U dobrom stanju! Prosveta, Beograd, 1972, edicija Karijatide, tvrdi povez, platno, šiveno, zlatotisak, ćirilica, strana 395, preveo Božidar Marković, predgovor: `Dirkemovo učenje o podeli rada u društvu` napisao Miodrag Ranković, korice i portret autora izradio Mih. S. Petrov, napomene, bibligrafija... Jedno od ključnih dela sociologije... David Emil Dirkem (franc. Émile Durkheim; Epinal, 15. april 1858 — Pariz, 15. novembar 1917) je bio francuski sociolog i poznat je kao osnivač moderne sociologije. Takođe je bio osnivač prvog časopisa posvećenog društvenoj nauci. Potiče iz stare porodice francuskih Jevreja, u kojoj su tri prethodne generacije bili rabini. Učio je hebrejski jezik, Stari zavet i Talmud, istovremeno pohađajući redovnu sekularnu školu. Ubrzo nakon tradicionalnog uvođenja u jevrejsku veru, u svojoj trinaestoj godini, pod uticajem svoje učiteljice katolkinje, proživljava kratko mistično iskustvo koje ga usmerava ka katolicizmu. Godine 1879. u dvadeset i prvoj godini stupio je u u čuvenu školu `École Normale Supérieure`. Dirkem nije voleo obrazovanje kakvo je pružala `École normale` i njegov uspeh tu nije bio poseban. Ipak, tamo stečena iskustva bila su značajna za uobličavanje njegovog mišnjenja, još pre diplomskog ispita odlučio je da sociologija bude njegovo posebno polje ispitivanja. Iako ju je u Franskuskoj još ranije izložio Ogist Kont, ideja o nauci o društvu nije bila popularna među francuskim intelektualcima, i sociološka disciplina nije bila ustanovljena. Dirkemu je bilo suđeno da bude njen utemeljivač. Kao profesor bio je član mnogih komiteta koji su pripremali nove nastavne programe i metode, pokušao je da način predavanja usmeri ka stvarnosti, a ne kao uopštavanju. Početkom Prvog svetskog rata napisao je više pamfleta koji su kritikovali pangermanizam, kao pomoć svojoj domovini.[1] Emil Dirkem je najznačajnija ličnost francuske sociologije u 19. i 20. veku.[2][3] Njegov pristup je poznat kao sociologizam, što znači da je zastupao stav da je društvo u kauzalnom (uzročnom) odnosu prema pojedincima, pojedinačnim društvenim pojavama i kulturi uopšte. Pojam pojedinac, čovek, individuum, ne uslovljava društvenu stvarnost i društvena zbivanja, već obrnuto, društveno zbivanje oblikuje pojedinca i njegove vrednosti, istovremeno usmeravajući njegovo delovanje. Koristio je pozitivističku metodologiju (na tragu Kontovog pozitivizma). Najpoznatija dela: O podeli društvenog rada, Samoubistvo i Elementarni oblici religijskog života. U svom metodološkom pristupu, Dirkem posmatra društvene činjenice kao stvari, pošto su društvene činjenice u suštini objektivne, postoje i razvijaju se nezavisno od čovekove svesti. Dakle, društvene činjenice su stvari, odnosno društvena datost, i kao takve su svojim osobenostima nezavisne od čovekovog posmatranja, mogu se spoznati aposteriori, tj. na temelju iskustva, postoje nezavisno od ljudske volje, a spoznati se mogu spoljašnjim posmatranjem (nikako ne introspekcijom, samoposmatranjem). Iz izloženog se može zaključiti da su činjenice ono što je iskustvom potvrđeno da postoji ili se događa. Njegov poznati moto da društvene činjenice treba posmatrati kao stvari, ima svoje utemeljenje u spoznaji da su verovanja, običaji i društvene institucije stvari isto kao i predmeti i događaji u prirodnom svetu. To, ipak, ne znači da se društvene činjenice sastoje samo od stvari koje je moguće direktno opažati ili meriti. Naša empirijska predstava oblikuje se na taj način da ima istu narav. Dve stvari koje utiču na slične reakcije razum sasvim prirodno zbližava, odnosno pripadaju jednom istom pojmu. Budući da oponašamo jedni druge, teži se da se kroz uzajamne pozajmice oblikuje kao zajednički tip reakcije izražavajući način na koji se prosečan čovek prilagođava stvarima iz svoje okoline. Te tipične reakcije spadaju u pojmove koji su proizvod `socijalnog zgušnjavanja`. Jezik kao društvena institucija na kraju učvršćuje rezultate tih operacija. Potrebe da društveni smisao ostane prisutan u naučnom istraživanju i da ga spreči da skrene sa puta. Nauka ne može kao takva da odražava u kondiciji taj osećaj i da obuzda pojedinačni faktor jer je to područje sociologije. Društvu dugujemo jednostavne, čak grube pojmove čiji je cilj da prikažu stvari onakvima kakvima one objektivno jesu uz složenost njihovih metodično analiziranih naravi. U stvarnosti nauka je izrazito društvena stvar u kojoj je udeo pojedinca veliki onoliko koliko je to moguće. Na mišljenje se primenjuju istinski institucije, kao što pravne ili političke oblikuju obavezne metode delovanja. Nauka pribegava pojmovima koji dominiraju čitavim mišljenjem i u kojima kao da je zgusnuta čitava civilizacija, to su kategorije. Dakle, potrebno je doneti da se uloge društva prekine tamo gde počinje oblast čiste spekulacije, zato što spekulacija počiva na društvenim osnovama. Postavši kolektivne, one bi postale otpornije, uticajnije, ali ipak ne bi promenile prirodu. Delovanje društva je izvor intelektualnog života sui generis, koji se nadograđuje na život pojedinca i prebražava ga. S druge strane, društvo predstavlja novu stvarnost, koja obogaćuje našu spoznaju samim tim što otkriva svesti, samim tim što postoji, jer može da postoji samo ako promišlja. Ali, ovde dolazimo do greške, koja je još uvek previše rasprostranjena i koja je kamen spoticanja u sociologiji. Tu se misli da je uopšteno ono što je društveno i obrnuto, i da kolektivni tip nije ništa drugo do prosečni tip. Prosečna svest je osrednja, koliko sa intelektualne toliko i sa moralne tačke gledišta, ona je naprotiv beskrajno bogata.[4] Tri su grupe društvenih činjenica: Zbirka pravnih pravila i zakona; Masovne društvene pojave, koje koristi i društvena statistika; Religiozne dogme. Na osnovu njegove podele društvenih činjenica u tri grupe, nastala su i njegova kapitalna sociološka dela: O podeli društvenog rada, Samoubistvo, Elementarni oblici religijskog života. Raspravu o društvenim činjenicama treba proširiti na njihova obeležja, tj. karakteristike. Tako društvena činjenica ima dve bitne oznake: one su čoveku date spolja i nisu identične s njegovim mišljenjem, odnosno njegovom idejom o toj činjenici; imaju svojstvo koercitivnog (odnosi se na prisilu, prinudu), prisiljavajućeg uticaja na čoveka, a radi usmeravanja njegovog ponašanja. Čovek oseća društvene činjenice kao datu realnost, nezavisnu od njega samog; njih nije stvorio on ili neki drugi pojedinac. Dakle, one su deo objektivne, postojeće društvene sredine. Što se tiče koercitivne funkcije društvenih činjenica, one se pojedincima ne nameću i ne utiču na njihova htenja i, analogno tome, na njihovo ponašanje. Dirkem smatra da se društvena činjenica može objasniti samo pomoću druge društvene činjenice. Društvene činjenice deli na: Normalne društvene činjenice, koje su prisutne u datoj društvenoj sredini; Patološke, koje nemaju prethodno obeležje prisutnosti.

409 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đorđe Milović (Beočin, 7. maj 1960) srpski je strip crtač. Stripom se bavi odmalena, a prve radove objavljuje 1980-ih godina. u časopisima „Glas omladine“ (kasnije „Stav“), Vidici i Mladost.[1][2][3] Karijera Odmah nakon prvih radova, počinje da objavljuje i u najznačajnijim strip revijama tog vremena – „Ju stripu“ („Yu strip“), „Stripoteci“ i „Patku“. Tokom sledeće decenije Milović objavljuje kraće storije u „Dnevniku“, „Tron[potrebna odrednica]u“, „Vremenu zabave“, „Ukusu nestašnih“, „Striperu“ i slovenačkom „Stripburgeru“. U svojim radovima bavi se prevashodno savremenim čovekom, pitanjima identiteta, odnosom među polovima, opštim mestima života u kvazi-urbanoj sredini. Godine 2003. objavljuje album kratkih priča pod nazivom „Ono što tražim“ u zajedničkom izdanju beogradskog i novosadskog Studentskog kulturnog centra. Sledeće godine izlazi novi Milovićev album, u boji, rađen prema motivima proze Dina Bucatija. Zbirka se zove „Grbe u vrtu“ a sve priče su slikane akvarelom na plavom papiru. Izdavač je SKC iz Novog Sada. Za istog izdavača 2008. godine objavljuje novu zbirku autorskih priča pod nazivom „Nasilje za početnike“. Iste godine osvaja i prvu nagradu na zajedničkom konkursu „Stripoteke“ i Francuskog kulturnog centra za strip inspirisan delom Žila Verna. Zapažene kraće stripove u koloru objavljuje i u časopisima „Ennea“ (2008) i „Stripolis“ (2009). Pored stripa bavi se i ilustracijom. Objavljuje u „Politikinom zabavniku“ i ilustruje knjige za Zavod za izdavanje udžbenika, Odiseju i druge izdavače. Za beogradsku kuću „Beli Put“ ilustruje knjigu basni i aforizama Leonarda da Vinčija pod nazivom „Uzgrednik“ koja osvaja nagradu za najbolje ilustrovanu knjigu na 52. Beogradskom sajmu knjiga 2007. godine. Od 2006. godine ilustruje pet knjiga Borisa Vijana u izdanju „Kiše“ iz Novog Sada. Inspirisan istoimenim romanom ovog francuskog pisca, 2010. godine završava svoj najduži strip pod nazivom „Crvena trava“. Stripografija 2003. Ono što tražim, SKC Novi Sad 2004. Grbe u vrtu, SKC Novi Sad 2008. Nasilje za početnike, SKC Novi Sad 2010. Crvena trava, Komiko Novi Sad Nagrade 1988. nagrada za najperspektivnijeg mladog autora na četvrtom vinkovačkom Salonu jugoslovenskog stripa. 1988. nagrada za strip na „Palilulskoj olimpijadi kulture“. 2007. nagrada za najbolje ilustrovanu knjigu na 52. Beogradskom sajmu knjiga 2008. VI međunarodni salon stripa u Beogradu - nagrada sponzora za strip „Smrt od vode“ 2008. 1. nagrada na konkrusu „Tajni život Žila Verna“

Normalna vaginalna flora pruža prirodnu zaštitu protiv infekcija. Razne vrste laktobakterija podržavaju vaginalnu floru, držeći vaginalnu pH vrednost od 3,8 do 4,5 i obezbeđuje zaštitu od gljivica i patogenih bakterija. Vaginalna mikrobiološka neravnoteža, obično izaziva povećanje pH vrednosti veće od 4,5 , što utiče na kvalitet života i predstavlja rizik za zdravlje i povećava rizik prevremenog porođaja.Viola pH Health Care Test omogućava određivanje vaginalno-mikrobnih neravnoteža u ranoj fazi. Ovaj test može da koristi svaka žena pošto su infekcije jedan od glavnih razloga za prevremene porođaje, tako da je redovno testiranje tokom trudnoće posebno važno. Žene koje nisu trudne: u slučaju da se sumlja na bakterijsku i gljivičnu vaginalnu infekciju, ukoliko postoje simptomi peckanja, svraba, sekreta….. , nakon terapije za vaginalne infekcije, post-opreativno ….Način primene:Pre nego što započnete test, operite ruke. Otvorite foliju i izvadite aplikator.Držite aplikator, koristeći samo prostor okrugle ručice, između palca i kažiprsta. Vaš palac treba uvek biti na poleđini vaginalnog aplikatora gde nema pH merenja. Izbegnite da dodirujete bilo koju drugu tečnost sa delom koji meri rezultat.Sedite kolenima naslonjeni na čvrstu podlogu.Slobodnom rukom pažljivo razmaknite spoljne vaginalne usne.Ubacite vaginalni aplikator u vaginu na način kao kada ubacujete tampon. To je dužina od oko 1 – 3 cm ali ne dalje od držača u obliku prstena.Zatim nežno pritisnite aplikator o zadnjni zid vagine i držite oko 10 sekundi, da bi se pH vaginalna zona dobro pomešala sa poljem koje meri rezultat. Dovoljno vlažnosti je veoma važno za evaluaciju testa.Sada pažljivo izvadite aplikator iz vagine i pročitajte rezultat odmah, dok je zona merenja mokra.Uporedite obojenu zonu na aplikatoru sa kolor skalom na označenom ispod i zabeleži vrednost boje u polju koje je najsličnije vašem merenju. Ukoliko boja na aplikatoru ne postoji to znači da niste pravilno izveli test. Ukoliko ste testom utvrdili da Vam je nivo vaginalnog pH povišen, nemojte odmah brinuti. Nakon nekoliko sati uradite test ponovo i tek onda ako je rezultat opet pozitivan kontaktirajte svog ginekologa.Pakovanje: 2 testa

GDE JE ŠTA GLASOVI Saša Radojčić: ZNALAC DIJALEKTIKE Lana Bastašić: KISELINA Mirko Magarašević: TUGOVANKA NEZNANKE Milan Đorđević: DA, SMRT Birsena Džanković: SINGULARITET VRT: HIPSTERI Norman Mejler: BELI CRNAC Šon Vilenc: BOB DILAN, BIT GENERACIJA I AMERIKA ALENA GINZBERGA Dajan M. Hadlston: BIT GENERACIJA: ONI SU BILI HIPSTERI, A NE BITNICI Džejk Kinzi: NERON KAO PROTOHIPSTER? Džejk Kinzi: HIPSTERI I LA PASSION DU RÉEL Mark Grajf: ŠTA JE BIO HIPSTER? Mark Grajf: MIŠLJENJA Rob Horning: SMRT HIPSTERA Li Konstantinu: HIPSTERI I NOVO ZLATNO DOBA Binoj Kampmark: HIPSTERSKI ŠIK: POVRATAK U PROŠLOST Aleksandar Čancev: ŠPENGLEROV HIPSTER Vladimir Gvozden: NAPOMENA O EKONOMSKOJ „POLITICI“ HIPSTERA Vasilija Antonijević: UNIFORMISANOST INDIVIDUALIZACIJE – PARADOKS POKRETA HIPSTERA ILUMINACIJE Elena Mesner: KNJIŽEVNI PREVODI I TRANSNACIONALNO KNJIŽEVNO POLJE RED VOŽNJE Kšištof Varga: U ZEMLJI MORLOKA OTVORENO DELO Jovica Aćin: PRAVILA PISANJA DOZIVI Žil Laforg: STEFAN VASILJEV Džon Makgaern: SVA BOŽJA STVORENJA Mari Luize Kašnic: DVE PRIČE Rejmond Paterson: DVADESET I ŠEST NAČINA DA GLEDAŠ NA CRNCA RAZMENA DAROVA Branislav Živanović: DVOSTRUKI SASTANAK SA SUPROTNOSTIMA (Vladislav Bajac: Hronika sumnje, Geopoetika, Beograd, 2016) Vladimir Stojnić: PRIPOVEDAČKE STUPICE (Oto Horvat: Kao Celanovi ljubavnici, Akademska knjiga, Novi Sad, 2016) Jasmina Vrbavac: LUK PREOBRAŽAJA (Ivana Dimić: Arzamas, Laguna, Beograd, 2016) Ilhan Pačariz: TABLA GORKIH PILULA (Jelena Lengold: Raščarani svet, Arhipelag, Beograd, 2016) Dajana Milovanov: PUKOVNIKU IMA KO DA PIŠE (Vladimir Tabašević: Pa kao, Laguna, Beograd, 2016) Dragana V. Todoreskov: MILUJUĆI REKU... (Vasa Pavković: Okean Dunav, Zadužbina Petar Kočić, Banjaluka–Beograd, 2016) Predrag Stanković: ČETIRI NEPOVRATA (Saša Stojanović: Priče o kraju, Albatros plus / autorsko izdanje, Beograd, 2016) Bojan Samson: KADA, ZAŠTO I KAKO PISATI? (Dragan Radovančević: Lampeduza i Marko Stojkić: Amigdala, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2016) Đorđe Despić: LUCIDNI DOMETI ESEJA (Slavko Gordić: Osmatračnica, Akademska knjiga, Novi Sad, 2016) Srđan Srdić: DEFINIŠI SMRT (Don Delilo: Nula K, Geopoetika, Beograd, 2016) Marija Torbica: ŠUM VREMENA GLASNIJI OD BUKE ISTORIJE (Džulijan Barns: Šum vremena, Geopoetika, Beograd, 2016) SVETLA KOMORA Silvia Dražić: O RADOVIMA DANICE BIĆANIĆ Siniša Tucić: TAČKA OSLONCA KAO POČETAK UMETNIČKOG PROCESA U SKULPTURAMA DANICE BIĆANIĆ REČ NA REČ Zoran Ćirić: MONTAŽA U AKCIJI I REAKCIJI KO JE KO MG87 (1), MG 117 (2)

434 Stanje kao na fotografijama! Hotel Moskva, nekadašnja Palata Rosija, je hotel i nekadašnja zgrada osiguravajućeg društva Rosija-Fonsier u Beogradu. Nalazila se nekada na uglu ulica Kralja Milana i Balkanske; to je sada na uglu Terazija i Balkanske ulice. Zgradu su projektovali arhitekta Jovan Ilkić i grupa arhitekata iz Sankt Peterburga.[1] Rok za podnošenja projekata gradnje bio je 15/28. januar 1905. godine, a predviđena cena gradnje nije trebala da prelazi iznos od 750.000 dinara. Ocenjivački sud koji je trebao da nadzire rad činilo je šest arhitekata: dva iz Rusije, dva iz Austrougarske i dva iz Kraljevine Srbije. To su bili srpski arhitekti, profesori beogradske Velike škole, Andra Stefanović i Nikola Nestorović. Gradnja palate je otpočela u proleće 1905. godine, a svečano je otvorena 14. januara 1908. godine. Bila je najveća privatna zgrada u Kraljevini Srbiji, nalazila se na stotinak metara od kraljevskog dvora, na Terazijama. Građevina je na svojim zidovima imala natpis Palata Rosija. Direktor Srpskog brodarskog društva Svetozar Vukadinović, koji je bio vlasnik gostionice Velika Srbija na Terazijama, otputovao je u Rusiju, u kojoj je ranije bio emigrant,[2] da nađe osiguravajuće društvo koje će na njegovom imanju da izgradi velelepno zdanje. Glavni direktor društva Rosija Roman Ivanovič Poicl je pristao na Vukadinovićevu ideju. Konkurs za zgradu osiguravajućeg društva Rosija bio je raspisan oktobra 1904. godine.[3] Prvu nagradu na konkursu dobio je zagrebački arhitekta Viktor Kovačić, dok je Jovan Ilkić dobio drugu nagradu. Ipak, direkcija osiguravajućeg društva Rosija odlučila se za Ilkićev projekat.[4] U zgradi na sprat, koja je tu ranije stajala, postojali su, sa strane Terazija, bakalska radnja sa delikatesima, u sredini je bila mala duvandžinica a na uglu do Balkanske kafana `Velika Srbija`. Lokacija je smatrana najlepšom u gradu ali i teškom za gradnju: prilikom kopanja temelja se naišlo na `naslage nepropustljive ilovače i na vodu`. Za vodu se mislilo da potiče od `zaostale žice nekog starog vodovoda`, kasnije je izvirala u betonskom podrumu i dalje se slivala propustima.[5] Gradnja palate je počela u martu 1905. godine. U temelje su postavljene 82 drvene grede duge po pet metara i debele po 30 centimetra, zatim 30 vagona varenog gvožđa u šipkama dugim po devet metara, 10 vagona tvrdog ripanjskog kamena. Preko toga postavljena je betonska ploča debela 2,2 metra. Zidanjem ciglama otpočelo je tek u proleće 1906. godine. Radove je izvodio građevinar Karlo Knol sa zidarima iz Crne Trave. Nadzorni inženjer bio je arhitekta Jovan Ilkić. Radovima za armirani beton rukovodio je arhitekta Matija Šnajder. Površina spoljašnjih zidova od prvog sprata do krova obložena je žućkastim pločicama a ukrašena ornamentima zelene boje.[6] Keramička obloga je doneta iz Pečuja, iz fabrike Žolnai u kojoj se i danas čuvaju kalupi pomoću kojih je izlivena. Zgrada je zidana u stilu secesije. Stepenište je bilo izrađeno od ripanjskog i švedskog granita. Ukupna vrednost zgrade iznosila je 2 miliona zlatnih dinara. Građevina je u potpunosti završena 1907. godine. Za ono vreme bio je to najveći hotel u Beogradu sa 50 postelja i sobama na sva tri sprata.U aprilu 1941. bila je jako oštećena bombardovanjem. Zgrada hotela Moskva[7] dostigla je visok stepen stilske emancipacije ovog perioda i približila se postavkama moderne arhitekture. Zidna platna oslobođena su horizontalnih podeonih venaca, plastike oko otvora, lizena i pilastera. Upotreba mermera, keramičkih pločica i fajansa za oplatu fasade označilo je prihvatanje secesijskih postavki o upotrebi novih, plemenitih i trajnijih materijala. Većim delom slobodne površine fasada obložene su zelenim keramičkim pločicama po čemu zgrada spada među retke u Beogradu sa hromatskom fasadom. Preokret u beogradskoj secesiji obeležila je zgrada osiguravajućeg društva Rosija, hotel Moskva. Otvaranje Svečano otvaranje je izvedeno iz dva dela. 14. januara 1908. godine uz dvorski orkestar, kralj Petar I Karađorđević je otvorio palatu Rosiju sa gostionicom Moskva. Svečano otvaranje i veselje obavljena su i 17. januara 1908. uz koncert Kraljeve garde. U palati Rosija je bio smešten hotel, kafana, restoran, stanovi za rentu i kancelarije beogradske filijale osiguravajućeg društva Rosija, za čijeg je direktora postavljen Svetozar Vukadinović. Izgradnja palate Rosija bila je velika ruska privredna, ali i politička investicija u Kraljevini Srbiji, što nije bilo po volji ostalim velikim silama. Osiguravajuće društvo „Rosija” prodalo je zgradu Građanskoj banci septembra 1921. za 11,5 miliona dinara - kuriozitet je da je na akt o prodaji moralo biti prilepljeno 6.500 taksenih markica od po 100 dinara, na 65 tabaka.[8] Građanska banka je bila fuzionisana sa Jugoslovenskom trgovačkom u Ujedinjenu banku, koja je prodala imanje (banka je pala u novembru 1923).[9] Kafana `Moskva` je u međuratnom Beogradu bila jedna od najvećih, bila je zatvorena jedno vreme 1939. radi preuređenja.[10] Renoviranje hotela je završeno 2013. godine, posle skoro četiri godine rada.

