама ради заштите и транспорта. Постојање мембране омогућава репродукцију на копну. Многе вивипарне врсте хране своје фетусе путем разних форми постељица, које су аналогне оним код сисара. Неке врсте се иницијално старају о својим младунцима. Изумрли рептили су у опсегу величина од малог гека, Sphaerodactylus ariasae, који може да нарасте до 17 mm (0,7 in), до естуарских крокодила, Crocodylus porosus, који могу да досегну дужину од 6 m и тежину од преко 1000 kg. Опште особине[уреди | уреди извор] Гмизавци су животиње чија телесна температура зависи од температуре околине. Са падом температуре спољашње средине, пада и њихова телесна температура. Зато се често могу видети како се сунчају. На тај начин се греју. Ноћу мирују на скровитом месту. Када у јесен захлади, закопавају се у земљу и падају у зимски сан све до пролећа. Због тога су у неповољном положају у оним областима где облачно и хладно време умањује такве могућности. То је разлог што гмизавци углавном пребивају у топлијим крајевима. Релативно мали број врста настањује пределе велике географске ширине. Тело им је заштићено рожним крљуштима (код неких група, то су плоче), које их штите од губитка течности. На прстима имају канџице, које олакшавају кретање по копну, такође од рожне материје. То је, наиме материја, која се среће у различитим органима, још и код птица и сисара, што еволутивно повезује све три класе. Наука која се бави гмизавцима назива се херпетологија. Развојна историја[уреди | уреди извор] Гмизавци су се појавили средином карбона, а развили су се из водоземаца. Разликовали су се од водоземаца првенствено по амниотском јајету с љуском која служи за заштиту од исушивања, што им је омогућило да у потпуности воде копнени живот, за разлику од водоземаца. То се показало великом предношћу јер су тадашња мора била пуна опасних грабљивица. Остали копнени кичмењаци се према том обележју називају амниотима. За разлику од водоземаца, амниоти више нису везани у размножавању за воду, а и уопштено су боље прилагођени животу у сувој околини. Амниоти се раздвајају на две гране које се разликују према броју бочних отвора на лобањи у пределу сљепоочнице (темпорални отвор). Амниоти с једним бочним отвором називају се синапсида (један отвор), а с два диапсида. Праамниоти нису имали ниједан отвор, па их се назива анапсида. Од диапсида потичу диносаури као и данас изумрли птеросаури. Према најновијим сазнањима, као једини и данас живи представници диносаура сматрају се птице. До данас није недвосмислено утврђено место које у систематици припада корњачама. Њихова лобања нема бочних отвора, па се због тога ова група сврстава у анапсиде. Неки палеонтолози сматрају, да су се корњаче развиле од диапсида које су накнадно редуковале ове отворе. Према положају њихове вратне артерије и постојању аорте, данас се сврставају у гмизавце као сестринска група. Но до сад нађени фосили не омогућују дефинитивно објашњење. Разноврсност гмизаваца[уреди | уреди извор] Таксономија[уреди | уреди извор] Види још: Класификација гмизаваца и Класификација змија Класификација гмизаваца по Бентону, 2014.[8][9] Класа Reptilia †Поткласа Parareptilia †Ред Pareiasauromorpha Поткласа Eureptilia Инфракласа Diapsida †Ред Younginiformes Инфракласа Neodiapsida Ред Testudinata (корњаче) Инфракласа Lepidosauromorpha Неименована инфрапоткласа †Инфракласа Ichthyosauria †Ред Thalattosauria Надред Lepidosauriformes Ред Rhynchocephalia Ред Squamata (гуштери & змије) †Инфракласа Sauropterygia †Ред Placodontia †Ред Eosauropterygia †Ред Plesiosauria Инфракласа Archosauromorpha †Ред Rhynchosauria †Ред Protorosauria †Ред Phytosauria Подела Archosauriformes Потподела Archosauria Надред Crocodylomorpha Ред Crocodilia Инфраподела Avemetatarsalia Инфрапотподела Ornithodira †Ред Pterosauria Надред Dinosauria Ред Saurischia (садржи кладу Aves) †Ред Ornithischia Филогенија[уреди | уреди извор] Кладограм који је овде представљен илуструје „породично стабло” рептила, и следи поједностављену верзију односа коју је објавио M.S. Lee 2013. године[10] Све генетичке студије су подржале хипотезу да су корњаче диапсиди; неки стављају корњаче међу Archosauriformes,[10][11][12][13][14][15] док по неким радовима оне спадају у Lepidosauromorpha.[16] Приказани кладограм користи комбинацију генетичких (молекуларних) и фосилних (морфолошких) података за успостављање односа.[10] Amniota Synapsida (сисари и њихови изумрли сродници) Целокупна група Reptilia †Parareptilia †Millerettidae unnamed †Eunotosaurus †Hallucicrania †Lanthanosuchidae †Procolophonia †Procolophonoidea †Pareiasauromorpha Eureptilia †Captorhinidae Romeriida †Paleothyris Diapsida †Araeoscelidia Neodiapsida †Claudiosaurus †Younginiformes Крунска група Reptilia Lepidosauromorpha †Kuehneosauridae Lepidosauria Rhynchocephalia (туатаре и њихови изумрли сродници) Squamata (гуштери и змије) Archosauromorpha †Choristodera †Prolacertiformes †{{Trilophosaurus}} †Rhynchosauria Archosauriformes (крокодили, птице, диносауруси и изумрли преци) Pantestudines †Eosauropterygia †Placodontia †Sinosaurosphargis †Odontochelys Testudinata †Proganochelys Testudines (корњаче) Гуштери[уреди | уреди извор] Тело гуштера прекривено је рожним крљуштима које су поређане као црепови на крову. Повремено се рожни слој одбацује у парчићима и ствара се нови. Гуштери имају кратке ноге са пет дугачких прстију који се завршавају оштрим канџама. Њима се гуштер придржава док се вере уз дрво или камен. У устима гуштери имају много зубића. Њима само придржавају храну, пошто они гутају цео плен. Ове животиње врло добро виде и чују. Велики значај за њихово сналажење у простору има посебно чуло мириса. Хемијске материје се дугим рачвастим језиком допремају до тог чула, које се налази испод носних органа. Гуштери немају сталну температуру тела (зависи од температуре спољашње средине). Када су у опасности, одбацују свој реп. И док збуњени нападач остане са парчетом репа, гуштер се спасава бекством. Касније му израсте нови реп. У нашим крајевима чести су ливадски и зидни гуштер. Има их готово на сваком кораку, па и у људским насељима. Чести су и гуштери зелембаћи. Мужјаци су обично живљих боја од женки. Змије[уреди | уреди извор] Наше најпознатије неотровне змије су белоушка и смук. Белоушку је лако препознати по шарама иза главе. Она живи поред воде. Смукови живе на ливадама и у проређеним шумама. Отровне змије наших крајева су шарка и поскок. Поскок се може препознати по једном израштају - рошчићу на врху њушке. Живи на каменитим местима. Шарка свој назив није добила по `цикцак шари`. Змије имају дуго ваљкасто тело без ногу, па их је лако препознати. Крећу се вијугањем тела помоћу снажних мишића. За разлику од гуштера, свој рожни слој одбацују цео одједанпут. `Пресвлаче` се из своје коже и остављају змијску кошуљицу. Очни капци змија су срасли и провидни. Отуда хладан змијски поглед. Због тога змије слабо виде. Змије имају дуг рачвасти језик. Као и гуштери, и оне језиком уносе хемијске материје из спољашње средине до посебног чула мириса. Све змије су грабљивице. Хране се разним другим животињама: мишевима птицама гуштерима жабама рибама инсектима другим змијама Могу да прогутају веома крупан плен. Неке врсте змија имају отровне жлезде које се изливају на врху два дуга зуба. Помоћу тих зуба змија убија плен, али се и брани од непријатеља. Неке змије свој плен убијају тако што се обавију око њега и удаве га снажним мишићима. Те змије се зову удави. Змије су најчешће таквих боја да се тешко могу разазнати од своје околине. Али неке од њих имају и јарке боје. Обично су отровне змије јарких боја или имају упадљиве шаре. Међутим, има и оних које бојом имитирају опасну змију. Већина живи на копну. Сакривају се у трави, жбуњу, под камењем, неке живе и на дрвећу. А има и водених змија (слатководне и морске). Како разликовати отровне од неотровних змија наших крајева[уреди | уреди извор] Отровне змије је лако препознати. Разлике између отровних и неотровних змија можете видети у следећој табели. ОТРОВНЕ НЕОТРОВНЕ ГЛАВА троугласта јајаста ВРАТ наглашен ненаглашен ТЕЛО кратко, здепасто дуго, витко ОБОЈЕНОСТ са шарама најчешће без шара Корњаче[уреди | уреди извор] Корњача Корњаче немају зубе. Њихове вилице су обложене рожном навлаком која им омогућује да откидају плен. Живе на копну, у слатким водама и у морима. Копнене се углавном хране сочним биљним деловима, мада радо једу и мање животиње (глисте и пужеве). Водене корњаче су месоједи. Све корњаче полажу јаја на копну. У нашим крајевима живе шумска и барска корњача. Најмање корњаче не