Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Simon de Bovoar (franc. Simone de Beauvoir;[1] Pariz, 9. januar 1908 — Pariz, 14. april 1986) bila je francuska književnica, filozofkinja egzistencijalizma, teoretičarka, politička aktivistkinja i feministkinja.[2] Bila je životna saputnica filozofa Žan-Pola Sartra. Od 1931. do 1941. bila je profesorka filozofije u Marseju, Ruanu i Parizu, a od 1943. se posvetila književnosti. Pisala je romane, drame, eseje i memoare. Neka od njenih poznatijih dela su romani egzistencijalističke tematike: „Gošća“, „Krv drugih“, „Svi su ljudi smrtni“ i „Mandarini“, drama „Nekorisna usta“ i memoari „Uspomene lepo vaspitane devojke“. Poznata je i po eseju „Drugi pol“ (franc. Le Deuxième Sexe), koji predstavlja detaljnu analizu ugroženog položaja žene i utemeljuje osnove feminizma. Simon de Bovoar je rođena u Parizu, 9. januara 1908. Njeni roditelji bili su Fransoa de Bovoar i Bertrand de Bovoar, a imala je i dve godine mlađu sestru Helen, koja je postala slikarka.[3] Budući da su izgubili puno materijalnih dobara tokom Prvog svetskog rata, porodica se borila da zadrži svoj buržoaski status. Ipak, Simon i Helen su se školovale u jednoj od najprestižnijih samostanskih škola. De Bovoar je bila veoma religiozna devojčica i nameravala je da postane častna sestra. Međutim, u svojim „tinejdžerskim” godinama, izgubila je svoju veru i ostala je ateista do kraja svog života...