Миодраг Павловић: МОСТ БЕЗ ОБАЛА Издавач: МАТИЦА СРПСКА, Нови Сад, 1982.год. Тврди повез, заштитни омот, 185 страна, ћирилица. Одлично очувано, рекао бих- некоришћено. `Миодраг Павловић (Нови Сад, 28. новембар 1928 — Тутлинген, 17. август 2014) био је српски књижевник, песник и есејиста, академик САНУ и дугогодишњи уредник Просвете. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, у којем је био и члан оснивач. Рођен је 1928. у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. Он је песник, приповедач, есејиста, драмски писац, преводилац и антологичар. 1952. је објавио своју прву збирку песама под називом „87 песама”. Ова збирка песама се сматра прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности определила даљи животни пут Миодрага Павловића. Након његове знамените књиге „87 песама”, која је, насупрот соцреализму, прокламовала неонадреалистички протест, Павловић је, онда када је то била идеолошко-политичка јерес, посегао за ревалоризацијом наше неправедно запостављене песничке прошлости. Миодраг Павловић је у духовном сазвучју балканске традиције и живог преплитања митских и историјских наноса установио нов тип српског песништва. Имао је водеће место у модерној српској поезији почев од већ култне књиге „87 песма” чије је објављивање 1952. означило дефинитивни раскид њега и његове генерације са наметнутим догмама, естетским и идеолошким, у стваралаштву. Изванредан зналац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника послератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима, чему је знатно допринео немачки преводилац Петер Урбан, Павловићев дугогодишњи пријатељ. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Ова антологија се зове „Песма помера брда” према једном стиху Миодрага Павловића, антологија садржи 260 песама од 82 песника. 1960. је постао драматург у Народном позоришту у Београду. Радио је 12 година као уредник у издавачком предузећу „Просвета”. Био је један од академика који су потписали Апел против рата, овај апел је објављен 18. новембра 1991. Био је и један од извршилаца последње воље Исидоре Секулић. Умро је у Тутлингену 17. августа 2014. године, где је живео са супругом Марленом, са којом је имао ћерке Кристину и Јасмину. Међу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије „87 песама” (1952), „Стуб сећања” (1953), „Хододарје” (1971), „Улазак у Кремону” (1989), „Космологија профаната” (1990), „С Христом нетремице” (2001), романи „Други долазак” (2000), „Афродитина увала” итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче „Антологија српског песништва од XIII до XX века” (1964, а потом велики број издања). Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња. Добио је Европску награду за поезију немачког града Минстера, 2003. године, за збирку поезије „Улазак у Кремону” (на немачки је превео Петер Урбан). Награду „Круна деспота Стефана Лазаревића” добио је 2001., а награду ”Ramonda Serbica” 1995. године.. 1992. године му је уручена Награда Тодор Манојловић за модерни уметнички сензибилитет коју додељује Фонд „Тодор Манојловић”. Награда „Десанка Максимовић” за 1996. годину. Дисова награда 1996. (у оквиру манифестације „Дисово пролеће”). Награда „Одзиви Филипу Вишњићу” за родољубиво песништво. Признање „Стефан Првовенчани” које додељују Рашке духовне свечаности, 2003. Добитник је Европске награде за поезију Књижевне општине Вршац (КОВ). Вукова награда 1998. Песничко признање „Жичка хрисовуља” 1994. Награда Бранко Миљковић 1978. године за књигу „Видовница”. Змајева награда 1969. за дело „Велика Скитија” И велики број других награда и признања које овде нису набројане. 2008. године добио је награду Извиискра Његошева за роман Бесовски вртлози и песничке књиге Живот у јарузи и Рајске изреке али и за целокупно књижевно дело. 2008 добија Орден Светог Саве од Митрополита црногорско-приморски Г. Амфилохија, у име Његове Светости Патријарха Српског Г. Павла. Миодраг Павловић је редовни члан Европске академије за поезију. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978, а редовни члан 1985. године. Повремено je боравиo у Немачкој, где је 2012. године добио међународну „Петраркину награду”. Легат Миодрага Павловића Миодраг Павловић је још за живота почео да формира свој легат у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, у коме је био и члан оснивач. Након његове смрти, званично су га формирале супруга Марлена и ћерка Кристина Павловић, те Удружењу поклониле његову целокупну библиотеку, као и значајан део намештаја и предмета из Павловићевог стана, бројне личне предмете и друго. Поезија 87 песама, Ново поколење, Београд, 1952. Стуб сећања, Ново поколење, Београд, 1953. Октаве, Нолит, Београд, 1957. Млеко искони, Просвета, Београд, 1963. 87 песама (избор поезије), Нолит, Београд, 1963. Велика Скитија, Свјетлост, Сарајево, 1969. Нова Скитија, изд. часописа `Књижевност`, Београд, 1970. Хододарје, Нолит, Београд, 1971. Светли и тамни празници, Матица српска, Нови Сад, 1971. Велика Скитија и друге песме (изабране и нове песме), СКЗ, Београд, 1972. Заветине, Рад, Београд, 1976. Карике, Светлост, Крагујевац, 1977. Певања на Виру, Слово љубве, Београд, 1977. Бекства по Србији, Слово љубве, Београд, 1979. 87 песама, Дечје новине, Горњи Милановац, 1979 (треће издање). Изабране песме, Рад, Београд, 1979. Видовница, Народна књига, Београд, 1979. Поезија И и Поезија ИИ, у оквиру Изабраних дела Миодрага Павловића, `Вук Караџић`, Београд, 1981. Дивно чудо, Нолит, Београд, 1982. Златна завада, Градина, Ниш, 1982. Следство, СКЗ, Београд, 1985. Поезија, Просвета, Београд, 1986. Светогорски дани и ноћи, Јединство, Приштина, 1987. Одбрана нашег града, Смедеревска песничка јесен, Наш глас, Смедерево, 1989. Улазак у Кремону, Нолит, Београд, 1989. Књига старословна, СКЗ, Београд, 1989; 1991 (друго издање). Безазленства, Милић Ракић, Ваљево, 1989. Он, Братство-јединство, Нови Сад, 1989. Дивно чудо, НИРО `Књижевне новине` , Београд, 1989 (друго издање). Цосмологиа профаната, Графос, Београд, 1990. Есеј о човеку, КОВ, Вршац, 1992. Песме о детињству и ратовима, СКЗ, Београд, 1992. Књига хоризонта, Просвета, Београд, 1993. Небо у пећини, Крајински књижевни круг, Неготин, 1993. Међустепеник, КОВ, Вршац, 1994. Улазак у Кремону, ГНБ `Жарко Зрењанин` и Зенит`, Зрењанин, 1995 (друго издање). Бекства по Србији и Следства, `Ваљевска штампарија`, Ваљево, 1995. Небо у пећини, Дисово пролеће, Чачак, 1996 (друго издање). Изабране и нове песме, Просвета, Београд, 1996. Ново име клетве, СКЦ, Београд, 1996. Посвећење песме (избор из поезије), Просвета, Ниш, 1996. Изабране песме, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996. Велика Скитија и друге песме (изабране и нове песме), СКЗ, Београд, 1996 (друго издање). Србија до краја века (изабране песме), Задужбина Десанке Максимовић, Народна библиотека Србије и СКЗ, Београд, 1996. Проза Мост без обала, Матица српска, Нови Сад, 1956., 1982. Битни људи, Просвета, Београд, 1995. Есеји Рокови поезије, СКЗ, Београд, 1958. Осам песника, Просвета, Београд, 1964. Дневник пене, Слово љубве, Београд, 1972. Поезија и култура, Нолит, Београд, 1974. Поетика модерног, Графос, Београд, 1978. (награда `Ђорђе Јовановић`) Ништитељи и свадбари, БИГЗ, Београд, 1979. Нове сликарске године Миће Поповића, `Меркур`, Апатин, 1979. Есеји о српским песницима и Поетика модерног, у оквиру Изабраних дела Миодрага Павловића, `Вук Караџић`, Београд, 1981. (поговор Николе Милошевића). Природни облик и лик, Нолит, Београд, 1984. Сликарство Младена Србиновића, САНУ, Београд, 1985. Обредно и говорно дело, Просвета, Београд, 1986. Поетика жртвеног обреда, Нолит, Београд, 1987. (Нолитова награда) Говор о ничем, Градина, Ниш, 1987. Храм и преображење, Сфаирос, Београд, 1989. Читање замишљеног, Братство-јединство, Нови Сад, 1990. Есеји о српским песницима, СКЗ, Београд, 1992. Огледи о народној и старој српској поезији, СКЗ, Београд, 1993. Поетика жртвеног обреда, СКЦ, Београд, 1996 (друго издање). Драме Игре безимених, Просвета, Београд, 1963. Кораци у подземљу, Матица српска, Нови Сад, 1991. Путописи Кина — око на путу, изд. часописа `Градина`, Ниш, 1982, СКЦ, Београд, 1995 (друго издање). Путеви до храма, Просвета, Ниш, 1991. Отварају се хиландарске двери, Просвета, Београд, 1997. Антологије Антологија модерне енглеске поезије (са Св. Бркићем), Нолит, Београд, 1957. и 1975. Антологија српског песништва од XIII до XX века, СКЗ, Београд, 1964., 1984. (са новим предговором), 1994 (седмо издање). Песништво европског романтизма, Просвета, Београд, 1969., 1979. Антологија лирске народне поезије, Вук Караџић, Београд, 1982.; друго издање `Књижевне новине`, Београд, 1989. Бој на Косову, Народне песме, Просвета, Ниш, 1989. Предговори Радомир Продановић: Глас, СКЗ, Београд, 1962. (са Светозаром Бркићем) Велимир Живојиновић Массука: Песме. Избор и предговор. Просвета, Београд, 1965. Поезија од Војислава до Бојића, Нолит, Београд, 1966. Исидора Секулић: Есеји И, Просвета, Свјетлост, Напријед, Београд, Сарајево, Загреб, 1967. Владислав Петковић-Дис: Утопљене душе, Просвета, Београд, 1968. Јован Јовановић-Змај: Певанија, Просвета, Београд, 1968. Станислав Винавер: Европска ноћ и друге песме, СКЗ, Београд, 1973. Сима Пандуровић: Песме, Рад, Београд, 1975. Јован Стерија Поповић: Песме, Рад, Београд, 1976. Петре Андреевски: Песме, Народна књига, Београд, 1977. Деспот Стефан Лазаревић: Слова и натписи, Слово љубве, Београд, 1979. Робер Марто: На Киркином острву, Градина, Ниш, 1984. Шарл Бодлер: Одабрана проза, Нолит, Београд, 1957. Александар Блок: Ни снови ни јава, СКЗ, Београд, 1959. Морис Бланшо: Есеји, Нолит, Београд, 1960. Вилијем Фокнер: Реквијем за искушеницу, СКЗ, Београд, 1960. Петрус Борел, есеј. Предговор књизи Петрус Борел: Шампавер, Просвета, Београд, 1962. Хорхе Луис Борхес: Маштарије, Нолит, Београд, 1963. Сен-Џон Перс, предговор књизи Морекази од Сен-Џон Перса, Просвета, Београд, 1963. Од камена до света, предговор књизи Васка Попе Непочин поље. Просвета, Београд, 1963. Влада Урошевић: Уснули град, Слово љубве, Београд, 1977. Јован Јовановић Змај: Ђулићи Ђулићи увеоци, Дечје новине, Горњи Милановац, 1979. Петар Петровић Његош: Луча микрокозма, Рад, Београд, 1979. Љубомир Симовић: Хлеб и со, СКЗ, Београд, 1987. Матија Бећковић: Кажа, СКЗ, Београд, 1988. Ђорђе Сп. Радојичић: Старо српско песништво, Багдала, Крушевац, 1988. Т. С. Елиот: Пуста земља, Просвета, Ниш, 1988. Књиге о поезији Миодрага Павловића Радоман Кордић: Говор с дна, Вук Караџић, Београд, 1976. Часлав Ђорђевић: Миодраг Павловић песник хуманистичке етике, Светлост, Крагујевац, 1974. Богдан А. Поповић: Епски распони Миодрага Павловића, Графос, Београд, 1985. Злата Коцић: Ртањска светила, Просвета, Ниш, 1996. Часлав Ђорђевић: Песниково свевидеће око, Просвета, Београд, 1997. Темати у часописима посвећени критичко-теоријском раду Миодрага Павловића Савременик, бр. 6, 1981. са прилозима Љиљане Шоп, Ненада Љубинковића, Славка Гордића, Предрага Протића и Мирка Магарашевића. Градина, бр. 5, 1988. Антрополошка мисленица Миодрага Павловића са прилозима Сретена Петровића, Владете Јеротића, Бојана Јовановића, Дејана Ајдачића, Новака Килибарде и Часлава Ђорђевића. Расковник, јесен-зима 1988. Уз 60-годишњицу Миодрага Павловића, Народно стваралаштво — тема и надахнуће, са прилозима Драгана Кочишевића, Љубомира Симовића, Часлава Ђорђевића, Зорана Глушчевића, Богдана А. Поповића, Ненада Љубинковића, Снежане Самарџије, Љубинка Раденковића и Жарка Требјешанина. Браничево, бр. 1-2, 1990. Митотворство и миторушилаштво са прилозима Радомана Кордића, Мирослава Лукића и Александра М. Петровића. Књижевност, 5-6-7, 1992. са прилозима Драшка Ређепа, Павла Зорића и Војина Матића.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jim Henson`s Muppets Light on our Feet! Guy Gilchrist Brad Gilchrist Muppeti su američki ansambl lutkarskih likova poznatih po apsurdnom, burlesknom i samoreferentnom stilu komedije varijeteta. Stvorio ih je Jim Henson 1955. godine i fokus su medijske franšize koja obuhvaća televiziju, film, glazbu i druge medije povezane s likovima. Izvorno u vlasništvu Jim Henson Company gotovo pet desetljeća, franšizu je kupila Walt Disney Company 2004. Muppeti su nastali u kratkoj televizijskoj seriji Sam and Friends, koja se emitirala na WRC-TV-u iu sindikalnim kanalima od 1955. do 1961. Nakon pojavljivanja u kasnonoćnim talk show emisijama iu reklamama tijekom 1960-ih, Muppeti su se počeli pojavljivati na PBS-u. dječji televizijski program Ulica Sesame (1969.–danas) tijekom godina njihova formiranja i stekli su status slavnih i međunarodno priznanje kroz The Muppet Show (1976.–1981.), njihovu glavnu televizijsku seriju u žanru komedije koja je četiri puta osvojila nagradu Emmy u premijernom terminu i 21 nominaciju tijekom svojih pet -godišnji rad. Tijekom 1970-ih i 1980-ih Muppeti su se diverzificirali u kazališne filmove, uključujući The Muppet Movie (1979.); The Great Muppet Caper (1981); i The Muppets Take Manhattan (1984). Disney je počeo surađivati s njima u kasnim 1980-ima, tijekom kojih je Henson započeo pregovore o prodaji The Jim Henson Company. Muppeti su nastavili svoju medijsku prisutnost na televiziji sa The Jim Henson Hour (1989) i Muppets Tonight (1996–98), koji su po formatu bili slični The Muppet Showu, kao i animiranim spinoffom Muppet Babies (1984–91). ; tri kazališna filma: The Muppet Christmas Carol (1992), Muppet Treasure Island (1996) i Muppets from Space (1999); i televizijski film It`s a Very Merry Muppet Christmas Movie (2002). Disney je kupio Muppete od obitelji Henson u veljači 2004..[1][2][3] Pod Disneyjem su kasniji projekti uključivali televizijski film The Muppets` Wizard of Oz (2005.), televizijski specijal A Muppets Christmas: Letters to Santa (2008.), dva kazališna filma: The Muppets (2011.) i Muppets Most Wanted (2014.), serija u udarnom terminu (2015–2016), [4][5][6][7][8] ponovno pokretanje Muppet Babies (2018–2022), televizijska serija Muppets Now (2020), specijal za Noć vještica Muppets Haunted Mansion (2021.) i televizijska serija The Muppets Mayhem (2023.). Tijekom svog gotovo sedam desetljeća postojanja, Muppeti su smatrani glavnim dijelom zabavne industrije i popularne kulture u Sjedinjenim Državama i engleskim govornim područjima diljem svijeta. Priznale su ih razne kulturne institucije i organizacije, uključujući Američki filmski institut, Hollywood Walk of Fame, Kongresnu knjižnicu te obje Akademije filmske umjetnosti i znanosti i televizijske umjetnosti i znanosti.