нарасту више од 11 cm, а највеће могу да имају преко 2 м и да буду тешке око 500 kg. Највећа је зелена корњача или голема желва, која живи у топлим морима. Највеће копнене корњаче живе на неким острвима Индијског океана и на острву Галапагос. Ове џиновске корњаче често су дуже од 1,5 м и тешке око 270 kg. Крокодили[уреди | уреди извор] Крокодил Тело крокодила прекривено је великим рожним плочама. Крокодили имају дугачак пљоснат реп, који им служи за пливање, и издужене вилице у којима се налазе бројни шиљати зуби. Крокодили живе у слатким водама топлијих крајева. Добри су пливачи и велике грабљивице. Највише лове рибе, али нападају и друге животиње, понекад и човека. Када крокодили мирују и вребају плен, из воде им вире само очи и носни отвори. Код крокодила се први пут јавља потпуно преграђено срце(две коморе и две преткоморе), што значи да имају сталну телесну температуру. Крокодили су данас највећи гмизавци. Њихова величина се креће од 1 до 10 м. Највећи је индомалајски крокодил. Изумрли гмизавци[уреди | уреди извор] Некада их је на Земљи живело много различитих врста гмизаваца. Међу њима су били и диносауруси. Неки гмизавци су били мали, величине гуштера, а неки - прави џинови. Највећи међу њима био је дуг 25 m и тежак 50 тона. То је највећа копнена животиња која је икада живела на Земљи. Изумрли гмизавци су се и по изгледу веома разликовали. Неки су се кретали на четири, а неки на две ноге, неки су имали крила и могли да лете, док су неки подсећали на рибе и живели у води. Било је и биљоједа и месождера. Велики број гмизаваца ишчезао је за кратко време. Занимљивости[уреди | уреди извор] Најмањи гуштер има само 1,5 cm, а највећи (варан) дужи је од 3 м. Код нас у најмањи мацаклини (гекони), дуги 8-10 cm, а највећи је блавор, који може да буде и дужи од 1 м. Блавор Слепић Немају сви гуштери добро развијене ноге. Код неких су добро развијене ноге. Код неких су мале и танке, па су они спори. Али када су у опасности, они подигну своје ножице и `пливају` по сувом јер су тако много бржи. А неки гуштери немају ноге, па подсећају на змије. Такви су блавор и слепић. Неки гуштери су необичног облика. Имају дугачак савитљив реп помоћу којег се придржавају за гране. То су камелеони. Свако око камелеона покреће се самостално. Тако они истовремено могу да гледају у различитим правцима. По боји тела слични су средини у којој живе, али боју свога тела могу и да мењају. Змије су дугачке од 15 cm до 11,5 м. Највећа змија је анаконда (на слици), која живи у прашумама Јужне Америке. А највећа змија наших крајева је четворопругасти смук, који може да буде дужи од 2 м. Највећа отровница је царска кобра - дугачка је 5,5 м. Гуштери су већином мирне животиње, које уједају да би се одбраниле. Само две врсте имају отровне жлезде. Њихов ујед је врло опасан, па и смртоносан за човека. Те две врсте живе у јужном делу Северне Америке. Змије дуго живе. Чак и мале змије могу да живе до 12 година, а многе живе и дуже од 40 година. Најдужи отровни зуб (5 cm) има габонска отровница. Отров шарке је толико јак да се његово дејство продужава и када се он осуши. Због тога није препоручљиво ићи бос по терену где се може наћи шарка или додиривати зубе већ мртве змије. Змијски цар је животиња која најдуже може да гладује. Он може да издржи и 1400 дана без хране. Изградња све већег броја асфалтних путева један је од фактора који угрожавају гмизавце. Како асфалт упија сунчеву топлоту, представља погодно место на коме гмизавци могу повисити температуру свога тела. Али овим путевима пролази и све већи број аутомобила, те многи од њих на овим местима бивају прегажени.

Ervin Sredinger i nauka naseg veka Zbornik radova sa simpozijuma povodom stogodisnjice rodjenja 1987. Uredila Mirjana Bozic Institut za fiziku, Beograd, 1987. Mek povez, 138 strana. RETKO! ERVIN ŠREDINGER Ervin Rudolf Jozef Aleksander Šredinger (nem. Erwin Rudolf Josef Alexander Schrödinger; Beč, 12. avgust 1887 — Beč, 4. januar 1961) bio je austrijski teorijski fizičar. Rođen je kao sin jedinac dobro obrazovanih roditelja. Do 11. godine obrazovao se kod kuće, a nakon toga je pohađao školu kako bi se pripremio za Bečki univerzitet.[1] Tamo je diplomirao fiziku a na Univerzitetu je ostao do Prvog svetskog rata, u kojem je učestvovao na italijanskom frontu. Nakon rata se vratio u Beč gde se oženio i 1921. dobio poziciju teorijskog fizičara na univerzitetu u Cirihu. Šest godina koje je tu proveo bile su među najproduktivnijim u njegovoj karijeri, iako je na mehanici talasa počeo da radi tek 1925. Već 1926. objavio je svoj rad gde kretanje elektrona u atomu opisuje kao talasnu funkciju. Godine 1927. dobio je veliko priznanje, kada su ga pozvali na Berlinski univerzitet gde je trebalo da zameni Maksa Planka. Tamo je ostao do 1933. kada je zbog dolaska nacista na vlast otišao na Oksford. Iste godine je podelio Nobelovu nagradu za fiziku sa Polom Dirakom. Godine 1938. vratio se u Austriju, ali pošto je nacistička Nemačka izvršila pripajanje Austrije, otišao je u Dablin gde se bavio filozofijom fizike. Godine 1960. se vratio u Beč gde je godinu dana kasnije umro. Šredingerova jednačina kretanja elektrona je osnovna jednačina u nerelativističkoj kvantnoj mehanici. Potpuno odbacuje pokušaje da se kretanje elektrona odvija po određenim putanjama u atomu i nastoji da opiše njihovo kretanje isključivo talasnim svojstvima. U nekom trenutku verovatnoća da se elektron nađe u nekoj tački prostora srazmerna je kvadratu apsolutne vrednosti talasne funkcije. Talasna funkcija se menja zavisno od kvantizacije elektrona. Pomoću te jednačine, u principu, moguće je dobiti kvantnofizički model svakog atoma. Ipak, tu jednačinu je izrazito teško rešiti pa egzaktno, analitičko rešenje postoji samo za atom vodonika, dok se za sve ostale atome vrše numeričke aproksimacije. Biografija Mladost Ervin Rudolf Josef Aleksander Šredinger[2] rođen je 12. avgusta 1887. u Beču kao sin Rudolfa Šredingera, botaničara,[3][4] i Georgine Emilije Brende Šredinger.[5][6][7] Njegova majka bila je austrijsko-engleskog porekla.[8] Mladi Ervin je skoro istodobno učio i engleski i nemački zbog činjenice da su se oba jezika govorila u kući. Otac mu je bio katolik, a majka luteranka. Mada je odgajen u religioznoj porodici, on je bio ateista.[9][10] Godine 1898. počinje svoje obrazovanje na Akademisches Gymnasiumu. Između 1906. i 1910. obrazovao se u Beču, a glavni mentori bili su mu Franc Serafin Eksner i Fridrih Hasenehrl.[11] Tokom tih studija obavio je i eksperimente sa Fridrihom Kohlraušom. Godine 1911. postaje asistent Eksneru na univerzitetu. Srednje godine Godine 1914. Šredinger je dostigao akademski status znan kao venia legendi. Od 1914. do 1918, učestvovao je u ratu kao oficir austrijske vojske. Dana 6. aprila 1920. oženio se s Anamarijom Bertel.[12] Iste godine postao je asistent Maksu Vinu u Jeni, a malo nakon doga je postao i vanredni profesor u Štutgartu. Godine 1921. postao je redovni profesor u Vroclavu. Godine 1922. počeo je da studira na univerzitetu u Cirihu. U januaru 1926. u časopisu Annalen der Physik izdaje članak Quantisierung als Eigenwertproblem (nemački: Kvantizacija vlastite vrednosti) na temu talasne mehanike.[13] Taj rad znan je kao Šredingerova jednačina. U članku je dao derivaciju talasne jednačine za vremenski nezavisne sisteme i pokazalo sa da je dao tačnu energetsku vlastitu vrednost za atom sličan vodoniku. Ovaj članak slavljen je kao jedan od najvažnijih naučnih radova 20. veka, a napravio je i revoluciju u kvantnoj mehanici, te uopšteno u celoj fizici i hemiji. Četiri nedelje kasnije, Šredinger izdaje još jedan članak koji je rešio kvantni harmonijski oscilator, kruti rotor i dvoatomne molekule, a dao je i novu derivaciju njegovoj jednačini. Treći članak, iz maja, prikazao je ekvivalentnost pristupa sličnog onom koji je primenjivao Verner Hajzenberg, a dao je i obradu Starkovog učinka. Četvrti članak, iz ove impresivne serije, dao je način rešavanja problema u kojima se sistem menja s vremenom. Ova četiri članak predstavljaju vrhunac Šredingerovog naučnog rada i odmah su uvršteni među najvažnije naučne radove u fizici. Peta Solvejska konferencija 1927; Šredinger se može videti kako stoji u zadnjem redu (šesti zdesna). Godine 1927. Šredinger je zamenio Maksa Planka na mestu profesora na berlinskom univerzitetu Fridrih Vilhelm. Međutim, 1933. Šredinger napušta novonastali Treći rajh zbog antisemitizma. Postao je profesor na koledžu Magdalen na univerzitetu u Oksfordu. Godine 1933. podelio je Nobelovu nagradu za fiziku s Polom Dirakom zbog svog doprinosa u razvoju talasne mehanike. Uprkos njegovom naučnom uspehu, njegov privatni život doveo je do toga da bude otpušten s Oksforda. Godine 1934. trebalo je da ide da predaje na Prinstonu, ali je to odbio. Sledeća postaja trebalo je da bude univerzitet u Edinburgu, međutim zbog problema s vizom nije otputovao u Škotsku, a 1936. prihvata posao na univerzitetu u Gracu. On je takođe prihvatio ponudu za poziciju šefa Departmana za fiziku, Alahabad univerzitetu u Indiji.