U dobrom stanju! „Moja nova knjiga Približavanje Bogu nastavljanje je mojih višegodišnjih razmišljanja i doživljavanja u traženju i otkrivanju volje za smislom, koju smatram, zajedno sa bečkim psihijatrom i filosofom Viktorom Franklom, osnovnim pokretačem svake ljudske delatnosti“, piše Jerotić u predgovoru ovoj knjizi, čime i daje zajedničku osnovu brojnim tekstovima koji je čine. Izdvojimo sledeće: Neuspele komunikacije među ljudima, Krivica, osećanje krivice i greh, Zdravo i bolesno u religioznom doživljaju, Rat i pravoslavlje. Vladeta Jerotić (Beograd, 2. avgust 1924 — Beograd, 4. septembar 2018) bio je srpski lekar, neuropsihijatar, psihoterapeut, književnik i akademik SANU. Rođen je 2. avgusta 1924. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu, a zatim je specijalizovao neuropsihijatriju. U Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj specijalizovao je psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja beogradske bolnice „Dr Dragiša Mišović“. Od 1985. do penzionisanja, kao profesor po pozivu, predavao je pastirsku psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Akademik prof. dr Vladeta Jerotić razvio je obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti psihoanalize, psihoterapije, religije i filozofije. Takođe je održao brojna predavanja na teme iz pomenutih oblasti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije, a u poslednjim godinama u Beogradu i ostalim gradovima Srbije. Od 1984. godine Jerotić bio je član Udruženja književnika Srbije, i redovni član Medicinske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti (Odeljenja jezika i književnosti). Sahranjen je po sopstvenoj želji u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.[1] Knjige LIČNOST MLADOG NARKOMANA – Beograd: Institut za alkoholizam i narkomaniju, 1974. PSIHOANALIZA I KULTURA – Beograd: BIGZ (Biblioteka XX vek), 1974 BOLEST I STVARANjE – Beograd: BIGZ (Biblioteka XX vek), 1976. IZMEĐU AUTORITETA I SLOBODE – Beograd: Prosveta, 1980. NEUROTIČNE POJAVE NAŠEG VREMENA – Beograd: Kolarčev narodni univerzitet, 1981. NEUROZA KAO IZAZOV – Beograd: Medicinska knjiga, 1984. PSIHODINAMIKA I PSIHOTERAPIJA NEUROZA (sa Milanom Popovićem) – Beograd: Nolit, 1984. DAROVI NAŠIH ROĐAKA I deo – Beograd: Prosveta, 1984, II deo: Prosveta 1993. ČOVEK I NjEGOV IDENTITET – Gornji Milanovac: Dečje novine, 1988. JUNG IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA – Beograd: Prosveta, 1990. MISTIČKA STANjA, VIZIJE I BOLESTI – Gornji Milanovac: Dečje novine, 1992. PUTOVANjE U OBA SMERA – Beograd: Plato, 1992. KAKO ZAMIŠLjAM DA BIH RAZGOVARAO SA VLADIKOM NIKOLAJEM VELIMIROVIĆEM – Šabac: Šabačko-valjevska eparhija, 1993. RAZGOVORI SA PRAVOSLAVNIM DUHOVNICIMA – Vranje: Književna zajednica „Borisav Stanković“, 1994. PSIHOLOŠKO I RELIGIOZNO BIĆE ČOVEKA – Novi Sad: „Besede“, 1994. VERA I NACIJA – Beograd: Tersit, 1995. SAMO DELA LjUBAVI OSTAJU – Beograd: Manastir Hilandar, 1996. POSETE, ODLOMCI – Vršac: KOV, 1996. STARO I NOVO U HRIŠĆANSTVU – Beograd: Istočnik, 1996. UČENjE SVETOG JOVANA LESTVIČNIKA I NAŠE VREME – Beograd: Ars Libri, 1996. UČENjE SVETOG ISAKA SIRINA I NAŠE VREME – Beograd: Ars Libri, 1997. UČENjE SVETOG MARKA PODVIŽNIKA I DRUGI OGLEDI – Beograd: Ars Libri, 1998. DUHOVNI RAZGOVORI – Valjevo: Glas crkve 1997. HRIŠĆANSTVO I PSIHOLOŠKI PROBLEMI ČOVEKA- Beograd: Bogoslovski fakultet SPC, 1997. SLIKARSTVO SVETOZARA SAMUROVIĆA – Valjevo: Valjevac, 1998. INDIVIDUACIJA I/ILI OBOŽENjE – Beograd: Ars Libri, 1998. DAROVI NAŠIH ROĐAKA, III deo, Prosveta, Beograd, 1999. MOJA PUTOVANjA – EVROPA I EVROPLjANI, Partenon, Beograd, 1999. 50 PITANjA I 50 ODGOVORA IZ HRIŠĆANSKE PSIHOTERAPEUTSKE PRAKSE Beograd: Ars Libri, 2000. MUDRI KAO ZMIJE I BEZAZLENI KAO GOLUBOVI - Beograd: Gutenbergova Galaksija, 2000. NOVA PITANjA I ODGOVORI IZ HRIŠĆANSKO-PSIHOTERAPEUTSKE PRAKSE Beograd: Ars Libri, Banjaluka:Besjeda, 2003. DAROVI NAŠIH ROĐAKA, IV deo – Beograd: Ars Libri, 2007. O TAJNI, – Beograd: Ars Libri, 2017. Prevodi Odabrana dela Sigmunda Frojda, knjiga 5, iz kulture i umetnosti (preveli s nemačkog V. Matić, V. Jerotić, Đ. Bogićević), Novi Sad: Matica srpska, 1969, – 357 str.; 23 cm Odabrana dela Sigmunda Frojda, knjiga 8, Autobiografija; Nova predavanja za uvođenje u psihoanalizu (preveli s nemačkog – prvo delo – V. Jerotić i – drugo delo – N. Volf), Novi Sad: Matica srpska, 1969, – 295 str., 23 cm Pisma Sigmunda Frojda verenici – Psihoterapija, 1, Zagreb, 1975, 85-96. Studije i članci Akademik Jerotić je objavio veliki broj studija i članaka. Za spisak kliknite na prikaži. Nagrade i priznanja Dobitnik je više nagrada, između ostalog i: Zahvalnica Matice srpske, 1982. Povelja bolnice „Dr Dragiša Mišović“, 1983 Povelja Srpskog lekarskog društva, 1993 Nagrada „Đorđe Jovanović“, 1994. Nagrada „Laza Kostić“, 1997. Orden Svetog Save I stepena, 2001. Nagrada Isidora Sekulić 2003. godine za knjigu „Putovanja, zapisi, sećanja“. Nagrada Dositej Obradović 2014. godine, za životno delo[2] Velika povelja Brankovog kola 2017. godine[3]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Moja nova knjiga Približavanje Bogu nastavljanje je mojih višegodišnjih razmišljanja i doživljavanja u traženju i otkrivanju volje za smislom, koju smatram, zajedno sa bečkim psihijatrom i filosofom Viktorom Franklom, osnovnim pokretačem svake ljudske delatnosti“, piše Jerotić u predgovoru ovoj knjizi, čime i daje zajedničku osnovu brojnim tekstovima koji je čine. Izdvojimo sledeće: Neuspele komunikacije među ljudima, Krivica, osećanje krivice i greh, Zdravo i bolesno u religioznom doživljaju, Rat i pravoslavlje. Vladeta Jerotić (Beograd, 2. avgust 1924 — Beograd, 4. septembar 2018) bio je srpski lekar, neuropsihijatar, psihoterapeut, književnik i akademik SANU. Rođen je 2. avgusta 1924. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu, a zatim je specijalizovao neuropsihijatriju. U Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj specijalizovao je psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja beogradske bolnice „Dr Dragiša Mišović“. Od 1985. do penzionisanja, kao profesor po pozivu, predavao je pastirsku psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Akademik prof. dr Vladeta Jerotić razvio je obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti psihoanalize, psihoterapije, religije i filozofije. Takođe je održao brojna predavanja na teme iz pomenutih oblasti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije, a u poslednjim godinama u Beogradu i ostalim gradovima Srbije. Od 1984. godine Jerotić bio je član Udruženja književnika Srbije, i redovni član Medicinske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti (Odeljenja jezika i književnosti). Sahranjen je po sopstvenoj želji u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.[1] Knjige LIČNOST MLADOG NARKOMANA – Beograd: Institut za alkoholizam i narkomaniju, 1974. PSIHOANALIZA I KULTURA – Beograd: BIGZ (Biblioteka XX vek), 1974 BOLEST I STVARANjE – Beograd: BIGZ (Biblioteka XX vek), 1976. IZMEĐU AUTORITETA I SLOBODE – Beograd: Prosveta, 1980. NEUROTIČNE POJAVE NAŠEG VREMENA – Beograd: Kolarčev narodni univerzitet, 1981. NEUROZA KAO IZAZOV – Beograd: Medicinska knjiga, 1984. PSIHODINAMIKA I PSIHOTERAPIJA NEUROZA (sa Milanom Popovićem) – Beograd: Nolit, 1984. DAROVI NAŠIH ROĐAKA I deo – Beograd: Prosveta, 1984, II deo: Prosveta 1993. ČOVEK I NjEGOV IDENTITET – Gornji Milanovac: Dečje novine, 1988. JUNG IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA – Beograd: Prosveta, 1990. MISTIČKA STANjA, VIZIJE I BOLESTI – Gornji Milanovac: Dečje novine, 1992. PUTOVANjE U OBA SMERA – Beograd: Plato, 1992. KAKO ZAMIŠLjAM DA BIH RAZGOVARAO SA VLADIKOM NIKOLAJEM VELIMIROVIĆEM – Šabac: Šabačko-valjevska eparhija, 1993. RAZGOVORI SA PRAVOSLAVNIM DUHOVNICIMA – Vranje: Književna zajednica „Borisav Stanković“, 1994. PSIHOLOŠKO I RELIGIOZNO BIĆE ČOVEKA – Novi Sad: „Besede“, 1994. VERA I NACIJA – Beograd: Tersit, 1995. SAMO DELA LjUBAVI OSTAJU – Beograd: Manastir Hilandar, 1996. POSETE, ODLOMCI – Vršac: KOV, 1996. STARO I NOVO U HRIŠĆANSTVU – Beograd: Istočnik, 1996. UČENjE SVETOG JOVANA LESTVIČNIKA I NAŠE VREME – Beograd: Ars Libri, 1996. UČENjE SVETOG ISAKA SIRINA I NAŠE VREME – Beograd: Ars Libri, 1997. UČENjE SVETOG MARKA PODVIŽNIKA I DRUGI OGLEDI – Beograd: Ars Libri, 1998. DUHOVNI RAZGOVORI – Valjevo: Glas crkve 1997. HRIŠĆANSTVO I PSIHOLOŠKI PROBLEMI ČOVEKA- Beograd: Bogoslovski fakultet SPC, 1997. SLIKARSTVO SVETOZARA SAMUROVIĆA – Valjevo: Valjevac, 1998. INDIVIDUACIJA I/ILI OBOŽENjE – Beograd: Ars Libri, 1998. DAROVI NAŠIH ROĐAKA, III deo, Prosveta, Beograd, 1999. MOJA PUTOVANjA – EVROPA I EVROPLjANI, Partenon, Beograd, 1999. 50 PITANjA I 50 ODGOVORA IZ HRIŠĆANSKE PSIHOTERAPEUTSKE PRAKSE Beograd: Ars Libri, 2000. MUDRI KAO ZMIJE I BEZAZLENI KAO GOLUBOVI - Beograd: Gutenbergova Galaksija, 2000. NOVA PITANjA I ODGOVORI IZ HRIŠĆANSKO-PSIHOTERAPEUTSKE PRAKSE Beograd: Ars Libri, Banjaluka:Besjeda, 2003. DAROVI NAŠIH ROĐAKA, IV deo – Beograd: Ars Libri, 2007. O TAJNI, – Beograd: Ars Libri, 2017. Prevodi Odabrana dela Sigmunda Frojda, knjiga 5, iz kulture i umetnosti (preveli s nemačkog V. Matić, V. Jerotić, Đ. Bogićević), Novi Sad: Matica srpska, 1969, – 357 str.; 23 cm Odabrana dela Sigmunda Frojda, knjiga 8, Autobiografija; Nova predavanja za uvođenje u psihoanalizu (preveli s nemačkog – prvo delo – V. Jerotić i – drugo delo – N. Volf), Novi Sad: Matica srpska, 1969, – 295 str., 23 cm Pisma Sigmunda Frojda verenici – Psihoterapija, 1, Zagreb, 1975, 85-96. Studije i članci Akademik Jerotić je objavio veliki broj studija i članaka. Za spisak kliknite na prikaži. Nagrade i priznanja Dobitnik je više nagrada, između ostalog i: Zahvalnica Matice srpske, 1982. Povelja bolnice „Dr Dragiša Mišović“, 1983 Povelja Srpskog lekarskog društva, 1993 Nagrada „Đorđe Jovanović“, 1994. Nagrada „Laza Kostić“, 1997. Orden Svetog Save I stepena, 2001. Nagrada Isidora Sekulić 2003. godine za knjigu „Putovanja, zapisi, sećanja“. Nagrada Dositej Obradović 2014. godine, za životno delo[2] Velika povelja Brankovog kola 2017. godine[3]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kabale und Liebe je drama u pet činova Friedricha Schillera. Praizvedena je 13. travnja 1784. u Frankfurtu na Majni, smatra se tipičnim primjerom Sturm und Dranga, književne struje prosvjetiteljstva, te je jedna od najvažnijih njemačkih drama današnjice. Buržoaska tragedija koju je Schiller izvorno nazvao Louise Millerin tek je na prijedlog glumca Augusta Wilhelma Ifflanda dobila popularniji naslov Kabale und Liebe i govori o strastvenoj ljubavi između kćeri buržoaskog glazbenika Louise Miller i aristokratskog sina Ferdinanda von Waltera, koja uzrokovano je podlim spletkama (Kabalen) biva uništeno. Don Carlos Povijesna tragedija u pet činova, labavo modelirana na događaje usredotočene na odnos između prijestolonasljednika Don Carlosa i njegova oca u 16. stoljeću za vrijeme vladavine španjolskog kralja Filipa II. Fridrih Šiler (nem. Friedrich Schiller; Marbah am Nekar, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar. Biografija Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je odrastao u veoma religioznoj porodici i proveo je mnogo vremena u svojoj mladosti studirajući Bibliju, što je kasnije imalo uticaja na njegovo pisanje za pozorište.[1] Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783., radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života. Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime, dok je u Srbiji jedna ulica u Zemunu nazvana po njemu.[2] Ta ulica nosi njegovo ime još pre Drugog svetskog rata.[3] Književni značaj Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno. Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta. Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao. Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije. Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti. Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man. Dela Poezija Veče (1776) Osvajač (1777) Elegija o smrti mladića (1780) Oda radosti (Ode an die Freude) (1785) Grčki bogovi (1789) Umetnici (1789) Ibikovi ždrali (1797) - balada * Reči iluzije (1799) Kasandra (1802) Pozorište Razbojnici (Die Räuber) (1781) Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782) Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783) Don Karlos (1787) Almanah Muza (Musenalmanach) (1797) Valenštajn (trilogija) (1799) Marija Stjuart (1800) nemački prevod Magbeta od Vilijama Šekspira (1800) Devica Orleanska (1801) Verenici iz Mesine (1803) Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804) Eseji O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795) Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797) O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777) O ljupkosti i dostojanstvu (1793) O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796) Istorijska dela Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788) Istorija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790) Pisma Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pred smrt, ruski filosof Vladimir Solovjov (1853-1900) je napisao knjigu Tri razgovora u kojoj se nalazi i kratka povest o antihristu. Ovo delo je ispunjeno Solovjovljevim proročkim prozrenjima o budućnosti sveta: predvideo je, naime, veliki uspon islama koji će osvojiti nezavisnu državnost i zaratiti sa Zapadom; naslutio je da će Japan, zahvaljujući svojoj etici i zapadnoj tehnici, postati svetska sila; znao je da će Jevreji dobiti nezavisnu državu - Izrael, baš na teritorijama današnjim. Vladimir Sergejevič Solovjov[1] (rus. Влади́мир Серге́евич Соловьёв; Moskva, 28. januar 1853 — Uzkoje, 30. avgust 1900) bio je ruski filozof, teolog, pesnik, pisac pamfleta i književni kritičar, koji je igrao značajnu ulogu u razvoju ruske filozofije i poezije s kraja 19. i duhovnog preporoda s početka 20. veka. Sadržaj 1 Život i rad 2 Uticaj 3 Reference 4 Literatura 5 Spoljašnje veze Život i rad Vladimir Sergejevič Solovjov, sin istoričara Sergeja Mihajloviča Solovjova, rođen je u Moskvi, 28. januara 1853.[2] Njegova majka, Poliksena Vladimirovna, bila je poljskog porekla, i među njenim precima bio je mislilac Grigorij Skovoroda.[3] U svojim tinejdžerskim danim Solovjov se odrekao pravoslavlja zarad nihilizma, ali je kasnije njegovo neodobravanje pozitivizma[4] viđeno kao izražavanje stavova u skladu sa stavovima pravoslavne crkve.[4] U svom delu „Kriza zapadne filozofije: Protiv pozitivizma“ Solovjov je kritikovao pozitivističko odbijanje Aristotelovog esencijalizma, odnosno filozofskog realizma. Pozitivizam, prema Solovjovu, samo potvrđuje pojavu nekog objekta, negirajući intuitivnu realnost koju ljudi doživljavaju kao deo svoje svesti.[4] Vladimir Solovjov postao je prijatelj i poverenik Fjodora Dostojevskog. Suprotno od stavova Dostojevskog, Solovjov je bio naklonjen rimokatoličkoj crkvi. On se zalagao za ukidanje raskola (ekumenizam, sobornost) između pravoslavne i katoličke crkve - eventualno, „sa etičke i socijalne tačke gledišta“,[5] spajajući sve u katolicizam.[6] Solovjov se nikada nije ženio, niti je imao decu, ali, vodio je idealizovane odnose, koje je ovekovečio u svojoj duhovnoj ljubavnoj poeziji, uključujući dve žene po imenu Sofija.[7] Odbacio je tvrdnje mistične Ane Šmit, koja je tvrdila da je njegov božanski partner.[8] Solovjov je umro kao siromašni beskućnik 1900. godine, ostavljajući svog brata Mihajla Sergejeviča i nekoliko kolega da brane njegovo intelektualno nasleđe. Uticaj Široko je rasprostranjeno mišljenje da je Solovjov bio glavna inspiracija za Dostojevskog za likove Aljoše i Ivana Karamazova u delu Braća Karamazovi.