časopis `OK` br. 12 (2001) Music Mag 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 12. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 12 (2001) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: BJORK. Sadržaj: NEW ORDER, MANU CHAO, DEL ARNO BAND... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

BRZO ČITANJE Toni Buzan Finesa Beograd. Mek povez, 24 cm, 222 strane. Opis Profesori, stručnjaci, studenti i učenici i svi vi koji želite da unapredite svoje znanje, zamislite da čitate 5 stranica u minuti, što će reći čitavu knjigu od 300 stranica za sat. A sada, zamislite da uz to i bolje pamtite. Toni Buzan, nadaleko poznati autor i tvorac ove metode tvrdi da bolje pamtimo ako brže čitamo, a naučna istraživanja i eksperimenti to potvrđuju. Knjiga sadrži objašnjenja koja omogućavaju čitaocu izbor između više tehnika čitanja teksta, prevazilaženje problema učenja i razumevnja, pamćenje pročitanog teksta i uvid u sopstveni napredak kroz praktične primere. Ciljevi ove knjige su: 1. Da znatno poboljša vašu brzinu čitanja 2. Da održi i poboljša razumevanje onoga što čitate 3. Da vam pomogne da obogatite svoj rečnik i povećate opšti nivo znanja 4. Da vam uštedi vreme 5. Da vam ulije samopouzdanje Ako su ovo i vaši ciljevi, onda je ovo prava knjiga za vas! -Toni Buzan (Busan, Busan) ) ”(Engleske mape uma). Autor i koautor više od 100 knjiga. Rođen 1942 u Londonu, Busan se sa porodicom preselio u Vancouver, Kanada, sa 11 godina. Majka je radila kao stenograf na sudu, otac je bio inženjer elektrotehnike [3]. Mlađi brat je Barri Buzan. Toni Buzan je 1964. godine dobio dvostruku diplomu sa odlikovanjima iz psihologije, engleskog jezika, matematike i opštih nauka sa Univerziteta British Columbia [izvor nije naveden 2432 dana]. Nakon fakulteta, Busan je radio kao radnik na farmi i na gradilištu. 1966. preselio se u London i započeo rad u časopisu Intelligence koji je objavio Mensa-70, zajednicu sa kojom je počeo sarađivati tokom studija na fakultetu. U isto vreme radio je kao slobodni učitelj u školama u siromašnim oblastima Istočnog Londona [4]. Buzan ima širok spektar interesovanja: studira u plesnoj školi, piše muziku, piše priče o životinjama pod pseudonimom Movgli, piše poeziju, dok dizajner stvara svoju odeću i nameštaj za svoj dom [3]. Toni Buzan je kreirao sopstveni softver za podršku stvaranju „mapa uma“ pod nazivom iMindMap u decembru 2006. Većina njegovih nastavnih aktivnosti uglavnom je podeljena na: zajedničko razumevanje širokih mogućnosti i potencijala mozga i njegovih funkcija, memorijske veštine, veštine čitanja, kreativnosti i kako se moždane funkcije mogu poboljšati u starosti. Toni Buzan popularan je kao autor knjiga o mozgu, duhovnoj inteligenciji, pamćenju, kreativnosti i brzini čitanja. Autor je i koautor 82 knjige, uključujući četiri sveske poezije. Njegova dela „Knjiga kartica intelekta: razgranato razmišljanje“, „Naučite sebe da razmišljate“, „Povežite svoje pamćenje“, „Koristite i telo i duh“, „Vodič za razvoj sposobnosti učenja za buduće generacije“ objavljena su više nego u 100 zemalja i preveden je na 28 jezika. Busan je osnivač i predsednik Fondacije za mozak i sportske olimpijade uma. Toni Buchan je uz pomoć znanja iz oblasti pamćenja uspeo da dobije brojne počasne diplome iz različitih oblasti nauke i umetnosti. Postavio je rekord u pamćenju velikih količina informacija, smislio teoriju inteligencijskih kartica (alat za razvoj pamćenja i razmišljanja), a postao je i autor mnogih najprodavanijih knjiga. Osnivač je prvenstva u sećanju, koje su sada veoma popularne u međunarodnom kulturnom i sportskom životu. Toni Buchan je osnivač Fonda za mozak, predsednik Fonda za mozak i tvorac koncepta mentalne pismenosti. Busan je redovan učesnik, domaćin i producent brojnih televizijskih, video i radio emisija: Misli svojom glavom (BBC TV), serije Otvoreni um (ITC), Očaravajuće slika “(cjelovečernji dokumentarni film o zagonetkama mozga). U novembru 1997. godine, u vazduhu pred pola milijarde publike, oborio je rekord javnog konkursa za pamćenje višecifrenih brojeva koji je u to vreme bio otvoren za sve. Većinu svog vremena posvećuje ljudima sa smanjenim sposobnostima učenja. Takođe je vlasnik najvišeg svetskog nivoa „koeficijenta kreativnog razmišljanja“. Njegov najnoviji izum bio je razvoj drugog u nizu tokom poslednjih 500 godina, poslednjeg „glavnog sistema“ memorije: samo-ekspandujuće opšte mnemonske matrice.

434 Stanje kao na fotografijama! Karlovac (nem. Karlstadt, mađ. Károlyváros) je grad u Hrvatskoj i administrativno središte Karlovačke županije. Prema rezultatima popisa iz 2011. u gradu je živelo 55.705 stanovnika, a u samom naselju je živelo 46.833 stanovnika.[1] Geografija Karlovac je grad u središnjoj Hrvatskoj, 56 km jugozapadno od Zagreba i 130 km istočno od Rijeke. Smješten je na dinarskom rubu Panonske nizine, a upravo s karlovačkog područja počinje bregoviti i planinski dio prema Mediteranu. Nalazi se na raskršću važnih saobraćajnih i željezničkih pravaca iz Zagreba prema Rijeci i Splitu. Uz mnogobrojne parkove i zelene prostore, specifičnost Karlovca su čak četiri rijeke koje prolaze kroz grad — Korana, Kupa, Dobra i Mrežnica. Istorija Karlovac, srpska pravoslavna crkva „Sv. Nikola“ U međurječju četiri rijeke podignut je u 16. vijeku idealni renesansni grad u obliku šestokrake zvijezde, podijeljene u 24 pravilna prostorna bloka. Zbog odbrane od turskih osvajača, započela je 13. jula 1579. godine izgradnja karlovačke tvrđave. Bilo je to na posjedu vlastelinske porodice Zrinskih, pod samim starim gradom Dubovcem. Gradnjom je upravljao tada poznati graditelj Martin Gambon. Samo ime Karlovac (Carlstadt) grad je dobio u čast svoga osnivača austrijskog nadvojvode Karla Habsburškog.[2] Tvrđava je pravi biser onovremenog graditeljskog i fortifikacijskog umijeća. Grade se bedemi i bastioni, a unutar tvrđave, u samom geometrijskom središtu starog gradskog jezgra, prvo su izgrađeni vojni i sakralni objekti. Tako je na središnjem renesansnom trgu još 1580. godine podignuta prvobitna crkva Svete Trojce. Tokom 16. i 17. vijeka tvrđava i vojska upravljaju gradom koji malo po malo mijenja svoje lice. Ugrožavale su ga poplave, pustošili ga požari. U velikom požaru 1594. godine izgorio je cijeli grad. Karlovcem su harale epidemije kuge, od kojih je najteža bila 1773. godine, kada je pomrla gotovo polovina stanovništva. Turci su ukupno sedam puta opsjedali Karlovac, ali ga nisu uspjeli zauzeti. Posljednja osmanlijska opsada dogodila se 1672. godine. Karlovačka je tvrđava, zbog plavljenog i prostorno ograničenog terena polako ali neizbježivo gubila svoju strategijsku važnost. Već u prvim decenijama 18. vijeka traže se rješenja izvan granica njenog prostora. Počinje obnova bedema i bastiona stare renesansne tvrđave i izgradnja kuća od čvršće građe, koje će odoljevati čestim požarima. Grad Karlovac, koji je izgrađen kao tvrđava za odbranu od Turaka, bio je pod vojnom upravom. Kruti vojni propisi bili su kočnica ekonomskog razvitka grada budući da su onemogućavali slobodan razvoj trgovine. Nezadovoljni takvim ograničenim položajem građani Karlovca zahtevali su od kraljice Marije Tereze da Karlovac proglasi slobodnim gradom i u njemu uvede civilnu upravu. Nakon učestalih molbi građana u Karlovcu je 1693. godine uveden Magistrat s ograničenom samoupravom. Ubrzo se, međutim, pokazalo da ovakva ograničena samouprava i zavisnost od vojne uprave ograničava razvoj trgovine. Stoga su građani Karlovca i dalje tražili da Marija Tereza Karlovac izuzme od vojne vlasti i proglasi ga slobodnim i kraljevskim gradom. Nakon dugogodišnjih zahtijevanja građana Karlovca, hrvatski sabor je na zasjedanju održanom 1770. godine tražio je da se hrvatsko primorje vrati Hrvatskoj, a Karlovac proglasi slobodnim i kraljevskim gradom i pripoji civilnoj Hrvatskoj. Poslije dugih rasprava kraljica Marija Tereza je svojim otpisom od 1776. godine odlučila da se grad i luka Rijeka, zajedno s onim dijelom bakarskih komorskih dobara koji se nalaze na desnoj strani Karolinskog puta, vrate Kraljevini Hrvatskoj, te da se za ta područja osnuje nova Severinska županija. Istim je otpisom određeno i da se Karlovcu daje položaj slobodnog grada. Severinska županija osnovana je 1777. godine. Imenovano je i kraljevsko povjereništvo koje je Karlovac i predjele nove županije trebalo da preda civilnim gradskim vlastima. Poslovi su povjereni riječkom gubernatoru i županu nove Severinske županije Josipu Majlatu de Sekelju, Nikoli Škrlecu Lomničkom i generalu Basenu. S vremenom, grad koji raste i razvija se, raskida s vojnim vlastima. Godine 1763. izabran je prvi gradski magistrat, a dvije godine kasnije osnovana je i karlovačka Gimnazija. Carica Marija Tereza proglašava Karlovac slobodnim kraljevskim gradom, a car Josip II izdaje 1781. godine Povelju o privilegijama slobodnog kraljevskog grada s grbom. U 18. vijeku i u većem dijelu 19. vijeka. Karlovac će postati najvažniji trgovački grad između Jadranskog mora i Podunavlja. Grade se putevi: Karolinski put Karlovac – Rijeka, Jozefinski put Karlovac – Senj i Lujzinski put Karlovac – Rijeka. Krajem 18. vijeka Karlovac je proživljavao svoje prvo „zlatno doba“ ekonomskog razvoja, a sredinom 19. vijeka. svoje drugo „zlatno doba“ procvatom lađarstva na Kupi. Na samom početku 20. vijeka Karlovac je po broju stanovnika i ekonomskom potencijalu bio treći grad u Hrvatskoj. Za vrijeme Drugog svjetskog rata u Karlovcu su ustaše pobile mnoge Srbe. To se ponovilo i za vrijeme posljednjeg rata kada su mnogi Srbi stradali. Tada je u Karlovcu porušen i hram Svetog Nikole, izgrađen 1785. godine.

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: proleće 1987. Broj: 9 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 270 Stanje: odlično očuvano Dž. M. KUCI: U srcu zemlje / prevela Ksenija Todorović MARIN SORESKU: Pesme / preveo Adam Puslojić ROLAN DIBIJAR: Da me Kamij vidi / preveo Miroslav Karaulac ANDREJ PLATONOV: Juvenilno more (Mors mladosti) / preveo Milan Čolić MILAN ČOLIĆ: Voland je ipak bio u pravu: „Rukopisi ne gore` SERGEJ ZALIGIN: Čudnojezični Platonov / preveo Milan Čolić GIJOM APOLINER: Bestijarij ili Orfejeva pratnja / preveo Kolja Mićević / drvorezi Raula Difija KOLJA MIĆEVIĆ: Apolinerov opus 1 IVANA HADŽI POPOVIĆ: Šta je novo danas u francuskom romanu  MIHAJLO PANTIĆ: Beket, beskrajna aporija BRANKO ANĐIĆ: Tajni život posle smrti DRAGAN VELIKIĆ: Život u pismima; Neki drugi život BRANKA KRILOVIĆ: Lori i klovnovi KSENIJA JOVANOVIĆ: Francuska književna jesen 1986 SIGNALI VESTI PISMA / SVETLANA SLAPŠAK: Pismo iz Atine TOMISLAV LONGINOVIĆ: Pismo iz Amerike GABOR ČORDAŠ: Pismo iz Budimpešte ZABAVNIK / LAURA BOHANAN: Šekspir u džungli Dž. M. KUCI, ROLAN DIBIJER, ANDREJ PLATONOV, GIJOM APOLINER, MARIN SORESKU Dž. M. Kuci (John Maxwell Coetzee) jedan je od najznačajnijih savremenih romansijera i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2003. Rođen je u Kejptaunu 1940, gde je završio studije matematike i anglistike. Radio je kao programer u londonskom IBM-u, da bi se posle nekoliko godina konačno opredelio za literaturu. Magistrirao je s tezom o delu Forda Medoksa Forda, doktorirao na prozi Samjuela Beketa. Predavao je komparativnu književnost na Njujorškom univerzitetu i Univerzitetu u Kejptaunu, a kao gostujuci profesor i na Harvardu, Stanfordu i Čikaškom univerzitetu. Objavio je pet tomova kritičkih eseja, kao i prevode proze i poezije sa holandskog na engleski. Iako poreklom i većim delom opusa pripada južnoafrickoj književnosti, od 2002. živi u australijskom gradu Adelaidi. Počev od 1974, kada se u Kejptaunu pojavila njegova prva knjiga Zemlje sumraka, objavio je niz kritički visoko vrednovanih romana, koji su mu doneli brojna južnoafrička i međunarodna priznanja. Najpoznatiji su: Iščekujući varvare, Život i vremena Majkla K (Buker, 1983) i Sramota. Dodelom Bukerove nagrade romanu Sramota postao je prvi dvostruki laureat u istoriji ovog priznanja. Andrej Platonov (1899–1951) je izuzetna pojava u književnosti dvadesetog veka, pisac posebne i vrlo samosvojne poetike koga su nazivali i „ruskim Orvelom“. Uz Bulgakova, Harmsa, Šalamova i Babelja, jedan je od najvećih i najoriginalnijih pisaca sovjetske Rusije. Platonov je rođen u oblasti Voronjež u Rusiji. Veoma rano je počeo da radi, već nakon osnovne škole, između ostalog kao kancelarijski službenik, fizički radnik, pomoćnik bravara i livac. Po izbijanju Oktobarske revolucije 1917. upisuje studije elektrotehnike, aktivira se u novinarstvu, intenzivno piše i objavljuje poeziju, kratku prozu, kao i eseje i članke na najrazličitije teme. Posle kratkog oduševljenja komunističkom partijom, brzo se iz nje ispisuje, a s pojavom staljinizma njegovo stvaralaštvo proglašeno je za anarhističko i antikomunističko. Počev od druge polovine dvadesetih godina Platonovu postaje najpre sve teže, a na kraju potpuno onemogućeno da objavljuje, a deceniju kasnije hapse njegovog petnaestogodišnjeg sina pod optužbom da je „terorista“ i „špijun“ i odvode ga u radni logor, gde dobija tuberkulozu. Na intervenciju Šolohova, sin je posle nekog vremena pušten iz zatvora, ali negujući ga Platonov i sam dobija tuberkulozu od koje kasnije i umire. Delo ovog pisca još uvek je nedovoljno istraženo područje, jer je u celini štampano tek pre tridesetak godina. Specifična Platonovljeva antiutopija u velikoj meri obojena je hrišćanskim simbolizmom, kao i uticajima Berđajeva i Dostojevskog, a među značajnije knjige spadaju romani Džan, More mladosti, Iskop i Čevengur, nedovršeni roman Srećna Moskva, kao i novela Skriveni čovek. Vilhelm Apolinaris de Kostrovicki, poznatiji pod pseudonimom Gijom Apoliner (franc. Guillaume Apollinaire; Rim, 26. avgust 1880. – Pariz, 9. novembar 1918), bio je francusko-italijanski pisac i dramaturg, poljskog porekla. Apoliner je rođen u Rimu. O ocu se zna samo da je bio italijansko-švajcarski diplomata. Više se ne zna jer ga je on napustio odmah nakon rođenja. Majka mu je bila poljska grofica i avanturistkinja Agnes de Kostrovicki. Kao dete, često ga je vodila u Belgiju, Italiju i Monako. Ova kulturna raznolikost uticala je na pesnika čiji je rad uticao na tok 20. veka i početak skoro svakog trenda. Išao je u najbolje škole na Azurnoj obali i na drugim mestima. Nakon završetka školovanja uputio se u Pariz, gde je postao ugledni član zajednice boema na Monparnasu. Postao je vrlo popularan i među njegovim prijateljima i saradnicima u ovom periodu kao što su: Pablo Pikaso, Mari Lorensen, Gertruda Stajn, Mark Šagal, Marsel Dišan, Erik Sati, Žan Kokto, Andre Breton, Andre Lot, i drugi. Mari Lorensen mu je bila i ljubavnica, a često ju je nazivao i svojom muzom. Krajem 1909. ili početkom 1910. Metzinger je naslikao kubistički portret Apolinera. U svom Vie anecdotique, 16. oktobra 1911., pesnik je ponosno napisao: „Čast mi je da budem prvi model kubističkog slikara, Žana Metzingera, za portret izložen u Salonu nezavisnosti (Salon des Indépendants)“. Po Apolineru, to nije bio samo prvi kubistički portret, već i prvi veliki portret pesnika javno izložen. Dana 7. septembra 1911. godine policija ga je uhapsila zbog sumnje da je učestvovao u krađi Mona Lize, ali je pušten nedelju dana kasnije. Borio se i u Prvom svetskom ratu, a 1916. godine zadobio je tešku povredu glave, nakon koje se nikad u potpunosti nije oporavio. Za vreme oporavka napisao je svoju dramu „Sisa Tiresijina“. Tokom ovog perioda skovao je i reč nadrealizam u programu napomena za mjuzikl „Parada“ Žana Koktoa i Erika Satija. Napisao je: Autori mjuzikla su postigli jedinstvo slike i plesa, između plastičnih umetnosti i mimike, postavljajući osnovu za novu umetnost koja tek treba da stigne. Ovo novo jedinstvo u mjuziklu Parada je neka vrsta nadrealizma, koje smatram početnom tačkom za nastajanje novih umetničkih manifestacija. U vazduhu se osjeća nova duhovna inspiracija koja će bez sumnje privući najbistrije glave umetnoosti našega doba. Možemo očekivati korenite promene u umetnosti vođene duhom univerzalnosti. Jednostavno, prirodno je da umetnost napreduje istim korakom kao i nauka i industrija. On je takođe objavio i umetnički manifest, L`Esprit nouveau et les poètes. Apolinerov status književnog kritičara je najpoznatiji i najuticajniji u svom priznanju Markiza de Sada, čiji radovi su dugo bili nejasni, ali u to vreme postaju popularni pod uticajem dadaističkih i nadrealističkih dešavanja u Monparnasu početkom 20. veka, kao „najslobodnijeg duha koji je ikad postojao“. Pisao je pesme i prozu. Najpoznatiji je kao pesnik (zbirke „Alkohol“ i posthumno objavljeni „Kaligrami“ gde tekst pravi sliku onog što je tema pesme), a takođe i kao autor erotskih romana „Jedanaest hiljada buzdovana“ (Les onzes milles verges), u kojem se nekoliko puta pojavljuju Srbi (oba pola) kao sporedni karakteri sa kojima junak ima seks, i „Iskustva mladog Don Žuana“. Prvom do smrti nije hteo da prizna autorstvo. Voleo je da se elegantno oblači. Umro je dva dana pre kraja Prvog svetskog rata, sa 38 godina, u svom pariskom stanu, od napada španske groznice. Naslednici su mu Dejvid Herbert Lorens i Henri Miler. Dela Poezija Le Bestiaire ou Cortège d`Orphée, 1911 Alkoholi, 1913 Vitam impendere amori, 1917 Kaligrami, poèmes de la paix et de la guerre 1913–1916, 1918 (objavljeno neposredno nakon njegove smrti) Il y a..., Albert Messein, 1925 Julie ou la rose, 1927 Ombre de mon amour, 1947 Poèmes secrets à Madeleine, piratsko izdanjen, 1949 Le Guetteur mélancolique, ranije objavljeni radovi, 1952 Poèmes à Lou, 1955 Soldes, ranije neobjavljeni radovi, 1985 Et moi aussi je suis peintre, album drteža za Kaligrame, iz privatne kolekcije, objavljeno 2006 Fikcija Mirely ou le Petit Trou pas cher (Mirely, or The Cheap Little Hole) (roman), 1900 (neobjavljeno) `Que faire?` (What to Do?) (roman), 1900 (neobjavljen) Les Onze Mille Verges ou les amours d`un hospodar (The 11 Thousand Rods [Penises], or The Loves of a Hospodar) (roman), 1907 L`enchanteur pourrissant (The Enchanter Rotting) (roman), 1909 L`Hérèsiarque et Cie (The Heretic & Co.) (kolekcija kratkih priča), 1910 Les exploits d`un jeune Don Juan (The Adventures of Young Don Juan) (roman), 1911 La Rome des Borgia (The Rome of the Borgias) (roman), 1914 La Fin de Babylone (The Fall of Babylon) (roman) – L`Histoire romanesque 1/3, 1914 Les Trois Don Juan (The Three Don Juans) (roman) – L`Histoire romanesque 2/3, 1915 Le poète assassiné (The Murdered Poet) (pripovetke), 1916 La femme assise (The Sitting Woman) (roman), 1920 Les Épingles (The Pins) (kolekcija kratkih priča), 1928 Drame Farsa Tiresijine dojke / Sisa Tiresijina, 1917 La Bréhatine, screenplay (kolaboracija sa Andre Bilom), 1917 Couleurs du temps, 1918 Casanova, published 1952 Članci Le Théâtre Italien, ilustrvana enciklopedija, 1910 Preface, Catalogue of 8th Salon annuel du Cercle d`art Les Indépendants, Musée moderne de Bruxelles, 1911. La Vie anecdotique, Chroniques dans Le Mercure de France, 1911–1918 Pages d`histoire, chronique des grands siècles de France, hronika, 1912 Les Peintres Cubistes, Méditations Esthétiques, 1913 La Peinture moderne, 1913 L`Antitradition futuriste, manifeste synthèse, 1913 Jean Metzinger à la Galerie Weill, Chroniques d`art de Guillaume Apollinaire, L`Intransigeant, Paris Journal, 27 May 1914 Case d`Armons, 1915 L`esprit nouveau et les poètes, 1918 Le Flâneur des Deux Rives, chronicles, 1918 MG47 (K)