[14] Kasne godine Godine 1938, nakon što je Hitler okupirao Austriju, Šredinger je imao problema jer je 1933. pobegao iz Trećeg rajha i jer je bio otvoren protivnik nacizma.[15] Kasnije je porekao sve ovo, ali ubrzo je povukao izjavu i lično se izvinio Ajnštajnu.[16] To nije smirilo strasti pa je Šredinger otpušten sa univerziteta pod izgovorom političke nevjerodostojnosti. Bio je maltretiran i savetovano mu je da ne napušta zemlju. On i njegova supruga pobegli su u Italiju. Iz Italije je putovao na univerzitet u Oksfordu i Gentu.[15][16] Godine 1940. dobio je pozivnicu da pomogne u osnivanju Instituta za napredne studije u Dublinu. Otputovao je tamo i dobio posao direktora Škole za teoretsku fiziku.[17] Na toj poziciji ostao je 17 godina. Tokom tog mandata postao je i naturalizirani državljanin Irske. Tokom ovog perioda je napisao preko 50 radova na razne teme,[18] a među najvažnije spadaju oni o njegovim istraživanjima ujedinjene teorije polja. Godine 1944. napisao je delo Šta je život?, koje sadrži raspravu o negentropiji i koncept kompleksnog molekula koja sadrži genetski kod za žive organizme.[19] Prema memoarima Džejmesa D. Votsona, DNA, tajna života, Šredingerova knjiga inspirisala je Votsona da prouči gen, što je dovelo i do otkrića strukture molekula DNK. Slično Votsonu, Fransis Krik, Votsonov saradnik, u svojoj autobiografiji piše kako je su Šredingerove spekulacije o tome kako se genetska uputstva čuvaju u molekulima uticala na njega. Šredinger je u Dablinu ostao sve do svog penzionisanja 1955. Tokom ovog perioda Šredinger je zapadao u skandale: imao je mnoge afere sa studentkinjama, a imao je decu dvema Irkinjama.[20] Njegov unuk, profesor Teri Rudolf, sledi Šredingerove korake kao kvantni fizičar koji predaje na Imperijalnom koledžu London.[21][22] Šredinger je imao doživotni interes za hinduističku filozofiju Vedanta.[23] Ta filozofija uticaja je i na kraj knjige Šta je to život? gde Šredinger piše o mogućnosti da je individualna svest samo manifestacija jedinstvene svesti koja prodire u svemir.[24] Godine 1956. vraća se u Beč. Na važnom predavanju tokom Svetske energetske konferencije, Šredinger je odbio da održi predavanje o nuklearnoj energiji zbog svog skepticizma prema njoj, te je umesto toga održao jedno filozofsko predavanje. Tokom ovog perioda Šredinger se udaljio od definicije talasne dužine koju je davala kvantna mehanika, te je samostalno promovisao ideju o talasima što je uzrokovalo mnoge kontroverze. Privatni život Sedma Solvejska konferencija 1933, održana u Briselu. Šredinger se može vidjeti kako sedi (prvi sleva). Godine 1933, Šredinger je odlučio da ne može da živi zemlji u kojoj je progon Židova deo politike te države. Aleksander Frederik Lindeman, vođa katedre za fiziku na Oksfordu, posećuje Treći rajh u proleću 1933. kako bi pokušao osigurati posao za neke mlade židovske naučnike. Sa Šredingerom je popričao o poslu za njegovog asistenta, ali tada je, na njegovo iznenađenje, saznao da i sam Šredinger planira napustiti Rajh. Šredinger je takođe uputio molbu da njegov asistent bude Artur Marč. Zahtev da mu Marč bude asistent proizlazio je iz Šredingerovih nekonvencionalnih veza s ženama. Šredingerova veza s njegovom suprugom nikad nije bila dobra,[25] te je imao mnoge afere za koje je njegova supruga znala. Međutim, i Ana je imala svog ljubavnika - Šredingerovog prijatelja Hermana Vajla. Šredinger je želio da mu Marč bude asistent, jer je tada bio zaljubljen u Marčovu suprugu Hildu. Većina naučnika koji su pobegli iz Rejha, leto 1933. su proveli u provinciji Južni Tirol. Tu je Šredinger imao dete s Marčovom suprugom Hildom. Dana 4. novembra 1933, Šredinger, njegova supruga Ana i Marčova supruga Hilda stižu u Oksford. Po dolasku, dobio je posao na koledžu Magdalen. Ubrzo nakon što je došao u Oksford, Šredinger je saznao da je zbog svog rada na području talasne mehanike, dobio Nobelovu nagradu za fiziku. Tu nagradu podelio je s Polom Dirakom. Na početku 1934, Šredinger je pozvan da održi predavanje na univerzitetu Prinston, a ubrzo nakon održanog predavanja ponuđena mu je i pozicija predavača. Po povratku u Oksford pregovarao je oko finansijske strane posla na Prinstonu, ali na kraju je odbio i ostao u Engleskoj. Pretpostavlja se da je njegova želja da Ana i Hilda odgajaju njegovo dete u Prinstonu bila neostvariva. Međutim, činjenica da Šredinger nije skrivao svoju vezu s dve žene istodobno,[26] čak i ako je jedna od njih bila udata za drugog čoveka, nije dobro prihvaćena ni na Oksfordu.[27] Uprkos svemu ovome, njegova kći Rut Džordži Erika rođena je u Oksfordu 30. maja 1934.[28] Smrt i ostavština Bista Ervina Šredingera. Ervin Šredinger je umro 4. januara 1961. u Beču, u 73. godini života, od posljedica tuberkuloze. Sahranjen je u mestu Alpbah. Za sobom je ostavio udovicu Anu. Enormni krater Šredinger na Mesecu posthumno je nazvan po njemu, a 1993, u njegovu čast, u Beču je utemeljen Međunarodni institut za matematičku fiziku Ervin Šredinger. Boja Iako je Šredinger puno poznatiji po svojim radovima na polju kvantne mehanike, radio je i sa bojama. Godine 1920. izdao je tri članka o toj temi: `Theorie der Pigmente von größter Leuchtkraft,` Annalen der Physik, (4), 62, (1920), 603-622 `Grundlinien einer Theorie der Farbenmetrik im Tagessehen,` Annalen der Physik, (4), 63, (1920), 397-426; 427-456; 481-520 `Farbenmetrik,` Zeitschrift für Physik, 1, (1920), 459-466

Dobro očuvano sem naslovne strane gde je iscepljen ćošak gde je verovatno bio neki pečat pa je sa njim otišao i delić teksta sa prve Božidar Stojanović Beograd Ne piše godina izdanja Deluje da je iz pedesetih ili šezdesetih Interesantan citat na koricama Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki[1][2][3] pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Nikola Tesla Tesla circa 1890.jpeg Nikola Tesla u 37. godini (1893); fotografija Napoleona Seronija Datum rođenja 10. jul 1856. Mesto rođenja Smiljan Austrijsko carstvo Datum smrti 7. januar 1943. (86 god.) Mesto smrti Njujork Sjedinjene Američke Države SAD Religija pravoslavni hrišćanin Polje fizika Škola Gimnazija Karlovac, Tehnički univerzitet u Gracu Roditelji Milutin Tesla Georgina Tesla Poznat po naizmenična struja, asinhrona mašina, magnetno polje, mreža preko bežičnih sistema prenosa, radiotehnika Nagrade Edison Medal (AIEE, 1916), Elliott Cresson Gold Medal (1893), John Scott Medal (1934) TCH Rad Bileho Lva 1 tridy (pre1990) BAR.svg Orden belog lava SRB Orden Belog Orla BAR.svg Orden belog orla Ord.St.Sava-ribbon.jpg Orden Svetog Save ME Order of Danilo I Knight Grand Cross BAR.svg Orden knjaza Danila I Ordre de la Couronne de Yougoslavie (Royaume).png Orden Jugoslovenske krune Potpis TeslaSignature.svg Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112.[4][5] Biografija Detinjstvo, mladost i porodica Parohijska Crkva Sv. Petra i Pavla i kuća, dom Teslinih u Smiljanu. U pozadini se vidi brdo Bogdanić, ispod kojeg izvire potok Vaganac, koji je proticao ispod same kuće i crkve. Iznad kuće je seosko groblje na kome se nalazi masovna grobnica iz vremena Nezavisne Države Hrvatske.[6] Fotografija iz 1905. Krštenica Nikola je rođen 28. juna 1856. godine po starom, odnosno 10. jula po novom kalendaru u Smiljanu u Lici, kao četvrto dete od petoro dece Milutina, srpskog pravoslavnog sveštenika, i majke Georgine, u Vojnoj krajini Austrijskog carstva nedaleko od granice sa Osmanskim carstvom. Kršten je u srpskoj pravoslavnoj Crkvi Sv. Petra i Pavla u Smiljanu. Ime Nikola je dobio po jednom i drugom dedi. Dete je bilo bolešljivo i slabo pa su krštenje zakazali mimo običaja, sutradan, bojeći se da neće preživeti. Krštenje deteta obavio je pop Toma Oklopdžija u crkvi Svetog Petra i Pavla u Smiljanu, a kum je bio Milutinov prijatelj, kapetan Jovan Drenovac. U crkvenim knjigama je zapisano crkvenoslovenski da je dete dobilo ime Nikolaj, a zapravo je dobilo ime po jednom i drugom dedi Nikola. Nikolin otac je bio nadareni pisac i poeta koji je posedovao bogatu biblioteku u kojoj je i Nikola provodio svoje detinjstvo čitajući i učeći strane jezike.