U dobrom stanju KNJIGA I SADRŽAJ Predgovor ...III Prva godina srpskoga vojevanjaa ia daije ... 3 Druga godina srpskoga vojevanja na daije ... 47 „Praviteljstvujuči sovjet serbski“za vremena Kara-Đorđijeva. ili otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti ... 61 Životi pajznatiijih srpskih poglavica našega vremena: Žitije Ajduk-Veljka Petrovića ... 119 Stanko Arambašić ...136 Adži Ruvim, arhimandrit Bogovađski ...137 Miloti Stoićević, vojvoda Pocerski ...139 Milenko Stojković ... 141 Petar Teodorović Dobrinjac .. 144 KNJIGA II SADRŽAJ Životi najziatnijih srpskih poglavica našega vremena: Stefan Jovanović, arhimandrit tronoški ... 3 Radič Petrović ...5 Ivan Jugović ...8 Ivan Knežević ...21 Miloš Obrenović, knjaz Serbiji, ili građa sa srpsku istoriju našega vremena ...23 Dolazak knjaza Danila Petrovića Njegoša u Crnu Goru ...130 „Druga recenzija Srpska“ na „Ljubomira u Jelisiumu“ ... 140 Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Vukova knjiga. 1 Vrsta građe izabrana dela Jezik srpski Godina 1932 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1932 (Beograd : Drag. Gregorić) Fizički opis V, [3], 144 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Đorđević, Tihomir R., 1868-1944 = Đorđević, Tihomir R., 1868-1944 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ35, ǂbr. ǂ235 Sadržaj: Prva godina srpskoga vojevanja na daije ; Druga godina srpskoga vojevanja na daije ; `Pravitelјstvujušči sovjet serbski` za vremena Kara-Đorđijeva ili otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti ; Životi najznatnijih srpskih poglavica našega vremena. Str. III-V: Predgovor / Tih. [Tihomir] R. Đorđević Vukova knjiga. 2 Godina 1934 Beograd : Srpska književna zadruga, 1934 (Beograd : D. Gregorić) Fizički opis 178 str. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ37 ; 249 ISBN (Karton) Predmetne odrednice Srbija -- Istorija KNJIGA I SADRŽAJ Predgovor ...III Prva godina srpskoga vojevanjaa ia daije ... 3 Druga godina srpskoga vojevanja na daije ... 47 „Praviteljstvujuči sovjet serbski“za vremena Kara-Đorđijeva. ili otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti ... 61 Životi pajznatiijih srpskih poglavica našega vremena: Žitije Ajduk-Veljka Petrovića ... 119 Stanko Arambašić ...136 Adži Ruvim, arhimandrit Bogovađski ...137 Miloti Stoićević, vojvoda Pocerski ...139 Milenko Stojković ... 141 Petar Teodorović Dobrinjac .. 144 KNJIGA II SADRŽAJ Životi najziatnijih srpskih poglavica našega vremena: Stefan Jovanović, arhimandrit tronoški ... 3 Radič Petrović ...5 Ivan Jugović ...8 Ivan Knežević ...21 Miloš Obrenović, knjaz Serbiji, ili građa sa srpsku istoriju našega vremena ...23 Dolazak knjaza Danila Petrovića Njegoša u Crnu Goru ...130 „Druga recenzija Srpska“ na „Ljubomira u Jelisiumu“ ... 140

Ruj Blaz Viktor Igo Izdavač Srpska književna zadruga 268., Beograd, 1936. godina. Tvrd povez, format: 13x19 cm, 134 strana, cirilica. Korice odlicne, kao na slikama. Unutra nema tragova koriscenja! Ruj Blaz“ (francuski: Rui Blas) je tragedija francuskog dramskog pisca Viktora Igoa u pet činova, prvi put postavljena u Parizu 8. novembra 1838. Viktor-Mari Igo je rođen 26. februara 1802. u Bezansonu kao treći sin Žozefa Leopolda Sigisberta Igoa (1773–1828) i njegove supruge Sofi Trebuše (1772—1821). Većinu života proveo je u rodnoj Francuskoj. Međutim, bio je izgnan iz države za vreme vladavine Napoleona III. Godine 1851. živeo je u Briselu, od 1852. do 1855. živeo je na Džerziju, a od 1855. do 1870. i ponovo od 1872. do 1873. na Gernziju. Godine 1852. dobio je generalno pomilovanje i od tada je u dobrovoljnom egzilu. Igoovo rano detinjstvo bilo je ispunjeno velikim događajima. U veku pre njegova rođenja, u Francuskoj revoluciji dogodio se kraj dinastije Burbona, a sam Igo je doživeo uspon i pad Prve republike i nastanak Prvog carstva pod vođstvom Napoleona Bonaparte. Napoleon se proglasio carem kada je Igo imao samo 2 godine, a dinastija Burbona se vratila na tron pre Igoovog osamnaestog rođendana. Različiti politički i verski pogledi Igoovih roditelja odražavali su sile koje su se borile za prevlast u Francuskoj tokom celog njegova života; Igoov otac bio je visoko odlikovani oficir u Napoleonovoj vojsci, ateistički republikanac koji je smatrao Napoleona herojem, dok je njegova majka bila katolička rojalistkinja koja je po nekim pričama za ljubavnika izabrala generala Viktora Lahorija, koji je 1812. pogubljen zbog sumnje da je kovao planove protiv Napoleona. Sofi je sledila svog muža na zadatke u Italiju (gde je Leopold služio kao guverner provincije blizu Napulja) i u Španiju gde je vodio tri španske provincije. Svesna problema stalnog seljenja zbog vojnog života i zbog mogućnosti da je prevari njen neverni suprug, Sofi se 1803. privremeno rastala od Leopolda i nastanila u Parizu. Od tada je dominirala Igoovim obrazovanjem i razvojem. Rezultat toga bio je primetan u njegovim ranim pesmama i prozi čije su glavne teme bile kralj i vera. Tek kasnije, posmatrajući događaje koji su uzrokovale revoluciju 1848, Igo je odbacio katolički rojalizam i postao je pobornik republikanizma i slobode mišljenja. Rana poezija i proza Igo sa svojim starijim sinom Fransoa-Viktorom. Igoova kći Leopoldin. Kao i mnoge druge mlade pisce njegove generacije, Igoov uzor bio je Fransoa Rene de Šatobrijan, otac romantizma i jedna od najistaknutijih književnih ličnosti u Francuskoj za vreme 1800-ih. U svojoj mladosti, Igo je razvio tezu „Šatobrijan ili ništa“ i njegov kasniji život imao je jako velikih sličnosti sa životom njegovog prethodnika. Kao i Šatobrijan, Igo je podsticao i unapređivao razvoj romantizma. Postao je povezan s politikom kao heroj republikanizma i bio je izgnan iz domovine zbog svojih političkih mišljenja. Strast i elokvencija Igoovih ranijih dela donela mu je uspeh i slavu u mladosti. Njegova prva pesnička zbirka „Nove ode i različite pesme“ (Nouvelles Odes et Poésies Diverses) izdata je 1824. kada je Igo imao samo 23 godine, a donela mu je kraljevsku platu od Luja XVIII. Iako su se pesmama divili zbog njihovog spontanog zanosa i tečnosti, tek je iduća zbirka iz 1826. (Ode i balade) otkrila Igoa kao velikog i odličnog pesnika, majstora lirike i kreativne pesme. Protiv majčinih želja, mladi Igo se zaljubio i tajno verio sa prijateljicom iz detinjstva Adel Fuše (1803—1868). Zbog neobične bliskosti sa majkom, Igo se tek nakon njene smrti 1821. osećao slobodnim da se oženi sa Adel (to se dogodilo 1822). Svoje prvo dete, sina Leopolda, dobili su 1823, ali dete je preminulo još u detinjstvu. Igoova ostala deca su bila kćeri Leopoldin (rođena 28. avgusta 1824) i Adel (rođena 24. avgusta 1830), i dva sina Šarl (rođen 4. novembra 1828) i Fransoa-Viktor (rođen 28. oktobra 1828). Igo je svoj prvi roman, „Han Islanđanin“ (Han d`Islande) izdao 1823, a drugi roman „Bug-Žargal“, izdao je tri godine kasnije, 1826. U periodu između 1829. i 1840. Igo je izdao još 5 pesničkih zbirki (Les Orientales, 1829; Les Feuilles d`automne, 1831; Les Chants du crépuscule, 1835; Les Voix intérieures, 1837; i Les Rayons et les ombres, 1840) i tako utvrdio svoju reputaciju jednog od najvećih i najboljih lirskih pesnika svih vremena. Pozorišni rad Bitka za Ernani (1830) Igo nije tako brzo postigao uspeh sa svojim pozorišnim delima. Godine 1827. izdao je nikad izvedenu dramu „Kromvel“, koja je poznatija po autorovom predgovoru nego po samoj radnji (glomazna i duga drama smatrala se „neprikladnom za izvođenje“). U uvodu, Igo savetuje francuske pisce da se oslobode klasicističkog teatra i tako pokrenuo bitku između klasicizma i romantizma koja će nakon tog događaja trajati još godinama. Nakon „Kromvela“, 1828. usledila je drama „Ami Robsar“, jedna eksperimentalna drama iz Igoovog detinjstva koja je inspirisana istorijskim romanom „Kenilvort“ Voltera Skota. Producirao ju je njegov šuraka Pola Fušea, a ona je izvedena samo jednom pred više no nezahvalnom publikom i odmah skinuta sa pozornice. Prva Igoova drama koju je lično producirao bila je „Marion Delorme“. Iako je prvobitno zabranjena i cenzurisana zbog kritike monarhije, zabrana je skinuta, a premijera bez cenzure održana je 1829, ponovo bez uspeha. Međutim, sledeća drama koju je Igo napisao i producirao - „Ernani“ - pokazala se kao jedan od najuspešnijih i najpotresnijih događaja 19. veka na francuskoj pozorišnoj sceni. To se dogodilo već prve noći kada je postala poznata kao „Bitka za Ernani“. Danas je delo relativno nepoznato i ne pamti se osim kao podloga za Verdijevu istoimenu operu. No, u ono vreme, izvođenje predstave skoro se pretvorilo u rat između tada ključnih suparnika u francuskoj kulturi i društvu: klasicisti protiv romantičara, liberali protiv konformista i na kraju republikanci protiv rojalista. Dramu su novine uglavnom osudile, ali se ona izvodila pred punim pozorištem iz večeri u veče. Takođe je signalizirala da se Igoov koncept romantizma izrazito ispolitizovao: Igo je verovao da će isto kao što će i liberalizam osloboditi narod od patnji pod monarhijom i diktaturom, romantizam osloboditi umetnost od klasicizma. Glumica Žilijet Drue, Igoova ljubavnica Igo je 1832, inspirisan uspehom „Ernanija“, napisao još jednu dramu „Kralj se zabavlja“. Drama je zabranjena odmah nakon prvog izvođenja i to zbog istaknutog ismejavanja francuskog plemstva, ali je postala izuzetno popularna u štampanom obliku. Motivisan zabranom, Igo je svoju sledeću dramu „Lukrecija Bordžija“ napisao za samo 14 dana. Drama je izvedena tek 1833. i doživela je znatan uspeh. Gospođica Žorž (bivša Napoleonova ljubavnica) igrala je glavnu ulogu, a glumica Žilijet Drue igrala je jednu od sporednih uloga. Drue je kasnije imala vrlo važnu ulogu u Igoovom privatnom životu postavši njegova doživotna ljubavnica i muza. Iako je Igo imao mnogo ljubavnih avantura, čak je i Igoova supruga priznala da je Drue izuzetno povezana sa Viktorom i smatrala ju je delom proširene porodice. U Igoovoj sledećoj drami „Marija Tjudor“ iz 1833, Drue je igrala ulogu Džejn Grej, prethodnicu Marije Tudor. No, Drue nije bila pogodna za ovu ulogu i zamenjena je drugom glumicom odmah nakon prvog izvođenja. To je bila njena poslednja uloga na francuskoj pozornici. Od tada je svoj život posvetila Igou. Uz malu novčanu pomoć, postala je njegova sekretarica i saputnica za narednih 50 godina. Igoov „Angelo“ premijerno je izveden 1835. i doživeo je velik uspeh. Ubrzo nakon toga, grof od Orleana (brat kralja Luja-Filipa i veliki obožavatelj Igoovih dela) osnovao je novo pozorište da podrži izvođenje novih drama. Teatr de la renensans (Théâtre de la Renaissance) otvoren je u novembru 1838. i prva predstava koja se u njemu izvodila je „Ruj Blaz“. Iako se ta drama danas smatra jednim od Igoovih najboljih, u ono vreme nije bila baš dobro prihvaćena. Igo nije napisao novu dramu sve do 1843. Le Birgrav (Les Burgraves) je bila njegova poslednja prava drama. Prikazana je samo 33 puta i polako je gubila gledaoce, koji su išli da gledaju konkurentsku dramu. Iako je kasnije, 1862, napisao jednu kratku dramu „Torkemada“, ona nije izdata sve do 1882. i nije bila namenjena za izvođenje na pozornici. Ipak, Igoov interes za pozorište nije opao i 1864. je napisao dobro-prihvaćeni esej o Vilijamu Šekspiru, čiji je stil pokušao oponašati u svojim sopstvenim dramama. Zrela faza Ilustracija Alfreda Barbua iz prvog izdanja Bogorodičina crkva u Parizu (1831) Igoovo prvo delo za odrasle pojavilo se 1829, a odražavalo je oštru socijalnu savest koja će uveliko uticati na jedno od njegovih kasnijih dela. „Poslednji dani čoveka koji je osuđen na smrt“ je delo koje je imalo dubok uticaj na književnike kao što su Alber Kami, Čarls Dikens i Fjodor Dostojevski. „Klod Ge“, kratka dokumentarna priča o ubici iz stvarnog života koji je pogubljen u Francuskoj, pojavila se 1834, i kako je sam Igo tvrdio, ona je bila preteča njegovog najpoznatijeg dela „Jadnici“. Prvi Igoov pravi, dugi roman bio je izuzetno uspešna „Bogorodičina crkva u Parizu“, koji je objavljen 1831. i odmah je preveden na skoro sve evropske jezike. Jedan od efekata romana bila je popularizacija Bogorodičine crkve u Parizu, koja je os tada počela privlačiti na hiljade turista koji su pročitali roman. Knjiga je takođe inspirisala ljubav prema predrenesansnim građevinama, koje se od tada aktivno čuvaju. Portret Kozete koji je napravio Emil Bajar, slika je iz prvog izdanja „Jadnika“ (1862) Igo je počeo planove za svoj novi veliki roman o socijalnoj patnji i nepravdi za vreme 1830-ih, ali je bilo potrebno punih 17 godina kako bi se njegovo najpoznatije i najdugovječnije delo, „Jadnici“, realizovalo i konačno bilo objavljeno 1862. Sam autor je bio svestan da je njegov novi roman izvrstan i izdavanje je pripalo kupcu koji je najviše ponudio. Belgijska izdavačka kuća Lakroa & Verbekhoven prihvatila se marketinške kampanje, što je bilo neobično za to vreme, štampajući novinska izdanja dela punih 6 meseci pre njegovog objaljivanja. Prvobitno je izdala samo prvi deo dela („Fantina“), istovremeno izdavan u većim gradovima. Delovi knjige brzo su se rasprodali i imali su veliki uticaj na francusko društvo. Kritike dela sezale su od divljeg entuzijazma pa do intenzivnih osuda, no problemi koji su istaknuti u „Jadnicima“ ubrzo su se našli na dnevnom redu francuske Narodne skupštine. Taj roman je i dan danas još uvek popularan u celom svetu, adaptiran je za film, TV i muzičku scenu, a napisano je još i par knjiga koje se na neki način smatraju nastavcima romana. Igo se od socijalno-političkih problema udaljio u svom idućem romanu, Rabotnici na moru koji je izdat 1866. Uprkos tome, knjiga je dobro primljena, možda zbog prethodnog uspeha „Jadnika“. U romanu posvećenom kanalskom ostrvu Gernziju, na kojem je Igo proveo 15 godina izgnanstva, Igoovo opisivanje čovekove bitke sa morem i sa strašnim stvorenjima koje žive ispod površine izrodilo je novi trend u Parizu - lignje. Od jela i izložbi pa do šešira i zabava u simbolu lignje, Parižani su postali fascinirani tom životinjom koju su mnogi tada smatrali mističnom. Gernzijevska reč koja je korišćena u knjizi koristila se kako bi referisala na hobotnicu. Glavni lik dolazi sa ostrva Ume. Karikatura Onorea Domijea, na vrhuncu Igoovog političkog života: `Igo je najmračniji od svih velikih ozbiljnih ljudi.` (1849) Političko-socijalnim problemima vratio se u svom idućem delu, Čovek koji se smeje koje je objavljeno 1869. i koje je dalo kritični prikaz aristokratije. Ovaj roman nije bio toliko uspešan kao njegovi prethodnici te je sam Igo rekao da se povećava razlika između njega i njegovih književnih savremenika kao što su Gistav Flober i Emil Zola, čija su naturalistička dela postajala sve popularnija od Igoovih romantističkih dela. Njegov zadnji roman „Devedeset treća“, izdat 1874, bavio se problemom koji je Igo pre izbegavao: Vladavina terora za vreme Francuske revolucije. Iako je njegova popularnost opadala nakon što je roman izdat, mnogi „Devedeset treću“ smatraju jako moćnim delom koje je rame uz rame sa Igoovim prethodnim delima. Politički život i izgnanstvo Među stenama na Džerziju (1853-55) Nakon tri neuspešna pokušaja, Igo je 1841. prvi put izabran u Francusku akademiju i tako je utvrdio svoju važnu ulogu u francuskoj književnosti. Nakon toga se uveliko uključio u politički život i postao je veliki pobornik republike. Kralj Luj-Filip ga je 1841. postavio za kraljevskog geneaologa i time je ušao u Visoke odaje kao pir de frans (ekvivalent engleskog lorda) i na toj poziciji je govorio protiv smrtne kazne i socijalne nepravde, a zalagao se za slobodu štampe i samoupravu za Poljsku. Kasnije je izabran u zakonodavnu i ustavotvornu skupštinu, malo pre revoluciju 1848. i formiranja Druge francuske republike. Kada je Luj Napoleon (Napoleon III) preuzeo potpunu vlast 1851. i kada je doneo antiparlamentarni ustav Igo ga je otvoreno proglasio izdajicom sopstvene domovine. U strahu za život Igo beži u Brisel, pa na Džerzi, a sa porodicom se konačno smestio na jedno od ostrva u Lamanšu, Gernzi, tačnije u Otvil Haus gde je živeo u izgnanstvu do 1870. Dok je bio u egzilu, Igo je napisao svoje poznate pamflete protiv Napoleona III, „Napoleon mali“ i Priča o jednom zločinu. Pamfleti su zabranjeni u Francuskoj, ali uprkos tome su tamo imali velik uticaj. Igo je za vreme svog boravka na Gernziju napisao neka od svojih najpoznatijih dela, kao što su Jadnici i njegove vrlo cenjene zbirke poezije (Les Châtiments, 1853; Les Contemplations, 1856; i La Légende des siècles, 1859). Igo je jednom prilikom uverio vladu kraljice Viktorije da poštedi 6 Iraca smrtne kazne zbog terorističkih aktivnosti. Taj njegov čin je za posledicu imao uklanjanje smrtne kazne iz ženevskog, portugalskog i kolumbijskog ustava.[1]. Iako je Napoleon III izdao pomilovanje svim političkim izgnanicima 1859, Igo je odbio da se vrati jer bi to značilo da treba da povuče svoje kritike i izmeni mišljenje prema vladi i kralju. Tek kada je Napoleon III pao i nastala Treća republika, Igo se vratio u domovinu 1870, u kojoj je vrlo brzo izabran u Narodnu skupštinu i Senat. Verski pogledi Viktor Igo 1884. Igoovi verski pogledi radikalno su se menjali tokom njegovog života. Kao mladić bio je katolik i izražavao je veliko poštovanje prema crkvenoj hijerarhiji i autoritetu. Od tada se sve više odaljava od katolicizma i izražava veliko negodovanje prema papi i ima snažne antiklerikalne poglede. Tokom egzila postao je spiritualista, a kasnije je postao pobornik racionalnog deizma koji je bio sličan onome koji je podržavao Volter. Kada je jedan popisnik 1872. pitao Igoa da li je katolik, Igo je odgovorio: `Br. 1 slobodoumnik`. Igo za vreme svog „spiritualnog“ perioda na Gernziju (1855.) Igo nikad nije izgubio svoju antipatiju prema rimokatoličkoj crkvi uglavnom zbog njene ravnodušnosti za nedaće radnika koji su bili tlačeni od strane monarhije i možda zbog učestalosti kojom su se Igoova dela nalazila na papinoj listi „zabranjenih knjiga“ (Katolička štampa napala je Igoa čak 740 puta zbog „Jadnika“). Nakon smrti svojih sinova Karla i Fransoa-Viktora, Igo je zahtevao da se sahrane bez krstova i bez sveštenika, a isto tako je želeo da se i on sahrani. Iako je Igo verovao da je katolička dogma stara i umiruća, nikada nije direktno napao samu instituciju. Ostao je vrlo religiozan i do kraja života je verovao u moć i potrebu molitve. Igoov racionalizam se može naći u njegovim pesmama Torkemada (1869, koja govori o verskom fanatizmu), Papa (1878, nasilno antiklerikalna), Vere i vera (1880, u kojoj odbija korist crkava) i u onim posthumno izdatim Kraj Sotone i Bog (1886. i 1891, u kojoj hrišćanstvo predstavlja kao grifona, a racionalizam kao anđela). O veri je Igo rekao: „Vera prolazi, Bog ostaje” . Predvideo je da će hrišćanstvo postepeno nestati, ali da će ljudi i nakon toga verovati u `boga, dušu i odgovornost`. Poslednje godine i smrt Viktor Igo, autor: Alfons Legro Viktor Igo na odru, fotografija Feliksa Nadara. Kada se Igo 1870. vratio u Pariz, narod ga je slavio kao nacionalnog heroja. Uprkos svojoj popularnosti Igo je izgubio izbore za Narodnu skupštinu 1872. U vrlo kratkom periodu nakon neuspelih izbora Igo je dobio lakši moždani udar, doživeo je Opsadu Pariza, njegova ćerka je završila u ludnici, a istom periodu je izgubio i dva sina. Njegova druga ćerka, Leopoldin, utopila se u brodskoj nesreći 1843, supruga Adel umrla je 1868, a njegova verna ljubavnica Žilijet Drue umrla je 1883, samo dve godine pre njegove smrti. Uprkos velikim porodičnim gubicima Igo je istrajavao na političkim promenama. Dana 30. januara 1876. izabran je za člana novoosnovanog Senata. Njegova poslednja faza u političkom životu smatra se neuspelom. Igo je igrao ulogu tvrdoglavog starca i vrlo je malo učinio za svog boravka u Senatu. U februaru 1881. Igo je proslavio svoj 79. rođendan. U čast njegovog ulaska u osmu deceniju života, odana mu je jedna od najvećih počasti ikada odana jednom živom piscu. Proslava je započela 25. februara kada je Igo dobio vazu iz Sevra, tradicionalni dar za suverene. Dana 27. februara u njegovu čast je održana jedna od najvećih parada u francuskoj istoriji. Narod je marširao od Avenije Ejlo, pa do Jelisejskih polja i na kraju do samog centra Pariza. Narod je marširao 6 sati kako bi prošao kraj Igoovog stana iz koga je on povorku posmatrao sa prozora. Svaki detalj parade napravljen je i isplaniran samo za Igoa. Službeni vodiči su čak nosili i razdeljke kao aluziju na Kozetinu pesmu u Jadnicima. Viktor Igo je preminuo 22. maja 1885. u 83. godini života, i njegova smrt je bila popraćena javnim žalošću. U svetu ga ne cenimo samo kao izvrsnog književnika nego kao i državnika koji se borio za očuvanje celovitosti Treće Republike i demokratije u Francuskoj. Više od 2 miliona ljudi pridružilo se njegovoj pogrebnoj povorci koja je krenula od Trijumfalna kapija pa do Panteona gde je sahranjen. Crteži Zalazak sunca (1853-1855) Hobotnica sa inicijalima V. H. (1866) Vrlo malo ljudi zna da je Igo bio jednako uspešan u likovnoj umetnosti kao i u književnosti, stvorivši preko 4.000 crteža u svom životu. Iako mu je crtanje na početku bio samo hobi, ono počinje igrati jako veliku ulogu u njegovom životi nešto pre njegovog egzila, kada je doneo odluku da prestane pisati kako bi život posvetio politici. Crtanje je bio Igoov glavni kreativni izraz u periodu od 1848. do 1851. Igo je radio samo na papiru malog formata, koristeći uglavnom tamnosmeđi ili crni tuš sa malim dodacima bele i vrlo retko u boji. Njegovi sačuvani crteži su iznenađujuće uspešni i poprilično „moderni“ u svom stilu. Danas se njegove slike smatraju jednim od preteča nadrealizma i apstraktnog ekspresionizma. Igo se nije ustručavao koristiti dečje šablone, mrlje od tinte, čipke i druga pomagala, takođe često koristeći ugalj sa šibica i svoje prste radije nego olovke i četkice. Nekad je dodavao i kafu i čađ da bi postigao efekte koje želi. Govori se da je Igo često crtao levom rukom ili bez gledanja u papir, čak i dok je bio u spritualističkim seansama kako bi dopro do podsvesne misli. Taj njegov koncept je kasnije popularizirao Sigmund Frojd. Igo je svoje crteže držao podalje od javnosti u strahu da ne zasene njegov književni rad. Svoje crteže je voleo deliti porodici i prijateljima, najčešće kao ilustracije na ručno izrađenim razglednicama koje je slao za vreme svog egzila. Neka njegova dela izlagana su, i njima su se divili umetnici kao Vinsent van Gog i Ežen Delakroa, koji su se kasnije govorili, da je Igo postao likovni umetnik, a ne književnik, zasenio bi sve likovne umetnike svog veka. Spomenici Stanovnici Gernzija podigli su mu kip u Kendi vrtovima u uspomenu na njegov boravak na ostrvu. Grad Pariz očuvao je njegove stanove na Gernziju i u broju 6 plas de Vož u Parizu i pretvorio ih u muzeje. Kuća u Vijandenu (Luksemburg) u kojoj je boravio 1871. takođe je pretvorena u muzej. Viktor Igo se poštuje kao svetac u vijetnamskoj religiji (Kao Dai). Dela Oko četvrtine dela Viktora Igoa nastalih posle 1849. su politički angažovana. Njegovi stavovi često izgledaju kontradiktorni: Igo ima razumevanja za bogaćenje, ali je protiv socijalnih nejednakosti, liberal, ali protiv akumuliranja bogatstva. Igo prezire rat i borbu, ali poziva na oružje kada treba da se štiti demokratija. Više njegovih dela Vatikan je stavio u Spisak zabranjenih knjiga. Romani Bug-Žargal, 1826. Poslednji dan osuđenika na smrt (Le dernier jour d`un condamné), 1829. Han Islanđanin (Han d`Islande), 1831. Bogorodičina crkva u Parizu (Notre Dame de Paris), 1831. Klod Ge (Claude Gueux), 1834. Jadnici (Les Misérables), 1862. Rabotnici na moru (Les travailleurs de la mer), 1866. Čovek koji se smeje (L`homme qui rit), 1869. Devedeset treća (Quatre-vingt-treize), 1874. Drame Kromvel (sa programskim predgovorom), 1827. Marion Delorme, 1829. (osnova za operu Marion Delorme Amilkare Ponkjelija) Ernani, 1830. (osnova za operu Ernani Đuzepe Verdija, kod nas preveo Jovan Sterija Popović) Kralj se zabavlja, 1832. (osnova za operu Rigoleto Đuzepe Verdija) Lukrecija Bordžija, 1833. Marija Tjudor, 1833. Ruj Blaz, 1838. Polemike Napoleon Mali (O državi Napoleona III), 1851. Govori i apeli La défense du littoral (O zaštiti obale) La condition féminine (Žensko „stanje“) L`enseignement religieux (Religijsko učenje) Un plaidoyer contre la peine de mort (Izlaganje protiv smrtne kazne) Pour la Serbie (Za Srbiju) Zanimljivosti Viktor Igo pisao je vrlo dugačke rečenice; u romanu Jadnici jedna njegova rečenica proteže se na nekoliko stranica i ima 823 reči i 93 zareza. Radnja predstave odvija se u Španiji u XVII veku, kao glavni lik, pesnik skromnog porekla, kojeg gospodar prikazuje kao plemića i uzdiže se svojim sposobnostima na kraljevskom dvoru, ali kao rezultat spletki je prinuđen na samoubistvo. ktj-19