Vuk Karadžić, 1980. Prevod i priređivanje David Albahari Predgovor mestimično uredno podvlačen grafitnom olovkom (lako se uklanja). Ji đing (kin. 易經, yì jīng — knjiga promena) spada u najstarije klasične kineske tekstove. Napisana je 1000. godina pre naše ere, i kao suština mudrosti, tokom 3000 godina služila je kao priručnik za proricanje budućnosti.[1] Uvod Ji đing predstavlja neverovatnu kombinaciju matematičke pronicljivosti i psihološke intuicije i među velikim knjigama sveta Ji đing zauzima jedinstveno mesto. On nije samo jedna od najstarijih knjiga koje su ikada napisane, već predstavlja i poimanje sveta koji se znatno razlikuje od svih drugih sistema mišljenja na Istoku i onih koji su izloženi u raznim zapisima čovečanstva, a ne protivureči im. Razlog treba tražiti u tome što se Ji đing ne zasniva na verskom učenju, božanskom otkrovenju ili plemenskom zakonu i folkloru, već na posmatranju prirode i čovekovog života, međusobnog delovanja univerzalnih zakona i ponašanja ljudske jedinke, slobodne volje i sudbine. Tvorci Ji đinga, koji nije delo jednog autora — mada ima autora koji navode da je to delo 伏羲 Fú Xī (Fu Hsi) 2852. p. n. e. do 2738. p. n. e. — već sabrana mudrost mnogih generacija, koja je uspešno primenjivana i upotrebljavana u rasponu od najmanje 3000 godina, prihvatili su promene kao prirodan red stvari, pravu prirodu života. Filozofija Ji đing spada u jedinu knjige drevnih mudrosti koje ne potenciraju nepromenljivo i večno, koja ne smatra da je postojanost nešto što je najviši ideal čoveka i njegov konačni cilj, već nasuprot tome, u samo središte svog posmatranja i tumačenja stavlja promene kao nešto što je bit u razvoju čoveka, vreme usvaja kao sastavni deo svih promena. Vreme, za Ji đing nije ni razorna, a ni negativna sila. Vreme nije nešto zbog čega bi trebalo strepeti i od čega bi se trebalo bojati, vreme je samo bit i suština života i ono se ne suprotstavlja večnom. Vreme je tu da se i večno — ono što je bilo i ono što će biti — kroz samo vreme neprestano otkriva. Ji đing nam otkriva i pokazuje da promene nisu uzrok nesreća koje nas okružuju, da promene nisu uzrokom patnji i da promene nisu samo prolaznost i nepostojanost. Promene su, za razliku od onih koji u stabilnom, i večnom traže i vide jedini princip, nešto što je suštinski smisao života, da one u sebi sadrže sve elemente postojanosti, onaj duboki smisao življenja i večni princip koji čovek pokušava da otkrije izvan ovog sveta — u sferi transcendentalne stvarnosti. Ko u tome uspe i ko shvati prave principe i značenja promena, ko shvati zakone preobražaja, postaje gospodar svoje sudbine. Da bi se u tome uspelo mora se iz sebe izvući sve ono vekovima zaboravljeno, duboko potisnuto u svesti današnjeg modernog čoveka. Mora se, kao nekada u davna vremena, biti u stanju koje je slično nekoj vrsti transa, meditacije. U stanju u kome se dubinska svest oslobađa svih spoljnih uticaja, prolaznih želja i svega onoga što nam dolazi iz svakodnevnog života. Samo tako mi smo svesni svega onoga što može da odredi našu budućnost. Samo tako mi smo u stanju da pravilno protumačimo sve simbole i sve arhetipove. Svi ti simboli se menjaju i zavise od kulturnih, rasnih istorijskih i svih drugih nasleđa koje svaki pojedinac nosi u sebi, sem ako oni, bez obzira na kulturu, rasu i društvene uslove ne pripadaju onim univerzalnim arhetipovima koji vrede za sve kulture, prostore i za sva ljudska bića. Tumačenje tih simbola, pre svega zavisi od sveukupnog poznavanja značenja simbola, kao i o sposobnosti shvatanja kako da ih primenimo i kojeg su oni porekla. Nekada, u davna vremena, tumačenja i značenja simbola i njihovih međusobnih odnosa su tumačili razni sveštenici, vidovnjaci i proroci, a danas, ako želimo da se koristimo svim tim starim iskustvima i znanjima koja su sačuvana u knjigama kakva je i knjiga Ji đing, prvo moramo vrlo pažljivo proučiti jezik simbola kojim su se oni služili, i tek tada da pokušamo da sve to, pre svega prilagodimo, pa tada protumačimo današnjim psihološkim jezikom. Da uzmemo u obzir sve razlike u kulturi, jeziku i istorijskim okolnostima našeg vremena. Pored toga što je Ji đing, pre svega drevna knjiga proricanja, on je u toku vekova poprimio još jedan, možda i značajniji aspekt — preobrazio se u knjigu koja nam pomaže da pojmimo jedan novi filozofski pogled na život. Sam ritualni deo i tumačenja koja su data u knjizi mogu nam pomoći da predvidimo i odgonetnemo ono što je sakriveno u našoj podsvesti, ali pravilnim odgonetanjem i poznavanjem zakona preobražaja — zakona promena, omogućiće nam da predvidimo neki verovatni tok budućih dešavanja i zbivanja u našem životu, jer znamo odakle polazimo i gde nam je cilj. Tako tumačeći Ji đing mi nismo samo sledbenici predskazanog, već slobodnom voljom odlučujemo o onome šta nam je činiti. Ji đing, tada nije knjiga koja nas potčinjava, već on postaje samo još jedan, u nizu instrumenata naše slobodne volje. On nam omogućava da kombinujemo naše iskustvo i našu intiuciju sa logikom i razumom i da sve to primenimo na date situacije, a ne da nešto priželjkujemo ili da se prepustimo emocionalnom rasuđivanju. Mi sami preuzimamo odgovornost za naše konačne odluke. To je ono što Ji đing izdvaja i uzdiže na jedan drugi nivo — nivo duhovnosti i filozofije života, jer on nije prost sistem predskazivanja ili proricanja sudbine u kojoj smo mi lišeni odlučivanja i gde čekamo na to šta će nam se i kada dogoditi. Ji đing se ne služi proricanjem samo da bi nam ukazao na to šta je to što nas čeka u budućnosti, on nam pomaže da na svetlost dana iznesemo, u nama već prisutne, ali prikrivene tendencije uma i to na svetlost svesnog poimanja, kako bismo sami odlučili i svesno izabrali najbolji tok delanja, a koji je u potpunom skladu sa životnim okolnostima. Na takav način čovek u najboljoj i najvećoj meri koristi i sarađuje sa okolnostima koje ga okružuju i čini ih svojim saradnicima u kreiranju svoje budućnosti. „Moreplovac nije u stanju da kontroliše udare vetra i njegovu snagu, i nije u stanju da kontroliše vodene struje, ali može da iskoristi te sile veštom saradnjom sa njima”. Struktura Predanje kaže da je legendarni Fu Si prvi izumeo linijske celine knjige. Predanje dalje prikazuje da je sadašnja knjiga nastala posle revizije dve ranije knjige, takođe zasnovane na heksagramima, ali različite od današnje knjige po redosledu i imenima pojedinih heksagrama. Prva se zvala Lien San (uptrebljavala se u periodu od 2205. do 1766. godine pre nove ere), a druga je imala naziv Kvej c`ang (upotrebljavala se u periodu od 1766. do 1150. godine pre nove ere). Sastav današnje Knjige Promena pripisuje se kralju Venu, ocu dinastije Džou (od 1150. do 249. godine pre nove ere). Priča se da je on odredio sadašnji redosled. Velikog majstora Sung konfučijanizma, Sao Junga, njegova matematička tačnost navela je da izradi novu tabelu Ji đinga, u kojoj postavlja heksagrame u jedan prirodan sistem. Sao Jung polazi od dve osnovne linije, svetle i tamne, cele i prekinute. Svakoj liniji ponaosob dodaje se jedna cela i jedna prekinuta linija i tako se dobijaju četiri dvolinijske celine: Iznad svakog simbola se ponovo dodaje cela i prekinuta linija tako da osam trigrama imaju sledeći raspored: 卦名 Ime 卦像 Trigram 自然 Značenje 乾 Qian 天 Nebo 兌 Dui 泽 Jezero 離 Li 火 Vatra 巽 Xun 風 Vetar 震 Zhen 雷 Oluja 坎 Kan 水 Voda 艮 Gen 山 Planina 坤 Kun 地 Zemlja Nastavljajući na isti način dobijaju se celine od četiri linije, zatim celine od pet linija. Istim postupkom dodavanja cele i prekinute linije konačno se dobija šest linija, to jest 64 heksagrama. Ovaj, takozvani „prirodni redosled”, postavlja se tradicionalno u kvadrat 8x8 heksagrama, u kojem brojanje počinje u donjem desnom uglu i nastavlja se do donjeg levog ugla, zatim ponovo započinje sa desne strane ali u drugom redu i nastavlja se do leve strane i tako dalje. Linije Glavni članak: Linije Ji đing Postoje dve vrste linija: „Čvrsta” ili cela i „Prekinuta” ili propustljiva. Čvrsta ili cela linija Prekinuta ili propustljiva linija Linija čini sastavni deo trigrama (tri linije = jedan trigram), a dva trigrama čine jedan heksagram, tako da je svaki od šezdeset četiri heksagrama (Simbola na kojima se zasniva predskazanje) sastavljen je od dva trigrama, odnosno od šest linija. Trigrami Glavni članak: Trigram Od dve vrste linija, čvrste i propustljive moguće je oformiti samo osam trigrama. Svaki heksagram se sastoji od dva trigrama, a oni se nalaze u međusobnom promenljivom skladu i neskladu, i tim međusobnim odnosom oni sačinjavaju simbol i značenje heksagrama. Ako se dva trigrama nalaze u harmoničnom, prisnom odnosu, heksagram će biti simbol prijatnog ili simbol sreće, a ako između njih postoji nesklad, onda on simbolizuje nešto neprijatno i nesrećno. Svi drugi međusobni odnosi dva trigrama tvore mnoštvo među simbola. Postoje četiri važna ili glavna heksagrama, i oni imaju izuzetan značaj i tumačenje. Prvi 乾 Qian koji je sastavljen od dva trigrama Qian ili od šest čvrstih linija. Drugi 坤 Kun koji je sastavljen od dva trigrama Kun ili od šest popustljivih linija. Jedanaesti 泰 Tai koji čini trigram Kun iznad trigrama Qian ili tri uzastopne propustljive linije iznad tri uzastopne čvrste linije. Dvanaesti 否 Pi, koji čini trigram Qian iznad trigrama Kun ili tri uzastopno čvrste linije iznad tri uzastopno propustljive linije. Ovi četiri heksagrama imaju izuzetan značaj. Prvi Qian, je sastavljen samo od janga, i samim tim izuzetno pozitivan i kreativan. Drugi Kun, sastavljen je samo od jina, i predstavlja vrhunac pasivnog prihvatanja. Treći i četvrti su sastavljeni od jednakih delova janga i jina, i to ne izmešanih već u neposrednom dodiru. Tai, normalno ima najčvršću moguću osnovu za izdržavanje tri propustljive linije, i samim tim ima pozitivno značenje. Pi, nasuprot Tai-u ima tri čvrste, jake linije koje pritiskaju tri propustljive linije, i veoma je nepovoljanog značenja. Ovaj primer međusobnih odnosa dva trigrama u heksagramu jasno nam pokazuje jedan od metoda tumačenja heksagrama. Heksagrami se uvek čitaju odozdo ka gore, ili od dna prema vrhu, tako da je na linija dnu linija broj 1, a linija na vrhu linija broj 6. Smatra se da je donji, niži trigram prvi, a da mu viši sledi. Pored donjeg, prvog i gornjeg drugog trigrama, svaki heksagram sadrži i još dva središnja isprepletena trigrama, od kojih je prvi sastavljen od linija 2, 3 i 4, a drugi od linija 3, 4 i 5. Heksagrami Glavni članak: Heksagram Ji đing heksagrami Kombinovanjem osam trigrama dobija se tabela sa 64 heksagrama od kojih svaki ima svoje ime, broj, značenje i tumačenje. Na tabeli su, sleva nadesno, u prvom vodoravnom redu, i odozgo nadole u prvom horizontalnom redu poređani trigrami: 乾 Qian — Nebo 震 Zhen — Grmljavina 坎 Kan — Voda 艮 Gen — Planina 坤 Kun — Zemlja 巽 Xun — Vetar 離 Li — Vatra 兌 Dui — Jezero 乾 Qian — Nebo 震 Zhen — Grmljavina 坎 Kan — Voda 艮 Gen — Planina 坤 Kun — Zemlja 巽 Xun — Vetar 離 Li — Vatra 兌 Dui — Jezero David Albahari (Peć, 15. mart 1948 — Beograd, 30. jul 2023) bio je srpski književnik, prevodilac i akademik. Uglavnom je pisao romane i kratke priče koje su često autobiografske. Prevodio je sa engleskog jezika i bio član Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] Biografija Rođen je 15. marta 1948. godine u porodici jevrejskog porekla u Peći.[2] Prvu zbirku kratkih priča Porodično vreme je objavio 1973. godine. Postao je popularan u književnim krugovima četvrtom knjigom Opis smrti, za koju je dobio Andrićevu nagradu. Godine 1991. postao je predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, a radio je i na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva. Godine 1994. preselio se s porodicom u Kalgari. Bio je član je van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti pri Odeljenju jezika i književnosti od 2. novembra 2006. godine.[3] Pisac je prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih dela. Uprkos tome, on je tokom svog pedesetogodišnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao ne samo nepodeljenu naklonost kritike, već i prilično veliki broj čitalaca. Interesantna je pojava da se među ljubiteljima knjige u Srbiji teško može naći čitalac koji nema jasno izražen vrednosni stav prema Albaharijevom opusu: s jedne strane nalazi se prilično širok sloj obožavalaca njegove proze među kojima on često predstavlja pravog kultnog pisca, dok se s druge strane nalazi nešto uža grupa onih kojima izrazita složenost i naglašena artificijelnost njegovog izraza stvara prilično jak otpor.[4] Potpisana knjiga autora Kritika je od samog početka prihvatila Albaharijevo stvaralaštvo uz izuzetno pohvalne ocene, počev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popović zaključio u prikazu Porodičnog vremena da je pripovedačka polazišna pozicija „za darovitog mladog pisca... od neprocenjive vrednosti”, pa sve do skorašnjeg suda Vase Pavkovića da je samo pitanje vremena „kada će svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika”. Albaharijeva ostvarenja prevođena su na francuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, makedonski, slovenački, albanski, slovački, mađarski itd. Svaka nova knjiga Davida Albaharija predstavlja za našu književnost pravi događaj jer nosi u sebi ekskluzivnost povezivanja domaće literature sa svetskom književnom baštinom.[5] Kasnih osamdesetih, Albahari je započeo prvu formalnu peticiju za legalizaciju marihuane u Jugoslaviji. U Kanadi je živeo od 1994.[6] U Srbiju se vratio 2012. Preminuo je 30. jula 2023. posle duže borbe s Parkinsonovom bolešću.[7][8] Nagrade Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Dobročinitelj”, 1971. David Albahari, Eks Libris - „Propuštena prilika” Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Jahiel, 1930”, 1972. Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Moj deda, kantor u N.”, 1973. Andrićeva nagrada, za zbirku priča Opis smrti, 1982. Nagrada „Branko Ćopić”, za zbirku priča Pelerina, 1994. Nagrada „Stanislav Vinaver”, za zbirku priča Pelerina, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Mamac, 1996.[9] Balkanika (književna nagrada), za roman Mamac, 1997. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Mamac, 1998. Nagrada grada Beograda „Despot Stefan Lazarević”, za roman Pijavice, 2005. Nagrada „Zlatni suncokret”, za zbirku priča Svake noći u drugom gradu, 2008.[traži se izvor] Nagrada „Milovan Vidaković”, 2013. Nagrada „Isidora Sekulić”, za roman Životinjsko carstvo, 2014. Nagrada „Dušan Vasiljev”, za roman Životinjsko carstvo, 2015. Nagrada „Todor Manojlović”, 2015. Nagrada „Veljkova golubica”, 2016. Prva nagrada na festivalu „Друга приказна” (Druga priča), Skoplje, Makedonija, 29. jul 2016.[10] Međunarodna nagrada za književnost „Aleksandar Tišma”, za roman Danas je sreda, 2022.[11] Dela Zbirke priča Romani Knjige eseja Porodično vreme (1973) Obične priče (1978) Opis smrti (1982) Fras u šupi (1984) Jednostavnost (1988) Pelerina (1993) Izabrane priče (1994) Neobične priče (1999) Drugi jezik (2003) Senke (2006) Svake noći u drugom gradu (2008) 21 priča o sreći (2017) Sudija Dimitrijević (1978) Cink (1988) Kratka knjiga (1993) Snežni čovek (1995) Mamac (1996) Mrak (1997, 2008) Gec i Majer (1998) Svetski putnik (2001) Pijavice (2006) Ludvig (2007) Brat (2008) Ćerka (2010) Kontrolni punkt (2011) Prepisivanje sveta (1997) Teret (2004) Dijaspora i druge stvari (2008)