[9] Uticaj Solovjova se takođe može videti u delima simbolista i neoidealista kasnije ruske sovjetske ere. Njegova knjiga „Smisao ljubavi“ može se posmatrati kao jedan od filozofskih izvora Tolstojeve „Krojcerove sonate“ (1889). Ovo je takođe delo u kome je uveo pojam “sizigi” da bi označio “bliski savez”. Solovjov je uticao na religioznu filozofiju Nikolaja Berđajeva, Sergeja Bulgakova, Florenskog, Franka, na ideje Rudolfa Štajnera i poeziju i teoriju ruskih simbolista, odnosno Belija, Bloka i drugih.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Alister Krouli (engl. Aleister Crowley), pravo ime Edvard Aleksandar Krouli (engl. Edward Alexander Crowley,* 12. oktobar 1875, Lemington Spa, Engleska – 1. decembar 1947, Hejstings, Engleska) bio je engleski okultista, mistik, pesnik, planinar, šahista i astrolog. Edvard Krouli (engl. Edward Crowley) bio je otac dečaka koji se rodio 12. oktobra 1875. u Leamingtonnu, Worwickshire.[1] On je uvaženi sveštenik, vlasnik pivare i član hrišćanske sekte ″Plimutska braća″ što je dečakovu mladost u velikoj meri obeležilo verskim fanatizmom. Ova tvrdnja nije do kraja ispitana i smatra se da je svesno stvorena i preuveličana od samog Alistera Kroulija.[2] Majka, Emili Bišop, poticala je iz siromašne porodice. Uglavnom je provodila vreme u kući, baveći se domaćinskim poslovima. U 11. godini ostao je bez oca. Kako su bili dobrostojeća porodica Alister 1885. upisuje Triniti Koledž u Kembridžu.[2] Na Koledžu se ispoljavaju njegova razna interesovanja i on počinje da putuje, planinari i piše stihove, takođe u to vreme javljaju se i prvi kontakti sa misticizmom. Zlatna zora student Kembridža 1898. čita ″Oblak nad svetilištem″ od Karla fon Ekerthauzena, u knjizi se govori o bratstvu koje nadgleda napredak čovečanstva. Odlučuje da stupi u kontakt sa tim redom i to mu uspeva na proleće iste godine. U novembru 1898. biva inicaran u Zlatnu zoru. [2] Njegovo prvo magijsko ime bilo je (šp. Perdurado) što u prevodu znači da je preživeo, izdržao do kraja.[1] Već 1900. u Parizu biva iniciran u najviši rang reda od strane tadašnjeg vođe Mek Gregora Metersa. Zlatna zora je u to vreme bila u dubokoj krizi i pogođen rasulom reda Krauli napušta Englesku i naredne dve godine provodi putujući.[2] Tokom ove dve godine objavljena su mu dela ″Duša Ozirisa″, ″Tanhojzer″, ″Ambrosi Magi Hortus Rosarum″, boravi na glečeru Baltoro, osvaja vrh K-2 na Himalajima, boravi u Meksiku i sve vreme praktikuje rituale Zlatne zore.[2] Proleća 1903. vraća se u Englesku gde upoznaje Rouz Keli(engl. Rose Kelly) i nakon nekoliko nedelja veze par stupa u brak. Alister ponovo kreće na put i narednih deset meseci proveo je krećući se po Indiji i Egiptu gde je u Kairu od 8. do 10. aprila primio ″Knjigu Zakona″, svetu knjigu Teleme.[2] Svete knjige Teleme i pustinjska avantura Sa ženom Rouz i ćerkom Nuit Rouz je 1904. rodila devojčicu kojoj su dali ime Nuit. Početkom naredne godine porodica boravi u Švajcarskoj , Krouli zatim sam ponovo kreće u Kairo, potom u Indiju, Himalaje i na kraju u Kinu. U tom periodu piše poemu Orfej i sprema izdavanje sabranih dela.[2] Preko Šangaja i Njujorka 1906. se vraća u Englesku gde saznaje da je Nuit umrla od bakterijske infekcije. Te godine postavlja osnove za stvaranje Astrum Argentum-a, odnosno svog reda ″Srebrna Zvezda″, jednostavno AA.[1] Kao rezultat iskustva iz prethodnih godina 1907.pojavljuju se prve knjige Teleme, LiberLXV i Liber VII. Ponovo putuje i odlazi u Maroko i Španiju, tu je napisao ″Psihologiju Hašiša″. Neumorni avanturista 1909. sa svojim pomoćnikom Viktorom Nojburgom stiže u Alžir. Tu u pustinjama Afrike nastaje tkz ″Pustinjska avantura″, naime Krouli i Nojberg su nedeljama pešačili pustinjom i vršili rituale. Oni su navodno ″prizvali demona Horonzona″ koji im se javio u vidljivoj formi, Nojberg je zapisivao sve što se dešavalo dok se demon ispoljavao kroz svest njegovog učitelja. Ovim događajem Alister je primio u sebe svo zlo ovog demona i na taj način doživeo ″prosvetljenje″ jer je prešao preko Pakla do Svetlosti koju je simbolizovalo Horuso oko.[1] Sledbenici Alistera Kroulija ovaj ″događaj″ koriste kako bi ga uporedili sa kušanjem Isusa Hrista u pustinji jer to Krouliju daje božansku crtu, odnosno ″anihilaiaciju ega″.[1] Po završetku ove avanture Krouli se vraća u London.[2] Suđenje i Ordo Templi Orientis Alister Krouli tokom rituala U Londonu ga je u martu 1910. čekalo suđenje sa Mek Gregor Metersom zbog publikovanja tajni Zlatne zore. Iako ih je Krouli zaista objavio u delu ″Tajni rituali i ceremonije rozenkrojcerskog reda″.[2] dobio je suđenje i štampao novo izdanje ovog naslova. Ubrzo se razvodi od Keli i odlazi u Moskvu gde piše ″Himnu Panu″, ″Grad Bogova″ i dobija inspiraciju da kreira Gnostičku misu. U ovom periodu dolazi u dodir sa Ordo Templi Orientisom. Teodora Rojsa upoznaje 1912. i od njega dobija punomoćje za vođenje engleskog ogranka OTO-a.[2] Početkom 1914. sa Nojburgom objavljuje niz operacija koje će postati poznate pod imenom ″Pariski rad″. Juna iste godine odlazi u SAD u Njujork gde ostaje narednih pet godina i tu piše ″Liber Aleph″, ″Liber 97″, ″Liber 194/729″. Pored izdavanja knjiga on u Njujorsku upoznaje Leu Hirsing (engl. Lea Hirsinh), ona mu postaje žena i decembra 1919. se sa njom vraća u London gde je odlučio da osnuje ″Opatiju Teleme″. Posle nekoliko meseci izbor je pao na Siciliju i mesto Čelaf, već 1920. odlazi iz Londona, sa njim odlazi Lea,koja se porodila pre samog polaska, i ćerka Ninet Šamvej.[2] Opatija je bila aktivna sve do 1923. a rezultat njenog rada bili su ″Liber Amrita″, ″Jedna zvezda na vidiku″, ″Liber Samekh″, ″Dnevnik uživaoca droge″, ″Komentari na knjigu zakona″, Krouli je u tom vremenu nekoliko puta putovao do Francuske gde piše ″Liber Nike″. U maju 1923. Musolini je proterao Alistera i on najpre odlazi u Tunis a zatim ponovo u Francusku. Nakon smrti Teodora Rojsa postaje poglavar OTO-a koji se deli jer neki od članova ne prihvataju Knjigu zakona i Telemu.[2] Drugu polovinu dvadesetih godina živi u SAD-u gde mu se 1928. priključuje Izrael Regardi koji sa njim provodi naredne 4 godine, taj period obeležilo je izdavanje ″Magike u teoriji i praksi″ Ispovesti, starost i povratak u Englesku Vođa OTO-a u poznim godinama Početkom tridesetih godina izdao je prva dva toma ″Ispovesti″ ,finansijsku pomoć pružio mu je Karl Germer, član OTO-a, a značajnu ulogu u tehničkoj pripremi imao je Izrael Regardi. Germer je u narednim godinama finansijski pomagao Kroulija koji je često bio pred bankrotom.[3] Do 1934. dosta vremena je provodio krećući se između Nemačke i Portugalije gde objavljuje ″Ravnodnevnicu bogova″, ″Osam lekcija o jogi″ i četvrto izdanje Knjige Zakona. Početkom Drugog svetskog rata vraća se u Englesku i tu izdaje ″Magiku bez suza″, ″Knjigu Tota″ sa novodizajniranim špilom Tarota. Poslednje delo objavio je 1947, iste godine kada je i umro, bila je to antologija poezije ″Ola″,umro je 1.decembra i kremiran je u Brajtonu uz svečanost kojoj je prisustvovala mala grupa prijatelja.[3] Kontroverze Alister Krouli na omotu albuma grupe Beatles, gornji red, drugi sa leve strane Jedan od velikih skandala desio se 1934. kada je sa devetnaestogodišnjom Patriom Mek Elpajn dobio sina Alistera Ataturka.[3] Optuživan je za stvaranje modernog satanizma kao i da je bio narkoman. Istoričar Mark Bejnon ga u knijizi ″Londonska kletva″ optužuje za smrt sedam osoba koje su učestvovale u otvaranju grobnice Tutankamona.[4] U Srbiji je jedan mladić pre samoubistva uzviknuo policiji ″da je Alister Krouli″.[5] Alister Krouli je ušao u BBC-jevu listu sto najvećih Britanaca [6] i nalazi se na 77 mestu. Njegov lik nalazi se i na omotu albuma ″Seargent Pepers Lonely Hearts Club Band″ grupe Bitlsi.. I Ching (često pisana kao I Jing, Yi Ching, Yi King, or Yi Jing; također poznata kao `Knjiga promjene` ili `Klasik promjene`) je najstariji od kineskih klasičnih tekstova. Sadrži sistem simbola sa svrhom da identificiraju poredak u naizgled slučajnim događajima, te opisuje drevni sistem kozmologije i filozofije koji predstavlja srž kineskih kulturnih vjerovanja. Filozofija se temelji na ideji o dinamičnoj ravnoteži suprotnosti, evoluciji kao događšaja kao procesu, i prihvaćanju neizbježnosti promjene (see Philosophy, below). U zapadnnim kulturama I Ching neki smatraju jednostavno sistemom proricanja; mnogi vjeruju da sadrži mudrost i filozofiju drevne Kine. Knjiga se sastoji od serije simbola, pravila za njihovo manipuliranje, pjesama i komentara.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Alister Krouli (engl. Aleister Crowley), pravo ime Edvard Aleksandar Krouli (engl. Edward Alexander Crowley,* 12. oktobar 1875, Lemington Spa, Engleska – 1. decembar 1947, Hejstings, Engleska) bio je engleski okultista, mistik, pesnik, planinar, šahista i astrolog. Edvard Krouli (engl. Edward Crowley) bio je otac dečaka koji se rodio 12. oktobra 1875. u Leamingtonnu, Worwickshire.[1] On je uvaženi sveštenik, vlasnik pivare i član hrišćanske sekte ″Plimutska braća″ što je dečakovu mladost u velikoj meri obeležilo verskim fanatizmom. Ova tvrdnja nije do kraja ispitana i smatra se da je svesno stvorena i preuveličana od samog Alistera Kroulija.[2] Majka, Emili Bišop, poticala je iz siromašne porodice. Uglavnom je provodila vreme u kući, baveći se domaćinskim poslovima. U 11. godini ostao je bez oca. Kako su bili dobrostojeća porodica Alister 1885. upisuje Triniti Koledž u Kembridžu.[2] Na Koledžu se ispoljavaju njegova razna interesovanja i on počinje da putuje, planinari i piše stihove, takođe u to vreme javljaju se i prvi kontakti sa misticizmom. Zlatna zora student Kembridža 1898. čita ″Oblak nad svetilištem″ od Karla fon Ekerthauzena, u knjizi se govori o bratstvu koje nadgleda napredak čovečanstva. Odlučuje da stupi u kontakt sa tim redom i to mu uspeva na proleće iste godine. U novembru 1898. biva inicaran u Zlatnu zoru. [2] Njegovo prvo magijsko ime bilo je (šp. Perdurado) što u prevodu znači da je preživeo, izdržao do kraja.[1] Već 1900. u Parizu biva iniciran u najviši rang reda od strane tadašnjeg vođe Mek Gregora Metersa. Zlatna zora je u to vreme bila u dubokoj krizi i pogođen rasulom reda Krauli napušta Englesku i naredne dve godine provodi putujući.[2] Tokom ove dve godine objavljena su mu dela ″Duša Ozirisa″, ″Tanhojzer″, ″Ambrosi Magi Hortus Rosarum″, boravi na glečeru Baltoro, osvaja vrh K-2 na Himalajima, boravi u Meksiku i sve vreme praktikuje rituale Zlatne zore.[2] Proleća 1903. vraća se u Englesku gde upoznaje Rouz Keli(engl. Rose Kelly) i nakon nekoliko nedelja veze par stupa u brak. Alister ponovo kreće na put i narednih deset meseci proveo je krećući se po Indiji i Egiptu gde je u Kairu od 8. do 10. aprila primio ″Knjigu Zakona″, svetu knjigu Teleme.[2] Svete knjige Teleme i pustinjska avantura Sa ženom Rouz i ćerkom Nuit Rouz je 1904. rodila devojčicu kojoj su dali ime Nuit. Početkom naredne godine porodica boravi u Švajcarskoj , Krouli zatim sam ponovo kreće u Kairo, potom u Indiju, Himalaje i na kraju u Kinu. U tom periodu piše poemu Orfej i sprema izdavanje sabranih dela.[2] Preko Šangaja i Njujorka 1906. se vraća u Englesku gde saznaje da je Nuit umrla od bakterijske infekcije. Te godine postavlja osnove za stvaranje Astrum Argentum-a, odnosno svog reda ″Srebrna Zvezda″, jednostavno AA.[1] Kao rezultat iskustva iz prethodnih godina 1907.pojavljuju se prve knjige Teleme, LiberLXV i Liber VII. Ponovo putuje i odlazi u Maroko i Španiju, tu je napisao ″Psihologiju Hašiša″. Neumorni avanturista 1909. sa svojim pomoćnikom Viktorom Nojburgom stiže u Alžir. Tu u pustinjama Afrike nastaje tkz ″Pustinjska avantura″, naime Krouli i Nojberg su nedeljama pešačili pustinjom i vršili rituale. Oni su navodno ″prizvali demona Horonzona″ koji im se javio u vidljivoj formi, Nojberg je zapisivao sve što se dešavalo dok se demon ispoljavao kroz svest njegovog učitelja. Ovim događajem Alister je primio u sebe svo zlo ovog demona i na taj način doživeo ″prosvetljenje″ jer je prešao preko Pakla do Svetlosti koju je simbolizovalo Horuso oko.[1] Sledbenici Alistera Kroulija ovaj ″događaj″ koriste kako bi ga uporedili sa kušanjem Isusa Hrista u pustinji jer to Krouliju daje božansku crtu, odnosno ″anihilaiaciju ega″.[1] Po završetku ove avanture Krouli se vraća u London.[2] Suđenje i Ordo Templi Orientis Alister Krouli tokom rituala U Londonu ga je u martu 1910. čekalo suđenje sa Mek Gregor Metersom zbog publikovanja tajni Zlatne zore. Iako ih je Krouli zaista objavio u delu ″Tajni rituali i ceremonije rozenkrojcerskog reda″.[2] dobio je suđenje i štampao novo izdanje ovog naslova. Ubrzo se razvodi od Keli i odlazi u Moskvu gde piše ″Himnu Panu″, ″Grad Bogova″ i dobija inspiraciju da kreira Gnostičku misu. U ovom periodu dolazi u dodir sa Ordo Templi Orientisom. Teodora Rojsa upoznaje 1912. i od njega dobija punomoćje za vođenje engleskog ogranka OTO-a.[2] Početkom 1914. sa Nojburgom objavljuje niz operacija koje će postati poznate pod imenom ″Pariski rad″. Juna iste godine odlazi u SAD u Njujork gde ostaje narednih pet godina i tu piše ″Liber Aleph″, ″Liber 97″, ″Liber 194/729″. Pored izdavanja knjiga on u Njujorsku upoznaje Leu Hirsing (engl. Lea Hirsinh), ona mu postaje žena i decembra 1919. se sa njom vraća u London gde je odlučio da osnuje ″Opatiju Teleme″. Posle nekoliko meseci izbor je pao na Siciliju i mesto Čelaf, već 1920. odlazi iz Londona, sa njim odlazi Lea,koja se porodila pre samog polaska, i ćerka Ninet Šamvej.[2] Opatija je bila aktivna sve do 1923. a rezultat njenog rada bili su ″Liber Amrita″, ″Jedna zvezda na vidiku″, ″Liber Samekh″, ″Dnevnik uživaoca droge″, ″Komentari na knjigu zakona″, Krouli je u tom vremenu nekoliko puta putovao do Francuske gde piše ″Liber Nike″. U maju 1923. Musolini je proterao Alistera i on najpre odlazi u Tunis a zatim ponovo u Francusku. Nakon smrti Teodora Rojsa postaje poglavar OTO-a koji se deli jer neki od članova ne prihvataju Knjigu zakona i Telemu.[2] Drugu polovinu dvadesetih godina živi u SAD-u gde mu se 1928. priključuje Izrael Regardi koji sa njim provodi naredne 4 godine, taj period obeležilo je izdavanje ″Magike u teoriji i praksi″ Ispovesti, starost i povratak u Englesku Vođa OTO-a u poznim godinama Početkom tridesetih godina izdao je prva dva toma ″Ispovesti″ ,finansijsku pomoć pružio mu je Karl Germer, član OTO-a, a značajnu ulogu u tehničkoj pripremi imao je Izrael Regardi. Germer je u narednim godinama finansijski pomagao Kroulija koji je često bio pred bankrotom.[3] Do 1934. dosta vremena je provodio krećući se između Nemačke i Portugalije gde objavljuje ″Ravnodnevnicu bogova″, ″Osam lekcija o jogi″ i četvrto izdanje Knjige Zakona. Početkom Drugog svetskog rata vraća se u Englesku i tu izdaje ″Magiku bez suza″, ″Knjigu Tota″ sa novodizajniranim špilom Tarota. Poslednje delo objavio je 1947, iste godine kada je i umro, bila je to antologija poezije ″Ola″,umro je 1.decembra i kremiran je u Brajtonu uz svečanost kojoj je prisustvovala mala grupa prijatelja.[3] Kontroverze Alister Krouli na omotu albuma grupe Beatles, gornji red, drugi sa leve strane Jedan od velikih skandala desio se 1934. kada je sa devetnaestogodišnjom Patriom Mek Elpajn dobio sina Alistera Ataturka.[3] Optuživan je za stvaranje modernog satanizma kao i da je bio narkoman. Istoričar Mark Bejnon ga u knijizi ″Londonska kletva″ optužuje za smrt sedam osoba koje su učestvovale u otvaranju grobnice Tutankamona.[4] U Srbiji je jedan mladić pre samoubistva uzviknuo policiji ″da je Alister Krouli″.[5] Alister Krouli je ušao u BBC-jevu listu sto najvećih Britanaca [6] i nalazi se na 77 mestu. Njegov lik nalazi se i na omotu albuma ″Seargent Pepers Lonely Hearts Club Band″ grupe Bitlsi..