[7] Po jednom verovanju, Tesle vode poreklo od Draganića iz Banjana. Po navodima Jovana Dučića, Tesle su poreklom iz Stare Hercegovine, od plemena (Oputni) Rudinjani iz sela Pilatovaca u današnjoj nikšićkoj opštini.[8] Međutim, o Teslinom poreklu postoji i verzija da su od Komnenovića iz Banjana u Staroj Hercegovini. Po legendi koja se zadržala u Banjanima, Komnenovići su zidali crkvu prilikom čega su se posvađali sa majstorima usled čega je došlo do krvavih obračuna. Kao rezultat toga, deo Komnenovića se preselio sa Tupana u drugi kraj Banjana zbog čega su ih prozvali Čivije (ekseri) koji i danas žive u Banjanima, dok se drugi deo odselio u Liku koji je prozvan Tesla po tesli, vrsti tesarskog alata. Nikolina majka bila je vredna žena s mnogo talenata. Bila je vrlo kreativna i svojim izumima olakšavala je život na selu. Smatra se da je Nikola Tesla upravo od majke nasledio sklonost ka istraživačkom radu.[9] Teslini roditelji su, osim njega, imali sina Daneta i kćerke Angelinu i Milku, koje su bile starije od Nikole, i Maricu, najmlađe dete u porodici Tesla. Dane je poginuo pri padu s konja kad je Nikola imao pet godina i to je ostavilo veliki trag u porodici. Dane je smatran izuzetno obdarenim, dok se za Nikolu verovalo da je manje inteligentan.[10] Veruje se da je Danetova smrt osnovni razlog što otac dugo nije pristajao da mu dozvoli da pohađa tehničku školu daleko od kuće. Školovanje Prvi razred osnovne škole pohađao je u rodnom Smiljanu. Otac Milutin rukopoložen je za protu u Gospiću, te se porodica preselila u ovo mesto 1862. godine.[11] Preostala tri razreda osnovne škole i trogodišnju Nižu realnu gimnaziju završio je u Gospiću.[12] U Gospiću je Nikola prvi put skrenuo pažnju na sebe kada je jedan trgovac organizovao vatrogasnu službu. Na pokaznoj vežbi kojoj je prisustvovalo mnoštvo Gospićana, vatrogasci nisu uspeli da ispumpaju vodu iz reke Like. Stručnjaci su pokušali da otkriju razlog zašto pumpa ne vuče vodu, ali bezuspešno. Tesla, koji je tada imao sedam ili osam godina, je instiktivno rešio problem ušavši u reku i otčepivši drugi kraj creva. Zbog toga je slavljen kao heroj dana.[10][13] Teško se razboleo na kraju trećeg razreda škole 1870. godine. S jeseni je otišao u Rakovac[14] kraj Karlovca da završi još tri razreda Velike realke. Maturirao je 24. jula 1873. godine u grupi od svega sedam učenika sa vrlo dobrim uspehom jer je iz nacrtne geometrije bio dovoljan. Tada je imao 17 godina. Nakon završene mature vratio se u Gospić i već prvi dan razboleo od kolere. Bolovao je devet meseci. U tim okolnostima uspeo je da ubedi oca da mu obeća da će ga umesto na bogosloviju upisati na studije tehnike.[10] Studije Pošto je ozdravio, otac ga šalje ujaku proti Tomi Mandiću, u Tomingaj kod Gračca, da boravkom na selu i planini prikuplja snagu za napore koji ga očekuju. Na studije elektrotehnike kreće 1875. godine, dve godine nakon mature. Upisuje se u Politehničku školu u Gracu, u južnoj Štajerskoj (danas Austrija). Tada mu je bilo 19 godina. Spava veoma malo, svega četiri sata dnevno i sve slobodno vreme provodi u učenju. Ispite polaže sa najvišim ocenama. Još tada ga je zainteresovala mogućnost primene naizmenične struje. Čita sve što mu dođe pod ruku (100 tomova Volterovih spisa). Nikola je o sebi pisao: „Pročitao sam mnogo knjiga, a sa 24 godine sam mnoge znao i napamet. Posebno Geteovog Fausta.” Zabrinuti za njegovo zdravlje, profesori šalju pisma njegovom ocu u kojima ga savetuju da ispiše sina ukoliko ne želi da se ubije prekomernim radom. Nikola Tesla, 1879. sa 23 godine Nakon prve godine studija izostaje stipendija Carsko-kraljevske general-komande (kojom su pomagani siromašni učenici iz Vojne krajine). Dva puta se za stipendiju obraća slavnoj Matici srpskoj u Novom Sadu. Prvi put 14. oktobra 1876, a drugi put 1. septembra 1878. godine. Oba puta biva odbijen. U decembru 1878. godine napušta Grac i prekida sve veze sa bližnjima. Drugovi su mislili da se utopio u Muri. Odlazi u Marburg (današnji Maribor) gde dobija posao kod nekog inženjera. Odaje se kockanju. Otac ga nakon višemesečne bezuspešne potrage pronalazi i vraća kući. Otac, uzoran čovek, nije mogao da nađe opravdanje za takvo ponašanje. (Nedugo potom otac umire 30. aprila 1879. godine). Nikola je te godine jedno vreme radio u gospićkoj realnoj gimnaziji. Januara 1880. godine, odlazi u Prag da prema očevoj želji okonča studije.[15] Tamo ne može da se upiše na Karlov univerzitet jer u srednjoj školi nije učio grčki. Najverovatnije je slušao predavanja iz fizike i elektrotehnike. Živeo je na adresi Ve Smečkah 13, gde je 2011. godine postavljena memorijalna tabla.[16][17] Većinu vremena provodio je bibliotekama u Klementinumu i narodnoj kavarni u Vodičkovoj ulici. Naredne godine, svestan da njegovi bližnji podnose ogromnu žrtvu zbog njega, rešava da ih oslobodi tog tereta i napušta studije.[13][15] Tesla je naveo u svojoj autobiografiji kako je živo i plastično doživljavao momente inspiracije. Od ranih dana je imao sposobnost da u mislima stvori preciznu sliku pronalaska pre nego što ga napravi. Ova pojava se u psihologiji naziva „Vizuelno razmišljanje”.[18] Teslino prvo zaposlenje Godine 1881, se seli u Budimpeštu gde se zapošljava u telegrafskoj kompaniji pod nazivom „Američka Telefonska Kompanija”. Tesla je pri otvaranju telefonske centrale 1881. godine postao glavni telefonijski tehničar u kompaniji. Tu je izmislio uređaj koji je, prema nekima, telefonski pojačavač, dok je prema drugima prvi zvučnik. U Budimpeštanskom parku se Tesli javila ideja o rešenju problema motora na naizmeničnu struju bez komutatora, dok je šetao sa prijateljem i recitovao Geteovog „Fausta”, a onda iznenada počeo štapom po pesku da crta linije sila obrtnog magnetskog polja. Za dva naredna meseca je razradio skice mnogih tipova motora i modifikacija koje će pet godina kasnije patentirati u Americi.[13] Zaposlenje u Parizu i posao u Strazburu U Pariz se seli 1882. godine gde radi kao inženjer za Edisonovu kompaniju na poslovima unapređenja električne opreme. Godine 1883, trebalo je da kompanija u Štrazburgu (današnji Strazbur) osposobi jednosmernu centralu jer se na otvaranju očekivao nemački car lično. Tesli je dat ovaj zadatak i on je boravio u Strazburu od 14. oktobra 1883. do 24. februara 1884. godine.[13] Tesla ovde potpisuje prvi poslovni ugovor u vezi realizacije prvog indukcionog motora, tako je krajem 1883. godine u Strazburu nastao prvi indukcioni motor koji koristi princip obrtnog magnetskog polja naizmeničnih struja. Počeo je i sa razvojem raznih vrsta polifaznih sistema i uređaja sa obrtnim magnetskim poljem (za koje mu je odobren patent 1888. godine). Prelazak okeana sa preporukom Edisonu Tesla je, 6. juna 1884. godine, došao u Ameriku u Njujork sa pismom preporuke koje je dobio od prethodnog šefa Čarlsa Bečelora.[19] U preporuci je Bečelor napisao: „Ja poznajem dva velika čoveka, a vi ste jedan od njih; drugi je ovaj mladi čovek”. Edison je zaposlio Teslu u svojoj kompaniji Edisonove mašine. Tesla je ubrzo napredovao i uspešno rešavao i najkomplikovanije probleme u kompaniji. Tesli je ponuđeno da uradi potpuno reprojektovanje generatora jednosmerne struje Edisonove kompanije.[20] Razlaz sa Edisonom Spomenik Nikoli Tesli na Nijagarinim vodopadima u Kanadi Pošto je Tesla opisao prirodu dobitaka od njegove nove konstrukcije, Edison mu je ponudio 50.000$ (1,1 milion $ danas)[21] kad sve bude uspešno završeno i napravljeno. Tesla je radio blizu godinu dana na novim konstrukcijama i Edisonovoj kompaniji doneo nekoliko patenata koji su potom zaradili neverovatan profit. Kada je potom Tesla pitao Edisona o obećanih 50.000$, Edison mu je odgovorio „Tesla, vi ne razumete naš američki smisao za humor.”. i pogazio svoje obećanje.[22][23] Edison je pristao da poveća Teslinu platu za 10$ nedeljno, kao vrstu kompromisa, što znači da bi trebalo da radi 53 godine da zaradi novac koji mu je bio prvobitno obećan. Tesla je dao otkaz momentalno.[24] Edison je kao dobar biznismen zarađivao novac korišćenjem svojih jednosmernih generatora struje koji su bili veoma skupi za postavljanje i održavanje. Bilo je potrebno i po nekoliko stanica jednosmerne struje da bi se obezbedila jedna gradska četvrt, dok je Teslin generator naizmenične struje bio dovoljan za snabdevanje kompletnog grada. Uvidevši efikasnost Teslinih patenata, Edison je koristio razne načine da uveri javnost kako je ta struja opasna, hodao je po gradskim vašarima i pred medijima naizmeničnom strujom usmrćivao životinje (pse, mačke, i u jednom slučaju, slona).