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: leto 1987. Broj: 10 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 274 Stanje: veoma dobro očuvano PER ULOF ENKVIST: Pali anđeo / preveli Mihaila Vesović i Moma Dimić MBELA SON DIPOKO: Crni i beli u ljubavi / prevela Nada Obradović ITALO KALVINO: Pod suncem-jaguarom / prevela Mirjana Ognjanović LENARD KOEN: Knjiga milosrđa / preveo Zoran Jungić MIŠEL TURNIJE: Tetreb; Kratko proze; Amandin ili Dva vrta / prevela Ksenija Jovanović JAH HAMILTON: Poseta / preveo Srba Mitrović KETI AKER : Velika očekivanja / prevela Nina Živančević DESET GODINA „POVELJE 77` RAZGOVOR SA VACLAVOM HAVELOM: Stvarati bez utopija RAZGOVOR SA JOZEFOM ŠKVORECKIM PRIMO LEVI (1919–1987) ELI VIZEL: Aušvic, četrdeset godina kasnije ĐULIO EINAUDI: Poslednje svedočenje   TANJA KRAGUJEVIĆ: Od stvarnosti do mita GORDANA B. TODOROVIĆ: Treperavi svet Kauza Išigura MIHAJLO PANTIĆ: Brevijari „Književnih lomova` SIGNALI VESTI PISMA A. SAHAROV: Pismo M. S. Gorbačovu SVETLANA SLAPŠAK: Pismo iz Atine BRANKA KRILOVIĆ: Pozorišno pismo iz Amerike RATKO ADAMOVIĆ: Pismo iz Rusije PER ULOF ENKVIST, MBELA SON DIPOKO, ITALO KALVINO, LENARD KOEN, MIŠEL TURNIJE, JAN ROBERT HAMILTON, KETI AKER, PRIMO LEVI Italo Kalvino (1923–1985) je bio italijanski književnik, esejista i novinar, intelektualac koji je bio izuzetno angažovan u političkoj, građanskoj i kulturnoj sferi. Kao jedan od najvažnijih italijanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, bio je deo različitih književnih tokova, od neorealizma do postmoderne, ali uvek sa određenim odstojanjem, insistirajući na ličnom istraživanju i iskazu. Bio je privržen svemu što je jednostavno, nekonvencionalno, neracionalno – što se ogledalo i u njegovom pripovedanju koje se odriče moralističkog konteksta i didaktičnosti. Završio je studije književnosti u Torinu gde je diplomirao na delima Džozefa Konrada. Tokom rata bio je u partizanskom pokretu a nakon rata politički se aktivirao u krugu italijanskih intelektualaca komunista okupljenih oko izdavačke kuće Einaudi, zajedno sa Pavezeom, Vitorinijem i Natalijom Ginzburg. Kasnije napušta ovaj pokret, da bi se 1960-ih u Parizu priključio grupi OuLiPo – što utiče i na njegov pripovedački manir. Kalvinovo stvaralaštvo prošlo je raznolik književni put: od neorealističko-pustolovnog pripovedanja u romanu Staza do paukovih gnijezda (Zora, 1959), alegorijsko-bajkovite kombinatorike u trilogiji Naši preci (Paideia, 2007), preko književnih eksperimenata u kraćoj prozi Kosmikomike (Paideia, 2008) i romanima Nevidljvi gradovi (Devedesetčetvrta, 1995) i Zamak ukrštenih sudbina (Rad, 1997), sve do metanarativnog romana o čitanju i pisanju Ako jedne zimske noći neki putnik (Plato, 2001), koji ubrzo po izlasku postaje svetski bestseler. Esejističko-kritičke tekstove pisao je uporedo s pripovednim delima. U Američkim predavanjima (Bratstvo-jedinstvo, 1989) pokušao je da definiše književne vrednosti koje bi trebalo očuvati u nadolazećem milenijumu. Fakultet za medije i komunikacije radi trenutno na prevodu Kalvinovog teksta Autobiografija jednog gledaoca. Lenard Norman Koen (engl. Leonard Norman Cohen; Vestmaunt, 21. septembar 1934 – Los Anđeles, 7. novembar 2016) bio je kanadski kantautor i književnik. Počeo je da piše 1952, dok je njegova prva knjiga pesama Let Us Compare Mythologies objavljena u Montrealu 1956. Primljen u Rokenrol kuću slavnih 2008. godine. Preminuo je 7. novembra 2016. u 82. godini Koen je rođen 21. septembra 1934. u Montrealu. Otac mu je preminuo kada mu je bilo 9 godina. Kao veoma praktičan čovek, na vreme je osnovao trust fond za svog sina tako što mu je uz malu mesečnu nadoknadu obezbedio budućnost. Leonard, međutim, nije mogao da preboli gubitak oca, pa se odaje drogama. Da bi se spasio, krajem šezdesetih godina odlazi u manastir, gde se susreće sa novim religijskim uticajima, što je bilo presudno za stvaranje pesama sa religijskom tematikom, poput Story of Isaac i Hallelujah. Inače, za prekretnicu u svom životu sam Koen smatra trenutak kada je kao petnaestogodišnjak u jednoj knjižari pronašao knjigu Gabrijela Garsije Lorke. Do te mere se zaljubio u Lorkinu poeziju da je često izjavljivao da mu je ona uništila život. Naučio je da svira gitaru, pa se od rane mladosti uporedo bavio i pisanjem i muzikom. Početkom 1951. upisuje fakultet, no pre diplomiranja objavljuje prvu knjigu pesama (1956). Kao nagradu dobija stipendiju od 2000 dolara i putovanje po Evropi. Ubrzo postaje poznato ime u kanadskim literarnim krugovima, a početkom šezdesetih, sa novcem dobijenim od prodaje prve knjige, odlazi na grčko ostrvo Hidra.Tamo je kupio kuću i u potpunoj izolaciji počeo intenzivnije da se bavi pisanjem. Prvi roman objavljuje 1963. Tada je nastala i njegova čuvena pesma So long, Marianne, posvećena njegovoj velikoj ljubavi Merijen Jensen. Sredinom šezdesetih vraća se u Ameriku gde postaje deo njujorške umetničke scene. Upoznaje krug oko Endija Vorhola i počinje da piše pesme za folk izvođače, kao što je Džudi Kolins. Prvi album Songs of Leonard Cohen (1967) prolazi nezapaženo u Americi, iako su se na njemu našli njegovi najveći hitovi: Suzanne, So long, Marianne, Sisters of Mercy. Ne obazirući se na kritike, Koen objavljuje još mračniji i nekomercijalniji album, Songs from a Room, sa kojeg se izdvajaju pesme Bird on a wire i Story of Isaac. Njegovo stvaralaštvo lirski je neuhvatljivo i za njegove najbolje poznavaoce. Služeći se metaforama, parafrazama, ironičnim i humorističkim odnosom prema društvu, u tekstovima se bavi ljubavlju, religijom, seksualnošću, samoubistvima, depresijom, istorijom i međuljudskim odnosima. U pevačkom smislu, takođe pravi velike promene. Karijeru je započeo kao visoki bariton, da bi godine pušenja njegov glas učinile najdubljim basom na savremenoj muzičkoj sceni. Najviše poklonika stiče po objavljivanju New Skin for Old Ceremony (1974), na kojem se našla čuvena pesma Chelsea Hotel No.2, a vrtoglavi uspeh doživljava sa albumom I`m Your man, koji ima veliki uticaj na savremenu muzičku scenu. Albumom The Future (1992) vraća se religijsko-proročkom stilu. Bavi se temama uništenja prirode, narkomanije, diktatorstva, abortusa, nuklearnog uništenja... Početkom ovog veka na scenu se vraća albumom Ten New Songs. Numeru In My Secret Life pisao je 13 godina. Marta 2008. Koen je primljen u Rokenrol kuću slavnih u Njujorku, a nagradu Gremi za životno delo dobio je 2010. Umro je 2016. godine u Los Anđelesu. Diskografija Songs of Leonard Cohen 1967. Songs from a Room 1969. Songs of Love and Hate 1971. Live Songs 1973. New Skin for the Old Ceremony 1974. The Best of Leonard Cohen/Greatest Hits 1975. Death of Ladies` Man Recent Songs 1979. Night Magic: Musical/Soundtrack 1985. Various Positions 1985. I`m Your Man 1988. The Future 1992. Cohen Live 1994. More Best Of Leonard Cohen 1997. Field Commander Cohen: Tour of 1979 2001. Ten New Songs 2001. The Essential Leonard Cohen 2002. 2008. Dear Hearher 2004. Live in London 2009. Live At the Isle of Wight 1970 2009. Songs From the Road 2010. Old Ideas 2012. Popular Problems 2014. You Want It Darker 2016. Bibliografija Let Us Compare Mythologies 1956. The Spice-Box of Earth 1961. The Favorite Game 1963. Flowers for Hitler 1964. Beautiful Losers 1966. Parasites of Heaven 1966. Selected Poems 1956. - 1968. 1968. The Energy of Slaves 1972. Death of A Lady`s Man 1978. Death of Mercy 1984. Stranger Music 1993. Book of Longing 2006. The Lyrics of Leonard Cohen 2009. Poems and Songs 2011. Fifteen Poems 2012. Mišel Turnije (Pariz 19. decembar 1924 – Šoazel 18. januar 2016) bio je francuski pisac. Dobitnik je nagrada kao što su Velika nagrada za roman Francuske akademije 1967. godine za roman Petko ili limbovi Pacifika i Gonkurovu nagradu za Kralja Vilovnjaka 1970. godine. Njegova inspiracija uključivala je tradicionalnu nemačku kulturu, katoličanstvo i filozofije Gastona Bachelarda-a. Stanovao je u Šoazelu i bio član Akademie Gonkur. Njegova autobiografija prevedena je i objavljena kao Duh vetra (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Turnije je rođen u Francuskoj od roditelja koji su se upoznali na Sorboni tokom studija nemačkog jezika, a mladost je proveo u Sen Žermen an Leu. Nemački je naučio rano, boraveći svakog leta u Nemačkoj. Studirao je filozofiju na Sorboni i na univerzitetu u Tibingenu i pohađao kurs filozofa Morisa de Gandilaka. Želeo je da predaje filozofiju u srednjoj školi, ali, kao i njegov otac, nije uspeo da dobije francusku agregaciju (takmičarski ispit za državnu službu u francuskom sistemu javnog obrazovanja) . Turnije se pridružio Radio France-u kao novinar i prevodilac i vodio L`heure de la culture française. Godine 1954. radio je u reklami za Evropu 1 . Takođe je sarađivao za novinama Le Monde i Le Figaro. Od 1958. do 1968. godine, Turnije je bio glavni urednik francuske izdavačke kuće Plon. Godine 1967. Turnije je objavio svoju prvu knjigu, Petko ili limbovi Pacifika, prepričavanje Robinzona Krusoa Daniela Defoa, za koju je nagrađen Velikom nagradom za roman Francuske akademije. Suosnivač je, 1970. godine, sa fotografom Lisijenom Klergom (Lucien Clergue) i istoričarem Žan-Morisom Ruketom (Jean-Maurice Rouquette), godišnjeg festivala fotografije Rencontres d`Arles-a. U isto vreme napravio je za televiziju pedeset izdanja mesečnog programa Chambre noire, posvećenih fotografiji, uz intervjuisanje fotografa za svaki program. Turnije je umro 18. januara 2016. u Šoazelu u Francuskoj u 91. godini. Odabrani radovi Vendredi ou les Limbes du Pacifique (Friday) (1967) - Grand Prix du roman de l`Académie française Le Roi des aulnes (1970) (The Erl-King translated 1972 by Barbara Bray, a.k.a. The Ogre) Le Roi des aulnes je napravljen film 1996. godine Der Unhold (The Ogre), u režiji Volker Schlöndorff-a i takođe je prilagođen za scenu Tom Perrin 2002. godine. Les Météores (Blizanci, 1975) Le Vent Paraclet (Duh vetra, 1977) Vendredi ou la Vie sauvage (Petko i Robinson, 1977) Le Coq de bruyère (Fetišist i druge priče, 1978) Gaspard, Melchior et Balthazar (Četiri mudraca, 1980) Le Vol du vampire (1981) Gilles et Jeanne (Gilles and Jeanne, 1983) La Goutte d`or ( Zlatna kapljica, 1986) Petites Proses (1986) Le Medianoche amoureux (The Midnight Love Feast, 1989) La Couleuvrine (1994) Le Miroir des idées (Ogledalo ideja, 1994) Eléazar ou la Source et le Buisson (Eleazar, Izlazak na zapad, 1996) Časopis ektime (2002) Keti Aker (1947–1997) je bila američka spisateljica eksperimentalnih romana i pank pesnikinja, a slobodno možemo reći i jedan od vodećih eksperimentalnih pisaca svoje generacije. Od ranog detinjstva bila je fascinirana gusarima, a tako će ostati do kraja života. Kako je sama govorila, želela je da postane gusar, ali je znala da su to mogli biti samo muškarci. Kasnije je postala poznata po vožnji motora i tetoviranju. Na njen opus značajno su uticali kako francuska poststrukturalistička teorija i filozofija, tako i pornografija. Pošto se u svom radu koristila metodama prisvajanja tekstova, „plagijatorstvom`, pornografijom, autobiografijom, kombinovanjem tekstova visoke književnosti i kiča, uz njeno ime se vezuju i pojmovi književnog terorizma i piraterije. Keti Aker je pisanje i čitanje povezivala sa telesnim užitkom. Berouz i Margaret Diras, kao i pesnici Blek Mauntin škole imali su snažan uticaj na njeno stvaralaštvo, a mnogi su je smatrali i ženskim Žanom Ženeom. Njena najznačajnija dela su: I Dreamt I Was a Nymphomaniac: Imagining (iz 1974), potom Great Expectations (1983), Don Quixote: Which Was a Dream (1986), Hannibal Lecter, My Father (1991), My Mother: Demonology (1994) i Pussy, King of the Pirates (1996. godine). Poetsko-prozni tekst Mrtva lutka poniznost napisan je kao odgovor na zahtev američkog autora Harolda Robinsa da se javno izvini za to što je plagirala njegovo delo u jednom svom romanu. Jedan od razloga za neizvinjavanje bio je taj što se Aker nije osećala krivom – plagiranje je bilo njena metoda pisanja. Mrtva lutka poniznost je fantastična mešavina umetničkih postupaka i tehnika, pored postupaka pravljenja različitih lutaka koje vrši jedna umetnica zvana Kapitol, tu su i autobiografski elementi, citati iz pisma koja je Rilke uputio Sezanu, kao i njeni razgovori sa izdavačima, advokatima, novinarima. Jedna od bitnijih rečenica u tekstu jeste: „Dekonstrukcija ne zahteva toliko plagiranje koliko kršenje autorskih prava`. Keti Aker je umrla od raka dojke u svojoj 50-oj godini. MG47 (K)