Autor - osoba Ivanović Muždeka, Nina, 1976- = Ivanović Muždeka, Nina, 1976- Naslov Granice i preplitanja : problematika žanra u romanima Džulijana Barnsa / Nina Ivanović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2006 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 2006 (Novi Sad : Ideal) Fizički opis 356 str. ; 17 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂPrva knjiga / Matica srpska ; 238 (broš. sa klapnama) Napomene Tiraž 300 Na koricama beleška o autorki s njenom slikom Bibliografija: str. 347-356. Predmetne odrednice Barns, Džulijan, 1946- -- Romani SADRŽAJ 1. Uvod: Problematika žanra u romanima Džulijana Barnsa 1 1.1. Biografija i bibliografija 7 1.2. Žanrovska raznovrsnost 10 2. Metrolend 16 2.1. Roman o odrastanju 17 2.2. Autobiografski roman 27 2.3. Korak ka postmodernističkom romanu 41 3. Pre no što me je srela 47 3.1. Studija ljubomore, ljubavi i opsesije 49 3.2. Granice i preplitanja: stvarnost i fikcija, život i umetnost, prošlost i sadašnjost. 58 3.3. Melodramski elementi 69 3.4. Postmodernistički roman 74 4. Floberov papagaj 78 4.1. Biografija 80 4.2. Žanrovski kolaž 97 4.3. Postmoderni(stički) roman 102 5. Zureći u sunce 119 5.1. Od basne do naučne fantastike 124 5.2. Postmodernistički roman i roman ideja 133 6. Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja 143 6.1. Istorija kao žanr 145 6.2. Roman protiv zbirke pripovedaka 159` 6.3. Postmodernistički roman 169 7. Troje 193 7.1. Pripovedačka tehnika – narator(i) 194 7.2. Struktura 202 7.3. Teme 210 7.4. Kontakt fiktivnog i stvarnog: odnosi u romanu 219 7.5. Postmodernistički čitalac u postmodernističkom romanu 231 8. Bodljikavo prase 244 8.1. Politički roman 249 8.2. Istorijski roman 261 8.3. Filmsko-dramski postmodernistički postupak 266 9. Engleska, Engleska 273 9.1. Fantazija, farsa, parodija i satira: o prošlosti nacije u sadašnjosti 279 9.2. Roman – simbioza dve priče 289 9.3. Replika protiv originala - postmodernistički roman 296 10. Ljubav, itd. 305 10.1. Društveni i psihološki roman 309 10.2. Postmodernistički roman 323 11. Zaključak: Žanr romana Džulijana Barnsa – književnost kao ispitivanje mogućnosti 332 12. Bibliografija 347 12.1. Primarna bibliografija 347 12.2. Prevodi dela 347 12.3. Sekundarna bibliografija 348 12.3.1. Opšta literatura 348 12.3.2. Pojedinačna literatura 349 MG103