[25] Na njegovu ideju stvorena je i prva električna stolica. Kao odgovor tome Tesla se priključio u kolo naizmenične struje što je prouzrokovalo užarenje niti električne sijalice, i tim pobio predrasude štetnosti naizmenične struje. Srednje godine Prvi patenti iz naizmeničnih struja Godine 1886. Tesla u Njujorku osniva svoju kompaniju, Tesla električno osvetljenje i proizvodnja (Tesla Electric Light & Manufacturing).[26][5] Prvobitni osnivači se nisu složili sa Teslom oko njegovih planova za uvođenje motora na naizmeničnu struju i na kraju je ostao bez finansijera i kompanije. Tesla je potom radio u Njujorku kao običan radnik od 1886. do 1887. godine da bi se prehranio i skupio novac za svoj novi poduhvat. Prvi elektromotor na naizmeničnu struju bez četkica je uspeo da konstruiše 1887. godine, i demonstrirao ga pred „Američkim društvom elektroinženjera” (American Institute of Electrical Engineers, danas IEEE) 1888. godine. Iste godine je razvio principe svog Teslinog kalema i počeo rad sa Džordžom Vestinghausom u laboratorijama njegove firme „Vestinghaus električna i proizvodna kompanija” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Vestinghaus ga je poslušao u vezi njegovih ideja o višefaznim sistemima koji bi omogućili prenos naizmenične struje na velika rastojanja. Eksperimenti sa Iks-zracima Aprila 1887. godine Tesla počinje istraživanje onoga što će kasnije biti nazvano Iks-zracima koristeći vakuumsku cev sa jednim kolenom (sličnu njegovom patentu 514170). Ovaj uređaj je drugačiji od drugih ranih cevi za Iks-zrake jer nije imao elektrodu-metu. Savremen izraz za fenomen koji je razlog ovakvog dejstva uređaja je „probojno zračenje”. Do 1892. godine je Tesla već bio upoznat sa radom Vilhelma Rendgena i njegovim pronalaskom efekata Iks-zraka. Tesla nije priznavao postojanje opasnosti od rada sa Iks-zracima, pripisujući oštećenja na koži ozonu pre nego, do tada nepoznatom zračenju: „U vezi štetnih dejstava na kožu… primećujem da su ona pogrešno tumačena… ona nisu od Rendgenovih zraka, već jedino od ozona stvorenog u kontaktu sa kožom. Azotna kiselina bi takođe mogla biti odgovorna, ali u manjoj meri”. (Tesla, Electrical Review, 30. novembar 1895.) Ovo je pogrešna ocena što se tiče katodnih cevi sa Iks-zračenjem. Tesla je kasnije primetio opekotine kod asistenta koje potiču od Iks-zraka i stoga je vršio eksperimente. Fotografisao je svoju ruku i fotografiju je poslao Rendgenu, ali nije javno objavio svoj rad i pronalaske. Ovaj deo istraživanja je propao u požaru u laboratoriji u ulici Hjuston 1895. godine. Američko državljanstvo, eksplozija raznih otkrića Teslin sistem proizvodnje naizmenične struje i prenos na velike daljine. Opisan u patentu US390721. Američko državljanstvo dobija 30. jula 1891, sa 35 godina, a tada započinje rad u svojoj novoj laboratoriji u ulici Hauston u Njujorku. Tu je prvi put prikazao fluorescentnu sijalicu koja svetli bez žica. Tako se prvi put pojavila ideja o bežičnom prenosu snage. Sa 36 godina prijavljuje prvi patent iz oblasti višefaznih struja. U nastavku istraživanja se posvećuje principima obrtnih magnetnih polja. Postaje potpredsednik Američkog instituta elektroinženjera (kasnije IEEE) u periodu od 1892. do 1894. godine. Put u Evropu, smrt majke, dolazak u Beograd Tesla 1892. godine putuje u Evropu, gde prvo drži 3. februara senzacionalno predavanje u Londonu u Britanskom institutu elektroinženjera „Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokog potencijala i visoke frekvencije”. Potom u Parizu 19. februara članovima društva inženjera drži isto predavanje i ostaje mesec dana pokušavajući, po drugi put, da u Parizu nađe investitore za svoj novi polifazni sistem struja. Tu ga zatiče telegram sa vešću da mu je majka na samrti. Žurno napušta Pariz da bi boravio uz svoju umiruću majku i stiže 15. aprila, par sati pre smrti. Njene poslednje reči su bile: „Stigao si Nidžo, ponose moj.” Posle njene smrti Tesla se razboleo. Proveo je tri nedelje oporavljajući se u Gospiću i selu Tomingaj kod Gračca, rodnom mestu njegove majke i manastiru Gomirje u kome je arhimandrit bio njegov ujak Nikolaj.[13] Jedini boravak Nikole Tesle u Beogradu bio je od 1. — 3. juna 1892. godine.[27][28] Došao je na poziv Đorđa Stanojevića u Beograd 1. juna.[29] Sledećeg dana je primljen u audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića kojom prilikom je odlikovan ordenom Svetog Save. Potom je Tesla održao čuveni pozdravni govor u današnjoj zgradi rektorata, studentima i profesorima beogradske Velike škole. Ja sam, kao što vidite i čujete ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu. — početak Teslinog govora u Velikoj školi Tom prilikom Jovan Jovanović Zmaj je odrecitovao pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd” koju ja napisao tim povodom.[30] Teslin boravak u Beogradu je ostavio dubokog traga, međutim, iako je dobio 12. septembra priznanje engleskog udruženja inženjera i naučnika, ubrzo i počasnu titulu doktora Univerziteta Kolumbija, krajem 1892. godine nije prošao na izboru za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Za dopisnog člana izabran je 1894. a za redovnog 1937. godine.[31] Zlatne godine stvaralaštva Od 1893. do 1895. godine Tesla istražuje naizmenične struje visokih frekvencija. Uspeva da proizvede naizmeničnu struju napona od milion volti koristeći Teslin kalem i proučavao je površinski efekat visokih frekvencija u provodnim materijalima, bavio se sinhronizacijom električnih kola i rezonatorima, lampom sa razređenim gasom koja svetli bez žica, bežičnim prenosom električne energije i prvim prenosom radio-talasa. U Sent Luisu je 1893. godine, pred 6000 gledalaca, Tesla prikazao na atraktivan način mnoge eksperimente uključujući i prenos sličan radio komunikaciji. Obraćajući se Frenklinovom institutu u Filadelfiji i Nacionalnoj asocijaciji za električno osvetljenje on je opisao i demonstrirao svoje principe detaljno. Tesline demonstracije izazivaju veliku pažnju i pomno se prate. Svetska izložba u Čikagu Svetska izložba 1893. godine u Čikagu, Svetska Kolumbovska izložba, je bila međunarodna izložba na kojoj je po prvi put ceo salon izdvojen samo za električna dostignuća. To je bio istorijski događaj jer su Tesla i Vestinghaus predstavili posetiocima svoj sistem naizmenične struje osvetljavajući celu izložbu.[32] Prikazane su Tesline fluorescentne sijalice i sijalice sa jednim izvodom. Tesla je objasnio princip obrtnog magnetskog polja i indukcionog motora izazivajući divljenje pri demonstraciji obrtanja bakarnog jajeta i postavljanja na vrh, što je predstavljeno kao Kolumbovo jaje. To je korišćeno da se objasni i prikaže model obrtnog magnetskog polja i induktivnog motora. Priznanja, nedaće i rat struja Detaljnije: Rat struja Februara 1894. se pojavljuje prva knjiga o Tesli, „Otkrića, istraživanja i pisani radovi Nikole Tesle”. Ubrzo knjiga biva prevedena na srpski i nemački jezik. Veliki udarac za istraživanja se desio 13. marta 1895. godine kada izbija veliki požar u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji broj 35 kojom prilikom je izgorelo oko 400 električnih motora, električni i mehanički oscilatori, transformatori, mnoge originalne konstrukcije i rukopis skoro završene knjige „Priča o 1001 indukcionom motoru”.[33] Međutim, to je bilo vreme izuzetne Tesline kreativnosti i žilavosti. Već 15. marta osniva kompaniju pod imenom „Nikola Tesla” i nastavlja rad. Kasnih 1880-ih, Tesla i Tomas Edison su postali protivnici, povodom Edisonovog pokretanja sistema distribucije električne energije na osnovu jednosmerne struje uprkos postojanja efikasnijeg, Teslinog, sistema sa naizmeničnom strujom. Kao rezultat rata struja, Tomas Edison i Džordž Vestinghaus su zamalo bankrotirali, pa je 1897. godine Tesla pocepao ugovor i oslobodio Vestinghausa obaveza plaćanja korišćenja patenata. Te 1897. godine je Tesla radio ispitivanja koja su vodila ka postavljanju osnova za istraživanja u oblasti kosmičkih zračenja. Otkriće radija i bežičnog prenosa Sijalica gori u Teslinoj ruci Kada je napunio 41 godinu, podneo je svoj prvi patent br. 645576 iz oblasti radija. Godinu dana kasnije američkoj vojsci prikazuje model radijski upravljanog broda, verujući da vojska može biti zainteresovana za radio-kontrolisana torpeda. Tada je on govorio o razvoju „umeća telematike”, vrste robotike. Radio kontrolisan brod je javno prikazan 1898. godine na električnoj izložbi u Medison Skver Gardenu.