Vrlo dobro ocuvana, kompletna, cista i bez pisanja Ubistvo u Mevsu Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena.[4] Detinjstvo i obrazovanje[uredi] Agata Kristi kao dete Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život[uredi] Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine[uredi] U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija[uredi] Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. prikaži Dela Agate Kristi Zanimljivosti[uredi] Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”[31] 1 1920 The Mysterious Affair At Styles Misterija u Stajlsu Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 2 1922 The Secret Adversary Tajni neprijatelji Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 3 1923 Murder On The Links Ubistvo na terenu za golf Hercule Poirot & Hastings krimi roman 4 1924 Poirot Investigates – The Adventure of the Western Star – The Tragedy at Marsdon Manor – The Adventure of the Cheap Flat – The Mystery of Hunter’s Lodge – The Million Dollar Bond Robbery – The Adventure of the Egyptian Tomb – The Jewel Robbery at the Grand Metropolitan – The Kidnapped Prime Minister – The Disappearance of Mr Davenheim – The Adventure of the Italian Nobleman – The Case of the Missing Will Poaro istražuje – Slučaj Zapadne zvezde – Tragedija u Marsdon Menoru – Slučaj jeftinog stana – Misterija Hanters Lodža – Pljačka milion dolara u obveznicama – Slučaj egipatske grobnice – Pljačka nakita u Grand Metropolitenu – Otmica ministra – Nestanak gospodina Davenhajma – Avantura italijanskog plemića – Slučaj nestalog testamenta Hercule Poirot kratke priče originalno izdanje sadrži i priče: The Veiled Lady – Dama pod velom The Lost Mine – Propali rudnik The Chocolate Box – Kutija sa čokoladama 5 1924 The Man In The Brown Suit Čovek u smeđem odelu Pukovnik Johnny Race krimi roman 6 1924 The Road Of Dreams Put snova poezija 7 1925 The Secret Of Chimneys Tajna dimnjaka Battle & Bundle krimi roman 8 1926 The Murder Of Roger Ackroyd Ubistvo Rodžera Akrojda Hercule Poirot krimi roman 9 1927 The Big Four Velika cetvorka Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 10 1928 The Mystery Of The Blue Train Misterija plavog voza Hercule Poirot krimi roman 11 1929 The Seven Dials Mystery Misterija sedam brojcanika Battle & Bundle krimi roman 12 1929 Partners In Crime – A Fairy In The Flat – A Pot Of Tea – The Affair Of The Pink Pearl – The Adventure Of The Sinister Stranger – Finessing the King – The Gentleman Dressed In Newspaper – The Case Of The Missing Lady – Blindman’s Buff – The Man In The Mist – The Crackler – The Sunningdale Mystery – The House Of Lurking Death – The Unbreakable Alibi – The Clergman’s Daughter – The Red House – The Ambassador’s Boots – The Man Who Was Number 16 Zajedno protiv zlocina Tommy & Tuppence Beresford kratke price 13 1930 The Murder At The Vicarage Ubistvo u vikarijatu Miss Jane Marple krimi roman 14 1930 The Mysterious Mr. Quin – The Coming of Mr. Quin – The Shadow on the Glass – At the Bells and Motley – The Sign in the Sky – The Soul of the Croupier – The World’s End – The Voice in the Dark – The Face of Helen – The Dead Harlequin – The Bird With The Broken Wing – The Man From The Sea – Harlequin’s Lane Tajanstveni gospodin Kvin – Dolazak Gospodina Kvina – Senka na staklu – Kod „Bilsa i Motlija“ – Znak na nebu – Krupijeova dusa – Kraj sveta – Glas u noci – Lice Helene – Mrtvi pajac – Ptica slomljenih krila – Covek iz mora – Pajacova staza Quin & Satterthwaite kratke price 15 1930 Giant’s Bread Divov hleb Mary Westamacott ljubavni roman 16 1930 Behind The Screen Iza pregrade Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 2. poglavlje 17 1931 The Sittaford Mystery Sitafordska misterija krimi roman Murder At Hazelmoor 18 1931 The Scoop Lopatica Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 2. i 4. poglavlje 19 1931 The Floating Admiral Plutajuci admiral Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 4. poglavlje 20 1932 Peril At End House Opasnost kod End Hausa Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 21 1932 Thirteen Problems – The Tuesday Night Club – The Idol House of Astarte – Ingots of Gold – The Bloodstained Pavement – Motive versus Opportunity – The Thumb Mark of St.Peter – The Blue Geranium – The Companion – The Four Suspects – The Christmas Tragedy – The Herb of Death – The Affair at the Bungalow – Death by Drowning 13 problema – Klub utorkom uvece – Svetiliste Astarte – Zlatne poluge – Plocnik umrljan krvlju – Motiv protiv prilike – Otisak palca svetog Petra – Plavi zdravac – Druzbenica – Cetvoro osumnjicenih – Bozicna tragedija – Travka smrti – Slucaj bungalova – Smrt u reci Miss Jane Marple The Tuesday Club Murders kratke price 22 1933 Lord Edgware Dies Lord Edzver umire Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman Thirteen At Dinner 23 1933 The Hound Of Death And Other Stories – The Hound of Death – The Red Signal – The Fourth Man – The Gypsy – The Lamp – Wireless – The Witness for the Prosecution – The Mystery of the Blue Jar – The Starange Case of Sir Arthur Carmichael – The Call of Wings – The Last Seance – S.O.S. Pas smrti – Pas smrti – Crveni signal – Cetvrti covek – Ciganka – Svetiljka – Radio – Svedok optuzbe – Tajna plavog cupa – Neobicni slucaj Ser Artura Karmajkla – Zov Krila – Poslednja seansa – S.O.S. kratke price 24 1934 Why Didn’t They Ask Evans? Zasto nisu pitali Evansa? Bobby Jones & Frances Derwent krimi roman The Boomerang Clue 25 1934 Murder On The Orient Express Ubistvo u Orijent Ekspresu Hercule Poirot krimi roman Murder in the Calais Coach 26 1934 The Listerdale Mystery – The Listerdale Mystery – Philomel Cottage – The Girl in the Train – Sing a Song of Sixpence – The Manhood of Edward Robinson – Accident – Jane in Search of a Job – A Fruitful Sunday – Mr. Eastwood’s Adventure – The Golden Ball – The Rajah’s Emerald – Swan Song Misterija Listerdejl – Misterija Listerdejl – Kuca Filomel – Devojka u vozu – Pevaj pesmu od penija sest – Zrelo doba Edvarda Robinsona – Nesreca – Dzejn u potrazi za poslom – Plodna nedelja – Pustolovina g. Istvuda – Zlatna lopta – Radzin smaragd – Labudova pesma kratke price 27 1934 Parker Pyne Investigates – The Case of the Middle-Aged Wife – The Case of the Discontented Soldier – The Case of the Distressed Lady – The Case of the Discontented Husband – The Case of the City Clerk – The Case of the Rich Woman – Have You Got Everything You Want? – The Gate of Baghdad – The House at Shiraz – The Pearl of Price – Death on the Nile – The Oracle at Delphi Parker Pajn istrazuje Parker Pyne & Ariadne Oliver kratke price Mr. Parker Pyne, Detective 28 1934 Unfinished Portrait Nedovrseni portret Mary Westmacott ljubavni roman 29 1934 Black Coffee Crna kafa Hercule Poirot originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 1988 30 1935 The A.B.C. Murders ABC ubistva Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman The Alphabet Murders 31 1935 Death In The Clouds Smrt u oblacima Hercule Poirot & Japp krimi roman Death in the Air 32 1935 Three-Act Tragedy Tragedija u tri cina Hercule Poirot & Satterthwaite krimi roman Murder In Three Acts 33 1936 Cards On The Table Karte na stolu Hercule Poirot, Battle, Ariadne Oliver krimi roman 34 1936 Murder In Mesopotamia Ubistvo u Mesopotamiji Hercule Poirot krimi roman 35 1936 Love From A Stranger Ljubav stranca pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Kuca Filomel“ iz 1934. god. 36 1937 A Daughter’s A Daughter Cerkina cerka originalni pozorisni komad, kasnije napisan u formi romana 37 1937 Akhnaton Ehnaton originalni pozorisni komad izveden prvi put tek 1973. godine 38 1937 Death On The Nile Smrt na Nilu Hercule Poirot & Johnny Race krimi roman 39 1937 Dumb Witness Cutljivi svedok Hercule Poirot & Hastings krimi roman Poirot Loses A Client 40 1937 Murder In The Mews – Murder in the Mews – The Incredible Theft – Dead Man’s Mirror – Triangle at Rhodes Ubistvo u maloj ulici – Ubistvo u maloj ulici – Jedan neverovatan lopov – Ogledalo mrtvaca – Trougao na Rodosu Hercule Poirot kratke price Dead Man’s Mirror 41 1938 Appointment With Death Sastanak sa smrcu Hercule Poirot krimi roman 42 1938 Hercule Poirot’s Christmas Bozic Herkula Poaroa Hercule Poirot krimi roman Murder For Christmas, A Holiday for Murder 43 1939 Murder Is Easy Ubistvo je lako Battle krimi roman Easy To Kill 44 1939 And Then There Were None Deset malih crnaca krimi roman Ten Little Niggers Ten Little Indians 45 1939 The Regatta Mystery – The Regatta Mystery – The Mystery of the Baghdad Chest – How Does Your Garden Grow? – Problem at Pollensa Bay – Yellow Iris – Miss Marple Tells a Story – The Dream – In a Glass Darkly – Problem At Sea Misterija na regati Hercule Poirot Miss Jane Marple kratke price 46 1940 Sad Cypress Tuzni cempres Hercule Poirot krimi roman 47 1940 One, Two Buckle My Shoe 1,2 cipela se raspala Hercule Poirot krimi roman An Overdose Of Death The Patriotic Murders 48 1941 N Or M? N ili M? Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 49 1941 Evil Under The Sun Zlo pod suncem Hercule Poirot krimi roman 50 1942 The Body In The Library Les u biblioteci Miss Jane Marple krimi roman 51 1943 Five Little Pigs Pet prasica Hercule Poirot krimi roman – Murder In Retrospect; – Go Back For Murder 52 1943 Ten Little Niggers Deset malih crnaca pozorisni komad – adaptacija romana „Deset malih crnaca“ iz 1939. god. 53 1943 The Moving Finger Kobni prsti Miss Jane Marple krimi roman 54 1943 Problem at Polensa Bay – Problem at Polensa Bay – The Second Gong – Yellow Iris – The Harlequin Tea Set – The Regatta Mystery – The Love Detectives – Next To A Dog – Magnolia Blossam Problem u Polensi – Problem u Polensi – Drugi udarac gonga – Zuti irisi – Harlekinski servis za caj – Misterija na regati – Detektivi u sluzbi ljubavi – Pas na prvom mestu – Cvet magnolije kratke price neke price su ranije vec objavljivane 55 1944 Towards Zero Nulta tacka Battle krimi roman Come And Be Hanged 56 1944 Absent In The Spring Odsutan u prolece Mary Westmacott ljubavni roman 57 1945 Sparkling Cyanide IIskricavi cijanid Johnny Race krimi roman Remembered Death 58 1945 Death Comes As The End Smrt dolazi na kraju krimi roman 59 1945 Appointment With Death Sastanak sa smrcu pozorisni komad – adaptacija romana: „Sastanak sa smrcu“ iz 1938. god. 60 1946 The Hollow Rupa Hercule Poirot krimi roman Murder After Hours 61 1946 Murder On The Nile Smrt na Nilu pozorisni komad – adaptacija romana: „Smrt na Nilu“ iz 1937. god; 1947. godine naziv predstave promenjen u „Hidden Horizon“ 62 1946 Come, Tell Me How You Live Hajde, reci kako zivis price o zivotu na Srednjem Istoku – autobiografski tekstovi 63 1947 The Labours Of Hercules – The Nemean Lion – The Lernean Hydra – The Arcadian Deer – The Eurymanthian Boar – The Augean Stables – The Stymphalean Birds – The Cretan Bull – The Horses Of Diomedes – The Girdle Of Hippolyta – The Flock Of Geryon – The Apples Of The Hesperides – The Capture Of Cerberus Herkulovi zadaci – Nemejski lav – Lernejska hidra – Kerinejska kosuta – Erimantski vepar – Augijeve stale – Stimfalidske ptice – Bik sa Krita – Diomedove kobile – Hipolitin pojas – Copor Geriona – Hesperidske jabuke – Kerberovo zatocenistvo Hercule Poirot kratke price 64 1947 The Rose And The Yew Tree Ruza i tisa Mary Westmacott ljubavni roman 65 1948 Taken at the Flood Ko talas uhvati Hercule Poirot krimi roman There Is A Tide 66 1948 Witness For The Prosecution – The Witness for the Prosecution – The Red Signal – The Fourth Man – S.O.S. – Where there’s a Will – The Mystery of the Blue Jar – Philomel Cottage – Accident – The Second Gong Svedok optuzbe kolekcija kratkih prica – sve osim jedne su ranije objavljivane 67 1949 Crooked House Zla kuca krimi roman 68 1950 A Murder Is Announced Najavljuje se ubistvo Miss Jane Marple & Craddock krimi roman 69 1950 Three Blind Mice And Other Stories – Three Blind Mice – Strange Jest – Tape-measure Murder – The Case Of The Perfect Maid – The Case Of The Caretaker – The Third Floor Flat – The Adventure Of Johnny Waverly – Four-and-Twenty Blackbirds – The Love Detectives Tri slepa misa i druge price kolekcija kratkih prica od kojih je jedna vec ranije objavljena 70 1951 They Came To Baghdad Operacija Bagdad krimi roman 71 1951 The Underdog And Other Stories – The Under Dog – The Plymouth Express – The Affair at the Victory Ball – The Market Basing Mystery – The King of Clubs – The Submarine Plans – The Adventure of the Clapham Clock – The Cornish Mystery – The LeMesurier Inheritance Potcinjeni i druge price Hercule Poirot kratke price 72 1951 The Hollow Rupa Hercule Poirot pozorisni komad – adaptacija romana: „Rupa“ iz 1946. god. uloga Poaroa izbacena iz predstave 73 1952 They Do It With Mirrors Ruka brza od oka Miss Jane Marple krimi roman Murder With Mirrors 74 1952 Mrs. McGinty’s Dead Gospodja Mek Ginti je mrtva Hercule Poirot & Ariadne Oliver krimi roman Blood Will Tell 75 1952 A Daughter’s A Daughter Cerkina cerka Mary Westmacott ljubavni roman 76 1952 The Mousetrap Misolovka pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Tri slepa misa“ iz 1946. god. od 1952.god. neprestano na repertoaru londonskih pozorista 77 1953 After The Funeral Posle sahrane Hercule Poirot krimi roman Funerals Are Fatal 78 1953 Witness For The Prosecution Svedok optuzbe pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Svedok optuzbe“ iz 1948. god. 79 1953 A Pocket Full Of Rye Dzep pun zita Miss Jane Marple krimi roman 80 1954 Destination Unknown Nepoznato odrediste krimi roman So Many Steps To Death 81 1954 Spider’s Web Paukova mreza originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 2000 82 1955 Hickory, Dickory, Dock Tika, taka, tak Hercule Poirot & Felicity Lemon krimi roman Hickory, Dickory, Death 83 1956 Dead Man’s Folly Vasar zlocina Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 84 1956 The Burden Breme Mary Westmacott ljubavni roman 85 1956 Towards Zero Nulta tacka pozorisni komad – adaptacija romana: „Nulta tacka“ iz 1944. god. 86 1957 4:50 From Paddington U 4.50 sa stanice Pedinton Miss Jane Marple & Craddock krimi roman What Mrs. Mcgillicuddy Saw; Murder She Said 87 1958 Ordeal By Innocence Nesreca nevinih Arthur Calgary krimi roman 88 1958 Unexpected Guest Neocekivani gost originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 1999 89 1958 Verdict Presuda originalni pozorisni komad; prvobitno je trebao da se zove „No Fields of Amaranth „ 90 1959 Cat Among The Pigeons Macka medju golubovima Hercule Poirot krimi roman 91 1960 The Adventure Of The Christmas Pudding – The Adventure of the Christmas Pudding – The Mystery of the Spanish Chest – The Under Dog – Four and Twenty Blackbirds – The Dream – Greenshaw’s Folly Tajna Bozicnog pudinga – Tajna Bozicnog pudinga – Tajna spanske skrinje – Potcinjeni – Dvadeset i cetiri kosa – San – Grinsoova ludost Hercule Poirot kolekcija kratkih prica od kojih su neke vec ranije objavljivane 92 1960 Go Back For Murder Pet prasica pozorisni komad – adaptacija romana: „Pet prasica“ iz 1943. god. 93 1961 Double Sin And Other Stories – Double Sin – Wasp’s Nest – Theft of the Royal Ruby – The Dressmaker’s Doll – Greenshaw’s Folly – The Double Clue – The Last Seance – Sanctuary Dvostruki greh – Dvostruki greh – Osinje gnezdo – Kradja kraljevskog rubina – Krojacicina lutka – Grinsoova ludorija – Dvostruki trag – Poslednja seansa – Svetiliste Hercule Poirot Miss Jane Marple kolekcija kratkih prica od kojih su neke vec ranije objavljivane 94 1961 The Pale Horse Kod belog konja Ariadne Oliver krimi roman 95 1962 The Mirror Crack’d From Side To Side Napuklo ogledalo Miss Jane Marple & Craddock krimi roman 96 1962 Rule Of Three Trojno pravilo originalni pozorisni komad – 3 price Afternoon At The Seaside, Patient, Rats 97 1963 The Clocks Tajanstveni satovi Hercule Poirot krimi roman 98 1964 A Caribbean Mystery Karipska misterija Miss Jane Marple krimi roman 99 1965 At Bertram’s Hotel Hotel Bertram Miss Jane Marple krimi roman 100 1965 Surprise! Surprise! – Double Sin – The Arcadian Deer – The Adventure of Johnnie Waverly – Where There’s a Will – Greenshaw’s Folly – The Case of the Perfect Maid – At the Bells and Motley – The Case of the Distressed Lady – The Third Floor Flat – The Plymouth Express – The Mystery of the Spanish Shawl – The Cornish Mystery – The Witness for the Prosecution Iznenadjenje! Iznenadjenje! kolekcija kratkih prica – sve osim jedne su ranije objavljivane 101 1965 Star Over Bethlehem – A Greeting – Star over Bethlehem – A Wreath for Christmas – The naughty donkey – Gold, Frankincense and Myth – The water bus – In the cool of the evening – Jenny by the Sky – Promotion in the higest – The Saints of God – The Island Zvezda nad Vitlejemom pesme i price za decu 102 1966 Third Girl Treca devojka Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 103 1967 Endless Night Vecita noc krimi roman 104 1968 By The Pricking Of My Thumbs Zla sudba Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 105 1969 Halloween Party Zabava u Noci vestica Hercule Poirot & Ariadne Oliver krimi roman 106 1970 Passenger To Frankfurt Putnik za Frankfurt krimi roman 107 1971 Nemesis Nemezis Miss Jane Marple krimi roman 108 1971 The Golden Ball And Other Stories – The Golden Ball – The Listerdale Mystery – The Girl in the Train – The Manhood of Edward Robinson – Jane in Search of a Job – A Fruitful Sunday – The Rajah’s Emerald – Swan Song – The Hound of Death – The Gypsy – The Lamp – The Strange Case of Sir Andrew Carmichael – The Call of Wings – Magnolia Blossom – Next to a Dog Zlatna lopta i druge price kolekcija kratkih prica – sve su vec ranije objavljivane 109 1972 Elephants Can Remember Slonovi Pamte Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 110 1972 Fiddlers three Violinski trio originalni pozorisni komad; u prvoj godini se prikazivao pod nazivom „Fiddlers five“ 111 1973 Postern Of Fate Zaledje sudbine Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 112 1973 Poems A Masque from Italy Ballads Dreams and Fantasies Other Poems Things Places Love Poems and Others Verses of Nowadays Pesme zbirka od 63 pesme podeljene u 8 celina 113 1974 Hercule Poirot’s Early Cases – The Lost Mine – The Chocolate Box – The Veiled Lady – Problem at Sea – How Does Your Garden Grow? – The Adventure of Johnny Waverly – The Third Floor Flat – The Affair at the Victory Ball – The Adventure of the Clapham Cook – The Cornish Mystery – King of Clubs – The Lemesurier Inheritance – Plymouth Express – The Submarine Plans – The Market Basing Mystery – Double Clue – Double Sin – Wasp’s Nest Rani slucajevi Herkula Poaroa Hercule Poirot kratke price – vecina njih je predhodno vec objavljivana 114 1974 Murder on board – The Mystery of the Blue Train – What Mrs. McGillicuddy Saw – Death in the Air Javno ubistvo sastoji se od tri price pisane po romanima 115 1975 Curtain: Poirot’s Last Case Zavesa – Poaroov poslednji slucaj Hercule Poirot & Hastings krimi roman napisan za vreme Drugog svetskog rata 116 1977 Sleeping Murder: Marple’s Last Case Usnulo ubistvo – Poslednji slicaj gospodjice Marpl Miss Jane Marple krimi roman napisan za vreme Drugog svetskog rata 117 1977 An Autobiography Autobiografija Agatha Christie 118 1977 A Murder is Announced Najavljuje se ubistvo adaptirani pozorisni komad po romanu A Murder is Announced iz 1950. god. 119 1979 Miss Marple’s Final Cases and two other stories – Sanctuary – Strange Jest – Tape measure murder – The case of the caretaker – The case of the perfect maid – Miss Marple tells a story – The dressmaker’s doll – In a glass, darkly Miss Jane Marple kratke price predhodno vec objavljivane 120 1982 The Agatha Christie hour – The Fourth Man – The Case of the Discontented Soldier – The Red Signal – The Girl in the Train – Magnolia Blossom – Jane in Search of a Job – In a Glass Darkly – The Case of the Middle-aged Wife – The Mystery of the Blue Jar – The Manhood of Edward Robinson Sati Agate Kristi kratke price predhodno vec objavljivane 121 1997 The Harlequin tea set and other stories – Manx gold (1930) – The edge (1926) – While the light lasts (1924) – The actress (1923) – The lonely god (1926) – The house of dreams (1926) – Within a wall (1925) – Christmas adventure (1923) – The mystery of the Baghdad chest – The Mystery of The Spanish Chest – The Harlequin Tea Set Servis za caj „Arlekin“ – Mansko zlato – Na rubu – Dok svetlo gori – Glumica – Usamljeni bog – Kuca snova – Unutar zida – Bozicna avantura – Misterija bagdadske skrinje – Misterija spanske skrinje – Servis za caj „Arlekin“ Hercule Poirot, Harley Quin, Satterthwaite i ostali kratke price poznato i pod naslovom: While the Light Lasts uz neke poznate tu je i 8 prica iz ranog perioda do tada neobjavljenih

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malkice ostecenja, sve ostalo u dobrom stanju! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija Datoteka:Newman Laugh-O-Gram (1921).webm Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana...

Tv Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! B.C. dnevni je američki strip koji je stvorio crtač Johnny Hart. Smješten u pretpovijesno doba, prikazuje skupinu pećinskih ljudi i antropomorfnih životinja iz različitih geoloških razdoblja. B.C. debitirao je u novinama 17. veljače 1958. i bio je među najdugovječnijim stripovima koje je njegov originalni tvorac još napisao i nacrtao kada je Hart umro za svojom crtaćom daskom u Ninevehu, New York, 7. travnja 2007.. Od njegove smrti, potomak treće generacije Mason Mastroianni producirao je strip, s B.C. sindicirao Creators Syndicate. Povijest objavljivanja B.C. isprva je odbijen od strane brojnih sindikata dok ga New York Herald Tribune Syndicate nije prihvatio, lansirajući strip 17. veljače 1958. Hartu je pružena pomoć s B.C. pisci gegova Jack Caprio i Dick Boland (koji su se kasnije pridružili Hartu i karikaturistu Brantu Parkeru na Čarobnjaku iz Ida). Kada se sindikat Herald Tribunea raspao 1966. zbog raspada njegovih matičnih novina, B.C. je preuzeo Publishers Syndicate. Taj je sindikat često mijenjao vlasnike i nazive — Publishers-Hall Syndicate, Field Newspaper Syndicate, News America Syndicate i konačno North America Syndicate — da bi na kraju postao dio King Featuresa. U tom trenutku, 1987., Hart je promijenio distributera u Creators Syndicate, postavši jedan od Creatorsovih prvih sindiciranih stripova. Nakon Hartove smrti 2007., traku su počeli producirati Hartovi unuci Mason Mastroianni (glavni scenarist i karikaturist) i Mick Mastroianni (pisac za B.C. i Hartovu drugu kreaciju, Čarobnjak iz Ida), te Hartova kći Perri (pismopisac i kolorist). (Braća Mastroianni također su izradila originalni strip, Dogs of C Kennel, 2009.) John Lewis Hart (18. veljače 1931. - 7. travnja 2007.) bio je američki crtač poznat kao tvorac stripova B.C. i Čarobnjak iz Ida. Brant Parker koproducirao je i ilustrirao The Wizard of Id. Hart je dobio nekoliko nagrada, uključujući švedsku Adamsonovu nagradu i pet od Nacionalnog društva karikaturista. U svojim kasnijim godinama bio je poznat (i ponekad kritiziran) po uključivanju kršćanskih tema i poruka u svoje stripove.[1] Chuck Colson je u kolumni Breakpoint nazvao Harta `najčitanijim kršćaninom našeg vremena`, u odnosu na C. S. Lewisa, Franka E. Perettija i Billyja Grahama.[2] Biografija Rođen u Endicottu u New Yorku, Hartov prvi objavljeni rad bio je u Stars and Stripesu dok je služio u Koreji kao uvršteni pripadnik Zračnih snaga Sjedinjenih Država. Vrativši se 1953., objavljivao je karikature u The Saturday Evening Postu, Collier`s Weeklyju i drugim časopisima. Njegovo zaposlenje prije karikature uključivalo je rad u restoranu s roštiljem i slikanje natpisa.[3] Hartov najveći uspjeh, B.C., nastao je 1957. i počeo se pojavljivati ​​u nacionalnim dnevnim novinama 17. veljače 1958. [4] Hart je također sukreirao i napisao strip The Wizard of Id, koji je nacrtao Brant Parker, a koji se distribuira od 9. studenog 1964. [4] Prema Hanna-Barbera animatoru Edu Benedictu, moćne animacijske kuće obratile su se Hartu 1960. godine i ponudile animirani film B.C. niz. Razgovori su propali jer je HB preuredio koncept u ono što je na kraju postalo The Flintstones.[potreban citat] Wikinews ima povezane vijesti: Johnny Hart iz `B.C.` slava prolazi Hart je umro od moždanog udara 7. travnja 2007. Prema riječima njegove supruge Bobby, radio je za crtaćim stolom u trenutku smrti.[5][6] Njegov sukreator Čarobnjaka iz Ida, Brant Parker, umro je samo osam dana kasnije, 15. travnja 2007. Vjerska uvjerenja Hart je odgojen u ležerno religioznoj obitelji i redovito je pohađao kršćansku nedjeljnu školu. Iako je njegovo formalno obrazovanje završilo sa srednjom školom, bio je fasciniran Biblijom od malih nogu.[7] Godine 1984. došlo je do značajnog pomaka u Hartovoj duhovnosti, pa su Hart i njegova žena Bobby počeli pohađati kongregaciju Prezbiterijanske crkve u Ninevehu, New York. Hart je svoje religiozno buđenje pripisao timu oca i sina izvođača koji su instalirali satelitsku antenu u njegovu domu.[7] Hartova sve dublja religiozna vjera, te nepokolebljivi teološki i politički konzervativizam koji ju je pratio, postali su izvor značajnih kontroverzi u kasnijim godinama njegova života. U intervjuu za The Washington Post iz 1999., na primjer, izjavio je da će `Židovi i muslimani koji ne prihvate Isusa gorjeti u paklu` i da je `homoseksualnost Sotonino djelo.` [8] U istom članku, Hart iznio mišljenje da se `bliži smak svijeta, možda do 2010. godine.` Lavlji udio kontroverzi, međutim, došao je iz Hartove sve veće tendencije da svoje vjerske i političke teme i ideale uključi u svoje stripove, posebice B.C. Neke su novine odbile tiskati stripove s otvoreno religioznim temama ili su ih, kao u slučaju Los Angeles Timesa, premjestile u vjerski dio novina.[9] Kontroverzni stripovi Dvije su trake posebno bile kontroverzne. B.C. strip za 15. travnja 2001., koji je bio Uskrs, prikazivao je židovsku menoru sa sedam svijeća koje su postupno gorjele dok su natpisi na traci prikazivali riječi Isusa Krista. Na kraju su se vanjski krakovi svijećnjaka odvojili, ostavljajući kršćanski križ, a na posljednjoj ploči prikazan je otvoren i prazan Kristov grob.[10] Kritičari, uključujući Ligu za borbu protiv klevete i Američki židovski odbor, tvrdili su da Hartov strip prikazuje zamjensku teologiju, odnosno koncepciju kršćanstva kao zamjene judaizma. Hart se ispričao `ako sam uvrijedio ijednog čitatelja`, ali je ipak mislio da bi strip mogao povećati `religioznu svijest` i tvrdio da je mislio da strip bude posveta objema religijama.[9][11][12] Još jedan B.C. traka, koja je bila prikazana 10. studenog 2003., prikazivala je pomoćnu zgradu s tradicionalnim polumjesecom, u koju je lik ušao s okomitom grafikom `SLAM`, samo da bi upitao: `Jesam li to samo ja ili smrdi ovdje?` Kritičari, uključujući Vijeće za američko-islamske odnose, tvrdili su da kombinacija okomite trake i `SLAM-a`, kao i polumjeseca na nebu i na vanjskoj kući, čini traku klevetom na islam. Hart je zanijekao da se radilo o bilo čemu osim šali u kući.