Uvod u Kur`an: Historijat - tematika - tumačenja / Nerkez Smailagić Zagreb 1975. Tvrd povez, zaštitni omot, LXVII + 232 strane. Napomena: sitnija oštećenja zaštitnog omota; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana.  D5 UVOD U QUR`AN prva je knjiga takve vrste u i po svojoj tematici i po svojoj usmjerenosti. U njoj se smisleno i sa šireg gledišta objašnjavaju temeljne ideje, ustanove, elementi i motivi islamskog učenja općenito, dok se posebno i razrađeno izlažu historijski, filološki, filozofski, kulturološki i znanstveno-komparativni aspekti Qur`an-a kao njegova temelja. Osim toga, velika pažnja posvećuje se značenju Qur`an-a za islamsku suvremenost, sa teorijskog, etičkog i društvenog stajališta, Tako se dobija značajno, aktualno i metodološki suvremeno djelo o Qur`an-u koje može veoma korisno poslužiti za uvođenje u njegovu složenu problematiku i izazvati zanimanje, podjednako, muslimanske kao i nemuslimanske kulturne javnosti. Sadržaj: Predgovor UVOD 1. Duša Orijenta 2. Islamski pojam Svetog 3. Ideja poslanstva 4. Qur`anski planovi A) Metafizički plan Qur`an-a B) Antropološki plan Qur`an-a C) Etički plan Qur`an-a 5. Aspekti znanosti o Qur`an-u A) Nastanak službene recenzije Qur`an-a B) Grafičko poboljšanje `utmanskog (osmanskog) teksta C) Škole » čitanja« i njihov doprinos 6. Qur`an i islamska suvremenost A) Islamski modernizam B) Pravci suvremenog tumačenja Qur`an-a C) Qur`anske konstante islamske suvremenosti TEKSTOVI I. Opće karakteristike Qur`an-a 1. Pristup Qur`an-u 2. Misija poslanstva II. Iz historijata Qur`an-a 1. Sabiranje Qur`an-a A) Očuvanje zapisa objava za vrijeme Muhammedova života B) Sabirači Qur`an-a C) Pismene zbirke i izdanja Qur`an-a D) Prva zbirka Qur`an-a E) Druga pred`utmanska (predosmanska) izdanja F) Nastanak službenog izdanja Qur`an-a 2. Čitanje (učenje) Qur`an-a A) Principijelna pitanja B) Čitači i čitanja III. Unutrašnja podjela Qur`an-a 1. Stanje sadašnje verzije Qur`an-a 2. Sredstva i metode za ponovno razvrstavanje Vulgate prema razdobljima objavljivanja IV. Tumačenja Qur`an-a 1. Ranija tumačenja Qur`an-a A) Tradicionalno tumačenje B) Dogmatsko tumačenje C) Mističko tumačenje D) Sektaško tumačenje 2. Novija tumačenja Qur`an-a A) Islamski modernizam j njegovo tumačenje B) Teološki rezultati C) Qur`an i moderno doba Bibliografija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dzubran Halil (арап. جبران خليل جبران; 6. januar 1883 - 10. april 1931) bio je libansko-američki pisac, pesnik i umetnik. Poreklom iz Libana, Džubran sa porodicom emigrira u Sjedinjene Američke Države kao dete, te tamo studira umetnost i započinje svoju karijeru. Najpoznatiji je po svom delu Prorok. Džubran je rođen u mestu Bšari, u današnjem Libanu, a tadašnjem delu Osmanskog carstva. Njegova majka, Kamila, bila je dete sveštenika i brak sa njegovim ocem, Halilom, bio joj je treći brak.[1] Njegova porodica je pripadala Maronitskoj katoličkoj crkvi. Tokom mladosti, Džubranova porodica je bila siromašna, pa u mladosti nije imao formalno obrazovanje, iako ga je sveštenik podučavao arapskom jeziku i Bibliji.[2] Džubranov otac je bio apotekar, ali je zbog kockarskih dugova počeo da radi za gradskog upravnika. Nakon nekoliko optužbi, njegov otac biva optužen za proneveru, uhapšen i bila mu je oduzeta sva imovina. Nakon par godina u zatvoru, njegov otac biva pušten i 1895. na inicijativu njegove majke, cela porodica odlazi u Boston, u Sjedinjenim Američkim Državama. U Bostonu, prilikom upisa u školu, njegovo ime biva pogrešno napisano kao Kahlil Gibran (umesto Khalil) usled čega, kasnije, postaje poznat na inostranom govornom području i po ovom imenu. Džubran biva smešten u specijalno odeljenje za učenje engleskog jezika. Istovremeno se učlanjuje u lokalnu likovnu školu. Tamo se, preko svojih učitelja, upoznaje sa avangardnim umetnikom, fotografom i izdavačem Fredom Holandom Dejom koji je ohrabrivao i podržavao Džubrana.[3] Džubranova majka je želela da Džubran ne zaboravi svoju kulturu zbog Zapadnog uticaja koji je Džubranu bio primamljiv, te ga 1898. šalje natrag u Maronitsku školu i potom na studije u Bejrutu. Džubran se 1902. godine vraća u Boston. Nakon smrti majke, sestre i brata, živi sa svojom sestrom Marijanom koja ih oboje izdržava radeći u krojačkoj radnji.[2] Karijera i lični život Od 1908. do 1910. Džubran je pohađao akademiju Džulijan u Parizu.[4] Džubran je imao svoju prvu izložbu crteža 1904. godine u Bostonu. Tada je upoznao Meri Elizabet Haskel, sa kojom je razvio dugogodišnje prijateljstvo i koja je u njega ulagala novac i lektorisala njegove radove na engleskom jeziku. Džubran i Meri Elizabet su bili vereni kratak period, ali je Džubran raskinuo veridbu.[5] Ona se 1923. udala za drugog čoveka, ali je nastavila da finansijski pomaže Džubrana.[3] Slomljena krila, njegov jedini roman, nastaje 1912. godine. Džubran do 1918. piše na arapskom jeziku. Tada izlazi njegovo prvo delo na engleskom jeziku Ludak, delo napisano između poezije i proze. Prorok, njegovo najpoznatije delo, objavljeno je 1923. godine. Još neka od značajnih dela su: Pesak i pena, Bogovi zemlje, Prorokova bašta... Nakon objavljivanja Proroka, Džubran počinje da pije, ponekad zatvarajući se u svoj stan. Umro je u Njujorku, 1931. godine u 48. godini života od posledica ciroze jetre usled hroničnog alkoholizma i tuberkuloze. Džubran je izrazio želju da bude sahranjen u Libanu, te su nakon njegove smrti Meri Elizabet i njegova sestra Marijana kupile Mar Sarkis manastir u Libanu, koji je pretvoren u Džubranov muzej. Na njegovom grobu se nalaze njegove reči: „reč koju želim da vidim na svom grobu: živ sam poput tebe i stojim pored tebe. Zatvori oči i pogledaj oko sebe, videćeš me ispred sebe`[6] Svoju zaostavštinu i atelje Džubran je ostavio Meri Elizabet. Ona je u ateljeu otkrila da je Džubran čuvao njena pisma tokom 23 godine prepiske sa njom. Pre nego što je umrla 1964. ona ih je, zajedno sa svojim pismima koje je dobila od njega, dala Univerzitetu Severna Karolina, i ona su objavljena 1972. godine pod imenom Dragi prorok.[7] Stil pisanja i uticaj Džubran je veoma cenio pisca Francisa Maraša[8][9] čija je dela izučavao dok je bio u Bejrutu. Prema nekim izvorima, sam Džubranov stil oponaša Marašev, mnoge su ideje preuzete od njega, pa i sama struktura nekih radova, posebno koncept univerzalne, kao i spiritualne ljubavi.[10] Džubranova poezija u sebi često sadrži formalni jezik i spiritualne termine. Mnoga dela se bave hrišćanstvom. Njegov misticizam nadilazi pojedinačne religije, već je prisutan uticaj islama, hrišćanstva, judaizma i teozofije, kao i sufizma. Pisao je: „Ti si moj brat i ja te volim. Volim te kad se ispružiš u svojoj džamiji, kada klečiš u svojoj crkvi i kada se moliš u svojoj sinagogi. Ti i ja smo sinovi jedne vere - Duha.`[11] Na Džubrana je, pored spomenutih religija, uticalo znanje istorije Libana i krvavih sukoba koji su se odvijali tokom istorije i destruktivnih podvojenih frakcija koje su ovome bile uzrok da oformi veru u fundamentalnu jednakost svih religija, to jest njenu jedinstvenost. Ovome su doprineli i njegovi roditelji koji su uvek sa dobrodošlicom primali u svoj dom ljude različitih veroispovesti. Takođe, uticaj su imale muslimanska i evropska umetnost, posebno klasicizam i romantizam, simbolizam i nadrealizam.[12] Džubranovo najpoznatije delo je Prorok. Sačinjeno je od 26 poetskih eseja. Svoju popularnost je steklo tokom 1960ih godina sa Nju ejdž pokretima. Prevođeno je na više od 40 jezika.[13] Kada je ovo delo došlo do Elvisa Preslija, ostvarilo je veliki uticaj na njega, toliko da je poklanjao kopije ovog dela svojim prijateljima i kolegama. Džon Lenon iz grupe Bitlsi je iskoristio njegov stih iz knjige Pesak i pena u pesmi Džulija na njihovom albumu iz 1968. Stih glasi: „Pola onoga što kažem je besmisleno, ali i dalje izgovaram da bi čuo drugu polovinu.` Džoni Keš je snimio audio kasetu njegovog dela Prorokovo oko. Selma Hajek je 2014. godine bila producent animiranog filma Prorok.[14] Dela Na arapskom: Nubthah fi Fan Al-Musiqa (Muzika, 1905) Ara`is al-Muruj (Nimfe doline, 1906) Al-Arwah al-Mutamarrida (Buntovnički dusi, 1908) Al-Ajniha al-Mutakassira (Slomljena krila, 1912) Dam`a wa Ibtisama (Suza i osmeh, 1914) Al-Mawakib (Procesije, 1919) Al-`Awāsif (Bura, 1920) Al-Bada`i` waal-Tara`if (Novi i izuzetni, 1923) Na engleskom: Ludak (1918) Dvadeset crteža (1919) Glasnik (1920) Prorok (1923) Pesak i pena (1926) Kraljevstvo mašte (1927) Isus, čovekov sin (1928) Zemaljski bogovi (1931)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dok se svi koncentrišu samo na predmet svog posla, vi sledite deset zlatnih pravila koja će vampomoći da ne razmišljate samo o onome štaradite, već i o tome: • Kako da obavljate posao • Kako drugi vide način na koji radite • Šta još može da se uradi Richard Templar bilo je pseudonim [1] britanskog pisca i urednika Richarda Crazea [2][3] (1950. – 2006.) koji je napisao nekoliko knjiga o samorazvoju.[4] On dijeli svoj `put do uspjeha` u nizu knjiga, u kojima je predstavljeno 100 jednostavnih `Pravila` za postizanje uspjeha: bilo da se radi o poslovnom upravljanju, bogatstvu, financijskoj razboritosti, ravnoteži između poslovnog i privatnog života, roditeljstvu, ljubavi ili životu jednostavan, ali smislen život općenito.[5] Pravila su obično predstavljena na dvije stranice, što knjige čini lakima za čitanje i prikladnim za nasumično uranjanje.[6] U knjigama se karakteristično koristi britanski engleski. Jedan kanadski recenzent piše da Templarov stil nije ni u jednom od taborova `željezne šake` ili `nejasno toplog` koji prevladavaju u američkim knjigama o menadžmentu, već miješa oba.