[34][35] Samo godinu dana kasnije predstavio je u Čikagu brod koji je bio sposoban i da zaroni. Ovi uređaji su imali inovativni rezonantni prijemnik i niz logičkih kola. Radio-daljinsko upravljanje ostaje novotarija sve do Drugog svetskog rata.[36] Iste godine Tesla je izmislio električni upaljač ili svećicu za benzinske motore sa unutrašnjim sagorevanjem, za šta mu je priznat patent 609250 pod nazivom „Električni upaljač za benzinske motore”. Kolorado Springs Tesla sedi u svojoj laboratoriji u Kolorado Springsu unutar svog „Uveličavajućeg prenosnika” koji proizvodi milione volti napona. Lukovi su dugi i po 7 m. (Prema Teslinim beleškama ovo je dvostruka ekspozicija) Tesla je 1899. odlučio da se preseli i nastavi istraživanja u Koloradu Springsu, gde je imao dovoljno prostora za svoje eksperimente sa visokim naponima i visokim učestanostima. Po svom dolasku je novinarima izjavio da namerava da sprovede eksperiment bežične telegrafije između Pajks Pika (vrh Stenovitih planina u Koloradu) i Pariza. Teslini eksperimenti su ubrzo postali predmet urbanih legendi. U svom dnevniku je opisao eksperimente koji se tiču jonosfere i zemaljskih talasa izazvanih transferzalnim ili longitudinalnim talasima. Tesla je u svojoj laboratoriji dokazao da je Zemlja provodnik i vršeći pražnjenja od više miliona volti proizvodio veštačke munje duge više desetina metara. Tesla je takođe proučavao atmosferski elektricitet, posmatrajući pražnjenja svojim prijemnicima. Reprodukujući njegove prijemnike i rezonantna kola mnogo godina kasnije se uvideo nepredvidivi nivo kompleksnosti (raspodeljeni helikoidni rezonator visokog faktora potiskivanja, radiofrekventno povratno kolo, kola sa grubim heterodinim efektima i regenerativnim tehnikama). Tvrdio je čak da je izmerio i postojanje stojećih talasa u Zemlji. U jednom momentu je utvrdio da je u svojoj laboratoriji zabeležio radio-signale vanzemaljskog porekla. Naučna zajednica je odbacila njegovu objavu i njegove podatke. On je tvrdio da svojim prijemnicima meri izvesne ponavljajuće signale koji su suštinski drugačiji od signala koje je primetio kao posledica oluja i zemljinog šuma. Kasnije je detaljno navodio da su signali dolazili u grupama od jednog, dva, tri i četiri klika zajedno. Tesla je kasnije proveo deo života pokušavajući da šalje signal na Mars. Tesla napušta Kolorado Springs 7. januara 1900, a laboratorija se ruši i rasprodaje za isplatu duga. Međutim, eksperimenti u Kolorado Springsu su Teslu pripremili za sledeći projekat, podizanje postrojenja za bežični prenos energije. U to vreme prijavljuje patent u oblasti rezonantnih električnih oscilatornih kola. Svetska radio stanica na Long Ajlandu Teslina kula na Long Ajlandu u saveznoj državi Njujork Tesla počinje planiranje Svetske radio-stanice — Vardenklif kule 1890. godine sa 150.000 $ (od kojih je 51% ulaže Džej Pi Morgan). Gradnja počinje 1901. godine, a januara 1902. godine ga zatiče vest da je Markoni uspeo da ostvari transatlantski prenos signala. Juna 1902. je Tesla premestio laboratoriju iz ulice Hjuston u Vardenklif. Velelepna kula Svetske radio-stanice još nije dovršena, a glavni finansijer, Morgan, se novembra povlači iz poduhvata, dok su novine to propratile natpisima Teslin Vardenklif je milionska ludorija. Godine 1906. Tesla napušta kulu i vraća se u Njujork. Ta kula je tokom Prvog svetskog rata razmontirana, pod izgovorom da može poslužiti nemačkim špijunima. Američki patentni zavod je 1904. godine poništio prethodnu odluku i dodelio Đuljelmu Markoniju patent na radio, čak je i Mihajlo Pupin stao na stranu Markonija. Od tada počinje Teslina borba za povratak radio patenta. Na svoj 50. rođendan Tesla je priredio javno predstavljanje svoje turbine bez lopatica snage 200 konjskih snaga (150 kW) sa 16.000 min−1 (obrtaja u minuti). Tokom 1910—1911. su u Votersajd elektrane u Njujorku testirane Tesline turbine snaga između 100 i 5000 konjskih snaga. Markoni 1909. godine dobija Nobelovu nagradu za otkriće radija, odnosno doprinos u razvoju bežične telegrafije što čini Teslu duboko ogorčenim. Godine 1915, Tesla podnosi tužbu protiv Markonija, tražeći sudsku zaštitu svojih prava na radio, međutim već 1916. je bankrotirao zbog velikih troškova. U tim trenucima njegov život opasno klizi ka ivici siromaštva. Ratne prilike i neprilike Pred Prvi svetski rat Tesla je tražio investitore preko okeana. Kad je počeo rat, Tesla je prestao da prima sredstva od svojih evropskih patenata. Nakon rata izneo je svoja predviđanja u vezi s posleratnim okruženjem. U članku objavljenom 20. decembra 1914. godine, Tesla je izneo mišljenje da Liga naroda nije rešenje za tadašnje probleme. Mada bez materijalnih sredstava Tesli ipak stižu priznanja. Tako 18. maja 1917. godine dobija zlatnu Edisonovu medalju za otkriće polifaznog sistema naizmeničnih struja. Te večeri je izrečena misao da kada bi jednog momenta prestali da rade svi Teslini pronalasci, industrija bi prestala da radi, tramvaji i vozovi bi stali, gradovi bi ostali u mraku, a fabrike bi bile mrtve. Istorijski obrt je upravo u tome što je Tesla dobio medalju sa imenom čoveka koji mu je bio ljuti protivnik sa svojom idejom i izgubio u toj bici, ali je Edison na kraju stekao bogatstvo, a Tesli je ostalo samo priznanje. Tesline opsesije i nevolje Tesla je počeo da jasno pokazuje simptome opsednutosti bizarnim detaljima. Pored već ranije pokazanog straha od mikroba postao je opsednut brojem tri. Često mu se dešavalo da obilazi oko bloka zgrada tri puta pre nego što bi ušao u zgradu, zahtevao je da se pored tanjira uvek postave tri platnene salvete pre svakog obroka, itd. Priroda ovog poremećaja je u to vreme bila nedovoljno poznata, tako da se mislilo da su simptomi koje je ispoljavao, bili pokazatelji delimičnog ludila. Ovo je nesumnjivo oštetilo ono što je preostalo od njegovog ugleda. Tesla u tom periodu boravi u hotelu Valdorf-Astorija, u iznajmljenom apartmanu sa odloženim plaćanjem. Zbog naplate nagomilanog duga od 20.000$, vlasnik hotela, Džordž Bolt, je preuzeo vlasništvo nad Vordenklajfom. Baš 1917. godine u vreme dok Bolt ruši kulu da bi rasprodao placeve, Tesla dobija najviše priznanje Američkog instituta električnih inženjera, Edisonovu medalju. Ironija ovog događaja je u Teslinom slučaju bila višestruka. Avgusta 1917. godine Tesla je postavio principe u vezi sa frekvencijom i nivoom snage prvog primitivnog radara. Emil Žirardo je 1934. godine radeći prvi francuski radarski sistem tvrdio da je sve radio „prema principima koje je postavio gospodin Tesla”. Pozne godine i usamljenički život Kralj Petar II u poseti Nikoli Tesli, apartman hotela Njujorker, jun 1942. (od levo Miloš Trifunović ministar, Franc Snoj ministar, Teslin sestrić Sava Kosanović ministar, a od desno Radoje Knežević ministar dvora i Ivan Šubašić ban Hrvatske banovine) Stanovao je 1927. godine Tesla na petnaestom spratu njujorškog hotela „Pensilvanija”. Živeo je on samačkim životom u sobi broj 1522 E, vodeći pažljivo naročitu brigu o svojoj ishrani.[37] Na njegov sedamdeset peti rođendan 1931. godine ga Tajm magazin stavlja na naslovnu stranu. U podnaslovu je naglašen njegov doprinos sistemima proizvodnje električne energije. Tesli je odobren poslednji patent 1928. godine u oblasti vazdušnog saobraćaja kada je predstavio prvu letelicu sa vertikalnim poletanjem i sletanjem. Tesla 1934. godine piše jugoslovenskom konzulu Jankoviću i zahvaljuje Mihajlu Pupinu na ideji da vodeće američke kompanije formiraju fond kojim bi Tesli bila obezbeđena bezbrižna starost. Tesla odbija takvu pomoć i bira da prima skromnu penziju od jugoslovenske vlade i bavi se istraživanjima u skladu sa svojim mogućnostima. Poslednje godine života proveo je hraneći golubove i živeo je uglavnom od godišnjeg honorara iz svoje domovine. U 81. godini Tesla izjavljuje da je kompletirao jedinstvenu teoriju polja. Tvrdio je da je razradio sve detalje i da će ih otkriti svetu uskoro. Teorija nikad nije objavljena, a naučna javnost je već bila ubeđena da se njegove izjave ne mogu uzimati ozbiljno. Većina danas veruje da Tesla nikad nije u celosti razradio takvu teoriju, a ono što je ostalo ima više istorijsku vrednost dok je u fizici potpuno odbačeno. Tesla je bio nominovan za orden Svetog Save prvog reda, ali pošto je imao američko državljanstvo nije ga dobio, ali je primio orden Svetog Save drugog reda. Jedno predveče 1937. tokom uobičajenog izlaska udario ga je taksi. Nikola Tesla je pao na zemlju nepomičan, a onda je ustao i vratio se u hotel. Prema nekim izvorima polomio je tri rebra, a prema drugima to su bile samo lakše povrede. Trebalo mu je šest meseci da se oporavi.