Tv Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! B.C. dnevni je američki strip koji je stvorio crtač Johnny Hart. Smješten u pretpovijesno doba, prikazuje skupinu pećinskih ljudi i antropomorfnih životinja iz različitih geoloških razdoblja. B.C. debitirao je u novinama 17. veljače 1958. i bio je među najdugovječnijim stripovima koje je njegov originalni tvorac još napisao i nacrtao kada je Hart umro za svojom crtaćom daskom u Ninevehu, New York, 7. travnja 2007.. Od njegove smrti, potomak treće generacije Mason Mastroianni producirao je strip, s B.C. sindicirao Creators Syndicate. Povijest objavljivanja B.C. isprva je odbijen od strane brojnih sindikata dok ga New York Herald Tribune Syndicate nije prihvatio, lansirajući strip 17. veljače 1958. Hartu je pružena pomoć s B.C. pisci gegova Jack Caprio i Dick Boland (koji su se kasnije pridružili Hartu i karikaturistu Brantu Parkeru na Čarobnjaku iz Ida). Kada se sindikat Herald Tribunea raspao 1966. zbog raspada njegovih matičnih novina, B.C. je preuzeo Publishers Syndicate. Taj je sindikat često mijenjao vlasnike i nazive — Publishers-Hall Syndicate, Field Newspaper Syndicate, News America Syndicate i konačno North America Syndicate — da bi na kraju postao dio King Featuresa. U tom trenutku, 1987., Hart je promijenio distributera u Creators Syndicate, postavši jedan od Creatorsovih prvih sindiciranih stripova. Nakon Hartove smrti 2007., traku su počeli producirati Hartovi unuci Mason Mastroianni (glavni scenarist i karikaturist) i Mick Mastroianni (pisac za B.C. i Hartovu drugu kreaciju, Čarobnjak iz Ida), te Hartova kći Perri (pismopisac i kolorist). (Braća Mastroianni također su izradila originalni strip, Dogs of C Kennel, 2009.) John Lewis Hart (18. veljače 1931. - 7. travnja 2007.) bio je američki crtač poznat kao tvorac stripova B.C. i Čarobnjak iz Ida. Brant Parker koproducirao je i ilustrirao The Wizard of Id. Hart je dobio nekoliko nagrada, uključujući švedsku Adamsonovu nagradu i pet od Nacionalnog društva karikaturista. U svojim kasnijim godinama bio je poznat (i ponekad kritiziran) po uključivanju kršćanskih tema i poruka u svoje stripove.[1] Chuck Colson je u kolumni Breakpoint nazvao Harta `najčitanijim kršćaninom našeg vremena`, u odnosu na C. S. Lewisa, Franka E. Perettija i Billyja Grahama.[2] Biografija Rođen u Endicottu u New Yorku, Hartov prvi objavljeni rad bio je u Stars and Stripesu dok je služio u Koreji kao uvršteni pripadnik Zračnih snaga Sjedinjenih Država. Vrativši se 1953., objavljivao je karikature u The Saturday Evening Postu, Collier`s Weeklyju i drugim časopisima. Njegovo zaposlenje prije karikature uključivalo je rad u restoranu s roštiljem i slikanje natpisa.[3] Hartov najveći uspjeh, B.C., nastao je 1957. i počeo se pojavljivati ​​u nacionalnim dnevnim novinama 17. veljače 1958. [4] Hart je također sukreirao i napisao strip The Wizard of Id, koji je nacrtao Brant Parker, a koji se distribuira od 9. studenog 1964. [4] Prema Hanna-Barbera animatoru Edu Benedictu, moćne animacijske kuće obratile su se Hartu 1960. godine i ponudile animirani film B.C. niz. Razgovori su propali jer je HB preuredio koncept u ono što je na kraju postalo The Flintstones.[potreban citat] Wikinews ima povezane vijesti: Johnny Hart iz `B.C.` slava prolazi Hart je umro od moždanog udara 7. travnja 2007. Prema riječima njegove supruge Bobby, radio je za crtaćim stolom u trenutku smrti.[5][6] Njegov sukreator Čarobnjaka iz Ida, Brant Parker, umro je samo osam dana kasnije, 15. travnja 2007. Vjerska uvjerenja Hart je odgojen u ležerno religioznoj obitelji i redovito je pohađao kršćansku nedjeljnu školu. Iako je njegovo formalno obrazovanje završilo sa srednjom školom, bio je fasciniran Biblijom od malih nogu.[7] Godine 1984. došlo je do značajnog pomaka u Hartovoj duhovnosti, pa su Hart i njegova žena Bobby počeli pohađati kongregaciju Prezbiterijanske crkve u Ninevehu, New York. Hart je svoje religiozno buđenje pripisao timu oca i sina izvođača koji su instalirali satelitsku antenu u njegovu domu.[7] Hartova sve dublja religiozna vjera, te nepokolebljivi teološki i politički konzervativizam koji ju je pratio, postali su izvor značajnih kontroverzi u kasnijim godinama njegova života. U intervjuu za The Washington Post iz 1999., na primjer, izjavio je da će `Židovi i muslimani koji ne prihvate Isusa gorjeti u paklu` i da je `homoseksualnost Sotonino djelo.` [8] U istom članku, Hart iznio mišljenje da se `bliži smak svijeta, možda do 2010. godine.` Lavlji udio kontroverzi, međutim, došao je iz Hartove sve veće tendencije da svoje vjerske i političke teme i ideale uključi u svoje stripove, posebice B.C. Neke su novine odbile tiskati stripove s otvoreno religioznim temama ili su ih, kao u slučaju Los Angeles Timesa, premjestile u vjerski dio novina.[9] Kontroverzni stripovi Dvije su trake posebno bile kontroverzne. B.C. strip za 15. travnja 2001., koji je bio Uskrs, prikazivao je židovsku menoru sa sedam svijeća koje su postupno gorjele dok su natpisi na traci prikazivali riječi Isusa Krista. Na kraju su se vanjski krakovi svijećnjaka odvojili, ostavljajući kršćanski križ, a na posljednjoj ploči prikazan je otvoren i prazan Kristov grob.[10] Kritičari, uključujući Ligu za borbu protiv klevete i Američki židovski odbor, tvrdili su da Hartov strip prikazuje zamjensku teologiju, odnosno koncepciju kršćanstva kao zamjene judaizma. Hart se ispričao `ako sam uvrijedio ijednog čitatelja`, ali je ipak mislio da bi strip mogao povećati `religioznu svijest` i tvrdio da je mislio da strip bude posveta objema religijama.[9][11][12] Još jedan B.C. traka, koja je bila prikazana 10. studenog 2003., prikazivala je pomoćnu zgradu s tradicionalnim polumjesecom, u koju je lik ušao s okomitom grafikom `SLAM`, samo da bi upitao: `Jesam li to samo ja ili smrdi ovdje?` Kritičari, uključujući Vijeće za američko-islamske odnose, tvrdili su da kombinacija okomite trake i `SLAM-a`, kao i polumjeseca na nebu i na vanjskoj kući, čini traku klevetom na islam. Hart je zanijekao da se radilo o bilo čemu osim šali u kući.

Tv B.C. dnevni je američki strip koji je stvorio crtač Johnny Hart. Smješten u pretpovijesno doba, prikazuje skupinu pećinskih ljudi i antropomorfnih životinja iz različitih geoloških razdoblja. B.C. debitirao je u novinama 17. veljače 1958. i bio je među najdugovječnijim stripovima koje je njegov originalni tvorac još napisao i nacrtao kada je Hart umro za svojom crtaćom daskom u Ninevehu, New York, 7. travnja 2007.. Od njegove smrti, potomak treće generacije Mason Mastroianni producirao je strip, s B.C. sindicirao Creators Syndicate. Povijest objavljivanja B.C. isprva je odbijen od strane brojnih sindikata dok ga New York Herald Tribune Syndicate nije prihvatio, lansirajući strip 17. veljače 1958. Hartu je pružena pomoć s B.C. pisci gegova Jack Caprio i Dick Boland (koji su se kasnije pridružili Hartu i karikaturistu Brantu Parkeru na Čarobnjaku iz Ida). Kada se sindikat Herald Tribunea raspao 1966. zbog raspada njegovih matičnih novina, B.C. je preuzeo Publishers Syndicate. Taj je sindikat često mijenjao vlasnike i nazive — Publishers-Hall Syndicate, Field Newspaper Syndicate, News America Syndicate i konačno North America Syndicate — da bi na kraju postao dio King Featuresa. U tom trenutku, 1987., Hart je promijenio distributera u Creators Syndicate, postavši jedan od Creatorsovih prvih sindiciranih stripova. Nakon Hartove smrti 2007., traku su počeli producirati Hartovi unuci Mason Mastroianni (glavni scenarist i karikaturist) i Mick Mastroianni (pisac za B.C. i Hartovu drugu kreaciju, Čarobnjak iz Ida), te Hartova kći Perri (pismopisac i kolorist). (Braća Mastroianni također su izradila originalni strip, Dogs of C Kennel, 2009.) John Lewis Hart (18. veljače 1931. - 7. travnja 2007.) bio je američki crtač poznat kao tvorac stripova B.C. i Čarobnjak iz Ida. Brant Parker koproducirao je i ilustrirao The Wizard of Id. Hart je dobio nekoliko nagrada, uključujući švedsku Adamsonovu nagradu i pet od Nacionalnog društva karikaturista. U svojim kasnijim godinama bio je poznat (i ponekad kritiziran) po uključivanju kršćanskih tema i poruka u svoje stripove.[1] Chuck Colson je u kolumni Breakpoint nazvao Harta `najčitanijim kršćaninom našeg vremena`, u odnosu na C. S. Lewisa, Franka E. Perettija i Billyja Grahama.[2] Biografija Rođen u Endicottu u New Yorku, Hartov prvi objavljeni rad bio je u Stars and Stripesu dok je služio u Koreji kao uvršteni pripadnik Zračnih snaga Sjedinjenih Država. Vrativši se 1953., objavljivao je karikature u The Saturday Evening Postu, Collier`s Weeklyju i drugim časopisima. Njegovo zaposlenje prije karikature uključivalo je rad u restoranu s roštiljem i slikanje natpisa.[3] Hartov najveći uspjeh, B.C., nastao je 1957. i počeo se pojavljivati ​​u nacionalnim dnevnim novinama 17. veljače 1958. [4] Hart je također sukreirao i napisao strip The Wizard of Id, koji je nacrtao Brant Parker, a koji se distribuira od 9. studenog 1964. [4] Prema Hanna-Barbera animatoru Edu Benedictu, moćne animacijske kuće obratile su se Hartu 1960. godine i ponudile animirani film B.C. niz. Razgovori su propali jer je HB preuredio koncept u ono što je na kraju postalo The Flintstones.[potreban citat] Wikinews ima povezane vijesti: Johnny Hart iz `B.C.` slava prolazi Hart je umro od moždanog udara 7. travnja 2007. Prema riječima njegove supruge Bobby, radio je za crtaćim stolom u trenutku smrti.[5][6] Njegov sukreator Čarobnjaka iz Ida, Brant Parker, umro je samo osam dana kasnije, 15. travnja 2007. Vjerska uvjerenja Hart je odgojen u ležerno religioznoj obitelji i redovito je pohađao kršćansku nedjeljnu školu. Iako je njegovo formalno obrazovanje završilo sa srednjom školom, bio je fasciniran Biblijom od malih nogu.[7] Godine 1984. došlo je do značajnog pomaka u Hartovoj duhovnosti, pa su Hart i njegova žena Bobby počeli pohađati kongregaciju Prezbiterijanske crkve u Ninevehu, New York. Hart je svoje religiozno buđenje pripisao timu oca i sina izvođača koji su instalirali satelitsku antenu u njegovu domu.[7] Hartova sve dublja religiozna vjera, te nepokolebljivi teološki i politički konzervativizam koji ju je pratio, postali su izvor značajnih kontroverzi u kasnijim godinama njegova života. U intervjuu za The Washington Post iz 1999., na primjer, izjavio je da će `Židovi i muslimani koji ne prihvate Isusa gorjeti u paklu` i da je `homoseksualnost Sotonino djelo.` [8] U istom članku, Hart iznio mišljenje da se `bliži smak svijeta, možda do 2010. godine.` Lavlji udio kontroverzi, međutim, došao je iz Hartove sve veće tendencije da svoje vjerske i političke teme i ideale uključi u svoje stripove, posebice B.C. Neke su novine odbile tiskati stripove s otvoreno religioznim temama ili su ih, kao u slučaju Los Angeles Timesa, premjestile u vjerski dio novina.[9] Kontroverzni stripovi Dvije su trake posebno bile kontroverzne. B.C. strip za 15. travnja 2001., koji je bio Uskrs, prikazivao je židovsku menoru sa sedam svijeća koje su postupno gorjele dok su natpisi na traci prikazivali riječi Isusa Krista. Na kraju su se vanjski krakovi svijećnjaka odvojili, ostavljajući kršćanski križ, a na posljednjoj ploči prikazan je otvoren i prazan Kristov grob.[10] Kritičari, uključujući Ligu za borbu protiv klevete i Američki židovski odbor, tvrdili su da Hartov strip prikazuje zamjensku teologiju, odnosno koncepciju kršćanstva kao zamjene judaizma. Hart se ispričao `ako sam uvrijedio ijednog čitatelja`, ali je ipak mislio da bi strip mogao povećati `religioznu svijest` i tvrdio da je mislio da strip bude posveta objema religijama.[9][11][12] Još jedan B.C. traka, koja je bila prikazana 10. studenog 2003., prikazivala je pomoćnu zgradu s tradicionalnim polumjesecom, u koju je lik ušao s okomitom grafikom `SLAM`, samo da bi upitao: `Jesam li to samo ja ili smrdi ovdje?` Kritičari, uključujući Vijeće za američko-islamske odnose, tvrdili su da kombinacija okomite trake i `SLAM-a`, kao i polumjeseca na nebu i na vanjskoj kući, čini traku klevetom na islam. Hart je zanijekao da se radilo o bilo čemu osim šali u kući.

Tv Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! B.C. dnevni je američki strip koji je stvorio crtač Johnny Hart. Smješten u pretpovijesno doba, prikazuje skupinu pećinskih ljudi i antropomorfnih životinja iz različitih geoloških razdoblja. B.C. debitirao je u novinama 17. veljače 1958. i bio je među najdugovječnijim stripovima koje je njegov originalni tvorac još napisao i nacrtao kada je Hart umro za svojom crtaćom daskom u Ninevehu, New York, 7. travnja 2007.. Od njegove smrti, potomak treće generacije Mason Mastroianni producirao je strip, s B.C. sindicirao Creators Syndicate. Povijest objavljivanja B.C. isprva je odbijen od strane brojnih sindikata dok ga New York Herald Tribune Syndicate nije prihvatio, lansirajući strip 17. veljače 1958. Hartu je pružena pomoć s B.C. pisci gegova Jack Caprio i Dick Boland (koji su se kasnije pridružili Hartu i karikaturistu Brantu Parkeru na Čarobnjaku iz Ida). Kada se sindikat Herald Tribunea raspao 1966. zbog raspada njegovih matičnih novina, B.C. je preuzeo Publishers Syndicate. Taj je sindikat često mijenjao vlasnike i nazive — Publishers-Hall Syndicate, Field Newspaper Syndicate, News America Syndicate i konačno North America Syndicate — da bi na kraju postao dio King Featuresa. U tom trenutku, 1987., Hart je promijenio distributera u Creators Syndicate, postavši jedan od Creatorsovih prvih sindiciranih stripova. Nakon Hartove smrti 2007., traku su počeli producirati Hartovi unuci Mason Mastroianni (glavni scenarist i karikaturist) i Mick Mastroianni (pisac za B.C. i Hartovu drugu kreaciju, Čarobnjak iz Ida), te Hartova kći Perri (pismopisac i kolorist). (Braća Mastroianni također su izradila originalni strip, Dogs of C Kennel, 2009.) John Lewis Hart (18. veljače 1931. - 7. travnja 2007.) bio je američki crtač poznat kao tvorac stripova B.C. i Čarobnjak iz Ida. Brant Parker koproducirao je i ilustrirao The Wizard of Id. Hart je dobio nekoliko nagrada, uključujući švedsku Adamsonovu nagradu i pet od Nacionalnog društva karikaturista. U svojim kasnijim godinama bio je poznat (i ponekad kritiziran) po uključivanju kršćanskih tema i poruka u svoje stripove.[1] Chuck Colson je u kolumni Breakpoint nazvao Harta `najčitanijim kršćaninom našeg vremena`, u odnosu na C. S. Lewisa, Franka E. Perettija i Billyja Grahama.[2] Biografija Rođen u Endicottu u New Yorku, Hartov prvi objavljeni rad bio je u Stars and Stripesu dok je služio u Koreji kao uvršteni pripadnik Zračnih snaga Sjedinjenih Država. Vrativši se 1953., objavljivao je karikature u The Saturday Evening Postu, Collier`s Weeklyju i drugim časopisima. Njegovo zaposlenje prije karikature uključivalo je rad u restoranu s roštiljem i slikanje natpisa.[3] Hartov najveći uspjeh, B.C., nastao je 1957. i počeo se pojavljivati ​​u nacionalnim dnevnim novinama 17. veljače 1958. [4] Hart je također sukreirao i napisao strip The Wizard of Id, koji je nacrtao Brant Parker, a koji se distribuira od 9. studenog 1964. [4] Prema Hanna-Barbera animatoru Edu Benedictu, moćne animacijske kuće obratile su se Hartu 1960. godine i ponudile animirani film B.C. niz. Razgovori su propali jer je HB preuredio koncept u ono što je na kraju postalo The Flintstones.[potreban citat] Wikinews ima povezane vijesti: Johnny Hart iz `B.C.` slava prolazi Hart je umro od moždanog udara 7. travnja 2007. Prema riječima njegove supruge Bobby, radio je za crtaćim stolom u trenutku smrti.[5][6] Njegov sukreator Čarobnjaka iz Ida, Brant Parker, umro je samo osam dana kasnije, 15. travnja 2007. Vjerska uvjerenja Hart je odgojen u ležerno religioznoj obitelji i redovito je pohađao kršćansku nedjeljnu školu. Iako je njegovo formalno obrazovanje završilo sa srednjom školom, bio je fasciniran Biblijom od malih nogu.[7] Godine 1984. došlo je do značajnog pomaka u Hartovoj duhovnosti, pa su Hart i njegova žena Bobby počeli pohađati kongregaciju Prezbiterijanske crkve u Ninevehu, New York. Hart je svoje religiozno buđenje pripisao timu oca i sina izvođača koji su instalirali satelitsku antenu u njegovu domu.[7] Hartova sve dublja religiozna vjera, te nepokolebljivi teološki i politički konzervativizam koji ju je pratio, postali su izvor značajnih kontroverzi u kasnijim godinama njegova života. U intervjuu za The Washington Post iz 1999., na primjer, izjavio je da će `Židovi i muslimani koji ne prihvate Isusa gorjeti u paklu` i da je `homoseksualnost Sotonino djelo.` [8] U istom članku, Hart iznio mišljenje da se `bliži smak svijeta, možda do 2010. godine.` Lavlji udio kontroverzi, međutim, došao je iz Hartove sve veće tendencije da svoje vjerske i političke teme i ideale uključi u svoje stripove, posebice B.C. Neke su novine odbile tiskati stripove s otvoreno religioznim temama ili su ih, kao u slučaju Los Angeles Timesa, premjestile u vjerski dio novina.[9] Kontroverzni stripovi Dvije su trake posebno bile kontroverzne. B.C. strip za 15. travnja 2001., koji je bio Uskrs, prikazivao je židovsku menoru sa sedam svijeća koje su postupno gorjele dok su natpisi na traci prikazivali riječi Isusa Krista. Na kraju su se vanjski krakovi svijećnjaka odvojili, ostavljajući kršćanski križ, a na posljednjoj ploči prikazan je otvoren i prazan Kristov grob.[10] Kritičari, uključujući Ligu za borbu protiv klevete i Američki židovski odbor, tvrdili su da Hartov strip prikazuje zamjensku teologiju, odnosno koncepciju kršćanstva kao zamjene judaizma. Hart se ispričao `ako sam uvrijedio ijednog čitatelja`, ali je ipak mislio da bi strip mogao povećati `religioznu svijest` i tvrdio da je mislio da strip bude posveta objema religijama.[9][11][12] Još jedan B.C. traka, koja je bila prikazana 10. studenog 2003., prikazivala je pomoćnu zgradu s tradicionalnim polumjesecom, u koju je lik ušao s okomitom grafikom `SLAM`, samo da bi upitao: `Jesam li to samo ja ili smrdi ovdje?` Kritičari, uključujući Vijeće za američko-islamske odnose, tvrdili su da kombinacija okomite trake i `SLAM-a`, kao i polumjeseca na nebu i na vanjskoj kući, čini traku klevetom na islam. Hart je zanijekao da se radilo o bilo čemu osim šali u kući.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; Majnhed, 16. decembar 1917 — Kolombo, 19. mart 2008) je bio britanski pisac i pronalazač. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike, ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama. Rođen je u Majnhedu u Samersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se Amerikankom Merilin Mejfild u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu`. Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951, napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik“ a na filmu „Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark“. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.[1] Pogledi O religiji Tema religioznosti i duhovnosti se pojavljuje u mnogim spisima Artura Klarka. Govorio je: „Svaki put do znanja je put do Boga – ili Stvarnosti, koja god reč vam je draža“.[2] O sebi je govorio da je „fasciniran konceptom Boga“. J. B. S. Haldane je, nešto pre svoje smrti, naglasio Klarku u privatnom pismu da bi Klark trebalo da dobije nagradu iz teologije jer je tek jedan od nekolicine koji su napisali nešto novo u tom polju, i u nastavku je čak napisao da bi Klark predstavljao pretnju, da njegovi spisi nisu sadržali više kontradiktornih teoloških stanovišta.[3] Kada je stupio u britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, Klark je insistirao da na (vojnim identifikacijskim) pločicama ipak bude obeležen kao panteista, a ne kao što je uobičajeno – Engleska crkva.[4] U eseju „Kredo“ iz 1991. je napisao za sebe da je logički pozitivista još od desete godine.[3] Za šrilančanske novine „Ostrvo“ je 2000. izjavio „Ne verujem u Boga niti u zagrobni život`[5] i izjasnio se kao ateista.[6] Bio je počasni laureat humanista na Međunarodnoj akademiji za humanizam.[7] Takođe se izjašnjavao kao „kripto-budista“, insistirajući na tome da budizam nije religija.[8] U ranijem životu je pokazao malo interesovanja za religiju, npr, nekoliko meseci nakon venčanja je otkrio da mu je supruga prezviterijanac. Čuvena Klarkova rečenica, koja se često citira je „Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral“.[8] Takođe su citirane njegove reči u vezi sa religijom 2004. u časopisu „Popularna nauka“ „Najzlokobniji i najuporniji od svih umnih virusa. Treba da ga se otarasimo što pre.`[9] U trodnevnim „dijalozima o čoveku i njegovom svetu“ sa Alanom Votsom je naveo da je bio pristrasan u borbi protiv religije i da nije mogao da oprosti religijama nesposobnost da vremenom spreče zverstva i ratove.[10] U osvrtu na dijalog, u kom je još jasnije naglasio „čovečanstvo“, u pretposlednjoj epizodi emisije „Misteriozni svet“ imena „Čudna nebesa“, rekao je: „Ponekad pomislim da je univerzum zapravo mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“. Pri kraju te iste epizode, u poslednjem segmentu, u kom se govorilo o Vitlejemskoj zvezdi, Klark je naveo da je njegova najomiljenija teorija[11] da bi to mogao biti pulsar. S obzirom na to da su pulzari otkriveni u vremenskom intervalu između pisanja kratke priče „Zvezda“ 1995. i pravljenja „Misterioznog sveta“ 1980. i s obzirom na najnovije otkriće pulsara PSR B1913+16, Klark je rekao „Kako romantično, ako i sada možemo da čujemo umirući glas zvezde koji je najavio hrišćansku eru.`[11] Klark je ostavio pisane instrukcije za sahranu, koje glase: „Apsolutno nijedan religijski ritual bilo koje vrste koji se odnosi na bilo koju religijsku veru ne sme da ima veze sa mojom sahranom“.[12] O paranormalnim fenomenima Klark je ranije u svojoj karijeri bio opčinjen paranormalnim i naveo je da je to bila inspiracija za njegov roman „Kraj detinjstva“. Citirajući gomilu obećavajućih tvrdnji o paranormalnom koje su kasnije opovrgnute, Klark je opisao kako je njegova ranija otvorenost prema paranormalnom prerasla u „gotovo apsolutni skepticizam“ do njegove biografije iz 1992. godine.[4] Tokom intervjua, i 1993. i 2004 – 2005, govorio je da ne veruje u reinkarnaciju, jer ne postoji mehanizam koji bi to omogućio, mada je često i navodio .`Uvek parafraziram Dž. B. S. Haldana: Univerzum nije samo čudniji više nego što zamišljamo, čudniji je više nego što možemo da zamislimo.`.[13][14] Nazvao je ideju o reinkarnaciji fascinantnom, ali je preferirao konačnost u postojanju.[15] Klark je veoma poznat i po tv serijama koje su se bavile istraživanjem paranormalnih fenomena –Artur Klarkov misteriozni svet- (1980), -Artur Klarkov misteriozni univerzum- (1985) i -Artur Klarkov svet čudesnih moći- (1994) – što je rezultiralo parodijom u jednoj od epizoda serije `The Goodies`, u kojoj je Klarkov šou otkazan nakon tvrdnje da Klark - ne postoji. Bibliografija Prelude to Space (1951) Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951) Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952) Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953) Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953) Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka Svetlost zemaljska (Earthlight) (1955) Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956) Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka Duboko poniranje (The Deep Range) (1957) S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka Pad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961) Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963) Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjiga The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968) Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka Sunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973) The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975) Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979) 2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982) Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986) 2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988) Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988) Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentrijem Lijem (engl. Gentry Lee) Rama II (Rama II) (1989), sa Džentrijem Lijem S one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford) Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka Duh sa Grand Benksa (The Ghost from the Grand Banks) (1990) More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem Otkriveni Rama (Rama Revealed) (1993), sa Džentri Lijem Božji čekić (The Hammer of God) (1993) The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom Makvejom (engl. Mike McQuay) 3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997) Okidač (The Trigger) (1999) Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter) Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom (prvi deo trilogije Vremenska odiseja) Oluja sa Sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom (drugi deo trilogije Vremenska odiseja) Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom (treći deo trilogije Vremenska odiseja) Poslednja teorema (The last Theorem) (2008), sa Frederikom Polom