VOJVOĐANSKA SCENA – pozorišni list, izlazio u Novom Sadu od 1946. do 1948: 1946. objavljeni su br. 1–7, 1947. br. 8–11, 1948. br. 12–15; tada prestaje da izlazi. Prvi br. izišao je 29. VI 1946, poslednji (15) 9. VI 1948. Od 1. do 7. br. naveden je ispod imena lista podnaslov: „List Vojvođanskog narodnog pozorišta“; tada je njegov vlasnik i izdavač Vojvođansko narodno pozorište u Novom Sadu (kojem je 1951. vraćeno njegovo staro, istorijsko ime – SNP). Od 8. do 15. br. vlasnik i izdavač je Sindikalna podružnica pri VNP; otada se u podnaslovu navodi: od 8. do 11. br. – „List vojvođanskih narodnih pozorišta“, a od 12. do 15. br. „List narodnih pozorišta u Vojvodini“. Od 1. do 5. br. glavni i odgovorni urednik lista je Jovan Konjović, dramaturg VNP; br. 6. i 7. uređuje Redakcioni odbor (Stanislav Bajić, Vlada Popović i Luka Dotlić), a odgovorni urednik je S. Bajić, upravnik VNP; od br. 8. do br. 12. uređuje ga Redakcioni odbor, ali se ne navodi njegov sastav, odgovorni urednik je Bogdan Čiplić, upravnik VNP; od br. 13. do br. 15. list uređuje J. Konjović, reditelj, a odgovorni urednik je B. Čiplić, upravnik VNP. Administrator lista sve vreme je L. Dotlić, a od 1. do 11. br. i tehnički redaktor. Svih 15 br. štampani su u Štampariji „Budućnost“ u Novom Sadu. Svi br. lista izišli su u formatu 20 x 14 cm, slagani pretežno petitom (ponekad garmondom i borgisom), preko cele str.; manjim delom petitom (i nonparejom) dvostubačno; do 5. br. štampan je isključivo ćirilicom, a od 6. br. ćirilicom i latinicom. List u početku izlazi na 12 str., docnije na 16, 20, pa i znatno više str. Od 1. do 7. br. paginacija ide u kontinuitetu, iz br. u br., – od str. 1 do str. 136, a od 8. do 15. br. svaki je zasebno paginisan. Ilustrovan je i ima i oglasa. Utvrđen je tiraž samo za tri br. lista: br. 9, 10 i 11 štampani su u ukupno 10.000 primeraka. Prodavan je isključivo u pozorišnom foajeu, publici, i poštom dostavljan pretplatnicima van Novog Sada. U prvim br. pratio je samo život i rad VNP, od 5. br. objavljuje i članke o radu ostalih profesionalnih teatara u AP Vojvodini, a od 7. br. na njegovim str. pojavljuju se i napisi o pozorišnom amaterizmu u Pokrajini. U listu su štampani članci o piscima čija su dela izvođena u SNP, objavljivan je tekući repertoar Pozorišta, kratki prilozi iz istorije SNP i pozorišta u Vojvodini, biografski napisi o glumcima, intervjui sa rediteljima, pozorišne vesti iz zemlje i inostranstva i vesti iz Kuće. Takođe, list je donosio i prikaze novih knjiga iz oblasti pozorišta, objavio jedan članak o savremenoj inscenaciji, registrovao značajnija gostovanja u Novom Sadu, stogodišnjicu Vukove pobede u borbi za jezik i pravopis, otvaranje obnovljene Opere i osnivanje Baletskog studija u Novom Sadu i otvaranje nove zgrade NP u Pančevu. U listu su štampani i referati o piscima i delima koja je pripremala Drama VNP, nekoliko prikaza predstava ostalih vojvođanskih pozorišta i nekoliko nekroloških članaka. Objavljeno je i nekoliko informativnih članaka o životu i radu Sindikata prosvetnih radnika (kojem su, tada, pripadali i pozorišni trudbenici), jedan prilog iz pozorišnog zakonodavstva i odlomak iz komada Rusko pitanje K. Simonova. Od 12. br. list je počeo u prevodu da u nastavcima objavljuje delo K. Mironova Rad rediteljev, ali je posle prvog nastavka prestao da ga štampa. Pojedini br. skoro su u celini ili pretežno posvećeni jednom teatarskom događaju: br. 2 prvom gostovanju ljubljanske Opere u Novom Sadu; br. 3 proslavi 25-ogodišnjice umetničkog rada Milana Ajvaza; br. 5 pripremama Sterijine Pokondirene tikve u VNP, a br. 15 drugom Festivalu vojvođanskih pozorišta. Znatan broj priloga u listu nije potpisan. U listu su sarađivali: Mladen Leskovac (M.), Žarko Vasiljević, dr Mihovil Tomandl, Josip Kulundžić (J. K. – pod ovim inicijalom samo u br. 7), Jovan Konjović (J. K.), Vlada Popović (V. P.), Luka Dotlić (L. D. i D.), Bora Hanauska (B. H.), Vojislav Ilić (V. I.), Radoslav M. Vesnić, Bogdan Čiplić (B. Č.), Dušan Medaković, Subotica (D. M.), Sima Cucić, Zrenjanin; Ištvan Latak, Subotica; Stevan Jatić, Stevan Molerov Stjenka (S. M. S.), Milan Barić, Pančevo (M. B.), Mihailo Vasiljević, Ivanka Rackov, Zrenjanin (I. R.), Đorđe Kostić, Pančevo, Oliver Novaković (O. N.), Milan S. Kronić, Sombor (M. S. K.) i drugi. List je pokrenut sa ciljem da se novosadska publika obaveštava o planovima i radu VNP, pripremama novih predstava, kadrovskim planovima i promenama u Kući; zatim: o raznim inicijativama i akcijama Pozorišta i društvenim aktivnostima njegovih članova. Preuzimanjem lista od strane Sindikalne podružnice pri VNP, prošireno je i područje s kojeg je pratio teatarska zbivanja: otada se češće u njemu nalaze i članci o radu ostalih pozorišta i prilozi o pozorišnom amaterizmu u Vojvodini. Skromnog obima i uređivan bez pretenzija, sem isključivo informativnih, list je na ukupno 338 str. u objavljenim prilozima i, naročito, kratkim vestima, registrovao mnoge napore, događaje i aktivnosti VNP, ostalih vojvođanskih pozorišta, teatarskih umetnika i pozorišnih amatera u trima posleratnim g. (1946–1948), koji verovatno nisu zabeleženi nigde drugde. U tom pogledu on u priličnoj meri odslikava jedno vreme, u kojem su svi naši radni ljudi, pa i pozorišni, s poletom, oduševljeno i požrtvovano radili na obnovi zemlje; takav list je u granicama svojih prostornih mogućnosti popunjavao jednu prazninu u našem tadašnjem pozorišnom životu i časno odigrao ulogu koja mu je bila namenjena. Po prestanku lista, 1950. pokrenuta je „Naša scena“ (v) kao njegov poslednik, revija sa znatno širom programskom usmerenošću i raznovrsnijim sadržajem. LIT: Vojvođanska scena, god. I, br. 1-7, 1946; g. II, br. 8-11, 1947; g. III, br. 12-15, 1948. MG46 (N)

Odlično stanje Skz 1927 U svojim pripovetkama Sibe Miličić prikazivao je njemu poznati život: sudbine primoraca, njihov mentalitet, tragične životne drame, odnos prema religiji, odlaske u „novi svet”, zabranjene, grešne i duboke, iskrene ljubavi… Zabeležio je duh jednog sveta i života koji više ne postoji i to toplim pripovedanjem i stilom punim simbolike, bliskih alegorija i arhetipova. Sibe (Josip) Miličić (Brusje, Hvar 3. april 1886.[1]—Bari, Italija 1944.) je bio srpski književnik i književni kritičar. Sibe Miličić Sibe Miličić.jpg (1929) Puno ime Josip Miličić Datum rođenja 3. april 1886. Mesto rođenja Brusje Austrougarska Datum smrti 1944. Mesto smrti Bari Italija Biografija Uredi Sibe Miličić rođen je kao Josip Miličić 1886. godine na Hvaru. Studirao je romanistiku i slavistiku na univerzitetima u Beču, Firenci, Rimu i Parizu. Na studijama u Beču prihvatio je ideju o Srbiji kao jugoslavenskom Pijemontu i postao unitarista. Po završetku studija u privatnim školama u Firenzi, Rimu i Parizu proučavao je slikarstvo. Od 1913. godine gimnazijski je nastavnik u Srbiji. U Prvom svetskom ratu ordonans je među srpskim dobrovoljcima prvo u Srbiji a potom u Rusiji. Priključio se grupi srpskih pisaca okupljenih oko Zabavnika, na Krfu (1917—1918), zajedno sa Vladimirom Čerinom i Tinom Ujevićem. Posle nacističkog bombardovanja Roterdama 1939. godine gde je radio u konzulatu Kraljevine Jugoslavije vraća se u Zagreb gde objavljuje knjigu pjesama `Apokalipsa`. Rat provodi na Hvaru, a posle pada Italije 1943. godine odlazi u partizane. Prebacuju ga u Bari, gđe se već nalaze brojni intelektualci iz Dalmacije (Vladimir Nazor, Jure Kaštelan i drugi). Početkom 1945. na povratku iz Barija na Vis tokom noći nestao je s broda. [2] Miličić je autor manifesta književnog pokreta kosmizam pod naslovom Jedan izvod koji bi mogao da bude program (1920). Pored toga, pisao je pesme, pripovetke i romane. Svoje radove objavljivao je često i u velikom broju listova i časopisa, kao što su: Pijemont, Srpski književni glasnik, Delo, Politika, Zabavnik, Jugoslavija, Književne novosti, Dan, Misao, Republika, Budućnost, Tribuna, Kritika, Epoha, Revi, Savremenik, Novo doba, Vijenac, Almanah Branka Radičevića,, Vreme, Pravda, Život i rad, Volja, Reč i slika i mnogim drugim. Dela Uredi Objavio je sledeće zbirke pesama: Pjesme (Beč, 1906) 10 pjesama o don Juanu (Beč, 1912) Treća knjiga pjesama (1914) Knjiga radosti (1920) Knjiga večnosti (1922) Moje selo Brusje (1936) Deset partizanskih pjesama (Bari, 1944) Milos Crnjanski Lament nad Beogradom Bm30

Prvo izdanje iz 1935. u originalnom mekom povezu. Rikna na 2 mesta popustila, pa se knjižni blok odvaja, trebalo bi prekoričiti. Unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, mirisa vlage... Autor - osoba Jovanović, Slobodan, 1869-1958 = Jovanović, Slobodan, 1869-1958 Naslov Iz istorije političkih doktrina : Platon, Makiaveli, Berk, Marks / Slobodan Jovanović Vrsta građe stručna monog. Jezik srpski Godina 1935 Izdavanje i proizvodnja Beograd : G. Kon, 1935 (Beograd : Orao) Fizički opis 682 str. ; 19 cm ISBN (Pl.) Predmetne odrednice Platon, 427-347pne Machiavelli, Niccolò, 1469-1527 Burke, Edmund, 1729-1797 Marx, Karl Heinrich, 1818-1883 Političke doktrine – Istorija Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 – London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar, potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 – 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 – 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897–1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937–1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine. Biografija Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene, stanovali su u kući u Miletićevoj ulici broj 3. Vladimir Jovanović (1833–1922) je kao vodeći srpski liberal živeo u Novom Sadu kao politički izgnanik iz Srbije. Dao je ime svom sinu prvencu Slobodan, a ćerki Pravda. Po mnogima je Slobodan Jovanović prvi među Srbima nosio ovo ime. Od sredine 1872. njegova porodica živi u Beogradu. 1879. polazi u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu i smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja. Godine 1886. završio je Prvu mušku gimnaziju u Beogradu. Posle boravka u Minhenu (1886/87) i Cirihu od 1. aprila 1890. studirao je prava u Ženevi, Švajcarska, kao državni stipendista Kraljevine Srbije. Potom je studije nastavio 1891. godine na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Naredne godine, 1892, vraća se u Srbiju gde dobija prvu državnu službu, u sudu, a potom u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu. Slobodan Jovanović je 1893. upućen za atašea u srpsko poslanstvo u Carigradu, Osmansko carstvo, gde ostaje do 1894. Na ovom položaju radio je na poboljšanju položaja Srba u Turskoj. U MIP-u je u Prosvetnom odeljenju koje se bavilo srpskom propagandom (školskim i crkvenim pitanjima) u Makedoniji. Slobodan Jovanović objavljuje 1895. godine studiju „O društvenom ugovoru“, kritiku Rusoove teorije društvenog ugovora. Nalazi se u grupi okupljenoj oko 1894. konzervativnog (u smislu Dizraelijevog konzervativnog parlamentarizma) lista „Red“, koja je naredne godine (1895) nastavila da sarađuje u „Srpskom pregledu“ Ljubomira Nedića, profesora filozofije na Velikoj školi. Objavljuje svoje radove u brojnim časopisima, uključujući i 1896. u mostarsku „Zoru“. Godine 1897. je izabran za vanrednog profesora na Pravnom fakultetu Velike škole u Beogradu. Iste godine objavljuje svoje pristupno predavanje „O suverenosti“. Godine 1899. objavljuje delo pod nazivom „O dvodomnom sistemu“ u kojem se zalaže za dvodomni sistem kao neodvojivi deo parlamentarnog sistema prisutan u svim zemljama u kojima je uveden parlamentarizam osim u pojedinim zemljama Latinske Amerike i Balkana. U ovom delu kao glavni primer uzima Englesku, državu u kojoj je nastao savremen parlamentarizam. Iste godine objavljuje raspravu „Jovan Hadžić, srpski zakonopisac“ u izdanju Matice srpske. Godine 1900. na Pravnom fakultetu je izabran za redovnog profesora. Slobodan Jovanović bio je nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do svoga penzionisanja 1940. godine. Profesor Jovanović je bio jedan od osnivača „Srpskog književnog glasnika“ 1901. godine. U ovom književnom časopisu nalazio se u uređivačkom odboru i važio je za jednog od najredovnijih saradnika. Slobodan naredni istraživački rad objavljuje 1902. pod nazivom „Engleski parlamentarizam“. Profesor Jovanović je 4. februara 1905. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Godine 1908. je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Profesor Jovanović je objavio veliku sintetičku studiju pod nazivom „Naše ustavno pitanje u XIX veku“ 1905. godine, a potom je drugi put štampao 1908. i treći 1932. Godine 1907. izdao je knjigu „Ustavno pravo“, koju će ponovo štampati 1924. Godine 1908. objavio je studiju pod nazivom „Utemeljenje građanskog zakonodavstva i ustavnosti u Srbiji“, koje će kasnije proširiti i objaviti 1931, i 1932. godine. Profesor Jovanović objavljivanjem knjige 1912. godine „Ustavobranitelji i njihova vlada“ započinje rad na velikom projektu pisanjem „Istorije Srbije 1838–1903“ koje će trajati pune dve decenije i predstavljaće središnje mesto u sveukupnom njegovom delu. Šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Tokom Prvog i Drugog balkanskog rata Slobodan je bio šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi[traži se izvor] Srpske vojske. Posle pobede Srpske vojske u Kumanovskoj bici prelazi sa Presbiroom i Vrhovnom komandom u Skoplje, gde boravi nekoliko meseci. Posle Drugog balkanskog rata, 1913. godine izabran je za rektora Beogradskog univerziteta. Međutim, 1914. godine izbija Prvi svetski rat a Slobodan je ponovo upućen na službu u Presbiro[traži se izvor]pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U jesen 1915. austrougarske i nemačke oružane snage preduzele su veliku ofanzivu na Srbiju, istovremeno i bugarske snage prekidaju saobraćajnu komunikaciju dolinom Južne Morave i Vardara. Srpska vojska sa izbeglim narodom nalazila se u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Tada Vrhovna komanda odlučuje da se krene u povlačenje preko Albanije i Crne Gore na jadransku obalu u susret savezničkim snagama. Posle albanske golgote profesor Jovanović se našao na ostrvu Krf, gde su bile smeštene srpska vojska, izbeglice, narodna skupština, vlada i druge ustanove. Profesor Jovanović je pored obaveza u Presbirou nalazio vremena i za književni rad, koji mu je predstavljao duhovni mir u vremenu teškom po srpski narod. Na Krfu je 1917. napisao biografske oglede o Stojanu Novakoviću i Ljubomiru Nediću. Posle Prvog svetskog rata profesor Jovanović se nalazio među pravnim ekspertima pri jugoslovenskoj delegaciji na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Međuratni period Slobodan Jovanović zajedno s Bogdanom Popovićem obnavlja izlaženje „Srpskog književnog glasnika“. Profesor Jovanović je 1920. godine izdao čuvenu knjigu „Vođi Francuske revolucije“, sastavljenu od portreta Miraboa, Dimurjea, Dantona i Robespjera. Drugi put je ova knjiga štampana u okviru Jovanovićevih Sabranih dela 1932. kod izdavača Gece Kona. U okviru rada o nacionalnom pravu i istoriji profesor Jovanović 1923. štampa drugu knjigu pod nazivom „Druga vlada Miloša i Mihaila Obrenovića. Takođe, 1926. je objavio knjigu „Vlada Milana Obrenovića (I–II)“ koju je doštampao 1927. A 1929. godine izdaje knjigu pod nazivom „Vlada Aleksandra Obrenovića“ (I–II). Profesor Jovanović je 1927. godine izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Između 1928. i 1930. godine nalazio se na mestu predsednika Srpske kraljevske akademije. Izdavanje Sabranih dela profesora Jovanovića je počelo kod Gece Kona 1932. godine. Profesor Jovanović je objavio knjigu 1934. pod nazivom „O državi“, koju čine teorijske formulacije sastavljene od elemenata, funkcija i ustanova savremene ljudske zajednice. Ovu knjigu je proširio studijom „Poratna država“ 1936, kojom obrađuje Italiju, Englesku, Francusku, Rusiju i Nemačku i u njoj tipološki klasifikuje odnos između pravne države i države fašizma i komunizma, odnosno nastanak novih država masa kao novog oblika totalitarizma. Slobodan Jovanović je bio osnivač i prvi predsednik Srpskog kulturnog kluba u periodu od 1937. do 1941. Slobodan je 1938. godine objavio monografiju „O Gledstonu“, vođi engleskih liberala u parlamentu i na čelu britanske vlade; prateći njegovo političko angažovanje, profesor Jovanović je u stvari pratio put reformisanja Britanske imperije. U broju od 4. decembra 1939. „Politika“ je preko čitave strane 9. i dva stupca strane 10. objavila pet članaka posvećenih Slobodanu Jovanoviću pod zajedničkim naslovom „Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića“. Godine 1939. objavio je veliko delo „Primeri iz političke sociologije“ – Engleska, Francuska, Nemačka 1815–1914. Iste godine objavio je studiju „O američkom federalizmu“. Jula 1940. Slobodan odlazi u penziju sa mesta redovnog profesora, odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune prvog reda. Jovanović je bio protivnik sporazuma Cvetković-Maček, kojim je obrazovana Banovina Hrvatska. Zalagao se za federaciju sa jakom centralnom vlašću u vidu jugoslovenskog parlamenta, biranog opštim pravom glasa, koji bi se brinuo za zajedničke poslove. Drugi svetski rat Posle vojnog puča 27. marta 1941. godine prihvatio je dužnost potpredsednika vlade u pučističkoj vladi generala Dušana Simovića. Izbeglištvo je počelo u Jerusalimu, a nastavljeno u Londonu (od jula 1941). Do Simovićeve smene došlo je početkom januara 1942. kada su svi ministri Simovićeve vlade u Londonu predali su kolektivnu ostavku, izjavljujući da general Simović nije sposoban za rukovođenje. Nakon toga je kralj Petar II je imenovao Jovanovića za predsednika vlade. Jovanović je preuzeo dužnost 11. januara 1942. Iako je po svojoj inteligenciji i obrazovanju bio vodeći član emigracije, Jovanović nije imao nikakvog iskustva u praktičnoj politici, a s obzirom na svoju starost nije se očekivalo da od prilagodi svoje stavove novim okolnostima ili da postane energičan vođa. Srpski političari u emigraciji priznavali su Slobodana Jovanovića za neosporan autoritet, ali nije bio dorastao velikim političkim iskušenjima. Sedište Jugoslovenske vlade u Londonu nalazilo se u velikoj zgradi na Najtsbridžu, gde je bio smešten kabinet Slobodana Jovanovića. U Jovanovićevoj vladi su bile pristupljene sve političke stranke koje su bile i u Simovićevoj vladi. Međutim, Jovanovićeva vlada je uvela dve novine u odnosu na Simovićevu vladu. Prvo je bilo imenovanje četničkog vođe Dragoljuba Mihailovića za ministra vojske, vazduhoplovstva i mornarice. Do kraja Jovanovićevog boravka na mestu predsednika izbegličke vlade Mihailović će biti prvo unapređen u divizijskog, pa u armijskog generala i načelnika Vrhovne komande. Imenovanje za ministra i unapređivanja su trebalo da ojačaju Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć. Druga novina je bilo obrazovanje Vojnog kabineta predsednika vlade na čije čelo je postavljen major Živan Knežević. Major Knežević i njegov rođeni brat ministar dvora Radoje Knežević, inače Mihailovićeve pristalice i vođe Lige majora, su činili sivu eminenciju koja je stajala iza Jovanovića. Braća Kneževići, su takođe imali jak uticaj na kralja Petra, postavili su svog brata Nikolu za šefa vladinog Odseka za šifriranje i tako imali uvid nad porukama koje su odlazile i dolazile u vladu i koristili su Jovanovićevu nesklonost da se meša u sporove ministara svoje vlade. Nova vlada je za ministra vojske umesto generala Bogoljuba Ilića imenovala generala Dragoljuba Mihailovića, koji je vodio rojalistički pokret u Jugoslaviji, da bi se izbegla mešanje vojske u rad vlade i da se istovremeno iskoristi Mihailovićev ugled pri iznošenju zahteva Saveznicima. Posle Kairske afere i Simovićeve smene, vlade Slobodana Jovanovića zapravo su preko braće Radoja i Živana Kneževića bile u službi generala Dragoljuba Mihailovića Imenovanje je trebalo da ojača Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć. Izbeglička vlada je podržala Mihailovićev suštinski pasivan stav, pošto je radije želeo da sačeka slabljenja okupatora pre vođenja aktivnog otpora, delom da bi se izbegle odmazde nad civilnim stanovništvom. Međutim, ovo je povećavalo rizik da pokret otpora okupljen oko komunista preuzme od Mihailovića vođstvo u pokretu otpora protiv sila Osovine. Britanci su o Mihailoviću širili propagandu kao velikom vođi, iako je situacija u Jugoslaviji potpuno drugačija od pisanja britanske štampe; kada je imenovan za ministra Mihailović nije imao vojsku pod svojom direktnom komandom nakon gušenja ustanka u Srbiji od strane Nemaca u jesenjoj ofanzivi. Mihailović je već tada stupio u kontakte sa kvislinškim i nemačkim vlastima i deo svoje vojske utopio u kvislinšku Srpsku državnu stražu. Sa druge strane, Jovanović i njegovi ministri nisu uspeli da ubede Saveznike da svojim ograničenim sredstvima pruže značajnu materijalnu pomoć Mihailoviću. Od 26. juna do 10. avgusta 1943. nalazio se na dužnosti potpredsednika vlade u kabinetu Miloša Trifunovića. Kada je kralj Petar II pod pritiskom britanskog premijera Vinstona Čerčila doneo odluku da smeni predsednika vlade Božidara Purića i da na njegovo mesto dovede Ivana Šubašića, profesor Jovanović se suprotstavio ovoj odluci. Novi predsednik vlade Ivan Šubašić je ubrzo sklopio sporazum s Titom tokom leta 1944. Posle Drugog svetskog rata, Slobodan Jovanović ostao je da živi u Londonu. U Londonu je stanovao od 1945. do 1958. nedaleko od Kensingtona Gardensa u ondašnjem skromnom i malom hotelu Tjudor Kort (Tudor Court Hotel, 48–52 Crowell Road, London SW7). Godine 1946. na procesu generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od 23 lica u Beogradu Slobodan Jovanović je osuđen od strane Vojnog veća „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva“. Na osnovu ove presude u Jugoslaviji je praktično uvedena zabrana na njegova dela. Emigracija Posle rata, nekadašnji članovi jugoslovenske vlade u Londonu nisu bili kvalifikovani za britansku državnu socijalnu pomoć. Većina značajnih jugoslovenskih odnosno srpskih emigranata našla se na rubu egzistencijalnog opstanka. Međutim, srpski brodovlasnik Vane Ivanović osnovao je „Dobrotvorno udruženje slobodnih građana Jugoslavije“, čijim je donacijama spasao bede veliki broj uglednih intelektualaca emigranata. Slobodan Jovanović je bio inicijator osnivanja 1951. godine Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu i na osnivačkoj skupštini izabran je za počasnog predsednika, Miloš Crnjanski za predsednika, Miodrag Stajić za potpredsednika, za sekretara dr Miodrag Purković i za člana Uprave Kosta Pavlović. U tom Udruženju, koje je priređivalo mesečna predavanja, Jovanović je govorio iz oblasti srpske istorije i književnosti. Rehabilitacija Preminuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 č. izjutra, u svojoj devedesetoj godini, u Londonu. Opelo nad zemnim ostacima Slobodana Jovanovića izvršeno je 20. decembra 1958. pre podne, u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Sava u Londonu. Opelu je prisustvovala kraljica Marija Karađorđević. Kao izaslanik kralja Petra II bio je Bogoljub Jevtić. Kao izaslanik kraljevića Tomislava i princeze Margarite bio je major Đorđe Dimitrijević. Od porodice opelu su prisustvovali Kosta St. Pavlović sa suprugom i sinom. Opelu su prisustvovali svi članovi Jugoslovenskog narodnog odbora, kome je Jovanović bio osnivač i predsednik od njegovog osnivanja, predstavnici Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu, kome je Jovanović bio počasni predsednik, predstavnici veterana JVUO iz Organizacije srpskih četnika i Organizacije srpskih četnika Ravna Gora. Kovčeg je bio prekriven zastavom Kraljevine Jugoslavije. Slobodan Jovanović je posle opela sahranjen na groblju Kensal grin, u severozapadnom delu Londona. Sahranjen je u pravoslavnom delu groblja, na kome se uglavnom nalaze grobovi Srba koji su u emigraciju otišli 1945. Godine 1965. je Udruženje srpskih pisaca u izgnanstvu podiglo spomen-ploču Slobodanu Jovanoviću u hotelu Kort u Londonu, gde je živeo od 1945. pa sve do svoje smrti 1958. Bista ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Njegovi posmrtni ostaci su 1. decembra 2011. godine ekshumirani, i preneti u hram Svetog Save u Londonu, gde je 5. decembra održan parastos. Dana 8. decembra su preneti u Srbiju, gde su 10. decembra sahranjeni u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Uređivački odbor biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga“ uvrstio je njegovu knjigu „Portreti iz istorije i književnosti“ kao 60. u kompletu. No, samo u prvom izdanju, štampanom u malom broju primeraka. U drugom izdanju ova knjiga, sastavljena od eseja Slobodana Jovanovića, nije bila ni štampana, zbog intervencije Saveza komunista Jugoslavije. Godine 2007. Slobodan Jovanović je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu, a presuda kojom je osuđen na robiju i gubitak časti je proglašena ništavnom. Srpska akademija nauka i umetnosti je u novembru 2019. povodom 150 godina od rođenja Slobodana Jovanovića organizovala izložbu i naučni skup. Dela Posle dugogodišnjih pokušaja da se štampaju njegova sabrana dela, zbog nepovoljnog mišljenja vlasti, tek 1990. godine u zajedničkom poduhvatu tri izdavača (BIGZ, Jugoslavija Publik, Srpska književna zadruga) štampano je 12 tomova sabranih dela akademika Slobodana Jovanovića. MG86