Oto Reisinger- Visoko drustvoVecernje novosti, Beograd, 1974.Tvrd povez, oko 100 strana, uvodni tekst Branimir Donat.Dizajn Saveta i Slobodan MasicOto (Oton) Rajzinger (Reisinger, Oto (Oton)),[1] Rankovci kod Murske Sobote, 4. oktobar 1927 — Zagreb, 6. april 2016) bio je hrvatski arhitekta i karikaturista. Iako po struci diplomirani arhitekta za više od 60 godina rada objavio je preko 70.000 najvećim delom karikatura i karikaturalnih vinjeta, ali i ilustracija, stripova i crteža. Radove je objavio u mnogim novinama u tadašnjoj Jugoslaviji i inostranstvu (Nemačkoj, Švajcarskoj, Holandiji i Velikoj Britaniji). Karikature u kojima je najčešće ilustrovao dnevno-politička i druga društvena zbivanja (pretežno u liku popularnog Pere) odlikuju se britkim humorom sa elementima gega.[2] Objavio je i više knjiga, plakata, reklama, ilustracija za knjige i crtanih filmova. Bio je član Hrvatskog udruženja karikaturista11/17

Teoria Teorija Solidno ocuvana Kutija4 Žan-Žak Ruso (franc. Jean-Jacques Rousseau;[1] Ženeva, Švajcarska, 28. jun 1712. — Ermenonvil, Francuska, 2. jul 1778), bio je švajcarsko-francuski filozof, pisac, politički teoretičar i samouki kompozitor iz doba prosvetiteljstva. Žan-Žak Ruso je bio najuticajniji filozof prosvetiteljstva. On je smatrao da je savremena kultura negacija prirode i zato je govorio da ljudi treba da se vrate prirodi - slobodi i jednakosti. Za Rusoa nejednakost je nastala sa privatnom imovinom, a država ugovorom. Za Žan-Žaka Rusoa, kao prosvetitelja, vaspitanje je bilo temelj društva. Rusov neizmeran uticaj je u tome što je bio prvi pravi filozof romantizma. Kod njega se prvi put pominju mnoge teme koje su dominirale intelektualnim životom narednih stotinu godina, kao što su: uzdizanje osećanja i nevinosti i umanjivanje značaja intelekta; izgubljeno jedinstvo ljudskog roda i prirode; dinamična koncepcija ljudske istorije i njenih različitih nivoa; vera u teologiju i mogućnosti obnavljanja iščezle slobode. Rusoova novela Emil, ili o obrazovanju je rasprava o obrazovanju cele osobe radi državljanstva. Njegova sentimentalna novela Julie ou la Nouvelle Héloïse je bila važna u razvoju pre-romantizma[2] i romantizma u fikciji.[3] Rusoovi autobiografski zapisi — njegove Ispovesti, koji su inicirali moderno autobiografsko pisanje, i njegovo delo Les Rêveries du promeneur solitaire — primeri su pokreta iz kasnog 18. veka poznatog kao Doba senzibilnost, i imali su znatan fokus na subjektivnosti i introspekciji što je kasnije karakterisalo moderno pisanje. Njegova dela O poreklu nejednakosti i Društveni ugovor su temelji savremene političke i društvene misli. Tokom perioda Francuske revolucije, Ruso je bio najpopularniji filozof među članovima Jakobinskog kluba.[4] On je sahranjen kao nacionalni heroj u Panteonu u Parizu, 1794, 16 godina nakon njegove smrti.[5]

The Illustrated Ramayana Paperback – 1 January 2009, by Wilco Books (Author) The Ramayana is an epic par excellence. The story of Rama, the eternal and his life and times, his hardships and victories, his message of truth and righteousness. The Ramayana has lessons for all of us. This Illustrated Ramayana epic captures the high points of the tales and brings the events to life. Publisher: ‎ Wilco Publishing House (1 January 2009) Language: ‎ English Paperback: ‎ 164 pages Item Weight: ‎ 840 g Country of Origin: ‎ India Ramajana je indijski ep, nastao između 4. veka p. n. e. i 2. veka nove ere. Sastoji se od 38.000 stihova. To je jedan od dva glavna sanskritska epa drevne Indije i važan tekst hinduizma, pri čemu je drugi Mahabarata. Ramajana jedan je od najvećih antičkih epova u svetskoj književnosti. Sastoji se od skoro 24.000 stihova (uglavnom postavljenih u metru Šloka/Anuštubha), podeljenih u sedam kana, od kojih su prva i sedma kasniji dodaci. Ona pripada žanru Itihasa, narativa o prošlim događajima (puravrta), isprepletenih učenjima o ciljevima ljudskog života. Procene naučnika za najraniju fazu teksta kreću se od 7. do 4. veka pre nove ere, sa kasnijim fazama koje se protežu do 3. veka nove ere. Postoji mnogo verzija Ramajane na indijskim jezicima, pored budističkih, sikskih i džainskih adaptacija. Postoje i kambodžanska (Rimker), indonežanska, filipinska, tajlandska (Ramakin), laoska, burmanska i malajska verzija priče. Prepričavanja uključuju Kambanov Ramavataram na tamilskom jeziku (oko 11–12. vek), Ranganata Ramajanam Gone Bude Redija na teluškom (oko 13. vek), Madave Kandalova Saptakanda Ramajana na asamskom jeziku (oko 14. vek), Kritibas Ojhova Kritivasi Ramajan (takođe poznata kao Sri Ram Pančali) na bengalskom (oko 15. veka), Sarala Dasova Vilanka Ramajana (oko 15. vek) i Balarama Dasova Jagamohana Ramajana (poznata i kao Dandi Ramajana) (oko 16. veka) u odiji, sant Eknatova Bavart Ramajana (oko 16. veka) u maratiju, Tulsidasov Ramčaritamanas (oko 16. veka) u avadiju (koji je istočni oblik hindustanskog jezika) i Tunčatu Ezhutačanov Adjatmaramajanam u malajalamu (oko 17. veka). O delu Delo je mit o spletki kojom je Rama, božanski junak i kralj, uklonjen sa prestola, a njegova verna žena Sita oteta i odvedena u Šri Lanku. Rama je otelovljenje pravednosti i smatraju ga jednim od deset avatara (otelovljenja) boga Višnua. Pojavilo se mišljenje da bogovi u svakom razdoblju šalju jednog avatara. Značaj dela U narodnom hinduizmu priča o Rami ne sluša se samo od ranog detinjstva, već postaje i osnova svakodnevnog života. Rama se priziva na početku svakog poduhvata i zahvaljuje mu se posle uspešno obavljenog posla. Njegova junačka dela postala su primer za ugled i podsticaj za ispravno ponašanje. Njegovo ime služi za utehu ostarelim i peva se na sahranama, dok se telo mrtvog čoveka odnosi na spaljivanje. Ramina žena, Sita, postala je primer verne žene, pa su je veličali zbog vrlina ljubavi i odanosti. MG138

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lionello Venturi (25. travnja 1885., Modena – 14. kolovoza 1961., Rim) bio je talijanski povjesničar i kritičar umjetnosti. Uredio je prvi katalog raisonné Paula Cézannea. Život Lionello Venturi rođen je 1885. kao sin povjesničara umjetnosti Adolfa Venturija. Postao je stručnjak za umjetnost talijanske renesanse, ali se također zanimao za umjetnost kasnog 19. i ranog 20. stoljeća.[1] Godine 1918. upoznaje financijera i kolekcionara Riccarda Gualina i savjetuje mu da kupi djelo Amedea Modiglianija.[2] Gualino i Venturi podržavali su torinske slikare kao što su Felice Casorati i Gruppo di Sei (Grupa šestorice), koja je uključivala Carla Levija, Francesca Menzia, Jessie Boswell, Gigi Chessa, Enrica Paoluccija i Nicolu Galantea. Venturi je 1919. imenovan profesorom povijesti umjetnosti na Sveučilištu u Torinu. Jedna od njegovih prvih studentica bila je Mary Pittaluga, koja je napisala svoju tezu o Fromentinu pod Venturijem.[1] Godine 1930. Venturi je organizirao retrospektivnu izložbu Modiglianijevih radova u Veneciji na temelju slika koje je posjedovao Gualino.[2] Iako je 1931. imenovan očevim nasljednikom na katedri za povijest umjetnosti na Sveučilištu u Rimu, Venturi je odbio prisegnuti na vjernost režimu Benita Mussolinija u kolovozu 1931. pa je bio prisiljen dati ostavku na sveučilištu. Napustio je Italiju, isprva se preselivši u Pariz, gdje je pisao, savjetovao trgovce umjetninama i kustose muzeja te izradio prvi katalog raisonné Paula Cézannea. Nakon uspostave vichyjevskog režima, emigrirao je u Sjedinjene Države, živio je u New Yorku do 1945. i predavao na nizu američkih sveučilišta.[4] Dok je boravio u Americi, pridružio se antifašističkom društvu Mazzini. Nakon rata vratio se u Italiju i preuzeo katedru povijesti umjetnosti u Rimu. Lionello Venturi je bio pod utjecajem idealizma Benedetta Crocea kao i pisanja Aloisa Riegla i Heinricha Wölfflina. Njegov sin bio je povjesničar Franco Venturi.

Kalenić 2019. Mek povez sa klapnama, ćirilica, ilustrovano, 452 strane. Knjiga je, bukvalno, kao nova. B2 Sadržaj: Jovan, Episkop šumadijski: Put ka istinskoj svetlosti Gosponjoj Marko Jeftić, jerej: Reč priređivača Srećko Zečević, jerej: Sveštenička porodica kao parohija u malom Željko Ivković, jerej: Vaskrsenje i delotvorna ljubav u Crkvi (1. kor 15) Nemanja Mladenović, jerej: Duhovni darovi i jedinstvo Crkve kao Tela Hristovog Aleksandar Novaković, jerej: Mogu li se mladi zainteresovati za Crkvu? Pastirski rad sa mladima Ivan Teodosić, jerej: Dobro zaveštanje sačuvaj Duhom Svetim koji obitava u nama (2. Tim 1, 14) Marko Stevanović, jerej: Svetost — mera ljudskog Dostojanstva Srećko Zečević, jerej: Hrišćansko i ateističko shvatanje sveta i života Aleksandar Senić, đakon: Farisejstvo kao trajno svešteničko iskušenje Zoran Aleksić, jerej: Samožrtveni jevanđeljski etos naspram savremene narcisiodnosti Dragan Popović, jerej: Crkva, ikona, Evharistija Petar Leskovac, đakon: Misionarski rad među mladima Goran Živković, protonamesnik: Crkva i savremeni način komunikacije Darko Pavlović, đakon: Hrišćansko usavršavanje u Božanskoj Evharistiji Milan Đorđević, jerej: Jezik propovedi i misije Uroš Kostić, đakon: Jedinstvo vere u Hrista i dobrih dela Miloš Mijatović, jerej: Himna ljubavi kao suštinski etos Crkve Vladimir Dimić, protonamesnik: Zastupnička (hodatajstvena) molitva Vladan Kostadinović, jerej: Položaj naroda i Crkve u vreme cara Dušana Miloš Marinković, jerej: Sveštenik i samoodricanje Zoran Stanković, đakon: Kakav doprinos životu u Hristu daje Sveto pričešće Dragiša Bogičević, jerej: Značaj molitve za pastira Crkve Milić Marković, protojerej: O ljubavi prema neprijateljima - zbog čega nas Gospod trpi Nikola Ilić, jerej: Evharistija — izvor i uvir svih Svetih Tajni Dragan Popović, protonamesnik: Podvig i pokajanje Dragan Ikić, protonamesnik: Pravoslavna duhovnost i savremeni čovek Miloš Đurić, jerej: Crkva zajednica vernih Nebojša Rakić, protojerej: Vrata pakla neće nadvladati Crkvu Božiju Marko Jeftić, jerej: Ako veruješ, videćeš slavu Božiju