[38] Godine 1939. na predlog svojih kolega iz kompanije Vestinghaus, vratio se na posao za nedeljnu platu od 125 dolara.[38] Teslina smrt i epilog Elektromehanički uređaji i principi koje je razvio Nikola Tesla: razni uređaji koji koriste obrtno magnetsko polje (1882) induktivni motor, obrtni transformatori i altenator za visoke frekvencije način za povećanje jačine električnih oscilacija polifazni sistemi sistem za prenos električne energije posredstvom naizmeničnih struja na velike razdaljine (1888) [39] Teslin transformator, njegova svetska radio stanica i drugi načini za pojačanje jačine električnih oscilacija (uključujući preneseno pražnjenje kondenzatora i Teslin oscilator) elektroterapija Teslinim strujama turbina bez lopatica bifilarni namotaj telegeodinamika Teslin efekat i Teslino elektrostatičko polje sistem bežične komunikacije (prvi korak prema pronalazku radija) i radiofrekventni oscilatori robotika i `I` logičko kolo [40] cevi za Iks-zrake koje koriste proces kočenja zračenja uređaj za jonizovane gasove uređaji za emitovanje jakih polja Uređaj za emitovanje zraka sa naelektrisanim česticama metode za obezbeđivanje ekstremno malog nivoa otpora prolasku električne struje (preteča superprovodnosti) kola za pojačanja napona uređaji za pražnjenje visokih napona sistemi za lučno osvetljenje uređaje za zaštitu od groma Teslin kompresor Teslin upaljač Tesline pumpe VTOL avion dinamička teorija gravitacije koncepti za električna vozila Tesla umire od srčanog udara sam u hotelskom apartmanu 3327 na 33. spratu Njujorker hotela 7. januara 1943. godine u 87. godini života.[41] Zvanično je zabeleženo da je umro od srčane tromboze, 7. januara 1943. godine u 22 časa i 30 minuta. I pored prodaje patenata u oblasti naizmeničnih struja, Tesla umire siromašan i u dugovima. Tim povodom, gradonačelnik Njujorka Lagvardija je rekao: „Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće”. Posmrtni obred je održan 12. januara u Crkvi Svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu u Njujorku. Posle službe telo je kremirano. Ispraćaju Teslinih posmrtnih ostataka prisustvovalo je oko 2000 ljudi, među kojima su bile i mnoge značajne ličnosti i nobelovci. Svi vodeći njujorški listovi imali su svoje izveštače. Urna sa Teslinim ostacima u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu Na sahrani je svirao njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković, tada jedan od najvećih virtuoza na svetu u pratnji slovenačkog hora Slovan, i to po Teslinoj želji, prvo Šubertovu kompoziciju „Ave Marija”, a onda srpsku pesmu Tamo daleko. Ostao je zabeležen i upečatljiv oproštajni govor tadašnjeg gradonačelnika Njujorka Fjorela Henrija Lagvardije.[42] Kasnije 1943. godine Vrhovni sud SAD vratio je Tesli pravo na patent 645.576, priznajući mu prvenstvo na patent radija.[43] Ubrzo po Teslinoj smrti FBI je zatražio od Useljeničke službe oduzimanje sve pokojnikove lične stvari i dokumenata, iako je Tesla bio američki državljanin. Kasnije je Ministarstvo odbrane kontaktiralo FBI, a Teslina dokumenta proglašena vrhunskom tajnom. Sva Teslina lična imovina po nalogu Edgara Huvera i predsednikovih savetnika dobila je etiketu „veoma poverljivo” zbog prirode Teslinih otkrića i patenata. Borba rodbine za ličnu imovinu Teslina porodica i jugoslovenska ambasada su se borili sa američkim zvaničnicima za povratak dokumenata i ličnih stvari, zbog mogućeg značaja nekog od njegovih istraživanja. Konačno, njegov sestrić Sava Kosanović uspeva da dođe do dela njegovih ličnih stvari i to je sada smešteno u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Njegov pepeo je prenesen u Beograd jula 1957. godine. Urna je smeštena u Muzeju Nikole Tesle gde i danas stoji. Dana 28. februara 2014. je potpisan sporazum između Srpske pravoslavne crkve, Vlade Republike Srbije i Privremenog organa Grada Beograda o prenosu posmrtnih ostataka Nikole Tesle u portu Hrama Svetog Save.[44][45] Tesline društvene aktivnosti U svojim srednjim godinama, Tesla je imao prijateljski odnos sa Markom Tvenom koji je obožavao da provodi puno vremena u Teslinoj laboratoriji. Među njegovim najbližim prijateljima je bilo i umetnika. Družio se sa urednikom Century Magazine časopisa Robertom Džonsonom koji je objavio par pesama Jovana Jovanovića Zmaja u Teslinom prevodu, dok je sa Katarinom Džonson negovao prijateljstvo.[46] U ovom periodu je Tesla bio društveno aktivan, a poznato je da je jedno vreme čitao o Vedskoj filozofiji. Nakon incidenta sa Edisonom, Tesla je ostao ogorčen na njega, i nikada nisu popravili svoje odnose. Kada je Edison već bio star, Tesla je izjavio da mu je jedna od grešaka to što nikada nije poštovao Edisonov rad, ali to je malo značilo za popravljanje njihovog skoro nepostojećeg odnosa. Čovek koji je izumeo dvadeseti vek Imao je više od 700 zaštićenih patenata i inovacija. Njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. Najznačajnija nagrada u domenu električne energije zove se Nagrada Nikole Tesle, a dodeljuje je Savet Elektro inženjera — IEEE. Osam američkih država (Njujork, Nju Džerzi, Pensilvanija, Kolorado, Nevada, Minesota, Arizona i Indijana) proglasile su Teslin dan rođenja za državni praznik. Tog dana, između ostalog, na svim javnim zgradama mora se istaći državna zastava, a učitelji u svim školama jedan čas posvećuju Tesli. Govorio je mnogo jezika — srpski, engleski, nemački, italijanski, francuski, češki, mađarski, latinski i slovenački.[47] Mnogi današnji obožavaoci Tesle su skloni verovanju da je on „čovek koji je izumeo dvadeseti vek” i nazivaju ga „Prometej 20. veka”. Počasni doktorati i ordeni Najvažniji pronalasci Od 1943. Tesla se smatra pronalazačem radija, koji je predložen u patentu[50] predatom Patentnom birou SAD 20. marta 1900. Pre toga se prvenstvo u ovom pronalasku davalo Markoniju, koji je imao više poslovnog duha. Izmislio je električni asinhroni motor sa polifaznim alternatorom, sa tri faze u obliku zvezde, i sa komutatorom. Nikola Tesla je koristio jonizovane gasove za transformaciju električne energije na principima Volte, Herca i Faradeja, a po zakonima indukcije. Bio je glavni promoter tehnike prenosa električne energije naizmeničnom strujom. Godine 1889, zainteresovao se za visoke frekvencije i realizovao generator frekvencije od 15 kiloherca. Počev od 1896, eksperimentisao je sa daljinskim upravljanjem. Razvio je Teslinu bobinu, na principu Hercovog oscilatora, što je bio prvi projektovani odašiljač talasa. Time je postavio temelje teleautomatike.[51] Imao je ideju da će se jednoga dana bežičnom telegrafijom upravljati vozilima bez posade udaljenim stotinama kilometara. Načinio je dva ploveća objekta kojima se upravljalo telekomandama, od kojih je jedan mogao da roni. Njegovi patenti iz 1895. su u stvari specifikacije torpednog čamca bez posade, koji bi nosio šest torpeda dugih 4,20 m. Patenti Aktuelna lista Teslinih patenata[52] sadrži bibliografske podatke o 166 patenata iz 26 različitih zemalja na svih pet kontinenata (Argentina, Australija, Austrija, Belgija, Brazil, Ujedinjeno Kraljevstvo, Viktorija, Danska, Indija, Italija, Japan, Kanada, Kuba, Mađarska, Meksiko, Nemačka, Novi Zeland, Novi Južni Vels, Norveška, Rodezija, Rusija, Transval, Francuska, Švajcarska, Švedska i Španija). Od navedenih zemalja, Tesla je najviše patenata imao u Velikoj Britaniji i Francuskoj — po 29. Malo je iznenađujući podatak da je imao čak 24 patenta u Belgiji, dok mu je u Nemačkoj odobreno 18 patenata i u Italiji 12. U ostalim zemljama sa ove liste Tesla je imao znatno manje patenata i taj broj se kreće u rasponu od 1 do 7.[53] Donedavno se smatralo da Tesla u zemljama izvan SAD nije imao patente iz oblasti elektroenergetike, te da se njegovi prvi patenti iz 1891. godine odnose na varnični oscilator. Među patentima prijavljenim u drugim zemljama ima nekih novih, do sada nepoznatih javnosti. Međutim, tu nema većih iznenađenja, osim nekoliko manjih izuzetaka. (Kako svaki patent važi samo u državi koja je izdala taj patent, Tesla je u svakoj od zemalja gde je želeo da zaštiti neki od svojih pronalazaka morao podneti posebnu prijavu patenta, pa se njima uglavnom štite suštinski isti pronalasci.)