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Preveo: Jovan Jovanovic Zmaj Ifigenija u Taurisu (njemački: Iphigenie auf Tauris) prerada je Euripida Johanna Wolfganga von Goethea za starogrčku tragediju Ἰφιγένεια ἐν Ταύροις (Iphigeneia en Taurois). Euripidova titula znači `Ifigenija među Taurcima`, dok Goetheov naslov znači `Ifigenija u Taurici`, zemlji Taura. Goethe je prvu verziju svoje drame napisao za šest tjedana, a prvi put je izvedena 6. travnja 1779. u proznom obliku. Prepisao ga je 1781., opet u prozi, i konačno 1786. u stihovima. [1] Rukopis Iphigenije u Taurisu ponio je sa sobom na svoje poznato talijansko putovanje. Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe;[1][2][3] Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 — Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade. Stekavški književnu slavu do svoje 25. godine, Gete je postao pripadnik plemstva zahvaljujući vojvodi Saksen-Vejmara, Karlu Avgustu 1782. godine u čijoj oblasti je obitavao od novembra 1775, nakon uspeha njegovog prvog romana, Jadi mladog Vertera. On je bio rani učesnik u Šturm und drang književnom pokretu. Tokom njegovih prvih deset godina u Vejmaru, Gete je bio član vojvodinog državnog saveta, bio je član komisija za pitanja rata i drumskog saobraćaja, nadgledao je ponovno otvaranje rudnika srebra u obližnjem Ilmenau, i implementirao je seriju administrativnih reformi Jenskog univerziteta. On je isto tako doprineo planiranju Vejmarskog botaničkog parka i ponovnovnoj izgradnji vojvodske palate, koji su je 1998. godine zajedno imenovani Uneskovom lokacijom svetske baštine.[4] Njegov prvi veći naučni rad, Metamorfoza biljaka, je objavljen nakon njegovog povratka sa ture u Italiji 1788. Godine 1791, on je bio izvšni direktor pozorišta u Vejmaru, a 1794. godine je započeo prijateljstvo sa dramaturgom, istoričarem, i filozofom Fridrihom Šilerom, čije predstave je premijerno prikazivao do Šilerove smrti 1805. Tokom ovog perioda, Gete je objavio svoj drugi roman, Godine učenja Vilhelma Mejstera, epske stihove Herman i Dorotea, i 1808. godine, prvi deo svoje najpoznatije drame, Faust. Njegove konverzacije i razni zajednički poduhvati tokom 1790-ih sa Šilerom, Johanom Gotlibom Fihteom, Johanom Gotfridom fon Herderom, Aleksandrom fon Humboltom, Vilhelmom fon Humboltom, Augustom i Fridrihom fon Šlegelom su u kasnijim godinama zajednički nazvani Vajmarskim klasicizmom. Artur Šopenhauer navodi Godine učenja Vilhelma Mejstera kao jednu od četiri najbolje novele ikad napisane, zajedno sa Tristram Šandijem, La Nouvelle Héloïse, i Don Kihotom,[5] a Ralf Voldo Emerson je odabrao Getea kao jednog od šest „reprezentativnih ljudi” u svom istoimenom radu, zajedno sa Platonom, Emanuelom Svedenborgom, Mišelom de Montenjom, Napoleonom, i Vilijamom Šekspirom. Geteovi komentari i opservacije formiraju bazu nekoliko biografskih radova, najzapaženiji od kojih su Razgovori sa Geteom Johana Petera Ekermana

Berin 1936. tvrde korice 388 str staronemački-gotika odlično očuvana Вицтор вон Сцхеффел Еккехард Рођен је у Карлсрухеу. Његов отац, мајор у пензији у баденској војсци, био је грађевински инжењер и члан комисије за регулисање тока Рајне; његова мајка, рођена Јосепхине Кредерер, ћерка просперитетног трговца у Оберндорфу на Некару, била је жена великих интелектуалних моћи и романтичног расположења. Млади Шефел школовао се у лицеју у Карлсрухеу, а потом (1843-1847) на универзитетима у Минхену, Хајделбергу и Берлину. Након положеног државног испита за пријем у правосудну службу, дипломирао је доктора правних наука и четири године (1848-1852) био је на службеној дужности у граду Сацкинген. Овде је написао своју песму Дер Тромпетер вон Сацкинген (Саецкинген трубач) (1853), романтичну и шаљиву причу која је одмах стекла изванредну популарност. Досегао је више од 250 издања, а Виктор Несслер направио је оперу 1884. године. Сцхеффел је следећи пут кренуо у Италију. Враћајући се кући 1853. године, родитеље је више него икад забринуо да настави правну каријеру. Али 1854. године, оштећен вид га је онеспособио; напустио је владину службу и настанио се у Хајделбергу, с намером да се припреми за радно место у наставном особљу универзитета. Његове студије су, међутим, биле прекинуте очном болешћу, и у потрази за здрављем отишао је у Швајцарску и настанио се на Боденском језеру, и разрадио план своје познате историјске романсе Еккехард (1857); (Енг.транс. Написала Софие Делффс, Леипзиг, 1872). Спомен на вон Сцхеффела у замку Хеиделберг Сцхлоссгартен (Хортус Палатинус). Прве идеје за ово дело добио је од Монумента Германиае Хисторица. Једва да је био мање популаран од Тромпетера вон Сацкингена. 1901. достигла је 179. издање. Шефл се следећи пут вратио у Хајделберг и објавио Гаудеамус, Лиедер аус дем Енгерен унд даље (1868), збирку радосних и шаљивих песама, чија је тема преузета делом из немачких легенди, а делом из историјских тема. У овим песмама аутор показује лаганог ученика, пријатеља вина и песме; а њихов успех је непримерен у немачкој књижевности и подстакао је бројне имитаторе. Један од примера је Им сцхварз Валфисцх зу Аскалон, текстови одражавају одобравање вакцалског хаоса студентског живота. Пјесма описује `стари асирски` напитак за пиће са неким референцама на Цлассицс. Велики рачун испоручује се у клинастом облику на шест камена опеке. Међутим, рингишпил мора да призна да је новац оставио већ у гостионици Ниневес `Ламб и бива избачен. У типичном Схеффеловом маниру, садржи анахрону мешавину различитих времена и доба, пародистичке представе о тренутној науци, [1] као нпр. Историјска критика. Постоје разни додатни стихови, укључујући политичку пародију и стихове који се ругају различитим врстама братства или чак један праведан и само један за математику. [2] Песма је коришћена као назив за традиционалне студентске гостионице, нпр. у Хајделбергу. Сцхеффел је, међутим, имао и неке меланхоличне појмове, као што су неуспешна немачка револуција 1848. године и његово лично разочарање зарекавши се за љубав свог живота, Емма Хеим, 1851. такође га је разочарала. Такође се користио природним наукама да би се ругао политичком окружењу, пошто се Хегелу ругао са песмом о Гуану или се позивао на ток времена у песми Ихтиосаур. Индиректно, Схеффел је сковао израз бидермајер за пре 1848. године, јер су две Сцхеффелове песме Биедерманнс Абендгемутлицхкеит и Буммелмаиерс Клаге, засноване на поезији учитеља и песника Самуела Фриедрицха Саутера, објављене 1848. године, коришћене у каснијим сатирама о реакционарном малограђанину. Две године (1857–1859) Схеффел је био чувар библиотеке принца Егона вон Фурстенберга у Донауесцхингену, али одустајући од свог именовања 1850. године, посетио је Јосепх вон Лаßберг, у Меерсбургу на Боденском језеру, остао неко време код великог војвода Карло Александар од Саке-Веимар-а у Вартбургу у Тирингији, потом се, настанивши се у Карлсрухеу, оженио 1864. године са Царолине вон Малзен и 1872. године повукао се у своју вилу Сеехалде код Радолфзела на доњем језеру Констанца. Поводом свог јубилеја (1876), који се славио у целој Немачкој, велики војвода Баден му је доделио патент наследног племства. Преминуо је у Карлсрухеу 9. априла 1886.

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Vrsta Umetak za kosu Tehnika nadogradnje kose je veoma popularna jer omogućava brzu promenu frizure. Карактеристике: 1. Ovaj lanac za kosu lako prekriva retku kosu! 2. U pitanju je frizura, a ne perika u poptunosti, niko neće znati da nešto nosite. sSavršena rešenja za pokrivanje tanke kose, sede kose, gubitka kose. U pitanju je frizura, a ne perika u potpunost, niko neće znati da nešto nosite. 3. Za one kojima je potrebno malo više pokrivanjai dužine, ali nisu spremni da nose periku u potpunosti. 4. Umetci za kosu na vrhu ljudske kose za žene su najlakši i najbrži način da se oslobodite sramote u kruni a da pritom ne nasete štetu svojoj kosi. 5. Ako vas muči stanjivanje, seda kosa, ili čak oštećenje kose na vrhu, onda je ovaj proizvod upravo za vas. Besprekorno se stapa sa vašom prirodnom kosom, tako da nikad ne morate brinuti da li prijatelji ili klijenti znaju vašu tajnu. 6. Klipse su već pričvršćene, i set je spreman za momentalnu upotrebu, u samo nekoliko minuta, bez problema sa lepkovima i trakama. Jednostavno lako brzo bez stetnih uticaja za vasu kosu Specifikacija: Tip: frizura Boja: svetlo smedja (med boja) Dužina: 35-40 cm Unutrašnja površina: 10 X 14cm Masa: 80 gr Materijal: prirodna kosa Širina: 10 cm (u najširem delu) PRIRODNA KOSA Zabrinuti ste zbog gubitka kose? Da li se osećate neprijatno kada ste u društvu? Kada izlazite sa svojim dečkom? Kada prisustvujete važnom sastanku? Ovaj umetak će rešite sve ove probleme za vas! Počnite da menjate svoj život sada! Zasto tupe? Jer: -Tupe (toper) je jednostavan za korišćenje. Samo ga treba pričvrstiti za kosu i gotovo! -Tupe pokriva retke i sede bele kose. Pokriva onu tanku kosu na vrhu glave i onu belu kosu! -Tupe je sa klipsama koje su sigurne, stabilne. Nemože, nikako i nikad, spasti sa glave. -Tupe je ugodan za nošenje i prozračan -Tupe je unutrašnjeg mrežnog dizajna. Luk ga čini prilagodljivim vašem temenu pa izgleda kao svoja kosa.

Lepo očuvano 1. izdanje 1931 Miroslav Krleža (Zagreb, 7. jul 1893 — Zagreb, 29. decembar 1981) bio je jugoslovenski i hrvatski književnik i enciklopedista.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1893. u Zagrebu, gde je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Srednjoškolsko i više obrazovanje dovršio je u domobranskoj kadetskoj školi u Pečuju i vojnoj akademiji u Budimpešti.[1] Još kao učenik gimnazije, Krleža se interesovao za društvena i politička pitanja svoga vremena, i iz tog perioda počinje njegova naklonost prema radničkom pokretu. „Kao nižegimnazijalci“, kaže Krleža, „mi smo zalazili u onu za dobre purgere tako strašnu dvokatnicu u Ilici pedeset i pet, na kojoj se prvoga maja vijao crveni barjak i iz koje je stranka sa tamburaškim zborom išla na prvomajsku proslavu u Pivovaru“. Opšti talas nacionalnog i opštejugoslovenskog raspoloženja uoči oslobodilačkih balkanskih ratova poneo je i mladog Krležu, i on je, kao i pod krovom austro-mađarskih vojnih škola, ubeđeno očekivao nacionalni prevrat koji će ostvariti ideju jugoslovenskog ujedinjenja. Sa takvim osećanjima on je prešao u Srbiju[1] s namerom da kao dobrovoljac stupi u njenu vojsku. Ali srpske vojne vlasti nisu razumele mladog nacionalistu, pa su ga posle hapšenja i mnogih sumnjičenja predale austrijskim vlastima u Zemunu. Osumnjičen, posle toga, da je srpski špijun, Krleža je ponovo uhapšen, lišen čina i, kad je otpočeo Prvi svetski rat, poslat na Istočni front kao običan vojnik. Njegova lična drama, kao i tragični događaji u svetskoj ratnoj katastrofi, razvejali su njegove mladićke iluzije, i on otada pokušava da sudbinu južnoslovenskih naroda sagleda u idealima socijalističke ideologije. Nekada strasni obožavalac „Dušanovih četa“, „belih orlova“ i pijemontske uloge Srbije u ostvarivanju nacionalnog sna i ujedinjenju, postao je pesnik „svete komune“ koja je uz trijumfalnu huku zvona obarala krune i prestole. Književna aktivnost[uredi | uredi izvor] Spomenik Miroslavu Krleži u Zagrebu. Krležina književna aktivnost počinje tokom Prvog svetskog rata, kada je još uvek bio naivni materijalista, oduševljeni četrdesetosmaš i košutovac koji je s radosnim nemirom osluškivao požare na prostorima Jugoslavije. U tom periodu i nekoliko godina posle rata, on je svoje pesničke nemire oblikovao „romantičnim slikama i likovima“. U tim delima je odslikana i tadašnja književna i politička atmosfera koju su stvarale patriotske omladinske generacije. Iz tog perioda potiču drame Legenda, Zaratustra i mladić, Mikelanđelo Buonaroti, Kristifor Kolumbo, Maskerata, Adam i Eva i ratna lirika. Miroslav Krleža je ostavio najveći opus u hrvatskoj književnosti do danas. Za 88 godina života i 66 godina književnog rada napisao je pedesetak zbirki pesama, pripovedaka, romana, drama, eseja, političke publicistike, polemika, putopisa, dnevnika, memoara, enciklopedijskih članaka: u njegovom stvaralaštvu možemo naći sve oblike književnog izražavanja. Rat je bezuslovno jedna od prvih i najopsesivnijih Krležinih tema, kojom se intenzivno bavi i u pesmama, i u prozi, i u dramama. Njegovu ratnu liriku („Pjesme“ I i II, 1918; „Pjesme“ III, 1919) često prožimaju motivi Golgote i Velikog Petka, ali iz njih, katkad i prenaglašeno, progovara zagovornik lenjinističke ideologije, koji bučnim akordima pronosi jeku ruskog Oktobra 1917. Zbirka pripovedaka „Hrvatski bog Mars“ (1922; potpuna i konačna varijanta 1933), svakako jedna od najsnažnijih, umetnički najvrednijih antiratnih knjiga u evropskim književnostima, kao i drama “U logoru” (u prvobitnoj varijanti, pod naslovom „Galicija“ zabranjena na sam dan zakazane premijere, 30. decembra 1920, u beogradskom Narodnom pozorištu prikazana 1937[2]), sakupile su u svojim likovima svu tragiku i sve rane hrvatskih ljudi, koji već vekovima ratuju i krvare, uvek zarad tuđe koristi, „kao veleizdajnici svoje vlastite narodnosti“. Ali već i u ideološki obojenoj ratnoj lirici ima pesama s diskretnim, lirski cizeliranim motivima i intimističkim ugođajima (“Jesenja pjesma”), najavljujući konačnu zbirku “Pjesme u tmini” (1937), zbirku nadahnutu humanim građanskim saučestvovanjem nad socijalnom bedom, ali bez ideološke patetike, kao što odmah posle prvog izdanja „Hrvatskog boga Marsa“ izlaze najpre „Novele“ (1924), zatim „Hiljadu i jedna smrt“ (1932), pa opet „Novele“ (1937), s prozom čvrsto usidrenom u hrvatskom, naročito zagrebačkom, (malo)građanskom životu posle Prvog svetskog rata: potvrda da Krležina literatura ne živi samo od jednostranog političkog angažmana, nego se hrani i nadahnjuje totalitetom životnih ideja i motiva, koji se međusobno dramatično sukobljavaju; i upravo tada ona se objavljuje kao velika umetnost (novele “Veliki meštar sviju hulja”; “Cvrčak pod vodopadom”). Potvrđuju to i „Balade Petrice Kerempuha“ (1936), velelepno pesničko delo pisano (re)konstrukcijom starog kajkavskog jezika prema jeziku Habdelića i Vramca, Belostenca, Mikloušića, Brezovačkog i Lovrenčića, jezikom prema kome je pokazivao trajnu nostalgiju. U dvadesetak pesama ove zbirke odvija se danse macabre hrvatskih kajkavaca kroz vekove, u stilu Boša i Brojgela. Motivi svih bitnih Krležinih tema, kojima je ispunjen najvredniji deo njegovog pesničkog, proznog i dramskog dela, opravdavaju misao da on, iako nije bio matoševac, nastavlja Matoševim putem. Grmeo je protiv gluposti, kao i Matoš, koju je prepoznavao i u novim društvenim okolnostima, ali je njegova retorika bila pritom bitno drukčija. U vreme društvenih promena i permanentne nestabilnosti, izazvanih sve zaoštrenijim političkim suprotnostima dvadesetih i tridesetih godina, koje sve više dobijaju ideološku boju, predviđa slom građanskog poretka, rastočenog i obezvređenog malograđanskim mentalitetom hrvatske inteligencije i moralnom neosetljivošću vladajućeg sloja. Nakon mladalačkog ciklusa poetsko-ekspresionističkih dramskih vizija „Legende“, koji obuhvata poznate drame „Kraljevo“ (1915), „Kristifor Kolumbo“ (1917) i „Mikelanđelo Buonaroti“ (1918), zatim drame „Vučjak“ (1924), koja tematski i stilski stoji uz novele „Hrvatski bog Mars“, tri drame iz glembajevskog ciklusa („Gospoda Glembajevi“, 1929; „U agoniji“, 1928; „Leda“, 1930), sledeći metodu ibzenovske građanske dramaturgije, raščlanjuju kompleksne odnose u jednoj imaginarnoj zagrebačkoj porodici iz kruga vodeće finansijske oligarhije. Ne može se reći da je to društvena drama u pravom smislu reči. U tadašnjem Zagrebu tako velikih finansijskih magnata nije bilo. Krleža je izmislio Glembajeve i glembajevsku lozu da bi mogao da demonstrira ne samo svoje životne poglede, nego još više literarnu metodu napregnutog psihologiziranja, što ovaj ciklus, a posebno prve dve drame, stilski obeležava kao reprezentativne primere našeg psihološkog ekspresionizma. Romani[uredi | uredi izvor] Krležini romani se odlikuju sledećim karakteristikama: pisani bujnim, baroknim stilom i jezikom koji vrvi novokovanicama i složenicama, bogati esejističkim odlomcima u tradiciji srednjoevropskog intelektualističkog romana (Robert Musil, Rajner Marija Rilke), ali i ruskog romana ideja karakterističnog za Dostojevskog, nabijeni su radnjom i dramskim scenama koje se prepliću s kontemplativnim pasažima o prirodi ljudskog postojanja, umetnosti, politici i istoriji. Dominira egzistencijalistička vizija ljudske sudbine, izrečena povišenom retorikom, često prenapregnutim i isprekidanim dijalozima, kao i bujicom slika, zvukova i asocijacija u kojima se mešaju glasovi likova i autorov implicitni komentar. Kao esejistički romani ideja, Krležina dela su bliska romanesknoj struji modernizma prevladavajućoj u književnosti nemačkog jezika (Tomas Man, Robert Musil), ali se od njih razlikuju po dramatičnosti radnje i silovitim vrtlogom političkih zbivanja koji ne dopušta detaširano intelektualiziranje, po čemu je Krleža sličan Arturu Kestleru ili Malrou. Uz ponešto zanemarene romane „Tri kavalira frajle Melanije“ i „Vražji otok“, za Krležinu romanesknu umetnost reprezentativna su četiri dela: „Povratak Filipa Latinovića“, „Na rubu pameti“, „Banket u Blitvi“ i „Zastave“. „Povratak Filipa Latinovića“ je roman o umetniku, često dovođen u vezu s prustovskim ciklusom (Krleža je Prusta izuzetno cenio), ali bliže je istini mišljenje da se radi o protoegzstencijalističkom delu senzibiliteta stranog francuskom romanopiscu: otuđenje i mučnina, incestuozni seksualni porivi i frustracije, ideološko-politički dijalozi vođeni na rubu histerije, rastakanje svesti izraženo u gongoristički iskrivljenim rečenicama koje neretko krše pravila konvencionalne sintakse. To je još vidljivije u satirično-političkim romanima. „Na rubu pameti“ je još dinamičniji spoj dramske radnje izražene u groteskno hipertrofiranim scenama i dijaloškim dvobojima, lirsko-metafizičkih solilokvijuma i naglog upada kajkavskog vernakulara kao moralnog sudije cele kafkijanske more, koja za temu ima najotporniju ljudsku osobinu: glupost. Sledeći u nizu velikih romana koji su nastajali uoči Drugog svetskog rata (iako je poslednju knjigu dovršio posle rata) je „Banket u Blitvi“, smešten u imaginarnoj baltičkoj državi i baveći se temom teme totalitarizma i borbe protiv njega. Ta, kako su ju neki nazvali, „poema o politici“, nije samo izuzetan politički roman, nego sadrži i bitne autorove uvide i mišljenja o determinizmu i slobodi u tkanju ljudskog života i sudbine, prikazanim u nezaboravnoj sceni marioneta lutkarskog pozorišta - još jedan piščev dug srednjovekovnoj i renesansnoj plebejskoj kulturi. Četvrti, najopsežniji od istaknutih Krležinih romana, „Zastave“, istovremeno je i najhrvatskiji i najteži za prevođenje, i najteže uspostavlja komunikaciju s potencijalnim stranim čitaocem. Taj hrvatski „Rat i mir“ ili summa krležiana (kako su ga kritičari nazvali), panorama je hrvatskog društva uoči i posle Prvog svetskog rata, koje daje konačnu autorovu presudu o zanosima i zabludama mladosti: najviše o raspadu Austrougarske, hrvatskom nacionalnom pitanju, stvaranju i održivosti Jugoslavije, a sadrži i Krležinu filozofiju istorije. Dok prethodni romani ne zahtevaju od čitaoca uranjanje u ideološko-istorijski okvir iz koga je nastala jugoslovenska država, „Zastave“ su pisane kao veliki solilokvijum u kome pisac više uopšte ne haje za žanrovske konvencije ni za efekat kod čitalaca. Posednji veliki roman je Krležin obračun, ali sa samim sobom. Kao bujica teče radnja koja počinje arhetipskim sukobom oca i sina Emeričkih, i koja u svom toku guta konvencije, žanrove i stilove - sve sa ciljem što plastičnijeg prikaza jugoslovenske ideologije i hrvatske sudbine u presudnim momentima prve dve decenije 20. veka. Krležu su često (naravno, dok je imao status državnog pisca u SFRJ) prozivali što se nije javno distancirao od komunističkog totalitarizma i što se stalno vraća na „austrougarske teme“. Ta ocena je nepravedna i površna. Autor se obračunao s totalitarizmom, bilo koje boje, u političkim romanima. No, njegov uvid da je za hrvatsku nacionalnu sudbinu važnija Jugoslavija (kao ideja) od komunizma (kao ideje)- nedavna prošlost, kao i sadašnjost s raznorodnim zapadnobalkanskim kombinacijama svetskih političkih manipulatora, i nakon propasti komunizma, više je nego dovoljno potvrdila. U „Zastavama“ je bilo kakva ideja jugoslovenstva temeljno razorena, pa su nagrade koje je taj roman dobio u vreme SFRJ samo znak piščevog statusa nedodirljive veličine - a, valja reći, i mešavine gluposti i nezainteresovanosti jugoslovenske političke i kulturne elite, koja nije ni primetila svu subverzivnu snagu „Zastava“. (Godine 1966, je roman „Zastave“ dobio Njegoševu nagradu.) Nabijene političkom istorijom, nezaboravnim likovima i situacijama, problematiziranjem hrvatske, srpske, makedonske i albanske nacionalne sudbine - „Zastave“ su istovremeno i nadgrobni spomenik jugoslovenstvu i predviđanje sudbine naroda koji su činili tu zajednicu. Politika[uredi | uredi izvor] Bio je od pisaca kojima je politika jedna od magistralnih tema. Politika je u pozadini i onih njegovih dela koja se ne bave politikom. To su i putopis „Izlet u Rusiju“ (1926), koji je do danas izašao u više izdanja, uvek menjan u duhu aktualnog političkog trenutka, i eseji „Europa danas“ (1935) i „Deset krvavih godina“ (1937). Političku težinu imaju i njegovi časopisi, od „Plamena“, „Književne republike“ (1923) i „Danasa“ (1934), do „Pečata“ (1939),[3] u kome je izašao i njegov veliki polemički esej „Dijalektički antibarbarus“. Njegov Predgovor „Podravskim motivima“ Krste Hegedušića (1933) doveo je do razilaženja s politikom komunističkih partija u umetnosti i književnosti, sadržanom u „teoriji odraza“ Todora Pavlova, a sada je, ovim tekstom u „Pečatu“, taj „sukob na ljevici“ dosegao kulminaciju. Ni njegovo lično prijateljstvo s Josipom Brozom nije pomoglo da se spor prevlada, pa kad je 1941. došlo do sloma Jugoslavije, stvaranja Nezavisne Države Hrvatske i komunističke oružane pobune nakon nemačkog napada na Sovjetski Savez, Krleža se nije pridružio svojim ideološkim drugovima, nego je ceo period građanskog rata 1941—1945. proveo u Zagrebu, u strogoj tišini, pod zaštitom vlasti Nezavisne Države Hrvatske, koje su mu predlagale i saradnju, ali ju je on u dva razgovora sa Pavelićem izbegao, bojeći se osvete komunista. U četvrtom broju časopisa „Republika“, časopisa za književnost i umetnost, za mesec april 1954. godine, štampani su njegovi zapisi iz godina 1916, 1919, 1920, 1921. i 1933. u kojima vrlo pogrdno piše o Srbima nazivajući ih „ušljivim balkanskim Ciganima“ i „bagrom za vešala“.[4] Enciklopedista[uredi | uredi izvor] Leksikografski zavod u Zagrebu koji nosi njegovo ime. Pojavio se u javnosti tek u leto 1945, kao jedan od urednika novog časopisa „Republika“, u kome je obelodanio i uvodni esej „Književnost danas“, koji u najboljoj šenoinskoj tradiciji ocenjuje puteve i zadatke hrvatske književnosti u novom vremenu. Ali ovim još nije postigao punu reafirmaciju. Još neko vreme bio je izolovan od vlasti kojoj je želeo da se pokajnički približi, pa se člankom „Staljinska pobjeda pred Moskvom“ (u „Borbi“ 1946) pridružio legiji poniznih pisaca koji su slavili Staljinov genij, a odmah posle Rezolucije Informbiroa 1948. istupao je u osudi svega što je samo godinu dana ranije uzdizao do zvezda. Pokazavši tako spremnost da služi vladajućoj partijskoj politici, stekao je naklonost i onih ljudi u vlasti, koji su dotad prednjačili u osudi njegovog „izdajstva“. To ga je dovelo na čelo Leksikografskog zavoda u Zagrebu. Uz pomoć Mate Ujevića, nastavljajući Ujevićevu „Hrvatsku enciklopediju“ (1940—1945), organizovao je plodnu enciklopedijsku proizvodnju u nekoliko opštih i specijalizovanih višeknjižnih enciklopedija, i sa nekoliko desetina zamašnih tomova dostojno razvio tradiciju hrvatske enciklopedistike, ali ipak zavisnu od ideološkog barometra. Memoari[uredi | uredi izvor] Istovremeno i plodan pisac, objavio je, između ostalog, izvrsnu memoarsku knjigu „Davni dani“ (1956), refleksivnu dramsku legendu „Aretej“ (1959) i opširan roman u pet tomova „Zastave“ (1969). „Davni dani“ su Krležin povratak samom sebi i svojim korenima, poetska evokacija vlastite životne drame. Njom se potvrdio i kao pesnik Zagreba, zadobivši opravdano mesto u trolistu najzagrebačkijih pisaca, uz Šenou i Matoša. Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] Krleža je bio kum sa srpskim piscem Dragišom Vasićem (ubijen u logoru Stara Gradiška od strane ustaša). Pisaća mašina koju je Krleža poklonio Vasiću danas je u vlasništvu čačanskog vajara Živorada Maksimovića. Književna dela[uredi | uredi izvor] „Pjesme“ I i II, (1918) „Pjesme“ III, (1919) „Hrvatski bog Mars“ (1922; potpuna i konačna varijanta 1933) „Pjesme u tmini“ (1937) „Novele“ (1924) „Hiljadu i jedna smrt“ (1932) „Povratak Filipa Latinovića“ (1932) „Novele“ (1937) „Balade Petrice Kerempuha“ (1936) „Na rubu pameti“ (1938) „Banket u Blitvi“ (1938), (1939), (1962) „Zastave“ (1969) Drame[uredi | uredi izvor] „Kraljevo“ (1915) „Kristifor Kolumbo“ (1917) „Mikelanđelo Buonaroti“ (1918) „U logoru“ (1920) „Vučjak“ (1924) „Gospoda Glembajevi“ (1929) „U agoniji“ (1928) „Leda“ (1930, u Beogradu prikazana 1937[5]) „Aretej“ (1959) jugoslovenski ekspresionizam srpski hrvatski