Oto Reisinger- Visoko drustvo Vecernje novosti, Beograd, 1974. Tvrd povez, oko 100 strana, uvodni tekst Branimir Donat. Dizajn Saveta i Slobodan Masic ODLICAN PRIMERAK! Oto (Oton) Rajzinger (Reisinger, Oto (Oton)),[1] Rankovci kod Murske Sobote, 4. oktobar 1927 — Zagreb, 6. april 2016) bio je hrvatski arhitekta i karikaturista. Iako po struci diplomirani arhitekta za više od 60 godina rada objavio je preko 70.000 najvećim delom karikatura i karikaturalnih vinjeta, ali i ilustracija, stripova i crteža. Radove je objavio u mnogim novinama u tadašnjoj Jugoslaviji i inostranstvu (Nemačkoj, Švajcarskoj, Holandiji i Velikoj Britaniji). Karikature u kojima je najčešće ilustrovao dnevno-politička i druga društvena zbivanja (pretežno u liku popularnog Pere) odlikuju se britkim humorom sa elementima gega.[2] Objavio je i više knjiga, plakata, reklama, ilustracija za knjige i crtanih filmova. Bio je član Hrvatskog udruženja karikaturista.[3]

PLAMENI MAČ U SRBIJI I DRUGDE: Mejbel Sinkler Stobart Naslov Plameni mač u Srbiji i drugde / Mejbel Sinkler Stobart ; [preveo s engleskog Branko Momčilović] Jedinstveni naslov The flaming sword in Serbia and elsewhere. srpski jezik Ostali naslovi Plameni mač The flaming sword Vrsta građe dokumentar.lit. URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2016 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2016 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 336 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Momčilović, Branko, 1937- = Momčilović, Branko, 1937- Zbirka Edicija Srbija 1914-1918 ISBN 978-86-515-1150-2 (Prometej; karton) Napomene Prevod dela: The flaming sword in Serbia and elsewhere / St. Clair Stobart Autorkina slika Oba forzeca ilustr. Tiraž 1.000 Predgovor: str. 7-8 Str. 331-336: Zaboravljena heroina Velikog rata - g-đa Mejbel Sinkler Stobart / Branko Momčilović. Predmetne odredniceSrbija -- Prvi svetski rat 1914-1916 -- Memoari Knjiga je uzbudljivo svedočanstvo o Srbiji 1915. godine engleske autorke Mejbel Sinkler Stobart, učesnice dramatičnih zbivanja te godine. Bila je upravnica engleske bolnice u Kragujevcu od aprila 1915. do početka povlačenja. Izvanredan organizator, učinila je mnogo za zbrinjavanje ranjenika i lečenje civila. Organizovala je nekoliko dispanzera u Šumadiji za civile i spasila hiljade života, žena, staraca i dece. Posle obnove neprijateljstava povlačila se zajedno sa srpskom vojskom preko Crne Gore i Albanije sve do Skadra. O svojim doživljajima ostavila je uzbudljivo svedočanstvo, ratni dnevnik objavljen nekoliko meseci po povratku u Englesku, 1916. godine. Knjiga je i delo talentovane književnice, pisana sa smislom za dramatičnost i tragičnost događaja čiji je svedok autorka bila. Potpuno nova, nekorišćena knjiga. ss

NACIONALNI IDENTITET: Antoni D. Smit Potpuno nova, nekorišćena knjiga. Naslov Nacionalni identitet / Antoni D. Smit ; preveo s engleskog Slobodan Đorđević Jedinstveni naslov National Identity. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2010 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2010 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 308 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Đorđević, Slobodan Zbirka Biblioteka XX vek ; 99 ISBN 978-86-81493-86-1 (Biblioteka; broš.) Napomene Prevod dela: National Identity / Anthony D. Smith Tiraž 1.000 Na poleđini nasl. lista beleška o autoru Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 273-297 Registar. Predmetne odrednice Nacionalni identitet Nacionalizam Antoni D. Smit (1933) diplomirao je klasičnu filologiju i filozofiju na Vodam koledžu, Oksford, a zvanje magistra i doktorat sociologije stekao na Londonskom ekonomskom fakultetu (London School of Economics). Takođe ima doktorat iz istorije umetnosti, koji mu je dodelio Londonski univerzitet. Danas je Smit profesor emeritus na Londonskom ekonomskom fakultetu. Objavio je, između ostalog: Teorije nacionalizma (Theories of Nationalism, 1971), Država i nacija u Trećem svetu (State and Nation in the Third World, 1983), Etničko poreklo nacija (The Ethnic Origins of Nations, 1986), Nacije i nacionalizam u doba globalizacije (Nations and Nationalism in a Global Era, 1995), Nacija u istoriji (The Nation in History, 2000), Kulturni temelji nacija (Cultural Foundations of Nations, 2008) i Etnosimbolizam i nacionalizam (Ethnosymbolism and Nationalism,2009). Nacionalni identitet je poslednji objavljeni prevod Slobodana Ðorđevića (19371999), književnog prevodioca i urednika Nolita. Sadržaj: Uvod, I. Nacionalni i drugi identiteti, II. Etnička osnova nacionalnog identiteta, III. Rađanje nacija, IV. Nacionalizam i kulturni identitet, V. Smšljene nacije?, VI. Separatizam i multinacionalizam, VII. Dalje od nacionalnog identiteta, Bibliografija, Indeks imena. ss

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno. Ove knjige su izbor tekstova iz emisije Prvog programa Studija B – Beograde, dobro jutro. Beogradska radio-stanica Studio B nalazi se na najvišem, 23. spratu Palate „Beograd“ u Masarikovoj ulici. Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je iz Vranića kod Čačka, a majka Sofija Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića”. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir Brana Radović. Preminuo je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro”. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripu Talični Tom.[4] Odabrana dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora „Kolibri”: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Pisao je tekstove za pesme poznatih pevača:[5] Bisera Veletanlić (Milo moje/ A ja te znam) Arsen Dedić (Balada o pticama/Balada o zemlji/Biću dobar) Dušan Prelević (Jesenja pesma) Crni Biseri (Šta ću sad) Dejan Petković (Tužna pesma) Zafir Hadžimanov (Plavi žaket) Dragan Laković (Najlepša mama na svetu/Kad je bio mrak) Anica Zubović (Beograde moj) Ljubiša Bačić (Strašan lav) Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.” „Teško je biti dete i biti dobar.” „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.” „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.” „Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.” „Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...”

Izdavač: Privredni pregled, Beograd Autori: Milutin Srdić, Dušan Tatić, Božidar Zdravković Recenzent: Sreten Živković Povez: broširan Broj strana: 471 Pečat bivšeg vlasnika, nešto malo podvlačenja, zabeleški i precrtavanja pojedinih članova zakona. Na 30-ak mesta preko pojedinih članova nalepljeni papirići sa otkucanim tekstom (slika 2). S A D R Ž A J: ZAKON O OBLIGACIONIM ODNOSIMA I) OSNOVI OBLIGACIONIH ODNOSA (OPŠTI DEO) 1. Osnovna načela 2. Nastanak obaveza 3. Dejstva obaveza 4. Prestanak obaveza 5. Razne vrste obaveza 6. Promena poverioca ili dužnika II) UGOVORI 7. Prodaja 8. Razmena 9. Prodajni nalog 10. Zajam 11. Zakup 12. Ugovor o delu 13. Ugovor o građenju 14. Prevoz 15. Ugovor o licenci 16. Ostava 17. Uskladištenje 18. Nalog 19. Komision 20. Ugovor o trgovinskom zastupanju 21. Posredovanje 22. Otpremanje (špedicija) 23. Ugovor o kontroli robe i usluge 24. Ugovor o organizovanju putovanja 25. Posrednički ugovor o putovanju 26. Ugovor o angažovanju ugostiteljskih kapaciteta (ugovor o alotmanu) 27. Osiguranje 28. Zaloga 29. Jemstvo 30. Upućivanje (asignacija) 31. Bankarski novčani depoziti 32. Deponovanje hartija od vrednosti 33. Bankarski tekući račun 34. Ugovor o sefu 35. Ugovor o kreditu 36. Ugovor o kreditu na osnovu zaloge hartija od vrednosti 37. Akreditivi 38. Bankarska garancija 39. Primena odredaba o bankarskom poslovanju 40. Poravnanje III) MERODAVNO PRAVO U SLUČAJU SUKOBA REPUBLIČKIH ODNOSNO POKRAJINSKIH ZAKONA IV) PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE (K-64)