Čudotvorci i njihove metode - kompletno razotkrivanje modus operandi gutača vatre, vatrootpornih ljudi, gutača otrova, krotitelja otrovnih gmizavaca, gutača mačeva, ljudinojeva, snagatora, itd. Hari Hudini (autor) Milan Miletić (prevod) Izdavač: Službeni glasnik Naslov originala: Miracle Mongers and Their Methods / Harry Houdini Čitava galerija likova starih mađioničara i njihovih trikova! I to nam predstavlja legenda među mađioničararima, lično Hari Hudini, junak mnogih romana i filmova. Hari Hudini (engl. Harry Houdini; 24. mart 1874, Budimpešta, Mađarska — 31. oktobar 1926, Detroit, Mičigen, SAD) je bio američki iluzionista. Pravo ime mu je bilo Erik Vajs (Erik Weisz). Najpoznatiji po svojim trikovima oslobađanja iz nemogućih situacija poput zatvorenih rezervoara ispunjenih vodom dok su mu ruke i noge bile zavezane lancima. Jedan od najpoznatijih iluzionista u istoriji čiji život i smrt i danas su ostale na neki način misterija. Detinjstvo i mladost Za Hudinijevog života, a i mnogo godina kasnije, biografi se nisu slagali oko datuma i mesta rođenja. On je tvrdio da je rođen u Americi, u Epltonu, gradu u državi Viskonsin, što se ipak pokazalo da nije tačno. Tek je posle pronađen rodni list iz koga se vidi da je rođen 24. marta 1874. u Budimpešti i da mu je pravo ime Erik Vajs (po nekim izvorima može se pisati i Erih Vajs).[1] Njegovi roditelji, mađarski Jevreji, emigrirali su u Ameriku 3. jula 1878, kad je Eriku bilo četiri godine. U useljeničkim knjigama njegovo je ime zapisano kao Erih Vajs. Uz dotadašnji nadimak Ehrie, porodicu ga je počela zvati i Amerikanizovanom imenom Hari. Hari je bio jedan od sedmoro dece rabina Majera Samuela Vajsa i Sesilije Štajner, koji su osim njega imali i sinove Hermana, Teodora[2], Leopolda, Natana, Vilijama i ćerku Gledis. Detinjstvo je Hariju prošlo živeći u neharmoničnoj porodici, posle roditeljskih svađa, kao tinejdžer, nekoliko puta je bežao od kuće, zabrinutoj majci slao razglednice koje je potpisivao sa „tvoj sin begunac“ i opet se vraćao kući. Osim porodičnim svađama, Hudinijevo detinjstvo bilo je obeleženo i siromaštvom. Situacija se nije ništa popravila ni kad su deca odrasla jer su se i oni međusobno svađali, a netrpeljivost je došla do vrhunca kad se Sadi, supruga Harijevog brata Natana, razvela od njega i samo dve nedelje kasnije udala za drugog brata, Leopolda. U to doba porodica Vajs više nije živela u Apletonu[3], nego su prešli u Njujork, gde su se preselili nakon što su dobili američko državljanstvo. Hari je kao tinejdžer radio kao električar, krojač i fotograf, a prvi nastup, koji je najavio po čemu će se proslaviti, održao je kao devetogodišnjak. Sa prijateljima iz komšiluka osnovao je dečji cirkus, u kojem je, sa crvenim čarapama na nogama nastupao na improvizovanom trapezu, pod umetničkim imenom „Leteći princ“. Za vreme šegrtovanja kod jednog bravara naučio je mnogo toga što će mu pomoći u kasnijoj karijeri. Ta je bravarska radnja bila smeštena uz policijsku stanicu, a kako jednom prilikom policajci nikako nisu mogli otključati lisice nekom zatvoreniku, jer se ključ zaglavio u bravi, otišli su najbližem bravaru. Budući da je vlasnik otišao na ručak u radnji je bio samo Hari koji da bi im izašao u susret komadom žice je za samo nekoliko minuta otključao lisice, što mu je bio prvi mađioničarski uspeh. Prvi nastupi Policajci, a i oslobođeni zatvorenik, aplaudirali su dečaku, a on se posle često prisećao tog aplauza i lepog osećaja koji je taj aplauz pobudio u njemu. Ovaj događaj ga je podstakao da nauči neke trikove i da se oproba se kao iluzionista, smatrajući da je takav posao mnogo bolji od rada u fabrici ili nekoj zanatskoj radnji. Kod kuće je vežbao trikove sa kartama i otključavanje raznih brava, pa se potom udružio sa tada poznatim mađioničarem Džekom Hajmanom. Kad je njegovom partneru dosadilo da nastupa u kafanama i malim pozorištima, zamenio ga je Harijev brat Teodor, kasnije poznat kao Hardin, pa su braća počela da nastupaju pod imenom Hudini Braders. Tada 20-godišnji Hari je uz Amerikanizovani nadimak dodao i prezime po svom uzoru, Žan Ežen Rober Udenu, francuskom iluzionistu iz 19. veka, nagovorio je i brata da se i on počne tako nazivati. Mnogo godina kasnije i zvanično je promenio prezime. Brak Hudini sa majkom i suprugom 1907. U brak sa Vilhelminom Beatris Rahner, koju je upoznao posle jedne od svojih predstava, je stupio 1893. godine. Posle samo 3 nedelje poznanstva su stupili u brak i venčali se dva puta, prvi put tajno, jer je Vilhelmina, koju je on po njenom drugom imenu zvao Bes, bila katolikinja pa je Hudini znao da njegov otac ne bi odobrio taj brak. Nešto kasnije su se venčali u sinagogi, a potom i treći put, u katoličkoj crkvi. Hudiniju je bilo samo 19 godina kad se oženio, još je stvarao karijeru, a Bes mu je pomagala, ne samo kao supruga nego i kao partnerka na pozornici. Njihov brak bio je neraskidiv, iako nisu imali dece. Navodno su oboje zbog toga patili, a Hudini je poslednje godine života često izrađivao fotografske portrete veselih i bezbrižnih dečjih lica. Mediji su pisali da je impotentan, drugi da ona ne može ostati trudna. Po nekim glasinama, Hudini je varao Bes sa suprugom svog slavnog prijatelja, pisca Džeka Londona, ali to nikada nije bilo potvrđeno. Njihovi prijatelji takođe tvrde da ne mogu zamisliti Houdinija u takvoj situaciji i navode kako se često šalio da ga se Bes neće rešiti ni ako on umre pre nje jer će se vratiti na ovaj svet iz zagrobnog života i potražiti je. Hudini je kao 20-godišnjak bio oženjen, imao je posao i zarađivao je sve bolje jer je stalno smišljao nove atraktivne trikove. Kao Hudiniji, Hari i Bes gostovali su po američkim putujućim cirkusima izvodeći trikove sa kartama ili tačku u kojoj bi Bes „nestala“. Ali, kad u jednom periodu nisu mogli da dobiju nove angažmane, Hudini je 1898., nakon kratkotrajne malodušnosti, dao oglas u novine u kojem je ponudio da će prodati sve svoje trikove za 20 $. Nije našao kupca, ali je dobio novi posao. Igrom slučaja je dobio priliku da nauči da vozi avion, a kako je bio veoma spretan i sve mu je polazilo za rukom, zaposlio se kao pilot i postao prvi čovek koji je uspeo da doleti iz Amerike u Australiju.[4] Pre njega je to uradio Kolin Defris ali se njegov avion prilikom sletanja razbio .[5][6] Oslobađanja iz lanaca i zatvora Hudinijev izazov Oduševljenje avijacijom je Hudinija ostavilo isto tako brzo kao što ga je i osvojilo. Vratio sa svojoj prvoj ljubavi, magiji. U jednoj pivnici u Minesoti je izveo tačku u kojoj bi ga neko - u tom slučaju je bio vlasnik pivnice Martin Bek - zavezao u lance, i Hudini be se za nekoliko minuta oslobodio. Vlasnik pivnice Bek se oduševio ovom tačkom. Bek je osim pivnice imao i Putujući cirkus Orfeum i ponudio je Hudiniju posao uz platu od 60 dolara nedeljno, što su tada bile velike pare. Njegov cirkus bio je poznat u Americi pa je u njemu Hudini privukao veliku pažnju. Posle turneje po velikim gradovima, cela Amerika je brujala o čoveku kojeg „nikakvi lanci ne mogu zadržati“. Zvali su ga i „kraljem lisica“, svoj zvezdani status potvrdio je godinu kasnije kad je prvi put otišao na evropsku turneju. U Evropi je u svakom gradu izazivao lokalnu policiju da ga zaveže i stavi u ćeliju iz koje bi potom na uspešno pobegao. Naravno, policajci su svaki put pokušavali da smisle način da ga onemoguće da otključa lisice, ne uvek neuspešno. Čak su ga pre zavezivanja pretraživali, ne bi li pronašli skrivena nekakva pomagala za beg, ali nisu ništa nalazili.[7] Na prelazu veka, tada 26 godišnji Hudini, postao je najuspešniji svetski mađioničar koji je zarađivao mnogo pa je posle smrti njegova udovica nasledila pola miliona dolara. Zvali su ga umetnikom među iluzionistima, publika je hrlila na njegove spektakularne nastupe na kojime se oslobađao od lisica, ludačkih košulja, užadi, pa čak i iz zloglasnog vašingtonskog zatvora u kome je robijao Čarls Gitau, ubica američkog predsednika Džejmsa Garfilda. Tamo ga je pozvao upravnik zatvora, da proveri sigurnost smeštaja najokorelijih zločinaca. Hudini je i odatle pobegao bez problema. Oslobađanja iz zaključanih rezervoara ispunjen vodom Početkom 1908. godine Hudinija su svi pokušavali da imitiraju. Hudini je tada smislio novu atraktivnu tačku: beg iz zaključanog rezervoara, napunjenog vodom. Najslavniji trik iz te serije izveo je 1913. godine kada je zaključan u rezervoar koji je bio napravljen od čelika i stakla, ispunjen vodom, iznad koga je on zavezan visio glavom nadole. Trebalo mu je samo tri minuta da otključa brave i lisice i da se oslobodi. U to vreme mnogi su tvrdili da „niko živ ne može izvesti takve trikove“, pa su mu pripisivali natprirodne moći. Hudini je, u želji da demantuje takve glasine, objavio knjigu Tajne Lisice (Handcuff Secrets) u kojoj je objasnio svoje trikove. U njoj je otkrio da je uvek imao „skriveni adut“. Za otključavanje brava koristim snagu mišića, konjsku dlaku i minijaturne ključeve. Dok bi me okivali u lance maksimalno bih raširio ramena i blago odmaknuo ruke od tela, šta bi mi pomagalo u oslobađanju- napisao je. Neko vreme posedovao je i prodavnicu mađioničarskih trikova „Martinka“ u Njujorku, ali se nije proslavio kao trgovac. Danima je sedeo u radnji, delio autograme i prodavao svoje knjige, ali ne i mnogo više od toga. Od 1923. do 1924. bio je i predsednik udruženja američkih mađioničara, ali se na toj funkciji nije dugo zadržao jer ga niko od kolega nije trpeo. Jedan od razloga tome je bilo to što je bio neopisivo samoljubiv. Filmski poslovi Na vrhuncu slave Hudini je snimio i nekoliko Filmova: 1901. je glumio u francuskom filmu „Oživotvorena čudesa slavnog Hudinija u Parizu“ (Merveilleux exploits du celebre Houdini a Paris), zatim je u Americi snimio filmski serijal „Gospodar Misterija“ (The Master Mystery) kao i filmove „Grimova igra“ (The Grim Game) 1919. i „Ostrvo strave“ (Terror Island) 1920. Nakon toga je osnovao filmsku kompaniju, Houdini Picture Corporation, međutim ni kao glumac, ni kao producent, nije bio uspešan. Povratak iluzionizmu Posle holivudske epizode se vratio iluzionizmu i nastavio je pred publikom da se oslobađa lanaca i beži iz zatvora. Tačke su mu postajale sve teže i opasnije. Bacali bi ga u hladnu reku zavezanog lisicama i u zaključanoj kutiji, publika bi strepila nad njegovim životom, a on bi se slavodobitno oslobađao i izranjao na površinu. Alternativne teorije o Hudinijevom životu Iako se trudio da objasni neke svoje trikove, Hudini je imao više tajni nego šta je priznavao. Amerikanci Vilijam Kaluš i Leri Sloman 2006. godine su objavili njegovu novu biografiju „Houdinijev tajni život: Kako je nastao prvi Američki superheroj“ (Secret Life Of Houdini: The Making Of America`s First Superhero), i tvrdili su da je slavni mađionilar bio tajni agent. Uoči Prvog svetskog rata je, navodno, tokom turneja po Nemačkoj skupljao vojne informacije i prenosio ih američkim i britanskim vojnim krugovima. Navodno je imao i dobre veze sa najvišim američkim policijskim zvaničnicima, kao i sa Londonskim Skotland Jardom. U popularnoj kulturi Hudini je i posle smrti ostao slavan. O njemu je snimljeno nekoliko filmova - najpoznatiji je „Hudini“ iz 1953. godine, U kome ga je glumio Toni Kertis, zatim „Veliki Houdini“ iz 1976. godine, pa opet „Hudini“ iz 1998. Objavljena je i poštanska marka sa njegovim likom, prodaju se knjige u kojima se objašnjavaju njegovi trikovi Smrt Hudini je, kaže zvanična verzija, umro na nastupu 24. oktobra 1926. u pozorištu Garik u Detroitu. Smrt je navodno izazvao kanadski student J. Gordon Vajthed koji je na prethodnoj predstavi na Hudinijievoj turniji, u Montrealu tvrdio da iluzionista, koji je tada bio na vrhuncu slave, ne može da izdrži njegov udarac u stomak i da su sve priče o Hudinijevom neverovatnom pragu bola čista izmišljotina. Samouvereni Hudini, koji se bavio sportom i uvek rado pokazivao „pločice“ na stomaku, još se nije pripremio na udarac kad ga je izazivač iznenadio i svom snagom udario više puta. Veliki Hudini se zgrčio od bola i pao[8], a nedelju dan posle toga je i umro. Umoran sam od borbe- bile su njegove poslednje reči. Sahranjen je na jevrejskom groblju Makpelah u Njujorku a da nikada nije otkriveno koliko je na njegovu smrt uticao udarac, a koliko činjenica što nije otišao lekaru kako mu ne bi zabranili završetak turneje, iako je već nekoliko meseci patio od bolova u stomaku i neuobičajenog umora. Mnogi su sumnjali u to da je banalna povreda dokrajčila čoveka koji je ceo život prkosio smrti i bio u sjajnoj telesnoj kondiciji, pa je to odmah raspirilo maštu javnosti. Već nekoliko dana nakon njegove smrti osvanuli su naslovi u mnogim novinama - da li je Hudini ubijen? Po jednoj teoriji, podmetnut mu je otrov, što bi trebalo da pokažu ispitivanja ostataka njegovih kostiju, kose i noktiju. Ako bi to bilo potvrđeno, glavni osumnjičeni ostaće grupa spiritualista koji su mu, navodno, zdušno želeli smrt jer je ismejavao njihovo dozivanje duhova umrlih i javno ih nazivao prevarantima. Predvodio ih je ser Artur Konan Dojl, britanski autor krimi-romana poznat i kao tvorac Šerloka Holmsa. Hudini i Dojl su bili prijatelji, ali su ih udaljili stavovi o spiritualizmu. Naime, slavni pisac bio je fasciniran tajnovitim i, neki tvrde pod uticajem svoje supruge, sklon praznoverju, pa je mislio i da Hudini ima natprirodne moći, što je i opisao u svom delu „Na ivici nepoznatog“ (The Edge Of The Unknown), ali Hudini je tvrdio suprotno. Hudini je „dolio ulje na vatru“ kad je 1924. razotkrio grupu vidovnjaka koji su lakovernim uzimali veliki novac za „razgovor sa umrlima“. Posle toga mu je Dojl poslao pismo u kome je, među ostalog, napisao:- Dobićeš specijalni dezert ... Mislim da uskoro dolazi dan naplate. Ipak, Dojl nije glavni osumnjičeni za Hudinijevu smrt, nego Bostonska vidovnjakinja Mina Margeri Krandon koju je Hudini nazvao varalicom. No, i ona i Dojlova supruga nedugo nakon Hudinijeve smrti su među prvima izrazile saučešće Hudinijevoj majci Sesiliji i ponudili joj pomoć. Knjige Hudini je objavio dosta knjiga tokom svoje karijere, mada su neke pisane i u saradnji sa njegovim dobrim prijateljem Valter Braun Gibsonom: The Right Way to Do Wrong (1906) Handcuff Secrets (1907) The Unmasking of Jean Eugène Robert-Houdin (1908) Magical Rope Ties and Escapes (1920) Miracle Mongers and their Methods (1920) Houdini`s Paper Magic (1921) A Magician Among the Spirits (1924) Under the Pyramids (1924) sa H. P. Lovecraft. Povez: Broš Format: 4x14 Strana: 179 Godina: 2009.