Sasvim solidno stanje za godine ( Na prvoj strani grafitnom olovkom napisana 1916. godina.i nečiji potpis ?, neizostavne žute fleke ... ) Format: 19,3 x 12,8 cm Broj strana: 120 Branislav Nušić - Općinsko dete / humoristični roman Roman jednog dojenčeta Drugo izdanje, Zagreb, izdanje Humoristične knjižnice bez datuma izdanja Osobito zgodna lektira za ranjenike i bolesnike. Opštinsko dete je priča o detetu koje majka napušta, a ono biva prepušteno na staranje opštini. Celokupnu radnju obogatilo je pojavljivanje koloritnih likova koje je u celoj priči na duhovit i samo sebi svojstven način povezao Nušić. Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967. Pogledajte uveličane slike, pitajte... 2

U dobrom stanju, na koricama sitne fleke, kao na slici Ernest Bauer - Štampa evropskih velevlasti i Amerike Autor: Ernest Bauer Izdavač: Matica hrvatska Godina izdanja: 1940. Mjesto izdanja: Zagreb Broj stranica: 110 Format: 17x12.5 cm Uvez: tvrdi Ernest Bauer rođen je u Zagrebu 1910. godine. U Zagrebu je zavšio pučku školu, gimnaziju i diplomirao na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Poslijediplomski studij je nastavio kao stipendist francuskog Ministarstva vanjskih poslova u Parizu i Strassbourgu. Službovaoje kao gimnazijski profesor u Varaždinu (1934.), Zagrebu (1935.) i Vinkovcima (1935.-1937.). Godine 1937. dobiva njemačku stipendiju (Alexander v. Humboldt-Stiftung), odlazi u Leipzig i doktorira filozofiju 1939. godine. Nakon povratka u Hrvatsku postaje ravnateljem njemačke novinske agencije `Europa-Press`. Nakon Simovićeva puča 1941. godine biva uhićen, ali dolaskom NDH oslobođen i imenovan pročelnikom Ureda za novinstvo Ministarstva za vanjske poslove. Nekoliko mjeseci poslije biva premješten za savjetnika i novinskog atašea u poslanstvu NDH u Bukureštu. Sljedeće godine vraća se ponovno u Zagreb i radi u različitim službama u Ministarstvu za vanjske poslove, između ostalog i kao pročelnik za germanske zemlje u političkom odjelu. Godine 1943. Bauer je imenovan docentom na slavistici na Sveučilištu u Zagrebu.[1] Od 1945. do 1954. godine živi u Austriji. Studirao je u Grazu i ovaj put doktorirao iz političkih znanosti (1948.). Nakon toga preselio se je u München, gdje je bio imenovan višim činovnikom njemačke savezne vlade i radio do umirovljenja, 1975. godine, otkad se više bavi publicistikom i znanošću. Bio je glavni urednik hrvatskog časopisa na njemačkom jeziku Kroatische Berichte u Mainzu, predsjednik Društva za proučavanje hrvatskog pitanja te vijećnik Hrvatskoga narodnog vijeća u New Yorku i predsjednik Hrvatskoga narodnog odbora u Münchenu. Bauer se desetljećima plodno bavio znanstvenim i publicističkim radom napisavši više od četiri stotine različitih rasprava i prikaza u brojnim publikacijama na hrvatskom, njemačkom, engleskom, francuskom, talijanskom i španjolskom jeziku. Brojna djela koja je zasebice objavio većinom su povijesno-političkog sadržaja, ali su protkana nedvojbenim literarnim crtama. Njihovi naslovi najbolje predočuju problematiku kojom se bavio. Današnja Njemačka, Zagreb, 1937. Štampa europskih velevlasti i Amerike, Zagreb, 1940. Hrvati u Tridesetgodišnjem ratu, Zagreb, 1941. Novo lice Rumunjske, Zagreb, 1943. Die Entwicklung der Publizistik in Kroatien, Zagreb, 1944. Glanz und Tragik der Kroaten, Wien-München. 1969. Zwischen Halbmond und Doppeladler: 40 Jahre österreichischer Verwaltung in Bosnien und Herzegowina, Wien-München, 1971. Drei Leopardenkoepfe in Gold: Oesterreich in Dalmatien, Wien-München, 1973. Slava i tragika Hrvata, Wien-München, 1973. Joseph Graf Jellachich, Banus von Kroatien, Wien, 1975. (na hrv. jeziku Hrvatski ban Jelačić, München, 1981.) Aloisius Kardinal Stepinac. Ein Leben fuer Wahrheit, Recht und Gerechtigkeit, Recklinghausen, 1984. Der Löwe vom Isonzo. Feldmarschall Svetozar Boroević de Bojna, Graz, 1985. (2. izd. 1986.; tal. izd. Boroevic il leone dell`Isonzo, Gorica, 1986., 2. tal. izd. 1987., 3. tal. izd. 2006., 4. tal. izd. 2010.[2]) Život je kratak san (sjećanja), München-Barcelona, 1987. Der letzte Paladin des Reiches. Stjepan pl. Sarkotić, Graz, 1988. (tal. izd. L`ultimo paladino dell`impero: il colonnello generale Stefan Sarkotić barone von Lovćen, Trst, 1989.[2]) Sjaj i tragika hrvatskog oružja, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1991.

BARUT MIRIŠE;burne svetske politike pred WWII,Valter Pal *4015*2019 geopolitička studija iz perioda neposredno pred početak drugog svetskog rata Autor: Valter Pal Izdavač: A. D. Geca Kon Beograd, 1939. g. Naslov: Barut miriše ; burne zone svetske politike Prevod: Nika Milićević -Edicija / biblioteka: kosmos Povez: tvrdi ,ćirilica, strana: 381., format: 23 cm,mape sa kartom političke i kolonijalne podele sveta Težina:720g Stanje očuvanosti: vrlo dobro-nema ispisivanja * * * Knjiga sadrži brojne ilustracije i mape sa kartom političke i kolonijalne podele sveta Posebno je interesantno što je autor Nemac Izuzetna geopolitička studija iz perioda neposredno pred početak drugog svetskog rata (drugi svetski rat) Iz sadržaja: -poglavlja *1* Između atlantskog i Indiskog okeana Sredozemno more u središtu Sirija postaje nezavisna Jevreji i Arapi u Palestini Arapski nacionalizam Iran se budi Afganistan Japan i islam ................................ *2* Afrika u previranju ..Egipat i Engleska,...Sudan u kleštima,..Novi putevi Britanske lolonijalne politike,........ *3* Presudna borba na dalekom istoku -Nastupanje Sovjeta-Crvena Armija na Dalekom Istoku,..,Mandžuko-Japanska operaciona baza,Rat za Severnu Kionu,...Takmičenje u naoružanju na Tihom okeanu,... *4* Amerika između plime i oseke ...................... .... .................. Odlomak iz prve glave. Otkada, zapravo, postoji pitanje Sredozemnog MOra? Ono, kao što znamo, stoji danas u žarištu političkog zbivanja u svetu. Kada je pohod Italije na Abisiniju doveo do italijansko-abisinskog sukoba, ceo svet počeo je da raspravlja o pitanju Sredozemnog Mora, o pitanju podele političkih i vojničkih snaga u oblasti tog mora. Svaki dan mogao se na tom moru očekivati rat. Britanska flota pojavila se u njemu svojim većim delom, a italijanske divizije stajale su na egipatskoj granici. Izmedju 11 i 19 oktobra zategnutost englesko-italijanskih odnosa dostigla je svoj vrhunac. Da li će Sueski Kanal biti zatvoren? Hoće li Englezi moći da drže Maltu? Koje su britanske baze na domašaju italijanskih bombardera? Novine su bile krcate takvim pitanjima. Vrednost Sredozemnog Mora odjednom je porasla, i to ne samo prolazno. Činjenica da je englesko-italijaski sukob izravnan nije nimalo umanjila interes za probleme toga mora. To je bilo savršeno jasno onog momenta kada je izbio gradjanski rat u Španiji. Usled toga rata političko i strategijsko značenje tog mora ponovo je izbilo na površinu u svoj svojoj jasnoći.

U dobrom stanju, hrbat oštećen, kao na slici Među zidovima / Milica Janković Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1932 Beograd : Štamparija `Jadran`, 1932 Fizički opis 83 str. : ilustr. ; 18 cm Milica Janković je rođena u Požarevcu, u uglednoj trgovačkoj porodici: otac joj je bio poznati požarevački trgovac Danilo Janković. Porodične okolnosti u najranijem detinjstvu su bile veoma nepovolјne: otac je pretrpeo velike finansijske gubitke i doveo porodicu na ivicu egzistencije, što će se odraziti i na njegov brak i dovesti do razvoda. 1884. godine zbog porodičnih nesuglasica, majka Milice Janković, sa njom i još dve ćerke i jednim sinom odlazi od supruga Danila Jankovića i vraća se svojim roditelјima i bratu u Veliko Gradište, prekidajući sve kontakte sa suprugom. Zbog ovakvog razvoja događaja Milica se svog oca gotovo nije ni sećala. Do 1892. – Milica Janković provodi detinjstvo, završava osnovnu školu i malu maturu u Velikom Gradištu. 1892–1899. – Milica Janković se seli u Beograd gde upisuje Višu žensku školu. U Beogradu završava i Slikarsku školu, koja je u tom trenutku privatna obrazovna ustanova, kao učenica Bete i Riste Vukanović. Slikarsku školu je završila ispitom za nastavnicu lepih veština, tj. nastavnicu crtanja. Zahvalјujući tadašnjem ministru prosvete Ljubi Kovačeviću postavlјena je za nastavnicu crtanja u Višoj ženskoj školi u Kragujevcu. 1900/1901. – upisuje prvi put ruski jezik na Univerzitetu i završava kurs kod prof. Radovana Košutića, koji je uočio njen talenat i uputio je na prevodilački rad. 1904. – odlazi u Minhen nekoliko meseci gde je učila veštinu slikanja. Međutim, Milica Janković nije imala previše uspeha u slikarstvu: sve se završilo na kopiranju velikih dela. Oko ove godine javlјa se i hronični reumatizam ili tuberkuloza kostiju, bolest koja će je pratiti sve do smrti i zbog koje će skoro dvadeset godina biti nepokretna i vezana za krevet. 1906–1912. – provodi kod sestre u selu Smolјnice, odakle šalјe prve književne radove Jovanu Skerliću u Srpski književni glasnik. U ovom periodu (nakon 1909) zahvalјujući zalaganju Jovana Skerlića dobija posao u Beogradu u Drugoj ženskoj gimnaziji. 1912. – ponovo upisuje ruski jezik, ali ovog puta nije završila studije. 1914–1918. – Prvi svetski rat je zatiče u Splitu gde je bila na lečenju, a okupaciju provodi u Vrnjcima i Trsteniku. 1926. – prevremeno je penzionisana zbog bolesti. 1926–1928. – provodi u Parizu na lečenju. U ovom periodu, 27. oktobra 1927. godine, održano je književno veče u velikoj sali Novog Univerziteta, gde su učestvovale ugledne ličnosti tadašnje književne scene Pavle Popović, Sima Pandurović, Isidora Sekulić, Vladimir Ćorović, Desanka Maksimović, Velimir Živojinović Massuka, na kome je prikuplјena određena svota novca koja je poslata Milici Janković u Pariz za lečenje. O ovome je ostavlјen podatak u časopisu Misao, knj. 25, sv. 1–2, 1927. godine gde je objavlјen kratak izveštaj sa ove večeri i štampan tekst o autorki i njenom stvaralaštvu Sime Pandurovića (kao prvi prilog broja) koji je tom prilikom čitao. U narednom broju časopisa štampana je pripovetka Isidore Sekulić koju je ova književnica čitala na večeri podrške Milici Janković. Od 1928. – uglavnom je zbog bolesti vezana za krevet. Lečila se u Dubrovniku, Splitu, Cavtatu, Vrnjačkoj i Niškoj banji, Trsteniku. 27. jula 1939. – u Niškoj Banji umire Milica Janković. Povodom njene smrti u mnogobrojnim listovima i novinama pišu se nekrolozi i objavlјuje se pregled njenog stvaralaštva. Sahranjena je 28. jula 1939. godine, u Beogradu, a od nje su se svojim govorima oprostili Vladimir Ćorović, Pavle Stefanović (u ime SKZ), Dragiša Vasić (u ime srpskih književnika), Mladen Đurić (u ime jugoslovenskih književnika), Isidora Sekulić, Sima Pandurović. Milica Janković se nikada nije udavala i nije imala decu. Tokom čitavog života živela je u vrlo skromnim uslovima, često materijalno neobezbeđena.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milivoje Bašić (Beograd, 13. februar 1868 — Beograd, 27. maj 1927) bio je profesor, filolog i srpski istoričar. Biografija U Beogradu, gde je rođen 1868. godine, Bašić je završio gimnaziju pa istorijsko-filološki odsek Velike škole. Nastavničku karijeru je taj `svršeni filozof` započeo je 10. oktobra 1889. godine. Tada je Glavni prosvetni savet zaključio da je mladi Bašić kvalifikovan da predaje `istorijsko-filološku grupu nauka u srednjoj školi`.[1], kao suplent gimnazije u Šapcu, a zatim je više godina proveo u Nišu (1894-1898). Do 1904. godine je bio školski nadzornik u Negotinu (1900) i Gradištu (1903), pa te godine premešten u Beograd, gde je radio u Trećoj beogradskoj gimnaziji, 1904-1920). Predavao je srpski jezik i književnost u srednjoj školi preko 35 godina. Po sećanju jednog učenika kojem je predavao, na njegovom času: `Discipline nije bilo, ali je bilo najvećeg reda. Slušali smo ga netremice...`[2] Kao školski nadzornik postao je (a ostao i potom kao prestonički profesor) vanredni član Glavnog prosvetnog saveta Kraljevine Srbije.[3] U `srećnija vremena`, pre ratova za oslobođenje i ujedinjenje, posećivao je u Beogradu kafanu `B`, poznatu i kao `Profesorska kafana`, u kojoj se družio i sa kolegom, piscem Stevanom Sremcem.[4] Učestvovao je u Balkanskim ratovima 1912-1913. godine kao rezervni poručnik.[5] Po svojoj molbi penzionisan je kraljevskim ukazom od 29. decembra 1920. godine - `stavljen u stanje pokoja, sa punom penzijom`, kao aktuelni profesor Treće beogradske gimnazije.[6] Tokom života bavio se aktivno i politikom, učestvujući u `Liberalno-nacionalnoj stranci`, sa čije liste je bio nekoliko puta biran za narodnog poslanika. Bio je dugo član Uprave, `Društva za srpski jezik i književnost` (1923). Kao penzioner je reaktiviran 1924. godine, da predaje u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu.[7] Jedan posetilac je osmotrio njegove penzionerske dane `Piše u onom čudu od sirotinje i neudobnosti! Piše, jer mora da piše...ono nešto unutra u njemu mora da nađe izraza.` Tokom 1925. i oktobra 1926.[8] godine mada već penzionisan, radio je kao honorarni nastavnik na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Predavao je na tom fakultetu staroslovenski jezik. Umro je Bašić 27. maja 1927. godine u Državnoj bolnici u Beogradu. Slomile su ga porodične nedaće (umrla mu je kćerka Desanka 1918)[9] i siromaštvo u starosti - živeo je usamljen u udžerici, u nekom sirotinjskom beogradskom naselju `Fišekliji`.[10] Opelo poznatom pobožnom i rodoljubivom profesoru održao je u Vaznesenskoj crkvi lično Patrijarh srpski Dimitrije, uz pojanje (po njegovoj poslednjoj želji, izraženoj na samrti) velikog `Svjati Bože`, od strane hora `Monaške škole`.[11] Delo Za vreme svog boravka u Nišu, tokom 1896. godine, Bašić je izdavao časopis Slava, poučno- zabavni list za narod i omladinu[12], kome je u isto vreme bio i urednik i glavni saradnik. U uvodnoj reči ovoga lista saopštio je programsku orijentaciju: „Slava će osobito negovati vezu sa prošlošću tim neiscrpnim izvorom duha i oduševljenja srpskog, koje se stvara.“ Proučavanje i popularizacija prošlosti bili su glavni cilj Bašićevog dela. U svakom broju `Slave`, Bašić je štampao prevod po jednog odlomka iz starih srpskih biografija (sv. Save, Stefana Prvovenčanog, Teodosija). Ovi prevodi poslužili su kao osnov za sveobuhvatniji rad na prevođenju starih srpskih biografija. Javlja se profesor Bašić i kao predsednik `Fonda Stanojla i Draginje Petrović`[5], (ali i saradnik i urednik), iz čijih sredstava je objavljeno pet korisno-poučnih knjiga. Nije se bavio samostalnim naučnim radom. Poznat je po školskim udžbenicima, po hrestomatiji (čitanci) `Iz stare srpske književnosti`, izdatoj 1911. godine, u više izdanja. Srpska književna zadruga mu je 1926. godine izdala knjigu: `Stare srpske biografije`. Priredio je za štampu i izdanje Vukovih `Srpskih narodnih pripovedaka`. Napisao je više ocena i prikaza, koji su objavljivani u `Srpskom književnom glasniku` naročito u Prilozima za književnost, jezik, istoriju i folklor.

mala biblioteka PROSVETA Beograd 1948 meke korice , manji format odlično očuvana Иво Ћипико (13. јануар 1869 — 23. септембар 1923) је био истакнути српски приповедач из Далмације, италијанског порекла. Иако није писао под непосредним утицајем свог земљака Симе Матавуља, он му је по низу својих књижевних обележја и тежњи врло близак. Нарочито их везује наклоност према простом свету и величање природне снаге коју откривају у малом човеку. Ћипико, попут Матавуља, описује далматински живот или, тачније, два далматинска подручја која се географски и културно веома разликују — Приморје и Загоре.[1] Ћипико је много више од Матавуља остао веран завичајном регионализму. Слично Меду Пуцићу, Матији Бану, Валтазару Богишићу, Марку Цару и неким другим српским књижевним и културним радницима из западних крајева, Иво Ћипико је био Србин католик[2]. Он потиче из италијанске патрицијске породице Ђипико (Cippico) пореклом из Рима, у којој су од давнина неговани хуманистичка традиција и књижевни рад. Један од његових предака био је чувени Кориолан Ћипико (лат. Coriolanus Ceppio), хуманиста и новолатински писац 15. века.[3] У „Ћипиковој палати“ у Трогиру пронађена је средином 16. века „Трималхионова гозба“, једини сачувани део из романа „Сатирикон“ римског писца Петронија. Из те породице су италијански песник Алвизо и сплитски надбискуп Ћипико. Предак Лујо Ћипико се надалеко прочуо борећи се против турских галија. С падом Млетачке републике породица Ћипико почела је сиромашити и приближавати се обичном народу, па је мајка Ива Ћипика била пучанка. Рођен у Каштел Новом, између Сплита и Трогира, Ћипико је још из детињства понео дубоку приврженост слободном, неспутаном животу у природи и снажну симпатију према тежацима и тежачком животу.[1] Обе склоности су одиграле значајну улогу у животу и у делу овог писца. Кад су га као дечака дали у фратарску гимназију у Сињу, он је, не могавши да издржи крутост и стегу школског режима, побегао из семеништа и определио се, не случајно, за шумарски позив. Семениште га је одвајало од природе, затварало га у мртве догме и беживотни морал, а шумарски позив га је вратио природи и омогућио му да живи с народом. Завршио је 1890. године стручну школу у Крижевцима и постао шумар. Касније је унапређен у надшумара на острву Хвару, у Врлици и Далматинској Загори. У додиру са народом Иво мења своја уверења и од романтичара постаје реалиста, који искуства претаче у књижевну форму. Започео је књижевни рад под снажним утицајем српских писаца романтичара: Јанка Веселиновића, Паје Марковића Адамова, Милорада Поповића Шапчанина, Милана Милићевића и Лазе Лазаревића. Ћипико ће убрзо кренути својим путем јер га је на то гонило његово богато познавање живота, умјетничка искреност и одважност, осјећање потребе да рекне истину о том животу. У Краљевину Србију је прешао 1912. године и примио `српско поданство`.[4] Његово опредељење за српску књижевност и каснији прелазак у Србију, где је као ратни дописник учествовао у балканским ратовима, а за време Првог светског рата пратио српску војску у изгнанство, било је проузроковано, осим националним одушевљењем и наклоношћу једног западњака, разочараног у европску цивилизацију, према земљи која је у његовим очима носила нешто од оног исконског, правог, природног живота коме је тежио. Огроман углед Србије на читавом југословенском простору и привлачност српске књижевности деловали су у истом правцу. Прве подстицаје је нашао у истој оној школи која га је у свему другом одбијала, у фратарском семеништу у Сињу. Међу његовим професорима, фратрима, налазио се и један истински љубитељ књижевности и југословенски националиста. Он је будућем писцу доносио дела српских приповедача и народне песме. Иако син Италијана и Хрватице, Иво је надахнут српским народоносним покретом у Дубровнику осамдесетих година 19. века, нашао себе међу Србима. Нови идентитет је учврстио током величанствене српске епопеје, учествујући и сам у ослободилачким ратова Србије 1912-1918. године. Занесох се и постадох Србином, написао је касније Ћипико. Стваралаштво Први, младалачки покушаји, неколико песама и једна цртица, без стварне вредности, изашли су 1885, а затим ништа није објављивао више од десет година, све до 1897, када се с причом „Погибе к`о од шале“ представио као зрео приповедач. Она је настала, као што је сам писац изнео, под непосредним утицајем Јанка Веселиновића и његових сеоских приповедака. Прву књигу, збирку приповедака „Приморске душе“ (1899) објавио је у Загребу. Кад је хрватска критика поздравила у њему нову звезду хрватске књижевности, он је дао изјаву да није хрватски, него српски писац[5]. Његова остала дела излазила су у српским културним центрима, и то ћирилицом. Објавио је још четири књиге приповедака, „Са јадранских обала“ (1900), „Са острва“ (1903), „Крај мора“ (1913), „Прељуб“ (1914), два романа, „За крухом“ (1904) и „Пауци“ (1909), два драмска покушаја, „На Граници“ и „Воља народа“, оба без стварне вредности, потом мемоарску, ратну прозу, инспирисану Балканским и Првим светским ратом, „Утисци из рата“, „На помолу“, „Из ратних дана“ 1912—1917, „Из солунских борби“, „Из ратног дневника“, чија је вредност претежно документарна и журналистичка. Окренутост социјалној тематици карактеристична за цео српски реализам добила је у Ћипику свог најизразитијег и најдоследнијег протагонисту. У низу приповедака и у оба романа он је приказао сурову борбу сељака за хлеб и голи живот, приказао је послодавце који искоришћавају сељачку радну снагу као животињску, њихову равнодушност пред тежачким патњама. Први његов књижевни обрачун с темом социјалне беде налазимо у приповеци „На повратку с рада“, из збирке „Приморске душе“: сурове природне околности, суша која сажиже све и киша што продире до коже, плави насеља, односи плодове рада, као да се удружују са бездушношћу газда који хоће из својих надничара да исисају последње капи зноја и крви. Социјална тема остварена је с највише доследности у „Пауцима“, делу које је Јован Скерлић назвао „новим социјалним романом“.[6] Његов јунак, млади планинац Раде Смиљанић, узалудно покушава да се ишчупа из дуга који му је отац оставио у наследство. Он се осећа немоћним и незаштићеним пред злом којем нема лека. Наиме, да би се ослободио једног дуга, он упада у други, још већи, и то увек код истог зеленаша. Што се више враћа, дуг, уместо да опада, непрестано расте достижући на крају такве размере да је цело имање једва довољно да га отплати. Зеленаш личи на огромно чудовиште, на аждају разјапљених чељусти, чијој незаситости нема лека, која увек тражи нове жртве. На крају романа, Раде се обрачунава с газдом — крвопијом, на начин јунака старих легенди, он потеже нож и убија га. Ћипикова социјална тематика повезана је с његовом особеном филозофијом живота. У основи његовог погледа на свет је супротност између природе и културе. Русоовски заљубљен у природу, Ћипико је био непријатељ свих ограничења која грађански морал намеће човеку. Истински живот јесте живот у крилу природе, у складу с њеним законима, све изван тога је лаж. Таквим животом живе прости људи, сељаци и рибари. За њих нема замршених проблема у животу: рађа се, живи и умире по природном закону, онако како се то збива са свим што постоји у природи, с биљкама и животињама, без душевних потреса и друштвених сукоба, све се решава природним путем, нагонским задовољавањем личних потреба. Таквим животом могу живети и истински интелектуалци. Невоље почињу онда кад се у живот човека умеша тзв. цивилизовано друштво својим неприродним захтевима и стегама. Зло које долази из цивилизације, из града на село, у свом примарном облику јавља се као социјално зло, као економско искоришћавање, а од њега почињу све друге невоље. Природним и једноставним сељацима нису супротстављени интелектуалци, него господа, „пауци“, тј. сви они који паразитски живе од туђег рада. Тако је Ћипикова пантеистичка филозофија живота добила изразито социјалну интерпретацију. Та двострука основа његовог дела, пантеизам и социјални реализам, најпотпуније је дошла до изражаја у историји младог студента Ива Полића, у роману „За крухом“. Повратак из града у завичај, на море, за њега значи двоструко враћање животу: поновно буђење у њему здравог нагонског живота, који је град загушио, и откривање сурове стварности приморског села, где тешке природне околности и бездушно израбљивање од зеленаша и власти доводе сиромашне сељаке до „просјачког штапа“ и присиљавају их да напусте све и отисну се у страни свет „трбухом за крухом“. По многим својим цртама двојник свог аутора, Иво Полић, тај модернизовани романтични јунак, добро види беду света који га окружује и дубоко саосећа с невољама обесправљених сељака, али га то сазнање не покреће на акцију, он се повлачи у себе и сав се предаје својим сновима, космичким чежњама и меланхоличним размишљањима. У овом роману постоје још два типична ћипиковска мотива: љубав и море. Љубав је код Ћипика увек слободно препуштање нагону, без икаквог осећања кривице, без сентименталности. Карактеристичан облик љубави јесте прељуба, тј. кршење забрана које намеће грађански брак (приповетка „Прељуб“, која је дала наслов читавој збирци). У „Антици“, једној од најтипичнијих ћипиковских приповедака, јунакиња, пошто ју је случај спасао нежељеног брака, живи сама на шкољу и подаје се слободно морнарима који навраћају. Деца која се рађају као плод тих слободних љубави, чим одрасту, одлазе у свет и више се не враћају („Баш као ластавице... Кад млади нарасту, излете из гнијезда и нестане их, бог зна куда, далеко преко мора... Зар они послије питају за мајку?“). Љубав је у овој приповеци, као и у роману „За крухом“, неодвојива од мора. „И кад потражих жену, могао сам се за њу само уз море загријати“, каже Иво Полић. Море код Ћипика није само простор у којем се одигравају драме његових јунака, оно се доживљава као живо биће, у коме се осећа „задах васељене“, присутност „слободе, сјаја и истинског дашка живота“. Чар мора почиње већ од наслова неких Ћипикових приповедака („Крај мора“, „На мору“, „На догледу мора“), а наставља се у описима приморских пејзажа, у којима је Ћипико прави песник, и сликању слободне љубави, где се еротика стапа са жаром сунца и мирисом мора. Најизразитији социјални писац међу српским реалистима, Ћипико је уједно песник природе, мора и љубави, који је у свом делу дао модерну књижевну интерпретацију древног мита о вечном враћању изворима, сан о изгубљеном и поново нађеном рају у крилу природе. Покрај мора Иво је живео у Београду до 1922. године. Тада се тешко разболео и након безуспешне операције у Бечу, отишао је у свој завичај. Београд је сматрао за драгу земљу своје књижевне славе и лепих сутонских дана свога живота.[7] Умро је нашавши смирење у родном Каштел Новом 1923. године, на обали мора. У Каштелу Новом је 1926. године по налогу југословенског краља Александра II Карађорђевића, Иву подигнут достојан мермерни надгробни споменик