[53] Analizom podataka utvrđeno je da je Nikola Tesla imao 116 originalnih patenata, od kojih su 109 američki i 7 britanski patenti. Sa ovih 116 patenata, Tesla je zaštitio ukupno 125 različitih pronalazaka. Takođe je utvrđeno da je Tesla imao 162 analoga ovih patenata uključujući tu i dopunske i reizdate patente, što znači da je za svoje pronalaske Tesla dobio ukupno 278 patenata u 26 zemalja sveta. Utvrđeno je da oni formiraju 107 patentnih familija, tj. grupa patenata za isti pronalazak iz različitih zemalja.[53] Zanimljivosti Nikola Tesla na naslovnoj stranici časopisa Tajm 20. jula 1931. god. (detalj Plavog portreta, autor: Vilma Ljvov-Parlagi, 1916) Pisma Nikole Tesle o Mihajlu Pupinu upućena Radoju Jankoviću, generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije u Njujorku (poslata 1934-1935). Nalaze se u Udruženju Adligat u Beogradu. On je planove za njegove izume čuvao u glavi, a nije ih zapisivao zbog opasnosti od krađe. U čast doprinosu nauci Nikole Tesle, na stogodišnjici njegovog rođenja 27. juna 1956. godine u Minhenu, Međunarodna Elektrotehnička Komisija, odlučila je da uvede jedinicu Tesla (T) za magnetnu indukciju. (T=Wb/m² ili T=N/(m×A))[54][55] U svetu filma postoji nagrada koja je nazvana po Nikoli Tesli — zvanični naziv: Nicola Tesla Award in Recognition for Visionary Achievements in the World of Digital Technology and Sound. Nagrada se dodeljuje ljudima koji su postigli izuzetne rezultate u polju filmske tehnike. Do sada su je primili: 2005. — Džeri Luis, 2004. — reditelj Džejms Kameron, 2003. — reditelj Džordž Lukas, Sten Vinston… Odlukom Vlade Srbije iz avgusta 2010. godine, dan rođenja Nikole Tesle 10. jul proglašen je Danom nauke u Srbiji.[56] U Beogradu postoji elektrotehnički institut „Nikola Tesla”, osnovan 1936. godine. Univerzitetska biblioteka Univerziteta u Nišu nosi naziv Nikola Tesla. Elektrotehničke škole u Beogradu, Nišu, Zrenjaninu, i Elektrotehnička i građevinska škola u Jagodini nose ime „Nikola Tesla”.[57][58][59][60] Dve termocentrale u Srbiji su nazvane „Nikola Tesla A” i „Nikola Tesla B” u čast Tesle Aerodrom u Beogradu se zove Aerodrom Nikola Tesla.[61] Akceleratorska instalacija u Institutu za nuklearne nauke Vinča nosi naziv „Tesla”. Tokom postojanja Republike Srpske Krajine je univerzitet u Kninu nosio naziv Univerzitet „Nikola Tesla”.[62] Šesta lička divizija NOVJ u čijem sastavu su bili uglavnom Srbi iz Like, je ukazom Vrhovnog štaba NOVJ od 19. marta 1944, za postignute uspehe proglašena proleterskom i dobila naziv Šesta lička proleterska divizija „Nikola Tesla”. Arhivska građa iz Tesline zaostavštine, iz Muzeja Nikole Tesle, je na osnovu odluke generalnog direktora Uneska, Koićira Macure, 16. oktobra 2003. godine upisana u registar Uneska Pamćenje sveta. Američki hard rok bend Tesla je nazvan po našem naučniku kao izraz zahvalnosti što im je omogućio struju, bez koje ne bi postojale ni električne gitare.[63] Godine 1975, njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. 10. jula 1990. godine u američkom Kongresu je proslavljen Teslin rođendan. Na svečanosti su govorila devetorica kongresmena i senator Karl Levin iz Mičigena. Takva čast u američkoj istoriji nije ukazana ni jednom američkom naučniku, čak ni Tomasu Edisonu niti Aleksandru Grejamu Belu. Postoji nebesko telo, asteroid, 2244 Tesla. Asteroid je otkrio sa beogradske Astronomske opservatorije, a zatim i imenovao astronom Milorad B. Protić.[64] Nils Bor je jednom prilikom rekao: Teslini genijalni pronalasci duboko su uticali na čitavu našu civilizaciju. Američki inženjer i profesor B. A. Berend 1921. godine u svojoj knjizi je zapisao: Tesla nije ostavio drugima ništa više da urade. Kada bismo iz industrije isključili rezultate Teslinog istraživačkog rada, svi točkovi te industrije prestali bi da se okreću, naši tramvaji i vozovi bi stali, naši gradovi bi bili u mraku, a fabrike mrtve i besposlene. Tesla se hranio isključivo vegetarijanskom hranom.[65] Čuveni Muzej voštanih figura Madam Tiso, njujorški ogranak slavne londonske kuće, priprema figuru Nikole Tesle u vosku i postaviće je pored Aleksandra Bela, pronalazača telefona. Iako su mnogi umetnici želeli da im Tesla pozira za portret, on je to gotovo uvek odbijao. Jedino je slikarki i princezi Vilmi Ljvov-Parlagi pošlo 1916. godine za rukom da ubedi Teslu da joj pozira. Svi ostali Teslini portreti rađeni su prema fotografijama. Tesli se nije dopalo osvetljenje u ateljeu i sam je načinio aranžman svetiljki čija je svetlost filtrirana kroz plavo staklo. Tako je nastao portret u tehnici ulja na platnu, poznat pod nazivom Plavi portret, koji je reprodukovan januara 1919. godine u časopisu Elektrikal Eksperimenter kao ilustracija uz Teslin autobiografski feljton Moji izumi i 20. jula 1931. godine na naslovnoj strani časopisa Tajm. Nije poznato gde se ovaj portret danas nalazi. Tesla je samo jednom izrazio želju da neki umetnik izradi njegov portret. Godine 1939, 18. avgusta, uputio je tim povodom svom prijatelju, poznatom jugoslovenskom vajaru Ivanu Meštroviću telegram u Zagreb. Meštrović je sticajem okolnosti izradio Teslinu bistu tek 1952. godine. Odlivci ove biste čuvaju se u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu, u Muzeju Like u Gospiću i u Tehničkom muzeju u Beču. Godine 1993, povodom pedesetogodišnjice smrti ovog velikog naučnika, a u sećanje na njegov neprocenjivi doprinos čovečanstvu, nastaje slika „Duh Tesle” Dragana Maleševića Tapija. Ova slika našla se na naslovnoj strani kataloga izložbe organizovane ovim povodom u Muzeju savremenih umetnosti u Beogradu i ujedno predstavlja i jedno od najznačajnijih dela ovog srpskog slikara. Umetnica Marina Abramović snimila je 2003. godine u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu video-instalacije Računajte na nas i Računajte na nas II, koje su inspirisane životom i delom Nikole Tesle. Dejvid Boui — britanski muzičar, tumači ulogu Tesle u filmu Prestiž (2006), gde nastupa zajedno sa Hjuom Džekmenom, Kristijanom Bejlom, Majklom Kejnom i Skarlet Džohanson. Prestiž je režirao renomirani britanski reditelj Kristofer Nolan. Američka kompanija Tesla motors prva je počela serijsku i masovnu proizvodnju čisto električnog automobila, prvo sportskog Tesla roudster tokom 2008. godine a potom 2012. i Tesla S porodični auto. Krater Tesla se nalazi na Mesecu. Ima prečnik od 26 km. Njegova selenografska širina je −2,0°, a dužina −132.0°.[64] Gugl je u čast Teslinog rođendana 10. jula 2009. prikazao svoj logo sa slogom „G” u obliku teslinog transformatora.[66][67] Tesla Pančevo, firma za proizvodnju električnih sijalica iz Pančeva. Hrvatska kompanija koja se bavi telefonijom nosi ime Nikola Tesla Erikson. Naselje Nikola Tesla u opštini Niška banja. Fabrika elektronske opreme i radio lampi (elektronskih cevi) „Tesla” u Liptovskom Hradoku u republici Slovačkoj, osnovana za vreme Čehoslovačke. Teslino Naselje u Subotici, koje je mahom sagrađeno za radnike fabrike SEVER, Subotica, koja se bavi proizvodnjom električnih rotacionih mašina, baziranih na obrtnom polju. Prema podacima Srpskog DNK projekta Tesle pripadaju slovenskoj haplogrupi R1a-M458. To je zaključeno testiranjem muških srodnika Nikole Tesle.[68] Američki proizvođač hibridnih i električnih kamiona i kamioneta nosi naziv po Teslinom imenu Nikola Motor Company. Tesla kao književna inspiracija Lik, delo i život Nikole Tesle decenijama predstavljaju inspiraciju mnogim piscima, pa su tako proteklih decenija nastala mnoga književna dela sa Teslom kao jednim od likova, ponekad i glavnim. Neki od njih su: Prestiž Kristofera Prista iz 1951. godine, koji je kod nas objavljen 2006. godine. Prema ovom romanu takođe je 2006. snimljen i istoimeni film.[69] Vladimir Pištalo objavio je 2006. godine roman Tesla, mladost,[70] a 2008. nastavak Tesla, portret među maskama,[71] za koji je iste godine dobio NIN-ovu nagradu. Goran Skrobonja objavio je 2010. godine fantastični roman Čovek koji je ubio Teslu ili dnevnik apsinta i krvi,[72] da bi već 2013. usledio i nastavak, Sva Teslina deca.[73] Pisma Nikole Tesle Dva pisma Nikole Tesle o Mihajlu Pupinu, koja su upućena Radoju Jankoviću, generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije u Njujorku, se nalaze u stalnoj postavci Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat.[74] U ovim pismima se govori o porušenom zdravstvenom stanju Mihajla Pupina i Teslinoj želji da ga poseti u bolnici. Pisma ukazuju na dobar odnos Nikole Tesle i Mihajla Pupina, uprkos brojnim nagađanjima o njihovom sukobu.[75][76] U pismu iz 1921. godine, sačuvanom u Kongresnoj biblioteci, Tesla je prijatelju Amerikancu obrazložio svoje poreklo i nacionalnu pripadnost.[77] Foto-galerija Teslino poreklo Istina o Nikoli Tesli Detinjstvo