Izdavač: Zavičajni muzej, Novi Pazar Urednik: Ejup Mušović Povez: broširan Broj strana: 63 Veoma dobro očuvana. Gaston Gravje (1886-1915) bio je francuski geograf i antropolog, čiji se opus najvećim delom odnosio na geografske, istorijske, antropološke i druge karakteristike Srbije i Srba. Nakon što je savladao srpski jezik, intenzivno će putovati po Šumadiji, Bosni, Hercegovini, Hrvatskoj, Otomanskom carstvu i Albaniji. Na neka od ovih putovanja išao je sa dvadeset godina starijim Jovanom Cvijićem, vrhunskim autoritetom u oblastima koja je Gravje proučavao, a čije će delo imati ogroman uticaj na Gravjea. O ovim putovanjima Gravje će napisati iscrpne naučne radove, pri čemu je najznačajniji rad bio `Novopazarski sandžak`, u kome se detaljno bavio geografijom i stanovništvom ove regije, koja je tada još uvek bila u sastavu Otomanske imperije. U ovom radu, Gravje konstatuje da je stanovništvo na teritoriji Novopazarskog sandžaka iste rase izuzev Peštera i Rožaja, kao i to da je etničko jedinstvo veoma važno u svakoj balkanskoj zemlji. „To stanovništvo je srpske krvi, tipa i jezika, ali se deli, onako kao i Bosna, – samo bez katolika na dva vrlo odsečena elementa: s jedne strane muslimani, a s druge pravoslavni hrišćani. Jedni se nazivaju Turci, a drugi Srbi: jedni vele da govore ’bošnjački’, a drugi ’srpski’. Ono što po ispitivanju odmah pada u oči to je, da je najveći deo zemljišta, naročito zapad, zauzet pravoslavnim elementom čistim od svake mešavine, dok je muslimansko stanovništvo rasejano u ostrvca više ili manje velika, najčešće mešovitog tipa i najviše u susedstvu granice sa Srbijom i Crnom Gorom“. S A D R Ž A J: 1. Glavne geografske crte 2. Klima i vegetacija 3. Naseljenje 4. Način Života 5. Oblasti u unutrašnjosti Sandžaka - Dolina Lima - Gornji Lim - Donji Lim - Donji Kolašin i Bihor - Istočno od Lima - Novopazarska kotlina sa Rogoznom (K-81)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! ,,Da li je moguće valjano doživeti Danteovu Božanstvenu komediju, Mikelanđelov Strašni sud ili Bahovu Pasiju po Mateju ako se ne poznaju Stari i Novi zavet? Mogu li se stvarno razumeti verski motivisana krvoprolića, od krstaških ratova preko Vartolomejske noći i Holokausta do raspada Jugoslavije, ako se ne zna šta spaja a šta razdvaja islam i hrišćanstvo, Jevreje i hrišćane ili hrišćane među njima samima? Sticajem nesrećnih istorijskih okolnosti, kod nas su mnogi ljudi bili lišavani osnovnih saznanja o verskim pojmovima, događajima i ličnostima koji počivaju u temeljima naše civilizacije, ali i opšte kulture svakog pojedinca. Svrha ove knjige je da se na pristupačan način pomenuta praznina koliko-toliko popuni, a da se bar donekle olakša razumevanje kako umetničkih dela tako i ljudi druge vere. Vladeta Janković (Beograd, 1. septembar 1940) srpski je filolog, univerzitetski profesor, književnik, diplomata i političar. On je bio ambasador SR Jugoslavije u Ujedinjenom Kraljevstvu od 2001. do 2004. i ambasador Srbije u Svetoj stolici od 2008. do 2012. godine. Dugogodišnji visokopozicionirani član Demokratske stranke Srbije (DSS), Janković je napustio DSS 2014. godine nakon što je njen bivši predsednik Vojislav Koštunica objavio da napušta stranku, zbog čega se Janković povukao iz politike. Njegova osmogodišnja pauza iz politike okončana je u januaru 2022. godine kada je opoziciona koalicija Ujedinjena Srbija (US) imenovala Jankovića za svog nosioca liste i kandidata za gradonačelnika Beograda na predstojećim izborima za odbornike Skupštine grada. Detinjstvo, mladost i karijera Vladeta Janković je rođen 1. septembra 1940. godine u Beogradu. Njegov otac Dragoslav Janković bio je levičarski univerzitetski profesor,[1] a majka Bosiljka Janković (rođena Kokanović) bibliotekarka.[2] Otac mu je bio iz Vranja, dok majka vuče poreklo bosanskih Srba, hrvatskih Srba i Cincara. Jedan od njegovih pradedova po majci bio je član Mlade Bosne.[1] Godine 1959. završio je gimnaziju u Beogradu. Janković je zatim upisao Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, gde je studirao opštu književnost i diplomirao 1964. godine. Magistrirao je 1967, a doktorsku tezu odbranio je 1975. pod nazivom „Menanderovi likovi i evropska drama”.[2] Na istoj katedri prošao je put od asistenta pripravnika do redovnog profesora i šefa katedre.[3] Godinama je sarađivao sa Radio-televizijom Beograd kao autor kulturno-istorijskih programa za mlade. Bio je predavač u SAD, Engleskoj, Holandiji i Grčkoj.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Diego de Torres Villarroel (1693. - 19. lipnja 1770.) bio je španjolski pisac, pjesnik, dramaturg, liječnik, matematičar, svećenik i profesor na Sveučilištu u Salamanci. Njegovo najpoznatije djelo je njegova autobiografija, Vida, ascendencia, nacimiento, crianza y aventuras del Doctor Don Diego de Torres Villarroel (prvi put objavljena 1743.). Život Villarroel je rođen u Salamanci i kršten 18. lipnja 1694. Otac mu je bio siromašan knjižar, a majka suknarska kći. Nakon osnovnog obrazovanja nastavio je studirati latinski kod Juana Gonzáleza de Diosa, koji je kasnije postao profesor humanističkih znanosti na Sveučilištu u Salamanci. Villarroel je tada upisan na Colegio Trilingüe u Salamanci. Međutim, u ovoj fazi mladi Villarroel nije volio učenje, a njegovo svojeglavo i ometajuće ponašanje dovelo je do problema s vlastima. Tek kad je počeo čitati knjige u očevoj trgovini, otkrio je sklonost matematici i astrologiji. Villarroel je bio u takvoj nemilosti sveučilišnih vlasti da je odlučio pobjeći u Portugal gdje je vodio pustolovni život u kojem je redom bio pustinjak, učitelj plesa, alkemičar, matematičar, vojnik, toreador, student medicine i astrologa. Po povratku u Salamancu, prihvatio se ozbiljnog programa čitanja knjiga o znanosti, magiji i matematici, dok je zarađivao za život izdavanjem almanaha i godišnjih predviđanja pod pseudonimom `Veliki Piscator iz Salamance`. Godine 1724. uspješno je predvidio smrt mladog kralja Luisa I. Godine 1723. preselio se u Madrid gdje je stekao mnogo utjecajnih prijatelja. Studirao je medicinu i diplomirao u gradu Ávila. U Madridu je toliko osiromašio da se odlučio baviti krijumčarenjem kako bi zaradio novac, no spasilo ga je pokroviteljstvo grofice od Arcosa, čiju je kuću pokušao riješiti poltergeista. Nakon nekoliko godina, Villarroel se ponovno vratio u Salamancu gdje je saznao da je katedra matematike na sveučilištu prazna i odlučio se prijaviti za to mjesto. S lakoćom je pobijedio svog jedinog suparnika i postao profesor, iako je njegovo poznavanje predmeta bilo još rudimentarno. Godine 1732. Villarroel je protjeran iz Španjolske jer je pomagao svom prijatelju Don Juanu de Salazaru u svađi koja je prerasla u nasilje. Njih su dvoje pokušali pobjeći u Francusku, ali su se vratili u Španjolsku kako bi se suočili s posljedicama. Villarroel je proveo svoj izgnanstvo u Coimbri u Portugalu sve dok mu kraljevski dekret nije dopustio povratak u Salamancu 1734. Od tada je svoje vrijeme posvetio svom radu na sveučilištu, pisanju raznih djela i čestim posjećivanjima Madrida, gdje se i upoznao. vojvotkinje od Albe. Godine 1743. objavio je prva četiri poglavlja svoje autobiografije, koja je doživjela golem uspjeh (peto poglavlje pojavilo se nešto prije 1752., a šesto poglavlje 1758.). Godine 1750. kraljevskim dekretom dopušteno mu je da ode u mirovinu. Život mu je postao znatno mirniji i 1752. objavio je cjelovito izdanje svojih djela putem javne pretplate. To je bilo vrlo neobično za to vrijeme i potvrđuje Villarroelovu popularnost kao autora. Umro je 19. lipnja 1770. u 77. godini života. Utjecaj leonskog jezika Torres Villarroel koristio je elemente leonskog jezika u nekoliko svojih djela.[1] Doista, prefiksi leonskog jezika poput `peri` (više), palatalizacije (llo, lla, llas), verbalni oblici poput `jicioren` (napravili su, na španjolskom `hicieron`), `salioren` (oni su izašli van, španjolski `salieron` `) ili `dixioren` (rekli su, španjolski `dijeron`) često se pojavljuju u njegovim djelima.[2] Djela Villarroel je imao loše mišljenje o vlastitom znanju matematike i znanosti, što je bilo rezultat niske kvalitete obrazovanja dostupnog u Španjolskoj njegovog doba. Kako je napisao: `Dobro sam poznavao svoje neznanje i sljepoću dok sam pipao uličicama svoje profesije. Ali također sam znao da sam u zemlji slijepih, jer je Španjolska ležala u stisku tame tako strašne da je u nijedna škola, koledž ili sveučilište ni u jednom od njegovih gradova nije postojao pojedinac sposoban upaliti svjetiljku pomoću koje bi netko mogao tražiti elemente ovih znanosti. U zemlji slijepih jednooki čovjek je kralj` (citirao Atkinson , stranica 24). Danas je Villarroel poznatiji kao pisac. U dvadeset godina dobivao je više od 2000 dukada godišnje. Bio je plodan i popularan autor o brojnim temama sa stilom oblikovanim po uzoru na Francisco de Quevedo čije je Sueños (satirične vizije pakla) oponašao u svojim Sueños morales, visiones y visitas de Torres con D. Francisco de Quevedo por Madrid (1727. –1751). Napisao je Los desdichados del mundo y la gloria (1737.), Pisao je i pjesme i drame, ali njegovo najvažnije djelo je njegov pikarski prikaz vlastitog života pod naslovom Vida, ascendencia, nacimiento, crianza y aventuras del doctor don Diego de Torres Villarroel , (1743., s kasnijim dodacima), podijeljen u šest poglavlja, od kojih se svako bavi desetljećem njegova života. Napisao je i znanstvena djela poput Anatomía de lo visible and invisible of both spheres (1738) i djela o životima svetaca (npr. Vida de Sor Gregoria de Santa Teresa) i pjesnika (Vida de Gabriel Álvarez de Toledo). Villarroel je bio omiljeni pisac mladog Jorgea Luisa Borgesa.

T14) Наслов: Aнтропологија Достојевског. Аутор: др. Никола Маројевић. Издавач: Каленић, Крагујевац. Година издања: 2012 Број страна:237 Стање: Одлично.Kњига је нова. Није отварена. Ако у нечему за човека Фјодор Михајлович Достојевски може бити учитељ и путеводитељ, онда најпре може бити стога што је проповедао да Христова светлост обасјава и најкрајњу таму, да је икона Божија (1. Мој. 1, 27) сачувана и у највећем грешнику, и да је, коначно, то књига из које може изнићи нада у нови и бољи живот. Нема слободе без љубави (Велики инквизитор), нити може постојати љубав без слободне заједнице човека са човеком и човека са Богом. У слободној саможртвеној љубави (Соња Мармеладов) Достојевски открива темеље човекове личности. Преко `другог` гласа Достојевски уводи Другог у књижевност, где душа као станиште и храм живога Бога има кључну улогу у процесу задобијања човекове личности. Тако писац `подземног` човека `кажњава` боравком у `мртвом дому` и коначно га изводи на дневну светлост. Робија прочишћава, али не лечи. Човек из подземља је зацељен, и почиње процес његовог узрастаља, који га доводи до човекобога - Кирилова. Самоубиством Кирилова (донекле и Ставрогина), злочином Раскољникова, промашеним Аркадијевим животом, Фјодор Михајлович своди философију по човеку и науци света (Кол. 2, 8), и преко Аљоше Карамазова припрема пут за појаву новог истински `позитивног` типа и у књижевности и у животу руског народа. Зато лик до краја позитивног типа премашује границе књижевног дела и уметности уопште, залазећи у домен општечовечанског. Уводећи Јеванђеље у књижевност и у живот руског човека, покушавао је да пред Христом провери свако `проклето питање` које је мучило њега и његове јунаке. Одгонетајући, у светлости Христовог лица, тајну човека - створио је свечовечанску логику и због тога његово време не може проћи, него увек изнова надолази. `Све тек што долази` ...