U dobrom stanju, bez godine izdanja (verovatno 1922) Naslov Marjan Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina s. a.] Izdavanje i proizvodnja Zagreb : [s. n., s. a.] (Zagreb : Tipografije) Fizički opis 52 str, 7 listova s tablama : 3 geogr. karte ; 20 cm Sadržaj Misli i pogledi sa Marjana . Dio 1 / Ivo Dellalle . Priroda Marjana . Dio 2 / U. Girometta. DELALLE, Ivo, povjesničar umjetnosti i publicist (Trogir, 13. XI. 1892 — Trogir, 31. I. 1962). Potječe od trogirske plemićke obitelji, koja se prvi put javlja u dokumentima potkraj XVI. st. pod imenom Gregliutica (Kreljutić po krilima koja su se nalazila u njezinu grbu), a na poč. XVII. st u talijaniziranom obliku Dell Ale, Delalle. Klasičnu gimnaziju završio u Biskupskom sjemeništu u Splitu 1911, a teološke studije u Zadru 1915. Kao svećenik službuje 1916–18. u Trogiru, zatim je od 1919. na dužnosti pri katedrali Sv. Dujma u Splitu. Za službovanja u Splitu predaje u biskupskoj gimnaziji. Od kraja 1926. pitomac je Zavoda Sv. Jeronima u Rimu i na poticaj F. Bulića studira kršćansku arheologiju u Papinskom institutu (Pontificio istituto di archeologia cristiana). Diplomirao 1929, doktorirao 1930. temom Kapela solinskih mučenika u Sv. Ivanu Lateranskom. Iste godine vraća se u Trogir na dužnost upravitelja župe, 1933. imenovan kanonikom zborno-opatskoga Kaptola u Trogiru te povjerenikom Galerije umjetnina u Splitu za grad Trogir. God. 1936. predsjednikom je prvoga Interdijecezanskoga liturgijskog odbora, a 1955. članom istoga obnovljenog odbora pri Biskupskoj konferenciji. — Pisao je eseje, studije, prikaze, književne i likovne kritike, ponajviše o trogirskim i splitskim spomenicima, crkvenoj arhitekturi, umjetničkim izložbama. Objavljivao putopise iz Italije i Nizozemske, a u svojim napisima bavio se i drugim kulturnim, društvenim i političkim pitanjima. U Splitu je 1921. pokrenuo književnu reviju Renesansa, a u Trogiru osniva društvo za proučavanje i zaštitu starina »Radovan«, kojemu je od 1930. predsjednikom. Urednik je revije Život s crkvom, koja je pokrenuta 1936. Sudjelovao je u mnogim kulturnim i društvenim akcijama u Splitu. Jedan je od inicijatora prvoga izložbenog salona »Galić« te društva »Marjan«. Nakon II. svjetskog rata uz potporu splitskoga Konzervatorskog zavoda radio na zaštiti splitske katedrale i ratom oštećenih spomenika u Trogiru. Prilozima surađivao u novinama i časopisima Luč (1913–14), Jadran (1919–20), Novo doba (1919, 1921, 1929, 1932–33, 1936–40), Renesansa (1921), Jutarnji list (1925–26), Jadran (kalendar, 1927, 1933), Narodna politika (1927–29), Hrvatska straža (1931, 1936, 1938), Selo i grad (1931, 1933), Katolička riječ (1935–36, 1940), Život s crkvom (1936–37, 1939), Dom i svijet (1939–40), List Biskupije splitsko-makarske (1941), Blagovest (1948) i Službeni vjesnik Biskupije splitsko-makarske (1964). Njegov vodič Trogir izišao je 1936; dva skraćena izdanja izlaze 1953. i 1966. na više stranih jezika, a ono iz 1973. prerađeno je, skraćeno i prevedeno. DJELA: Misli i pogledi na Marjana (u knjizi: Marjan. Zagreb 1922, 1–18). — Trogir. Vodič po njegovoj historiji, umjetnosti i životu. Trogir 1936, Beograd 1952, Trogir 1963; Trogir i okolica (suautori: M. Slade-Šilović i S. Geić). Zagreb 1973.

predratno izdanje odlično stanje sadržaj uslikan Stevan Sremac (Senta, 11. novembar 1855 — Sokobanja, 12. avgust 1906) bio je srpski pisac epohe realizma i akademik.[1] Kako su njegovi roditelji preminuli dok je još bio dete, o Stevanu se brinuo njegov ujak, Jovan Đorđević, srpski književnik. Stevan Sremac je učestvovao u ratovima 1876—1878. godine. Školovao se i odrastao u Beogradu, a počeo je kasno da se bavi književnošću, u svojim tridesetim godinama. Pripadao je epohi realizma, a njegova najpoznatija dela su Ivkova slava, Pop Ćira i pop Spira i Zona Zamfirova. Biografija[uredi | uredi izvor] Poreklo[uredi | uredi izvor] Preci Stevana Sremca su iz Stare Srbije i oni su u Vojvodinu došli u 17. veku, najverovatnije u vreme Čarnojevićeve seobe ili kasnije. Njegovi preci su, najverovatnije, najpre došli u Srem, prešli u Bačku, a u vreme mađarske revolucije 1848. godine zatekli se u Senti, gde su se stalno nastanili. Sremčev deda po majci Filip Đorđević bio je ugledni senćanski trgovac. Imao je radnju u Senti, bio član Gradskog veća i Matice srpske. Obrazovan i imućan, pomagao je pri realizaciji kulturnih i nacionalnih projekata toga vremena, posebno očuvanju srpske kulturne baštine. U 24. godini Filip se oženio Anom Malešević sa kojom je imao devet kćeri, među njima je bila i Stevanova majka Ekaterina (1834—1858), i jednog sina Jovana, koji će posle smrti Sremčevih roditelja biti njegov staratelj.[2] Mladost[uredi | uredi izvor] Rođen je u Senti, u Bačkoj, 11. novembra 1855. godine, u zanatlijskoj porodici, njegov otac Avram Sremac bio je senćanski krojač skromnog porekla, a majka Ekaterina iz ugledne srpske trgovačke porodice Filipa Ćorđevića, iz istog mesta. Avram Sremac i Ekaterina Đorđević venčali su se u Senti 12. novembra 1853. godine, u pravoslavnom hramu svetog arhangela Mihaila. Avram je tada imao 24 godine, a Ekaterina 19. Iz tog braka rodilo se troje muške dece: Stevan 1855, Jovan 1857. i Andrej 1858. godine. Stevan Sremac sa tetkama. Katarina Sremac (rođ. Đorđević) sa sinovima Stevanom, Jovanom i Andrejem. Stevanov otac Avram voleo je kafanu i često u njoj ostajao do dugo u noć uživajući u pijankama i kocki na kojoj je obično gubio velike sume novca. Vremenom je postao grub prema ženi, pa su se iz njihove sobe poneki put čuli psovka i plač. Stevan ga je opisao:[3] „ Bio je lepo razvijen, sa vedrim, veselim očima i rumenim licem. Nosio se kako se nose nemeši i velika gospoda. Šešir malo naero, uvek obrijan i brci ufitiljeni. Sa nama se malo zanimao, iako nas je mnogo voleo... Kući je često kasno dolazio, zbog čega se, poneki put, čuli psovka i plač, ali se on na to nije obazirao... ” — Stevan Sremac Braća su rano ostala bez roditelja. Majka im je umrla veoma mlada, sa 24 godine (Stevan je tada imao tri godine), a 1867. godine, šest godina kasnije, umire im i otac. Dečaci su odrasli u dedinoj kući, a kako su brzo ostali i bez dede, brigu o njima preuzeo je ujak Jovan, koji se sa sestrom Martom 1868. godine preselio u Beograd.[4] Tu je završio gimnaziju (1875) i opredelio se za studije istorije na Velikoj školi u Beogradu i za pripadnost Liberalnoj stranci. Kao dobrovoljac učestvovao je u ratovima 1876. i 1877— 1878. 1878. svršio je istorijsko-filološki odsek Velike škole. Svoj radni vek proveo je kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu. Kao dobrovoljac učestvovao je u ratovima 1876. i 1877−1878. godine.[5] Liberal[uredi | uredi izvor] Rođen u Bačkoj, gde je san o velikoj Srbiji bilo osnovno duhovno obeležje, brzo je prišao Liberalnoj stranci koja se zanosila romantičnom prošlošću, a u praksi bila potpora režimu Obrenovića. To ga je okrenulo protiv svega što je novo i što je došlo sa strane, iz Evrope. To ga okrenulo i protiv Svetozara Markovića i njegovih pristalica, pa je do kraja života ostao okoreli konzervativac okrenut prošlosti, protivnik svake promene. Sremac je na strani gazda, birokratije, vlasti i vladara; on je protiv seoske sirotinje i slobodoumnih učitelja. U „Luminaciji na selu“ i „Vukadinu“ progovorio je Sremac liberal, ogorčen na političke protivnike i netrpeljiv. Kasniji život i smrt[uredi | uredi izvor] Za vreme dok je Sremac bio profesor u Nišu, javlja se kratko 1891−1892. godine kao slobodni zidar[6], član niške masonske lože Nemanja (osnovane 1891). Napustio je 16. novembra 1892. godine po svojoj molbi Niš i prešao u Beograd da bude profesor Treće beogradske gimnazije. Umro je 25. avgusta 1906. godine u Sokobanji od sepse. Sahranjen je o državnom trošku[7] sa velikim počastima na Novom groblju u Beogradu.[8] Ličnost i privatni život[uredi | uredi izvor] Porodica Đorđević živela je u velikoj kući u središtu Sente i tu negovala srpsku tradiciju i nacionalno vaspitanje, što će najpre majka Ekaterina, a potom i ujak Jovan snažno preneti na mladog Sremca. To vaspitanje i taj duh Stevan Sremac će potom pretočiti u moralno načelo koga se striktno pridržavao ne samo u životu, već i u svom književnom delu, što je najizraženije u istorijskim pripovetkama o srpskim županima u ciklusu pod naslovom `Iz knjiga starostavnih`. Stevanov ujak, Jovan Đorđević, srpski književnik i tada jedan od najvećih rodoljuba u Srbiji, autor je himne Srbije `Bože pravde`.[9] Sremčev brat Jovan bio je dvorski limar, dok je mlađi Andrija postao krojač. On je otišao u Ameriku, postao imućan i živeo u gradu Vest Inglvud, u američkoj saveznoj državi Nju Džersi. Andrija je svom rodnom gradu Senti zaveštao 1938. godine 100.000 dinara radi osnivanja zadužbine za školovanje sirote dece, a takođe poklonio Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj i školskoj opštini u Senti tri ordena Stevana Sremca, koji se danas čuvaju u senćanskoj biblioteci. Jovan Sremac je posle Stevanove smrti 1906. godine poklonio gradu Nišu i Narodnoj biblioteci njegovu vrednu ličnu biblioteku od skoro 1.000 knjiga.[10] Njegov prijatelj i savremenik, Antun Gustav Matoš, opisao ga je jednom prilikom:[11] „ Bijaše visok, zdrav, lijep čovek, `bez felera`... Rumen, rano sijed, sijerih očiju, brkat, duguljastih obraza, pravilnog, malo zavijenog nosa, krupnih obrva, visokog bijelog čela. U govoru je `vrskao`; imao je poteži jezik. Krupan glas, sitni koraci, tip starog garsona, intelektualnog bećara. Samo gologlav u onoj bujnoj kao griva slobodnoj kosi, izdavaše se na prvi pogled kao artist i intelektualac. ” — Antun Gustav Matoš Književno delo[uredi | uredi izvor] Stevan Sremac na poštanskoj markici. Što je retkost u srpskoj književnosti, Sremac nije počeo pisati kao mlad čovek, na đačkoj klupi, no kao zreo čovek, tek pred 1890. Pod šifrom »Senićanin« počeo je u Bosanskoj vili 1888. objavljivati svoje poetske slike iz srpske istorije. 1889. izišla je njegova prva satirična pripovetka u niškom listu Stara Srbija za 1889. Ali na javnost je izbio i glas stekao tek pripovetkom Ivkova slava koja se pojavila 1895. u Srpskom pregledu. Ohrabren tim velikim uspehom, on je stao živo raditi, i za desetak godina objavio znatan broj radova, nekoliko romana i ceo jedan niz humorističnih i satiričnih pripovedaka.[5] Nameštaj iz Sremčeve radne sobe (postavka Narodnog muzeja u Nišu). U trideset i trećoj godini života, 1888. godine, počeo je da objavljuje prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti, koje su se pojavile kao knjiga 1903. godine pod naslovom „Iz knjiga starostavnih“. To je bilo piščevo oduživanje duga profesiji istoričara, ljubavi prema nacionalnoj prošlosti i snu o velikoj Srbiji. Sremac je napisao rasprave o Romima, Đorđu Kastriotiću i dve opširne kritike na knjige B. Prokića i P. Kneževića.[7] Ivkova slava, u zasebnoj knjizi, imala je dva izdanja (Beograd, 1895. i 1899), a 1901. Sremac ju je dramatizovao u društvu sa Dragomirom Brzakom. Istu pripovetku po drugi put je 1898. dramatizovao beogradski glumac Velja Miljković. »Limunacija« na selu izišla je u Beogradu 1896 (drugo izdanje u Beogradu 1912). Pop Ćira i pop Spira, u dva izdanja (Karlovci, 1898. i Beograd, 1911). Vukadin (Zagreb, 1903), Zona Zamfirova (Beograd, 1907). [I Zona je dramatizovana.] Od važnijih njegovih satiričnih i humorističnih pripovedaka, štampanih u zasebnim knjižicama, valja pomenuti: Božićna pečenica (Beograd, 1898), Čiča-Jordan (Mostar, 1903), Jeksikadžija (Mostar, 1904), Tri pripovetke (Karlovci, 1904), Skice (Mostar, 1905), humoristični spev, koji je sam ilustrovao, Čovekova tragedija ili bal u Elemiru (Beograd, 1907), Kir Geras (Beograd, 1908). Zatim, u šest svezaka izišle su njegove poetizacije narodne istorije Iz knjiga starostavnih (Novi Sad, 1903—1909). Sem toga, veliki broj manjih pripovedaka, književnih ocena, polemičnih članaka, i nekoliko istorijskih raspravica. U vremenu oko 1900. Sremac je bio najplodniji i najpopularniji srpski pisac.[5] Realističku prozu počeo je da piše tek posle dolaska u Beograd. Dugogodišnji život u Nišu, od 1879. do 1892, bio je period stvaralačke inkubacije.[12] Prvu realističku pripovetku objavio je 1893. godine pod naslovom „Božićna pečenica“, a potom su usledile „Ivkova slava“ (1895), „Vukadin“ (1903), „Limunacija na selu“ (1896), „Pop Ćira i pop Spira“ (1898), jedan od najboljih humorističkih romana u našoj književnosti i „Zona Zamfirova“ (1906), najbolje komponovano Sremčevo delo. Inače, Sremac je bio poznat kao „pisac sa beležnicom“. Njegova dela su uglavnom realistična i sadrže određenu dozu humora u sebi. Karakterističnost njegovog stvaralaštva je takođe i epizodičnost. Takođe bitno je da su njegova dela vezana za tri relacije: Beograd-Niš-Vojvodina. Istorijske priče[uredi | uredi izvor] Veče komedije, koje se održalo u Zadužbini Ilije M. Kolarca 1953. godine, inspirisano delima Stevana Sremca i Koste Trifkovića. Kao profesor istorije, zanimajući se uvek istorijskim delima, sa urođenom romantičnom ljubavlju za prošlost, Sremac je sav bio u idejama istorijskoga tradicionalizma. Istorija za njega nije bila ni nauka ni zanat, no strast, poezija, vera i patriotizam, silno sredstvo za jačanje narodne duše i podizanje narodne svesti. U dvoboju između stare, romantične i »patriotske« istorijske škole Pante Srećkovića i nove, naučne, i »nerodoljubive« škole Ilariona Ruvarca, on je odlučno, prkosno, bio na strani starih.[5] I on se daje na poetsko prepričavanje narodne prošlosti i piše ceo jedan veliki ciklus istorijskih slika Iz knjiga starostavnih (Veliki župan Časlav, Vladimir Dukljanin, Vojislav Travunjanin, Veliki župan Vlastimir, Mutimir i braća mu, Rastko, Kralj Dragutin, Smrt cara Lazara, Zaboravljeni Obilići, itd.). On u prozi opeva i veliča herojsku prošlost, staru slavu i viteštvo srpsko. Suve podatke iz grčkih hroničara i srpskih letopisaca i starih biografa on je ogrnuo u veo poezije, i u lirskom tonu, ritmičnim i kitnjastim rečenicama, gotovo u »slobodnom stihu«, opevao stare junake. U taj posao on je uložio mnogo truda i književnih ambicija, ali je uspeh bio osrednji. To za istoriju nije bilo dovoljno tačno, a za književnost nedovoljno umetničko. Istorijska istina je žrtvovana, mašta je preuzela prava istine, istorijsko osećanje je slabo, i sve se više svodi na retorske amplifikacije, usiljen patos, ređanje živopisnih i zvučnih reči. Velika publika koja je Sremca inače verno pratila, osetila je pravu vrednost hibridnog pokušaja poetske istorije i istorijske poezije, i ma koliko da je on polagao, ciklus Iz knjiga starostavnih nije mogao uspeti, piše Skerlić.[13] Satira[uredi | uredi izvor] Po Jovanu Skerliću, sa Sremčevim tradicionalizmom u istoriji u vezi je njegov tradicionalizam u politici. Konzervativac u duši, on je bio pun nežnosti za »staro dobro doba« i pun nepoverenja, katkada i neraspoloženja prema svemu što je novo. Moderne ideje duhovnog, političkog i socijalnog oslobođenja on je smatrao kao jednu izopačenost duhova, bolesno fantaziranje, zaludno trošenje srpske narodne snage, nesvesnu izdaju zavetne misli. U njemu se sačuvao tip starog »crkvara« i »rodoljubca« srpskog iz Vojvodine otpre 1848. godine, onoga koji neće da zna ni za šta drugo do za »veru i narodnost«. U tom konzervatizmu i mizoneizmu, kriticizam i pozitivni reformatorski duh nove Srbije sedamdesetih i osamdesetih godina bio mu je duboko antipatičan. Te njegove prirodne sklonosti su još više razvila dva čoveka koji su na njega imali veliki uticaj, njegov ujak Jovan Đorđević, profesor istorije na Velikoj školi, i Ljubomir Nedić, koji ga je uveo u književnost. U mnogim svojim pripovetkama, delimično u Vukadinu, u celom jednom romanu »Limunaciji« na selu, — politički i polemični članci ostavljaju se na stranu — Sremac je izišao sa svojim plahim mržnjama na »narodne ljude«, radikale i socijaliste, na profesore prirodnih nauka i učitelje, ne mareći mnogo čak ni za seoski svet. Mržnje su ga zaslepljavale, i on je iz satire prelazio u grube karikature, čineći nepravde i uvrede i idejama i ljudima koji mu se nisu svideli. Te njegove političke satire i karikature odaju ga više kao partijska čoveka no kao književna posmatrača, i dokaz su samo uskosti njegovih vidika i njegove velike političke netrpeljivosti.[13] O Nišu[uredi | uredi izvor] Ako Sremac nije mario za novu Srbiju, političarsku i demokratsku, on je sve svoje simpatije dao novooslobođenim krajevima, gde se bio zadržao stari, »starovremski« patrijarhalni život. U Nišu je proveo desetak najboljih i najvedrijih godina svoga života; »Niš je mesto književnog nadahnuća njegovog«, veli jedan njegov biograf. Tu je odista i počeo pisati, slikom iz niškog života Ivkova slava stekao je glas, kao što mu je druga jedna slika niškoga života, Zona Zamfirova, možda najbolji književni posao. Romantičar po svome duhu, ne mareći za »hladan, bezdušni Zapad«, kako je sam pisao, u Nišu, odmah posle oslobođenja, naišao je na komad živopisnog, egzotičnog Istoka, gde se stari život, stare ideje sačuvale u svoj svojoj snazi. I on se vrlo dobro osećao u tim istočnjačkim dekoracijama i među prostim ali srdačnim »ljudima staroga kova«, za koje u životu nema problema ali ima životne radosti. On je osetio poeziju starog, istočnjačkog i patrijarhalnog Niša, i počeo opevati veselo »živovanje« »starovremskih« Nišlija, dao »sliku, kako sam veli, iz veselih i bezbrižnih dana starog Niša, jednu sliku starih i dobrih Nišlija...« I on je to učinio, zanimljivo i živopisno, toplo i prijatno, sa mnogo lokalne boje, često u karakterističnom dijalektu niškom. Te slike iz Niša radio je sa naročitom ljubavlju, unosio u njih jedan deo svoje mladosti, i zato su mu te stvari tako uspele i imale tolikog zasluženog uspeha.[14] Realizam[uredi | uredi izvor] Između Jakova Ignjatovića i Stevana Sremca ima izvesnih sličnosti. Obojica su Srbi iz Ugarske, rođeni na periferiji srpskoga naroda; obojica su zaneseni prijatelji »staroga dobrog doba«, patrijarhalnosti u narodnom životu, tradicionalizma i konzervativnosti u politici; obojica poetizuju i prepričavaju narodnu prošlost, obojica pišu humoristične romane, obojica imaju veliku ljubav za prost svet i za niži život, obojica su realisti ne po uverenjima no po instinktu i po ukusu. Sremac je naročito realista po načinu pisanja. Kao što su radili veliki realistički pisci, on je pažljivim okom posmatrao život, u svoju beležnicu unosio karakteristične reči, zgodne anegdote, gestove, situacije, izreke, pesme, fraze, isečke iz novina, oglase, dopise, izjave, »materijal«, jednom rečju, kako sam veli, iz koga će docnije konstruisati svoje pripovetke. Time će on svom delu dati jaku lokalnu boju i potpuno realističko obeležje. Polazeći od jedne zgodne anegdote, izvučene iz gomile »sižea«, kako ih on naziva, on je proširuje, dopunjuje novim manjim anegdotama, unosi tipove, i sve to zanimljivo priča uvek živim i živopisnim jezikom. I njegove ličnosti čine utisak vernih fotografija, a njegovo delo daje utisak neposredne stvarnosti.[15] Sukob pisca i političara[uredi | uredi izvor] U Sremčevom delu sukobljavaju se dve strane njegove ličnosti: Sremac građanin i političar i Sremac pisac. Kao građanin, Sremac je na strani starog, patrijarhalnog i starovremenskog u ljudima i životu, na strani onoga što polako čili i nestaje. Njegov život u palanci je život u ambijentu koji voli, koji mu „leži“. Kao političar je na strani konzervativnih ideja, na strani onih koji imaju i vladaju. Sremac pisac nadvladava Sremca političara i tada nastaju pripovetke i romani trajne umetničke vrednosti. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1906. godine ali nije zbog smrti stigao da održi pristupnu besedu.[16] Književni uticaji i uzori[uredi | uredi izvor] Kao pripovedač Sremac se u velikoj meri oslanjao na raniju tradiciju srpske proze, naročito na dela Jakova Ignjatovića. Sa Ignjatovićem ga povezuju mnoge zajedničke crte: konzervativnost i tradicionalizam, idealizacija prošlosti, ljubav prema prostom svetu čiji život najradije prikazuju u svojim delima, humor. Od stranih pisaca najviše je voleo Servantesa i Gogolja. Sa Gogoljem ga povezuju takođe mnoge zajedničke osobine, naročito u stilu i književnom postupku. Poznavao je i cenio engleski realistički roman 18. i 19. veka: Fildinga, Svifta, Dikensa, Džordža Eliota. Po poznavanju domaće i strane književnosti i načitanosti, Sremac spada u najobrazovanije srpske pisce druge polovine 19. veka. Priznanja[uredi | uredi izvor] Bista Stevana Sremca ispred Narodnog pozorišta u Nišu. Bista u Sokobanji, u blizini kuće u kojoj je preminuo Bio je odlikovan sa tri ordena: 1896. - Takovskim krstom IV stepena. Orden Takovski krst Stevan Sremac je dobio za vojne zasluge, kao dobrovoljac u „Đačkoj bateriji” Milana Kujundžića Aberdara tokom srpsko-turskog rata 1876-1878. godine.[17] 1900. - Ordenom Svetog Save IV red, dodeljenom u vreme kralja Aleksandra Obrenovića (1889−1903) 1904. - Ordenom Svetog Save III stepena, dodeljenom 1904. godine u vreme kralja Petra I Karađorđevića (1903−1921). Ordenje Svetog Save Stevan Sremac je dobio za civilne zasluge u oblasti prosvete i književnosti. Premijer KJ Dragiša Cvetković otkrio je Sremčevu bistu u Niškom narodnom pozorištu 24. decembra 1939.[18] Dela[uredi | uredi izvor] Ivkova slava, 1895. Pop Ćira i pop Spira, 1898. Zona Zamfirova, 1903. Nasradin-hodža, 1894 Iz knjiga starostavnih Pripovetke Vukadin Limunacija na selu Čiča Jordan — jedna slika, 1901. Kir Geras, 1903. Ibiš-aga Nova godina Aca Groznica — slika iz Bačke, 1905. Ideal, 1904. Dim i dim, 1904. Mica i Mikica – ili »Za ’no naše negda što bijaše«, 1904. Đokica — slika iz Beograda prilikom popisa ljudstva i stoke, 1904. Maler — slika iz Beograda prilikom popisa ljudstva i stoke, 1905. Zli podanik Nova godina, 1904. Jusuf-agini politički nazori Junak dana – ili »Njegov dan«, 1904. Nackova ženidba, 1906. Jeksik-adžija, 1902. Prva žalost Pušina — jedna sličica, 1902. Kapetan Marjan — jedna slika, 1902. »Časna starina!...« — slika iz društva, 1903. U tramvaju – iliti: Jedna — ako ma i ovlaš prelistamo našu istoriju — jasna i dokazana istina — (U vidu skice jedan panegirik geniju srpskom.) Poštarev ispit — sličica Božićna pečenica Maksim — jedna troglava silueta iz naših dana Buri i Englezi — sličica iz srpskog života Pogrešno ekspedovani amanet — slika iz beogradskog života koja bi upravo trebalo da uđe u Tasin dnevnik Politički mučenik — sličica iz našeg društva Pazar za staro — privredno-ekonomska slika iz života beogradskih domaćica Putujuće društvo Ćir Moša Abenšaam − ili priča o tme kako je ćir Moša izgubio jednu svoju povlasticu, 1902. Pera Družeski — slika iz našeg društvenog života, 1904. Veličanstvena šetnja madam-Pompadure – ili (Što je rek′o Vuk Vrčević) »Ali je bolja naravska ali učena«, 1906. Seccesio plebis Libade — skica Ćirin jubilej Priča o tome kako je jedan književnik pojeo mecenata svog — skica Čovekova tragedija – ili – Bal u Elemiru – istinit događaj, epos u 10 pesama Napomena: Tekst preuzet sa prezentacije http://www.znanje.org uz odobrenje. Filmovi[uredi | uredi izvor] Sremčeva dela su od 1957. do danas prikazana na filmskom platnu: 1957. Pop Ćira i pop Spira 1961. Mica i Mikica (TV) 1962. Junaci dana (TV) 1967. Zona Zamfirova (TV) 1968. Vukadin (serija) 1972. Pop Ćira i pop Spira (TV) 1982. Pop Ćira i pop Spira (mini-serija) 2002. Zona Zamfirova 2005. Ivkova slava 2007. Božićna pečenica (TV) 2007. Ono naše što nekad bejaše (TV serija)

Dilettanten des Lebens Clara Viebig Berlin 1929 tvrde korice 278 str odlično očuvana pisana staro/nemačkim - gotikom Аматери живота Цлара Виебиг Дилеттантен дес Лебенс је роман аутобиографских карактеристика који је немачка списатељица Цлара Виебиг написала у својој раној креативној фази. Роман говори о љубавном браку двоје неприкладних уметника против воље њихових породица. Радња се завршава смрћу младог сликара. Његова супруга се одриче своје тежње за певачком каријером и враћа се породици у очекивању рођења свог детета. Радња се одвија око краја века (1900) на различитим локацијама (Триер, Берлин, Посенер Ланд). Надобудна певачица Лена Ланген борави у Триеру са својим братом Фритзом како би процесирала разочаравајуће љубавно искуство. Браћа и сестре су у добрим односима, што изазива љубомору Амалие, братове супруге. Због свађа које су уследиле, Лена напушта кућу свог брата да би се вратила у Берлин да види мајку. Деца Валтер и Лора тугују због губитка забавне младе жене. На путовању је Лена упознала сликара Рицхарда Бреденхофера, `дилетанта у свим уметностима`. Обоје уживају, али кад стигну у Берлин, прво се разиђу. Лена инсистира на наставку тренинга који је започела код професора гласа Демела, иако зна да ће јој таленти тешко бити довољни за сјајну каријеру. Нарочито је у конкуренцији са талентованијом певачицом Кротосцхинска заостала, мада се та такмичарка не либи да даје уступке учитељици ако је то корисно само за њен напредак. У том смислу, професор Демел је огорченој Лени дао непогрешиве наговештаје: „„ Свако ко изађе у јавност и жели нешто постићи, ко - „Поново се насмешио, исти, непријатни осмех, [...] сада је узео за руку и потапшао је . [...] Њега није занимало њено певање, [...] само оно друго! `[1] Лена и Рицхард поново се срећу током певачког вечери у салону одушевљеног покровитеља уметности Леополда Реутера. Њено извођење Сцхуманнових песама, које он прати на клавиру, покреће интимну везу. Обоје одлуче да се венчају. Ова најава изазива отпор рођака с обе стране, посебно браће и сестара љубавника, који су обојица склопили брак, не само из новчаних разлога. Ричардова сестра Сузан Аленштајн, која живи у богатој ситуацији са супругом, лекаром, посебно је згрожена јер жели да брату договори брак са богатом Иреном Рајхенбах. Ујак Херман, невенчани земљопоседник из регије Посенен, од којег је Ричард добио издашну новчану подршку, такође је против овог брака. Одлуку младих љубавника разумеју само Ленина мајка и Ричардина тетка Ханнцхен, која је у рату изгубила младожењу. Упркос необезбеђеним финансијским и професионалним околностима, венчање се одржава. Породице се невољко договоре и у почетку чак пружају новчану помоћ. Ујак Херман се, пак, разочарано окреће од свог нећака, како је и најављено. Такав почетак је терет за млади брак. Поред тога, млади уметници нису баш способни за живот. Лена није у стању ни сама да води домаћинство, нити да се супротстави раскошној кућној помоћници. Поред тога, професионални снови младог пара се не остварују и суочени су са финансијским проблемима. На позив покровитеља Ројтера, Лена схвата да се музички посао углавном заснива на паметном аранжману и лажима. Сазнаје да „Сигнора Перицциони“, позната оперска певачица, није ништа друго до бечка праља којом вешто управља њен спонзор, сињор Лавалло: „А романтична прича била је у берлинским новинама много пре него што је дива стигла осиромашене старе италијанске кнежевске породице чији је једини преостали потомак тај певач [...] ”[2] Наравно, дива је ову промоцију купила дајући уступке свом сапутнику. Лена је разочарана. Глас вам се испоставља преслаб за велике наступе. Ричард описује алтернативе рада у музичкој школи или започињање концертне турнеје кроз Русију као „чудаке“. [3] Захтева да остане с њим као „његова супруга“, јер и сам жели продајом његових дела створити просперитет за младу породицу. Ричард је уверен да ће се једна од његових слика, на којима је сликао стене Геролстеина при заласку сунца, добро продати захваљујући заштити уметничког покровитеља Реутера. Када још увек није било купца, уништио је слику. Ситуација долази до врхунца

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Komedije Mizantrop ili Le mizantrop ou l’Atrabilaire amoureux komedija je manira u pet činova i u stihovima. To je jedna od najboljih Molièreovih drama - i jedna od najvećih od svih komedija - s naglaskom na apsurdnosti društvene i književne pretenzije, usredotočujući se na čovjeka koji brzo kritizira tuđe greške, ali ostaje slijep za svoje. Ova predstava satire licemjerje francuskog aristokratskog društva, ali također uključuje i ozbiljniji ton ukazujući na mane koje posjeduju svi ljudi. Predstava se od tadašnjih farsi razlikuje po tome što koristi dinamične likove poput Alcestea i Célimène, za razliku od tradicionalno ravnih likova koje većina satiričara koristi za kritiziranje društvenih problema. Također se razlikuje od većine ostalih Molièreovih djela više se fokusirajući na razvoj likova i nijanse nego na napredovanje radnje. Predstava, iako u to vrijeme nije imala komercijalni uspjeh, preživjela je kao najpoznatije Molièreovo djelo danas. Veliki dio njegove univerzalne privlačnosti posljedica je uobičajenih podzemnih tokova mizantropije preko kulturnih granica. Molijer (franc. Molière), pravim imenom Žan Batist Poklen (franc. Jean-Baptiste Poquelin; Pariz, 15. januar 1622 — Pariz, 17. februar 1673), bio je francuski glumac, pisac komedija i direktor pozorišta iz epohe klasicizma.[1] Sam je sebe nazvao Molijer kao pseudonim.[2] Rođen je u porodici imućnog kraljevog tapetara, završio je pravo, ali se odrekao pravničke karijere i postao glumac. U Parizu je osnovao pozorišnu družinu „Slavno pozorište“ („L`Illustre Theatre“) za koju je prerađivao italijanske komedije i s kojom dvanaest godina lutajući obilazio provincije. U početku piše farse, a prve komedije su mu u stihovima. Napisao je niz komada u prozi i stihu. Predstavnik je klasicizma. Ismejavao je ondašnje društvo, staleške predrasude, pokvarenost plemstva i gramzivost buržoazije, a nije prezao ni od osude licemjernog katoličkog sveštenstva. Molijer je razvio italijansku komediju intrige u društvenu komediju i komediju običaja s tragikomičnom pozadinom u kojima veličina komičnoga doseže razmere tragičnoga. Godine 1660. preuzeo je kraljevsko pozorište u Parizu. Kod njega se primećuje uticaj učene komedije (commedia erudita)[3] i komedije umeća (commedia dell`arte), te uticaj antičkih rimskih komediografa (Plaut). Godine 1643. mladi Molijer je počeo da nosi svoj pseudonim i konačno okrenuo leđa karijeri dvorskog sobara i dekoratera. Posle detinjstva i mladosti provedenih u Parizu, Molijer je dugo boravio u južnoj i zapadnoj Francuskoj. Tamo se razvijao njegov komični genije. Povratak u Pariz 1658. je bio samo u prvi mah skroman. Već sledeće godine veliki uspeh i početak slave donele su mu Smešne precioze, prvi značajniji komad, jer je do tada napisao samo nekoliko lakrdija bez veće važnosti. Posle ovog trijumfa počeo je, u stvari, stvaralački period u Molijerevom životu. On je sa trupom došao pod neposrednu zaštitu dvora i uistinu postao kraljevski komediograf.[4] Molijer je bio pisac, režiser i glumac. Ovaj veliki majstor smeha, možda najveći u čitavoj svetskoj književnosti, umirao je podsmevajući se bolesti, lekarima, ljudskoj gluposti, čak i samoj smrti. Pre nego što se 17. februara 1673. godine zavesa posljednji put spustila za njim, njemu je još ostalo dovoljno snage, njegovog ogromnog genija da i bledilo i samrtničke grčeve svoga lica pretvori u neodoljivo smešne. Detinjstvo i školovanje Molijer je rođen u Parizu 15. januara 1622. Bio je sin Žana Poklena i Mari Krese, ćerke iz uspešne građanske porodice.[5] Majka mu je preminula kada je imao 10 godina, a čini se da s ocem nije uspostavio blizak odnos. Nakon majčine smrti, živeo je s ocem iznad „Pavillon des singes“ u ulici Sveti Onore, u imućnom delu Pariza. Njegov otac je bio dvorski dekorater i imao je titulu kraljevskog sobara. Od Molijera se nije očekivalo mnogo, ali on nije mogao odoleti ljubavi prema književnosti i pisanju. Verovatno je da je njegovo obrazovanje započelo u pariskim osnovnim školama, nakon čega je upisao prestižni isusovački Collège de Clermont, gde je završio školovanje u strogom akademskom okruženju.[6] Godine 1631. Žan Poklen je od kralja Luja XIII kupio položaj „lični sluga kraljevog dvora i čuvar tepiha i tapeta“ („valet de chambre ordinaire et tapissier du Roi“). Njegov sin preuzeo je isti položaj 1641.[7] Titula je zahtevala samo tri meseca rada i početni trošak od 1200 livri, a donosila je godišnji prihod od 300 livri i omogućavala brojne unosne ugovore. Poklen je učio za provincijskog advokata negde oko 1642, verojatno u Orleanu, ali nije zabeleženo da je dovršio učenje. Do tada je Molijer sledio očev plan, družio se sa plemstvom na Collège de Clermont i činilo se da mu je predodređena karijera u kancelariji. Početak pozorišne delatnosti U junu 1643. u svojoj 21 godini, Molijer napušta svoj socijalni stalež i odlučuje se za karijeru na pozornici. Napustivši oca, priključio se glumici Madlen Bežar, sa kojom se i ranije susretao i osnovao pozorište Illustre Théâtre. Kasnije su im se pridružili Madlenini brat i sestra. Scena iz predstave: `Uobraženi bolesnik`, Molijer, SNP, Novi Sad, 1933. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Nova pozorišna grupa je bankrotirala 1645. Molijer je postao vođa grupe, delimično zbog glumačkog umeća i delimično zbog pravnog znanja. Grupa je nagomilala velike dugove, ponajviše zbog iznajmljivanja pozorišta (igrališta za sport jeu de paume, sport sličan tenisu), za šta su dugovali 2000 livri. Istoričari ne znaju sa sigurnošću da li je njegov otac ili ljubavnik jedne od članica grupe platio dugove, jer se Molijer nakon 24 sata provedenih u zatvoru vratio u glumačke krugove. Tada je počeo da koristi pseudonim Molijer, za koji se pretpostavlja da je bio inspiriran mali selom istog imena u Midi (kolokvijalni naziv za južnu Francusku) u blizini naselja Le Vigan. Moguće je da je promenio ime kako bi zaštitio oca od sramote što ima glumca u porodici (glumce država više nije omalovažavala pod vladavinom Luja XIV, ali i dalje im nije dopuštano da budu sahranjivani na svetom tlu). Nakon zatvaranja, on i Madlen započeli su pozorišnu turneju po provinciji sa novom pozorišnom grupom; to je trajalo oko 12 godina, tokom kojih je u početku nastupao u trupi Šarla Dufresna, a kasnije je osnovao i svoju grupu, koja je bila dovoljno uspešna i zadobila sponzorstvo Filipa I, vojvode od Orlinsa. Iz toga vremena sačuvano je nekoliko predstava, od kojih su najznačajnije L`Étourdi, ou le Contretemps i Le Docteur amoureux, u kojima se Molijer udaljio od velikog uticaja italijanske improvizacije Commedia dell`arte, i pokazao svoj dar za izrugivanje. Tokom svojih putovanja susreo se sa Armandom, princom Kontija, guvernerom Langdoka, koji je postao njegov sponzor, te je grupu prozvao po sebi. Prijateljstvo je prekinuto kada se Konti, zaražen sifilisom, pokušao da se izleči religijom. Verski savetnici govorili su mu protiv podržavanja Molijereove pozorišne grupe, te mu savetovali da se pridruži njegovim suparnicima, grupama Parti des Dévots i Compagnie de Saint Sacrement. U Lionu, gospođica Du Park (Marquise-Thérèse de Gorla), znana kao Markiza, pridružila se grupi. Markizi se neuspešno udvarao Pjer Kornej, a kasnije je postala ljubavnica Žana Rasina. Rasin je ponudio Molijeru svoju tragediju Théagène et Chariclée (jedno od njegovih prvih dela nakon što je napustio studije teologije), ali Molijer nije želeo da je izvodi, iako je podržavao Rasina u nastavku njegove umetničke karijere. Smatra se da je Molijer ubrzo postao ljut na Rasina kada je saznao da je tragediju ponudio i pozorišnoj grupi Hôtel de Bourgogne. Povratak u Pariz Molijer je bio prisiljen da nastupa u Parizu. Prvobitno je nekoliko nedelja bio izvan grada kako bio promovisao sebe među gospodom i kako bi njegov ugled u Parizu porastao. U Pariz je došao 1658. godine. Pred kraljem je u Luvru (koji se tada iznajmljivao kao pozorište) izveo Kornejevu tragediju Nicomède i farsu Le Docteur amoureux sa ponešto uspeha. Dodeljena mu je titula Mesjeova trupa (Troupe de Monsieur) (mesje je bila počasna titula za kraljevog brata Filipa I, vojvodu Orleana). Uz pomoć Mesjea njegovoj grupi je dozvoljeno da deli pozorište u velikoj dvorani Petit-Burbon sa poznatom italijanskom grupom Commedia dell`arte, Tiberio Fioreli, nazvan Scaramouche, (lik klovna u italijanskim predstavama Commedia dell`arte). Grupe su nastupale u različitim večerima. Premijera Les Précieuses ridicules (Smešne kaćiperke) dogodila se u Petit-Burbonu 18. novembra 1659. Delo je bilo prvi pokušaj Molijera da ismeje određene društvene navike i odnose tada prisutne u Francuskoj.[8] „Mizantrop“ Molijerova komedija iz 17. veka; koncept i režija Iva Milošević; Drama Srpskog narodnog pozorišta, Novi Sad, 2014/15; Nenad Pećinar, Igor Pavlović, Jovana Stipić. Opšte je prihvaćeno da je radnja zasnovana na delu Samjuela Šapuzoa Le Cercle des femmes iz 1656. Primarno izruguje Francusku akademiju, grupu koju je oformio kardinal Rišelje pod kraljevskom odredbom da utvrdi pravila slabog francuskog pozorišta. Akademija je zagovarala jedinstvo vremena, radnje i stila stiha. Molijer se često povezuje sa izrazom da komedija „castigat ridendo mores“ ili „kritikuje običaje kroz humor“, koji je skovao njegov savremenik Žan de Santel, te se često krivo smatra klasičnom latinskom poslovicom. Iako je preferirao tragedije, koje je pokušavao da usavrši sa Illustre Théâtre, postao je slavan zbog svojih farsi, koje su obično pisane u jednom činu i izvođene su nakon tragedije. Neke od tih farsi samo su delimično napisane i izvođene su u stilu commedia dell`arte sa improvizacijom uz kratki obris zapleta (ital. canovaccio). Napisao je i dve komedije u stihu, ali su bile manje uspešne, te se smatraju manje značajnima. Kasnije u životu posvetio se pisanju muzičkih komedija u kojima dramu prekida pesma ili ples. Komedijski baleti Godine 1661, Molijer je uveo stil komedijskog baleta u kontekstu Les Fâcheux. Ovi baleti su bili prelazna forma plesnih performanci između dvorskih balata Luja XIV i umetnosti profesionalnih pozorišta koja je razvijena tokom razvojnog stupnja upotrebe proscenske pozornice.[9] Do razvoja komedijskih baleta je došlo slučajno kad je Molijer bio angažovan da postavi predstavu i balet u čast Luja XIV, iako nije imao trupu dovoljne veličine da zadovolji taj zahtev. Molijer je stoga odlučio da kombinuje balet i predstavu kako bi zadovoljio zatev, dok su izvođači hvatali dah i presvlačili kostime.[9] Ovaj rizični potez je urodio plodom i Molijer je angažovan da producira još dvanaest drugih komedijskih baleta do kraja njegovog života.[9] Tokom izrade komedijskih baleta Molijer je sarađivao sa Pjerom Bošanom.[9] Bošan je kodifikovao pet baletskih pozicija stopala i ruku i bio je delimično odgovoran za kreiranje Bošan-Fejove plesne notacije.[10] Molijer je isto tako sarađivao sa Žan-Batistom Lilijem.[9] Lili je bio plesač, koreograf, i kompozitor, čija je dominantna vladavina Pariskom operom trajala petnaest godina. Pod njegovom komandom, balet i opera su zasluženo postali profesionalne umetnosti.[11] Komedijski baleti su blisko integrisali ples sa muzikom, te ih je njihova akcija predstave i stil kontinuiteta jasno odvojao od predstava dvorskih baleta u to vreme;[12] osim toga, u komedijskim baletima se očekivalo od plesača i glumaca da imaju važne uloge u toku priče predstave. Slično tome, profesionalno trenirani plesači i dvarani su se družili u komedijskim baletima - Luj XIV je čak igrao ulogu Egipćanina u Molijerovoj Le Mariage forcé (1664), a takođe se pojavio kao Neptun i Apolon u njegovoj zadnjoj predstavi Les Amants magnifiques (1670).[12] Смрт Молијереова гробница на гробљу Père Lachaise. Molijer je bolovao od plućnog oblika tuberkuloze kojom se verojatno zarazio kao mladić u zatvoru. Jedan od najpoznatijih trenutaka u njegovom životu je bio onaj zadnji, koji je postao legendaran. Tokom izvođenja svoje poslednje predstave, na pozornici je kolabirao zbog napada kašlja tokom kojeg je iskašljavao krv (hemoptizija). Predstava je sadržavala rakošne plesne tačke uz muziku kompozitora Mark-Antoana Šarpantjea koja se ironično zvala Le Malade imaginaire („Umišljeni bolesnik“). Molijer je insistirao da završi nastup. Nakon nastupa ponovno je kolabirao nakon ponovnog krvarenja, te je odveden kući, gde je preminuo nekoliko sati kasnije bez primanja jeloosvećenja, jer su dva sveštenika odbila poziv, dok je treći došao prekasno. Praznoverje kako zelena boja glumcima donosi lošu sreću potiče od njegovog zadnjeg nastupa, za vreme kojeg je nosio zelenu odeću. Po francuskim zakonima toga vremena glumcima nije bilo dopušteno da budu sahranjeni na svetom tlu groblja. Ipak je Molijerova udovica Arman zamolila kralja da njenom suprugu omogući uobičajen pogreb. Kralj se složio te je Molijereovo telo sahranjeno u delu groblja namenjenom za nekrštenu odojčad. Godine 1792. njegovi ostaci su preneseni u muzej, a 1817. je sahranjen na groblju Père Lachaise u Parizu, u blizni groba de Lafontena. Prijem njegovih dela Molijerova statua na Molijerovoj fontani u Parizu Iako su konvencionalni mislioci, religiozni lideri i medicinski stručnjaci u Molijerovom vremenu kritikovali njegov rad, njihove ideje nisu stvarno umanjile njegov široko rasprostranjen uspeh kod javnosti. Drugi dramski pisci i kompanije počeli su da emuliraju njegov dramski stil u Engleskoj i Francuskoj. Molijerovi radovi nastavili su da dobijaju pozitivan odziv u Engleskoj tokom 18. veka, mada u to vreme nisu bili toplo dočekivani u Francuskoj. Međutim, tokom francuske restauracije 19. veka, Molijereve komedije su postale popularne i kod francuske publike i kritičara. Romantičari su se divili njegovim dramama zbog nekonvencionalnog individualizma koji su portretisale. Učenjaci 20. veka su nastavili da se bave ovim interesovanjem za Molijera i njegove predstave i nastavili su da razmatraju širok spektar pitanja vezanih za ovog dramskog pisca. Mnogi kritičari sada pomeraju fokus svoje pažnje sa filozofskih, verskih i moralnih implikacija u njegovim komedijama na objektivnije istraživanje njegovog pristupa komediji.[13] Molijerove radove je preveo u englesku prozu Džon Ozel 1714. godine,[14] Kurtis Hiden Pejdž je bio prvi da pripremi pun prevod Molijerovih stihova poput Tartuffe na engleskom 1908. godine.[14] Od tada, značajne prevode su uradili Ričard Vilbur, Donald M. Frejm, i niz drugih. U svojim memorarima s naslovom A Terrible Liar, glumac Hjum Kronin piše da je 1962. godine, proslavljeni glumac Lorens Olivije kritikovao Molijera u jednoj konverzaciji s njim. Prema Kroninu, on je pomenuo Olivejeu da namerava da igra glavnu ulogu u The Miser, na šta je Olivije uzvratio, „Molijer? Smešno kao otvoren grob bebe.“ Kronin dalje komentariše taj incident: „Možete zamisliti kako sam se osećao. Srećom, on nije bio u pravu.“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1905 god. Redje u ponudi! Ksaver Šandor Đalski književni pseudonim Ljubomira Babića (hrv. Ksaver Šandor Gjalski; Gredice, 26. oktobar 1854. — Gredice, 9. februar 1935.) je bio pravnik[1], političar i hrvatski književnik. Jedan od najtipičnijih hrvatskih književnika druge polovine 19. i početka 20. veka, Ksaver Šandor Đalski, pravim krštenim [2]imenom Ljubomir Babić, rođen je 26. oktobra 1854. godine u Gredicama[3] u Hrvatskom zagorju, od oca zagorskog vlastelina Tita Babića. Predikat Đalski je preuzeo od ujaka, plemića Šandora Đalskog iz mesta Psarjevo, koji je bio pristalica pokreta hrvatskog preporoda Ljudevita Gaja.[4] Kasnije će to mladom piscu Babiću biti književni pseudonim, dopunjen sa Ksaver Šandor. Rođenje u plemićkoj porodici će znatno uticati na izbor njegovih književnih tema. Javlja se u književnosti od 1884. godine, objavljujući u časopisu `Vijenac` u Zagrebu. Za roman `U noći` nagrađen je prvom nagradom.[5] U svojim pripovetkama `Pod starim krovovima“, „Za materinsku riječ“ (slike iz 1848) i „Na rođenoj grudi“, on je ne samo hroničar, već i osetljivi lirik, te istančan i zreo umetnik. Do izražaja dolazi njegov emocionalni odnos prema prirodi i zagorskom ladanju. Pohađao je gimnaziju u Varaždinu, a studije prava u Zagrebu i Beču. Posle studija prava prihvatio je državnu službu, bio upravni činovnik. Ali kao patriota, zbog svojih stavova bio je od strane režima proganjan i penzionisan (pre vremena). Bio je aktivan među hrvatskim pravnicima, biran za potpredsednika hrvatskog Pravničkog društva. Pisao je pod uticajem slavnog pisca Turgenjeva; Đalski je uveo u hrvatsku književnost `ruski realizam`[6], koji je unapredio naročito novelistiku. Kod pisca se razlikuju tri stvaralačka pravca: patriotski, čisto umetnički i subjektivni-lični. Taj treći pravac osvetljava tajnu njegove duše; pokazuje da je bio opčinjen mističnim spiritizmom i Šopenhauerovom filozofijom.[7] Za vreme hrvatsko-srpske koalicije, bio je narodni poslanik u Hrvatskom saboru i delegat u Ugarsko-hrvatskom saboru u Pešti. Bio je 1906. godine Ljuba Babić Đalski kandidat na listi `Združene hrvatske i srpske opozicije` u Petrinji.[8] Izabran je tada u hrvatski sabor, u njegovu `donju kuću` (dom) kao član Hrvatske napredne stranke. Na sledećim izborima 1910. godine, on u okviru iste političke grupacije učestvuje kao kandidat u Jastrebarskom. Slovi se tada za književnika u Gredicama, vlastelinstvu kraj Zagreba.[9] Po završetku Prve jugoslovenske izložbe u Beogradu 1904. godine, hrvatski novelist Ljubomir Đalski je dobio Orden Sv. Save III reda.[10] Učestvovao je kao predstavnik hrvatskog književnog društva, na sastanku jugoslovenskih književnika i novinara održanom u Beogradu 6-8. novembra 1905. godine.[11] Izabran je iste 1905. godine za dopisnog člana Srpske Kraljevske akademije u Beogradu.[12] Bio je saradnik beogradskog `Srpskog književnog glasnika` (1906) i novosadskog `Stražilova` (1887). Bio je član Matice slovenačke u Ljubljani i Matice srpske u Novom Sadu.[13] Srpska književna zadruga je objavila njegovo delo pre Prvog svetskog rata.[14] Veliki župan Zagrebačke županije postao je 1917. godine. Posle Prvog svetskog rata je postao prvo član hrvatskog Narodnog vijeća, a potom i član Narodnog predstavništva u Beogradu.[15] Izabran je za počasnog građanina grada Zagreba. Njegovu pedesetogodišnjicu književnog rada obeležili su dostojno aprila 1927. godine Društvo hrvatskih književnika i Hrvatski PEN klub u Zagrebu.[16] Odlikovan je 1927. godine Ordenom Sv. Save I reda kao `književnik iz Zagreba`.[17] Živeo je taj `Nestor hrvatske književnosti` uglavnom na svom posedu sa dvorcem (zamak)[18] u Gredicama[15] gde je oktobra 1934. godine proslavio osamdeset godina života.[19] Tu je i umro književnik plemićkog roda početkom 1935. godine. Đalski se okušao i u mnogim drugim temama i motivima, obuhvativši gotovo čitavu društvenu problematiku svojega doba. Napisao je tako i operu `Maričon`.[20] Bio je u društvu sa Dežmanom urednik hrvatskog lista `Vijenac`, (od 1903) koji je pod njihovim uplivom (modernista) bio znatno unapređen.[21] Ostaje zabilježen kao prvi kritičar i uopšte prvi hrvatski pisac koji je pokušao dati sveobuhvatnu literarnu sintezu hrvatskog društva u kome je živeo. Književni rad Predstavnik je najpoznatijih pripovedača u doba realizma. Nazivan je `Homer Zagorja`, jer je na mnogo načina oslikao Hrvatsko Zagorje.[22] Njegova prva novela (lat. „Illustrissimus Battorych“) je štampana u Vijencu 1884. Napisao je knjige pripovedaka[15]: Pod starim krovovima (1886) Tri pripovijesti bez naslova (1887) Bijedne priče (1889) Iz varveđijskih dana (1891) Male pripovijesti (1894) Pričanje stare artije(1898?) Diljem doma (1899) Napisao je i romane[15]: U noći (1887), koju je preštampao iz Vijenca (1886) Đurđica Agićeva (1903) iz Vijenca (1886) Janko Berislavić (Vijenac 1887) Na rođenoj grudi (1890) Osvit (1902) Radmilović (Vijenac 1894) Za materinsku riječ (1906) Svoj književni rad je štampao pod naslovom Sabrana dela Ks. Š. Đalskog 1913. godine

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na prednjoj koric sa unutrasnje starne, ima iscrtano flomasterom, sve ostalo uredno! Deni Didro (franc. Denis Diderot; Langre, 5. oktobar 1713 — Pariz, 31. jul 1784) je bio francuski pisac i filozof, istaknuta ličnost doba prosvetiteljstva i glavni urednik širom sveta poznate Enciklopedije. Vek Prosvećenosti je uobičajen naziv za doba u kome je živeo i stvarao Didro i njegovi istomišljenici upravo zbog velikog doprinosa teorijskoj izgradnji temelja novog buržoaskog poretka. Borba koju je on vodio za pobedu svojih ideala se odvijala protiv feudalnog apsolutizma i religioznog konzervativizma, a sredstva koja je on upotrebljavao su skupljanje svih ideja nove francuske filozofske misli. Bio je neumoran sakupljač i britkoumni propagator u burnim vremenima predrevolucionarne kraljevske Francuske. Nastajući buržoaski stalež u njemu je imao svog ideologa i idejnog vođu. Sem toga, Didro je bio izuzetan organizator, uporan i vredan, što je bio uzrok tako plodnom stvaralaštvu, te izdavanju (u saradnji sa d`Alamberom) svih tomova Enciklopedije. Volter ga je, prema tome, i nazvao „pantofil“ (sveljubac). Biografija Deni je rođen u bogatoj zanatlijskoj porodici. Otac mu je predvideo karijeru visokog crkvenog dostojanstvenika. Zato ga šalje u jezuitsku školu, a potom u pariski koledž Garkur. Tokom školovanja mladi Didro pokazuje mnoga interesovanja. Od jezika se interesuje za latinski, grčki i engleski. Pored toga, zanima se i za filozofiju i matematiku. Nemirnog duha, posle završetka studija ne zadržava se duže ni na jednom nameštenju i izdržava se od usputnih poslova. Počinje da živi kao pariski intelektualac beskućnik. Desetak godina je sklapao razna poznanstva i suštinski životario na marginama pariskog umetničkog i intelektualnog miljea. Godine 1743. se ženi Antoanetom Šampion, ali otprilike u isto vreme počinje i njegovo intimno druženje sa gospođom de Pisje, a kasnije i sa Sofi Volan. Upravo iz pisama koje je razmenjivao sa poslednjom se može najviše saznati o atmosferi i svakodnevnom životu u filozofskim krugovima tadašnjeg Pariza. Didro je 1743. godine preveo `Istoriju Grčke` Templa Stenijana, a zatim učestvuje u prevodu šest svezaka `Medicinskog rečnika` Džejmsa Londona. Napisao je 1745. predgovor prevodu četvrte knjige engleskog filozofa Šeftsberija `Karakteristike ljudi, običaja i mišljenja` (u Francuskoj izlazi pod nazivom Ogledi o zasluzi i vrlini, franc. Essai sur le mérite et la vertu). Ovde prvi put iznosi svoje mišljenje da se revnost ne slaže sa religijom i da vernik u prvom redu mora biti čovečan. Ubrzo posle ovoga štampa svoju prvu autorsku knjigu `Filozofske misli` (franc. Pensées philosophiques). Zbog kritike katoličke ortodoskije pariski parlament 7. jula 1746. donosi nalog da se knjiga spali. Ovo ne zaustavlja Didroa i on 1747. objavljuje `Skeptikovu šetnju` (franc. La promenade du sceptique) gde još dublje zalazi u neslaganje sa crkvenim dogmama. Didro dalje proširuje svoj rad 1748. pisanjem romana `Indiskretan nakit` (franc. Les bijoux indiscrets), koji predstavlja izvesnu vrstu političke kritike, i pripovetke `Bela ptica` (franc. L`Oiseau blanc). Neka dela je skrivao. Razmatranje `Prirodna religija je dovoljna` (franc. De la suffinance de la religion naturelle) je napisao 1747. godine, ali nije objavio, dok je 1749. anonimno štampao `Pismo o slepima za upotrebu onima koji vide` (franc. Lettre sur les aveugles à l`usage de ceux qui voient). Upravo posle objavljivanja `Pismo o slepima` proključava njegov sukob sa režimom, te on biva uhapšen i zatočen u tamničnoj kuli zamka Vensen, gde provodi više od tri meseca. Tu, u prisilnoj dokolici, prvi put izrađa i razrađuje ideju o `Enciklopediji`. O vremenu prosvetiteljskom Didro stvara u vreme kada Monteskje piše `Duh zakona`, Bifon piše prve sveske `Prirodopisa`, Ruso piše `Razmatranja o naukama i umetnostima`. Stvaralački talas se dešava u vreme zaoštravanja privrednih, društvenih i političkih suprotnosti u francuskom društvu. Mirovni ugovor u Ahenu (1748) je bio nepovoljan po kraljevinu, porezi su bili nesnosni i narod je odbijao da ih plaća. Izbijale su pobune koje su gušene vojnom silom. U isto vreme crkva zaoštrava odnos prema jensenistima na razdraženost naroda. U toj uzbuđenoj i napregnutoj atmosferi se razvija intelektualna elita koja počinje svoju borbu za širenje napredne misli stvaralačkim i intelektualnim metodama. Klerikalni krugovi shvataju opasnost koja preti i odmah kreću u obračun sa slobodoumnicima. Međutim, istorijski tok je nemoguće zaustaviti. Opoziciona raspoloženja i opoziciona književnost postaju nerazdvojni. Intelektualci postaju perjanica novonastalog sloja društva, buržoazije. Nastanak Enciklopedije Naslovna strana Enciklopedije Englez Džon Mils i Nemac Gotfrid Selius predlažu 1745. godine pariskom izdavaču Anri Le Bretonu prevod engleskog enciklopedijskog rečnika `Ciklopedija ili Univerzalni rečnik umetnosti i nauke` iz 1727. godine od Efrejma Čembersa u dve sveske. Le Breton prihvata ideju i kreće u realizaciju, međutim kada Mils i Selius napuštaju posao Le Breton je i dalje zainteresovan za prevod i nalazi Didroa, koji se dokazao dobrim prevodom medicinskog rečnika. Međutim, Didro ubrzo umesto prevoda i redigovanja zamišlja mnogo širi plan enciklopedijskog zbornika pozitivnog znanja svog vremena. Još pre tamničenja u zamku Vensen, Didro je organizovao posao i pridobio za saradnika Žana Dalambera, znamenitog matematičara i jednog od najistaknutijih naučnih imena tog vremena. Poziv na pretplatu sledi oktobra 1750. godine uz prigodan prospekt koji opisuje šta će biti `Enciklopedija`: stvaranje rodoslovnog stabla svih nauka i umetnosti koje pokazuje poreklo svake grane naših nauka i njihove veze međusobno, kao i sa zajedničkim stablom. Ovakva, prilično bezopasna, reklama odmah izaziva reakciju. Ispred Katoličke crkve prvi se javlja jezuitski časopis koji upozorava vlast da se jedna veoma opasna ideja rađa. Nauka je odjednom postala značajan činilac života, kasnije se pokazalo čak revolucionaran. Kraljevskim ukazom od 7. februara 1752. obe odštampane sveske Enciklopedije su osuđene i imale su biti uništene. Razlog, antiklerikalni i antidržavni sadržaj. Dalje štampanje nije bilo zabranjeno, ali su jezuiti pokušali da preuzmu redakciju daljih izdanja. Didro se odupire i na jesen 1753. godine izlazi treća sveska. Od tada pa do 1757. izlazi svake godine po jedna sveska i raste broj pretplatnika. Novembra 1757. izlazi sedma sveska u kojoj je članak „Ženeva“ čiji je autor Dalamber. Članak je sadržao par rečenica koji su usput bačeni u lice ortodoksnom katolicizmu. Državni savet 1759. godine povlači povlasticu na štampanje `Enciklopedije`, čak zabranjuje sve prethodno izašle sveske. Dalamber i Ruso napuštaju enciklopedijsko društvo i Didro ostaje sam. Međutim, `Enciklopedija` nastavlja da izlazi ilegalno. Osma sveska izlazi tajno 1759. godine. Potom sledi petogodišnja pauza tokom kojih je Didro pripremao sveske koje sadrže samo tabele i crteže kao prateći materijal, odnosno prilog sveskama. Svojim upornim radom je Didro stekao neke moćne prijatelje i zaštitnike među evropskim aristokratama. Fridrih II Veliki je savetovao Didrou da izdavanje nastavi u Berlinu, a Katarina II mu je predlagala Petrograd. Međutim, Didro odlučuje da se ceo posao mora završiti u Francuskoj. Godine 1765. pretplatnici dobijaju poslednjih deset svezaka, ilegalno štampanih. Dodatnih jedanaest svezaka tablica i crteža završeno je 1774. godine. Više od dvadeset godina je trajala borba oko pripreme, pisanja i štampe `Enciklopedije`, a ulice su se već zagrevale događajima koji najavljuju burne i krvave revolucionarne godine. Nisu samo knjige spaljivane. `Enciklopedija` je vremenom sve jasnije postajala manifest trećeg staleža i intelektualni svetionik koji je davno prevazišao skromne najave iz predgovora prve sveske. Urednici enciklopedije Oko Didroa, kao redaktora-organizatora i idejnog rukovodioca, i Dalambera, najučenijeg i najupornijeg pomagača, se skupio krem francuske buržoaske inteligencije. Najboljim poznavaocima pojedinih nauka, disciplina i oblasti je bilo dodeljeno da uobličavaju znanje i pretaču u Enciklopediju. Podela posla je bila sledeća: Žan le Ron d`Alamber - nauka (prvenstveno matematika), religija, filozofija Žan Žak Ruso - muzika i politička ekonomija Baron Holbah (Pol Henri Ditrih) - hemija, minerologija Maluen - hemija Bifon, Dobanton - prirodne nauke Tusen - pravo Dimarse, Boze - gramatika Leblon - vojne veštine Belen - pomorstvo Volter - članak „Duh“, istorija, književnost, filozofija Monteskje - članak „Ukus“ Pedagoški pogledi Veliku pažnju posvećivao je pedagoškim pitanjima ali se u nekim elementima ne slaže sa Helvecijusom. To se najbolje vidi u njegovom delu „Pobijanje Helvecijevog dela o čoveku“. On smatra da se vaspitanjem može postići mnogo, ali se ne može postići sve, jer ono što dete po prirodi nema, ne može mu dati ni vaspitanje. Međutim, velika uloga vaspitanja je da razvije prirodne dispozicije i ima odlučujuću ulogu u formiranju ličnosti i njenoj sudbini. Didro je uveren da siromašna deca imaju dobre dispozicije, ali rđavo društveno uređenje, koje decu iz naroda lišava dobrog vaspitanja. Poznat je po svojoj misli: „Koliko je ljudi umrlo, i koliko će još pomreti, a da nisu pokazali šta su oni bili“. Samim tim što je odredio granice u vaspitanju i što je bio svestan njenog značaja, Didro se sve više od svih materijalista približio pravilnom rešenju ovog pitanja. U oblasti umnog vaspitanja, Didro ima svoje originalne ideje. Ne slaže se sa paradoksalnim Rusoovim tvrđenjem da je progres nauke i prosvete snizio moral i uticaj progresa na moral čoveka. „Neznanje je sudbina robova i divljaka, prosveta pribavlja dostojanstvo“. U tom smislu on oštro kritikuje stare francuske koledže, koji zanemaruju vaspitanje dece, ali i zbog toga što mladići iz tih koledža izlaze iskvareni i neznalice. Zbog toga Didro ističe važnost škole kao društvene i državne institucije. Osnovna školska nastava treba da bude besplatna i obavezna za svu decu od ministarske do seljačke. U tim školama deca moraju da nauče da čitaju, pišu i računaju, ali se Didro zalaže i za nastavu matematike, fizike, hemije, prirodopisa i astronomije, a nastava klasičnih jezika da se skrati. Od učitelja zahteva visoku obrazovanost, moralnost i ljubav prema deci i prema pozivu, što je samim tim, podrazumevalo da sveštenici ne mogu i ne treba da uče druge. Sistem škola treba da čine: osnovne škole, fakulteti i više obrazovanje. Didro je zajedno za Helvecijusom imao veliki uticaj na nastupajuće događaje, pre svega francusku revoluciju (1789) ali i na pedagoške koncepcije socijal-utopista XIX veka.[1][2][3] Stvaralaštvo I pored rada na Enciklopediji Didro je stvarao mnoga druga dela Kaluđerica, 1760, roman Fatalista Žak i njegov gospodar“, 1773, roman Saloni, 1761-1781, kritički osvrti na pariske umetničke izložbe Ogled o slikarstvu, 1765, pamflet o slikarstvu Razmišljanja o Terenciju, 1762, traktat o pozorištu Nezakoniti sin, 1757, drama Otac porodice, 1758, drama Je li dobar ili zao?, 1781, drama i članke Razgovori o „Nezakonitom sinu“ i Razmatranja o dramskoj poeziji Didro umire 31. jula 1784. godine i nije doživeo da vidi kako je pet godina kasnije sazvana Skupština svih staleža kada je treći stalež sebe proglasio istinskim predstavnikom naroda i podigao revoluciju. Njegovo delo je neraskidivo vezano sa oslobađenjem građanstva, te pojavom i narastanjem buržoazije.

Veoma dobro očuvano! MG112 Autor - osoba Čajkanović, Veselin, 1881-1946 = Čajkanović, Veselin, 1881-1946 Naslov Vergilije i njegovi savremenici / napisao Veselin Čajkanović Vrsta građe stručna monog. URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1930 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1930 (Beograd : `Mlada Srbija`, Anđelković) Fizički opis IV, 197, [2] str., [1] list s tablom predsata Publija Vergilija Marona na mozaiku : ilustr. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ33, ǂknj. ǂ222 ISBN (Karton) Napomene Napomene: str. [190]-197 Ispravke: str. [198]. Predmetne odrednice Vergilije Maron, Publije, 70-19 pre n. e. Opšte je poznato da je Veselin Čajkanović ime koje se vezuje za sve što ima veze sa klasičnom filologijom, religijom i mitologijom. Njega su dosta zanimali klasični jezici, pa je proučavao i prevodio pojedina dela. Da piše o Vergiliju povod je bila godišnjica Vergilijevog rođenja, te na dve hiljade godina od tog datuma nastala je knjiga Vergilije i njegovi savremenici. Publije Vergilije Maron bio je jedan od najvećih rimskih pesnika i iz vremena je Oktavijana Avgusta. Retko ko danas da nije čuo za Vergilija, ako ne po samom imenu, poznat je publici po književnim delima koja je ostavio iza sebe. Enejida, koja važi za nacionalni ep kod Rimljana i sastoji se od dvanaest pevanja, pominje se već u srednjoj školi, a tu su i Bukolike i Georgike. Ne samo što će Veselin Čajkanović u knjizi Vergilije i njegovi savremenici pisati o Vergiliju nego će se baviti i životom i radom Oktavijana Avgusta i Gaja Mecene. Oni su bili ugledni Rimljani, Avgust je prvi rimski car i osnivač Rimskog carstva, dok je Mecena bio političar i pesnik. Oni su savremenici, ali su se i dobro poznavali i prijateljevali. Čajkanović u ovoj knjizi piše o Vergiliju, dao je prevode iz nekih njegovih dela, odnosno odlomke i pojašnjenja. Kada je došao na red Avgust, da se o njemu piše, odlučio se Veselin da se posluži delovima iz Avgustove biografije koju je pisao Svetonije, i da najzanimljivije anegdote o njemu predstavi. Na kraju knjige nalaze se i napomene, koje će olakšati čitaocu da razume pojedinosti i dešavanja o kojima se govori. Knjiga Veselina Čajkanovića Vergilije i njegovi savremenici započinje kraćom biografijom Publija Vergilija Marona: čitalac se upoznaje sa datumom njegovog rođenja, školskim obrazovanjem koje je sticao i uopšte o njegovoj porodici: „Njegova mati, pre nego što će ga roditi, sanjala je kako je rodila lovorovu granu; i kad je grana pala na zemlju, ona je iznenada izrasla i napunila se raznim voćem i cvećem. Idućega dana išla je ona sa mužem na imanje i u jednom rovu kraj puta rodila je Vergilija.” Često Čajkanović pominje Homera, ali tako što naglašava Homerovu jedinstvenost u pogledu književnosti i tako što kaže da, osim Homera, „nijedan pesnik u starom veku nije bio toliko slavan kao Vergilije”. Dvanaest pevanja Enejide je ovde ukratko prepričano i dati su odlomci iz ovog značajnog i popularnog epa. Osim toga, izvedene su na nekoliko strana Vergilijeve krilatice iz različitih njegovih dela, najviše, naravno, iz Enejide. Avgustov život bio je turbulentan, a on je bio pravičan i oštar tokom svoje vladavine. Disciplina, posebno u vojsci, morala se poštovati, a toliko je ulagao u grad Rim da ga je uspešno izgradio i ponosio se njime. Dizao je javne građevine, obnavljao hramove, priređivao je predstave i „stao je na put neredu i razuzdanom ponašanju”. Puna je interesantnosti ova knjiga Vergilije i njegovi savremenici, a neke od njih koje možemo otkriti jesu i manje poznate činjenice iz života slavnih ovih slavnih ljudi, kao na primer zanimljivost da je Avgust jeo malo, i to obična jela. „Voleo je crn hleb i iseckane ribice, i mlad sir koji je rukom oceđen, i sveže smokve, od onih koje donose godišnje po dva puta plod.” Tu su i podaci iz Avgustovog privatnog života, o odnosu prema svojoj porodici, fizičkom izgledu, hobijima, strahovima (plašio se grmljavine i munja) i zainteresovanosti za nauku. Gaj Kilnije Mecena, kao što smo napred pomenuli, bio je bogati Rimljanin i političar, kom je Oktavijan Avgust vrlo rado poveravao važne poslove. Vergilijev prijatelj bio je Horacije Flak, pesnik, i posvetio je dve pesme Vergiliju – Uteha Vergiliju i Pred Vergilijev polazak – koje je Veselin Čajkanović i predstavio u celini u knjizi Vergilije i njegovi savremenici. Ovo Čajkanovićevo delo bogato je i nekim činjenicama iz Rima i života Rimljana, koje mogu biti od značaja, a veoma su atraktivne i simpatične čitaocu; pronaći ćete o odlomke o uređenju vojske, o rimskoj religiji, nauci, javnim predstavama i cirkuskim igrama, izgledu nekadašnjih amfiteatara, o omiljenoj im hrani i najboljim vinima. Veselin Čajkanović (1881–1946) bio je čuveni srpski klasični filolog, etnolog, istoričar religije i akademik SANU. Obrazovanje i početak karijere Rođen je 9. aprila 1881. godine u Beogradu u zanatlijskoj porodici Ane i Nikole, koji su imali šestoro dece. Veselin je bio drugo dete svojim roditeljima, koji su se našli da žive u Beogradu po Nikolinom dolasku iz Sarajeva, jer je, kao borac protiv turske vlasti, izbegao u Srbiju. U rodnom gradu Veselin je završio osnovnu školu, kao i Prvu mušku gimnaziju i kasnije Veliku školu. Zanimljiva je činjenica da se školovao u društvu velikih imena naše književnosti, među kojima je Petar Kočić, autor brojnih pripovedaka, koje odišu narodnim jezikom i prikazuju ljudsku dušu i duh jednog vremena. U školskoj klupi je već ovaj visokopoštovani klasični filolog pokazao interesovanje i ljubav prema klasičnim jezicima. Naravno, izuzetno vredan i uporan, Veselin Čajkanović se upisao na studije klasične filologije, i to je i završio. Nemoguće je bilo ne primetiti talentovanog i izvanrednog učenika kakav je bio on, a jedan od onih koji ga je zapazio bio je Pavle Popović. On se založio i da Čajkanović studije nastavi u Lajpcigu, gde je slušao predavanja od eminentnih stručnjaka, među kojima su bili Karl Brugman i Herman Hirt. Nešto kasnije se Veselin prebacio u Minhen, i učio od Karla Krumbahera i Oto Kruziusa. Doktorsku disertaciju pod nazivom Odabrana poglavlja u paremiografskim istraživanjima odbranio je upravo kod Krumbahera u Minhenu. Ovo su presudni momenti u njegovom životu, kada se konačno odlučio za klasičnu filologiju i proučavanje stare religije i mitologije. Po završenim studijama vratio se u Beograd, prvobitno bio gimnazijski profesor latinskog jezika, a onda se zaposlio na Filozofskom fakultetu. Urednik, akademik i naučnik Dane koje je proveo u Bizertu, po evakuaciji zbog tifusa, nije proveo sedeći besposlen. Naprotiv, te trenutke iskoristio je vrlo pametno, i sa francuskim inženjerom Alberom Oforom osnovao je Štampariju srpskih invalida, „u kojoj su se srpski invalidi obučavali tipografskom zanatu”. Krenuo je sa izdavanjem časopisa Napred, a onda i sa Bibliotekom ovog časopisa. U okviru nje su se nalazile i reportaže o životu u Africi naših izbeglica. Bio je urednik Srpskih novina, pa je neke od svojih radova iz oblasti etnologije u njima objavio: Iz srpskog folklora, Iz srpske religije i mitologije. I u drugim časopisima je objavljivao i sarađivao sa kolegama u pripremi, a neki su: Bosanska vila, Srpski književni glasnik, Politika, Južnoslovenski filolog, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor. Godine 1920. postao je dopisni član Srpske kraljevske akademije. Što se tiče profesorske karijere Veselina Čajkanovića, nije se samo razvijala u gimnaziji i na Filozofskom, nego je jedno vreme radio i na Bogoslovskom fakultetu. Imao je članstvo u različitim odborima, od kojih je najvažnije pomenuti Odbor za građenje Univerzitetske biblioteke i Upravu Srpske književne zadruge. Njegova najuspešnija i najbogatija naučna delatnost bila je iz oblasti klasične filologije, folkloristike, stare srpske religije i mitologije. Smatrao je da se slovenska mitologija ne izučava u onolikoj meri koliko grčka i rimska, i da bi to trebalo promeniti. Pre svega, antičke poslovice su bile tema doktorske disertacije Veselina Čajkanovića. Latinski jezik ga je posebno zanimao, pa otuda je pisao udžbenike latinskog. Bio je vrstan prevodilac, prevodio je Plautove komedije, Tacitovu Germaniju. Knjigu Vergilije i njegovi savremenici napisao je povodom dve hiljade godina od rođenja Vergilijevog. Objavio je antologije narodnih pesama – Petnaest srpskih narodnih pesama – Antologiju srpskih narodnih pripovedaka, Stara srpska religija i mitologija : članci iz rečnika i zbirke poslovica Vuka Karadžića, kao i još neke druge tekstove u vezi sa narodnom književnošću. Voleo je da zna više o paganstvu i religiji Srba pre hrišćanstva, a neki od takvih radova su mu: Mit i religija u Srba, Studije iz religije i folklora, U Boga su vunene noge, a gvozdene ruke, O srpskom vrhovnom bogu. Čajkanović je dobio mnoga odlikovanja, među kojima je Orden Svetog Save, Orden belog orla sa mačevima, Medalja za hrabrost, koju je osnovao kralj Petar I, a dodeljivana je ljudima koji su se istakli svojom hrabrošću u bici sa Bugarskom 1913. godine. Učesnik u ratovima Period u kom je Veselin Čajkanović živeo obeležili su različiti ratovi. To je vreme koje je trpelo stalna uzdrmavanja, burne događaje i mučne posledice. Učestvovao je u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Svoje junaštvo i veliko rodoljublje pokazao je učestvujući u Kolubarskoj i Kumanovskoj bici. Bio je jedan od branilaca Beograda. Kako je skoro nemoguće da nešto ne krene po zlu u ratovima, tako je Čajkanović dobio stomačni tifus. Tako zaraženog morali su da ga evakuišu na Krf, a onda i na krajnji sever Tunisa, u mirnu francusku luku Bizertu, gde se oporavljao. Kada je otpočeo Drugi svetski rat, Veselin Čajkanović bio je dekan na Filozofskom fakultetu. Nije uspeo da odgovori na poziv na dužnost za Aprilski rat 1941. godine, te nije bio direktno na bojnim poljima, već je pokušavao da održi stabilnu atmosferu kao dekan na fakultetu. Apel srpskom narodu objavljen je 13. avgusta 1941. u listu Novo vreme i u tom dokumentu je javno iskritikovan i osuđen komunistički ustanak u Srbiji, pa je narod dobio poziv da potpiše dokument i pristane na poštovanje mira i reda od strane okupatora. Jedini profesor koji je odbio da ga potpiše bio je upravo Veselin Čajkanović. Porodica i kraj života Veselina Čajkanovića Bio je oženjen sa Ružom Živković, devojkom iz bogatije građanske porodice, koja je bila njegov student. Imali su dvoje dece, Mariju i Nikolu, a živeli su u kući na Topčideru. Godine 1945. u aprilu stigla je odluka da se Čajkanović otpusti i udalji sa svih uloga koje mu je dodelio Beogradski univerzitet, i Ministarstvo prosvete je sprovelo tu odluku. Po toj odluci ukinuta su mu i građanska prava, kao i pravo na primanje bilo kakve novčane naknade i primanja. Njegova porodica je mnogo trpela zbog toga, znatno su osiromašili. Tih dana se razboleo, bolovao godinu i dva meseca, pa preminuo u avgustu 1946. godine. MG112

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja olikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku. Bio je esejista, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar. Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[1] i Gandi.[2] Proglašen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina. Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7.5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[3][4] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[5] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci. Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[6] Tolstoj je napustio univerzitet u sred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji. U to vreme je počeo da piše. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledeli istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“[7] Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[8] Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indicaraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvoje su diskutovali obrazovanje, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bi pokazao da je u mom ličnom iskustvu, on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme. Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škoja za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“.[9] Tolstojevi obrazovni ekseprimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao diretna pretača A. S. Nilovog Samerhila, škola u Janoj Poljani[10] se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja. Lični život Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija.[11] Oni su imali 13 dece, osam od kojih je preživelo detinjstvo.[12] Tolstojeva žena Sofija i njihova ćerka Aleksandra Grof Sergej Lavovič Tolstoj (10. jul 1863 – 23. decembar 1947), kompozitor i etnomuzikolog Grofica Tatjana Lavovna Tolstoj (4. oktobar 1864 – 21. septembar 1950), supruga Mihajla Sergeviča Suhotina Grof Ilija Lavovič Tolstoj (22. maj 1866 – 11. decembar 1933), pisac Grof Lav Lavovič Tolstoj (1. jun 1869 – 18. oktobar 1945), pisac i vajar Grofica Marija Lavovna Tolstoj (1871–1906), supruga Nikolaja Leonidoviča Obolenskog Grof Peter Lavovič Tolstoj (1872–1873), umro u detinjstvu Grof Nikolaj Lavovič Tolstoj (1874–1875), umro u detinjstvu Grofica Varvara Lavovna Tolstoj (1875–1875), umrla u detinjstvu Grof Andrej Lavovič Tolstoj (1877–1916), služio u Rusko-japanskom ratu Grof Mihael Lavovič Tolstoj (1879–1944) Grof Aleksej Lavovič Tolstoj (1881–1886), umro u detinjstvu Grofica Aleksandra Lavovna Tolstoj (18. jul 1884 – 26. septembar 1979) Grof Ivan Lavovič Tolstoj (1888–1895), umro u detinjstvu Brak od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina.[11] Uprkos toga, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i Mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču.[11][13] Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa njegovom suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad njegovim ranijim radovima. Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedski pevač Viktorija Tolstoj i Švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta. Novele i fikcija Lav Tolstoj 1897. Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njigovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, je izjavio, „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seokom imanju, je napisao, „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.[14] Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscom od svih.“[14] Džejms Džojs je zapazio, „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“. Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnost: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode“. Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabukov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao je reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu. Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo, i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju. Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu.[15] Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo.[16] Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofkog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustava već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u „Ratu i miru“, Levin u „Ani Karenjinoj“ i u izvesnoj meri princ Nehludov Vaskrsenju. Moć tame 2015. u Bečkom Akademskom pozorištu Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugim fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vrenema romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka.[17] Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep i prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman.[18] Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine.[19] Uprkos svih pohvala koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost.[20] U svom romanu Vaskrsenje, Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je postao predani zagovarač pri kraju svog života. Kritike i prihvaćenost Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena. I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela „Rat i mir“, „Ana Karenjina“. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu „Kozak“(1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo „Ana Karenjina“ (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja. Tolstoj kao pedagog Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad.[21] Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859—1862) obeležava otvaranje ćkole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa „ Jasna Poljana“, drugi period (1870—1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagočku aktivnost, kada objavljuje „ Azbuku“, „Novu azbuku“ i „ Rusku knjigu za čitanje“, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitnja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta.[21] Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Janoj Ponjani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče.[22] Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplađiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu „ Jasna Poljana“, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se, da je Tolstojeva aktivnos izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine, škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-tih godina.[21] Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja.[21] Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola inapred odrećuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju je im Tosltoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča.[23] Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobućuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi.[21] Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa obijašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposreeno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja.Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji prizanti su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada se decom.[21] Smrt Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Marko Perojevic Prvo Izdanje! Petar Kružić (16. listopada 1491. - okolica Klisa, 12. ožujka 1537.), bio je hrvatski vojskovođa i kapetan Klisa. Oko 1513. godine službovao u Klisu i postao kapetan 1520. godine, a od 1522. godine kapetan Senja. Pobijedio je Turke 1524. godine kraj Klisa i opet 1525. godine kraj Senja, a 1532. godine oslobodio je Solin od turske vlasti. Jedan od najvažnijih hrvatskih ratnika u protuturskim ratovima. Poginuo je prigodom turskog osvajanja Klisa. Petar Kružić je svoju vojnu karijeru počeo 1513. godine kad se priključio braniteljima Klisa. Već u početku obavljao je vojnu dužnost podkaštelana, dok ga hrvatski ban Petar Berislavić nije postavio za kapetana Klisa (1518. ili 1519. godine). Petar Kružić krajem 1521. godine imenovan je Senjskim kapetanom, zajedno s Grgurom Orlovčićem kojeg je kralj imenovao za sukapetana Klisa. Oni su te dužnosti obavljali zajedno sve do pogibije Grgura Orlovčića u Bitci na Mohačkom polju. U veljači 1524. godine Petar Kružić je došao na veću kušnju kada je turski vojvoda Mustafa opkolio Klis s 3000 vojnika, koji se unatoč nestašici vode i hrane držao 2 mjeseca. Petar Kružić je netom prije opsade otišao u Senj gdje je sa svojim sukapetanom Grgurom Orlovčićem okupio 1500 pješaka i 60 konjanika (u okupljanju ove vojske mnogo je pridonio i Toma Niger koji je donio Papinu pomoć u novcu, naoružanju i hrani)[5], te s 40 brodova ploveći samo noću stigao do Solina gdje su se iskrcali 10. travnja, odakle su krenuli prema Klisu gdje su razbili vojsku koja je opsjedala Klis, zajedno s nekoliko uskočkih vojnika predvođenih banom Nehorićem koji su došli iz svoje tvrđave, danas u Neoriću. Za tu akciju kralj Ludovik je darovao Kružiću i Orlovčiću kaštel Breznicu. Unatoč uspješnim obranama i pobjedama Klis nije imao predaha, a nakon bitke na Mohačkom polju 1526. godine i pada Obrovca započeli su teški dani za okruženi grad. Prilike na bojnome polju u Hrvatskoj južno od Velebita bile su sve teže, djelomično i zbog nedostatne pomoći koja je pristizala od kralja Ferdinanda. Njegovu je blagajniku Kružić još 1528. godine uputio potresno upozorenje: „Umiremo od gladi i svake nevolje. Neka vaša milost zna, sve što sam imao dao sam u zalog, blago, vjeru i dušu, a sada više nemam što dati. Dok je toga bilo, živio sam, branio i držao gradove kraljeve svjetlosti. Sada više dalje ne mogu jer mi je svega nestalo od čega ljudi žive.” ([6]) Turci su stalno vrebali i kružili, a 4. lipnja 1532. godine u vrijeme izbivanja kapetana Kružića koji je otišao po pomoć, velika turska vojska je pod vodstvom Mlečanina Nikole Querinija uspjela preko izdajnika zauzeti Klis. Međutim ubrzo je Kružić sa svojih 2000 ratnika doplovio iz Ancone i s lakoćom oslobodio Klis, a 18. rujna uspio je osvojiti i manju tursku utvrdu u Solinu. Kapetan Kružić je savjetovao kralju Ferdinandu I. neka iskoristi tu pobjedu tako što bi sagradio utvrdu na solinskom polju, ali od toga nije bilo ništa. U to doba su i Mlečani stvarali probleme želeći zauzeti Klis, ali papa Klement VII. i papa Pavao III. su puno pomagali Kružića, tako je i sam sultan Sulejman I. izjavio da je Klis `papinski grad`. Nakon još nekoliko bezuspješnih pokušaja 1535. godine Turci su probali osvojiti Klis izdajom. Tako su podmitili uskoka Matu Tvrdosalića kojih ih je pustio u grad na zadnju noć poklada, ali je o svemu prethodno obavijestio svoje uskoke koji su im tako pripremili `lijepo` i nezaboravno iznenađenje. Krajem kolovoza 1536. godine skupila se velika turska vojska koja je obnovila utvrdu u Solinu i izgradila još dvije kako bi potpuno ogradila Klis i tako ga prisilila na predaju. Kliška posada se je kao i uvijek hrabro i junački branila, a kad je u ožujku 1537. godine stigla pomoć s mora, 3000 njemačkih vojnika kralja Ferdinanda Habsburškog i 700 talijanskih vojnika koje je poslao papa Pavao III., i još nekoliko Uskoka bana Nehorića s kopna, zajedno su navalili predvođeni kapetanom Kružićem i njegovom vojskom, te su uspjeli razvaliti dvije turske utvrde. Provaljujući u posljednju utvrdu, iznenada se pojavio Murat-beg sa svojih 2000 vojnika koji su navalili na kršćane divlje urlajući, pa su talijanski i njemački vojnici misleći da Turaka ima puno više nego njih stali bježati prema obali. Kružić je pokušavao zaustaviti i smiriti redove kršćanske vojske, ali sve je bilo uzalud. Nije bilo druge, pa su on i njegovi ratnici tražili spas povlačeći se prema obali gdje su bile kršćanske lađe. Petar Kružić, koji je među zadnjima došao do obale, nije se uspio izvući. Ubrzo su ga opkolili Turci, a kapetan je junački poginuo. Kako su Klišani ostali bez izvora vode i svoga kapetana koji je svojim junaštvom pronio glas o Hrvatskoj diljem kršćanskog svijeta, nije bilo druge nego prihvatiti ponudu Turaka koji su im obećali slobodu ako im mirno prepuste grad. Tako je Klis 12. ožujka, na blagdan sv. Grgura, 1537. godine došao pod tursku vlast. Građani grada Klisa su se raselili na sve strane, a mnogi uskoci su otišli u Senj, odakle su nastavili ratovati protiv Turaka. Kružiću su Turci odsjekli glavu a njegovo tijelo pokopano je u kapeli sv. Petra kraj franjevačke crkve BDM na Trsatu. Kružićeva sestra Jelena njegovu je glavu kasnije otkupila od Turaka te je i Kružićeva glava stavljena u grobnicu zajedno s tijelom. Kapela sv. Petra s grobnicom za Petra Kružića sagrađena je dvije godine nakon njegove smrti. Na grob stavljena je ploča ↓1 s latinskim natpisom: HOC PETRI CRVSSICH MARMOR TEGIT OSSA PEREMPTI PROH DOLOR A TVRCIS, QVOS SEGNA, CLISSAQVE NVNQVAM VIVENTE TIMVIT. MORS CORPVS, SPITITVS ASTRA POSSIDET ET CESTAS CELEBRAT RES FAMA PERENNIS SVPERSTES& ELOGIVM PIE APPOSITVM MAVSOLEO CLARISSIMI EQVITIS AVREATI PETRI CRVSSICH MDXXXVII. (U prijevodu na hrvatski jezik: Ova kamenita ploča pokriva kosti Petra Kružića, kojega Turci, jaoh, pogubiše. Dok je on bio živ, Senj i Klis nikada se ne bojahu Turaka. Zemlja uze njegovo tijelo, nebo i dušu. A njegovo junaštvo raznosi po svijetu neumrla slava. Ovaj je natpis postavljen na grob slavnog viteza Petra Kružića g. 1537.).[7] Na jednoj od tri ploče u osi oltara Svetog Petra u crkvi Gospe Trsatske u podu stoji latinski natpis koji u prijevodu znači: Ovdje je pohranjena glava presvijetloga kliškog viteza Petra Kružića, † 1537.[4][8] ↓2 Potomci Karlovački povjesničar Radoslav Lopašić u svom djelu Oko Kupe i Korane kaže da su se rođaci Petra Kružića još 1533. godine sklonili pod tada frankopanski grad Kladušu, a u drugoj polovici 16. stoljeća naseljeni su u naselje Zadobarje (Zadoborje) uz rijeku Dobru kraj Karlovca. Potomci ove obitelji, od koje potječe Ivan Kružić koji je 1650. godine bio sudac zagrebačke županije, cijelo su to vrijeme održali prezime i svijest o svom plemenitom podrijetlu čuvajući svoja starinska obiteljska pisma iako su stoljećima živjeli kao obični seljaci. Legenda govori da je središte Zadobarja, Klistra, nazvana tako upravo u spomen na junačku obranu Klisa i njegovog zapovjednika Petra Kružića. Po njima se naziva i jedan od zadobarskih zaselaka koji se često isticao kao zasebno naselje. Marko Perojević (Trogir, 16. 10. 1876 - Sarajevo, 28. 9. 1943.), hrvatski historičar. Gimnaziju je završio u Splitu, a studij teologije u Zadru. Nakon završetka studija, 1900. godine, posvećuje se svećeničkoj djelatnosti. Godine 1921. stupa u državnu službu kao vladin knjigovođa u Sarajevu. Nakon penzionisanja 1924. počinje se baviti novinarstvom i zapošljava se kao član uredništva sarajevskih dnevnih novina Jugoslavenski list. Iako nije stekao obrazovanje iz historije na posebnom studiju, ipak se još od njegovih svećeničkih dana primjećivala njegova naklonost djelima iz hrvatske historije. Tako je izučavao anarhije u Dalmaciji u 18. stoljeću, a 1908. je za izdavanje priredio knjigu Pavla Andreisa Storia della citta di Trau iz 17. stoljeća. Mnogo je pisao, ali su njegovi radovi razasuti najviše po različitim periodičnim izdanjima kao što su Jugoslavenski list ili Kalendar Napredak. Većini njegovih radova nedostajao je kritički aparat s kojim bi njihova vrijednost nesumnivo porasla. Pred kraj života počeo je pisati i obimnu studiju o historiji srednjovjekovne Bosne koja je kasnije trebala izaći u sklopu knjige Poviest Hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine od najstarijih vremena do godine 1463, u izdanju Hrvatskog kulturnog družtva Napredak. Prema svjedočanstvu savremenika, upravo je Ferdo Šišić, glasoviti hrvatski historičar, predložio da Perojević obradi dio o političkoj historiji bosanskog srednjeg vijeka. Tako je on morao u veoma kratkom vremenu savladati obilje građe i literature sa kojom od ranije nije bio upoznat. Pristupajući radu na ovom izuzetno zahtjevnom zadatku, Perojević se počeo javljati i u štampi sa kraćim prilozima iz bosanske historije. Tako se pozabavio vjerskim prilikama u srednjovjekovnoj Bosni, krunisanju kralja Tvrtka I, gdje je zastupao mišljenje o njegovom dvostrukom krunisanju, o bosanskom braku i ženama. U ovim prilozima se uočavalo da Perojević ne obraća dovoljno pažnje na rezultate svojih prethodnika kao i da u iznošenju podataka nije pouzdan. Svoja znanja iz bosanske historije je konačno sažeo na oko 400 stranica u navedenom djelu koje je izašlo u Sarajevu 1942. godine. Iako je čitljiva i iako nudi obilje sitnijih podataka, cjelokupna studija nije dovoljno naučno utemeljena i danas se u mnogo čemu smatra prevaziđenom. Kružić, Petar, 14??-1537 Hrvatska - Istorija - 15-16 vek XV - XVI stoljeće Perojević, Marko, hrvatski povjesničar i publicist (Trogir, 16. X. 1876 – Sarajevo, 28. IX. 1943). Završio je teologiju u Zadru te je 1900–20. bio u svećeničkoj službi. God. 1920. pristupio je Hrvatskoj starokatoličkoj crkvi, a 1921. stupio je u državnu službu kao vladin perovođa u Sarajevu. Nakon umirovljenja 1924. posvetio se publicističkomu radu. Bio je član uredništva sarajevskoga Jutarnjeg lista i Napretka, a povijesne priloge objavljivao je u Jadranskom dnevniku, Jugoslavenskom listu, Hrvatskom dnevniku i Novom listu. U znanstvenom radu bavio se crkvenom poviješću u doba hrvatskih narodnih vladara (Ninski biskup u povijesti hrvatskog naroda, 1939) i poviješću Klisa i Trogira (Petar Kružić, kapetan i knez grada Klisa, 1931; Život i djela Petra Kružića kliškog i senjskog kapetana, 1932; Klis u turskoj vlasti, 1936). Jedan je od autora opsežne Poviesti hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine od najstarijih vremena do god. 1463. (1942), u kojoj je, na temelju dotada neobjavljene građe, prikazao povijest srednjovjekovne Bosne. Ostala djela: Hiljadugodišnjica hrvatskoga kraljevstva (g. 925–1925.) (1925), Dva borca za slobodu: Mihač Vitturi i biskup Simon Dominis (1933), Postanak Kaštela (1934). Tags: istorija hrvata, hrvatskog naroda, balkan, rat sa turcima, hrvatsko primorje, dalmacija, split, klis, franjevačke crkve, franjevacka crkva, Trsat...

Michele Piccirillo - Mount Nebo 110 strana Jerusalim engleski bogato ilustrovana Микеле Пиццирилло је рођен у Казерта Царинола, у 1944. Он је био веома везан за своју прелепу родном граду, у његовим бројним и бучне, срдачном породице, а када се вратио из Царинола у Јерусалиму, у свом манастиру у Флагеллатион који се налазио на Студиум Библицум Францисцанум , никада није успео да понесете леп валигиата свежег моцарелом у својој земљи. Али он никада није заборавио да је научник, и да се боље част Царинола, посветио је драгоцено издање путописа који је крајем КСИВ века је написао момка, нотара Ницола МАРТОНИ, који је лутао горе у Јерусалим. Интересовање у историји ходочашће у свети град и сакралних објеката у њему, почевши од Јерусалима Басилица Васкрсења и храма Светог Сеплоцро да је држи, био је велики део његовог рада као историчар, да филолог и археолог; што је интерес је позајмила од свог господара, Отац Беллармино Багатти, пажљив издавач ходочашћа текстова четрнаестом веку, као да је од његовог фрањевачког брата, Николе Поггибонси. И проучавање историје базилике окружен и оданост Светих места на Западу, где је велика црква зове Светог Гроба ?? ?? она је више пута репродукована, нарочито у средњем веку, на неколико начина и учинила предмет замјенског култа ходочашћа. Овај посебан аспект западне хришћанске духовности је привукла велику нарочито у последње време, и у овој студији је окружен својом сјајном италијански студент, Рената Салварани. Најновија књига Мицхеле Пиццирилло говори о томе, а то је занимљива књига, као и вредна: његов главни аргумент, у ствари, да је направљен од маслиновог дрвета и седефасте модела цркве и киоск Гроба, увек слава скромне и рафиниране израде палестинаца, посебно Бетлехема. Сада када су политичке околности су порасли све теже, и да туризам чами, куелл`артигианато ризикује епрдерси и са собом ризик од замагљује просперитет многих породица, већински хришћански, али и муслиман. То је само један пример, међу многим које се могло урадити, научне и интелектуалне страсти која никада није била одвојена од свештеничког посвећености, од фрањевачког апостолата који се пре свега схвата као исказ, од грађанске храбрости која је понекад и набавила неки проблеми у тешкој ситуацији у Јерусалиму у данашње време. Пиццирилло је био човек милосрђа, али је мрзео компромис и волео истину: због тога није било неуобичајено да се умеша у полемику са свима који су покушали да га прежене. Ипак, он није имао непријатеља: напротив. Радио је на веома широком географском подручју, између Израела, Либана, Сирије, Јордана и чак Египта. Он је увек слободно кружио, чак иу вријеме напетости: он је познавао све на граничним прелазима и на контролним пунктовима; Био је пријатељ арапских политичара и људи из израелске владе, и третирају их као једнаке, био дом на суду краља Јордана, био близак пријатељ незаборавне краља Хусеина и многи чланови краљевске породице су научили од њега елементи историје и археологије. Укратко, ко је био Мицхеле Пиццирилло? Да би се правилно одговорили, било би неопходно да се направи историју престижног фрањевачког притвору у Свету земљу, која је радом средином КСИВ века на Блиском истоку радили рад хришћанске сведока и милосрђа, проучавање, похађање локалне хришћане, ходочасници, болесне, и држећи у исто време блиски и срдачни односи са локалним хришћанским заједницама, са Јеврејима, са муслиманима. Полазећи од почетка прошлог века, научни рад у случају је прецисандоси и бити ригорозније. Главни заслуга за то је дивна патроле фратри научници и авантуристи, прави пионири Кристијан Холи Ланд археологије. Они воде фрањевачког рођена у Пизи, Беллармине Багатти, који је живео између 1905. и 1990. изузетном научнику археологије Новог завета на јудео-хришћанским заједницама хришћанства Блиског истока у патристичком старости. Поред њега, треба да урадите дуги низ имена: очеве Цорбо, Аллиата, Де Сандоли и многе друге, који је успео у многим и није увек лако деценија прошлог века, и настављају да то учине, невероватну количину открића археолошки и историјски поље. Мицхеле Пиццирилло, који је стигао веома младо у Терресанту, био је омиљени ученик Оца Багатија. У Пиццириллу дугујемо откриће неколико раних хришћанских цркава, посебно од В-ВИИИ вијека на Блиском истоку, па чак и читавог, сјајан, изгубљеног града у каравану, Цаструм Мефа`а, који је за Арапе био Умм ар-Разас. Најфасцинантније и тако рећи сценографски аспект открића Пиццирилло-а састоји се од стотина квадратних метара драгоцених тепиха мозаика, чија је публикација постала позната широм свијета. Али његова ремек-дело био поприште Моунт Небо, импозантне каменитом оутцроп погледом на јордански пустињу, у равницама Моаба ?? ??, а која гледа на прелепу оазу коју ствара реке Јордан која се улива у Мртво море. Одатле, у јасним вечерима, светла Јерусалима се могу видети из далека. То је било од Небо (Посланика ?? ?? Монте, у арапском ал-Јабал Ан-Наби), који је према предању, пророк Мојсије предвиђен пре затварајући очи обећану земљу. Тамо у константинском добу настала је велика базилика посвећена њему. Отац Пиццирилло је радио за више деценија да оживи базилике је направио величанствен Санцтуари-музеј, око које су прикупили десетине обновљених мозаика и уз који је организовао манастир-хосписе ЛАБ-библиотеку под виновом лозом поред које, током летњих вечери, Сећам се да сам обузет Мицхеле много дугих, једноставне, лепе вечере често оживљена Царинола моцарела, Пецорино сира и вина смо донели из Тоскане (подударност: велики пријатељ Мицхаел и мој отац, Родолфо Цетолони, постао је бискуп Пиенза и Монтепулциано, главног града сира и црвеног вина ...). Сећам дивне лета од пре много година на планини Небо, заједно са многим пријатељима као Гуидо и Анна Ваннини, Францесцо Бандини, Луиги Марино, Массимо Папи и других који ће сви бити достојни есссере сећам, али да ће бити овде дуже позивају на један дер; једном, моја кћерка Цхиара, тада деветнаест, дошла је с нама. Са Цларејем, касније се вратила у Јерусалим, заједно с њеним сином (и мојим нечаком) Дариусом, који је постао велики пријатељ Мишел. И Мајкл се састао са моја два драгим пријатељима Јевреја у Јерусалиму, Симонета Делла Сета (сада диретттрице Институт за Тел Авив) Култура и њен супруг Масимо Торрефранца, коме дугујем Седер вечеру која је и увек ће остати међу лепше сећања на мој живот. Било је у Небу да је једне вечери почетком септембра, касно, пре задње капи вина пре одласка у спавање (ујутру, око шест сати, буђење два израелска борца нас је пробудио до кога смо већ навикли ), Рекао сам Мајклу да, ако бих могао да изаберем место да проведем последње године мог старог времена, то би било право, на планини Мојсија, близу његовог грожђа и његових мозаика. Питао сам га: `Хоћеш ли ми помоћи да дођем овамо?` Види, озбиљан сам? Погледао ме је, осмехнуо се и одговорио: `Да ли морамо да идемо тамо где нас Бог шаље?` Бог ми је уредио да напустим овај живот овде, у мојој Тоскани, неколико километара од села Перигнано, гдје је, прије више од једног века, рођен његов Маестро Беллармино Багатти. Какав велики творац егзистенцијалних парцела, велики писац, је Господ! Али остаци Мајкла ће се вратити тамо, у Јерусалим. Верујем да ће Мицхеле посветити трговима и улицама. Радићу да се то деси. Али његов споменик ће увек бити на планини Небо. Сећате ли се писања о којем се Гиусеппе Погги памти на Пиаззале Мицхелангиоло? Окрени се. Ово је његов споменик? Када се попнете на Небо, када сте на врху планине Мојсије, окрените се. То је споменик Мицхелеу Пиццириллу, научнику, археологу, свештенику, фрањевачком. Отац Мицхеле Пиццирилло је рођен у Цасанови ди Царинола , у покрајини Цасерта , 18. новембра 1944. из породице скромних порекла. Од свог детињства осећао је занимање да постане луталица и да оде за Свету Земљу . Након студија у Риму и Перугиа , преселио у последњих 16 година у Свету земљу , где је започео своју новајлија у ` реда Фриарс Минор на кастоди , похађа средњу школу у Витлејему , а затим Богословског факултета у Јерусалиму . Постао је фриар, а 1969. године руководио је свештеником. Завршио у Риму формирање у Теологији и Светом писму на Понтифичким атенама, а дипломирао је на Археологији на Факултету за књижевност и филозофију. У 1974. повратка у Јерусалим, где је почео своје наставне активности [1] , на СТУДИУМ Библицум Францисцанум [2] , и археолог, радећи са својим оцем цонфрере Беллармине Багатти . Покренуо је прве кампање ископавања и именован за директора Археолошког музеја за означавање Јерусалима [3] . Археолошки радови се простире на многим земљама Блиског истока , а први велики откриће се одвија у Јордану на планини Небо 1976. године, када је, приликом обнове у рушевинама Санцтуари Мојсија , даље ископавање довести до упали Цхапел Баптистрије, са драгоценим мозаикама из 6. века [4] . Од 1978. године учествовао је у ископавањима у Јордану у Јебел Мисхнаки, а 1984. у Ен-Нитлу [5] . У 1986. почиње прву кампању археолошких ископавања [6] у Умм ал-Расас [7] , који идентификује са библијском граду Мепхаат, где цркви Сан Паоло ринвиене још племенитих мозаици и докази хришћанске вере популације и муслиманима. Ископавања у режији оца Мицхаел довести до светло археолошки комплекс толико велики и важни да ` УНЕСКО каже, 2004. године, међу Светске баштине . Од 1987. до 2000. био је професор Палестинологије на Понтифичком библијском институту у Риму [8] [9] Као епиграфиста, проучава и интерпретира натписи на грчком, латинском, арапском и сиријском језику, који се налазе на мозаикама или на новчаницама и другим артефакатима. Велики број његових научних публикација, есеја и чланака у часописима, у којем је изложио историјских и археолошких истраживања спроведено око 25 година; Организује и подржава културне активности, као што су школи мозаика из Мадаба и Јерихона , показујући и промовисање узајамног поштовања и сарадње између различитих култура и религија, у местима често су укључени у рату [10] .